MEĐUNARODNE FINANSIJEispitna pitanja

01. Definicija novca02. Pojam nacionalne valute03. Vrednost novca i nacionalne valute04. Evolucija kreiranja novca05. Robna konvertibilnost06. Pojam i evolucija konvertibilnosti07. Konvertibilnost punog zlatnog standarda08. Konvertibilnost zlatno-polužnog standarda09. Konvertibilnost zlatno-deviznog standarda10. Sterlinška zona11. Savremena konvertibilnost12. Razlike i sličnosti između klasične i savremene konvertibilnosti13. Značaj konvertibilnosti14. Pojam platnog bilansa15. Struktura platnog bilansa i vrste međunarodnih transakcija16. Neravnoteža platnog bilansa 17. Automatski mehanizam uravnoteženja platnog bilansa 18. Politika platnog bilansa 19. Evolucija bilansa plaćanja zemlje u razvoju (Kindleberger)20. Evolucija tekućeg računa platnog bilansa Jugoslavije 1946-1989 godine21. Metodi uravnoteženja tekućeg deficita Jugoslavije22. Definicija i faktori deviznog kursa23. Funkcije deviznog kursa24. Realni devizni kurs25. Ravnotežni devizni kurs26. Vrste deviznih kurseva27. Klasifikacija deviznih kurseva MMF-a28. Promene deviznog kursa29. Devalvacija30. Monetarne rezerve31. Devizna kontrola32. Devizno tržište (definicija, organizacija, učesnici i značaj)33. Promptni i terminski poslovi na deviznom tržištu34. Fjučersi i opcije35. Kamatna (interesna) arbitraža36. Devizno tržište razvijenih zemalja37. Devizno tržište zemalja u razvoju38. Devizno tržište u Jugoslaviji39. Zlatni standard40. Breton-vudski monetarni sistem41. Kvote zemalja članica MMF-a42. Organizaciona struktura MMF-a43. Breton-vudski sistem fiksnih deviznih kurseva44. Redovna prava vučenja MMF-a45. Princip uslovljenosti (pojam, sadržina i oštrina)46. MMF i Jugoslavija47. Evropski monetarni sistem48. Evropska monetarna unija

1

49. Definicija kapitala50. Izvoz kapitala (motivi, vrste i oblici)51. Uvoz kapitala52. Efekti uvoza i izvoza kapitala53. Razvoj međunarodnog tržišta kapitala54. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)55. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)56. Međunarodna finansijska korporacija (IFC)57. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)58. Banka za međunarodne obračune (BIS)59. Evropska investiciona banka (EIB)60. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD)

01. DEFINICIJA NOVCA 2

U ekonomskoj teoriji ne postoji veća konfuzija od one koja okružuje fenomen novca. Konfuzija se javlja zbog toga što je novac kompleksan fenomen. Novac je ekonomska, pravna, socijalna i psihološka kategorija. Novac predstavlja jednu od najvećih kulturnih tekovina čovečanstva.

Novac spada u grupu najznačajnijih čovekovih izuma. U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i prostog do savremenog i složenog oblika, novac je obogaćivao svoj sadržaj tako da je veoma teško dati jednu definiciju novca koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i značenje. Inače, sam termin "novac" - "money", potekao je od reči "moneta" koja je u početku označavala samo kovani novac koji se izrađivao u Rimskom hramu boginje Junone Monete.

Svrha svake definicije se sastoji u tome da izrazi suštinu neke pojave ili fenomena pa se otuda može smatrati da i definicija novca treba da izrazi njegovu suštinu.

Ekonomska teorija najčešće definiše novac funkcijama koje on obavlja u privredi. Osnovne funkcije novca su funkcije sredstva razmene i mere vrednosti, a sekundarne funkcije (izvedene iz osnovnih) su funkcije sredstva plaćanja, blaga i svetskog novca. Međutim, nabrajanje funkcija novca se ne može prihvatiti kao prava definicija novca jer ne izražava njegovu suštinu. Ovakvo definisanje novca je površno i može biti veoma štetno za kvalitet, pa čak i samo postojanje novca što će se pokazati na primeru savremenih operativnih definicija novca. Funkcije novca nisu substanca novca, tj. njegova suština. One su samo uloge koje novac obavlja u privredi i društvu. Šta bi, onda, bila substanca, odnosno suština novca?

Osim funkcija, novac ima još i razne druge osobine. Jedna od najvažnijih osobina je kupovna snaga. Novcem se mogu kupovati druge stvari - od roba do usluga. Međutim, ni kupovna snaga nije suština novca jer i druge stvari imaju kupovnu moć. Specifičnost novca je samo u tome što, u odnosu na druge stvari, novac najbolje otelovljuje kupovnu moć jer on poseduje OPŠTU kupovnu moć na čemu se zasniva i njegova funkcija blaga.

Jedna od najširih i najboljih definicija novca tvrdi da je novac bilo šta, materijalnog ili nematerijalnog oblika, što je OPŠTE PRIHVAĆENO u zamenu za sve ostale robe i usluge, tj. kao protivvrednost za bilo koju transakciju. Prema ovoj definiciji, opšta prihvatljivost je suština novca . Samo ono što je opšte prihvaćeno u prometu da obavlja funkcije novca može se smatrati pravim novcem, nezavisno od bilo kakvog regulisanja od strane bilo koje suverene vlasti.

Međutim, da bi nešto bilo opšte prihvaćeno kao novac, mora zadovoljavati jedan uslov a to je stabilnost vrednosti, ma kako da se vrednost novca izražava - težinskom količinom metala ili kupovnom snagom. Od pojave novca pa sve do danas, razne stvari su igrale ulogu novca - čak takve za koje nam se čini da imaju veoma malu ili gotovo nikakvu vrednost. Nezavisno od njihove apsolutne ili relativne vrednosti, za sve te stvari je karakteristično da su igrale ulogu novca, u unutrašnjem i međunarodnom prometu, sve dotle dok su zadržavale nepromenljivost, stalnost ili stabilnost vrednosti. Prema tome, značaj ove definicije novca sastoji se upravo u tome što ukazuje da je stabilnost vrednosti, više nego i sama vrednost, suština novca, tj. fundamentalni kvalitet koji i školjku, i biljku, i životinju, i zlato, i bankarski depozit, i nacionalnu valutu može pretvoriti u novac.

Budući da navedena definicija novca na najbolji način određuje njegovu suštinu, ona se zato može smatrati teorijskom definicijom koja važi za bilo koji oblik u kome se novac u dosadašnjem svom razvoju javljao. Međutim, pored ove teorijske, postoje i operativne definicije novca koje, određujući koncept novčane mase, u suštini definišu novac sa stanovišta praktičnog upravljanja novcem.

Savremene operativne ili empirijske definicije novca polaze od kriterijuma likvidnosti u definisanju novčane mase, tj. novca. Polazeći od ovog kriterijuma, dolazi se do, u osnovi, dva koncepta novčane mase - užeg i šireg.

Prema užem konceptu, u novčanu masu ulaze sve količine transakcionog novca nebankarskog sektora a koji je emitovan od strane banaka i sastoji se od gotovog novca i depozita po viđenju (M1). Pošto se pod likvidnošću podrazumeva mogućnost brzog pretvaranja realne i finansijske aktive u transakcioni novac bez gubitka, onda se može reći da transakcioni novac predstavlja najlikvidniju aktivu. Koncept transakcionog novca je standardni koncept novčane mase koji polazi od funkcije novca kao sredstva prometa i plaćanja. Kreiranje transakcionog novca je u vlasti bankarskog sistema, tako da savremeni novac, u suštini, predstavlja kredit, odnosno dug.

Prema širem konceptu novca, u novčanu masu ulaze sva likvidna finansijska sredstva nebankarskih sektora. Ovaj širi koncept sadrži pored transakcionog novca (M1) i kvazi novac koji se sastoji iz raznih kamatonosnih finansijskih instrumenata sa različitim stepenima likvidnosti. U kvazi novac ulaze neoročeni štedni depoziti kod komercijalnih banaka i drugih finansijskih institucija, kratkoročne državne i ostale hartije od vrednosti a, po nekim autorima, čak i kratkoročni oročeni depoziti. Proširivanjem M1 različitim kategorijama kvazi novca sa opadajućom likvidnošću, dobijaju se sve širi i širi koncepti novčane mase - M2, M3, M4, itd. Teorijski posmatrano, ovom proširivanju nema kraja što dovodi do apsurda.

3

Stvaranje i razvoj kvazi novca je vazano za instituciju kamate jer se kamata, po pravilu, ne plaća na transakcioni novac. Kvazi novac, dakle, ne predstavlja instrumente prometa i plaćanja ali se lako može pretvoriti u transakcioni novac. Kao što se vidi, širi koncept novca - zbir transakcionog i kvazi novca, polazi više od funkcije novca kao blaga jer obuhvata i finansijske instrumente koji donose kamatu.

Razlike između teorijske i operativnih definicija novca su očigledne, od kojih su tri najvažnije:1.) teorijska definicija važi za svaki novac (primitivan i savremen), a operativne definicije važe samo za savremen novac;2.) dok teorijska definicija ističe stabilnost vrednosti kao preduslov da nešto postane novac, dotle operativne definicije polaze od funkcija novca i ne ističu taj preduslov;3.) iz teorijske definicije jasno proizilazi da novac ima specifičan položaj u privrednim procesima, tj. da ima karakter javnog dobra što se iz operativnih definicija uopšte ne primećuje.

Nabrojane razlike su, posebno druga i treća, bitne za kvalitet i samo postojanje novca. Oslanjanje samo na operativne definicije novca, tj. posmatranje novca samo sa stanovišta sredstva prometa i plaćanja, krije opasnost od preteranog kreiranja novca što vodi u inflaciju a to znači u smanjivanje vrednosti novca, što je u suprotnosti sa teorijskom definicijom novca. Dugotrajno i/ili preterano kreiranje sredstava prometa i plaćanja (transakcionog novca), na kraju može da uništi i sam novac. Cela monetarna istorija potvrđuje ovu zakonitost, bez obzira na to koji su konkretni razlozi, lično bogaćenje vladara ili podsticanje nacionalnog ekonomskiog rasta (inflatorni ekonomski rast), izazivali su preterano kreiranje sredstava prometa i plaćanja. Povećanje sredstava prometa i plaćanja stimulativno deluju na prometne, pa otuda i na proizvodne procese, ali ako se ne vodi računa o stabilnosti novca - njegovom integritetu, onda se, umesto ekonomskog progresa dolazi u stagnaciju i pad privredne aktivnosti. Novac doprinosi ekonomskom progresu jedino pod uslovom da održava svoj integritet - stabilnost vrednosti. Zaboravljanje na ovu istinu je Michael Camdessus, bivši generalni direktor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), okarakterisao kao opasnu grešku 1970-tih godina, kada se smatralo da se monetarna stabilnost i ekonomski rast nalaze u međusobnoj suprotnosti. Istraživanja MMF su, međutim, pokazala da je realni dohodak po glavi stanovnika (kao pokazatelj ekonomskog progresa), stagnirao u zemljama sa visokom inflacijom dok je rastao u zemljama sa veoma niskom inflacijom.

Ekonomski progres, međutim, nije sam sebi cilj, već samo uslov da se obezbedi "napredak sreće čovečanstva". Pošto se trajni ekonomski rast može ostvariti jedino stabilnim novcem, iz ovoga se vidi da novac ima, osim funkcija o kojima govore ekonomisti, veliku socijalnu ulogu što potvrđuje njegov karakter javnog dobra.

Koncept transakcionog novca je, u suštini, koncept bankarskog novca, a interesi i moć banaka u kreiranju transakcionog novca su ogromni. Interes banaka je ostvarivanje profita iz posredničke uloge i one manje vode računa, ako uopšte i vode, o makroekonomskoj stabilnosti. Moć banaka može da obuzda jedino centralna banka koja uvek polazi od teorijske definicije novca, što se vidi iz zakona o centralnim bankama. U svim zakonima o centralnim bankama stipulisano je da je stabilnost nacionalne valute osnovni zadatak centralne banke. Da li će centralna banka uspeti da realizuje svoj osnovni zadatak, velikim delom zavisi od zakonskog regulisanja njenog statusa u odnosu na izvršnu vlast (vladu) - dakle, od faktora koji nisu ekonomske već političke prirode iz čega se vidi da je savremeni novac dobrim delom i fenomen političkog karaktera. U praksi se pokazalo da, što je centralna banka nezavisnija, to je nacionalna valuta stabilnija.

Stabilnost vrednosti je, dakle, integralna sila novca. Ona integriše funkcije i osobine novca čineći od nečega novac, kao što nevidljiva sila drži zajedno elemente atoma čineći od njega odredjenu substancu. Za razliku od atoma, novac je u potpunosti čovekova kreacija, zbog čega se može reći da stabilnost novca, tj. njegov integritet, zavisi isključivo od upravljanja sa novcem, što se u krajnjoj liniji svodi na moralni integritet upravljača novcem. Dokaza za ovu tvrdnju ima bezbroj ali to izlazi iz okvira ove analize.

Značaj teorijske definicije novca nije samo u tome što ističe da je stabilnost vrednosti suština novca, već što ona sadrži u sebi osnovni koncept konvertibilnsti - robnu konvertibilnost. Kao što je stabilnost novca suština novca, tako je robna konvertibilnost - zamenjivost novca za bilo koju robu ili uslugu, suština svih oblika konvertibilnosti koji su se razvijali jedan za drugim prateći evoluciju novca.

02. POJAM NACIONALNE VALUTE

Pod nacionalnom valutom se danas podrazumeva novčana jedinica jedne zemlje koja predstavlja neograničeno sredstvo plaćanja na njenoj teritoriji (legal tender).

Zakonskim sredstvom plaćanja se definitivno izmiruju sve vrste novčanih obligacija između rezidenata. Izvršenjem obaveze u zakonskom sredstvu plaćanja, dužnik se definitivno oslobađa svog duga. Država prihvata izvršenje poreskih obaveza samo u zakonskim sredstvima plaćanja. U knjigama koje podležu javnoj kontroli, sva imovina se vodi u zakonskim sredstvima plaćanja. Sudovi imaju pravo da priznaju ili odbiju izvršenje obaveza u drugim novčanim jedinicama.

4

Pojava zakonskog sredstva plaćanja nastala je kao posledica potrebe pravnog obezbeđenja i izvršenja novčanih obaveza, tj. radi sigurnosti učesnika u novčanom prometu. Proglašavanjem zakonskog sredstva plaćanja vrši se monetarna unifikacija na državnoj teritoriji, što znači da zakonsko sredstvo plaćanja ima monopol u obavljanju funkcija novca u okviru državne teritorije.

Pošto zakonsko sredstvo plaćanja dobija ulogu novca na jednoj državnoj teritoriji na osnovu zakona, to znači da zakonsko sredstvo plaćanja nije oznaka za "novac uopšte", već oznaka za određenu vrstu novca . Zakon određuje ime (kao i sve ostale osobine) zakonskog sredstva plaćanja koje postaje ime nacionalne valute, tj. nacionalne novčane jedinice. Prema tome, nacionalnoj valuti je zakonom samo dato da igra ulogu novca , iz čega sledi da ona nije novac sui generis.

S obzirom na to da državni zakon stvara nacionalnu valutu određujući joj sve karakteristike po svom suverenom monetarnom pravu, to znači da je nacionalna valuta čisto pravna kategorija. Kao takva, nacionalna valuta je "nematerijalna, nevidljiva - apstraktna strana novca". Ona predstavlja "čistu kreaciju uma" kojoj je dato da igra ulogu novca na jednoj državnoj teritoriji. Nacionalna valuta je zato utoliko bolja, ukoliko bolje obavlja ulogu novca. Iz ovoga sledi da sve što važi za novac, važi i za nacionalnu valutu - od suštine do tehničkih mehanizama monetarnog sistema.

Iako je novac, najverovatnije, spontano nastao iz ekonomskih procesa, on je vremenom sve više i više bio pravno regulisan radi obezbeđenja sigurnosti prometa. Čak i samo nastajanje monetarnog suvereniteta - u prvobitnom obliku prava na kovanje novca, u krajnjoj liniji potiče iz potrebe za obezbeđenjem sigurnosti novčanog prometa. Sve veće i detaljnije pravno regulisanje novca koje prati njegovu evoluciju, dovelo je u jednom trenutku do sublimacije "novca uopšte", kao ekonomske kategorije, u "novčanu jedinicu", kao ekonomsko-pravnu kategoriju, a zatim u "nacionalnu valutu", kao čisto pravnu kategoriju. Zakonsko regulisanje je, dakle, dovelo do odvajanja i razlikovanja pojma "novac" od pojma "nacionalna valuta". I dok novac postaje bilo šta što ima stabilnost vrednosti koja mu obezbeđuje opštu prihvatljivost, nacionalna valuta dobija opštu prihvatljivost putem zakona - automatski bez ikakvih drugih uslovljavanja i preduslova. Za razliku od novca koji opštu prihvatljivost dobija kroz ekonomski proces, nacionalna valuta to svojstvo dobija bez ekonomskog procesa, tj. bez prethodno ostvarenog ekonomskog preduslova - stabilnosti vrednosti.

Da je nacionalna valuta čisto pravna kategorija sa ekonomskom funkcijom novca, najbolje dokazuje princip nominalizma koji danas važi u svim nacionalnim zakonodavstvima. Određujući nacionalnu valutu, država može da joj odredi bilo koju vrednost koju želi - prema nekom materijalnom standardu, prema nekoj drugoj nacionalnoj valuti ili korpi valuta, ali može i da joj uopšte ne odredi bilo kakvu vrednost. Država, takođe, može po svom suverenom pravu da menja vrednost svoje nacionalne valute onda kada to želi ali nacionalna valuta i dalje ostaje ista (pravna) jedinica vrednosti bez obzira na promenu njene ekonomske vrednosti. Naime, bez obzira na promenu vrednosti nacionalne valute, sve novčane obligacije se po važećem principu nominalizma i dalje izražavaju istim brojem novčanih jedinica. Dug od 100 dinara, posle devalvacije ili revalvacije, ostaje dug od 100 dinara. Novčani dug se jednom zauvek određuje brojem jedinica nacionalne valute, bez obzira na promenu njene kupovne snage. Ovo dokazuje da je nacionalna valuta novac samo na osnovu zakonskog propisa a ne na osnovu svoje ekonomske vrednosti. Zato je bolje reći da nacionalna valuta "važi" a ne da "vredi".

Za definisanje nacionalne valute vrednost je irelevantna jer je ona, pre svega, pravna kategorija. Međutim, često se zakonom određuje odnos nacionalne valute prema nekom konvencionalno izabranom zajedničkom imenitelju - zlatu, nekoj stabilnoj nacionalnoj valuti, specijalnim pravima vučenja ili nekoj drugoj korpi valuta. Ovaj zakonski utvrđen odnos predstavja valutni paritet za koga bi se moglo reći da predstavlja zvanično utvrđenu vrednost nacionalne valute. U normalnim uslovima (poštovanja zakonski utvrđenog valutnog pariteta), valutni paritet je osnova oko koje se formira devizni kurs koji, najšire posmatrano, predstavlja spoljnu vrednost valute. Teorijski posmatrano, devizni kurs odražava unutrašnju vrednost valute - ako se unutrašnja vrednost menja, onda se menja i njena spoljna vrednost. Međutim, u praksi se može desiti da valutni paritet, kao zakonski utvrđena vrednost, više ne izražava stvarnu vrednost nacionalne valute. Tada ni zvanični devizni kurs više nije merilo stvarne spoljne vrednosti valute.

Pitanje stvarne vrednosti nacionalne valute je od suštinske važnosti za razumevanje konvertibilnosti i deviznog kursa.

03. VREDNOST NOVCA I NACIONALNE VALUTE

Razlika između novca i nacionalne valute se sastoji u načinu njihovog nastanka - novac je nastao spontano iz ekonomskih procesa, a nacionalna valuta zakonom iz suverene političke vlasti. Pošto zakon nacionalnoj valuti daje pravo da igra ulogu novca na određenoj državnoj teritoriji, to od trenutka njenog nastanka, sve što važi za novac važi i za nacionalnu valutu, pa tako ono što važi za vrednost novca važi i za vrednost nacionalne valute.

5

Ekonomske zakonitosti formiranja vrednosti novca važe i za formiranje vrednosti nacionalne valute, ma koliko ovu činjenicu suverena politička vlast svesno ili nesvesno zanemarivala.

Za razumevanje vrednosti novca potrebno je poći od klasifikacije novčanih oblika na robni (primitivni i kovani novac) i nerobni (savremeni) novac. U početku su razne robe igrale ulogu novca pa je zato vrednost novca bila jednaka vrednosti koju je izabrana novčana roba imala u razmeni (intrinsic value). Savremeni novac, oličen u nacionalnoj valuti, nema robni oblik pa se onda postavlja pitanje odakle on dobija svoju vrednost.

Bilo je sasvim prirodno da je u procesu nastajanja novca ulogu novca dobila roba koja je imala ekonomsku vrednost. Međutim, čim se neki proizvod počeo da upotrebljava kao sredstvo razmene, onda je on dobio novo značenje, novu upotrebu iz koje je proizašla njegova "dodatna vrednost". Ta "dodatna vrednost" novca koja je proizašla iz obavljanja funkcije sredstva razmene u prometu, u teoriji je nazvana funkcionalnom vrednošću novca. Tako je već kod robnog novca došlo do odvajanja materijalne (intrnsic value) od funkcionalne vrednosti ali to nije bilo vidljivo zato što su novčani objekti cirkulisali u prometu.

Robni novčani objekti su imali dvostruku upotrebu: nemonetarnu - kao robe i monetarnu - kao novac. Ovo je važilo i za kovani novac. Metal od koga je kovan novac imao je monetarnu upotrebu kao kovani novac (čija je vrednost onda bila jednaka vrednosti propisane, deklarisane količine metala u njemu) ali je zadržao i svoju nemonetarnu upotrebu kao metal koji se koristio u industrijske, ornamentalne, umetničke i druge svrhe.

Dobijanje uloge novca izdvojilo je novčanu robu iz sveta drugih roba i ona se nije više cenila samo po svojim fizičkim svojstvima i troškovima proizvodnje već i po tome da li dobro obavlja funkciju u prometu što čini srž njene funkcionalne vrednosti.

Funkcionalna vrednost novca se definiše kao sposobnost novca da se njegovim otuđivanjem steknu proizvodi i usluge. Sticanje proizvoda i usluga otuđivanjem novca predstavlja pravni institut kupoprodaje i zato se ta sposobnost novca naziva njegovom kupovnom snagom. Samo zato što se računa i veruje da će opšte sredstvo razmene (u bilo kom svom obliku - kovanog novca, banknote ili žiralnog novca), biti u stanju da kupi određenu količinu roba i usluga, ono ima svoju vrednost.

Iz prethodnog se može zaključiti da funkcionalna vrednost, ili kupovna snaga, novca potiče od ekonomskih dobara u čijem prometu služi , pa se zbog toga kaže da novac ima derivativnu vrednost. Kupovna snaga novca, dakle, nije materijalna vrednost proistekla iz troškova proizvodnje već derivativna vrednost proistekla iz funkcije koju novac obavlja u privredi.

Onog trenutka kada se novac osamostalio od konkretne materijalne substance, prelaskom sa robnog na papirni standard sa nacionalnom valutom kao jedinim oblikom novca , kupovna snaga je ostala jedino merilo vrednosti novca. U zlatnom standardu se, na primer, kupovna moć valute izjednačavala sa kupovnom moći određene količine zlata koja je predstavljala zvanični kovnički paritet valute. U sistemu papirnog standarda, kupovna moć se potpuno osamostaljuje od monetarnog oblika zlata te se promene kupovne moći mere indeksom opšteg nivoa cena. Danas su sve nacionalne valute na papirnom standardu pa se prema tome njihova vrednost izražava jedino njihovom kupovnom snagom.

Iz prethodnog sledi da novac i nacionalna valuta, kao sublimisani oblik novca, imaju vrednost samo ako ima ekonomskih dobara, jer samo tada oni mogu da vrše svoje funkcije. Proizvodnja roba je, dakle, osnovna determinanta vrednosti bilo kog oblika novca, pa tako i nacionalne valute. Ipak, robe ne smeju postojati u neograničenim količinama jer ona tada gube svojstvo ekonomskog dobra, a time i vrednost, pa otuda ni novac nema odakle da dobije svoju vrednost. Ako, pak, uopšte nema ekonomskih dobara na tržištu, onda novac, bilo kovani, bilo papirni, ne vredi ništa, tj. onda uopšte nema novca. U zemlji dembeliji (sa neograničenom količinom dobara) i na Robinsonovom ostrvu (bez ikakvih proizvedenih dobara), novac, pa ma bio i od suvog zlata, nema nikakvu vrednost.

Ako je zadovoljen prvi uslov vrednosti nacionalne valute - proizvedena količina ekonomskih dobara, onda se ta vrednost izražava njenom kupovnom snagom koja zavisi od nivoa cena. Kada se menja opšti nivo cena, onda se menja i vrednost, tj. kupovna snaga nacionalne valute u obrnutoj proporciji - sa povećanjem opšteg nivoa cena pada vrednost nacionalne valute a sa smanjenjem opšteg nivoa cena raste vrednost nacionalne valute. Drugim rečima iskazano - sa povećanjem cena smanjuje se količina roba koju nacionalna valuta može da kupi a sa smanjivanjem cena povećava se količina roba koju nacionalna valuta može da kupi. Vrednost novca je obrnuto proporcionlna opštem nivou cena. Na taj način, vrednost nacionalne valute je određena faktorima koji određuju promene opšteg nivoa cena u zemlji.

Iz Fišerove jednačine razmene

6

PxT = MxV (1)preuređenjem se dobija jednačina koja ukazuje na determinante opšteg nivoa cena a time i vrednosti nacionalne valute:

P = MxV/T (2)

Prema jednačini (2), koja se smatra prvim matematičkim izrazom kvantitativne teorije novca , nivo cena (P) je upravno srazmeran količini novca (M) i brzini opticaja novca (V) a obrnuto srazmeran obimu transakcija u datom periodu (T). Pod pretpostavkom da su V i T konstantni, nivo cena je upravno srazmeran količini novca (M) iz čega proizilazi da vrednost novca zavisi od njegove količine. Međutim, determinante opšteg nivoa cena M, V i T se mogu menjati u različitim kombinacijama tako da se samo njihova ukupna neto promena odražava na opšti nivo cena.

Promene M, V, i T mogu istovremeno imati iste ili različite smerove kretanja. Isti smer kretanja sve tri determinante pokazuju u skladu sa promenama faza u ekonomskim ciklusima. U fazi ekspanzije M, V i T se simultano povećavaju ali su povećanja M i V veća od povećanja T, što za rezultat ima povećanje cena pa sledstveno i smanjivanje vrednosti nacionalne valute. U fazi opadanja ekonomske aktivnosti, M, V i T se simultano smanjuju ali su smanjenja M i V veća od smanjenja T, što za rezultat ima smanjivanje cena i sledstveno povećanje vrednosti nacionalne valute. Prema tome, vrednost nacionalne valute se smanjuje u fazi ekspanzije i povećava u fazi opadanja privredne aktivnosti.

Faze u ekonomskim ciklusima su određene odnosom između investicija (I) i štednje (S). Veće investicije od štednje pokreću ekspanziju a manje investicije od štednje vode u kontrakciju ekonomske aktivnosti.

Međuzavisnost između vrednosti novca i faza u ekonomskim ciklusima bi se šematski mogla predstaviti na sledeći način:

Šema 1. Ekonomski ciklus i vrednost novca---------------------------------------------------------------------------------------------------Faza u ekonomskom ciklusu Nivo cena Vrednost novca---------------------------------------------------------------------------------------------------ekspanzija (I veće S) raste opadakontrakcija (I manje S) pada raste---------------------------------------------------------------------------------------------------

Odnos između investicija i štednje, koji uslovljava nivo privredne aktivnosti, cena i vrednosti novca, određen je odnosom između marginalne efikasnosti kapitala (očekivanih budućih profita), nivoa kamatnih stopa i sklonosti potrošnji. Polazeći od pretpostavke da je sklonost potrošnji konstanta koja je inverzno zavisna od nivoa dohotka (privredne aktivnosti), viši nivo očekivanih budućih profita od nivoa kamatnih stopa pokreće ekspanziju a niži nivo očekivanih profita od kamatnih stopa vodi u stagnaciju privredne aktivnosti. Nivo kamatnih stopa je sa svoje strane određen količinom novca, kreditnim rizikom i rokovima otplate. Od nabrojanih faktora, količina novca je faktor koji uvek utiče na nivo kamatnih stopa - u kratkoročnom, srednjoročnom i dugoročnom periodu. Prema tome, moglo bi se zaključiti da je količina novca jedna od najnezavisnijih ekonomskih varijabli koja direktno (u stanju pune zaposlenosti) i indirektno (preko nivoa kamatnih stopa) utiče na nivo cena i vrednost novca.

Mnogi rani ekonomisti su primetili da postoji veza između količine novca u zemlji i opšteg nivoa cena ali su tek ekonomisti neoklasične škole 19. veka i ranih godina 20. veka teorijski formulisali ovo zapažanje kao zakonitost pod imenom kvantitativne teorije novca. Svi predstavnici kvantitativne teorije, klasični i moderni, smatraju da su promene u količini novca uzrok promena u obimu i pravcu ekonomske aktivnosti, cena i sledstveno vrednosti novca. Oni, međutim, ne odbacuju ostale prirodne, istorijske, ekonomske i pravne faktore, kao što su broj stanovnika, prirodni izvori, nivo obrazovanja, tehnološki progres, akumulaciju kapitala, navike u potrošnji i dr., ali naglašavaju da je količina novca glavni faktor koji direktno deluje na promene privredne aktivnosti i vrednosti novca.

Klasičnu kvantitativnu teoriju je stalno potvrđivala praksa a modernu još i empirijska istraživanja. Od pojave novca do današnjih dana, iskustvo je pokazivalo da su svim inflacionim poremećajima prethodila ekspanzivna kretanja količine novca, tako da je funkcionalni odnos između kretanja količine novca i kretanja cena očigledan. "Bez sumnje je tačno da nijedna inflacija ni ona uslovljena potražnjom ni ona uslovljena troškovima, nije, na kraju krajeva, moguća bez kreditne ekspanzije", kaže Karl Blessing, bivši predsednik Bundesbanke i nastavlja: "Kao što sam već rekao, inflacijom koja je izazvana potražnjom dolazi se u situaciju da investicije prevazilaze čistu štednju, pa se višak investicija mora finansirati bankarskim kreditima". Blessing ovakav rast investicija naziva "inflacijom ostvareno NEČISTO formiranje kapitala" koje ima prirodnu tendenciju da ubrzava i povećava inflaciju. Empirijska istraživanja u periodu posle 1960-tih godina su, takođe, potvrdila kvantitativnu teoriju. Milton Friedman je tvrdio da je njegova teorija, po kojoj je kretanje novčane mase ključna determinanta kretanja cena, bila proverena kvantitativnim podacima "verovatno mnogo šire i obimnije nego ma koji skup postavki u

7

formalnoj ekonomiji". Empirijsko istraživanje MMF-a na uzorku od 53 zemlje (razvijene i zemlje u razvoju), za period 1960-94. godina, potvrdilo je da je količina novca glavna dugoročna determinanta kretanja cena.

Protivnici kvantitativne teorije, koji su se pojavili posle velike ekonomske krize 1929-32. godine, u okviru Kejnsijanske makroekonomske analize, svrstani su u različite teorijske pravce, ali im je zajedničko uverenje da novac nema onaj značaj koji mu monetaristi pripisuju. Međutim, oni nisu svoje postavke o sekundarnoj i indirektnoj (preko kamatne stope) ulozi količine novca potvrdili sistematskim empirijskim istraživanjima. U suštini, ni sam Kejns nije odbacio kvantitativnu teoriju, već ju je stavio u određeni specifičan okvir modernog razvoja privrede uključivanjem u analizu pretpostavki o nefleksibilnosti cena i nadnica i razvoju finansijskog tržišta. Uključivanjem ovih pretpostavki, kejnsijanska analiza daje drugačiji transmisioni mehanizam delovanja novca od monetarističkog. Prema Kejnsu, na nivoima privredne aktivnosti ispod pune zaposlenosti, promene količine novca prevashodno utiču na promene u nivou privredne aktivnosti preko promena kamatne stope - dakle indirektno a manje na nivo cena. Međutim, na nivou pune zaposlenosti, promene količine novca više deluju preko promene nivoa cena.

Može se zaključiti da su monetaristička i kejnsijanska gledišta zapravo komplementarna i da kvantitativna teorija nikada nije odbačena - pre svega zato što ju je stalno potvrđivala privredna praksa. Količina novca uvek deluje na nivo cena a time i na vrednost novca, bilo direktno (na nivou pune zaposlenosti), bilo indirektno (ispod nivoa pune zaposlenosti) na čemu se zasniva i logika upotrebe same monetarne politike.

Na osnovu prethodnih izlaganja o vrednosti novca može se dati jedna uprošćena šema koja na sumaran način prikazuje proces formiranja i promene vrednosti novca, tj. nacionalne valute:

Šema 2: Proces formiranja vrednosti novcaI. Osnovni faktor: Promena količine novcaII. Efekti:1.) promena kamatnih stopa koja utiče na odluke o investiranju;2.) promene brzine i obima prometnih procesa koje utiču na promenu nivoa proizvodnje;3.) promena opšteg nivoa cena a.) neizvesna, pri nepotpunoj zaposlenosti; b.) brza i direktna, pri punoj zaposlenosti;4.) promena vrednosti nacionalne valute kao rezultat ukupnih neto promena u čitavom procesu.

Iz teorijske definicije novca proizilazi da je stabilnost vrednosti suština novca i nacionalne valute . Iz analize vrednosti novca proizilazi da se stabilnost vrednosti novca može postići neprekidnim održavanjem stabilnosti odnosa, tj. ravnoteže između količine novca i količine proizvedenih roba i usluga u čijem prometu novac služi. Drugim rečima, ukoliko se održava ravnoteža između realnog i monetarnog rasta, onda se može ostvariti unutrašnja stabilnost nacionalne valute iz koje prirodno sledi stabilnost njene spoljne vrednosti, što sve vodi uspostavljanju faktičke konvertibilnosti valute.

04. EVOLUCIJA KREIRANJA NOVCA (Izvor: Ekonomska istorija sveta do 16. veka, doc. dr Biljana Stojanović; lekcija-Evolucija novčanih oblika)

Razvoj novčanih oblika može se opisati na različite načine. U ekonomskoj istoriji se najčešće taj razvoj prikazuje prema vremenskom redosledu pojavljivanja različitih monetarnih oblika. Hronologija novčanih oblika može se sažeto prikazati na sledeći način:I. Robni novac:1.) primitivan (školjke, nakit, platno, stoka, žito, so, koža, itd);2.) metalni: a) neobrađeni komadi i poluge; b) kovani.II. Papirni:1.) certifikati (100% pokriće);2.) banknote (manje od 100% pokrića);3.) čist papirni novac (bez konvertibilnosti u metal).III. Nematerijalni oblici novca:1.) žiralni novac,2.) elektronski novac.

Novac se u funkciji sredstva prometa i plaćanja prvo pojavio u konkretnom materijalnom obliku. Kao novac prihvatao se onaj predmet koji je imao neku religijsku ili ceremonijalnu ulogu ili je bio jedan od glavnih proizvoda zajednice koji je zadovoljavao neku konkretnu čovekovu potrebu. Ovaj poseban položaj nekog predmeta koji je proizilazio iz njegove korisnosti u društveno-ekonomskom životu, predstavljao je osnovu njegovog pojavljivanja u ulozi prometnog sredstva. Taj predmet je stekao opštu prihvatljivost kao prometno sredstvo, tj. postao je novac u materijalnom, odnosno robnom obliku. U svakom trenutku taj predmet je svako

8

hteo da primi kao protivvrednost za bilo koju transakciju zato što je njime mogao da ostvari sve druge transakcije u budućnosti.

U poređenju sa ostalim gore navedenim oblicima, robni novac ima najdužu istoriju . Iako je vremenom gubio dominantnu poziciju kroz razne oblike uvođenja papirnog novca, robni novac je praktično funkcionisao sve do 1971. godine, kada je američki dolar izgubio zlatno-polužnu konvertibilnost. Od te godine više nijedna valuta nije imala iza sebe oslonac u nekoj robi, tj. svet je od te godine prešao na čist papirni standard. Dugotrajna upotreba robnog novca objašnjava se činjenicom da robni novac ne može brzo i potpuno da izgubi vrednost kao što se to može dogoditi sa čistim papirnim novcem.

Za sve kategorije robnog novca, kako za primitivan, tako i za kovani, karakteristično je da roba koja igra ulogu novca ima zapravo dve upotrebne vrednosti – nemonetarnu i monetarnu. Nemonetarna upotrebna vrednost novčane robe sastoji se u njenoj osobini da zadovoljava neku proizvodnu ili individualnu čovekovu potrebu, a monetarna upotrebna vrednost u tome da služi u prometu drugih vrsta robe. Na primer, žito je pored monetarne uloge zadovoljavalo još i lične potrebe za hranom, a zlato je pored monetarne uvek imalo i upotrebu u industriji i proizvodnji nakita.

Robni novac se obično klasifikuje u dve osnovne kategorije – primitivan i metalni novac. Primitivan novac je prvi oblik novca u monetarnoj istoriji. Primitivan novac je sav novac koji nije kovani novac ili derivat kovanog novca. U primitivan novac spadaju već pomenute kauri školjke, žitarice, neobrađeni metali, pa zatim hiljade raznih drugih objekata koji su se pojavili tokom istorije kao što su: volovi i druge domaće životinje, zubi od kita, kameni diskovi, perje, žad, ekseri, pirinač, slonova kost, vosak, krzno, buter itd.

Moglo bi se reći da su domaće životinje (najviše volovi, konji i ovce) bile najrasprostranjenija vrsta primitivnog novca. Pretpostavlja se da je religijsko korišćenje stoke u obredima žrtvovanja prethodilo upotrebi stoke kao novca. Monetarna uloga stoke je ostavila za sobom traga u nekim ekonomskim i monetarnim terminima. Na primer, engleski termin pecuniary, što znači novčani, potiče od latinske reči pecus što znači stoka. Prvi novac u Rimu bila je stoka. Smatra se i da reč kapital, u engleskom capital, potiče od termina cattle što znači stoka.

Prvi otkriveni metali – bakar, bronza, elektrum (prirodna legura zlata i srebra), zlato i srebro, veoma brzo su počeli da se koriste u monetarne svrhe. Za neolitskog čoveka su svi ovi metali bili plemeniti jer je proizvodnja metala na tadašnjem stepenu privrednog razvoja bila veoma mala pa su metali bili retki. Razlikovanje između plemenitih i baznih metala javilo se mnogo kasnije, tek na onom stepenu razvoja metalurgije kada je proizvodnja metala reflektovala njihovu rasprostranjenost u prirodi. Plemenitim metalima danas se nazivaju oni koji su u prirodi relativno retki. Istorijski je kuriozitet da su baš neki plemeniti metali kao što su zlato i srebro, bili otkriveni mnogo pre metala čija je rasprostranjenost u prirodi mnogo veća, kao što je to slučaj, na primer, sa aluminijumom.

Ulogu novca su metali igrali prvo u neobrađenom obliku grumenja ili grudvica . Zatim su novčane funkcije obavljali neki proizvedeni metalni oblici kao što je to bio, na primer, kineski alat novac. Najpoznatiji, međutim, metalni oblik koji je igrao funkciju novca bila je metalna poluga. Ove poluge su izrađivane od legure plemenitog i osnovnog metala. Zahvaljujući metalnim polugama ili šipkama došlo je i do pojave kovanog novca kada su poluge počele da se dele na određeni broj komada od kojih je pravljen kovani novac.

U početku su se plaćanja pomoću neobrađenog metala i metalnih poluga obavljala njihovim merenjem pri svakoj transakciji. Plaćanje merenjem naziva se pensatornim plaćanjem . Ovaj način plaćanja je dosta usporavao razmenu dobara. Vremenom su počele da se izrađuju poluge određene težine koja je odgovarala težinskoj jedinici za merenje metala. Izradom poluga određene težine razmena dobara bila je olakšana i ubrzana jer su se, umesto merenja, poluge jednostavno brojale. Međutim, plaćanje merenjem je predstavljao i dalje preovlađujući oblik plaćanja, kako zbog nepoverenja u proizvođače poluga, tako i zbog toga što ni sam sistem mera za težinu nije bio standardizovan.

U većini evropskih zemalja osnovna jedinica za težinu bila je libra , litra ili funta , koja je poticala iz mernog sistema Starog Rima. Libra je u Starom Rimu predstavljala teg pondus težine 327,45 grama koji je služio za merenje metala, voska i bakalske robe. Posle propasti Zapadnog rimskog carstva, carevi Vizantije su zadržali rimsku libru kao osnovu svog sistema mera za težinu, a kasnije su je zadržale i ostale države u Evropi. Litra nije bila standardizovana u međunarodnim razmerama, pa se zato njena težina razlikovala u raznim državama i gradovima. Tako je u srednjem veku svaki veći trgovački centar imao sopstvenu litru određene težine za merenje srebra, čija je težina manje ili više oscilirala u odnosu na rimsku libru. Različite litre su se raspoznavale tako što su dobijale imena gradova u kojima su korišćene, na primer: litra mletačka, litra dubrovačka, litra grada Tura i trga Troja u Francuskoj, srpska litra, itd. Sa standardizacijom težine , poluge su dobijale i overu te standardizacije u obliku žiga koji se na njih utiskivao . Žigosanje poluga doprinelo je sigurnosti i ubrzanju prometa, ali se polugama i dalje nisu mogle obavljati transakcije malih vrednosti.

9

Na određenom stepenu privrednog razvoja dolazi do potrebe da se izvrši prvi korak ka unifikaciji novca kako bi se jednim novcem obavljale i transakcije velike i transakcije male vrednosti. Ta prva velika unifikacija javlja se sa pojavom kovanog novca.

Prvi kovani novac pojavio se u Kini gde je on pravljen od bakra. Na zapadnoj hemisferi je prvi korak ka kovanom novcu učinjen u Kapadokiji, između 2250. i 2150. godine pre Hrista, gde je država počela da stavlja svoj žig na srebrne poluge. Državni žig je služio kao garancija određene težine poluge kao i utvrđene finoće . Sledeći korak napred bila je pojava manjih komada metala („dumps”) sa državnim žigom koji se smatra kvazikovanim novcem. Ovaj kvazikovani novac je u velikim količinama bio u cirkulaciji oko 1000. godine pre Hrista u istočnom Mediteranu, kako na ostrvima, tako i na obali, pre sve ga u Joniji i Lidiji.

Teritoriju Jonije i Lidije presecale su reke u kojima se nalazio elektrum - prirodna mešavina zlata i srebra. U ovom delu Azije, pre svega u Lidiji, odigrala se poslednja faza razvoja ka pravom kovanom novcu u razdoblju između 10. i 7. veka pre Hrista.

Najraniji lidijski metalni novac od elektruma imao je oblik zrna pasulja, ali je bio nejednake veličine i bez ikakvih utisnutih obeležja. Kasnije su se pojavili zapisi najpre na jednoj strani, a tek potom na obe strane novca. Prvi zapisi su, u stvari, bile ogrebotine koje su služile kao obeležje finoće legure a ne količine metala u komadima novca. Tek sa povećanjem upotrebe ovih komadića metala došlo je do pojave državnog žigosanja koje je garantovalo kako finoću tako i težinu metala.

U literaturi se navodi da je prvi pravi državni kovani novac iskovao lidijski kralj Giges (716-678. pre Hrista) sredinom 7. veka pre Hrista. Ovaj novac je bio okruglog oblika i bio je obeležen sa obe strane. Obeležavanje je predstavljalo garanciju njegove težine i finoće. Na jednoj strani tog lidijskog novca bila je utisnuta slika glave lava, što je bio simbol vladajuće Mermnad dinastije. Daljim unapređivanjem metalurške veštine, Lidijci su uspeli da iz elektruma izdvoje zlato od srebra. Od tog vremena oni su počeli da kuju novac od oba metala, pa se u monetarnoj cirkulaciji Lidije istovremeno nalazio zlatni i srebrni kovani novac. Prvi zlatni novac je iskovao poslednji lidijski kralj Krez (561-546. pre Hri sta), koji je po njemu dobio naziv „ krezeide ” .

Prema dosadašnjim rezultatima istraživanja razvoja novca može se reći da Lidija zauzima u monetarnoj istoriji posebno mesto zato što je to bila zemlja prvog pravog državnog novca, prvog zlatnog novca i prvog bimetalističkog novčanog sistema.

Praksa kovanja novca se iz Lidije proširila na Joniju, pa zatim i na ostale susedne zemlje, kao i na ostrvski i kopneni deo antičke Grčke gde su mnoge državice i gradovi počeli da kuju svoj novac. Najvažniji do sada otkriveni dokaz da su Grci naučili da kuju novac od Lidijaca jeste ostava lidijskog novca od elektruma koja je 1951. godine pronađena ispod ruševina Artemizinog hrama u Efesu koji je izgrađen oko 600. godine pre Hrista. U toj ostavi je pronađeno 92 komada novca različitog stepena obrade – od najranijih neobeleženih, do pravih dvostrano žigosanih komada okruglog oblika, što jasno pokazuje različite faze monetarnog razvoja u Lidiji. Do sada, međutim, nigde nije pronađen grčki novac različitog stepena obrade već jedino okrugli dvostrano žigosaninovac, iz čega se zaključuje da su Grci kovali svoj novac po uzoru na lidijski novac iz njegove poslednje faze razvoja.

Smatra se da je najstariji novac u Grčkoj kovala Egina oko 595. godine pre Hrista, zatim Atina oko 575. i Korint oko 570. godine pre Hrista. Sopstveni novac je u Grčkoj, od 6. do sredine 3. veka pre Hrista, kovalo oko 1400 gradova i oko 500 kraljeva. Na kovanje sopstvenog novca počelo je da se gleda kao na znak samostalnosti države.

Pojava kovanog novca označila je novu monetarnu eru koja je trajala 2500 godina . Era dominacije kovanog novca završila se sa Prvim svetskim ratom (1914-1918), kada je kovani novac u većini zemalja povučen iz opticaja.

Najznačajnije obeležje ere dominacije kovanog novca ogledalo se u čvrstom definisanju i čvrstom garantovanju vrednosti monetarne jedinice koja se kovala i puštala u promet. Vrednost monetarne jedinice određivala se utvrđivanjem tzv. kovničke stope koja je predstavljala broj komada koji se mogao iskovati iz jedne težinske jedinice metala, na primer jedne unce ili jednog kilograma metala. Kao posledica utvrđene kovničke stope, bila je utvrđena i količina metala koji se morao nalaziti u svakom iskovanom komadu novca. Na primer, vizantijski zlatnik nomizma bio je težak 4,48 grama najfinijeg zlata jer su se iz jedne poluge zlata – koja je težila jednu rimsku litru – iskivale 72 nomizme. Stavljanjem žiga na svaki komad kovanog novca, njegov izdavač je garantovao da se kovnička stopa poštuje, odnosno da svaki iskovan komad novca sadrži deklarisanu količinu metala koja je proizilazila iz kovničke stope. Pomenuti vizantijski zlatnik nomizma (čije je prvo ime bilo solidus, zatim bezant) zadržao je svoju težinu oko osam vekova, pa se zato on smatra najstabilnijom valutom u ukupnoj monetarnoj istoriji. Stabilnost nomizme učinila ga je međunarodnim novcem i modelom za formiranje monetarnih sistema u srednjovekovnoj Evropi.

Iako unificiran i snabdeven državnim žigom, državni kovani novac se, međutim, još dugo i dalje prihvatao u prometu samo putem merenja, odnosno proverom njegove težine. Praksa merenja postepeno je dovela do

10

stvaranja poverenja transaktora u kvalitet određenog kovanog novca, tj. kovanog novca određenog emitenta (grada, vladara, hrama, itd.) koji se onda počeo prihvatati bez merenja, prostim brojanjem njegovih komada. Plaćanje odbrojavanjem pojedinih komada kovanog novca bez proveravanja sadržine čistog metala merenjem i ispitivanjem finoće, naziva se numeričkim načinom plaćanja . Plaćanje brojanjem olakšalo je i ubrzalo prometne procese, što je povratno stimulisalo sve ostale ekonomske aktivnosti. Međutim, zbog mogućnosti zloupotrebe prilikom kovanja – koja je označavala pojavu da se ne poštuje utvrđena kovnička stopa, već da se kuje novac manje težine metala – običaj merenja kovanog novca je i dalje postojao. U suštini, kada je postojalo poverenje u monetarnu vlast koja je kovala novac, onda se novac u prometu brojao, a kada tog poverenja nije bilo, onda se novac merio.

Pretpostavka je da se prelaz sa pensatornog na numeričko plaćanje odigrao prvo u domaćim plaćanjima, a da se tek kasnije, kada su određeni kovani novci stekli visok stepen poverenja, taj prelaz dogodio i u međunarodnim plaćanjima. Numerički sistem plaćanja u međunarodnim transakcijama podrazumevao je da se novac jedne države razmenjuje za novac druge države, iz čega je nastao njihov razmenski odnos koji se numerički izražavao u tačno utvrđenom kvantitativnom odnosu. Taj kvantitativni razmenski odnos dveju valuta se u monetarnoj teoriji zove devizni kurs. Prema tome, kovani novac je preko prelaska na numerički sistem plaćanja omogućio stvaranje prvih novčanih tržišta na kojima su se utvrđivali međuvalutarni odnosi, tj. devizni kursevi.

Prva novačana tržišta bila su tržišta kovanog novca i ona zapravo predstavljaju preteče savremenih finansijskih tržišta. Smatra se da su tržišta kovanog novca nastala između 6. i 5. veka pre Hrista. Aktivna tržišta novca razvila su se u Starom Izraelu, zatim u Grčkim gradovima, a kasnije i u Rimu. Aleksandrija je, takođe, bila centar veoma žive trgovine kovanim novcem. Istorijski izvori pokazuju da su se na tim tržištima regularno kotirali kursevi razmene i to onog kovanog novca koji je stekao veoma visok stepen poverenja u svoj kvalitet. Posle propasti Zapadnog rimskog carstva (476. godine), centar trgovine novcem premešta se u Vizantiju.

Tržišta kovanog novca bila su mesta na kojima su se okupljali menjači novca, i to su najčešće bila mesta u gradovima koji su bili veliki trgovački centri. U Starom Izraelu menjači novca su se okupljali i na nedeljnim sajmovima, a prepoznavali su se po naušnicama od novca koje su nosili kao znak pripadnosti esnafu menjača. Od pribora su imali kantare i tegove kao i stolove na koje su stavljali razne vrste domaćeg i stranog kovanog novca kojima su trgovali, odnosno čiju su razmenu obavljali. Menjači novca su se u Grčkoj nazivali trapeziti, čije ime upravo dolazi od grčke reči koja označava sto. U Rimu su se zvali argentariji (od termina argentum, što znači srebro). Po svemu sudeći, menjači novca su prvi počeli da razmenjuju novac brojanjem jer su kao specijalisti u rukovanju novcem znali koji su novci bili pouzdanog kvaliteta, pa ih u razmeni nije trebalo više meriti.

Zbog velikog značaja koji je za dalji razvoj privrede imao kovani novac, u teoriji se javlja jedna klasifikacija novčanih oblika koja deli sve novčane oblike u dve grupe: primitivan i moderan novac. Prema ovoj klasifikaciji svi oblici novca do pojave kovanog novca spadaju u primitivan novac, a kovani novac i svi kasniji oblici novca (papirni i nematerijalni) – u moderan novac. U Evropi se papirni novac javlja postepeno tokom poznog srednjeg veka.

05. ROBNA KONVERTIBILNOST

Robna konvertibilnost proizilazi iz same prirode novca, tj. robna konvertibilnost je nastala istovremeno sa nastankom samog novca. Preduslov, pak, nastanka novca je tržišni način razmene proizvoda.

Razmena se u naturalnoj privredi obavljala trampom - novca nije bilo. Veliki napredak proizvodnje otpočeo je onda kada je društvena zajednica izabrala samo jednu, od ukupnog broja roba, kao uvek prihvatljivu u razmeni svih ostalih roba. Ta roba se izdvojila iz sveta drugih roba i postala novac . Pojava novca je označila prelaz sa naturalne na novčanu privredu a ne sa netržišne na tržišnu privredu - tržište roba je postojalo i pre pojave novca pa je čak predstavljalo glavni uslov njegove pojave. Novac je proizvod razmene, tj. već postojećeg tržišta roba.

U novčanoj privredi se robe (realne i finansijske) zamenjuju za novac. Ova zamenjivost robe u novac i obrnuto - novca za robu, predstavlja najstariji, najširi i osnovni pojam konvertibilnosti koji se u teoriji definiše kao robna konvertibilnost (commodity convertibility). Robna konvertibilnost se nalazi i u osnovi savremene konvertibilnosti, iako ulogu novca danas igraju nacionalne valute a ne robni novac.

U privredama u kojima ne postoji robna konvertibilnost, ne može postojati bilo kakva druga konvertibilnost valute o čemu govore primeri iz prošlosti i sadašnjosti. Robna konertibilnost nije postojala ni kod civilizacije starih Inka , ni u bivšem Sovjetskom Savezu jer u oba slučaja nije postojalo tržište . Razmena roba se u ovim društvima nije vršila putem tržišta već putem plana. A tamo gde nema tržišta roba, nema ni novca ni njegove robne konveribilnosti.

Civilizacija starih Inka nije poznavala ekonomsku kategoriju novca kao prometnog sredstva jer je raspodelu proizvoda obavljao sveštenički sloj. U bivšem Sovjetskom Savezu je, kao i u ostalim državama SEV-a, postojala

11

nacionalna valuta ali samo kao pravna kategorija koja nije obavljala ekonomske funkcije novca jer je privreda bila planska a ne tržišna. Bez obzira na velike prirodne i ekonomske potencijale Sovjetskog Saveza, sovjetska rublja nije imala status savremene konvertibilnosti - zamenjivosti za druge nacionalne valute jer nije postojao tržišni mehanizam privređvanja koji bi obezbedio rublji osnovnu - robnu konvertibilnost. Sovjetska rublja je bila, kao i ostale valute zemalja članica SEV-a, samo nacionalna novčana jedinica koja je odražavala nacionalni suverenitet države ali ona nije bila novac u svom punom ekonomskom značenju zbog prethodno neobezbeđenog uslova - tržišta roba i usluga. Sovjetska rublja je bila samo obračunsko sredstvo i kao neka vrsta bona ili "pozorišne karte" za tačno utvrđenu robu i uslugu. Zato se u diskusijama oko uvođenja konvertibilnosti ruske rublje, kao i valuta ostalih zemalja članica SEV-a, isticalo da je prvo potrebno da njihove valute steknu robnu konvertibilnost. To je značilo da ruska privreda treba da pređe sa planskog na tržišni način privređivanja. Krajem devedesetih godina, kako ruska, tako i privrede ostalih zemalja SEV-a, otpočele su sa procesom prelaska na tržisni način privređivanja koji je poznat kao proces "tranzicije".

Robna konvertibilnost je imanentna karakteristika novca pa se zato i javlja kao sastavni deo teorijske definicije novca po kojoj je novac bilo šta materijalnog ili nematerijalnog oblika što je opšte prihvaćeno u zamenu za robe i usluge. Iz ove definicije, kao što smo videli, proizilazi da je stabilnost vrednosti uslov da nešto bude opšte prihvaćeno kao novac. Prema tome, već sama teorijska definicija novca ističe kao nerazdvojne elemente novca njegovu stabilnost i robnu konvertibilnost, od kojih je prvi element - stabilnost, neophodan preduslov robne konvertibilnosti.

Stabilnost valute se, međutim, u raznim monetarnim standardima održavala na različite načine što je zavisilo od karakteristika monetarnog standarda. U metalnom standardu se stabilnost valute postizala održavanjem fiksne cene metala za koji je valuta zakonski bila vezana i to, uglavnom, automatskim mehanizmom tržišta. U papirnom standardu se stabilnost nacionalne valute postiže održavanjem stabilnosti opšteg nivoa cena ali uz povećanu ulogu ekonomske politike u odnosu na automatski mehanizam tržišta.

Uporedo sa evolucijom novca, prolaskom kroz razne monetarne standarde, ne samo da se menjao način održavanja stabilnosti nacionalne valute, već se menjao i sam koncept konvertibilnosti. Svi, međutim, koncepti konvertibilnosti imaju za osnovu robnu konvertibilnost.

06. POJAM I EVOLUCIJA KONVERTIBILNOSTI

U teoriji se obično vrši podela na klasični i savremeni koncept konvertibilnosti. Klasični koncept se javlja u novčanim sistemima metalnog standarda a savremeni u papirnom standardu. Posmatrana sa pravnog stanovišta, klasična konvertibilnost predstavlja obavezu zamene nacionalne valute za metal po zvanično utvrđenoj fiksnoj ceni metala a savremena konvertibilnost obavezu zamene za drugu nacionalnu valutu po utvrđenom deviznom kursu.

Posmatrana sa pravnog stanovišta, konvertibilnost predstavlja prilično jednostavan koncept. Ovaj relativno jednostavan pravni koncept, međutim, proizvodi kompleksna dejstva na ekonomskom planu. Posmatrana sa ekonomskog stanovišta, konvertibilnost predstavlja pokretački impuls koji usmerava čitav privredni mehanizam da funkcioniše na određeni način i to uvek u pravcu ostvarivanja stabilnosti valute. Zbog toga se može reći da su konvertibilnost i stabilnost valute sinonimi.

Mehanizam funkcionisanja privrede sa konvertibilnom valutom se razlikuje od mehanizma funkcionisanja privrede sa nekonvertibilnom valutom, pa se otuda i za samu konvertibilnost može reći da predstavlja određeni, kompleksan mehanizam privređivanja.

Prelaz sa metalnog monetarnog standarda na papirni standard se nije izvršio naglo već postepeno. Stoga ni prelaz sa klasične na savremenu konvertibilnost nije bio izvršen naglo već postepeno. U tom procesu postepene promene konvertibilnosti, svakom spletu monetarnih i privredno-političkih okolnosti odgovarao je određeni mehanizam konvertibilnosti. Sa promenom opštih monetarnih i privredno-političkih okolnosti, postojeći mehanizam konvertibilnosti više nije mogao da se održava u originalnoj verziji pa se prilagođavao promenjenim uslovima. Uzimajući u obzir da se stalno menjaju uslovi funkcionisanja nacionalnih privreda, kao i međunarodne privrede, to se može reći da stalno traje proces evolucije valutne konvertibilnosti.

07. KONVERTIBILNOST PUNOG ZLATNOG STANDARDA

Iako je srebrni standard predstavljao preovlađujući oblik metalnog monetarnog standarda tokom monetarne istorije, posebno u evropskim zemljama, zlatni standard se obično uzima kao model metalnog standarda iz dva osnovna razloga. Pre svega, mehanizam srebrnog standarda je bio isti kao i mehanizam punog zlatnog standarda. Osim toga, za svrhe analize konvertibilnosti dovoljno je poći od zlatnog standarda jer se masovna upotreba

12

banknota, za koje se vezuje nastanak klasične konvertibilnosti, u ekonomski najrazvijenijim zemljama javlja sa prelaskom na monometalizam zlata.

Zlatni standard se javljao u tri oblika - kao puni zlatni standard, zlatno-polužni i zlatno-devizni standard. U praksi su države u različito vreme, svaka prema svojim potrebama, vršile prelaz iz jednog u drugi oblik zlatnog standarda, tako da su u istom istorijskom trenutku u različitim zemljama bili na snazi različiti oblici zlatnog standarda. Zlatni standard se kao nacionalni monetarni sistem spontano pojavio u Engleskoj posle Napoleonovih ratova. Sledeći primer Engleske kao ekonomski najrazvijenije zemlje, ostale zemlje su jedna po jedna prihvatale zlatni standard, koji je postao međunarodni monetarni sistem kada su, konačno, krajem 19. veka i SAD prešle sa bimetalizma na monometalizam zlata.

Osnovna zajednička karakteristika svih oblika zlatnog standarda je vezanost nacionalne valute za zlato . Zlato je postalo nacionalni i međunarodni novac jer je vladalo uverenje da zlato ima relativno najstabilniju vrednost u odnosu na druge robe. Nacionalna valuta je bila zakonski izjednačena sa utvrđenom količinom zlata određene finoće što je predstavljalo njen kovnički paritet koji se izražavao fiksnom cenom zlata. Na taj način je kupovna moć valute bila fiksirana i izjednačena sa kupovnom moći određene težine i finoće zlata. Sve dotle dok se održavala fiksna cena zlata, dotle je valuta smatrana stabilnom. Mehanizam klasične konvertibilnosti je predstavljao glavnu polugu u održavanju fiksne cene zlata i time stabilnosti nacionalne valute. Taj se mehanizam realizovao preko centralne banke koja je imala obavezu da kupuje i prodaje zlato samo po toj zakonski utvrđenoj fiksnoj ceni zlata.

Nacionalna valuta se na početku zlatnog standarda pojavljivala u materijalnom obliku kovanog novca , koji se kovao po propisanom i od države garantovanom kovničkom paritetu. Međutim, onda kada su se pojavile novčanice kao surogati kovanom novcu, nacionalne valute su dobile još jedan materijalan pojavni oblik - oblik papirne novčanice.

Sistematska upotreba papirnih novčanica datira od vremena Francuske revolucije i predstavlja, pored uvođenja monometalizma zlata u nizu ekonomski vodećih država, jednu od najvažnijih monetarnih inovacija 19. veka. Uvođenje papirnih novčanica u privrednu praksu dovodi do nastanka koncepta i mehanizma klasične konvertibilnosti.

Papirne novčanice 19. veka su bile izdavane od strane države ili od strane bankarskih ustanova. Tada je svako mogao da osnuje banku i emituje novačanice. Tako su se u novčanoj cirkulaciji država na punom zlatnom standardu istovremeno nalazili kovani zlatnici i papirni novac državnog ili/i privatnog izdanja. Obe vrste novca u cirkulaciji - kovani i papirni, glasile su na istu nacionalnu valutu.

Papirne novčanice su u početku predstavljale potvrde o deponovanom zlatu kod bankarskih ustanova na osnovu kojih je deponent uvek mogao da podigne svoje deponovano zlato iz banke. Te konvertibilne novčanice sa zlatnim pokrićem u visini od 100% su se nazivale zlatnim certifikatima. Međutim, uočavajući da deponenti koji su ostavili zlato na čuvanje veoma retko podižu svoje zlatne depozite, kao i da se zlatni certifikati ne vraćaju tako brzo u banku na konverziju, već da se prihvataju u prometu kao sredstvo plaćanja, banke su počele da daju kredite u novčanicama koje više nisu imale pokriće u zlatu od 100%. Ove novčanice su nazvane banknotama . Na istu količinu deponovanog zlata, banke su počele da izdaju veću količinu banknota nego što su ranije izdavale zlatnih certifikata. Bankarskom emisijom kredita u obliku banknote , privreda je snabdevana mnogo većom količinom novca nego što bi inače bila izdavanjem kredita u obliku kovanog zlata ili zlatnih certifikata. Povećavajući pomoću banknota svoju kreditnu aktivnost, banke su snažno podstakle razvoj proizvodnje i prometa, zbog čega se banknoti i pridaje značaj jedne od najvećih monetarnih inovacija. Pojava banknota je, dakle, predstavljala prvi korak u razvoju modernog bankarstva koje se od tada razvija u glavnog kreatora količine novca u privredi.

Banke su po prirodi svoje osnovne delatnosti uvek imale interes da što više prošire emisiju banknota ali su time povećavale rizik od nelikvidnosti , tj. da kasnije možda neće biti u stanju da sve prezentirane banknote konvertuju u zlato. Ako bi se takva opasnost približavala, banke su, najpre, povlačile već odobrene kredite, pa ako to nije bilo dovoljno, onda su odlagale konverziju novčanica u zlato što je imalo za posledicu pad njihove vrednosti ispod nominalne vrednosti zlata koga su predstavljale. Potpuna obustava konverzije novčanica vodila je u bankrotstvo banke.

U 19. veku su bankrotstva banaka bila uobičajena pojava ali sa sve većim negativnim efektima po ukupne privredne odnose. Da bi se izbegla bankrotstva banaka i održala vrednost novčanica, došlo je do zakonskog regulisanja obaveze banke da mora odmah, bez odlaganja i drugih uslovljavanja, da izvrši konverziju svojih novčanica u zlato na zahtev podnosioca. Tako je zakonski ustanovljen institut klasične konvertibilnosti koji je podrazumevao neopozivo i bezuslovno pravo svakog imaoca banknote da je na šalteru njenog emitenta zameni za punovredni kovani novac, tj. po zakonski utvrđenoj fiksnoj ceni zlata. Pravo imaoca banknote je istovremeno bila obaveza banke na neopozivu i bezuslovnu konvertibilnost.

13

Zakonsko garantovanje konvertibilnosti novčanica u zlato kao definitivan novac, učvrstilo je poverenje transaktora u banknote i doprinelo njihovoj širokoj prihvatljivosti. Kao surogat kovanog novca koji uživa sveopšte poverenje, banknota je veoma brzo prodrla i na devizna tržišta, tako da se u 19. veku razvija veoma živa devizna trgovina u banknotama, što je predstavljalo jednu od najvažnijih novina u praksi međunarodnih plaćanja posle pojave menica.

Osim što je doprinela širokom prihvatanju banknota, garantovana konvertibilnost je sprečavala banke da idu u neograničenu emisiju kredita u banknotama koja je vodila u pad njihove vrednosti i konačno u bankrotstvo banke. Konvertibilnost je, dakle, sprečavala prekomernu emisiju banknota i time je održavala stabilnost njihove vrednosti. Da bi održale konvertibilnost, banke su morale da vode računa o odnosu između zlata u svojim trezorima i količine emitovanih banknota .

Iz prethodnog se vidi da je sa uvođenjem banknota u novčanu cirkulaciju, klasična konvertibilnost zapravo postala mehanizam regulisanja količine banknota u opticaju. Pre pojave banknota, slobodno topljenje i kovanje zlata je bio osnovni mehanizam regulisanja količine novca u opticaju - kovanjem se povećavala a topljenjem se smanjivala količina novca u opticaju i to na bazi tržišnog mehanizma . U slučaju opšteg pada cena (sem monetarnog zlata koje je uvek imalo zakonski fiksiranu cenu), transaktori su nosili zlato u kovnicu na kovanje zato što je zlato u monetarnom obliku povećalo kupovnu moć u odnosu na nemonetarno zlato čija je cena pala zajedno sa padom opšteg nivoa cena. U slučaju opšteg rasta cena zlatnici su se topili, jer je zlato više vredelo u nemonetarnom obliku, čime se smanjivala količina novca u opticaju. Kovanje i topljenje bi trajalo sve dok se ne bi izjednačile cene monetarnog i nemonetarnog zlata, odnosno postigao nivo cena koji je odgovarao tržišnoj ravnoteži.

Sve dok je kovani novac cirkulisao u prometu, u većini država do Prvog svetskog rata, topljenje i kovanje je igralo ulogu regulisanja njihove količine u opticaju. Međutim, sa sve većim korišćenjem banknota, u novčanom opticaju je bilo sve više banknota i sve manje kovanog novca, smanjivao se značaj topljenja i kovanja a rastao je značaj klasične konvertibilnosti kao mehanizma regulisanja količine novca u opticaju. Kada je samo centralnoj banci ostavljeno pravo emisije novčanica denominiranih u nacionalnoj valuti i kada su njene novčanice postale glavni deo novčane cirkulacije, tada je konvertibilnost postala glavni mehanizam regulisanja količine novca u opticaju, tj. održavanja unutrašnje vrednosti nacionalne valute.

Konvertibilnost je zahtevala od banaka i centralne banke da stalno drže određene zlatne rezerve u svojim trezorima. Ovo držanje zlatnih rezervi je dovelo do stvaranja instituta pokrića (cover) novčanog opticaja. U nekim zemljama je pokriće bilo zakonski propisano kako za centralnu banku, tako i za ostale emisione banke. Prema Pilovom zakonu iz 1844. godine, Engleska banka (The Bank of England) je morala da drži pokriće od 100% za emisiju svojih novčanica koje su, inače, još 1812. godine, dobile status zakonskog sredstva plaćanja (i čije flasifikovanje je već od 1773. godine sankcionisano smrtnom kaznom). Pilovim zakonom je određena i fiducijarna emisija (bez pokrića) koja je mogla da se kreće samo do 14 miliona funti sterlinga.

Institut pokrića je zlatne rezerve pretvorilo u monetarnu bazu novčanog opticaja . Povećanje zlatnih rezervi je vodilo u proporcionalno (prema odredbi o visini pokrića) povećanje novčanog opticaja a smanjivanje zlatnih rezervi u proporcionalno smanjivanje novčanog opticaja. Visina zakonskog pokrića se razlikovala po zemljama ali je pokriće, kao institut koji je nastao iz obaveze konvertibilnosti, svuda imalo isto značenje - sprečavanje prekomerne emisije novčanica čime se održavala stabilnost vrednosti nacionalne valute. Zbog toga je održavanje zakonskog pokrića (ili visokog nivoa zlatnih rezervi, ukoliko se pokriće nije zakonski propisivalo) postalo indikator stabilnosti valute. Bilo je opšte prihvaćeno da je valuta utoliko stabilnija, ukoliko je centralna banka uspevala da permanentno održava zlatno pokriće ili da drži visoke zlatne rezerve, ako pokriće nije bilo propisano. U suprotnom bi se pojavilo nepoverenje u valutu što je izazivalo povećavanje zahteva za konverziju u zlato a time i veliki pritisak na smanjivanje zlatnih rezervi. Smanjivanje zlatnih rezervi je zahtevalo, baš zbog pravila o pokriću, proporcionalno smanjivanje količine novca u opticaju iz čega je sledio proces deflacije i pada privredne aktivnosti.

Uz slobodu izvoza i uvoza zlata, roba i kapitala, klasična konvertibilnost je pokretala proces automatskog uravnoteženja platnog bilansa i održavanja fiksnih deviznih kurseva zemalja na zlatnom standardu . Centralna banka je, uglavnom, imala pasivnu ulogu u podržavanju celog automatskog mehanizma. Tek u slučajevima većih promena zlatnih rezervi, ako bi automatski mehanizam bio isuviše spor u vraćanju platnog bilansa i deviznog kursa u ravnotežu, stupila bi na scenu centralna banka promenom svoje eskontne stope koja bi veoma brzo izvršila potrebna prilagođavanja pokretanjem kratkoročnog kapitala. Međutim, konvertibilnost je i pri aktivnoj politici centralne banke bila neophodna poluga prilagođavanja jer se kapital mogao kretati iz jedne u drugu valutu jedino putem njihove zamenjivosti preko zlata. Povezivanjem nacionalnih valuta, konvertibilnost je povezivala nacionalne privrede na zlatnom standardu i time omogućavala njihovo skladno funkcionisanje, tj. nemogućnost stvaranja velikih i dugotrajnih platnobilansnih neravnoteža.

Iz prethodnog se vidi da je značaj klasične konvertibilnosti u privredama na zlatnom standardu bio veoma veliki i sa nacionalnog i sa međunarodnog stanovišta. Taj se značaj sastojao u sledećem: 1.) konvertibilnost je

14

omogućila opšte prihvatanje novog finansijskog instrumenta - banknote koja je, sa svoje strane, otvorila put razvoju modernog bankarstva; 2.) konvertibilnost je predstavljala jedan od najvažnijih mehanizama regulisanja količine novca u opticaju (pored slobode kovanja i topljenja zlata), tj. branu protiv inflacije u uslovima razvoja modernog bankarstva i time mehanizam održavanja stabilnosti nacionalne valute; 3.) konvertibilnost je pokretala i automatski mehanizam uravnoteženja platnog bilansa i održavanja fiksnih deviznih kurseva.

Klasična konvertibilnost je, dakle, imala nacionalni i međunarodni značaj. Održavajući stabilnost vrednosti nacionalne valute, klasična konvertibilnost je u uslovima slobode kretanja roba, kapitala i zlata, održavala stabilnom i spoljnu vrednost valute izraženu deviznim kursom. Preko klasične konvertibilnosti sistem međunarodne privrede je bio povezan na principu spojenih sudova - cene su se izjednačavale na međunarodnom nivou i ciklična kretanja nacionalnih privreda su bila usklađena što je sve imalo za posledicu male i privremene platnobilansne neravnoteže.

Teorijski posmatrano, klasična konvertibilost je bila jedan od najvažnijih mehanizama punog zlatnog standarda koji je trajao do izbijanja Prvog svetskog rata . U početku je konvertibilnost bila toliko važna da su čak glasine o mogućnosti suspenzije konvertibilnosti mogle dovesti do "juriša" na banke (runs), panike i kraha čitavog privrednog mehanizma. Vremenom, međutim, konvertibilnost nije bila podjednako bezuslovna i neopoziva u svim zemljama zlatnog standarda kao što je bila u Engleskoj (zbog čega bi se puni zlatni standard do 1914. godine, mogao smatrati sterlinškim standardom). Engleska banka je do 1914. godine, uvek bila spremna da kupi i proda zlato iz svojih rezervi po ceni od 3 funte, 17 šilinga i 10,5 penija koja je bila utvrđena još 1717. godine. Konvertibilnost funte u ovom periodu od gotovo dva veka, bila je suspendovana samo za vreme Napoleonovih ratova (1797-1819). U drugim zemljama je, međutim, dolazilo do čestih privremenih suspenzija konvertibilnosti, najčešće u periodima smanjivanja zlatnih rezervi centralne banke. Suspenzijom konvertibilnosti su zemlje, zapravo, želele da izbegnu deflaciju koja bi inače nastala zbog deflatornog dejstva smanjivanja zlatnih rezervi.

Karakteristično je za puni zlatni standard da je održavanje i jačanje zlatnih rezervi postepeno postao primarni cilj monetarne politike a da je konvertibilnost bila potisnuta u drugi plan iako su rezerve, teorijski posmatrano, držane upravo radi održavanja konvertibilnosti. Činjenica da je konvertibilnost ukidana zbog održavanja zlatnih rezervi, govori da zemlje u praksi nisu poštovale osnovno "pravilo igre" zlatnog standarda koje je i proizašlo iz same konvertibilnosti - da se količina novca u opticaju menja proporcionalno promenama zlatnih rezervi. Prema tome, ukidanje konvertibilnosti je bilo odraz nepoštovanja osnovnog mehanizma regulisanja količine novca u opticaju punog zlatnog standarda. Nepoštovanje ovog osnovnog mehanizma je značilo da se puni zlatni standard postepeno sve više pretvarao iz automatskog tržišnog mehanizma u sistem "upravljane valute", tj. papirni standard u kome se regulisanje količine novca u opticaju sve više prepušta diskrecionim odlukama monetarnih vlasti.

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, zemlje su ukinule klasičnu konvertibilnost i prešle na papirni standard koji im je dozvoljavao da povećavaju količinu novca do nivoa potrebnog za finansiranje rata, dakle, nezavisno od veličine i kretanja zlatnih rezervi. Ukidanje konvertibilnosti je imalo za posledicu inflaciju i pad vrednosti nacionalnih valuta.

Gotovo sve valute zaraćenih zemalja su tokom Prvog svetskog rata izgubile svoju vrednost. To, međutim, nije bio slučaj sa valutom Kraljevine Srbije, iako srpski dinar za vreme rata nije bio konvertibilan. Kupovna snaga srpskog dinara je 1918. godine bila približno jednaka onoj pred rat, a dinarske novčanice su iste godine imale pokriće od 87,3%, što je bilo veće pokriće od zakonskog koje je iznosilo 40%. Srpski dinar predstavlja redak primer valute koja je u ratu ostala stabilna iako je konvertibilnost formalno bila ukinuta. Održavanju vrednosti srpskog dinara najviše je doprinela oprezna monetarna politika srpske vlade koja tokom rata nije izdala ni jednu dinarsku novčanicu bez pokrića, što znači da se srpska vlada faktički pridržavala pravila igre koja su proizilazila iz konvertibilnosti.

08. KONVERTIBILNOST ZLATNO-POLUŽNOG STANDARDA

U prvom posleratnom periodu pojavile su se veoma velike i do tada nezabeležene fluktuacije svih valuta, uključujući i valute neutralnih država koje su tokom rata apresirale i imale čvrste kurseve. Sve zemlje su želele da se prekine nastali monetarni haos jer je stvaranje stabilnih valuta predstavljao neophodan uslov uspešne privredne obnove posle ratnih operacija. U tom cilju je održana međunarodna monetarna i finansijska konferencija u Đenovi 1922. godine, koja je trebalo da reši aktuelne monetarne i finansijske probleme.

U vreme održavanja konferencije, osim američkog dolara , sve valute su, kao i u ratu, bile na papirnom standardu, bez nekih definisanih pravila monetarnog regulisanja što ih je činilo veoma nestabilnim. Duboko nezadovoljstvo ratnim (kao i ranijim) iskustvima sa papirnim standardom, stvorilo je nepoverenja prema bilo kom obliku papirnog standarda pa je konferencija u Đenovi preporučila da sve valute treba da se vrate na zlato kao zajednički monetarni standard kako bi se postigla unutrašnja i međuvalutarna stabilnost. S obzirom na

15

činjenicu da je zlatni standard počivao na pretpostavci o relativno većoj stabilnosti zlata u odnosu na druge robe a da se tokom rata pokazalo da je i zlato nestabilne vrednosti, konferencija u Đenovi je zato kao jedno od osnovnih pitanja razmatrala problem stabilizacije vrednosti samog zlata.

U periodu 1915-1922 godine, proizvodnja zlata je opala za oko 30% zbog ratne inflacije. Pala je, međutim, i cena zlata koja je najniži nivo dostigla 1920. godine. Pad cene zlata je nastao zbog smanjene tražnje zlata za monetarne svrhe jer su za vreme rata zemlje bile na papirnom standardu .

Zbog bojazni da će opšta borba za nabavku zlata u monetarne svrhe u uslovima oskudice zlata izazvati nagli skok njegove cene, pa time i jake deflatorne tendencije, predstavnici Engleske banke su na konferenciji u Đenovi predložili da se ekonomisanje zlatom izvrši prihvatanjem, ne punog, već zlatno-polužnog i zlatno-deviznog standarda. Konferencija je, polazeći od ovog engleskog predloga, preporučila da razvijene zemlje prihvate zlatno-polužni a manje razvijene zemlje, bar privremeno, zlatno-devizni standard, što je značilo da te zemlje mogu da u monetarnu bazu unesu, pored zlata, još i valute konvertibilne u zlato. Na ovaj način je, tvrdili su tada stručnjaci, svetski privredni i monetarni mehanizam mogao da se pokrene sa manjom količinom zlata nego kada bi svaka zemlja prihvatila puni zlatni standard.

Stabilizaciji vrednosti zlata , kao uslovu da se valute ponovo vežu za njega kao zajednički imenitelj, doprinelo je i otvaranje slobodnih tržišta zlata u Njujorku i Londonu . Cena zlata se na ovim tržištima održavala saradnjom centralnih banaka najrazvijenijih zemalja.

Na zlatni standard posle Prvog svetskog rata prvo su se vratile SAD u januaru 1919. godine. SAD su prihvatile puni zlatni standard sa predratnim kovničkim paritetom dolara od 1,504632 grama čistog zlata, tj. cenom zlata od 20,67 $ za finu uncu. Na punom zlatnom standardu SAD su ostale do marta 1933. godine, kada je predsednik Ruzvelt ukinuo klasičnu konvertibilnost, izvoz zlata (kovanog, u polugama i u obliku zlatnih certifikata) i objavio nacionalizaciju zlata, zahtevajući od svih američkih državljana da predaju sav zlatni kovani novac, zlatne poluge i zlatne certifikate Sistemu Federalnih Rezervi. Zakonom o zlatnim rezervama od januara 1934. godine, SAD se vraćaju na zlatni standard ali na njegovu zlatno-polužnu varijantu i sa devalviranim dolarom čiji je zlatni paritet od tada do 1971. godine, iznosio 0,888671 grama čistog zlata što je davalo novu fiksnu cenu zlata od 35 dolara za finu uncu.

U evropskim zemljama je proces vraćanja na zlatni standard tekao po preporukama konferencije u Đenovi ali sporijim tempom posle perioda slobodnog plivanja valuta koji je bio obeležen valutnim depresijacijama. U periodu 1922-1931 godine, zlatno- devizni standard je prihvatilo ukupno 26 zemalja. Velika Britanija je 1925. usvojila zlatno-polužno važenje kao i Francuska tri godine kasnije (1928). Međutim, u međuratnom periodu je 11 zemalja usvojilo čist devizni standard. One su u monetarnim rezervama držale samo devize konvertibilne u zlato. Britanska funta i američki dolar su kao konvertibilne valute u zlato, ušle u monetarne rezerve zemalja na zlatno-deviznom i deviznom standardu.

U zlatno-polužnom standardu dolazi do sužavanja konvertibilnosti u odnosu na klasičnu konvertibilnost jer se više nije mogao, kao u punom zlatnom standardu, svaki iznos novčanica zameniti za zlato. Pravo konvertibilnosti su mogli da ostvare jedino vlasnici novca koji su mogli da otkupe najmanje jednu celu zlatnu polugu tešku 12,5 kg zlata. Osim promene sadržaja konvertibilnosti, u zemljama zlatno-polužnog standarda došlo je i do potpunog povlačenja zlata iz opticaja i njegovog koncentrisanja u trezorima centralne banke (ovo povlačenje se u Velikoj Britaniji izvršilo već početkom rata a u SAD proklamacijom predsednika Ruzvelta iz 1933. godine). Na taj način, u novčanoj cirkulaciji nije više uopšte bilo kovanog novca čime se potpuno izgubio značaj mehanizma kovanja i topljenja u regulisanju količine novca u opticaju. Novčanu masu su činile banknote i tekući depoziti izraženi u nacionalnoj valuti koji su bili konvertibilni u zlatne poluge po zvaničnoj fiksnoj ceni zlata. Tako je konvertibilnost, sa izvedenim pravilom o pokriću, ostala kao jedini tržišni mehanizam regulisanja novčane mase. Sužena konvertibilnost zlatno-polužnog važenja je, međutim, otvorila centralnoj banci mnogo širi manevarski prostor, od onog koji je imala u punom zlatnom standardu, da utiče na novčanu masu instrumentima monetarne politike - pre svega eskontnom stopom i operacijama na otvorenom tržištu.

U ostalim glavnim aspektima zlatno-polužno važenje se nije mnogo razlikovalo od punog zlatnog standarda. Porast novčane mase (banknota i tekućih depozita) preko ravnotežnog nivoa izazivao bi opšti porast cena i deficit tekućeg bilansa koji je, preko mehanizma konvertibilnosti, pokretao izvoz zlata iz monetarnih rezervi. Pad zlatnih rezervi vodio je, preko pravila o pokriću, vraćanju novčane mase na ravnotežni nivo i povećanju kamatnih stopa (eskontne i tržišnih) koje su pokretale uravnotežujuća, tj. stabilizatorska kretanja kratkoročnog kapitala što je sve vraćalo devizni kurs na nivo kovničkog pariteta.

Iz prethodnog se može zaključiti da je promena sadržaja konvertibilnosti jedna od najvažnijih razlika između punog i zlatno-polužnog standarda. Ovom promenom postiglo se smanjivanje deflatornog dejstva zlatnog standarda u čemu se sastojala osnovna prednost zlatno-polužnog u odnosu na puni zlatni standard.

16

Deflatorno dejstvo zlatnog standarda nije se ogledalo samo u tome što proizvodnja zlata više nije mogla da prati proizvodnju roba i usluga, što je u početku kompenzirano uvođenjem banknota, već i pravnim karakterom klasične konvertibilnosti. Naime, klasična konvertibilnost je pružala mogućnost svakom pojedincu da zatraži konverziju bilo kog iznosa novčanica i depozita u zlato što je, u zavisnosti od obima konverzije, smanjivalo zlatne rezerve i tako zaoštravalo deflatorne tendencije. Na primer, talas bankarskih bankrotstava u SAD 1931. i 1932. godine, izazvao je "juriš" na preostale banke čiji su deponenti zahtevali konverziju, prevashodno, u zlatni kovani novac. Ovi zahtevi su u veoma kratkom periodu, između 15. februara i 4. marta 1933. godine, povećali količinu gotovog novca u rukama transaktora, na račun smanjivanja rezervi, za čak 1,631 milijardi dolara, od čega je u zlatnom kovanom novcu bilo 300 miliona dolara. Ovako veliko smanjivanje zlatnih rezervi u periodu od samo tri nedelje, dovelo je do toga da je već 6. marta, usledila proklamacija predsednika Ruzvelta kojom su ukinuti klasična konvertibilnost i puni zlatni standard u SAD u cilju zaštite monetarne baze zemlje.

Dakle, izmenjenom konvertibilnošću zlatno-polužnog standarda , centralne zlatne rezerve više nisu mogle biti lako rasparčane, tj. smanjene velikim zahtevima za konverzijom za vreme kriza i pretvorene u sitne individualne posede bez ikakve privredno korisne funkcije. Zlato u privatnom posedu je imalo samo funkciju zaštite individualnog interesa, a zlato u monetarnim rezervama zemlje je imalo privrednu funkciju kao baza monetarnog i kreditnog potencijala. Zato su zagovornici zlatno-polužnog standarda isticali da je "bolje sačuvati zlatne rezerve za opšte dobro nego dozvoliti da budu iscrpljene zbog sebičnih individualnih interesa".

Kao što su banknote predstavljale inovaciju koja je još za vreme trajanja punog zlatnog standarda ublažila njegovo deflatorno dejstvo, takav isti efekat je imao prelaz sa klasične na zlatno-polužnu konvertibilnost ali i na zlatno-deviznu konvertibilnost.

09. KONVERTIBILNOST ZLATNO-DEVIZNOG STANDARDA

Zlatno-devizni standard je u međuratnom periodu predstavljao preovladjujući oblik zlatnog standarda . Prihvatanje zlatno-deviznog standarda, po preporuci konferencije u Đenovi, značilo je da se ekonomizacija sa zlatom izvrši tako što će se zakonskim putem dozvoliti centralnim bankama da u svojim monetarnim rezervama drže, pored zlata, još i valute direktno konvertibilne u zlato, tj. valute na punom ili zlatno-polužnom standardu. Tako se sa manjom količinom zlata mogao pokrenuti privredni mehanizam posle kolapsa izazvanog ratom. U praksi se devizni deo monetarnih rezervi faktički držao u vidu depozita ili kratkoročnih hartija od vrednosti u zemlji rezervne valute a ne fizički u trezoru centralne banke.

Unošenjem deviza u monetarne rezerve došlo je do dve značajne promene monetarnog sistema: prvo - monetarnu bazu su sada činile i zlato i devize (tako da je i promena deviznih rezervi uticala na promenu količine novca u opticaju) i drugo - promenio se sadržaj konvertibilnosti . Obe promene su nosile potencijalnu opasnost od povećanja nestabilnosti nacionalnog i međunarodnog monetarnog sistema.

Posledica prve promene je bilo unošenje velike doze nesigurnosti u monetarni sistem zbog mogućnosti promene vrednosti valuta koje su se držale u rezervama. Stabilnost zlatno-deviznog standarda je zavisila od stabilnosti rezervnih valuta , tj. od monetarne discipline u zemljama rezervnih valuta . Zato su statuti većine centralnih banaka na zlatno-deviznom standardu dozvoljavali likvidaciju deviznog dela monetarnih rezervi ukoliko rezervna valuta više nije bila konvertibilna u zlato po fiksnoj ceni.

Druga promena se odnosila na promenu u sadržaju konvertibilnosti. U zemljama zlatno-deviznog standarda konvertibilnost je značila pravo emisionog instituta "da prezentirane sopstvene novčanice (i potraživanja u sopstvenoj valuti) konvertira u zlato ili potraživnja prema drugim emisionim bankama (devize ili valute) koja su sa svoje strane opet konvertibilna u zlato". Dakle, zlatno-devizna konvertibilnost nije podrazumevala obavezu zamene samo u zlato, već je značila mogućnost zamene nacionalne valute kako u zlato, tako i u drugu nacionalnu valutu na zlatnom ili zlatno-polužnom standardu. Diskreciono pravo na izbor između ove dve opcije je imala monetarna vlast. Ako bi se izabrala ova druga opcija, onda je to značilo da je zlatno-devizna nacionalna valuta tek posredno mogla biti konvertovana u zlato, iako je i dalje u njemu bila izražena njena vrednost. Naime, centralna banka je na zahtev podnosioca konvertovala nacionalnu valutu u drugu nacionalnu valutu konvertibilnu u zlato - britansku funtu ili američki dolar, koje je podnosioc zahteva mogao da konvertuje u zlato u Velikoj Britaniji ili SAD. Konverzija se vršila po deviznim kursevima koji su bili formirani oko zlatnih pariteta . Centralne banke na zlatno-deviznom standardu su imale obavezu da kupuju i prodaju devize po deviznim kursevima proizašlim iz zlatnih pariteta valuta kao što su centralne banke na punom i zlatno-polužnom standardu imale obavezu da kupuju i prodaju zlato po fiksnoj ceni (kovano i u polugama).

Zlatno-devizna konvertibilnost je učinila da valute postanu potencijalno nestabilne zato što su one i dalje bile zakonski definisane određenom količinom zlata ali nisu bile u njega direktno i obavezno konvertibilne. Praktično je to značilo s jedne strane, davanje monetarnim vlastima slobode da ne moraju da se striktno pridržavaju pravila o zlatnom pokriću a sa druge strane, da nacionalne valute više nisu bile predstavnici zlata. Neobavezna konvertibilnost nacionalne valute u zlato značila je da više nije postojala garancija da je kupovna

17

moć valute odgovarala kupovnoj moći zlata, tj. da je vrednost valute u praksi mogla da odstupa od vrednosti zlata koju je formalno predstavljala. Na taj način, zlatno-devizna konvertibilnost nije više tako čvrsto garantovala stabilnost vrednosti nacionalne valute kao što je to činila klasična konvertibilnost.

U toku trajanja zlatnog standarda pokazalo se da zakonsko fiksiranje valute za zlato samo po sebi nije bilo dovoljno da osigura stabilnost valute bez primene bezuslovne i neograničene konvertibilnosti u zlato. Na primer, Velika Britanija je nekoliko godina, od 1816. do 1821. godine, zvanično bila na zlatnom standardu ali bez istovremene primene konvertibilnosti. Ovo je imalo za posledicu pad vrednosti i gotovo nestanak nekonvertibilne funte sterlinga sa deviznih tržišta sve do ponovnog uspostavljanja konvertibilnosti 1821. godine. Bez konvertibilnosti u zlato kao garancije unutrašnje stabilnosti valute, njena spoljna vrednost izražena deviznim kursom je bila podložna fluktuacijama. Primer srpskog dinara, koji je i bez garantovane konvertibilnosti u zlato zadržao svoju vrednost u periodu 1914-1918. godina, predstavlja jedan redak izuzetak od ovog pravila koje je bilo redovna pojava u vreme primene zlatnog standarda do Prvog svetskog rata.

Karakter neobavezne konverzije u zlato kod zlatno-devizne konvertibilnosti, otvorio je mogućnost pojave razlike između stvarne kupovne moći valute i njenog zakonski utvrđenog zlatnog pariteta . Ovo odstupanje stvarne vrednosti valute od njenog zlatnog pariteta, tj. valutni disparitet, mogao je da se otkrije na deviznim tržištima ako je zemlja vodila politiku slobodnog deviznog tržišta (što je konferencija u Đenovi i preporučila). U praksi međuratnog perioda tržišni devizni kursevi su zaista odstupali od zakonskih pariteta. U cilju održavanja deviznih kurseva oko zlatnih pariteta, centralne banke su življe prešle na praksu neposredne intervencije na deviznim tržištima. Ova praksa je označila ogromnu promenu u održavanju fiksnih deviznih kurseva. Umesto automatskim mehanizmom tržišta, kao u punom zlatnom standardu, devizni kursevi su u zlatno-deviznom standardu počeli da se održavaju aktivnom politikom intervencija centralne banke na deviznom tržištu . Na kraju međuratnog zlatno-deviznog standarda, za vreme Velike ekonomske krize 1929-1932. godine, devizni kurs je sasvim izgubio kontakt sa zlatnim paritetom.

Iako je zlatno-devizna konvertibilnost otvorila mogućnost stvaranja valutnog dispariteta, do njega ne bi došlo da su se zemlje pridržavale osnovnih pravila igre, pre svega, pravila pokrića koje je i u ovom obliku zlatnog standarda moglo da održi stabilnost valute bez obzira na to što su monetarnu bazu pored zlata činile i devizne rezerve. Naime, zemlje su, po pravilu, primenjivale praksu neutralizacije dejstva platnog bilansa na novčanu masu radi očuvanja unutrašnje stabilnosti cena i zaposlenosti. Široko primenjivana praksa neutralizacije , uglavnom instrumentom operacija na otvorenom tržištu, oslabila je vezu između promene visine monetarnih rezervi i količine novca i kredita , čineći na taj način pravilo o pokriću praktično neoperativnim . To je značilo da su nacionalni nivoi cena počeli da se razvijaju nezavisno jedan od drugog, tj. da nije dolazilo do međunarodnog ujednačavanja cena u skladu sa zakonski definisanim zlatnim paritetima njihovih valuta. Nacionalni dispariteti cena su se, uz pomoć neutralizacije, reflektovali kroz valutni disparitet.

Gustav Kasel navodi posle Prvog svetskog rata, SAD nisu, iako na punom zlatnom standardu, poštovale pravilo o pokriću novačanog opticaja. Unutrašnja ponuda novca je regulisana, pre svega, polazeći od potreba američke ekonomije a ne u skladu sa promenama zlatnih rezervi koje su neprestano rasle. Američke monetarne vlasti nisu dozvolile da porast zlatnih rezervi vodi u rast novčane mase jer su htele da izbegnu porast opšteg nivoa cena koji nije bio u skladu sa američkim interesima. Nepoštovanje pravila pokrića su objašnjavali tezom da je veliki porast zlatnih rezervi samo privremenog karaktera i da će se vremenom izgubiti sa normalizovanjem prilika u svetskoj privredi. Ovakvih primera nepoštovanja pravila o pokriću je bilo i kod ostalih zemalja koje su formalno bile na zlatnom standardu.

Prethodni primer ponašanja SAD pokazuje da se uzrok prakse neutralizacije nalazio u jačanju ekonomskog nacionalizma za koga je karakteristična promena u ekonomskom mišljenju oko prioriteta ekonomskih ciljeva - umesto spoljne, unutrašnja stabilnost i puna zaposlenost postaju primarni ekonomski ciljevi. Promenjen stav prema prioritetu ekonomskih ciljeva vodio je odbacivanju postojećeg monetarnog mehanizma zlatnog standarda i njegove konvertibilnosti što se na međunarodnom planu reflektovalo pojavom nesinhronizovanog razvoja svetske privrede i opštom nestabilnošću valuta pa i onih koje su se držale u monetarnim rezervama. Upravo je strah od depresijacije funte i dolara za vreme ekonomske krize 1929-1932. godine, naveo zemlje zlatno-deviznog standarda da počnu konverziju, prvo, funti a onda i dolara iz svojih deviznih rezervi u zlato. U drugoj polovini 1931. godine, francuska centralna banka je otpočela proces likvidacije deviznog dela monetarnih rezervi zahtevajući od Engleske banke konverziju funti u zlato. Primer Francuske su sledile i ostale zemlje što je vršilo veliki pritisak na zlatne rezerve Engleske banke. Uz činjenicu da se funta 1925. godine, vratila na zlatni standard po precenjenom valutnom paritetu, održavanog jakom deflatornom politikom, konverzija funti u zlato francuske i ostalih centralnih banaka, kao i beg privatnog kapitala iz funte, učinili su da funta u septembru 1931. godine, napusti zlatno-polužnu konvertibilnost i zlatni standard i pređe na slobodno plivanje prema valutama "zlatnog bloka".

Tokom 1931. i 1932. godine, u 24 evropske zemlje je došlo do smanjenja deviznih rezervi od 1,8 milijardi dolara i do istovremenog povećanja ukupnih zlatnih rezervi od jedne milijarde dolara. Zlato je oticalo iz zemalja rezervnih valuta - Velike Britanije i SAD što je još više pogoršalo stanje krize i konačno dovelo do valutnog rata

18

posle pada funte u kojem se politikom konkurentskih devalvacija želelo da se na račun drugih zemalja podstakne unutrašnji privredni rast i izađe iz krize. S obzirom da se devalvacijama nisu mogle podstaći nacionalne privrede na oporavak a da se na Međunarodnoj konferenciji u Londonu 1933. godine, nije postigao dogovor kako izaći iz krize i nastalog monetarnog haosa, zemlje su individualno preduzimale mere za stabilizaciju deviznih kurseva osnivanjem tzv. Deviznih fondova ili uvođenjem devizne kontrole koja je služila kao zavesa iza koje su mogle da vode ekspanzivne monetarne politike za podsticanje nacionalnog ekonomskog rasta .

Za vreme i neposredno posle Velike ekonomske krize, zemlje su masovno napustile zlatno važenje i konvertibilnost u zlato ili zlatne devize, prelazeći na papirni standard koji je više odgovarao novoj, nacionalno orijentisanoj ekonomskoj filozofiji. Pri tome su neke zemlje prihvatale politiku slobodno plivajućeg kursa a neke politiku vezivanja svojih valuta za valute najrazvijenijih zemalja čime je došlo do stvaranja valutnih zona u kojima su se održavali fiksni devizni kursevi. Posle krize je u svetu postojalo pet valutnih zona: sterlinška, dolarska, zona jena, "zlatni blok" i grupa zemalja koja je primenjivala deviznu kontrolu.

Nurkse smatra da je stvaranje sterlinške zone događaj od istorijskog značaja, zato što je ta zona pokazala da se može ostvariti i održati valutna stabilnost i na čistom papirnom standardu, tj. bez zlatne ili zlatno-devizne konvertibilnosti.

10. STERLINŠKA ZONA

Sterlinška zona je osnovana 1933. godine, za vreme ekonomske i monetarne konferencije u Londonu između zemalja britanske imperije , ali su joj se kasnije pridružile skandinavske zemlje, Egipat, Argentina i neke zemlje srednjeg istoka kao, na primer, Iran i Irak. Sve ove zemlje su napustile zlatni standard i dobrovoljno pristale da nekonvertibilnu, papirnu funtu sterlinga drže pored zlata u monetarnim rezervama . Svoje papirne valute su vezale fiksnim deviznim kursom za papirnu funtu sterlinga. Tako je sterlinška zona prvi istorijski primer čistog deviznog standarda baziranog na papirnom novcu i prvi primer savremene konvertibilnosti jer su valute sterlinške zone bile zamenjive za papirnu funtu sterlinga a ne i za zlato.

Stvaranju sterlinške zone doprineli su razvijeni politički i ekonomski odnosi zemalja zone sa Velikom Britanijom kao i činjenica da je ekonomska kriza u Velikoj Britaniji bila manje oštra nego u drugim vodećim industrijskim zemljama. Međutim, stvaranju zone doprinelo je i poverenje u monetarne vlasti Velike Britanije da će održavati stabilnom kupovnu moć funte sterlinga. "Bez ovog psihološkog elementa ne bi bilo lako objasniti činjenicu da je valuta koja je u vreme mira napustila vekovnu vezanost za zlato, ipak zadržala lojalnost dobrog broja manje ili više nezavisnih valuta". Stvaranju poverenja u papirnu funtu je sigurno doprinelo i formiranje britanskog deviznog fonda (Exchange Equilisation Account) u aprilu 1932. godine, koji je imao zadatak da brani devizni kurs funte na deviznim tržištima. Operacija odbrane deviznog kursa je imala ista dejstva na novčanu masu, pa time i na stabilnost funte, kao i primena pravila pokrića iz ranijeg zlatnog standarda. Osnivanje deviznog fonda je označilo kraj slobodnog plivanja funte u odnosu na valute zlatnog bloka, iako britanske monetarne vlasti nisu i zvanično stabilizovale funtu prema bilo kojoj valuti.

Valutna stabilnost sterlinške zone je bila zadivljujuća sve do početka Drugog svetskog rata. Stabilnost vrednosti valuta sterlinške zone održavala se kombinacijom mehanizma savremene konvertibilnosti i mehanizma fiksnog deviznog kursa. Sterlinška zona je potvrdila da i konvertibilnost u papirnu valutu ima ista ekonomska dejstva kao i konvertibilnost u zlato, tj. da je za stabilnost valute mnogo važniji sam mehanizam konvertibilnosti od samog zlata jer on obezbeđuje poštovanje osnovnog monetarnog pravila stabilnosti valute - ravnotežu realnog i monetarnog rasta koja održava stabilnom kupovnu moć valute nezavisno od toga u čemu se vrednost valute izražava.

Uspešno funkcionisanje sterlinške zone na papirnom standardu sa savremenom konvertibilnošću, potvrdilo je da tamo gde postoji mehanizam konvertibilnosti, postoji i stabilnost valute, tj. da su konvertibilnost i stabilnost valute sinonimi.

11. SAVREMENA KONVERTIBILNOST

Osnovna razlika između klasične i savremene konvertibilnosti se sastoji u tome što kod savremene konvertibilnosti više ne postoji obavezna konverzija nacionalne valute u zlato , niti za rezidente, niti za nerezidente. Danas se pod konvertibilnošću podrazumeva samo mogućnost zamene jedne nacionalne valute za drugu.

Iz prethodnih izlaganja se vidi da je na prelaz sa klasične na savremenu konvertibilnost najviše uticao proces demonetizacije zlata, tj. proces odvajanja nacionalnih valuta od robnog oblika zlata. Ovaj proces se postepeno odvijao kroz evoluciju zlatnog standarda. Svaka naredna varijanta zlatnog standarda je sužavala mogućnost zamene valute za zlato, da bi se na kraju ta mogućnost potpuno izgubila prelaskom na čist papirni standard.

19

Iako se u papirnom standardu potpuno izgubio smisao zamene valute za zlato, robna konvertibilnost je ostala osnova konvertibilnosti valute. Samo one valute koje imaju robnu knvertibilnost, slobodnu zamenjivost za robe i usluge na tržištu, mogu imati i konvertibilnost u drugu nacionalnu valutu. Dokle god bude postojao novac, svaki oblik njegove konvertibilnosti biće zasnovan na robnoj konvertibilnosti zato što ona proizilazi iz prirode novca, nezavisno od toga u kom se obliku novac javlja - robnom ili papirnom, materijalnom ili nematerijalnom. Zato je postojanje tržišta roba i usluga osnovni preduslov funkcionisanja savremene konvertibilnosti.

Za jednu valutu papirnog standarda se može reći da je neograničeno konvertibilna ako se može upotrebiti ili razmeniti bez ograničenja za: 1.) bilo koju transakciju, 2.) bilo koju drugu valutu, 3.) bilo koju transakciju ili valutu po svom paritetu ili zakonski određenom deviznom kursu.

Ispunjavanje ova tri uslova predstavlja danas teoretski maksimum konvertibilnosti jedne valute. Posle sloma zlatnog standarda, osim američkog dolara neposredno posle Drugog svetskog rata, ni jedna druga valuta nije dostigla ovaj teoretski maksimum savremene konvertibilnosti već samo postoji tendencija približavanja tom maksimumu. Za savremenu konvertibilnost je karakteristično da postoje različiti stepeni konvertibilnosti za različite valute - od stepena teoretskog maksimuma, koji bi se mogao označiti kao neograničena konvertibilnost, do raznih oblika ograničene konvertibilnosti.

Jedan od razloga zbog čega savremena konvertibilnost može imati različite stepene je taj što je posle Drugog svetskog rata kao standardni koncept konvertibilnosti bio prihvaćen koncept konvertibilnosti MMF-a, koji je i sam predstavljao oblik ograničene konvertibilnosti u odnosu na teoretski maksimum.

Prvobitni koncept konvertibilnosti MMF-a je bio definisan članovima VIII, XIV i XIX Statuta ove međunarodne monetarne institucije. Izmene Statuta iz 1978. godine, uključile su i neke izmene u definisanja konvertibilnosti. Ove izmene, međutim, nisu bitnije izmenile suštinu Fondove definicije konvertibilnosti.

Definicija konvertibilnosti u prvobitnom Statutu MMF-a je, po mišljenju Joseph Gold-a, najzamršenija i najoriginalnija definicija nekog fenomena u celom međunarodnom pravu. Prema odredbama člana XIX (d), valuta zemlje-članice MMF-a je konvertibilna ako se zemlja ne koristi tranzitornim odredbama Statuta po članu XIV (odeljak 2), prema kome zemlja može u posleratnom prelaznom periodu koristiti ograničenja na plaćanja i transfere po tekućim međunarodnim transakcijama. Iz ovakve stipulacije je proizilazilo: ako zemlja-članica ne koristi ograničenja na plaćanja i transfere za tekuće međunarodne transakcije i o tome obavesti MMF, može se smatrati da zemlja prihvata član VIII Statuta koji daje nacionalnoj valuti permanentni status konvertibilnosti. Pri tome, zemlja može zadržati ograničenja na kapitalne transakcije. Takođe, spoljnotrgovinska ograničenja nisu predmet restrikcija koje zemlja članica treba da izbegne po članu VIII.

Prihvatanje člana VIII podrazumeva da zemlja-članica ne samo da neće koristiti ograničenja na plaćanja i transfere za tekuće transakcije, već da neće koristiti ni bilo koju drugu diskriminatornu valutnu praksu ili praksu višestrukih deviznih kurseva. Obaveza konverzije domaće valute za zemlju članicu, po istom članu, nastaje samo ako se radi o plaćanjima i transferima u vezi sa tekućim međunarodnim transakcijama koja su nastala "nedavno".

Članom XXX se određuje koje se transakcije smatraju tekućim međunarodnim transakcijama za koje važi konvertibilnost. To su sledeće transakcije: 1.) plaćanja u vezi sa spoljnotrgovinskim i ostalim tekućim poslovanjem, uključujući usluge i normalne kratkoročne bankarske i kreditne olakšice; 2.) plaćanja dospelih kamata na zajmove i neto prihoda od drugih investicija; 3.) plaćanja umerenih iznosa amortizacije zajmova ili depresijacije direktnih investicija; 4.) umereni iznosi doznaka na ime izdržavanja porodice.

Kao što se vidi, Fondova definicija tekućih transakcija obuhvata i neke transakcije koje su kapitalne transakcije - kao, na primer, otplatu zajmova. Osim toga, ova definicija tekućih transakcija dopunjena je još i odredbom da MMF može, posle konsultacija sa zemljom članicom, da odredi da li se određena transakcija smatra tekućom ili kapitalnom. Ova stipulacija daje Fondovoj konvertibilnosti veoma fleksibilan karakter.

Drugim amandmanom na Statut MMF-a iz 1978. godine, uvodi se termin "slobodno upotrebljiva valuta" koji bi trebalo da zameni termin konvertibilnost. Pod slobodno upotrebljivom valutom se podrazumeva valuta koja se široko koristi u međunarodnim plaćanjima i kojom se značajno trguje na deviznim tržištima.Izmena termina se može smatrati logičnom, s obzirom da se savremena konvertibilnost bitno razlikuje od klasične, tako da novi termin više odgovara suštini savremene konveritibilnosti. Međutim, osim ove terminološke dopune, sve ostale stipulacije u Statutu koje se odnose na konvertibilnost su ostale neizmenjene. Zbog toga se uvođenje novog termina može smatrati formalnom a ne suštinskom izmenom definicije konvertibilnosti MMF-a.

Definišući konvertibilnost samo za tekuće međunarodne transakcije, Fondov koncept konvertibilnosti predstavlja ograničenu konvertibilnost u odnosu na teoretski maksimum konvertibilnosti. Uzimajući u obzir i stipulaciju da se u dogovoru sa Fondom može izvršiti dodatno definisanje tekućih transakcija, može se reći da

20

Fondov koncept konvertibilnosti, osim što je ograničen, istovremeno predstavlja i jedan prilično fleksibilan koncept konvertibilnosti.Postojala su mišljenja o Fondovom konceptu konvertibilnosti kao ograničenom još i sa aspekta diferencijacije između rezidenata i nerezidenata. Prema ovom tumačenju, konvertibilnost MMF-a je u suštini spoljna konvertibilnost pod kojom se podrazumeva samo pravo nerezidenata da stečena potraživanja u domaćoj valuti konvertuju u svoju ili neku drugu valutu. Međutim, ovo mišljenje nema uporište u Statutu jer se u njemu nigde eksplicitno ne govori o postavljanju ograničenja za tekuća plaćanja rezidenata. Naprotiv, polazeći od člana VIII, odeljak 2a, zemlja-članica preuzimajući obaveze iz tog člana, mora dozvoliti svom rezidentu da izvrši plaćanja po tekućim transakcijama što podrazumeva da mu mora dozvoliti i da nabavlja bilo koju valutu koja mu je za ta plaćanja potrebna.

Većina zemalja Zapadne Evrope je u decembru 1958. godine, prihvatajući član VIII Statuta MMF, de facto proglasila samo spoljnu konvertibilnost jer su zemlje dozvolile nerezidentima da tekuće prihode u domaćoj valuti konvertuju u stranu a nisu dozvolile svojim rezidentima neograničenu slobodu plaćanja i transfera za tekuće međunarodne transakcije. Međutim, uspostava spoljne konvertibilnosti je bila samo faza ka kasnijem prelasku i na unutrašnju konvertibilnost . Zemlje članice Evropske unije su od 1990. godine, ukinule ograničenja i na kapitalne transakcije i faktički se približile teoretskom maksimumu savremene konvertibilnosti.

Praksa ukidanja ograničenja na kapitalne transakcije, koja je poznata kao globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta, dovela je do toga da je Fond uzeo u razmatranje proširivanje koncepta konvertibilnosti i na kapitalne transakcije. U tom smislu je i načinjen predlog za izmenu Statuta MMF-a koji, međutim, još uvek nije usvojen, tako da zvanično još uvek važi postojeća definicija ograničene konvertibilnosti.

Definisana kao zamena domaće valute za stranu, savremena konvertibilnost je značila da države moraju u svojim rezervama držati stranu valutu, tako da se sa savremenom konvertibilnošću povećava značaj deviznog dela monetarnih rezervi u odnosu na zlatne rezerve. Sve do 1971. godine, američki dolar je preovladavao u strukturi deviznih rezervi drugih zemalja. Jedan od razloga dominacije dolara kao rezervne valute je to što je, do te godine, američki dolar bio jedina nacionalna valuta koja je posle Drugog svetskog rata zadržala konvertibilnost u zlato, i to zlatno-polužnu konvertibilnost po Zakonu o zlatnoj rezervi iz 1934. godine.

Po Zakonu o zlatnoj rezervi, kovani zlatni novac i zlatne poluge su postali svojina Ministarstva finansija SAD. Fizičkim licima je sve do 1975. godine, bilo zabranjeno da poseduju zlato osim u obliku nakita, numizmatičkih kolekcija i industrijske sirovine. Kao jedini vlasnik američkog zlata, jedino je Ministrstvo finansija imalo pravo da kupuje i prodaje zlato u zemlji i inostranstvu ali tek po dobijanju odobrenja od predsednika SAD. Pošto američki građani više nisu mogli niti da poseduju zlato, niti da konvertuju dolare u zlatne poluge bez odobrenja države, zlatno-polužna konvertibilnost američkog dolara je, u suštini, bila spoljna konvertibilnost. Ovakav karakter zlatno-polužne konvertibilnosti je, međutim, bio dovoljan da učini američki dolar centralnom valutom breton-vudskog međunarodnog monetarnog sistema iz dva osnovna razloga: prvo - američka država je garantovala stranim državama bezuslovnu konvertibilnost zvaničnih holdinga dolara u zlato po fiksnoj ceni od 35 dolara za finu uncu i drugo - sve ostale valute su bile na papirnom standardu, što je značilo da nisu imale bilo kakvu garanciju svoje vrednosti.

Garantovana konvertibilnost u zlato, učinila je američki dolar još i denominatorom breton-vudskog sistema fiksnih deviznih kurseva. Po prvobitnom Statutu MMF-a, zemlje članice su mogle da iskažu valutne paritete "u zlatu kao zajedničkom imenitelju ili u SAD dolarima, težine i finoće u važnosti na dan 1. jula 1944. godine". Intervencije odbrane fiksnih deviznih kurseva vršile su se, takođe, u dolarima.

Zahvaljujući garantovanoj konvertibilnosti u zlato, američki dolar je u breton-vudskom monetarnom sistemu preuzeo od zlata sve funkcije svetskog novca - transakcionu, rezervnu i interventnu. Zbog toga se breton-vudski monetarni sistem može smatrati dolarskim standardom ali zbog vezanosti dolara za zlato - zlatno-dolarskim standardom.

Zadržavanje zlata kao denominatora fiksnih deviznih kurseva zajedno sa garantovanom konvertibilnošću dolara u zlato predstavljalo je osnovu breton-vudskog međunarodnog monetarnog sistema.

Sve dok se cena zlata održavala na 35 dolara za finu uncu, dotle je dolar bio isto tako dobar kao i zlato. Međutim, cena zlata se prvi put povećala na 40 dolara 1961. godine. To je bio znak precenjenosti dolara, tj. da njegova stvarna unutrašnja vrednost odstupa od zvaničnog valutnog pariteta. Precenjenost dolara dovela je u opasnost stabilnost deviznih kurseva pa su preduzete mere njegove odbrane osnivanjem zlatnog pula (1961-1968) i zaključivanjem Vašingtonskog sporazuma. Preduzimanje ovih međunarodnih aktivnosti nije, ipak, moglo da spase dolar. On nije mogao da se odbrani na ovaj način jer se uzrok njegove precenjenosti nalazio u inflaciji koja je uzrokovala sve veće i veće platno-bilansne deficite SAD. Ovo je značilo da su SAD posle Drugog svetskog rata nastavile da se ponašaju na isti način kao i posle Prvog svetskog rata - iako su zvanično bile na zlatnom standardu one nisu poštovale "pravila igre" zlatnog standarda.

21

Porast cene zlata na slobodnom tržištu zlata je bio znak da dolar više nije vredeo koliko i zlato. Zemlje su zato počele da traže od američke vlade konverziju svojih dolarskih deviznih rezervi u zlato što je smanjivalo američke zlatne rezerve. Zalihe američkog zlata u Fort Knox-u su se smanjile sa 16,95 milijardi dolara u 1961. godini, na 10,89 milijardi dolara u 1968. godini.

Zbog velikog pritiska na Fort Knox, zlatno-polužna konvertibilnosti dolara je ukinuta 15. avgusta 1971. godine . Na kraju iste godine, SAD su prvi put posle 1888. godine, zabeležile deficit trgovinskog bilansa od 2 milijarde dolara. Do početka 1972. godine, američki dolar je isto kao i sve druge valute bio na čistom papirnom standardu. Tada je američki Kongres devalvirao dolar, u skladu sa međunarodnim sporazumom iz Smitsonijan instituta, na fiksnu cenu od 38 dolara za finu uncu vraćajući mu zlatno-polužnu konvertibilnost. Međutim, nepoverenje u dolar je i dalje raslo, jer je svet već bio preplavljen dolarima, pa je 1973. godine, došlo do definitivnog ukidanja zlatno-polužne konvertibilnosti dolara. U februaru iste godine izvršena je i nova devalvacija dolara na fiksnu cenu od 42,22 dolara za finu uncu. Međutim, bez istovremene konvertibilnosti u zlato i prelaskom na plivajući devizni kurs, izražavanje valutnog pariteta dolara u zlatu nije imalo stvarnog ekonomskog dejstva. Takav dolar je postao manje atraktivan kao rezervna i transakciona vlauta. Umesto njega, japanski jen i nemačka marka povećavaju učešće u strukturi deviznih rezervi. Savremenu konvertibilnost, dakle, obeležava stvaranje multivalutnih rezervi.

Ukidanje zlatno-polužne konvertibilnosti dolara označilo je univerzalno prihvatanje čistog papirnog standarda u kome su valute međusobno povezane savremenom konvertibilnošću . Međutim, ta povezanost se sve više ostvarivla kroz sistem fleksibilnog deviznog kursa, što je nova karakteristika savremene u odnosu na klasičnu konvertibilnost u kojoj su valute bile povezane sistemom fiksnog deviznog kursa. Uzimajući i ovu promenu u obzir, neki eksperti smatraju da se danas za jednu valutu može reći da je konvertibilna ako bilo koji holder može da je slobodno zameni za tekuće međunarodne transakcije po tržišnom deviznom kursu za jednu od najvažnijih svetskih rezervnih valuta.

12. RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU KLASIČNE I SAVREMENE KONVERTIBILNOSTI

Osnovni faktori koji su doveli do prelaska sa klasične na savremenu konvertibilnost su tehnološki razvoj i promena u filozofiji ekonomskog ponašanja , tj. rangiranja društvenih i time ekonomskih ciljeva .

Tehnološki razvoj je otvarao sve veće mogućnosti za razvoj proizvodnje koje proizvodnja zlata nije mogla da prati. U početku je ograničavajuće dejstvo proizvodnje zlata na razvoj proizvodnje prevaziđeno uvođenjem monetarne inovacije u obliku banknote a zatim postepenom demonetizacijom zlata koja se odvijala prelaskom iz jednog u drugi oblik zlatnog standarda sve do njegove potpune demonetizacije i prelaska na papirni monetarni standard koji je postao monetarna osnova savremene konvertibilnosti. Istovremeno sa ovim tehnološkim i ekonomskim procesima, postepeno se menjala i ekonomska filozofija u pravcu sve većeg davanja prioriteta unutrašnjoj stabilnosti cena, proizvodnje i zaposlenosti.

Pod dejstvom ovih faktora menjao se mehanizam i pravni koncept konvertibilnosti tako da između klasične i savremene konvertibilnosti postoje velike razlike. Ove se razlike mogu svesti na sledeće osnovne razlike : 1.) valute zlatnog standarda su bile zamenjive za zlato (i preko zlata zamenjive jedna u drugu) dok su današnje papirne valute direktno zamenjive samo jedna za drugu; 2.) valute zlatnog standarda su bile konvertibilne za bilo koju transakciju a današnje su zvanično još uvek konvertibilne sa tekuće međunarodne transakcije; 3.) klasična konvertibilnost je imala akcenat na unutrašnjoj a savremena na spoljnoj konvertibilnosti; 4.) klasična konvertibilnost je bila vezana samo za sistem fiknog deviznog kursa dok savremena konvertibilnost podrazumeva slobodu izbora politike deviznog kursa.

Pored nabrojanih osnovnih razlika, klasična i savremena konvertibilnost imaju sledeće zajedničke karakteristike: 1.) robna konvertibilnost čini osnovu i klasične i savremene konvertibilnosti; 2.) oba koncepta konvertibilnosti označavaju valutnu stabilnost, tj. uvođenje u privredni mehanizam čvrstih pravila monetarne discipline; 3.) oba koncepta konvertibilnosti povezuju međusobno nacionalne privrede, tj. podrazumevaju uključenost nacionalne privrede u međunarodne ekonomske odnose.

Iz prve od nabrojanih zajedničkih karakteristika, proizilazi da je formiranje tržišta roba i usluga conditio sine qua non ostvarivanja konvertibilnosti valute a iz ostalih proizilazi društveni i ekonomski značaj konvertibilnosti u savremenom svetu.

13. ZNAČAJ KONVERTIBILNOSTI

Monetarna stabilnost , posmatrana relativno i dinamički, predstavlja osnovni uslov ekonomskog i društvenog razvoja , kako nacionalne privrede, tako i svih oblika međunarodnih ekonomskih odnosa . Princip monetarne stabilnosti je eksplicitno izražen i u Statutu MMF-a. Ovaj princip se institucionalizuje kroz formulaciju da je

22

obaveza zemlje članice da "vodi takvu ekonomsku i finansijsku politiku koja će podsticati stalan ekonomski rast uz razumnu stabilnost cena koja je u skladu sa datim okolnostima". Konvertibilnost valute upravo obezbeđuje monetarnu stabilnost i u tome se sastoji njen najveći značaj.

Održavanje monetarne stabilnosti je bio osnovni razlog za sam nastanak konvertibilnosti. Klasična konvertibilnost je proizašla iz potrebe da se održi stabilnost vrednosti banknote kao novog monetarnog instrumenta kojim je prevaziđen ograničavajući karakter robnog novca na dalji ekonomski razvoj. Od inicijalno pravnog koncepta kojim se limitirala prekomerna emisija banknota, konvertibilnost se pretvorila u ekonomski mehanizam koji je obezbedio da se prelaz sa robnog na papirni novac izvrši uz održavanje stabilnosti nacionalnih valuta.

Ova najznačajnija uloga mehanizma konvertibilnosti se sastoji u tome što se sa konvertibilnošću u privredni mehanizam unosi monetarna disciplina koja se, međutim, na različite načine operacionalizuje kod raznih oblika konvertibilnosti. U vreme klasične konvertibilnosti, glavni kanal operacionalizacije je bilo pravilo o pokriću a u vreme savremene konvertibilnosti to je prvobitno bila odbrana fiksnog deviznog kursa a sa uvođenjem fleksibilnog deviznog kursa monetarna samodisciplina.

Iako je konvertibilnost uvek predstavljala mehanizam koji obezbeđuje stabilnost valute, intenzitet te garancije se razlikuje kod klasične u odnosu na savremenu konvertibilnost. Klasična konvertibilnost je mnogo čvršće od savremene garantovala stabilnost valute.

Klasična konvertibilnost je istovremeno održavala i unutrašnju i spoljnu vrednost nacionalne valute (jednaku kupovnoj moći zlata) i to direktnim uticajem na količinu novca u opticaju putem automatskog delovanja tržišta i uz veoma malo diskrecionih odluka monetarnih vlasti do 1914. godine. Količina novca u opticaju je varirala, izazivajući inflacije i deflacije, ali je zato vrednost novca ostajala stabilnom. Međutim, inflacije i deflacije nisu dugo trajale jer je mehanizam konvertibilnosti, uz izvedeno iz njega pravilo o pokriću, pokretao ekonomski sistem da se vrati u ravnotežu. Sve zemlje koje su prihvatile klasičnu konvertibilnost bile su međusobno ekonomski povezane po principu spojenih sudova, tako da je dolazilo do međunarodnog niveliranja cena roba, novca i kapitala što je i ceo međunarodni ekonomski sistem vraćalo u ravnotežu.

Savremena konvertibilnost , tj. konvertibilnost papirnog standarda, ne garantuje tako čvrsto kao klasična, ni unutrašnju, ni spoljnu vrednost nacionalnih valuta. Osnovni razlog leži u razlici između robnog i papirnog novca. Dok robni novac nikad ne može da depresira u vrednosti ispod vrednosti same novčane robe, dotle papirni novac može i potpuno da izgubi vrednost, što je iskustvo sa papirnim valutama neprekidno ponavljalo. Drugi razlog leži u većoj diskrecionoj moći monetarnih vlasti u vođenju monetarne politike kod savremene u odnosu na klasičnu konvertibilnost.

Savremena konvertibilnost očigledno ne može čvrsto i diretno da garantuje vrednost nacionalnih valuta kao što je to činila klasična, ali ona to obezbeđuje indiretnim putem - povezivanjem između nacionalnih privreda u čemu se, inače i sastoji drugi veliki značaj konvertibilnosti. Naime, slobodnom razmenom valuta, pa makar samo i za tekuće transakcije, nacionalni privredni sistemi stupaju u kontakt jedan sa drugim preko deviznog tržišta, tj. preko spoljne vrednosti valute. Pošto je spoljna vrednost valute, u bilo kom monetarnom standardu, direktan odraz njene unutrašnje vrednosti, na slobodnom deviznom tržištu će se jasno pokazati da li je valuta inherentno stabilna ili nije. Nacionalna valuta zemlje koja ima inflaciju veću nego u inostranstvu, u uslovima savremene konvertibilnosti beleži pad na deviznom tržištu i obrnuto - valuta raste na deviznom tržištu ukoliko ima manju inflaciju nego druge zemlje sa kojima održava ekonomske odnose. Prema tome, savremena konvertibilnost može indirektno da održava stabilnost nacionalne valute opomenama i informacijama koje šalje sa deviznog tržišta monetarnim vlastima.

Uvođenje savremene konvertibilnosti , zajedno sa otklanjanjem spoljno-trgovinskih ograničenja, nosi niz koristi ali i rizika za nacionalnu privredu . Osnovna korist se sastoji u tome što konvertibilnost povezuje zemlju u sistem svetske privrede i time je stavlja u poziciju da mora da posluje po svetskim standardima troškova i cena, preko čega se stvara privredna struktura u skladu sa komparativnim prednostima zemlje u međunarodnoj privredi. Otvaranje međunarodnoj konkurenciji, međutim, nosi rizike od stvaranja platno-bilansne neravnoteže (deficita), pada proizvodnje, povećanja nezaposlenosti i nestabilnosti deviznog kursa neposredno po uvođenju konvertibilnosti. Ovi rizici se mogu izbeći ukoliko se zemlja prethodno pripremi za postepeni ulazak u konvertibilnost.

Praksa je pokazala da trajno održavanje konvertibilnosti za tekuće transakcije vodi liberalizaciji kretanja kapitala i prelasku na konvertibilnost za kapitalne transakcije koja, takođe, nosi velike koristi i rizike. Uvođenje konvertibilnosti za kapitalne transakcije otvara mogućnost efikasnije alokacije svetske štednje i investicija, dok se koristi za manje razvijene zemlje ogledaju u povećanju priliva međunarodnog privatnog kapitala - naročito u obliku direktnih investicija. S druge strane, konvertibilnosti kapitalnih transakcija može da ugrozi stabilnost valute i devizne rezerve jer otvara prostor za beg kapitala, što je pokazala i azijska valutna kriza 1997-98 godine.

23

Puna konvertibilnost, za tekuće i kapitalne transakcije , u velikom stepenu ograničava autonomnost nacionalnih ekonomskih politika, što se u vladajućoj filozofiji ekonomskog nacionalizma smatra velikim rizikom.Povećana globalizacija finansijskog tržišta poslednjih godina još uvek nije navela MMF da proširi svoj koncept konvertibilnosti i na kapitalne transakcije ali je, zbog uticaja na devizne kurseve i stabilnost valuta, navela MMF da otvori razmatranje ovog pitanja. Na godišnjoj skupštini u Hong Kongu 1997. godine, Privremeni komitet MMF-a je usvojio tzv. Izjavu o liberalizaciji kretanja kapitala. U izjavi se konstatuje da je liberalizacija kretanja kapitala postala jedan od osnovnih elemenata efikasnog međunarodnog monetarnog sistema, a pošto MMF u tom sistemu ima centralnu ulogu i skoro univerzalno članstvo, to Privremeni komitet smatra da je MMF prirodno kvalifikovan da učestvuje u regulisanju procesa liberalizacije kapitalnih transakcija. U tom smislu, Izjava poziva Izvršni odbor MMF-a da započne rad na novom amandmanu na Statut Fonda kojim bi se liberalizacija kapitalnih transakcija postavila kao jedan od ciljeva MMF-a, čime bi MMF dobio formalni mandat za regulisanje ovog procesa. Po preporuci iz Izjave, Izvršni odbor je započeo rad na predloženom amandmanu ali još uvek nije o njemu doneo konačnu odluku, tako da je i dalje na snazi dosadašnji koncept konvertibilnosti definisan za međunarodne tekuće transakcije.

14. POJAM PLATNOG BILANSA

Izraz platni bilans prvi je upotrebio britanski ekonomista Stuart u svom delu An Inquiry into the Principles of Political Economy iz 1767. godine. Stuart spominje platni bilans govoreći o ''ukupnoj masi recipročnih plaćanja'' između zemlje i inostranstva. Od tog vremena do danas, koncepcija platnog bilansa doživela je velike izmene usled promena u međunarodnoj privredi i razvoja ekonomske teorije i statistike. Može se reći da su se razvile dve koncepcije platnog bilansa – klasična i savremena. Klasična koncepcija je uža i nastala je u liberalističkoj fazi kapitalizma, a savremena koncepcija je šira i nastala je u fazi monopolističkog kapitalizma.

Prema klasičnoj koncepciji, platni bilans pokazuje odnos između plaćanja koja u toku određenog vremenskog perioda data zemlja vrši u korist inostranstva i plaćanja koja inostranstvo obavlja u korist date zemlje. Ova koncepcija platnog bilansa registruje samo efektivno izvršena plaćanja između zemlje i inostanstva u određenom vremenskom periodu, tj. ona ne uključuje u platni bilans transakcije koje ne utiču na recipročna međunarodna plaćanja, kao što su transakcije obavljene na kredit i unilateralni transferi. U vreme nastanka ove koncepcije platnog bilansa nije se ni javljala potreba za razlikovanjem platnog bilansa od trgovinskog bilansa jer su se međunarodne trgovinske transakcije obavljale uglavnom uz istovremeno plaćanje u svetskom novcu. Kreditni odnosi tada nisu bili tako razvijeni kao danas. Međutim, razvojem međunarodnih kreditnih odnosa i unilateralnih transfera, klasična koncepcija platnog bilansa postala je isuviše uska za svrhe ekonomskih analiza odnosa jedne zemlje sa inostranstvom pa je došlo do metodološkog proširenja koncepcije platnog bilansa.

Danas platni bilans se definiše kao sistematski dvostrani pregled (popis) svih ekonomskih transakcija obavljenih između rezidenata i nerezidenata u određenom vremenskom periodu – najčešće u jednoj godini, iako se u praksi prave platni bilansi i za manje vremenske periode. U platni bilans se beleže sve ekonomske transakcije koje su obavljene u toku jedne godine, bez obzira na to da li su u toku te godine izvršena i sva plaćanja za robu i usluge ili se ona odlažu za kasnije. Savremena koncepcija platnog bilansa omogućava širu i dubju analizu međunarodnih ekonomskih odnosa jedne zemlje.

Uvođenjem šireg koncepta platnog bilansa nije se u potpunosti izgubila upotreba užeg koncepta. Naprotiv, on je ostao u upotrebi ali pod nazivom ''deviznog'' bilansa. Devizni bilans je zadržan kao oruđe ekonomske analize jer ima analitičku vrednost sa stanovišta formiranja deviznih kurseva, budući da predstavlja izvor efektivne i aktuelne ponude i potražnje deviza na deviznom tržištu.

Platni i devizni bilansi omogućavaju analizu ekonomskih odnosa jedne zemlje sa inostranstvom sa dva različita stanovišta, te samim tim čine ovu analizu sadržajnijom nego što bi ona bila kada bi se koristio samo jedan od njih.

Pored platnog i deviznog bilansa, u savremeni ekonomski instrumentarijum ulazi i ''obračunski'' bilans. Ovaj bilans pokazuje stanje ukupnih dugovanja i ukupnih potraživanja zemlje prema inostranstvu u određenom vremenskom trenutku. Saldo obračunskog bilansa pokazuje da li je zemlja u dužničkoj ili poverilačkoj poziciji u odnosu na inostranstvo. Obračunski bilans je osnovni izvor podataka za izračunavanje prosečnog godišnjeg opterećenja platnog bilansa po stavkama kamate i otplate zajmova u budućem vremenskom periodu.

Svi navedeni bilansi koji pokazuju stanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom su, ne samo međusobno povezani, već su povezani i sa unutrašnjim ekonomskim računima nacionalne privrede.

15. STRUKTURA PLATNOG BILANSA I VRSTE MEĐUNARODNIH TRANSAKCIJA

24

Raspoređivanje različitih vrsta međunarodnih transakcija u pojedine delove platnog bilansa predstavlja formiranje njegove strukture. Na prvi pogled izgleda da je formiranje strukture platnog bilansa jednostavna tehnička operacija. Međutim, sa aspekta utvrđivanja apsolutne veličine neravnoteže platnog bilansa, formiranje strukture platnog bilansa predstavlja jedno veoma važno pitanje.Platni bilans je, kao i svaki drugi knjigovodstveni bilans, konstruisan na principu dvojnog knjigovodstva pa je samim tim uvek uravnotežen. Stoga se otvara pitanje otkrivanja stvarne ekonomske ravnoteže ili neravnoteže platnog bilansa.

Prethodno pitanje se može rešiti samo posmatranjem jednog dela platnog bilansa, što se u teoriji naziva presecanjem platnog bilansa. Veličina neravnoteže platnog bilansa zavisiće onda od mesta na kome je izvršeno njegovo presecanje i od rasporeda transakcija iznad i ispod linije presecanja. Na primer, pri analizi stanja platnog bilansa bivše države Jugoslavije nimalo nije svejedno da li će se radničke doznake naći ispod ili iznad linije presecanja jer su one predstavljale stavku velike vrednosti pa su zato mogle značajno uticati na veličinu vrednosti neravnoteže platnog bilansa. Raspoređivanje ove stavke ispod ili iznad linije presecanja je nezavisno od izbora same koncepcije presecanja platnog bilansa već zavisi od načina definisanja unilateralnih transfera kojima pripadaju radničke doznake. Iz ovog primera se vidi da definisanje, klasifikacija i raspoređivanje međunarodnih transakcija u platnom bilansu nisu samo tehnička već suštinska pitanja jer od toga kako su ona rešena zavisi veličina ekonomske neravnoteže platnog bilansa.

Ekonomske transakcije jedne zemlje dele se po različitim kriterijumima. Sa aspekta formiranja strukture platnog bilansa relevantna je podela međunarodnih transakcja na TEKUĆE i KAPITALNE. Za svrhe utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa, transakcije se dele na AUTONOMNE i KOMPENZATORNE. Prema statusu rezidenta u zemlji koja sastavlja bilans, bez obzira na status inostranog partnera, transakcije se dele na PRIVATNE i ZVANIČNE. Na kraju, međunarodne trasakcije se dele i na UNILATERALNE i BILATERALNE.

Podela na tekuće i kapitalne transakcije u osnovi polazi od vezanosti transakcije za tekući proces proizvodnje. U tekuće transakcije spadaju sve one transakcije koje se odnose na tekuću privrednu aktivnost, tj. one transakcije koje su uzrokovane, posredno ili neposredno, tekućim procesom stvaranja društvenog proizvoda. Kapitalne transakcije predstavljaju prenos već postojećeg društvenog proizvoda, u realnom ili novčanom obliku, između zemalja, tako da promena njihovog držaoca ne menja njihovu masu. Pošto predstavljaju prenos kupovne snage iz jedne zemlje u drugu, kapitalne transakcije predstavljaju jednu vrstu transfera i to dvostranih (bilateralnih) transfera. Dvostrane transfere najčešće čine kapitalne transakcije kao što su krediti i direktne investicije. Definisanje kapitalnih transakcija kao dvostranih transfera je verovatno razlog da dr Milutin Ćirović, kada daje strukturu platnog bilansa, uopšte ne govori o ''kapitalnom bilansu'' već o ''bilansu transfera i monetarnog zlata'' kao drugom delu platnog bilansa.

Dr Milutin Ćirović daje sledeću šemu platnog bilansa: I. TRGOVINSKI BILANS II. BILANS TRANSFERA I MONETARNOG ZLATA1.) bilans robne razmene 1.) bilans unilateralnih transfera2.) bilans nerobne razmene 2.) bilans kapitalnih transfera3.) bilans dohotka u vezi sa 3.) bilans monetarnog zlata međunarodnim investicijama

Polazeći od prethodne podele svih međunarodnih transakcija, platni bilans se sastoji iz tekućeg i kapitalnog podbilansa.

U tekuće transakcije platnog bilansa spadaju trgovina robom i uslugama a u kapitalne transakcije spada međunarodno kretanje kapitala. Međutim, u međunarodnim ekonomskim odnosima se javlja i specifična vrsta transakcija – tzv. unilateralni ili jednostrani transferi.

Unilateralni transferi su transakcije bez reciprociteta i nadoknade. To su ekonomske transakcije između zemlje i inostranstva kod kojih se vrši transfer robe ili novca samo u jednom pravcu bez davanja ekvivalenta ili zasnivanja kreditnog odnosa. Jednostrani transferi se mogu podeliti na privatne i zvanične. Kao najčešći oblici privatnih transfera javljaju se privatni pokloni, iseljeničke i radničke doznake. Reparacije, obeštećenja (restitucije), državni pokloni i ekonomska pomoć spadaju u grupu zvaničnih transfera.

U šemi platnog bilansa dr Milutina Ćirovića, unilateralni transferi se nalaze u bilansu transfera i monetarnog zlata – dakle, u kapitalnom računu platnog bilansa. Jednostrane transfere dr Sava Obradović takođe svrstava u kapitalni bilans. Polazeći od ideje M. Bye, da se i sami jednostrani transferi mogu podeliti na tekuće i kapitalne, dr Oskar Kovač privatne transfere svrstava u tekući a zvanične transfere u kapitalni račun platnog bilansa. ''Za tekuće transfere mogu se smatrati ona jednostrana davanja koja po svom karakteru i svojoj regularnosti predstavljaju deo dohotka davaoca. Najbolju ilustraciju za tu vrstu tekućih transfera predstavljaju upravo doznake radnika privremeno zaposlenih u inostranstvu. Takvi transferi su kod Bye nedvosmisleno deo tekućeg računa bilansa plaćanja''.

25

Prvobina šema platnog bilansa koju je primenjivao Međunarodni monetarni fond (MMF) bila je dvojna i svrstavala je jednostrane transfere u tekuće transakcije. Ta šema je bila opravdano kritikovana jer je u tekuće transakcije svrstavala i tako očigledne transfere kao što su međudržavni pokloni. Zato je MMF promenio šemu platnog bilansa i umesto dvojne uveo trojnu podelu platnog bilansa koja je uključivala: bilans roba i usluga, bilans transfera i kapitalni bilans. Nova, trojna podela se, međutim, kosila sa principima po kojima se sastavljaju ostali privredni bilansi. No, bez obzira na ovaj nedostatak, a uz neke nove modifikacije, MMF i danas primenjuje ovu šemu platnog bilansa koja je prikazana u Tabeli 1. Iz ovog prikaza se uočava da je MMF izvršio klasifikaciju svih međunarodnih transakcija ne na tri već na pet grupa transakcija u svojoj standardizovanoj šemi platnog bilansa. Formalno dezagregiranje transakcija platnog bilansa u pet grupa, koje je poštovalo zamerke ekonomsko-logičke prirode, nije ipak izmenilo knjigovodstveni smisao platnog bilansa kao ekonomskog računa jer je zbir salda podbilansa roba, usluga, prihoda i tekućih transfera jednak zbiru salda podbilansa kapitalnih transfera, finansijskog računa, rezervi i grešaka i propusta.

Standardizovana šema platnog bilansa MMF-a je predstavljala osnovu za formiranje šeme platnog bilansa Jugoslavije koja se, međutim, često menjala odstupajući u početku mnogo više nego poslednjih godina od metodologije MMF-a. U Tabeli 1 je prikazana šema platnog bilansa prema zvaničnoj metodologiji Narodne banke Jugoslavije (NBJ) za 2000. godinu. Ova šema se kasnije, takođe, nešto izmenila i to u pravcu metodologije MMF-a. Poslednje izmene nisu uzete u obzir jer se smatra da su i one privremene i da će se u budućnosti, sa stabilizacijom političkih i ekonomskih prilika, metodologija platnog bilansa u našoj zemlji u potpunosti ustaliti sa svetskim standardima.

Iz poređenja ove dve šeme u Tabeli 1 se, međutim, vidi da između njih postoje značajne razlike. Glavna razlika se sastoji u tome što je MMF izdvojio kapitalne transfere u posebnu grupu transakcija (B) što nije slučaj sa metodologijom NBJ koja sve transfere i dalje svrstava u tekući deo platnog bilansa. Na primer, ekonomsku pomoć, kao tipičan kapitalni transfer, NBJ u 2002. godini svrstava u tekući bilans (visoki priliv po osnovu ekonomske pomoći onda popravlja stanje tekućeg računa platnog bilansa, tj. prikriva stvarnu neravnotežu nastalu po osnovu izvoza roba i usluga). Druga razlika se sastoji u načinu klasifikovanja kapitalno-finansijskih transakcija. Ovu klasifikaciju je MMF izvršio polazeći od njihove ekonomske prirode (C) a NBJ polazeći, kako od njihove ročnosti, tako i od njihove prirode (B).

Između metodologija platnog bilansa MMF-a i NBJ postoji još jedna razlika koja je vredna spomena. Naime, MMF sve transakcije platnog bilansa registruje kao kreditne (credit) i debitne (debit), a NBJ kao prihodne i rashodne. Primena termina MMF-a je opravdanija jer se u većem delu tekućeg računa platnog bilansa uopšte ne radi o prihodima i rashodima već o fizičkom izvozu i uvozu robe i usluga kao i jednostranim transferima.

Kreditne stavke se odnose na transakcije koje utiču na sticanje kupovne moći zemlje u inostranstvu, tj. to su stavke koje formiraju devizni priliv zemlje. U kreditne stavke spadaju: 1.) izvoz roba; 2.) izvoz usluga; 3.) jednostrani transferi (credit); 4.) uvoz kapitala; 5.) rezerve (credit).

TABELA 1. ŠEMA PLATNOG BILANSA

MMF NBJA. Tekući račun C D A. Tekuće transakcije P R 1.) Roba 1.) Roba 2.) Usluge 2.) Usluge -transport -turizam -putovanja -saobraćaj -ostale -ostale 3.) Prihodi 3.) Dohodak (kamate i ostalo) 4.) Tekući transferi 4.) Privatni transferi -zvanični -doznake -privatni -neto kupovina efektivnog stranog novca -ostaliB. Kapitalni transferi B. Kapitalno-finansijske transakcije 1.) Zvanični 1.) Srednji i dugoročni krediti 2.) Ostali 2.) Kratkoročni krediti

3.) Diraktne investicije4.) Ostali priliv*

C. Finansijski račun 5.) Ukupne devizne rezerve1.) Portfolio investicije2.) Ostale investicije

D. Greške i propusti C. Greške i propustiE. Rezerve

26

1.) Monetarno zlato2.) Specijalna prava vučenja (SDR)3.) Rezervna pozicija MMF4.) Devizne rezerveDebitne stavke se odnose na transakcije koje smanjuju kupovnu moć zemlje u inostranstvu, tj. vode odlivu deviza. U debitne stavke spadaju: 1.) uvoz robe; 2.) uvoz usluga; 3.) jednostrani transferi (debit); 4.) izvoz kapitala; 5.) rezerve (debit).

Kreditna pozicija stavke rezervi znači smanjenje rezervi zemlje, a debitna stavka njihovo povećanje. Ovo proizilazi iz funkcije monetarnih rezervi koje služe kao izvor međunarodne likvidnosti zemlje. Ako zemlja ima deficit platnog bilansa onda se on jednim delom može pokriti smanjenjem monetarnih rezervi1. Smanjenje monetarnih rezervi se knjigovodstveno beleži kao kreditna stavka zato što kompenzira deficit platnog bilansa kao debitnu stavku. U slučaju suficita platnog bilansa može doći do povećanja monetarnih rezervi što se registruje kao debitna stavka platnog bilansa jer kompenzira suficit platnog bilansa kao kreditnu stavku2.

Monetarne rezerve danas čine: zlato, devize, specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod MMF-a. Do početka Prvog svetskog rata u monetarnim rezervama se nalazilo samo zlato. To zlato je imalo dvostruku funkciju – predstavljalo je, s jedne strane, monetarnu bazu a sa druge strane, izvor međunarodne likvidnosti. Između dva svetska rata održane su međunarodne monetarne konferencije u Briselu i Đenovi sa kojih je preporučeno zemljama da ekonomiziraju sa zlatom te da u međusobnim plaćanjima svestranije upotrebljavaju devize. Tako je nastao zlatno-devizni standard koji u monetarne rezerve uvodi devize. U manje razvijenim zemljama devizne rezerve čine najveći deo monetarnih rezervi.

Specijalna prava vučenja (SDR) su veštački stvorena aktiva koja se može koristiti za međunarodna plaćanja (papirno zlato). Tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka međunarodna trgovina je rasla za oko 6% godišnje, a monetarne rezerve zlata su rasle 1,6%. Ovakva kretanja izazvala su nelikvidnost međunarodnih plaćanja. Da bi se rešio problem međunarodne nelikvidnosti zlata kao objektivne kočnice porasta svetske likvidnosti i uloge dolara kao rezervne valute, 1967. godine odlučeno je da se u okviru Fonda kreira novi oblik međunarodnog sredstva plaćanja u formi SDR – specijalnih prava vučenja. Ona nemaju sposobnost platežnog sredstva, već je to obračunsko sredstvo i sredstvo međunarodnih rezervi. Dva bitna cilja SDR u razvoju međunarodnog monetarnog sistema: 1.) da se obezbedi povećanje obima međunarodne likvidnosti, 2.) da se osigura pouzdan denominator u kojem će nacionalne valute iskazivati svoju vrednost. Početna vrednost SDR utvrđena je u zlatu (1 SDR = 0,888671 grama čistog zlata, dakle prema dolaru), dok se od 1974. god utvrđuje prema korpi valuta 16 zemalja koje imaju udeo u svetskom uvozu i izvozu preko 1%. Od 01.01.1981. godine, SDR se utvrđuje prema korpi pet najjačih valuta (američki dolar, nemačka marka, japanski jen, francuski franak i engleska funta), a od 01.01.1999. godine SDR se utvrđuje prema korpi četiri najjače valute: dolar, jen, funta i evro. SDR nikada nisu zaživele kao svetski novac (funkcije svetskog novca: transakciona, rezervna i interventna).

16. NERAVNOTEŽA PLATNOG BILANSA

Platni bilans je kao i svaki knjigovodstveni bilans uvek u ravnoteži. Saldo tekućeg računa platnog bilansa uvek je jednak saldu kapitalnog računa. Stoga se postavlja pitanje šta predstavlja neravnotežu platnog bilansa i na koji način je otkriti ex post na osnovu datih statističkih podataka.

Neravnotežu platnog bilansa je moguće otkriti posmatranjem samo jednog dela platnog bilansa, tj. jednog skupa transakcija. Britanski ekonomista Mead je skup transakcija zemlje koji stvara neravnotežu u odnosima sa inostranstvom nazvao autonomnim međunarodnim transakcijama. To su one međunarodne transakcije koje nastaju spontano kao rezultat poslovanja privrednih subjekata, nezavisno od svih ostalih transakcija platnog bilansa. U ovu grupu transakcija spadaju: najveći deo robne razmene i iseljeničkih doznaka, reparacije, restitucije, privatni pokloni kao i sva kretanja kapitala komercijalne prirode. Ona grupa transakcija koja se preduzima upravo iz razloga što se kreditne i debitne stavke autonomnih transakcija nisu međusobno izravnale nazvana je kompenzatornim ili izravnavajućim transakcijama platnog bilansa. Prema tome, neravnoteža patnog bilansa jednaka je razlici ukupnih i kompenzatornih transakcija sa inostranstvom. U cilju preglednosti, stvaranje i izravnanje neravnoteže plat. bilansa može se prikazati šematski na sledeći način: 1.) Trgovinski bilans; 2.) Bilans autonomnih unilateralnih transfera; 3.) Bilans autonomnih kapitalnih transakcija;I. NERAVNOTEŽA PLATNOG BILANSA

4.) Bilans izravnavajućih unilateralnih transfera;

1 U vreme zlatnog standarda je to bio izvoz zlata. Danas se deficit retko pokriva izvozom zlata.2 U vreme zlatnog standarda je to bio uvoz zlata. Za vreme bretonvudskog monetarnog sistema, suficitne zemlje su uravnoteženje platnog bilansa uglavnom vršile povećanjem monetarnih rezervi.

27

5.) Bilans izravnavajućih kapitalnih transakcija; 6.) Bilans monetarnih rezervi.II. IZRAVNAVANJE NERAVNOTEŽE PLATNOG BILANSAMead-ova definicija neravnoteže platnog bilansa je sa teorijskog stanovišta besprekorna jer je ekonomsko-logički konzistentna. Međutim, ona je teško primenjiva u praksi zato što je veoma teško ex post oceniti da li je određena transakcija u momentu njenog izvršenja bila autonomna ili kompenzatorna. No, bez obira na ovaj nedostatak praktične prirode, svi načini utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa u osnovi predstavljaju pokušaj da se izdvoje transakcije koje stvaraju neravnotežu od onih koje je pokrivaju. Metod utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa prema obimu zvaničnog kompenzatornog finansiranja, koji je MMF dugo neslužbeno primenjivao, takođe poštuje logiku autonomnih i kompenzatornih transakcija.

Građanski ekonomisti klasične škole su smatrali da se platni bilans izravnava kretanjem zlata kao svetskog novca. Veličina uvoza ili izvoza zlata, kao jedinih kompenzatornih transakcija, bila je po klasičnoj koncepciji ujedno i veličina platnobilansne neravnoteže. Imanentna je pretpostavka ove koncepcije da su sva kretanja kapitala autonomne prirode. Međutim, to je bila pogrešna pretpostavka jer su i u vreme klasičnog kapitalizma pojedina kretanja, naročito kratkoročnog kapitala, bila kompenzatorna. Od Velike ekonomske krize u savremenom kapitalizmu dolazi do veće državne intervencije u privredi, koja se, između ostalog, ogledala u tendenciji da se međunarodna kretanja kapitala i unilateralnih transfera stave pod državnu kontrolu. Tako je vremenom sve veći deo međunarodnog kretanja kapitala i unilateralnih transfera dobijao karakter izravnavajućih transakcija3. U meri u kojoj su kapitalne transakcije postajale kompenzatorne, u toj meri se neravnoteža platnog bilansa približavala neravnoteži trgovinskog bilansa. Stoga se problem uravnoteženja platnog bilansa sveo na problem uravnoteženja trgovinskog bilansa.

Zbog toga što je u praksi dosta teško egzaktno razdvojiti autonomne od kompenzatornih transakcija, svaki metod utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa je samo približan – predstavlja samo palijativu u odnosu na teorijsko rešenje. Polazeći od savremene koncepcije platnog bilansa, moguće je do neravnoteže platnog bilansa doći na više načina u zavisnosti od toga na kom mestu platnog bilansa se vrši njegovo presecanje.

Presecanjem platnog bilansa dobijaju se dva podbilansa. Transakcije podbilansa iznad linije presecanja smatraju se autonomnim transakcijama, tj. transakcijama koje stvaraju neravnotežu platnog bilansa, a transakcije podbilansa ispod linije presecanja kompenzatornim transakcijama.

Od prikazanih sedam načina presecanja platnog bilansa, najčešće se primenjuju tri načina presecanja, tj. tri koncepta neravnoteže platnog bilansa. To su koncepti tekućeg bilansa, baznog bilansa i bilansa monetarnih rezervi. MMF je dugo primenjivao ovaj poslednji koncept.

Koncept tekućeg bilansa se najviše upotrebljava. Kod ovog koncepta se iznad linije presecanja nalaze trgovinski bilans, bilans usluga i unilateralnih transfera, a ispod linije presecanja nalaze se sve kapitalne transakcije. Ovaj koncept neravnoteže platnog bilansa odgovara podeli svih transakcija platnog bilansa na tekuće i kapitalne. Značaj ovog presecanja platnog bilansa leži u tome što je ravnoteža tekućeg računa ona ravnoteža koju na dugi rok svaka zemlja mora obezbediti. To je jedini oblik ravnoteže koji se održava bez narušavanja dužničko-poverilačkog položaja zemlje jer se u tekućem bilansu evidentiraju i svi jednostrani transferi koji zajedno sa saldom roba i usluga utiču na formiranje ukupno raspoloživih sredstava za zadovoljavanje tekućih potreba zemlje. Zbog ovakvog svog karaktera, tekući bilans se upotrebljava kod ispitivanja dugoročne ravnoteže platnog bilansa.

Prema konceptu baznog ili osnovnog bilansa, transakcije iznad linije presecanja obuhvataju trgovinski bilans, bilans usluga, unilateralnih transfera i dugoročnog kapitala. U konceptu baznog bilansa kompenzatorne su samo transakcije kratkoročnog kapitala i monetarnih rezervi. Kretanja kratkoročnog kapitala se smatraju kompenzatornim zato što se pretpostavlja da se delimično ponašaju u skladu sa pravilima automatskog mehanizma, a delom što su pod uticajem monetarne politike. Jedan broj ekonomista smatra da ne postoji neravnoteža platnog bilansa ako je bazni bilans u ravnoteži. Osnova za ovo tvrđenje nalazi se u motivima kretanja dugoročnog kapitala. Osnovni motiv tog kretanja je ostvarivanje prihoda od strane izvoznika kapitala. Isti motiv je prisutan i kod uvoznika dugoročnog kapitala jer zemlja uvoznica uvozi kapital na bazi predviđanja da će tim kapitalom dalje razviti privredni potencijal, te da će biti sposobna, ne samo da uredno plaća profit, dividende ili kamate, nego da će svojim izvoznim prihodima moći da osigura službu otplate duga i da finansira neophodan uvoz sa stanovišta reprodukcije njene privrede. Iz tog razloga je bazni bilans pogodan instrument ispitivanja ravnoteže platnog bilansa zemalja u razvoju u srednjoročnom periodu. Budući da su zemlje u razvoju postavile kao zadatak realizaciju vrlo visoke stope ekonomskog rasta u uslovima nedovoljnog obima sopstvene akumulacije, vodile su politiku deficita tekućeg računa platnog bilansa koji su bili finansirani prilivom dugoročnog kapitala. Zemlje u razvoju su, de facto, imale neravnotežu tekućeg računa platnog bilansa koja je bila

3 U bretonvudskom monetarnom sistemu se kontrola kretanja kapitala institucionalizuje. U članu VI, odeljak 3, Statuta MMF, predviđa se da: ‘’članice mogu vršiti kontrolu koja je neophodna da bi se regulisalo međunarodno kretanje kapitala (Articles of Agreement, IMF, Washington D.C., 1978, str. 26.)

28

opravdana ukoliko se pri tome održavala ravnoteža baznog bilansa u srednjem roku. Koncept baznog bilansa je primenjivan u SAD tokom pedesetih godina. MMF ocenjuje platni bilans zemalja u razvoju, takođe, prema konceptu baznog bilansa.

U okviru koncepta monetarnih rezervi, ispod linije presecanja se kao kompenzatorne transakcije nalaze samo monetarne rezerve. Kao što je već bilo rečeno, ovaj koncept neravnoteže platnog bilansa su zastupali građanski ekonomisti klasične škole. U savremenim uslovima koncept monetarnih rezervi je podesan uglavnom za ocenu stanja platnog bilansa razvijenih zemalja. Ovaj koncept je podesan još i sa aspekta ispitivanja neravnoteže u kratkom roku jer su u kratkom roku kretanja monetarnih rezervi osnovni indikator neravnoteže platnog bilansa.

MMF je dugo neslužbeno primenjivao koncept tzv. zvaničnog kompenzatornog finansiranja za utvrđivanje postojanja neravnoteže platnog bilansa. Prema ovom konceptu veličina neravnoteže platnog bilansa jednaka je veličini finansiranja koju obavljaju monetarne vlasti u cilju otklanjanja suficita ili deficita svih ostalih transakcija platnog bilansa.

Svi navedeni koncepti utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa se formiraju na osnovu statističkih podataka o stvarno izvršenim međunarodnim transakcijama. Presecanjem platnog biansa ma gde u bilansu dobija se stvarna neravnoteža eksternog računa . Ako jedna zemlja primenjuje jaku administrativnu zaštitu svoje privrede primenom trgovinskih i deviznih ograničenja, onda faktički registrovan deficit ili suficit ne predstavlja realnu veličinu platno-bilansne neravnoteže. U tom slučaju se onda može reći da postoji razlika između stvarne i potencijalne neravnoteže platnog bilansa. Praksa češće polazi od stvarne neravnoteže kao teorijsko-metodološke osnove u utvrđivanju neravnoteže i vođenju politike platnog bilansa.

17. AUTOMATSKI MEHANIZAM URAVNOTEŽENJA PLATNOG BILANSA

Uravnoteženje platnog bilansa se sprovodi automatski ili politikom platnog bilansa kao svesnim preduzimanjem mera ekonomske politike u cilju otklanjanja platnobilansne neravnoteže.

Automatsko uravnoteženje platnog bilansa se odvija putem tržišnog usklađivanja makroekonomskih varijabli. To je samogenerirajući proces koji se aktivira pod impulsom eksterne neravnoteže i kroz mehanizam međusobnog dejstva eksterne i interne ravnoteže preko novčane mase, dovodi do uspostavljanja nove opšte ravnoteže. U ovom se mehanizmu spoljna neravnoteža otklanja putem direktnih i momentalnih unutrašnjih prilagođavanja cena, dohotka i zaposlenosti. Vremensko smenjivanje suficita i deficita prouzrokuje oscilacije cena, dohotka i zaposlenosti tj. prouzrokuje unutrašnju nestabilnost. Stoga se može reći da kod automatskog mehanizma uravnoteženja platnog bilansa postoji diktat, tj. primat spoljne nad unutrašnjom ravnotežom.

Uravnoteženje platnog bilansa automatskim putem vršilo se u klasičnom kapitalizmu čistog i zlatno-polužnog standarda. Kada je žrtvovanje unutrašnje ravnoteže postalo ekonomski i politički preskupo, uravnoteženje platnog bilansa je postalo predmet autonomne ekonomske politike. Pojavom državne intervencije u privredi, od vremena Velike ekonomske krize, automatski mehanizam uravnoteženja je suspendovan politikom platnog bilansa. Umesto samogenerirajućim tržišnim snagama, uravnoteženje se od tada sprovodi uglavnom instrumentima finansijske i spoljnotrgovinske politike.

Uvođenjem svesnog otklanjanja platnobilansne neravnoteže ipak ne nestaje značaj automatskog mehanizma i sa teorijskog i sa praktičnog stanovišta. Teorijski posmatrano, automatsko prilagođavanje platnog bilansa je model od koga polazi svaka politika platnog bilansa. U praksi, međutim, sve poluge automatskog mehanizma prilagođavanja nisu u potpunosti ukinute politikom platnog bilansa. One su uvek potencijalno u dejstvu i čak čine nosioce platnobilansnih mera. Otuda potiče i značaj proučavanja automatskog mehanizma. Osim toga, potpuno razumevanje savremenog monetarnog sistema nije moguće bez poznavanja automatskog mehanizma zlatnog standarda koji predstavlja njegovu predistoriju.

18. POLITIKA PLATNOG BILANSA

Politika platnog bilansa je sastavni deo ekonomske politike jedne zemlje sa zadatkom da održava ravnotežu platnog bilansa polazeći od prioritetnih nacionalnih ciljeva. To su, po pravilu, ekonomski rast, puna zaposlenost i relativna unutrašnja stabilnost.

Sukob između eksterne i interne stabilnosti došao je do izražaja već u vreme zlatnog standarda usled čega su zemlje postepeno napuštale ''pravila igre'' i time potkopavale automatizam uravnoteženja platnog bilansa. Sama Engleska banka je počela da izbegava upotrebu eskontne stope u cilju uravnoteženja platnog bilansa ako bi procenila da će to imati negativne efekte na domaćem kreditnom tržištu a sve zemlje su sve češće neutralisale monetarna dejstva platnog bilansa operacijama na otvorenom tržištu.

29

Zajedno sa povećanjem rigidnosti cena i nadnica, Ragnar Nurkse je praksu neutralizacije platnog bilansa označio kao drugi bitan uzrok kraha zlatnog standarda. Sa stanovišta mehanizma funkcionisanja automatskog mehanizma uravnoteženja platnog bilansa, Nurkse je bio u pravu. Onoga trenutka kada se svesno prekine inflatorno i deflatorno dejstvo platnobilansne neravnoteže, u cilju održavanja unutrašnje ravnoteže ili rasta, prekida se osnovna poluga koja pokreće sistem da se ponovo vrati u ravnotežu. Neutralizacijom platnog bilansa ukida se platnobilansna disciplina i uvodi kontrola platnog bilansa koja diskrecionim odlukama nosilaca ekonomske politike sprečava neželjene unutrašnje efekte platnog bilansa.

Visok stepen kontrole platnog bilansa od Velike ekonomske krize omogućen je i promenom monetarnog sistema. Zlatni standard je zamenjen papirnim standardom kao ekonomskom nacionalizmu odgovarajućim monetarnim sistemom. Naime, papirno važenje sa prinudnim kursom omogućava manipulisanje sa novčanom masom, tj. sa nacionalnom valutom u skladu sa prioritetnim nacionalnim ciljevima. S tim u vezi promenjena je i uloga monetarnih rezervi koje više ne služe kao baza i regulator visine novčane mase već kao izvor međunarodne likvidnosti zemlje4.

Svi metodi politike uravnoteženja platnog bilansa mogu se podeliti na metode finansiranja i metode prilagođavanja platnog bilansa. Ono po čemu se finansiranje i prilagođavanje međusobno bitno razlikuju jeste što svako prilagođavanje u krajnjoj konzekvenci zahteva određenu realokaciju resursa u nacionalnoj privredi, promene u strukturi proizvodnje, izmene u strukturi izvoza i uvoza, dok finansiranje predstavlja u izvesnom smislu odlaganje stvarnog prilagođavanja do koga će doći ranije u slučaju kratkoročnih neravnoteža ili kasnije tokom razvoja i strukturne transformacije nacionalne privrede.

U slučaju deficita platnog bilansa nosiocima ekonomske politike stoje na raspolaganju sledeći metodi za uravnoteženje platnog bilansa:I. Finansiranje 1.) vlastite monetarne rezerve (smanjenje); 2.) zaduživanje u inostranstvu;II. Prilagodjavanje 1.) deflacija (restriktivnom finansijskom politikom); 2.) devalvacija; 3.) spoljnotrgovinska i devizna kontrola (ograničenja uvoza i stimulisanje izvoza roba i usluga, ograničenja raspolaganja devizama itd).

Ako zemlja ima suficit platnog bilansa mogu se koristiti sledeći metodi uravnoteženja:I. Finansiranje 1.) vlastite monetarne rezerve (povećanje); 2.) izvoz kapitala u inostranstvo;II. Prilagodjavanje 1.) inflacija (ekspanzivnom finansijskom politikom); 2.) revalvacija; 3.) liberalizacija spoljnotrgovinskog i deviznog režima.

Za koji će se ''miks'' metoda uravnoteženja platnog bilansa odlučiti ekonomska vlast zavisi od sledećih faktora: 1.) interne ekonomske situacije (nezaposlenost i privredni rast, na primer, isključuju deflaciju); 2.) definisanja uzroka neravnoteže platnog bilansa; 3.) raspoloživosti izvora finansiranja; 4.) odnosa troškova finansiranja i troškova prilagođavanja; 5.) hitnosti korekcije platnog bilansa; 6.) reakcije međunarodnih institucija kao što su MMF ili WTO, jer se upotreba odrđenih metoda uravnoteženja nalazi pod njihovom kontrolom. (Na primer, do 1971. godine, promene deviznog kursa su bile isključene iz arsenala mera za uravnoteženje platnog bilansa jer je na snazi bio sistem fiksnih deviznih kurseva. Devalvacija je bila moguća jedino uz saglasnost MMF-a u slučaju tzv. fundamentalne neravnoteže platnog bilansa).

Privredni razvoj zemalja u razvoju posle Drugog svetskog rata bio je razlog da su ove zemlje preferirale finansiranje, tj. zaduživanje u inostranstvu, kao metod uravnoteženja deficita platnog bilansa u odnosu na prilagođavanje. Deficit platnog bilansa je na taj način kod ovih zemalja postao dopunski faktor privrednog razvoja i to je bila velika prednost koja se obezbeđivala primenom ovog tzv. bezbolnog metoda uravnoteženja deficita platnog bilansa. S druge strane, nedostatak ovakvog načina uravnoteženja deficita ogledao se u odlaganju procesa pravog prilagođavanja koji je kumuliranjem deficita i finansiranja nosio latentnu opasnost od prezaduženosti. Zemlje u razvoju koje nisu uspele da efikasno koriste inostranu akumulaciju probile su tolerantan stepen zaduženosti i zapale su u dužničku krizu. Na taj način je deficit platnog bilansa od dopunskog, postao ograničavajući faktor privrednog razvoja. U takvim uslovima više se nije postavljala dilema finansiranje ili prilagođavanje jer je prilagođavanje postalo imperativ.

4 Primarne funkcije monetarnih rezervi su: finansiranje neravnoteže platnog bilansa i održavanje stabilnosti deviznog kursa nacionalne valute. Pored ovih, monetarne rezerve imaju i ostale funkcije: služe kao indikator platnobilansne situacije, zatim kao garancija repatrijacije profita nerezidenata i zaduživanja u inostranstvu.

30

Polazeći od teorije apsorpcije (Absorbtion approach), prema kojoj je neravnoteža platnog bilansa posledica nejednakosti domaće proizvodnje i apsorpcije, može se izvršiti podela metoda prilagođavanja platnog bilansa na politiku promene izdataka, koju čine inflacija i deflacije, i na politiku skretanja izdataka koja obuhvata promene deviznog kursa i mere spoljnotrgovinskog i deviznog režima.

Politika promene izdataka se ostvaruje primenom ekspanzivne i restriktivne finansijske politike5. U situaciji deficita platnog bilansa (koji je po teoriji apsorpcije nastao zbog viška apsorpcije nad domaćom proizvodnjom), primenjuje se restriktivna finansijska politika koja smanjuje potrošnju u privredi i svodi je u granice raspoloživog dohotka, tj. proizvodnje. Ekspanzivnom finansijskom politikom se u situaciji suficita platnog bilansa povećava agragatna tražnja i potrošnja čime se eliminiše višak proizvodnje nad apsorpcijom i platni bilans vraća u ravnotežu.

Politikom skretanja izdataka vrši se pre svega skretanje agregatne tražnje sa inostranog na domaće tržište i obrnuto, pa se ova politika može zato nazvati i redistributivnom politikom uravnoteženja platnog bilansa. Revalvacija i liberalizacija spoljnotrgovinskog režima usmeravaju domaću tražnju na inostrano tržište eliminišući suficit platnog bilansa podsticanjem uvoza. Devalvacija i uvođenje administrativne zaštite skreću domaću tražnju na nacionalno tržište u cilju uravnoteženja deficita platnog bilansa.

Karakteristično je da zemlje nastoje da izbegavaju politiku promene izdataka zbog njenih inflatornih i deflatornih efekata. S druge strane, uspeh uravnoteženja platnog bilansa primenom politike skretanja izdataka zavisi od stanja zaposlenosti u zemlji. Devalvacija i povećanje administrativne zaštite mogu otkloniti deficit platnog bilansa bez restriktivne finansijske politike samo u situaciji nezaposlenosti i postojanja viškova slobodnih kapaciteta. Pri punom korišćenju kapaciteta i punoj zaposlenosti smanjenje uvoza nastalo primenom politike skretanja izdataka pokreće inflatorne impulse ukoliko se paralelno ne primenjuje kontrakcija tražnje restriktivnom finansijskom politikom. Slično tome, u situaciji suficita platnog bilansa, da ne bi redistributivna politika (revalvacija i liberalizacija uvoza) dovela do nezaposlenosti, mora se upotrebiti i ekspanzivna finansijska politika.

S obzirom na to da se finansijska politika sastoji iz fiskalne i monetarne politike, postavlja se pitanje koji od ova dva segmenta finansijske politike ima brže i neposrednije dejstvo na platni bilans. Praksa je pokazala da je monetarna politika podesnija za uravnoteženje platnog bilansa jer ostvaruje dvostruko dejstvo na platni bilans: preko regulisanja agregatne tražnje i preko kamatne stope.

19. EVOLUCIJA BILANSA PLAĆANJA ZEMLJE U RAZVOJU (KINDLEBERGER)

Odnos međuzavisnosti privrednog razvoja i platnog bilansa je izložen u Kindlebergerovoj šemi sekularne evolucije platnog bilansa koja je prikazana u Tabeli 3.

Tabela EVOLUCIJA BILANSA PLAĆANJA ZEMLJE U RAZVOJUStadijum razvoja Tekući račun platnog bilansa Obračunski bilans

I Deficit mladi dužnik

II Deficit zreo dužnik

III Uravnotežen mladi poverilac

IV Suficit zreo poverilac

Iako je ova šema prilično uprošćena, ona vrlo lepo ilustruje evoluciju platnog bilansa na osnovu evolucije tekućeg računa platnog bilansa zemlje koja je ušla u proces pivrednog razvoja. Privredni razvoj predstavlja dugoročan proces transformacije privredne strukture koji zahteva ogromna sredstva sa kojima nerazvijena zemlja na početku obično ne raspolaže pa se zato u prvom stadijumu ekonomskog razvoja javlja deficit tekućeg računa platnog bilansa koji popunjava taj akumulacioni jaz, tj. deficit tekućeg računa se finansira prilivom kapitala iz inostranstva (pa se javlja suficit kapitalnog računa). Usled ovakvog načina finansiranja početka privrednog razvoja, zemlja se javlja kao dužnik inostranstvu, tj. nalazi se u fazi tzv. ''mladog dužnika''. U višim fazama razvoja, pod pretpostavkom racionalnog korišćenja domaće i inostrane akumulacije, porast domaće proizvodnje omogućava ekspanziju izvoza što dovodi do postepenog smanjivanja deficita tekućeg računa i

5 Pod finansijskom politikom se podrazumeva fiskalna i monetarna politika koje u papirnom standardu vrše kontrolu nad novčanom masom i agregatnom tražnjom i na taj način nad ukupnom domaćom potrošnjom, tj. izdacima.

31

njegovog prelaska u suficit. Kretanja iz deficita ka suficitu tekućeg računa obezbeđuju postepeno razduživanje zemlje i ona od međunarodnog dužnika, preko faze ''zrelog poverioca'', postaje međunarodni poverilac.

Deficit tekućeg računa koji nastaje kao posledica strukturnih transformacija privrede u procesu privrednog razvoja naziva se u ekonomskoj teoriji strukturnim deficitom. Novija ekonomska istorija, bar ona od prve industrijske revolucije do danas, pokazuje da je strukturni deficit redovni pratilac započinjanja privrednog razvoja i da je njegovo trajanje bilo različito kod raznih zemalja. Analizirajući evoluciju platnog bilansa SAD, Paul Samuelson je utvrdio da je faza ''mladog dužnika'' u SAD trajala od 1775. do 1865. godine (90 godina), faza ''zrelog dužnika'' od 1873. do 1914. godine (40 godina) a da su posle Prvog svetskog rata SAD postale poverilačka zemlja.

Duži period trajanja strukturnog deficita se u teoriji i (naročito) praksi opravdava procesom privrednog razvoja. Međutim, opravdano je postaviti pitanje koliko dugo zemlja može i sme sebi dopustiti da se oslanja na inostranu akumulaciju preko deficita tekućeg računa. Najšire rečeno, vremensko trajanje strukturnog deficita zavisi od načina njegovog uravnoteženja. U periodu zlatnog standarda, automatizam tržišnog načina uravnoteženja platnog bilansa nije dozvoljavao dugotrajne deficite zbog čega je on bio onemogućavan uvođenjem protekcionizma. Na primer, SAD su tokom i posle građanskog rata zavele visoke uvozne carine. Prosečna carinska stopa je početkom građanskog rata iznosila 19%, a 1864. godine je povećana na 47% od vrednosti uvezene robe. Ovako visokim carinama je praktično bio onemogućen uvoz velikog broja industrijskih proizvoda iz Engleske čime je domaća američka industrija dobila podsticaj za razvoj jer joj je visokim carinama bilo obezbeđeno veliko domaće tržište. Protekcionizam je jedan od najvažnijih faktora kojim se objašnjava tzv. ''zlatni period američkog kapitalizma'' koji je trajao do Prvog svetskog rata.

U periodu posle Drugogo svetskog rata, MMF je institucionalizovao koncepte platnobilansnog uravnoteženja tako da je trajanje strukturnih deficita, bar teorijski, bilo ograničeno ovim konceptima (za one zemlje koje su bile njegove članice). Prvobitni koncept platnobilansnog uravnoteženja (koji je trajao u periodu 1946-72. godine), predvideo je da se strukturni deficiti zemalja u razvoju finansiraju izvozom dugoročnog kapitala iz suficitnih (razvijenih) zemalja. Osim ovoga, zemljama u razvoju su stajali na raspolaganju i ostali predviđeni instrumenti iz ovog koncepta uravnoteženja: devizne rezerve, sredstva MMF-a u kratkom roku, devalvacija i korišćenje deviznih ograničenja (u tzv. prelaznom periodu do uspostavljanja konvertibilnosti). Ovaj arsenal instrumenata uravnoteženja MMF je dopunio merama restriktivne finansijske politike kada je postalo jasno da se zemlje (kako razvijene, tako i zemlje u razvoju) previše koriste ekspanzivnom finansijskom politikom u podsticanju ekonomskog rasta. Posle perioda 1972-76. godine, kada se u MMF zaključilo da zemlje u razvoju previše koriste finansiranje strukturnih deficita koje je dovelo do produžavanja njihovog trajanja (i otvaralo problem prezaduženosti), MMF je proširio koncept platnobilansnog uravnoteženja tzv. strategijom ''prilagođavanje uz rast'' (Adjustment and Growth Strategy). Ova nova strategija je i dalje ostavljala zemljama u razvoju prostor za strukturne promene privrede ali pod uslovom da smanje deficitno finansiranje investicija (praktično velike budžetske deficite), spoljno-trgovinsku zaštitu, devizna ograničenja i kontrolu cena. Sa svoje strane MMF je uveo niz novih finansijskih mehanizama, tzv. ''olakšica'' (facilities), za zemlje u razvoju.

20. EVOLUCIJA TEKUĆEG RAČUNA PLATNOG BILANSA JUGOSLAVIJE 1946-1989 GODINE

Uzimajući u obzir liberalizaciju tržišta (privredna reforma 1965), decentralizaciju političkog i ekonomskog sistema (1971-74), slom breton-vudskog monetarnog sistema i uvođenje fleksibilnih kurseva u međunarodni monetarni sistem (1971-73), izbijanje dužničke krize (1980-82), razvoj tekućeg računa se posmatra u tri perioda: 1946-72. godine, 1973-82. godine i 1983-89. godine.

U celom ispitivanom periodu od 43 godine, privredni razvoj Jugoslavije bio je praćen stalnim deficitom tekućeg računa, izuzev u 1972. i 1973. godini kada su se pojavili mali suficiti. Najveći deficit je zabeležen 1979. godine, u visini od 4,4 milijarde dolara, a najmanji 1965. godine, u visini od 15 miliona dolara.

Deficiti predstavljaju stvarnu eksternu neravnotežu Jugoslavije koja je ostvarena uz relativno visok nivo spoljnotrgovinskih i deviznih ograničenja, tj. administrativne zaštite. To znači da bi potencijalni deficiti bili mnogo veći da te zaštite nije bilo.

U kretanju deficita zabeleženo je da deficit naglo raste posle 1973. godine, a da se od 1982. godine smanjuje. Na osnovu uočavanja ovih kretanja, kao i ostalih pomenutih ekonomsko-političkih promena u domaćem i međunarodnom ekonomskom sistemu, prikazano je kretanje ukupnog i prosečnog deficita po periodima u Tabeli 1.

Tabela 1. Ukupan i prosečan tekući deficit po periodima (u milionima dolara)Period Ukupan deficit Prosečan deficit Učešće robnog deficita u

32

ukupnom deicitu (u %)1946-72 5481 203 167%1973-82 25173 2517 87%1983-89 18517 2645 10%

Iz Tabele 1. se vidi da se ukupan deficit u drugom periodu povećao za gotovo pet puta u odnosu na prvi period (iako je vremensko trajanje drugog perioda skoro tri puta manje od prvog). Prosečan deficit je za čak deset puta veći u drugom periodu. Robni deficit je u prvom periodu osnovni generator stvaranja tekućeg deficita i on je pokrivan suficitima bilansa usluga. U drugom periodu se učešće robnog deficita smanjuje, iako ovaj deficit i dalje predstavlja osnovni uzrok tekućeg deficita (87%). Ostatak tekućeg deficita od 13% u drugom periodu stvaraju bilans usluga i bilans prihoda od investicija. U trećem periodu se smanjuje ukupan deficit u odnosu na prethodni period (što je delimično rezultat i manjeg broja godina u ovom periodu) ali prosečan deficit se nešto povećava tako da on i u ovom periodu ostaje gotovo deset puta veći nego u prvom periodu. Značajna promena u odnosu na prethodne periode je podatak da robni deficit više nije bio osnovni uzrok stvaranja tekućeg deficita (svega 10%). Prihodi od investicija su preuzeli stvaranje tekućeg deficita. Bilans prihoda od investicija u slučaju bivše države Jugoslavije prikazuje jedino kreditne i debitne stavke kamata jer u ekonomskim odnosima sa inostranstvom nije bilo direktnih investicija (bar o tome ne postoje podaci). Deficit ovog bilansa posledica je plaćenih kamata na ime kredita koji su uzimani u inostranstvu kao dopunska akumulacija za finansiranje investicija. Prema tome, plaćanje kamata stranim poveriocima je bio osnovni generator tekućeg deficita u periodu 1983-89. godine.

Smanjivanje deficita robnog bilansa od 1979. godine i njegov prelazak u suficit u periodu 1987-89. godine , kao i postepeno ali nešto usporenije smanjivanje tekućeg deficita od 1980. godine, sugeriše zaključak da je Jugoslavija posle 1980. godine počela da ulazi u fazu ''zrelog dužnika'' prema Kindlebergerovoj šemi evolucije platnog bilansa. Međutim, iz podataka o stopama rasta izvoza i uvoza za period 1980-88. godina, prikazanih u tabeli 2, može se zaključiti da Jugoslavija prelaz iz faze ''mladog'' u fazu ''zrelog'' dužnika nije ostvarila povećavanjem izvoza već njegovom stagnacijom i padom što ne predstavlja normalan način prelaska u višu fazu razvoja platnog bilansa, tj. dužničkog ciklusa. Popravljanje salda robne razmene sa inostranstvom nastalo je pre svega kao rezultat oštrog pada uvoza usled uvođenja mera zaštite a ne ekspanzijom konkurentnog izvoza što je trajna ekonomska osnova za prelazak u višu fazu dužničkog ciklusa i otplatu inostranog duga. Nagli rast izvoza u 1988. godini, nastao je prevashodno zbog forsiranja izvoza po svaku cenu. Naime, usled velike tražnje za devizama koja nije mogla biti zadovoljena na deviznom tržištu u prvom polugodištu 1988. godine, privreda je bila prinuđena da forsiranjem izvoza ostvaruje devize za neophodan uvoz kako bi nastavila redovnu proizvodnju.

Tabela 2. Stope rasta izvoza i uvoza 1980-88 (u %)Godina 1980 1981 1982 1983 1984 1985 1986 1987 1988

Izvoz - 22 -6 -3 3 4 4 3 12

Uvoz - 5 -15 -9 -1 2 7 10 6

Iz konstatacije da je robni deficit do 1983. godine, predstavljao osnovni generator tekućeg deficita, proizilazi da se analizom strukture i kretanja u okviru robnog bilansa mogu identifikovati proizvodni sektori koji su najviše doprineli stvaranju tekućeg deficita. Prema jednom istraživanju koje pokriva period 1957-71. godine, u kome su se formirali najznačajniji uzroci tekućeg deficita, kao pasivne spoljnotrgovinske grane u celom ispitivanom periodu javljaju se metalna industrija, hemijska industrija, tekstilna industrija energetika i crna metalurgija. Drugo istraživanje je pokazalo da su upravo ove pasivne spoljnotrgovinske grane (uz elektroindustriju) razvijane natprosečnim tempom rasta koji je forsiran ekonomskom politikom. Uzimajući u obzir rezultate oba istraživanja, može se zaključiti da Jugoslavija, iako ulažući natprosečno u razvoj pomenutih industrijskih grana, nije uspela da u njima ostvari i komparativne prednosti na svetskom tržištu.

Iz izložene evolucije tekućeg računa proizilazi da Jugoslavija u procesu privrednog razvoja nije uspela da formira privrednu strukturu sa granama koje bi bile izvozno propulzivne, tj. konkurentne . Zbog neadekvatnog povećanja izvoza, opstajali su tekući deficiti i pojavili su se, posle 1980. godine, problemi u redovnom servisiranju inostranih dugova koji su jednim delom finansirali privredni razvoj preko strukturnog deficita. Nedovoljan izvoz je bio i glavni razlog što Jugoslavija nije mogla da ostvari ni normalan prelaz iz faze ''mladog'' u fazu ''zrelog'' dužnika. Rastući tekući deficiti i preteća spoljnofinansijska nelikvidnost doveli su Jugoslaviju pred vrata MMF-a sa kojim je u celom periodu 1979-90. godine, kroz niz sukcesivnih stand-by aranžmana, pokušavala da uravnoteži platni bilans, sprovede makroekonomsku stabilizaciju i izvrši neophodna strukturna prilagođavanja privrede.

21. METODI URAVNOTEŽENJA TEKUĆEG DEFICITA JUGOSLAVIJE

33

Jugoslavija je kao zemlja članica MMF-a, koristila metode uravnoteženja platnog bilansa koje je Fond koncipirao. Kako je MMF stalno razvijao te koncepte, tako je Jugoslavija pratila tu evoluciju. U početku je Jugoslavija primenjivala sve metode iz prvobitnog koncepta – spoljnotrgovinska i devizna ograničenja, devalvacije dinara i finansiranje (devizne rezerve, inostrane kredite i sredstva MMF-a). Od 1976. godine, MMF je otpočeo sa programima strukturnog prilagođavanja koji su sadržavali veći broj instrumenata ekonomske politike od onog broja koji se obično preporučivao u stabilizacionim programima do sredine sedamdesetih godina. Osim mera finansijske politike (fiskalne i monetarne), programi strukturnog prilagođavanja su sadržavali i mere iz oblasti politike cena, nadnica i investicija kojima se podsticala realokacija proizvodnih resursa u cilju stvaranja takve strukture privrede koja odgovara njenim komparativnim prednostima, tj. takve strukture koja neće voditi u neravnotežu platnog bilansa. Svi stand-by aranžmani koje je Jugoslavija imala u periodu 1979-89. godine, sadržavali su mere strukturnog prilagođavanja predviđene Fondovim konceptom.

1.) Administrativna zaštitaJugoslavija je započela privredni razvoj posle Drugog svetskog rata klasičnim konceptom uvozno-supstitutivne industrijalizacije, pa je u početku primenjivala veoma oštra spoljnotrgovinska i devizna ograničenja. Spoljnotrgovinska ograničenja su izlazila izvan okvira regulisanja od strane MMF-a dok su devizna ograničenja regulisana Statutom MMF-a u članu XIV. Ovim članom, MMF je omogućavao zemljama članicama da privremeno koriste devizna ograničenja na plaćanja i transfere za tekuće transakcije dok ne postignu uslove za njihovo ukidanje, što je označavalo prelazak na konvertibilnost. Posle uvođenja konvertibilnosti za tekuće transakcije, zemlje su mogle da zadrže jedino ograničenja za kapitalne transakcije.

MMF je u svakoj prilici insistirao na smanjivanju i uklanjanju deviznih ograničenja koja su bila u njegovoj kompetenciji, ali je zemljama preporučivao i smanjivanje spoljnotrgovinskih ograničenja jer je smatrao da su to neophodni uslovi za razvoj multilateralizma u svetskoj trgovini. Većina zemalja u razvoju je, međutim, zadržavala ovaj metod odbrane platnog bilansa kao trajnu platnobilansnu politiku.

Jugoslavija je devizna ograničenja zadržala sve do 1990. godine, kad je prvi put posle Drugog svetskog rata korišćena konvertibilnost kao instrument ekonomske politike. Spoljnotrgovinska ograničenja su do 1952. godine imala oblik državnog monopola spoljne trgovine koji je te godine ukinut ali je zamenjen veoma visokim nivoom zaštite pomoću raznih instrumenata – od carina, dozvola, kontingenata, uvoznih i izvoznih koeficijenata do izvoznih stimulacija. Osim visokog nivoa, zaštita je bila selektivna, tj. vodila se takva politika zaštite koja je favorizovala određene industrijske grane - metalurgiju pa zatim određene grane finalne proizvodnje, na račun ostalih privrednih grana. Stepen spoljnotrgovinske zaštite se vremenom menjao – čas u pravcu liberalizacije, čas u pravcu pooštravanja.

Stručnjaci Svetske banke su analizirali stepen zaštite pomoću spoljnotrgovinskih ograničenja u raznim zemljama, uključujući i Jugoslaviju. Prema tom istraživanju, najviši stepen liberalizacije u Jugoslaviji je postignut u periodu 1965-67. godine, kada je privrednom reformom iz 1965. godine, carinska stopa bila prepolovljena, tj. smanjena sa 21% (u proseku) na 11%. Posle ovog perioda liberalizacija je bila prekinuta i u narednom periodu obnavljana ali na mnogo nižim nivoima od onog iz peioda privredne reforme 1965. godine. Pokušaji liberalizacije spoljotrgovinskog režima su uvek rezultirali u povećanju eksternog deficita što objašnjava zašto su oni morali biti vrlo brzo obustavljani.

2.) Devalavacije dinaraBreton-vudski monetarni sistem se zasnivao na sistemu fiksnog ali prilagodljivog deviznog kursa. Zemlje članice MMF-a su mogle da vrše promenu deviznog kursa kao metod uravnoteženja platnog bilansa jedino u slučaju tzv. fundamentalne neravnoteže platnog bilansa i to samo uz konsultaciju i odobrenje MMF-a.

U periodu do jula 1973. godine, kada je došlo do uvođenja sistema fleksibilnog deviznog kursa, MMF je odobrio Jugoslaviji čak pet promena deviznog kursa koje se smatraju zvaničnim devalvacijama dinara. Međutim, pored ovih zvaničnih devalvacija odobrenih i registrovanih kod MMF-a, Jugoslavija je internim propisima sprovodila devalvacije koje nisu registrovane kod MMF-a. Takve su bile devalvacije iz 1954. i 1961. godine. Obično se ove neregistrovane devalvacije nazivaju nezvaničnim devalvacijama.

U poređenju sa ostalim zemljama članicama MMF-a, Jugoslavija je spadala u zemlje koje su u vreme opšteg režima fiksnog deviznog kursa do 1973. godine, veoma često vršile devalvacije. Osim prve i poslednje, sve ostale devalvacije su bile veoma visoke. Međutim, iako su bile česte i visoke, devalvacije su očigledno imale veoma malo, ili nikakvo, dejstvo kao metod uravnoteženja platnog bilansa što se vidi po stanju tekućeg računa koji je beležio stalno povećavanje deficita. Ispitivanje neefikasnosti devalvacije pokazalo je da su inflacija, tj. monetarna ekspanzija i visoka uvozna zavisnost jugoslovenske privrede predstavljali osnovne razloge zbog čega devalvacije nisu proizvodile željena dejstva na platni bilans. Ovi isti razlozi su u vreme vođenja politike rukovođeno fleksibilnog deviznog kursa sprečavali da velike depresijacije dinara poprave stanje tekućeg računa platnog bilansa.

34

Umesto pozitivnih efekata na platni bilans, devalvacije i depresijacije dinara su, u uslovima strukturnih debalansa privrede i monetarne ekspanzije, imale za posledicu inflaciju koju su generirale preko povećanih troškova uvoza. Tako je u Jugoslaviji stvoren tzv. ciklus nepovoljnih kretanja (vitious circle), pod kojim se podrazumeva beskrajan niz devalvacija (depresijacija) i inflacija koje jedna drugu uslovljavaju.

3.) Finansiranje tekućeg deficita JugoslavijeFinansiranje deficita platnog bilansa može da se vrši iz raznih izvora – deviznih rezervi, putem jednostranih transfera i prilivom kapitala iz inostranstva. Ovaj poslednji izvor može se javiti u raznim oblicima: direktnih investicija, zaduživanja po osnovu kredita (uzetih od privatnih i/ili zvaničnih poverilaca kao i od MMF-a i ostalih međunarodnih finansijskih institucija). Korišćenje deviznih rezervi i jednostranih transfera ima prednost u odnosu na korišćenje inostranog kapitala zato što ne stvara spoljnu zaduženost zemlje. Ipak, treba istaći da u zemljama sa visokom efikasnošću privređivanja, finansiranje iz inostrane akumulacije ne stvara prezaduženost zemlje jer je ona u stanju da prinosima od izvoza obezbedi spoljnu likvidnost. Zaduživanje u inostranstvu se zato ne može apriori proglasiti nepoželjnim izvorom finansiranja spoljne neravnoteže.

Jugoslavija je u celom posmatranom periodu koristila finansiranje kao metod uravnoteženja tekućeg deficita . Ovaj metod je intenzivno korišćen i posle 1979. godine, kada je zabeležen najviši deficit, iako je strukturni karakter deficita zahtevao da se mnogo ranije pređe sa finansiranja na strukturno prilagođavanje koje je i MMF preporučivao kao osnovni metod uravnoteženja posle 1976. godine.

Jednostrani transferi bili su osnovni oblik finansiranja tekućeg deficita Jugoslavije sa učešćem od 98% u pokriću ukupnog tekućeg deficita. Drugi po značaju izvor finansiranja su inostrani dugoročni krediti i na kraju sredstva MMF-a.

Značaj i vrsta jednostranih transfera su se menjali po pojedinim periodima u ispitivanom razdoblju od 1946. do 1989. godine. U periodu 1946-60. godina, jednostrani transferi su pokrivali 73% tekućeg deficita. Zvanični transferi, koji obuhvataju ekonomsku pomoć, reparacije i restitucije, imali su tada veći značaj od privatnih. Od ukupnih jednostranih transfera do 1960. godine, u iznosu od 1,7 milijarde dolara, zvanični transferi su iznosili 1,3 milijarde dolara. Sa opadanjem ekonomske pomoći između 1957. i 1960. godine, dolazi i do opadanja učešća jednostranih transfera u pokriću tekućeg deficita na 35%. Od 1972. godine, međutim, ponovo dolazi do porasta značaja jednostranih transfera ali sada usled porasta privatnih transfera – pre svega radničkih doznaka. U periodu 1972-80. godine, jednostrani transferi su pokrili 86% tekućeg deficita. Procenat pokrića je porastao u periodu 1981-88. godine, na 120%. To znači da u tom periodu, ne samo da su jednostrani transferi u potpunosti pokrili tekući deficit, već su oni pokrivali i deo otplata inostranih dugova kao i porast deviznih rezervi.

Zbog toga što su jednostrani transferi u svim godinama od 1983. do 1988. godine bili veći od tekućeg deficita, prema zvaničnoj metodologiji NBJ, koja je jednostrane transfere beležila u tekući račun, platni bilans Jugoslavije je u svim tim godinama bio u suficitu. Sa aspekta uravnoteženja platnog bilansa upravo se u ovome krije opasnost svrstavanja jednostranih transfera u bilans tekućih transakcija u zemljama u kojima oni predstavljaju velike devizne prilive jer se time minimizira problem platnog bilansa. U slučaju Jugoslavije, može se pretpostaviti da je ovakvo minimiziranje tekućeg deficita putem zvanične metodologije uticalo na odlaganje mera strukturnog prilagođavanja jer je i bez njih tekući deficit mogao da se održava velikim prilivima po osnovu radničkih doznaka.

Trajnije oslanjanje jedne zemlje na jednostrane transfere je veoma rizično, ne samo što se time zamagljuje stvarna veličina tekućeg deficita i što se odlažu neophodna strukturna prilagođavanja već i zbog toga što jednostrani transferi ne predstavljaju trajan i stabilan izvor deviznog priliva na koga se može sa sigurnošću računati. Smanjivanje jednostranih transfera, koje može nastati sasvim iznenada i autohtono, u odsustvu strukturnog prilagođavanja dovodi do nužnog porasta zaduživanja u inostranstvu kao preostalog alternativnog oblika finansiranja tekućeg deficita. U Jugoslaviji se to i dogodilo - kada su počeli da se smanjuju zvanični transferi u periodu 1957-60. godine, počelo se sa većim zaduživanjem u inostranstvu. Nagli skokovi u korišćenju inostrane akumulacije nastaju posle privredne reforme iz 1965. godine i posle perioda 1973-76. godine. Porast korišćenja inostranih kredita u postreformskom periodu nastao je iz više razloga među kojima je najvažnija činjenica da je u tom periodu došlo do opadanja domaće akumulacije koja se smanjila sa 43% u 1964. godini na 35% u 1966. godini. U sedamdesetim godinama se ovom faktoru pridružuje još i zakonska decentralizacija zaduživanja u inostranstvu kao i povećana likvidnost na međunarodnom finansijskom tržištu. Zakonska decentralizacija zaduživanja u inostranstvu bila je sastavni deo ukupnog procesa decentralizacije ekonomskog i političkog sistema Jugoslavije posle usvajanja Ustava iz 1974. godine. Kao rezultat svih ovih faktora, spoljni dug Jugoslavije je između 1977. i 1981. godine porastao za 11,55 milijarde dolara i to sa 9,54 na 21,1 milijardu dolara.

Finansiranje tekućeg deficita zaduživanjem u inostranstvu obuhvata dugoročne, srednjoročne i kratkoročne kredite. Neto iznos dugoročnih i srednjoročnih kredita imao je tendenciju porasta. To znači da je korišćenje novih kredita raslo znatno brže od njihove otplate. Međutim, u uslovima nedovoljnog rasta izvoza, rastuće otplate dugoročnih i srednjoročnih kredita su sve više opterećivale kapitalni bilans. Ovakva situacija je postepeno dovela

35

do sve većeg korišćenja kratkoročnih kredita koji predstavljaju najnepovoljniji izvor finansiranja spoljnjeg deficita sa stanovišta rokova otplate i kamata. Zbog brzine otplate i variranja veličine korišćenih kratkoročnih kredita, u celom periodu neto iznos kratkoročnih kredita oscilira iz kreditnih u debitne stavke i obrnuto. Od 1979. godine, međutim, dolazi do većeg porasta kratkoročnih zaduživanja što je izazvalo znatan neto odliv po ovim kreditima u svim godinama od 1981. do 1985. godine. Postavlja se pitanje kako je Jugoslavija mogla da servisira nagomilane inostrane dugove kada je u celom periodu postojao deficit tekućeg računa.

Najveći deo otplate akumuliranih inostranih dugova u periodu 1983-88. godine, mogao je da se otplati zahvaljujući tzv. kreditima za refinansiranje koji se javljaju posle 1983. godine, od koje započinje proces reprogramiranja dugova sa inostranim poveriocima. Krediti za refinansiranje su služili jedino za otplatu starih kredita. Gotovo polovina otplate inostranog duga bila je finansirana kreditima za refinansiranje, tj. da bez ovih novih kredita Jugoslavija nije mogla da otplati velike iznose starih kredita.

Krediti MMF-a se izdvajaju u posebnu kategoriju kredita koji su pokrili svega 1% ukupnog tekućeg deficita. Mali značaj sredstava MMF-a u kvantitativnom smislu je posledica karaktera ove organizacije. Naime, MMF nije organizacija koja daje kredite za finansiranje privrednog razvoja već monetarna institucija koja ima za osnovni zadatak stabilnost međuvalutarnih odnosa. Međutim, bez saradnje sa MMF-om Jugoslavija posle zapadanja u spoljnofinansijsku krizu 1982. godine, nije mogla da sa redovnim servisiranjem stranih dugova zato što su strani poverioci uslovljavali reprogramiranje i refinansiranje zaključivanjem aranžmana sa MMF-om. Ovako veliki značaj saradnje sa MMF-om se, međutim, ne vidi iz prethodnog podatka o kvantitativnom značaju sredstava MMF-a u pokriću tekućeg deficita.

Devizne rezerve zemlje su korišćene za pokriće tekućeg deficita u 15 od 43 posmatrane godine u ukupnom neto iznosu od 2,52 milijarde dolara. Ovaj iznos smanjivanja monetarnih rezervi pokrio je oko 5% ukupnog tekućeg deficita. Međutim, uzimajući u obzir neto promene deviznih rezervi u sve 43 godine, onda račun pokazuje da su devizne rezerve pokrile 5% ukupnog tekućeg deficita ali svojim povećanjem. Najveće povećanje deviznih rezervi ostvareno je u godinama suficita tekućeg računa – 1972. i 1973. godine i kasnije 1988. i 1989. godine. Budući da povećanje deviznih rezervi redovnim putem nastaje iz suficita tekućeg računa, onda se mora objasniti kako je Jugoslavija mogla da poveća devizne rezerve u toku posmatranog perioda u kome je imala ukupan tekući deficit od 45 milijardi dolara. Ovo povećanje deviznih rezervi nastalo je iz istog izvora iz koga se finansirao i sam tekući deficit – iz priliva po osnovu jednostranih transfera i neto novih zaduženja u inostranstvu – dakle, ekonomski neredovnim putem.

Prikaz raznih oblika finansiranja tekućeg deficita Jugoslavije u periodu 1946-89. godine, pokazuju da su jednostrani transferi, najpre zvanični – do 1960. godine a zatim privatni – od 1972. godine, bili osnovni oblik finansiranja tekućeg deficita. Finansiranje tekućeg deficita jednostranim transferima je imalo svoje nedostatke ali i svoje prednosti. Negativna strana preteranog oslanjanja na jednostrane transfere (kao i na finansiranje u celini) je u tome što se na taj način odlaže proces neophodnog platnobilansnog i strukturnog prilagođavanja. Osnovna prednost finansiranja jednostranim transferima sastoji se u tome što se time ne stvara spoljna zaduženost zemlje. Postavlja se onda pitanje zašto je došlo do problema u otplati inostranih dugova početkom osamdesetih godina kada su jednostrani transferi pokrili 97% ukupnog tekućeg deficita. Iako se u periodu 1977-81. godine, spoljni dug više nego udvostručio, inostrani krediti su pokrivali samo manji deo tekućeg deficita. Sve ove činjenice upućuju na zaključak da Jugoslavija nije zapala u spoljnofinansijsku nelikvidnost zbog enormnog zaduživanja. To potvrđuje i odnos između spoljnog duga i društvenog proizvoda koji nikad u posmatranom periodu nije dostigao kritičnu tačku od 40%. Uzrok spoljnofinansijske nelikvidnosti zato ne treba tražiti u kvantitativnom obimu inostranog duga već u slabom kvalitetu privređivanja koji nije imao za rezultat adekvatno povećanja izvoza kao osnovne garancije spoljnofinansijske likvidnosti zemlje. Tome je umnogome doprinelo i odlaganje platnobilansnog i strukturnog prilagođavanja privrede.

22. DEFINICIJA I FAKTORI DEVIZNOG KURSA

Deviznim kursom se naziva cena po kojoj se jedna nacionalna valuta razmenjuje za drugu valutu. Od deviznog kursa treba razlikovati devizni (valutni) paritet, koji predstavlja zvanično utvrđenu vrednost nacionalnog novca izraženu u nekom šire prihvaćenom imenitelju (denominatoru): zlatu, specijalnim pravima vučenja (SDR), nekoj stabilnijoj i važnijoj nacionalnoj valuti. U normalnim prilikama devizni kurs se kreće oko deviznog pariteta kao osnove.

Devizni kurs uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i inostranstvu; pomoću njega se inostrane cene preračunavaju u nacionalnu valutu i domaće cene iskazuju u devizama. Time se omogućava poređenje cena i identifikacija proizvoda čija je cena u zemlji niža pa se mogu izvoziti, odnosno proizvoda koji su u inostranstvu jeftiniji pa ih treba uvoziti. Na duži rok razlike u cenama dovode do usmeravanja faktora proizvodnje u one sektore u kojima je privreda efikasnija, a drugi sektori se prepuštaju uspešnijim inostranim proizvođačima. Tako dolazi do međunarodne specijalizacije, do međunarodne podele rada.

36

U vreme čistog zlatnog standarda, kada je u prometu bio zlatni novac, odnosno novčanice sa pokrićem u zlatu, devizni kurs je bio određen tzv. kovničkom stopom, koja je kazivala koliko je zlata sadržano u jedinici nacionalnog novca. Jednostavnim poređenjem sadržaja zlata u jedinici jedne i druge valute dobijao se devizni paritet. Devizni kurs je mogao da se kreće samo u uskim okvirima oko deviznog pariteta – u granicama između donje i gornje zlatne tačke, odnosno tačke uvoza i izvoza zlata. Ako bi kurs neke valute porastao iznad gornje zlatne tačke, rentabilnije je bilo da se plaćanje inostranstvu izvrše izvozom zlata nego da se po tom kursu pribavlja strana valuta. Ta gornja zlatna tačka određena je troškovima prenosa zlata (transport, osiguranje) do zemlje gde treba izmiriti obaveze. U ovakvim uslovima devizni kurs nije mogao da mnogo odstupa od deviznog pariteta – obično oko 0.5% na gore i na dole.

Napuštanjem zlatnog standarda nestalo je čvrste osnove za određivanje deviznih kurseva. Pojavilo se više teorija koje pokušavaju da indentifikuju faktore od kojih zavisi visina deviznog kursa.

1.) Teorija pariteta kupovne snage (teorija inflacije) Švedski ekonomista Gustav Kasel, u svom delu Teorija društvene privrede, odnose između pojedinih valuta objašnjava paritetom kupovne snage. Devizni kurs se uspostavlja na onom nivou na kome se izjednačava kupovna moć u zemlji i inostranstvu. Strane valute se traže upravo zbog toga što omogućavaju kupovinu roba i usluga u inostranstvu. Ukoliko se pribavljanjem strane valute može kupiti više robe nego na domaćem tržištu (za domaću valutu), povećaće se tražnja strane valute i ponuda domaće. Cena strane valute će rasti sve do onog nivoa na kojem će se uspostaviti paritet kupovne moći u zemlji iinostranstvu.

Ova teorija drugačije se naziva i teorija inflacije zbog toga što se, prema ovoj teoriji, devizni kurs menja u skladu sa relativnim promenama cena. Paritet kupovne snage je ekonomski najracionalnija osnova za formiranje deviznih kurseva. Ovaj kriterijum ne igra onoliko važnu ulogu u definisanju visine deviznih kurseva koliko bi trebalo, pre svega zbog izraženih razlika u odnosima cena pojedinih prozvoda i uslga u različitim zemljama, koje su posledica razlika u nivou razvijenosti, razvojnim fazama, strukturi privrede, istorijskog nasleđa, konceptu i merama ekonomske politike i dr.

U ekonomskoj literaturi se ističe da za formiranje deviznog kursa nacionalne valute nisu značajne sve cene u datoj zemlji, već samo one koje važe za tzv. međunarodna dobra, tj. za one vrste proizvoda i usluga koje mogu biti predmet međunarodne razmene, odnosno međunarodne podele rada i specijalizacije. Dakle, ne treba uzimati u obzir tzv. domaća dobra koja cirkulišu samo na unutrašnjem tržiuštu. Tražnja strane valute – pa prema tome, i devizni kurs – zavise od cena tzv. međunarodnih dobara i (mada u manjoj meri) od cena onih dobara i usluga koji su namenjeni isključivo domaćem tržištu.

2.) Platnobilansna teorijaPlatnobilansna teorija govori o tome da se cena deviza, odnosno devizni kurs, formira pod uticajem odnosa ponude i tražnje, kao i svaka druga cena. Ponuda i tražnja deviza u platnom bilansu manifestuju se u vidu priliva i odliva deviza. U slučaju deficita platnog bilansa, tražnja je veća od ponude, pa će devizni kurs rasti. Rast deviznog kursa vodiće smanjenju tražnje deviza i povećanju ponude, što će dovesti do otklanjanja deficita i uravnoteženja platnog bilansa.

Suština ove teorije je u tome da deficit platnog bilansa neke zemlje izaziva veću tražnju za stranim sredstvima plaćanja, zbog čega opada vrednost domaće valute, odnosno da suficit platnog bilansa zemlje dovodi po rasta tražnje za domaćom valutom, čime i njena vrednost jača. Najveća slabost platnobilansne teorije se sastoji u tome što se vrši preterano pojednostavljivanje efekata deficita, odnosno suficita platnog bilansa, na odnos cena u zemlji i inostranstvu

3.) Teorija o paritetu kamatnih stopaPonuda i tražnja deviza ne moraju poticati samo od izvoza i uvoza roba i usluga, već i od pretvaranja finansijskih fondova iz jedne valute u drugu. Posednici slobodnih finansijskih sredstava nastoje da ih plasiraju uz što veću kamatu. Ukoliko je kamatna stopa u inostranstvu veća nego u zemlji, povećaće se i interes da se fondovi u domaćoj valuti pretvore u devize kako bi se ostvario veći prihod. To dovodi do porasta tražnje deviza, rasta deviznog kursa i odliva finansijskih sredstava u inostranstvo. Odliv fondova u inostranstvo dovodi do povećanja kamatnih stopa u zemlji, čime se uspostavlja paritet kamatnih stopa.

Razlike u kamatnim stopama utiču na ponudu i tražnju deviza, a time i na devizni kurs. Ova teorija ne može samostalno da objasni način formiranja deviznog kursa jer je samo relativno mali deo ukupne količine ponude i tražnje deviza rezultat finansijskih transakcija čiji je cilj ostvarivanje kamate. Ova teorija predstavlja dopunu ili korekciju teorije o paritetu kupovne snage.

Faktori deviznog kursa:1.) stopa inflacije - valute zemalja u kojima su stope inflacije visoke pokazivaće tendenciju slabljenja.2.) stanje platnog bilansa - u određenoj meri je posledica nivoa deviznog kursa, ali i uzrok promena samog deviznog kursa. Trajniji deficiti iziskivaće depresijaciju (odnosno devalvaciju) nacionalne valute.

37

3.) veći obim spoljne zaduženosti - nametaće potrebu depresijacije nacionalne valute kako bi se kroz podsticaj izvoza i dekuražiranje uvoza obezbedio veći devizni priliv za plaćanje anuiteta.4.) visina kamatnih stopa - utiče na ponudu i tražnju pojedinih valuta, što znači i na njihove devizne kurseve.5.) brz tempo naučno-tehnološkog progresa - u nekoj zemlji činiće proizvode te zemlje atraktivnijim na svetskom tržištu, tražnja date valute će rasti, a devizni kurs jačati.6.) otkriće i korišćenje novih prirodnih resursa - (npr. nafte u Severnom moru) ojačaće nacionalnu valutu.7.) mere ekonomske, naročito monetarne politike - brzo će se odraziti na poziciju nacionalne valute.8.) politička situacija - u pojedinim zemljama, regionima i svetu u celini može imati krupne efekte na kretanje deviznih kurseva.

U spisak faktora deviznih kurseva, spadaju i: ratovi, prirodne nepogode, novi pronalasci, izbori, psihološki momenti, osećaj bezbednosti itd.

23. FUNKCIJE DEVIZNOG KURSA

1.) Alokativna funkcijaDevizni kurs predstavlja cenu strane valute izraženu u domaćem novcu, i kao svaka druga cena ima alokativnu funkciju. Međutim, u odnosu na sve ostale domaće cene koje imaju mikroekonomsku alokativnu funkciju, devizni kurs vrši makroekonomsku alokativnu funkciju . Makroekonomska funkcija deviznog kursa se sastoji u tome što devizni kurs direktno utiče na formiranje određene strukture razmene sa inostranstvom koja povratno deluje na formiranje određene strukture privrede. Ova osnovna funkcija deviznog kursa proističe iz njegove prirode da uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i nivoa cena u inostranstvu.

Pomoću deviznog kursa se omogućava poređenje domaćih sa inostranim cenama preko koga se jasno identifikuju proizvodi koji se jeftinije proizvode u zemlji pa se mogu izvoziti, odnosno proizvodi koji su jeftiniji u inostranstvu pa ih zato treba uvoziti. Ovim putem devizni kurs utiče na formiranje određene strukture razmene sa inostranstvom. Razlika između domaćih i inostranih cena na duži rok dovode do usmeravanja faktora proizvodnje u one sektore gde je nacionalna privreda efikasnija, dok se drugi sektori prepuštaju efikasnijim inostranim proizvođačima. Na taj način devizni kurs utiče na formiranje privredne strukture preko delovanja na strukturu razmene sa inostranstvom.

Alokativna funkcija postoji i za realan i za nerealan devizni kurs, ali alokativnu funkciju devizni kurs najefikasnije obavlja ako je realan, jer tada izvozimo proizvode u kojima imamo komparativnu prednost (zato što postoji adekvatna privredna struktura).

2.) Funkcija instrumenta uravnoteženja platnog bilansaPromena visine deviznog kursa se može koristiti kao instrument prilagođavanja platnog bilansa s obzirom da je stanje platnog bilansa u izvesnoj meri posledica određene visine deviznog kursa. Ukoliko imamo nerealan devizni kurs postoji deficit platnog bilansa, a kada imamo realan postoji suficit platnog bilansa.

U slučaju deficita platnog bilansa (većeg uvoza od izvoza) dolazi do povećanja deviznog kursa (u uslovima direktnog notiranja). Ukoliko se povećanje deviznog kursa vrši odlukom nacionalne monetarne vlasti (dakle ako jereč o fiksnom deviznom kursu) radi se o devalvaciji, a ako je do toga došlo zbog kretanja na deviznom tržištu (fleksibilni devizni kurs) govorimo o depresijaciji. Devalvacija/depresijacija predstavlja samo jednu od mera ekonomske politike. Ona stimuliše izvoz, jer cene postaju konkurentnije.

Da bi mere ekonomske politike uspele, moraju da postoje elastičnost ponude i tražnje deviza i da se vodi restriktivna monetarna politika. Elastičnost predstavlja procenat promene zavisno promenljive u odnosu na procenat promene nezavisno promenljive. Elastičnost može biti veća (>), jednaka (=), manja (<) od 1. Kada je elastičnost jednaka 1, to znači da postoji proporcionalna promena zavisno promenljive i nezavisno promenljive, tj. da je elastičnost ponude deviza jednaka elastičnosti tražnje deviza.

U slučaju suficita platnog bilansa (većeg izvoza od uvoza) dolazi do revalvacije/apresijacije. Revalvacija je smanjenje deviznog kursa, odnosno povećanje vrednosti nacionalne valute do kojeg dolazi odlukom monetarne vlasti, dok apresijacija označava smanjenje deviznog kursa pod uticajem promena na deviznom tržištu. Revalvacija/apresijacija destimuliše izvoz i stimuliše uvoz, čime se platni bilans vraća u ravnotežu.

3.) Funkcija instrumenta međunarodnog plaćanjaDevizni kurs je važan i u obavljanju međunrodnih plaćanja. Sve zemlje moraju imati neki mehanizam međunarodnih plaćanja koji se zasniva na deviznom kursu.

Bez postojanja deviznog kursa ne može da se vrši ni jedna međunarodna transakcija. Za sve male otvorene privrede devizni kurs je najvažnija cena jer se preko njega privreda uključuje u ekonomske odnose. Za velike privrede (kao što je Kina, Indija, Rusija...) koje imaju veliko tržište i mogu biti samodovoljne, pitanje deviznog

38

kursa i nije toliko bitno. Da bi učestvovala u međunarodnoj razmeni mala zemlja mora da kupuje i prodaje devize po nekom deviznom kursu i iz tih razloga se preko deviznog kursa obavljaju međunarodna plaćanja neke zemlje.

24. REALNI DEVIZNI KURS

Da bi devizni kurs uspešno obavljao funkcije koje su mu namenjene, neophodno je da bude na odgovarajućem nivou, neophodno je da bude realan. Realan kurs je onaj kurs koji izjednačava opšti nivo cena u zemlji sa opštim nivoom cena u inostranstvu, koji obezbeđuje paritet kupovne moći. Zbog različitih struktura cena u pojedinim zemljama, cene pojedinih proizvoda i usluga neće biti izjednačene. Ove razlike su rezultat različitih uslova za proizvodnju pojedinih dobara – to su zapravo manifestacije komparativnih prednosti. Pri realnom deviznom kursu proizvodi čija je cena u zemlji relativno niža moći će rentabilno da se izvoze, a uvoziće se proizvodi čija je cena relativno viša u zemlji nego i inostranstvu.

Opšti nivo cena predstavlja ponderisani prosek svih cena. Zbog toga će realan devizni kurs jednu polovinu proizvoda (uzimajući u obzir i pondere) činiti jeftinijim, a drugu polovinu proizvoda skupljim u zemlji nego u inostranstvu. U normalnim okolnostima realan devizni kurs obezbeđuje i uravnoteženje platnog bilansa.

Domaća valuta je precenjena kada je (pri direktnom notiranju) devizni kurs ispod realnog, a strana valuta je potcenjena. Efekti na privredu:1.) Na spoljno-trgovinske tokove - precenjenost domaćeg novca dovodi do toga da je kupovna moć u inostranstvu veća nego u zemlji. Cene strane robe preračunate u domaću valutu po takvom kursu postaju niže, što povećava interes da se uvozi. S druge strane, precenjenost domaće valute dovodi do toga da izvoznici za stečene devize dobijaju manje domaćeg novca nego što bi to bilo po realnom deviznom kursu. Neki proizvodi, koji bi po realnom deviznom kursu bili rentabilni za izvoz, postaju nekonkurentni na stranom tržištu, što dovodi do smanjenja izvoza. Povećanje uvoza i smanjenje izvoza dovode do deficita platnog bilansa.2.) Na kapitalna kretanja – čini se da su krediti u inostranstvu jeftiniji, što dovodi do preteranog zaduživanja u inostranstvu. Sredstva dobijena zaduživanjem troše se u inostranstvu jer im je tamo kupovna moć veća; pri njihovom pretvaranju u domaću valutu deo njihove vrednosti bi se istopio zbog nerealnog deviznog kursa.3.) Na alokaciju resursa – veštački sužava područje na kojem se ispoljavaju komparativne prednosti nacionalne privrede i daje pogrešne informacije pri usmeravanju proizvodnih faktora, što za posledicu ima neracionalnu alokaciju privrednih resursa.

U ovakvim uslovima dolazi do rasta uvoza i smanjenja izvoza, što dovodi do deficita platnog bilansa. Kada se iscrpu mogućnosti finansiranja deficita, nametnuće se potreba preduzimanja korektivnih mera, koje se obično svode na povećavanje deviznog kursa i ograničenje uvoza. Novi, viši kurs će pokazati da je bilo neracionalne alokacije resursa, da nisu pronađene prave komparativne prednosti, da je bilo preteranog zaduživanja u inostranstvu.

Domaća valuta je potcenjena kada je (pri direktnom notiranju) devizni kurs iznad realnog. Pri takvom kursu kupovna moć je veća u zemlji nego u inostranstvu. Efekti na privredu:1.) Na spoljno-trgovinske tokove - zbog visoke cene deviza uvoz poskupljuje, što dovodi do smanjenja broja stranih proizvoda koji su konkurentni na domaćem tržištu. Stimuliše izvoz, pa se ponekad i namerno primenjuje (valutni damping). Destimuliše uvoz, što dovodi do smanjenja broja stranih proizvoda koji su konkurentni na domaćem tržištu. Povećanje izvoza i smanjenje uvoza dovodi do suficita platnog bilansa, koji na duže staze nije dobar, kao ni deficit. Zbog viših cena uvoznih proizvoda dolazi do supstitucije uvoza domaćom proizvodnjom i tamo gde to nije opravdano, a u izvozu se pojavljuju i oni sektori koji, po realnom deviznom kursu ne bi bili konkurentni. Sve to podstiče inflaciju, koja nije samo posledica poskupljenja uvoza, već i činjenice da visoka cena deviza dovodi do nesklada između robnih i kupovnih fondova u zemlji.2.) Na alokaciju resursa - dolazi do substitucije uvoza. U dužem periodu to dovodi do izgradnje novih kapaciteta i razvijanja privrednih grana koje se ne bi razvijale pri realnom deviznom kursu, jer te privredne grane ne bi bile konkurentne. Primena realnog deviznog kursa pokazaće da su to, ustvari, bile promašene investicije.

Neopravdano visoke cene uvoznih proizvoda i delimična zamena uvoza skupljim domaćim proizvodima smanjuju rentabilnost poslovanja i podstiči inflaciju. Inflacija nije posledica samo poskupljenja uvoza već i činjenince da visoka cena deviza dovodi do neskalda između robnih i kupovnih fondova u zemlji: tražnja na domaćem tržištu raste a ponuda se smanjuje zbog manjeg uvoza i većeg izvoza.

25. RAVNOTEŽNI DEVIZNI KURS

Ravnotežni devizni kurs je onaj devizni kurs kojim se obezbeđuje uravnoteženost platnog bilansa, odnosno ujednačavanje ponude i tražnje deviza. Ravnotežni devizni kurs je onaj koji: 1.) obezbeđuje ravnotežu platnog

39

bilansa u dužem vremenskom periodu, 2.) uz očuvanje unutražnje ravnoteže i 3.) bez abnormalnih trgovinskih i deviznih ograničenja.

1.) Nurkse kaže da je ravnotežan onaj devizni kurs koji obezbeđuje da platni bilans zemlje bude uravnotežen u okviru perioda koji obuhvata jedan privredni ciklus. Tokom tog perioda može biti i suficita i deficita, ali uz celini treba da postoji ravnoteža. On smatra da treba uzeti period od 5-10 godina. Ellsworth smatra da je taj period suviše dug. On je za kraći vremenski period 2-3 godine.

2.) Ne može se nazvati ravnotežnim onaj devizni kurs koji obezbeđuje ravnotežu platnog bilansa a dovodi do unutrašnje neravnoteže: stagnacije, pada proizvodnje, nezaposlenosti, inflacije i privredne nestabilnosti. Prošla su vremena kad je unutrašnja ravnoteža mogla biti podređena očuvanju eksterne ravnoteže-ravnoteže platnog bilansa.

3.) Nije ravnotežan ni onaj devizni kurs koji održava ravnotežu platnog bilansa, ali uz oštre mere spoljnotrgovinske devizne kontrole. Visokim carinama, robnim kontigentom, deviznim kvotama, dozvolama, subvencijama može se smanjivati tražnja i stimulisati ponuda deviza. Devizni kurs koji u takvim uslovima obezbeđuje ravnotežu platnog bilansa nije pravi ravnotežni kurs.

Kada se govori o ravnoteži platnog bilansa, onda se uglavnom misli na bilans tekućih transakcija. To znači da ravnotežni devizni kurs, time što održava platni bilans u ravnoteži, ne bi trebalo da dovede do promena u nivou monetarnih rezervi i stepenu spoljne zaduženosti. Svrha monetarnih rezervi jeste da se njihovim korišćenjem obezbeđuje usklađivanje ponude i tražnje deviza u određenom vremenskom periodu. Da bi se devizni kurs mogao nazvati ravnotežnim neophodno je da održava platni bilans u ravnoteži u okviru jednog konjukturnog ciklusa ali bez (znatnijih) promena u nivou monetarnih rezervi na kraju ciklusa.

Kada se raspravlja o ravnotežnom deviznom kursu obično se ima u vidu devizni kurs koji će uravnotežiti tekući deo platnog bilansa. Međutim ponuda i tražnja ne proističu samo iz tekućih transakcija, već i iz kretanja kapitala i transfera. U zemljama koje imaju velike dugove u inostranstvu biće velika tražnja deviza za izmirenje obaveza. Ova tražnja je skoro neelastična na visinu deviznog kursa jer se devize za plaćanje anuiteta moraju pribaviti bez obzira kolika je njihova cena visoka.

Zbog nedovoljne elastičnosti ponude i tražnje deviza, velike zavisnosti od uvoza, fiksnih obaveza po spoljnom dugu, restriktivnih mera drugih zemalja i sl. ravnotežni devizni kurs će često biti iznad nivoa koji označava realan devizni kurs. To znači da je tada nacionalna valuta potcenjena. Veća i trajnija podcenjenost ima negativne efekte na nacionalnu privredu, što znači da je treba izbegavati. Pravi put u rešavanju problema ravnoteže platnog bilansa vodi preko stvaranja uslova za veću elastičnost ponude i tražnje deviza, adekvatnog usmeravanja investicionih ulaganja, usklađivanje kamatnih stopa, ali ponekada će biti potrebno kresati tražnju deviza i merama spoljnotrgovinske devizne kontrole. Pod aktivnom politikom realnog deviznog kursa treba podrazumevati sve one mere kojima se obezbeđuje uspešnije i brže restruktuiranje nacionalne privrede u cilju veće efikasnosti, uspešnijeg uključivanja u međunarodnu podelu rada i obezbeđenja eksterne ravnoteže.

26. VRSTE DEVIZNIH KURSEVA

Postoje dve osnovne podele deviznih kurseva:1.) prema načinu njihovog utvrđivanja razlikuju se čvrsti (fiksni) i promenljivi (fleksibilni, fluktuirajući, plivajući) devizni kursevi;2.) prema tome da li se istovremeno primenjuje više kurseva ili samo jedan, razlikujemo višestruke (diferencijalne) i jedinstvene devizne kurseve. devizne kurseve

Čvrst devizni kursUkoliko je cena deviza utvrđena od strane nacionalnih monetarnih vlasti i ne zavisi od ponude i tražnje deviza, radi se o čvrstom ili fiksnom deviznom kursu. Čvrst devizni kurs imamo onda kada je dozvoljeno da se kurs kreće u uskim granicama od ± 2-3% od zvanično utvrđenog deviznog kursa (ili pariteta).

Čvrst devizni kurs postojao je u vreme zlatnog standarda, a njegova visina bila je određena kovničkim paritetom (sadržajem zlata u jedinici nacionalne valute). Nivo cena u zemlji bio je usklađivan sa nivoom cena u inostranstvu. Uravnoteženje platnog bilansa je vršeno izvozom i uvozom zlata. Zemlja u kojoj je zbog deficita platnog bilansa došlo do odliva zlata, morala je da sprovodi restriktivnu monetarnu i kreditnu politiku (da povećava kamate, snižava cene, dohodak i zaposlenost), čime se stvaraju uslovi za povećanje izvoza, smanjenje uvoza, priliv kapitala iz inostranstva i uravnoteženje platnog bilansa. U zemlji koja je imala suficit dolazilo je do uvoza zlata, snižavanja kamatnih stopa, porasta cena, dohotka i zaposlenosti, što je povećavalo uvoz, smanjivalo izvoz i vodilo pogoršenju stanja u platnom bilansu, odnosno otklanjanju suficita. Tako se proces uravnoteženja platnog bilansa odvijao automatski. Ovakovog automatizma je nestalo kada je napušten zlatni standard. Do kraha

40

zlatnog standarda je došlo jer mnoge zemlje nisu više želele da spoljnu ravnotežu plaćaju usporavanjem proizvodnje i nezaposlenošću.

U novim uslovima čvrst devizni kurs se mogao održati jedino primenom mera spoljnotrgovinske i devizne kontrole. Najčešće se devizni kurs održavao na nivou ispod realnog (što znači da je nacionalna valuta bila precenjena). Tražnja deviza je nadmašivala ponudu pa je, da bi se sprečio deficit platnog bilansa, bilo neophodno kresati tražnju deviza (carinama, kontigentima, kvotama, dozvolama), a ponudu stimulisati (premijama, subvencijama). Ukoliko je fiksni devizni kurs bio iznad realnog nivoa, što se ređe dešavalo, restriktivne mere nisu bile potrebne, jer je visoka cena deviza, samo po sebi ograničavala tražnju i stimulisala ponudu deviza. Mere kontrole su bile potrebne samo u slučajevima kada je dolazilo do kumuliranja velikih suficita u platnom bilansu (da bi se sprečile negativne posledice suficita, mogla se javiti potreba da se ograničava izvoz i podstiče uvoz). I u bretonvudskom međunarodnom monetarnom sistemu postojali su čvrsti devizni kursevi, ali su 1973. godine konačno napušteni.

Pozitivne strane čvrstog deviznog kursa su: 1.) pruža pouzdanu osnovu za kalkulacije u uvoznim i izvoznim poslovima, 2.) olakšava utvrđivanje rentabilnosti investicionih ulaganja, 3.) smanjuje rizik u ekonomskim transakcijama sa inostranstvom, 4.) pozitivno deluje na sklapanje dugoročnih poslovnih aranžmana sa stranim partnerima, 5.) štiti nacionalnu privredu od kratkoročnih i stihijskih poremećaja na svetskom tržištu, 6.) povećava interese stranaca da drže nacionalnu valutu, 7.) sužava prostor za špekulativne transakcije.

Glavni nedostaci čvrstog deviznog kursa su: 1.) nacionalnu ekonomsku politiku podređuje potrebi održanja datog deviznog kursa, 2.) neophodne su mere za usklađivanje nivoa cena u zemlji sa nivoom cena u inostranstvu, 3.) odgađa neophodna prilagođavanja nacionalne privrede izmenjenim okolnostima u svetskoj privredi, 4.) ne obezbeđuje uravnoteženje platnog bilansa, 5.) neophodna je stroga spoljnotrgovinska kontrola, 6.) slabi efekte monetarne politike, 7.) nameće potrebu držanja većih monetarnih rezervi, 8.) dovodi, po pravilu, do precenjenosti nacionalne valute, 9.) prisutna je mogućnost da se devalvacijom, i ređe, revalvacijom preko noći izvrši velika promena deviznog kursa, čime se potiru mnoge pozitivne strane čvrstog deviznog kursa.

Promenljivi devizni kursPromenljivi devizni kurs postoji ukoliko se cena deviza formira uglavnom pod uticajem ponude i tražnje deviza. Pa ipak, pravi promenljivi devizni kurs koji bi bio formiran samo delovanjem tržišnih snaga, bez ikakvog uticaja monetarnih vlasti, ne postoji.

Milton Fridman se još početkom 50ih godina zalagao za fleksibilne devizne kurseve, koji bi se formirali na otvorenom deviznom tržištu, na isti način kao što se formiraju cene na drugim tržištima. On fleksibilne devizne kurseve smatra značajnim jer omogućavaju neograničenu multilateralnu međunarodnu trgovinu i vode uravnoteženju platnog bilansa pre nego što se problemi nagomilaju. Zbog loših iskustva u međuratnom periodu, mnogi ekonomsiti su bili protiv fleksibilnih deviznih kurseva. Pod uticajem politike koju je vodio MMF, sve do 1973. godine uglavnom su primenjivani čvrsti devizni kursevi, koji su mogli veoma malo da osciliraju oko zvanično utvrđenog deviznog pariteta. Ipak je postojala mogućnost primene fleksibilnish kurseva u slučaju fundamentalne neravnoteže u platnom bilansu.

Pozitivne strane promenljivog deviznog kursa su: 1.) obezbeđuje veću autonomnost u vođenju ekonomske politike, 2.) olakšava uravnoteženje platnog bilansa, 3.) blagovremeno upućuje domaću privredu na potrebna prilagođavanja u skladu sa promenama u međunarodnom ekonomskom okruženju, 4.) čini nepotrebnim preduzimanje mera radi usklađivanja nacionalnog nivoa cena sa nivoom cena u inostranstvu pošto tu funkciju obavlja sam kurs, 5.) smanjuje potrebu držanja velikih monetarnih rezervi, 6.) nije neophodna stroga spoljnotrgovinska i devizna kontrola, 7.) bolje je dejstvo mera nacionalne monetarne politike, 8.) sprečava, u principu, precenjenost i potcenjenost nacionalne valute.

Negativne strane promenljivog deviznog kursa su: 1.) nema čvrste osnove za kalkulacije o rentabilnosti izvoznih i uvoznih poslova, 2.) ne obezbeđuje postojane kriterijume za ocenu rentabilnosti investicionih ulaganja, 3.) povećava rizik u ekonomskim transakcijama sa inostranstvom, 4.) izlaže domaću privredu nekontrolisanom uticaju svih kratkoročnih i stihijskih promena na svetskom tržištu, 5.) obeshrabruje zaključivanje dugoročnih poslovnih aranžmana sa inostranim partnerima, 6.) povećava mogućnosti za obavljanje špekulativnih poslova.

Jedinstveni i višestruki devizni kurseviUkoliko za sve vrste ekonomskih transakcija sa svetom važi jedan kurs, kažemo da se primenjuje jedinstven devizni kurs. Cena deviza je ista za uvoznike i izvoznike, za robni i nerobni promet, za sve grane. Svi privredni subjekti se nalaze u istoj poziciji kako pri prodaji tako i pri kupovini deviza. Moguće je da se istovremeno primenjuje više deviznih kurseva, sa različitim rasponima između njih. Tada je reč o višestrukim ili diferencijalnim deviznim kursevima.

Višestruki devizni kursevi mogu postojati samo u zemljama u kojima postoji devizna kontrola. Određivanjem i održavanjem različitih deviznih kurseva za pojedine vrste transakcija podstiče se ostvarenje određenih

41

ekonomskih ciljeva u datoj zemlji: podsticanje izvoza, ograničenje uvoza, razvoj pojedinih grana, regionalno usmeravanje spoljnotrgovinskih tokova, unapređenje turizma i sl. U zavisnosti od ciljeva koji se žele postići utvrđuju se načini diferenciranja deviznih kurseva i rasponi između njih. Na primer, viši kurs za izvoz a niži za uvoz, viši kurs za uvoz luksuznih roba a niži za uvoz sirovina i hrane. Moguće je da se i za izvoz nekih proizvoda primenjuje nepovoljniji, niži devizni kurs. Ovo se čini u slučajevima kada se želi dekuražiranje izvoza radi boljeg snabdevanja domaćeg tržišta ili kada se želi oporezivanje izvoznika ukoliko ostvaruju veoma povoljne cene na stranom tržištu.

Ponekada se efekti višestrukih deviznih kurseva ostvaruju primenom nekih instrumenata devizne i spoljnotrgovinske politike, kao što su egalizacioni fondovi, fondovi za podsticaj izvoza, uvozni i izvozni koeficijenti, takse i sl.

Kada se primenjuju egalizacioni fondovi onda praktično postoji mogućnost za primenu bezbroj deviznih kurseva – za svaku transakciju poseban kurs. I uvozni i izvozni koeficijenti koriguju formalno jedinstven kurs, a slične efekte mogu imati i neki drugi instrumenti.

Bez sumnje je da se primenom politke višestrukih deviznih kurseva može efikasno delovati na razvoj i proizvodnu orijentaciju nacionalne privrede. Sektori koji imaju povoljnije devizne kurseve za uvoz sirovina i izvoz svojih proizvoda moći će brže da se razvijaju.

Javljaju se problemi po pitanju koje sektore treba štititi povoljnijim kursevima, koliko dugo i kolika je razlika između deviznih kurseva opravdana. Treba izabrati one sektore koji imaju izgleda da u doglednom vremenu postanu dovoljno snažni da mogu opstati i na domaćem i na svetskom tržištu i bez primene povoljnijih kurseva.Duga primena višestrukih deviznih kurseva može imati negativan uticaj na proizvodnu strukturu nacionalne privrede. Primena različitih kurseva zamagljuje i deformiše kriterijume rentabilnosti investicionih ulaganja, dovodi do neracionalne alokacije resursa, stvara pogrešnu sliku o komparativnim prednostima i otežava uključivanje u međunarodnu podelu rada.

27. KLASIFIKACIJA DEVIZNIH KURSEVA MMF-A

SISTEM Deviznog Kursa PERIOD

zlatni standard-fiksni dk 1870-1914

fleksibilni 1919-1925

zlatno-polužni i zlatno-devizni fiksni 1925-1931

valutne zone 1932-1940

fiksni (bretonvudski) 1945-1973

sloboda izbora DK 1973-danas

Danas je svakoj zemlji ostavljena sloboda da bira koji će devizni kurs da sprovodi, samo je obavezna da taj devizni kurs koji izabere, koristi i prijavi MMF-u.

MMF je polazeći od različitih deviznih aranžmana, klasifikovao devizni kurs na:1.) fiksni - ±1 margine+intervencije (valuta se izražava prema nekoj drugoj valuti ili korpi valute);2.) ograničeno-fleksibilni – ima neke karakteristike fleksibilnosti i najčešće šire margine oscilovanja;3.) fleksibilni-flukturirajući – a.) oni koji se menjaju u zavisnosti od seta indikatora, a sprovode ga zemlje koje su ostavile sebi za pravo da menjaju devizni kurs u zavisnosti od tog seta indikatora i tada je poznato kada i zbog čega se menja devizni kurs; b.) računovodstveno-fleksibilni, kada monetarne vlasti ne daju informaciju kada će menjati devizni kurs, već to rade po svom nahođenju; c.) nezavisno-fluktuirajući, nema ni intervencije ni najave kada će se menjati devizni kurs.

Postoji 8 vrsta kursnih aranžmana:

1.) Devizni aranžman bez posebnog zakonskog sredstva plaćanjaTu spada 41 zemlja: zemlje Latinske Amerike (Ekvador, El Salvador...) zemlje koje nemaju nacionalnu valutu tj. nemaju monetarnu slobodu, politički niti monetarni suverinitet (npr. Evropska Unija), 12 zemalja evro zone, 14 zemalja zone franaka. Monetarnu politiku vodi centralna banka koja izdaju tu valutu kod zemalja koje nemaju valutu. Ovde nema slobode monetarne politike, nema monetarnog suvereniteta.

2.) Valutni odbor

42

(BiH, Bugarska, Hong-Kong, Džibuti, Estonija, Litvanija i Bruneji). Valutni odbori su posebne vrste monetarnih aranžmana koje su se pojavile krajem 19. veka, kada je Britanska imperija dozvolila svojim dominionima da imaju ovakav aranžman. On se sastojao u tome da su oni sami osnivali nacionalnu valutu ali su morali da imaju devizni kurs u odnosu na britansku funtu. Nisu imali centralnu banku ni monetarni suverinitet. Valutni odbor je prihvatao fiksni devizni kurs - to je bila politika izuzetno čvrstog deviznog kursa. U sistemu valutnog odbora količina novca u opticaju se prilagođava količini monetarnih rezervi. Valutni odbor se određivao zakonom. Valutni odbor nije imao funkciju centralne banke. Tradicionalna funkcija centralne banke: 1.) slobodno finansira države, 2.) finansira ukupan bankarski sistem. Valutni odbor je tipičan primer savremene mehanizacije zlatnog standarda. U sistemu valutnih odbora, M1 se prilagođava količini monetarnih rezervi MR=M.

3.) Konvencionalno fiksni devizni kurseviOvde spada 68 zemalja. Kod ovakvog aranžmana jedna zemlja izražava valutni paritet u jednoj valuti ili korpi valuta. Dozvoljene margine oscilacije su ± 1%, kao što je to bio slučaj u Bretonvudskom sistemu do 1973. godine. Ovde spadaju: Libija, Bocvana, Maroko, Makedonija, Kina, Irak, Malezija, Jordan, Katar, Saudijska Arabija i dr. Uglavnom su to sve manje zemlje ali i Kina, Ukrajina - manje razvijene, zato što ima veze sa samostalnom monetarnom politikom. Zbog rizika probijanja nivoa inflacije, ove zemlje imaju politiku fiksnog deviznog kursa i ovde je važno da se sistemom fiksnog deviznog kursa održava monetarna disciplina.

4.) Fiksni kurs sa širim marginama oscilacije (horizontalni okvir)Oscilacije su od ± 2,25% do 15%. Tu spadaju Kipar, Slovenija, Mađarska, Danska, Slovačka, Sirija, Kongo. Ovo jeste fiksni kurs ali kurs fluktuira u širim granicama a što je šira margina oscilacije to je veća sloboda monetrane politike. ± 15% formalno pravno fiksni kurs, ali ovolika margina pretvara u politiku fleksi kursa i to je taj «hibridni» kurs.

5.) Klizajući (puzajući) devizni kurseviPočele su da ga uvode zemlje Latinske Amerike tokom 80-tih godina, a danas ovde spada 8 zemalja (Bolivija, Nikaragva, Bolivija, Kostarika...). Ovo je hibridna vrsta deviznog kursa, gde monetarne vlasti vode politiku klizajućih kurseva u odnosu na neku valutu. Najčešći oblik je da se objavljuju mesečne devalvacije za sledećih godinu dana da bi se ta monetarna disciplina uvela postepeno, kako bi se zemlja oslobodila hiperinflacije.

6.) Varijanta hibridnog kursa koja spaja-IV+V-(kurs sa puzajućim okvirom)Predstavlja varijantu hibridnog kursa koja spaja fiksni kurs sa širim marginama i klizajući kurs. Ovde su moguće promene kako valutnog pariteta tako i margina oscilacije. I dalje je ovo fiksni kurs,jer se objavljuje valutni paritet. Ovo je opasna vrsta deviznog kursa za transaktore jer se uvodi veliki stepen neizvesnosti za njih. Primer: Azerbejdžan (Belorusija?).

7.) Rukovođeno-fleksibilni devizni kursOvde spadaju 44 zemlje, pretežno manje razvijene zemlje, a među njima su: Srbija, Ukrajina, Avganistan, Nigerija, Bangladeš, Kolumbija, Peru, Tajland, Avganistan, Indija, Singapur i dr. Ovo je hibridni devizni kurs ali ne spada u fiksni jer monetarne vlasti ne proglašavaju da će devizni kurs biti fiksni u određenom periodu. Nema valutnog pariteta i ovde monetarne vlasti imaju najveću slobodu i dejstvo. Čitav ovaj sistem je prilično neizvestan sa makroekonomskog stanovišta. MMF smatra ovo povlasticom koju će zemlje iskoristiti za restrukturiranje privrede i stabilnost valute. Ovde se dopušta velika sloboda monetarne politike (primer: dinar je precenjena valuta i to šteti izvozu i formiranju adekvatne privredne strukture.

8.) Nezavisno fluktuiranje tj. plivanjeOvde spadaju najrazvijenije zemlje sveta (SAD, Australija, Velika Britanija, Kanada, Irska, Japan, Švajcarska, Norveška) ali i Albanija. Ovde imamo potpunu slobodu monetrane politike sa jednim ograničenjem - ako se ne vodi računa može doći do depresijacije i tada monetarna vlast mora da reaguje. Zato ovde spadaju najrazvijenije zemlje jer se smatra da one imaju mehanizme koji će uticati na to da valuta ostane stabilna. Ove zemlje imaju istorijski zapis stabilnih valuta i time su pokazale da imaju moć samodiscipline. Ove zemlje ne sprovode nerealno visoke ekspanzije privredne aktivnosti. Ovde nema margina ni valutnih pariteta ili obećanja,samo postoji izveštaj sa deviznog tržišta. Postoje lobiji, ali se ne radi o potpunoj slobodi kretanja deviznog kursa na deviznom tržištu. Postoji veoma visok monitoring od strane centralne banke.

ZAKLJUČAK: preko ½ zemalja je na obliku fiksnog deviznog kursa, odnosno od 187 zemalja, 108 je na fiksnom deviznom kursu a 79 na fleksibilnom fleksibilnom deviznom kursu.

28. PROMENE DEVIZNOG KURSA

Za uspeh u međunarodnim poslovima potrebno je znati kakve se promene deviznih kurseva mogu očekivati u budućnosti. Ako je reč o kratkoročnimn pozajmicama onda se prognoziranje može osloniti na pouzdanije osnove, pa će i prognoza biti tačnija. U kraćim vremenskim periodima manja je verovatnoća da će doći do krupnih promena u međuvalutnim odnosima.

43

Kada se radi o dugoročnijim i krupnijim poslovnim poduhvatima (dugoročni zajmovi, zajednička ulaganja, direktne investicije) prognoziranje kretanja deviznih kurseva postaje znatno teže, a prognoze manje pouzdane. Neočekivani obrti u međuvalutnim odnosima mogu dovesti do velikih gubitaka u poslovanju (naravno i dobitaka). Ukoliko valuta u kojoj smo se zadužili ojača – teret našeg duga će se povećati, a u koliko valuta u kojoj smo odobrili kredit oslabi – istopiće se deo naših potraživanja. Investiciona ulaganja u zemlji čija je valuta izgubila u vrednosti davaće realno manje profita, a pri repatrijaciji kapitala gubiće se deo vrednosti.

I u vreme primene modela fiksnih deviznih kurseva potrebno je izučavati faktore koji mogu dovesti do devalvacije ili revalvacije, potrebno je predviđati buduća kretanja deviznih kurseva. U bretonvudskom međunarodnom monetarnom sistemu oscilacije deviznih kurseva oko pariteta bile su male: ±1% do 1971. godine i ±2.25% do 1973. godine. Uz određene konsultacije sa MMF-om, mogle su se vršiti promene samih pariteta. Model fiksnih deviznih kurseva ne podrazumeva njihovu apsolutnu nepromenljivost. U ovom slučaju promene se vrše preko noći, pa će doći do ispoljavanja efekata čak i na poslove sa veoma kratkim rokom.

U sistemu plivajućih deviznih kurseva promene su češće, ali blaže, postepenije. Ponekad se sa dosta izvesnosti može tvrditi u kom će se smeru devizni kursevi kretati, ali je teže reći kojim tempom će se promene vršiti. Za pojedine vrste poslova dovoljno je da se zna kakav će biti odnos nacionalne valute prema stranim valutama, dok će za druge poslove biti značajno spoznati i buduće odnose između pojedinih stranih valuta.

Kod svih poslovnih poduhvata (naročito kod dugoročnih i onih kod kojih dolazi do investicionih ulaganja), neophodno je voditi računa o efektima promena međuvalutnih odnosa. Treba poći od ocene realnosti deviznih kurseva relevantnih valuta u datom trenutku a potom izučiti faktore koji mogu izazvati njihove promene u budućnosti.

Faktori koji utiču na promene deviznih kurseva:1.) Stope inflacije u odnosnim zemljama. Valute zemalja u kojima su stope inflacije visoke pokazivaće tendenciju slabljenja.2.) Stanje platnog bilansa je u određenoj meri posledica nivoa deviznog kursa, ali i uzrok promena samog deviznog kursa. Trajniji deficiti iziskivaće depresijaciju (odnosno devalvaciju) nacionalne valute.

Platni bilans je nedovoljno pouzdan pokazatelj stanja nacionalne privrede i njenog mesta u međunarodnoj podeli rada. Porast deficita ne mora uvek biti znak lošeg stanja nacionalne privrede. Kao posledica višeg nivoa razvijenosti i porasta životnog standarda može doći do većeg uvoza luksuzne i kvalitetnije robe i smanjenja izvoza takve robe domaćeg porekla. Može doći do porasta troškova za putovanja u inostranstvo, smanjenja priliva i povećanja odliva po osnovu iseljeničkih i radničkih doznaka. Razvoj industrije može dovesti do porasta uvoza opreme i sirovina i smanjenja izvoza domaćih sirovina, ali će omogućiti poboljšanje privredne strukture i porast izvoza proizvoda viših faza prerade u budućnosti. Porast uvoza može biti posledica liberalizacije spoljnotrgovinskog prometa. U platnom bilansu se prikazuje vrednost transakcija u određenom vremenskom razdoblju – obično u toku jedne godine. Iz pregleda transakcija za duži period vremena ne može se znati kakve su tendencije bile na početku, a kakve na kraju tog perioda. Da bi se dobili pouzdani podaci o tendencijama u platnom bilansu i privredi u celini, pregledi stanja platnog bilansa trebalo bi da se rade u kraćim rokovima.

3.) Veći obim spoljne zaduženosti nametaće potrebu depresijacije nacionalne valute kako bi se kroz podsticaj izvoza i dekuražiranje uvoza obezbedio veći devizni priliv za plaćanje anuiteta. 4.) Visina kamatnih stopa utiče na ponudu i tražnju pojedinih valuta, što znači i na njihove devizne kurseve.5.) Brži tempo naučno-tehnološkog progresa u nekoj zemlji činiće proizvode te zemlje atraktivnijim na svetskom tržištu, tražnja date valute će rasti a devizni kurs jačati.6.) Otkriće i korišćenje novih prirodnih resursa (npr. nafte u Severnom moru) ojačaće nacionalnu valutu.7.) Mere ekonomske, naročito monetarne politike brzo će se odraziti na poziciju nacionalne valute.8.) Politička situacija u pojedinim zemljama, regionima i svetu u celini može imati krupne efekte na kretanje deviznih kurseva. Do slabljenja valute jedne zemlje doćiće ne samo zbog političke krize u toj zemlji, nego i zbog poremećaja u njenom susedstvu ili u zemljama sa kojima je ekonomski i politički povezana.

U spisak faktora deviznih kurseva spadaju i: ratovi, prirodne nepogode, novi pronalasci, izbori, psihološki momenti, osećaj bezbednosti i još mnogo što-šta utiče na ponudu i tražnju pojedinih valuta, što znači i na njihove devizne kurseve.

Neizvesnost u pogledu kretanja deviznih kurseva dovodi do konverzionog i transakcionog rizika. Konverzioni rizik predstavlja neizvesnost u pogledu kursa po kojem će se aktiva i pasiva, izražene u stranoj valuti, prevesti u vrednosti u nacionalnom novcu pri sastavljanju finansijskog bilansa. Transakcioni rizik proističe iz neizvesnosti po kojem će deviznom kursu biti naplaćena potražnja i isplaćena dugovanja iskazana u stranoj valuti.Promene deviznih kurseva mogu uticati na poslovni rezultat izvoznika i uvoznika, na konkurentnost domaćih proizvođača na stranom tržištu. Ali i one firme koje posluju samo na domaćem tržištu izložene su riziku promene

44

deviznih kurseva jer od visine deviznog kursa zavisi konkurentnost stranih proizvođača na domaćem tržištu i interes domaćih konkurenata da izvoze ili prodaju u zemlji.

Za zaštitu od promena deviznog kursa nekada je široko primenjivana tzv. zlatna klauzula. Potraživanje iskazano u jednoj valuti se revalorizuje u skladu sa promenom pariteta te valute u zlatu. Danas se često koristi tzv. devizna klauzula, koja nameće obavezu korigovanja iznosa potraživanja ukoliko dođe do promene deviznih kurseva. Devizni rizik se može eliminisati ili umanjiti odgovarajućim transakcijama na deviznim tržištima, kao što su terminski i svop (swap) poslovi.

Povećanje deviznog kursa predstavlja smanjenje vrednosti nacionalne valute. Ukoliko se povećanje deviznog kursa vrši odlukom nacionalne monetarne vlasti, radi se o devalvaciji, a ako do toga dolazi zbog kretanja na deviznom tržištu, govorimo o depresijaciji. Revalvacija je smanjenje deviznog kursa odnosno povećanje vrednosti nacionalne valute do kojeg dolazi odlukom monetarne vlasti, dok apresijacija označava smanjenje deviznog kursa pod uticajem promena na deviznom tržištu.

Povećanje i smanjenje deviznog kursa ne treba mešati sa potcenjenošću i precenjenošću nacionalne valute. Potcenjenost i precenjenost označavaju određeno stanje i pokazuju da li je devizni kurs ispod ili iznad nivoa realnog deviznog kursa, dok devalvacija, depresijacija, revalvacija i apresijacija predstavljaju određene promene deviznog kursa.

Ukoliko je raniji devizni kurs bio na nivou realnog, onda devalvcacija i depresijacija sigurno dovode nacionalnu valutu u stanje potcenjenosti, a revalvacija i apresijacija u stanje precenjenosti.

29. DEVALVACIJA

Devalvacija je smanjenje spoljne vrednosti nacionalne valute odlukom monetarne vlasti. U uslovima direktnog notiranja to znači povećanje deviznog kursa, odnosno povećanje cene strane valute. Najčešći razlog za sprovođenje devalvacije je trajniji i znatniji deficit u platnom bilansu zemlje.

U principu, deficit se može otkloniti još i deflacijom (u teoriji) i merama spoljnotrgovinske i devizne kontrrole. Deflacija dovodi do smanjenja tražnje, privredne stagnacije i nezaposlenosti. Merama spoljnotrgovinske i devizne kontrole moguće je ograničavati trošenje deviza i podsticati njihov priliv, čime se poboljšava stanje u platnom bilansu.

Devalvaciji je neophodno pristupiti i u slučajevima kada se nacionalna privreda otvara prema inostranstvu, ukidanjem ili ublažavanjem spoljnotrgovinskih i deviznih ograničenja. Ponekad se devalvaciji pristupa da bi se povećala konkurentnost domaćih proizvođača na stranom tržištu. Viši devizni kurs omogućava snižavanje cena na spoljnom tržištu, čime se ugrožava plasman proizvođača iz drugih zemalja; zbog toga se ovo naziva politikom osiromašenja suseda ili valutnim dampingom. Ovakvu devalvaciju nazivamo ofanzivnom, za razliku od defanzivne devalvacije, čiji je cilj zaštita platnog bilansa.

Efekti devalvacije preko cenaDo devalvacije najčešće dolazi zbog toga što je devizni kurs bio suviše nizak, ispod realnog nivoa, pa je to dovodilo do velikog uvoza, nedovoljnog izvoza i deficita u platnom bilansu. Od novog deviznog kursa se očekuje da smanji uvoz, poveća izvoz i poboljša platnobilansnu situaciju.

Efekti devalvacije na uvoz i izvoz zavise od 4 vrste cenovnih elastičnosti: 1.) elastičnosti domaće tražnje uvoznih proizvoda, 2.) elastičnosti strane tražnje izvoznih proizvoda, 3.) elastičnosti domaće ponude izvoznih proizvoda, 4.) elastičnosti strane ponude uvoznih proizvoda.

1.) U kojoj će meri domaća tražnja reagovati na poskupljenje uvoznih proizvoda zavisi od robne strukture uvoza, odnosno činjenice da li više vitalnih proizvoda ili luksuznih proizvoda ima u ukupnom uvozu, kao i mogućnosti supstitucije uvoza domaćim proizvodom. Elastičnost tražnje uvoznih proizvoda zavisi od mogućnosti supstitucije uvoza domaćom proizvodnjom.

2.) Da bi posle devalvacije došlo do povećanja izvoza potrebno je da strana tražnja izvoznih proizvoda bude elastična na sniženje cena. I ovde je značajna robna struktura i diversifikovanost izvoza. Ako je izvoz raznovrsniji, lakše će se naći novi kupci.

3.) Devalvacija obezbeđuje preduzećima veću zaradu kroz izvoz, jer se za stečene devize dobija više nacionalnog novca. Neophodno je da se povećaju količine izvezene robe. To znači da je poželjena visoka elastičnost ponude izvoznih proizvoda na porast izvoznih cena. Ponuda izvoza će se lako uvećati ukoliko ima slobodnih kapaciteta za njenu proizvodnju i ukoliko je moguće preusmeravanje ponude sa domaćeg na strano

45

tržište. Pošto devalvacija smanjuje uvoz, potrebno je domaćom proizvodnjom nadomestiti i ono što se ranije uvozilo.

4.) U nekim slučajevima može biti značajna i elastičnost strane ponude uvoznih dobara. Devalvacija dovodi do poskupljenja uvoznih proizvoda, pa će doći do smanjenja tražnje tih proizvoda. Ukoliko je zemlja koja sprovodi devalvaciju značajan kupac, smanjenje tražnje može dovesti do toga da strani proizvođač snizi cene u stranoj valuti. To smanjenje deviznih cena dovodi do smanjenja i uvoznih cena iskazanih u devalviranoj valuti, što može neutralisati očekivane efekte devalvacije na smanjenje uvoza.

Alfred Maršal je utvrdio da efekat devalvacije na trgovinski bilans zavisi uglavnom od elastičnosti domaće tražnje uvozne robe i strane tražnje izvoznih proizvoda. Švedski ekonomista Aba Lerner formulisao je pravilo da devalvacija popravlja trgovinski bilans ukoliko je suma ove dve elastičnosti veća od 1. Ovo pravilo se naziva Maršal-Lernerovom teoremom.

Devalvacija može pogoršati odnose razmene, ali do toga ne mora doći. Devalvacijom se cene uvoznih i izvoznih proizvoda menjaju samo u domaćoj valuti, a u stranoj ostaju iste. Posle devalvacije izvoznici mogu dobiti više domaće valute za zarađene devize što im otvara mogućnosti za snižavanje cene proizvoda i u inostranstvu. Vremenom, posle devalvacije će uz novi devizni kurs doći do ponovnog ujednačavanja cena u domaćoj i inostranoj privredi.

Devalvacija može podsticati i inflaciju jer uvozni proizvodi poskupljuju za procenat promene deviznog kursa, a kasnije se poskupljenje može preneti i na druge delove privrede. Devalvacija dovodi i do promene u odnosima između robnih i kupovih fondova u zemlji, tj. povećavanja inflacije. Ponuda na domaćem tržištu opada jer se smanjuje uvoz, a povećava izvoz. Količina novca u opticaju raste jer je pojačan izvoz, a dobija se i više domaće valute za stečene devize izvozom.

Pošto pojeftinjuju faktori proizvodnje u odnosu na njihove cene u inostranstvu, zemlja može postati interesantnija strancima za plasman kapitala u nju. Promene deviznih kurseva imaju veliki uticaj na kretanje kratkoročnih sredstava. Na prve znake devalvacije, vlasnici kapitala u toj valuti će nastojati da je što pre promene u neku drugu, stabilniju valutu kako bi se zaštitili od gubitka – vruć novac (hot money) napušta zemlju (što je loše po platnom bilansu zemlje). Upravo iz ovog razloga se pripreme za devalvaciju obavljaju u tajnosti. Devalvacija dovodi do faktičkog sniženja cena usluga za strance jer oni za svoje usluge dobijaju više devalvirane valute nego ranije. Takođe, devalacija utiče i na porast devizih doznaka radnika i zaposlenih u inostranstvu.

Efekti devalvacije preko dohotkaPre devalvacije (ako je defanzivna), vrednost uvoza je veća od vrednosti izvoza. Ukoliko postoje dovoljne elastičnosti preema devalvacijom izazvanim promenama cena, doćiće do porasta izvoza i smanjenja uvoza.

Nacionalni dohodak:Y = C + I + G + (X – M)C - tekuća potrošnja; I - investiciona potrošnja; G - budžetska potrošnja; X – izvoz; M - uvoz

Pre devalvacije vrednost (X – M) je negativna, trgovinslki bilans je deficitiran. Ako devalvacija dovede do očekivanih promena, doći će do porasta vrednosti (X – M), što znači da će se uvećati nacionalni dohodak. Jedan deo uvećanog dohotka će biti iskorišćen za uvoz, drugi deo za štednju, a ostatak će zahvaljujući multiplikatoru uvećavati nacionalni dohodak i u narednim ciklusima. Multiplikator nam pokazuje koliko će se puta uvećati dodajni dohodak do koga se došlo zahvaljujući poboljšanju trgovinskog bilansa.

30. MONETARNE REZERVE

Sredstva međunarodnih plaćanja kojima zemlja raspolaže i koje može brzo, efikasno i bez ikakvih ograničenja upotrebiti za izmirenje svojih obaveza prema inostranstvu nazivaju se monetarnim rezervama. Monetarne rezerve se mogu sastojati od zlata, konvertabilnih valuta, specijalnih prava vučenja (SDR), ranije evropske novčane jedinice (ECU) i sadašnjeg evra (euro). Zemlje članice MMF u monetrane rezerve uključuju i potraživanja od Fonda, tzv. neto pozicija.

Za zemlje koje u većoj meri ekonomske odnose sa inostranstvom zasnivaju na klirinškom načinu plaćanja, potraživanja u nekonvertibilnim valutama i na klirinškim računima, naročito kada se radi o multilateralnom kliringu, imaju izvesne karakteristike monetarnih rezervi.

Svrha držanja monetarnih rezerviIzmeđu obima tekućeg priliva i obima tekućeg odliva deviza mogu nastati značajne razlike. Da bi se plaćanja sa inostranstvom mogla nesmetano obavljati i u periodima kada je tekući priliv deviza manji od iznosa prispelih obaveza prema inostranstvu, neophodno je raspolagati određenim rezervama. Do nesklada između priliva i

46

odliva deviza može doći zbog sezonskih i konjunkturnih oscilacija, prirodnih nepogoda, društvenih potresa, političkih i ratnih konflikata i sl. U agrarnim zemljama može biti veliki odliv deviza u vreme prolećne setve zbog uvoza mašina, rezervnih delova, pesticida i đubriva, a priliv deviza će se ostvariti tek u jesen, posle žetve.

Nepovoljno kretranje cena izvoznih proizvoda, recesija u svetskoj privredi, jačanje protekcionizma u međunarodnoj trgovini i slične promene smanjuju devizne prihode. Da bi se u takvim prilikama mogle zadovoljiti potrebre za uvozom, neophodno je raspolagati monetarnim rezervama. Monetrane rezerve obezbeđuju zemlji bolju zaštitu od negativnih promena u međunarodnom okruženju. Moguća je i veća autonomnost u vođenju ekonomske politike.

Veći i trajniji deficit u platnom bilansu se ne može pokrivati monetarnim rezervama jer bi bile iscrpene, ali može privremeno da pokrije deficit dok se ne nađe neko rešenje za platno-bilansnu neravnotežu.

Nivo monetarnih rezervi treba da bude na nivou od 30%-40%, pa čak i 70% tekućih plaćanja prema inostranstvu u toku jedne godine. Ispravno je veličinu monetarnih rezervi dovoditi u vezu sa obimom deviznih plaćanja, ali je teško tačno utvrditi kakav treba da bude taj odnos jer to zavisi od velikog broja faktora: obima spoljnog duga, stepena razvijenosti međunarodne monetarne saradnje, tipa deviznog kursa koji se primenjuje, realnosti njegovog nivoa, spolnjotrgovinskog i deviznog režima i sl. Veće monetarne rezerve potrebne su zemljama kod kojih postoje velike sezonske oscilacije u prilivu i odlivu deviza, koje primenjuju čvrst devizni kurs ispod realnog nivoa, a mere spolnjotrgovinske i devizne kontrole nisu stroge i sveobuhvatne.

Ukoliko zemlja zahvaljujući svom kreditnom ugledu, može lako obezbediti dodajna sredstva za finansiranje svog platnobilansnog deficita, neće morati da drži suviše velike monetarne rezerve.

Držanje monetarnih rezervi podrazumeva određene troškove. Ova sredstva se ne mogu upotrebiti za finansiranje proizvodnje. Jedan njihov deo može biti uložen u banke, ali pošto su ova sredstva visokolikvidna, donosiće relativno male prihode, jer se drže u vidu depozita po viđenju. Kompozicija monetarnih rezervi treba da bude takva da omogućava što lakše obavljanje potrebnih plaćanja, uz što niže troškove držanja rezervi. Nije dobro da udeo zlata bude suviše veliki, jer je to najsterilniji deo monetarnih rezervi. Od konvertibilnih valuta, treba držati one koje su stabilnije, za koje se pretpostavlja da će u budućnosti jačati i koje se mogu najunosnije uložiti a da se očuva visoka likvidnost.

31. DEVIZNA KONTROLA

Pod deviznom kontrolom podrazumevamo skup propisa, mera i instrumenata kojima se ograničava sloboda u poslovanju devizama, utvrđuje postupak deviznih operacija i proverava da li se devizni poslovi obavljaju u skladu sa propisima. Cilj devizne kontrole je da se obezbedi uravnoteženje platnog bilansa, spreči preterana potrošnja deviza i da se devizni kurs održi na željenom nivou, kao i zaštita nacionale privrede u promenama u međunarodnom okruzenju.

Mere devizne kontrole usmerene su prvenstveno na smanjenje odliva i povećanje priliva deviza. Ovo bi se moglo postići i sprovođenjem devalvacije, koja poskupljenjem deviza treba da vodi smanjenju tražnje i povećanju ponude na deviznom tržištu. Devizna kontrola se može pokazati kao adekvatnija mera od devalvacije.

Najčešće korišćeni instrumenti devizne kontrole su:1.) zabrane pojedinih vrsta plaćanja, 2.) dozvole – da bi se mogla izvršiti određena plaćanja neophodno je pribaviti dozvolu nadležnog državnog organa, 3.) devizne kvote – utvrđuje se iznos deviza koji u datom periodu (obično godinu dana) može biti potrošen za pojedine vrste plaćanja (za uvoz nekih proizvoda, za plaćanje usluga, turističkih putovanja i sl.), 4.) licencioni sistem – predstavlja kombinaciju deviznih kvota i dozvola (njime se omogućava praćenje stepena iskorišćenosti utvrđene devizne kvote), 5.) cesija deviza – mera kojom se izvoznici i drugi subjekti koji stiču devize obavezuju da celokupan iznos ili deo deviza ustupe centralnoj banci, 6.) primena višestrukih deviznih kurseva, 7.) izvozne premije – i slične stimulacije treba da omoguće veći devizni priliv, 8.) podsticaj izvoza – može se obezbediti i kroz povraćaj carina za raniji uvoz sirovina, poreske olakšice, povoljnije prevozne tarife za izvoznu robu i sl.

Neki instrumenti devizne kontrole dosta liče na instrumente spoljnotrgovinske kontrole. Najveća je sličnost između deviznih kvota i robnih kontigenata. Oba instrumenta ograničavaju uvoz – prvi kroz iznos deviza, a drugi kroz količinu robe.

Intenzitet devizne kontrole najviše zavisi od veličine, trajnosti i prirode platnobilansnog deficita – što je deficit veći, to će i devizna kontrola biti strožija. Na intenzitet devizne kontrole utiče i nivo deviznog kursa – veća precenjenost domaće valute iziskuje širu i strožiju kontrolu trošenja deviza. Devizna kontrola omogućava održavanje precenjenosti nacionalne valute i primenu višestrukih deviznih kurseva. Negativni efekti koji su svojstveni precenjenosti domaćeg novca i diferenciranju deviznih kurseva mogu

47

se ispoljiti i pri deviznoj kontroli – devizni kurs je nerealan, ne postoji kriterijum za specijalizaciju nacionalne privrede, dolazi do neopravdane supstitucije uvoza, jača monopolski položaj domaćih proizvođača na unutrašnjem tržištu pošto se uvoz ograničava, dolazi do međugranskog i regionalnog prelivanja dohotka.

Devizni monopol pretstavlja najstrožiji vid devizne kontrole. U vreme ratova, kriza, društvenih i ekonomskih poremećaja, neke zemlje su pribegavale deviznom monopolu kako bi potpunije kontrolisale tokove deviza, kako bi osigurale devizna sredstva za najvažnije potrebe.

U većini socijalističkih zemalja postojao je devizni monopol. On je logična posledica centralnog planiranja i monopola spoljne trgovine. Država raspolaže devizima i obavlja sve devizne transakcije sa inostranstvom. U ovim zemljama devizni kurs ne vrši svoje bitne funkcije, već je prvenstveno obračunska kategorija.

Deviznim planom državni organi utvrđuju, s jedne strane, izvore deviza na osnovu izvoza, pružanja usluga inostranstvu, doznaka, kreditnih transakcija i sl. i, s druge strane, odliv deviza za uvoz, usluge, kreditne operacije i dr. Devizni plan je značajna komponenta privrednog plana zemlje jer se njime obezbeđuje sredtsva za nabavku opreme, sirovina i proizvoda široke potrošnje, za nerobna plaćanja, otplatu kredita i sl. Država zakonskim propisima utvrđuje obaveze i prava privrednih subjekata i građana u poslovanju devizama.

U zemljama sa centralno-planskom privredom i deviznim monopolom precenjenost nacionalne valute ima nešto drugačije efekte nego u tržišnim privredama. Alokacija faktora proizvodnje se vrši pomoću plana, a ne delovanjem tržišnih zakonitosti, pa nerealnost deviznog kursa ne mora da dovede do pogrešnog usmeravanja faktora proizvodnje. Organi planiranja mogu u svom radu koristiti i neki drugi devizni kurs, a ne zvanični.

Zemlje sa nekonvertibilnom valutom i sa jačom deviznom kontrolom često međunarodna plaćanja obavljaju putem kliringa. Prvi klirinški sporazumi javili su se početkom tridesetih godina, u vreme velike ekonomske krize. Klirinški način plaćanja bio je u primeni u zemljama Zapadne Evrope posle drugog svetskog rata, u okviru Evropske platne unije (EPU), sve do ostvarenja konvertibilnosti nacionalnih valuta.

Sporazumi o klirinškom plaćanju se sklapaju obično između dve zemlje, mada može ponekad biti i više učesnika. Plaćanja se obavljaju preko klirinških računa, koji se vode kod nacionalnih centralnih banaka. Na taj račun uvoznici uplaćuju odgovarajući iznos nacionalne valute, a izvoznici sa istog računa naplaćuju svoju robu u nacionalnoj valuti. Međudržavni obračun dugovanja i potraživanja se obavlja korišćenjem dogovorene obračunske valute. Za obračunsku valutu može biti uzeta i neka od valuta zemalja učesnica u klirinškom sporazumu, ali se obično koristi neka treća valuta. Klirinškim sporazumom se predviđa i iznos tzv. manipulativnog kredita, odnosno granica do koje dugovanje jedne strane mogu nadmašiti njena potraživanja. Utvrđuje se i način likvidiranja salda na kraju obračunskog perioda (koji obično iznosi godinu dana).

Sastavni deo klirinških sporazuma su i robne liste, koje utvrđuju obim i strukturu međusobne razmene u toku obračunskog perioda. Klirinški način plaćanja, time što reguliše odnose na bilateralnoj osnovi, ometa multilatreralizam – kako u plaćanjima tako i u trgovini. Robne liste često predstavljaju smentnju normalnom reazvoju međunarodne trgovine. Poseban problem predstavlja izbor obračunske valute i utvrđivanje njenog adekvatnog kursa.

Primer loše strane klirinških sporazuma: predratna iskustva klirinškog aranžmana između Nemačke i balkanskih zemalja: koristeći se većom pregovaračkom snagom, Nemačka je obezbedila precenjenost marke, balkanske zemlje su ostvarile suficit koji si su morale koristiti za kupovinu i ‚‚neželjene‚‚ robe. Otuda veliki uvoz aspirina i harmonika u zemlje Balkana.

32. DEVIZNO TRŽIŠTE (DEFINICIJA, ORGANIZACIJA, UČESNICI I ZNAČAJ)

Devizama nazivamo sva potraživanja izražena u stranoj valuti (depoziti, menice, čekovi i sl) i efektivni strani novac (novčanice i kovani novac), osim zlatnika i srebrnjaka.

Definicija deviznog tržištaPod deviznim tržištem se podrazumeva svako susretanje ponude i tražnje deviza. Na deviznom tržištu se obavlja kupoprodaja domaćeg novca za devize i kupoprodaja jedne vrste deviza za drugu.

Organizacija deviznog tržištaKupoprodaja deviza se može obavljati na određenom mestu, u određeno vreme i po utvrđenim pravilima, i u tom slučaju je reč o organizovanom deviznom tržištu ili o deviznoj berzi. Brojne transakcije kupovine i prodaje deviza odvijaju se van organizovanog deviznog tržišta, u neposrednim kontaktima između preduzeća, banaka i pojedinaca, domaćih i stranih rezidenata. To je tzv. OTC tržište. Po dubini prometa OTC tržište prevazilazi berzansko trgovanje. OTC prati devizne kurseve koji se kotiraju na berzama. I tzv. ‚‚crno tržište‚‚ ili

48

‚‚crna berza‚‚ deviza predstavlja segment deviznog tržišta. Ukoliko postoji crno tržište u nekoj zemlji, onda ono ima uticaja na celokupno privređivanje.

Iako mogu postojati značajne razlike u uslovima i načinu kupoprodaje deviza i visini deviznih kurseva na pojedinim segmentima deviznog tržišta, između njih postoji značajna međuzavisnost. Kada se devizni kurs na jednom segmentu tržišta pomera u jednom smeru postojaće tendencija da se u istom smeru kreću devizni kursevi i na drugim segmentima deviznog tržišta.

Značaj deviznog tržištaDevizno tržište je posebno značajno za male otvorene privrede jer se na jednom mestu koncentrišu strana sredstva plaćanja. Devizno tržiste predstavlja vezu između nacionalnih privreda. Posredstvom deviznog tržišta uspostavlja se veza između pojedinih nacionalnih finansijskih tržišta. Sve kupovine i prodaje se obavljaju na deviznom tržištu, pa se tu formira ravnotežni devizni kurs po kom se kupuju devize a do deviza dolaze oni koji mogu racionalno da ih uposle. (Značaj koji se odražava na optimalnu alokaciju deviza.)

Devizno tržište je specifično, na njemu se trguje devizom. Obim ponude i tražnje deviza na tržištu u velikoj meri zavisi od monetarne, spoljnotrgovinske i devizne politike nacionalne ekonomske vlasti. Povećanjem carina, zavođenjem robnih kontigenata i deviznih kvota, zabranom uvoza utiče se na smanjenje tražnje, a davanjem izvoznih premija utiče se na povećanje ponude deviza.

Učesnici deviznog tržištaDevizne berze predstavljaju najznačajniji segment deviznog tržišta u zemljama koje imaju konvertabilnu valutu. To je vid organizovanog prometa deviza na određenom mestu u određeno vreme po određenim pravilima. Promet deviza na berzama obavlja se uglavnom posredstvom banaka. Važno mesto pripada centralnoj banci koja nadgleda funkcionisanje deviznog tržišta i preduzima neophodne mere radi zaštite nacionalne valute. Kada zatreba centralna banka se pojavljuje u ulozi neposrednog kupca i prodavca deviza u cilju stabilizacije deviznih kurseva. Po Statutu MMF centralna banka je obavezna da intervencijama održava kurs u granicama od 2.25% na gore i na dole od deviznog pariteta.

Najveći promet na deviznim tržištima obavljaju poslovne banke, čak 95% svih transakcija. Banka odlučuje da kupi određenu valutu zbog toga što treba da izvrši neka plaćanja ili zbog toga što procenjuje da će kurs te valute rasti; prodaje onu valutu koja joj nije potrebna ili misli da će kurs te valute padati. Kupovaće se one valute čijim se plasmanom može ostvariti viša kamatna stopa i obezbediti veća sigurnost.

Kada banka odluči da kupi određenu valutu, ona se obrašća drugim bankama i interesuje se za kupovne i prodajne kurseve date valute (ili više valuta). Banka daje kotacije (kupovne i prodajne kurseve) i banka koja je tražila kotacije u vremenu od oko jednog minuta mora da odluči da li će kupiti ili prodati. Po isteku tog vremena kotacije mogu biti promenjene. U savremenim uslovima se transakcije obavljaju preko SWIFT-a.

Dilerske banke - one koje na deviznom tržištu rade za svoj račun da bi iz tih poslova stekle dobit. One kupuju valute za koje misle da jačaju ,a prodaju one za koje misle da će da slabe i takvim poslovima ulaze u devizni rizik (mogu da pogreše u predviđanju). Zbog toga je neophodno da imaju monetarne rezerve, potrebna odeljenja za pokriće deviznog rizika, moraju biti velike. Brokerske banke - to su male banke gde nema deviznog rizika. One su neka vrste posrednika. Ne rade za dobit, već za proviziju. One posreduju između kupca i neke druge banke. Market-mejkeri - posebno se razvijaju poslednjih 20 godina na jakim berzanskim tržištima. Imaju veliki značaj na tržistu. To su poslovne banke koje su neprekidno na tržistu i u svakom trenutku su spremne da trguju sa devizama.

U kupoprodaji deviza mogu se pojaviti i brokeri. Kupac saopštava brokeru da želi da kupi određenu devizu, iznos i kurs koji smatra prihvatljivim. Broker pronalazi banku koja želi da proda tražene devize, zaključuje posao i tek tada kupac i prodavac stupaju u kontakt. Za svoje usluge broker naplaćuje proviziju – brokeražu.

Razlika između kupovne i prodajne cene deviza naziva se marža i ona se izražava u poenima. Pri direktnom notiranju kupovni kurs je niži od prodajnog, a kod indirektnog notiranja kupovni kurs je viši. Poeni se odnose na poslednje cifre naznačenog kursa.

33. PROMPTNI I TERMINSKI POSLOVI NA DEVIZNOM TRŽIŠTU

Kada se na deviznom tržištu zaključuje posao o kupoprodaji deviza a ugovoreni posao se izvršava odmah ili najkasnije u roku od dva radna dana, reč je o promptnim ili spot deviznim poslovima. Transakcija se obavlja po kursu koji u tom trenutku važi na deviznom tržištu, kupac odmah dobija devize i plaća odgovarajuću protivvrednost u nacionalnom novcu ili nekoj drugoj valuti.Moguće je da se zaključi posao o kupošprodaji deviza, ali da se sam čin kupoprodaje obavi kasnije, prema ugovorenom roku. Ovakve transakcije nazivamo terminskim deviznim poslovima. Terminski poslovi se

49

zaključuju obično na rok od jednog meseca do jedne godine. Devizni kurs se ugovora tako što se vodi računa o postojećem stanju i promenama na deviznim tržištima koje se očekuju u budućnosti. U ugovorenom roku kupac dobija devize i plaća za njih po ranije utvrđenom kursu, bez obzira kakav je kurs na tržištu u tom trenutku.

Cilj kupoprodaje deviza na termin je otklanjanje kursnog rizika. Bez obzira na to kako će se devizni kurs kretati u međuvremenu i kakav će biti u vreme dsospeća ugovorenog roka, transakcija se obavlja po unapred ugovorenom roku. Kupac je zaštićen od porasta, a prodavac od pada kursa.

Mogućnost kupoprodaje deviza na termin je veoma značajna za neke vrste poslovnih aktivnosti. Kalkulacije o rentabilnosti budućih poslova postaju tačnije, rizik manji. Ako proizvođač ugovori izvoz po cenama u stranoj valuti koje mu pri postojećem deviznom kursu obezbeđuju rentabilnost posla, a u vreme izvoza i naplate dođe do pada vrednosti te valute, može doći do gubitka. Ako se iznos deviza unapred proda zaključivanjem terminskog deviznog posla, neprijatnih iznenađenja ne može biti. Proizvođač unapred zna koliko će domaće valute dobiti za ostvareni izvoz.

Slično je i sa terminskom kupovinom deviza. Proizvođač tačno zna koliko će mu biti potrebno domaćeg novca za devize koje su neophodne za uvoz u nekom budućem trenutku. Terminski devizni poslovi se obavljaju i iz špekulativnih razloga. Polazeći od ocene promena budućih deviznih kurseva, akteri na deviznom tržištu kupuju jedne i prodaju druge valute, očekujući da će se njihova predviđanja ostvariti i da će zahvaljujući tome doći do zarade.

Visina terminskog deviznog kursa u odnosu na na promptni zavisi od toga kakve promene promptnog kursa u budućnosti očekuju kupci i prodavci na deviznom tržištu. Ukoliko je očekivanje da će promptni kurs značajnije porasti, terminski kurs će biti znatno iznad sadašnjeg promptnog kursa. Ako se očekuje pad deviznog kursa, terminski kurs će biti ispod sadašnjeg promptnog deviznog kursa.

Razlika između višeg terminskog i nižeg promptnog kursa naziva se terminskom premijom. Kada je terminski kurs niži od promptnog javlja se terminski diskont. Terminska premija i terminski diskont izražavaju se najčešće u obliku godišnje procentne stope. Treba odstupanje terminskog kursa od promptnog iskazati u procentima.

Sa terminskim poslovima su povezani tzv. svop (swap) poslovi. Istovremenom promptnom kupovinom i terminskom prodajom određenog iznosa deviza (ili obratno: promptnom prodajom i terminskom kupovinom) otklanjaju se rizici koji sa sobom nosi mogućnost promene deviznog kursa u budućnosti. Svop poslovima se koriste i banke da bi iznose i strukturu stranih valuta prilagodile potrebama u pojedinim vremenskim periodima a da se ne izlože riziku zbog promena deviznih kurseva.

34. FJUČERSI I OPCIJE

FjučersFjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva (npr. žito, zlato ili hartije od vrednosti) određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Fjučers ugovorom se normalno trguje na berzi. Da bi se omogućila trgovina, berza postavlja izvesne standarde za fjučers ugovore. Pošto dve strane u ugovoru ne moraju da se međusobno poznaju, berza utvrđuje i garantne mehanizme za izvršenje ugovora.

Kod fjučersa postoji specifičan mehanizam plaćanja i sravnjivanja obaveza. Kod fjučersa se isporuka ne vezuje za fiksni datum, već za mesec u kome se mora obaviti. Prodavac je u obavezi da preko klirinške kuće obavesti kupca o tome kada će isporuku izvršiti. Kod fjučers ugovora, radi sigurnosti plaćanja i isporuke, prodavac i kupac su dužni da polože određeni depozit (5-15 % od vrednosti ugovora) u klirinšku kuću u vreme potpisivanja ugovora. Kod fjučers ugovora obaveza prodavca je da isporuči aktivu. Njegovo pravo je da dobije ugovorenu cenu. Ukoliko cena osnovne aktive posle potpisivanja ugovora počne da pada, prodavac tada ostvaruje dobit koja je jednaka razlici ugovorene cene i tržišne cene. Kupcu odgovara da cena osnovne aktive posle potpisivnja ugovora počne da raste, jer on tada ostvaruje dobit koja je jednaka razlici između više tržišne cene i niže ugovorene cene.

Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije. „Kratka pozicija“ je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni instrument iz ugovora. „Duga pozicija“ je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje da preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Držalac kratke pozicije ima pravo da izabere vreme tokom trajanja perioda isporuke kada će izvršiti isporuku. Obično ugovor ima nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme. Berza utvrđuje tačan iznos aktive koji mora biti isporučen po jednom ugovoru, kako će se kotirati buduća cena i ograničenje iznosa do kojeg se može kretati fjučers cena (u ugovoru) u toku jednog dana. Na primer, u momentu prodaje, ograničenje dnevnog kretanja cena za fjučers ugovor je 1 dolar. Ukoliko cene

50

padaju za navedeni iznos, za ugovor se kaže da je na donjem ograničenju. Ukoliko cena poraste za navedeni iznos, kaže se da je na gornjoj granici. Kretanje cena u navedenim okvirima se označava kao kretanje u granicama. Cilj utvrđivanja dnevnih ograničenja za kretanje cena je da se speče velike oscilacije zbog potencijalno špekulativnih ponašanja.

Shodno vrsti proizvoda kojim se trguje, fjučersi se dele na robne i finansijske. U osnovi finansijskih fjučersa nalazi se neki finansijski instrument (kratkoročni i dugoročni), kretanje nivoa berzanskih indeksa i devizni kursevi. Cene fjučers ugovora se utvrđuju na berzi, mada još uvek nisu identifikona čvrste veze između fundamentalnih ekonomskih kretanja i cena valutnih i indeksnih fjučersa. Kada je aktiva za fjučers ugovor berzanski proizvod moguće su varijacije u kvalitetu. Zbog toga je nakon izbora aktive važno da berza tačno odredi stepen kvaliteta robe koji je prihvatljiv. Veličina ugovora utvrđuje iznos aktive koji se mora isporučiti u okviru datog ugovora. Ovo je važna odluka za berzu. Ako je ugovor isuviše veliki, mnogi investitori koji bi želeli da pokriju relativno malu izloženost ili koji bi želeli da steknu relativno malu špekulativnu poziciju, bili bi onemogućeni da koriste berzu. Na drugoj strani, ako je ugovor isuviše mali, trgovina može biti skupa, jer svaki ugovor podrazumeva određene troškove.

OpcijeOpcije predstavlju poseban tip finansijskih derivata. Organizovana trgovina opcijama počela je 1973. godine u Čikagu i od tada trgovanje opcijama doživljava veliki bum. Koreni se vezuju za začetke terminskog trgovanja koji su postojali još 30- ih godina XVII veka u Holandiji i Japanu.

Opcija podrazumeva pravo, ali ne i obavezu, da se kupi, odnosno proda određena aktiva, po unapred ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog prerioda. Ova specifičnost opcije, koja kupcu ostavlja mogućnost ne realizovanja opcionog ugovora, svrstava je u kategoriju koja se označava pojmom „uslovna prava“. Kada kupac kupi opcioni ugovor, plaća premiju (cenu opcije), kao i proviziju za transakciju.

Odnosi prilikom emisije opcija se regulišu specifičnim sporazumom (opcionim sporazumom), u kome se kupcu opcije daje pravo da zahteva od prodavca (emitenta) opcije, da na utvrđeni datum, proda ili kupi predmet opcije po ugovorenoj ceni opcije. Takođe, u zavisnosti od tržišne situacije, kupac ima pravo da na utvrđeni datum traži isplatu razlike između tržišne cene predmeta opcije i ugovorene cene opcije.

Treba napomenuti da je ugovorna cena opcije ugovorena cena aktive, odnosno cena po kojoj kupac kupuje ili prodaje određenu aktivu (hartiju od vrednosti, robu...) i ne treba je mešati sa cenom opcije koja se naziv premija. Cena obveznice predstavlja određenu premiju prodavca opcije za preuzeti rizik i isplaćuje se bez obzira da li će kupac realizovati pravo iz opcije. Rizik, koji u ovom slučaju snosi prodavac opcije, odnosno emitent, vezan je  za bezuslovnu obavezu da uradi ono što kupac od njega traži, bez obzira na nepovoljnu tržišnu situaciju u tom momentu.

Opcije predstavljaju najznačajniji instrument hedžinga, pomoću koga se investitori štite od različitih vrsta rizika. Pomoću opcija je moguće smanjiti, nekada i eliminisati rizik promena cena, tržišnih indeksa, kamatnih stopa, deviznih kurseva i time povećati sigurnost investitora na tržištu.

Kupovna (call) opcija svom vlasniku daje pravo da kupi određenu aktivu u određenom roku, po unapred ugovorenoj ceni. Kupac kupuje ovu opciju jer očekuje porast tržišne cene osnovne aktive (robe, usluga ili finansijskih instrumenata). Ukoliko raste cena osnovne aktive, kupac može da kupi aktivu po ugovorenoj ceni koja je niža od tekuće tržišne cene. Tada će on iskoristiti opciono pravo, jer opcija za njega ima vrednost. Prodavac očekuje pad tržišne cene osnovne aktive u odnosu na ugovorenu. Ukoliko se to desi, kupac opcije neće iskoristiti opciju i prodavcu će ostati premija. Ukoliko cena aktive poraste, kupac će iskoristiti opciju, i tada je prodavac obavezan da proda aktivu po ceni nižoj od tekuće tržišne cene, i on tada trpi gubitak u visini razlike u ceni.

Prodajna (put) opcija svom vlasniku daje pravo da proda osnovnu aktivu po ugovorenoj ceni u određenom roku. Kupac (vlasnik) prodajne opcije očekuje pad cene osnovne aktive. Kupovinom prodajne opcije vlasnik osnovne aktive se zaštićuje od pada cene te aktive. Ako tržišna cena padne ispod ugovorene, tada će on iskoristiti opciju i prodati osnovnu aktivu po višoj ugovorenoj ceni. Ukoliko cena osnovne aktive raste, on nema razloga da iskoristi opciju. Prodavac prodajne opcije očekuje rast cene osnovne aktive. Ukoliko se to desi, kupac prodajne opcije neće iskoristiti opciju i prodavcu te opcije će ostati opciona premija kao zarada. Ukoliko padne tržišna cena osnovne aktive, kupac opcije će iskoristiti opciju, odnosno prodavac opcije mora kupiti osnovnu aktivu po višoj ugovorenoj ceni, i on tada trpi gubitak u visini razlike u ceni.

Pored kupovne i prodajne opcije postoje i drugi kriterijumi za njihovo razlikovanje. Tako imamo opcije različite po načinu njihovog iskorišćenja, odnosno Evropski, Američki i Egzotični tip. Evropski tip opcije je takva opcija koju vlasnik može da iskoristi isključivo na dan dospeća. Američki tip opcije je takva opcija koju vlasnik može da iskoristi bilo kog dana do dospeća, ali ne i na sam dan dospeća . Egzotični tip opcije predstavlja grupu opcija

51

koje su novijeg datuma i koje su po svojoj strukturi kompleksnije i od evropskih i američkih, i kupovnih i prodajnih.

Najčešća je podela opcija na osnovu tipa aktive na koje se odnose, odnosno na finansijske, robne i realne.Finansijske opcije: 1.) Opcije na hartije od vrednosti se odnose na: redovne akcije, prioritetne akcije, obveznice, konvertibilne hartije od vrednosti, fjučersi i sl. 2.) Devizne opcije su tip opcija kod kojih se ugovara visina deviznog kursa kao opcija. U opcionom ugovoru se navodi količina strane valute i visina deviznog kursa. One su atraktivne za subjekte koji posluju na međunarodnom tržištu, jer se njihovom kupovinom smanjuje, ili čak eliminiše devizni rizik, koji je povezan sa mogućim fluktuacijama u visini deviznog kursa. 3.) Opcije na kamatne stope imaju za cilj da obezbede vlasnicima zaštitu od neželjenih promena kamatnih stopa. One se uglavnom vezuju za kretanje kamatnih stopa državnih hartija od vrednosti, obveznica i nota. 4.) Opcije na tržišne indekse se zasnivaju na visini indeksa tržišnih cena akcija. Za njih je karakteristično da u slučaju iskorišćenja opcija, na dan dospeća, ne dolazi do fizičke isporuke aktive, već se samo vrši isplata razlike u ceni.

Robne opcije (najstariji tip aktive) se odnose na neki od oblika realne aktive. U ove opcije spadaju opcije na kupovinu zemlje, zgrada, poljoprivrednih proizvoda, nekih industrijskih proizvoda i sl. Realne opcije dozvoljavaju menadžerima da dodaju vrednost svojim privrednim društvima korišćenjem povoljnih okolnosti, izbegavanjem opasnosti ili smanjenjem gubitka. To su opcije gde se mehanizam opcija koristi u oblasti investicionog odlučivanja privrednog društva. Ovde postoje sledeći tipovi opcija: 1.) opcija na čekanje i učenje, tj. opcija pre investiranja, 2.) opcija na nastavak započete investicije, i 3.) opcija za odustajanje.

Posebnu vsrtu opcija čine opcije na fjučerse. U osnovi ovih opcija leže fjučers ugovori. Opcija na fjučers daje pravo kupcu da „zauzme poziciju“ u fjučers ugovoru, koji mu je u osnovi. Kol fjučers opcija daje pravo kupcu da prilikom izvršenja dobije fjučers ugovor. Put fjučers opcija daje pravo kupcu da proda fjučers ugovor emitentu opcije.

35. KAMATNA (INTERESNA) ARBITRAŽA

Razlike u kamatnim stopama dovode do seljenja fondova sa jednog na drugo finansijsko tržište, kako bi se ostvarila što veća dobit. Sredstva neće uvek ići na ono finansijsko tržište na kojem je kamatna stopa najviša. Da bi se doneo ispravan zaključak na kom je tržištu najbolja zarada, neophodno je uzeti u obzir i promene deviznih kurseva.

Visoka kamata koja bi se stekla na jednom finansijskom tržištu može biti znatno umanjena ako se devizni kurs promeni, ako data valuta izgubi deo vrednosti. Sa druge strane, i plasman na tržištima gde je niska kamatna stopa može doneti visoke prihode ako dotična valuta jača. Zbog svega toga, pri donošenju odluke na kom tržištu treba plasirati sredstva da bi se ostvario najveći prihod neophodno je uzeti u obzir visinu kamatnih stopa i promene deviznih kurseva.

Kada se traži finansijsko tržište na kojem je najpovoljnije zaduživati se, bira se ono tržište gde su troškovi najmanji – uzimajući u obzir kako terminske devizne kurseve i visinu kamatnih stopa na pojedinim tržištima.

36. DEVIZNO TRŽIŠTE RAZVIJENIH ZEMALJA

Transakcije koje se vrše na ovim tržištima mogu da se podele prema razlici u deviznom kursu (dele se na špekulativne, arbitraže i hedžing). Špekulativne: zarađuje se kupoprodajom deviza. Njihov značaj sve više raste, i sve ih je više. Kupuje se određena valuta ako se očekuje da će ona jačati, da će devizni kurs da raste, a prodaje se ona koja slabi i čiji devizni kurs opada. Arbitraža: nisu toliko česte, i sve su ređe. Zarađuje se na osnovu razlike u cenama. Dolazi do nivelisanja cena. Hedžing: predstavljaju tržišni transfer deviznog rizika. Devizni rizik se prebacuje na tržište.

Faktori koji su uticali na razvoj deviznog tržišta u razvijenim zemljama su: 1.) konvertibilnost valuta, 2.) kretanje kapitala, 3.) razvoj telekomunikacione i informacione tehnologije. Promet se meri dnevnim obrtom. Banka za međunarodne obračune (BIS) dala je dnevni promet u mlrd $: 1989 – 590 mlrd $, 1992 – 820 mlrd $, 1995 – 1,190 triliona $, 1998 – 1,5 triliona $, 2001 – 2,6 triliona $, 2004 – 4,2 triliona $.

Najvažnije valute kojima se trgovalo na deviznim tržištima bile su francuski franak, lira, švajcarski franak, kanadski dolar, američki dolar, nemačka marka i britanska funta. Bazična valuta bio je američki dolar. Njime se najviše trgovalo. Najveći broj cena bio je izražen u dolarima. SAD su imale najveći ekonomski potencijal (8,1 triliona $), Japan od 4,2 triliona $.

Godine 1995. glavna devizna tržišta bila su u Londonu (30% prometa), Nju Jorku (16%), i Tokiu (10%). Godine 2001. glavna devizna tržišta su bila u Londonu (31%), SAD (15%), Japanu (9,1%) i Singapuru (6,2%). Sve do

52

uvođenja evra, na deviznim tržištima se nalazilo oko 150 različitih valuta (30 valuta je bilo aktivno), što je stvaralo oko 435 različitih deviznih kurseva koji su se kotirali svakog dana. Danas su najvažnije valute: dolar, evro, funta i švajcarski franak.

37. DEVIZNO TRŽIŠTE ZEMALJA U RAZVOJU

Na ovom tržištu postoji heterogena grupa zemalja koje su posle II svetskog rata sprovodile uvozno supstitutivnu strategiju i zatvorenost privrede. Cilj je bio da se minimalizuju spoljni uticaji radi osvarivanja ekonomskog rasta i industrijalizacije. Makroekonomski rezultati bili su: 1.) dugoročni deficiti platnog bilansa, 2.) precenjen devizni kurs sa puno uvoznih subvencija, 3.) nema konvertibilnosti za valute tih zemalja, 4.) neke zemlje su imale visok stepen zaduženosti (visoka spoljnofinansijska nelikvidnost).

Sredinom 80-ih godina, jedan broj zemalja: 1.) napustio je uvozno-supstitutivnu strategiju, 2.) okreće se liberalizaciji ekonomskih odnosa sa inostranstvom, 3.) okreće se tržišno-orijentisanim ekonomskim reformama, 4.) naglo uvode konvertibilnost (efekti su bili negativni jer raste uvoz a pada izvoz i raste nezaposlenost), 5.) visok stepen devalvacije valuta vodi u odliv kapitala.

Preporuke MMF-a bile su: 1.) politička stabilnost, 2.) pravna stabilnost, 3.) makroekonomska stabilnost (da bi se postigla niska stopa inflacije i stabilnost platnog bilansa, ako ne ravnoteža, onda bar deficit platnog bilansa koji može da se finansira prilivom inostranog kapitala; kada se postignu niska stopa inflacije i stabilnost platnog bilansa, tada se može postići nivo deviznog kursa koji će biti blizak realnom kursu), 4.) adekvatan nivo deviznog kursa, 5.) pravna logistika tržišta.

Kada se ispune svi ovi uslovi, tada se može postići konvertibilnost za tekuće transakcije, i ako su se liberalizovale cene i ekonomski odnosi sa inostranstvom može se ostvariti devizno tržište i tek onda devizni kurs i sloboda kretanja kapitala. Najveći problem u tom slučaju predstavlja kratkoročni kapital (hot money), te se preporučuje: 1.) da se skinu ograničenja na deviznom tržištu, 2.) da se stranim investitorima omogući reparacija glavnice i prinosa na kapital, 3.) da se stave ograničenja na kretanje kratkoročnog kapitala.

Godine 1958. neke zemlje su vodile politiku dvostranih deviznih tržišta koje se delilo na komercijalno i finansijsko. Komercijalno devizno tržište obuhvata kupoprodajne transakcije za sve robne i uslužne delatnosti, fiksni kurs koji brani centralna banka, ali je mguća i devalvacija valute. Finansijsko devizno tržište važi za sve ostale transakcije. Tu nema fiksnog već plivajućeg deviznog kursa i bez intervencija centralne banke. Cilj dvostrukog deviznog tržišta je stabilnost funkcionisanja realnog sektora privrede.

Tokom 90-ih godina sve zapadnoevropske zemlje ukidaju sva ograničenja na kapitalne transakcije. Finansijski kurs je primao sve udarce, a komercijalni je imao za zadatak da štiti realni sektor privrede (proizvodnju). Trebalo je izvršiti unifikaciju oba devizna tržišta, uspostaviti jedinstven kurs, tako da realni sektor ne trpi velike udare. Udari su bili monetarna ekspanzija i promena kamatnih stopa.

Monetarna ekspanzija nastaje ako se ne vodi računa o inflaciji i porastu uvoza što dovodi do pritiska na oba tržišta. Na komercijalnom tržištu dolazi do pada deviznih rezervi zbog odbrane fiksnog kursa, a na finansijskom tržištu rezultat je depresijacija koja je sigurna da se vrši restrikcija. Domaće kamatne stope moraju pratiti međunarodne kamatne stope. Ako dolazi do povećanja međunarodnih, mora doći i do povećanja domaćih, kako ne bi došlo do nejednakosti dva kursa, te do ulaska u ilegalne arbitražne poslove.

Posle II svetskog rata do 90-ih, kretanja kapitala su bila reverzibilna. Uslov uspeha dvostrukog deviznog tržišta bio je da se štiti realni sektor privrede i da ne dođe do velikih razlika između finansijskih i komercijalnih deviznih tržišta. Zemlje u razvoju su kopirale ovaj sistem dvostrukog deviznog tržišta, ali to je bio modifikovan oblik, i iz ovoga proizilazi podela na zvanično paralelno devizno tržište. Na zvaničnim deviznim tržištima pojavila se ponuda i tražnja deviza iz tekućih transakcija koje su proglašene kao bitne, vlada fiksni devizni kurs uz intervencije centralne banke. Na paralelnim deviznim tržištima se obavljaju sve ostale transakcije, vlada plivajući devizni kurs + kapitalne transakcije + deo izvoza koji je prioritetan + međunarodna razmena.

U odnosu na tržišta razvijenih zemalja, tu postoji veća uloga centralne banke i vlade koja propisuje ko može ići na zvanično devizno tržište. Najveći problem je bila monetarna ekspanzija kao razlog neuspeha ovog tržišta. Javila su se i crna devizna tržišta. Izvoznici su prijavljivali niže izvozne cene nego što one jesu, da bi izbegli cesiju deviza, a uvoznici deklarišu više cene uvoza.

38. DEVIZNO TRŽIŠTE U JUGOSLAVIJI

53

Devizno tržište u Jugoslaviji može da se podeli na dva perioda: I. do 1973 i II. od 1973 (tada smo prešli na fleksibilni devizni kurs). Period do 1973 se deli na četiri perioda (I. 1945-1952, II. 1952-1961, III. 1961-1965 i IV. 1965-1973).

Period 1945-1952 godineU ovom periodu postoje egalizacioni fondovi, državni monopol spoljne trgovine i nema deviznog tržišta.Zvanični devizni kurs je iznosio 50 dinara za 1 američki dolar. Za svaki proizvod cene su bile izražavane po zvaničnom kursu a nadoknađivale su se iz egalizacionog fonda. Postojala je obaveza prijavljivanja deviznog kursa MMF-u.

Period 1952-1961 godineUkida se egalizacioni fond (zbog deficita platnog bilansa dolazilo je do velikog iscrpljivanja egalizacionog fonda). Sprovedena je devalvacija na 300 dinara za 1USD. Umesto egalizacionog fonda uvedeni su uvozni i izvozni spoljno-trgovinski koeficijenti (dolazi do višestrukih deviznih kurseva) od 0,5 do 4% (a kako je zvanični devizni kurs bio 300 dinara za jedan dolar, to znači da se novi devizni kurs kretao od 150 do 1200 dinara). 0,5-1% koristio se za uvoz sirovina i reprodukcionog materijala, radi sprovođenja industrijalizacije, kao i za izvoz žita. 1% se koristio za ostale izvozne poljoprivredne sektore i za ostale uvozne sektore. 2-4% se koristio za izvoz i uvoz proizvoda čije su unutrašnje cene bile veće od svetskih.

U ovom periodu je postojao sistem eksplicitnih deviznih kurseva (bilo je teško da se pronađe samo jedan devizni kurs jer su cene i dalje bile planske). Da bi se obrazložilo uvođenje sistema eksplicitnih devizni kurseva bilo je potrebno da se uvede jedinstven devizni kurs uvođenjem tržišnih cena i da se uvede devizno tržiste koje se zvalo DOM (devizno obračunsko mesto). Na DOM-u je postojalo slobodno kretanje deviznih kurseva prema ponudi i tražnji za devizama dok je Narodna banka zadržala pravo da i dalje alocira devize za uvoz. Zbog toga ovo i nije bilo pravo devizno tržiste.

Ponuda deviza u DOM-uDOM je počeo sa radom juna 1952. godine. Devizni kurs je tada iznosio 300 dinara za 1USD, dok je oktobra 1952. devizni kurs već bio 600dinara za 1USD. DOM se nalazio u svim glavnim gradovima svake republike. Godine 1953. devizni kurs je u DOM-u iznosio 2000 dinara za 1USD i zbog toga su vlasti odlučile da povećaju retencionu kvotu za 50% dok je devizni kurs i dalje nastavio da raste. Godine 1954. izvršena je nezvanična devalvacija na 632 dinara za 1USD. U momentu devalvacije 1954. godine zvanični devizni kurs prijavljen kod MMF-a je iznosio 300 dinara, a na DOM-u 632. Tada se pojavio novi raspon kurseva od 0,8 do 2% i sada je kurs iznosio od 556 do 1264 dinara za 1USD. Krajem 1954. godine retenciona kvota je smanjena na 15% i dolazi do separacije DOM-a na dva dela: na slobodno devizno tržiste i na posebne sastanke na čelu sa Narodnom bankom Jugoslavije. Na slobodnom deviznom tržistu se devizni kurs formirao slobodno, a na posebnim sastancima dolazilo je do raspodele deviza različitim metodama (putem dogovora ili aukcije). Na DOM-u nikada nije zabeležena ni jedna aukcija već se sve postizalo dogovorom. U ovom periodu dolazi do pojave crnog tržišta.

Period 1961-1965 godineGodine 1961. izvršava se privredna reforma. Ukida se devizno tržiste i stvara se tzv. carinska tarifa. Država sprovodi nove devizne mere: ukida se uvoz i uvode se carine (postojala je totalna zaštita). Dolazi do stimulacije izvoza, izvoznici dobijaju velike poreske olakšice. Dolazi do nezvanične devalvacije od 750din za 1USD, a zvanična je i dalje bila 1$=300 din.

Period 1965-1973 godineDolazi do zvanične devalvacija na 1200 dinara za 1USD i dolazi do uplitanja političkih konsideracija, tj. političari počinju da se mešaju u formiranje deviznog kursa.

1973. godinaNastaje novi Zakon o deviznom poslovanju. Nema više fiksnih deviznih kurseva već prelazimo na rukovođeni fleksibilni devizni kurs. Paritet dinara počinje da utvrđuje SIV (savezno izvršno veće). 07.05.1973. otvoreno je devizno tržiste (kao međubankarska institucija, koju čine: NBJ, banke sa velikim ovlašćenjima). Devizno tržište je funkcionisalo poput devizne berze - dva puta su nedeljno održavani međubanskarski sastanci. Dolazi do objavljivanje srednjeg deviznog kursa. Kursevi su zvanično objavljivani. NB Jugoslavije je držala devizni kurs sa marginama oscilacije od ±2,25%, a zatim je uvedena nova margina oscilacije od ±5%. Krajem 1973. je probijena i ta margina oscilacije, ali NB Jugoslavije nije intervenisala.

1974. godinaGodine 1974. oscilacije su se kretale ±7% jer je bila predviđena inflacija od 5%, a iznosila je 30%. Formirala se samostalna centralna banka država i pokrajina što je vodilo ka samostalnosti republika i pokrajina i ka raspadu federacije. Deficit platnog bilansa je i dalje rastao, kao i dugovanja u inostranstvu. U ovim uslovima decentralizacije i porasta deviznog kursa poslovanje počinje da se odvija samo na crnom deviznom tržištu i dolazi do pojave šticovanog deviznog kursa (šticovanje deviza predstavlja ilegalne transakcije među privrednicima i sve to u okviru republičkih granica).

54

1980. godinaZbog šticovanja deviza pao je promet na međunarodnim bankarskim sastancima.

1990. godinaUvodi se jedna vrsta programa fiksnog deviznog kursa prema nemačkoj marki, ali ovaj program, kao što je poznato, nije uspeo.

39. ZLATNI STANDARD

Zlatni novac se javlja još u antičkim vremenima (Grčka, Persija). Brojni su razlozi zbog kojih je zlato dobilo ulogu opšteg ekvivalenta, ulogu novca: postojano je, ne rđa, može se usitnjavati i pretapati bez promene svojstva, mala količina ima veliku vrednost, pa se lako čuva i prenosi i sl. Ipak, zlato nije idealan novčani materijal: nije pogodno za plaćanje manjih iznosa, količina zlata se ne može prilagođavati potrebama platnog prometa, zlatnici se u prometu troše a rezerve zlata nisu ravnomerno raspoređene u svetu.

Tokom XVII i XVIII veka bio je rasprostranjen bimetalizam, odnosno funkciju novca su obavljali istovremeno i zlato i srebro. Vremenom je zlato potiskivalo upotrebu srebra, a naročito posle 1816. godine, kada je Engleska zavela zlatni standard i ograničila transakcije srebrom. Sve do kraja XIX veka u nekim zemljama se srebro održalo kao novčani materijal paralelno sa zlatom. U prometu je bio kovani novac, sa tačno utvrđenom količinom plemenitog metala u sebi. Paritet jedne valute prema drugoj bio je određen odnosom kovničkih stopa, tj. brojem jedinica jedne i druge valute koje su se dobijale iz određene količine plemenitog metala. Kurs jedne valute mogao je samo neznatno da odstupa od njenog pariteta. Granice tih odstupanja nazivale su se zlatnim tačkama, a zavisile su od troškova prenosa plemenitog metala iz jedne zemlje u drugu.

U ravnotežnoj situaciji kriva ponude i kriva tražnje deviza seku se u tački A, kurs je jednak paritetu, a ponuda i tražnja deviza su izjednačene. Porastom tražnje deviza kriva tražnje se pomera udesno i devizni kurs raste, ali samo do nivoa gornje zlatne tačke. Dalji porast tražnje deviza ne dovodi do porasta kursa već do izvoza zlata, jer je to racionalnije, pošto se već dostignutom razlikom između zlatnog pariteta i deviznog kursa mogu podmiriti troškovi prenosa zlata u inostranstvo. Porastom ponude deviza kriva ponude se pomera udesno, devizni kurs pada do nivoa donje zlatne tačke, a dalja ponuda deviza dovodi do pretvaranja deviza u zlato uvozom zlata.

Posle Engleske 1816g, zlatni standard uvode i druge zemlje: Nemačka 1871, Francuska i Italija 1874, Japan 1878, Rusija 1898, SAD 1900. Međunarodni monetarni sistem zasnovan na klasičnom zlatnom standardu funkcionisao je do prvog svetskog rata.

Treba naglasiti da i u vreme čistog zlatnog standarda nije bilo punog poštovanja ‚‚pravila igre‚‚ o kojima se govori u ekonomskoj teoriji. Ova pravila je formulisao Keynes mnogo godina po okončanju čistog zlatnog standarda. On se oslanjao na iskustva Engleske banke, koja je pravila zlatnog standarda poštovala više od drugih centralnih banaka, ali ipak ne striktno. Pilovim zakonom iz 1842. godine, Engleskoj banci je dozvoljeno da emituje 14 miliona funti bez zlatnog pokrića. U SAD je, u skladu sa zakonom iz 1913. godine, papirni novac bio pokriven zlatom sa 40 %.

Mada pravila čistog zlatnog standarda nisu striktno poštovana, može se govoriti o tendenciji automatskog uravnoteženja platnog bilansa u tom sistemu. Ukoliko se u jednoj zemlji pojavi deficit, ta zemlja je morala da izveze odgovarajuću količinu zlata da bi pokrila deficit. Smanjenje količine zlatnih rezervi iziskivalo je, u skladu sa kvantitativnom teorijom novca, smanjenje količine novca u opticaju. Manja količina novca u zemlji dovodi do snižavanja domaćaih cena, što omogućava povećanje izvoza i smanjenje uvoza, odnosno vodi uravnoteženju platnog bilansa u narednom periodu.

Uravnoteženju platnog bilansa doprinele su i promene kamatnih stopa. U zemlji koja je morala zbog deficita da izveze zlato, dolazilo je do smanjenja količine novca u opticaju. Ako novca ima manje njegova cena raste, a cena novca se zove kamatna stopa . Viša kamatna stopa u zemlji smanjivala je odliv kapitala iz zemlje i povećala njegov priliv.

I u vreme čistog zlatnog standarda osećala se potreba za međunarodnom monetranom saradnjom. Još 1867. godine u Parizu je održana međunarodna konferencija o novčanom sistemu na kojoj je razmatrano pitanje jednoobratnog kovanja zlatnog novca i usvojen predlog o stvaranju monetarne unije koja bi obuhvatila čitav svet. Pokušaji da se čisti zlatni standard uvede ponovo posle prvog svetskog rata ostali su bez rezultata, jer su se uslovi dosta izmenili. Poštovanje pravila zlatnog standarda ometalo bi ostvarivanje mnogo važnijih nacionalnih ciljeva – obezbeđivanje pune zaposlenosti, privrednog rasta i stabilnosti cena. Umesto čistog zlatnog standarda, tokom dvadesetih godina javljaju se zlatno-polužni i zlatno-devizni standard. Zlatno-polužni standard (u V. Britaniji 1925-31, u Francuskoj 1928-36, u Jugoslaviji tokom 1931. - sto dana konvertibilnosti dinara) predstavljao je pokušaj da se ograniči domaća tražnja zlata kako bi se ono sačuvalo za

55

potrebe međunarodnih plaćanja. Konvertovanje novčanica u zlato kod centralne banke mogli su da zahtevaju samo oni koji su imali dovoljno novca za otkup cele zlatne poluge. Zlatna poluga je bila teška 12.5 kg i za nju je trebalo platiti u Engleskoj 1.400 funti, u Francuskoj 215.000 franaka, a u Jugoslaviji 250.000 dinara.

U zlatno-deviznom standardu rezerve centralnih banaka – na osnovu kojih su štampane novčanice- sastojale su se ne samo od zlata već i od drugih konvertabilnih valuta. To znači da konvertibilnost nije podrazumevala obavezu centralne banke da novčanice menja za zlato, već za drugu valutu. Ovu varijantu zlatnog standarda primenjivale su skandinavske zemlje, oslanjajući se na britansku funtu kao važnu komponentu svojih monetarnih rezervi.

Kriza 1929-1933 godine označila je kraj i ovog modifikovanog zlatnog standarda. Mnoge zemlje pribegavaju deviznoj kontroli i manipulisanim deviznim kursevima, stvaraju egalizacione fondove i ograničavaju platni promet sa inostranstvom. Da bi održale zlatni standard, početkom tridesetih godina Francuska, Belgija, Holandija, Švajcarska, Italija i Poljska osnovale su tzv. "zlatni blok"‚ ali uspeha nije bilo.

40. BRETON-VUDSKI MONETARNI SISTEM

Na konferenciji u Breton-Vudsu koja je održana u julu 1944. god, postavljene su osnove posleratnog međunarodnog monetarnog sistema. Breton-Vudski monetarni sistem važio je od 1944-1971 godine. Na ovoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji, koja je trajala 2-3 nedelje, učestvovali su ministri finansija 45 zemalja. Tada su formirane dve organizacije za međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju: Međunarodni monetarni fond - IMF (International Monetary Fund) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj - IBRD (International Bank for Reconstruction and Development). Fond je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva, kao i da odobrava kratkoročne kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Banka je trebalo da dugoročnim kreditima omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica, čime je obezbeđena komplementarnost u poslovanju ove dve organizacije.

Nakon dva svetska rata i Velike ekonomske krize u međuratnom periodu došlo je, razume se, do velikog privrednog zastoja i poremećaja u međunarodnim monetarnim odnosima i međunarodnim kretanjima kapitala. Ovaj period karakteriše i napuštanje još ranije modifikovanog zlatnog standarda i snažna državna intervencija u monetarnoj sferi. Ovakva situacija nametala je potrebu da se sagledaju mogućnosti privrednog razvoja u posleratnom periodu i da se stvore uslovi za oporavak i jačanje kapitalističkog načina proizvodnje. Da bi se ovi ciljevi ostvarili bilo je neophodno stvoriti povoljne uslove za plasman privatnog kapitala, što je podrazumevalo obnovu privrede u razvijenim kapitalističkim zemljama, stvaranje infrastrukture u nerazvijenim zemljama i obezbeđenje veće sigurnosti za međunarodne tokove kapitala. Pojavila su se četri plana za organizaciju međunarodne monetarne saradnje: britanski, američki, francuski i kanadski. Najviše se raspravljalo o britanskom i američkom koji su dobili imena po svojim tvorcima Kejnsov (Džon Majnrad Kejns) i Vajtov (Hari Vajt) plan.

Kejnsov (britanski) plan je predviđao stvaranje Međunarodne klirinške unije i međunarodne obračunske jedinice pod imenom bankor (bancor). Zemlje članice bi na svojim računima kod Međunarodne klirinške unije imale otvorene kredite, čija bi visina zavisila od udela svake zemlje u međunarodnoj trgovini. Deficitarne zemlje bi plaćale kamate. Bankor je trebalo da služi za prebijanje međunarodnih potraživanja i plaćanja koja bi se vršila preko klirinške Unije u bankoru (dakle, bez posredovanja zlata). Kejnsov plan, dakle, nije favorizovao ni jednu valutu. Vrednost bankora je trebalo da bude fiksna i izražena u zlatu . Bilo je predviđeno da se pariteti nacionalnih valuta izraze prema bankoru, a promene pariteta da se vrše samo uz saglasnost Unije. Ipak, bilo je predviđeno i da osnovni instrument uravnoteženja platnog bilansa bude promena deviznog kursa, pri čemu bi zemlje sa suficitom morale da vrše revalvacije, a zemlje sa deficitom devalvacije. U slučaju trajnijeg deficita Unija bi mogla da traži sprovođenje devalvacije i isplatu dela dugovanja u zlatu i devizama. Finansijski potencijal te klirinške unije je trebalo da se stvara iz doprinosa zemalja članica i njihovih kvota. Kejns je predložio da se kvote definišu u visini od 75% prosečne spoljnotrgovinske razmene zemlje u periodu od 3 godine. Na taj način bi klirinška Unija trebalo da počne sa kapitalom od 26 mld $.Predviđena je i mogućnost prekoračenja kredita kao i mogućnost stvaranja rezervi na računu. Takođe, bile su predviđene i kaznene kamate od 25% kvote, što bi ulazilo u rezervni fond klirinške Unije.

Vajtov (američki) plan bio je "proamerički plan". On je predviđao osnivanje Međunarodnog stabilizacionog fonda. Valutni pariteti bi se iskazivali u međunarodnoj monetarnoj jedinici unitas, čija bi vrednost bila 10$ u zlatu. Vajtov plan se zalagao za rigidno fiksne devizne kurseve. Za promenu pariteta i uvođenje mera devizne kontrole, isključivo u slučaju temeljnih neravnoteža, bila je neophodna saglasnost 4/5 glasova Fonda. Zemlje članice bi paritet svoje nacionalne valute izražavale u unitasu i taj kurs bi morale da brane, što znači da bi morale da imaju dolare. U Fond bi zemlje članice uplatile kvote u zlatu i sopstvenoj valuti, ali se kvote nisu računale na osnovu spoljnotrgovinskog prometa, već na osnovu zlatnih i deviznih rezervi i prema veličini nacionalnog dohodka. Početni kapital trebao je da iznosi 5 mld $. U slučaju deficita mogle bi da dobiju pozajmice u zamenu za nacionalnu valutu i to do iznosa od 25% kvote u toku jedne godine, a ukupno zaduženje bi bilo ograničeno na

56

100% kvote. U posebnim slučajevima mogle bi se odobriti i veće pozajmice. Osnovne karakteristike Vajtovog plana su: nestabilnost i nesimetričnost.

Osnovne razlike između Kejnsovog i Vajtovog plana su: 1.) u nivou likvidnosti, 2.) načinu uravnoteženja platnog bilansa. Ispostavilo se da je Kejnsov plan ipak realniji.

Posle dvogodišnjih rasprava, na konferenciji u Breton-Vudsu, jula 1944. godine postignuta je saglasnost o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda. U osnovi je prihvaćen Vajtov plan, uz izvesne dopune preuzete iz Kejnzovog i kanadskog plana. Sporazum o osnivanju MMF-a stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine, a poslovanje je započelo 1. marta 1947. godine. Sporazum je potpisalo 29 zemalja, među njima i Jugoslavija. SSSR je učestvovao na konferenciji, ali nije prihvatio članstvo, dok su se Poljska(1950), Čehoslovačka (1954) i Kuba (1967) naknadno povukle iz Fonda. Švajcarska je postala član Fonda tek 1992. godine. Poslednjih godina Fondu su se ponovo priključile zemlje Istočne Evrope i bivše republike SSSR-a. Početkom 2010. godine MMF ima 186 zemalja članica.

Ciljevi MMF-a su: 1.) unapređenje međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema, 2.) proširivanje međunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i proizvodnje, 3.) stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentskih depresijacija, 4.) multilateralizam u međunardonim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast međunarodne trgovine, 5.) obezbeđenje finansijskih sredstava za pomoć zemljama članicima u uravnoteženju platnog bilansa, 6.) smanjenje platnobilansnih neravnoteža.

Instrumenti za realizaciju ciljeva MMF-a: 1.) nadgledanje MMF-a (bilateralnim komunikacijama sa zemljama članicama), 2.) finansijska pomoć (redovna prava vučenja i olakšice), 3.) tehnička pomoć u svim oblastime ekonomske politike.

Međunarodni monetarni sistem koji je konstituisan u Breton-Vudsu mnogi nazivaju zlatno-deviznim standardom, jer po nekim elementima podseća na model zlatno-deviznog standarda iz međuratnog perioda (monetarne rezerve se sastoje od zlata i deviza, obezbeđena je (mada ograničena) konvertibilnost za zlato ili drugu valutu, sistem čvrstih deviznih kurseva, kursevi osciliraju ±1% od utvrđenog pariteta...). No, ispravnije bi bilo ovaj model nazvati zlatno-dolarskim standardom, jer je dosta dugo zapravo samo američki dolar imao ulogu rezervne valute. Paritet se utvrđivao prema zlatu ili dolaru, a fiksna cena zlata iznosila je 35 $ za finu uncu. Mada je dolar i pre početka rada MMF-a postao de facto ključna rezervna valuta, kao posledica različitih ekonomskih i političkih faktora u periodu dva rata i međuratnom periodu.

41. KVOTE ZEMALJA ČLANICA MMF-A

Kvote predstavljaju izvor redovnog finansijksog potencijala za finansiranje kratkoročnih neravnoteža platnog bilansa. Za svaku zemlju određena je kvota koja se uplaćuje u Fond, i to 25% u SPV [specijalna prava vučenja – Special drawing rights (SDR)] ili konvertibilnim valutama (do stupanja na snagu 2. amandmana 1978. godine u zlatu ili dolarima) - čuva se kod MMF-a, a 75% u nacionalnoj valuti - čuva se u nacionalnim bankama. U početku (do 1960.) su veličine kvota određivane prema formuli koja je uzimala u obzir: veličinu nacionalnog dohodka, rezerve zlata ili dolara, prosečni uvoz, obim izvoza i njegovo kolebanje. Od 1963. godine ova formula se još više komplikuje i javlja se veći broj formula, kako bi se uzeo u obzir veći broj faktora koji utiču na spoljnu trgovinu. Godine 1983. u formulu se umesto nacionalnog dohodka uvodi bruto domaći proizvod (GDP), a kao monetarne rezerve se računaju: zlato, devizne rezerve, SPV i rezervna pozicija u fondu. Rezervna pozicija u MMF-u - odnosi se na sredstva koja svaka zemlja članica uplaćuje prilikom učlanjenja, a mogu se povući i koristiti u slučaju potrebe.

Funkcije kvota su: 1.) predstavljaju osnovu za dodelu finansijskih sredstava zemljama članicama u okviru redovnih prava vučenja (RPV), 2.) predstavljaju osnovu za dodelu specijalnih prava vučenja (SPV), 3.) predstavljaju osnovu za određivanje maksimalnih iznosa vučenja sredstava po osnovu svih ostalih finansijskih olakšica (privremene naftne olakšice 1974 i 1975.), 4.) predstavljaju osnovu za glasačku snagu u Fondu i učestvovanje u organizacionim telima Fonda.

Zbir svih nacionalnih kvota čini total kvotu. Prva kvota je 1945. godine iznosila 7,3 mld $, a od toga je 36% bila kvota SAD-a (SFRJ je učestvovala sa 60 miliona $, odnosno 0,75% kvote). Statutom MMF-a predviđeno je da se povremeno (jednom u 5 godina, a po potrebi i češće) vrši revizija kvota. Do danas je izvršeno 13 revizija kvota (najavljena je i 14 revizija koja bi trebala da bude zavšena do januara 2013. godine), pri čemu je samo u nekim revizijama dolazilo do porasta kvota. Svako povećanje kvota dovodi do promene odnosa snaga u Fondu. Danas total kvota MMF-a iznosi 238 mld SDR-a (SPV= 1,61$). Pošto je 75% kvote uplaćeno u nacionalnoj valuti zemalja članica, praktično je od upisanog kapitala oko 88 mld SDR-a upotrebljivo za pozajmljivanje. Međutim, Fond pored kvota kao najvažnijeg finansijskog potencijala ima i druge načine povećavanja svog finansijskog potencijala (GAB- General Arrangements to Borrow, NAB- New Arrangements to Borrow (34mlrd SDR), zlato, SDR), pa Fond

57

može koristiti oko 260 mld SDR-a za odobravanje kredita. Rezerve zlata kojima raspolaže Fond iznose 103,4 miliona finih unci (3.217 tona), oko 100 milijardi dolara.

Po ukupnom udelu broja glasova, januara 2010. godine na prvom mestu su svakako SAD, sa 16,77% ukupnog broja. Za sve važnije odluke u Fondu potrebna je većina od 85% glasova, što znači da SAD imaju praktično pravo veta. Slede: Japan (6,02%), Nemačka (5,88%), Francuska i Velika Britanija (4,85%), Italija (3,19%). Ovih 6 zemalja raspolaže sa 42% ukupnog broja glasova u Fondu. Značajni udeo imaju još i Kina (3,66%), Saudijska Arabija (3,16%), Kanada (2,88%), Rusija (2,69%), Indija (1,89%), Švajcarska (1,57), Australija (1,47), Španija (1,39), Brazol (1,38). Srbija ima kvotu od 467,7 milona SDR-a, odnosno 0,22% od ukupnog broja glasova. Od veličine kvote zavisi mogućnost dobijanja kredita, broj glasova i udeo pri raspodeli novih SDR. Svaka zemlja ima po 250 osnovnih glasova i još po jedan glas na svakih 100.000 SDR uplaćenih po osnovi kvote. Ovih 250 osnovnih glasova trebalo je da ublaži razlike među zemljama članicama koje proističu iz veličine kvota. Pošto su u međuvremenu kvote povećane za preko 20 puta, a broj osnovnih glasova ostao isti, promenjen je i odnos između članica tako da se približio stanju koje bi moglo da se nazove "koliko dolara-toliko glasova".

42. ORGANIZACIONA STRUKTURA MMF-A

Najvažniji organi Fonda su:1.) Odbor guvernera (skupština) - najviši organ Fonda u kojem svaka zemlja ima po jednog predstavnika i zamenika, najčešće ministra finansija ili guvernera centralne banke. Odbor se sastaje jednom godišnje. Iako je odbor guvernera delegirao većinu svojih moći nižim instancama, zadržao je pravo da odobrava povećanje kvota, alokaciju SDR-a, prijem novih članova i povlačenje iz članstva i sl. Odbor guvernera, takođe, bira generalnog direktora i predstavlja vrhovnog arbitra u vezi sa pitanjima vezanim za interpretaciju Articles of Agreement of IMF (statut MMF-a).

2.) Izvršni odbor - predstavlja operativno telo. Sastoji se od 24 člana koji reprezentuju 187 zemalja članica. Osmoricu imenuju zemlje sa najvećim kvotama (SAD, V. Britanija, Nemačka, Francuska, Japan, S. Arabija, Rusija i Kina), a ostalih 16 biraju druge zemlje članice po grupama (constituency). Konstituenti se sastoje od minumum 4 ili više država, a najveći konstituent sastoji se od 24 države. Srbija je u grupi sa Švajcarskom, Poljskom, Azerbejdžanom, Kazahstanom, Kirgistanom, Tadžikistanom i Turkmenistanom. Odbor se bavi svim važnijim pitanjima vezanim za MMF, odluke se najčešće donose prostom većinom, a ponekad i kvalifikovanom većinom - 85% glasova.

3.) Generalni direktor - nalazi se na čelu Izvršnog odbora i imenuje ga Odbor guvernera. Jedan od značajnijih direktora bio je Francuz Mišel Kamdesi, nasledio ga je Nemac Horst Keler (koji je nakon ove funkcijeje postao predsednik Nemačke), zatim Španac Figaredo, posle njega nedavno uhapšeni Francuz Dominik Štros Kan, koga je kao vršioc dužnosti nasledio Amerikanac Džon Lipski. Trenutno je generalni direktor Kristin Lagard.

4.) Privremeni komitet - osnovan 1974. godine i danas radi pod imenom Međunarodni monetarni i finansijski komitet. Ovo telo od 24 člana, koji se biraju iz redova 187 guvernera zemalja članica, ima savetodavni karakter, sastaje se 2 puta godišnje i daje svoje mišljenje o političkim konsideracijama raznih pitanja funkcionisanja MMF-a.

5.) Komitet za razvoj - takođe je osnovan 1974. god i daje sugestije savetodavnog karaktera o svim aspektima poslovanja MMF-a u vezi sa zemljama u razvoju.

43. BRETON-VUDSKI SISTEM FIKSNIH DEVIZNIH KURSEVA

U skladu sa deklarisanim ciljevima, Fond (MMF) se zalagao za fiksne i jedinstvene devizne kurseve, za ostvarivanje konvertibilnosti nacionalnih valuta (što će omogućiti multilateralizam u međunarodnim plaćanjima). Fond je bio protiv devizne kontrole i diskriminacije u međunarodnim plaćanjima. Takođe Fond se zalagao za jedinstven devizni kurs za sve vrste ekonomskih transakcija sa inostranstvom. Sve ovo trebalo je da stvori uslove za lako obavljanje međunarodnih plaćanja, razvoj međunarodne trgovine, da obezbedi privredni rast i širenje međunarodne ekonomske saradnje.

Sastoji se od sledećih elemenata:1.) Paritet svake nacionalne valute je bio izražen u zlatu ili dolarima, i to dolarima težine i finoće na dan 1. jula 1944. godine, kovničkog pariteta 0,888 gr, odnosno, fiksnu cenu zlata od 35 $ za finu uncu.2.) Savremena konvertibilnost – ograničena konvertibilnost (konvertibilnost postoji samo za tekuće, ne i za kapitalne transakcije). Konvertibilnost nije ostvarena tako brzo kao što se očekivalo, ali je krajem 50-ih godina većina razvijenih zemalja proglasila svoje valute konvertibilnim i prihvatila obaveze po članu 8 Statuta Fonda (sloboda plaćanja za sve tekuće transakcije). Ostale zemlje su na osnovu člana 14 Statuta mogle da zadrže

58

deviznu kontrolu, ali se od njih tražilo da vode računa o ciljevima Fonda i teže ka ukidanju ograničenja čim se za to steknu uslovi. 3.) Oscilacije deviznih kurseva su bile definisane marginama +/- 1% oko pariteta, ali su kasnije povećane na 2,25% pri kraju postojanja ovog sistema. Dolarski paritet je bio branjen na tržištima zlata jer je bio zasnovan na zlatno-polužnoj konvertibilnosti od 1934. godine. Taj valutni paritet je mogao da promeni jedino kongres. Svi koji su imali dolare u centralnoj banci su mogli da promene te dolare u zlato po tom paritetu. To je jedan od razloga zbog koga je dolar stekao centralnu ulogu u Breton-Vudskom monetarnom sistemu. Druge zemlje su svoj kurs branile na dolarskoj rezervi.4.) Mogućnost promene valutnog pariteta u slučaju tzv. fundamentalne neravnoteže platnog bilansa (nigde još nije definisano šta to znači). U praksi se to primenilo na dugoročnu neravnotežu platnog bilansa. Ako je neka zemlja samostalno vršila promene deviznog kursa, bila je podložna sankcijama (nije mogla više da dobija finansijska sredstva).

Dok zemlje sa suficitom platnog bilansa nisu imale nikakve obaveze u ovom sistemu, i za njih nije bilo predviđeno nikakvo prilagođavanje, pa su one akumulirale devizne rezerve i plasirale ih na finansijskom tržištu (ovo su bili sigurni plasmani). Zemlje u razvoju su beskamatno finansirale deficit SAD uključujući hartije od vrednosti iz deviznih rezervi. Pošto su SAD prešle iz suficita u deficit tokom Breton-Vudskog monetarnog sistema, a pošto su ostale zemlje finansirale svoje rezerve u američke kratkoročne obveznice, pojavio se izraz "deficit bez suza", pa zbog tog finansiranja od ostalih zemalja SAD nisu imale potrebu regulisanja deficita. Međutim, javio se sistem valutnih dispariteta jer devizni kursevi više nisu odgovarali kupovnoj moći valuta. Javljala se precenjenost valuta (najčešće razvijenih zemalja), i potcenjenost valuta.

Uzroci kraha Breton-Vudskog sistema su u asimetriji uravnoteženja i otežanoj promeni deviznih kurseva. Zatim u nestabilnosti dolara (inflacija, ekspanzivna monetarna politika koja je polazila od američkih interesa u podržavanju ekonomskog rasta). To je dovelo do valutnog dispariteta dolara, jer njegova vrednost više nije odgovarala kovničkom paritetu.

Na tržištu zlata je u početku cena zlata do 1960. godine bila 35$ za uncu, a 1961. godine se povećala prvi put na privatnom tržištu na 40$ za uncu. To je bio znak precenjenosti dolara, jer njegov zvanični paritet ne odgovara njegovoj unutrašnjoj vrednosti. Da bi sprečile kolaps međunarodnog monetarnog sistema, razvijene zemlje – njih 8, je stvorilo zlatni "pul" zlatnih sredstava kojima se intervenisalo na tržištu zlata, da bi se prodavanjem zlata iz tog pula cena održala na 35$ po unci. Međutim, 1968. godine ovaj "pul" je iscrpeo svoje rezerve, sistem nije mogao da bude održan, pre svega zbog ekspanzivne monetarne politike SAD-a, što je dozvoljavao položaj dolara u međunarodnom monetarnom sistemu (posebno stvaranje deficita bez suza).

Suficitne zemlje (Nemačka i Japan) su počele da gomilaju velike količine dolara u svojim rezervama da bi ih zamenile u zlato, što se stvarno i dogodilo, jer SAD nisu želele da menjaju svoju unutrašnju ekonomsku politiku, jer je značaj spoljne trgovine jako mali i dan danas (otvorenost jedne zemlje se mere učešćem u nacionalnom dohotku, kod SAD je to svega 5%). Zbog zamene dolarskih holdinga u zlato 1971. godine, ukinuta je zlatno-polužna konvertibilnost dolara, i on je pušten prvi put da slobodno pliva na tržištu. Onda je došlo do sporazuma 1972. godine 10 zemalja u pokušaju da spasu sistem, po kome su zemlje sa suficitom pristale na revalvaciju, dolar je devalviran na 38$ za uncu, a onda povećan na 42$, ali pošto ni to ne uspeva, definitivno se 1973. godine ukida zlatno-polužna konvertibilnost dolara i nastupaju fleksibilni kursevi.

44. REDOVNA PRAVA VUČENJA MMF-A

Finansijske transakcije između Fonda i zemalja članica nemaju oblik klasičnog kredita, već "swap" aranžmana. "Swap" aranžmani su vid deviznih transakcija gde se istovremenom promptnom kupovinom i terminskom prodajom deviza, ili obrnuto, otklanjaju rizici promene deviznog kursa ili cene roba i usluga. Osnovni razlog zašto upotreba fondovnih sredstava nije kredit u striktnom smislu je taj što zemlja članica plaća ekvivalent u svojoj sopstvenoj valuti za devize koje prima. Od karakteristika kredita finansijske transakcije MMF-a imaju jedino osobinu obaveznog povraćaja finansijskih sredstava. Svi finansijski aranžmani Fonda se baziraju na swap tehnici, ali se međusobno razlikuju po: 1.) nameni, tj. vrsti platnobilansnog deficita za koji se sredstva odobravaju, 2.) stepenu uslovljenosti davanja sredstava.

Redovna prava vučenja (RPV) su osnovni finansijski mehanizam MMF-a. To su finansijske transakcije kupovine i prodaje deviza za sopstvenu valutu koje obavljaju zemlje članice (sa MMF-om) na osnovu prava i propisa utvrđenih u Statutu MMF. Redovna prava vučenja obuhvataju tzv. rezervnu (ranije zlatnu) i 4 kreditne tranše. Rezervnu tranšu čine sredstva u visini 25% kvote koja se uplaćivala u zlatu i ta sredstva zemlja je mogla automatski da povuče po automatizmu bez ikakvih uslovljavanja. Preostale četiri tranše (svaka tranša u ekvivalentnom iznosu od 25% kvote) označene su kao kreditne tranše, odnosno danas kao više kreditne tranše. Njihovo povlačenje bilo je uslovljeno sprovođenjem odgovarajuće ekonomske politike koju je zahtevao MMF. Dakle, maksimalni iznos pozajmice na osnovu kreditnih tranši (bez zlatne tranše) bio je ograničen na 100% od kvote.

59

Prilikom uzimanja kredita kod MMF-a, zemlja je morala da uplati sopstvenu valutu, čije stanje na računu MMF-a nije moglo biti veće od 200% od njene kvote. Pošto je zemlja 75% svoje kvote već uplaćivala u nacionalnoj valuti, mogla je da povuče kredita od MMF-a u iznosu od 125% od kvote, uključujući i zlatnu tranšu. Time bi stanje nacionalne valute kod MMF-a dostiglo 200% od kvote. Kasnije, prilikom vraćanja kredita MMF-u, zemlja je pomoću konvertibilne valute otkupljivala svoju valutu sve dok njeno stanje kod MMF-a ne bi opalo na 75% od kvote. Sredstva povučena po osnovu kreditnih tranši mogu se koristiti za platnobilansne potrebe. Povlačenje sredstava po osnovu viših kreditnih tranši odvija se po pravilu u okviru stand-by aranžmana.

Stand by aranžmani predstavljaju formu korišćenja finansijskih sredstava MMF-a pod određenim uslovima postavljenim od strane MMF-a. Otplata kredita po pravilu počinje 3 godine i 3 meseca nakon podizanja sredstava, a završava se pete godine, računajući od trenutka podizanja sredstava. Dugo vremena ova vrsta aranžmana je predstavljala osnovni vid pozajmljivanja sredstava kod MMF-a.

Finansijske transakcije RPV su se vodile na "Opštem računu". Stupanjem na snagu 2. amandmana ovaj račun je postao "Opšte odelenje" u okviru koga su formirana tri nova računa: 1.) Račun opštih sredstava- vode se transakcije RPV, olakšica za zalihu sirovina, olakšica za naftu i sl., 2.) Investicioni   račun - vode se investicione aktivnosti fonda i finansiranje gubitaka, 3.) Račun specijalnih isplata - vodi se upotreba dobiti od prodaje zlatnih rezervi, uključujući starateljski fond.

Obraćanje MMF-u za finansijsku pomoć može nastati ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1.) ako zemlja upotrebljava opšte sredstva MMF-a u skladu sa Statutom i politikom MMF-a, 2.) ako se sredstvima Fonda finansira deficit tekućih transakcija, 3.) ako zemlja ima utvrđen i od Fonda priznat paritet svoje valute, 4.) ako nema dovoljno visok nivo monetarnih rezervi iz kojih bi mogla da finansira deficit platnog bilansa.

MMF iz svog finansijkog potencijala obezbeđuje samo pokriće deviznog jaza zemlje, ali ne i akumulacijskog (koji se dobija ako zemlja npr. uzima kredit od Svetske banke i sl.). To je zato što MMF nije razvojna institucija, nego je pre svega monetarna institucija koja održava stabilnost međuvalutnih odnosa, a ta stabilnost zavisi od stanja platnog bilansa zemalja članica. Zemlji članici omogućava se da dođe do stranih sredstava plaćanja, da se snabde sa SPV ili valutom neke druge članice u zamenu za sopstvenu valutu da bi izvršila plaćanje u toj valuti. Posle ugovorenog roka, zemlja vrši otkup sopstvene valute i to za konvertibilne valute ili zlato ili za SPV. Održavanje likvidnosti osnovni je preduslov da MMF može da odgovori tražnju zemalja članica za finansijskim sredstvima u raznoj valuti.

Uplata dela kvote od 75% u nacionalnoj valuti Fond stvara multivalutnu strukturu svog kreditnog potencijala. On mora da održava određenu valutnu strukturu kako ne bi postao nelikvidan u nekoj od traženih valuta. Fondov mehanizam odobravanja finansijskih sredstava je tako konstruisan da nikad ne može dovesti Fond u stanje nelikvidnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da Fond ne kreditira sve zemlje članice istovremeno nego samo one koje u tekućem periodu imaju platnobilansni deficit i tom prilikom Fond ne finansira ukupan deficit zemlje članice.

U realnim uslovima ne postoji konvertibilnost svih nacionalnih valuta pa se javlja mogućnost delimične nelikvidnosti Fonda, nelikvidnost u nekoj pojedinačnoj nacionalnoj valuti. Ova nelikvidnost može nastati u slučaju preterane tražnje valuta onih zemalja koje imaju dugoročni suficit platnog bilansa. U cilju izbegavanja opasnosti od iscrpljivanja kreditnog potencijala u nekim valutama (praktično konvertibilnim), Fond u praksi primenjuje selektivnu valutnu politiku još od 1962. godine, odlukom Skupštine guvernera. Fond pravi listu zemalja čije se valute mogu odobriti za povlačenja (kupovanja) u sledećem kvartalnom periodu. Pri tome se kao valute otkupa određuju one konvertibilne valute u kojima se Fondova potraživanja ispod 75% nacionalne kvote.

Ako bi i pored toga došlo do iscrpljivanja fondovih holdinga valuta suficitnih zemalja, Fond ima na raspolaganju još dve mogućnosti: 1.) da predloži tim zemljama da mu pozajme valutna sredstva ili da se saglasi da ih Fond pozajmi od trećih zemalja i 2.) da proglasi tu valutu "retkom" u kom slučaju bi suficitna zemlja bila primorana na platno-bilansno prilagođavanje. U situaciji visoke tražnje za pojedinim valutama Fond je ranije mogao da upotrebi svoje zlatne rezerve za njihovu kupovinu, tj da prodaje svoje zlato za deficitirane valute. Ova izuzetna situacija bila je je jedan od glavnih razloga zbog koje je Fond formirao deo svog potencijala u zlatu.

Odobravanjem finansijske pomoći zemlji članici narušava se početno stanje ravnoteže između Fonda i zemlje članice u kome Fondova potraživanja iznose 75% nacionalne kvote. Zemlja čija se valuta koristi za odobravanje RPV stiče kreditorsku poziciju u odnosu na Fond, a ona koja povlači sredstva debitorsku. Ako su Fondova potraživanja u nekoj nacionalnoj valuti veća od 75% kvote, ta zemlja ima debitorsku poziciju a ako su Fondova potraživanja u nekoj nacionalnoj valuti manja od 75% kvote, ta zemlja članica ima kreditorsku poziciju u odnosu na Fond.

60

45. PRINCIP USLOVLJENOSTI (POJAM, SADRŽINA I OŠTRINA)

PojamPod principom uslovljenosti podrazumeva se politika Fonda prema kojoj zemlja koja želi da koristi opšta sredstva MMF-a, mora da sprovede odgovarajuću ekonomsku politiku u cilju uravnoteženja platnog bilansa sa kojom se MMF slaže. Fond pod uravnoteženjem platnog bilansa zemalja u razvoju podrazumeva vođenje politike doziranog deficita, što znači održavanje dugotrajnijeg deficita koji se permanentno finansira neto uvozom kapitala. Takva platnobilansna politika omogućava zemljama u razvoju ne samo trajan ekonomski rast već i trajno održavanje kreditne sposobnosti.

Mere ekonomske politike za uravnoteženje platnog bilansa utvrđuje sama zemlja članica i izlaže ih Fondu u "pismu o namerama" – dokumentu koji predstavlja neku vrstu zahteva za odobravanjem finansijskih sredstava. MMF će zemlji odobriti tražena finansijska sredstva ako proceni da je izloženi ekonomski program adekvatan za rešavanje platnobilansne neravnoteže i koji će stoga omogućiti otplatu fondovih sredstava u roku od 3-5 godina.

Fond je osnovan sa ciljem da pruža zemljama članicama kratkoročnu finansijsku podršku za uravnoteženje deficita platnog bilansa. Obezbeđenje ove namenske upotrebe sredstava je uslov da Fond može permanentno i nesmetano da obavlja ulogu zbog koje je osnovan. Jedini način da se postigne namensko korišćenje finansijskih sredstava je bio da MMF njihovo odobravanje učini zavisnim od preduzimanja ekonomskih mera za uravnoteženje platnog bilansa od strane zemlje članice. U nedostatku ove uslovljenosti, Fond bi doveo u pitanje svoju likvidnost, a time i funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema.

U osnovi politike uslovljenosti nalazi se stav MMF-a o neophodnosti platnobilansnog prilagođavanja kada god neravnoteža platnog bilansa nije slučajna ili reverzibilna. Statut MMF-a ne sadrži eksplicitnu definiciju principa uslovljenosti. Važno je istaći da u Statutu MMF-a ne postoje ni odredbe o tome koje vrste instrumenata ekonomske politike Fond treba da preporučuje zemljama članicama. Uslovljenost ima za krajnji cilj realizaciju efikasnog platnobilansnog uravnoteženja. To je njeno neposredno dejstvo kojim se postiže i njen krajnji cilj – glatko funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema.

SadržinaSadržaj politike uslovljenosti čine kriterijumi izvršenja iz pisma o namerama. Kriterijumi izvršenja su ekonomske varijable koje se kvantificiraju kao ciljevi ekonomske politike. Oni imaju dvostruku funkciju:1.) kao ex ante kvantificirani ekonomski ciljevi, oni su targeti koje bi trebalo realizovati predviđenim ekonomskim merama, 2.) kriterijumi izvršenja ex post služe za procenu sprovođenja proklamovane ekonomske politike. Ako zemlja prekorači dogovorene targete i ako se ne konsultuje sa MMF-om u pogledu njihove revizije, MMF će obustaviti dalju finansijsku podršku takvoj zemlji.

Prekid odnosa sa MMF-om ne dovodi samo do gubitka preostalog dela "zajma", nego i do toga da u širim finansijskim krugovima data zemlja postaje "problem zemlja" za banke, koje u takvim slučajevima obustavljaju dalje angažovanje sa obrazloženjem da se čeka na ekonomski program vlade koji bi stvorio poverenje u mogućnosti otplate. Broj i vrsta kriterijuma izvršenja u pismu o namerama zavise od Fondove dijagnoze uzroka platnobilansne neravnoteže.

OštrinaOštrinu uslovljenosti je Fond odredio prema vrsti i obimu finansijske podrške koja se daje zemljama članicama. Do uvođenja finansijskih olakšica, postojala je uniformna politika uslovljenosti koja je bila definisana politkom tranši. Uvođenjem raznih vrsta finansijskih olakšica, razbija se monolitna politika oštrine uslovljenosti jer svaka olakšica ima svoju uslovljenost. Korišćenje nekih finansijskih olakšica, kao na primer kompenzatorne olakšice, ne mora biti uslovljeno ali to ne znači da se one mogu automatski povlačiti. Jedino je rezervna tranša istovremeno automatska i neuslovljena. Kod svih ostalih finansijskih mehanizama Fond je zadržao diskreciono pravo da odobri ili ne odobri njihovo povlačenje bez obzira na njihove uslovljenosti.

Fondova finansijska sredstva bi se mogla svrstati u tri grupe sa aspekta oštrine uslovljenosti: 1.) neuslovljena sredstva: rezervna tranša i alokacija specijalnih prava vučenja, 2.) sredstva sa niskom uslovnošću: prva kreditna tranša, kompenzatorna olakšica, olakšica za zalihe, Starateljski fond i prva naftna olakšica, 3.) sredstva sa visokom uslovnošću: više kreditne tranše, proširena olakšica, dopunska olakšica i druga naftna olakšica.

Oštrina uslovljenosti je zavisna ne samo od vrste i obima finansijske podrške, već i od oštrine globalnih kriza u međunarodnom ekonomskom sistemu. U periodima većih poremećaja Fond je pojačavao uslovljenost a u periodima relativne stabilnosti i prosperiteta uslovljenost se smanjivala.

61

46. MMF I JUGOSLAVIJA

Saradnja Jugoslavije sa MMF-om počinje njenim učešćem na Breton-Vudskoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji 1944. godine. Jugoslavija se kao potpisnica Breton-Vudskog sporazuma smatra jednom od prvih članica i osnivača MMF-a. Prvobitna kvota Jugoslavije kod MMF-a utvrđena je 1946. godine u iznosu od 60 miliona $, što je predstavljalo 0,75% ukupnog iznosa kvota (total kvota) svih zemalja članica MMF. Deo kvote od 13.2% (7.878 miliona dolara) bio je uplaćen u zlatu, a ostatak (52.122 miliona dolara) u nacionalnoj valuti i to na račun MMF-a kod Narodne banke Jugoslavije. Posle poslednjeg povećanja kvote pre raspada SFRJ iz 1990. godine jugoslovenska kvota je iznosila 613 (ili možda 918.3) mil SDR, odnosno 0,68% total kvote.

Jugoslavija je bila dužna da obavesti MMF o tome da li namerava da koristi privremena devizna ograničenja po članu 14. Statuta MMF-a ili je spremna da sprovodi konvertibilnost svoje valute po članu 8. Teška situacija u jugoslovenskoj posleratnoj privredi i preduzimanje politike ekonomskog razvoja zemlje uticali su da se Jugoslavija opredeli za korišćenje prelaznih odredbi člana 14. koje omogućavaju zemlji članici da zadrži ograničenja na plaćanja za tekuće devizne transakcije i na transfere. Jugoslavija je na početku rada Fonda prijavila zvanični paritet dinara od 17,76 mg zlata za 1 dinar, odnosno 50 din za 1$. Od 1951. godine Jugoslavijia je u saradnji sa MMF-om sprovela nekoliko devalvacija svoje valute obarajući njen zlatni i dolarski paritet kako bi uskladila unutrašnju i spoljnu vrednost dinara.

Počev od 13. jula 1973. godine Jugoslavija uvodi režim fluktuirajućeg kursa koji se utvrđuje na međubankarskom deviznom tržištu. Nakon usvajanja Drugog amandmana na Statut MMF-a (1978), kojim se legalizuje sistem plivajućih deviznih kurseva, Jugoslavija dostavlja Fondu formalnu notifikaciju svog kursnog aranžmana, u kojem obaveštava MMF da ne održava više devizni kurs prema centralnom kursu u intervalu od ±2,25%, već da se sve transakcije, izuzev klirinških sporazuma, obavljaju po fluktuirajućem kursu dinara. U praksi se devizni kurs dinara ne prepušta potpuno slobodnom flukturiranju.

Redovne konsultacije sa MMF-om dopunjene su i "vandrednim konsultacijama" koje se organizuju onda kada se Jugoslavija obraća Fondu za finansijsku podršku sprovođenju stabilizacionih programa privrede. Opšti uslov koji zemlja članica mora da ispuni da bi dobila finansijska sredstva MMF-a je postojanje deficita platnog bilansa. Jugoslavija je ovaj uslov "zadovoljavala" u celom posleratnom periodu u kome je privredni razvoj neprekidno bio praćen deficitom platnog bilansa (sem 1972. god. i 1973. god. kada su zabeleženi suficiti u razmeni sa inostranstvom). Nestabilnost Jugoslavije bila je posledica kako monetarnih, tako i strukturnih problema.

Sredstva (finansijski mehanizmi) koja je Jugoslavija koristila od MMF-a su: 1.) rezervna pozicija kod MMF-a, 2.) RPV -5 mlrd $ i 4 mlrd SPV (37%), 3.) kompenzatorne olakšice (7,1%), 4.) olakšice za naftu (8%), 5.) dopunske olakšice sa visokom oštrinom uslovljenosti (38%).

MMF je dodeljivao finansijska sredstva Jugoslaviji putem stand-by aranžmana (SBA). SBA je operacionalizacija principa uslovljenosti koji omogućava MMF-u da održi likvidnost. Ovi aranžmani omogućavaju članicama MMF-a da vuku dodatna sredstva u stranoj valuti za pokriće privremenog deficita platnog bilansa i to bez revizije ekonomske politike zemlje u toku trajanja tog aranžmana, ukoliko se zemlja pridržava navedenih kriterijuma izvršenja iz pisma o namerama. U početku SBA pokrivao je period od 6 meseci, a danas se oni uglavnom odobravaju na period od godinu dana. Međutim, u praksi je postalo uobičajno da se zaključuje sukcesivno nekoliko SBA, čime se ovaj aranžman pretvara u višegodišnji.

U periodu od 1952-1990. godine Jugoslavija je sa MMF-om zaključila ukupno 12 SBA. U početku je Jugoslavija primenjivala administrativne zaštite, devalvaciju i finansiranje, ali ovi metodi uravnoteženja platnog bilansa nisu bili efikasni jer je strukturni i monetarni karakter deficita zahtevao mere strukturnog i monetarnog prilagođavanja. Te mere Jugoslavija je počela da primenjuje tek 1979. godine, kada kreće period sukcesivnih SBA. U tom periodu dolazi do velikih poskupljenja nafte koja su prouzrokovala velike platnobilansne neravnoteže u svetu. Poskupljenje nafte bilo je jedan od najvažnijih faktora porasta tekućeg deficita Jugoslavije, koji je te godine dostigao svoj maksimum. Iste godine MMF je odobrio šesti SBA Jugoslaviji koji je bio u potpunosti iskorišćen, a pokrivao je prvu kreditnu tranšu sa niskim stepenom uslovljenosti. Međutim, program ovog SBA je bio ograničen svojim tehničkim aspektima i nije uspešno ostvario postavljene zadatke. Unutrašnja i spoljna neravnoteža su nastavile da se produbljuju, a 1980. godine inflacija je počela da uzima maha.

Nekoliko dana po isteku šestog SBA, 1980. godine Jugoslavija ulazi u novi, sedmi aranžman. Finansijska sredstva su ovog puta data u okviru viših kreditnih tranši (druge i treče) i dopunskih olakšica. U toku trajanja ovog SBA usvojen je i plan privrednog razvoja za period od 1981-1985 godine koji je kao dva osnovna cilja naznačio pad inflacije i smanjenje spoljnog deficita. Da bi se to postiglo u planu su bile predvišene restriktivne mere od kojih su bile najvažnije one koje su bile u oblasti investicione politike. Predviđeno je bilo smanjivanje godišnje stope rasta investicija kao i učešća fiksnih investicija u bruto društvenom proizvodu. Pretpostavljalo se da će pad investicija smanjiti trgovinski deficit usled predviđenog oštrog pada uvoza kapitalnih dobara, mašina i opreme. Prihvatajući u celosti ovu jugoslovensku politiku stabilizacije, MMF je odlučio da poništi sedmi SBA i odobri novi u znatno većem iznosu, jer je predloženi program zahtevao veća sredstva i duži vremenski period.

62

Osmi SBA predstavlja jedini trogodišnji SBA. Odobrena su bila sredstva u visini od 1662 mil SPV-a, što predstavlja najveći iznos kredita koji je MMF ikada odobrio jednoj zemlji u razvoju. Ova sredstva su data u okviru četvrte kreditne tranše i u okviru dopunske olakšice. Osnovni elementi stabilizacionog programa u okviru pisma o namerama su bili: 1.) strukturno prilagođavanje privrede usmeravanjem investicija u prioritetne sektore radi poboljšanja proizvodne strukture i jačanja izvoza, 2.) regulisanje domaće tražnje sprovođenjem restriktivne kreditno-monetarne politike, 3.) sniženje tekućeg deficita platnog bilansa, 4.) vođenje politike realnog kursa dinara. Primena ovih mera dala je neke pozitivne rezultate. Najznačajniji su bili eliminisanje budžetskog deficita i pojava suficita tekućeg računa u razmeni sa zemljama konvertibilnog područja.

Deveti SBA trebalo je da se nadoveže na ove pozitivne promene koje su bile zacrtane dugoročnim programom ekonomske stabilizacije. Najviše pažnje bilo je posvećeno usklađivanju stavova o politici kamatnih stopa, cena, kursa dinara i sl. Po isteku ovog aranžmana MMF je odobrio Jugoslaviji još jedan jednogodišnji SBA u iznosu od 300 miliona SPV-a koji je imao nešto manji broj nametnutih obaveza nego prethodni (deseti SBA). Kako je inflacija te godine (1985) prešla stopu od 70%, Fond je zahtevao ponovno usklađenje kamatnih stopa tražeći njihovo povećanje. Glavni cilj ovog aranžmana bio je realizacija pozitivne realne kamatne stope od 1%, ali on nije bio ostvaren.

Posle isteka ovog aranžmana, Jugoslavija nije želela novi SBA pa je umesto toga uputila zahtev za odobravanje buduće saradnje u obliku tzv. procedure "pojačanog nadzora". Poslednji 12 SBA odobren je Jugoslaviji 1990. godine. Politička i ekonomska kriza onemogućila je korišćenje ovog kredita. Zavođenjem sankcija Saveta bezbednosti UN 30. maja 1992. godine. prestale su otplate prispelih obaveza, ali ne zato što Jugoslavija nije mogla ili htela da izmiruje svoje obaveze, već zato što zbog sankcija nije bilo moguće prebaciti sredstva sa naših računa u inostranim bankama na račun Fonda.

Nakon raspada SFRJ, aktiva i pasiva dele se na pet delova, a četiri republike iz sastava bivše SFRJ su ostvarile pravo da na osnovu nasledstva postanu novi članovi Fonda. Slovenija, Makedonija i Hrvatska učlanjene su 1993. godine, a BiH nakon Dejtonskog sporazuma (1995). U vreme primene sankcija, svakih šest meseci je prolongiran rok za regulisanje statusa naše zemlje u ovoj organizaciji. Na sajtu MMF-a, ipak, stoji zvaničan podatak kako je SRJ (Srbija i Crna Gora) punopravni član od 14. decembra 1992. godine.

Prvi SBA SR Jugoslavije odobren je 2001. godine. U periodu 2002-2005 godine SRJ dobijala sredstva u vidu proširenih kreditnih olakšica. 15. maja 2002. godine SRJ prihvatila član 8 Statuta MMF-a, čime je dinar postao konvertibilan. Od januara 2007. godine, pošto je Crna Gora primljena kao 195. članica Fonda, Srbija se pojavljuje kao članica Fonda pod svojim imenom. Do sredine 2007. godine Srbija je prevremeno otplatila sve obaveze prema MMF-u. Januara 2009. godine Srbija je sa Fondom ugovorila novi SBA kojim je predviđeno odobravanje kredita u trogodišnjem periodu.

Država Srbija danas ima kvotu od 467,7 milona SDR-a (0,2%), odnosno 0,22% od ukupnog broja glasova. Nalazi se u izbornom telu (constituency) sa Švajcarskom, Poljskom, Azerbejdžanom, Tadžikistanom, Uzbekistanom, Turkmenistan i Kirgistanom. U ime ove grupe u Odboru izvršnih direktora je predstavnik Švajcarske, zemlje sa najvećom kvotom, a grupa ima 2,79% ukupnog broja glasova.

47. EVROPSKI MONETARNI SISTEM

Zemlje Zapadne Evrope započele su međusobnu monetarnu saradnju neposredno posle rata. Još u vreme funkcionisanja Programa evropske obnove (Maršalov plan) nastao je Sporazum o intraevropskim plaćanjima i kompenzacijama, koji nije dao očekivane rezultate. Godine 1950. je objavljena Šumanova deklaracija (Žan Mone) - 9.maj. -Dan Evrope - kojom je stvorena Evropska zajednica za ugalj i čelik, kako bi se ekonomskim povezivanjem sprečili dalji ratni sukobi (a koja predstavlja embrion daljih ekonomskih integracija) Zato je 1950. godine, uz učešće 17 zemalja Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju, formirana Evropska platna unija - EPU (European Payments Union). U to vreme evropske valute nisu bile konvertabilne, što je otežavalo plaćanja i ograničavalo razvoj trgovine. Stvaranjem EPU omogućen je multilateralni kliring u okviru zemalja članica.

Unija je raspolagala kapitalom u iznosu od 271.6 miliona dolara. Međusobna dugovanja i potraživanja u okviru Unije obračunavana su mesečno, i zemlja sa deficitom je mogla da računa na automatski kredit u određenom procentu svoje kvote. Agent EPU bila je Banka za međunarodne obračune – BIS, što unači da je ova banka obavljala sve poslove za raćun Unije.

Za vreme trajanja EPU potpisani su i Pariski ugovor (1951) i Rimski ugovori (1957) kojima su pored Evropske zajednice za ugalj i čelik, stvorene i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM) i Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Ovi dokumenti imali su 6 zemalja potpisnica (Francuska, Zapadna Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa: Belgija, Holandija, Luksemburg), a ujedinjenjem organa ovih organizacija nastaje Evropska zajednica (EZ) koja od 1968. godine predstavlja carinsku uniju.

63

Evropska platna unija je prestala sa radom 1. januara 1958. godine. Tada je već desetak zemalja članica imalo konvertabilne valute, pa je umesto Unije počeo sa radom Evropski monetarni sporazum – EMA (European Monetary Agreement), koji je potpisalo ukupno 17 zemala Evrope. Pored kapitala nasleđenog od Unije, obezbeđeno je još 335.9 miliona dolara, tako da je EMA raspolagala kapitalom u iznosu od 607.5 miliona dolara. Deficitiranim zemljama su odobravani krediti na vreme do 2 godine, ali ne automarski kao u vreme delovanja EPU. I poslove EMA vodila je BIS banka. U okiru EMA nastao je i Evropski fond za monetaru kooperaciju (1973), koji je imao zadatak da prati kretanje deviznih kurseva zemalja članica EMA i da brani kurseve njihovih valuta, te da obezbeđuje kratkoročne kredite za finansiranje kratkoročnih neravnoteža platnog bilansa. Ovaj fond 1994. godine prerastao je u Evropski monetarni institut, koji predstavlja preteču Evropske centralne banke nastale 1999. godine.

Nakon stvaranja carinske unije 1968. godine Pjer Verner, premijer Luksemburga izneo je tzv. Vernerov plan koji predstavlja plan stvaranja monetarne unije paralelnim sprovođenjem monetarne integracije i približavanjem ekonomskih politika. Plan je imao dva osnovna instrumenta realizacije ciljeva: 1.) Neopozivo fiksni devizni kurs, bez margina, 2.) uvođenje jedinstvene valute koju bi emitovala jedinstvena Evropska centralna banka. Vernerov plan nije realizovan u predviđenom vremenskom okviru zbog rušenja Bretonvudskog monetarnog sistema i naftnih udara iz 1973. i 1974. godine, koji su uzrokovali platnobilansni poremećaj uvoznica nafte.

Početkom 70-tih godina dolazi do velikih promena u međunrodnim monetarnim odnosima. Zemlje članice Evropske ekonomske zajednice aprila 1972. godine u Bazelu sklapaju sporazum o tzv. evropskoj monetarnoj zmiji, a marta 1973. godine, donose odluku o zajedničkom "plivanju" njihovih valuta u odnosu na američki dolar, dok su međusobni devizni kursevi održavani u uskim granicama od +/- 2.25% od dogovorenih pariteta. Aprila iste godine počinje sa radom Evropski fond za monetarnu saradnju (European Monetary Cooperation Fund). Godine 1974, u Evropskoj zajednici je stvorena evropska obračunska jedinica – EUA (European Unit of Account), kao sredstvo za iskazivanje transakcija u Evropskoj investicionoj banci, Evropskom fondu za razvoj i Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, a kasnije je počela da se koristi i za iskazivanje budžeta Zajednice. Njena vrednost se zasnivala na "korpi valuta" zemalja članica.

Evropski monetarni sistem – EMS (European Monetary System) osnovan je u okviru Evropske zajednice marta 1979. godine sa ciljem da obezbedi monetarnu saradnju i stabilnost u okviru ove grupe zemalja. Trajao je do 1999. godine. Elementi EMS-a su: 1.) fiksni devizni kurs (ključna komponenta), 2.) EKI - European currency unit, 3.) ERM - Exchange rate mechanism (Mehanizam deviznih kurseva).

1.) Fiksni devizni kurs - Zemlje uključene u sistem utvrđuju međusobne devizne paritete (tzv. centralne kurseve) i obavezuju se da intervencijama održavaju devizni kurs svojih valuta u granicama ±2,25% u odnosu na paritet, a za neke slabije valute (lira) predviđena je mogućnost veće fluktuacije (±6%). Ako kurs jedne valute pređe prag odstupanja, koji je određen kao 75% od maksimalno dozvoljenog odstupanja od centralnog deviznog kursa, pristupa se intervencijama na devizni tržištima i preduzimaju se mere ekonomske politike. Predviđena je i mogućnost da centralne banke zemalja članica odobravaju jedna drugoj kratkoročne pozajmice. Povremeno se prema potrebi vrše revizije centralnih deviznih kurseva, ali je devalvacija bila predviđena kao krajnja mera. Ovaj mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva u okviru Evropskog monetarnog sistema poznat je pod skraćenicom ERM (Exchange Rate Mechanism). Kasnije su margine oscilacije proširene na ±15% (nastaje tzv. ERM2). Zemlje članice deponuju kod Evropskog fonda za monetarnu saradnju 20% svojih rezervi u zlatu i devizama, a za uzvrat dobijaju EKI-je.

2.) EKI - predstavlja embrion jedinstvene valute EUR-a. Ona je kompozitna valuta zasnovana na korpi valuta, sastavljenoj od pondera svih nacionalnih valuta zemalja članica izračunavanih preko tri kriterijuma: 1.) učešće date zemlje u ukupnom proizvodu zajednice, 2.) trgovina, 3.) budžet. Procentualno najviše u korpi valuta bila je zastupljena nemačka marka, sa 45%. Korpa valuta je trebala da bude redefinisana svakih 5 godina. Institucija za formiranje EKI-ja je Evropski fond za monetarnu kooperaciju. Uloge EKI-ja: denominator, interventna valuta (držao se u deviznim rezervama), obračunska valuta i valuta za iskazivanje budžeta. Pojavili su se i privatni EKI-ji (finansijski instrumenti bili su denominirani u EKI-jima), ali nije postojala mogućnost njegovog prebacivanja sa računa centralne banke na račune komercijalnih banaka.

3.) ERM - mehanizam deviznih kurseva - je deo evropskog monetarnog sistema. Nekim zemljama je dozvoljeno da učestvuju sa svojim valutama u korpi EKI-ja, a da ne budu u okviru rešetkastih valuta (V. Britanija i Italija ušle u obračun EKI-ja, ali nisu bile u ERM-u, tj. nisu imale fiksne devizne kurseve zato što su bile slabe). Važna karakteristika ERM-a (koju nije imao Bretonvudski monetarni sistem) je simetričnost uravnoteženja platnog bilansa i mogućnost intervencije. I suficitne i deficitne zemlje imale su isti mehanizam uravnoteženja sa suprotnim znacima.

Avgusta 1993. godine proširene su margine za oscilacije deviznih kurseva u okviru ERM na 15% iznad i ispod utvrđenog deviznog pariteta. U ovom mehanizmu ne učestvuju sve zemlje članice Evropske ekonomske zajednice (EEZ), odnosno Evropske Unije, mada se trude da intervencijama spreče neželjene oscilacije deviznih kurseva. Januara 1995. godine, u ERM se uključila Austrija, tako da je krajem 90-tih godina u ovaj aranžman uključeno 9

64

zemalja: Nemačka, Francuska, Holandija, Belgija, Danska, Španija, Portugalija, Irska i Austrija. Evropski monetarni sistem imao je važnu ulogu u stvaranju jedinstvenog tržišta u okviru EEZ. MMF podržava ovaj program.

Zemlje članice deponuju kod Evropskog fonda za monetarnu saradnju 20% svojih rezervi u zlatu i devizama i za uzvrat dobijaju evropske novčane jedinice – ECU (European Currency Unit). Od 1. januara 1994. godine funkcije Evropskog fonda za monetarnu saradnju preuzeo je novoformirani Evropski monetarni institut – EMI (European Monetary Institute).

ECU (eki) je kompozitna novčana jedinica valuta zemalja članica Evropske Unije. Vrednost jedinice ECU definisana je korpom valuta zemalja članica, a ponderi za pojedine valute određeni su u skladu sa veličinom društvenog proizvoda i obimom spoljne trgovine dotičnih zemalja. Koristi se u EMS kao numerator za iskazivanje centralnih kurseva i kao obračunska jedinica za poslovanje i odobravanje pozajmica. Takođe, ECU se koristi kao rezerva i sredstvo obračuna između monetarnih vlasti EEZ, za iskazivanje budžeta Zajednice, Evropskog fonda za razvoj, Evropske investicione banke i Evropske zajednice za ugalj i čelik i kao denominator zajedničkih cena poljoprivrednih proizvoda. Koristi se i u privatnim transakcijama. Vrednost ECU prema dolaru i valutama zemalja članica izračunavala se dnevno.

Performanse EMS-a:Period delovanja EMS-a delimo u dve faze:1.) do 1987. godine (izvršena poslednja generalna revizija centralnih deviznih kurseva i intramarginalna intervencija). Prekretnica u radu EMS-a dogodila se 1983. godine, kada je izvršena devalvacija francuskog franka. Francuska je vodila restriktivnu monetarnu politiku, a svoj kurs branila je prema nemačkoj marki. Godine 1985. dogodilo se slabljenje dolara, što u uslovima liberalizacije kapitalnih transakcija dovodi do bega kapitala iz dolara u marku.2.) od 1987. godine - više nema promene centralnog deviznog kursa, što dovodi do konvergencije (postepenog približavanja) u stopama inflacije. Zato dovodi do sužavanja unutrašnjih oscilacija deviznih kurseva oko utvrđenih pariteta. Međutim, ovaj period obeležen je spoljnim šokovima na EMS. Godine 1990. ukinuta su sva ograničenja na kretanja kapitala, a 1992. godine stvoreno je jedinstveno bankarsko tržište.

EMS je omogućio relativno visokog stepena monetarne stabilnosti u EEZ u periodu od 1979. do 1992. godine, kada je velika monetarna kriza dovela u pitanje njegovo postojanje. Razlozi koji su doveli do krize su sledeći: 1.) ujedinjenje Nemačke je dovelo do inflatornih pritisaka na koje je Bundesbanka reagovala restriktivnom monetarnom politikom (dvocifrene kamatne stope). 2.) V. Britanija je suočena sa najvećom recesijom u posleratnom periodu, a kako nije bila spremna da vodi restriktivnu monetarnu politiku došlo je do depresijacije funte za 10% u odnosu na marku, 3.) špekulantski napadi na druge valute doveli su do devalvacije španske pezete i italijanske lire. Na taj način su valute navedenih zemalja izašle iz dopuštenog okvira fluktuacije deviznih kurseva u odnosu na utvrđene paritete. U cilju stabilizacije monetarne situacije, 1993. godine doneta je odluka o proširenju margina na ±15% od pariteta.

48. EVROPSKA MONETARNA UNIJA

Proces ekonomskih i monetarnih integracija evropskih zemalja prešao je dug put od posleratnog perioda, kada je začet stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (Šumanova deklaracija 1950. godine, Pariski ugovor 1951. godine), preko Rimskog ugovora (EEZ i EURATOM) 1957. godine, carinske unije 1968. godine, zajedničkog tržišta, jedinstvenog tržišta 1992. godine, te stvaranja Ekonomske i monetarne unije (EMU), koja je počela da funkcioniše 1. januara 1999. godine.

Stvaranju EMU prethodilo je donošenje Jedinstvenog evropskog akta i prihvatanje Delorovog plana od strane Evropskog saveta. Jedinstvenim evropskim aktom predviđa se stvaranje jedinstevenog tržišta do kraja 1992. godine, što podrazumeva uklanjanje svih barijera za trgovinu u okviru zajednice, čime se stvaraju uslovi za slobodno kretanje roba, usluga, ljudi i kapitala, koordinacija ekonomske, monetarne i fiskalne politike, smanjenje razlika u nivou razvijenosti, usklađivanje pravne regulative, saradnja u oblasti spoljne politike, odbrane, socijalne zaštite, očuvanja čovekove okoline i dr. Ovim aktom ipak nije bilo predviđeno stvaranje monetarne unije. Delorov plan potvrdio je ciljeve postepenog stvaranja ekonomske i monetarne unije i napravio konkretnu strategiju stvaranja Unije. Evropski savet je 1989. godine. doneo deklaraciju kojom se prihvata Delorov plan i utvrđuje datum stvaranja EMU: 1. jul 1990. godine. Deklaracijom Evropskog saveta usvojena je ideja o tri faze u stvaranju Unije. Ove tri faze odnosile su se na period 1990-1998.

I. FAZA: Ova faza započela je 1990. godine kada je istekao rok za totalnu liberalizaciju kretanja kapitala. Slobodno kretanje kapitala trebalo je da se obezbedi kako za kompanije, tako i za poslovne banke, kao i da građani dobiju pravo da drže svoja sredstva u stranim bankama (odobreno Bankarskom direktivom 1992. godine). U ovoj fazi treba da se ostvari jedinstveno tržište, sve zemlje Evropske zajednice (EZ) treba da postanu članice Evropskog monetarnog sistema, a što veći broj njih da se učlani u ERM (Exchange Rate Mechanism – Mehanizam deviznih

65

kuseva), te da se obezbedi veća koordinacija i konvergencija monetarnih politika među članicama, ali još uvek u okviru postojećih institucija. Ova faza je uspešno završena.

II. FAZA: Počela 1. januara 1994. godine sa formiranjem Evropskog monetarnog instituta u Frankfurtu koji je zamenio Evropski fond za monetarnu kooperaciju, a koji je pripremao teren za stvaranje Evropske centralne banke (ECB). On je imao savetodavnu ulogu u vođenju monetarne politike na nacionalnom planu i ulogu da kontroliše proces prilagođavanja centralnog bankarstva EMS-u U ovoj fazi dolazi do daljeg usklađivanja ekonomske politike.

III. FAZA: Treba da označi konačno uspostavljanje monetarne unije. To podrazumeva prenošenje ovlašćenja nacionalnih centralnih banaka na Evropsku centralnu banku i uvođenje jedinstvenog novca. Bilo je predviđeno da se to ostvari 1. januara 1997. godine, a ako sve zemlje članice ne budu spremne da prihvate obaveze koje monetarna unije nameće, EMU će u svakom slučaju početi da funkcioniše 1. januara 1999. godine, obuhvatajući one zemlje koje za to budu ispunile uslove, dok će ostale moći da se priključe kasnije ("Evropa u dve brzine").

Za novu fazu procesa integracije u Zapadnoj Evropi od posebnog značaja je sastanak u Mastrihtu održan u decembru 1991. godine. Tada je doneta odluka da EZ od 1. januara 1995. godine dobije nov naziv – Evropska unija (EU). Promena imena nije imala samo formalni karakter, jer Mastrihtski ugovor ne predviđa samo stvaranje ekonomske, već i političke unije. Ciljevi Unije su: podsticanje ekonomskog i socijalnog napretka kroz stvaranje ekonomske i monetarne unije, jedinstveni novac, zajednička spoljna i bezbednosna politika, zaštita građanskih prava putem uvođenja državljanstva Unije, čvrsta saradnja u pogledu unutrašnje bezbednosti, imigracije, droga, terorizma, viza i sl.

Prema Mastrihtskom ugovoru zemlje članice Ekonomske i monetarne unije treba da monetarnom i fiskalnom politikom da 1997. ili 1998. godine da zadovolje sledeće kriterijume ( kriterijume konvergencije ) : 1.) ukupni javni dug ne sme da prelazi 60% GDP-a date zemlje, 2.) godišnji fiskalni deficit ne sme da prelazi 3% GDP-a, 3.) inflacija ne sme biti veća od 1,5% iznad stope koju imaju 3 zemlje EU sa najnižom inflacijom, 4.) kamatna stopa na dugoročne državne hartije od vrednosti ne sme biti veća od 2% iznad stope u 3 zemlje sa najnižom kamatom, 5.) zemlja treba da ima minimum dve godine članstva u Evropskom monetarnom sistemu bez sprovođenja devalvacije

Zbog velikih teškoća koje su zemlje imale da zadovolje ove Mastrihtske kriterijume konvergencije uvedena je klauzula tolerancije po kojoj zemlja koja ne može da ispuni prva dva uslova, a pokazuje visok stepen napretka, može da bude primljena u EMU, tako da je 1. januara 1999. godine EMU počela da funkcioniše, uz učešće 11 zemalja članica (Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Portugal, Irska, Austrija i Finska) od ukupno 15 zemalja EU. Iako su se uklapale u kriterijume konvergencije V. Britanija i Danska nisu želele da uđu u EMU, dok Grčka i Švedska nisu uspele da ispune kriterijume. Grčka je kriterijume ispunila naknadno (1.1.2001.), a kasnije su članice postale i Slovenija (1.1.2007.), Kipar, Malta, Slovačka i Estonija.

Poslednjeg dana 1998. godine u podne utvrđen je i objavljen kurs evra, koji je zamenio dotadašnju evropsku novčanu jedinicu eki (ECU-European Currency Unit) . U odnosu na američki dolar, kurs je bio 1EUR = 1,17 USD, odnosno prihvaćen je dotadašnji kurs za eki. Evro je pušten da fluktuira u odnosu na dolar. Tada su utvrđeni i konačni neopozivo fiksni devizni kursevi za sve valute koje ulaze u EMU.

Evro je, dakle, u upotrebi od 1. januara 1999. godine, iako se nije odmah pojavio u obliku novčanica. Uključivanje evra u neposredni platni promet bilo je predviđeno za 1. januar 2002. godine i da narednih 6 meseci bude u opticaju uporedo sa nacionalnim novcem, ali je taj rok skraćen pa je poslednji rok za povlačenje nacionalne valute iz prometa bio 28. februar 2002. godine. Prvih dana po stupanju na scenu Evro je neznatno ojačao u odnosu na dolar, ali je kasnije počeo da slabi. Godine 2000. zabeležio je svoju najnižu vrednost u odnosu na dolar, zbog rasta nezaposlenosti u Evrozoni. Tokom 2003. godine evro se oporavlja i premašuje svoju vrednost pri nastanku, a od tada pa do danas prisutna je tendencija stalnog jačanja evra u odnosu na dolar. Trenutna vrednost evra je oko 1,44 dolara. Evro danas predstavlja drugu rezervnu valutu u svetu, koja konkuriše dolaru. Evro ispunjava sva 4 uslova koja jedna valuta mora da ispunjava da bi postala svetski novac (stabilnost kupovne moći, stabilnost privrede, konvertibilnost valute za tekuće i kapitalne transakcije i razvijena devizna i finansijka tržišta).

U okviru Evropskog monetarnog sistema (EMS), Mehanizam deviznih kurseva (ERM) zamenjen je novim aranžmanom ERM II. Prema sporazumu iz Amsterdama iz 1997. godine ERM II obezbeđuje vezu između valuta zemalja EU koje ne učestvuju u EMU i evra kao jedinstvene valute. Dozvoljene granice oscilacije kursa su ±15% od centralnog kursa, ali je Danska za svoju krunu suzila margine oscilacije na ±2,25%.

Zemlja koja uđe u EU ne postaje automatski i član Evrozone (EMU). Ona prvo mora da ispuni kriterijume iz Mastrihta, a zatim da uđe u ERM II, te da tu boravi 2 godine i tek onda ima mogućnost ulaska u Evrozonu. Danas

66

se u Evrozoni nalazi 17 zemalja, u ERM II se nalaze 3. (Litvanija, Letonija i Danska- opt aut klauzula), dok Monako, San Marino i Vatikan imaju poseban ugovor sa EU o preuzimanju evra.

Evrozona je zona članica EU-a (njih 17 od 27) koje su Evro prihvatile kao svoju službenu valutu. Službeni joj je naziv: Evropsko područje. Od zemalja koje nisu članice Evrozone ni Evropske unije, kovanice evra izdaju još i Monako, San Marino i Vatikan. Osim u ovim državama, evro se kao službeno sredstvo plaćanja koristi još i u Andori, Crnoj Gori, na Kosovu, kao i u francuskim prekomorskim posedima. Članice evrozone su: Austrija, Belgija, Kipar, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Nemačka, Malta, Portugal, Slovačka, Slovenija, Španija.

49. DEFINICIJA KAPITALA

Kapital (lat. capitalis - glavni, caput – glava; eng. capital izveden od cattle-stoka) u ekonomiji predstavlja vrednost (u formi novca , imovine ili ljudskih resursa) koja se ulaže u proizvodnju ili neku drugu ekonomsku delatnost sa osnovnom namenom da se uveća, odnosno da donese dobit. Kapital se može ulagati u proizvodni ili neproizvodni sektor. Međutim, njegova osnovna namena je uvek ista, a to je uvećanje osnovne vrednosti ili proizvodnja drugih dobara. S obzirom da kapital nije prirodno dobro, on se mora proizvesti ili pozajmiti.

Ekonomski se kapital definiše na osnovu 4 kriterijuma: 1.) sa stanovišta ekonomske teorije predstavlja akumulisano bogatstvo (imovina) koje služi za proizvodnju dodatnog bogatstva. U ovom smislu pored rada i zemlje predstavlja jedan od glavnih faktora proizvodnje; 2.) sa stanovišta poslovnih subjekata kapital je neto vrednost realne imovine ili aktive (mašine, zgrade i oprema kao fiksni kapital, zalihe roba itd). Nova preduzeća kao likvidna sredstva ne ulaze u kategoriju kapitala; 3.) sa stanovišta fizičkog lica kapital je ukupna vrednost imovine (zemlja, zgrade, transportna sredstva); 4.) sa stanovišta države: javna imovina – javni državni dugovi.

Kapital može biti fizički (oprema, proizvodni i poslovni prostori, sirovine, polugotovi i gotovi proizvodi) i finansijski (gotovina, hartije od vrednosti itd). Međutim, treba praviti razliku između kapitala i lične imovine, jer lična imovina ne učestvuje u proizvodnom procesu. U slučaju da se ta imovina proda i dobijeni novac uloži u proizvodnju, lična imovina se u tim uslovima pretvara u kapital.

Kapital se može podeliti i na stalni (fiksni) i opticajni (cirkulirajući). Sredstva koja će se dugo vremena zadržati kao ulaganje u osnovna sredstva predstavljaju stalni (fiksni) kapital, dok ona sredstva koja se koriste za tekuće finansiranje predstavljaju opticajni (cirkulirajući) kapital.

Osim toga, postoji podela kapitala na vlasnički i pozajmljeni. Vlasnički je onaj kapital koji vlasnik unosi u proizvodnju i stoga na njega ne plaća kamate, dok se pozajmljeni kapital odnosi na sredstva koja su pozajmljena i za koja se u nekom vremenskom periodu mora vratiti glavnica (pozajmljena vrednost) i kamata.

Ulaganje kapitala u neki posao ili projekat sa ciljem da se dobije određena korist naziva se investiciono ulaganje.

50. IZVOZ KAPITALA (MOTIVI, VRSTE I OBLICI)

MotiviKapital odlazi iz jedne zemlje u drugu da bi se tamo oplodio, da bi obezbedio prihod koji ostaje na raspolaganju vlasniku kapitala. Ostvarenje većeg profita (ili nekog drugog oblika prihoda) je osnovni poktetač izvoza kapitala. Međutim, to ne znači da svaki konkretan plasman kapitala u inostransvtu donosi veći profit nego u zemlji. Često je izvoz kapitala potebno posmatrati sa stanovišta njegovih efekata na poslovanje cele firme i cele nacionalne privrede – i to na dugi rok.

Uslovno bi se mogli naznačiti sledeći motivi izvoza kapitala: 1.) ostvarenje većeg profita ili nekog drugog oblika prihoda od uloženog kapitala (kamata, dividenda); 2.) jeftinija radna snaga u inostranstvu je često razlog zbog kojeg kapital odlazi iz zemlje; 3.) niže cene sirovina i energije u pojedinim zemljama privlače strani kapital; 4.) do izvoza kapitala može doći zbog želje (i potrebe) da se kompletira proizvodni proces kako bi proizvodnja bila manje zavisna od spoljnih faktora, od neizvesnosti na tržištu i poremećaja u izvorima snabdevanja; 5.) često se izvozom kapitala otvaraju novi pogoni u inostranstvu da bi se proširilo tržište za prodaju svojih proizvoda; 6.) potreba da se poveća plasman kapitalnih dobara (mašina, opreme, brodova) dovodi do toga da se odobravaju krediti stranim kupcima – što predstavlja oblik izvoza kapitala; 7.) da bi se izbeglo plaćanje carina i drugih uvoznih dažbina, strani proizvođači često baš kroz izvoz kapitala grade fabrike unutar "carinskog zida"; 8.) motiv izvoza kapitala može biti i želja da se obezbedi politički uticaj u nekoj zemlji.

Vrste i obliciPodelu tokova kapitala na pojedine vrste i oblike možemo vršiti prema različitim kriterijumima.

67

1.) Prema izvorima iz kojih potiču sredstva razlikujemo izvoz javnog i izvoz privatnog kapitala. Kapital pojedinaca, privatnih preduzeća, akcionarskih društava, poslovnih banaka i sličnih nevladinih organizacija naziva se privatnim, dok se javnim kapitalom smatra onaj koji dolazi iz državnih institucija, centralnih banaka i sličnih izvora.

2.) Tokovi kapitala se mogu deliti na autonomsne i kompenzatorne. Ako do međunarodnog kretanja kapitala dolazi zbog ekonomskih interesa neposrednih aktera (poslovnih banaka, preduzeća, pojedinaca), bez obzira na stanje platnog bilansa – reč je o autonomnim transakcijama kapitala. Ukoliko se državni organi direktno angažuju na obezbeđivanju priliva kapitala u zemlju da bi se osiguralo pokriće deficita platnog bilansa – radi se o kompenzatornom (izravnavajućem) kretanju kapitala.

3.) Međunarodni tokovi kapitala se prema ročnosti dele na kretanje kratkoročnog, srednjeročnog i dugoročnog kapitala. Srednjeročni i dugoročni kapital služi za investicione svrhe, a kratkoročni za finansiranje tekućeg poslovanja.

4.) Kapital se može izvoziti u novčanom obliku (prenos finansijskih sredstava, odobravanje finansijskih kredita) i u vidu realnog transfera (izvoz mašina, opreme, repredukcionog materijala, ustupanja prava industrijske svojine). Pri odobravanju finansijskih kredita može se postaviti uslov da se ta sredstva koriste za kupovinu tačno određene robe od određenog dobavljača – vezani zajmovi. Jednu vrstu vezanih zajmova predstavljaju i tzv. izvozni krediti, krediti za plasman kapitalne opreme.

5.) Međunarodne finansijske organizacije (IBRD, IDA i dr) mogu odobravati opšterazvojne zajmove, gde se ne određuje precizno način njihovog korišćenja i projektne zajmove, koji su namenjeni finansiranju tačno utvrđenih projekata.

6.) Prema tome kakav je uticaj vlasnika kapitala na korišćenje plasiranih sredstava, razlikuju se dva oblika izvoza kapitala: direktne i portfolio investicije.

U slučaju direktnih investicija, vlasnik kapitala zadržava punu kontrolu nad plasiranim sredstvima. On odlučuje gde će uložiti kapital, kako će organizovati proizvodnju, brine o plasmanu gotovih proizvoda, o finansijskim rezultatima poslovanja i sl. Veličina prihoda (profita) nije unapred poznata već zavisi od uspešnosti upotrebe uloženih sredstava. Zemlja u koju su sredstva uložena ne može da utiče na način korišćenja uvezenog kapitala, osim kroz definisanje opštih uslova za plasman stranog kapitala. Ta zemlja ne mora da brine o tome da li se uložena sredstva uspešno koriste pošto ona ne preuzima nikakve obaveze prema vlasnicima kapitala. U slučaju loše upotrebe kapitala i pojave gubitka, posledice snosi stranac koji je sredstva uložio.

Interes za plasman u vidu direktnih investicija ne zavisi tako mnogo od stanja na finansijskom tržištu (visina kamatne stope), kao što je to slučaj sa portfolio plasmanima. Obim direktnih investicija u nekoj zemlji nije jednostavno utvrditi. Posebnim oblikom direktnih investicija mogu se smatrati i zajednička ulaganja (join venture). Ovde se radi o dugoročnom poslovnom poduhvatu partnera iz različitih zemalja koji zajednički ulažu sredstva, organizuju proizvodnju, snose rizik i dele profit.

Portfolio investicije predstavljaju ulaganja kapitala posredstvom raznih vrsta hartija od vrednosti. Tipičan oblik portfolio investicija jeste emitovanje i plasman obveznica. Da bi se prikupila sredstva za određene potrebe državne institucije, banke i preduzeća emituju obveznice, koje plasiraju na finansijskom tržištu. Vlasnici kapitala kupovinom obveznica stiču pravo da u određenom roku dobiju nazad uložena sredstva, zajedno sa odgovarajućom kamatom. Vlasnici kapitala ne mogu uticati na način upotrebe uloženih sredstava; njima pripada unapred utvrđen prihod u vidu kamate, bez obzira na uspešnost korišćenja prikupljenih sredstava. Emitent obveznica odlučuje o upotrebi kapitala i snosi rizik; bez obzira na ostvarene rezultate, on je dužan da u predviđenom roku vrati pozamljena sredstva zajedno sa pripadajućom kamatom.

U međunarodnom kretanju kapitala posebnu kategoriju čine međudržavni krediti, krediti međunarodnih organizacija, bankarske pozajmice i liferantski krediti. Mada ponekad i ove pozajmice mogu biti pokrivene nekim vrstama hartija od vrednosti, njih ipak ne možemo svrstati u grupu portfolio investicija jer poverilac ne može svoje potraživanje prodati na finansijskom tržištu pre roka dospelosti, kao u slučaju portfolio plasmana.

51. UVOZ KAPITALA

Ekonomski suverenitet je jedna od najznačajnijih komponenti nacionalnog suvereniteta uopšte. Ekonomski suverenitet je neograničeno pravo svake zemlje da odlučuje o uređenju privrednog života u nacionalnim granicama i o načinu uspostavljanja ekonomskih veza sa inostranstvom. Ovo podrazumeva slobodu u koncipiranju privrednog sistema, slobodno korišćenje nacionalnih privrednih resursa, utvrđivanje spoljnotrgovinskog i deviznog sistema i regulisanje poslovne aktivnosti domaćih rezidenata u inostranstvu i inostranih rezidenata u zemlji.

68

Suverenitet nije potvrđen ako jedna zemlja odluči da svesno ograniči neka svoja prava. Ovo je karakteristično prvenstveno za oblast ekonomskih odnosa za inostranstvom, mada je moguće i u drugim domenima. U cilju razvoja međunarodne ekonomske saradnje jedna zemlja sklapa sa drugom zemljom ili više zemalja ugovore, konvencije, sporazume, protokole i druge slične pravne instrumente kojima uređuje svoje ekonomske odnose sa inostranstvom. Na ovaj način zemlja preuzima određene obaveze koje ograničavaju neka njena suverena prava. Nacionalni suverenitet time nije povređen jer je zemlja dobrovoljno odlučila da ograniči neka svoja prava. Sve to treba da posluži uspešnijem ostvarenju nacionalnih ciljeva na dugi rok.

Odnos stranih vlasnika kapitala prema interesima zemalja u kojima posluju zavisi od ekonomske, političke i vojne snage svake konkretne zemlje, od njene pozicije u svetskoj privredi i politici, od važnosti te zemlje za poslovne aktivnosti datih vlasnika kapitala. Snažnije i nezavisnije zemlje mogu obezbediti poštovanje svojih nacionalnih interesa kontrolom delatnosti stranog kapitala, a ako treba, i nacionalizacijom imovine stranaca. Međutim, kada se radi o slabijim zemljama, o zemljama koje su dospele u stanje velike zavisnosti od inostranog kapitala, male su mogućnosti da se ponašanje stranaca potčini nacionalnim interesima. Strani vlasnici kapitala dobro ocenjuju poziciju i mogućnost svake zemlje i svoje ponašanje prilagođavaju datim okolnostima.

Nacionalni suverenitet zemlje uvoznice kapitala može biti ugrožen postupcima samih vlasnika kapitala i njihovih vlada, ali i delovanjem nekih međunarodnih institucija. Suština odnosa između kapitalističke države i krupnog kapitala bila je i danas je ista: strateški cilj kapitalističke države i vlasnika kapitala jeste i mora biti isti. Ipak, ovo ne znači da će svaki akt, svaka mera kapitalističke države odgovarati interesima kapitalista. Te mere mogu ponekada biti protivne interesima pojedinih delova kapitalističke klase, pa čak i klase u celini. Naime, država mora voditi računa o očuvanju celine kapitalističkih odnosa i obezbeđenju dugoročnih interesa kapitala, podređujući tim ciljevima tekuću politiku, tekuće mere i kraktoročne interese pojedinih kapitalista. U posleratnom periodu raste izvoz kapitala iz razvijenih zemalja Zapada u zemlje u razvoju u vidu ekonomske (i vojne) pomoći, kojom se, pored ekonomskih, žele ostvariti i politički ciljevi: zadržavanje zemalja u razvoju u okvirima kapitalističkog sistema i sprečavanje njihovog prelaska na nekapitalističke puteve razvoja. Pomoć se koristi kao sredstvo za obezbeđenje ekonomskog i političkog uticaja u zemljama u razvoju. Primer: SAD su 1963. godine donele odluku da se ukine pomoć svim zemljama koje u roku od 60 dana ne prekinu ekonomske odnose sa Kubom. Velika Britanija i Francuska ostvaruju svoj uticaj na zemlje bivše kolonije i održavanjem čvrstih veza u monetarno finansijskoj oblasti preko zone funte i zone franka.

Takozvani Hickenlooper amandman na američki Zakon o pomoći inostranstvu iz 1961. godine nalaže vladi SAD da, u određenim uslovima, koristi svoju moć u cilju interesa američkih investitora u inostranstvu (npr. u slučaju eksproprijacije). Primer: U slučaju eksproprijacije International Petroleum Company u Peruu 1969. godine, američka vlada nije ništa poduzela kao i u slučaju nacionalizacije afilijacije američke kompanije za proizvodnju bakra u Čileu 1971. godine, a samo zbog toga što je ocenila da bi to štetilo nacionalnim interesima-američkim.

Veliki politički i vojni interes SAD za područje Bliskog i Srednjeg Istoka povezan je sa zamašnim američkim investicijama u ovom području. Godine 1982. vlada SAD je donela odluku o formiranju posebne vojne komande za Bliski Istok, sa veoma velikim brojem vojnika pod svojom kontrolom. Tom prilikom je objavljeno da je cilj "zaštita interesa SAD od svake vojne pretnje" koja bi mogla doći od strane SSSR-a ili neke druge neprijateljske sile. Jasno je da se ovde radi o zaštiti američkih privrednih interesa u ovom naftom bogatom regionu.

Da bi zaštitile interese svojih investitora u inostranstvu, pojedine zemlje se koriste nekim međunarodnim i regionalnim organizacijama u kojima imaju veliki uticaj. To su uglavnom činile SAD sprečavajući da kredite Svetske banke i Interameričke banke za razvoj, dobijaju zemlje u kojima su se odvijali politički procesi prema kojima su Amerikanci imali negativan stav (Kuba, Čile, Peru, Vijetnam). Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. godine dovela je do vojne akcije Velike Britanije i Francuske, čiji su ekonomski interesi bili pogođeni nacionalizacijom.

Najpoznatiji slučajevi političkog uticaja multinacionalnih kompanija vezani su za aktivnost američkih kompanija United Fruit u Centralnoj Americi, ITT u Čileu i petrolejskih kompanija na području Bliskog i Srednjeg Istoka.

Jedan od vidova potčinjavanja je uvlačenje zemalja u velike spoljne dugove, koje ove zemlje ne mogu uredno da otplaćuju. Tada su dužnici prinuđeni da traže, moljakaju reprogramiranje prispelih obaveza-što predstavlja povoljnu priliku za ucenjivanje i iznuđivanje povlastica za poverioce. Ukoliko dužnici to ne prihvate, preti im se ekonomskim sankcijama, prekidom svih ekonomskih veza, plenidbom imovine u inostranstvu (novca, ambasada, brodova, aviona, robe). Reprogramiranje i refinansiranje omogućavaju odlaganje prispelih obaveza, ali nameću i novi teret u vidu troškova reprogramiranja i dodajne kamate.

U drugoj polovini 70-ih godina došlo je do naglog porasta spoljnih dugova zemalja u razvoju. U jesen 1982. godine izbija kriza prezaduženosti. I ranije su zemlje proglašavale moratorijum, odnosno objavljivale da nisu u stanju da izmiruju prispele obaveze po spoljnom dugu. Nametnula se potreba reprogramiranja dugova, a kao posrednik

69

u pregovorima između dužnika i poverioca pojavljiuje se MMF. Mada se MMF predstavljao kao neutralan posrednik, jasno je da je prvenstveno štitio interese poverilaca, uz objašnjenje da je potrebno zaštiti stabilnost međunarodnog finansijskog sistema. Poverioci i MMF nisu želeli da pregovaraju sa dužnicima kao grupom, već su insistirali na pojedinačnim pregovorima sa svakim dužnikom, čime se sprečava konstituisanje svojevsnog sindikata dužnika i otvara se prostor za diferencirani pristup dužnicima.

52. EFEKTI UVOZA I IZVOZA KAPITALA

Međunarodno kretanje kapitala dovodi do krupnih promena kako u privredama zemalja koje kapital uvoze, tako i u privredama zemalja koje kapital izvoze. Pozitivni i negativni efekti se međusobno prepliću. Moguće je da na kratak rok dolaze do izražaja pozitivni efekti , ali da su dugoročne posledice veoma nepovoljne. Analiza može uzeti u obzir efekte uvoza i izvoza kapitala na konkretne učesnike u transakcijama (preduzeća, banke), ali mogu se posmatrati i efekti na nacionalnu privredu u celini.

Pozitivni efekti za zemlju uvoznicu1.) Uvoz kapitala predstavlja, u stvari, uvoz dodajne akumulacije iz inostranstva, čime se stvaraju mogućnosti da investicije budu veće od domaće akumulacije. Zbog toga toga dolazi do povećanja stope privrednog rasta. Sa dodajnim kapitalom moći će potpunije i efikasnije da se koriste i postojeći domaći resursi.2.) Povećana investiciona ulaganja omogućavaju i porast zaposlenosti. U slučaju direktnih investicija, strani vlasnik kapitala se stara o obuci potrebnih kadrova, čime se poboljšava kvalifikaciona struktura radne snage.3.) Veliki je uticaj uvoza kapitala na trgovinski bilans. Međunarodno kretanje kapitala može se pojaviti kao zamena međunarodnog kretanja robe: umesto transfera rezultata proizvodnje, dolazi do transfera faktora proizvodnje. Angažovanjem inostranog kapitala izgrađuju se kapaciteti za snabdevanje domaćeg tržišta robom koja je ranije uvožena; dolazi do substitucije uvoza. Ova supstitucija uvoza i povećani izvoz utiču na poboljšanje trgovinskog bilansa zemlje. Ukoliko je strani kapital uložen u proizvodnju sirovina, obično ima više izgleda da se poveća izvoz.4.) Uvozom kapitala omogućava se finansiranje deficita platnog bilansa, čime privreda dobija više vremena za potrebna prilagođavanja u cilju obezbeđenja spoljne ravnoteže. Zemlja koja se nalazi u fazi zaduživanja, ima deficit u tekućem a suficit u kapitalnom delu platnog bilansa. Kada dođe vreme da se zemlja razdužuje, kada postane zreo dužnik, potrebno je da ima suficit u tekućem bilansu kako bi se obezbedila sredstva za transfer u inostranstvo. Kod zemlje poverioca je obrnuto: kada izvozi kapital ima suficit tekućeg i deficit kapitalnog bilansa, a u fazi zrelog poverioca, tekući bilans je deficitaran a kapitalni suficitaran. Može se reći da uvoz kapitala u određenoj meri štiti zemlju od pogoršavanja odnosa razmene (terms of trade).5.) Uvozom kapitala obezbeđuje se bolja snabdevenost domaćeg tržišta, kako u pogledu količine tako i u pogledu asortimana. Dolazi, takođe, i do jačanja konkurencije, što ne samo da poboljšava položaj domaćih kupaca, već podstiče proizvođače na unapređenje proizvodnje i snižavanje troškova, čime se povećavaju šanse i za izvoz.6.) Povećanjem proizvodnje u zemlji uz angažovanje stranog kapitala rastu i prihodi budžeta kroz porast poreza, što olakšava finansiranje opšte i zajedničke potrošnje društva.7.) Kroz direktne investicije obezbeđuje se prenos nove tehnologije i njeno prilagođavanje konkretnim uslovima u datoj zemlji. Mada često postoje ograničenja, ta nova tehnologija dovodi do unapređenja i u drugim sektorima privrede.8.) Određeni značaj imaju i efekti ugledanja. Uspešno poslovanje preduzeća gde je angažovan strani kapital podstiče i druge da unapređuju proizvodnju, poboljšavaju organizaciju, razvijaju marketing i sl.

Negativni efekti na zemlju uvoznicu1.) Pod uticajem stranog kapitala, naročito kada su u pitanju direktne investicije, privreda se razvija prema potrebama i interesima stranaca, a ne vodi računa o nacionalnim ciljevima ekonomskog i društvenog razvoja. Zbog toga može doći do konstituisanja deformisane privredne strukture: disproporcije u razvoju pojedinih grana, dualna privreda, enklave, preterana i jednostrana zavisnost od inostranstva i sl.2.) Strani kapital iscrpljuje domaće prirodne resurse; prekomerno iskorišćavanje neobnovljivih (rude, nafta) i sporo obnavljanje resursa (šume) može ugroziti budući razvoj nacionalne privrede.3.) Transferom profita i plaćanjem kamata odliva se u inostranstvo deo domaće akumulacije, deo nacionalnog dohotka.4.) Pod uticajem stranog kapitala i deo domaće akumulacije odlazi u neesancijalne sektore privrede (npr. u fabriku Coca-Cole).5.) Strani kapital iskošrišćava domaću infrastrukturu, u čijem stvaranju nije učestvovao.6.) Povećava se tehnološka zavisnost od inostranstva. Često je proizvodnja u zemlji nemoguća bez uvoza tehnološki suptilnih delova, sklopova i komponenti. Sprečava se korišćenje unete tehnologije u drugim delovima nacionalne privrede.7.) Pod uticajem stranaca formira se model potrošnje koji ne odgovara nivou razvijenosti date zemlje i pravim potrebama stanovništva.8.) Činjenica de je jedan broj radnika angažovan u preduzećima koja su pod kontrolom stranaca dovodi i do podvajanja radničke klase, do razbijanja njenog jedinstva.

70

9.) Jedna od najozbiljnijih posledica uvoza kapitala jeste ugrožavanje nacionalnog suvereniteta - kako ekonomskog tako i političkog. Stranci dolaze do informacija o stanju i problemima u datoj privredi, pa u određenim situacijama mogu ta saznanja i zloupotrebiti. Dobijanje kredita se može uslovljavati prihvatanjem određene ekonomske politike (npr. krediti MMF-a), a često se traže i politički ustupci.

Efekti na zemlju izvoznicu1.) Najvažniji pozitivan efekat izvoza kapitala na zemlju izvoznicu sastoji se i u tome što što dolazi do priliva profita, kamata i drugih prihoda od plasiranog kapitala. Ceo iznos ostvarenog profita se ne unosi uvek u matičnu zemlju (jedan deo se reinvestira, troši u inostranstvu ili zadržava u stranim bankama), ali on ostaje na raspolaganju domaćim vlasnicima kapitala. Deo koji se reinvestira u inostranstvu doprinosiće porastu prihoda u budućnosti.2.) Aktivnost domaćeg kapitala u inostranstvu doprinosi boljem funkcionisanju nacionalne privrede. Iz fabrika u inostranstvu obezbeđuju se deficitarne sirovine i gotovi proizvodi, osigurava se urednost u snabdevanju i nabavka po povoljnijim cenama.3.) Širi se tržište za plasman sopstvenih proizvoda, što omogućava korišćenje ekonomije obima i povećavanje konkurentnosti domaćih proizvođača na svetskom tržištu.4.) U vreme povećane nezaposlenosti, radnički sindikati dižu glas protiv izvoza kapitala, protiv "izvoza radnih mesta" – kako oni to nazivaju. Sindikati se umiruju tvrdnjama da bi bez investicija u inostranstvu, koje stimulativno deluju i na domaću proizvodnju i izvoz, bilo još više nezaposlenih.5.) Izvozom kapitala obezbeđuje se i politički uticaj na zemlju uvoznicu. Za ovaj uticaj nisu zainteresovane samo vlade zemalja izvoznica, nego i veće kompanije.6.) Do ispoljavanja negativnih efekata izvoza kapitala na nacionalnu privredu može doći zbog toga što u nekim slučajevima ciljevi vlasnika kapitala su u konfliktu sa ciljevima nacionalne privrede u celini. Vlasnik kapitala je zainteresovan za ostvarenje što većeg profita i ići će u inostranstvo i onda kada je kapital neophodan za ulaganja u zemlji, za povećanje zaposlenosti. Otvaranjem pogona u drugim zemljam smanjuje se mogućnost direktnog izvoza robe, u inostranstvu se fabrikuju konkurenti domaćim proizvođačima.7.) Sa stanovišta interesa zemlje izvoznice kapitala može se smatrati negativnim efektom i to što se iz zemlje iznosi nova tehnologija, čime se narušava tehnološki monopol.

53. RAZVOJ MEĐUNARODNOG TRŽIŠTA KAPITALA

Širenje i jačanje kapitalizma čvrsto je povezano sa seljenjem kapitala iz jedne zemlje u drugu. Mada je izvoza kapitala bilo i u ranijim fazama kapitalizma, ta pojava je karakteristična tek za imperijalizam.

Značajan izvoz kapitala iz Velike Britanije počinje u prvoj polovini XIX veka, i u 1850. godini dostiže iznos od 200 miliona funti sterlinga. Ulaže se najviše u zapadnu Evropu i SAD, a najveći deo odlazi na izgradnju železnica. Krajem XIX i početkom XX veka raste izvoz britanskog kapitala i u druge regione. U periodu 1870-1913. godine 40% akumulacije Velike Britanije plasirano je u inostranstvu. Pred I svetski rat skoro 9 mlrd $ bilo je investirano u prekomorske delove Komonvelta i oko 7.5 mlrd $ u SAD i Latinsku Ameriku.

Od polovine XIX veka i Francuska i Nemačka postaju značajni izvoznici kapitala. U početku Francuska ulaže najviše u Rusiju, a kasnije u svoje kolonijalne posede i Latinsku Ameriku. Godine 1914. francuska ulaganja u inostranstvu dostigla su iznos od oko 9 milijardi dolara, od čega je oko 60% bilo u Evropi. Investicije Nemačke iznosile su oko 6 milijardi dolara.

Ulaganja u inostranstvo poticala su uglavnom iz privatnih izvora. Ona su najčešće vlasnicima obezbeđivla veće profite nego u zemlji, ali još značajniji bili su efekti za nacionalnu privredu u celini: širilo se tržište za industrijske proizvode, korišćene su prednosti ekonomije obima, osiguravaju se izvori sirovina i hrane.

Do prvog svetskog rata kapital se izvozio uglavnom u vidu portfolio investicija. Do 1914. godine čak je 90% u inostranstvu plasiranog kapitala bilo u obliku portfolio investicija. Čisto zlatno važenje omogućavalo je lako seljenje kapitala iz jedne zemlje u drugu pod uticajem razlika u visini kamatnih stopa. Ukupan iznos stranih investicija pred prvi svetski rat dostigao je 44 milijarde dolara. Najveći izvoznik kapitala bila je Velika Britanija, a sledile su je Francuska i Nemačka.

Prvi svetski rat je delimično izmenio položaj pojedinih zemalja u međunarodnom kretanju kapitala. SAD su još 1896. godine počele da otplaćuju svoje dugove i za vreme rata, kada su zaraćene strane prodavale svoju dolarsku aktivu da bi obezbedile ratni materijal, postale su neto poverilac. Godine 1929. SAD su po obimu izvezenog kapitala bile ispred Velike Britanije. Plasman u vidu kredita i portfolio ulaganja bio je veći od direktnih investicija. Vrednost inostranih investicija V. Britanije bila je u toku rata umanjena za jednu četvrtinu, ali je pred veliku ekonomsku krizu ponovo dostigla raniji iznos od oko 19 milijardi dolara. U periodu 1919-1929. godine SAD su uložile u inostranstvu 7 mlrd $, a Francuska 606 miliona $. Znatan deo ovog kapitala upotrebljen je, posredstvom vlada evropskih zemalja, za otklanjanje posledica ratnih razaranja a ne u neposredno produktivne svrhe, što je dovelo do teškoća u obezbeđenju sredstava za vraćanje pozajmica.

71

Nemačka je dugovala ratne reparacije u iznosu od 269 mlrd. maraka u zlatu . Reparaciona komisija je 1921. godine smanjila ovaj iznos na 132 mlrd. maraka. Zbog teškoća oko isplata reparacija jedna međunarodna komisija stručnjaka kojom je rukovodio američki bankar Doz (Charles Gates Dawes), sačinila je 1924. godine plan isplate (Dozov plan), koji su saveznici iste godine prihvatili. Plan je predviđao plaćanje reparacija zavisno od mogućnosti Nemačke da odgovori obavezama, bez utvrđivanja roka za konačnu isplatu. Nemačka je trebalo da ima uravnotežen budžet, aktivan platni bilans i stabilnu valutu. Pošto su saveznici zahtevali stalnu isplatu, kasnije je napravljen tzv. Jangov plan (Young) kojim je iznos reparacija smanjen na 113 mlrd. maraka a rok otplate utvrđen na 59 godina. Ovaj plan je prihvaćen 1929. godine. Tokom velike krize Nemačka je obustavila isplate reparacija, a Međunarodna reparaciona komisija je 1932. godine u Lozani donela zaključak da se reparacije potpuno ukinu. Nemačka je na ime reparacija isplatila 36 mlrd. maraka, ali uz korišćenje kredita od zemalja primalaca reparacija u iznosu od 33 mlrd. maraka, tako da je samo mali deo ratne štete stvarno naknađen.

U periodu 1930-1938 g., kao posledica krize i ratnih opasnosti, smanjuje se izvoz kapitala. Najvažnije zemlje poverioci postale su neto uvoznice kapitala. Veliki neto priliv kapitala bio je u SAD – oko 5 milijardi dolara. Zemlje dužnici teško su obezbeđivale sredstva za otplatu svojih dugova. Kriza je posebno pogodila portfolio investicije.

Početak drugog svetskog rata doveo je do obuzdavanja međunarodnih tokova kapitala. SAD su na osnovu Zakona o zajmu i najmu (Len-Lease Law), koji je Kongres doneo 11.3.1941. g., u vreme kada su SAD još bile neutralne, pomagale vojno i ekonomsko snabdevanje zemalja koje su bile u ratu protiv Sila osovine u iznosu od 49 milijardi dolara. Največi iznos je dobila Velika Britanija (33.6 milijardi doalra), zatim SSSR (11), Francuska (3.3) i Kina (1.5). Bilo je predviđeno da se po završetku rata neka unamljena sredstva vrate, jedan iznos pretvori u kredit a drugi deo u poklon – u zavisnosti od žrtava koje su pojedine zemlje podnele tokom rata. Dugovi svih zemalja su posle rata izbrisani, izuzev duga SSSR, iako se zna da je ova zemlja imala najveće ljudske i materijalne gubitke.

Američki državni sekretar Džordž Maršal (George C. Marshall) predložio je 1947. g. program pomoći zemljama Zapadne Evrope kako bi se u ovom području olakšao privredni oporavak, privredni rast i sprečio prodor komunističkih ideja. Program evropske obnove je poznatiji kao Maršalov plan. Zemlje primaoci pomoći sačinile su četvorodogišnje planove (1948-1951) kojima je bio predviđen porast proizvodnje i smanjenje platnobilansnih deficita. U ovom periodu SAD su dale evropskim zemljama pomoć u iznosu od oko 13 mlrd. $, od čega je skoro 90% bilo u vidu poklona. Glavni korisnici su bili: V. Britanija (24%), Francuska (20%), Z. Nemačka (11%) i Italija (10%). Pomoć je raspodeljivana posredstvom novoformirane Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC), ali je veliku ulogu imal i Uprava za ekonomsku saradnju, koja je kontrolisala monetarnu i fiskalnu politiku zemalja primalaca pomoći. Preko Maršalovog plana SAD su ostvarile značajan ekonomski i politički uticaj na zemlje Zapadne Evrope. U velikoj meri baš zahvaljujući pomoći, ove zemlje su u 1951. g. ostvarile industrijsku proizvodnju za 40% veću od one iz 1938. godine. Platnobilansni problemi su i dalje ostali, pa je i u narednim godinama američka pomoć bila neophodna.

Za posleratni period karakterističan je veliki izvoz kapitala iz javnih izvora u vidu pomoći, međudržavnih kredita i zajmova međunarodnih finansijskih organizacija. U izvozu privatnog kapitala veliki udeo imaju multinacionalne kompanije, naročito u vreme njihove velike ekspanzije tokom 60-ih i 70-ih godina. Portfolio investicije oživljavaju tek krajem pedesetih godina, zahvaljujući ostvarenoj konvertabilnosti valuta. Sve do kraja pedesetih godina SAD su imale dominantno mesto u izvozu kapitala, kako u zemlje u razvoju tako i u druge razvijene zemlje. Povećava se značaj Zapadne Evrope i Japana kao izvoznika kapitala tokom 60-ih godina.

Tokom 70-ih godina dolazi do naglog širenja poslova na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno zahvaljujući evrotržištu. Zemlje OPEC-a su imale veliki priliv sredstava, dok su ostale zemlje u razvoju morale da se zadužuju kako bi finansirale deficite platnog bilansa. Socijalističke zemlje Istočne Evrope koriste kredite za uvoz savremene opreme i tehnologije, a Kina počinje naglo da se otvara prema svetu. Naročito se brzo uvećavao iznos kredita koje su davale multinacionalne komercijalne banke.

Knigovodstvena vrednost direktnih investicija razvijenih zemalja Zapada povećala se sa oko 100 milijardi dolara u 1967. g. na 500 milijardi dolara u 1981. g. Ekspanzija je trajala sve do polovine 1982. g. Krajem leta te godine izbija na videlo kriza prezaduženosti zemalja u razvoju. Neke socijalističke zemlje su se suočile sa krupnim problemima u privrednom razvoju i otplati inostranog duga. Poverioci postaju mnogo oprezniji pri odobravanju novih kredita. Najzaduženije zemlje u razvoju nisu više imale pristup međunarodnom finansijskom tržištu. Dalji razvoj međunarodnog finansijskog tržišta zavisiće u znatnoj meri od toga da li će se naći adekvatno rešenje za problem prezaduženih zemalja. Reprogramiranje dugova nije dovoljno, već treba stvarati uslove da se ove zemlje uspešnije razvijaju i lakše izlaze na svetsko tržište.

U novije vreme dolazi do značajnog povećanja priliva kapitala u zemlje u razvoju u vidu direktnih investicija. Za plasman kapitala u vidu direktnih investicija u zemlje u razvoju karakteristična je velika koncentracija na područje jugoistočne Azije i Latinske Amerike. Poslednjih godina se naglo povećava obim stranih direktnih

72

investicija, ali su uočljive i velike oscilacije ulaganja od godine do godine. U 1982. g. bilo je 59 mlrd. $ novih stranih direktnih investicija, 1990. g. 209 mlrd. $, 2000. g. 1393 mlrd. $, 2001. g. 823 mlrd. $, 2002. g. 651 mlrd. $. Tek je u 2007. godini dostignut nivo stranih direktnih investicija ostvaren 2000. godine. Najveći tokovi direktnih investicija su između samih razvijenih zemalja. U 2008. g. je od 1697 mlrd. $ uloženih stranih direktnih investicija, 962 mlrd. $ otišlo u druge razvije zemlje (57%), 621 mlrd. $ u zemlje u razvoju (37%), a u zemlje Centralne I Istočne Evrope 114 mlrd. $ (6,7%).

Interesantni su i podaci o odnosu ukupnog iznosa stranih direktnih investicija (stoku) i vrednosti godišnjeg društvenog proizvoda (GDP). Stok stranih investicija u 1980. g. predstavljao je 6% GDP sveta u toj godini, a 2008. g. čak 25%. Stok stranih investicija u 2008. g. iznosi 33% vrednosti godišnjeg GDP u Srbiji, 42% u BiH, 45% u Hrvatskoj i 13% u Rusiji.

54. MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD)

Nastanak bankeNa međunarodnoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji u Breton-Vudsu, održanoj jula 1944. god. pored MMF (IMF) stvorena je i Međunarodna banka za obnovu i razvoj – IBRD (International Bank for Reconstruction and Development). Ove dve institucije trebalo je da obezbede monetarnu i finansijsku saradnju. Fond (MMF) je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva, kao i da odobrava kratkoročne kredite za uravnoteženje platnog bilansa, a Banka (IBRD) je trebalo da dugoročnim kreditima omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica, čime je obezbeđena komplementarnost u poslovanju ove dve organizacije. Sporazum o osnivanju MMF i IBRD stupio je na snagu 27. decembra 1945. g., kada ga je ratifikovalo 29 zemalja, a Banka je počela sa radom 26. juna 1946. godine.

Pod okriljem IBRD formirane su kasnije još tri finansijske institucije (afilacije Banke): Međunarodna finansijska korporacija (International Financial Corporation-IFC) 1956. g., Međunarodno udruženje za razvoj (International Development Association-IDA) 1960. g. i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency-MIGA) 1988. g. Za IBRD i IDA se koristi zajednički naziv Svetska banka, dok je zajednički naziv za sve organizacije Grupa Svetske banke. IBRD je 1947. g. dobila status specijalizovane agencije OUN.

Banka ima veoma razvijenu saradnju sa MMF-om. Razmenjuju informacije o programima svojih aktivnosti, kreditnim operacijama, ekonomskim problemima i perspektivama zemalja članica, radu međunarodnih institucija i sl. U novije vreme je naročito intenzivna saradnja u pružanju pomoći zemljama članicama pri pripremanju programa stabilizacije i razvoja nacionalnih privreda i sprovođenju ekonomske politike.

Ciljevi i organizacijaOsnovni cilj IBRD je da obazbedi finansiranje onih projekata koji su značajni za nacionalnu privredu, a za koje nije zainteresovan privatni kapital jer nisu neposredno profitonosni (kao objekti infastrukture), jer su potrebni veći iznosi za ulaganje, jer je prisutan veći rizik. Banka ne konkuriše privatnom kapitalu, već stvara povoljne uslove za njegov plasman.

U prvim posleratnim godinama osnovna pažnja je bila posvećena obnovi privreda ratom razorenih zemalja. Kada je počeo da funkcioniše Program evropske obnove (Maršalov plan), Banka se više okrenula finansiranju nerazvijenih zemalja. Broj zemalja članica stalno se povećavao. Tokom poslednjih nekoliko godina došlo je do naglog povećanja broja članica, prvenstveno prijemom novih zemalja nastalih raspadom SSSR-a. Posle raspada SFRJ, Slovenija i Hrvatska su primljene u članstvo 25.2.1993. g., a tokom 1995. g. primljene su BJR Makedonija i Bosna i Hercegovina. Početkom 2010. g. IBRD ima 186 zemalja članica. Članstvo u Banci je uslovljeno članstvom u MMF (187 članova).

Banka (IBRD) je organizovana je kao akcionarsko društvo. Njen osnivački kapital se u početku sastojao od 100.000 akcija vrednosti 100.000 dolara, što je ukupno 10 milijardi dolara. Udeo pojedinih zemalja (kvota) određen je prema njihovoj ekonomskoj snazi. Zemlje članice su stvarno uplaćivale samo 20% od upisane kvote, i to 2% u zlatu i dolarima, a 18% u nacionalnoj valuti. Preostalih 80% kvote zemlje članice drže na posebnom računu kod svoje centralne banke u nacionalnoj valuti. Ova sredstva služe kao sigurnosna rezerva za pokriće obaveza Banke, ali do sada nikada nisu korišćena. Bilo je nekoliko povećanja osnivačkog kapitala. Deo kvota koji se uplaćuje se vremenom smanjivla, kroz nekoliko revizija, i danas iznosi samo 3%. Predviđeno je da zemlje članice uplate 3% svoje kvote, 97% će držati u vidu sigurnosnih rezervi. Na kraju 2009. fiskalne godine, ukupno upisani kapital iznosi 191. mlrd. $.

Broj glasova koji pripada svakoj zemlji članici određuje se prema visini upisane kvote. Svaka zemlja članica ima 250 glasova i još po jedan glas za svaku akciju upisanog kapitala (jedna akcija sada glasi na 100.000 SDR-a). U 2009. g. SAD imaju najveći broj glasova (16,36%), Japan (7,85%), Nemačka (4,48%), V. Britanija (4,3%) i Francuska (4,3%). Ovih 5 zemalja ima 37,3% ukupnog broja glasova, a ako im se dodaju još 6 razvijenih zemalja

73

(Kanada, Italija, Holandija, Belgija, Švajcarska, i Španija) onda ovih 11 zemalja raspolaže sa više od polovine glasova. Među zemljama u razvoju najveći broj glasova imaju Indija, Kina, Saudijska Arabija i Rusija – po 2,78%. Sve preostale zemlje, njih 171 (razvijenih i nerazvijenih) raspolažu sa samo oko 37% ukupnog broja glasova.

SAD imaju najveći uticaj na politiku i poslovanje Banke; imaju najveću kvotu i najveći broj glasova; imaju svog predstavnika na mestu predsednika Banke; imaju veliki broj kadrova u aparatu Banke; najveći deo sredstava se prikuplja na američkom finansijskom tržištu.

Organi Banke su Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i predednik. Odbor Guvernera je sastavljen od po jednog predstavnika svake zemlje. Sastaje se po pravilu jednom godišnje (u septembru) da bi usvojio godišnji izveštaj i završni račun, izabrao direktore i doneo odluke iz svoje nadležnosti. Odbor izvršnih direktora je sastavljen od 24 direktora, od kojih pet imenuju zemlje sa najvećim iznosom kvota (SAD, Japan, Nemačka, V. Britanija, Francuska), a ostalih 19 biraju "izborna tela" (constituencies), koja sačinjavaju grupe zemalja. Mandat im traje dve godine i ovaj odbor, na predlog predsednika, odlučuje o odobravanju zajmova zemljama članicama, iznos, uslove i sl. i donosi odluke o sopstvenom zaduživanju na tržištu kapitala. Odbor izvršnih direktora bira i predsednika Banke sa mandatom od 5 godina, koji je istovremeno i predsednik ovog Odbora.

Sredstva bankeSredstava Banke potiču iz četiri osnovna izvora: 1.) Uplaćenog dela kvote zemalja članica – u 2009. g. deo kvota koji se uplaćuje je 3%, a u apsolutnoj vrednosti to je bilo oko 10 mlrd. $. 2.) Zaduživanje na međunarodnom tržištu - najvažniji izvor finansiranja je zaduživanje Banke na međunarodnom finansijskom tržištu. Banka se zadužuje kod vlada pojedinih zemalja, njihovih centralnih banaka i agencija i kod poslovnih banaka ugovaranjem kredita i prodajom svojih hartija od vrednosti. Tržište na kojem Banka prikuplja sredstva je diversifikovano, kako u regionalnom pogledu (obuhvata preko 100 zemalja) tako i u pogledu valutne strukture, što joj omogućuje da se zadužuje po najpovoljnijim uslovima. Obim ukupne zaduženosti Banke na finansijskom tržištu sredinom 2009. g. iznosi oko 110 mlrd. $. Hartije od vrednosti (obveznice) koje emituje IBRD veoma su atraktivne na finansijskim tržištima iz dva razloga: 1.) zemlje članice celokupnim upisanim kvotama (ne samo uplaćenim delom) garantuju za obaveze Banke; 2.) Banka uz svoj brojan i stručan aparat vrši strogu selekciju projekata u čijem će finansiranju učestvovati.3.) Povraćaja ranije datih kredita kredita – poslednjih godina pritiče oko 10 mlrd. $ godišnje.4.) Ostvarenog profita.

Zajmovi banke - usloviIBRD odobrava zajmove prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata, a ređe za opšterazvojne projekte. Ona je i razvojna i finansijska institucija, što znači da pri izboru projekata u čijem će finansiranju učestvovati vodi računa o tome da taj projekat doprinosi razvoju konkretne zemlje ali i da obezbeđuje urednu otplatu pozajmljenih sredstava. Zajmovi se daju vladama zemalja članica i njihovim agencijama ili privatnim preduzećima i bankama, ali uz garanciju vlade. Sredstva dobijena preko zajma mogu se koristiti za nabavke samo u zemljama koje su članice IBRD, i to, po pravilu, preko međunarodne licitacije, čime se obezbeđuju najpovoljniji izvori snabdevanja. Zajmovi su prvenstveno namenjeni za pokriće deviznih troškova, s tim što se uzima u obzir i uvozna komponenta u domaćim proizvodima koji će se koristiti pri realizaciji projekta.

Banka se angažuje u finansiranju samo onih proijekata za koje nije moguće obezbediti sredstva iz privatnih izvora uz "razumne" uslove, a sama Banka utvrđuje koji su to uslovi "razumni". Zato su zajmovi danas prvenstveno usmereni ka razvijenijim zemljama u razvoju, jer se vodi računa o rentabilnosti, pa zajmovi nisu pogodni za najmanje razvijene zemlje.

Banka daje zajmove po kamatnim stopama koje su neznatno iznad stope koju Banka plaća za prikupljena sredstva na međunarodnom finansijskom tržištu. Iz pozitivne razlike između aktivnih i pasivnih kamata Banka pokriva svoje troškove poslovanja i ostvaruje određeni dohodak. Dakle, zajmovi nisu subvencionisani, pa se zato može reći da su zajmovi dati po tržišnim uslovima. Zemlje u razvoju ne dobijaju zajmove na međunarodnom finansijskom tržištu po uslovima koji važe za zajmove IBRD. Mogućnosti zaduživanja zavise od kreditne sposobnosti i ugleda svake konkretne zemlje na finansijskom tržištu, namene sredstava koja se pozamljuju i sl. Dakle, ulslovi su različiti, ali po pravilu nepovoljniji od uslova koji važe za Banku pri njenom zaduživanju.

Banka odobrava srednjoročne i dugoročne zajmove sa rokom povraćaja do 20 godina (a bilo je i zajmova sa dužim rokom). Poček (grace period), odnosno vreme početka otplate, obično iznosi 5 godina. Banka odbija mogućnost reprogramiranja svojih zajmova. Kamatna stopa je ista za sve zemlje, a menja se u zavisnosti od uslova po kojima sama Banka pozajmljuje sredstva na međunarodnom finansijskom tržištu. Koriste se varijabilne kamatne stope koje se utvrđuju dva puta godišnje (1. januara i 1. jula), bankarska marža iznosi 0,75% a provizija oko 1%.

Za isključivanje zemalja koje su već dostigle određeni nivo razvijenosti iz grupe koja ima pravo korišćenja zajmova IBRD koristi tzv. proces graduacije. Za meru razvijenosti uzima se visina društvenog proizvoda po

74

stanovniku. U 2009. g. granica za proces graduacijen iznosi 10.000 $ nacionalnog dohotka (GNI) po stanovniku. Mada ima petnaestak zemalja koje su iznad ove granice ali zbog specifičnih uslova, ipak, mogu koristiti zajmove IBRD. Proces graduacije predviđa da se zemlje koje prekorače utvrđenu granicu postepeno (oko 5 godina) isključuju iz kruga zemalja kojima se dodeljuju zajmovi.

Finansiranje projekataPostoji nekoliko faza kroz koje prolaze projekti koje finansira Banka: identifikovanje, priprema, ocena, pregovori, usvajanje, izvršenje, nadzor i naknadna ocena projekta. Faza indentifikovanja projekta obuhvata utvrđivanje objekata čijem ostvarivanju valja pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih tehničkih i ekonomskih karakteristika. Identifikovani projekti se uključuju u višegodišnje programe saradnje Banke sa konkretnom zemljom. U fazi pripreme projekta zajmotražilac i Banka zajednički sagledavaju i pronalaze u tehničkom i ekonomskom pogledu najpovoljniju varijantu projekta sa stanovišta ostvarenja ciljeva razvoja. Ova faza može trajati 1-2 godine, što zavisi od vrste projekta i od toga da li je ranije bilo sličnih poduhvata. Banka daje tehničku i finansijsku pomoć za procenu projekta. Po završetku studija o projektu pristupa se njegovoj oceni.

Ocenu projekta vrše stručnjaci Banke, kojima mogu, ponekada, pomagati i pojedini konsultanti sa strane, a misija Banke obično provodi 3-4 nedelje u konkretnoj zemlji da bi s bolje upooznala sa uslovima za ostvarenje projekta. Ocena podrazumeva sagledavanje tehničkih, institucionalnih, ekonomskih i finansijskih aspekata projekta. Misija stručnjaka priprema izveštaj koji sadrži ocenu projekta i preporuku o visini i uslovima zajma. Ovaj izveštaj Banka razmatra pre nego što ga prihvati kao osnovu za pregovore. U razgovorima između Banke i vlade dotične zemlje utvrđuju se mere koje treba preduzeti da bi se obezbedio uspeh projekta. Posle završenih pregovora izveštaj se, zajedno sa ostalim dokumentima, upućuje Odboru izvršnih direktora na usvajanje. Posle usvajanja potpisuje se ugovor o zajmu i pristupa se izvršenju projekta.

U toku izvršenja projekta zajmoprimac povremeno dostavlja izveštaje o radovima na projektu, troškovima, navbavkama robe i usluga iz sredstava zajma, finansijksim efektima, koristima od projekta i sl. Nadzor: misije stručnjaka Banke često posećuju zemlju da bi se na licu mesta stekao uvid u to kako se troše sredstva i da li se projekt ostvaruje u skladu sa sporazumom. Po završetku projekta Banka, uz učešće investitora, priprema konačan izveštaj koji dostavalja vladi zemlje korisnika zajma, Odboru izvršnih direktora i izvršnom direktoru koji tu zemlju predstavlja u Banci. Banka vrši i naknadnu ocenu projekta, kada je on već završen. Svrha ovog posla je da se sagledavanjem i analizom pozitivnih i negativnih efekata obezbedi unapređenje poslovanja Banke u budućnosti.

Namena zajmovaOd svog nastanka do kraja fiskalne 2009. g., IBRD je odobrila ukupno oko 5200 zajmova u kumulativnom iznosu od 479 mlrd. dolara. Najviše zajmova dobile su sledeće zemlje: Brazil, Argentina, Turska, Indija, Indonezija, Kina i J. Koreja. Sredstva koja se dobijaju od Banke koriste se za plaćanje robe i usluga u zemlji koja zajam koristi i za nabavke iz inostranstva. U ranijem periodu najveći deo zajmova je odobravan za izgradnju infrastrukture (puteva, železničkih pruga, energetskih objekata) i industrije. U novije vreme porastao udeo zajmova namjenjenih razvoju poljoprivrede i sela, gradske infrastrukture, zdravstvenih usluga i prehrane stanovništva, obrazovanja, kao i zajmova za unapređenje javne uprave i finansijkosg sektora, što ne spada u izvorne zadatke Banke.

Oktobra 1979. g., na godišnjoj skupštini IBRD u Beogradu, prvi put je predloženo da se odobravaju zajmovi i za strukturno prilagožavanje (structural adjustment) . Ovi zajmovi treba da pomognu zemljama članicma da uspostave platnobilansnu ravnotežu menjanjem privredne strukture u skladu sa promenama u međunarodnom ekonomskom okruženju.

Programi strukturnog prilagođavanja se razlikuju od zemlje do zemlje, a mogu obuhvatati podizanje efikasnosti proizvodnje u poljoprivredi i industriji, povećanje i diversifikaciju izvosa zasnovanog na komparativnim prednostima, razvoj domaćih izvora energije, ograničavanje domaće potrošnje i povećanje štednje, poboljšanje efikasnosti investicionih ulaganja, bolje korišćenje kapaciteta, ali i neke institucionalne promene, ukoliko su potrebne za postizanje utvrđenih ciljeva. Banka je i ranije davala zajmove za programe razvoja, a ne samo za određene projekte. Odobreni zajmovi za strukturno prilagođavanje mogu se relativno brzo koristiti – po pravilu, u periodu od 12-18 meseci po potpisivanju ugovora, dok je za projektne zajmove potrebno vreme i do 5 godina, što je velika prednost za zemlje korisnice.

Može se reći da zajmovi za strukturno prilagođavanje delimično popunjavaju prazninu između aktivnosti MMF i IBRD i olakšavaju uravnoteženje platnog bilansa zemlje na srednji rok. Od 1991. god Banka dosta pažnje posvećuje tzv. privredama u tranziciji, odnosno zemljama Istočne Evrope, koje transformišu svoje privrede u cilju izgradnje tržišnog modela.

75

KofinansiranjeDa bi se obezbedilo finansiranje većeg broja projekata u zemljama u razvoju i bolja koordinacija između različitih izvora finansiranja, Svetska banka je 1974. godine počela poslove kofinansiranja – odnosno finansiranja izvesnih projekata zajedno sa drugim zajmodavcima. Kofinansiranje se obavlja sa tri vrste zajmodavaca: 1.) javnim agencijama za razvoj – nacionalnim i međunarodnim, 2.) institucijama za kreditiranje izvoza i 3.) komercijalnim bankama. U ovim poslovima sve strane nalaze svoj interes – Svetska Banka širi svoje poslovanje uz manje angažovanje sopstvenih sredstava, dok drugi učesnici u kofinasiranju obezbeđuju sigurniji plasman svojih sredstava pošto se zna da Banka vrši strogu selekciju i kvalifikacionu ocenu projekata u kojima će se angažovati. I treća stana, zajmoprimci, imaju koristi od ovih zajedničkih poslova, posebno kada se radi o nekim novim oblicima kofinansiranja. Pored IBRD, u poslovima kofinansiranja na isti način angažuje se i IDA.

Aražmani o kofinansiranju sa javnim agencijama utvrđuju se obično još u fazi usvajanja projekta, a odnose se na razvoj infrastruktiure i poljoprivrede. Institucije za kreditiranje izvoza i komercijalne banke učestvuju više u finansiranju onih projekata za koje je potebno obezbediti veći obim uvoza, a u posao se uključuju tek kada počne stvarno ostvarivanje projekta. U 2009. fiskalnoj godini bilo je 65 projekata u obliku kofinansiranja, čija je vrednost oko 5,5 mlrd. dolara.

Januara 1983. g. IBRD je započela novi oblik kofinansiranja. Angažovanje Banke može biti u jednom od ova tri oblika: 1.) Banka direktno učestvuje u komercijalnom zajmu sa 10-25% i time omogućava produženje roka otplate; u prvom periodu dužnik otplaćuje deo zajma koji su dale komercijalne banke, a na kraju onaj deo koji je neposredno dala Svetska banka; 2.) Banka garantuje otplatu dela zajma u produženom roku povraćaja, bez sopstvenog učešća; 3.) Banka se obavezuje da obezbedi sredtva za produženje roka otplate ukoliko, zbog porasta varijabilnih kamatnih stopa, dođe do povećanja godišnjih anuiteta; dužnici će godišnje otplaćivati ranije utvrđene anuitetne iznose, ali će se zato vreme otplate produžiti. Saradnja Jugoslavije sa Svetskom bankomJugoslavija je učestvovala na konferenciji u Breton-Vudsu, na kojoj je doneta odluka o osnivanju IBRD. U radu Banke učestvuje od samog početka njenog poslovanja. Kvota Jugoslavije pri osnivanju Banke iznosila je 40 mil. dolara, ali je kasnije povećavana u skladu sa opštim revizijama kvota. U 1991. g. iznosi 528,502 mil. $, odnosno 0,38% ukupnog iznosa kvota. Godine 2010. Srbija je u izbornom telu sa Švajcarskom, Poljskom, Azerbejdžanom, Kirgizijom, Turkmenistanom i Uzbekisatanom. Predstavnik grupe u Odboru izvršnih direktora je guverner Švajcarske, koja ima najviše glasova, a zamenik je guverenr Poljske.

Prvi zajam od IBRD Jugoslavija je zatražila već 1947. g. i to u iznosu od 500 mil. $ za veći broj objekata. Ovaj zahtev Banka je odbila uz obrazloženje da ekonomska situacija i perspektive Jugoslavije ne opravdavaju traženi iznos zajma. Prve zajmove Jugoslavija je dobila 1949. god (2,7 mil. $), 1951. (28 mil. $) i 1953. (30 mil. $) godine. Ovi zajmovi odobreni su uz obavezu da Jugoslavija reguliše predratne javnne dugove i da se ne zadužuje preko zajednički utvrđene granice.

Kasnije, tokom 50-ih godina Jugoslavija nije mogla da koristi zajmove IBRD jer je Volstrit (Wall Street) vršio snažan pritisak na IBRD zbog potraživanja stranih (uglavnom američkih) banaka po obveznicama koje je izdala Kraljevina Jugoslavija. Kako je banka u to vreme najveći deo sredstava pribavljala plasmanom sopstvenih obveznica baš na američkom tržištu, uticaj Volstrita je očigledan. Nova faza u saradnji IBRD i Jugoslavije započinje 1961. g. kada je odobren zajam u iznosu od 30 mil. $. Od tada je Jugoslavija svake godine (izuzev 1965. i 1966. g.) dobija po nekoliko zajmova. Do 30.6.1991. (kraj fiskalne godine) Jugoslaviji je odobreno 90 zajmova u ukupnom iznosu (kumulativno) od 6114,7 mil. $, što čini 1,8% vrednosti svih zajmova koje je Banka odobrila. Na kraju fiskalne 1993. g., vrednost iskoriščenih zajmova SFRJ iznosila je 2497 mil. $. Odbor izvršnih direktora doneo je 25.2.1993. g. odluku o prestanku članstva SFRJ u IBRD i o nasleđivanju njenih prava i obaveza od strane novoformiranih država. Od tada je SR jugoslaviji više puta produžavan rok od po 6 meseci za regulisanje statusa u IBRD i MMF.

Najveći deo odobrenih zajmova bio je namenjen razvoju saobraćaja (oko 32% ukupnog iznosa), poljoprivrede (28%), industrije (21%), energetike (14%), kao i za razvoj turizma i uređenje gradova (5%). Jugoslaviji su, takođe, odobrena i dva zajma za strukturno prilagođavanje: SAL-1 (1983. g., 275 mil. $) i SAL-2 (1990. g., 400 mil.$).

Tokom 80-ih godina došlo je do smanjivanja iznosa iskorišćenih (ne: odobrenih) zajmova. To je, između ostalog, posledica ekonomske situacije u Jugoslaviji. Obim investicija je dosta smanjen, naročito u onim sektorima za koje Banka najčešće daje zajmove (infrastruktura). Ovo se odražava na platnobilansnu situaciju zemlje. Smanjenjem iznosa zajmova smanjen je i priliv deviza, i to baš u vreme kada se Jugoslavija suočava sa krupnim problemima u održanju spoljne likvidnosti. Umesto pretežnog ulaganja u objekte infrastrukture, Jugoslavija je tokom 80-ih godina nastojala da od Svetske banke dobije zajmove za razvoj i modernizaciju industrije (izvozno orijentisane). Početkom 80-ih godina za Jugoslaviju je bio važan i proces graduacije. Jugoslavija se, sa tadašnjim nivoom društvenog proizvoda od 2620 $, našla na samoj granici i pretila je opasnost da uskoro bude obuhvaćena procesom graduacije, što znači da bi se smanjivala mogućnost dobijanja novih zajmova od IBRD. Ova opasnost kasnije nije bila aktuelna iz dva razloga: 1.) zbog privredne stagnacije i velike depresijacije dinara došlo je do

76

opadanja dolarske vrednosti društvenog proizvoda po stanovniku, 2.) graduacija se ne sprovodi automatski već se uzimaju u obzir ekonomske prilike u datoj zemlji.

Jugoslavija je bila zainteresovana da obezbedi učešće u realizaciji projekata u drugim zemljama koje Svetska banka finansira. To učešće je bilo veoma malo, ako se ima u vidu nivo razvijenosti jugoslovenske privrede. Do 1993. god najčešće se učestvovalo pružanjem građevinskih usluga (4,1%), ali i isporukama opreme (0,3%), dok je udeo u pružanju konsalting usluga bio ravan nuli.

Osmog maja 2001. g. Odbor izvršnih direktora IBRD zaključio je da je SRJ ispunila uslove da nasledi članstvo SFRJ u Banci. Konstatovano je da zaostali dug Jugoslavije Banci iznosi 1,7 mlrd. $. SRJ je takođe, kao posledica političke i ekonomske situacije u kojoj se našla posle višegodišnjih sankcija i NATO bombardovanja, odobren tzv. IDA status na rok od tri godine, što znači da će se pri otpisu i reprogramiranju dugova i odobravanju novih zajmova primenjivati kriterijumi koji važe za najsiromašnije zemlje. Nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore juna 2006. g., Srbija je nasledila članstvo u Banci pod svojim imenom, sa postojećom kvotom od 343,3 mil. $, što joj obezbeđuje 0,19% od ukupnog broja glasova. Prema stanju 31.10.2009. g., ukupan iznos zajmova odobrenih Srbiji iznosi 4212 mil. $, od čega je iskorišćeno 2880 mil. $. Otplaćeno je 1826 mil. $ a ostatak duga je 1861 mil. $.

55. MEĐUNARODNO UDRUŽENJE ZA RAZVOJ (IDA)

Za najnerazvijenje među zemljama u razvoju zajmovi Međunarodne banke za obnovu i razvoj su skupi. Da bi se omogućio priliv kapitala i u ove zemlje, 1960. g. je osnovano Međunarodno udruženje za razvoj – IDA (International Development Association), kao afilijacija IBRD. Kroz pozajmice pod veoma povoljnim uslovima i kroz poklone trebalo je obezbediti finansiranje neprofitonosnih projekata od čije će realizacije imati koristi široki slojevi stanovništva, što bi trebalo da utiče na smanjenje socijalnih napetosti. Prednost imaju projekti koji omogućavaju veće zapošljavanje, a ne oni koji predstavjaju primenu vrhunske tehnologije.

Članice IDA mogu biti zemlje koje su članice IBRD; početkom 2010. g. ima ih 160. Pravno i finansijski IDA je odvojena od IBRD, ali su im službenici i rukovodioci zajednički. Sredstva za svoju aktivnost IDA obezbeđuje iz uplaćenih kvota zemalja članica, doprinosa na osnovu povremenih "popunjavanja" (replenishment), poklona, transfera dela profita koji ostvaruje IBRD i otplata po ranije datim kreditima.

Zemlje članice su podeljene u dve grupe. Prva grupa obuhvata razvijene zemlje, koje ceo iznos kvote uplaćuju u konvertabilnoj valuti. Krajem fiskalne 2009. g. ova grupa učestvuje u kapitalu IDA (upisani kapital i doprinosi) sa 194 milijarde dolara, tj 97% ukupnog iznosa, a raspolaže sa 58% ukupnog broja glasova. U drugoj grupi su zemlje u razvoju. Njihov udeo u kapitalu je 5,3 milijarede dolara, tj 3% ukupnog iznosa, a imaju 42% glasova. Ove zemlje uplaćuju 10% kvote u konvertabilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj.

Početni kapital je bio 1 milijarda dolara. Kasnije je bilo više tzv. popunjavanja fondova IDA. Odluka o poslednjem, XV popunjavanju sredstava IDA postala je efektivna krajem 2008. g.; predviđeno je da se u trogodišnjem periodu obezbede dodajna stredstva u iznosu od 9,7 mlrd. SDR. Iz svog profita IBRD izdvaja godišnje oko 200-300 miliona dolara za potrebe IDA. S obzirom na karakter kredita, priliv od otplata po ranijim kreditima je veoma mali. Iz istih razloga IDA ne može računati na pozamljivanje sredstava sa finansijskog tržišta, kao što čini IBRD.

Pravo da koriste kredite IDA u 2009.g. imaju zemlje u kojima je vrednost nacionalnog proizvoda (GNI) po stanovniku u 2007.g. bio ispod 1000 dolara i neke ostrvske zemlje čija je slaba kreditna sposobnost. U ovoj grupi se nalaze 82 zemlje sa 2.5 milijardi stanovnika. Granice se povremeno menjaju da bi se uzeli u obzir opšti nivo razvijenosti i promene vrednosti dolara. Krediti su se davali na rok od 50 godina, ali je 1987. g. rok skraćen na 40 godina za najmanje razvijene i 35 godina za ostale zemlje u razvoju, sa počekom (grace period) od 10 godina.Kamata na zajmove se ne plaća, ali se do 1989. g. plaćala provizija u iznosu od 0.75%. Ova provizija je u više navrata smanjivana, tako da u 2006. g. iznosi samo 0,30%. Učešće zajmova Udruženja u finansiranju projekata je oko 40%. IDA učlestvuje u poslovima kofinansiranja. Za kredite IDA nije neophodna državna garancija. Do kraja 2009. fiskalne godine IDA je odobrila 4400 kredita u ukupnom iznosu od 207 milijarde dolara. Najviše sredstava otišlo je u Afriku (56%) i Južnu Aziju (30%).

Jugoslavija je bila član Međunarodnog udruženja za razvoj od njegovog osnivanja. Udeo u upisanom kapitalu je iznosio 19,11 mil. $, što predstavlja 0,035% ukupnog upisanog kapitala, a udeo u ukupnom broju glasova je 0,65%. U 2005. g. upisani kapital Srbije i Crne Gore iznosi 6,85 mil. $, a udeo u ukupnom broju glasova je 0,2%. Status SRJ u IDA je isti kao u IBRD. Naša zemlja nije koristila kredite IDA, pošto su oni namenjeni najmanje razvijenim zemljama. Međutim, prilikom prijema SRJ u članstvo IBRD 2001. g., zaključeno je da se našoj zemlji mogu privremeno, na rok od 3 godine, odobravati zajmovi po tzv. IDA uslovima. Ovaj status nam je omogućio da koristimo zajmove i fondove IDA na rok od 20 godina, sa počekom od 10 godina, bez kamate i provizijom od 0,75%. Do 31.10.2009. g. Srbiji su odobreni zajmovi u iznosu od 682 mil. $, od čega je iskorišćeno 612 miliona.

77

56. MEĐUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA (IFC)

Da bi se podstakao privredni razvoj kroz ulaganja u privatni sektor , 1956. g. je osnovana Međunarodna finansijska korporacija - IFC (International Financial Corporation), kao afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Preko Korporacije se sredstva mogu obezbediti u vidu kredita i u vidu učešća, ali je mnogo značajnija katalizatorska uloga Korporacije u povezivanju privatnih preduzeća kojima je potreban kapital sa zainteresovanim ulagačima. Ona ne konkuriše privatnom kapitalu, već stvara uslove za povećanje njegovog plasmana. Pruža i tehničku pomoć, posebno pri stvaranju finansijskih tržišta i razvoju finansijskih institucija u zemljama u razvoju. Za kredite nije potrebna državna garancija. Rok otpale je od 7-12 godina, ali u nekim slučajevima može biti i do 20 godina. Sredstva iz kredita se mogu koristiti i za plaćanja u lokalnoj valuti. Postupak identifikacije, ocene i usvajanja projekata sličan je onom koji se primenjuje u IBRD.

U radu Korporacije učestvuje 182 zemalje, a članstvo u ovoj organizaciji je uslovljeno članstvom u IBRD. Ima sopstvena sredstva i službenike, ali je rukovodeće osoblje zajedničko sa Bankom, s tim što postoji izvršni podpredsednik Korporacije. Upisani kapital je pri osnivanju bio 100 miliona dolara, ali je kasnije nekoliko puta uvećan. Do početka 2006. g., Korporacija je finansirala oko 3.300 projekata u 140 zemalja i uložila 49 mlrd. $ iz sopstvenih fondova, a još 24 mlrd. $ je angažovano u vidu sindikalizovanih zajmova i garancija. U poslednjim godinama Korporacija je posebno uspešna u mobilisanju sredstava iz drugih izvora za odabrane projekte: na svaki dolar koji uloži IFC dolazi još 5 dolara iz drugih izvora. U svom poslovanju Korporacija sarađuje sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj (IBRD) i sa Multilateralnom agencijom za garantovanje investicija (MIGA). Od 1986. godine pri Korporaciji postoji Savetodavni servis za strane investicije (Foreign Investment Advisory Servise – FIAS). Servis pruža savete zemljama članicama o pitanjima iz domena stranih ulaganja (zakonodavna regulativa, institucije, politika, otkup dugova i sl.) i istražuje probleme međunarodnih investicija.

Jugoslavija je postala član Međunarodne finansijske korporacije 1968. g., kada je prihvaćeno objašnjenje da naša preduzeća nisu državna već društvena, pa da mogu koristiti sredstva Korporacije. Udeo Jugoslavije u kapitalu iznosio je 3.937.000 dolara, odnosno 0,42%, a udeo u ukupnom broju glasova je neznatno veći, 0,43%. Do kraja 1989. fiskalne godine posredstvom IFC 25 jugoslovenskih preduzeća dobilo je kredite u ukupnom iznosu od 710.613.000 dolara. To je 7% vrednosti svih kredita Korporacije, i po tome je Jugoslavija bila na trećem mestu među članicama, odmah iza Brazila i Meksika.

Na inicijativu IFC 1969. g. osnovana je Međunarodna korporacija za investicije u Jugoslaviji – IICY (International Investment Corporation for Yugoslavia). To je akcionarsko društvo sa 13,5 mil. $ kapitala, u kojem učestvuje: IFC sa 12%, 12 jugoslovenskih banaka sa 29% i 42 banke iz razvijenih zemalja Zapada sa 59%. Zvanično sedište Korporacije je u Luksemburgu, gde je i registrovana, ali je glavni ured najpre bio u Londonu, a potom u Beču. Ima nekoliko predstavništva u svetu i Jugoslaviji. Zadatak IICY bio je da podstiče plasman kapitala iz privatnih izvora u jugoslovenska preduzeća, prvenstveno kroz zajednička ulaganja. Ulagala je i sopstvena sredstva, ali je značajnija bila njena posrednička uloga u pronalaženju odgovarajućih partnera za ulaganja, uspostavljanju kontakata između njih, informisanju potencijalnih ulagača o uslovima, mogućnostima i zakonskim propisima za plasman u Jugoslaviji, pružanju pomoći jugoslovenskim preduzećima u obezbeđivanju potrebnih sredstava iz inostranih izvora i sl. IIFC se angažovala u većem broju aranžmana o zajedničkim ulaganjima. Početkom 1988. g. ova organizacija je prestala sa radom.

Godine 2003. SR Jugoslavija je obnovila članstvo u IFC. U 2006. g. naša zemlja učestvuje u kapitalu IFC sa 1,803 mil. $, što joj obezbeđuje 0,08% ukupnog broja glasova. Na kraju 2009. fiskalne godine, IFC je bila angažovana u dvadesetak projekata u Srbiji, sa ukupno 497 mil. $ iz sopstvenih sredstava i još 92 mil. $ kroz sindikalizovano finansiranje. Za razliku od ranijeg angažovanja IFC, kada su sredstva odlazila u proizvodnju, sada je čitavih 98% sredstava usmereno u bankarski sektor.

57. MULTILATERALNA AGENCIJA ZA GARANTOVANJE INVESTICIJA (MIGA)

Na skupštini Banke u Seulu oktobra 1985.g. usvojena je konvencija o Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija – MIGA (Multilateral Investmen Guarantee Agency), čiji je cilj da davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju. Predviđeno je da Agencija pruža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostiima ulaganja u zemlje u razvoju, da obezbeđuje tehničku pomoć i da bude mesto na kojem će izvoznici i uvoznici kapitala sarađivati.

Agencija se sama izdržava od naplaćenih premija za date garancije. Ona nije zamena za postojeće nacionalne šeme osiguranja već ih dopunjuje kroz suosiguranje i reosiguranje. Obuhvaćene su sledeće vrste rizika: 1.) vladina ograničenja konvertovanja i prenosa deviza, 2.) ograničenja vlasništva stranaca, 3.) raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora, 4.) ratni konflikti i nemiri, 5.) druge vrste nekomercijalnih rizika koje prihvati

78

Odbor direktora MIGA. Garancije se daju za plasmane u vidu dugoročnih investicija, akcija i kredita, ali ne i za izvozne kredite koji su već osigurani kod nacionalnih agencija.

Članice Agencije mogu, ali ne moraju, biti zemlje članice IBRD. Organi upravlja su Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Predsednik Svetske banke, koji je po položaju i predsenik Odbora direktora, imenuje predsednika MIGA. Predviđeno je da posle trogodišnjeg prelaznog perioda grupa razvijenih i grupa zemalja u razvoju imaju podjednak broj glasova. Osnivački kapital iznosi 1,1 mlrd. $, od čega se 10% uplaćuje u gotovinu, 10% u menicama a ostatak na zahtev Agencije.

Sporazum o osnivanju MIGA stupio je na snagu aprila 1988. godine. U 2009. MIGA ima 174 zemlje članice. Jugoslavija je septembra 1989. g. pristupila ovoj organizaciji. Poslednjih godina MIGA se u Srbiji angažuje uglavnom davanjem garancija stranim bankama za poslovanje u našoj zemlji.

U novije vreme MIGA posebnu pažnju poklanja pružanju tehničke pomoći, obrazovanju i obuci kadrova u zemljama u razvoju za poslove u oblasti ulaganja stranog kapitala. Primenom savremene komunikacione tehnologije, MIGA nastoji da učini što dostupnije informacije o mogućnostima i uslovima za strana ulaganja u pojedinim zemljama.

58. BANKA ZA MEĐUNARODNE OBRAČUNE (BIS)

Banka za međunarodne obračune – BIS (Bank for International Settlemnts) osnovana je na konferenciji u Holandiji 1930. godine. Sedište BIS je u Bazelu, Švajcarska. Njen nastanak vezuje se za tzv. Jangov plan (1930)-njime se olakšava plaćanje Nemačke za ratne reparacije posle I svetskog rata, na osnovu Versajskog ugovora.

Upisani kapital BIS je 1500 miliona zlatnih franaka, podeljen na 600.000 akcija čija je nominalna vrednost po 2500 zlatnih franaka. Do marta 2001. g. izdato je 529.165 akcija, a uplaćeni iznos je 25%, tako da uplaćeni kapital iznosi 331 milion zlatnih franaka. Vrednost zlatnog franka jednaka je švajcarskom franku iz vremena kada je BIS osnovana: 0,29 grama čistog zlata. Sve do aprila 2003. g. bilansi BIS iskazivani su u zlatnim francima, a za preračunavanje aktive i pasive iskazivane u različitim valutama korišćen je tržišni kurs tih valuta prema američkom dolaru, dok se dolar obračunavao po fiksnom kursu od 208 $ za finu uncu zlata, što je oko 1,94 $ za 1 zlatni franak. Od aprila 2003. g. bilansi BIS iskazuju se u specijalnim pravima vučenja (SDR).

Pri osnivanju, akcije su bile na javnoj prodaji, što je omogućilo da i privatnici budu akcionari. Privatni vlasnici akcija posedovali su 14% akcijskog kapitala, ali nisu imali pravo da učestvuju u sastancima organa Banke, niti su imali pravo glasa. Međutim, januara 2001. g. je odlučeno da akcije ne mogu više da poseduju i kupuju privatnici, već samo centralne bake. Zbog toga je moralo da se isplati akcionarima po 16.000 švajcarskih franaka. To je izazvalo nezadovoljstvo među njima. Bivša 3 akcionara su zbog toga pokrenula postupak pred Arbitražnim sudom u Hagu. Septembra 2003. g. sud donosi odluku da se akcionarima isplati po još 7977,56 švajcarskih franaka po akciji. BIS je bila dužna da i svim ostalim privatnim akcionarima isplati dodatni iznos, što je ukupno sa kamatom iznelo oko 154 mil. SDR. Postupci su pokretani i pred Trgovinskim sudom Francuske i višim sudskim instancama Francuske, ali je rezultat svega toga bio da BIS banka ne priznaje ni jedan drugi sud sem Arbitražnog suda u Hagu.

Prema stanju početkom 2010. g., 56 centralnih banaka ima pravo glasa u BIS, među njima je i Narodna banka Srbije. Zadatak Banke je da obezbedi stabilnost međunarodnog finansijskog sistema i saradnju između centralnih banaka zemalja članica. U njenom sastavu učestvuju centralne banke i međunarodne finansijske institucije.

Organi banke su: Opšti sastanak (General Meeting), Odbor direktora (Board of Directors) i Uprava (Management). Ona je agent preko koga se obavljaju poslovi u vezi sa medjunar.finans.aranzmanima,poput EPU,EMS i EMA. Odbor direktora čine ex officio guverneri centralnih banaka 6 zemalja (SAD, Nemačke, Francuske, V. Britanije, Italije, Belgije), koji imenuju još po jednog člana iste nacionalnosti. Početkom 2010. g., izabrani članovi Odbora direktora su guverneri Kanade, Kine, Japana, Holandije, Švedske, Švajcarske i predsednik Evropske centralne banke, tako da ih je bilo ukupno 19. Odbor direktora bira predsedavajućeg i predsednika Banke.

U okviru BIS nacionalne centralne banka sarađuju u mnogim oblastima, između ostalog i u poslovima zlatom. BIS je posebno aktivna u radu grupe razvijenih zemalja G-10. Bila je angažovana u mnogim akcijama čiji je cilj stabilizacija međunarodnog finansijskog sistema. Tokom 1996. i 1997. g. BIS je počela da sarađuje i sa 9 centralnih banaka iz Azije, Afrike i Latinske Amerike. Ima svoju predstavničku kancelariju u Hong Kongu. Prema stanju u junu 2007. g., 140 centralnih banaka i drugih zvaničnih finansijskih institucija držalo je svoje devizne rezerve u BIS u iznosu od 186 mlrd. SDR, što čini oko 6% deviznih rezervi sveta.

79

BIS predstavlja instituciju u okviru koje se organizuju istraživanja o razvoju međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema, prikupljaju, analiziraju i objavljuju analize, obezbeđuje tehničku pomoć. U izvesnim slučajevima Banka daje kredite centralnim bankama, po pravilu na osnovu deponovanog zlatnog pokrića.

Narodna banka Kraljevine Jugoslavije postala je član BIS 1931. godine. Upisani kapital iznosio je 8.000 akcija, od čega je polovina uplaćena tada, a druga polovina 1969. g. Ukupna vrednost tih akcija iznosila je oko 20 miliona zlatnih švajcarskih franaka, odnosno 1,33% ukupnog kapitala. Sukcesijom imovine biše Jugosalvije, SRJ je pripalo 2920 akcija, čija je pojedinačna vrednost 16.000 švajcarskih franaka, kao i zlato i devize deponovani u BIS u vrednosti od 160 miliona dolara.

59. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA (EIB)

Evropska investiciona banka – EIB (European Investment Bank) osnovana je 1957. godine Rimskim ugovorom kada i Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Članovi Zajednice su i članovi EIB. Sedište EIB je u Luksemburgu. Banka je stvorena s ciljem da na neprofitonosnoj osnovi doprinosi balansiranom razvoju Zajednice kroz finansiranje projekata koji će doprineti razvoju nerazvijenih regiona, projekata od zajedničkog interesa za više zemalja članica i projekata koji obezbeđuju modernizaciju privcrede. Od 1963. g. odobrava zajmove i pridruženim zemljama Afrike, Pacifika i Kariba (APC zemlje), zemljama Mediterana.

Upisani kapital zemalja članica sredinom 2007. g. iznosi 164 milijarde evra, od čega je uplaćeno 8,2 mlrd. €. Aprila 2009. g. doneta je odluka da se upisani kapital Banke poveća na 232 mlrd. €, s tim što će biti uplaćeno 5% tog iznosa. Ukupan iznos sredstava koja je Banka prikupila na finansijskom tržištu do kraja 2007. g. je 246 mlrd. €.

EIB odobrava zajmove i daje garancije, kako privatnom tako i javnom sektoru. Udeo zajma EIB u finansiranom projektu ne može biti iznad 50%. Zajmovi mogu glasiti ne neku pojedinačnu valutu ili na evro, zavisno od želje zajmoprimca. Kamatna stopa se može utvrditi pri zaključenju ugovora ili pri isplati svake tranše zajma. Primenjuje se prvenstveno fiksne kamatne stope, ali u izvesnim slučajevima može se predvideti i varijabilna kamatna stopa. Od početka rada do kraja 2006. g. EIB je odobrila preko 4.000 zajmova, u ukupnom iznosu od 311 mlrd. €. Oko 90% iznosa zajmova dato je zemljama Evropske unije, a ostatak zemljama Mediterana, Afrike, Pacifika i Kariba, Centralne i Istočne Evrope. U okviru Zajednice najviše zajmova koristili su: Nemačka, Španija, Italija, Francuska i Portugalija.

Na osnovu zaključaka Evropskog saveta iz marta 2000. g., a u cilju davanje podrške malim i srednjim preduzećima, osnovana je Grupa EIB (EIB Group), koju čine EIB i Evropski investicioni fond – EIF (European Investment Fund ) . Najveći akcionar EIF je EIB sa učešćem od 60,5%, zatim sledi Evropska komisija sa 30%, dok preostalih 9,5% predstavlja učešće evropskih banaka i drugih finansijskih institucija. EIF odobrava srednjoročne i dugoročne zajmove, daje garancije, a angažuje sredstva i u vidu preduzetničkog kapitala (zajednička ulaganja).

Jugoslavija koristi zajmove EIB od 1976. g. Do kraja 1991. g. odobren je 21 zajam u ukupnom iznosu od 678,2 miliona ECU (ekija), od čega je iskorišćeno 388,7 miliona. Udeo Jugoslavije u ukupno odobrenim kreditima iznosio je nešto malo manje od 1%. Zajmovi su namenjeni za izgradnju autoputa kroz Jugoslaviju, modernizaciju železnice, izgradnju 380 KW mreže za prenos električne energije i povezivanje sa mrežama Italije i Grčke i izgradnju automobilskog tunela ispod Karavanki. U okviru "drugog finansijskog protokola", zaključenog između Jugoslavije i EIB, bilo je predviđeno da se do kraja 1991. g. našoj zemlji dodele novi krediti u iznosu od 550 mil. ECU (ekija). Krajem oktobra 2000. g. ukupne obaveze SRJ prema EIB, zajedno sa kamatama i kaznama, iznosile su 207,3 mil. €. Posle normalizacije odnosa, odobrenu su nam novi zajmovi, uglavnom za puteve, pruge, mostove porušene u bombardovanju od strane NATO pakta i za razvoj malih i srednjih preduzeća. Do kraja 2008. g. EIB je odobrila Srbiji 42 zajma u ukupnom iznosu od 1.486 mil. € (od čega je polovina iskorišćena).

60. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (EBRD)

Evropska banka za obnovu i razvoj - EBRD (European Bank for Reconstruction and Development) osnovana je maja 1990. godine, a sa radom je počela 1991. godine. Sedište EBRD je u Londonu. Cilj njenog osnivanja je da se u zemljama Centralne i Istočne Evrope podstakne prelazak na otvorenu tržišnu privredu i pomogne njihovo uključivanje u međunarodnu ekonomiju. Banka okuplja 61 zemlju članicu i još dve institucije: EU i EIB. Članice Banke su i neke vanevropske zemlje (kao SAD i Japan), ali je uslov da budu članice MMF. Osnovni upisani kapital iznosio je 10 milijardi ECU (ekija), od čega je 30% uplaćeno u 5 godišnjih rata, počev od 1991. godine. Banka se može zaduživati i na svetskom finansijskom tržištu.

Najviši organ Banke je Odbor guvernera, koji se sastoji od po jednog predstavnika svake članice. Odbor guvernera bira na period od 3 godine Odbor direktora, koji se sastoji od 23 člana. Zapravo, ovo je najvažniji

80

organ pošto odlučuje o strategiji Banke, budžetu i poslovanju. Predsednika bira Odbor guvernera na period od 4 godine, a podpredsednika bira Odbor direktora, na predlog predsednika.

EBRD odobrava kredite vladama pojedinih zemalja, lokalnim vlastima i privatnim firmama, direktno ili posredstvom domaćih finansijskih organizacija (poslovnih banaka). Krediti se uglavnom daju malim i srednjim preduzećima, za podršku procesu privatizacije i za zajednička ulaganja. Takođe, Banka osigurava strane investicije, daje garancije i pruža savete pri ulaganju kapitala. U poslovanju sarađuje i sa IFC.

Do kraja 2008. g. EBRD je odobrila ukupno 2.587 zajmova u iznosu od 42 mlrd. €. Najviše zajmova je odobreno Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. U početku svog rada najveći deo kredita odobravan je državnim preduzećima, ali je kasnije preovladao privatni sektor (oko 85% ukupnih zajmova). U 2008. g. čak 29% sredstava je usmereno u finansijski sektor, a 26% u poljoprivredu, prerađivačku industriju, nekretnine, turizam, telekomunikacije, informatiku i medije.

Aprila 2001. godine SRJ je primljena u članstvo EBRD. Do kraja 2008. g. Srbiji su odobreni krediti u vrednosti od 1.420. miliona evra.

81