Marijana Rajn

KA@U DA SMRT NE BOLI

Opovo, 2012

Svi likovi mogu biti izmisljeni ili ne.

Hodam... ne okre}em se. Senke pro{ -losti prate me, iza{le iz mojih ko{marnihsnova.

Hodam korakom te{kim. Ne znam gde,odve{}e me ovo ve~e sne`no. Pahulje krupnepokrivaju mi trag stopala. Jedva nazirem uli~ -ne svetiljke. Prelepo ve~e.

Ponavljam po ko zna koji put: “Prelepove~e!”...

Ponavljam po ko zna koji put: “Ko samja?”.

Kome pripadam? Memljivoj sobi {topla~ upija? Ve~eri svake, gledam taj zid... vi{enema boju. Grebem noktima sloj po sloj kre -~a...

Od ~ega si? Ti, sa kojim pri~am. Mi -ri{e{ na bedu. Senke promi~u! Vi{e se neokre}em, ne mogu. Kapci mi olovni. Prete{ki.

Do}i }e on! San. Odve{}e me u svetovezla, ponekad dobra. Vide}u predskazanja danakoja }e do}i.

[ta ako se ne vratim? Ka`u da smrt neboli. A ipak me pla{i! Ako me san ne vrati unovo jutro, nikada vi{e ne}u plakati.

5

Kraj kreveta starica stoji draga, i {oljumi toplog mleka pru`a. Jedina se ona odro|enja mog, brine o meni. Znam da se ona nepla{i no}i i jedina joj je ̀ elja da je san ne vrati.

Ustajem. “Do|i, pogledaj!”, ~ujem glasstarice svoje. Rosa na listu! Kao suza da jemoja. Hodam bosim stopalom, ho}u da te ose -tim, `ivote nabujali. Da li je ovo tren `ivotamog? Prole}a }e biti jo{, ali onog u meni samojednom. Spremna sam, sudbino!

Sudbino? Re~i moje prete{ke, izgovo -rene. Mnogo ih je izgo vorilo... niko je nikadanije izbegao. A onda im se zagledam dubokou o~i, i vidim kako im se polako gasi `ivot.

“[ta je moja sudbina?” “Ne}e{ imati sre}e, dete, do kraja `i -

vota! Ipak si ti siro~e.” Pogleda uprtih u nebo,reko{e:

“Tu je ve} Bog sam dirno. Ako ti ~oveknaudi, te{ko njemu.”

Re~i utehe? Iskup pred odlazak Bogu?[ta ih navodi da me osu|uju na nesre}u ve~nu.

Sama sam i prija mi. Ponekad me za -bole kapi ki{e, {to slivaju se niz prozorskastakla, pla~em! Kao da sam ni~ija, a najvi{esva~ija, ja ne znam kako da postanem svoja.No}. Okre}em se u krevetu na jastuku odperja. U posteljini od plavog damasta. Okre -}em se ka zidu. Hej ti! Stari moj, sve si vla`nijisada kada si jo{ stariji.

6

Marijana Rajn

Predugo pada ki{a... Prikrada se san po-lako. Pomalo se pla{im ko{mara, da li je toreal nost. Ponelo me to stvorenje kraj uzglavljakoje sanjam i grobove na groblju vidim.

U`asno iscrpljena do~ekujem jutro. Bolime svaki deo tela, kao da vu~em starost, veko -vi ma... Odabrana. Gledam lica, zgu`vana i ̀ uta.Promi~u nekud bez cilja. Ko je sahranio os -meh? Pohlepa je ju~e sahranila sre}u. Ne sme -ta mi samo}a, svi i jesmo sami. ̂ esto me boleo`ivot, toliko sna`no da sam kle~ala od bola.

Posrnula devojka, tra`i ne~ije o~i. Ne tonije on. Znam. Te{i}e me hladnim zagrljajem,lica okrenutog na stranu. Odgurnu}e melagano i pritom drzati rukom za rame. Ne}e mepogledati. Blago }e dodirnuti moj plavi uvojakkose i nestati u no}i.

Odlazi i ti! Kao i svi gadovi do sada. Ipo ko zna koji put! Opra}u tu gadost sa svogtela, u`asan miris prevare. [ta sam to sebiuradila? Nisam dobra u proceni? Za{to su misvi biv{i otrovali srce? Ja sam ih pustila dau{etaju u moj svet. Posta}u jednoga dana,imuna na prevaru sebe same.

Trajalo je to moje ratovanje sa sobomsamom, dugo. Prolazili su mu{karci, kao be -zimeni kojoti. Bez imena, bez broja.

^eka me no}! San... senka na zidu.Kapci od olova, sanjam... Mra~na i hladna,ki{a pada. Iz goba za~uh glas:

7

Ka`u da smrt ne boli

“Samo polako pre|i dasku, jer grob jeotvoren.”

“Ne}u mo}i! Klizavo je.”Kao da hodam kilometerima. Daska sve

vi{e propada u nabacanu zemlju sa obe stranegroba. Ne! Ne}u izdr`ati. Propa{}u i umira}u,teska, vlazna zemlja }e se obru{iti, i ja }u seugu{iti u grobnom blatu.

“Izdr`i! Pre`ive}e{!”, poznat mi je glas.Budim se mokra od znoja naglo usta-

jem, srce mi udara sna`no. Palim cigaretu.Ulazim u kuhinju ne pale}i svetlo, ho}u darazmi{ljam o njemu. O tom ̀ ivom, tako ja komsnu. Samo nikako ne shvatam poruku. Mu~imse da do|em do odgovora. Koju to tajnu krijugrobovi?

Pijem kafu lagano. [ta se to de{ava samnom? San je moj jedini lek. Po~eo je da menapu{ta. Okre}em se ka zidu, moj nemi saput-nik pla~a, moj verni sluga o~aja. Nestala jesenka sa zida. Hladan dodir ne~ije ruke namom ramenu, htedoh da vrisnem, ali bez glasa.Pitanje bez odgovora: a ko si ti? To ne{tole`alo je tu kraj mene na tren. Ne mora{ mini{ta re}i. Znam da dolazi{ iz neke druge di-menzije. I znam jedno! Ja sam pogre{na, janisam trebala biti odabrana. Spremna sam!Plati}u ne~ije dugove zla, hajde krenimo upakao. I svako novo jutro bilo mi je sve mu~ -nije. Jedino me je to prole}e u meni hrabrilo

8

Marijana Rajn

da idem dalje. Sve mi je te`e, ne znam ko sam?Kidam du{u, svakim danom sve ja~e, ali tone{to postalo je deo mene. Ja sam robinja zla.Samo sam ~ekala no}. Dani su trajali veko -vima. Uvek je bilo tu. Tamno zeleno bi}e samaskom prevare, koje samo `eli da me za{titiod ljudskog zla. No}i ko{marne, `ive slikepredskazanja, unisti}e mi `ivot. Ali za{to,pitam ga! “Ja sam te odabrao.”

San... ovo je samo san. Ne mo`e, kolikogod, to da bude mo} neljudskog, jer nije nisvesno {ta ~u~i u ~oveku. I dogodilo se. U`as -no je upravljalo mojom psihom, du{om, telom.

Izba~ena sam iz {kole. ̂ inilo mi se kaoda je re`iran svaki sekund. Profesorka prilazistolu, ma{e mi prete}i nekakvim papirom:

“Do|i! Potpi{i isklju~enje iz {kole.” Smejala sam se. Koje olak{anje, moje

scene za vreme ~asova bile su nepodno{ljiveza druge. Profesorki je toliko dugo trebalo dame isklju~i iz {kole.

Poslednji put zalupih vrata te prokleteu~ionice. Stojim u dvoristu, palim cigaretuokre nuta ka prozoru. [ta sad? Sedela sam naklupi do kraja ~asa, onda sam iza{la kako nebih videla lica svojih drugara. Kukavica, ali nemogu da sedim u toj klupi, u toj u~ionici. [tasad?

Fla{e pi}a. Bio je decembar, nisammogla da stojim. Umivao me nekakav tip na -

9

Ka`u da smrt ne boli

polju, nisam ose}ala ni{ta. Otkop~ala sam ka -put. Znam samo da mi je bilo u`asno toplo imuka. Sve oko mene vrtelo se kao ringi{pil.

Re~e mi: “Mora{ da popije{ gorku kafu.”Ose}ala sam njegove ruke na licu. Pusti me, gade, ko si ti?! Ja samo ho}u

svoj krevet svoj zid. Probudila sam se u nekoj nepoznatoj

sobi na ne~ijim krevetu. Za~uh opet glas onogstvorenja:

“Osta}e{ ti, jer `eli{ da postane{ sva -~ija! Posrnula si, a to nisi smela.”

“Prekini! Ti si me uvukao u sve ovo.” Ulazi u sobu onaj tip od sino}:“Kako si spavala?”“Iskoristio si moje pijanstvo, ljigo!” Obla~im se, i po ko zna koji put gadi mi

se `ivot. Sumorno vreme, ravnica, melan-holija. Sivo, sve je tako sivo. Nemam snage dabilo {ta pokrenem u sebi. Hodam korakomolovnim ka jednom cilju. Ho}u svoj krevet,svoj zid.

U daljini svetla ta~ka. Suv sneg vi{e neose}am, samo ̀ elim da stignem do kraja ulice.To je uli~na svetiljka. Okrenem se i pogledammra~nu ulicu i ~ujem lave` promrzlog psa.

Gde si ti? Jedini, ne vidim te, do|i! Ne okre}em se, ne `elim da vidim pri-

zor te mrtve ulice, tih zamra~enih prozora. I

10

Marijana Rajn

“Ja jo{ malo `elim da budem sa njom...”Ne, nisam se dugo zadr`ala, mu~i me

kajanje, tr~im bez daha iz straha, i ne pomi{ -ljaju}i gde je sada Oris. Samo jedno znam,gleda}u te poslednje minute, da mi ve~no tvojlik ostane, kao prikovana senka mog an|ela {toprati}e me svakog trena.

Jo{ malo draga moja, odne}e te nepoz-nati ljudi i prekriti vla`nom zemljom. I neznam kako }u podneti taj tren, tada te vi{e ne}ugledati kao sad be`ivotnu a prisutnu, jer jo{ situ! Izvini {to suze pogled mi mute, i ne vidimte. A tako nas malo jo{ trenutaka deli.

Izlazim, palim cigaretu, lice rukamapre krivam. Do{ao je trenutak, znam! Hajdemosamo polako, oh kako `elim da je ovo samosan, zbogom, draga moja, ljubim joj rukehladne i svele, ~ekaj me tamo, gde du{a }e tibiti. Ne}u dozvoliti, jer jo{ ~ujem re~i tvoje,da mi srce greh kupi, rekla si mi da te tadanikada vi{e ne}u videti. A sad moje }e ti suzevoda biti! Moj bol hrana na grobu tvom... Oris!Zar ti lice moram samo u pono} videti, znamda me ~ujes i znam da ne}e{ do}i! A mo`da nija ne}u tebi svake no}i. I dobro je, jer niko nijeotkrio moju tajnu, i da je do{ao, ne ovako je...da, dobro je, samo boli me.

Otvaram vrata ku}e ti{ine pune, jo{ svemiri{e na nju. Izvini stara, ja }u presvu}iposteljinu, i sve }e biti u redu kao da si tu.

24

Marijana Rajn

Napravi}u ne{to za ru~ak samo za tebe i mene.Tiho, neko pokuca na vrata.“Napred!”, ja nikad ne zaklju~avam

vrata, “O, bako, pa to ste vi!”“Evo, donela sam ti toplu supu i kola~

koji voli{. Jedi, bi}e ti bolje... da li se pla{i{?”“Ne, ja sam je beskrajno volela i samo

jedno ̀ elim, da me duh njen nikada ne napusti.Samo `elim da je tu no}i svake da kraj menebdi.”

“Do}i }u sutra i `elim ti da se naspava{mirnim snom.”

“Da dobro sam, laku no}.”

Zid moj zid, sada smo sami ti i ja. Ne}uplakati no}i ove, a oti{la je tako tiho kao i {to`ivela je. San odnosi me polako i ako me nevrati, ne}u ̀ aliti, jer odneo je i nju, moju staru.Ne}u se pla{iti, Orise moram te videti... Nekoje tu, ne}u se okrenuti.

“Odlazi iz mog `ivota! Ti {to na zlomiri{e{, utvaro, jebi se! Ja ne}u ubiti, jer obe}alasam svojoj staroj, da nikada to zbog tebe ne}u...”

“Mora{! Ti si odabrana!”“Neee! Prekini gade!” Razbija mi svaki nerv, mokra od znoja,

vi{e ne vladam sobom, ovo je stra{no, on up-ravlja mojom psihom.

Ko sam ja? Lice rukama kidam, znam{ta je slede}e, prokleta da sam!

25

Ka`u da smrt ne boli

“Ubi}e{...”Neee. Ne}e{ mi obu}i luda~ku ko{ulju

i ne}e me nekakvi ljudi u belom drogiratinekakvim injekcijama kako bih bila mirna, tidemonu izaziva{ u meni agresivnost koju nikone vidi! Zbog tebe me gade niko ne razume!Ona je luda! Ona je luda! Pa ko je normalan,pa ko sme da ka`e za sebe da je normalan? Ot-varam fijoku i besomu~no tra`im, znam da bilaje tu. Gade demonski, ovo si namerno uradio.

Pi}e! Da, ovo nisi uspeo da mi uzme{.Drhtavom rukom uzimam ~a{u, ne mogu dasipam, jebem ti popi}u iz fla{e, palim cigaretu,ne ovo je d`oint samo da me na tren odvoji odzla... Uduva}u se smradu, a onda }u postatiniko... jo{ samo jedan dim uvla~im. Prava je,~ista, trava je strava. [ta je sad? A? Peder~inoa? Gnjido, {ta si ono reko da uradim za tebe?Ne{to te ne ~ujem...

Obla~im jaknu. Nebo zvezde pro{arale,htela bih da tr~im, a ne mogu... ma, jebi se...

Hodam stazom do kapele.“Oris!”, palim cigaretu, “Gde si? Ti si ipak

bio samo moje privi|enje, koje `elela sam.”Osetih ruku na ramenu, okre}em se

naglo! “O, pa to si ti, utvaro! Skloni te ruke zla

sa mog ramena! I {ta }e{ mi re}i, da danas jepetak! Jebi se, hajde, u~ini to, samo brzo, nepodnosim mu~enje, i ovako sutra kad budu

26

Marijana Rajn

prona{li moj le{, {ta }e re}i? Samoubistvo! Mada, bila je luda! Ne pla{im se smrti! Jedina mije `elja da ostanem ~ista, to je ja~e od smrti.”

“Da, ali mora}e{ pre svoje smrti dauradi{. Ubi}e{ nekog koje ve} odre|en!”

“Ma jebi se. Ne}u ubiti nikog imam jo{jedan d`oint, ne mogu da verujem, to mi treba...”

“Nare|ujem ti!”“Ma jebi se... Orise? Mene }e odneti u

ludnicu!”“Ne, niko te ne}e povrediti.”“Reci mi, za{to te moram videti svake

no}i u pono}? Zar mi ne pripadamo vremenu iovom delu `ivota koji `ivimo sad, tu na ovommestu.

“Jo{ nije vreme. Ljubavi... ~ekaj trenu-tak.”

“Koji trenutak! Zna{ li da se ja borimsa mi{lju da svake }e no}i, biti prisutan demonu mojoj sobi i dokle }e{ gledati tu moju borbusa njim, i da li }u uspeti da se ne pokorim nje-govom nare|enju? A? Ma daj, pusti, ne}e{ mevi{e videti nijedne no}i, ovo je bilo na{e pos -lednje vi|enje, a mo`da ti i nisi stvaran lik. Tisi samo moja `elja, moj san, ma ti si iluzija.Orise odlazim.”

“Ramaja, ti si moj san!”“Ne, ti si moj lik iz ma{te, ti si moja

`elja koja se rodila iz straha od zle samo}e.Nedostaje mi ne`nost! Nedostaje mi ljubav! Ti

27

Ka`u da smrt ne boli

“Done}u ti doru~ak du{o, idi ti sagospodinom.”

“Slu{aj me Ramaja, znam da si podstresom i tvoj `ivot...”

“Hej, ne ulazi u moj ̀ ivot! Mo`e postativrlo opasno... ja }u re}i sve {to mo`e pomo}i,ako mo`e... U ostalom ja mogu odlu~iti otome. Ne}u nestati nikud!”

U dvori{tu moje stare, tako mi drageku}e, lica nepoznata. Kru`e nekud bez cilja,kao psi u boksu.

“Ne mo`e{ jo{ u}i u ku}u! Ne{to nije uredu!”

“Hej, ni{ta ti nisi pre`iveo niti videono}as! I ko si ti da mi zabrani{ da u|em u svojdom. Jeste li prona{li ubijenog! Jeste. Jesam lija prijavila? Jesam! E, sad, to {to vi ne znate{ta je, dovedite nekakav tim koji prou~avaparanormalni svet! A? Za{to sijete kada ne-mate materijal!”

Doneli su mi kafu, odlazim sa Hakomtravnatom stazicom u ba{tu. Sedim ispod pro -cvale tre{nje, ra|a se zora. Prelepo je. Cvrkutsanjivih ptica, rosa zumbul, umila. Bela golu-bica slete na granu, gleda me, okicama crnim,okruglim, kao da se ~udi. ̂ ini mi se da je htelane{to re}i, samo da je mogla.

Znam da to je predskazanje... meni.Kreteni jedni, jo{ uvek sam u pid`ami, akoovako nastave, u njoj }u biti i sahranjena. Ma

38

Marijana Rajn

jebem im mater, glupu! Ja ne `ivim po pravi -lima. Ne prihvatam!

E sada }u se okupati, pred svima inapravi}u sebi doru~ak, bude li me nekospre~io, zavr{i}e kao ovaj uvi|aj, od koga susvi zabunjeni!

“Sa~ekaj, Ramaja!”“Mar{! Da li ti se dopada ovaj prizor?”Svla~im pid`amu, a zatim lagano starim

lon ~etom zahvatam iz drvene kace toplu vodu,polivam po telu. On gleda, ja ga ne vidim...

Stojim na suncu kako bi mi i poslednjukap vode, zrak osu{io. Podi`em kosu {nalom,palim cigaretu uvla~im dim duboko. Kako jedobro.

Ulazim u kuhinju, razbijam jaja,seckam slaninu i mladi luk.

“[ta je bilo? I dalje pilji{... u mene!Ako si gladan, reci, da ulupam jo{ koje jaje.Reci mi srce! Da li sam ja u svojoj ku}i?Jesam. A da li si ti samo po zadatku u istojmojoj ku}i?”

“Da, samo bih te zamolio da se obu}e{.”“Jel’, ima{ problem? To mo`e{ da za -

mo li{ u tvojoj ku}i tvoju `enku! [to se meneti~e, meni tvoj pogled ne smeta, a ako ti pozli,mo`e se desiti da i tebi krenu sa rasvetljava -njem slu~aja.”

“Ti si neverovatna devojka! Mogu li jada nastavim? Nisam video lep{e stvorenje,

39

Ka`u da smrt ne boli

tako preplanulog tena! Uvojci plavi pali prekoprelepih grudi... “

E, to je kraj ove, meni ve} tako poznatenaivne fraze udvaranja.

“Prekini da me gleda{!”“Ti nisi kao druge! Taj tvoj pogled,

setan i zlokoban, ti topi{ kamen, ti si ve{tica.Ti si vila! Ti si dama i kurva!”

“Hej, jebi se! Obla~im dugu tankuprovidnu haljinu. Ulazim u sobu.. ja }u po~is-titi ostatatke ove lepljive zelene ljige. Da li jeneko uzeo uzorak, a nije ni potrebno, on je svejedno ̀ iv, i ja sam ta koja ima problem sa njim.

Prilazim ormanu, gde jo{ uvek stoji onomalo garderobe moje stare.

“Sve miri{e na tebe, te{ka mi je tugadu{u zarobila! Ja ne znam bez tebe dalje!Bako, reci mi kako }u da i`ivim ove dane,znam da se ne smem ubiti, a htela bi. Znam dasi tu, samo do|i kada me san ponese, reci kojutajnu krije ova ku}a? Ti, koja si tako blizuBogu, kunem ti se! Ne pla{im se smrti svoje,koliko osvete, demona, samo do|i i reci za{to?Pomozi mi voljena moja starice!

^itavog dana ~istila sam sobu, pralapodove od kojekakvih cipela, {to ko zna gdesu tumarali njima. \ubrad nekulturna! I znalasam da ne}e otkriti ni{ta, a ne}u im ni japomo}i, ovaj put ne}u sebi objaviti rat. Hak!

40

Marijana Rajn

ponekad je toliko te{ko ~uti ti{inu, i ba{ tad. jane `elim da je poremetim, ni jednim pokretomtela. [ta ako me sahrane ̀ ivu? Strah ne postoji.Ako se desi, pa ako se desi, oti}i }u u ti{ini, zarto nije najbolje?

Gde je ova devojka? Uzimam telefon,ne{to nije u redu.

Ne, Bo`e, ona! Samo da ovo nije istina“Halo!?”, ~ujem sa one strane njenu

majku, bol suze.“Roni!... imala je udes! U bolnici je.” “Molim te, reci mi da li }e moja Roni

biti... `iva. Ona mora biti `iva!” “Ali, rekli su da je u kriti~noj situaciji,

du{o ja znam {ta je to...”“A ja vam kazem da }e `iveti.”Nisam ni znala da li sam hodala... ot-

varam grobljanska vrata ovaj put tako lako,kao nikada do sada!

“Gde si demonu, gde si ljigo, hajde saddo|i, reci mi, za{to nju! Jebem ti seme zla {toprosipa{ sve vi{e”, palim cigaretu, “Evo me,~ekam te, {ta tra`i{ za njen `ivot i nemoj misamo re}i to je va{ Bog nebeski odlu~io! Slu{ajme sada! Znam da si tu... i znam da ovo {toimam u ruci ovo par~e ko`e pripada tebi. I tizna{, da slabi}e ti mo} zla, jer to {to ti ne-dostaje, mo`e biti na{a nagodba. Jo{ malo~ekam te, a onda ona }e umreti, a ja }u deotebe spaliti! I svetom vodom pepeo zaliti.

54

Marijana Rajn

Znam da si izuzetno pametan, ali ovaj put, ja sene pla{im i ̀ ive}u za trenutak kada }u te uni{titi.Pojavi se ljigo pokvarena! Ho}e{ li ili ne!”

“Stani... nagodi}emo se...”“Misli{ da ti verujem? Sedi tu kraj

mene, nazva}u da ~ujem kako je sada Roni.Halo, mogu li dobiti doktora koji je preuzeomladu devojku Roni, koja je imala udes pre satvremena?.. Halo, a vi ste? Ja sam joj... ne, onaje meni sve!”

“Roni je dobro. Stanje je stabilno, naj -verovatnije da }e ve} u toku sutra{njeg danamo}i da iza|e sa na{eg odelenja.”

“Hvala vam doktore. I? Sada kre}emoja i ti, do kraja. Ja tebi ne verujem dok me neuveri{ u istinu svojih la`i, ne, ne tra`im od tebeobe}anje, jer je nenormalno. Sada je red namoj iskup prema tebi. Ovo je tvoje! Znam dati nije lako. Samo mi re}i {ta je slede}e?”

“Ne, to ne mo`es saznati. Ti po~inje{ daveruje{ u va{eg oca nebeskog, a ja sam uvektu, tako blizu!”

“Ma, jebi se!”Nestao je isto onako kako je i do{ao.

Demon. [ta mo`e pali an|eo... Mo`e sve! Iposlednji dim cigarete, no}as na groblju.

Okre}em se gledam ko li je tolikonekom zla naneo, i nije u redu da ja pla}am inije u redu {to svi dugovi ne~ijeg zverinja meniu amanet osta{e. Spremna sam! Ne pla{im se!

55

Ka`u da smrt ne boli

Idemo do kraja, prljavo. Ulica kao da po~injelak{e da di{e, i ja sa njom. Ulazim u sobu,gledam postavljen sto.

Hak do|i maleni moj, ipak je ovo na{eve~e. Do|i. Iseckala sam piletinu, prelivenubelim sosom u mleku, i ~ini mi se brdo zelenesalate. Torta! Ne znam da li sam tu ikada imalameru, ne, i za{to bih, kao da je gledam svakogadana, ma ne! To je samo moj najlep{i trenutaku`itka. Mo`da i ve}e u`ivanje od svih mojihporoka. Od kako mi je stara oti{la u mir ve~ni,pored mog tanjira sa hranom, redovno samsipala isto i u njen tanjir.

Nedo{taje{ mi! I dok mi usne `edne nenakvase suze, ne mogu bol da na tren oteram.Ne mogu da te prebolim, tu sa mnom bi}e{, alimu~i me jedno, da mogu te videti bar na tren.Draga moja znam za{to je bol, razjedao tidu{u. O~i su ti se razvodnjile kao dva jezerca,ne vi{e plava, vi{e nemaju boju, presu{ila sudraga, jer vi{e nije bilo suza. Tako si krila tajbol, do Boga samog, a ja }u sada zapaliti sve}ui zakleti se tu pred tvojom slikom, mojomikonom... Znam ko ti je ubio sina! Mog oca.Kunem ti se da }e umreti u najte`im mukama!Tvoj bol ne}e pro}i moje srce, do trenutka doksvojim o~ima ne budem gledala kako crkavagad. Kada zver po~inje da se ra|a u tebi, vi{enikada ne}e stati, sem ako se ne{to neve ro -vatno desi, a to je nemogu}e. Mater im jebem,

56

Marijana Rajn

pa ne mogu sve lovom kupiti. To kopile jo{uvek slobodno {eta kao da ni{ta nije bilo. Tajgad ima porodicu! Le{inaru! Osta}e ti potomcibez prelepog otetog, tako udobnog gnezda.

Smiri se, Ramaja! Smiri se... okej...izbroja}u do deset, okej. Znam da nemamprava da oduzimem `ivot, nemam prava... e,pa, da li se on upitao i jednog trena za{to jednadevojka zavr{ava u sanatorijumu, {ta je to zajedno malo mesto biti lud! Gade, ja ne znamko treba da ti sudi i ko je izmislio to ljudskopravo, ali ti si sru{io na{ dom. U pepeo }u vaspretvoriti! Ja ve} pla}am, pa neka bude duplacena, volim kada je skupo, jer ovo je sitno ibezvredno. A ti bi}e{ moj motiv, kada ni sanvi{e ne}u po`eleti. Proklet da si! Znam da pos-toji ~ekani trenutak, neka ostane tako. Sipamsebi jo{ jedno pi}e. Torta je prelepa, jo{ jednopar~e, ma ne, poje{}u koliko budem mogla,znam da ovo ne mo`e biti svakodnevnica. Hakje odavno ve} spavao na mom krevetu, takosito, zadovoljno, bezbrizno moje, voljeno stvo -renje, moj verni pas. Pogledom tra`im platno,postavljeno na {tafelaj. Inspiracija, da imam je.Depresija je u svakoj pori mozga uzela danak...ali ja moram da spavam, jo{ vi{e }e me iz -nervirati ako ne naslikam, a to se stalnode{ava. Ne}u da perem platno, jer nikada vi{ene}u obrisati trag onoga {to ve} je re~eno pro-tiv moje volje. Sa~eka}u jutro.

57

Ka`u da smrt ne boli

Topla no}, oku pa}u se u dvoristu. Izno -sim toplu vodu, sipam je u drvenu kacu i lon -~etom belim, ve} obijenim ko zna koliko puta,kupam se na mese~ini. Predivna no}. Umo-tavam kosu u beli meki pe{kir, obla~im lakuprovidnu spava}icu.

Palim cigaretu i zagledam se u zvez-dano nebo. Ako ste vi ovog trena pro{lost,onda sam i ja to isto za vas. Za{to onda nevidim budu}nost, jer ovo se ve} desilo! Ti sitamo i vidi{ me kao neko stvorenje koje biloje ve} davno tu.

Slagao si me! Oris je slagao kao i svi dosada. Samo {to ti nisi isti. Kako mo`e{ i bitikada zemljom ovom hodao nisi, ti koji si sadako zna koliko svetlosnih godina daleko....

Rekao si mi da bi}e{ tu uskoro. I neznam da li smem da ti verujem! Ja ho}u da tiverujem i nije va`no ako te i ne vidim. Samoostao je trag u tim mislima i `ivim ja... jo{uvek tvoje ne`ne ruke dodirujem, pa neka os-tane moje se}anje do kraja mog suludog puto-vanja, po ovom `ivotnom kr{u.

Zvezde... Toliko ih je gde da te tra`imkada ne{to ve} bilo je. Pomozi mi da vidim {tapro{la sam. Ti kontroli{e{ svest, ako me os-tavi{ i ti... ja ne znam kako }u se i dalje nositisa onim zlom koje me uporno ucenjuje. [takada jednog dana ne budem imala snage da muse ne predam? Sve vi{e misli me goni da po~i -

58

Marijana Rajn

nim ne{to {to, {to ne bih smela. Zna{ li da seovde na ovoj planeti nikako zlo~in ne sme po -~initi, a zna{ li da }u ja to uraditi, ljubavi neod-sanjana.

Palim cigaretu ne skidaju}i pogled nijednog trena. Nebo je, davno je ve} re~eno,ku}a bogova. Tamo si ti. ^ujes li me Oris? Neostavljaj me, molim te. Pa zna{, i ako me os-tavi{, i ako se nikada ne vrati{, `ive}e{ umojim jutrima, u kapima rose, u svakom momkoraku, zato jer te... ne to ne mogu re}i.

Ne znam {ta je to! Tako je lako izgo -voriti, a kako objasniti! Ljubav, {ta je to?Mo`da je tako bilo najkra}e obmanuti, slagati!Pridobiti... re~i koje nemaju ni~eg. Samore~eno da bi bilo re~eno. Budi moje poslednjeuto~i{te, moj san moj greh, neka vreme te~e zanas. Neka suze okrznu tvoje srce od ~elika,veruj toliko su jake, da }e ga istopiti, ne nemora{ do}i.

Predivno ve~e i za~uh pla~ na ulici, tupored mog prozora. Izlazim na ulicu. Devojka,okrenuta ka zidu ku}e tiho jeca. Prilazim jojpoku{avaju}i da joj uhvatim pogled. Ma da, toje ona. Pre nekoliko godina ova devojka je bilaje kao i sve druge.

Ovu pri~u o njoj ~ula sam od bake,moje stare kom{inice. Bila je u vezi sa de~komkoji je bio jedinac. Zaista mi je ta pri~a bilaneverovatna. Njegova majka, ne `ele}i je u

59

Ka`u da smrt ne boli

Palim cigaretu! Kradem sekunde kaomanijak plen! Prilazim mu sasvim blizu! Po -gledaj me poslednji put! Oko }u ti ovom ciga-retom spr`iti! Pomislih i istog trena ruka mikrene. Gasim cigaretu u oko bez zenica. Krikgavrana u`asno se prosu po ti{ini mraka, {togrobove, kao plast crni, no}i ove prekrio je.

Hodam korakom te{kim. Ne vidim ni -{ta! Od jednom upadam u nekakvu, ogromnuduboku jamu, boli me svaki deo tela. Poku -{avam da ustanem, ah, ne, slomljena su mirebra! Ne mogu da di{em! Gr~evito tra`imupalja~, gde si, proklet bio! Hladan znoj kvasimi ~elo, samo da ne izgubim svest! Samo jo{koji tren. Ah, tu si! Ne, to je paklo {ibica.Palim jednu za drugom... ovo je... ovo je grob-nica.

Ne mogu da iza|em! Skidam jaknu,umotavam oko ruke, poku{a}u da kopam, ste-penik po stepenik, u`asno tvrda zemlja,prelazim rukom lagano, ne bih li na{la makarmalo rastresitiju zemlju, kako bih napravilaudubljenja za vrhove patika. Moram daiza|em.

I ni{ta vi{e nisam ose}ala, kao ranjenazver, kopala sam bezdu{no! A onda gomilateske zemlje sru~i se.

Iznenada opet sam na dnu groba. Ovoje kraj, `iva sahranjena.

A rekli su da smrt ne boli! Rekli...

88

Marijana Rajn