1

2

MERIROUZ VUD SA VOJVOTKINJOM OD NORTAMBERLANDA

DNEVNIK OTROVA BELADONA

Maryrose Wood, The Duchess Of Northumberland Nightshade (The Poison Diaries #2)

„Korov,...on mi puni glavu pričama iz drevnih šuma,pričama toliko starim da ih i same biljke smatraju legendama.Kao da mi je spala koprena sa očiju,pa svet u kome sam provela šesnaest godina sada izgleda potpuno drugačije,toliko čudesno da se to

ne može ni zamisliti...“ Džesamin Lakston

3

1. Budim se, kao i obično, uz zvuk Korovovog glasa. Šapuće mi u uho dok spavam. Šuška mi u snovima

poput jesenjeg lišća koje vetar raznosi po tlu. Koža mi se zagreva, dah ubrzava. Sećanja naviru nepozvana. Rano je proleće, pre nego što se razbolim. Korov i ja smo u jednom od svojih dugih lutanja po talasastim

zelenim livadama Nortamberlenda. Priča mi čudne priče, jednu za drugom, o svetu u kojem biljke govore i u kojem su svi oblici života jednako vredni: ljudi, životinje i biljke.

Smejem se, jer te su priče toliko čudesne. On se okreće ka meni, ozbiljnog lica, i ja mu objašnjavam svoju reakciju.

— Čudesne? Tebi možda jesu. Drveće je veoma ozbiljno kada ih priča. - Ali to su samo priče, bajke - čak i za drveće, zar ne? Vidi, evo divnog mesta za naš piknik. Da stanemo? Kako sam tad bila budalasta. Koliko sam grešila, u vezi s mnogim stvarima. Mislila sam da je ljubav retka orhideja koja cveta samo jednom - ali da, kad procveta, onda je to zauvek. Mislila sam da je sa smrću moje majke, pre toliko godina, najgori deo mog života došao i prošao. Mislila sam da će me otac zaštititi od zla. Jesam li pogrešila i u vezi s Korovom? Pri svakom udisaju osetim njegov miris, miris zemlje. Ležim

nepokretna u krevetu, sama u svojoj sobi u kuli. Letnji povetarac se provlači kroz otvorene prozorske kapke i ja osećam nežnost njegovih poljubaca.

Poslednji put kad sam ga videla umirala sam. Letela sam nošena crnim krilima i gledala s visine u svoje bolom izmrcvareno, telo koje kao da je pripadalo nekom drugom. Imala sam košmarne vizije o nekakvom čudnom princu koji me je hranio otrovom, koji me je zavodio i mučio, prikazivao krvave prizore i neizreciva zla - zla koja je počinio moj otac.

Srce mi još zadobuje kad se prisetim tih paklenih snoviđenja. Mislila sam da ih neću preživeti. Bilo je trenutaka kad nisam to ni želela.

Još sećanja promiče pred mojim poluzatvorenim kapcima dok jutarnje sunce pokušava silom da ih otvori: Korov, koji sedi kraj moje postelje, kašikom mi prinosi lek usnama. Briše mi znoj sa čela. Posmatra me netremice s ljubavlju i tugom, svojim mahovina-zelenim očima sjajnim od suza.

Onda je nestao. Izgubio je nadu i otišao. Previše veroloman da bi ostao pored mene do kraja, ostavio me je na vrhuncu bolesti. To mi je otac rekao, pošto je groznica konačno popustila a ja se vratila u život plačući i hropćući, kao da se ponovo rađam.

- Otišao je, a vala i neka je. On je kukavica i prevarant. Nisi prva devojka koju je jedna takva protuva prevarila. Sad sama nosi svoj žig srama; udaj se za posao i zaboravi ga, jer ga nećeš ponovo videti - rekao je otac hladno, i ne bez likovanja.

Naravno, očevim rečima se ne može uvek verovati. Ali Korov je otišao, to je istina. Nije se javljao, a leto se sad bliži kraju.

Protežem se i okrećem ispod hladnih čaršava. Istežem svaki ud i zevam, poput mačke koja se budi. Jesam li dobro? Teško je reći. U izvesnom smislu jača sam nego što sam bila. Manje poverljiva, manje naivna. Ponekad me obuzimaju misli koje jedva prepoznajem kao sopstvene. Osećam da sam sposobna za ono o čemu ranije nisam ni sanjala.

Čak sam preuzela na sebe očevu isceliteljsku praksu. Morala sam; otac je sad previše zauzet, ili previše ravnodušan, da bi lečio ljude kao ranije. Sa svojim poznavanjem bilja, nije mi bilo teško da naučim da spravljam najosnovnije meleme, a oni su najčešće potrebni iscelitelju. Jedan slučaj groznice, gušobolje ili porođaja nalik je na svaki drugi.

Nekada sam stupala Nortamberlendom tiha, s kapuljačom na glavi, previše stidljiva da bih progovorila, previše nevažna da bih prišla ljudima. Sada me poznaju i poštuju, čak me se pomalo i plaše. Ne smeta mi to.

Ali u meni postoji neka praznina, neki bol. Moje srce, nekad nabujalo od radosti, sad leži pusto. Sve ima ukus prašine.

Korove, prošaputala sam hiljadu puta dok sam lutala poljima Haln Parka. Gde si? Zašto si otišao? Kad ćeš mi se vratiti? Ali potmulo šuštanje trave je jedini odgovor.

Reci mu da ga još uvek volim, jecam lica zarivenog u koru jednog starog bora. Prenesi mu to, molim te.

4

Opet ne dobijam nikakav odgovor. Žudim da ponovo zaspim i sanjam gorkoslatke snove o svemu što sam izgubila. Ali moram da ustanem i

obučem se. Nedelja je. Da, sada idem u crkvu nedeljom. Idem sama, jer se moj otac ne klanja nijednom bogu osim znanju.

Proverene, dokazane teorije davno umrlih ljudi, zabeležene u plesnjivim knjigama vojvodine biblioteke - to su za njega jedine svete knjige.

I sama se ponekad zapitam kakva je to sila naselila zemlju tolikim oblicima života i uredila da smo toliko potrebni jedni drugima, da toliko povređujemo jedni druge, ali još nisam došla do odgovora. Ipak, odlazim u crkvu, pet kilometara pešice po vrućem avgustovskom danu. Činim to zarad sopstvene zaštite. U ovom kraju, ženu koja zna da leči uvek će smatrati vešticom. Progon veštica je zabranjen pre mog rođenja, ali ljudi se plaše onog čega se plaše.

Ovo je sever Engleske, na kraju krajeva, lep i divalj, a zemlja, vetar i more poseduju sopstvenu volju. Ljudi takođe. Sever nije London, gde je najnovija moda uvek najbolja. Na severu, novo se posmatra s podozrenjem, a staro sporo odumire.

Uplovljavam u kapelu tiho poput utvare, da svi mogu da vide da sam bogobojažljiva i vrla mlada žena, i da moje moći, takve kakve jesu, ne potiču ni od čega zlokobnijeg od izdanka buhača, napitka od kamilice ili melema od istucanog belog luka i karanfilića.

- Dobro jutro, gospođice Lakston - mrmljaju ljudi dok prolazim. - Dobar dan i dobro zdravlje vam želim. - Kad me pitaju za oca i čude se što on više ne zalazi među ljude, odgovaram da je zauzet svojom apotekarskom baštom, ili da proučava stare lekove u vojvodinoj biblioteci u Anvičkom dvorcu. Istina glasi da su se od mog oporavka njegovi česti periodi mračnog raspoloženja pretočili u neprestanu tamu. Radi danonoćno, u svojoj radnoj sobi ili u bašti. Za vreme obroka je nem; kad se mimoiđemo u hodniku, jedva me pogleda.

Ranije sam mislila da sam sama, pre nego što je Korov došao, kada mi je strogi otac bio jedino društvo. Sada je otac za mene izgubljen kao i Korov.

Sedim ukočenih leđa na klupi, blizu crkvenih vrata. Ustajem kad nam sveštenik kaže da ustanemo. Klečim kad nam kaže da kleknemo. Kad dođe vreme za pevanje himni, dižem glas sa ostalim vernicima, ne toliko glasno da bih privukla pažnju na sebe, ali dovoljno snažno da me čuju.

Kad se služba okonča, ostajem na mestu, pognute glave. Oni koji bi da me zamole za pomoć prilaze mi jedan po jedan:

- Gospojice Lakston, beba nikako da prestane da kašlje. Gospojice Lakston, prošlo je nedelju dana a rana ne zarasta. Gospojice Lakston, uskoro ću da rodim, treba mi nešto da ublaži bolove, hoćete li neizostavno doći ako pošaljem služavku po vas?

Jedan za drugim, poveravaju mi svoje boli, svoje brige. Saosećajno klimam glavom i obećavam da ću doći kad im budem potrebna. Potom izlazim na vrata za ostalim vernicima, stupam s prohladnog, vlažnog crkvenog vazduha na nemilosrdno podnevno sunce.

Sveštenik se obraća svakome dok izlazimo, gledajući nas u oči, stežući nam šake. Govori nam da verujemo, da bismo bili spaseni. - Vatre pakla su hiljadu puta vrelije od ovoga — upozorava nas, tresući prstom ka nebu. - Hiljadu puta hiljadu! Ali vi morate verovati!

Ispred crkve ljudi se skupljaju u malim uplašenim grupama i došaptavaju se: - Kraj sveta se bliži. I ne slute koliko su u pravu. Evo — ponovo se desilo. Te reči mi se javljaju u glavi kao da ih je neko naglas izgovorio. Ali tu nema

nikoga. Kao da moje misli nisu baš sasvim moje. I taj glas — krv mi se ledi u žilama što to priznajem — ali shvatila sam da poznajem taj glas. To je glas iz

mojih košmara. Glas zlog princa. Predstavlja se kao Oleander. Princ otrova. Potresena, vraćam se kući iz crkve, odlažem svoj laki letnji šal, jedem prost obrok koji se sastoji od hleba i

sira, sama. Kuća je tiha. Otac sigurno luta poljima ili je izgubljen u turobnim mislima iza visoke kapije svoje zaključane bašte.

5

Ranije sam razmišljala o njegovoj apotekarskoj bašti, ali sad sam se naučila pameti. Te biljke su otrovne i ta bašta je nešto neprirodno - živo oružje. Korov mi je to rekao.

Tvoj otac mi je učinio veliku uslugu, zasadivši tu baštu. Nadam se da nije toliko glup da pomisli da je njen gospodar. Te reči mi se uvlače u glavu, polako i neumoljivo, kao nafta koja se širi preko vode. Ako je tako, jednog dana će platiti cenu,jer ta bašta već ima gospodara. Gospodara koji neće dozvoliti da iko polaže

pravo na njegov tron. Čuje se kucanje na vratima. Prepadam se. Ludim li ja to? Da li mračni princ iz mojih košmara upravo stoji ispred moje kuće? Simpatična misao, dušice. Ali meni vrata ne trebaju. Ni sve zaključane kapije ovog sveta ne bi mogle da me zadrže. Ja

ulazim kad i gde želim. Držim ključ svakog otrovanog srca. Kucanje se ponavlja, odlučno. Prisećam se žene iz crkve, one trudnice. Možda su joj krenuli bolovi.

Pokušavajući da se otresem ovog čudnog napada ludila, dohvatam šal i torbu s lekovima i žurim ka vratima. - Spremna sam - zaustim da kažem, ali ispred mene stoje dva muškarca. Ovdašnji su, obojica

zemljoradnici. Viđala sam ih i ranije, pijačnim danima. Njihova nezgrapna telesa ispunjavaju dovratak i blokiraju popodnevnu svetlost koja pada koso.

- Gospođica Lakston? -Da. Viši muškarac baca pogled na torbu u mojim rukama. -Možemo li da uđemo na trenutak i popričamo s

vama? Nećemo dugo. Pozivam ih da uđu i uvodim ih u salon, ali i dalje stojim. - Ponudila bih vas da sednete, ali kao što vidite, taman sam krenula da izađem - kažem, pokazujući torbu.

- Verujem da vam nije zlo? Neznanci mi se obično iz tog razloga pojave pred vratima. Muškarci vrte glavom i neugodno se osvrću po sobi sa zasvođenom tavanicom i visokim, lučnim

prozorima. Nekada davno, ova kuća je bila kapela. Sada je naš dom. Jesam li zato prokleta ovim čudnim ludilom?, pomišljam. Može li odjek hiljadu neuslišenih molitvi ikada zaista zamreti? Da li kapelu pohode duhovi mrtvih?

Moji uznemireni posetioci gužvaju šešire u rukama. Visoki progovara: - Žao nam je što vas zadržavamo, gospođice Lakston. Mi smo iz Udruženja za progon

zločinaca i nepoželjnih. Horas i ja se raspitujemo ovde u kraju u vezi sa…pa, jednom nestalom osobom, moglo bi se reći.

- Mrtvom osobom, hoće da kaže. - Njegov pratilac se mršti. - Ne odugovlači, Nede. Uskoro ću ogladneti, do kuće ima dosta da se hoda.

Nestala osoba - mrtva osoba. Ne misle valjda na Korova? Snažno se ugrizem za usnu, i koristim taj bol da se primirim.

Onaj koji se odaziva na Ned guta knedlu i klima glavom. - Gospođice Lakston, jedan putujući propovednikje prolazio kroz ove krajeve. „Pokajte se, pokajte se”,

znate već - u svakom slučaju, taj čovek nije viđen već neko vreme. Pre nedelju dana njegova Biblija se pojavila u blizini raskršća, zakopana duboko u šikari pored puta. Jedan seljak iz Anvika ju je pronašao. Jedno njegovo jagnje se upetljalo u trnje, vidite, i morao je da iseče grane da bi ga oslobodio. Malo je izbledela od kiše i sunca - Biblija, to jest - ali ime je još uvek bilo čitljivo na naslovnoj strani.

Ned zastaje i briše lice prostom pamučnom maramicom, koju vadi iz džepa. - Oprostite mi, gospođice. To nije sve, ali nije lako ispričati takvu priču mladoj dami kao što ste vi. Nedaleko od Biblije nalazila se... nalazila se...

- Gomila kostiju - ubacuje se Horas. - Ljudskih kostiju. Tako savršeno očišćenih da bi čovek pomislio da su skuvane za supu. — On čisti zube prljavim noktom, kao da hoće to da pokaže.

Njegove reći se zarivaju u mene, oslobađajući bujicu zle slutnje iz nekog unutrašnjeg izvora. - Gavranovi iz Haln parka brzo odrade svoje - kažem, prikrivajući strah. - Nadam se da ćete se povesti njihovim dobrim primerom, gospodo. Zašto ste ovde?

- Istina je, gospođice, da nas ne zanima previše šta se desilo tom čoveku. Daleko mu lepa kuća, što bi rekli. Ko još želi da sluša to mračenje? Ali kako se ispostavilo, taj propovednik je imao ženu, i oboje su bili

6

članovi našeg udruženja. Platili su članarinu u celosti. - Horas razočarano vrti glavom. - Što znači da nas dvojica moramo da istražimo njegovu smrt.

- Pritom se nije moglo desiti u gorem trenutku - dodaje Ned. - Usred žetve. - Je li u pitanju ubistvo? - izgovaram tu reč kao da ona ne označava ništa užasno — ubistvo, ubistvo,

ubistvo — reč kao svaka druga. Horas frkće, prezrivo se nasmeje. - Ljudske oglolele kosti ne padaju s neba, zar ne? - Bog sveti zna šta se desilo. — Ned diže pogled ka nebesima. - I samo Bog na kraju sudi. Ali to ne znači

da možemo da zažmurimo pred ovom rabotom. Udruženje mora da obavi svoju dužnost, gospođice Lakston. Zato smo došli. Dozvolite da vas pitam; znate li išta o ovome? Iz prve ruke, iz druge ruke, ili kako bilo?

- Ne znam. - Primljeno k znanju. Kao što smo rekli, raspitivali smo se. Rekli su nam da ovde živi jedan mladić.

Možemo li da razgovaramo s njim? Oklevam. - Zašto? Njih dvojica se zgledaju pre nego što će Horas odgovoriti. - Udova je platila članarinu. To znači da moramo naći nekoga koga ćemo izvesti pred sud. Slučaj će se u

suprotnom otegnuti i nećemo imati ni trenutka mira. Mogli bismo da joj platimo da odustane od toga, ali to bi nas koštalo kamaru para.

Dva muškarca stoje tamo, prevrćući po rukama svoje šešire, čekajući moj odgovor. Hotimice skidam šal i sedam. Moram, jer su noge počele da mi se tresu.

- Vi, dakle, želite da nađete neku jadnu budalu da ga optužite za taj zločin? Bio on kriv za to ili ne? - glas mi je smiren, gnev opipljiv - kako zvučim kao otac!

- Kriv, nevin - ne mora to biti tako formalno! - osmehuje se Horas. - Posredi je sigurno bila neka nesreća, šta god da se desilo. Ljudi se sporečkaju. Strasti se uzburkaju. Propovednik završi sa raskrvavljenim nosem na zemlji. Vaš prijatelj ode svojim putem, kao što bi svako od nas uradio, i više i ne pomisli na to. Kako je mogao da zna daje poropovednik mogao da umre od tako slabašnog udarca?

Kako bi to pokazao, Ned udara Horasu ćušku. Za trenutak se pitam hoću li i sama prisustvovati ubistvu, ali Horas škrguće zubima i nastavlja:

- Odvešćemo vašeg prijatelja pred sudiju, gde će se on najiskrenije izviniti i zatražiti blažu kaznu. Onda će stajati tamo kao dobar dečak dok bude dobijao oprost.

- Oprost? - ubacujem se ja. - Ali jedan čovek je mrtav. Njegova udovica će sigurno želeti pravdu. Ja bih, da sam na njenom mestu.

- Svakom pravom muškarcu padne mrak na oči tu i tamo. Sudija će tako gledati na to, u to možete biti sigurni. Skinućemo udovicu s grbače i staviti tačku na ceo taj slučaj. Još ćemo i vašem prijatelju platiti dnevnicu za njegov trud.

Ned se široko osmehuje; zubi su mu žuti kao u mazge. - Ali neće biti nikakvog vešanja, to vam možemo obećati. - Mani se priča o vešanju, vole glupi, uplašićeš devojku. -Horas se okreće ka meni. - Sad kad smo ublažili

vaše strahove - možemo li da popričamo s momkom? Ustajem i prilazim prozoru. — Momak o kojem govorite zove se Korov. Boravio je ovde s nama kratko

vreme. Bio je od velike pomoći mome ocu u negovanju bašti. Ali on više ne živi ovde i ne znam gde je. Puštam da mi pogled padne, stidljivo i nevino. - I sama bih volela da popričam s njim. Otišao je ubrzo

nakon... -dozvoljavam da mi glas zadrhti od emocija; zašto da ne? -ubrzo pošto je moj otac predložio da se verimo.

Moji posetioci se zgledaju. I oni su nekad bili mladi. I sad kad znaju na koji način sam bila osramoćena i napuštena, možda će me ostaviti na miru.

-Jasno mi je - Horas će hrapavim glasom. - U tom slučaju bi možda bilo najbolje da pričamo s vašim ocem. - Otac je izašao - mašem rukom, kao da obuhvatim ceo sever Engleske a i Škotske pride. - Ako uspete da

ga nađete, samo napred, pričajte s njim. Slobodno izađite i potražite ga. Ja ću za to vreme skuvati čaj.

7

Pre nego što udahnu da odgovore, izvinjavam se i odlazim. Kako je ponekad zgodno biti žensko! Uvek možemo da iskoristimo kuhinju kao izgovor da bismo izbegle zamorne muške razgovore, njihova spletkarenja i planove. Otac se krije iza svog posla, razmišljam, a ja iza čajnika.

Dok palim vatru, misli mi lutaju čudnim putevima. U meni se kovitla strepnja - strepnja da je smrt tog propovednika nekako povezana s Korovovim nestankom. Ali kako?

Skidam metalnu kutiju sa čajem s police. To je moja lična mešavina osušenih cvetova lavande i limun-trave, ubrana u mojoj bašti i obešena da se suši u ostavi. Korov mi je pomogao da okačim te stabljike da se suše, razmišljam. Njegove šake su dodirivale te nežne listove, kao što su dodirivale i mene...

Odmeravam dozu čaja, mrveći osušene listove prstima da iz njih oslobodim sladak miris. Usput pomišljam kako bi bilo lako dodati malo ovoga i malo onoga u čajnik - taman dovoljno da mojim gostima pozli kasnije, kad se nađu bezbedni kod kuće u svom krevetu, gde jedino njihove supruge mogu da čuju njihove krike. Ili dovoljno da ih ubije i zauvek stavi tačku na njihova razdražujuća pitanja.

Ne činim ništa slično, naravno. Čak i posle svega što sam videla, sve patnje kroz koje sam prošla, posle svega što sam izgubila, razlikujem dobro i loše.

Da li je zaista tako, dušice? Meni je lično granica između to dvoje prilično nejasna. Ja sam isceliteljka, pomišljam, ućutkujući glas zla. Neću nikog da ubijem. Ali nekako me neobično teši to što znam da mogu.

8

2. 20. avgust Jutros sam zalečila slučaj teških opekotina od sunca, krmelja i jednu duboku ranu od zarđalog eksera na koji je

nagazio neoprezan seljak. Poslednji slučaj je bio najozbiljniji, ali ako seljak bude potapao stopalo u jak ohlađen čaj od žalfije i hajdučke trave, rana bi trebalo brzo da mu zaraste.

Po podne sam radila u kuhinjskoj bašti, koja ispoljava znake umora od ove neprekidne vrućine. Kao i ja, čini mi se. Čekam sa strepnjom da se Oleanderov glas ponovo javi. Do sada nije. Nadam se da ne gubim razum.

Po ceo dan i do kasno uveče poljima odjekuju zvuci žetve. Kosa zamahuje i, poput vojnika desetkovanih u

boju, trava pada, otkos za otkosom. Jutros sam prisustvovala tome, dok sam išla od jedne do druge farme, deleći lekove, savete i reči utehe.

Sad, dok sedim ovde šijući, pokušavam da zamislim šta bi Korov čuo da je koračao kraj mene - povike negodovanja, možda, dok kosa ponovo zamahuje.

Da li nas pšenica prezire? Hvatam sebe kako se pitam. Da li želi da smo mi na njenom mestu? Neki oštar zvuk me prekida u razmišljanju, pucketanje i šištanje drveta koje se razgoreva u ognjištu u

gostinskoj sobi. I ta cepanica je nekad bila živa grana nekog drveta - možda jednog od prastarih stabala iz šume, s

plemenitim razgranatim krošnjama i čudnim pričama. - Vatra u leto - govorim, ne dižući pogled sa šića. - To je svakako traćenje drveta. Otac se uspravlja ispred ognjišta gunđajući. - Oluja se bliži. Kad vetar ovako zavija, valja zagrejati. - Sede u

svoju stolicu i zagleda se u plamenove. - Brinem se za tvoje zdravlje, Džesamin. Do sada nisam ništa govorio, verujući da će vreme biti najbolji lek, ali briga me nagoni da končano progovorim.

- Govori, onda. — Već sam na oprezu. - Već je prošlo neko vreme otkako je tvoja bolest minula. Spolja deluješ kao da si se oporavila i obavljaš

svoje poslove bez pritužbe. - Zamišljen, gleda u vatru. - Ali ima dana kad ležiš u krevetu do kasno, kao da ne želiš da se probudiš. Koža ti je bleda, ali obrazi ti povremeno planu rumenilom, možda dok se prisećaš neke tajne sramote. Ponekad zuriš slepo u vazduh, kao da pričaš s duhovima. Trag suza uvek ti je prisutan na licu.

- Nema razloga za brigu. - Gnev se rasplamsava u meni, ali biću oprezna: otac mora da ima neki razlog što ovo govori.— Telo mi je savršeno zdravo.

- Telo ti je mlado i jako i može mnogo toga da izdrži. Ali šta je s tvojim srcem, Džesamin? Odlažem iglu i konac. — Srce će mi zaceliti kad se Korov vrati. - Mislim da neće. Mislim da će srce početi da ti zaceljuje kad prihvatiš da Korova više nema. — Napokon

podiže pogled s vatre i gleda u mene. - Otišao je da se nikad ne vrati. - Ne verujem ti. - Ako želi da me isprovocira, uspeva.- Bezbroj puta si mi ponovio da me je Korov

ostavio - da je bezdušno pobegao dok sam ja ležala umirući. Ranije nisam imala snage da ti protivrečim. Sada imam.

- Smiri se... - Korov me voli. Ako se drži dalje od mene, za to mora da postoji razlog. - Rekao sam ti razlog. On je jedna obična protuva koja te je obeščastila i napustila na najgori mogući

način... - Lagao si me. Jer znam da bi Korov i sad bio kraj mene, da nije neke sile koja ga u tome sprečava. - Nije ti se, dakle, uopšte javljao? - Ne. Nije. Otac me gleda, čudno zadovoljan, i ja shvatam - to je hteo, da zna da li mi se Korov javljao. Zašto bi to želeo da

zna? Osećam se ranjivo i okrećem glavu da sakrijem suze koje mi naviru na oči. Kakva strast! Kakva tuga! Veoma očaravajuće, dušo. Šteta što ih traćiš na tog smešnog dečaka, tog nezrelog,

nepoželjnog Korova... Soba se ljulja. Hvatam se za glavu. - Šta je, Džesamin? Izgledaš kao da ti je pozlilo. Dozvoli da ti pripravim jedan tonik.

9

Vrti mi se u glavi, ali neću to priznati ocu. Sipa mi nešto i donosi mi da pijem. Čaša lebdi ispred mene. U uskovitlanoj tečnosti vidim prizore: Jagnje na samrti. Ludnicu u Londonu. Par ogromnih, užasavajućih krila.

Odgurujem čašu. - Imala sam užasne snove dok sam bila bolesna, oče - govorim tiho. - Neki su bili o tebi. O onome što si radio prilikom odlazaka u London.

Oči mu svetlucaju spram svetlosti vatre. - Otpij, draga. To će te smiriti. - Sanjala sam da si otišao u tamošnju ludnicu. Da si stavljao luđacima otrov u hranu kako bi ispitao svoje

formule. On ustaje tako brzo da se napitak prosipa. - Baš neobično. Fantazije našeg uma kad smo bolesni... Ustajem, češući se po glavi kao da mogu da iščupam taj glas iz nje zajedno s korenom. - Fantazija? I ja sam

to mislila. Sad nisam tako sigurna. Pažljivo, dušo... tvoj otac ima preku ćud, znaš to... Posmatram kako mu plava vena na čelu pulsira. Reči su mu mirne, ali glas mu je napet kao struna od besa.

- Džesamin, izgleda da ti je bolest više uticala na um nego što sam prvobitno pretpostavio. Predlažem da odeš u krevet. Znam neke lekove koji ti mogu pomoći.

- Tvoji lekovi! - praktično pljujem prezrivo. - Mislim da su tvoji lekovi otrov, oče. Mislim da je sve što si mi rekao laž i da je ono što sam smatrala snom i te kako stvarno.

Slike mi se ponovo javljaju u glavi - ja, kako letim visoko iznad nortamberlendskih polja, nošena tamnim krilima. - A Korovova ljubav prema meni i moja prema njemu najstvarnija je od svega - ustreptalo ću ja. - Ako nećeš da mi kažeš gde je, onda ću morati sama da ga potražim.

- Dosta. - Prelazi sobu u tri koraka. - Reći ću ti šta te zanima. Ali upozoravam te, možda ćeš zažaliti zbog toga. -Pokazuje mi da sednem. - Dok si bila bolesna., Korov se izbezumio. Zbog svog neverovatnog isceliteljskog dara, verovatno se osećao odgovornim da te izleči i kad nije uspeo, pomahnitao je od nemoći. Postao je razdražljiv, nerazuman. Naposletku je otišao. Nisam mogao da pohitam za njim jer se nisam usudio da se odvojim od tvoje postelje. Te noći si bila na samom pragu smrti.

Vatra plamti iza mog oca, bacajući senke po kamenom podu. - Ostavio te je, Džesamin, i treba da ga prezireš zbog toga, a ne da čezneš za njegovim povratkom. Ali s pravom me nazivaš lažovom: on nije prosto pobegao, kao što sam ti ranije rekao.

Sedim tu, nepokretna kao statua u crkvi, dok se očev glas spušta duboko. - Bila si tako slaba. Mislio sam da bi te ubilo da saznaš istinu. Kako je vreme prolazilo i snaga ti se vraćala, usudio sam se da se ponadam da ćeš prihvatiti moju priču i da nikad nećeš morati da saznaš sudbinu te kukavice Korova. Molio sam se da ga zaboraviš. Zamazao nam je oči oboma, na neko vreme. Ne krivim te što te je obmanuo. I mene je.

Plamenovi skaču i senke izvode svoj podrugljivi ples. Reči mog oca odzvanjaju poput zvona. - Korov je mrtav. Obesio se u zabačenom kutku šuma Haln parka. Lično sam pronašao telo. Budala! Otac mi prilazi i spušta mi ruku na rame. Dozvoljavam sebi da smekšam, da zaplačem. Nije mi teško. U

poslednje vreme lijem suze kad god poželim. - Mislio sam da bi bilo previše okrutno da ti kažem istinu. Ali još je okrutnije da te pustim da žudiš za

nečim što nikad ne može biti. - Povlači se i širi ruke, kao da čeka da mu dođem u zagrljaj. - Nadam se da možeš da mi oprostiš, Džesamin. O, teško je biti roditelj! Kakve grehe činimo ne bismo li svojoj deci olakšali patnje!

Ustajem sa stolice. Otac mi prilazi korak bliže. Okrećem leđa njegovim raširenim rukama i istrčavam napolje, na oluju.

— Džesamin — njegov glas me prati do vrata, ali čim izađem napolje, vrištanje vetra nadjačava svaki zvuk osim lupanja mog sopstvenog srca. Nek otac pojuri za mnom ako sme. Sad sam jedno sa olujom, divlja i gnevna, urlam od besa.

— Korove! — ispuštam očajnički krik ka nebu bez zvezda. Penjem se zavojitom stazom. Tlo pod mojim nogama se pretvorilo u blato. Jesam li zaista sišla s uma? Mora da jesam kad mislim da mi je bašta otrova jedino pribežište.

Ali kako ću drugačije konačno da otkrijem šta je stvarno? Kako drugačije da saznam šta je istina a šta laž? A pošto se ono najgore već desilo, čega još da se plašim?

10

Osim ako ono najgore tek sledi. Od te misli se ukopavam u mestu. Zastajem da povratim dah. Sklopljenih očiju, osećam kako mi se Zemlja pijano vrti pod nogama, ispada iz svoje ose poput točka na slomljenoj osovini.

Budalasta Džesamin... zar si stvarno mislila da sam ja samo san? Grom puca, glasno poput pucnja iz pištolja. Hvatam se za grudi. Srce mi tuče kao ptičica zarobljena u

kavezu od kostiju. Kosa mi visi natopljena, kao morska trava sa užadi broda u pokretu. Haljina mi je mokra kao da sam izronila iz Severnog mora i izašla na obalu.

- Pomozi mi - molim poslednjim preostalim isprekidanim dahom. - Ako si ovde, pokaži se, preklinjem te. Jer više ne znam u šta da verujem.

Pokazaću ti. Munja još jednom koso preseca nebo, nakratko otkrivajući stazu pre nego što svet ponovo utone u tamu.

Vetar zavija i duva, ne od istoka prema zapadu, već u čudnim krugovima koji izgledaju kao da će počupati drveće pravo sa zemlje i zavitlati ga dole poput slomljenih igračaka.

Crna kapija bašte otrova nadnosi se preda mnom preteći. Bacam se na njene snažne rešetke. Katanac mi se ruga, gvozdena jabuka koja visi s beživotnog drveta. Iscrpljena, padam na zemlju.

Uveravam te, ja nisam nikakav san, dušo. Posedujem moći koje ne možeš da zamisliš. Mogu ti pomoći da nađeš ono što tražiš. Treba samo da pitaš.

Pomozi mi, moje srce moli, ali ja se ipak ne usuđujem da izgovorim ime onoga koga molim. Užasi iz mojih košmara vraćaju mi se desetostrukom snagom: muke. Ludnica. Zloba i ubilačke laži mog oca.

Ništa u vezi sa ovim svetom nije onako kako sam zamišljala. Izgubljena sam i imam samo jedno utočište. - Oleandere! - vičem, ali vetar guta svaki zvuk. Ustajem iz blata i hvatam se za rešetke kapije obema

rukama. Vlažni metal je hladan i grub na mom obrazu. - Molim te! Trebaš mi. Potreban si mi da mi pokažeš istinu... kao jednom ranije...

Zvuk oluje se menja. Ispred i iza mene kiša lije, grom puca, vetar zavija. Ja sam nekako zaštićena. Zabacujem glavu i pretražujem nebo pogledom. Tik iznad mene noć se uobličuje. Tamno na tamnom, kao

mastilo prosuto po crnom somotu. Mastiljava mrlja ima oblik raširenih krila. Čekao sam da mi se vratiš, pevuši Princ otrova. I sad si ovde. - Reci mi, molim te — govorim uzbuđeno. Senovita krila udaraju po vazduhu jednom, dvaput. - Je li

Korov mrtav ili živ? Tvoj voljeni Travac prilično je zapušten u ovom trenutku. Loše je volje i hitno mu je potrebno kupanje. Ali da; živ je. Moje olakšanje pomešano je s mučnom uverenošću da je moj otac običan ubica i zlikovac. - Moram ga naći - zna li moj otac gde je on? Kad bi tvoj otac znao gde da nađe Korova, dosad bi već naručio da ga ubiju. Ne može da iskoristi Korovov dar za

sopstvene ciljeve, a ne želi da mu on bude potencijalni rival. - On je čudovište! Oleandere, možeš li da mi pomogneš da nađem Korova? Mogu ako tako odlučim. Ali prvo moraš dokazati da si dostojna. - Reci mi šta treba da učinim. Želim da osvetiš majčinu smrt. Izvrši pravdu nad njenim ubicom. Onda ćeš zaslužiti moju pomoć. Srce mi se steže. – Neko je ubio moju majku? Ko? Šta misliš, dušice? Njegov smeh pada na mene poput ledene kiše. Ljudsko zlo ne poznaje granice, zar ne? Čak i mene ponekad

iznenadi. Kad obaviš taj zadatak, onda ću ti pomoći da nadeš ono što tražiš. I ti češ meni pomoći zauzvrat, kad dođe vreme. Zato što smo ti i ja potrebni jedno drugom, kao što ćeš jednog dana shvatiti....

- Kako to misliš? - vičem, ali senovito biće se uspinje u noć i nestaje. Kiša pljušti sa udvostručenom snagom. Klizam se i posrćem blatnjavom stazom, nazad ka kući, previše

zgranuta čak i da bih plakala. Ceo moj život bio je zasnovan na lažima. A jedino biće koje mi može pomoći da nađem Korova jeste oličenje samog

zla. Jesam li načinila strašnu grešku time što sam prizvala mračnog princa? Nije važno, zato što moram

pronaći Korova, bez obzira na cenu. I kunem se: nikakav potkupljivi sudija, nikakav glupi seljački odbor neće suditi ubici moje majke.

11

Ne. S njim - sa ocem - sama ću se razračunati. Otvaram vrata kuće. Vatra zašišti kad se voda s moje odeće u potočićima slije preko kamenog poda do

ognjišta. - Oče? - Nije tu. Da li me traži napolju po oluji? Da li ga je zgnječilo kakvo drvo ili je zarobljen na suprotnoj

obali nabujalog potoka? Nadam se da nije. Jer bi mi bilo mrsko da propustim priliku za osvetu. Ipak, u meni postoji mala doza sumnje. Moj otac je rđav, znam. Lažov i ubica. Ali oduvek sam verovala da

je voleo moju majku. Bilo je topline u njegovom glasu, nežnosti u njegovim očima, koja se javljala jedino kad bi govorio o njoj.

Sigurno ne grešim dušu kad poželim da nađem dokaz za to, razmišljam. Koračam ka radnoj sobi, šljapkajući mokrim stopalima po kamenu. Vrata su otključana i otvaraju se kad

priđem. Svi prozorski kapci su se pootvarali od promaje. Nalet vetra zavija kroz prostoriju, podižući papire, obarajući knjige. Jedva da išta vidim, ali ko bi još mogao da upali sveću na ovakvom kijametu?

Kao odgovor na to, munja ponovo sevne, pa još jednom. Jedna knjiga leži otvorena na očevom stolu. Stranice joj podrhtavaju na vetru, moleći me da ih pročitam.

Spuštam šaku na otvorenu stranicu. Utom i vetar popusti a noć se primiri i utihne. U toj neprirodnoj tišini konačno mogu da upalim sveću za čitanje. Stranica je ispisana očevom rukom, premda je njegov poznati uredni rukopis iskošen i razmrljan, kao da je pisao u strahovitoj žurbi, ili su mu misli bile prožete ludilom.

...Moje životno delo je izgubljeno, nepovratno izgubljeno, ili se barem tako čini. Razmišljam o svemu što sam

žrtvovao da bih stekao to znanje koje sam s toliko truda pohranio u svoj dnevnik. Šta je navelo to čudno kopile da zgrabi moj rad i pobegne? Kao da mu je on uopšte potreban! Jednog dana ću mu se osvetiti, kunem se -pronaći ću ga, gde god da se krije, i povratiti ono što mi pripada.

Toliko patnje ni za šta! Toliko žrtvovanih života! Čak i tvoj, moja draga, moja Elizabet... ali kako sam mogao da znam da će te dete u stomaku toliko oslabiti? Nisi bila ista posle porođaja, kao da si svu snagu potrošila na razvoj deteta, na svoju sopstvenu štetu. Jadna Džesamin. Jedva da te se seća. I ne sluti da mislim na tebe svakog sata, da ti pišem ova pisma svake noći i da, iznad svega, nastavljam naš rad...

Toliko liči na tebe da me to plaši. Da li bi bila ponosna da saznaš kako je dobro podnela moje tretmane, Elizabet? Patila je, da, ali preživela je veće doze od onih koje sam se ikad usudio tebi da dam.

Sad mi pada na um: možda je razvila neku posebnu toleranciju prema mračnim supstancama, budući da im je bila izložena još u tvom stomaku... ovo hi mogao biti predmet daljeg proučavanja.

Veći dokaz od ovog mi ne treba. Moj otac je trovao moju majku. Ona ga je pustila da joj to uradi, čini se. Svojevoljno je učestvovala u

njegovom „radu”, čak i dok sam rasla u njenom stomaku. Ipak, on snosi svu krivicu za njenu smrt. A moja bolest nije bila jaka groznica, moj oporavak nije posledica nekog čudesnog leka koji je napravio

vesti Tomas Lakston. Otac me je otrovao i ne oseća ni trunku griže savesti zbog toga. A Korov - Korov je živ. Negde. I moj otac će ga ubiti jednog dana, ako bude mogao. Zapravo, ako ga pre

toga ne zaustavim. Istina, zastrašujuća istina! Nalik je nekoj prastaroj kletvi od koje se ne može pobeći. Čovek može da poludi

od istine. Ipak, bez nje, kako prepoznati ludilo? Sviđa li ti se zadatak koji sam ti zadao, mila? Sviđa mi se. Zasad znam ko sam. Ja sam Džesamin Lakston. Otrov je kolao mojim venama pre nego što sam se rodila. Znam da lečim. I znam da ubijam. Tako dugo sam se trudila da budem dobra, ali više nema potrebe da se borim protiv svoje sudbine. Ja sam ćerka svog oca, na kraju krajeva.

12

3. Duboko u staroj Nortamberlendskoj šumi, na obali jednog potoka raste gust žbun vodene trbulje. Biljke

imaju prave, debele šuplje stabljike koje se završavaju čipkastim cvastima. Jedan mesnati koren bi me ubio, ako bih bio toliko glup da ga pojedem.

- Kako slasno korenje - pevuši biljka. - Slatko, ukusno i hranljivo, gospodaru Korove. Jesi li siguran da ne želiš da probaš?

- Zar nemaš nimalo srama? - prevrćem se na bok na ovoj vlažnoj postelji od mahovine. - Pogledaj se. Tvoje lišće izigrava lišće peršuna. Tvoje stabljike izigravaju stabljike celera. Tvoj koren izigrava koren paškanata. Koliko muškaraca si ubila svojim lukavstvom?

- Ne samo muškaraca. Žena. Dece. Stoke takođe. - Čipkaste cvasti trepću, oličenje nevinosti. — Deluješ gnevno, mesnati. Možda ti život u šumi ipak ne prija.

Menjam položaj, pokušavajući da nađem suvo mesto. Posle divlje olujne noći, sve je vlažno: zemlja, drveće, kamenje. Pečurke niču na svakom koraku. I neke od njih su ubice, ali one se ne hvale time.

- Ne ljuti mene šuma, već to što se ponosiš sopstvenom rđavošću. Ništa ne dobijaš ubijanjem. Ne hraniš se svojim plenom, kao soko i lisica. Ipak, ubijaš sa uživanjem.

- Mi činimo onako kako je u našoj prirodi. Baš kao i ti, ljudsko biće koje čuje. Tako me zovu u šumi. Mesnati. Ljudsko biće koje čuje. Čak se i ovde osećam kao čudak. - Na kraju krajeva, i ti si ubio - dodaje trbulja. - I to ne zbog hrane. Zar ne? Ne odgovaram. Jer, istina je, ubio sam. Sramotno sam oduzeo život nevinome. I ubio bih ponovo, ovog

trenutka, kad bih mogao. Imao bih dve žrtve: Tomasa Lakstona, oca svoje voljene Džesamin. I Oleandera, Princa otrova. Jedino se zbog Džesamin držim podalje. Nezavisno od moje volje, šake mi lutaju ka knjizi zla koju danonoćno nosim sa sobom. Knjizi otrova

Tomasa Lakstona. Umotana je, bezbedna i suva, u četvrtasti komad navoštenog platna koji sam ukrao s konopca za sušenje veša jedne seljanke.

Svaki dan se kunem da ću je spaliti. Nalik je onoj svojoj pokvarenoj bašti; nešto neprirodno što nikad nije trebalo da bude stvoreno. Ali ne mogu da se nateram da učinim to. To je jedina veza koju imam s prošlošću — sa svim što mi je ukradeno. Sa srećom. Sa Džesamin.

- Odgovori, mesnati. Nemoj da me ignorišeš, kao obično polusvesno ljudsko biće. Znamo da možeš da nas čuješ.

- Da, mogu. - Skupljam kamenčiće u šaku i gađam veliku stenu. Odbijaju se o kamen, za dlaku promašivši mog nežnog smrtonosnog tužioca. - Među svim pripadnicima moje vrste, jedino ja mogu da vas čujem. Ali to ne znači da me zanima to što imaš da kažeš.

Perasti listovi trepere od besa. Njihova uvređenost izaziva mi zadovoljstvo. Eto kakav sam postao. Ogorčen. Gnevan. S premalo poštovanja prema drugima i s previše samosažaljenja.

Ustajem da odem. Biljku ljuti što mogu to da učinim. Da se udaljim. - Slušaj samo tog mesnatog - uzvraća trbulja. - Proveo tek sedamnaest leta na ovoj našoj prastaroj Zemlji,

a okreće nam leđa. Kako glasi tvoj odgovor, kukavice? Jesi li ubio ili nisi? Gledam ka nebu kroz svod od jovinih listova. Sivo je i puno oblaka. Napola očekujem da vidim senku u

obliku krila, kako zamračuje ono malo preostalog svetla. Mrlju ništavila razlivenu preko nebesa. - Da. Jesam - režim. - Oboje smo ubice. Ne teraj me da dokažem to. S dnevnikom otrova pod miškom, okrećem se i dajem se u trk. - Šta se nadaš da ćeš naći u šumi, mesnati? Ona nije tamo, znaš! Zatvaram uši i trčim brže, dublje u šumu. Džesamin mi je jednom rekla da ljudi odlaze da se prošetaju po šumi kako bi se osamili i „sabrali misli”. U

to vreme nisam razumeo šta je time htela da kaže. Zašto bi ljudske misli bile rasute među drvećem? Za mene, odlazak u šumu nalik je pijačnom danu u Anviku, ali umesto da me ljudi udaraju laktovima,

niske grane me šibaju po licu, lišće mi se lepi za kosu, korenje se izvija da me saplete.

13

Od drveća se ne može sakriti. Ono zna svaki moj pokret- zna za svakog tetreba kojeg ubijem da bih se prehranio, za svaki moj gutljaj vode iz potoka, za svako sklonište koje podignem od lišća i mahovine. Ne mogu da se sakrijem iza lovorike, da se pomokrim a da ono nije tu.

Drveće najčešće govori glasovima svojstvenim svojoj vrsti- hrast potmulom grmljavinom, breza šapatom, jova pevušenjem. Glasovi zimzelenih borova oštri su poput iglica.

Ali šuma može da govori kao jedno kada mora. Kad drveće to odluči, razmišlja kao jedan um. Kad je u opasnosti — naročito tada - govori jednim glasom s hiljadu odjeka.

Mrzim kad to radi. Jer šuma je uvek u pravu i ne trpi da joj se protivreči. Penjem se uz brdo, prateći korito potoka. Njegov žubor me umiruje. Kad ožednim, zastanem i kleknem da

se napijem. Proveo si pola godine s nama, Korove. I još si nesrećan. Ispunjen besom. Ne znamo kako da ti pomognemo. — Ne možete mi pomoći. — Pljuskam se vodom po licu, iznova i iznova, ali ne mogu da se rashladim. —

Moja ljubav mi je oduzeta. Obećao sam da ću se držati podalje od nje, i nikad više ne mogu biti srećan. Godišnja doba se smenjuju. Korove, kaže šuma. Godišnja doba se smenjuju. Nailazim na mesto gde se potok širi u miran bazen. Skinuvši ukradenu odeću sa sebe, uzimam vazduh i

zaranjam. Prija mi razgibavanje mišića i osećaj hladne vode na koži, ali ni to mi ne može mnogo popraviti raspoloženje.

Sad imam telo muškarca, ali od kakve je koristi moja snaga? Već sam podbacio kao ljudsko biće. I meni samom nepoznat je razlog zbog kojeg nastavljam da živim, krijući se u ovoj dubokoj šumi kao neki izgnanik, ne pripadajući nigde, sam i prognan.

Po izlasku iz vode sedam na obalu i zagledam se u svoj odraz. To je jedino ljudsko lice koje sam video otkako sam pobegao u šumu. Kosa mi je duga i umršena, a obrazi prekriveni gustom bradom. Koža mije potamnela od sunca i prljavštine. U očima mi se ogleda usamljenost i hladan plamen besa.

Bacam kamen u vodu i slika se razliva. Kad sam bio dete, i kad su me drugi ljudi prezirali i rugali mi se što sam čudan, često sam pomišljao da bih bio srećan samo kad bih mogao da živim među biljkama. Sad sam ovde, a sve što osećam jeste bes.

Ne zavaravaj se. Korove. Nismo mi uzrok tvog besa. On živi u tebi. Dosta. Poput psa otresam kapljice vode iz svoje divlje kose i krećem ka čistini na najvišoj tački šume.

Barem tu mogu da vidim nebo i pobegnem od brbljivih krošnji drveća. Ali pridike me prate dok posrećem i penjem se.

Tvoje uši imaju moć da nas čuju, ali srce ti je gorko kao list rabarbare. Ta gorčina ti ne dozvoljava da čuješ istinu... - Ostavite me na miru - režim ljutito, šutirajući jedan koren. Pogrešio si, Korove. Zato patiš. Izabrao si jedno biće i uzdigao ga iznad ostalih, kao da sav život nema istu vrednost.

Počinio si grozna zlodela zbog nje - zbog te ljudske devojke, one sa zlatnom kosom, žutom kao cvet... Džesamin. Lišće se njiše na vetru izgovarajući njeno ime. Vazduh treperi od tog zvuka. Ubada me poput

trna. Upamti, Korove: dobrota jednog drveta nije važna. Važna je dobrota šume. - Dosta! - pokrivam uši šakama; hoće li me ikad ostaviti na miru? - Ljudi ne razmišljaju kao vi. Oni - mi -

ne osećamo na isti način. Znamo. - I nisu sve biljke tako nesebične i plemenite kao što kažeš. U ljudskom svetu postoji zlo, kao i u svetu

biljaka. Lišće se potpuno umiruje u čitavoj šumi. Ta tišina je krajnje neprirodna. Znamo, kaže um šume. Znamo to i previše dobro. Nastavljam da se penjem na odranim kolenima, pomažući se šakama punim modrica do zaravni koja se

uzdiže izvan ruba šume. Čistina na vrhu brda je mala u poređenju s prostranim livadama Haln parka. To je otvoreno polje brežuljkastog vresišta s busenima oštre trave koji okružuju tresetnu baruštinu.

Teški sivi oblaci su nisko na nebu. Ipak, olakšanje je bar malo se udaljiti od drveća i videti otvoreno nebo.

14

Barska kupina je zrela. Crna borovnica takođe. Gostim se ljubičastim plodovima i onima boje ćilibara. Biljkama ne smeta što im uzimam plod, jer na taj način šire svoje seme. Ponosno bruje dok biram najjedrije bobice od svake i hvalim njihovu slast.

Pratim potok koji preseca čistinu napola. Uskoro čujem poznatu pesmu. Dirak, nedirak. Dirak, nedirak. Da nisam bio tako loše volje, ta pesma bi mi izmamila osmeh na lice. Na suprotnom kraju vlažne čistine,

nadomak mesta gde potok ponovo nestaje u šumi, raste ono što, u nedostatku prikladnije reči, nazivam prijateljima. To prosto cveće mi je jedino prijatno društvo. Njegov glas ima moč da ublaži moju nesreću, baš kao što sok iz njegovih stabljika umiruje svrab od koprive.

Raste u urednoj koloniji, uspravnih stabljika. Čak i sad, u pozno leto, kad mrak pada svake večeri ranije, nedirak cveta. Zvonasti narandžasto-žuti cvetovi vise ispod širokih liski, poput dama koje se zaklanjaju od sunca ispod zelenih suncobrana.

Za mirnijih dana, crvenkaste tačke na njihovim laticama podsećale su me na zlatne pege koje bi procvetale na Džesamininoj koži posle šetnje na suncu. Sad su me podsetile na nešto drugo: na krvavocrvene tragove od gladnih ujeda. Na svežu krv koja je poškropila suvu zemlju. Na tačkastu rumen smrtonosne groznice na bledom obrazu voljene.

Obilazim bodljikavi vres i ležem na meki treset. Posmatram tačkaste cvetove kako poskakuju i njišu se, i osečam kako mi se stegnuta pesnica otvara.

- Šuma je ljuta na mene - kažem. - Grdi me kud god da krenem. Nedirci saosečajno mrmljaju, pa utihnu. Stvoreni su da olakšavaju muke. Zato ih tražim. - Recite mi - progovaram posle nekog vremena. - Recite mi šta se dešava u opatiji Haln. Ne često, ali ponekad, nedirci imaju novosti za mene. Začinsko bilje iz Džesaminine bašte pokraj kuće,

ljiljani u saksijama na oltaru u njenoj crkvi, na pašnjacima koji prekrivaju padine Haln parka, po kojima ona šeta, ladolež koji se svija oko kapaka na prozorima njene spavaće sobe, tu i tamo pošalju poruku koju jedna biljka šapuće drugoj, sve dok ona ne stigne do mog uveta.

Vesti su svaki put iste. Dobro je. Oči su joj poprimile drugu nijansu — nekad su bile nežnoplave, boje koja uliva poverenje, ali sad su boje leda. Ima nečeg nemilosrdnog u njenom držanju. Ali živa je, i jaka.

Da nije, Tomas Lakston bi bio mrtav čovek. Ali sve dok je njoj dobro, ja prihvatam svoju sudbinu. Postupaću po Oleanderovoj zapovesti i držaću se podalje od nje. Živeću kao životinja ili prosjak. Provešću život među biljkama ili sam. Nije važno. Samo da je ona bezbedna.

- Ima li kakvih vesti? - pitam ponovo. S manje otrova u glasu, ovog puta. Nedirci ne odgovaraju. - Kako je Džesamin? - zahtevam da znam. - Gde je ona? - Ako želiš da znaš, zašto sam ne odeš i ne vidiš? - govore oni bez ljutnje. Odmahujem glavom. - Ne mogu da se vratim među ljude. - Zbog te devojke? - Uništen sam zbog onog što sam uradio zarad nje. Ubio sam čoveka, budalastog čoveka koji mi nije

želeo zlo, i smena godišnjih doba neće ga vratiti. Ljudi mi nikad neće oprostiti zbog toga. - Smrt je za njih konačna - govore kao da razumeju, ali ne mogu zaista da razumeju. - Nije ti bilo lako da živiš u šumi — dodaju posle nekog vremena. - Nije. - Nije lako ni šumi. - Od šume ne tražim ništa, osim da me ostavi na miru. Pada mrak. Vetar raznosi lišće preko močvare, crveno,žuto i smeđe. - Vreme ti je da se vratiš, Korove. Ne želim to da slušam. - Šuma maršira polako, u ritmu godišnjih doba. Sve je ritam, strpljenje, mir... Pravo značenje njihovih reči ostaje neizrečeno. Ali čujem ga, jasno kao što čujem i hladan vetar koji već sad

duva preko ove močvare na vrhu brda: bolje je biti kao biljke nego kao ja. Jer ja nemam korenje. Gnevan sam. Naprasit. Sam.

15

- Ti unosiš metež u šumski svet - govore tim nežnim, melodičnim glasovima. — Uznemiren si i ispunjen strastima koje su nama strane. Moraš se vratiti bićima svoje vrste. Vrati se ljudima. Izravnaj račune s njima, kako god da je to njima svojstveno. Plati cenu za svoje dela.

- Došao sam k vama radi utehe. Umesto toga - i dalje progon. - Ustajem, ali kuda da pobegnem ovog puta? S ovog vidikovca pogled mi seže preko šumskih krošnji sve do kula Anvičkog zamka u daljini, na uzvišenju s pogledom na vijugavu reku Aln. Kameni grudobrani se stapaju sa sivim nebom. U stražarskim kulama gore baklje, sijajući poput užarenog ugljevlja.

- Ne mogu da se vratim - govorim, a glas me izdaje. - Oleander me je naterao da se zakunem da se neću vraćati. Zakleo sam se Džesamininim životom.

- Oleander! - Nedirci drhte od besa. - Ljudski apotekar je to učinio! On je skupio zle biljke na jedno mesto. Pružio im je dom tamo gde ne bi trebalo da ga imaju. Dozvolio im je da se udruže onako kako to priroda nikad ne bi dopustila. Oleander je bio jedan od nas, nekada. Sada predstavlja veliku opasnost za vas. Za tebe. Za sve nas.

Hladan vihor šiba preko zaravni, terajući sve biljke da zadrhte. Pošto prođe, nedirci i dalje drhte - sad, čini se, od straha. - Moraš da se vratiš. Vrati se u mesto koje nazivaš opatijom Haln. Na to ukleto mesto gde ta grozna bašta raste.

-Je li Džesamin u pitanju? Je li joj naneto kakvo zlo? Cveće je uspaničeno. - Idi. Idi i lično se uveri.

16

4. 30. avgust Danas sam uranila. Već sam spakovala torbicu s ručkom i vodom, jer idem da skupljam bilje na dalekim livadama i

duž ivice šume. Očekujem da tamo nađem sve što mi treba. Deluje čudno što moram da pešačim kilometrima u potrazi za primercima koji mi trebaju, kad toliko biljaka njihove

vrste raste ovde blizu u izobilju. Ali previše je opasno da iz očeve bašte uzmem ono što mi treba; on drži ključ obešen o pojasu i krađa ne bi prošla neprimećeno. Neću da rizikujem da me sad otkrije.

Ne bojim se. Da budem iskrena, uzbuđena sam. Večeras za večerom, učiniču ono u šta sam se zaklela. Onda če smrt moje majke biti osvečena. I— ako Oleander održi reč— moj život moći će da počne. Vraćam se krajem popodneva, ali nebo je toliko sivo od oblaka da više deluje kao da je sumrak. Prekrivena

zemljom kao neki grobar, spiram sa sebe prljavštinu od tog dana i oblačim čistu haljinu. Sve što radim jeste uobičajeno, ali istovremeno je i nesvakidašnje. Nikad nisam obavljala ove svakodnevne zadatke znajući ono što sada znam, ili planirajući ono što sad planiram.

Pošto sam se obukla, spremam se da obavim najobičniji zadatak, onaj koji sam celog života obavljala: da spremim ocu večeru.

Ne žurim, jer posebno je zadovoljstvo kuvati u sezoni žetve, kad je svaki sastojak najukusniji. Spremam piliće poširane u bujonu začinjenom po sopstvenom receptu. Mladi krompirići sa začinskim biljem, spanać sa zaprškom i puding s karanfilićem. Postavljam sto kao za važnog gosta.

Kad je sve spremno, prekrivam hranu i povlačim se u baštu sa začinskim biljem da se pomolim. Znam da ne postoji bog koji bi odobrio ono što se spremam da uradim. Ali duhovi umrlih možda bi.

-Jesi li to uradila iz ljubavi prema njemu, majko? - mrmljam u sklopljene šake. - Je li te to sprečilo da sagledaš istinu i privolelo te da ugroziš sebe i svoje nerođeno dete, samo da bi njemu učinila po volji?

Vetrić duva, ali ne donosi odgovor. Nije mi ni potreban. Već znam kako strast može da nagna čoveka da učini nezamislivo. I sama sam dovoljan dokaz za to.

- Oprosti mi - šapućem. - Znam da osveta ne može da vrati mrtve. Ako si ga volela, sigurno me prezireš zbog ovog što sad činim. Ali i živima je potrebna pravda.

Otirem zemlju s kolena i vraćam se unutra. U gostinskoj sobi je neki čovek. - Gospođice Lakston, vi ste? Sećam vas se. Bože, malo ste odrasli tokom leta, zar ne? Okreće se i meni se srce ledi. Nikad ne bih mogla da zaboravim to lice. To je Tobijas Prat, vlasnik obližnje

duševne bolnice. Užasan čovek koji je ostavio Korova kod naših vrata, kao daje ovaj običan smotuljak rita. - Moj otac nije kod kuće - govorim brzo. - Ne mogu da vas primim, gospodine Prate. Dođite neki drugi

dan. - Ne tako brzo, gospođice. Došao sam po platu. Ako su me moji izvori dobro obavestili, vaš otac mi

duguje određenu svotu novca — smeje se on. — Pozamašnu svotu, rekao bih. Da li je ova budala mogla doći u gorem trenutku? - Novac? - kažem, glumeći neusiljenost. - Kao naknadu

za šta? - Za onog zelenookog nitkova Korova, naravno! Zar se to derle nije pokazalo korisnim? On i njegovo

čudno veštičarenje, uvek je pričao sam sa sobom i pripremao čudne napitke. Kad sam ga ostavio ovde, rekao sam vašem ocu da ću se vratiti i da on onda može da odluči koliko mu je taj momak vredan te da mi shodno tome i plati. - Prat izvlači stolicu ispod stola i seda. - Tako časni ljudi posluju, znate. Nema potrebe za ugovorom, stisak ruke je dovoljan.

Podriguje i olizuje prste. - Pardon. Priznajem, gospođice Lakston, ova večera koju ste postavili na sto tako je dobro mirisala da sam uzeo viljušku i tanjir iz kuhinje i poslužio se dok sam čekao. Od bolnice se dugo jaše pa se ogladni, a čovek mora da sačuva snagu. Ne brinite, ostalo je još dosta za vas i vašeg ćaću - zadovoljno se tapše po stomaku. - Mada, dobro bi mi došla jedna krigla piva.

Podižem poklopac s načetog jela. Jedan batak, tri krompira i puna kašika spanaća sa zaprškom, pojedeni. - Odlična ste kuvarica, gospođice. Bićete dobra žena nekom srećkoviću jednog dana. U stvari, mogao bih

da istaknem da sam i sam neženja, i vlasnik dobrostojeće firme... mogla bi i gore da prođeš...

17

Trudim se da ne vrisnem. Moram ga naterati da ode, i to brzo, pre nego što otrov počne da deluje. - Kao što sam rekla, moj otac nije ovde, gospodine Prat. Nije zgodno vreme za posete, pregovore o plaćanju niti za obavljanje bilo kakvog drugog posla. Molim vas, idite i dodite sutra.

- Pa, Džesamin - to nije baš gostoljubiv razgovar s gostom. Na moj užas, otac ulazi u sobu. Pruža ruku Pratu, koji je skočio na noge. - Tobijas Prat. Čuo sam muški

glas dok sam čistio čizme ispred vrata. Pomislio sam da ste to vi; žao mi je što otkrivam da sam u pravu. Ne mogu reći da mi je drago što vas vidim, ali slažem se sa onim što ste rekli mojoj ćerki. Nas dvojica zaista imamo nezavršena posla.

Okreće se ka meni. - Džesamin, postavi još jedan tanjir. Gospodin Prat će nam se pridružiti za večerom. Prat skida šešir i široko se osmehuje. — Blagodarim na pozivu, gospodine. Pravi ste gospodin. Uprkos

svemu što pričaju o vama! - smeje se grohotom, a moj otac odgovara poluosmehom. S ledom u žilama, radim kako mi je rečeno. Planirala sam da se za večerom pretvaram da me boli glava i da pijem samo čaj, ali nije mi potrebno

nikakvo lukavstvo kako bih izbegla da jedem s Pratom. Brzo mu ponestaje piva. Odlaže nož i traži da mu se naspe još. Zahteva i drugu porciju mesa, treću krompira, a zatim još piva.

Ja donosim, sipam i služim. Moja hrana stoji netaknuta, kao što i treba da bude ako mislim da poživim do jutra. Ali neprekidno ustajanje od stola pravo je mučenje za mene. Više od svega želim da posmatram oca kako jede, da pratim pogledom njegovu viljušku od tanjira do usana, iznova i iznova, dok stavlja zalogaj po zalogaj mog pažljivo pripremljenog jela u usta.

Prat ponovo podriguje i popušta kaiš. - Nemojte misliti da će ova domaća večera oboriti cenu, Lakstone. Znam da vas je taj momak Korov naučio ponečemu. Vreme je da mi se to plati i vi to znate. Evo šta predlažem - jedinu poštenu nagodbu. Mislim da ćete se složiti.

Vadi presavijen list hartije iz džepa na grudima i pruža ga mom ocu. Trgne se dok se proteže preko stola, kao da ga je nešto probolo u slabini.

Otac i ne poseže za listom hartije. - Sad, nemojte se uplašiti sume - nastavlja Prat, hvatajući se jednom rukom za rebra.

- Pomnožite to sa onim što ćete zaraditi zahvaljujući napicima čije ste recepture naučili od tog čudovišta, i mislim da ćete se složiti... - on se opet trgne. Brojim sekunde: jedan, dva, tri, dok žiganje ne mine i on ne izdahne.

-Jeste Ii dobro, gospodine Prat? - izgovara moj otac mirno, ali pogledom prati Pratovo grčenje. Prinesi viljušku ustima, vrlo dobro, oče — sad još jedan zalogaj, samo još jedan...

- Jašta, jašta. Ništa što još jedan gutljaj piva ne može da sredi. Sad, što se tiče mog novca... - Prat prebledi i zastenje, hvatajući se za stomak. Moj otac spušta viljušku. Ja ustajem i izražavam zabrinutost, nudim da skuvam svoj poseban čaj od nane i đumbira da mu smiri stomak.

Uzmi još jedan zalogaj, oče, razmišljam dok se bavim Pratom. Moram nastaviti s ovim glumatanjem dovoljno dugo da on uzme još —jedan — zalogaj...

- Nemojte se mučiti, gospođice - stenje Prat, presamićujući se. — Moj želudac je jači od gvozdenog kotla. Samo me malo muče - uh - vetrovi.

Dok se Prat grči od bola, moja otac gleda u sopstveni poluprazan tanjir. U moju nepojedenu hranu. Plava žila na čelu mu se napinje i on ustaje.

- Gospode, pomozi mi! - skiči Prat i pada na pod uz tresak. Ignorišući ga, otac mi prilazi. - Džesamin. Šta si to učinila? - Otac i ja stojimo zaleđeni, netremice se gledajući, dok naš gost kuka i

povraća po kamenom podu. - Možda je... krompir bio previše zelen. - U kecelji sam, još odišem mirisom spremljene hrane. Prat nepodnošljivo krklja. Otac se baca na mene uz urlik, s ubilačkim pogledom. Grabim nož za sečenje

mesa sa stola i okrećem ga ka njegovim grudima. Nimalo ne osećam grižu savesti. Umesto toga, osećam se slobodno, ushićena sopstvenom kuraži.

- Huljo! Zlo dete! Posle svega što sam učinio...

18

Poseže za mnom preko stola, ali lako mu izmičem. Prat se kotrlja po podu kao bure na brodskoj palubi i umalo da obori oca.

Jurimo se oko stola, sa smrtonosnom gozbom između nas. Gledam ka tanjiru kraj očeve stolice. Nije pojeo ni približno onoliko hrane koliko Prat, ali je dovoljno je. Za puno dejstvo prosto treba više vremena. Drago mi je. To znači da će njegove muke za toliko duže trajati.

- Ubico! Ti otrovi su bili namenjeni meni - besni on. - Kao i tvoji meni, oče. I mojoj majci. - Gađam ga nožem i trčim ka vratima, ali me Pratova telesina obara

na zemlju. Sečivo je pogodilo oca u mišicu, usekavši dugu plitku ranu. On iznenađeno spušta pogled ka rani.

Nagonski grabi platnenu salvetu sa stola i pokušava da zaustavi krv koja mu se sliva niz ruku. Smejem se. Kako da se ne smejem? Umreće pre nego što oslabi od krvarenja.

Čini se da je to i njemu jasno. Baca salvetu i okreće se ka meni. Skupljam se na podu dok se nadnosi nada mnom, sada držeći nož. Kad zamahne njime da zada udarac, primećujem je - promenu boje na njegovom licu kad ga preseče prvi bol.

- Ne! - viče, presamićujući se. Nož zazvecka po podu. -Ne! Neću da pod-leg-nem. Otkidam alku s ključevima s njegovog kaiša i ustajem. -Pođi za mnom, oče - izazivam ga s vrata, glasom

male devojčice. - Pođi sa mnom do potekarske bašte i pokazaću ti čime sam ti od tvojih voljenih biljaka začinila večeru.

- Đavole! - tetura se ka vratima. - Ne znaš... kakva opasnost... vreba unutra... - Znam više nego što možeš da zamisliš. - Istrčavam iz kuće, zatim proračunato surovo krećem uzbrdo.

Otac mi godinama nije dao da privirim u njegovu voljenu baštu, ali otrovi su sada moji saveznici, ne njegovi. Što se višim bližim, to jasnije čujem Oleanderov veseo podrugljiv smeh kako mi odzvanja u ušima.

Otključavam bravu i kapija se širom otvara, poželevši mi dobrodošlicu. Biljke trepere u iščekivanju dok prilazim.

Do trenutka kada se dokopao vrha brda moj otac zavija u agoniji, hvatajući se za stomak, gušeći se sopstvenom žuči. No ipak me prati kroz kapiju. Kad je ušao, sručio se na zemlju. Posmatram ga dok se vuče ka meni.

- Džesamin, nije prekasno... ako mi kažeš koji otrov si koristila... možda znam lek... - Potraži ga u svom dnevniku otrova, oče. Ili si ga negde zaturio? Zaista bi bila šteta da izgubiš svoju

ljubljenu knjigu. Gleda me razrogačenih očiju. - Smiluj se - govori, bez daha. - Ja sam ti otac. Pokazujem ka stanovnicima njegove bašte smrti. - Ovo su tvoja prava deca. Ne ja. On stenje, da li u odgovor na moje grube reči ili zbog smrtonosne mešavine koja mu kola venama, to ne

mogu da kažem. - Nije to laka smrt, zar ne? - spuštam se u čučanj pored njega. - Vrlo malo je nedostajalo da i sama to

otkrijem, zahvaljujući tebi. Baš kao moja majka. - Tvoja majka je... učinila ono što je učinila... svojevoljno... - Onda bi i ti trebalo da ispoljiš jednaku spremnost. Znam koliko si očaran otrovima. I smrt od njih će te

sigurno očarati.- Naginjući se bliže, sikćem: - Šteta što ne možeš da hvataš beleške. S tim rečima, ostavljam oca da umre u blatu. Smrtonosne biljke klimaju glavom i s odobravanjem trepere dok prolazim. Njihovi zavodljivi glasovi

ostaju van domašaja mog sluha, jer ja ne posedujem Korovov dar. Ali u srcu znam da su one - i njhov gospodar - ponosni na mene zbog onog što sam učinila.

Podižem pogled ka nebu, nadajući se i strahujući da ću ugledati neki znak Oleanderovog prisustva. - Uradila sam ono što si tražio od mene - šapućem. - Jesi li zadovoljan? Nema tmina lebdi na nebu i hladna nežna kiša pada mi po licu. Zaključavam kapiju za sobom.

19

Moj posao još nije završen. Prvo moram da se vratim u onu gostinsku sobu košmara i otarasim se otrovane hrane, jer ne bih volela da se neka ptica ili miš pogoste njome. Obilazim oko Pratovog tela kako bih to učinila. On je već mrtav, otečen ljubičasti jezik visi mu iz usta, iskolačene oči zure u prazno.

Na trenutak me prožima mučnina. Čak i glupan poput Prata je božji stvor, zar ne? Nisam nameravala da izazovem njegovu smrt; bila je to nesreća, posledica njegove proždrljivosti, no ipak nosim njegovu krv na rukama.

Onda se setim kako je loše postupao s Korovom, i ispunjava me potpuni mir. Možda je i ovo izvesna pravda.

Zatim pripremam svoju masku. Mešam pandžapsku kanu i arapski katam koje sam našla na policama u ostavi i potamnjujem ih indigo-plavom bojom sinja iz svoje bašte, u kojoj gajim bilje za boje za vunu. Pripremam kremu za kožu od istucanih orahovih ljuski i ulja i ruž od pčelinjeg voska, korena maslačka i soka cvekle.

Dok ovi kozmetički preparati rade svoje na mojoj kosi i koži, punim vrećicu novcem. Imam ga dovoljno; zaradila sam ga isceliteljskim radom. Pakujem odeću i ostalo što će mi trebati. I odlučujem da ponesem neko moćno bilje iz zaključane vitrine u očevoj radnoj sobi, za slučaj da moram da se branim.

I ne trošim vreme na pronalaženje pravog ključa na alki. Umesto toga, lomim staklo pritiskivačem za papir i uzimam šta mi je volja: beladonu, jedić, žutilicu, srčenjak i drugo. Umotavam sve u pergament i uvezujem kanapom.

Jedan gavran sleće na prozorsku dasku dok ja vršim pripreme. Hvala ti na tvojim plodovima, Oleandere, Prinče otrova, pomišljam. Hvala ti na svemu što je gospodin Prat već

primio i na svemu što moj otac još uvek prima, jer otrov svrdla poput trnja u njegovoj utrobi, gori mu u mozgu, pritiska mu srce poput stene.

Spremna sam. Ogledam se u ogledalu; to i jesam i nisam ja. Otac je pomislio da sam s godinama počela da ličim na majku. Više ne.

Zastajem za trenutak na kućnom pragu ne bih li se nemo oprostila sa svojom kuhinjskom baštom, začinjskim i lekovitim travama, čajevima i biljkama od kojih spravljam boje. Dobro su me služile, godinama. Žao mi je što će uskoro biti zapostavljene i zarasti u korov.

Ali to je sudbina bašte. Stare biljke venu a nove niču. Najjače preživljavaju na račun slabih. Čak se i najbolje održavana leja pretvori u prašumu za samo jedno godišnje doba, bez baštovanove ruke da se stara o njoj.

Brzo učiš, mila. Zadivljen sam. Odvedi me do Korova. Spremna sam. Korov je u pokretu, čak i sad. Kao što i ti moraš da se krećeš. Prvo moraš poteći s ovog mesta i pustiti da se trag

ohladi. Osim ako nisi zamišljala da ćeš se s dragim Travcem ponovo sresti kad te bude gledao kako se njišeš na vešalima? Prožima me drhtaj straha i besa. Ko bi me krivio za ono što sam učinila kad bi znao koliko je moj otac bio

rđav? Tvoj otac nije jedini rđav čovek na svetu. Beži sad. Reći ću ti kad da se zaustaviš. Ali na kraju ćeš me odvesti do Korova, zar ne? Ja uvek držim obećanja, dušo. Do sada bi trebalo to da znaš.

20

5. Duboko u šumi postoji potpuno drugačiji svet, a ipak, tri sata pešačenja dovode me nazad do mesta gde

žive ljudi - mesta mojih najgorih košmara i mojih najsrećnijih uspomena. Dok se spuštam poznatim putevima ka opatiji Haln, malo-pomalo osećam nekakvu gorčinu u vazduhu,

kao da gori vuna. Oseća se još neki miris: zadah smrti. Blago sam odgurnuo vrata i otvorio ih. Iznutra kulja gadan dim, ali ne osećam jaru od vatre. Prekrivši usta

rukavom, ulazim. Ispruženo na podu gostinske sobe leži telo mog starog mučitelja, Tobijasa Prata. Mrtav je, ali ne dugo.

Nekoliko sati, ne duže od toga. Muve su se već bacile na posao. Smrad je užasan iako telo još nije počelo da truli. S druge strane, on je smrdeo i za života.

- Žao mi je što vas vidim, gospodine Prat - kažem, okrećući ga nogom. - Ali ne i što vas vidim mrtvog. - Nigde nema nikavih rana, iako se do vrata proteže tanak trag krvi. Prat je otrovan. Ne smem ni da pomislim čija je to krv.

Mahanjem rasterujem gorak dim i brzo mu pronalazim izvor. Jedna sveća je pala s trpezarijskog stola na tepih, ali kameni pod ne može da se zapali, a vetar je kroz otvorena vrata naneo kišu koja je okvasila rub tepiha. Opkoljena kamenom i vlagom, vatra je ostala da tinja u mestu.

Srebrni svećnjak koji je izazvao požar sada je dovoljno hladan da može da se dodirne. Načinjen je od kovanog srebra, samo za posebne prilike.

Vraćam ga na sto i zuustavljam šaku na glatkom metalu. Poslednji put sam video taj svećnjak one večeri kad sam se verio s Džesamin. Otac ju je te večeri prvi put otrovao, pićem kojim smo nazdravljali našoj zajedničkoj budućnosti.

Kamo sreće, da on ovde leži mrtav umesto Prata. Ako budem imao sreće pronaći ću njegov leš negde drugde u kući.

Ali na šta bih još mogao da naiđem? Ta užasna misao me tera da krenem dalje. Prolazim kroz gostinsku sobu i penjem se uza stepenice, dok mi glava ne izroni iz najgušćeg dima. Ove stepenice vode ka starom zvoniku, u kojem se nalazi Džesaminina spavaća soba. Kašljući i grcajući, udišem taman dovoljno vazduha da ustrčim uz ostatak stepeništa.

- Džesamin! — Više od svega plašim se da ću je naći beživotnu na krevetu. Ali njena soba je prazna, krevet uredno namešten. Fioke su napola otvorene. Neke su ispražnjene. Nema ni traga od nereda, borbe ili bežanja. Sve više upućuje na miran odlazak.

- Šta se desilo u ovoj kući? - pitam ladolež koji se svija oko njenog prozora. - Otišli, svi su otišli — krešti on i ne može da kaže ništa više, jer mu je lozica smeđa i uvela, kao od ranog

mraza. Prat je mrtav. Lakstona nema. Džesamin je pobegla, ali imala je dovoljno vremena da se spremi za dugo odsustvo.

Nema sumnje da je posredi neko zlo. Istračavam iz kuće, penjem se stazom s leve strane, dok ne stignem do zastrašujuće kapije.

Zaključana je, ali kroz gvozdene rešetke vidi se prizor pustoši. Bašta je prekrivena gustim tepihom smeđeg jesenjeg lišća, uprkos tome što je na drugim mestima drveće tek počelo da menja boju. Vidim svele stabljike i bilje kako se povijaju ka zemlji kao daje zima već na pragu.

Spremio sam se za moć ovog mesta od kojeg me obuzima slabost, ali ona je nedovoljna. Provlačim ruku između rešetki i hvatam najbližu biljku, jedan žbun mačkovca koji bi trebalo da je još uvek gust i zelen. Na moj dodir, stabljika puca a suvo lišće se rasipa po zemlji.

- Šta se desilo u toj kući na dnu staze? Znaš li? Oštar kikiot para mi uši. - Otrov, gospodaru Korove! Sigurno ti je jasno. - I previše. Ali zašto bi Tomas Lakston otrovao Prata? - Trovanje se desilo ne jednom, već dvaput. - Ne govori u zagonetkama. Je li Lakston otrovao mrtvog čoveka ili nije? - Jeste Lakston, gospodaru Korove. Ali ne Tomas Lakston.

21

Ne jednom, već dvaput. Trudim se da proniknem u smisao tih reći. Poput olujnih oblaka, u mene se uvlači užasna spoznaja. - Reci mi istinu, brzo: je li Lakston, Tomas Lakston, hoću reći - je li i on otrovan?

- Otrovan, otrovan, otrovan! — pevuši sparušena biljka likujući. — Zaista je majstorski otrovan. Imala je razlog, razmišljam u oćajanju, sigurno je imala razlog. Ali, Džesamin? Ubica? Listovi se uvijaju i opadaju s mačkovca, jedan za drugim. -Još jedno pitanje, gospodaru Korove, jer

vremena ponestaje. Uskoro dolazi zima, mnogo skorije nego što misliš... - Reci mi gde je Džesamin Lakston. - Ljupka Džesamin — uzdiše žbun. — Svi joj se divimo, ali ona je Oleandrova nagrada, i niko drugi je ne

može imati. Tako je ponosan na nju zbog onoga što je učinila! Tako hrabra i darovita devojka. Prirodni dar, moglo bi se reći.

- Gde je ona? - besnim. - Reci mi pre nego što te iščupam iz korena i bacim te u vatru! - Dosta je bilo pitanja, gospodaru Korove. Uskoro će zahladneti, tako zahladneti... Gnevan, provlačim obe ruke kroz gvozdene rešetke, spreman da prelomim taj drski žbun nadvoje. Ali

zaustavlja me jedan zvuk. Tiho stenjanje, ljudsko, a opet neljudsko. Vetar bi tako stenjao, kad bi znao za bol. - Kakvo leglo zla je ova bašta - mrmljam. - Ako je moje oči ikad ponovo ugledaju, biće to da bih je spalio do

zemlje. Vetar opet stenje, ali lišće na drveću se ne pomera. Reči poluuvelog žbuna mačkovca ispunjavaju me srdžbom. Otkidam njegove krte udove pri zemlji i

poslednji put trčim nazad do Lakstonove kuće smrti. Koristeći suve grane kao potpalu, raspirujem žar u ognjištu u plamen i palim sve što može da gori. Stojim

napolju na odredenoj udaljenosti i posmatram sve dok plamenovi ne počnu da sukljaju kroz prozore na spratu i vazduh se ne ispuni vonjem zapaljenog mesa.

Neko bi mogao pomisliti da je ovo moj poslednji čin ljubaznosti prema Tobijasu Pratu — da pustim da leš mog bivšeg negovatelja izgori u čistom plamenu i time uskratim crvima obrok.

Ali istini za volju, reč je o ljubaznosti prema crvima. Ne bih želeo da se nevini crvi goste tim poganim ostacima. I ako je Džesamin imala neke veze s tim, bolje da telo bude uništeno.

Posmatram plamenove kako plešu i osvetljavaju noćno nebo. Moji dani skrivanja su okončani. Moram da nađem Džesamin i odvedem je sa zlog puta na koji je skrenula. Ako je Oleander stekao neku moć nad njom, biće to zaista užasan put. Već je uprljan krvlju, otrovom i smrću.

Nikad nisam bio previše pažljiv kad mi je moj nekadašnji staratelj, fra Bartolomju, pijano čitao iz Biblije, ali čuo sam dovoljno da bih razumeo sledeće: Kuda god da ju je Oleander poslao, taj put može da vodi samo u pakao.

22

6. Ja sam Rouan. Ponavljam to sebi neprestano, u ritmu ravnomernog topota kopita upregnutih konja. Rouan.

Rouan. Rouan. Ne Džesamin. To ime se ne sme izgovoriti, ne dok se ponovo ne nađem u Korovovom naručju i sve opet

dođe na svoje mesto. Izabrala sam ime Rouan jer su mi ruke okrvavljene, crvene kao bobice istoimenog drveta. Moji novi

pratioci prihvataju to ime i mene bez imalo sumnjičavosti koliko mogu da primetim, ako se izuzme vučja radoznalost muškaraca. Osećam to u njihovom pogledu, koji me pronalazi i ispitivački se zadržava na meni kao da procenjuju june pre no što će ga kupiti.

Prerušavanje je upalilo i bolje nego što sam se usudila da se ponadam. Plava kosa obojena kanom i indigom sad je jarkotamnokestenjasta i crvnakasto se presijava na suncu poput rubina. Krema koju sam pripremila potamnila mi je bledu kožu. Za grimiznu boju usana mogu da zahvalim mešavini s pčelinjim voskom. Izgledam starije. Iskusno. Kao žena s kojom nema šale.

Jedino su mi oči iste. Moje svetle oči, potpuno lišene osećanja, ledenoplave na potamnelom licu. Iste su, a opet i nisu. Jer to su sad oči ubice. I, ako smem da primetim, dušo — oči ti nikad nisu izgledale lepše. S obzirom na to da pogledi mojih saputnika počivaju na meni, moram da se uzdržim da ne reagujem kad

mi zli duh šapatom prenosi svoje zlobne misli. Prava cena moje pogodbe s princom otrova ostaje mi nepoznata. Jesam li dala svoj zdrav razum za njegovu pomoć? Svoju dušu za njegovu zaštitu?

Ako jesam, neka bude tako. Kasno je za kajanje. Ono što je učinjeno ne može se ponišiti. Ubica moje majke je mrtav, je li važno što je to bio moj otac? A Oleander će održati obećanje i predaće me Korovu kad dode vreme - verujem da hoće. To je jedini spas koji mi treba.

Kočija putuje dalje, polako i truckavo. Zatvaram oči i pravim se da spavam, jer ne želim da devojačke suze ovim strancima koji se sa mnom voze pokažu da mi je srce ispunjeno strepnjom. Ni od koga ne tražim prijateljstvo niti sažaljenje. Tvorac sam sopstvene mračne sudbine i to mi odgovara.

Prelepe oči... oči ubice... Moje oči - sećam se večeri kad sam dozvolila Korovu da mi u oči nakapa opasan sok od bobica beladone.

Bila sam zaslepljena strašću. Kao i on. Oboje smo se igrali s ludilom, prepustili se blaženstvu - istini za volju, ne mogu da se setim gotovo ničega što se dogodilo te večeri. Za to su se postarali beladona i otrovani apsint koji nam je otac poslužio.

Htela sam da se setim, svakako — u danima i nedeljama koji su usledili grozničavo sam se naprezala da prizovem u sećanje svaki dodir, svaku divlju želju, svako zaricanje na ljubav i strasno šaputanje, sve dok mi se sećanja i mašta nisu toliko izmešali da više ni sama nisam mogla da ih razlikujem.

Sada žudim za melemom zaborava. Polako uviđam koliko su biljke srećne što umiru i vraćaju se svake godine, s obnovljenom nadom i nevinošću. Kako bi bilo lepo zakopati bol u zemlju i početi iznova, kao ljiljan u proleće.

U torbi imam vrećicu s bobicama beladone, zajedno s mnogim drugim moćnim i smrtonosnim biljem. Mogla bih da padnem u iskušenje da se izgubim u nekom mračnom, opojnom blaženstvu - ali ne smem da diram zalihe. Ko zna za šta će mi zatrebati?

Kočija juri putem ka jugu. Krenuli smo rano, po mraku, natovarivši stvari i prtljag spram svetlosti baklji na

anvičkom gradskom trgu. S vremenom je hladna rumen zore ustupila mesto prijatnom jutarnjem suncu, a ono podnevnoj jari.

Dan je neobično topao za ovo doba godine, neobično, zaslepljujuće vedar - dan kakav osvane samo posle oluje. Para se diže iz vlažne zemlje. Sedmi dan postanja sigurno nije izgledao drugačije.

Ostali putnici skidaju kapute i ogrtače na neočekivanoj vrućini. Oni mudri su spakovali hrane i flaše vode za piće; ja nemam nijedno ni drugo, a ni apetit. Navlačim šešir na lice i nadam se da mi znoj koji se skuplja ispod neće razmazati kremu na čelu.

23

— Tronoga mazga bi hramala brže od ovog rasklimanog sanduka na točkovima. Imaćemo sreće ako stignemo u krčmu do devet. Šta bih dao da sad imam svog dobrog irskog konja! A vi, gospojice? Silazite li u Njukaslu ili idete dalje na jug?

Ne usuđujem se da skinem šešir, ali krivim glavu kako bih videla ko govori. - Meni kažete, gospodine? — Jašta. Premda niste u obavezi da odgovorite. - Čovek se grohotom smeje. - Biće ovo prokleto dug i

neugodan dan, to hoću da kažem. Ubijam vreme u prijateljskom razgovoru. -Dodao je tiše, kao da priznaje neki zločin: - Pretpostavljam da za to treba da zahvalim svojoj irskoj krvi.

Skladno je građen, ni mlad ni star. Zgodan na neki sirov način, rumen od života na otvorenom. Zaustim da odgovorim nešto neodređeno, ali usta mi se pune prašinom i kašljem dok mi oči ne zasuze. On me posmatra, skoro kao da ga to zabavlja.

— Drum će biti sve gori kako se suši. Sitna prašina se uvlači u nos i pluća. Možda biste želeli da vežete maramu preko usta. - Pogled mu se spušta i zastaje na trenutak na mojim obojenim usnama. - Kršteno ime mi je Zaharije, ali me zovu Raj. Trgujem konjima, premda mi je ponestalo robe. Dobro sam prošao na ovogodišnjem ivanjdanskom vašaru; prodao sam četiri irska konja za vuču i pola tuceta konemarskih jahaćih ponija. Zato sam ostao bez prevoza do kuće, kao što možete da vidite. Kako vama ide posao?

Načas se zamislih kako bih dokučila na šta cilja; pretpostavlja da sam nekakav trgovac, jer zašto bih inače putovala trgovačkim karavanom? - Nije loše - odgovaram kratko.

Usled ljuljanja kočije, zanese se i uhvati za šipku iza mene, a lice mu se primače mome mnogo bliže nego što bih želela. Pogledi nam se sretoše i u očima mu ugledah zadovoljstvo sopstvenom muškom snagom, iskrenu želju i trunku prezira.

- A kakvu robu prodajete? - pita, s lukavim čikanjem u glasu. Pre nego što sam stigla da smislim odgovor, erupcija vulgarnog smeha razleže se iz ugla gde su dve žene

sedele stešnjene pored svojih zavežljaja i prisluškivale. - Ništa što vi možete da priuštite, sigurna sam - odgovaram. Namera mi je da me ostavi na miru, ali moje

reči čuju svi, što samo izaziva još smeha. Borim se protiv besa koji narasta u meni. Želim da ovaj čovek sazna za šta sam sposobna - čak i da me se

plaši. „Ražani”, vala haš, pomišljam, jer jednom pažljivo pripravljenom čašicom viskija mogu da te nateram da patiš. Onda bi spoznao pravu prirodu moje robe.

Dok pomišljam to, potiskujem bes. Bezbednije je da igram ulogu koju su mi moji saputnici već namenili: nabusita usamljena putnica oštrog pogleda i sumnjivog morala. Provocira ih moja uzdržanost. Moraću malo da smekšam, ako mislim da doguram daleko a da ne privučem neželjenu pažnju.

Smeh zamire. Moj novi poznanik se pljeska po nozi i kiselo se smeška. — Ah, u pravu ste. Kako rekoste da se zovete, gospojice?

- Rouan - odgovaram uz osmejak. - Zovem se Rouan. Kako dan odmiče, konji su sve umorniji i kočijaš zahteva od putnika da izađu i pešače kad god naidemo

na uzbrdicu. Krajem popodneva upadamo u blato na putu raskvašenom od kiše. Svi moramo da izađemo i sačekamo da kočijaš izvuče točkove iz blata.

Koristim to da protegnem noge i osluškujem. Znam da je samo pitanje vremena kada će se vest o groznom dvostrukom ubistvu proširiti zemljom. Kad se razotkrije zastrašujuć prizor u opatiji Haln, hoće li iko osumnjičiti apotekarevu tihu zlatokosu kćer za ta ubistva? Ili će pomisliti da je i ona jedna od žrtava? Da je ubijena i da joj je telo negde skriveno ili da je, možda još gore, oteta?

Ali među mojim saputnicima kolaju samo trgovačke priče; o sve većim cenama robe i prevoza, o nevoljama koje prave drumski razbojnici i lopovi koji vrebaju pokraj puta. Saznajem da među mojim saputnicima ima tkalja, grnčara, lončara i ostalih zanatlija, kao i nekoliko sumnjivih tipova kao što je Raj. Ne samo trgovaca konjima već i krijumčara; nude kradenu so, čaj i duvan zahvalnim podanicima kralja Džordža koji ne mogu ili neće da plaćaju velike poreze koje razrezuje kruna. Čini se da ovi razbojnici putuju s nama ne samo zato što to njima odgovara već i zarad naše zaštite - oni dobijaju besplatan put i smeštaj, a mi obezbeđenje zahvaljujući njihovom oružju.

24

Točkovi kola su izvučeni iz blata, putovanje se nastavlja i popodne prolazi u vožnji u skučenoj kočiji, po vrućini koja ne popušta. Uporno kloparanje bezvoljnih kopita i klepet i cviljenje točkova po šljunkovitom putu postaju pesma uz koju putujemo.

Kao da se nalazimo u nekoj vrsti čistilišta, osim što se put na kraju zaista završava. Kao što je Raj predvideo, mrkli je mrak i skoro devet sati dok ulazimo u krčmu u Njukaslu. Tu nas čeka supa. Za večerom sednem podalje od ostalih, sa svojim limenim tanjirom krompira i neprepoznatljivog mesa, koje se davno ohladilo.

Ne smeta mi što je hrana bezukusna. Jedem samo kako bih sačuvala snagu. Dok sedim u krčmi, gde se ljudi neprekidno smenjuju, a glasine iz tog okruga se šire, još jednom hvatam sebe kako prisluškujem. I kao kod retkog kolibrija koji pije nektar samo iz jedne vrste cveta, uši su mi podešene samo na jednu reč: ubistvo... ubistvo... ubistvo...

Zasad ništa. Muškarci naručuju džin i raspravljaju o politici, katolicima, Francuzima i kralju. Žene se drže piva i pritužbi na loše poslovanje i još lošije muževe. Nema ni reči o dvostrukom ubistvu u blizini Anvika niti o nestaloj devojci. Odlično.

Bio je to dug dan nakon neprospavane noći i opasnost me nije pronašla - bar ne još. Želudac mi je pun i čašćavam se čašom piva. Mogla bih da odem u sobu na spratu; platila sam dodatno da bih spavala sama. Ali dnevna vrelina je ustupila mesto večernoj svežini i znam da ću drhtati kada izađem iz ove velike prostorije s vatrom u ognjištu. Ipak, kapci mi se sklapaju. Ako uskoro ne odem u krevet, zaspaću u stolici.

- Zdravo. Prepadam se, izgleda da sam zadremala. Preda mnom stoji devojka s kriškom hleba namazanog puterom.

Na trenutak ne znam gde sam i da li sanjam. Mlada je i izrazito lepa, ali devojku sličnu njoj nikad nisam videla, osim u knjizi arapskih bajki koje sam čitala kao dete: maslinasta koža, oči crne kao oniks i duga crna kosa koja visi pravo kao konjski rep.

Netremice me posmatra iskrenim očima. Šta da učinim? Pomisao da ćaskam s njom kao da nisam ubica, nudeći pažljivo smišljenu priču o lažnoj sebi, ispunjava me panikom koju nisam osetila otkako sam otišla iz opatije Haln. Kao da sam uhvaćena. Osećam krivicu. Gde je ona nemilosrdna snaga i odlučnost kojom sam zračila pre manje od dvanaest sati? Nevin pogled ovog deteta ih je otopio, baš kao što se površina zaleđenog jezera predaje pred prolećem.

- Salam. - Ne prepoznajem tu reč, ali ona je izgovara kao da očekuje odgovor. Kasno je daje izbegnem. Klimam glavom u znak dobrodošlice i pomeram se na klupi da bih joj napravila

mesta. Ona, međutim, staje preda me i pozdravlja me s nekoliko rečenica na čudnom jeziku. — Izvini; ja ne govorim tvoj jezik. — Moj strah se pretvara u olakšanje. Ako imam sreće, ni ona ne govori

mojim jezikom i neće mi poklanjati pažnju. Ali ona se stidljivo osmehuje i odgovara na savršeno tačnom melodičnom engleskom. - Izvinite,

gospođice. Pomislila sam da ste možda Persijanka, kao ja. Dosad nisam srela nijednu devojku iz svoje zemlje ovde u Engleskoj.

Nakrivila je glavu, a iz vrane kose koja joj se rasula na stranu širi se blag miris mirišljavog ulja. - Ima i avganistanskih trgovaca koji izgledaju kao vi. Smeđa koža, tamna kosa i svetle oči. Prelepi ljudi! Imaju mnogo finih tepiha, premda nisu fini kao naši. Zar si ti Engleskinja? - deluje iznenađeno.

- Neki preci su mi iz Irske - odgovaram, brzo razmišljajući.— Tamna kosa i svetle oči nisu neobični u toj zemlji.

- Irkinja? Kao gospodin Raj. Nije ni čudo što mu se sviđate. Moj otac kaže da vas on posmatra kao da ste čistokrvni araber koji čeka da ga dresiraju.

— Stvarno? - trebalo bi da se uvredim, ali to je novost za mene, da me neki muškarac posmatra na taj način. - Šta još tvoj otac kaže o njemu?

— Da je krijumčar i da će visiti na vešalima jednog dana, ako ga carinici uhvate. Ili to ili će na kraju biti bogatiji od Kreza - izgovara to ne razmišljajući i nežno me dodiruje po ruci, u visini zgloba. Ofarbala sam svaki centimetar kože koji je izložen pogledu; lice, vrat, ruke ispod lakata. - Ali vi ne izgledate kao gospodin Raj. On je riđ i pegav. Vi ste smeđe puti, kao ja.

25

- Trebalo je da se klonim sunca - osmeh mi više nije usiljen, jer vidim da ova devojka ne predstavlja nikakvu pretnju. Prosto je radoznala i potrebna joj je druga mlada osoba za priču. Teško je biti usamljeno dete među zauzetim odraslim osobama. To mi je i i te kako poznato.

Spuštam rukav niže niz ruku. - Kako to da te nisam ranije videla? Ne voziš se u kočiji sa ostalima. - Moja porodica prodaje tepihe — ona seda na klupu pored mene. — Imamo svoja kola, koja putuju iza

velike kočije. Moja majka sedi na tepisima, a ja jašem iza nje. I moj otac ponekad jaše, ali uglavnom hoda iza mazge, podstičući je psovkama.- Spušta glas i oponaša ljutit muški glas, ponovo govoreći maternjim jezikom. Onda prasne u kikot. - Dobro je što ne razumete šta sam rekla. To su psovke na mom jeziku.

- Dobro oponašaš. Ali, ako imate sopstvena kola, zašto putujete s nama? - Nije bezbedno putovati sam ovim putevima. Tepisi koje prodajemo veoma su lepi. Tkaju ih žene iz

našeg sela. Moja baba nam šalje gotove tepihe iz Tabriza, dok moji roditelji i ja putujemo i prodajemo ih, putujemo i prodajemo. Ove godine su mi rekli da ostanem s maman. Da naučim da tkam, da budem dobra devojka. Ali odbila sam. Želim da obiđem svet! I dobra sam prodavačica. Bolja od oca, čak i on to kaže - odgovara ona.

Još jedan zalogaj hleba nestaje joj u ustima. — Potrebni su meseci da bi se izatkali ti tepisi. Dvadeset boja! Svaka šara priča neku priču. Volela bih da vam ih pokažem - izgovara to kao da je uvežbala. Nije mi teško da je zamislim kao malo dete, kako hvali robu očaranim kupcima vrskavim detinjim glasom.

- Sutra ujutru, kad svane, svakako ću doći da se divim vašim tepisima — obećavam. — Ali moram da te upozorim. Neću kupiti nijedan, bar ne odmah. Zasad mi ne trebaju tepisi.

- Naravno. Prvo vam treba dom, zar ne? Dom i muž. Onda tepisi. Onda bebe! - kikoće se, otkrivajući blistavobele zube. Sigurno nema više od jedanaest-dvanaest godina. - Evo šta ja mislim, gospođice Irkinjo: ako kupite pravi tepih, ostalo će doći samo.

- Ako tvoji tepisi imaju takvu moć, sigurno mnogo vrede - povlađujem joj. - Vrede. Sto šezdeset čvorova po kvadratnom centimetru! Ja sam Marjam. Drago mi je što smo se

upoznale. - Sastavila je dlanove uz blagi naklon. Onda mi pruži ostatak svog hleba. - Uzmite. Uzimam ga, i jedem sa zahvalnošću. - Ja sam Rouan - kažem. Dosad sam skoro zaboravila da je to laž.

26

7. Putovanje na jug se nastavlja ustaljenim ritmom. Utovarujemo stvari na kočije pre zore, putujemo ceo dan

i uveče se zaustavljamo u krčmi pored puta. Krčme su skromne i spavam obučena da me buve ne izujedaju. Iz dana u dan moj lažni identitet se učvršćuje. Onima koji su navaljivali rekla sam da se bavim ručnim

vezom i da sam rasprodala svu robu. Sad putujem u London da potražim posao u nekoj krojačkoj radnji. Ni sama ne znam svoje pravo odredište. Strpljenja, šapuće mi Oleander u snovima. Strpljenja, mila. Čini

kako ti kažem, i sve će biti kao što sam obećao. Slušam ga, jer šta mi drugo preostaje? Glumim Rouan i gledam da se što više udaljim od mesta svog

zločina. Živim za dan kad će mi Oleander reći da više ne moram da bežim i odvesti me Korovu. U međuvremenu se trudim da se što više osamim i da pritom ne delujem hladno i uzdržano, ali ljudi me

zasipaju pitanjima: kako se jedna mlada, lepa devojka poput mene usuđuje da putuje zemljom sama, pored toliko razbojnika i nitkova? Gde mi je porodica? Zašto nemam muža? Jesu li me se odrekli? Jesam li se osramotila?

Ja samo tužno okrenem glavu, ostavljajući ih da nagađaju. Barem me je Raj ostavio na miru. Previše uznemiren da bi sedeo u kočiji, pešači pored zaprege i satima bez

prestanka prijateljski ćaska s konjima. Njima kao da prija njegovo društvo, jer sve vreme čulje uši ka njemu. Ponekad, pre večere a pre nego što se povučem u skromnu sobu koju sam iznajmila da prenoćim, namerno

prođe pored tihog ugla koji sam izabrala za sebe. Samo nakratko proćaska sa mnom, ali uvek mi donese nešto: još jednu krišku hleba, čašu piva. Devojčica Marjam ponekad jede sa mnom. Kad je ona tu, on donese parče kolača i za nju.

Čak ni ti mali znaci pažnje ne prolaze neprimećeno u grupi. Tog jutra, dok smo se ukrcavali u kočiju, čula sam mršavu udovicu po imenu Agnes, koja prodaje ofarbanu ručno predenu vunu, kako se kune svojoj saputnici da sam omađijala trgovca konjima. Druga žena je prezrivo frknula i optužila svoju prijateljicu da je ljubomorna.

Ne mogu još dugo da putujem sa ovom grupom. U subotu se zaustavljamo da prenoćimo u maloj gostionici Kraljeva glava. Zakon nam ne dopušta da

putujemo drumovima nedeljom, tako da nema potrebe da ranimo; to veče i naredni dan proveli smo u ovom gradu i putovanje smo nastavili u ponedeljak.

Svrha tog zakona je da natera ljude da se posvete molitvi. Umesto toga, deluje kao poziv na oslobađanje od dosade nagomilane tokom putovanja. Kad se naša družina smestila u gostionici, istovarila prtljag i večerala, počelo je bančenje i opijanje.

U ponedeljak, pomišljam dok posmatram kako se pivo toči. U ponedeljak ću se rastati od ove grupe. Oni će otići pre zore, a ja mogu da rezervišem sobu u nekoj drugoj krčmi, pod nekim drugim imenom, i isplaniram kuda ću dalje.

Izgleda da će lumperaj potrajati do duboko u noć, jer se gotovo svi iz naše grupe okupljaju s kriglama u rukama i privlače stolice u polukrug oko vatre. Prvo naizmenično pričaju viceve. Zatim uzimaju novu turu pića, praćenu novim vicevima.

Ovog puta, humor naginje ka vulgarnom. Kad se prestorijom razlegao smeh, ugledala sam Marjam, rumenu i nasmejanu, kako pita nekoga da joj objasni vic, dok njena majka vrti glavom i govori joj da nije važno.

Sad jedan limar predvodi grupu u pesmi o najvećem ovnu prodatom na vašaru u Derbiju - ovnu toliko velikom da njegova senka zaklanja i samo sunce. Pesma ima besmislen refren, koji pevaju sve glasnije i neobuzdanije:

Dadli dej, dadli dej, Fal de ral,fal de ral, fal de ral, dadli dej! Neko traži da pričaju priče o duhovima, izazivajući jedni druge na sve strasnije pripovesti. Odmahujem

rukom kad je na mene došao red, tvrdeći da sam stidljiva. Kad bi samo znali kakvu bih zastrašujuću priču mogla da im ispričam! Bolje da ćutim.

27

Posle mog odbijanja, red je na Marjaminog oca. - Persijske priče o duhovima previše su strašne da bih ih ovde ponavljao - kaže on, na šta društvo galami u neverici. - Umesto toga, ispričaću vam jednu istinitu priču. To je živa istina, uveravam vas. Vaš junak, istraživač Marko Polo, video je to sopstvenim očima. Jeste li ikad čuli za asasine?

Ta reč kao da ima neku moć, jer u prostoriji istog trena zavlada tišina. Trgovac tepisima se osvrnu ka svoje kćeri. Marjam je zadremala na majčinom ramenu, rumena od vatre. On tiho nastavlja: - Asasini su bili staro bratstvo posebno obučenih ubica. Njihove žrtve su bili kraljevi. Vojskovođe. Predvodnici. Ubijali su samo da bi stekli moć. Sa oštricama noževa optočenim dijamantima, bili su nečujni poput zmija. Niko ih nije mogao čuti kako prilaze. Tihi kao sene, njihovi bodeži uvek su pronalazili svoje mete.

Pokušavam da se usredsredim na razigrane plamenove, na čašu u ruci - na bilo šta osim na priču trgovca čilima koja je omađijala sve ostale. - Neki kažu da su asasine od rođenja obučavali da ubijaju. Drugi kažu da su odgajani u tu svrhu. Krvoločnost i veštinu prikradanja uvečavali su im neobičnim napicima. Živeli su i obučavali se u kamenoj tvrđavi na vrhu planine i služili su gospodara poznatog isključivo pod imenom Stari.

Lula kruži po prostoriji. Njen dim ima neki čudan, slatkast miris. Trudim se da ga ne udišem, ali jezik mi uskoro postaje težak u ustima. Sve deluje usporeno.

Pažljivo spuštam čašu. Ne sviđa mi se taj osećaj; podseća me na vreme kad sam bila bolesna, bespomoćan putnik na talasima čudnog i strašnog mora.

Slušaj pažljivo, dušo... slušaj i uči. - Da li ti asasini još uvek postoje? - pita jedan mladi muškarac s prizvukom divljenja u glasu. - To niko ne zna - kaže trgovac tepisima. - Neki tvrde da su zbrisani s lica Zemlje pre više vekova, da su

ih neprijatelji uništili. Imali su mnogo neprijatelja, to vam jamčim. Drugi se ne slažu s tim: kažu da su asasini još uvek među nama, da kontrolišu sudbine naroda i da su opasni kao i uvek.

- A šta vi mislite? On se naginje a na licu mu podrhtavaju duge senke koje stvara plamen iz ognjišta. - Zar je to važno? U

svakom narodu, u svakoj zemlji, postoje oni koji bi ubili zarad vlasti, zar ne? Čak i ovde u Engleskoj. Nazivate ih atentatorima. - Širi ruke. - Kako god da delaju i kako god da se nazivaju, ti ljudi su naslednici asasina. I na zemlji neće zavladati mir sve dok takve ubice postoje.

- Istina - neko uzvikuje. Čaše se dižu i čuju se povici odobravanja. Priča trgovca tepisima zadovoljila je grupu, ali ih je i oneraspoložila.

Udovi su mi sad kao od olova. Teram sebe da ustanem i krećem ka stepenicama. - Kad već govorimo o ubicama - kaže jedna žena, prekidajući tišinu - mislim da je to Agnesina prijateljica

- danas se samo o tome pričalo na pijaci. Otišla sam da vidim cenu prediva u ovom kraju. U svakom slučaju, desilo se ubistvo u nekoj usamljenoj kući, u okolini Anvika.

Već sam potpuno ošamućena od pića i slatkog dima. Sigurno mogu to da slušam i da ostanem mirna. - Ne u dvorcu, već u ruševinama stare opatije. Jedan muškarac je ubijen, a jedna devojka je nestala. Kuća

je opljačkana i spaljena od zemlje. Opljačkana? Spaljena? To znači da je neko sigurno pokupio stvari - osim ako priča nije uveličana

prepričavanjem. I pominju samo jednog mrtvaca. To mora da je Prat, jer kome bi palo na pamet da potraži drugi leš u zaključanoj bašti?

Ne mogu a da ne zamislim taj jeziv prizor: očev leš još uvek leži tamo, trunući ispod lišća - čak se ni gavranovi ne usuđuju da kljucaju njegovo otrovano meso, taj posao će prepustiti crvima...

- Kažu da su u tim ruševinama živeli jedan travar i njegova kći. Zamislite! Mora da su bili čudaci, oboje, s obzirom na to da su živeli na tako jezivom mestu.

- Oboje su mrtvi? - Telo muškarca su pronašli, to jest ono što je od njega ostalo posle požara. Od devojke nema traga. Čuje se coktanje. Jedna žena ubacuje: - Strašno je opljačkati nečiju kuću i ubiti ga. Zar moraju i kćer da mu

otmu? - Dosad je već uništena, ako je još živa. Jadnica. - Sad, biti kurva nekog drumskog razbojnika, to i nije tako loša sudbina - kaže druga žena. Oteže od pića.

- Barem joj neće biti dosadno! I kladim se da dobro zarađuje.

28

Nekolicina se neotesano nasmeja na to. U grupi ponovo zavlada raskalašno raspoloženje. - Drumski razbojnik, a? Zašto da ne? Ja bih probala, kad bih naišla na pravog pljačkaša. - I ja bih, ali samo ako je lopov naočit. Kao Robin Hud! - Čujete li ovo, ljudi? Ako želite da zadovoljite dame, život zločinca pribaviće vam ljubav. Barem ovih

ženetina ovde! Još pića, još dima, još pesme: Ovaj ovan četir noge imo, da na njima hoda, ovaj ovan četir noge vredne, a svaka mu na po jutru zemlje. Dadli dej, dadli dej, fal de ral, fal de ral,fal de ral, dadli dej! Toliko je bučno da mi se vrti u glavi; hvatam se za ogradu stepeništa da ne padnem. Vučem se uza

stepenice, korak po korak. Mesar koji zakla ovna udavi se u krvi, mukica a dečka koji je držo čabar odnela je bujica. Dadli dej, dadli dej, fal de ral, fal de ral, fal de ral, dadli dej! I ja se osećam kao da me nosi bujica krvi. Crpem svu preostalu snagu ne bih li se popela uz drugi niz

stepenika i skrenula na mračno odmorište ispred vrata svoje sobe. Dok tražim ključ, vidim nešto: odsjaj na metalu skrivenom u mračnom uglu. Od tog prizora zinuh od straha.

Asasin, pomislih, kao kakvo budalasto dete. - Tiho, Rouan. - Nečija snažna šaka izranja iz mraka i hvata me za mišicu. - Ja sam. Izlazi iz senke. To je Raj. Pio je, osećam zadah alkohola, ali deluje prisebno i kao da potpuno vlada sobom. - Pomislio sam da ćeš se možda uplašiti. Sve te priče o ubijanju. - Naglasak mu je izraženiji od pića, a

odsjaj metala potiče od medaljona koji nosi oko vrata. Nisam ga ranije videla, ali gornja dugmad košulje su mu otkopčana i medaljon mu visi nisko na grudima. U pitanju je neki katolički svetac, medaljon zbog kojeg bi čovek mogao da završi u zatvoru, ili nešto još gore.

- Previše si ljubazan - kažem, osvrćući se ka skrivenim uglovima odmorišta. Ne želim da nas iko vidi kako razgovaramo nasamo. - Ali ne plašim se.

- Možda bi trebalo da se plašiš. - Tebe? - Gledam u njega, u njegove izražene podrugljive usne, grubu crvenkastosmeđu čekinjavu bradu.

Ramena su mu široka, ruke dovoljno mirne i snažne da sapnu uznemirenog pastuva ili umire uplašenog žderpca.

- Ne, ne mene, devojko - kaže brzo. - Zavrnuo bih šiju svakom muškarcu koji bi se na taj način ogrešio o ženu. Nisam nevinašce, to je sigurno, ali imam principe.

- Koga, onda? - Njih — odmahnu glavom ka velikoj prostoriji ispod nas, gde i dalje lumpuju. - Udovica Agnes se krsti

kad prođeš pored nje. - Ako želiš da pričaš sa mnom, uđi - kažem brzo, otvarajući vrata svoje sobe. Raj hitro ulazi za mnom.

Zatvaram vrata i spuštam rezu. Palim sveću u zidnom svećnjaku pored vrata. Soba je mala i jednostavna: krevet, komoda i umivaonik. Okrećem se ka njemu. - Izvini što ne mogu da ti ponudim stolicu. On se smeje. — Znači, nimalo me se ne bojiš? - Ne. — Govorim tiho, jer zidovi između malih soba su tanki. - U stvari, osećam se bezbednije kad si ti tu. - Lepo je što to kažeš - i on će tišim glasom. - I draga si žena, hoću da kažem, draga i dobrog srca, ispod

tog lepog lica koje se nikad ne smeje. - Zato si došao, da me nasmeješ? - Te reči na izvestan način zvuče kao poziv, ali on se ne pomera.

29

- Došao sam da te upozorim. Čuvaj se te bagre dole. Ne sviđa mi se šta pričaju. Naročito ta Agnes. Ima pik na tebe. Planira neku podlost.

- Hvala ti - iskreno odvraćam. — Pravi si gospodin što si mi to rekao. On se smeje. - Polako! Ne dam da me optužuju za lepo vladanje. Neću da te lažem; postoji još jedan razlog

što sam došao. Istina je da imam groznicu, Rouan - kaže, a ja se prepadoh, jer ničim nisam otkrila svoje isceliteljske veštine ovim ljudima.

- Kakvu groznicu? - Ljubavnu, rekao bih. - Njegov pogled traži moj. - Ili barem nešto slično. Soba se ponovo ljulja. Da li je to od pića? Od umora u ove pozne sate? Od plesa plamena sveće u ovoj

maloj, tesnoj sobi? Ili od samog Raja; od načina na koji mi je prišao, obraćajući mi se tiho, zaštitnički, terajući me da shvatim da sam očajnički sama?

Znamo samo da su njegove tihe reči i toplokrvno prisustvo raspalili u meni prijatnu toplinu. Podižem glavu da ga pogledam u oči. Odmah je dokučio šta moje oči otkrivaju; shvatam to po promeni ritma njegovog disanja.

Ne prilazi mi, već pruža ruku prema meni. Sklanja mi tamnu kosu s lica, miluje me po obodu ušne školjke, prati liniju moje vilice sve do brade. Obuhvata mi obraz šakom i nežno mi, vrhom palca, prelazi preko ruba donje usne. Kao da se povinuju nekoj neizgovorenoj komandi, usne mi se razdvajaju, puls se ubrzava. On se i dalje ne pomera.

Odjednom, žudim da ga poljubim. - Ko si ti, Rouan? - pita. - Mlađa si nego što izgledaš, čini mi se. - Dovoljno sam odrasla. — Spuštam mu ruke na ramena, ovlaš prelazeći preko snažih nabreklih mišica,

tvrdih poput nabijene zemlje, kože tople poput peći na drva ispod grube tkanine rukava njegove košulje. — Dovoljno odrasla za mene? Pitam se da li je tako. Pitam se zašto bežiš i od čega bežiš. - Uzima mi šake

i podiže ih, kao da hoće da ih poljubi. Umesto toga, prinosi ih svetlosti sveće. - Barem dovoljno odrasla da lažeš. Ovo nisu šake švalje.- Okreće mi dlanove naviše. — Više liče na šake seljančice. Kladim se da ove šake poznaju dodir zemlje. Dobre, plodne zemlje.

Prilazi mi još bliže i spušta lice ka mom. Njegov spor i nežan poljubac me ostavlja bez daha, ali odvaja se od mene mnogo pre nego što sam se zadovoljila.

— Bežiš, zar ne? Zanemela sam, ali ubrzano dišem. On se osmehuje. — Reci mi istinu i poljubiću te ponovo. Bežiš li od nečega? -Da. — Od čega? — privija me bliže sebi. Obraz mu je grub i vruć na mojoj koži. — Jesi li pobegla od rđavog

muža? Golemog duga? Gospodarice koja te je tretirala kao robinju? — Ubila sam — šapućem. Znam da će misliti da lažem, ali maska sačinjena od istine često je najbolja

zaštita. Nudim mu razdvojene usne i čekam nagradu. Kao iskusan iscelitelj, osećam kako temperatura njegovog tela raste. Ali on se odmakne i oštro me

ispitivački pogleda. Onda se zasmejulji. - Ma, jesi li? Ne mogu da kažem da sam iznenađen. Ima nečeg smrtonosnog u vezi s tobom, to je sigurno. Vrlo dobro, ubice Rouan. Jednog dana ćeš mi reći istinu. Lepo spavaj.

On krene da ode, ali ja ga hvatam za kragnu košulje. Bez reči mu zakopčavam gornju dugmad, da sakrijem medeljom koji nosi.

— Zaključaj vrata kad odem - kaže kad sam završila. -Večeras ima previše pijanih nitkova u ovoj krčmi. Uključujući i mene.

Onda me ostavlja, a obraz me još uvek pecka od njegovih čekinja. Poslušno namičem rezu na vrata i gasim sveću.

Te noći ne sanjam Korova.

30

8. Sutra ujutru se rano budim. Uhvatila sam tek nekoliko sati sna, ali u trenutku se razbuđujem, kao gonjena

životinja. Palim sveću, zato što je tek svanulo, i umivam se hladnom vodom iz umivaonika. Sa svakim ledenim

pljuskom, kao da spiram sećanja na Rajevo prisustvo tu u svom sobičku. Njegov glas, njegova figura, njegova toplota, njegov poljubac — sve bledi dok ne postane samo senka jednog poluzaboravljenog sna.

Moj sram se ne spira tako lako. Šta bi Korov pomislio kad bi znao kako sam spremno prihvatila Rajev zagrljaj? Sama sam i uplašena, da - no da li je moja predanost tako slaba da sam potražila utočište u naručju prvog muškarca koji je bio ljubazan prema meni?

Pošto si počinila dva ubistva, stidiš se zbog jednog malog poljupca? Stvarno, dušo, ponekad si baš blesava. Ali trgovac konjima je u pravu - vreme je da produžiš. Ne bih voleo da istruneš u nekom seoskom apsu, čekajući da podignu vešala...

Oleanderov prezir samo produbljuje moj stid. Ali poslušaću ga. Kao što progonjeni jelen pretrči preko potoka kako bi psi izgubili njegov miris, i ja moram često da menjam pravac i da pažljivo stupam, ne ostavljajući trag.

Pokupiću stvari i nikome neću otkriti svoj plan. Sutra ću se iskrasti pre zore i ostaviću poruku vozaru da sam našla drugi prevoz i da me niko ne čeka i ne traži. Najbolje je ne nuditi laži i izgovore; želim prosto da nestanem.

U devet sati silazim da uzmem kuvano jaje i malo hleba iz kuhinje. U gostionici vlada tišina, trpezarija je prazna. Možda su neki gosti otišli u crkvu. Mnogi bez sumnje spavaju, oporavljajući se od sinoćnjeg bančenja.

Sedam za mali sto i sipam sebi šolju čaja. Za to vreme dve žene iz naše grupe ulaze u trpezariju. Jedna od njih zeva razjapljenih usta.

- Pola noći nisam mogla oka da sklopim od plača i kuknjave - žali se svojoj pratilji. - Nadam se da će se dete oporaviti, naravno, ali da ti kažem, neću provesti više nijednu noć u sobi do njihove ako opet budu pravili rusvaj.

- Ako je devojčica toliko bolesna, prodavač tepiha će sutra morati da ostane. Još bolje, ako mene pitaš. Putovaćemo brže i bezbednije bez njih. Ona njihova mazga je spora kao barža! Zbog nje smo laka meta za drumske razbojnike.

-Još uvek sanjaš o Robinu Hudu, da će te odvesti u život ispunjen lopovlukom i ljubavlju? — Smeh. Sele su za sto nedaleko od mene. Odmakla sam drvenu stolicu i nakašljala se.

- Izvinite, slučajno sam čula vaš razgovor. - Govorim brzo, pre no što razum stigne da me zaustavi. - Ako sam vas dobro razumela, mala Persijanka je bolesna?

Žena podbulih očiju slegnu ramenima. - Saznala sam to samo zato što sam im jutros pokucala na vrata i zamolila ih da budu tiši. Majka se silno izvinjavala. Rekla mi je da je mala noćas dobila groznicu i da jedva guta jer joj je grlo mnogo otečeno. Rekla je da joj je muž već izašao da potraži lekara, ali da sasvim sigurno neće naći nikog ko će doći pešice u nedelju. - Žena cokće. - Osmotrila sam devojčicu. Mnogo je bolesna. Obrazi su joj crveni kao u kurve.

- Žao mi je što to čujem — govorim saosećajno, ali gorim od besa. Zašto Marjam? Zašto sada, kad sam se spakovala i spremna sam za pokret? Da se iko drugi iz naše grupe razboleo, ledenog srca bih okrenula leđa njegovoj patnji.

Mogla bih da pomognem Marjam, lako. Ali bilo bi previše opasno otkriti da sam iscelitelj, naročito sad kad se vest o ubistvu u opatiji Haln proširila. Koliko će proći dok se neko ne seti daje i kći mrtvog travara umela da leći i da ubija?

Dok sedim tu, zagledana u svoj hladan čaj, u meni besni oluja. Što duže ostanem, izlažem se većoj opasnosti. Ali ona je nevino dete. Za razliku od većine odraslih - za razliku od mene - ona ne zaslužuje ni trenutak bola.

Otečeno grlo, visoka temperatura, rumeni obrazi - znam da je obolela od opasne groznice. Znam i da je nije teško izlečiti, ako čovek ima odgovarajuće bilje pri ruci i ume da ga upotrebi.

- U kojoj su sobi? - pitam nemarno.

31

- Treći sprat, poslednja soba u hodniku. - Žena me oštro pogleda u znak upozorenja. - Ali nemoj ići tamo ako ne želiš da se izložiš opasnosti da oboliš od iste groznice.

- Zaboga, ne! Zarazna groznica koja se širi grupom. Samo nam još to treba - dodaje njena pratilja. — Bolje se drži podalje, zarad svih nas.

- Zato i pitam gde su odseli. - Dosipam malo mleka u hladan čaj i posmatram ga kako se vrtloži dok mešam, maleni vir sudbine koji se sprema da me uvuče u svoje dubine. - Radije bih ih se klonila ako mogu. Uvek sam se plašila bolesti.

Pretvaram se da pijem čaj, čekajući da žene odu. Kad se vazduh raščisti i u okolini ne bude nikoga ko bi

me video, odmah odlazim na treći sprat i stajem ispred vrata sobe trgovca tepisima. Ipak, oklevam. Možda devojčica nije toliko bolesna kao što su one žene rekle, govorim sebi. Možda ne treba da učinim ništa osim da izrazim saosećanje.

Zašto je onda uopšte posećuješf?Zli princ mi usađuje sumnje pevušeći. Ako postoji način da joj pomognem a da se ne razotkrijem, onda ću to i učiniti. A šta ako to ne bude dovoljno? Šaka mi lebdi ispred vrata. Hoću li se usuditi da pokucam? Hoću li se usuditi da odem a da ne pokucam? Pažljivo, mila, upozorava me glas mog gospodara. Kapije su zaključane s izvesnim razlogom. Odškrineš li ih

makar malo, ko zna kakvi demoni mogu pobeći napolje... Kucam tako tiho kao da ne želim da me čuju. Uprkos tome, vrata se istog trena otvaraju. - Ibrahime! Je li došao lekar? - To je Marjamina majka. Izgleda iscrpljeno. - Oh... to ste vi, Gospođice

Rouan. -Proviruje pored mene, niz prazan hodnik. - Mislila sam da je moj muž. - Ne. Žao mi je. - Sa odmorišta vidim sobu jedva malo veću od svoje, koju deli ta tročlana porodica. -

Čula sam da je Marjam bolesna. Svratila sam da vidim kako je. - Nije dobro. — Njena majka se sklanja u stranu. Kad sam ugledala devojčicu, srce mi se steglo. Obrazi

kao da su joj premazani grimiznom farbom, a beonjače su joj požutele. Zacvili kad god proguta. Ne mogu da sprečim svoje ruke da urade ono što znaju. Poletele su ka njenom čelu da joj provere

temparaturu, ka njenom vratu da joj opipaju puls. Saginjem se i prislanjam joj uvo na grudi da oslušnem disanje. - Je li pila neku tečnost? -pitam njenu majku. - Čorbu? Čaj?

- Pokušavam daje napojim, ali plače od bola, a tečnost joj se sliva iz usta. Jeste li vi lekar? - Glas njene majke je napet od nade. - Zar u Engleskoj ima žena lekara?

- Nema. - Stanje joj je ozbiljno. Puls joj je ubrzan i slab. Pluća joj se bore za vazduh. Koža joj je suva i vrela. Sa ovako visokom temperaturom, uskoro bi mogli da je uhvate grčevi.

Ne budi tužna, lepa moja. Njene muke će se uskoro okončati. To je dobra vest. Ali mogla bih da je izlečim. Mogla bi. Mogla bi i da je ubiješ i ovog trenuka okončaš njenu patnju. Zašto ne učiniš to? Zlikovče! Zašto bih? Izleči, ubij— u čemu je razlika? U svakom slučaju, ti odlučuješ da li će ona živeti ili umreti. Zašto ti da biraš? Ja

radije puštam prirodu da ide svojim tokom. Ali opet, to je samo moje mišljenje. Oleanderov grleni smeh zveči mi u mozgu. Zatvaram oči. Naše sudbine su povezane, Marjamina i moja.

Ako joj pomognem, rizikujem da naškodim sebi, jer je vest o ubici doprla dovde. Ako se razotkrijem kao isceliteljka, neće proći mnogo vremena pre nego što neko posumnja. A ako me sad uhvate, nikad više neću videti Korova. Ispašće da sam žrtvovala dva života i dala dušu ni za šta.

Šta da učinim? To je glupo pitanje, naravno. Jer dete je bezgrešno, a ja sam dvostruki ubica. A u borbi dobra i zla, ko uvek

pobeđuje? Glupo je i pitati, mila. Znaš ti dobro ko pobeduje. Ne ovog puta, pomišljam. - Mogu da pomognem Marjam, ali morate me pažljivo saslušati - govorim njenoj majci. - Otići ću, ali ću se

brzo vratiti s lekom koji će joj pomoći. Kad ja odem, siđite u kuhinju i donesite lonac ključale vode i malu čašu džina. Ako iko pita šta će vam to, kažite da želite da napravite napitak, da vas uspava. Ne pominjite nikome da ste razgovarali sa mnom niti da sam bila ovde.

32

Ona klima glavom, ali se zabrinuto osvrće ka Marjam. Obe gledamo u bolesnu devojčicu. Očni kapci joj se trzaju, ali udovi joj počivaju teški, nepokretni. - Neće joj naškoditi ako je ostavite na nekoliko minuta - kažem nežno. - Trenutno i ne zna da smo ovde.

Pošto je žena pristala, otrčala sam do svoje sobe na drugom spratu. Kad sam ostala sama, sa vratima zabravljenim iza sebe, raspakovala sam mali zavežljaj stvari da otkrijem dragoceno bilje skriveno u sredini.

Uvežbano pripremam lek od sastojaka koje imam pri ruci. Nisu idealni, ali poslužiće: vrbova kora i koren hrizanteme da ublaže bolove i obore temperaturu. Divlji indigo i španska mahovina da njenom mladom telu daju snagu da se izbori s upalom grla.

Mrvim sastojke u fini prah u malom avanu koji nosim sa sobom. Tako će se osloboditi njihove moćne esencije, budući da nema vremena za pripremu tinkture. Potom umotavam spremljeno bilje u čistu maramicu, vezujem je i stavljam u džep kecelje.

Kako si nepromišljena. Ne odobravam to, dušice. U stvari, oštro protestujem. Znam. Do sada je još ljudi ustalo i vrzma se po gostionici. Bez žurbe prilazim stepenicama, pognute glave,

umotavajući se u anonimnost nalik velu. Stopala mi savladavaju stepenište sporim promišljeniom ritmom, jedno za drugim.

Čekam da se hodnik isprazni, zatim odlazim ka sobi u kojoj leži Marjam. Njena majka je poslušala moja uputstva. Brzo pripremam napitak mešajući smrvljeno bilje s malo džina i vruće vode. Mešam i mešam, ubeđujući sastojke da oslobode svoju moć u taj improvizovani lek.

Njena majka prilazi da mi pomogne dok podupirem Marjam na jastuke. Devojka je ošamućena i glava joj pada na stranu, ali bol u grlu je tera da se ispravi. Cvili u delirijumu.

Majka joj drži glavu mirno dok joj ja kašikom sipam prve kapi leka u usta. Dete napravi grimasu i zagrcnu se, ali nas dve je čvrsto držimo tako da tečnost nema kuda da sklizne osim niz njeno grlo.

Suze se polako izlivaju iz majčinih očiju, ali žena ni reč ne progovara. - Gorko je zbog džina - objašnjavam. - Neće joj se svideti ukus. Ali pomoći će joj, obećavam.

-Kad? - Uskoro. Za nekoliko sati trebalo bi da dođe do promene. Dajte joj kašičicu na svakih petnaest minuta,

dok ne potrošite celu količinu. Ona me gleda, uplašena, a ipak nepokolebljiva. Ova žena će uraditi sve da bi spasla svoje dete. Zbog nje, a

i zbog Marjam, nadam se da ovaj lek nije stigao prekasno. - Vi ste isceliteljka - kaže ona. - Zašto to niste rekli? Vrtim glavom. - Nemojte nikome reći šta sam učinila. - Zašto? U mom narodu isceliteljke su veoma cenjene. Zar nije i ovde tako? - Nije uvek, ne. - Polako spuštam Marjaminu glavu nazad na jastuk, da se odmori do sledeće doze, ali

majka preuzima brigu o joj, tiho se moleći i tepajući, što će njenoj kćeri pomoći da se vrati u život koliko i moji lekovi.

Ćutke izlazim. Odlazim do kraja hodnika i skrećem na odmorište da siđem niza stepenište. - Gospođice Rouan? - Na odmorištu stoji Agnes, s još šestoro ljudi iza sebe. S njene leve i desne strane, s

osmehom zlokobnog zadovoljstva, stoje dve žene s kojima sam razgovarala za doručkom. Agnes deluje neobično uzbuđeno i ruke joj ukočeno vise ispred tela, prstiju isprepletenih oko neke tamne drške. Spuštam pogled da vidim šta drži.

To je moja torba. Ona s nekoliko stvari koje sam ponela sa sobom kad sam pobegla iz opatije Haln. Uključujući i moju zbirku moćnog, smrtonosnog bilja.

- Rekle smo ti da se kloniš sobe trgovca tepisima — govori jedna od žena iz trpezarije. - Izgleda da nas nisi poslušala.

- Ići ću kud mi je volja; to se vas ne tiče. Šta će ta torba kod vas? - jetko je pitam. Izbezumljuje me pogled na neprijatelja koji drži moje najsmrtonosnije oružje a da toga nije ni svestan!

- Pronašli smo je u vašoj sobi, gospođice Rouan - kaže Agnes, zadovoljna sobom. - Ostavili ste vrata otvorena kad ste maločas istrčali. Niste videli da vas posmatramo, jelda? Mislile smo da bi najbolje bilo da iskoristimo priliku da uđemo i malo pogledamo unaokolo, s obzirom na ono što smo zaključile o vama.

33

-Ja sam gost u ovoj krčmi, baš kao i vi. A vi ste lopov. - Nismo našle uobičajene znake, to priznajem. Nije bilo pentagrama. Ni krila slepog miša. Ni metli. Ali

smo našle ovo - pokazuje na torbu. - Ta torba je moja. - Posegnem za torbom, ali neko me uhvati za obe ruke. - Ma je li? — odgovara Agnes. Dodaje preko ramena: — Jeste li čuli? Priznaje da je torba njena, kao i

njena đavolja sadržina. Sastojci za napitke i otrove! Izgleda da se među nama ipak nalazi veštica. Nimalo se ne opirem jer nisam glupa; znam da će pokušaj bekstva samo potvrditi moju krivicu i zajamčiti

mi omču oko vrata pre sumraka. Sad će me bez sumnje iskušati na neki besmislen, opasan način. Zakon više ne dozvoljava ubijanje veštica,

ali vešanje onih koji se pretvaraju da veštičare sasvim je prihvatljivo. Ako ne otkriju da sam jedno, sigurno će me proglasiti za ono drugo. U svakom slučaju, vlast mi neće priteći u pomoć. I oni veruju u veštice, bez obzira na ono što zakon kaže.

Moji progonitelji me okružuju i ne puštaju. Ruka mi trne koliko je jedan muškarac steže. - Nema potrebe da me tako čvrsto držite - govorim. -Osim ako se ne plašite da ću odleteti. - Ha-ha - prezrivo se smeje, ali ipak đeluje zabrinuto i ne popušta stisak. Onda, kao da hoće da me uteši,

dodaje: -Reka Tajn nije daleko. Ovo neće dugo trajati. Baš me uteši. Sad bar znam da nameravaju da me bace u reku. Dok je ta grozna povorka napredovala ka obali reke Tajn, gomila se učetvorostručila. Kako i ne bi?

Zanesena rulja s mladom zatočnicom kamenog lica u sredini, koju vode ka reci. Nikakvo objašnjenje nije potrebno; ta reč se praktično sama oblikuje: veštica, veštica, veštica. Takva zabava ne sme se propustiti.

Vode me do obale, sve dok se ne primaknem dovoljno blizu da vidim reku ispod. Matica je brza, čeličnosiva. Kad udari u stenje koje ne prašta podiže se oblak kapljica, koji me bocka po koži poput ledenih igala.

Agnes, moj samoproglašeni tužilac, istupa i obraća mi se. — Nemoj samo da stojiš tu i streljaš nas pogledom, devojko. Tvoja sudbina je u tvojim rukama, ne u našim. Ako ti je srce čisto, svi će to videti. A ako nije - pokaj se i spremi se za susret sa smrću na dnu Tajna. - Gleda u vodu, s gladnim izrazom u očima. -Sad, da li bi više volela sama da skočiš ili da te bacimo?

Da li očekuju da im odgovorim? Mogla bih sve da ih ubijem sadržajem torbe koju Agnes tako ponosno njiše pored sebe. Možda će mi se jednog dana pružiti prilika.

- Više bih volela da svi vi gorite u paklu - mirno kažem. — Bacite je, onda. - Agnes izdaje zapovest a moji progonitelji me ponovo hvataju. Grub muški glas

razleže se iznad gomile. - Ne možete tek tako da bacite devojčuru u reku. To je Raj, zadihan od trčanja. Mora da je otkrio šta se dešava i pojurio za nama. Korača pravo ka meni a

ostali muškarci se razmiču. Lice mu je bezizrazno. — On je jedna od duša koje je omađijala — čujem Agnes kako sikće svojim sledbenicima. — Hajde da

vidimo je li čarolija razvejana. Pomozi mi, želim da mu šapnem, ali ne mogu da ispustim nikakav zvuk. Pruža ruku kao da hoće da me

dodirne po licu, kao prethodne večeri u mojoj sobi. Čini mi se da je to bilo vrlo davno! Hoće li me zaštititi od ove bezumne rulje? Ali kako bi mogao? Ako stane u moju odbranu, oni će to uzeti kao dokaz daje omađijan, i samim tim kao dokaz da sam kriva.

Hvata me za bradu, skoro nežno. Polako mi zabaci glavu, otkrivajući mi grkljan. Potom hvata rub moje haljine i čepa je nadvoje, jednim grubim pokretom, od vrata do struka.

Vičem. Gola sam, otkrivena do pojasa. Gomila oduševljeno kliče. Okrećem se da sakrijem golotinju od njih i pokušavam da skupim rubove tkanine da se pokrijem. Raj me

podiže i prebacuje preko ramena tako brzo da mi izbije sav vazduh iz pluća. Vrisnula bih, ali njegovo tvrdo rame mi se zariva u stomak i ne mogu da udahnem.

34

Nosi me deset koraka uzvodno, a koža mi se tare o grubo sukno njegove košulje. - Ćuti i pusti me da ti pomognem — usput mi reži u uvo. — Ova haljina bi te utopila u reci brže od mlinskog kamena vezanog oko vrata. - Na ivici reke me nehajno baca na zemlju.

- Ustaj, veštice! - dere se zbog gomile. Podiže me na noge i okreće me ka mojim tužiteljima. Pokušavam da se pokrijem rukama, kosom. Zatim, uz promukli krik, Raj grabi pojas moje haljine otpozadi i otrgne je s mene. Sad već vrištim. Prilazi mi s leđa i hvata me za struk, govoreći brzo i tiho, tako da ga samo ja čujem.

- Baciću te tamo gde nema kamenja. Kad te budem podigao, udahni duboko i zadrži vazduh. Iskreno se nadam da umeš da plivaš, devojko... - Reći mu se gube u zviždanju mase.

Potom me snažnim i grubim rukama, vrelim na mojoj naježenoj koži, diže uvis, golu i bespomoćnu poput novorođenog ždrebeta, i baca me u hladnu i brzu bujicu ispod nas.

Tonem i bez smrtonosne težine haljine. Svet ispod površine reke je senovit. Voda je hladna i zamagljena muljem. Kosa lebdi oko mene poput vela

od morske trave, a udovi mi deluju sablasno u toj pomrčini. Kao sirena na samrti tonem ka dnu, sve dalje od vazduha. Slabo svetlo na površini brzo bledi.

Dno reke prekriveno je ustalasanom livadom rečne trave; visoke zelene vlati zovu me sebi. Vazduh u mojim plućima hoće da izađe. Sad, dok preostale sekunde mog života otkucavaju, život mi promiče pred očima. Vidim sve odjednom, kao slike na globusu koji se se vrti preda mnom.

Kratka sećanja na moju majku kad sam bila beba. Njene meke obline, osećaj u njenom naručju, utešni miris mleka i hleba i sveže opranog rublja.

Ja kao devojčica, donja usna mi se trese od stida, trudim se da ne zaplačem dok me otac grdi. Onda opet ja, starija, ljubopitljiva, željna da saznam sve o njegovom tajanstvenom poslu. Posmatram sebe kako postajem stručnjak za baštu, još uvek neznalica kad je reč o životnim pitanjima.

Onda dolazi Korov, a ja tonem u srećan san. Tako kratak a ipak tako sladak, kao da briše sve što je bilo ranije, i zaslepljuje me za sve što bi moglo doći kasnije.

A onda: Oleander. On je prikaza, noćna mora. Ipak, zahvaljujući njemu otkrivam ko sam. Sad, dok kucam smrti na vrata, polako shvatam kako ovaj svet može da bude užasan. I ja sam deo njega,

nisam pošteđena zla i patnje, već ih nosim u sebi kao bolest... Upozorio sam te, mila. Rekao sam ti da se ne bakćeš sa tim cmizdravim bolešljivim detetom. Vidi gde si sad. Kao lotos

koji se bori da se iščupa iz blata. Avaj, čini se da blato pobeđuje. Hoće li preživeti? Devojčica? Živeće još pedesetak godina, možda. Teško da je vredna ove nevolje. Pluća kao da će mi se rasprsnuti. Vid mi se sužava na iglicu svetlosti. Ja sam Džesamin Lakston, govorim sebi. Živela sam, volela i ubijala. Osvetila sam se svakom kome sam htela. Zašto

moram ponovo da patim? Ako poživim, biću Oleanderova robinja. Ako umrem, goreću u paklu. Već znam šta je gore. Reci Korovu da mi je žao. Otvaram usta. Ustajali vazduh otima se iz mene u nizu hitrih mehurića. Reci mu da ga još volim. Ne. Puštam sluzavu vodu da mi pokulja u usta, da me ispuni, da mi ispuni pluća... Rekao sam: ne. Imam planove za tebe, važne planove, i nisi mi ni od kakve koristi mrtva. Sad izroni. Reci mu da sam ga pozdravila. Reci mu sama, dušo. Kad dođe vreme, bezbedni zagrljaj smrti će te čekati. Kao i ja - ali to vreme još nije došlo. Ne još. Poput hiljadu zelene užadi, rečna trava mi se uvija oko gležnjeva. Zinem još više da me voda ispuni, ali

trava me snažno cimne naviše a zatim pusti. Zamahujem rukama kao marioneta, grabeći ka površini. I protiv moje volje, glava mi izranja iznad vode. Zinem, gušeći se, i ponovo tonem, ali pluća sad znaju gde

je vazduh. Neki životinjski nagon za preživljavanjem budi se u meni; preuzima kontrolu nad mojim telom i nadjačava moj očaj.

Ponovo izranjam. Ovog puta ostajem gore dovoljno dugo da mi voda izađe iz očiju, dovoljno dugo da ugledam obalu. Nije daleko. Gušeći se, koprcam se i mlataram rukama kao pas šapama dok ne stignem nadomak blatnjave obale. Hvatam se za vlažno korenje drveta koje kao da se nudi mojim šakama i izvlači me

35

iz moćne rečne struje. Uz njegovu pomoć vučem telo uz padinu i preko klizavog, mahovinom obraslog kamenja.

Najzad izlazim na obalu, na tlo. Padam na kolena, spuštam čelo u blato i povraćam bez prestanka, dok mi voda nadire iz želuca i pluća. I dalje osećam da me masa posmatra, u zanosu. Niko se ne pomera da mi pomogne.

Konačno prestajem da se grčim. Još uvek na kolenima, dižem blatnjavu glavu da pogledam svoje mučitelje. Nekolicina izgleda razočarano što sam živa. Nekima kao da je laknulo. Ostali zure u mene razjapljenih usta. Moje golo izubijano telo prošarano je blatom i algama, poput figure na pramcu neke olupine.

Ali odbijam da se postidim. Odbijam čak i da se pokrijem. Ojačana prkosom, pronalazim volje da se osovim na noge.

Stojim tu, ljuljajući se, i puštam da se voda sliva s mene na zemlju. Raj mi prilazi prvi, skidajući pritom kaput. Pruža mi ga sa skoro metar razdaljine. — Potonula je. Izgleda da nije veštica - objavljuje nabusito gomili. - Na, devojko, pokrij se. Nema potrebe

da izluđuješ muškarce. Posle će samo tući konje. Gleda me s bolom u očima. Znam da mi je spasao život. Znam i da bi sve učinio za mene. Jadna budala.

Ne zna kakva sam zaista. Ako bude imao sreće, nikad neće ni saznati. — Hvala ti - šapućem dok pružam ruku da uzmem kaput. — Čekaj! Ne pokrivaj je, Raje. - To je ona žena, Agnes. –Šta je to uradila s kožom? Obaram pogled. Ruke su mi još uvek smeđe, ali nejednako, jer se boja mestimično sprala dok sam se

batrgala u vodi. Znam da je isto i s mojim licem i vratom. Mokra kosa mi visi u crnim bičevima ali su mi torzo i butine boje slonovače, a ono malo malja na telu ima žućkastu boju lana.

Jasno se vidi gde farba počinje, iznad lakta. Mora da postoji još jedna linija ispod ključne kosti. Prekrštam tamne ruke ispred bledog tela. Izgledaju kao da pripadaju nekom drugom.

— Možda nije veštica — ali nije ni ono za šta se izdaje — Agnes sumnjičavo dovikuje: — Ko si ti, devojko? I zašto si se toliko trudila da se prerušiš?

Gomila pritrčava da osmotri moju masku, poput čopora vukova koji hoće da me iskidaju na komade. Raj me zakloni svojim telom. Okreće se ka meni, pruža ruku, hvata me za ručni zglob i vuče me.

Dok me jednom rukom čvrsto steže, kažiprstom druge ruke prelazi preko moje ofarbane podlaktice, snažno pritiskajući. Za sobom ostavlja trag blede kože.

— Trebalo je da mi kažeš istinu, Rouan. - Pogled mu je oštar, glas ozlojeđen. - Sad ćeš morati njima da je kažeš.

36

9. Odvlače me nazad do Kraljeve glave i zatvaraju me u jednu od privatnih odaja za pijenje pored glavnog

šanka. Još uvek sam u Rajevom kaputu; preko njega je grubo ćebe koje mi je neko prebacio preko ramena. Sudeći po kiselom životinjskom vonju, pretpostavljam da pripada nekom konju iz štale gostionice.

Moja haljina leži u dronjcima u uglu. Ostatak moje odeće izložen je na stolu. Žene preturaju po njima kao koristoljubiva rodbina koja trkeljiše po stvarima tek umrlog nevoljenog ujaka.

Rulja se skoro sasvim razišla: ako nema veštice, nema ni vešanja, pa stoga nema ni potrebe da se išta čeka. Ali Agnes je tu, još uvek neumorno traži neki razlog da me uništi. Tu su i one dve žene s kojima sam razgovarala za doručkom, kao i šačica muškaraca, uključujući i gostioničara, koga su pozvali kao gazdu te kuće i sudiju koji treba da odluči o mojoj sudbini.

Raj, moj spasilac, otišao je. Još bolje. U meni nije ostalo nimalo srama, no i pored toga ne bih volela da se sad suočim s njim. Iscrpljena sam od svoje golgote i ne mogu da skupim snage ni da odglumim strah ili uznemirenost. Oleanderove reči - nisi mi ni od kakve koristi mrtva - pale su na mene kao mraz, i osećam kako se sve više smirujem, otupela sam a ipak ispunjena mržnjom, dok me ovi maloumnici spopadaju pitanjima na koja ne nameravam da odgovorim.

- Kaži nam kako ti je pravo ime, devojko. - Zašto si se prerušila? Od koga se kriješ? - Šta si uradila tom bolesnom detetu? - Ne zaboravi, težak je zločin čak i izigravati vešticu — kaže gostioničar umorno, očito žaleći što nije

negde drugde. - Šta sve ovo treba da znači? - pokazuje ka zbirci biljaka poređanih na stolu zajedno s ostatkom mojih

stvari. Svaka vrsta je uredno umotana u pergament. Neobeležene su, hvala bogu, jer svaku znam kao starog druga.

- Pitajte je koliko novca je na prevaru uzela roditeljima bolesne devojčice - ne popušta Agnes. - Bez sumnje je obećala da će baciti neke isceliteljske čini pomoću čarobnog napitka od otpadaka šargarepe i travki za supu.

Ogrćem se ćebetom, jer mi se venama širi smrtonosna hladnoća. - U mom selu je živela jedna starica, pre mnogo godina - govorim, pripovedajući priču koju sam uvežbala tokom dugog vraćanja s reke. - Ako je i bila veštica, ja to nikad nisam saznala; u to vreme sam bila mala. Umela je da kuva čaj koji leči glavobolju. I mene je naučila kako se to radi. Do današnjeg dana nosim neke mešavine sa sobom, jer sam im sklona. Glavoboljama, hoću da kažem.

Njihovo držanje se koleba od sumnje do otvorenog prezira. - Kad sam čula da je to dete bolesno, sažalila sam se. Odnela sam joj malo čaja protiv glavobolje u sobu. Mislila sam da će možda olakšati muke devojčici; znala sam da joj ne može naškoditi. Bilo je to sve što sam imala da ponudim. Nisam tražila novac niti sam ga uzela.

Gostioničar podiže paketić ricinusa, osušenog i samlevenog u prah kako bi pustio otrov. – Šta je onda ovo? Čaj protiv glavobolje?

- Da. I neki sastojci za negu kože. - Jedan prstohvat toga što držiš u ruci bi te odveo na drugi svet, pomišljam. Donekle želim da on zatraži da proba čaj — ali onda bi me sigurno obesili.

- Ti si mlada lepa devojka. Šta će ti torba puna šminke? - Da je prodajem na vašarima. - Nama je rekla da je vezilja! Vidite, laže. Sve su to laži - grakće Agnes, koja je namirisala pobedu. - Bavim se i vezom. Ali oči su mi slabe i čim malo duže vezem, zaboli me glava. Od kozmetike se više

zaradi, ali moje mušterije su uglavnom - da prostite - kurve. Sramota me je da me povezuju s takvim ženama i ne dičim se tom stranom svog posla. Međutim, moram da zaradim za život, a te ženetine imaju para za troškarenje. - Podižem glavu, oličenje nevinosti, i zurim u Agnes. - Nije lako živeti pošteno, kao što sigurno znate.

Nekoliko muškaraca se uzvrpoljilo, posramljeno. Moja laž zvuči istinito, kao i sve dobre laži. Osim toga, slutim da malo ko među njima može iskreno da tvrdi da ne zna ništa o kurvama.

37

Gostioničar se nakašlja: — Dobro, ova devojka pravi čajeve i šminku. Ne vidim nikakvo zlo u tome. Hoćeš li nam barem reći svoje pravo ime?

- Zovem se Rouan, i samo Rouan. Moje prezime je ukaljano, i davno sam se zaklela da ga više nikad neću izgovoriti.

Moji tužitelji počinju da se prepiru među sobom. - Zašto ne može da kaže kako se preziva? - Ukaljano? Možda treba da zovemo sveštenika. - Šta ako je ona kći nekog plemića? Ako jeste, može tu da bude nekog otkupa. Kad su čuli reč „otkup”, ponovo se okrenuše ka meni, očiju zažagrenih od pohlepe. U međuvremenu, hladnoća od brčkanja u reci uvukla mi se do srži kostiju. - Uveravam vas — govorim

dok mi zubi cvokoću - nema nikoga ko bi platio otkup za moj život. Što se toga tiče, ništa vam ne vredim. - Ništa? Teško. Ja bih gospođici Rouan dao ceo svoj imetak kad bi zatražila. Marjamin otac stoji u dovratku, očiju zakrvavljenih od umora. - Moja ćerka više nema groznicu. - Probija

se kroz grupu do mene i podiže mi ledene šake. - Hvala vam. Hvala vam za vašu dobrotu, gospođice. Okreće se ka mojim tužiteljima. - Hodam ulicama još od pre svitanja. Sat za satom, idem od kuće do kuće,

tražeći lekara. Ali lekara nema. Srce mi je teško kao kamen. Izneverio sam svoju kćer. Pomišljam da ću je zateći mrtvu kad se vratim.

Zastaje. Na trenutak, jedini zvuk u prostoriji je odsečno cvokotanje mojih zuba. - Umesto toga otkrivam da više nema groznicu. Žena mi kaže da ju je ova dama, gospođica Rouan— prema kojoj se vi ponašate kao da je razbojnik - posetila i držala je za ruku. Ponudila joj čaja. Pomolila se za njeno zdravlje. Je li iko od vas učinio bar toliko?

Odgovora nema, osim posramljenog premeštanja s noge na nogu. Strelja pogledom gostioničara. - Ako je pokušaj da se pomogne bolesnom detetu zločin, onda uhapsite i mene, što sam otišao da dovedem lekara. Uhapsite moju ženu, jer ona je brinula o devojčici od ponoći.

Gostioničar diže ruke, kao da želi da umiri sve veći gnev prodavca tepiha. - Dobro, smirite se, niko nije uhapšen. Groznica je prošla, kažete?

— Bogu hvala, jeste. — Glas prodavca tepiha treperi od besa. - I da vam kažem još nešto, gospodine. Ako se u vašoj gostionici ovako postupa s gostima, onda ćete uskoro ostati bez mušterija. Bez posla! Pričaću o tome ljudima kud god da odem. Postaraću se da svaki putnik od Invernesa do Bagdada sazna kakve se strašne stvari dešavaju u ovoj gostionici.

Gostioničar se nije izvinio, ali se pravdao, gunđajući. Međutim, čarolija optužbe je prekinuta. Maše ka grupi i tera ih napolje, grdeći ih: - Devojka nosi šminku i pije čaj i vi me zbog toga ubeđujete da je nekakva čarobnica! Napolje, bundžije nijedne! Da ne idete sutra ujutru, sam bih vas izbacio, koliko god da potrošite na piće...

Marjamin otac mi pronalazi ogrtač. Ostaje sa mnom dok skupljam svoje stvari - sav moj novac je nestao, ali

barem su paketići s biljem tu - i pomaže mi da ih odnesem do svoje sobe. Pošto je otišao, umotavam se u svu ćebad koju mogu da nađem. Kad bih samo mogla da se ugrejem, znam

da bih zaspala mrtvim snom, ali ne mogu. Telo mi je izubijano, u glavi mi je zbrka i san mi ne dolazi na oči. Vreme uzalud protiče, previše sam slaba da bih uradila ono što znam da moram da uradim.

Sat kasnije Marjamina majka stiže sa šoljom vruće čorbe. Hoće da me hrani kao da sam bolesno dete, ali ja joj kažem da je ostavi na noćnom stočiću. - Potrebni ste svojoj kćeri -odvraćam. - Vratite se Marjam.

Klima glavom, kršeći ruke. - Moj muž je sada s njom. Ali morala sam da dođem da bih rekla ovo: mnogo mi je žao što su vam to učinili, gospođice Rouan. Želim da znate da ništa nisam rekla, nikome. Održala sam obećanje. Kad se moj muž vratio iz grada, rekao mi je da je čuo mnoge ljude kako govore o nekoj veštici, mladoj ženi koju rulja davi u reci. Setila sam se šta ste mi rekli i uplašila sam se. Kazala sam mu da vas potraži - drago mi je što vas je našao. I pogledajte kako se sad tresete! Bojim se da ćete se sad vi razboleti.

Kapci su mi odjednom toliko otežali da jedva sedim. — Niste vi krivi — mrmljam. — Zahvalna sam vam na ljubaznosti. Sad izvinite, moram da se odmorim.

38

Klima glavom i prilazi vratima, ali onda zastaje. - Ne razumem te ljude - kaže ona. - Više nećemo putovati s njima. A sigurno ni vi nećete. Gospođice Rouan, obećajte mi da ćete se voziti s nama? Ima mesta u kolima. Mom mužu ne smeta da hoda. Bićete s nama - za slučaj da se Marjami povrati groznica, ili da vama zatreba neko da vam se nađe.

- Možemo o tome i sutra. - Upućujem joj slabašan osmeh. - I obećevam da ću pojesti čorbu. Ona odlazi, a ja uzimam nekoliko kašika. Topla čorba ugrejala me je dovoljno da se zavučem u krevet i

ušuškam ispod pokrivača. Poslednje što me obuzima dok konačno tonem u san je čuđenje nad činjenicom da još ima dobrih ljudi na

svetu. Ne mnogo. Ali ima ih. Ponovo tonem. Ovog puta me nešto vuče ka dnu. Kao da mi neki veliki kamen pritiska grudi. Biljke na rečnom dnu me dozivaju. Zurim kroz mutnu vodu ka zelenkastim figurama ispod. Tamo me ne čeka livada

ustalasane rečne trave, već biljke iz apotekarske ba’ste moga oca. Srčenjak. Žavornjak. Anturijum. Žutilica. — Otkud vi ovde? —pitam se naglas, zbunjena. — Vi ne rastete pod vodom. One se uvijaju i plešu kao da ih je spopao podrugljiv smeh. Potom, na moje zaprepašćenje, odgovaraju. — Dobro došla, ljupka Džesamin. — Dobro došla kući... Budim se iz sna boreći se za vazduh. Šta me je probudilo? Osluškujem, sleđena. Čuje se tiho klik i vrata se otvaraju. Zvuk koraka u mraku. Neko stoji, dišući, prilično blizu, u mojoj sobi. - Ne boj se. Ja sam. Raj. -Ali... vrata... Pali kratku sveću i prinosi je licu. Sad ga vidim, jedva primetno se osmehuje pri trperavom svetlu. - Bojim se da nisam uzoran građanin. Zaključana vrata ne mogu da me spreče. Mučim se da se uspravim, da izronim iz dubina svog sna, ali težina mi pritiska udove, kao da sam živa

zapokana... - Ostani pod ćebetom. Ne smeš da se prehladiš. Ne posle onog danas. - Kleknuo je pored mog kreveta. -

Došao sam da se izvinim zbog onog što sam uradio. Na reci. - Spasao si mi život. Znam to. - Možda jesam, da. Ipak. Ne želim da me mrziš. - Zato što si mi spasao život? Možda bi trebalo. - Ne govori gluposti, Rouan. - Zastao je. - Treba li i dalje da te zovem Rouan? - To ime sam izabrala. - Onda neka bude Rouan. Dok ti ne smislimo neko bolje ime. - Ponovo zaćuti. - Ostavila si me s mnogim

pitanjima. Ceo dan sam tražio odgovore. -Jesi li ih našao? - Možda. Naslušao sam se glasina dok sam šetao unaokolo. To je drugi razlog mog dolaska. Nešto u njegovom tonu me plaši. - Kakvih glasina? - O tom ubistvu nedaleko od Anvika. — Naginje se a glas mu je toliko tih, kao da dopire iz moje glave. -

Čini se da ta kuća nije pripadala nekom običnom travaru, več poznatom apotekaru, vojvodinom ljubimcu. Čoveku koji ima moćne, opasne prijatelje. Čoveku koji zna da leči biljem, ali i da nanese veliko zlo njime. Njegova kći je, kako kažu, bila jednako vešta.

Sad sam potpuno budna. Spušta sveću na nočni stočić. - Saznao sam čak i ime te devojke. Bila je plavokosa lepotica, nazvana po

jednom žutom cvetu... Pridižem se u krevetu. - Šta želiš od mene? Tiho i umirujuče zvizne, kao da doziva odlutalog konja. -Ne želim ništa, devojko, osim onog što svojom

voljom odlučiš da podeliš sa mnom.

39

Sad neobuzdano drhtim, od straha i hladnoće koja mi se uvukla u kosti. Bez oklevanja i dozvole. Raj polako leže na uzan krevet i grli me. Nagonski se privijam uz njegovo toplo telo, kao sucokret koji se okreće ka suncu.

- Dugo neću zaboraviti pogled na tebe, dok stojiš na obali - mrmlja mi u kosu. - Izronila si iz vode kao sirena, dozivajući me ka stenju. Razboleo sam se od tebe kao od groznice, Rouan.

- Mogla bih brzo da te izlečim. - Sumnjam. - Usnama mi ovlaš prelazi preko uveta. - Reci mi istinu - ne, nemoj se trzati, znam da ne

treba da te pitam ono o čemu ne želiš da govoriš. Evo šta me zanima: je li ti se svidelo kad sam te sinoć poljubio? Samo bez laganja, sad.

- Da - šapućem, posramljena. - Svidelo mi se. - Dovoljno za početak. Slušaj pažljivo. Imam jedan predlog. Ne govori ništa dok ne završim. Ukočila sam se u njegovim rukama, ali on me na to samo privija još bliže sebi. - Pođi sa mnom - kaže. - Celog života putujem, krparim i krijumčarim, uvek u bekstvu. Kad bih bio sa

tobom, imao bih razlog da se zaustavim i uživam u životnim zadovoljstvima. Ali moramo da odemo iz ove proklete zemlje i da se nikad ne vratimo. I možemo. Znam sve krijumčarske brodove koji isplovljavaju iz Kenta i Kornvola a ljudi duž cele obale duguju mi usluge. Zaradio sam dosta novca, a nikad nisam platio ni peni poreza. Najveći deo mi je sakriven kod kuće. Rezervisaćemo mesta na nekom brodiću, i niko nas ništa neće pitati. Novcem koji sam uštedeo kupićemo malu farmu u okrugu Slajgo. Ili, ako je to preblizu, otići ćemo u Ameriku. U Virdžiniji ima dobre zemlje, kako kažu, a duvan je unosna biljka. Zivećemo jednostavno, lagodno i više nećemo bežati. - Usnama mi dodiruje vrat. - Pođi sa mnom.

- Nemoj - glas mi je oštar. - Misliš da znaš ko sam ja, ali varaš se - kad bi znao šta sam sve učinila... - Ne moram da znam, ni sad ni kasnije. Kad pređemo preko Irskog mora, čeka nas novo kopno, novi

život. Tvoje nevolje te nećete pratiti tamo, kakve god da su. Kunem ti se. Krevet je već topao od njegovog tela, topao kao suncem okupana livada u dugim letnjim danima. Primamljivo, zar ne, dušice? Obećana sam Korovu. Ne želim drugoga. Ali svakako je prijatno ležati u naručju čoveka koji je pored tebe, čiji ti poljupci gode uprkos tvojim tvrdnjama da

voliš drugog? Le... lepo je. A gde je bio Korov kad su moju lepu Džesamin bacili u reku, ostavili samu na muljevitom dnu Tajna? Trgovac

konjima je bio tamo, spreman da te spase od pogibelji i da te vrati u život - a Korov? Njega nije bilo ni od korova. Kao i obično.

- Hoćeš li poći sa mnom, Rouan? Zašto ne pristaneš, mila? Ne mogu. Neću. Kakva plemenitost! Ne misliš valjda da je Korov večeras sam? Znam da mi je veran. Da li je? Ti možda ne znaš gde se on nalazi, ali ja znam. Upravo sada poklanja savršenu ružu jednoj mladoj ženi

rumenih obraza. Prelepa je, moram priznati. U stvari, veoma liči na tebe... Misleći da su moje suze izliv osećanja prema njemu, Raj me ljubi. - Hoćeš li poći, onda? Hoćeš li? Hajde, mila. Obaspi ga svojim nežnim lažima, raširi svoja slomljena krila ljubavi. Poslušaj me, i na kraju ću te

nagraditi, kao što sam obećao. Ako te Korov zaista voli, uzeće te, čak i malo ukaljanu. A ti znaš kako mene takve stvari zabavljaju...

- Da - sklapam ruke Raju oko vrata i privlačim ga k sebi.- Da. Hoću. Na njegovom širokom licu, koje ništa ne sluti, osmeh sviće poput zore. - Sad zapečati svoje obećanje

poljupcem. On me ljubi i ljubi. Odrastao je muškarac i žensko telo mu nije strano. A ni ja nisam nevinašce. Je li usamljenost izvesna vrsta ljubavi? Očaj? Ne znam, ali gotovo jednako uspešno otvaraju vrata strasti.

Možda me je Oleander malo-pomalo trovao ljubomorom i sumnjom, ali nije mi sasvim žao što se predajem. Jer

40

bila sam hladna, svakim delom svog bića, a Raj me je zagrejao. Njegova strast je peć u kojoj moja bol sagoreva u pepeo.

To je upravo zaborav kakav mi treba. Budi se rano, mnogo pre zore, i ponovo poseže za mnom. - Kad stignemo u Irsku, želim da se udaš za mene, Rouan - govori pospano. — Reci da hoćeš. - Već sam ti rekla. - Reci ponovo. - Hoću. Spavaj. - Zastenje i okrene se na leđa. Vreme je da nestaneš, dušo. Nemam novca - kako ću da platim put? Proveri džepove trgovca konjima. I postaraj se da spava do kasno; ne bih voleo da krene za tobom. Tiho se iskradam iz kreveta i prilazim svojoj torbi s otrovima i lekovima. Ustreptalog srca, radim brzo i

tiho. Sačekam da blago razmakne usta dok hrče. Meškolji se, dok mu se slatke kapi slivaju s jezika u grlo. Brzo

mu zatvorim usta poljupcem. Potreban je samo trenutak da njegovo pospano gunđanje pređe u požudno mrmljanje. Šake mu putuju do mog struka, zadiže mi haljinu prstima ogrubelim od rada.

Ljubim ga još jednom - on stenje - i odjednom pada na jastuk, kao mrtav. Spavaće satima. Pretražujem mu džepove i pronalazim debeo svežanj novčanica uvezanih kanapom, ali ne mogu da

nateram sebe da ga uzmem. Vadim jednu novčanicu a ostatak vraćam. Treba da požurim, ali ne mogu da odolim: zastajem da mu popravim gustu, crvenkastosmeđu kosu i da ga

pogladim po čekinjavom obrazu. Tako usnuo izgleda mlađe, nežnije. Manje kao cinični krijumčar konja, više kao strasni ljubavnik kojem se može verovati.

Kad osvane dan i on otkrije da me nema... ali ne mogu sad o tome da razmišljam. Moram da pobegnem, brže i još dalje od sebe, ali kuda, i ne usuđujem se da zamislim.

41

10. Trebalo je da prođe veći deo dugog putovanja morem da bih konačno mogla da izađem na palubu ove

barke a da mi se želudac ne prevrće i da mi se žuč ne popne do grla. Ipak, žudim da opet kročim na čvrsto tlo. Na moru nema livada brbljivih trava niti drveća koje zvoca, nema obradivog zemljišta zasađenog jutrima

dosadnih, kuknjavi sklonih useva. Alge plutaju na talasima poput grimiznog čaršava, zujeći kao roj pčela. Buka nikad ne prestaje.

Još gore od toga je čekanje, jer malo toga mogu da učinim dok sam na brodu. Čekanju se bliži kraj. Uskoro ću moći da nastavim potragu za Džesamin. Molim se da ovog puta uspem.

Pošto sam ostavio zapaljene ostatake opatije Haln za sobom, bežao sam od jednog do drugog grada kloneći se glavnih puteva, jer sam znao da izgledam kao divljak. Usput sam se preobrazio. Ukrao sam novac i odeću pa platio jednom berberinu da me liši umršene kose i brade.

Uskoro sam se pridružio grupi putujućih lakrdijaša, izvodio sam jednostavne trikove da zabavim gomilu i izvučem im teško zarađeni novac. Na šta sam samo ličio! Ni Džesamin me ne bi prepoznala u plišanom odelu, beloj košulji s karnerima oko vrata i zalizanom kosom. Moja glavna tačka bila je da nateram odsečenu ružu da procveta. Nakon toga bih se duboko naklonio i poklonio cvet nekoj zlatokosoj mladoj ženi u publici koja najviše podseća na moju izgubljenu ljubav.

Posle svake predstave, od žena željnih da me upoznaju, da legnu sa mnom u krevet, čak i da se udaju za mene, dobijao sam pisma na papiru s monogramom, koja bazde na francuske parfeme. Za to sam sam bio kriv, jer sam se neizmerno glupirao, ali činio sam to iz lične koristi. Kao što orlovi nokti zavode pčele jarkim bojama i snažnim slatkim mirisom, i ja sam morao da učinim nešto kako bih privukao publiku s novcem. To što sam odbijao sve ponude žena kao da me je činilo još privlačnijim.

Uveče, pošto bih završio s pilićarenjem, čitao sam, ko zna koji put, jedinu knjigu koju imam: Dnevnik otrova Tomasa Lakstona. Nisam čitalac istančanog ukusa, jer sam po ljudskim merilima prilično neobrazovan. Ali malo-pomalo i uz svetlost sveće savladavao sam te strane ispisane sitnim urednim rukopisom onog odvratnog čoveka.

Dnevnik opisuje spravljanje otrovnih napitaka za najraznovrsnije namene. Neki deluju trenutno, donoseći smrt brzinom tojage. Drugi treba da izazovu sporo i bolno okončavanje koje liči na bolest, i traje nedeljama i mesecima. Neki otrovi i ne ubijaju, već izazivaju neizlečivo ludilo. Neki imaju moć da parališu čoveka, ostavljajući ga zarobljenog u sopstvenom telu.

Zašto bi nekome trebalo toliko vrsta otrova? Na tim stranicama su otkriveni Lakstonovi metodi, ali ne i njegov cilj. Stalno se, osujećen, vajkao kako mora ponovo da otkriva izgubljenu mudrost. Napravio je spiskove mesta za koja veruje da čuvaju skriveno znanje i imena davno umrlih trovača čije je tajne hteo da prigrabi za sebe.

Pred kraj dnevnika planirao je putovanje do mesta za koje je verovao da ima najveću apotekarsku baštu na svetu. Nigde se to prastaro znanje o moći biljaka nije bolje sačuvalo, piše on, nego u Botaničkoj bašti u Padovi, u Italiji.

To je sada moje odredište. Jer tokom svih svojih lutanja ništa nisam uspeo da saznam o Džesamin. Uzalud sam ispitivao biljke koje rastu u svakoj živici i na svakom obrađenom jutru zemlje u Engleskoj da li su je videle. Pitao sam da li ju je Oleander zarobio i kakvu joj to užasnu sudbinu sprema, ali biljke su ćutale.

Plaše se da mi kažu šta znaju, što me samo učvršćuje u uverenju da je Džesamin u opasnosti. Ali bašta stara i mudra kao što je Orto botanika u Padovi sigurno se neće plašiti. Princ otrova tamo sigurno nema nikakvu moć.

Vreme provedeno s putujućim zabavljačima pomoglo mi je da zaradim dovoljno novca da platim plovidbu ovim brodom. I uskoro — vrlo uskoro, molim se - plemenite lekovite biljke iz Padove pomoći će mi da pronađem Džesamin.

Ako one ne budu mogle da mi pomognu, ne znam kome više da se obratim. Džesamin, moja nežna draga, koja me je naučila da saosećam s ljudima! Pobegla je, to mi je jasno, ali kuda? Ko ju je naterao da ubije, ne jednom, već dvaput. Ako je potpala pod Oleanderovu moć, onda mi je on sto puta veći neprijatelj nego dosad.

42

Ipak, stid me je da priznam: osećam izvesno olakšanje što znam da je možda čak i Džesamin ukaljana grehom. Jer i ja sam ubio. I ja sam proklet.

Mnogo toga ne razumem u ljudskom poimanju kazne i opraštanja, i onoga što se dogada grešnicima kad umru. Voleo bih da je Džesamin ovde da mi to objasni, jer biljke ne govore o raju i paklu. Govore samo o smeni godišnjih doba i novom početku svakog proleća. Nikad ne očajavaj, savetuju one, jer voćnjak koji ne rodi jedne godine možda će bogato roditi sledeće.

Možemo li i Džesamin i ja ponovo da se rodimo, s vremenom? Ne znam, ali dok stojim ovde na palubi broda koji se ljulja, posmatrajući kako sunce rasteruje jutarnju maglu a Venecija se pomalja na obzorju, proklinjem bilje što me je naučilo da tako razmišljam.

To me ispunjava bolnom žudnjom. Ispunjava me agonijom nade. Pošto smo se iskrcali u Veneciji, baržom sam otplovio rukavcem Brente do padovske luke. Sledeći

uputstva samog Lakstona, prolazim između zidina starog grada, unajmljujem gondolu da me odvede kanalima do botaničke bašte s najvećom riznicom znanja o najmoćnijim biljkama na Zemlji.

Kad se preda mnom ukaže zgrada univerziteta, više ne moram da pitam za pravac, jer bašta bruji zbog mog dolaska. Doziva me hor neopisivo raznolikih i usklađenih glasova kakve nikad nisam čuo. To je veličanstvena i zastrašujuća buka, žestoka i prelepa. Bojna pesma anđela.

Bašta je velika i okrugla. Kameni zidovi koji je okružuju beli su poput izbeljene kosti. Pognute glave hodam stazom ispred bašte, prolazim kapiju za kapijom, pokušavajući da umirim ustreptalo srce.

Kod istočne kapije nalazi se velika fontana. Zastajem ispred nje, jer me izmaglica hladne vode umiruje. Već osećam raspoloženje koje ovde vlada, toliko drugačije od onog u bašti užasa Tomasa Lakstona. Biljke unutar ovih kružnih zidova jednako su moćne, ali ova bašta želi samo da leči.

Pročišćen i osvežen vodom iz fontane, napokon ocenjujem da sam spreman. Stiže i poziv, sve glasnija pesma besmislenih reči:

Ba lii o nii! Zbunjeno zastajem na uređenoj stazi. Prevalio sam dug i opasan put da bih otkrio ono što mi valja otkriti,

ali sad kad sam stigao, kao da sam se izgubio u lepoti i moći ovog mesta i ne znam odakle da počnem. - Molim vas - šapućem jednoj leji ljubičica. - Potrebna mi je vaša pomoć. Ba lii o nii, pevaju one. - Moja najdraža je nestala, zove se Džesamin. Hoćete li mi pomoći da je pronađem? Ba lii o nii! Malaksao, skljokam se na zemlju. Šta moram da uradim kako bih zadobio poverenje ove bašte i dobio

njenu pomoć? Spuštam obraz na vlažnu zemlju baštenskih leja i zatvaram oči da oslušnem pesmu dobrodošlice.

Ba lii o nii! Ba lii o nii! - Ti! Ustaj! Šta radiš ovde? Naglo otvaram oči i vidim nekoga — neku ženu u čizmama, pantalonama i s kožnom keceljom, kao da je

muško. Nosi šešir širokog oboda kako bi se zaštitila od sunca, drži ašov kao oružje i pletenu kotaricu punu kalema. Lice joj je umrljano zemljom.

- Rekoh, ustaj. Ovo nije mesto za dremku. Vi studenti ćete me u grob oterati. — Naginje se i njuška. - Jesi li pijan?

Ustajem. - Nisam, gospoja. Gleda me sumnjičavo. - Sigurno? Studenti medicine su najgori. Prvo se opiju od vina. Onda celu noć

pljačkaju grobove, iskopavaju tela za časove anatomije. Posle toga se ponovo napiju, mada ne mogu da ih krivim. U zoru potapaju glave u moje fontane da se istrezne pre nego što im počnu predavanja. Svakog jutra ih zateknem kako mi ruže stazu poput korova.

Ne mogu da odolim; osmehnem se. - Zabavlja te moja priča? Meni nije nimalo zabavna.

43

- Rekli ste da studenti leže na stazi poput korova. Moje ime je Korov. Znam da je neobično. — Vidim da je ljuta na mene, ali sviđa mi se, iako ne mogu da kažem zašto. - Kunem vam se: nisam pijanac niti pljačkaš grobova.

- Zoveš se Korov? - smeje se, neobuzdanim zvonkim smehom iz stomaka. - To bi bilo užasno ime za baštovana. Nadam se da nisi došao da tražiš posao.

- Došao sam da učim - kažem jednostavno. - Ali radiću sve što treba. Vrti glavom i polako se udaljava. - Ne, ne, ne, nemam ja vremena da podučavam svaku protuvu koja

doluta ovamo! Ono što mi radimo ovde u botaničkoj bašti nema nikakve veze s onim što tebi treba kako bi vodio svoju malu farmu u, odakle god da si... jasno? Želiš da naučiš nešto? Sinjora Baljoni će te naučiti. - Pokazuje ka nebu. - Sunce. - Pokazuje ka fontani. - Voda. - Pokazuje dole. - Zemlja. Sad znaš više nego što zna devet baštovana od njih deset. Možeš da otvoriš školu ako želiš! A sad izvini, imam posla, i zato me ostavi na miru.

Odlazi, mašući ašovom. Baljoni, podstiče me bašta. Baljoni! Trčim za njom. - Sinjora Baljoni, čekajte! Ja ne spadam u devet od deset. U stvari, bojim se da sam

jedinstven. Molim vas, pokazaću vam. U želji da je zadivim nekim trikom trčim ispred nje do malog ružinog grma u jesenjem cvatu. Dok sinjora

Baljoni pokušava da prođe pored mene, obuhvatam šakom izvijenu stabljiku sa skromnim pupoljkom na vrhu. Poluzatvorenih očiju, mrmljam.

Izvinjavam se? Da? Da li bi mogao da procvetaš za mene? Učinio bi mi veliku uslugu. Naravno. Dok sinjora Baljoni posmatra, pupoljak raste i nadima se, sve dok se ne otvori i ne otkrije ružičastu ružu

izuzetne lepote, s toliko latica da liči na malenu glavicu kupusa, mirisnu poput polja lavande. Sinjora Baljoni zine u čudu. Zatim začkilji. - Šta si to uradio? Je li to neki mađioničarski trik? Iluzija? Ali ne

- mrmlja, razgledajući novoprocvetalu ružu. - Znam da je taj pupoljak bio tu, posmatram ga već dve nedelje - i nije bio ni blizu cvetanja, bar još četiri ili pet dana...

Zabada ašov u zemlju i naslanja se na njega, oštro zureći u mene. - Dobro, sinjor Korove. Reci mi kako si to učinio. I upozoravam te, nemam strpljenja ni za kakve igre.

Slegnuo sam ramenima. - Naučiću vas onome što znam - ako vi mene naučite onom što vi znate. Zinula je, bez sumnje želeći da me prekori zbog moje drskosti. Ali ja, za razliku od nje, čujem reakciju

ruže. Jedino za tebe ću ovako procvetati, gospodaru Korove. Možda ćeš i ti procvetati za mene jednog dana? Uzdržavam se da se ne osmehnem ruži, kako me sinjora Baljoni ne bi primetila. Ona pogleda u ružu, pa u

mene. - Vrlo dobro. Pođi sa mnom. - Ton joj je drugačiji. Više nije razdražena, sad zvuči skoro predusretljivo i

radoznalo. -Poći ćeš sa mnom do moje kuće. Ješćemo dobar sir i hleb i pozni paradajz iz moje bašte. Objasničeš mi, a ja ću slušati. - Još jednom se osvrće ka ruži. - A onda, ako steknem utisak da si potpuno iskren, možda ću moći da ti kažem ono što te zanima.

Odlazi ka istočnoj kapiji, ne osvrćući se. Čekam da se udalji nekoliko koraka pre nego što se okrenem ka ruži.

Hvala ti, kažem. Potom pođem za sinjorom.

44

11. Dvorište kuće sinjore Baljoni puno je starih glinenih saksija svih oblika i veličina ispunjenih biljem. Zidovi

su obrasli lozicama, ladoležom i procvetalim ukrasnim graškom. Zrelo grožđe visi iznad naših glava, s krova letnjikovca.

Dok prolazi kroz taj minijaturni raj, umilno tepa biljkama, otkida prerasle mladice i odseca osušene cvetove s nežnošću i poštovanjem koje do maločas nisam primetio. Biljke u saksijama znaju da sam tu; čujem ih kako mrmljaju dok nailazim, ali sva njihova pažnja - i odanost - upućeni su njoj.

- Sedi. Doneći nam nešto da jedemo. - Pokazuje put dve stolice od kovanog gvožda, za malim okruglim stolom u hladu letnjikovca. - I gledaj da ništa ne procveta u mom odsustvu. Bilo bi mi žao da propustim to. - Nestaje u kući. Uskoro čujem tiho zveckanje sudova i tupo udaranje noža po dasci za sečenje.

Sedim i uživam u bašti koja mi tihim zujanjem želi dobrodošlicu. Vinova loza mi nudi najslađe grozdove i ja ih zahvalno prihvatam. Podmećem šaku ispod najbližeg grozda. Jedna po jedna, šest sočnih ljubičastih poslatica pada mi na dlan.

- Hvala ti - kažem i zagrizem jedan grozd. Čujem neki zvuk i podignem glavu. Sinjora Baljoni stoji na vratima s poslužavnikom u ruci i posmatra me.

- Nema na čemu, sinjor Korove - kaže umorno. - Osim ako nisi pričao s vinovom lozom? Smem li da joj objasnim? Barem izgleda kao da me se ne plaši. Prilazi stolu i spušta poslužavnik. Donela je

dva tanjira i dve čaše, bokal vina, tanjir s hlebom i sirom i činiju pomorandži, smokava i grožđa. - Izvinjavam se - kažem, usplahiren. - Nije trebalo da berem grožđe pre nego što ste mi ponudili. - Ali nisi ga ubrao. Palo ti je na dlan. Jesam li u pravu? Evo, uzmi još - nudi mi voće iz činije. Uzimam ga,

s nelagodom. Da li me je zato bašta navela na razgovor s njom, zato što ona već zna šta ja umem? Da li je moguće da ova

naizgled jednostavna žena u blatnjavim čizmama i okrpljenim čakširama zna više o mom „daru” od mene samog?

Kao da oseća moju nelagodu. - Korove, kažeš da si došao ovamo da učiš - nežno će ona, dok seda naspram mene. - Ipak, tvoj trik s ružinim pupoljkom... činjenica da ti se moje grožđe samo nudi, praktično ti skače u ruku... izgleda da bi i te mene mogao mnogo čemu da podučiš.

Kida hleb i stavlja jedno parče na moj tanjir. - Ali tek si stigao posle dugog i iscrljujućeg puta, zar ne? Čujem zvuke Engleske u tvom glasu. Ne bi trebalo da te pitam za sve tvoje tajne pre nego što ti makar pružim priliku da jedeš.

- Vrlo ste ljubazni - kažem. Oboma nam sipa vino i gura jednu čašu ka meni. - Ipak, došao si na pravo mesto. Univerzitet u Padovi je

dom najumnijih ljudi u Evropi. Šta god želiš da naučiš, naći će se neki profesor koji će moći da te poduči. Predavanja su već počela, ali možda zasad možeš da učiš sam i da se upišeš sledećeg semestra.

- Nisam došao da bih išao na predavanja - odgovaram. -Vi ste osoba od koje moram da učim. -Ja? Ja nisam profesor. - Glas joj je oštar. - Ne uzimam učenike. - Prezivate se Baljoni? Klima glavom. - Onda sam siguran. - Ko ti je rekao da me potražiš? Imaj poverenja u nju, šapuće mi vinova loza. Udahnem duboko. Budući da su me celog života nazivali

čudakom, nije mi lako da poklonim poverenje nekom ljudskom biću. - Nisam tražio vas - govorim oprezno. — Tražio sam Orto botanika. Došao sam iz Engleske da je vidim. Imaj poverenja u nju, moraš... Sinjora Baljoni me iskreno posmatra i sluša. Udahnem još dublje pre nego što nastavim. - Kad sam stigao,

sama bašta mi je rekla vaše ime. - Bašta ti je rekla? Oklevam. - Da. Velika okrugla bašta. Tamo gde ste me zatekli kako ležim na zemlji.

45

Moje reči su dočekane s tišinom, ako se izuzme neprestano zujanje pčela koje uživaju u cvetovima saksijskih biljaka.

- Zanimljivo - kaže naposletku. Odseče komad sira i prebaci ga u svoj tanjir. - A kako si čuo za Orto botaniko?

- Čitao sam o njoj u jednoj kjizi. - U kojoj knjizi? Neveni u saksijama s obe strane vrata njuše se i klimaju jarkonarandžastim glavicama, nalik polju malih

sunaca. Pokaži joj, pokaži joj, pokaži joj. Zavlačim ruku u torbu i vadim Lakstonov dnevnik. - U ovoj - stavljam je na sto. Njene tamne kožne korice kao da upijaju svetlost. - Napisao ju je apotekar po

imenu Tomas Lakston. Ta knjiga je čisto zlo, ali ja volim Lakstonovu kćer, Džesamin. Nestala je i brinem se za njenu bezbednost. Došao sam u Padovu jer sam se nadao da bi mi bašta mogla pomoći da je pronađem.

- A bašta ti je rekla da se obratiš - meni? - Glas joj odiše nevericom. -Da. Uzima dnevnik i otvara ga. - Madona - uzdiše, i počinje da čita. Možda je pitanju umor od puta ili umirujuće dejstvo vina, no kako god bilo, ne mogu da ostanem budan.

Opružam se na dugačku klupu u dvorištu, na isprano posivelo drvo zagrejano od sunca i prepuštam se dremežu.

S vremena na vreme otvorim oči da osmotrim sinjoru Baljoni. Čita polako, metodično. Čujem kako povremeno mrmlja, ali ne trza se ni zbog čega i ostaje usredsređena na knjigu. Povremeno klimne glavom, kao da su joj neke informacije poznate.

Možda zato sad mogu da se odmorim, pomišljam, napokon se prepuštajući snu. Konačno više nisam sam u ovome.

- Korove. Probudi se. Nežno ali odlučno, sinjora me budi iza sna. Otvaram oči. Privukla je stolicu blizu moje klupe. Sunce je

nisko na nebu, a dnevnik joj počiva u krilu, otvoren na poslednjoj stranici. - Pročitala sam sve, svaku reč. - Namrštena je. - Priznajem da nikad nisam čula za tog čoveka, Lakstona.

Ali čini se da je trebalo. Ta njegova užasna bašta - un incubo! Košmar. Ništa dobro ne može proisteći iz toga. Gde je on sad?

Sedam i protežem ukočene udove. — Mrtav je. Pre nego što sam napustio Englesku, otišao sam do njegove kuće. Tamo je bio još jedan čovek, otrovan. Nisam video Lakstona, ali rekli su mi - ta smrtonosna bašta mi je lično rekla - da je i on otrovan. - Zastajem, jer ne želim da imenujem Džesamin kao ubicu. — A njegove kćeri nije bilo.

- Džesamin? Čitala sam o njoj u dnevniku. Činio joj je strašne stvari. Znao je da ste se vas dvoje voleli. - Volimo se — ispravljam je, ali ne mogu da sakrijem ogorčenje. Sinjora Baljoni me ispitivački posmatra. - Ne krivim te ako si mu se osvetio. Ali najbolje bi bilo da mi kažeš

istinu, Korove. - Nisam ga ubio - odgovaram, gledajući je u oči. - Ali voleo bih da jesam. Sinjora, biljke iz vaše bašte su

mudre. Ako one kažu da mi možete pomoći da nađem Džesamin, znam da su u pravu. Znate li gde je ona? -Jadna Džesamin - mrmlja ona. - Ako ti samo ja mogu pomoći da je nađeš, to znači da je ona zaista u

velikoj opasnosti. Kao da želi još nešto da kaže. Umesto toga naglo zaklapa dnevnik. - Ranije sam rekla da bih volela da

saznam tvoje tajne. Sad mi je jasno da moram da otkrijem svoje. Želiš li da ih čuješ? Upozoravam te, uz to znanje ide i velika odgovornost.

Klimam glavom. — Dobro. - Glas joj je tih i užurban. - Zvanično radim za univerzitet na održavanju Orta botanica. Veliki

učenjaci su zasadili tu baštu ovde iz jednog ozbiljnog i plemenitog razloga. Zamislili su je kao mesto gde ljudi mogu da uzgajaju i proučavaju lekovito bilje kako bi otkrili njegova svojstva.

46

Zavalila se dublje u stolici. Svetlost koja se provlači kroz krov letnjikovca opisuje svetle i tamne šare na njenom licu.

- Nezvanično i još važnije je to što radim kao čuvar posebne univerzitetske zbirke knjiga i artefakata. Neki su veoma stari; svi su retki. Malo ljudi zna za njih. Izgleda da je taj Tomas Lakston to otkrio; aludira na njih na ovim stranicama. Volela bih da znam kako je saznao za to.

Lice joj je sada u senci, i ona skida šešir koji joj je štitio oči od sunca. - Moj deda je bio profesor na univerzitetu i čuveni botaničar. Starao se o bašti i o zbirci. Na kraju je shvatio koliko može da bude opasna i premestio je iz univerzitetske biblioteke na tajni lokaciju. - Pogled joj odleti ka kući. Klimam glavom, s razumevanjem.

- Posle dedine smrti, moj otac je nastavio da obogaćuje kolekciju i da je čuva. Ja sam pošla njegovim stopama i nedavno sam nabavila neke važne tomove. Međutim, možda nijedan među njima nije vredan kao ovaj. - Spušta šaku na Lakstonovu knjigu. - Mnogo toga treba naučiti. I, avaj, mnogo toga čega se treba plašiti. - Ustaje i pokazuje mi da je pratim. - Pokazaću ti.Ponesi taj dnevnik sa sobom, molim te; ne treba ga ostavljati bez nadzora.

- Možete da ga zadržite ako mislite da će vam koristiti. -Ustajem, ali ne mogu da nateram sebe se pomerim. — Zašto kažete da je Džesamin u velikoj opasnosti? U kakvoj opasnosti?

Nežno me uzima za ruku. - To hoću da ti pokažem. Zakuni se da ćeš to znanje koristiti kako bi činio dobro, Korove. Zakuni se u život i sve što smatraš svetim. Ako otkrijem da nisi iskren, veruj mi, imam mnogo načina da te sprečim da činiš zlo. I neću se ustručavati da ih upotrebim.

- Kunem se - žustro kažem. - Tomas Lakston je bio moj neprijatelj. Njegov rad se ruga prirodi. Samo želim da nađem Džesamin i postaram se za njenu bezbednost. Bojim se da je dopala šaka jednom zlikovcu - većem zlikovcu od svog oca.

Biljke u dvorištu odjednom zapište od strepnje. Ne žele da izgovorim Oleanderovo ime. - Volela bih da čujem nešto više o tom većem zlu - odgovara sinjora Baljoni, vodeći me ka kući. Pokretom

glave pokazuje ka nevenu koji stražari pred njenim vratima. - Zbog zaštite - objašnjava. - Italijanska narodna verovanja kažu da neven ima moć da odvrati urokljivo oko. Da li ti je to smešno?

- Nije. - Nije naučno dokazano - slegnula je ramenima - ali ne može da naškodi. A potrebna nam je sva zaštita

koju možemo da obezbedimo. Kuća je mala i svetla, ispunjena aromom svežeg bilja, ali udaljavamo se od svetlosti i prolazimo kroz mala

vrata ka podrumu. Stepenišna tavanica toliko je niska da moram da sagnem glavu. Ne mogu da se uspravim sve dok ne stignemo do podnožja. Podrum nije vlažan i ustajao, kao većina podruma, već čist i suv. Oseća se slab, ali ne i neprijatan miris fermentisanog grožđa.

- Nekada je ovo bio vinski podrum - sinjora podiže sveću da nam osvetli put. - Presa za grožđe je stajala tu, a duž tog zida bila su naslagana hrastova burad u kojima je vino sazrevalo. Kad je zbirka premeštena ovde radi bezbednosti, moj deda se postarao da se podrum proširi i poboljša. Ugrađena je ventilacija kako bi ulazio svež vazduh. Dodate su lampe - kao i mnoga zaključana vrata. - Prasnula je u piskav smeh. - Ovo mesto je svakako bezbedno za čuvanje dragocenosti. Kao riznica kralja Mide.

Držeći veliku alku s ključevima, vodi me kroz podzemni lavirint, otključavajući vrata jedna za drugim, i ponovo ih zaključava kad prodemo. - Skoro smo stigli - kaže tiho, iako nema nikoga ko bi nas čuo. Ubacuje ključ u sjajnu metalnu bravu i poslednja masivna vrata se otvaraju. Sinjora Baljoni pali sve lampe u prostoriji, sve dok podzemna odaja bez prozora ne zasija kao usred dana.

Neočekivano je velika u odnosu na kuću. Zidovi su prekriveni policama s knjigama i staklenim vitrinama s predmetima meni nepoznate namene - figuricama s velikim stomacima, suvim listovima i koštunjavim voćem, detaljnim crtežima biljaka i drugim predmetima čiju svrhu ne mogu da naslutim.

Sinjora Baljoni pokazuje ka policama. - Među ovim knjigama ima i naučnih dnevnika, iako nijedan nije napisan sa ubilačkim namerama kao dnevnik gospodina Lakstona. Što se tiče ostalih predmeta, oni potiču sa svih krajeva sveta. Neki su stari hiljade godina.

- Tomas Lakston je žudeo da vidi ovakve knjige - kažem, zureći u njihove trošne korice.

47

- Sudeći po njegovom dnevniku, radio je naporno i bez skrupula ne bi li samostalno otkrio šta je mogao. Teoretski, nemam ništa protiv korišćenja ljudi za oglede, pod uslovom da su već mrtvi - dodaje. - Jesi li čuo za amfiteatar za anatomiju? Tu studenti medicine obavljaju seciranja. Koriste medvede, majmune, pse i ljudske leševe, kad je dovoljno hladno. Dešavalo se da studenti ukradu telo veče pre seciranja, obuku ga i provozaju gondolom po kanalu.

Vrti glavom u znak negodovanja, ali izgleda da je i to zabavlja. - Kao što sam rekla, znanje koje se čuva ovde sakupljano je vekovima i na različitim kontinentima. Ali postoji nešto zajedničko, što sve povezuje, a to je činjenica da bez biljaka nema života na Zemlji. One obezbeduju hranu nama i životinjama. Bez njih bismo pomrli od gladi. Biljke imaju i moć da izleče i ubiju. Ali one nisu puko oruđe za našu upotrebu. Žive su. Mnogi narodi veruju da biljke imaju dušu. Neki ih obožavaju kao božanstva. U našem vremenu, u ovom svetu, to je uglavnom zaboravljeno. Ali ne potpuno.

Čeka i gleda u mene, pružajuči mi priliku da odgovorim. Osećam da želi da dodam nešto njenoj priči, da otkrijem ono što ona već sluti da znam, ili da jesam. Ali ja ne progovaram, jer žudim da čujem kako će ona objasniti mene.

Sinjora nastavlja, vodeći me istovremeno od vitrine od vitrine. - Urođenici na ostrvima u Indijskom okeanu misle da je prvi čovek - kojeg mi zovemo Adam - izašao iz

stabljike bambusa kao što je ova. Vidiš ovu ilustraciju? To je asvata, kosmičko drvo. U drevnim hinduističkim spisima, Upanišadama, ono se naziva temeljem našeg sveta. Mnogi narodi imaju slične priče o drvetu života. Dođi, pogledaj ovo.

Koračajući ispred mene, stiže do sledeće vitrine i pokazuje na njenu sadržinu: kožnu torbu s dugim kaišem, sašivenu od tankih traka životinjske kože i ukrašenu simbolima, morskim školjkama i perima.

- Šta je to? -Jedna od mojih novijih nabavki. To je torba za lekove iz jednog urođeničkog plemena Severne Amerike.

Zadivljujuć narod, veoma vešt u korišćenju svojstava biljaka. I oni suštinu prirode smatraju božanskim darom, toliko da veruju kako čovek ne treba da poseduje zemlju. Zamisli samo koliko bismo ratova mogli da izbegnemo da se pridržavamo toga!

Zbunjen, pitam: - Zato te informacije moraju ostati tajna? — To je jeres, Korove — objašnjava. — Živimo u čudnim vremenima. Bliži se kraj veka i ljudi se plaše:

kakva nepoznata budućnost nas čeka? Svet se svuda menja. Duh revolucije širi se kao požar. Tvoje američke kolonije već su poklekle. Sad je i Francuska postala žrtva toga. Neki kažu da će Engleska biti sledeća.

Zatvaram oči, ali ne mogu da zaustavim sećanje na propovednika na raskršću, moje šake oko njegovog vrata dok moli za život - Pokaj se, jer kraj je blizu.

Njen glas me vraća u sadašnjost. - Teorija po kojoj mi ljudi nismo isključivi vladari Zemlje, već samo jedna od mnogih vrsta koja razmišlja i oseća, ima dušu, menja samo shvatanje pojma čovek. U tvojoj zemlji radi jedan hemičar, doktor Presli. Pažljivo pratim njegov rad. Njegovi eksperimenti upućuju na zaključak da biljke možda čak proizvode i vazduh koji dišemo.

Širi ruke. - Biljke proizvode vazduh! Da li ti je jasno šta to znači? Naša hrana, vazduh, sam naš život potiče od biljaka. Kako onda ne poverovati da su božanskog porekla, božanske inteligencije? Kako poreći da su, u suštini, iste kao mi?

Mislio sam da će me utešiti te istinite tvrdnje koje su bile neizrecive tokom celog mog života. Umesto toga, obuzima me strah. Zašto se biljke toliko plaše Oleandera da ne mogu čak ni da govore o njemu ni da čuju njegovo ime?

- Šta je sa Džesamin? - pitam. — Ova zbirka nas uči i da priroda nije anđeoska — govori sinjora Baljoni tiho. - Ima i tamnu stranu. I

priroda ima svoje đavole: vulkane koji bljuju pepeo ka nebu i zaklanjaju sunce, poplave koje zbrišu sve što je živo i teraju svet da počne iznova. Japanski šinto sveštenici imaju običaj da kažu: „Nežan povetarac koji nas leti hladi takođe je i uragan koji uništava”.

- Biljka koja leči takođe i ubija. - Zatvrama oči i osećam hladnu senku mračnog princa kako prelazi preko mene. - Suština je u ravnoteži.

48

Vadi alku s ključevima i otključava jednu vitrinu. - Da. Postoji ravnoteža koja može biti narušena. Mogu li da dobijem dnevnik gospodina Lakstona, molim te? - Pružam joj ga, srećan što sam se otarasio tog poganog predmeta. Našla je mesto za dnevnik na polici. - Zavešću ga sutra. Zasad je dovoljno da bude samo zaključan, da niko ne može da ga nađe.

Spušta ključeve u džep i okreće se ka meni. — Dok si ti spavao a ja sedela u svojoj divnoj bašti i čitala ovu užasnu knjigu, pomislila sam: Ovde u Padovi vazduh je prijatan i pčele srečno zuje, ali u nekom vetrovitom delu severne Engleske, neki čovek rđavog srca stvorio je zastrašujuću baštu koja je poremetila prirodnu ravnotežu i dopustila da uragan prevagne nad povetarcem, a plimski talas nad nežnim valovima. Jesam li u pravu, Korove? Je li to veće zlo koje si pominjao?

Klimam glavom. - Bašta otrova se uobličila. Izabrala je svog vođu. On sebe smatra princom. - Ima li taj princ neko ime? - Zove se Oleander. Naziva sebe princom otrova. Hvata me za ruke i upitno me gleda. - A ko si ti, Korove?Kakva je tvoja uloga u tome? - Ne... ne znam. - Znaš! — steže me jače. — Šta biljke kažu, ko si ti? Odjednom me obuzima želja da pobegnem, da se popnem i prokopam sebi put do površine. Ali sinjora me

čvrsto drži. - Biljke u Nortamberlendskoj šumi zovu me Ljudsko biće koje čuje. - Ti i možeš da ih čuješ - govori sa strahopoštovanjem. — Sve čuješ: drveće, cveće, sve lekovito bilje? -I otrove. Pušta me. - Divno! To je sigurno čudesno. - Meni deluje kao kletva. - Ne, ne! Slušaj stare narode - pokazuje po sobi. - U svim ovim zemljama, osoba koja je bila veza između

dva sveta uživala je veliko poštovanje. Bio je šaman, sveta osoba. Razmisli o ovome: ljudi mogu da prežive bez životinja i životinje mogu bez ljudi, ali sama zemlja i sve što živi na njoj umrlo bi od jalovosti i nedostatka vazduha da nema biljaka. One su naši pravi gospodari, iako se mi pretvaramo da je obrnuto. Ti si glasnik, Korove. Možda i mirotvorac.

- Ali šta mi je činiti? - govorim, osećajući prazninu. - To je ono što ti i ja moramo da otkrijemo, zajedno. Prava opasnost je taj Oleander. Poput Golema iz

jevrejskog predanja, on je čudovište koje se rađa iz zemlje i zaboravlja da je načinjen samo od blata. - Oleander jeste čudovište - govorim uzbuđeno. - Uništio bih ga kad bih znao kako. Pruža ruku i bira jednu knjigu s police. - Moj deda je pisao o takvim bićima - jer Oleander nije prvi mračan

duh koji se pojavio na taj način, a nije ni poslednji. Evo, slušaj - okreće požutele listove i čita: Postoji sila rasta i sila propasti, i obe su -zarobljene u večnom plesu. Sila rasta zove se Eros i to je ljubav. Sila propasti je ono što Grci nazivaju Tanatosom, smrt, iscelitelj koji izbavljuje živa bića od patnje. A šta ako princ propasti krene u osvajanje i pokuša da zavlada zemljom? Može da pokuša, ali neće uspeti, jer kad je

sam, on je nemoćan. Baš kao što tučku treba prašnik, i njemu treba partner, njegova suprotnost. Svojoj ubilačkoj sili mora da doda onu isceliteljsku, silu svetla svojoj tami, silu rasta svojoj truleži. Onda je njegova moć potpuna. Onda se zemlja trese, iz planina sukljaju vatra i dim, a velike poplave nose čak i najjače barke, a zima dođe i ne prođe.

- Džesamin! - Stežem pesnice; želim da udaram i udaram - ali moj neprijatelj nije ovde. - Ona je

isceliteljka. Ona je svetlost i rast. Zato ju je oteo. Sinjora Baljoni se mršti. – Toga se i ja bojim.Džesamin je možda ključ njegove moći.Moraš je

pronaći,Korove – ne samo zarad sebe i nje,već zarad svih nas.-Preko lica joj se navlači senka tuge. – Nadam se,molim se,da nije prekasno.

49

12. Džesamin Lakston. Džesamin Lakston. To ime mi je tako poznato. Ponekad pomislim da sam se nekad tako zvala. Mogu da zatvorim oči i zamislim tako privlačne,

jednostavne scene: devojka i momak leže u travi na livadi na kojoj pasu stada ovaca. Gledaju se u oči, isprepletenih prstiju. Dvoje dece koja se igraju ljubavi.

Devojčino ime je Džesamin. Momak - kako mu je čudno ime! Leti mi kroz sećanje poput vilinog konjica iznad bare, vrlo blizu površine, ali nikad ne sleće. Ali ime mu je čudno, u to sam gotovo sigurna.

Ili je možda taj privlačni prizor na livadi maštarija, a priča o devojci po imenu Džesamin i prelepom momku kojeg ona voli celim svojim nevinim srcem samo san koji sam nekad sanjala — san iz kojeg sam se davno probudila i gotovo sasvim zaboravila.

Jer tako je to sa snovima. Čovek se probudi, noćne maštarije izblede, a teška hladna istina dana toliko ga pritisne da mu je i disanje bolno.

Kako samo boli ponekad! Probadanje koje mi cepa srce nadvoje. Dosta. San ili sećanje, nije važno. Džesamin više nema.

A šta je s Rouan, švaljom ozbiljnog lica? U mom umu ona leži mrtva, naduvena i bleda, utopljena na dnu reke Tajn.

Njeno nago telo upleteno je u travuljinu na rečnom dnu. Kosa joj pluta nošena strujom, oči joj slepo zure u zamagljenu vodu. Njeno mlado meso je modro i hladno, hrana za rakove i ribe.

Ili nije? Jer mislim da sam ja bila Rouan, neko vreme. Može li ona biti mrtva ako sam ja živa? U poslednje vreme u glavi mi vlada zbrka. Zbrkane misli putuju u beskrajnim spiralama, vrtložeći se i neprestano tonući - prošlost je iz dana u dan sve dublje zakopana, ali još mogu da se setim toplote Rajevog daha u svom uvetu, dodira njegovih grubih šaka na mojoj koži.

Više gotovo i ne osećam sažaljenje, niti me ispunjava bilo kakvo nežno i lepo osećanje, ali žao mi je Raja. Znam da više neće pokloniti poverenje nijednoj ženi. Provešće život onako kako je trebalo da ga provede: kao odmetnik i profiter, usamljenik, ako se izuzme niz naivnih devojaka koje će zavesti, odvesti u krevet i surovo odbaciti. Svako osvajanje će poslužiti kao još jedna besmislena osveta meni, sve dok me i on s vremenom ne zaboravi - baš kao što sam već samu sebe zaboravila.

Sada se zovem Beladona. To ime mi odgovara; ili barem odgovara devojci koja mi uzvraća pogled iz

ogledala. Koža mi je bela kao sneg, jer ne podnesim sunce i imam slab apetit. Zahvaljujući novom farbanju indigom i kanom, kosa mi je sjajna, zift-crna. Nalik talasima ponoćnog mora, spušta mi se preko upalih beskrvnih obraza.

I oči su mi skoro crne - ženice zure iz tankog ledenoplavog prstena, tamne, okrugle i sjajne, kao smrtonosno kokošje grožđe koje sam nekad gajila kao majka.

Beladona. Uistinu najsmrtonosnija biljka iz porodice pomoćnica. Seti se, Džesamin, gajićeš leglo ubica. Sećanje ili san? Jedan čovek mi je to rekao, davno. Strog, neprijatan čovek. Često me je grdio. Plašila sam

ga se; toga se sećam. Je li to bio moj otac? Um mi se čudno isprazni na tu pomisao. Sećam se samo da sam ostavila Raja u mraku ranog jutra, dok me

je Oleander požurivao da pobegnem. Beži, mila, rekao mi je, onim podrugljivim glasom koji mi stalno sikće u glavi. Beži, iako nemaš kuda da odeš. Imam tek toliko novca da kupim hleba za jedan dan — zašto nisam uzela više? Trebalo je da me poslušaš kad sam ti rekao da pustiš devojčicu da umre. Sad ćeš bežati sve dok se ne umoriš, dok ne

ogladniš i ožedniš, dok ti stopala ne prokrvare, dok ne padnu snegovi. Negde ću naći utočište - neko će se valjda sažaliti na mene... Na određeno vreme, možda. Ali neće biti razlike. Kuda god da odeš, biće isto kao što je bilo s onim neukim budalama

koje love veštice. Mrzeće te, loviti, iskoristiti i oterati.

50

Šta da radim onda? Slušaj me odsad pa nadalje, mila. Slušaj me bez pogovora. Reći ću ti šta da radiš. Ne bih preživela bez Oleandera. Vodio me je od jednog do drugog grada. Kad sam ostala bez novca,

naučio me je kako da pribavim još, za ono što mi je neophodno da preživim - za odeću, hranu, smeštaj i prevoz.

Od Oleandera sam naučila da oni koji su vični spravljanju otrova uvek naiđu na nekog ko je voljan da plati kako bi se bez mnogo buke oslobodio suparnika okrutnog muža, kako bi mu brat ili sestra naslednik imanja tragično i kobno oboleli.

Nisam znala kako je lako zarađivati na taj način. Ali kad čovek ostane bez nade ili skrupula, mnogo toga postane moguće.

Da, kad čovek iščupa sve milosrđe iz svog srca, kao da je milosrđe običan korov koji treba iščupati s korenom i baciti s đubretom, mnogo toga zastrašujućeg postane moguće.

I zaista, veoma je teško izboriti se za pravdu na ovom svetu. Ima dana kad se još uvek osećam kao iscelitelj, kad mogu da postignem i ono što zakon ne može. Zato ne bih rekla da sam nesrećna, daleko od toga. Pošto sam obišla dobar deo Engleske, konačno sam stigla u London. Tamo sam upoznala mnogo ljudi, a oni su, zauzvrat, mene upoznali s mnogim zadovoljstvima.

Na primer, s laudanumom. Formula je jednostavna. Spravlja se od opijuma, koji se dobija od semena maka, a zatim se pomeša s alkoholom. U početku nisam htela da ga pijem, ali Oleander me je podsticao i uskoro sam shvatila zašto to čini. Laudanum izaziva prelep osećaj. Čula mi se izoštre poput strele, sve dok svet i njegova čudesa ne postanu toliko živa da se to rečima ne može opisati.

Laudanum pretvara čist i svež miris noći u opojan parfem. Otkriva nemoguću blizinu neba. Ponekad, kad uzmem laudanum, znam da bih, ako se još samo malo protegnem, mogla da pomilujem zvezde vrhovima prstiju.

A opet, laudanum kao da potpuno umrtvljuje ostala čula. Sećanje, na primer. Osećaj krivice, časti; sve to briše prilično uspešno.

To mi odgovara, zato što se pomanjkanje sećanja, osećaja krivice i časti smatra prednošću u mom poslu. Uzimam laudanum da zaspim kad mi san ne dolazi na oči, kao i kada budno stanje postane previše... složeno.

Uglavnom ga uzimam kad neki fantomski glas tvrdoglavo ispliva na površinu mog uma, tvrdeći da je glasnik iz davne prošlosti. Doziva osobu sa poznatim imenom:

Džesamin! Džesamin! Izgovara čak i onu reč, onu koju ja više nemam pravo da izgovorim niti da pomislim na nju: ljubav... Sve je to vrlo zanimljivo, dušo. Ali zaista, zašto razmišljati o prošlosti? Budućnost je važna. Naša budućnost. Zove se Korov! Sad se sećam. O, kako sam ga volela! Obećao si da ćeš me odvesti k njemu, Oleandere. Hoćeš li održati

obećanje? Naravno, lepa moja. Vrlo uskoro, hoću. Iako ti ne mogu jamčiti da ćeš naići na dobar prijem. Koliko se sećam, bio je

pravi puritanac, a ti si se mnogo promenila u odnosu na prostu seljančicu koju je nekad poznavao. Pretpostavljam da jesam... nisam se toga setila. Možda ćeš mu čak biti i odvratna. Ti si ubica, na kraju krajeva. Um ti je pomućen opijumom, a teško da možeš da

tvrdiš da si mu bila verna. Za to možeš da zahvališ onom znojavom trgovcu konjima. Smatraće me čudovištem — nemoj me odvesti k njemu, Oleandere, preklinjem te! Ne želim da vidi u šta sam se

pretvorila.. Blesava devojko. Naravno da ću te odvesti k njemu. Uvek je lepo posetiti starog prijatelja, osim toga, obećanje je

obećanje. Ali prvo da obavimo posao. Želeo bih da upoznaš neke moje znance. Reč je o ambicioznim ljudima s vizijom, koji umeju da cene tvoju pravu vrednost... ne kao taj što izigrava sveca, kako se zvaše...

U pravu je, znam. Oleander je uvek u pravu. Sad mi je to jasno. Čudno kako to nisam ranije shvatila.

51

13. 1. novembar Svakog dana učim nova čuda od ove mudre bašte u Padovi, i od svoje hrabre i velikodušne učiteljice, sinjore. Ne usuđujem se da sve to pribeležim iz straha da ova knjiga ne padne u pogrešne ruke. Ali ponešto ne mogu da držim

zaključano u srcu. Baš kao što Orto botanike služi kao protivteža bašti otrova u opatiji Haln, tako će i moj dnevnik na neki način predstavljati suprotnost dnevniku zla Tomasa Lakstona, sada bezbedno zaključanom. Ili se barem nadam da hoće.

Jesen u Padovi je lepa — sveži, sunčani dani smenjuju se s rominjanjem kiše - ali ljudi su uznemireni. Kud god da krenem, priča se o revoluciji.

Ne prođe ni dan da ne pomislim na propovednika na raskršću. — Kraj je blizu — meketao je dok je umirao od stiska mojih šaka.

Kasno je da razmenim svoj život za njegov, i zbog toga ću uvek žaliti. Ali sigurno bih dao svoj život da dokažem dapropovednik nije bio upravu.

Sinjora Baljoni započinje svako predavanje na isti način: Šta Oleander želi? - Moć. - Kako stiče moć? - Kroz Džesamin. - A šta je njegovo oružje? - Otrov. - Tačno. Upotrebiće otrov, na neki način, da bi uvukao Džesamin u svoju mrežu zla. Zato moraš da

naučiš kako da se boriš protiv otrova. Savladačeš spravljanje što većeg broja lekova. Znanje koje ti biljke daruju neprocenjivo je. Korove, ali ne možeš računati na to da će te one spasti. - Ređa na sto gomile knjiga, dijagrama, merica i bočica sa osušenim lišćem i samlevenim korenjem.

Činim ono što mi kaže, ali to kao da nije dovoljno, jer ko zna gde će i kada Oleander odlučiti da napadne? Sinjora Baljoni kaže da to nije važno: moramo da učinimo nešto, i što više Oleander odugovlači s razotkrivanjem, više vremena imamo da se naoružamo znanjem neophodnim za pobedu.

Zato učim i proučavam: otrove, lekove i stara predanja iz zbirke za koju sinjora misli da nam može pomoći da shvatimo Oleanderovu snagu i slabost. Našli smo mnogo priča o podzemnom svetu i njegovim demonima. Jedna od tih priča me proganja u snovima: ona u kojoj Had, kralj mrtvih, krade devojku da bi se oženio njome. Njeno ime je Persefona, i sva priroda žali za njom, jer njena majka je boginja žetve. Sve dok je Had drži u podzemnom svetu, usevi neće rasti. Proleće neće doći.

Je li to način na koji zemlja tuguje? To neće biti ništa u poređenju s mojom tugom, ako se Džesamin desi nešto loše.

Kad se predavanja okončaju, na mene je red da podučavam, kao što smo se sinjora i ja dogovorili. Pričam joj sve što znam o biljkama: kako razmišljaju o smrti, kako je cveće tašto kad je reč o lepoti i kako se lekovito bilje ponosi svojim moćima. Govorim joj kako bilje u saksijama na njenom prozoru uzbuđeno žagori kad ona ulazi u sobu. Govorim joj čak i kako se drveće ponekad izražava u pompeznim zagonetkama i kako voli da pripoveda stare priče. Ona sve to zapisuje drhtavom rukom.

- Kakvo je to blago za zbirku! - Zatvara mastionicu čepom i brižljivo briše proliveno mastilo. — Kako bih volela da su moj otac i deda živi da čuju ovo.

- Zašto vam se ruka tako trese? Skreče pogled i savija prste. - Jedno je provesti životni vek verujući da biljke imaju dušu, a nešto sasvim

drugo imati nekog ko ti diktira govor drveća. Ti si svet sagledavao u potpunosti, celog života, ali mi ostali... Zaćuti, ali kasnije je vidim kako nepokretno stoji pored svog saksijskog bilja. Osluškuje, možda. Potom vrti

glavom u čudu. Ja boravim u njenoj maloj gostinjskoj sobi a smeštaj otplaćujem radeći u bašti. Izveštio sam se u izbacivanju

pijanih studenata medicine u cik zore. I mislim - nadam se - da postepeno zadobijam poverenje biljaka u botaničkoj bašti.

52

Svakodnevno se, na kolenima, molim za vesti o Džesamin. Medunika hvali moju hrabrost, ružmarin plače zbog moje usamljenosti, hajdučka trava me moli da slušam sinjoru Baljoni -ali neće da mi kažu gde da nađem Džesamin.

- Zastranila je, ali znam da joj je srce čisto - govorim im.- Možete li mi reći išta o njoj? Lako ćete je poznati. Krasi je sveža lepota rumene ruže. Kosa joj je boje sunca na pšenici.

Njihov odgovor je svakog dana isti. Ne možemo da nađemo devojku koju tražiš. - Zašto? Je li mrtva? Da je mrtva, njeno telo bi se vratilo u zemlju i biljke bi znale za to. Listovi im se povijaju u znak izvinjenja. Ne

možemo da nađemo devojku koju tražiš. Čak i ove plemenite biljke govore u zagonetkama. Zašto ne mogu da je nađu? Da li plovi preko nekog

beživotnog mora? Luta nepreglednim polarnim kapama? Čak i u dubini najsuvlje pustinje rastu rogač i kaktusi. Sigurno postoji neka biljka na ovom svetu koja ju je videla, negde.

Kao da Džesamin više ne postoji. Sinjora počinje današnje podučavanje naređenjem da obučem kaput i pođem s njom. Znam da ne treba da

preisputujem njena uputstva. Skačem da je poslušam i zajedno krečemo u šetnju brzim korakom. Primečujem da ne nosi uobičajene baštovanske pantalone, već dugu suknju i par čvrstih cipela s

potpeticom. - Idemo da se vidimo s mojim kolegom s univerziteta - objašnjava. — On je doktor Marko Karburi, poznati hemičar. Mislim da nam treba njegova pomoć.

- Ali znam da spremim svaki lek i protivotrov kojem ste me naučili. - Vrlo dobro si se pokazao. Za mnoge otrove su pronađeni protivotrovi. Svi su zavedeni u univerzitetskoj

biblioteci i zahvaljujući botaničkoj bašti imamo pristup svakoj biljci neophodnoj za njihovu pripremu. Međutim - ovuda, molim te, drži korak! - mi ne znamo koji otrov će Oleander upotrebiti. Ili koju kombinaciju otrova. - Zastaje. - Korove, jesi li ikad čuo za supstancu mitridat?

- Nisam. Nastavlja da korača, čak i brže nego ranije. - Nazvana je po kralju Mitridatu. On je bio vladar Ponta na

Crnom moru, pre skoro dve hiljade godina. Svaki kralj se plaši atentata, ali Mitridat se najviše plašio otrova, jer se verovalo da je njegova majka otrovala njegovog oca kako bi preuzela vlast. Počev od detinjstva, svakog dana je uzimao male količine najjačih otrova kako bi postepeno postao imun na njih.

Od pomisli da neko svojevoljno uzima otrov umalo mi je pripala muka. - Ali to nije bilo dovoljno zabrinutom kralju - nastavlja sinjora dok hodamo uskim kaldrmisanim

ulicama. - Razvio je i ono za šta je tvrdio da je univerzalni protivotrov, složenu mešavinu nekoliko desetina lekovitih biljaka koja može da neutralise svaki otrov. Taj protivotrov je postao poznat kao mitridat.

- Bila bi to izuzetno vredna supstanca - kažem, pomislivši ponovo na Tomasa Lakstona. - Zaista. Nakon kraljeve smrti, veliki rimski vojskovođa Pompej ukrao je spise sa uputstvom za

spravljanje mitridata, kako bi njegovi lekari pokušali da ga iskopiraju. Tokom vekova zabeleženo je mnogo verzija te formule. Neka „poboljšanja” baš i ne bih nazvala naučnim. Meso guja otrovnica. Rog jednoroga u prahu. - Prezrivo je zavrtela glavom. - Saznala sam da je doktor Karburi pokušavao da nađe pravu formulu. Ako je uspeo, i ako uspemo da ga ubedimo da nam kaže ono što zna, verujem da bi nam pripremanje određene količine mitridata mnogo koristilo.

Oči joj sijaju. - Korove, ako doktor Karburi zaista ima tu formulu, možda bi mogao da pitaš lekovito bilje iz botaničke bašte da li se ta formula može unaprediti. Da li bi one to mogle da utvrde?

- Možda - kažem, odjednom obuzet nelagodom. Znam da sinjora Baljoni ima dobre namere. Orto botanika želi samo da leči. Ipak, zadatak koji predlaže isti je kao onaj koji mije Tomas Lakston zadao jednom prilikom - da odem u baštu i donesem znanje biljaka za ljudsku upotrebu.

Da li je to jedina razlika između dobra i zla? Mala razlika u namerama? Biljka koja ubija je ista ona koja leči, važna je samo doza. Znam da je to istina. Šta je onda sa mnom? I s

Oleanderom? Jesmo li i mi na izvestan način načinjeni od iste materije? - Evo nas — kaže sinjora Baljoni, zureči u veliko univerzitetsko zdanje. - Pallazo Bo.

53

Zaustavljam je pre nego što stigne da otvori vrata. - Je li plan kralja Mitridata upalio? Da li je uzimanjem malih doza otrova zaista postao imun na njegovu moć?

- Upalio je, i te kako - kaže ona. - Pred kraj života, poražen i pod neprijateljskom opsadom, kralj Mitridat nije hteo da dozvoli da ga zarobe živog. Pobio je svoje žene i decu i potom je pokušao da se ubije. Ali bio je toliko otporan na otrov da nije mogao da umre. Na kraju je morao da naredi jednom vojniku da ga ubije mačem.

Podigla je ruku i pokucala. - Ironično, zar ne? Čovek koji je celog života izbegavao trovačke zavere umro je od jednostavnog uboda mačem. Običan džeparoš je mogao to da učini. Ali svaka smrt je ista, pretpostavljam, kako god da nastupi.- Triput je pokucala i stali smo da sačekamo. - Moram da te upozorim: doktor Karburi je genijalan čovek, ali je i teatralan. Videćemo šta je danas spremio.

Stižemo do njegovog kabineta u trenutku kad on izlazi iz njega. -Jeste li zaboravili na naš sastanak? - pita

sinjora Baljoni ljutito, dok doktor uzima svoj kaput i torbu. - Nipošto, sinjora — veselo će on, zaključavajući vrata za sobom. — Želim da mi se vi i vaš mladi pratilac

— Korov, beše? Neobično ime - pridružite; pričaćemo usput. Ali požurite, imamo samo nekoliko minuta. - Kuda ćemo? - pitam dok nas on vodi dublje u univerzitetsku zgradu. - Do amfiteatra za anatomiju - zadovoljno odgovara on, skrećući duž još jednog lavirinta hodnika. -

Današnje seciranje obavlja profesor Skarpa. To ne treba propustiti! -Sinjora Baljoni izgleda nestrpljivo, ali doktor Karburi to ne primećuje ili je namerno ignoriše. - Je li ovo vaša prva poseta amfiteatru za anatomiju? - pita me. - Blago vama. Ja najradije posmatram dešavanja iz najvišeg reda, ali vi treba da osmotrite auditorijum i sa ovog nivoa. Iz perspektive leša, moglo bi se reći.

Uvodi nas u ovalni amfiteatar sa šest redova sedišta, jedan povrh drugog. U sredini najnižeg nivoa nalazi se prazan sto.

Dok zveram naviše i unaokolo, iza nas ulaze tri muzičara. Doktor Karburi im klima glavom u znak pozdrava. Meni šapuće: - Skarpa uvek zahteva da se tokom njegovih seciranja izvodi muzika. Kaže da mu to umiruje ruku.

- Danas smo se sastali iz određenog razloga - uključuje se sinjora Baljoni. - Važna stvar je u pitanju. - Mitridat, da - odgovara doktor Karburi nemarno, kao daje upravo i sam hteo to da pomene. - Razvio

sam tri verzije koje obećavaju. Nevolja je, naravno, u testiraju, jer nisam toliko beskrupulozan da otrujem nekoga samo da bih saznao mogu li da ga izlečim. Stoga ne mogu jamčiti da su delotvorne. Izgleda da smetamo muzičarima. Sinjora Baljoni, sinjor Korove, idemo gore - teatralnim pokretom ruke upućuje nas nazad ka stepeništu.

- Čak i neproverene, te formule će biti predmet našeg naučnog interesovanja. — Sinjora me značajno pogleda. Pogađam šta njen pogled znači: očekuje da zamolim Orto botanika da nam otkrije da li je neki od tih protivotrova delotvoran.

- Nije nam želja da se okoristimo vašim radom — ali da vas pitam, kao jedan učenjak drugog, jest li voljni da podelite svoja otkrića s nama?

- Možete dobiti formule, naravno. - Pratimo doktora Karburija uz drvene stepenice sa izrezbarenim balustradama, koje povezuju redove sedišta. — Ali samo da zadovoljite radoznalost, nikako da biste ih koristili za spravljanje leka! Kad već pomenuh lekove: htedoh da vam kažem još nešto, sinjora. Jednu malu glasinu koja će vas možda zanimati.

Zastaje na odmorištu i tiše dodaje: - Do mene je dopro glas da će grupa veseljaka, članova najvišeg engleskog plemstva, doći u Padovu na proslavu Dana Svetog Martina. Smestiće ih u velike vile duž kanala Brente, između Venecije i Padove. Putovaće u tajnosti.

- Zašto? - Zbog poverljive misije. U svom rasporedu imaju i sastanak sa mnom. - Zar zbog vaše čuvene terapije, Marko?! Ozario se kao da ga to zabavlja. Okreće se ka meni: - Vi mi delujete kao mladić koji je video sveta, sinjor

Korove. U Engleskoj to nazivaju francuskim boginjama. U Francuskoj ih nazivaju napolitanskim boginjama.

54

Sinjora Baljoni frkne prezrivo. - Da, a u Napulju to nazivaju engleskom kugom. Profesor Karburi govori o bolesti koju lekari nazivaju sifilisom.

- Ne obazirite se na sinjorin podsmeh, mladiću, jer je on nezaslužen. Istina je da me ljudi smatraju stručnjakom za lečenje te grozne bolesti. Dolaze mi pacijenti iz cele Evrope, iz najviših društvenih slojeva. Tražen sam zbog svoje diskrecije, kao i zbog genijalnosti svojih metoda.

- Vaše metode su bolne i ni od kakve pomoći. - Ispravka, sinjora: moje metode su neizdrživo bolne i potpuno nedelotvorne. Takode su vrlo unosne. - To je sramota. - Ali moji pacijenti su uporni! Zaista, nemaju drugih mogućnosti. - Mogli bi da pokušaju da se drže dalje od kurvi. Slegnuo je ramenima i okrenuo se ka meni. – Sinjorino rešenje je veoma nepraktično. Govorimo o bogatim,

moćnim muškarcima na odmoru u stranoj zemlji. Ako im oduzmete kurve, njihov dolazak gubi smisao. Šarmantno se osmehuje sinjori Baljoni, ali ona se još više mršti. — Bogati Englezi koji banče po Venetu nisu

nikakva novost - kaže. - Po čemu je ta glasina značajna? - Moji izvori mi kažu da će kralj Džordž lično biti deo te družine. Sinjorine oči se šire. - Kralj Engleske? Ali zašto bi on putovao u Italiju dok pola Evrope ratuje? To je

bezumno. - Slažem se. Ko god je ubedio kralja da napusti bezbednu Englesku, izdajnik je. Bojim se da mu spremaju

neku zamku. Spustio mi je ruku na rame. - Siguran sam da vam je sinjora rekla, ako već to ne znate: ovaj region ima

dugu i ružnu istoriju političkih atentata počinjenih trovanjem. U Veneciji je postojao zvaničan odbor, Savet Desetorice, koji se sastajao da glasa o tome koga će otrovati. Francuzi bi to smatrali zadivljujuće demokratskim.

Dosad smo već stigli do poslednjeg reda sedišta. Doktor Karburi zastaje da povrati dah. - To što dovode engleskog kralja ovamo zaista je veoma rđav znak i gotovo je izvesno da će nas okriviti ako mu se nešto desi. To će uvući naš grad u rat. Ubistvo jednog kralja značilo bi kraj Padove, univerziteta, svega.

- Ali zašto bi neko ubio kralja? — pitam, postiđen svojim neznanjem. - Revolucija. - Doktor Karburi briše vede grimiznom svilenom maramicom. - Posle ubistva kralja zavlada

haos, dovoljno dugo da neki nov tiranin prigrabi vlast. Uđimo sad; popeli smo se na najviši nivo i skoro je vreme...

Prolazi kroz mala vrata u amfiteatar. Sledimo ga. Pogled iz ovog najvišeg reda izaziva vrtoglavicu, kao da čovek gleda u bunar. Dole čeka sto u

obliku mrtvačkog kovčega. - Kakav pogled, a? - Ponovo se okreće ka sinjori. — Orto botaniko - zar tu ne rastu biljke koje se mogu

upotrebiti u loše svrhe? - Naravno da rastu, za onog ko ima znanje i veštinu. On klima glavom. - Motrite na one koji ulaze tamo. Pazite se krađe. Šteta je što biljke ne mogu da čuvaju

stražu. Šta li one sve vide! Kad bi samo mogle da govore... U redovima ispod nas razleže se uzbuđeni žagor dok u amfiteatar ulaze dva muškarca s kecaljama

umrljanim krvlju. Obojica se naslanjaju na ivicu stola za seciranje, sve dok se on potpuno ne okrene. Privezan kaiševima za drugu stranu stola leži nag ženski leš. Gomila uzdahne i zapljeska.

- Bravo! - doktor Karburi skida ogtrač, otkrivajući pomalo zgnječenu orhideju prikačenu za rever. Vadi mali durbin iz džepa. - Taj dvostrani sto je sjajan detalj.

Čuvaj se, šapuće umiruća orhideja. Dok dva pomoćnika podešavaju sto, visok muškarac u belom mantilu, koji vijori za njim, ulazi u

amfiteatar i blago se klanja. Zatim se ispravi i podigne desnu ruku. U njoj drži blistav srebrni nož. - Profesor Skarpa - Karburi će željno, izdužujući durbin za operu i prinoseći ga oku. - Seciranje samo što

nije počelo. - Zašto? - šapućem tiho. Sinjora Baljoni me prepadnuto pogleda, ali ne govori ništa. Karburi je prezauzet

nameštanjem durbina da bi išta primetio.

55

Violinista podiže instrument a ostali muzičari slede njegov primer. Kad nož načini prvi rez, muzičari zasviraju.

Naginjem se kao da hoću bolje da osmotrim, ali zapravo pokušavam da se primaknem cvetu koji vene. Poslednjom mrvom snage, orhideja kaže: Kad princ otrova poželi da svet sazna za njegovu moć, postoji li bolji način da to postigne nego da otruje jednog kralja?

56

14. Budi šarmantna, mila. To je bilo Oleanderovo poslednje uputstvo. Ovi ljudi sprovode moju volju, premda toga

nisu svesni. Misle da im se obraća glas sudbine ili glas sopstvene ambicije, ali me slušaju u svakom slučaju. Želim da im slobodno služiš, jer njihov i moj cilj se poklapaju - zasad.

Upućujem kočijaša da me ostavi ispred ulaza za poslugu na imanju jednog plemića. Tihi batler s tankim

izvijenim obrvama poziva me da uđem i vodi me do privatnih odaja, bogato nameštenih. Još mi nisu saopštili razlog zbog kojeg sam pozvana.

Izbrojala sam šest muškaraca, koji sede u stolicama oko vatre, stoje uz naslon sofe ili prelistavaju knjige s polica. Trojica najmlađih nemaju više od trideset i deluju raspoloženo i muževno dok šire nozdrve poput trkačkih konja. Stariji muškarci su gojazni i krivonogi, smešni s belim perikama, košuljama s nabranim čipkastim kragnama i plišanim prslucima.

Odmeravaju me s ozbiljnom radozalošću, neki podozrivo. — Ovo? - kaže jedan mlađi muškarac najstarijem. - Ova bleda utvara je vešta devojka koju si pominjao? -Jeste. Uđite, draga. Neka neko donese našoj gošći čašu viskija. - Možda kasnije - kažem brzo. Već sam uzela dodatnu dozu laudanuma da umirim živce. Sad sam u

najboljem izdanju, neustrašiva i besramna, ali ako uzmem još nešto, postaću nemarna. - Kako želite. Rekli su nam da ste vi veoma diskretna mlada dama; je li to istina? - Da. - Osvrćem se unaokolo. Svi pogledi su uprti u mene. - U tom slučaju, dobro došli. Mi smo osnivači i članovi jednog privatnog kluba. Naše članstvo je

probrano, naše postojanje tajno. Znate li šta je škorpion? Njegov pokroviteljski ton me nervira. - Radije se bavim biljkama nego insektima - odgovaram. - Ali da,

znam da škorpioni truju svoj plen. Većina nema dovoljno jak otrov da bi ubila veće životinje; mali broj škorpiona je opasan za ljude.- Susrećem njegov izazivački pogled. - I uz valjanu čizmu, svi se mogu lako zgnječiti.

Smeje se. — Pravo kažete! Dobro opravdavate svoj ugled. Stigli ste na vreme, gospođice Beladona. Mi iz Društva Škorpiona uvek započinjeno svoje sastanke molitvom. Gospodo, molim vas, pridružite mi se u izgovaranju slogana ubica.

Muškarci pognu glave i počnu da recituju. Stari pita: je li bolje biti ubica ili kralj? Sigurno je, gospodaru, bolje biti ubica. Jer imena ubijenih kraljeva brzo se zaborave. Ali niko ne zaboravlja blesak sečiva. Kanap za davljenje. Otrovan pehar. To su oružja od kojih ljudi strepe. To je oružje koje im remeti miran san. - A oružje od kog ljudi strepe daje moć onom ko njime rukuje. Neka ta moć bude naša; da je koristimo

shodno svom nahođenju — završava, na šta ostali zaverenici odgovaraju: — Amin. Ovo su asasini, pomišljam. Sad sam i ja jedna od njih. Postavljaju stolice ukrug i pozivaju me da sednem s njima. Kovanje zavere počinje. Oslovljavaju jedan

drugog tajnim imenima nadenutim po smrtonosnim biljkama: Naprstak. Hrizantema. Rododendron. Narcis. Slušam dok pletu mrežu spletki, svaka izdajnička misao kao sveža cepanica u vatri zlobe koju zajedno raspiruju - i čini se da neće stati sve dok njen plamen ne proguta celu Englesku. Svako ima reč, ali su jednoglasni kad je reč o njihovom cilju.

— Revolucija je lekovita kuga koja prelazi granice i širi se iz jedne zemlje u drugu. Naša zemlja je već zaražena tom blagoslovenom bolešću. Mnogi u Engleskoj žude za promenom, a mi se ubrajamo u najmoćnije medu njima. Kao takvi, želimo da zarazimo glavu, takoreći, kako bi čišćenje potpuno uspelo.

57

— Kao što lekar pušta krv da ispusti loše tečnosti iz tela, tako i mi moramo pustiti krv ovom pacijentu, Engleskoj, sve dok joj nečist ne izađe iz vena.

— Krv će teći, u to nema sumnje. I to u potocima. Ali prvo treba odstraniti jedan tumor. Tumor u obliku krune...

Njihov plan seže van granica Engleske, jer će tako biti bezbednije, u stranoj zemlji i van domašaja kraljeve straže. Pominje se bal, raskošna haljina, maskenbal... zapečaćena boca vina, otvorena pred kraljem da se odagna sumnja... smrtonosna čaša koju će u poslednjem trenutku pripremiti, otrovati i poslužiti varljivo privlačni glasnik, nemilosrdan i prelep, bez imalo straha...

Sedokosi muškarac kojeg svi zovu Jedić naglo me povuče u krilo. Čvrsto me drži rukom sa staračkim pegama, dok me drugom miluje po butini, kao da sam njegov ljubimac, pomeranac. Otimam se iz njegovog stiska. Pošto me ne pušta, jako ga ošamarim.

Soba utihne od odjeka šamara. Skočim na noge oslobođena njegovog stiska, a dvojica muškaraca brzo me uhvate.

Onaj sedokosi briše krv s ugla usana i smeši se. — Zaista je nemilosrdna. I prelepa - kaže, kao da ja nisam tu. - Jelo dostojno jednog kralja.

Ostali se smejulje. Borim se da se oslobodim, ali ne mogu. Onaj kojeg zovu Narcis uhvati me za bradu i trgne mi lice ka svetlosti. Pregleda mi oči kao lekar, prvo jedno, zatim drugo.

- Uz sve ostale vaše vrline, vi ste, draga moja, žestok uživalac opijuma — zaključuje on. — Kako je to ljupko i dekadentno. Nadam se da vas to neće omesti u delotvornom izvršavanju dužnosti.

Muškarci s odobravanjem klimaju glavom zbog njegovog izbora reči. - To mi uliva hrabrost - odgovaram. - Pomaže mi da radim svoj posao. - A je li? Dajte joj onda još opijuma - naređuje drugi muškarac, smejući se. - Možda će postati malo

blagonaklonija. Donose mi piće, viski s laudanumom, a potom još jedan, i uskoro se i ja smejem, zabačene glave, dok

vitlam vranom kosom i plešem ispred vatre za svoje uvažene kolege ubice. Ne slomljena, već izgubljena duša sam ja među ovim moćnim ljudima; ne, ja sam pobednik. Ja sam sve što

žele da budem, i više od toga. Otrov u mojim venama bruji od sreće zbog povratka kući. A za sve to vreme, Oleanderove reči me nose poput toplih, nežnih krila. Pleši, moja lepa, smrtonosna voljena. Zaboravi na ove zadihane budale i pleši razuzdano, samo za mene...

jer uskoro ćeš biti moja... ali prvo ćeš biti kraljeva...

58

15. 3. novembar Kasnije sam rekao sinjori Baljoni za upozorenje koje sam dobio. Složili smo se da je značenje orhidejinih reči jasno.

Oleander lično stoji iza te zavere da se ubije kralj. Zašto? Kako bi demonstrirao svoju moć, bez sumnje. Kako bi strah i haos harali svetom, jer iz toga crpe zadovoljstvo.

Ipak, Džesamin drži ključ njegove snage. I kakve Džesamin ima veze s takvim zlodelom? To otkriće nas je nateralo da dodatno ubrzamo, jer je do Svetog Martina ostalo jedva nešto više od nedelju dana. Dva dana i dve noći, sinjora se posvetila spravljanju mitridata po različitim formulama koje joj je doktor Karburi dao.

Neproverene, nimalo nam ne koriste, ali kad je podsetim na to, ona odmahuje rukom i nastavlja da radi, sve vreme mrmljajući i naglas psujući na maternjem jeziku.

Nebrojeno puta me je poslala u baštu da prikupim potrebno lišće i bilje. Tog jutra je najzad završila sa spravljanjem tri bočice legendarnog protivotrova — po svakoj formuli.

— Jedna od njih će spasti život vašem kralju, ali koja? Uzmi ih sve — rekla je, iscrpljena, jer gotov nije ni spavala. — Odnesi ih u baštu. Vidi mogu li biljke da nas posavetuju.

Istina je da ne marim previše za sudbinu tog kralja niti bilo kog drugog. Šume i livade ne priznaju državne granice. Ali ako je Oleander naumio da iskoristi to kraljeubistvo za sopstvene ciljeve, učiniću ono što moram kako bih ga zaustavio.

A ako je princ otrova blizu, strahujem — i nadam se - da ni Džesamin ne može biti daleko. Biću spreman. Drvo koje sinjora naziva palmom Svetog Petra najstarija je biljka u bašti, i najmudrija. Nije joj drago što me

vidi, ali nema biljke kojoj bih više verovao kad je u pitanju testiranje sadržaja ovih dragocenih bočica. - Opet? - kaže palma ljutito kad kleknem pred nju. - Već smo te posmatrali kako se služiš đumbirom,

šafranom, kardamomom, torbičicom, anisom, kantarionom, korom sene, korenom vijašice i s još najmanje dva tuceta drugog bilja. Postoji li biljka u ovoj bašti koja još nije očerupana do zemlje? — Lepezasti listovi drhte joj od razdraženosti. — Ili si ovog puta došao mene da čupneš?

- Oprosti mi - kažem, pognute glave. Palmino drvo nije visoko kao stari hrastovi i borovi nortamberlendskih šuma, ali visinom me premašuje više od dva puta i veoma je autoritativno. - Znam da sam uzeo mnogo od bašte. Dolazim po sinjorinoj molbi. Pokušava da napravi protivotrov. Veoma je važno da uspe.

- Za vas, možda. Ako nepromišljeni ljudi žele da truju jedni druge, zašto bismo mi marili za to? - Trebalo bi da marite - govorim sa žarom. - Jer Oleander obznanjuje svoju moć... - Tišina! - Grube dlačice na palminom sivom stablu naježe se od besa. - Misliš da znaš bolje od nas kakvu

opasnost predstavlja taj novokomponovani princ? Nije on briga vas ljudi. - Moja briga sigurno jeste, zato što je on moj neprijatelj -brecnem se gnevno. - Opasan je po Džesamin,

moju voljenu - devojku za koju sam vas toliko puta pitao, onu koju izgleda ne možete nigde da nađete... Prenem se - ne bi trebalo da se srdim na ovo mudro biće, s obzirom na to da sam došao da tražim uslugu.

Ipak, palma je ublažila ton. - Godišnja doba se smenjuju. Korove. Zima dolazi i ti joj ne možeš stati na put. To se mora prihvatiti. - Lišće joj se uvija i odvija u blagom prekoru. - Dobro. Zašto si došao?

Vadim tri bočice. - Ovo su tri mešavine protivotrova koje je sinjora pripremila. Moramo saznati da li ijedna od njih ima moć da spreči delovanje otrova.

- Naspi jednu kap na moj najširi list. Po jednu kap iz svake, molim te. Radim kako mi je rečeno. Palma drhti i mrmlja. - Da. Ovde ima moći. Jedna je moćnija od preostale dve. - Je li ta veća moć dovoljna da se pobede otrovi u telu čoveka? - Velika jeste - zaključuje palma. - Ali ne znam koliko je jak otrov koji treba da savlada. Ne znam kolika je

snaga tog ljudskog bića. Ja jesam stara i mudra, Korove, ali ne mogu da znam ono što se ne može znati. Ne mogu da kažem da li je to dovoljno za tvoju svrhu. Znam samo da je moćan.

Sinjora će biti razočarana ovim odgovorom, ali palma govori istinu. — I koja je mešavina najmoćnija? Prva kap, druga ili treća?

-Jedna je moćnija od ostale dve - ponavlja palma. Bes se ponovo razbukti u meni. — Neko kao ti sigurno se ne plaši tog zlog princa. Zašto nećeš da mi

kažeš?

59

- Ti si taj koji traga za ovim znanjem, Ljudsko biće koje čuje. Ti moraš da platiš cenu znanja. - Posle nekog vremena, palma dodaje: - Taj princ je zao, da - ali on je jedan od nas. Ne možemo stati na stranu ljudskog bića protiv njega.

Ustajem. - Razumem. Hvala ti na pomoći. - Ne mogu a da ne upitam i poslednji put: - Je li bilo ikakvih vesti o Džesamin?

Palma se zamišljeno njiše na povetarcu. - Ima jedna devojka — kaže i zapeva: Kosa joj je crna kao gavranova krila. Usne crvene kao makov cvet. Srce nemilosrdno kao bobice beladone. A volja jednako smrtonosna. - To ne može biti ona - kažem, dok mi se srce slama. - U tom slučaju - ne možemo da nađemo devojku koju tražiš - kaže palma i zaćuti. Srećom, sinjora je izašla u dvorište da oreže grožđe. Treba mi samo nekoliko trenutaka da pripremim

najotrovniju mešavinu koju mogu da smislim. Kukuta, kukurek, pelen, arsenik, jedić i još šest drugih. Sve jednako smrtonosne.

Mogao bih da dodam med da zabašurim ukus, ali nema potrebe. Ne dajem sebi ni tren da se predomislim: podižem čašu i pijem. Telo mi vrišti u znak pobune, grlo mi se steže kao da imam omču oko vrata, ali moja volja je jača.

Ispijam i poslednju kap otrovnog napitka i podižem glavu. Baljonijeva stoji u dovratku, na pola koraka. Pogled joj pada na praznu čašu u mojoj ruci.

- Sinjora Baljoni, žao mi je što vam se namećem - kažem. Moram da govorim brzo, dok mogu. - Vrlo brzo će mi pozliti. Kad se to desi, molim vas, dajte mi vašu prvu formulu mitridata.

Primiče mi se za jedan korak. — Korove, šta si to učinio? - Ako mi ne bude bolje za sat vremena, dajte mi drugu formulu. Ako to ne pomogne, dajte mi i treću. —

Zastajem. Nešto mi nije u redu s očima. Soba deluje maglovito, a šaka mi se spušta na čelo. - Ako dode do treće, verovatno će biti najbolje da ne čekate predugo. Moraću da verujem vašoj proceni... u vezi s tim...

— Budalo nepromišljena! — viče ona, otimajući mi čašu i njušeći je. - Šta si to popio? Hvatam sebe kako se naslanjam na zid njene kuhinje. Ili ja klizim dole ili se pod podiže meni u susret.

Odjednom imam osećaj da mi je želudac pun slomljenog stakla. - Jedan od tri protivotrova će najverovatnije delovati. Tako mi je rekla palma Svetog Petra. Samo moramo da otkrijemo koji...

— Najverovatnije delovati! Budalo! Nije trebalo tako da rizikuješ život. Previše si vredan - bez tebe nema nade...

To su poslednje reči koje čujem. Kralj Engleske nije surov kao što bi mogao da bude, s obzirom na to da i njegov najobičniji zahtev ima

snagu zakona. Valjda bi trebalo da budem zahvalna na tome. Najčešće mene biraju da mu služim hranu. Posle toga mu pevam i plešem za njega. Kad mu pozli,

donosim mu nokšir da se ispovraća. Brišem mu lice hladnom vlažnom krpom, kao da je bolesno dete, i govorim mu da će se naše naporno putovanje okončati za dan ili dva najviše.

Ja sam jedna od mnogih kraljevih sluškinja, ali naređeno mi je da se postaram da mu postanem miljenica. To sam i postigla. Nije bilo teško; on jeste kralj, ali je i muškarac. Omililo mu se moje društvo zbog pažnje kojom sam ga obasipala,a nekoliko kapi pažljivo pripremljenog afrodizijaka jamčilo je da ću mu se svideti više od svih ostalih.

Kad zatraži od mene da se zadržim posle obeda, poslušam ga. Kad ostanemo sami, ponašam se dovoljno drsko da probudim njegovu strast. Kad poželi da uguši pobunu, ja se oduprem. Ali on uvek pobedi, jer on je kralj, narod ga voli. Bog ga je postavio za vladara i poglavara Engleske crkve na zemlji.

A za dva dana ću ga hladnokrvno ubiti.

60

Ne ovde, u njegovoj privatnoj kabini na brodu, gde bi to bilo previše lako. Ne - naređeno mi je da to učinim javno, pred engleskim dvoranima i pred očima Evrope, kako bi volja mog gospodara uterala strah u srca najmoćnijih ljudi na svetu.

Napokon mogu da sagledam pravu cenu svoje pogodbe s Oleanderom. Ako izvršim svoj zadatak, istog trena će me ubiti. Ako ne uspem, zadesiće me ista sudbina. Moji novi poznanici iz Društva Škorpiona su mi to jasno stavili do znanja.

U svakom slučaju, ovako ću provesti svoje poslednje dane na zemlji: u ovoj nemirnoj plovidbi u utrobi broda, od koje mi se prevrće želudac, kao izdajnička ljubavnica kralja koji pati od morske bolesti. Smejala bih se ili plakala, ili bih skočila s palube da nema laudanuma.

I da nema Oleandera. Jesam li luda što to kažem? Znam da je on uzrok moje propasti, moj uništitelj, ali on mi je jedini preostali pratilac. Njegovo bestelesno prisustvo postalo je moja zvezda vodilja. Njegova uporna privrženost je sve što me je sprečilo da se bacim u more.

On me vodi i teši. Govori mi koje posebne biljke da dodam laudanumu kako bih ostala ravnodušna ili uspaljena poput mačke. Celu noć mi šapuće laskave reči, sve dok ne zaspim iscrpljena žudnjom.

Kad bih samo mogla da te dodirnem, govorim mu. Kako bih voleo da te posedujem kao taj debeli kralj. Ali uskoro, mila. Uskoro. Svaki budan trenutak ispunjen je njegovim pohvalama mojoj lepoti, čak i dok zadižem suknju i podajem se

svom vladaru, njegovom veličanstvu kralju Džordžu III, milošću božjom kralju Velike Britanije i Irske, braniocu vere. Čiji život i vladavinu ću okončati, jer mi je tako suđeno.

Voda zapljuskuje tanko korito. Ravnomerno pljuskanje gondolijerovog vesla koje klizi kroz vodu. To su

zvuci uz koje se budim. Sinjora - pokušavam da kažem, ali reči mi ne izlaze iz usta. Jedva otvaram oči. Neko me je obukao u gospodsko odelo - čistu pamučnu košulju, pantalone i kaput do kolena. Odeća nije

moja i velika mi je. Stopala su mi bosa. Poduprt sam uz bok gondole, sa slamnatim šeširom širokog oboda. Desna ruka mi visi preko ivice

gondole. Mirna voda u kanalu je hladna, sluzava, neprijatna. Želim da podignem ruku iz vode, ali ne mogu.Izgleda da uopšte ne mogu da se pomerim.

Oko mene, studenti se smeju i šale. Veseli, hvališu se svojim neslanim šalama. Odnekud znam njihova imena. Srčenjak. Žavornjak. Anturijum. Žutilica.

- Vi niste studenti medicine - kažem, ili bar pokušavam. - Gle! Zemlja vam je još zakačena za korenje. Oni se smeju. — I ti si prekriven zemljom, gospodaru Korove. Ali to je možda zato što smo te upravo

iskopali iz groba. - Iz groba? - Naravno! Odakle misliš da leševi inače dolaze? Gondola prolazi ispod mosta i ulazi u senku. Sve je mračno. Ovog puta će nastupiti tama bez kraja, pomišljam s olakšanjem. Konačno sam došao do kraja ove strašne

agonije; već sam previše blizu smrti da bih osećao... tama samo što me nije obuzela, a s njom i mir... A onda se pali svetlo. I obuzima me bol. Kao i sam svet, okrećem se. Noć se pretvara u dan, dan u noć, iznova i iznova. Kad prestanem da se okrećem, ležim na leđima, raširenih udova. Nag sam. Čuje se jedno klik kad sto za seciranje legne na mesto. Usuđujem se da otvorim oči. Lica, stotine njih, blizu i neverovatno visoko, sva zure u mene. Gladna od

iščekivanja. Borim se da ustanem, ali privezan sam kaiševima za sto. Oleander staje preda me, srebrne kose, crnih krila sklopljenih uz leđa. Jedna ruka mu je podignuta i u njoj

svetluca nešto oštro. Gleda me s visine podrugljivim smaragdnim očima, iste jarkozelene boje kao i moje. - Korove! Kakvo iznenađenje. Svi smo bili prilično sigurni da si mrtav. - Ne — ne još — uzdahnem. Bol se vraća, brzo se širi, prebrzo...

61

- Vidim. Ali još malo pa će kraj. I masa se skoro okupila. Pripreme su izvršene. Prekasno je da menjamo planove. Kako su tvoji putujući zabavljači imali običaj da kažu? Predstava mora da se održi? Muzika, molim - zapoveda nekom nevidiljivom muzičaru.

Ali ne čujem nikakvu muziku - samo promukli vrisak gavrana — KRAAAAAAA! — dok se ledena oštrica spušta ka meni...

Oleandere? Da, dušo? Pitala sam se: postoji li gori zločin od ubistva kralja koga je Bog postavio da vlada? Taj zločin je užasno zao, sigurno. Ali postoji toliko različitih vrsta zločina, i svaki je gori od prethodnog. Teško da se

mogu svi pobrojati. Misliš da je to gore od oceubistva? Malo njih iskusi i jedno i drugo, mila. Smatraj se srećnom u tom pogledu. Ali zašto postavljati tako besmislena

pitanja? Nadam se da se ne predomišljaš. Jer strašno bih se razočarao ako bi prekršila reč. Ne. Znam da nije važno. Otići ću u pakao, u svakom slučaju. Samo sam bila radoznala. Mogu li da te pitam još

nešto? Radoznalost je ubila mačku, draga. Ipak, želim da znam. Je li Korov živ? Korov! Zašto pitaš? N... nisam sigurna. Volela bih da se oprostim s njim,pretpostavljam. Prekasno je, dušice. Hteo sam to da ti kažem. Korov je popio otrov. Ne! Ne verujem ti. Uveravam te, uzeo je dovoljno otrova da ubije desetoricu. Prilično je preterao, ako mene pitaš. Žao mi je ako te je ova

vest uznemirila. Ali znaš da te ne bih lagao u vezi s nečim što mi je tako blisko srcu. Plačem. Tiho, ljubavi. Obriši suze. Probudićeš njegovo veličanstvo. Ne mogu da prestanem. Uzmi još jednu dozu laudanuma. To će te smiriti. Još? Ali već sam toliko ošamućena –u glavi mi je zbrka... Što više uzmeš, to bliže mogu da ti priđem. Ako uzmeš samo još malo, prilično sam siguran da bismo mogli da se

dodirnemo. Zar te to ne bi utešilo, u ovom tužnom trenutku? Odlično - evo, moja krila već te grle. Možeš li da me osetiš? Mislim da mogu. Oleandere - umreću kad se sve ovo završi, zar ne? Kakvo pitanje. Moraš da mi veruješ, dušo. Kad tvoj zadatak bude izvršen, bićeš sa mnom. Ja sam tvoja večna

nagrada. Obećaj mi. Konačno ćeš pronaći utočište. Obećavam ti. - Budalo, budalo, budalo! Rizikuješ život zbog reči dvestogodišnje palme. Korove? Čuješ li me? Stenjem. Dva hitra prsta mi otvaraju desno oko. Kroz prorez vidim lice sinjore Baljoni. Zabrinuto, gnevno.

Više gnevno, rekao bih. Pušta mi kapke i tama se ponovo spušta. Pokušavam da se pomerim, ali uspevam samo da zastenjem.

-Još si živ. Bene!Jer bilo bi mi mrsko da mi se ne pruži prilika da te izgrdim zbog onog što si učinio. Čim budeš ustao, ima da ti očitam bukvicu goru od bilo kakvog otrova.

Sam otvaram oči, samo malo. Svetlost je zaslepljujuća. Stenjanje mi se opet otima sa usana. - Kako se osećaš? - Izgleda da ste ubeđeni da sam živ? Ja nisam toliko siguran. - Okrećem glavu s jedne na drugu stranu.

Mozak mi se obrće u lobanji poput duleta. - Treća formula je upalila? -Jeste. Sreća tvoja. Zamalo da umreš. Dala sam ti treću mešavinu čim sam uspela da te nateram da je

progutaš, ali čak i tad sam pomislila da je prekasno. - Koliko dugo sam bolovao? - Tri dana. Kralj i njegova pratnja su juče stigli u Padovu. Vratio si se iz mrtvih taman na vreme.

62

Mučim se da ustanem i uspevam da spustim stopala na pod. Soba se okreće jednom, ali se smiruje. Sinjora mi daje čašu limunade. - Pij - naređuje mi. - Sutra uveče ćeš prisustvovati kraljevskom balu pod maskama, ovde u Padovi. Kralj Džordž III i njegovi pratioci će bančiti do sitnih sati. Ti ćeš se postarati da ništa smrtonosno ne završi u kraljevom vinu. Ako mu iznenada pozli iz bilo kog razloga, daćeš mu mitridat - o čijoj delotvornosti sada možeš i sam da posvedočiš.

Vraćam praznu čašu sinjori i protežem udove. Najviše me mori glad. Dobar znak. - Kako ste uspeli da dobijete pozivnicu za tako ekskluzivan događaj?

Ona se smeje. — Imam mnogo prijatelja u Padovi, znaš! I ko je rekao da ćeš ti biti gost? Ti si zabavljač. Korove. Navešćeš ruže da procvetaju za kralja.

63

16. 11. novembar. Proslava Dana Svetog Martina Moj kostim za bal pod maskama može se opisati samo kao čudesan. Sinjora Baljoni je nabavila crno svileno odelo sa

smaragdnozelenim prslukom i crnom plišanom maskom da mi sakrije lice. Biljke iz botaničke bašte dale su svoje najnežnije izdanke i najmirisnije cvetove. Od njih je sinjora napravila živi plašt ukrašen zelenilom.

Uz pomoć tih hrabrih biljaka, večeras ću izvesti svoju najbolju predstavu. Kad bi samo Džesamin bila tu da je vidi. - Bellissimo - mrmlja sinjora Baljoni, vršeći poslednje prepravke mog plašta. - Kad bih samo mogla da

vidim lica tih izdajničkih engleskih aristokrata kad uđeš na vrata. - Vi ne idete? Spušta makaze za šišanje žive ograde. - Moram da ostanem, da čuvam Orto botaniko. Zlo će noćas hodati

Padovom. Oboje moramo biti na oprezu. - Ne bojte se, sinjora. Postaraću se da nikakvo zlo ne zadesi kralja. - Nadam se da hoćeš. - Mršti se. - Priznajem, Korove. Muče me zle slutnje. Bojim se da princ otrova

nimalo slučajno nije došao baš ovamo da demonstrira svoju moć. Ovamo, u Padovu. Zašto? - Mislio sam da su engleski dvorani planirali da se sastanu s doktorom Karburijem zbog njegovih

unosnih tretmana? -Govorim to ne bih li je nasmejao, ali ona se ne smeje. - To je razlog koji su naveli. - Ne deluje ubeđeno. - Jednom si mi prepričao svoj prvi susret s Oleanderom.

Bio si dete, slepi putnik na brodu. Sećaš se? - I te kako. Napali su nas pirati. Deo posade su ubili. Ostale su uhvatili i vezali. - Kad bih sklopio oči,

mogao bih da osetim slani miris mora i čujem krike ljudi na samrti, a da ne skidam pogled sa sinjore. - Lično sam pobio pirate pomoću otrova koji sam im stavio u hranu po Oleanderovom nalogu.

- Da li se ikada zapitaš zašto ti je spasao život? Od njenog pitanja me obuzme nelagoda. - Da se Oleander pita, svi bismo bili ubice. Mora da mu je bilo

zabavno da pretvori jedno prestrašeno dete u ubicu odraslih ljudi. - Slažem se. Ali ti nisi bio obično dete. Možda je imao razlog da te spase. Možda zamišlja da će tvoj dar

poslužiti nekoj mračnoj svrsi. - Daje mi masku. - Možda je odlučio da svoj opaki plan sprovede u delo upravo u Padovi jer zna da si ti ovde. Korove.

- Nas dvojica imamo suprotne ciljeve. - Obuzima me gnev. - Najveća želja mi je da ga uništim. - Ipak, da nije bilo Oleandera, ne bi poživeo da poželiš tu želju. - Pruža mi bočicu s gustom tamnom

tečnošću, zapušenu plutanim čepom. To je mitridat. Pažljivo ga odlažem u džep prsluka, dok me sinjora zabrinuto posmatra.

- Buona fortuna, Korove. - Zaustavlja me na vratima. -Seti se, večeras nije samo kralj Engleske u opasnosti. Oleander će ti postaviti zamku. Moraćeš da budeš jak, da budeš spreman na izbor - možda i da žrtvuješ...

Ne mora više ništa da kaže. Sećam se užasnih lekcija kojima su me naučile biljke iz otrovne bašte u opatiji Haln, kad je moja voljena

ležala na samrti. Sećam se kako su me naterale da radim ono što mi je bilo nezamislivo. Kako su me naterale da shvatim da će se moje poimanje ispravnog i pogrešnog izlomiti kao sasušeno lišće pod težinom moje ljubavi prema Džesamin.

Kada bih morao da biram da li da spasem Džesamin ili kralja - koga bih izabrao? Nemam vremena da se pitam. Moram da idem. Sinjora mi pak još ne pušta ruku. - Razmišljala sam i o vojniku koji je posekao kralja Mitridata - tiho kaže. - Nije mali zločin ubiti kralja,

čak i ako se to učini iz odanosti. Taj čovek je zbog svoje službe platio životom. - Uradio je ono što su tražili od njega — govorim to da je utešim, ali ona vrti glavom. - Kao i svi mi. Ipak, bilo je to vrlo hrabro. Volela bih da sam poznavala tog čoveka. - Ljubi me na

rastanku, po jednom u oba obraza, i brzo odlazi, ali ne pre nego što primetim suzu u njenom oku. Razumem: ne očekuje da će me ponovo videti živog.

64

Kraljeva svita u sporoj povorci putuje ulicama Padove ka Palazzo della Ragione. Zasigurno predstavljamo pravi spektal, parada engleskih aristokrata i njihovih kurvi, svi u kostimima i pod maskama. Deca upiru prstom i zure pa beže u senke kad se primaknemo.

Niko ne zna ko smo, niti da kralj Engleske putuje s nama. Ako nas pitaju, rečeno nam je da se predstavimo kao bogati engleski građani u obilasku Evrope, ali sumnjam da ima mnogo turista koji su putovali tako raskošno.

- Belladonna - viču kad me ugledaju. Prelepa gospa, zaista. Nosim crnu grčku stolu od tila, masku ukrašenu ljubičastim orhidejama i bele cvetove oleandera u vranoj kosi. Ti cvetovi su otrovni sami po sebi, ali jedan sam umočila u smrtnosnu dozu otrova koju sam lično pripremila tog dana.

Ruke i vrat su mi otkriveni, i haljetak jedva da mi pokriva telo, ali do sada sam prestala da se obazirem na čestitost. Po Oleandrovom nalogu, namazala sam kožu mešavinom afrodizijaka, kojom ću zadržati kralja u svojoj vlasti. Zahvaljujući tome, danas mi niko neće stati na put, jer ću najmanjim dodirom uspostaviti kontrolu nad svakim ko se približi. Ne smeta mi ni novembarska hladnoća, jer mi vrela krv brzo teče venama.

Skuvaćeš jutarnji čaj kako ti budem naredio, rekao je Oleander kad sam se probudila. Nektar asasina daće ti potrebnu hrabrost. Poslušala sam ga, i sada u meni nema ni trunke straha. Moje reakcije mi se čine neprirodno ubrzanim, ili je ostatak sveta usporio. Čini mi se da bih mogla da uhvatim kap kiše u letu.

Ne znam koje predložio da tema bala pod maskama budu biljke - čula sam da je do toga došlo zato što se Palazzo nalazi iznad zelene pijace u Padovi - ali to savršeno odgovara mojim namerama. Kralj je prerušen u suncokret, jarkonarandžast naborani okovratnik uokviruje mu lice. Svi ostali maskirani gosti ukrašeni su upletenim lišćem i raskošnim cvetnim ukrasima.

- Eno je - kaže neko kad skrenemo. - Palata razuma. -Spolja, krov izgleda kao trup ogromnog prevrnutog broda. U mislima vidim ljude kako se utapaju, nošeni talasima olujnog mora. Čujem njihovu vrisku, pozive u pomoć, prigušen plač...

Oprostite što vas ne spasavam, pomišljam, ali i ja se utapam i uskoro ću umreti. Onda trepnem i ta slika nestane. Penjem se stepenicama sa ostalim dvorskim damama. Zajedno ulazimo u salone, ogromnu dvoranu na

spratu u kojoj će se održati bal. Nikad nisam bila u tako velikoj prostoriji; od same njene veličine mi se zavrti u glavi. Kako bi se uskladila

s našom temom, dvorana je ispunjena drvećem u saksijama i vencima procvalog cveća. Liči na plutajući raj, rajsko ostrvo koje plovi nebesima. Svi koji uđu zinu u čudu kad ugledaju zvezdani svod naslikan na zasvođenoj tavanici i freske na zidovima, koje predstavljaju dvanaest znakova zodijaka.

I ja zastajem pored svake da joj se divim, dok ne dođem do znaka Škorpiona. — Coragio, dušice. Neću dozvoliti da ne uspeš. Uzdahnem u čudu. Oleanderov glas mi je poznat kao sopstvene misli, ali ove reči nisu potekle iz moje

glave, već odnekud iza mojih leđa. Okrećem se. Preda mnom stoji princ lično: srebrna kosa svetluca mu na svetlosti lampi, ali me srce boli od smaragdne boje njegovih očiju - ne, ne misli na Korova, govorim sebi, prekasno je za to.

- Moje moći rastu iz dana u dan. Za to treba tebi da zahvalim, mila. Premašila si moja najveća očekivanja. - S krilima od kožastih listova, izgleda samo kao još jedan ekstravagantno kostimiran gost - ipak, ne mogu da kažem da li je stvaran ili prikaza. — Ne mogu dugo da ostanem, ali ovo veče ne bih propustio ni za šta na svetu. Izgledaš zaprepašćeno, draga moja - jesi li toliko iznenađena što me vidiš?

Jedva uspem da procedim; - Da. Odlično, šapuće on, nestajući. Jer ja obožavam iznenađenja. Kao što ćeš uskoro videti. Sinjora Baljoni je bila mudra što je to tako organizovala. Prostorija je ispunjena biljkama, mojim

saveznicima. Izdignuta pozornica omogućava mi da vidim sve prisutne. Lako mogu da uočim izdajnike. Prerušeni su u otrovne biljke - naprstak, rododendron, narcis, jedić - i kad

prođu pored drveća u saksijama poređanim s obe strane ulaza u dvoranu, lišće zadrhti za uzbunu. Ima mnogo pića i pesme. Stolice su sada okrenute ka sceni. Kralj suncokret seda pozadi. Već se tetura od

previše šampanjca. S obe strane mu stoji po jedna vrsna lepotica.

65

- Započnite svoju neverovatnu predstavu, sinjor Errbacia1- dovikuje on glasno. - Jer me čekaju večera i piće. A onda - krevet!

- Kako vaše veličanstvo zapoveda - kažem uz naklon. Zamahujući veličanstvenim ogrtačem, izvodim jedno čudo za drugim. Navodim mladice vinove loze da izrastu i izviju se u vazduhu. Kitice šušuljka i lavande cvetaju na moju komandu.

Masa kliče i tapše posle svake tačke. Veruju da je u pitanju neki trik, ali dobar. Nisu ni svesni da se pred njihovim očima dešavaju prava čuda.

Kao što sam radio s trupom putujućih zabavljača, ostavljam ružu za kraj. Stvaram tuce neotvorenih pupoljaka na tek posečenim stabljikama. Prvo ih pokazujem jednom gledaocu blizu pozornice, proćelavom muškarcu ukrašenom grančicama bora.

Kroz svoj monokl, on pregleda svaki pupoljak. - Pravi su, baš pravi - objavljuje on publici. Stavljam ruže u vazu. Duboko im se poklonim i prenesem svoju molbu. Polako, jedna po jedna, ruže

cvetaju. Aplauz je dug i glasan. Uzimam buket potpuno procvetalih ruža u naručje. Iz navike - ili nade? -

pretražujem pogledom publiku, tražeći devojku koja najviše liči na Džesamin. Kao što se desilo bezbroj puta ranije, pogled mi šeta s jedne zlatokose devojke na drugu, a zatim produži, s

razočaravanjem. Sve dok ne ugledam...Džesamin. Ledenoplave oči koje zure iza modre maske.Kosa joj je crna kao grobarev

kaput. Njeni meki, rumeni obrazi ispijeni su i beli kao mermer. Njene krvavocrvene usne obešene su u šoku. Ne bih je prepoznao bez maske. Ali ona joj uokviruje oči, tako da mogu da ih vidim odvojeno od ostatka.

Džesaminine oči. Prepoznao bih ih bilo gde. Te oči me sada netremice gledaju. Užasnute. Kraljevi prsti dokono dobuju po nagoj koži njenog vrata. I sam sam ljubio to mesto, baš tu nežnu šupljinu

njenog grla. Njene grimizne usne oblikuju reč — Korov... Korov - bože dragi - to je Korov. On klima glavom i klanja se, a pogled mu luta prostorijom. Kao da se na trenutak zadržao na meni. Ipak,

ne pokazuje nikakav znak; izraz lica mu se ne menja. Galantno daje jednu ružu oduševljenoj mladoj ženi i silazi s poroznice.

Odmah sam ga prepoznala; kako i ne bih? Čim se popeo na scenu, očarao me je svakim pokretom gracioznog tela, crnih neukrotivih kovrdža, smaragdnim bleskom u očima.

Jedino mu je držanje drugačije. Nekada je bio nenaviknut na društvo ljudi i držao se oprezno. Sad je pronašao svoje mesto u svetu. Njegova gracioznost i tiho samopouzdanje ostaviće svaku ženu bez daha.

Nije mogao da me prepozna - molim se da nije. Ne samo da sam kostimirana i maskirana već sam se cela promenila, spolja i iznutra. Da me Korov vidi ovakvu, sa usnama boje rubina, u tankoj pripijenoj haljini, okupanu napitkom zbog kojeg me kralj pipka kao pijani mornar, sa smrtonosim oružjem zadenutim u kosu - gadno bih se osramotila.

Ima li vremena za bekstvo? Oglašava se zvono za večeru. Gosti zauzimaju mesta za dugim svečanim stolom i strpljivo stoje pored svojih stolica, čekajući kralja.

Kralja - mog kralja, kojeg se spremam da ubijem. Kako mogu da izvedem takvo zlodelo dok Korov posmatra? Sam pogled na njega budi u meni osećanja za koja sam mislila da su mrtva. Ljubav. Nadu. Razlikovanje dobra i zla. Sve se to probija kroz otrovnu izmaglicu koju sam prihvatila kao svoje prirodno stanje.

Korov - dođe mi da vrisnem njegovo ime, ne zvezdama na oslikanoj tavanici ove velike dvorane, već onim pravim, na skrivenim nebesima iznad. Pretvorila bih njegovo ime u pesmu radosti — ali ko bi je pevao? Džesamin ili Beladona? Čudovište naučeno da ubija, kao asasini? Duša prokleta za čitavu večnost? Ili posrnula devojka s kojom su surovo postupali i za koju još uvek postoji mala nada u spas?

1 Korov, na italijanskom. (Prim, prev.)

66

Članovi Društva Škorpiona stražare kraj svakog ulaza u dvoranu. Poznajem ih po kostimima ukrašenim otrovnim cvetovima po kojima nose ime. Naprstak. Hrizantema. Rododendron. Narcis.

Služeći se šarmom, uspela bih da se provučem pored svih ljudi ovde, ali ne i pored njih. Oni znaju za moje opojne trikove i ne skidaju pogled s mene. Ako pokušam da pobegnem, zadaviće me za sekund.

Nemam kuda da pobegnem. Nemam gde da se sakrijem. Zvono se ponovo oglašava. Osvrćem se očajno, poslednji put. Više ne vidim Korova u masi. Ako me nije prepoznao i ako je otišao, biće to poslednja i najveća milost koja mi je ukazana. Sad je vreme

da se sastanem sa sudbinom. Neka kraj dođe brzo, molim se bogu koji bi uslišio molitvu jednog ubice. I meni i kralju. Vukući svoj plašt od suncokreta za sobom, kralj prilazi pozlaćenoj stolici u čelu stola. Seda, a gosti slede

njegov primer. Sveštenik čita molitvu pre večere i laskavo najavljuje važne zvanice. Zatim ustaje neki muškarac i obraća

nam se. Poznajem ga pod imenom Jedić; čini se da zauzima visoki položaj medu dvoranima. Kucne po čaši i sačeka da se svi utišaju.

- A sad - otpočinje govor sa usiljenom visokoparnošću -po običaju, gozbu u slavu Svetog Martina počećemo otvaranjem boce ovogodišnjeg vina.

Čuje se odobravanje dok donose bocu na sto. Na njoj nema nikakvog natpisa, samo slika: kitica belog cveća s ovalnim kožastim listovima - poput onih u mojoj kosi. Sluga kamenog lica sprema se da izvadi zapušač.

- Mnogi kažu da novo vino nikad nije dobro kao staro — nastavlja izdajnik. - Ali to nije uvek tako. Ponekad je promena u odnosu na staro dobra. Promena je prirodna, kao smena godišnjih doba. Ne treba je se plašiti.

- Zvučiš kao neki revolucionar, Čarlse! - dovikuje neko. Začuje se erupcija nervoznog smeha. - A ti kao neki aristokrata - odgovara on. - Ali nismo se okupili da bismo pričali o politici. Sutra postimo,

danas se gostimo! - Istina! - Otvorite nove boce i iskapite staro vino! Dok zauzimam mesto s kraljeve desne strane, namerno se očešem o muškarce koji mu sede blizu. Koprena

požude koju bacam izbrisaće svaku sumnju, makar nakratko. To će biti dovoljno. Kralj se okreće ka meni sa žarom u očima i pruža mi čašu. - Napuni mi ovo, devojko. Biće još slađe ako ga primim iz tvojih ruku. Milujem mu prste dok mu uzimam vinsku čašu iz ruke. -Poslednji cvet za Vaše veličanstvo - kažem. Sa

čednim osmehom, posežem rukom u kosu i vadim smrtonosni cvet koji čeka. Za to vreme, kiša čistih belih latica pada s venca od ljiljana iznad nas. Padaju pred stopala mladića u crnoj

svili, s pojasom smaragdnozelene boje, kao njegove oči. To je Korov. Ostavio je svoj plašt od zelenila, izašao iz senki i sada stoji na manje od deset koraka od mene.

Pogled mu je prikovan, ali ne za mene, već za vinsku čašu u mojoj ruci. Korove! Kako sam mogla da zaboravim na lepotu života? Na dobrotu? Na ljubav? Prekasno je, dušo. Držim smrtonosni cvet oleandera na dlanu. Prekasno je da se predomisliš. Kralj me žudno gleda. Osmehujući se, ubacujem cvet u vino. Promućkam vino u čaši. I ispijam iz nje.

67

17. Umirem, ponovo se utapajući na dnu reke Tajn. Vreo bol preseca mi grudi; pluća hoće da mi se rasprsnu.

Poslednjim atomom snage se odbacujem i borim da izronim iz mutne vode, što dalje od tame, na svetio, ali ono je tako daleko...

Udahnem naglo i otvorim oči. Ležim u Korovovom naručju. - Znam da sam mrtva, ali ovo ne može biti pakao - šapućem. — Gde sam? Nežnost mu preplavljuje lice. - Živa si. Bezbedna si. Sada si sa mnom. Ponovo zatvorim oči i utonem u njegovu toplinu. Njegov poznati miris zemlje. To je skoro dovoljno da

zaboravim sve što se desilo - koliko je vremena prošlo otkako smo se poslednji put ovako grlili? Ja obožavam iznenađenja... Fantazija o blaženstvu traje samo trenutak, pre nego što se setim ko sam i šta sam zapravo. Da ništa nije

kao što je bilo i da više nikad ne može biti. Naglo otvaram oči i pokušavam da sednem. - Gde smo? Neki ljudi će me ubiti ako me nađu. - Osvrćem se unaokolo. Nalazim se u maloj, suncem

okupanoj spavaćoj sobi u, kako se čini, nečijem domu. Na prozorskim daskama poredane su biljke u saksijama. - Bezbedni smo, pod zaštitom verne prijateljice. Ljudi o kojima govoriš veruju da si mrtva i neće te goniti.

- Glas mu se stegne. - Ne mogu isto da tvrdim za njihovog gospodara. - On je i moj gospodar — Korove. Potpala sam... On me grli i drži dok plačem. Naposletku progovara: -Otišao sam na bal pod maskama da bih sprečio

kraljevo ubistvo. Kad sam te ugledao toliko promenjenu — na te reči sam zajecala - znao sam da si pod prinčevom vlašću. Ali dok me ljiljani nisu upozorili na smrtonosni cvet u tvojoj kosi, nisam ni zamišljao da ćeš ti biti ubica.

- Sigurno misliš da sam čudovište. Uzima me za ruke. - Isto to sam ja jednom izgovorio tebi. Sećaš li se? Bio sam siguran da ćeš me omrznuti

kad otkriješ moju pravu prirodu. Džesamin, popila si otrov namenjen kralju. Kakva god nečist da je pustila korena u tebi, seti se - u tom trenutku si odbila da učiniš zlo. Odbila si po cenu sopstvenog života.

- Bila sam obuzeta stidom, ne dobrotom. Jedina želja mi je bila da ti ne saznaš u kakvu bednicu sam se pretvorila. -Gledam ga upitno u oči. - Znam kakav sam otrov stavila u to vino. Zašto nisam mrtva?

On se osmehuje. - Kad si se srušila, jedan čovek je skočio i uzviknuo: „Kraljeva čaša je otrovana! Devojka mu je spasla život!”. Nastao je metež. Mačevi su izleteli iz korica, optužbe za izdaju pljuštale su na sve strane. U toj ludnici sam te podigao u naručje i pokušao da pobegnem. Izdajnici su pokušali da me zaustave. Uz pomoć prijatelja, uspeli smo.

- Biljaka? Klima glavom. - Uplele su ljude u lozu, prikleštile ih granama i zadržale ih trnjem na odstojanju. Kad smo

izašli, dao sam ti moćan protivotrov. Poneo sam ga sa sobom da bih spasao život kralju. Umesto toga, spasao sam tvoj.

- Kralj - šta se desilo s njim? - Neozleđen je, ali besan. Sada on i njegova straža znaju da u njihovim redovima postoje izdajnici.

Ubuduće neće biti tako neoprezni. - Pogled mu smekšava. - Moja voljena, moja Džesamin! Pogled na tvoje oči je kao ponovno rađanje. Prelepe su. Nevine. Dostojne ljubavi. Svuda bih ih prepoznao.

Onda me ljubi, nežno, po jednom u svaki kapak. Srce mi je toliko ispunjeno ljubavlju da boli, ali čak i sada ravnomerno pulsira od strepnje.

- Korove. Bojim se. Ne znam šta će Oleander učiniti. Uzima me u naručje i privlači sebi. - Nije trebalo da te napustim. Kako sam mogao da te ispustim iz vida? - Treba da pobegnemo... - Ne još. - Vrhovima prstiju klizi mi niz vrat, preko ključne kosti. - Predugo sam čekao - mrmlja. Zaledim se. Afrodizijak još uvek deluje. Sporije, sad kad je izvetrio, ali jednako pouzdano kao ranije. Oleanderov okrutni glas mi zazveči u glavi. Jesi li zaboravila, mila? Niko, čak ni tvoj voljeni cmizdravi Korov neće ti prići osim ako ja to ne želim.

68

- Korove, ne - posegnem za bočicom mitridata u nadi da bi ga on mogao izlečiti od ovog opojnog sredstva - ali ona je prazna. Dao mi je i poslednju kap.

Misliš da bi se taj pravdoljubivi dosadnjaković ovako topio od ljubavi prema tebi bez pomoći mojih moćnih napitaka? Da bi gugutao kao zaljubljeni golub i stenjao od požude? Ne, dušo. Prezreo bi te zbog onoga što si postala i svega što si učinila.

- Draga moja - šapuće Korov, raskopčavajući moj lagani haljetak. - Kako si lepa. Kako bi te samo prezreo! Ovaj cirkuski prevarant koji navodi čedne pupoljke da procvetaju — kakve bi on koristi imao

od potrošenog i izgaženog cveta kao što si ti? Pokaži mi pčelu u Engleskoj koja još nije okusila tvoj slatki, otrovni nektar... - Voli me, Džesamin — Korov mi obujmi lice šakama. — Voli me kao nekad. Mnogo si mi nedostajala. Usne nam se spajaju. Tela nam se pripijaju kao dve srodne duše koje se stapaju u jednu. Meni je glava

bistra, prvi put posle više meseci. Korovov lek mi je očistio telo od laudanuma i svih drugih Oleanderovih otrova.

Ali dok sam ja povratila zdrav razum, Korov je podlegao otrovu. Oči mu previše sijaju od strasti. Disanje mu je previše ubrzano. Moje sopstveno telo je sada otrov - moja blizina ga je potčinjava prinčevoj moći.

Pokušavam da se odvojim od njega. - Korove. Moram da idem. — Ne — mrmlja mi on u vrat. — Izgubio sam te, a sad sam te našao. Nikad te više neću pustiti. Volim te. Njegove reči mi padaju na dušu poput lekovite kiše, kap po kap. Kad bi samo bile stvarne! Ali otrov je

sigurno počeo da deluje istog trenutka kad me je podigao u naručje. Sa svakim trenutkom tokom kog se brinuo o meni, brišući mi znoj sa čela, milijući mi šaku dok sam spavala, prinčeva moć nad njim je rasla.

Čim me je Korov prvi put dotakao, prestao je da vlada svojim mislima i osećanjima. A kad dejstvo kreme prestane, moraću da se suočim sa istinom.

Hoće li onda biti ljubavi u Korovovom srcu? Ili prezira? Možda čak mržnje? Hoću li se ikad usuditi da saznam? — Izvini — govorim promuklo. — Pusti me. Molim te. — Zašto? — Obesio je lice. - Voliš li me još? Hajde, mila. Okončaj ovu sramnu predstavu. Tvoj poslednji ljubavnik je barem bio kralj. — Ne - odgurujem ga. — Moram da idem. Moram da se vratim svom gospodaru. Pušta me. - Misliš na Oleandera? Ali služiti njemu gore je od smrti. — Onda je trebalo da me pustiš da umrem. Korovove oči su ispunjene tugom. - Džesamin, šta se desilo s tobom? — Svašta. - Stežem šake u pesnice ne bih li sprečila sebe da posegnem za njim. - Ostavi me na miru.

Korove. Ukaljana sam zlom, ubistvom - nisam čak ni ljudsko biće. Za mene nema nade. - Ubijala si, ali si i lečila, znam da jesi. Kao biljke iz apotekarske bašte, ti si i iscelitelj i ubica. Kao i ja. - Morala bih da umrem stotinu puta da bih se iskupila za sve živote koje sam oduzela. Kamo sreće da

sam umrla u opatiji Haln! Nikad ne bih pala ovako nisko. Umrla bih kao ljudsko biće, umesto kao đavo. Glas mu drhti. – Ali ja nisam nimalo bolji od tebe, Džesamin. I ja sam ubijao. Njegov bol me tera da zaplačem. - Misliš li na propovednika na raskršću? - šapućem. Vidim da sam u

pravu, jer on spušta glavu od stida. - Svet nam neće oprostiti — kaže — ali valjda možemo pronaći način da oprostimo jedno drugom? -Ja tebi opraštam, Korove. — Potrebna mi je sva snaga volje da bih se udaljila od njega. — Ali sebi nikad

neću moći da oprostim. Kad je podigao glavu, već sam bila pred vratima. - Ne, Džesamin, ostani! Gde ima života, ima i nade. - Ne uvek. - I onda potrčim. Sa svakim pređenim korakom, duša umire u meni. Bol je neizdrživ. Znam samo jedan način da ga zaustavim.

69

18. Jesi li se mnogo umorila, dušo? Mora da jesi. Čak i uz tako veliku dozu laudanuma, zaboravljanje je iscrpljujuć posao.

A ti moraš mnogo toga da zaboraviš. Umorna sam, da. Previše umorna da razmišljam. Bio je to dug put. Zgrešila si; nisi me poslušala i mnogo si me razočarala. Žao mi je. A tako sam se radovao trenutku kad se kralj opruži mrtav na podu! Njegovi verni plemići bi odmah pokušali da te

ubiju, i jadni Korov bi morao da donese veliku odluku - da spase kralja na samrti ili da odbrani voljenu ženu koja ga je ubila. Ali ti si upropastila moj mali plan.

Nisam znala — nisam mislila... Ipak, sad si sa mnom. Mudro si izabrala kad si napokon ostavila tog glupog dečaka. Mislim da si dovoljno propatila.

Dozvoli da te sad ponesem na svojim krilima. Zima dolazi. Vreme je za počinak. Odvešću te na bezbedno mesto. Više ne znam šta da radim. Dođi. Hajde da letimo. Evo nas. Čekaj — znam li ja ovo mesto? Onoliko dobro koliko ja poznajem tebe, mila. Je li to spaljena ruševina opatije Haln?I je li ono kapija bašte otrova koju je moj otac zasadio tako davno? Čekaj - moj

otac, mislim da se sećam. Mrtav je, zar ne? Ili je to bio samo san? Hajde da ne pričamo na tužne teme. Mnogo si mi draga, Džesamin. Posmatrao sam te otkako si bila devojčica, znaš.

Iskušavao sam te godinama, dozivao te, mamio te da priđeš bliže. Čak i dok si bila dete, tvoja blizina je pothranjivala moje moći. Sečaš li se kako si čežnjivo virila kroz one gvozdene rešetke? Kako si žarko želela da otključaš tu kapiju, udeš u moje svetilište i otkriješ sve moje najčuvanije tajne? A sad si ovde. I moja si. Nemaš više nikog, ali niko ti i ne treba. Ja sam ti sad i otac i majka. Ljubavnik i gospodar. Tvoja bolest i tvoj lek.

Ona me gleda i shvata. Ah, te oči! Bledi safiri ukrašeni suzama. Moje, sada. Oleandere, tako mi je hladno. Znam. Volim da je gledam kako drhti. Tada svetluca kao brezov gaj kad vetar dune kroz njega. Lezi, mila. Želim da te vidim među lišćem. Ali zemlja je skoro zaleđena. Lezi i budi mirna. Leže na zemlju i zagleda se u nebo. Šta sad? Sačekaj i videčeš. Na moju komandu, tanko korenje izvire iz zemlje i uvija se oko nje. Ne. Želim da te vidim obučenu u čipku. Kao mladu. Polako, nežno, tanano korenje prepliće se oko nje. Ona tiho uzdahne. Crvi mile iz zemlje i oduševljeno

gamižu preko bledog mesa. Bojiš li se? Iz usta joj izlazi para u brzim, katkim naletima. Glupo pitanje, znam. Mahnem rukom i korenje počinje da joj puzi uz lice, stvarajući živi veo. Svadbeni veo. Ona ječi i zatvara

oči. Nije ni svesna da je ovo samo početak našeg zajedničkog života. Pogledaj me, Džesamin. Pogledaj me. Neposlušna devojka. Krivim prst i korenje se svija oko njenih kapaka i široko joj otvara oči. Uspaničene

očne jabučice unezvereno kolutaju, divlje od straha. Ne može čak ni da trepne bez moje dozvole. Je li ti sada jasno?

70

To je predivan trenutak za pamćenje, kad otpora više nema. Kad sva nada nestane i strah postane predaja. Ima izvesne nežnosti u tome, kao kad plen ogoljava svoje grlo pred grabljivcem, moleći za taj poslednji čin milosrđa — podari mi brz kraj...

Sad osećam radost tog trenutka, dok se te krupne oči pune suza okreću ka meni. Kome drugom mogu da se okrenu? Ja sam sad njen svet i ona je moja. Ipak, džentlmen mora da pita. Kleknuvši na jedno koleno, kao što pristoji princu koji prosi ženu.

Hoćeš li biti moja, mila? Hoćeš li me slušati celim svojim otrovanim srcem? Da - šapuće ona. - Osim ako me ne pustiš da umrem. Znaš da to nikad ne bih učinio. Pokretom ruke naređujem korenju da joj sklopi oči i zapečati ih. Hiljadu vretenastih prstiju upliće joj se u

gustu kosu. Korenje je cimne i glava joj padne unazad; ona načas krikne. Klimnem glavom, a korenje je steže malo-pomalo, od glave do pete, sve dok moja nagrada ne ostane čvrsto prikovana za tlo. Sirena uhvaćena u ribarsku mrežu. Moja, napokon.

Pokazujem naniže, ka zemlji. Korenje me sluša, zato što mora. Ona tone, ud po ud, sve dok joj tamni pokrov zemlje ne prekrije telo. Jedino joj nos i usta ostaju na površini. Ta medna usta meka poput latica. Čak i dok se bore za vazduh, napućena kao u šarana, vrlo su ljupka.

Nežno ljubim te uzdrhtale usne. Hoćeš li biti moja? Da. Zakuni se, dušo. Životom koji ti je najmiliji. Znam da to nije tvoj sopstveni život. Kunem se. Korovovim životom, kunem se. Njegovim životom, da. Seti se ove zakletve, za slučaj da ti ikad ponovo padne na pamet da me ne poslušaš. Kako si

samo bespomoćna i neodoljiva! Tako lepo umotana u zemlju, kao poklon koji samo ja mogu da otvorim. Ostavljaš me bez daha, Džesamin.

Plamteći od žara, ponovo je ljubim i ležem na nju. Prekrivam je svojom zelenom krošnjom. Menjam obličje, razvijaju mi se stablo i listovi. Pun sam biljnog soka i zrelih pupoljaka, korenje mi traži vlagu, listovi mi se okreću ka suncu, ali nije vreme. Jer zima dolazi i mi moramo poći dole, dole, duboko u zemlju punu truleži i crva. Tonemo a moja voljena polazi sa mnom...

Blagi bože - Oleandere — kuda me to vodiš? Vreme je da odemo kući, mila. Mojoj kući. Našoj kući.

71

19. Luke u Padovi i Veneciji bile su zatvorene kad se vest o napadu na kralja proširila. Iz grada se nije moglo

isploviti brodom, tako da sam, iako se sinjora Baljoni usprotivila mom, kako ga je nazvala, „idiotskom planu”, pešice otpočeo putovanje preko planina, kroz revolucijom razorenu Francusku do luke Kale.

Video sam prizore previše grozne da bih ih opisao. Ljudske glave na kočevima na svakom raskršću. Rulje koje lutaju ulicama, spremne da ubiju svakoga - muškarca, ženu ili dete - za koga pomisle da pripada suprotnom taboru.

Video sam sve, ali malo toga sam osetio. Najužasnija ljudska zlodela teško da se mogu uporediti sa zlom neukrotive prirode.

Tek kad je Džesamin pobegla od mene i kad je žudnja popustila, shvatio sam; i ja sam bio otrovan na neki suptilan način. Ali nje tada više nije bilo.

Shvatio sam da su i jedno i drugo Oleanderovo delo — ljubavni napitak i njen preplašeni beg. Biljke iz botaničke bašte nisu htele da mi kažu kuda ju je odveo, ali u srcu sam znao da postoji samo jedan odgovor: odvešće je u Englesku. U Nortamberlend. U baštu otrova.

Tamo sam se zaputio. Ta đavolja bašta me proganja u snovima. Svakog dana se odupirem snu što duže mogu, ali čim sklopim

oči, košmar se vraća: bašta otrova, opustela od zime. Gole grane, mrtve stabljike. Tlo je prekriveno debelim snegom, osim na jednom mestu, gde led neće da se uhvati.

U snu imam krila, kao Oleanderova. Slećem i spuštam šaku na to mesto. Svuda unaokolo zemlja je zaleđena. Ovde je topla kao ljudsko telo.

Sneg pada širom severne Engleske. Prekriva polja i stvara visoke nanose. Međutim, samo na ovom mestu pahulje se tope čim dodirnu zemlju, otkrivajući iznova jezivu šaru u obliku devojačkog tela koje leži na goloj zemlji.

Oteo ju je!, vičem šumama i poljima. Ali zimzeleno bilje drema, a lisnate biljke se odmaraju pod zemljom. I sam ležem na to mesto, i postavljam udove tamo gde su udovi moje drage nekada počivali. Ne osećajući

hladnoću, puštam da me sneg prekrije. Pripijam se uz tlo kao da će zemlja pokušati da me otrese i odbaci put nebesa.

Spuštam usne na zemlju i dozivam je, ponovo i ponovo, sve dok mi se usta ne napune zemljom a suze mi se ne zalede na obrazima.

Džesamin — Džesamin — Džesamin! Tada se probudim, uvek. Drhteći od beskrajne zime. Oštre zime posle koje možda nikad neće granuti

proleće. Uvijam se u ogrtač i nastavljam dalje. Uskoro ću stiću u Kale. Ako mi vetar i vreme dozvole, posle pola

dana plovidbe preći ću Lamanš i iskrcati se u Dover. Onda ću kopnom poći ka Nortamberlendu. Šta me tamo čeka, to samo sveti bog zna.

Iz tmurnog sivog neba, iz sata i sat, sneg i dalje pada.

72

BELEŠKA O AUTORU Odrasla u divljim predgrađima Long Ajlenda, Merirouz Vud se sa sedamnaest godina preselila u Njujork

da studira glumu. Ubrzo je napustila studije i počela da glumi, režira i nastupa u kabareima, da bi se naposletku okrenula pisanju. Isprva je pisala za pozorište i film, pre svega drame i scenarija, ali i libreta, i dobitnik je mnogih nagrada u toj oblasti. Godine 2006. objavljenje njen prvi roman, koji su kritika i publika dočekali s oduševljenjem.

Naposletku je diplomirala i sada drži časove kreativnog pisanja. U slobodno vreme voli da sređuje baštu, vozi bicikl i kajak, obožava da dremka, čita knjige i traži nove vegetarijanske recepte. Živi u Njujorku s dvoje dece, dve mačke i jednom malom živahnom kućom.