MEUNARODNO JAVNO PRAVO

MEUNARODNO JAVNO PRAVOProf. dr Milo Markovimarkovic@pravni-fakultet.infoPOJAM MEUNARODNOG JAVNOG PRAVA Odreivanje izraza koji e na najadekvatniji nain prezentovati pojam ove pravne grane danas u pravnoj doktrini nije posebno apostrofirano. Termin meunarodno pravo egzistira od kraja XVIII veka. Smatra se da ga je u pravni sistem uveo Deremi Bentam, a i danas je prisutan zajedno sa terminom meunarodno javno pravo kao preovlaujui. U vreme Bentama izraz meunarodno pravo je na realan, drutveno prihvatljiv, nain definisalo pravnu granu u nastajanju. I danas shvatanja o pojmu i predmetu Meunarodnog prava nisu jedinstvena. Jedni, polazei od izvornog stava i irokog tumaenja, smatraju da meunarodno pravo ureuje odnose izmeu svih subjekata meunarodnog prava. Drugi, koji uporite za svoj stav nalaze u stavu Stalnog meunarodnog suda pravde, izjednaavaju ga sa meudravnim pravom, odnosno sa pravom koje regulie odnose izmeu suverenih drava.Preovlaujue miljenje danas je da je meunarodno pravo ono koje vie ne regulie odnose izmeu drava, ve i odnose izmeu drava i meunarodnih organizacija, izmeu pojedinih meunarodnih organizacija, kao i njihove unutranje odnose, i jo ire odnose izmeu naroda, kao nosilaca suvereniteta i prava na samoopredeljenje.

Meunarodno javno pravo regulie odnose izmeu drava, odnose izmeu drava i meunarodnih organizacija, unutar i izmeu meunarodnih organizacija u njihovim odnosima kao nosilaca suverenosti (dakle, javnopravne odnose).

U istoriji je poznat i termin meudravno pravo, koji je lansirala nemaka pravna kola.

Njegov domet imao je smisla samo do osnivanja prvih meunarodnih organizacija, to jest do poetka XX veka, jer je podrazumevao izuavanje pravnih pravila koja reguliu samo drave kao subjekte meunarodnog prava. DEFINISANJE MEUNARODNOG JAVNOG PRAVA Osnivanjem prvih meunarodnih organizacija krug subjekata iji pravni poloaj i odnose regulie sistem pravnih pravila meunarodnog prava proiren je, pored drava, i na organizacije (odnose izmeu meunarodnih organizacija i odnose meunarodnih organizacija i drava), ali i na oveka i druge jedinke od meunarodnog interesa. Funkcionisanje sistema pravnih normi meunarodnog prava od najvee je vanosti za ureenje odnosa u meunarodnoj zajednici, koju ine suverene drave. Nastanak i izgradnja organizovane meunarodne zajednice inicirana je potrebom regulisanja pravnih odnosa koji e garantovati bezbednost u planetarnim okvirima, te reavanje sporova izmeu drava mirnim putem. Meunarodno pravo je instrument artikulisanja interesa meunarodne zajednice, odnosno meunarodnih odnosa. Njime se usklauju interesi pojedinih drava ili pojedinaca sa interesima meunarodne zajednice ili oveanstva u oblastima kao to su globalne klimatske promene ili druga globalna pitanja okoline, kulturno i materijalno naslee oveanstva i meunarodni zloini.S obzirom na krug subjekata koje obuhvata, odnosno prostornog vaenja, pravna pravila meunarodnog prava dele se na univerzalna, regionalna i partikularna. Univerzalna pravila imaju opti domen primene obavezuju jednako sve drave. Regionalna meunarodna pravila predstavljaju konsenzus drava lanica jedne regije i najee se pod njima podrazumeva pravo regionalne meunarodne organizacije, a po nainu nastanka ta pravna pravila mogu da budu rezultat ugovora ili pak obiaja. Partikularna pravila su najueg dejstva i obuhvataju pravila koja se donose i obavezuju dve ili vie drava.

Meunarodna zajednica nema aparat dravne prinude koji bi obezbeivao primenu sankcija u sluaju povrede pravno obavezujueg ponaanja. Iza meunarodnog prava stoji dve ili vie suverenih drava i sa svojim aparatima izvrne, sudske i zakonodavne vlasti obezbeuju i proces donoenja, ali i primene pravnih pravila, pa i izvrenje sankcija, koje nije bezuslovno ni u unutranjem pravu. Sankcije u meunarodnom pravu imaju mnoge specifinosti u odnosu na one u unutranjem pravnom poretku, ali su evidentno prisutne i ispoljavaju se u politikom, ekonomskom ili oruanom obliku. Sudsku zatitu meunarodnog prava meunarodna zajednica ostvaruje putem neobavezne, fakultativne nadlenosti meunarodnih sudova koji su, kao uostalom i sudovi u dravama, samo pokuaj i nain obezbeenja nezavisne i objektivne primene prava.

U praksi pravna stanovita meunarodnih sudova esto imaju obavezujue dejstvo i na pravosudni sistem drava.

Meunarodno javno pravo je sistem pravnih pravila koja reguliu osnivanje, pravni poloaj i odnose drava, meunarodnih organizacija i drugih subjekata meunarodnog prava, kao i pravni poloaj i odnose drugih jedinki od meunarodnog interesa.

IZVORI MEUNARODNOG JAVNOG PRAVA Materijalni izvori meunarodnog javnog su drutveni odnosi koje odlikuje sukob politikih, dravnih, ekonomskih, geopolitikih ili nekih drugih interesa od znaaja za funkcionisanje i opstanak meunarodne zajednice, te ih je neophodno regulisati i usmeravati pravnim normama meunarodnog karaktera. Formalni izvor meunarodnog javnog prava je normativni izraz, odnosno konstatacija materijalno (drutvenim uslovima i meunarodnim odnosima) determinisane postojee norme. Na navedeni nain nastaju opti pravni akti meunarodnog prava, koji sadre opte pravne norme koje reguliu drutvene odnose u meunarodnoj zajednici. Formalne izvore u meunarodnom poretku stvaraju samo subjekti meunarodnog prava po strogo utvrenoj proceduri. Proces usvajanja meunarodnih akata odlikuje demokratinost postupka i jednak procesnopravni poloaj subjekata meunarodnog prava, ime se, formalno, neutraliu negativni uticaji monih subjekata meunarodne zajednice.Savremena meunarodnopravna doktrina i praksa imaju relativno jedinstven stav po pitanju hijerarhije formalnih izvora meunarodnog prava. U sutini, prihvaena je klasifikacija koju je utvrdio Statut Meunarodnog suda pravde, odredbama lana 38. koji glasi:1. Sud, ija je dunost da svoje odluke u sporovima koji su izneti pred njega donosi saglasno meunarodnom pravu, primenjuje:a) meunarodne konvencije, bilo opte, bilo posebne, koje predstavljaju pravila izriito priznata od strane drava u sporu;b) meunarodni obiaj, kao dokaz opte prakse koja je prihvaena kao pravo;

c) opta pravna naela koja priznaju prosveeni narodi;d) sudske odluke i uenja najpozvanijih strunjaka meunarodnog javnog prava razliitih naroda, kao pomono sredstvo za utvrivanje pravnih pravila.Saglasno citiranoj odredbi kao glavni izvori meunarodnog prava utvreni su meunarodni ugovori, meunarodna obiajna pravila i opta pravna naela, dok se u pomone formalne izvore ubrajaju sudske odluke i uenja najpoznatijih strunjaka za meunarodno pravo. Redosled primene glavnih formalnih izvora meunarodnog prava sainjen je shodno njihovoj utvrenoj vanosti, to znai da sudovi najpre primenjuju meunarodne ugovore, ukoliko isti postoje i mogu da se primene. U sluaju da ugovora nema, primenjuju se obiajna pravna pravila i, na kraju, opta pravna naela. Pomoni izvori prava predstavljaju mehanizme za utvrivanje znaenja pravnih pravila.Meunarodno obiajno pravo Obiaj se uglavnom definie kao drutvena norma zasnovana na dugotrajnom ponavljanju koje je prelo u naviku i dobilo karakter drutvene obaveznosti.

Ustaljena praksa ponaanja meunarodnih subjekata osnov je izgradnje obiajnih pravnih pravila.

Da bi obiaj prerastao u meunarodno obiajno pravo neophodna je pravna svest o obaveznosti obiaja.

Meunarodna obiajna pravila nastaju u praksi drava, meunarodnih organizacija i drugih subjekata meunarodnog prava, kada oni steknu obaveznost, a sa ciljem da pravno urede konkretne meunarodne odnose.Ovakav stav o meunarodnom obiajnom pravnom pravilu prihvatio je i Statut Meunarodnog suda pravde sa ne ba najsrenijom jezikom formulacijom da se meunarodni obiaj odreuje kao dokaz opte prakse prihvaene kao pravo.Statut Meunarodnog suda pravde je meunarodnom obiaju dao status izvora meunarodnog prava.Pri tom je zasigurno imao u vidu da se radi o najstarijem i dugo godina unazad jedinom izvoru meunarodnog prava, koji je, uz to, specifinost samo meunarodnog prava. Ovaj opteusvojeni pojam meunarodnih obiajnih pravila sadri i objektivni ili materijalni i subjektivni ili psihiki supstrat. Materijalni elemenat je sadran u optoj praksi, a subjektivni u psihikom poimanju obaveznosti meunarodnih subjekata. Praksa drava i meunarodnih organizacija ispoljava se kroz delatnost i ponaanja dravnih odnosno organa meunarodnih organizacija.

Da bi ta ponaanja subjekata meunarodnog prava dobila epitet opta ona moraju da budu prihvaena od veine lanica meunarodne zajednice kroz jednoobrazno i sukcesivno ponavljanje istog spoljnjeg akta u odreenim meunarodnim okolnostima.

Pri tom, optost ili univerzalnost ne zahteva uniformno prihvatanje pravila od apsolutno svih subjekata, ve od pretenog broja u kontinuiranom periodu.

Naravno, pri tom treba imati u vidu prostorno vaenje meunarodnog obiajnog prava i podelu obiaja po ovom kriterijumu. Sa aspekta vaenja obiajnih pravnih pravila, razlikuju se opti ili univerzalni obiaji i partikularni meunarodni obiaji.

Dok univerzalni meunarodni obiaji imaju globalni domen primene i vae za celu meunarodnu zajednicu, partikularni obiaji se dele na regionalne i lokalne.

Regionalno meunarodno obiajno pravo vezano je samo za praksu ogranienog broja drava koje imaju za cilj ostvarivanje odreenih zajednikih interesa i, po pravilu, za odreeni geografski region.

Za razliku od regionalnog lokalna obiajna pravila primenjuju se u odnosima izmeu dve drave.

Opta pravna naela U klasifikaciji glavnih formalnih izvora meunarodnog prava tree mesto, iza ugovornog prava i meunarodnih obiajnih pravila, zauzimaju opta pravna naela. Ovaj status dao im je Statut Meunarodnog suda pravde, koji predvia da sporove koji su podneti Sudu reava saglasno meunarodnom pravu i primenjuje i opta pravna naela priznata od civilizovanih naroda. Pomenutim Statututom odreen je i redosled primene izvora, pa opta pravna naela Meunarodni sud primenjuje tek ukoliko nema meunarodnih ugovornih i obiajnih pravila. Stanovita pravnih teoretiara u pogledu odreivanja pojma optih pravnih naela nisu jedinstvena.

Jedni prihvataju veoma iroku formulaciju i pod optim pravnim naelima podrazumevaju najoptije pravne principe koji su zajedniki svim vrstama prava (meunarodnom, transnacionalnom i supranacionalnom), kao i razvijenim pravnim sistemima drava bez obzira na oblik civilizacije kojoj pripadaju.

Shvatanje koje u naoj pravnoj teoriji dominira ini nam se prihvatljivije, jer odvaja opta pravna naela i naela meunarodnog prava.

Naela meunarodnog prava treba da budu rezultat volje meunarodne zajednice koja se izraava kroz ugovorno ili, pak, obiajno pravo.

Oba ova izvora imaju primat u primeni prilikom reavanja sporova od strane Meunarodnog suda pravde u odnosu na opta pravna naela.

Svrha primene optih pravnih naela iz unutranjeg pravnog sistema je u popunjavanju pravnih praznina, kojih je meunarodno pravo, ali i praksa, u momentu donoenja Statuta Meunarodnog suda pravde bilo prepuna, s obzirom da se radi o savremenoj pravnoj grani sa veoma kratkom tradicijom.

Prilikom primene optih pravnih naela Meunarodni sud pravde e, od strane u sporu koja je njihovu primenu traila, zahtevati da taj pravni princip vai kao opte pravno naelo u pretenom broju drava koje pripadaju razliitim pravnim sistemima (evropskom ili kontinentalnom, muslimanskom, anglosaksonskom). Upravo na naj nain se tumai i sintagma priznata od civilizovanih naroda iz Statuta Meunarodnog suda pravde, to potvruje da se pod optim pravnim naelima podrazumevaju pravila koja odraavaju osnovne pojmove prava i pravde koje mora imati i potovati svaki pravni sistem bez obzira na drutveno-istorijsku samosvojnost, kulturnu tradiciju i religijsko opredeljenje.

U opta pravna naela ugraene su univerzalne drutvene i pravne vrednosti i principi, koji su sadrani u svim pravnim sistemima u svetu.

Sudska praksa i doktrina Sudska praksa i doktrina najpozvanijih strunjaka javnog prava raznih naroda predstavljaju pomoni izvor meunarodnog prava, odnosno pomono sredstvo za utvrivanje pravnih pravila.Ova kao i odredba Statuta koja kae da odluka Suda ima obaveznu snagu samo prema strankama u sporu i u odnosu na taj sluaj, upuuje da je meunarodno pravo prihvatilo evropsko kontinentalno pravno stanovite, a ne anglosaksonsko prava, u pogledu uloge i mesta sudske prakse u stvaranju pravnih pravila.

Pod sudskom praksom u meunarodnom pravu podrazumevaju se odluke Meunarodnog suda pravde, arbitranih sudova, a u novije vreme, i drugih regionalnih ili specijalizovanih meunarodnih, pa ak i nacionalnih sudova po meunarodnim pitanjima. Kao formalni supsidijarni izvor meunarodnog prava, najvei znaaj imaju odluke Meunarodnog suda pravde, koji je svoju sudsku praksu nastavio na svom prethodniku Stalnom sudu meunarodne pravde. Autoritet Meunarodnog suda pravde proizilazi iz injenice da se radi o glavnom sudu organizacije Ujedinjenih nacija, te da u njegov sastav ulaze najpoznatiji pravnici iz svih poznatih pravnih sistema drava sveta.Uloga teorije u tumaenju pravnih propisa kao izvora meunarodnog prava daleko je manja nego sudske prakse. Doktrinarni stavovi istaknutih pravnika u vreme neizgraenog sistema meunarodnog prava i siromane sudske prakse u ranijem periodu bili su autoritativan izvor izgradnje i tumaenja pravnih pravila. Danas se doprinos teorije ispoljava kroz doktrinarnu sistematizaciju i tumaenje novih pravnih pravila pozitivnog meunarodnog prava, ali i na uticaj na institucije koje rade na izradi nacrta konvencija, kakve su Institut za meunarodno pravo ili, pak, Komisija za meunarodno pravo Ujedinjenih nacija.

MEUNARODNI UGOVORINajbrojniji i, svakako, jedan od najznaajnijih izvora meunarodnog prava, koji i u proceduralnom smislu omoguava autonomiju volje meunarodnih subjekata predstavlja meunarodni ugovor. Preko ugovora se na transparentan nain promovie i regulie i meunarodna saradnja koja se, generalno, odvija na principima koji vae i u unutranjem pravu. Ipak, specifinosti meunarodnih ugovora, subjekti zakljuivanja, ratifikacija, nain primene i najvei broj drugih pitanja koja su kroz neujednaenu primenu izazivala nedoumice, razreena su kroz kodifikaciju ugovornog prava i donoenjem Konvencije o ugovornom pravu usvojene u Beu 1969. godine. Konvencija o ugovornom pravu odnosi se samo na ugovore koji zakljuuju drave kao subjekti meunarodnog prava pro futuro, a da pri tom ni sva pitanja, poput klauzule najpovlaenije nacije, nisu istom regulisana.Meusobna ugovorna saradnja drava i meunarodnih organizacija regulisana je posebnom Konvencijom o pravu ugovora izmeu drava i meunarodnih organizacija ili meunarodnih organizacija usvojenoj na konferenciji koju su sazvale UN u Beu 1986. godine.

Meunarodni ugovor predstavlja pravni akt, proizvod saglasnosti volja dvaju ili vie subjekata meunarodnog prava, izraene preko nadlenih organa u cilju stvaranja recipronih prava i obaveza. Slinu definiciju meunarodnog ugovora sadri i Beka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine.U meunarodnoj praksi je uobiajena pisana, pa ak i sveana forma u kojoj se ugovori zakljuuju. Meutim, stav i meunarodne teorije, a takoe i prakse, je da meunarodni ugovori proizvode pravne posledice i ako su zakljueni i u usmenoj formi, pa ak i preutno, to govori da se odredbe Konvencije o obaveznoj pismenoj formi ne tumae i primenjuju. Slobodno izraena i izriita saglasnost meunarodnopravnog subjekta uslov je punovanosti ugovora. Ugovori kod kojih izraena volja stranaka ne odgovara njihovoj stvarnoj volji mogu da budu uzrok apsolutne ili relativne nitavosti tih ugovora. Mane volje koje su razlog apsolutne nitavosti ugovora su prinuda izvrena nad ovlaenim predstavnikom drave ili prinuda izvrena nad samom dravom ugovornicom. Mane volje koje mogu da budu uzrok relativne nitavosti ugovora su zabluda, prevara i korupcija predstavnika drave i one mogu da budu razlog nitavosti samo ako se oteena strana na nju pozove.

U navedenim sluajevima primenjuje se analogija iz unutranjeg prava, ali ista mora da uvai specifinosti grane prava u kojoj se primenjuje.Vrste meunarodnih ugovora S obzirom na broj ugovornih strana u postupku zakljuenja ugovora razlikujemo dvostrane (bilateralne) i viestrane ili multilateralne ugovore.

I dok su bilateralni ugovori rezultat saglasnosti volja dve ugovorne strane, multilateralni sporazumi kao uesnike imaju tri ili vie strana ugovornica.

Da bi ugovor dobio epitet meunarodnog pravnog izvora sve ugovorne strane moraju imati status subjekta meunarodnog prava.

Meunarodni ugovori se zakljuuju izmeu tano utvrenog broja ugovornih strana, koje i obavezuju. U zavisnosti od injenice da li su originarne ugovorne strane dozvolile pristupanje novih, naknadnih, ugovornih strana postojeem ugovoru razlikujemo otvorene ugovore (gde je dozvoljena mogunost pristupa) i zatvorene ugovore (gde je osnovnim tekstom ugovora zabranjeno pravo pristupanja stranama koje nisu uestvovale u njegovom donoenju). Postoje u praksi i tzv. poluotvoreni ugovori, gde je za pristupanje novih strana ugovornica potrebna saglasnost origiranarnih ugovornih strana.Sa obzirom na injenicu teritorijalnog vaenja meunarodne ugovore delimo na generalne, ili opte, i regionalne. Meunarodno pravno dejstvo generalnih ugovora ima opti domen primene (u principu vai za celu meunarodnu zajednicu), dok regionalni sporazumi vae za drave jednog regiona u svetu. Prema sadraju predmeta i odnosa koje reguliu meunarodni ugovori mogu biti: politiki, ekonomski, administrativni, graansko-pravni, tehniki, ugovori proceduralnog karaktera... U okviru ovako iroko definisanog predmeta mogue su dalje klasifikacije ugovora koje diktira navedena vrsta drutvenih odnosa. Ovoj vrsti ugovora ne pripadaju tzv. politiki sporazumi, za koje jedan broj pravnih pisaca smatra da ih drave zakljuuju sa namerom da se njima obavezu politiki ili moralno, ali ne i pravno. S obzirom na organizaciju i nain donoenja odluka drava, posebno u meunarodnom optenju, ali i jurisprudenciju Meunarodnog suda pravde, koja i usmeno iznete stavove ovlaenih predstavnika drava uzima kao zvanine, jasno je da ovakav stav nema uporite u meunarodnom pravu, te da nema pravno neobavezujuih ugovora.Naziv U meunarodnopravnom optenju uobiajen i najei naziv za sporazume subjekata je meunarodni ugovor. On se upotrebljava kada su predmet sporazuma trgovinski poslovi i kada se radi o osnivakom aktu meunarodnih organizacija. Termin konvencija upotrebljava se kao oznaka meunarodnih akata kojima se stvaraju meunarodna pravna pravila opteg karaktera (Beka konvencija o diplomatskim odnosima, Beka konvencija o konzularnim odnosima, Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova...). Izraz pakt treba da naglasi sveani karakter meunarodnog sporazuma, koji uz to ima i izraenu politiku dimenziju (Pakt Drutva naroda, Brijan-Kelogov Pakt...). U istom smislu koristi se i izraz povelja.Meunarodni ugovori koji za predmet imaju regulisanje odnosa ekonomskog, tehnikog, finansijskog, humanitarnog, pa i vojnog karaktera nazivaju se meunarodnom saobraaju sporazumima.

Naziv deklaracija se koristi kada se govori o jednostranom pravnom aktu, ali i o ugovoru u kom se izlau zajednika politika shvatanja, pa ak i pravna naela.

Termin protokol se koristi za meunarodne sporazume kojim se menjaju ili dopunjuju meunarodni ugovori, te se upotrebljava kao dopunski ugovor.

U meunarodnoj komunikaciji termin kompromis koristi se za one sporazume koji kao nain reavanja eventualnih sporova predviaju arbitrau. Meunarodni sporazum kojim se neko aktuelno pitanje reava sporazumom koji ima prelazni, odnosno privemeni karakter, naziva se modus vivendi. Sporazumi koje zakljuuje Sveta stolica sa treim dravama, a koje za predmet imaju regulisanje statusnog poloaja Katolike crkve nazivaju se konkordati.

Pored navedenih sinonima, koji kao to je reeno, imaju svoju primenu u specifinim meunarodnim odnosima koje reguliu, u meunarodnom saobraaju se koriste jo i termini kartel, finalni akt, generalni akt, pactum de contrahendo...STRUKTURA TEKSTA UGOVORAMeunarodnim pravom nije utvrena struktura ugovora koji se zakljuuju.

Meunarodna praksa uglavnom je definisala sastavne delove koje ugovori sadre.

U kompoziciji ugovora danas razlikujemo: naslov, uvodni deo ili preambulu, dispozitivni deo i prelazne ili zavrne odredbe.

Identifikacija meunarodnih ugovora vri se pomou naslova, koji moe da bude zavaninog ili nezvaninog karaktera. Zvanini naziv odreuje najpre vrstu ugovora (povelja, konvencija, deklaracija, protokol), a potom i njegov predmet tj. odnose koje regulie (na primer Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije).

Nezvanini nazivi daju se onim ugovorima koji nemaju naziv u izvornom tekstu, a najee su u pitanju ugovori zakljuen i razmenom nota ili usmeni sporazumi.

Uz naslov obino ide i datum zakljuenja ugovora, a esto i imena ugovornih strana.

Uvodni deo ili preambula ugovora sadri ciljeve koje stranke ele da postignu i motive koji su ih rukovodili da pristupe zakljuenju ugovora. Uobiajena je praksa da se u uvodu bilateralnih ugovora navode i imena punomonika strana ugovornica, a u novije vreme i objanjenje izraza koji se koriste u daljem tekstu ugovora, koje se mogu nai i u centralnom delu ugovora.

Prava i obaveze ugovornih strana konstatovane su u najvanijem centralnom ili dispozitivnom delu ugovora.

Dispozitivne odredbe grupisane su u lanove, a kod obimnijih ugovora lanovi su grupisani u odeljke, delove i glave.

Prelazne ili zavrne odredbe sadre opta pravila vezana za stupanje na snagu i funkcionisanje ugovora. Njima se precizira stupanje na snagu ugovora, postupak izmena i dopuna, stavljanje rezervi, prestanak vaenja ugovora, broj primeraka ugovora, nain reavanja sporova... Zavrne odredbe sadre vreme i mesto zakljuenja ugovora, i potpise ovlaenih predstavnika strana ugovornica.

Uobiajeno je da tekst meunarodnog ugovora bude sadran u jednom dokumentu, premda praksa poznaje i sluajeve da ugovor bude sadran u vie dokumenata. Pored standardnog u praksi se pojavljuju i ugovori u uproenoj formi poput razmene nota, memoranduma o saglasnosti.

Odabir jezika za zakljuenje ugovora autonomno je pravo ugovornih strana. Kada se radi o bilateralnim ugovorima isti se zakljuuje, po pravilu, na jezicima ugovornih strana, a ponekad i na (diplomatskom) jeziku tree drave kao treem ili jedinom. Kada je u pitanju multilateralni ugovor on se zakljuuje na jednom ili vie diplomatskih jezika. Za viestrane ugovore koji se sklapaju u okviru Ujedinjenih nacija koriste se arapski, kineski, panski, engleski, francuski i ruski jezik. Kod ugovora koje zakljuuju meunarodne organizacije izmeu sebe ili sa treom dravom koristi se jedan od diplomatskih jezika.Navedena pravila o jeziku zakljuivanja meunarodnih ugovora konstituisana su kroz vekovnu praksu meunarodnog optenja.Treba rei da se u kasnom srednjem veku kao nezvanini diplomatski jezik koristio latinski, pa odmah potom francuski, a u XX veku engleski jezik. Ugovorne strane Epitet meunarodnog ugovora imaju samo oni ugovori koje su zakljuili subjekti meunarodnog prava. Ugovorna sposobnost suverenih drava i njihov status meunarodnog subjekta nikad nije dovoena u pitanje, a stipulacijom svaka drava ima sposobnost da sklapa ugovore predviena je kao pravno pravilo Bekom konvencijom o ugovornom pravu iz 1969. godine.U praksi je dosta nedoumica izazvalo pitanje da li ugovornim kapacitetom raspolau i federalne jedinice jedne sloene drave. Nacrt Konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine je predvideo odgovor na dilemu, ali isti nije postao deo vaee Konvencije.

Odredba iz Nacrta da drave lanice federalnog saveza mogu imati sposobnost sklapanja ugovora ako se na tu sposobnost pristaje u saveznom ustavu i u granicama u njemu propisanim, postala je opte pravno naelo. Drugom Bekom konvencijom o ugovornom pravu iz 1986. godine meunarodnopravni subjektivitet dat je i meunarodnim organizacijama. Pravni osnov ugovorne sposobnosti meunarodnih organizacija je akt o osnivanju ili ustavni akt, to potvruje tezu da je ugovorna sposobnost meunarodne organizacije izvedenog karaktera. Ovakav stav potvruje i jurisprudencija Meunarodnog suda pravde ...meunarodne organizacije su subjekti meunarodnog prava koje, za razliku od drava, ne uivaju optu nadlenost. Meunarodne organizacije odreuju se naelom specijalnosti, tj. drave koje su ih osnovale daju im odreena ovlaenja ije su granice odreene funkcijom zajednikih interesa, a promicanje kojih su im te drave poverile.

Prema tome, osnivakim aktom ili statutom meunarodne organizacije imaju ogranien ugovorni kapacitet.

Ali dok ograniena ugovorna sposobnost meunarodne organizacije deluje erga omnes, ugovorna sposobnost ustanika u nekom oruanom sukobu vai samo u odnosu na dravu koja ih je priznala. Proces zakljuivanja meunarodnih ugovora Sklapanje meunarodnih ugovora je, obzirom na znaaj subjekata pregovaranja i vanost odnosa koji su predmet sporazumevanja, po pravilu dugotrajan i sloen postupak koji treba da dovede do saglasnosti volja ugovornih strana. Praksa meunarodnog optenja poznaje, po sloenosti procedure, dva naina sklapanja ugovora i to: pojednostavljeni i sloeni postupak.Jednostavna procedura zakljuivanja ugovora sastoji se u razmeni isprava ili nota ugovornih strana, koje putem istih za rezultat imaju saglasnost volja za zakljuenje ugovora. Tako se sklopljen ugovor sastoji iz vie meusobno povezanih isprava, odnosno iz ponude jedne ugovorne strane i bezrezervnog prihvata istovetne ponude od strane druge ugovornice sa izraenom namerom da sporazum proizvede meunarodnopravne posledice.

Na ovaj nain, razmenom nota, u praksi se najee zakljuuju ugovori izmeu drava i meunarodnih organizacija.

Zakljuivanju ugovora razmenom nota po pravilu prethode pregovori koji treba da dovedu do usaglaavanja teksta sporazuma.

Ugovorom sklopljenim razmenom nota ugovorne strane mogu predvideti ratifikaciju kao nain izraavanja pristanka na preuzete meunarodne obaveze radi vezivanja ugovorom.Sloeni postupak ili potpuna procedura sklapanja meunarodnih ugovora sastoji se od dve faze: izrade teksta ugovora i davanja pristanka radi vezivanja ugovorom. Izrada teksta ugovora odvija se, opet, kroz pregovore, usvajanje teksta i overavanje teksta.

Pregovori su pretpostavka svake saglasnosti volja i osnov nastanka meunarodnih ugovora. Pregovore u ime meunarodnih subjekata vode posebno ovlaena lica.

Unutranjim propisima najvie pravne snage poslovi zastupanja drave povereni su efu drave, predsedniku vlade i ministru inostranih poslova, te otuda, njima nije potrebno podnoenje posebnog punomoja za zastupanje drave u meunarodnim odnosima, koje se odnose na zakljuenje ugovora. Ovlaenja u procesu usvajanja meunarodnih ugovora ex officio imaju i efovi diplomatskih misija u pregovorima sa dravom u kojoj su akreditovani i predstavnici drave na meunarodnoj konferenciji ili kod meunarodne organizacije.

Granice ovlaenja i lica koja zastupaju meunarodne organizacije propisane su njihovim osnivakim aktima.

Pored navedenih lica dravu u procesu meunarodnog pregovaranja mogu, na osnovu punomoja koje je izdao nadleni organ drave, zastupati i druga lica.

U sluaju da opunomoeno lice prekorai ovlaenje iz punomoja ugovor e biti nitavan izuzev ukoliko ga drava naknadno ne potvrdi. Proces pregovaranja obuhvata raspravu o cilju i predmetu ugovora, te pravima i obavezama ugovornih strana, a zavrava se usvajanjem teksta ugovora. Usvajanje teksta ugovora vri se jednoglasnim pristajanjem svih drava koje su uestvovale u njegovoj izradi, osim kada se isti usvaja na meunarodnoj konferenciji, kada je dozvoljena dvotreinska ili neka druga dogovorena veina strana ugovornica. Verodostojnost i konanost teksta ugovora overava se od strane uesnica saglasno njihovom dogovoru, a ukoliko njega nema overa se vri potpisom, potpisom ad referendum ili parafom teksta ugovora ili zavrnog akta konferencije od strane predstavnika tih drava. Posle overe ili autentifikacije tekst ugovora vie se ne moe menjati. Overa teksta ugovora potpisivanjem predstavlja naelnu spremnost ugovorne strane za potpis ugovora.

Sa druge strane overa teksta ugovora potpisom ad referendum proizvodi dejstvo tek kada ga potvrdi vlada, a slian postupak je predvien i kod overe ugovora u celini ili svake stranice pojedinano parafom.

Sva tri naina overe teksta ugovora (potpisivanjem, potpisom ad referendum i parafom) mogu istovremeno biti i in konanog potpisivanja ugovora. To svojstvo imae akt potpisivanja kod overe teksta ugovora, ukoliko je to predvieno samim ugovorom, ukoliko proizilazi iz punomoja predstavnika ugovornica i ukoliko je to bilo dogovoreno u postupku pregovora.

Isti efekat konanog potpisivanja ugovora imae i overa teksta ugovora putem potpisa ad referendum, kada drava ugovornica to potvrdi, a parafiranje teksta vaie kao potpis ugovora, ako se utvrdi da su se drave koje su uestvovale u pregovorima tako dogovorile. RATIFIKACIJA Etimoloki ratifikacija, izraz novolatinskog porekla, oznaava saglasnost odnosno potvrivanje. U kontekstu procesa zakljuivanja meunarodnih ugovora ratifikacija predstavlja zavrni konstitutivni akt ugovorne procedure. U materijalnom smislu ona predstavlja izjavu volje drave da prihvata obavezu preuzetu potpisivanjem meunarodnog ugovora. Pojedini pravni pisci elemente pojma ratifikacije u smislu dananjeg meunarodnog prava nalaze u drevnom Egiptu i starom Rimu, ali prvi meunarodni ugovor koji sadri odredbe o obavezi ratifikacije je iz 561. godine i zakljuen je izmeu vizantijskog cara Justinijana i persijskog cara Kosroesa.

U doba apsolutistikih monarhija ratifikacija je bila obavezna i bila je izraz apsolutne vlasti suverena, koji je obaveznim formalnim aktom verifikovao rad pregovaraa koji su u njegovo ime zakljuivali ugovor. Kao zavrni deo procedure meunarodnog ugovaranja ratifikacija mora da bude ugovorena. To je, uostalom, predvieno i Konvencijom o ugovorom pravu gde se pristanak drave da bude vezana ugovorom izraava putem ratifikacije: 1) ako ugovor predvia da se pristanak izrazi ratifikacijom; 2) ako je na drugi nain utvreno da su se drave koje su uestvovale u pregovorima dogovorile da je potrebna ratifikacija; 3) ako je predstavnik te drave potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije; ili 4) ako namera te drave da potpie ugovor pod rezervom ratifikacije proizilazi iz punomoja njenog predstavnika ili je izraena u toku pregovora. Ratifikacija je, prema tome, elemenat dispozitivnog karaktera, a svoju obaveznost crpi iz ugovora. Ratifikacija deluje pro futuro i nema retroaktivno dejstvo. Ugovor, po pravilu, stupa na snagu ratifikacijom izuzev ukoliko samim ugovorom nije precizirano da stupa na snagu potpisivanjem. Drava ima suvereno pravo da ugovor ili ratifikuje ili pak odbije njegovu ratifikaciju. Uslovna ratifikacija po pravilu nije dozvoljena iako je u meunarodnoj praksi bilo sluajeva uslovne ratifikacije.

Procesom ratifikacije, koji ima svoju unutranju i spoljnu komponentu, po pravilu, zakljuuju se ugovori od najveeg interesa za dravu. Unutranjim zakonodavstvom drava propisuju se organi nadleni za ratifikaciju meunarodnih sporazuma. Praksa iz vremena apsolutnih monarhija da meunarodne ugovore ratifikuje iskljuivo ef drave danas je zadrana samo u nekoliko drava (Saudijska Arabija, Jordan, Maroko i Vatikan). U najveem broju savremenih drava proces ratifikacije poveren je zakonodavnom telu. U Republici Srbiji organ zaduen za ratifikaciju meunarodnih ugovora je Narodna skuptina. U pravu nekih drava (SAD, Velike Britanije, Italije) predvieno je da ratifikaciju vri ef drave, a da se za izvesne kategorije ugovora zahteva prethodno odobrenje parlamenta.Ratifikacioni dokument u ime drave potpisuje ef drave, kao pisani akt koji se u sluaju bilateralnih sporazuma razmenjuje sa drugom dravom ugovornicom i sadri konstataciju o prihvatu istog i prava i obaveza koje proizilaze iz njega. Kod multilateralnih ugovora usvojenih u meunarodnoj organizaciji ratifikacioni dokument sadri naziv ugovora, datum donoenja i opis priloga i deponuje se u organizaciji ili dravi donoenja. Poto je za stupanje na snagu viestranih ugovora neophodan odreen broj ratifikacija, depozitar je u obavezi da sa prijemom poslednje neophodne ratifikacije obavesti zemlje potpisnice o stupanju na snagu ugovora. U zakonodavstvu Srbije u nadlenosti Predsednika Srbije je ovlaenje za izdavanje i potpisivanje ratifikacionog dokumenta.Prihvatanje, odobravanje i pristupanje Razlozi praktinosti i jednostavnosti uveli su u meunarodnu praksu, pored ratifikacije, jednostavnije forme pristanka na posledice usvajanja meunarodnih ugovora. Prihvatanjem ugovora (akcesija) drave izraavaju pristanak na obaveze iz ugovora, a sam prihvat je mogu ukoliko je predvien ugovorom ili dogovoren na neki drugi nain. Instrument o prihvatu ugovora izdaje ef vlade ili ministar inostranih poslova po proceduri koja je bra i jednostavnija od ratifikacije, na koju veoma podsea ako izdavanju akta o prihvatanju ugovora prethodi potpisivanje ugovora. Sa druge strane, in prihvata ugovora ima dosta slinosti sa pristupanjem ugovoru, ukoliko je prihvatanje ugovora radnja koja prethodi potpisivanju ugovora. Odobravanje ugovora kao nain obavezivanja drave meunarodnim dunostima relativno je nova ustanova zavrnog ina zakljuenja ugovora prisutna u meunarodnoj praksi poslednjih pola veka.

Meunarodni ugovor odobrava vlada svojim aktom, pa je i postupak odobravanja prostiji i znatno bri nego ratifikacija.

Akt odobrenja moe da prethodi potpisivanju, ali i usledi posle potpisivanja meunarodnog ugovora.

Ukoliko akt vlade sledi posle potpisivanja ugovora njime mogu da budu naknadno odobrena prekoraenja ovlaenja njenog predstavnika pri potpisivanju ugovora.

Pristupanje ugovoru je izraz pristanka drave ili meunarodne organizacije na ugovor u ijem sklapanju nije uestvovala kao ugovorna strana, ili pak jeste uestvovala, ali ga nije u predvienom roku prihvatila.

Konvencija o ugovornom pravu predvia pristupanje drave ugovoru u tri sluaja: 1) ako ugovor predvia da ovaj pristanak moe ta drava da izrazi putem pristupanja; 2) ako je na drugi nain utvreno da su se drave koje su uestvovale u pregovorima dogovorile da ta drava moe da izrazi pristanak putem pristupanja; ili 3) ako su se sve lanice docnije dogovorile da ta drava moe da izrazi ovaj pristanak putem pristupanja.

Takozvanim zatvorenim ugovorima nije predvieno pristupanje treih drava ili je, pak, izriito zabranjeno.

U zatvorene ugovore spadaju dvostrani i viestrani ugovori iji je predmet regulisanja ogranien na ugovorne strane.

Dakle, samo naknadnim dogovorom ili promenom ugovora drava potpisnica trea drava moe da pristupi ugovoru.

Kod poluotvorenih ugovora, kakvi su, recimo, ugovori koji se sklapaju u okviru regionalnih organizacija mogu je naknadan pristup samo drava iz toga regiona.Zajedniko i za zatvorene i poluotvorene ugovore je da je proces pristupanja ugovoru vezan za injenicu da je pomenuti ugovor stupio na pravnu snagu. Kod otvorenih ugovora, iji je cilj da se artikulie volja meunarodne zajednice i da im pristupi to vei broj drava, tree drave mogu istim pristupiti i pre stupanja na snagu navedenih ugovora.

Takva je situacija sa univerzalnim ugovorima sklopljenim, primera radi, u okviru Ujedinjenih nacija, kojim slobodno mogu pristupiti sve drave lanice OUN.

Pristup ovim ugovorima dozvoljen je dravama lanicama regionalne meunarodne organizacije ili ostalim dravama u regionu (evropskim zemljama za ugovore koje se sklapaju u Savetu Evrope primera radi).

Pristupanje meunarodnim ugovorima se moe izvriti jednostranim i dvostranim aktom. Kod zatvorenih i poluotvorenih ugovora proces pristupanja se obavlja u formi dvostranog pravnog akta sporazuma o pristupanju koji se zakljuuje izmeu strana ugovornica i drave koja pristupa.

Ukoliko trea drava pristupa univerzalnom ugovoru proces pristupanja se odvija jednostranim aktom.

Odluku i akt o pristupanju donosi organ drave u ijoj je nadlenosti ratifikacija meunarodnih ugovora i isti dostavlja depozitaru ugovora, koji o injenici pristupanja obavetava sve ugovornice.

Stupanje na snagu ugovora Meunarodni ugovor stupa na snagu na nain i u vreme koji su utvreni njegovim odredbama ili sporazumno izmeu drava koje su uestvovale u pregovorima.

Ukoliko ugovor ne sadri takve odredbe ili nema sporazuma pregovaraa, ugovor stupa na snagu kada sve drave koje su uestvovale u pregovorima daju svoj pristanak za obavezivanje ugovorom.

Drava koja je naknadno izrazila pristanak da bude obavezana ugovorom koji je ve stupio na pravnu snagu, svoje obaveze prema tom ugovoru preuzima od datuma pristupanja ugovoru ukoliko nije drugaije odreeno.Viestrani meunarodni ugovori esto svoje stupanje na snagu uslovljavaju ratifikacijom odreenog broja drava. Univerzalni paktovi o ljudskim pravima svoje stupanje na snagu uslovili su ratifikacijom 35 drava, dok je Konvencija o pravu mora svoje stupanje na snagu uslovila ratifikacijom 60 drava i protekom od jedne godine od 60. ratifikacije. I pre stupanja na snagu, a odmah po usvajanju teksta ugovora, primenjuju se odredbe ugovora koje reguliu overavanje teksta, davanje pristanka drava da budu obavezane ugovorom, nain i datum stupanja na snagu, rezerve, funkcije depozitara, a takoe i sva ostala pitanja koja se nuno postavljaju pre stupanja ugovora na snagu.Osnovno je pravilo da se ugovor u celosti primenjuje od dana stupanja na snagu. Konvencija o ugovornom pravu predvia da se ugovor ili njegov deo mogu privremeno primenjivati i pre stupanja na snagu, ako je to ugovorom predvieno ili ako su se drave koje su uestvovale u pregovorima dogovorile na drugi nain. Privremena primena ugovora ili njegovog dela prestaje prema dravi ugovornici ukoliko nije drugaije predvieno, kada ta drava obavesti ostale ugovorne strane o svojoj nameri da ne postane lanica ugovora.Odredbama ugovora ili na drugi nain ugovorne strane mogu da odrede depozitara iji je zadatak da obezbedi uvanje originalnog teksta ugovora, punomoja uesnika, prima potpise ugovora i sve instrumente i saoptenja u vezi sa tim ugovorom. U ulozi depozitara mogu da se nau jedna ili vie drava ili meunarodna organizacija, odnosno njen sekretarijat. Meunarodni ugovori se, analogno donetim propisima u unutranjem pravu, objavljuju.

Jo Paktom o Drutvu naroda bila je predviena obaveza prijave, odnosno registracije ugovora u Sekretarijatu Drutva koji je iste objavljivao, kao uslov njegove punovanosti. U suprotnom, sankcija za neregistrovanje je bila neobaveznost ugovora.

Sline odredbe sadri i Povelja Ujedinjenih nacija koja predvia obavezu registracije ugovora kod Sekretarijata OUN, pa njegovo objavljivanje.

Na meunarodni ugovor ili sporazum koji nije registrovan u Sekretarijatu nijedan lan UN nee se moi pozvati ni pred jednim organom Organizacije UN.Rezerve na ugovore Pod rezervom se podrazumeva jednostrana formalna izjava kojom drava eli da iskljui ili izmeni pravno dejstvo nekih odredaba ugovora u pogledu primene na tu dravu.

Drava rezervu daje prilikom potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja ili odobravanja ugovora ili prilikom pristupanja tom ugovoru.

Rezerva na ugovor je, dakle, jednostrani akt drave kojim ona dovodi u pitanje primenu nekih odredbi meunarodnog ugovora.

Iako to Konvencija o ugovornom pravu eksplicitno ne navodi i ona posredno institut rezervi vezuje za viestrane ugovore.

Jer, rezerva podneta na dvostrani ugovor znaila bi odbijanje istog i novu ponudu za produetak pregovora, pa se otuda u meunarodnoj doktrini kao apsolutno preovlaujui stav podnoenje rezervi vezuje sa multilateralne ugovore.

Uvoenje pojma rezervi u meunarodno ugovorno pravo je, na prvi pogled, cotradictio in adjecto.

Jer davanje rezervi na ugovore uvodi nesklad u jednoobrazan nain regulisanja i uslonjava odnose u meunarodnoj zajednici ali, sa druge strane, daje dravama ansu da kroz ustanovu rezervi prihvate multilateralne ugovore koji im u celosti ne odgovaraju te na taj nain unaprede meunarodne odnose i omogue iru primenu meunarodnog prava. Stavljanje rezervi, shodno lanu 19. Konvencije o ugovornom pravu, dozvoljeno je izuzev u tri sluaja: 1) ako je zabranjeno ugovorom; 2) ukoliko dozvoljava samo odreene rezerve; i 3) ukoliko je rezerva nespojiva sa predmetom i ciljem ugovora.

U meunarodnoj ugovornoj praksi rezerve na ugovor drava podnosi kada eli da ogranii teritorijalnu primenu ugovora (tzv. kolonijalne klauzule kada se iskljuuju iz primene ostrva odnosno ranije kolonije ili podruija slobodnih carinskih zona) ili kada iz primene savezna drava eli da iskljui federalnu jedinicu (tzv. federalne klauzule).Da bi rezerva na multilateralni ugovor proizvela pravna dejstva potrebno je da druge ugovorne strane izriito ili preutno daju svoju saglasnost na rezervu. Ukoliko je viestrani ugovor sa ogranienim brojem drava da bi rezerva proizvodila dejstvo sa njom treba da se saglase sve drave.

Ukoliko je, pak, u pitanju multilateralni ugovor sa veim brojem drava podneta rezerva delovae na drave koje su istu prihvatile na bazi uzajamnosti, a ne i na drave koje su izjavile prigovor na rezervu.

I rezerva i prigovor na rezervu zahtevaju jasnu definiciju i pisanu formu i dostavljaju se svim ugovornim stranama.

Ukoliko je rezerva izneta na osnivaki akt meunarodne organizacije proizvela pravne posledice mora biti prihvaena od nadlenog organa te organizacije.

Izvrenje i dejstvo ugovora Iz konstatacije da je ugovor saglasnost volja i zakon za ugovorne strane proizilazi jedno od osnovnih naela prava uopte, a posebno ugovornog pacta sunt servanda (ugovori se moraju potovati). Znaaj ovog naela je takav da je ono postalo obiajno pravilo opteg meunarodnog prava, a i odrednica Konvencije o ugovornom pravu koja kae: Svaki ugovor na snazi vezuje lanice i one treba da ga dobronamerno izvravaju.U izvravanju ugovora koji su na snazi i preuzetih obaveza drave treba da postupaju u skladu sa dobrim namerama (bona fides). Razlog za neizvrenje preuzetih obaveza iz meunarodnog ugovora moe da bude via sila, nuda ili faktika nemogunost izvrenja. Razlog za neizvrenje obaveza po meunarodnom ugovoru ne mogu da budu pravila unutranjeg prava, jer je pretpostavka da se pre vezivanja ugovorom vodilo rauna o nacionalnim interesima i eventualnim ustavnim ogranienjima.

Ugovori pravne posledice proizvode samo za ugovorne strane, a za tree drave samo u sluaju da je ona saglasna sa tim ugovorom.

Naelno, ugovori se donose da bi proizvodili dejstva pro futuro i, shodno tome, obavezuju njegove stranke tek od dana kada stupe na snagu.

Retroaktivna primena je mogua ukoliko proizilazi iz odredbi ugovora ili je na drugi nain utvrena izmeu ugovornih strana, a u skladu je sa ciljem ugovora. U tom kontekstu, situacije i akti koje su se izmeu ugovornih strana zbile pre stupanja, a potom i posle stupanja na snagu ugovora, a odnose se na ugovor, smatra se da podleu primeni toga ugovora.

Sa aspekta prostorne primene, po pravilu, ugovor vezuje svaku dravu lanicu u pogledu cele njene teritorije. Postoje ugovori koji dravu obavezuju kao pravnog subjekta, a da se pitanje teritorijalne primene ne postavlja, poput ugovora o reavanju sporova sudskim putem ili ugovora o ustanovljenju meunarodne organizacije. U meunarodnoj ugovornoj praksi egzistiraju i ugovori ogranienog prostornog dejstva, kakav je na primer Ugovor o priznanju suvereniteta Norveke nad picberkim ostrvima iz 1920. godine ili ugovori sa kolonijalnom ili federalnom klauzulom, te ugovori o meunarodnim rekama.

U pogledu hijerarhije obaveza ustanovljenih meunarodnim pravom smatra se da preimustvo u primeni imaju obaveze na osnovu Povelje OUN u odnosu na obaveze iz drugih meunarodnih ugovora.

U sluaju da iste ugovornice zakljue kasniji ugovor koji se razlikuje od ranijeg, vai pravilo lex posterior derogat legi priori, jer je logina pretpostavka da su ugovorne strane novim ugovorom stari htele staviti van snage i na novi nain regulisati odnose. SUBJEKTI MEUNARODNOG PRAVAUkoliko je meunarodno pravo sistem pravnih pravila koja u najveoj meri reguliu odnose izmeu drava, a nema sumnje da jeste, tvrdnja da su drave subjekt meunarodnog prava nema spora. Taj aksiom vai za sva vremena i sve doktrinarne stavove nezavisno da li su proizvod istorijske prolosti, aktuelnog trenutka ili predvidive budunosti meunarodnog prava. Gro meunarodnih ugovora van pravnog dejstva ili onih na snazi zakljuile su drave reguliui meusobne odnose. I obiajna pravna pravila nastala su kroz praksu primene drava. Drave su, takoe, aktivni stvaraoci meunarodnih organizacija kroz iju delatnost ostvaruju svoje univerzalne ili regionalne interese. Na taj nain one postaju originerni subjekt meunarodnog prava i inilac izvedenog subjektiviteta meunarodnih organizacija, koji je direktno determinisan saglasnou volja drava osnivaa utvrenom osnivakim ugovorom.

Drave su, dakle, subjekt meunarodnog prava i kao takve poseduju odreena svojstva priznata meunarodnim pravnim sistemom.

Drave poseduju pravnu sposobnost predvienu meunarodnim pravom i mogu da budu nosilac prava i obaveza u meunarodnim odnosima.

Da bi drava mogla da preduzima izvorne dunosti i da bude kreator meunarodnog prava, ona mora da poseduje i takozvanu delatnu sposobnost.

Delatna sposobnost sastoji se od poslovne, deliktne i procesne sposobnosti. Poslovna sposobnost ispoljava se kao mogunost sticanja i raspolaganja pravima i obavezama. Deliktna sposobnost ogleda se u mogunosti krenja meunarodne obaveze. Procesna sposobnost sastoji se od mogunosti pokretanja meunarodnih postupaka radi ostvarivanja svoga prava.

Pored navedenih sposobnosti drava, kao meunarodni subjekt sa suverenitetom, uiva i imunitet od nacionalne jurisdikcije. Sudski imunitet drave ispoljava se u meunarodnom pravu kao nemogunost da se dravi kao meunarodnopravnom subjektu sudi pred bilo kojim sudom bez njenog pristanka. Konstitutivnim aktom meunarodne organizacije precizirani su ciljevi, odnosno funkcije koje drave osnivai preko organizacije ele da postignu. S obzirom da su prve meunarodne organizacije kao produkt izvedenih interesa drava nastale tek u XIX, a posebno u XX veku, proizilazi da su subjekti meunarodnog prava podloni promenama i odraz su konkretnih meunarodnih odnosa u datom vremenu.

Pozitivno meunarodno pravo namee dilemu: Da li status meunarodnog subjekta ima meunarodna zajednica odnosno oveanstvoi pojedinac, odnosno fiziko lice?

Meunarodna zajednica kao subjekt meunarodnog prava U nekim meunarodnim aktima koji reguliu materiju kosmikog prava, prava mora, pa i ugovornog prava, pominje se oveanstvo, odnosno meunarodna zajednica. Tako Konvencija UN o pravu mora iz 1982. godine u delu koji se odnosi na iskoriavanje morskog dna i podzemlja koje se nalazi izvan granica nacionalne jurisdikcije drava propisuje: Zona i njena bogatstva su zajednika batina (opte dobro) oveanstva. Korienje prirodnih bogatstava Meseca ili rudnog bogatstva morskog dna i podmorja izvan nacionalne jurisdikcije drava, koje su kao opte vrednosti poverene oveanstvu. oveanstvo ispoljava odreene elemente meunarodnopravnog subjektiviteta u nekim novim domenima meunarodnih odnosa. Pojedinci kao subjekti meunarodnog prava Fizika lica, kao pojedinci, su u krajnjoj liniji izvedeni adresati pravila meunarodnog prava ma koliko ona bila opteg karaktera. Pored pravnih odnosa koje regulie unutranje, odnosno dravno pravo i meunarodno pravo, propisuju se pravila koja, u krajnjoj liniji, reguliu odnose izmeu ljudi. Najvei deo prava predvienih meunarodnim pravilima iji su adresati fizika lica ostvaruje se posredstvom drava kojim pojedinci pripadaju.

Iako je ideja o oveku pojedincu kao neposrednom korisniku prava koje predvia meunarodno pravo bila prisutna od ranije, o meunarodno-pravnom subjektivitetu fizikih osoba sa pokriem govori se tek u drugoj polovini XX veka.

DRAVA KAO SUBJEKT MEUNARODNOG PRAVAKRITERIJUMI DRAVNOSTIMeunarodno javno pravo sagledava dravu u kontekstu odnosa prema drugim dravama, kao ravnopravne i pravno jednake aktere meunarodnih odnosa. U stvarnosti funkcionisanje drava de facto vrlo esto odudara od pravnog poloaja drave de iure. Vaea meunarodna pravna pravila, a i pravna doktrina jedinstveni su u definisanju zajednikih kriterijuma dravnosti. Da bi jedna teritorijalna i drutvena zajednica mogla da se smatra dravom, neophodna su tri konstitutivna elementa: 1) postojano odnosno stalno stanovnitvo, 2) utvrena teritorija, i 3) suverena dravna vlast.Stanovnitvo Drava kao organizovana drutvena zajednica polazi od ljudi kao konstitutivnog elementa na utvrenoj teritoriji. Bez stanovnitva, odnosno stalno naseljenih ljudi na jednoj teritoriji nema ni drave. Otuda Antartik, kao nenaseljena omeena oblast, ne moe da dobije atribute dravnosti. Stanovnitvo mora da bude stalno naseljeno na tano utvrenoj teritoriji, kako bi uz organizovanu i suverenu vlast ispunio kriterijum dravnosti. Nomadska plemena, bez obzira na postojanje organizovane vlasti i stalnost plemenskog sastava, nemaju odreenu teritoriju te im meunarodno pravo uskrauje status meunarodnog subjekta i elemente dravnosti. Stalnost i sastav stanovnitva u dravi su relativno promenjive kategorije.Gro stanovnitva ine dravljani odreene drave, koji pri tom ne moraju govoriti ni isti jezik niti imati isto etniko poreklo. U tom sluaju govorimo o nacionalnim manjinama, dok manji deo populacije ine stranci. Nacionalne manjine uivaju poseban poloaj utvren unutranjim pravom, kao i stranci. Njihova minimalna prava utvrena su i meunarodnim konvencijama. Dravljani jedne drave, po pravilu, imaju najvei stepen prava, ali i obaveza u okviru nacionalne jurisdikcije. Etnika nehomogenost stanovnitva jedne drave neretko moe da bude destabilizirajui politiki faktor i da ugroava stabilnost i opstanak drave. Primeri iz ne tako davne istorije pokazuju da je to problem ak i onih drava koje vae za drutvene zajednice organizovane na najviim demokratskim principima.Brojnost stanovnitva nije kriterijum koji ograniavajue deluje u smislu sticanja meunarodnopravnog subjektiviteta neke drave. Suverenost dravne vlasti Drava kao organizovana drutvena i politika zajednica na utvrenoj teritoriji funkcionie preko svojih organa koji vre efektivnu vlast. Suverenost, kao atribut dravne vlasti u meunarodnom pravu, definie se kao vrhovna vlast drave na njenoj teritoriji koja iskljuuje vlast drugih drava i pri tom je samostalna i nezavisna od neke vie vlasti. Suverena vlast drave izvornog je karaktera i nju poseduju u izvornom smislu samo drave. Vlast meunarodnih organizacija je izvedena i preneta vlast od strane drava u obimu koji je neophodan za realizaciju ciljeva meunarodne organizacije. Suprematija dravne vlasti i njeno efektivno vrenje na celom podruiju drave pretpostavka je meunarodnog priznanja drave.

I ovo pravilo meunarodna praksa je demantovala tako to su neke drave i bez ostvarenja uslova vrenja efektivne vlasti na celoj teritoriji ostvarile meunarodno priznanje.Promene u poimanju pojma suverenosti odlike su novih tendencija u meunarodnom pravu, koje suverenost vie ne tretiraju kao apsolutnu vlast na nacionalnoj teritoriji. Shvatanja koja negiraju koncept dravnog suvereniteta kao jednog od postulata meunarodnog prava proizvod su dela amerike meunarodnopravne doktrine poslednjih nekoliko decenija ere globalizma. Istorija XX veka belei doktrine koje eliminiu ili ograniavaju nacionalni suverenitet kao naelo meunarodnog prava. Derogiranje nacionalnog suvereniteta u okviru nacistike ideologije trebalo je da podri pravo na neogranienu intervenciju i svetska osvajanja. U okviru razvoja socijalistike zajednice drava na elu sa SSSR posle Drugog svetskog rata razvijena je teorija ogranienog suvereniteta.Prema toj teoriji u odnosima izmeu socijalistikih drava suverenitet tih drava je ogranien viim interesima socijalistike zajednice kao celine. I upravo viim interesima pravdana je vojna intervencija SSSR i na drutvene i politike reforme u ehoslovakoj 1968. godine, odnosno u Avganistanu 1979. godine. Meunarodno pravo, branei naelo nacionalne suverenosti, zabranjuje meanje jedne drave u unutranje stvari druge i, naravno, zabranu intervencije, ali istovremeno dravni suverenitet ograniava ukoliko je to neophodno za obezbeenje mira i bezbednosti u svetu.

Dravna teritorija Organi jedne drave suverenu vlast vre u okviru tano utvrene teritorije. Dravna teritorija podrazumeva kopnenu oblast sa zemljinom utrobom ispod nje, vodene povrine koje ine reke, jezera i povrina teritorijalnog mora i vazdunu oblast koja se nalazi iznad kopnenih i vodenih povrina dravnog podruja. Zgrada ambasade uiva eksteritorijalni status, a saobraajna sredstva (brodovi u plovidbi na otvorenom moru, avioni u letu) poseduju odreene pogodnosti koje im prua meunarodno pravo radi lakeg funkcionisanja odnosa u okviru meunarodne zajednice. Jedinstvenost kopnenog, vodenog i vazdunog prostora dravne teritorije obezbeuje se vrenjem efektivne i suverene vlasti od strane organa te drave i u granicama njenog suvereniteta. Dravne granice Dravna teritorija je trodimenzionalni prostor sa stalnim stanovnitvom na kom se preko dravnih organa vri efektivna vlast. Podruije drave omeeno je dravnim granicama, koje dele teritorije dve drave ili podruje jedne drave od slobodnog mora pretpostavljenim vertikalnim ravnima koje se proteu kopnenom povrinom, vazdunim prostorom iznad njega i zemljinom utrobom ispod granine linije do visine odnosno dubine vrenja efektivne vlasti.

Dravne granice se utvruju bilateralnim ili multilateralnim meunarodnim ugovorima susednih drava ili na meunarodnim konferencijama. Kopnene granice utvrene meunarodnim ugovorima su trajnog karaktera i ne mogu se menjati jednostranim aktima drava.Za razliku od suvozemnih granica pomorske granice odreuju se u skladu sa nacionalnom jurisdikcijom, te su podlone promenama na osnovu jednostranih akata drave.

enevska Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu iz 1982. godine utvrdila je da se spoljnji morski pojas ne moe protezati izvan podruija ireg od 24 n/m raunajui od polaznih linija od kojih se meri irina teritorijalnog mora.

Konvencija pod spoljnjim morskim pojasem podrazumeva zonu otvorenog mora koja se granii sa teritorijalnim morem, a obalnim dravama preputa odreivanje irine i teritorijalnog mora i spoljnjeg morskog pojasa u skladu sa odredbama Konvencije.

Institut spoljnjeg morskog pojasa, prema Konvenciji, treba da omogui obalnoj dravi vrenje nadzora u toj zoni kako bi drava spreila na svom podruiju i teritorijalnom moru povrede zakona o carinskom, fiskalnom, sanitarnom i nadzoru nad useljavanjem i sankcionisala krenje tih zakona.Ranijom Konvencijom o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu obalnim dravama bilo je doputeno da se spoljnji morski pojas ne moe protezati izvan podruija od 12 n/m poev od polazne pozicije od koje se meri irina teritorijalnog mora. Nekadanja SFR Jugoslavija je svojim Zakonom o obalnom moru, spoljnjem morskom pojasu i epikontinentalnom pojasu od 1965. godine irinu teritorijalnog mora utvrdila na 10 n/m, a spoljnji morski pojas na 2 n/m. Izmenom navedenog zakona iz 1979. godine pojas teritorijalnog mora je proiren na 12 n/m, dok je spoljnji morski pojas naprosto prestao da postoji.

Teorija meunarodnog prava pravi razliku izmeu meunarodnih inacionalnih granica. Meunarodne granice predstavljaju linije razdvajanja izmeu suverenih drava, dok nacionalne granice odvajaju prostor pod nacionalnom jurisdikcijom na moru i u vazduhu od zajednikog dobra meunarodne zajednice ili res communis. Sa stanovita prakse meunarodnih odnosa, naravno, mnogo su znaajnije meunarodne granice, koje su utvrene u skladu sa pravilima meunarodnog prava, predstavljaju pravno obavezujue akte za sve lanice meunarodne zajednice. Do raspada bive SFRJ administrativne granice nisu imale znaaja za regulisanje meunarodnih odnosa, ali su granice izmeu federalnih jedinica eks Jugoslavije posluile kao linije razgranienja novoformiranih drava na tom prostoru.Vrste dravnih granica Vetake granice U zavisnosti od kriterijuma odreenja dravne granice se dele na prirodne i vetake, pri emu astronomske granice predstavljaju poseban vid vetakih granica.

Granice koje predstavljaju niz povezanih taaka u ravni bez posebno odreenog oslonca u prirodnim orijentirima vetakog su karaktera. One su rezultat sporazuma razliitih suvereniteta i po pravilu su pravolinijske, a dve teritorije razdvajaju kroz pustinjske ili ravniarske predele.Astronomske ili geometrijske granice razdvajaju dva dravna teritorija takoe pravim linijama, to je i razlog njihovog svrstavanja u vetaki odreene granice. Geometrijske granice prate astronomski utvrene paralele geografske irine ili meridijane geografske duine ili idu pravom linijom paralelno sa obalom mora ili reke. Astronomskim granicama kolonijalne sile su omeavale prostore u Aziji, Africi i Americi prilikom kolonijalnih osvajanja, kako bi izbegle meusobne sukobe oko podele teritorija. U novijoj istoriji poslednja utvrena granica na ovaj nain je granica izmeu Severne i June Koreje, koja prati 38. paralelu. Ove granice je teko precizno utvrditi, jer projektovane ravne linije gotovo da je nemogue adekvatno primeniti na reljef zemlje. Otuda su te granice danas izvor mnogih sporova izmeu afrikih i azijskih drava.Prirodne granice Prirodne granice, za razliku od vetakih, prate prirodne orijentire, poput planinskih venaca, klisura, reka, jezera, kao taki vezivanja zamiljenih graninih ravni.

Njihova egzaktnost je nesporna, pa postupak utvrivanja granica ine brim i efikasnijim, a u primeni ostvarivanja suverene vlasti susednih drava stvaraju manje problema i retko su uzrok graninih nesuglasica.

Meunarodnopravna doktrina utvrdila je odreene principe koji se primenjuju prilikom odreivanja granica pod uslovom da granine linije nisu drugaije utvrene meunarodnim ugovorom.

Tako, ukoliko granina linija ide neplovnom rekom, ide njenom sredinom, a kao merilo se uzima najnii vodostaj neplovne reke. Ukoliko meunarodna granica ide plovnom rekom linija razdvajanja ide telvegom, odnosno plovnim tokom glavne struje (maticom) koja se koristi za nizvodni saobraaj.

U sluaju pomeranja renog toka koje je neznatno, menja se i granica i to u korist drave u kojoj je to pridodato zemljite nastalo pomeranjem renog toka. Ako je reka naglo napustila svoje korito, granina linija ostaje ista, a reka pripada dravi na ije je podruije skrenula, pod uslovom da su drave ugovornice u ugovor unele klauzulu o stalnosti i nepromenjivosti granica.

Rena ostrva prate sudbinu teritorije drave zavisno od granine linije. Ukoliko granica ide vodenom povrinom manjeg jezera, jezero se deli izmeu graninih drava, a u sluaju da se granina linija povlai velikim jezerom meunarodnim sporazumom graninih drava odreuje se irina teritorijalnih voda, a preostali, po pravilu centralni deo vodene povrine, proglaava slobodnom vodom. Najmarkantniji prirodni orijentiri su planinski vrhovi, koji su efikasne take vezivanja graninih linija u planinskim podruijima. Drugi rei nain odreivanja granica je vododelnica izmeu vodenih tokova odnosno renih slivova.Postupak utvrivanja graninih linija je sloen i veoma odgovoran i odvija se u dve faze. Prva faza, ili delimitacija, je deo u kom se na osnovu geografskih karata i druge dokumentacije utvruje granina linija kao predmet meunarodnog sporazuma od strane diplomata i eksperata dve ili vie drava.

Druga faza, ili demarkacija, odnosno ucrtavanje, predstavlja nastavak realizacije postignutog sporazuma, ali utvrivanjem granica na terenu. Ovaj posao se realizuje od strane meovitih komisija dve ili vie drava i na kopnenoj granici se obeleava stubovima. Paritetna komisija pri tom, po pravilu, ima ovlaenje na mala odstupanja od utvrene linije da bi graninu liniju najoptimalnije postavila na terenu. Postupak utvrivanja graninih linija je od najvee vanosti za stabilnost dobrosusedskih odnosa drava, jer istorija pokazuje da je u poslednja tri veka ak 170 ratova u Evropi voeno kao posledica graninih nesuglasica. Poput granica i granine prelaze drave utvruju sporazumno po meunarodno standardizovanoj proceduri.Znaaj granica utvrenih MU pravom je priznat meunarodnim konvencijama i predstavlja jedno od naela meunarodnog mira i bezbednosti u svetu. Sticanje dravne teritorije Pravila sticanja svojine u stvarnom pravu po analogiji, sa odreenim specifinostima, svoj osnov primene imaju i u meunarodnom pravu. Sticanje dravne teritorije u skladu sa meunarodnim pravom mogue je na originaran (izvorni) i derivativan (izveden) nain. Sticanje dravne teritorije nasilnom promenom granica od strane drugog suvereniteta ili kao posledica pretnje silom nije dozvoljeno imperativnim normama meunarodnog prava. Izvorni naini sticanja svojine su u onim sluajevima kada teritorija, koja je predmet sticanja nije pod vlau bilo koje drave. Na originaran nain drava svojinu stie: mirnom okupacijom, priratajem i odrajem.Mirna okupacijapodrazumeva sticanje suverenosti na podruju koje do tada nije pripadalo nijednoj dravi (terra nullius). Da bi okupacija proizvela meunarodnopravno dejstvo neophodno je da su je izvrili organi drave, na niijoj teritoriji uspostavili suverenu vlast, te da je drava koja je izvrila okupaciju o tome obavestila lanove meunarodne zajednice.

S obzirom na dananju geopolitiku kartu sveta sticanje nekog podruija mirnim zauzeem veoma je retka pojava u meunarodnom pravu, za razliku od doba kolonijalnih osvajanja kada je bio irokom primenjivan pravni osnov.Priratajpredstavlja ipso facto izvorni nain sticanja prava svojine zasnovan na prirodnom ili, pak, ljudskom aktivnou izazvanom uveanju dravne teritorije. Uveanje podruja priratajem (accessio) odigrava se na graninoj reci ili na teritorijalnom moru. Odronjavanje obale usled delovanja rene struje na jednoj i stvaranje nanosa na drugoj obali dovodi do smanjenja teritorije na jednoj i uveanja podruija u drugoj dravi. Ukoliko se usled nanosa pojavi ostrvo ono pripada dravi sa ije strane granine linije je stvoreno. Slina situacija mogua je i povlaenjem teritorijalnog mora prirodnim putem ili, pak, vetakim delovanjem oveka koji isuivanjem mora, izgradnjom sidrita ili lukobrana pripaja novi deo teritorije postojeem podruiju Odraj (usucapio)je sporan kao nain sticanja dravne teritorije i u praksi i u doktrini meunarodnog prava.

Pravni pisci koji prihvataju odraj smatraju da se on ispoljava u vidu pozitivnog i negativnog odraja.

Pozitivni odraj dokazuje se faktima vrenja efektivne vlasti od strane sticaoca u duem vremenskom intervalu, dok se negativni vid dokazuje prikazom odsustva svake druge suverene vlasti nad spornom teritorijom koja je predmet odraja.

Pristalice instituta odraja, meutim, nisu jedinstveni u stavu koliki je protek vremena neophodan za sticanje dravne svojine odrajem. Cesija (ustupanje)predstavlja derivatni nain sticanja dravne teritorije, a svoj pravni osnov nalazi u meunarodnom ugovoru izmeu dve drave. Ustupanje dravne teritorije kroz istoriju imalo je razliite forme, te je svoj osnov u Srednjem veku imalo u testamentarnom nasleivanju, te darovnom (svadbenom) ugovoru. Kasnije ustupanje dravne teritorije postalo je predmet ugovora o kupoprodaji, razmeni ili ustupanju.Ustupanju teritorija nekoj drugoj dravi prethodi po pravilu neposredno izjanjavanje stanovnitva oblasti koja menja suverenitet ili plebiscit.Promene dravnih granica, a time i poveanje ili smanjenje dravne teritorije, mogue su i odlukama meunarodnih konferencija na kojim su kroz istoriju velike sile odluivale o reavanju spornih teritorijalnih pitanja. Sporove izmeu drava koje za predmet imaju teritorije mogu na osnovu datih ovlaenja da reavaju meunarodne arbitrae ili Meunarodni sud pravde. Priznanje drave Da bi nova drava postala subjekt meunarodnog prava i ravnopravan uesnik meunarodnih odnosa pored tri elementa dravnosti, teritorije, stanovnitva i suverene vlasti u praksi se postavlja i pitanje meunarodnog priznanja nove drave.

Stvaranje nove drave, u principu, mogue je na dva naina. Prvi je ujedinjenjem dve ili vie drava. U tom sluaju, meunarodnopravni subjektiviteti drava koje se spajaju, po pravilu, nestaju na utrb novoformirane drave. Drugi nain stvaranja nove drave je otcepljenje stanovnitva dela teritorije jedne drave od postojee i stvaranje nove drave. Meunarodna doktrina i praksa nemaju po pitanju priznanja drava jedinstven stav. Obzirom na pravne uinke i posledice priznanja novih drava razlikuju se konstitutivna i deklarativna teorija.

Po pristalicama konstitutivne teorije akt priznanja nove drave ima konstitutivno dejstvo i kroz njega nova drava stie meunarodnopravni subjektivitet. U skladu sa efektima koje proizvodi, meunarodno priznanje nove drave predstavljalo bi etvrti konstitutivni element dravnosti. Sam in priznanja je diskreciono pravo drave koje proizilazi iz naela dravne suverenosti, to je injenica koja nije sporna u meunarodnom pravu. Konstitucionalisti smatraju da se inom priznanja drave faktiko stanje pretvara u pravno. Konstitucionalna teorija je u mnogim segmentima nedoreena, te otuda danas ima mali broj pristalica.

Pisci koji zastupaju deklarativnu teoriju priznanja novih drava smatraju da je priznanje drave ogranieno na meunarodne odnose, to jest da se tim diskrecionim aktom samo potvruje ivotnost i delotvornost elemenata dravnosti koja ve postoji na unutranjem planu i u meunarodnim odnosima.

Ovo je vladajue miljenje i u meunarodnopravnoj doktrini, koja stoji na stanovitu da drava postoji kao subjekt meunarodnog prava i kada nije priznata te da je nosilac prava i obaveza koje proizilaze iz imperativnih normi meunarodnog prava.

Diskrecioni akt priznanja nove drave diktiran je nacionalnim interesima drave koja ga donosi i on u sutini predstavlja politiku odluku koja je sredstvo za realizaciju politikih, ekonomskih, bezbednosnih ili, pak, ideolokih interesa.

Priznanje novostvorene drave je neopoziv akt sa retroaktivnim dejstvom to mu daje dodatni znaaj.

Otuda prizanje ne sme biti preuranjeno, tj. kriterijumi dravnosti moraju biti ispotovani do kraja.

U suprotnom, preuranjeno priznanje nove drave, osim to je zabranjeno, moe da se okvalifikuje i kao meanje u unutranje stvari neke drave.Vrste i oblici priznanja Kompleksno priznanje nove drave najee se vri donoenjem jednostranog pravnog akta i njime se de iure vri priznanje novostvorenog meunarodnog subjekta. Priznanje de iure vri se formalnim aktom neopozivog karaktera i sa retroaktivnim dejstvom, a on je osnov za uspostavljanje diplomatskih, konzularnih i svih drugih oblika saradnje. Za razliku od priznanja de iure, priznanje nove drave de facto je privremenog karaktera, opozivo je i nema retroaktivno pravno dejstvo. U principu kod de facto priznanja radi se o zakljuenju ugovora sa novoformiranom dravom, koji ima krajnje ograniene i praktine ciljeve, kojim drava koja vri priznanje de facto ostvaruje neke svoje interese. U meunarodnoj praksi de facto priznanje, po pravilu, prethodi priznanju de iure nove drave.Akt priznanja nove drave moe da bude izriit, a ispoljava se u formi jednostrane izjave ili zakljuenju dvostranog ili viestranog ugovora. Preutno priznanje nove drave takoe se vri zakljuenjem meunarodnih ugovora sa istom, ali bez eksplicitnih odredbi o izriitom priznanju ili kroz akte proputanja koji se smatraju kao akti priznanja.Obzirom na broj drava koje daju priznanje novoj dravi razlikujemo pojedinana i kolektivna priznanja. Priznanje nove drave je, najee, individualni in diskrecionog karaktera postojee drave inspirisan odreenim interesima. Kolektivno priznanje daju dve ili vie drava zajednikim aktom koji se donosi na konferencijama ili kongresima. I kolektivno priznanje je, u sutini, skup pojedinanih priznanja drava. Aktuelno je pitanje da li priznanje nove drave i prijem u UN predstavlja i njeno meunarodno priznanje. Prijem u UN istovremeno znai i priznanje subjektiviteta nepriznate drave od strane ove meunarodne organizacije, a moe da znai i preutno priznanje od strane drava lanica UN koje su za priznanje glasali. Istorija meunarodnih odnosa poznaje sluajeve kolektivnog nepriznavanja nove drave.Priznanja novoformiranih drava od strane postojeih su u principu bezuslovna. U praksi se deava da se priznanje nove drave uslovljava od strane drave koja daje priznanje.Meunarodna praksa poznaje i sluajeve kada nepriznata drava svoje priznanje uslovljava. Kao primer moe se navesti NR Kina koja je sopstveno priznanje od strane treih drava uslovljavala izriitim priznanjem druge strane da vladu NR Kine smatra jedinom legalnom vladom Kine. Priznanje vlada Priznanje nove drave, ukoliko je ona ostvarena legalnim sredstvima i u skladu sa meunarodnim pravom, istovremeno znai i priznanje vlade. Ukoliko u jednoj dravi usled dravnog udara ili revolucionarnim putem, ili usled neprijateljske okupacije doe do nasilnog svrgavanja legalne vlasti, postavlja se pitanje meunarodnog priznanja nove vlade. U skladu sa pravilom meunarodnog prava da je priznanje drave neopoziv akt, promena vlasti u priznatoj zemlji, bez obzira na neustavnost postupka te promene, trebala bi da bude iskljuivo unutranja stvar te drave. Objektivne pretpostavke za priznanje vlada su: vrenje efektivne vlasti na tano utvrenoj teritoriji, spremnost vlade da izvrava meunarodne obaveze i demokratska podrka stanovnitva izvrenim promenama. U navedenom kontekstu promena vlada izvrena pod spoljnim pritiskom ili usled okupacije bila bi argument za nepriznavanje vlade

Iz navedenog je vidljivo da je in priznanja nelegalnih vlada u najveoj meri politiki motivisan i direktno determinisan nacionalnim interesima drave koja daje priznanje.

Meunarodna praksa pokazuje da i priznanja vlada mogu da budu uslovna i bezuslovna.

Priznanje vlade SSSR od strane SAD 1933. godine bilo je uslovljeno pruanjem zatite ekonomskih interesa amerikih graana nastanjenih u SSSR-u, dok su SAD kao recipronu meru priznale sovjetsku vladu kao pravnog sukcesora nekadanje ruske carske vlade.U meunarodnopravnoj doktrini i praksi poetkom XX veka priznanje vlada bila je izraena forma ideoloke borbe, koja je zasnovana na stavu da vlade koje dou na vlast revolucijom ili dravnim udarom ne treba da budu priznate.

U teoriji i praksi meunarodnog prava ovaj stav poznat je kao Tobarova doktrina.

U sluaju izbijanja graanskog rata u jednoj zemlji aktuelno je pitanje priznanja ustanika. Meunarodno pravo za priznanje ustanika trai efektivno vrenje vlasti na utvrenoj teritoriji, postojanje lokalne suverene vlasti i potovanje zakona i obiaja rata i ratnog prava od strane organizovanih vojnih jedinica ustanika.

Osnovna prava i obaveze drava Shvatanja o osnovnim pravima i obavezama drava rezultat su ideje kole prirodnog prava. Analogno uenju o prirodnim pravima koje ovek stie roenjem i drave svojim nastankom i postojanjem u meunarodnoj zajednici postaju nosioci osnovnih i neotuivih prava.

Razliita doktrinarna shvatanja osnovnih prava i obaveza drava rezultirala su donoenjem partikularnih pozitivnih reenja u meunarodnom pravu.

Danas i pored injenice da nekoliko najvanijih akata meunarodnog prava sadri, izmeu ostalih, i odredbe o osnovnim pravima i dunostima drava, nemamo akt koji ih eksplicitno utvruje.

Deklaracija o pravima i dunostima drava iji nacrt je jo 1949. godine predloila Komisija za meunarodno pravo nikada nije usvojen, a i neka druga regionalna i politika reenja nikada nisu naila na opte prihvatanje od strane meunarodne zajednice.Adekvatna sistematizacija osnovnih prava i obaveza drava ne postoji ni u teoriji, a ni u meunarodnoj legislativi, to je osnovni razlog razliite prezentacije pravnih pisaca. Teoretiari se manje-vie slau u stavu da striktno razdvajanje prava i obaveza drava nije ni potrebno i da svakom pravu odgovara kao refleksija odgovarajua obaveza. Sa druge strane, nema dileme da je Povelja UN osnovni konstitutivni akt imperativnog dejstva sa kojim moraju da budu usaglaena sva druga meunarodna pravila.

Deklaracija o naelima meunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmeu drava iz 1970. godine, definiui opta naela meunarodnog prava koja obavezuju sve drave sveta, posredno prezentuje i dunosti drava. Deklaracija iz 1970. godine utvruje sedam naela, i to: 1. naelo zabrane upotrebe sile; 2. naelo mirnog reavanja meunarodnih sporova; 3. naelo neintervencije; 4. dunost drava da meusobno sarauju u skladu sa Poveljom UN; 5. naelo ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda; 6. naelo suverene jednakosti drava; 7. naelo potovanja prihvaenih meunarodnih obaveza u dobroj veri.Pravo na suverenu jednakost drava

je jedno od elementarnih prava drave i manifestuje se u slobodnom i nezavisnom vrenju jurisdikcije na svojoj utvrenoj teritoriji i prema licima i stvarima koje joj teritorijalno i personalno pripadaju. Vrhovna vlast nad teritorijom i stanovnitvom nije apsolutna i ograniena je imperativnim pravilima meunarodnog prava kojim je utvren meunarodni poredak. Iz suverenosti drave proizilazi i pravna jednakost drava te da je subjekt meunarodnog prava. U formalnom smislu ona se manifestuje i pravom na glas koji svakoj dravi pripada u meunarodnom optenju i glasanju, pravu da kod zakljuivanja dvostranih ugovora jedan primerak bude na jeziku svake drave. Jedini izuzetak predvien je davanjem statusa stalnih lanica u Savetu bezbednosti UN: SAD, Kini, Velikoj Britaniji, Francuskoj i sada Rusiji.Naelo zabrane upotrebe sileu sutini sadri dunost uzdravanja od pretnje silom ili upotrebe sile i kao prirodno pravo drave pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu. Jo je Pakt Drutva naroda iz 1919. godine otpoinjanje rata uslovio obaveznim mirenjem suprotstavljenih strana kao uslovom legalnosti. Kao protivpravno voenje nacionalne politike rat je zabranjen Brian Kelogovim paktom 1928. godine, a potpunu obaveznost ova zabrana je stekla tek usvajanjem Povelje UN kroz lan 2. stav 4, koji glasi: lanice se u svojim meunarodnim odnosima uzdravaju od pretnje silom ili upotrebe sile, koje su uperene protiv teritorijalne celovitosti ili politike nezavisnosti bilo koje drave, ili su na bilo koji nain nespojive sa ciljevima UN. Upotreba sile ili pretnja silom zabranjena je meunarodnim pravom, agresivni rat je oznaen kao zloin protiv mira, a eventualno sticanje teritorije ratom je nezakonito. Iz zabrane pretnje i upotrebe sile proizilazi pravo drava na samoodbranu, koja treba da bude srazmerna upotrebljenoj sili.Pravo na samoodbranu nema, meutim, legalnost ukoliko se radi o preduzimanju oruanih akcija kao aktu preventivne ili pretpostavljene samoodbrane. Istorija meunarodnih odnosa belei niz sluajeva zloupotrebe prava na samoodbranu.U poslednje vreme promovie se novi oblik oruane intervencije poznat kao humanitarna intervencija, koja ima za cilj spreavanje i zaustavljanje tekih i masovnih oblika povreda ljudskih prava ili meunarodnog humanitarnog prava.

I dok oruana intervencija koja za motiv ima humanitarne razloge ima legalitet ukoliko je izvrena na osnovu odluke Saveta bezbednosti, za humanitarne oruane intervencije bez odluke Saveta bezbednosti UN moemo rei da predstavljaju krenje meunarodnog prava.Obaveza reavanja sporova mirnim putemobavezuje drave lanice meunarodne zajednice da sve sporove koji mogu da ugroze meunarodni mir i bezbednost reavaju mirnim putem.U realizaciji ove obaveze dravama je ostavljena sloboda izbora naina ostvarenja ove imperativne norme meunarodnog prava. Drave koje su u konfliktu mogu da se odlue za pregovore, arbitrau, anketu ili neki drugi nain mirnog reavanja sporova. Ukoliko sporazumni nain reenja spora nije mogu strane u sporu problem iznose pred Savet bezbednosti ili Generalnu skuptinu UN, a ukoliko su u pitanju pravni sporovi pred Meunarodni sud pravde. U sluaju da se radi o sporu koji moe stvarno ugroziti odranje meunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti moe odluiti da donese preporuku o reenju spora. Naelo ravnopravnosti i samoopredelenja narodaiz Deklaracije iz 1970. godine sadri pravo naroda na samoopredelenje. Kao jedno od kljunih naela meunarodnog prava predvieno je Poveljom UN, ali i nizom drugih meunarodnih konvencija.I pored toga, ovo naelo je u kontradikciji sa naelom teritorijalne celovitosti, politike nezavisnosti i nepromenjivosti granica postojeih drava u svetskoj zajednici. Pozivanje na ovo pravo bilo je posebno korieno u periodu borbe protiv kolonijalne dominacije. Insistiranje na ovom pravu, bez potovanja teritorijalnog integriteta danas, kada postoji veliki broj naroda a znatno vie etnikih manjina koje ele nezavisne drave, predstavlja realnu pretnju za meunarodni mir i bezbednost.

Naelo ravnopravnosti i samoopredelenja naroda

Obaveza saradnje meu dravama i savesno ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom UN

Bez obzira na razlike u politikim i drutvenim sistemima postoji obaveza drava da bez diskriminacije sarauju u raznim oblastima meunarodnih odnosa u cilju odranja meunarodnog mira i bezbednosti, podizanja nivoa ekonomskog razvoja i izgradnje opteg blagostanja oveanstva.

Saradnja drava treba da se odvija na principima suverene jednakosti i neintervencije drava u svim sferama meunarodnih odnosa, a naroito na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, tehnikom i trgovakom polju.Naelo savesnog ispunjavanja obavezadunost je svake drave u skladu sa Poveljom UN, ali i na osnovu optepriznatih naela i pravila meunarodnog prava. Savesnost u izvravanju optih obaveza, ali i onih preuzetih na osnovu meunarodnih ugovora, pretpostavka je funkcionisanja meunarodnog poretka. U sluaju kada su obaveze preuzete na osnovu meunarodnih ugovora u suprotnosti sa obavezama iz Povelje UN, postoji suprematija pravnih pravila UN. Postoji obaveza drava da svoja prava vre na savestan nain, dakle bona fide, te na taj nain doprinose i ostvarenju principa pacta sunt servanda, koji je fundamentalni princip meunarodnog ugovornog prava. Iako je postulat postupanja u dobroj veri vezan za opte principe i osnovna akta meunarodnog prava intencija je da sesavesnost u izvravanju obaveza prenese i u sva ponaanja u meunarodnim odnosima.Sukcesija drava Sukcesija predstavlja promenu teritorijalnog suvereniteta izvrenu u skladu sa meunarodnim pravom kojom drava sledbenik (sukcesor) stie teritoriju i ulazi u deo pravnih odnosa drave prethodnice kao nosilac prava i obaveza. A contrario, promena teritorijalnog nosioca vlasti suprotna meunarodnom pravu ne predstavlja sukcesiju.Institut sukcesije na meunarodnom planu regulisan je sa Bekom konvencijom o sukcesiji drava u odnosu na meunarodne ugovore iz 1978. godine i Bekom konvencijom o sukcesiji drava u odnosu na dravnu imovinu, arhive i dugove iz 1983. godine. Meunarodna obiajna pravila nisu jedinstvena i pitanje sukcesije drava regulisano je u skladu sa specifinostima i istorijskim okolnostima u kojima se sukcesija odvijala. U nedostatku kodifikacionog akta i standardizovane obiajne prakse pitanje sukcesije neretko je sa kriterijuma pravnog rezonovanja skliznu u domen politikih interesa.Sukcesiju moe da karakterie gubitak (drave prethodnice) ili pak sticanje meunarodnog subjektiviteta (za dravu sukcesora), to zavisi od naina izvoenja teritorijalne promene. Ustupanje ili cesija postoji kad drava prethodnica ustupa deo svoje teritorije dravi sukcesoru, a da pri tom obe zadravaju meunarodnopravni subjektivitet.Mirovni ugovorom iz Pariza iz 1947. godine bivoj Jugoslaviji Italija je ustupila Slovensko primorje, Istru, Rijeku, Zadar, Cres, Loinj i Lastovo umanjivi svoju na raun teritorije Jugoslavije. Ujedinjenjem ili spajanjem dve ili vie drava prethodnica nastaje nova drava sukcesor sa meunarodnopravnim subjektivitetom, dok svoju dravnost drave koje se spajaju gube. Pripajanje ili asimilacija je oblik sukcesije pri kom se drava prethodnica pripaja i gubi ili utapa svoju dravnost u dravi kojoj se pripaja i iji deo postaje. Primer pripajanja je asimilacija Demokratske Republike Nemake i njeno ukljuenje u Saveznu Republiku Nemaku 1990. godine.Secesija ili odvajanje prisutna je u sluajevima kada se jedan ili vie delova teritorije odvoji od drave prethodnice i stekne meunarodni subjektivitet, koji je zadrala i drava prethodnik. Putem secesije posle Drugog svetskog rata veliki broj kolonija stekao je nezavisnost odvajanjem od kolonijalnih metropola.

Raspad ili disolucija je oblik sukcesije u kom se drava prethodnik raspada, gubi svoju dravnost, a na njenoj teritoriji se formiraju dve ili vie novih drava sukcesora, kao nosioci meunarodnog subjektiviteta.

Podela (partition) predstavlja opciju u kojoj dve ili vie drava podele treu dravu sukcesora, gasei joj dravnost, i na konto njene teritorije poveaju svoja dravna podruija. Podela je oblik sukcesije iz perioda dominacije politike sile u meunarodnim odnosima, pa danas, ini se, nije previe aktuelna.Pitanje sukcesije primenjuje se i na meunarodne organizacije, s tim da ona nije produkt teritorijalnih promena, ve prenosa nadlenosti na novu organizaciju koji se vri ugovorom. Obaveza drava sukcesora je da meunarodnim ugovorom ili, pak, nacionalnim zakonodavstvima ree pitanje dravljanstva te prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i drugih steenih prava, kao i svojinskih prava pravnih i fizikih lica. Opte pravilo je da nepokretna dravna imovina, kao i pokretna imovina drave prethodnice vezana za delatnost i teritoriju drave, prelazi na dravu sukcesora. Pokretna imovina ija vezanost za odreenu teritoriju nije iskljuiva u sluaju sukcesije deli se saglasno doprinosu njenom stvaranju, odnosno uticaju koju ima na funkcionisanje drave sukcesora.U pogledu javnih dugova, kada je u pitanju sukcesija, isti sa drave prethodnice prelaze na dravu sukcesora u pravedenoj srazmeri prelaska prava i dobiti i toga duga. A kao javni, odnosno dravni dugovi, smatraju se sve finansijske obaveze koje drava prethodnica ima prema drugim dravama, meunarodnim organizacijama i ostalim subjektima meunarodnog prava. Dravni dug pri sukcesiji drava raspadom prelazi na drave sukcesore u pravinoj srazmeri.Ista je situacija i sa procesom ujedinjenja dve ili vie drava u novu dravu, koja preuzima i javne dugove prethodnica. Ovo opte pravilo o prelasku dravnih dugova na drave sledbenice, meutim, ne vai kada su u pitanju drave sukcesori koje su nezavisnost stekle u procesu dekolonizacije. Dravna arhiva u sluaju sukcesije drava predmet je, kao specifian vid, dravne imovine prenosa na novu dravu i, po pravilu, se regulie sporazumom. U nedostatku sporazuma Konvencija predvia da na dravu sukcesora prelazi deo dravnih arhiva drave prethodnice koji je neophodan za redovno funkcionisanje upravnih organa podruja na koje se odnosi sukcesija i deo dravnih arhiva drave prethodnice koji se odnosi u celosti ili preteno na teritoriju koja je predmet sukcesije drave. Kod sukcesije je uobiajeno da dravni arhivi drave prethodnice, bilo da su u njenom priteanju ili u svojini nekog treeg, moraju ostati dostupni za korienje i kopiranje svim zainteresovanim korisnicima, a posebno dravama sukcesorima.

Meunarodnopravna odgovornost drave Opte pravno pravilo da svaki protivpravni delikt postavlja pitanje odgovornosti i prouzrokuje obavezu za tetnika da otkloni njegove tetne posledice iz domena unutranjeg preneto je i u meunarodno pravo. Pored ustanovljenih prava i obaveza drava za ostvarenje i funkcionisanje meunarodnog poretka kao celine bilo je neophodno izgraditi koncept odgovornosti drava za protivpravne akte. U meunarodnom pravu postavlja se pitanje graanske, politike i krivine odgovornosti drava. U pogledu krivine odgovornosti drava preovlaujui stav doktrine i prakse je da se protiv drave, kao pravnog lica, ne moe voditi krivini postupak, te da je krivina odgovornost uvek individualna i vezuje se za pojedince. Pitanje politike odgovornosti drava aktuelizovano je stvaranjem Drutva naroda i posebno Ujedinjenih nacija, a usled krenja meunarodnih pravila ustanovljenih radi ouvanja mira i bezbednosti u svetu. Politika odgovornost drava kao posledica povrede meunarodnih mirovnih normi utvruje se u postupku pred organima univerzalnih meunarodnih organizacija, odnosno danas Ujedinjenih nacija.Graanska odgovornost drave na meunarodnom planu nastala je kao rezultat odgovornosti drava za tetu nanetu strancima i njihovoj imovini stipulisanu najpre meunarodnim ugovorima, a potom i obiajnim pravom. Proces kodifikacije obiajnih pravila o odgovornosti drava posle Drugog svetskog rata nastavljen je u reiji Komisije UN za meunarodno pravo. Komisija je sainila Nacrt lanova o odgovornosti drava, koji je, iako neobavezujueg karaktera, akt kodifikacionog znaaja i predvia meunarodnu odgovornost drave za protivpravne delikte. Pravna doktrina je osnov graanske meunarodnopravne odgovornosti drave bazira na subjektivnom odnosu i nepostojanju krivice kao uslovu odgovornosti. Po tom osnovu nauka meunarodnog prava razlikuje subjektivnu i objektivnu teoriju. Pristalice subjektivne teorije o osnovu graanske odgovornosti drave smatraju da bez krivice nema ni protivpravnog akta, pa prema tome ni odgovornosti drave. Za zastupnike teorije subjektivne odgovornosti potrebno je utvrditi uzrono-posledinu vezu izmeu radnje ili proputanja radnje od strane drave kao povrede meunarodne norme i tete koja je iz nje proizala. Za razliku od njih zagovornici objektivne teorije zastupaju stanovite da je meunarodni delikt jedna realna injenica za iji nastanak nije bitan psiholoki odnos predstavnika drave koji ini prekraj meunarodne norme u ime drave.

U meunarodnoj doktrini i praksi objektivna teorija je preovlaujua, ali nije iskljuiva. Odgovornost drave vezuje se za teritoriju na kojoj ona vri suverenu vlast i protivpravne akte nastale na njenoj teritoriji. Pri tom, drava se nee smatrati odgovornom za tetu koja je nastala kao rezultat oruane pobune ili nemira nelegalnih grupa koje privremeno ili trajno dre pod svojom kontrolom deo dravne teritorije na kojoj je nastupila teta. Ipak, ukoliko pobunjeniki pokret preraste u novu vlast ili, pak, uspe da na delu teritorije formira novu dravu, kontinuitet odgovornosti prenee se na novu vlast, odnosno, u drugom sluaju bie ustanovljena meunarodna odgovornost novoformirane drave. Naelo objektivne odgovornosti drava u meunarodnom pravu gotovo bez izuzetka primenjuje se u pogledu odgovornosti za opasne stvari i na delatnostima drava kojima je zajedniki visok stepen rizika. Navedene aktivnosti drava koje nose objektivne rizike regulisane su brojnim meunarodnim sporazumima poput: Konvencije o teti prouzrokovanoj treim dravama, stranim vazduhoplovima na zemlji iz 1952. godine, Konvencije o graanskoj odgovornosti za nuklearne tete iz 1963, Konvencije o graanskoj odgovornosti za tete izazvane zagaivanjem naftom iz 1969, Konvencije o meunarodnoj obavezi naknade tete priinjene od strane vasionskih letelica iz 1972. godine i dr.Postojanje meunarodnopravnog delikta pretpostavlja povredu meunarodne obaveze od strane te drave injenjem ili proputanjem injenja. Kao objektivni elemenat protivpravnost je relevantna samo ukoliko je ispoljena prema meunarodnom, ali ne i prema unutranjem pravu. Pripisivost navedenog injenja, odnosno neinjenja, je subjektivni elemenat i kao takav se vezuje za dravu, i na bazi njega se utvruje njena meunarodnopravna odgovornost u skladu sa Konvencijom.Ponaanje organa drave, teritorijalne jedinice, ili tela ovlaenog da vri elemente dravne vlasti, koji je delovao u tom svojstvu, smatrae se aktom drave prema meunarodnom pravu, ak ako je u konkretnom sluaju organ prekoraio svoju nadlenost prema unutranjem pravu ili prekrio instrukcije koje se odnose na njegovu aktivnost.Drava je, dakle, odgovorna za akte svih svojih organa bez obzira na visinu nivoa predstavljanja u meunarodnim odnosima i zakonodavni, sudski ili izvrni karakter poslova organa predstavljanja i zastupanja. Povreda meunarodne obaveze neke drave postoji kada akt te drave nije u skladu sa onim to ta obaveza od nje zahteva, bez obzira na njeno poreklo ili prirodu.

Kao pretpostavka odgovornosti drave za povredu meunarodnog prava neophodno je nastupanje tete za oteenu dravu, koja moe da bude materijalna i nematerijalna. Bez obzira na vid tete, drava tetnik je duna da nadoknadi tetu ili izvri povraaj u preanje stanje.Ipak, drava koja je svojim injenjem ili proputanjem izvrenja obaveze prouzrokovala tetu, nee odgovarati za istu ukoliko se radi o okolnostima koje iskljuuju protivpravnost akta. Prema Nacrtu pravila Komisije za meunarodno pravo okolnosti koje iskljuuju protivpravnost su: saglasnost, odnosno pristanak povreene drave, samoodbrana preduzeta u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, protivmere preduzete u pogledu akta protivnog meunarodnom pravu, vie sile, krajnje nude, odnosno nesree i stanja nude.Oblici odgovornosti drave Direktna odgovornost drave predstavlja odgovornost drave za akte koje u vrenju ili proputanju svojih nadlenosti ine zakonodavni, sudski ili izvrni organi drave. Ali, pored odgovornosti za formalne organe dravnog aparata drava direktno odgovara i za radnje ili akte proputanja lica ili grupa lica koja de facto nastupaju u svojstvu zastupnika drave. Da bi postupanje ovih lica za posledicu imalo odgovornost drave, neophodna je stvarna ili efektivna vlast drave nad njima, koja se ispoljava kroz finansiranje njihove delatnosti, plaanje lica ili, naprosto, kroz poznavanje injenica.Odgovornost drave za delatnost zakonodavnih organa postoji kada oni ne donesu potrebne zakone ili druge propise koji su preduslov za izvravanje meunarodnih obaveza drave ili u sluaju da donesu zakone koji nisu u skladu sa meunarodnim obavezama drave, pa usled njihove primene doe do povreda meunarodnog prava.

Sudska vlast, iako nezavisna u sistemu organizacije vlasti unutar drave i statusno jednaka sa zakonodavnom i izvrnom vlau, konstitutivni je deo dravne suverenosti i, prema tome,