Република Српска

С.Ш.Ц. „Петар Петровић Његош“

Образовни профил: гимназија, општи смјер

МАТУРСКИ РАДТема: Наполеон Бонапарта

Име и презиме:

_____________________

УВОДФранцуска је у XVIII вијеку била велика сила и типична апсолутистичка феудална монархија. Иако се знатно развила капиталистичка привреда, феудалци су задржали економску моћ и имали су монопол у управљању државом. Владајућа федална класа састојала се од два сталежа-племства и свештенства. Око 300.000 припадника племства и свештенства угњетавало је око 25.000.000 становника-сељака, градске сиротиње, ситних власника и буржоазије, коју су сачињавали трговци, индустријалци и банкари. Сви становници Француске, који нису припадали племству и свештенству, сачињавали су трећи сталеж. Земља је била власништво племства, свештенства и краља, а обрађивали су је сељаци. Иако сељаци нису више били везани за земљу, давали су многобројне дажбине посједницима. Они су Католичкој цркви давали десетину производа, а држава многе порезе. Француска буржоазија је у XVIII вијеку била имућна, али није имала удјела у управљању државом. Због свог незадовољства стала је на чело народног покрета против

феудалног система. Интелигенција из разних друштвених слојева (књижевници, филозофи, научници и умјетници) били су главни носилац идејне борбе против феудалног поретка. Најистакнутиjе личности које су идејно припремиле Француску револуцију били су: Монтескје, Волтер, Жан-Жак Русо и други. Револуцију је убрзала финансијска криза у Француској крајем XVIII вијека, до које је довео расипнички живот на двору краља Луја XVI, расипништво племства и свештенства, као и вођење неуспјешних и скупих ратова. За почетак револуције узима се пад тврђаве Бастиље 14. јула 1789. године. Француском грађанском револуцијом, која је трајала до 1794. године, уништен је феудализам и успостављен је капиталистички друштвени систем у највећој држави Западне Европе. Тиме је феудални друштвени поредак знатно ослабљен и припремљен је његов коначни пораз у XIX вијеку. То је довело до наглог развоја привреде и културе.

РАНИ ЖИВОТ НАПОЛЕОНА БОНАПАРТЕ Наполеон Бонапарта рођен је у граду Ајачију на Корзици 15. 08. 1769. године, као син Карла-Марије Бонапартеа и Марије Летиције Рамолино. Отац му је био адвокат, а захваљујући томе што је радио као тужилац и судија у француској управи, био је изабран за корзиканског представника на двору француског краља Луја XVI. Тако је и стекао грофовску титулу. О Наполеоновом одгоју бринула је његова мајка. Као петогодишњак кренуо је у малу школу, а у десетој години постао стипендиста на краљевском колеџу у Аутуну у источној Француској (1779). Исте године уписао је француску војну школу у Бријан л Шатоу у сјевероисточној Француској. Будући да је код куће говорио корзиканско-италијанским нарјечјем, прије одласка у школу је морао научити француски који је цио живот говорио уз изразит италијански нагласак и никад га није исправно научио писати. Након завршеног школовања 1784. год. примљен је у угледну Краљевску војну школу у Паризу, гдје је двогодишње студије завршио за само једну годину. Добио је чин топничког потпуковника и већ је 1786. преузео своје војничке дужности. Тада је имао непуних 16. година. Све до избијања Француске револуције 1789. године Наполеон је служио у Валенси и Оксони. Много је читао, а често и сам посезао за пером, пишући о политици , историји и људској природи. Већи дио времена, након 1789. године, провео је на Корзици на којој се одвијала битка између три стране: ројалиста, револуционариста и корзиканских националиста. Наполеон је подржавао јакобинце и унапређен је у потпуковника пука добровољаца. Када се сукобио са конзервативним националистичким вођом Паскалом Паолијем, Наполеон и његова породица су били принуђени да напусте Корзику у јуну 1793. Након тога је постављен за команданта артиљерије француских снага које су

опсједале Тулон 1793. године. Тулон се побунио против републиканских власти, а заузела га је британска војска. Наполеон је направио успјешан план - поставио је топовена такву позицију да су запријетили британској флоти, која се због тога морала евакуисати. Тако је успјешним нападом Наполеон заузео град. Приликом напада он је рањен. Због освајања Тулона унапређен је 1793. године у бригадског генерала. Успјешним акцијама запао је за око Комитету јавне безбједности и постао је близак сарадник Огистена Робеспјера, млађег брата револуционарног вође Максимилијана Робеспјера. Када је Максимилијан страдао на гиљотини Наполеон је накратко био ухапшен и затворен 6. августа 1794. у Шато д Аниб. Ослобођен је након двије недјеље.

Побједоносни генерал Наполеон је 1795.служио у Паризу, када су ројалисти и контрареволуционари 3. октобра организовали протест против Националног конвента. Он је командовао импровизованим војним снагама, које су браниле Конвент у дворцу. Уз помоћ коњичког официра, Жоашена Мира, довукао је артиљерију да би одбио нападаче. Након што је спасио национални конвент Наполеон је одједном постао славан. Нови Директоријум је постао Наполеонов покровитељ, посебно вођа Пол Барас.

ПОХОД НА ИТАЛИЈУ27. марта 1796. Наполеон је преузео заповједништво француске војске у Италији. Предводио је успјешну инвазију Италије. У бици код Лодија истјерао је Аустријанце из Ломбардије и побиједио је војску Папске државе. Папа Пије VI је протестовао због погубљења краља Луја XVI на шта је Француска одговорила анексијом двије мале папске територије. Наполеон је игнорисао наређење Директоријума да нападне Рим и свргне папу. Тако је Рим освојен тек годину дана касније, а папа утамничен 20. фебруара 1797. Папа се разболио и умро у тамници. Наполеон је почетком 1797. предводио своју војску на Аустрију. Аусртија је након пораза била присиљена да моли за мир. Кампоформијским миром из 1797. Француска је добила контролу над сјеверном Италијом, Белгијом, Холандијом и Порајњем. Тајном клаузулом Млетачка република је обећана Аустрији. Након тога Наполеон је кренуо на Венецију и присилио је на предају. Тако да је Венеција престала да постоји као држава 1797. након 1000 година независности. Током 1797. Наполеон је организовао мноштво територија у Италији у Цисалпинску Републику.

Серија војних успјеха била је резултат његове способности да примјењује енциклопедијско знање конвенционалне војне мисли на ситуације у реалном свијету. То је показао креативним коришћењем артиљеријске тактике, па је артиљерију користио као мобилну силу, која је подржавала напредак пјешадије. Био је мајстор шпијунаже и обмане и имао је посебан смисао за то када треба да нападне. Често је добијао битке тако што је концентрисао своје снаге, а непријатељ није био свјестан тога. За то су му били потребни

шпијуни да би сакупио информације о непријатељу, а вјешто је скривао распоређивање својих снага. У овом походу на Италију, који се сматра његовим највећим походом, Наполеон је заробио 160.000 непријатељских војника, 2.000 топова. За годину дана Наполеоновог похода он је остварио највеће продоре, а тај његов поход означио је нову еру у историји ратовања. За вријеме ратовања у Италији Наполеон је постајао све утицајнији у француској политици. На изборима средином 1797. ројалистичка партија је постала моћнија, што је упозорило Пола Бара и његове пријатеље у Директоријуму. Ројалисти су нападали Наполеона због пљачки у Италији за прекорачење надлежности у преговорима са Аустријанцима. Наполеон је због тога послао генерала Пјера Ожероа који је извршио државни удар 4. септембра 1797. и уклонио је ројалисте са власти. Пол Бар и његови републикански савезници су поново имали потпуну контролу, али зависили су од Наполеона. Наполеон је тада сам преговарао са Аустријанцима, а у Париз се вратио као херој. Имао је доминантну моћ и постао је популарнији од Директоријума.

ЕГИПАТСКА ЕКСПЕДИЦИЈА У марту 1798. године Наполеон је предложио војну експедицију са циљем да заузме Египат, који је тада био провинција Отоманског царства. Наполеон је тиме намјеравао да заштити француске трговачке интересе и да отежа британски приступ Индији. Директоријум је био забринут величином и трошковима експедиције, сложио се са идејом, јер им је одговарало да се популарни генерал макне из центра збивања. Битан аспекат египатске експедиције било је укључивање велике групе научника. Једно од тадашњих открића био је чувени камен из Розете. Такво укључивање интелектуалних снага неки су сматрали индикацијом Наполеонове привржености принципима просветитељства, док су други сматрали да он на тај начин само вјешто маскира империјалистичке мотиве инвазије. У неуспјешном напору да добије подршку становништва Египта, Наполеон се приказивао као ослободилац од турске власти. Заузео је Малту 9. јуна 1798. И окончао власт витезова светога Јована. Након тога је избјегао потјери британске морнарице и искрцао се у Александрији 1. јула 1798. године. Послије искрцавања на обалама Египта дошло је до битке код пирамида. Ту се Наполеон сукобио против Мамелука, старе силе на Блиском истоку. Наполеон је имао много мање војника од Мамелука. Било је 25.000 Француза против 200.000 Мамелука, али Наполеон се борио тактиком шупљих квадрата у које је поставио артиљерију и снабдијевање. Тако је нанио тежак пораз Мамелуцима. Током битке убијено је само 300 Француза и око 6.000 Египћана. Француску побједу на копну британска морнарица је компензовала на мору. Велики дио бродова којима је Наполеонова војска дошла до Египта вратио се натраг. У бици код Абукира 1. Августа 1798. Британска флота под заповједништвом Нелсона побиједила је француску флоту. Од француских бродова спасила су се само два. Сви остали француски бродови су били или потопљени или заробљени. Послије те битке Наполеонова војска у Египту је била везана за копно, тако да више није могао да оствари циљ учвршћења француских позиција на Медитерану. Упркос сталним побунама Наполеон је учврстио власт у Египту.

Почетком 1799. Године повео је своју војску у отоманску провинцију Сирију. Ту је побиједио многобројну отоманску војску у неколико битака. Међутим, Наполеонова војска је била ослабљена болестима.

Предводио је 13.000 француских војника при освајању обалских мјеста Ал Ариша, Газе, Јафе и Хамфе. У Хамфи су се Французи показали посебно брутални. Французи су заузели Хамфу за неколико сати, а бајонетима су побили 2.000 турских војника који су покушали да се предају. Три дана су убијали и пљачкали, а масакр је завршио Наполеоновим наређењем да се погуби додатних 3.000 турских заробљеника. Пошто су Французи били ослабљени због куге, нису могли да заузму Акру, па су се у мају вратили у Египат. Да би убрзао повлачење Наполеон је наредио убијање заробљеника и болесних од куге. Када се вратио у Египат Наполеон је 25. јула 1799. године побиједио Турке у новој бици код Абукира. Пошто је у Француској постало нестабилно Наполеон је одлучио августа 1799. године да се врати. Армију у Египту је оставио генералу Жаку Клеберу.

ДРЖАВНИ УДАР Док је био у Египту Наполеон је настојао да прати збивања у Европи, ослањајући се на чланке и депеше које су нередовно стизале. 23. августа 1799. год. је нагло одлучио да крене у Француску, да би искористио привремени одлазак британских бродова који су блокирали француске луке. Касније су постојале оптужбе да је он напустио своју војску, али фактички је Директоријум наредио Наполеону да се врати, јер је Француска претрпјела неколико пораза од снага Друге коалиције, а плашили су се и инвазије. До времена његовог повратка у Париз, тј. до октобра 1799. војна ситуација се знатно поправила послије неколико француских побједа. Република је ипак била пред банкротом, а корумпирани и неефикасни Директоријум никада није био мање популаран него тада. Један од чланова Директоријума, Емануел Сијес, обратио се Наполеону за државни удар и укидање устава. У завјеру су били укључени:

• Наполеон,

• Емануел Сијес,

• Наполеонов брат Лисијен Бонапарта,

• Рођер Дукос, један од чланова Директоријума,

• Талеран.

Наполеон је 9. новембра 1799. извео државни удар. Требала су им само два дана да успоставе контролу и да обезвласте законодавна тијела. То је омогућило да крње законодавно тијело именује Наполеона, Сијеса и Дукоса за привремене конзуле који ће управљати владом. Сијес је на све ово наговорио Наполеона са намјером да сам преузме власт. Међутим, Наполеон га је изманеврисао и омогућио да се донесе Устав Осме Године, којим је себи осигурао избор за Првог конзула. Тако је Наполеон постао најмоћнија особа у Француској. Ту моћ је повећао Уставом Десете Године, по коме је постао доживотни први конзул.

Први конзул Наполеон је спровео неколико трајних реформи у областима као што су

централизована администрација департмана, високо образовање, опорезивање, централна банка, законици, друмски и канализациони систем. Преговарао је о конкордату из 1801. са католичком црквом, покушавајући помирити католичко становништво са режимом. 21. марта 1804. проглашен је грађански законик зван Наполеонов кодекс или Француски грађански кодекс. Тај кодекс до данашњег дана има значај у многим земљама. Кодекс су припремили комитети правних стручњака под назором Жана Жака де Камбасереса, који је био други конзул од 1797 до 1804. Наполеон је активно учествовао на сједницама државног савјета на којима су се претресали нацрти закона. Постојали су и други кодекси, тако да је 1808. издат кодекс упуте у криминалном поступку, којима је успоставњен прецизан низ правила судске процедуре. По садашњим стандардима те процедуре су ишле у прилог тужбе али су тада чувале личне слободе.Наполеон се 1800. вратио у Италију, коју су Аустријанци и Руси под командом Суворова успјели заузети, док је Наполеон био у Египту. Наполеон је прешао Алпе у прољеће. Поход је лоше започео, али већ у јуну 1800. Наполеон је потукао Аустријанце у бици код Марења, што је довело до примирја. Наполеонов брат Жозеф Бонапарта је предводио преговоре и извјестио Наполеона да Аустриајанци због британске подршке одбијају да признају француске новоосвојене територије. Због тога је Наполеон наредио генералу Жану Мороу да још једном нападне Аустрију. Након Мороове побједе над аустријском војском у бици код Хоелиндена склопљен је Луневилски споразум фебруара 1801. по коме је Француска потврдила територије добијене Кампоформијским миром.

Кратак период мира Велика Британија је потписала Амијенски мир марта 1802. године. По том споразуму Британци су требали да се повуку из неколико колонија које су били преотели. Овај мир је био краткотрајан. Монархије Европе нису признавале Француску републику, јер су се бојале да би идеје револуције могле прећи француске границе и угрозити их. Британија је службено признала Француску као републику, а са друге стране Луја XVI је дочекивала као државног госта. Британија се није повукла са Малте како је обећала. С друге стране протествовала је против француске анексије Пијемонта и Швајцарске, иако Пијемонт и Швајцарска нису били покривени условима Амијенског мира. 1803. Наполеон је доживио тежак пораз на Хаитију. Након тога је послао војску да поново заузме Хаити и успостави базу. Француска војска је настрадала или од жуте грознице или од побуњеника под вођством Тусан-Лувертира и Жана Жака Десалина. Хаићанска револуција је успјела, а Француска се суочила са тешким проблемом. Наполеон је схватио да не може да одбрани француске посједе на копну Сјеверне Америке, а и приближавао се опет рат са Британијом. Тако је Наполеон одлучио да прода Луизијану по врло ниској цијени. САД су купиле Луизијану од Француске за 7.4 долара по km2 .Спор око Малте се окончао, а Британија је 1803. поново објавила рат Француској и наставила да подржава француске ројалисте.

Цар Француске У јануару 1804. Наполеонова полиција је открила и спријечила покушај атентата на

Наполеона. Тај атентат је био наручен од стране Бурбона. Да се освети Наполеон је послао жандаре да ухапсе војводу Енгјена у Бадену. Након убрзаног тајног суђења војвода је погубљен 21. марта 1804. Испоставило се да војвода није био повезан са поменутим атентатом, али Наполеон је искористио овај инцидент д оправда поновно успостављање насљедне монархије у Француској са њим као царем. Теорија му је била да неће бити Бурбонска рестаурација након што се у уставу нађе Бонапарта као насљедна династија. Наполеон се крунисао 2. децембра 1804. у Богородичној катедрали (Нотр Дам) у Паризу. Када је папа благословио краљевске симболе и круну, Наполеон је сам себе крунисао, а потом и своју супругу Жозефину. У Миланској катедрали Наполеон је 26. маја 1805. крунисан круном Ломбардије као краљ Италије.

КОАЛИЦИЈЕ ПРОТИВ НАПОЛЕОНА До 1805. Британија је неодлучно увучена у трећу коалицију против Наполеона, када је постало јасно да он неће да престане са експанзионистичким ратовима на континенту. Наполеон је знао да Француска флота не може побједити британску морнарицу и због тога је покушао да британску флоту одвуче до Ла Манша. Циљ је био да бар теоретски шпанска и француска флота контролише Ла Манш 24 часа што је Наполеон погрешно сматрао довољно дугим периодом да се француске армије пребаце у Енглеску. Наполеон није био довољно добро упознат са поморским стварима, његове заповјести адмиралима су често биле противрјечне или бескорисне, а флота сплавова коју је припремао или би потонула или би требало најмање три дана да се превезе сва војска у Енглеску, под условом да нема британских бродова. Пошто су Аустрија и Русија припремале напад на Француску и њене савезнике, Наполеон је морао да промијени планове и поново се окренуо континенту. Новоформирана Велика армија је тајно дошла до Њемачке. Изненадила је 20. октобра 1805. Аустријанце код Улма и нанијела им тежак пораз. Дан послије тога 21. октобра 1805. одиграла се поморска битка код Трафалгара у којој је британска флота под заповједништвом Нелсона потопила двије трећине француских бродова. Том битком британска морнарица је осигурала трајну поморску надмоћ сљедећих 100 година. Наполеон је побиједио Аустрију и Русију у бици код Аустерлица 2. децембра 1805. и избацио је Аустрију из рата. Трећа коалиција се распала.

Четврта коалиција је састављена 1806. године. Наполеон је побиједио Пруску у бици код Јене 14. октобра 1806. и послије тога кренуо преко Пољске у сусрет руској војсци. Битка код Ејлауа 6. фебруара 1807. завршила се неодлучено. Након одлучне Наполеонове побједе у бици код Фридланда 14. јуна 1807. са Русијом је закључио Тилзитски мир. Подијелио је Европу између двије силе. Поставио је марионетске владаре на тронове њемачких држава, а свог брата Жерома Бонапарту је поставио да буде краљ краљевине Вестфалије. Успоставио је и Варшавско руководство са краљем Фридриком Августом од Саксоније као владаром.

Рат за шпанску независност Поред војних подухвата против Британије, Наполеон је водио и економски рат покушавајући да присили већи дио Европе на општи трговински бојкот Британије. Тај систем је назван „континентални систем“. Том акцијом је нанио штете британској економији. Португал није спроводио „континентални систем“, па је Наполеон 1807. тражио од Шпаније да му помогне у инвазији Португала. Када је Шпанија одбила да

учествује у инвазији Португала Наполеон је напао Шпанију. Послије неких побједа и пораза Наполеон није био задовољан успјехом својих генерала, па је сам преузео заповједништво и побиједио је шпанску армију. Заузео је Мадрид и успио да изманеврише британску армију која је дошла да помогне Шпанцима и потиснуо је до обале. До рата за шпанску независност долази након француске окупације Иберије.Наполеону су у том рату страдале стотине хиљада војника у борби са шпанском герилом, а француска војска је доживљавала и низ пораза од стране Војводе од Велингтона. Наполеон је поставио Жоашена Мира као краља Напуља, а свога брата Жозефа Бонапарту за краља Шпаније. Шпанци су били инспирисани национализмом и католичком црквом, а били су бијесни због злочина које је починила француска војска, па су дигли устанак против француске власти, а герилски рат се наставио до 1814. Аустрија је неочекивано изашла из савеза са Француском, па је Наполеон поново преузео заповједништво на дунавском и њемачком фронту. У бици код Ашперна 21. мај-22. мај 1809. Наполеон је био дотад најближе поразу у бици са подједнако јаким противником, али је битка завршена неријешено. Главне француске и аустријске снаге обрачунале су се у бици код Ваграма 6. јула 1809. године. Након Наполеонове побједе потписан је нови мировни споразум, а годину дана послије тога Наполеон се оженио аустријском надвојвоткињом Маријом Лујзом.

НАПОЛЕОНОВА ИНВАЗИЈА РУСИЈЕ Иако се на Ерфуртском конгресу настојао очувати француско-руски савез, до 1811. порасле су напетости између Русије и Француске. Александар I Романов и Наполеон су од 1807. били у пријатељским односима, али руски цар је био под притиском руске аристократије да раскине савез са Француском. Кад би се Русија повукла из савеза, а да Француска на то не реагује то би био преседан који би слиједиле и друге мање земље, па би се побуниле против Наполеона. Због тога је било нужно показати да ће Француска реаговати на иступање из савеза. Први знак слабљења савеза била је олабављена примјена континенталног система блокаде у Русији, што је наљутило Наполеона. Александрови савезници су упозоравали руског цара на опасност француске инвазије. Русија је распоредила велику војску на пољској граници. Било је око 300.000 од укупног броја од 410.000 војника. Након почетних извјештаја о великој мобилизацији руске војске Наполеон је повећао своју Велику армију на 450.000 до 600.000 војника. У то вријеме је имао још 300.000 војника у Шпанији. Савезници су обесхрабривали Наполеона противећи се одбијању Русије, али Наполеон није одустајао.

Наполеонова инвазија Русије започела је 24. јуна 1812. године. Он је настојао да добије што већу подршку Пољака за рат, па ја рат назвао „Други пољски рат“. Пољски патриоти су настојали да руски дио подијељене Пољске буде укључен у Варшавско војводство, па да се створи нова краљевина Пољска. Идеју о краљевини Пољској Наполеон није никако подржао јер се бојао да би то увукло Аустрију и Пољску у рат против Француске. Наполеон је одбио и да одлободи руске кметове, јер се бојао да би то подстакло јаку конзервативну реакцију у позадини. Руси су под Барклејем де Толијем избјегавали, што су дуже могли, одлучни обрачун са француском војском. Умјесто тога повлачили су се све дубље у срце Русије. Кратак покушај отпора био је током битке код Смоленска 16. август-17. август 1812. када су Руси били поражени у серији битака у том подручју, а Французи су настављали да напредују. Послије тога Руси су избјегавали сукоб са Великом армијом. Када ја та армија

продрла још дубље у Русију почели су се појављати проблеми у снабдијевању. Међутим, Французи су се почели суочавати са глађу и са оштром руском зимом. Постојале су тврдње да је „генерал зима“ био главни фактор тога рата. Наполеонова војска је у првих осам недјеља инвазије била преполовљена а да још ни није било зиме, а ни одлучне битке. Све то је услиједило због болести, дезертирања и жртава у великом броју мањих инцидената. Једини велики сукоб је била битка код Бородина 7. септембра 1812. године. Наполеон није могао да скупи више од 135.000 војника за ту битку у којој је имао 30.000 жртава. Остварио је Пирову побједу дубоко у непријатељској територији. Заузео је Москву, а повлачење из Русије је започело 19. октобра, прије првих јаких мразева и прије првог снијега, који је пао 5. новембра. Барклеј де Толи је био критикован због сталног повлачења, па га је замијенио Кутузов. Кутузов је Наполеону понудио битку код Бородина прије Москве7. септембра. Губици су били велики на обје стране, али руски губици су били нешто већи. Наполеон је сматрао да ће то бити одлучујућа битка рата. Ипак то није било тако, јер су Руси наставили са повлачењима, чувајући преостали дио војске. Руси су оставили празну Москву, коју су спалили прије напуштања. Наполеон је ушао у празну Москву. Прије се Наполеон надао да ће пад Москве означити крај рата и да ће руски цар молити за мир. То се није десило, а за мјесец дана Наполеон је напустио Москву и почео повлачење, бојећи се губитка контроле у Француској. Французи су имали велике губитке током повлачења. Од Велике армије од 650.000 војника ријеку Березину је у новембру 1812. прешло само 40.000 војника. У цијелом походу су имали веће губитке од руске војске.

РАТ ШЕСТЕ КОАЛИЦИЈЕ Током зиме 1812-1813. владало је затишје, а Руси и Французи су се опоравили од огромних губитака. Мала руска војска је нападала Французе у Пољској па се 30.000 Француза повукло у њемачке државе. Број француских војника у Њемачкој достигао је 130.000. Наполеон је наставио да повлачи појачања, а циљ му је био да има 400.000 француских војника и четврт милиона војника њемачких савезника. Пруска се осјетила охрабљена Наполеоновим поразом у Русији, па се придружила коалицији у којој су били Русија, Велика Британија, Шпанија и Португал. Наполеон је преузео заповједништво над снагама у Њемачкој и побиједио је у неколико битака снаге шесте коалиције. Наполеон је посебно велику побједу остварио у бици код Дрездена 26-27. август 1813. године. У тој бици су губици Француза били 30.000 жртава, а снаге шесте коалиције су имале готово 100.000 жртава.

Иако је Наполеон побјеђивао на почетку, снаге коалиције су имале велики број војника, а посебно кад су се Шведска и Аустрија прикључиле шестој коалицији. Осим тога, војске неких њемачких државица нису биле поуздан Наполеонов савезник. Знали су промјенити страну усред битке. Наполеон се у бици код Лајпцига 16-19. октобар 1813. суочио са двоструко већом непријатељском војском и ту је доживио пораз. Била је то највећа битка Наполеонових ратова, а обје стране су имале укупно губитака од преко 120.000 жртава. Послије тога се Наполеон повукао у Француску, а његова војска је била још мања. Имао је мање од 100.000 војника против пола милиона војника коалиције. Французи су са много страна били опкољени војском. Могли су само да одлажу предстојећи извјестан пораз.

ИЗГНАНСТВО,ПОВРАТАК И ВАТЕРЛО

Париз је био заузет 31. марта 1814. На инсистирање својих маршала Наполеон је абдицирао 6. априла 1814. у корист свог сина.Савезници су са друге стране захтјевали безусловну предају, па је Наполеон поново абдицирао 11. априла,али овај пут безусловно. По споразуму из Фонтенблоа побједници су га изгнали на острво Елбу, које се налазило 20 км од италијанске обале. У Француској су ројалисти преузели власт и вратили на престо краља Луја XVIII. Наполеон је био одвојен од жене и сина, који су били под аустријском контролом. Осим тога нису му додјељивали новац обећан по споразуму из Фонтенблоа, а је и гласине да га намјеравају прогнати на удаљено острво на Атлантику. Због тога је Наполеон 26. фебруара 1815. побјегао са Елбе. Стигао је на копно 1. марта 1815. године.

Луј XVIII послао је 5. пук Мимела Неја, који ји био Наполеонов маршал. Тај пук је пресрео Наполеона 7. марта 1815. године. Наполеон се сам приближио пуку, сишао је са коња и рекао војницима:„Војници Пете, ви ме познајете. Ако би било ко пуцао на свога цара, може то сада и да учини.“Након кратког затишја војници су узвикнули „Живио цар“ и са Наполеоном су кренули и Париз. Стигао је 20. марта 1815. године и брзо је прикупио војску од 140.000 војника и 200.000 добровољаца и владао је 100 дана. Наполеон је био коначно поражен од стране војводе од Велингтона и Гебхарда фон Блихера у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. Близу луке Ромефор, када је бродом Белерофон покушао да побјегне за САД.

Изгнанство на Свету Јелену и смрт Наполеон је затворен и прогнан на британско острво Свету Јелену (2.800 киломеара од Гвинејског залива у јужном Атлантику) од 15. oктобра 1815. године. Док је био на Светој Јелени са малом групом присталица диктирао је своје мемоаре и критиковао је оне који су га заточили. Био је болестан већину времена док је боравио на острву, све до своје смрти 5. маја 1821. године. Његове посљедне ријечи су биле „вођа армије“. Његово насљедство је било подијељено његовим присталицама међу њима и генералу Марбоу, којег је замолио да настави писање његових мемоара. У свом тестаменту тражио је да буде сахрањен на обали Сене, али покопали су га на Светој Јелени у „долини вилењака“. Његови посмртни остаци су 1840. на фрегати Бел-Пул превезени у Француску, гдје је сахрањен у саркофагу у Дому инвалида у Паризу. Више стотина милиона људи је од тада посјетило његов гроб.

Породични живот Наполеон Бонапарта се женио два пута. Његова прва жена се звала Роз де Боарне, познатија под надимком Жозефина (овај надимак јој је дао сам Наполеон). Она је из првог брака имала двоје дјеце, али са Наполеоном их није могла имати. Зато се он, на наговор Талерана, развео од ње 1810. и оженио Маријом Луизом Хабзбуршком, као знак савеза са Аустријом. Са њом је добио сина под именом Наполеон II Бонапарте и војвода од Раштата. Након пораза Наполеона 1814, никада више није видио ни жену ни сина.

ЗАКЉУЧАК Наполеону се приписује увођење концепта модерне армије на принципу регрутовања, а након њега су то учиниле и друге државе Европе. Није он унио много концепата у француски војни систем него је већину позајмио од претходних теоретичара и влада. Он је само проширио оно што је већ постојало. Корпуси су замјењени дивизијама, артиљерија је интернисана у резервне батерије, а коњица је поново постала кључна формација француске војне доктрине. Његов највећи утицај је у начину вођења борбе. Оружје и технологија се нису много мјењали за вријеме револуционарних и Наполеонових ратова али се артиљерија из XVIII вијека битно реконструисала. У Француској се сматра да је Наполеон окончао раздобље безвлашћа и нереда, а његови ратови су допринјели ширењу револуције у остале дијелове Европе. Покрети националног уједињења, посебно у Италији и Њемачкој, као и успон националне државе били су узроковани Наполеоновом владавином тим територијама. Наполеонов кодекс је прихваћен у великом дијелу Европе и остао на снази и након Наполеоновог пораза. Наполеон је за себе рекао: „Моја права слава није у томе да сам побједио у 40 битака...Ватерло ће избрисати памћење свих побједа...Али оно што нико неће уништити и што ће вјечно трајати је мој грађански

кодекс.“ Наполеон је заслужан за велики број мртвих, око 6 милиона Европљана је страдало, а Француска је изгубила колоније и била држава у банкроту. Он је одбијао све понуде европских владара за компромисима и прихватао само предају.

ЛИТЕРАТУРА• Д. Живојиновић, Успон Европе,Београд 2003.

• Микић,Гавриловић, Историја за III разред гимназије, Источно Сарајево 2006.

• Кнежевић, Перић, Смиљевић, Хрестоматија, Београд 1988.

• В. Поповић, Историја новог века (1492-1815), Београд 1941.

САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................1

РАНИ ЖИВОТ НАПОЛЕОНА БОНАПАРТЕ......................................................................................2

ПОХОД НА ИТАЛИЈУ......................................................................................................................3

ЕГИПАТСКА ЕКСПЕДИЦИЈА...........................................................................................................4

ДРЖАВНИ УДАР.............................................................................................................................5

ПРВИ КОНЗУЛ................................................................................................................................6

КРАТАК ПЕРИОД МИРА.................................................................................................................6

ЦАР ФРАНЦУСКЕ............................................................................................................................7

КОАЛИЦИЈЕ ПРОТИВ НАПОЛЕОНА...............................................................................................

РАТ ЗА ШПАНСКУ НЕЗАВИСНОСТ.................................................................................................8

НАПОЛЕОНОВА ИНВАЗИЈА РУСИЈЕ..............................................................................................9

РАТ ШЕСТЕ КОАЛИЦИЈЕ..............................................................................................................10

ИЗГНАНСТВО, ПОВРАТАК И ВАТЕРЛО........................................................................................11

ИЗГНАНСТВО НА СВЕТУ ЈЕЛЕНУ И СМРТ....................................................................................11

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ...................................................................................................................12

ЗАКЉУЧАК...................................................................................................................................13

ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................................14

САДРЖАЈ......................................................................................................................................15

Предсједник испитног одбора Предсједник испитне комисије

__________________________ 1.__________________________

Чланови испитне комисије

2.___________________________

3.___________________________