međunarodno upravljanje globalnim resursima

Univerzitet u BeograduFakultet političkih nauka

Modul: Međunarodno humanitarno pravo i pravo ljudski prava

Tema: Međunarodno upravljanje gobalnim resursimaPredmet: Savremeno delovanje međunarodnih organizacija

Student: Jelena Milenković 100/2011 Profesor: dr Zoran Radivojević

Beograd, Januar 2012.

Međunarodno upravljanje globalnim resursima

Saržaj:

Uvod 3

Hrana 4

Stanovništvo 7

Energija 9

Životna sredina 10

Pravo mora 12

Zaključak 14

Literatura 15

Jelena Milenković 100/2011 2


Uvod

Pre samo 60 godina većina današnjih briga o svetksim resursima tek se nazirala u rasporedima rasprava međunarodnih organizacija ili državnih vlasti. Problemi vezani za obezbeđivanje dovoljne količine hrane, nedostatak energenata, zagađenje i jurisdikcija nad okeanima nisu pre privlačili mnogo pažnje, jer pre svega zagađenje je bilo tek neznatno, a energenata dovoljno. Danas je upravljanje svetskim resursima jedno od primarnih područja istraživanja i rasprave u akademskim, vladinim i međunarodnim krugovima.

Resursi u zajedničkom vlasništvu su oni resursi koje poseduje cela zajednica, na kojima vlasnička prava nisu dodeljena niti pojedincima niti firmama. Razni mogući sistemi upravljanja takvim resursima obuhvataju tradicionalne običaje korišćenja kao i državno upravljanje. Međutim, teško se uspostavljaju pravila koja ograničavaju prekomerno korišćenje i iskorišćavanje globalnih resursa. Jedan od tipičnih primera preteranog korišćenja jeste prekomeran ribolov u okeanima, što dovodi do iscrpljivanja ribljih fondova.

Ekspanzija korišćenja resursa zavisi od ponude energenata. Energija je od fundamentalnog značaja za ekonomsku aktivnost i sam život, pa samim tim omogućava i korišćenje svih drugih resursa. Pitanja izvora energije stoga imaju poseban značaj. Ekonomski razvoj tokom čitavog 19. veka zasnivao se na uglju, a tokom 20. veka na nafti. Naša trenutna zavisnost od fosilnih goriva (više od 85 procenata energije koja se koristi u razvijenim zemljama) predstavlja veliki problem za ekonomiju 21. veka. Ti problemi delom potiču od ograničenosti zaliha fosilnig goriva. Neke procene govore da će trenutne zalihe nafte i gasa biti iscrpljene za 50 godina1. Iako će zalihe uglja potrajati duže, ipak se za taj energent zna da je “najprljaviji” od svih fosilnih goriva.

Sagorevanje nafte, gasa, i uglja dovode do zagađenja površinskog vazduha, kao i povećanje globalne emisije ugljenika u atmosferu, što predstavlja važan uzrok globalnih klimatskih pormena. Teško je ne priemtiti da su svi globalni resursi međusobno povezani i zavisni. Predviđa se da će porast populacije i životnog standarda zahtevati znatno veću upotrebu energije u narednih 40 godina. Visoka stopa rasta stanovništva povećava i potražnju za hranom, što dovodi i do većeg procenta ljudi koji gladuje u svetu. Veća upotreba fosilnih energenata zagađuje okolinu, što dovodi do mnogih porblema proizvodnje hrane itd.

Da bi se ovi glavni porblemi razrešili moralo se pristupiti međunarodnom upraljanju globalnih resursa. Zahvaljujući međunarodnim organizacijama i putem međunarodnih ugovora, konvencija i porjekata nastoji se da se održi balans, bitan za opstanak čitavog čovečanstva.

Hrana i poljoprivreda

1 Džonatan Haris, Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa : savremeni pristup, Data status, Beograd, 2009, str. 27



U periodu između 1960. i 1984. godine vladao je veliki optimizam u

pogledu proizvodnje dovoljnih količina hrane. U tom periodu, u odnosu na 1950. godinu, proizvodnja žitarica na svetskom nivou uvećana je 2,6 puta (40% povećanje po stanovniku sveta), dok su države Azije, Afrike i Južne Amerike izgubile samostalnost u proizvodnji hrane i postale zavisne od uvoza velikih količina žitarice iz SAD-a.

Međutim, nakon 1984. dolazi do preokreta. Tokom 1987. i 1988. godine nastupile su velike suše u Indiji, SAD, Kanadi i Kini, a zatim i 1991. što je dovelo do enormnog pada u proizvodnji žitarica. Pored klimatkih promena, postoji još nekoliko faktora koji su doveli do pogoršavanja stanja:

1. erozija kvalitetne zemlje;2. smanjenje padavina, negativno na sistem navodnjavanja;3. smanjenje površina zasađenih žitaricama u celom svetu;4. ograničenja u upotrebi hemijskih đubriva, nepovoljan

odnos cena đubriva i žitarica, loš efekat korišćenja đubriva;5. nejednaka raspodela hrane (kao posledica siromaštva,

dugova, rasta stanovništva, gubitka samodovoljnosti u proizvodnji hrane).2

Problemi sa hranom postoje kako u najsiromašnijim delovima stanovništva u razvijenim zemljama, a pogotovu u zemljama u razvoju. Pod tim problemima se podrazumevaju nizak nivo unosa kalorija po stanovniku, nedostatak proteina, vitamina i minerala, visoke cene, nedostatak hrane, kao i nejednaka potrošnja hrane u različitim slojevima istog društva. Glad i potrahnjenost dovode do zdravstvenih problema i nedostatka energije potrene za život. Godine 1998. broj ljudi koji pate od gladi procenjen je na 840 miliona. Međutim, još najmanje milijardi ljudi nedostaje neki od ključnih sastojaka potrebnih za zdrav razvoj. Količina i kvalitet hrane koja se dostavlja najsiromašnijim zemljama nije dovoljna za postizanje normalne težine i intelignecije.

Generlana skupština Ujedinjenih nacija odobrila je stvaranje Kancelarije UN-a za hitno delovanje u Africi, koja je delovala od 1984. do 1986. godine, ali je raspuštena zbog opšte finansijske krize UN-a. Međutim pokazalo se da takvi hitni programi ne mogu reštiti ključne porbleme snabdevanja potrebnih količina hrane i njene distribucije. Danas se naglasak u borbi protiv gladi stavlja na pomoć malim poljoprivrednicima porizvođačima da zadrže svoju zemlju i poboljšaju svoj status i kupovnu moć.

2Leroj Benet, Džejms K. Oliver, Međunarodne organizacije, Politička kultura, Zagreb, 2004, str. 289



Slika 1: Podaci FAO-a za 2010. godinu raspodeli gladi u svetu

Najznačajnija međunarodna organizacija u ovom polju jeste specijalizovana agencija UN-a koja se bavi pitanjima proizvodnje i distribucije hrane – Organizacija za hranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization – FAO). Ova agencija stvorena je 1945. godine sa sedištem u Rimu i regionalnim kancelarijama širom sveta. Njene nadležnosti jesu podizanje standarda ishrane i života, unapređivanje poljoprivredne proizvodnje i uslova života seoskog stanovništva. Ova organizacija sastavljena je od sledećih organa:

1. Konferencija, koju čine predstavnici svake članice i redovno zaseda jednom u dve godine;

2. Savet – sačinjavaju ga predstavnici 49 članica;3. Generalni direktor i osoblje;4. pomoćni organi (Komitet za programiranje, Komitet za

statutarna i pravna pitanja, Finansijski komitet, Komitet za robne probleme, Komitet za ribarstvo).

FAO vodi i zajedničke aktivnosti sa drugim specijalizovanim agencijama, između ostalih, sa WHO, UNESCO, ILO, OAS. Kao i sve ostale agencije, tako se i FAO usredsređuje na aktivnosti sa niskom stopom troškova. Prema podacima za 2010. godinu, celokupni godišnji proračun iznosio je $903 miliona3, što zasigurno nije dovoljno za rešavanje problema gladi u svetu. Međutim FAO upravlja i sa nekoliko dodatnih fondova iz različitih izvora: UNDP (program UN za razvoj), UNICEF (The United Nations Children's Fund), vlasti pojedinih država i nevladinih organizacija. Ipak, FAO ne preduzima operacije velikih razmera, ne osigurava velika sredstva za primenu svojih preporuka, već glavni programi obuhvataju istraživanje, ispitivanje stanja, izdavaštvo, tehničku pomoć, kao i pormovisanje na seminarima i konferencijama.

Sve značajnija mesta zauzimaju problemi zaštite zemljišta, šuma i ribarstva, pa sa Komitetom za šumarstvo nastoji da sprovede Pricip o upravljanju, zaštiti i održivom razovju usvojen na Konferenciji u Riu. Posebna pažnja je usmerena na prenošenje saznanja, preporuka i zaključaka do kojih agencija dolazi a do značaja su za zaštitu šuma od požara, kiselih kiša i sl. Unutar

3 http://www.fao.org/about/en/



pitanja poljoprivrede FAO se bavi pitanjima kvaliteta zemljišta, navodnjavanja, razvoj novih sorti, upotreba mehanizacije i đubriva, sprečavanje i iskorenjivanje stočnih bolesti. Ako realizacija predloženih programa zahteva velika finansijska sredstva, mora ih nabaviti ili država u kojoj se program sprovodi, ili putem bilateralnih i multilateralnih zajmova. FAO takođe osigurava stipendije za osobe koje se bave obučavanjem novim tehnikama, i često se organizuju seminari kratki kursevi radi osposobljavanja zemalja u razovju.

Ova agencija duže vreme sprovodi važne projkte različitih aktivnosti.Kampanja za uklanjanje gladi koju je inicirala ova agencija 1960. godine

zasnivana je na podršci, savetovanje i stimulaciju stanovništa. Projekti su se sporvodili na poboljšavanju upotrebe zemljišta, navodnjavanju, stavranju zadruga i na obuci o prehrmabenim potrebama. Pored stalnih godišnjih izveštaja stanja, FAO objavljuje periodične izveštaje o stanju u poljoprivredi i prehrani. Takođe objavljuju se i redovni izveštaji o stanju svetski šuma i ribarstva, pa se na osnovu toga nudi tehnička potpora i saveti.

Zajedno sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, izrađen Codex Alimentarius, tj. skup međunarodnih standarda kvaliteta prehrambenih porizvoda (dozvoljena kolicina pesticida, đubriva, hranjenje dece, principi uvoza, prevoza hrane). Sa UNICEF- om radi na unapređivanju ishrane dece, proizvodnje mleka u prahu i hrane bogate proteinima.

Generalna skupština UN je 1961. odobrila trogodišnji Svetski program hrane, koji je zatim postao stalni. Glavni cilj ovog programa jeste ublažavanje hitnih kriza i implementacija delova projekata koji se odnose na hranu. Ipak, ovaj program ima skoro neznatan učinak na ukupne potrebe hrane u nerazvijenim zemljama, jer ipak se najveći deo međunarodne pomoći (80%) odvija putem bilateralnih kanala.

Godine 1973, na predlog Ekonomskom i socijalnog saveta, Generalna skupština odobrava sazivanje Svetkse konferencije o hrani koja se održala u Rimu. Na konferenciji je donešena Univerzalna deklaracija o iskorenjivanju gladi i potrahnjenosti i skup od 20 preporuka. Neka od najznačajnijih načela Deklaracije su:

1. sloboda od gladi i potrahanjenosti predtsvalja temeljno ljudsko pravo;2. glavni zadatak državnih vlasti jeste da sarađuju u cilju povećanja

proizvodnje hrane i ravnomerne raspodele;3. državne vlasti trebalo bi da pokrenu anpore ka uklanjanju hronične

potrahnjenosti među najsiromašnijim delom stanovništva;4. svaka država je odgovorna za uklanjanje prepreka i povećanje

proizvodnje hrane putem reforme poljoprivrede, porezne i kreditne politike;

5. razvijene zemlje treba da povećaju tehničku i finansijsku pomoć zemljama u razovju uz povoljne uslove;

6. prepreke u trgovini hranom treba smanjiti ili ukoniti, uz ustupke zemljama u razovju.

Na konferenciji je preporučeno da FAO uspostavi Svetski sistem informisanja i ranog upozoravanja o hrani i poljoprivredi (Global Information and Early Warning System on Food and Agriculuter). Time su državne vlasti pozvane na stvaranje nacionalnih zaliha žitarica kao dela svetskog sigurnosnog sistema. Skupština UN je na predlog Konferencije osnovala Svetsko veće za hranu (World Food Council), koje čini predstavnici 36 zemalja.



Druga vrlo bitna organizacija u ovoj oblasti jeste Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj (International Found for Agricultural Development – IFAD) sa sedištem u Rimu, koji je kao nova specijalizovana agencija UN-a otpočela sa radom 1977. godine sa svrhom osiguravanja povoljnih zajmova i donacija za unapređenje proizvodnje hrane u zemljama u razovju. Fond funkcioniše putem sledećih organa:

1. Upravni savet – predstavnici svih članica, sastaje se jednom godišnje;

2. Izvršni odbor – 18 članova i 17 zamenika, biraju se na 3 godine;3. Odeljenja za finansijske operacije, za strateško i naučno

upravljanje, za rukovođenje izvođenjem projekta, za opšte poslove.Finansiranje se vrši tako što je Organizacija zemalja izvoznica nafte

(OPEC) obavezala na osiguravanje najmanje 40% početnih sredtsava, ali zbog smanjenih prihoda od prodaje nafte i svetske recesije nivoa finansiranja IFAD-a, finasiranje se smanjilo na 22%. Kroz razne projekte IFAD pomaže najsiromašnijim zemljama s najvećim problemima u snabdevanju hranom. IFAd je odobrio pokretanje Posebnog programa za sub-saharske afričke zemlje sa posebnim izvorima finansiranja, a od 1981. MMF odobrava zajmove kroz svoj Odsek za finansiranje hrane.

Problem gladi u svetu još uvek ostaje nerešiv. Pod pokroviteljstovm FAO-a 1996. godine u Rimu se održao Svetski samit koji rezultira Deklaracijom i planom akcije za postizanje svetske prehrambene sigurnosti sa ciljem da se glad u svetu prepolovi do 2015. godine.

Stanovništvo

Problem obezbeđivanja dovoljnih količina hrane povezan je sve većim brojem stanovnika sveta. Prema nekim procenama svakog minuta na svet dodje 258 novorođenčadi. Godine 1987. svetsko stanovništvo premašilo je broj od 5 milijardi, 1999. dostiglo je 6 milijardi, prema procenama UN-a, 31. oktobra 2012. godine rodiće se 7-milijarditi stanovnik sveta, a do 2050. svetsko stanovništvo dostićiće boj od 8,9 milijardi ljudi. Ovakav brz porast populacije otežava planiranje na polju ekonomskog razvoja.

Prilikom naglog porasta broja stanovnika nastaju i drugi problemi, prvenstveno veliki udeo ne-produktivnog stanovništva. U zemljama u razvoju, deca i starije osobe čine gotovo jednak deo stanovništva kao i radna populacija, pa se na to nadovezuje i problem zapošljavanja ruralnog stanovištva i migranata u gradovima.

Kontrola rađanja, kao jedno od rešenja , osetljivo je pitanje i mogućnost međunarodnog delovanja je znatno ograničena. Na mnogim svetksim konferencijama prihvaćeno je nekoliko deklaracija kojima se pravo na određivanje broja dece utvrđuje kao temeljno ljudsko pravo roditelja. Država ne može intervenisati u želju roditelja da imaju više ili manje dece, ali ipak može omogućiti planiranje porodice putem zakonodavstva, informativnih i obrazovnih porgrama o mogućnostima rađanja, pobačaja i sterilizacije. Uz pomoć takvih programa došlo je do nedavnog zaustavljanja visokog prirasta stanovništva u Koreji, Kini, Šri Lanci i Kubi. Međutim, vrlo često verska uverenja utiču na stavove pojedinca.



Slika 2: Stopa porasta stanovništva

Do 1960. godine programi UN-a bili su uglavnom ograničeni na istraživanja i statističke analize. Međutim, kako je problem brzog rasta stanovništva postao sve veći, tako su se i programi UN-a sve više menjali i uključivali tehničku pomoć i brigu. Sve češće se organizuju regionalne konferencije (Azijska 1963, Afrička 1971.), seminari i odbori stručnjaka.

Godine 1969. osniva se Fond UN-a za populacijske aktivnosti (UN Found for Population Activites). Sve do 1985. godine SAD se pojavljuju kao najveći donatori ovog fonda, ali se polako povlače zbog pritiska domaćih proto-pobačajnih grupa koje zagovaraju pravo na život, da bi se naredne godine i skroz povukle, ali i dalje učestvuju putem bilateralnih kanala.

Svetske populacijske konferencije održavale su se redovno na 10 godina, i 1074. godine usvojen je Svetski populacijski plan. Jedan od ciljeva jeste redukcija prosečne stope prirasta stanovništva, postizanj prosečnog očekivanja životnog veka na 70 godina, smanjenje stope smrtnosti novorođenčadi, poštovanje ljudskog života, pravo parova da odlučuju o borju dece, kao i poštovanje suverenosti državeu formiranju populacisjkih potlitika. Većinu odgovornosti za sporovđenje Plana imale su državne vlasti.

Godine 1984. u Meksiko Sitiju održana je još jedna Svetska populacijska Konferencija, kada je donešena Deklaracija o stanovništvu i razvoju iz Meksiko Sitija koja se sastoji od 88 preporuka uz ocenjivanje prethodno prihvaćenog Plana. U Kairu se 1994. godine održala Međunarodna konferencija o stanovništvu i razvoju, sa naglaskom na odnosu porasta stanovništva i održivog



razvoja. 1999. Generalsna skupština zaseda kako bi se razmatrao napredak u odnosu na 1994.

Mnogi stručnjaci se se složili da bez drastičnog smanjenja stope porasta stanovništva siromaštvo i zastoj u ekonomskom razvojusu neizbežni.

Energija

Postoje višestrani problemi vezani za proizvodnju, prenos i potrošnju energije, koji uključuju privatne, nacionalne, transnacionalne, regionalne i globalne interese.

Sama industrijaska revolucija zasnivala se i zavisila je od ogromnog povećanja potrošnje energije. Kako je nafta zamenila ugalj kao glavni energent u industriji, postaje i dominantna roba na tržištima. Najveće svetske multinacionalne kompanije postale su i najveća poslovna carstva sveta.

Organizacije zemalja izvoznica nafte (Organization of the Petroleum Exporting Countries - OPEC) osnovana je 1960. godine udruživanjem Irana, Iraka, Kuvajta, Saudiske Arabije i Venecuele. Kasnije su im se pridružili Katar (1961), Indonezia (1962), Libija (1962), Ujedinjeni Arapski Emirati (1967), Alžir (1969), Nigerija (1971), Ekvador (1973), Gabon (1975) and Angola (2007). Trinaest država članica Organizacije zemalja izvoznica nafte tokom 70-ih godina, kontrolom proizvodnje i bojkotovanjem izvoza, dovele su do dvanaestostrukog povećanja cene nafte, jer nije došlo do stvarnih učinaka na snižavanju profita naftnih divova. Njihova monopolska kontrola razbijena je 80-ih godina, ali kako je nafta ograničen energnet i kako zemlje OPEC-a poseduju najveće rezerve, ponovo im se vraća dominantan svetski uticaj koji će trajati do pronalaženja novih i jeftinijih alternativnih izvora energije.

Međutim, još uvek nema većih rezultata potrage za alternativnim izvorima energije. Istraživanja negativnih učinaka trajne upotrebe fosilnih goriva na okolinu ukazuju da je neophodno što pre naći čistije izvore energije. Tokom 50-ih godina verovalo se da će nuklearna energija zameniti fosilna goriva, ali problemi cene, sigurnosti i otpada umanjili su očekivanja. Nakon nuklearne katastrofe u Černobilu 1986. godine, strah od nuklernih elektrani se proširio Evropom.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) zadužena je da vrši inspekciju zaštitnih mera država koje poseduju nuklearno naoružanje. Osnovana je 1954. godine na inicijativu Generalne skupštine UN-a. Tekst njenog statuta usvojen je na Međunaronoj konfernciji za miroljubivo korišćenje atomske energijeu Njujorku 1956. godine. Njeni osnovni ciljevi su nastojanje da se ubrza i proširi orimena atomske energije za mir, zdravlje, napredak i da se obezbedi da se ta energija ne koristi u vojne svrhe; podsticanje istraživanja u oblasti atomske enregije; pomoć u pribavljanju materijala, usluga i opreme i postrojenja za miroljubivo korišćenje atomske nergije; razmena naučnih informacija i stručnjaka; utvrđivanje mera obezbeđivanja protiv upotrebe u vojne svrhe, kao i standarda za bezbednost rukovanja.4 Ovu agneciju čine sledeći organi:

1. Generalna konferencija – sastavljena od predstavnika svih članica, sastaje se jednom godišnje;

2. Odbor guvernera;3. Sekreterijat.

4 Dimitrijević, Račić, Međunarodne organizacije, Beograd, 2011, str. 228



Agencija je izradila dva bitna međunarodna sporazuma – Konvenciju o ranom izveštavanju o nuklearnoj nesreći i Konvenciju o pomoći u slučaju nuklearne nesreće ili radiološke opasnosti.

Godine 1981. godine održana je u Nairobiju UN-ova Konferencija o novim i obnovljivim izvorima energije gde je akcenat stavljen na alternativne izvore poput hidroenergije, drva i drvenog uglja, biomase, sunčeva energija, geotermalne energije, vetar , energija okeana.

Međutim, nacionalni interesi po pitanju alternativnih izvora vrlo su razliciti i podeljeni. Zemlje izvoznice nafte mnogo bi izgubile ukoliko dođe do smanjenja potražnje nafte. U nerazivjenim zemljama veliki problem predstavlja seča šuma i korišćenje drva kao goriva, pa je i donešena preporuka da se pojačaju napori na pošumljavanju.

Iako se stalno organizuju konfernecije kako bi se rešio problem izvora energije, idalje se čini da još uvek ne postoji globalni osećaj za rešavanje energetskih problema. A ta bezvoljnost će biti uzdrmana kad nafta bude toliko skupa i nedostupna i kada zagađenje uzme prevelikog maha.

Životna sredina

Pitanje zagađenja čovekove okoline novijeg su datuma, dok im se pre pridavala ograničena pažnja. Krajem dekade šezdesetih, u razvijenim zemljama, problem zageđenja počeo je ozbijljno da zaokupira pažnju. Međutim, od vremena Hirošime svetom vlada opasnost i strah od nuklearne kontaminacije vazduha, tla i voda. U nekim gradovima, kaošto su Los Anđeles i London vlada strah od ugrožavanja okoline i zdravlja zbog zagađenih reka, jezera, i zbog izlivanja nafte. Naučnici su počeli da se bave problemima životne sredine, naročito problemima zagađenja i uništenja vrsta i njihovih staništa. Studija koju je izradio Massachusetts Institue of Technology (MIT) pokazala je da najviše pažnje treba usmeriti na sledeće zagađivače i uzročnike globalnog zagrevanja: ugljen-dioksid, sumpor-dioksid, oksidi nitrogena, živa id rugi teški toksični metali, nafta, DDT, radionukleidi, đubriva itd. Dopunska istraživanja ukazala su na štetnost metana, hlora, flora, broma na stanjivanje ozonskog omotača.

Iako se ranije ovoj temi u međunarodnim organizacijama preidavala tek neznatna pažnja, danas je zadatak rešavanja problema zagađenja okoline ostavljen bač njima. Mnoge specijalizovane agencije UN-a bave se ovim problemom, kao:

WMO – prati zagađenje vazduha i klimatke promene uzrokovane zagađenjem;

WHO – radi na projektima vezanih sa zdravljem i stanjem okoline; FAO – rad na otklanjanju problema akumulacije pesticida i

zloupotrebi okoline; UNESCO – organizovanje istraživanja i stručne konferencije; IAEA – problemi nuklearnog otpada; IMO – praćenje zagađenja okeana; ILO – problemi izloženosti toksičnim materijama u radnoj okolini.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija glavni je organ političkog odlučivanja koji se odnosi na problematiku zaštite i unapređenja životne sredinena međunarodnom nivou. Prekretnica u istoriji svesti o životnoj sredini dogodila se 1972. godine na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj



sredini u Stokholmu. Godine 1983. donela je rezoluciju za formiranje Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj i hitno pozvala na formulisanje dugoročne strategiježivotne sredineza ostvarivanje održivog razvoja do 2000. godine i kasnije.

Kao rezultat povećane svesti o ugrožavanju životne sredine, odlukom Generalne skupštine od 3. do 14. juna 1992. godine održana je druga Konferencija o životnoj sredini i razvoju u Rio de Ženeiru. Tada se smatralo da derogacija životne sredine jeste svojevrstan oblik diskirminacije čoveka i sputavanja sloboda, i iz tog razloga se problemu životne sredine sve više pristupa kao suštinskom pitanju za otklanjanje nepravičnih razlika koje postoje u svetu i unutar pojedinih zemalja, čak i razvijenih.

Od ove konferencije se očekivalo da ukaže na pravce efikasnijeg globalnog rešavanja ovog problema, , da ponudi instrumente za ostvarivanje održivog razvoja, kao i da označi preokretnicu u ekonomskim odnosima u svetu. Druga grupa pitanja oko koje se vodila rasprave jeste ograničavanje emisije gasova koji doprinose efektu staklene bašte. Konferencija je pokazala da svetom dominira uverenje da se ne smeju dopustiti aktivnosti koje mogu ugroziti sredinu i život i zdravlje ljudi.

Konferencija u Riu je, pored razlika u ocenama postignutih rezultta, istorijska konferencija jer je postavila osnove za rešenje pitanja životne sredine. Tu je takođe bilo reči da je siromaštvo najteži oblik degradacije sredine i da se globalni problemi ne mogu rešiti ako ako se siromaštvo ne eliminiše jer još uvek pritiska dve trećine svetkse populacije; ako se ne ostvari praednije korišćenje prirodnih resursa, ako se ne ostvari novo partnerstvo između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju i ne unapređuju mehanizmi finansiranja. Pogotovu je istaknuto da se u toj oblasti ništa ne može postići samostalnim nacionalnim naporima, već da je potrebno jačati međunarodnu saradnju. Utvrđeni su principi da se problemi životne sredine rešavaju istovremeno sa rešavanjem siromaštva, nezaposlenosti, socijalnih tenzija, dugova, ostvarivanjem međunarodnog tržišta, transfera tehnologija, odgovornosti za stanje sredine i obavezu razvijenih zemalja da obezbede sredstva za šružanje pomoći nerazvijenim zemljama u oblasti životne sredine.5

Na prvoj Konferenciji o životnoj sredini, održanoj 1972. godinu u Stokholmu, pokrenut je Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) sa sedištem u Najrobiju, sa zadatkom da prati stanje životne sredine u svetu, učestvuje u pripremi i sporvođenju međunarodnih konvencija u ovoj oblasti, priprema i realizuje projekte zaštite životne sredine, obezbeđuje međunarodnu naučnu i tehničko-tehnološku saradnju, prikupljanje i obradu statističkih podataka, obezbeđivanja funkcionisanja monitoring sistema. Za cilj ovog programa postabljeno je sprovođenje dokumenata donetih na Konferenciji u Riu, a pogotovu Agende 21.

Svetska zdravstena organizacija (WHO) je još jedna organizacija koja se bavi ovom oblasti, tj. prucava uticaje derogiranja životne sredine i radne sredine na zdravlje stanovništva. Posebna pažnja je posvećenea hemijskoji biološkoj kontaminaciji, jonizirajućem i nejonizirajućem zračenju, kao i buci.

5 Janko Radulović, Marinko Bošnjak, Todor Spariosu, Mirjana Pavković, Slobodan Kotlica, Jadranko Simić, Milutin Pantović, Maja Krunić-Lazić, Životna sredina i razvoj: Koncept životne sredine, Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997, str. 123.



Svetska meteorološka organizacija (WMO) bavi se problemima vezanim za atmosferu Zemlje, kao i njenom zaštitom (klimatske promene, prekograničeno zagađivanje vazduha na velikim udaljenostima, zaštita ozonskog omotača, zaštita vodotokova, mora i okeana, radijacija isl.). Značajna uloga ovoj organizaciji se pridaje pri pripremi novih i sporvođenju postojećih međunarodnih sporazuma u oblasti životne sredine i to Konvencije o zagađenju vazduha na velikim udaljenostima, Konvenciji o zaštiti ozonskog omotača, Montrealskog protokola o kontroli supstanci koje oštećuju ozonski omotač, Okvirne konvencije o klimatskim promenama.

Baveći se problemom zaštite radne sredine, težište Međunarodne organizacije rada (ILO) je usmereno ka sprovođenju Konvencije o radnoj sredini. Ova organizacija osnovala je Svetski program zapošljavanja (World Employment Program) sa ciljem da pomogne zemljama u razvoju da sporvedu aktivnu politiku i projekte oblikovane da unaprede zapošljavanje i smanjenje siromaštva, što je direktno povezano sa održivim razvojem.

Pravo mora

Sve do 1945. godine pravila korišćenja okeana od strane država bila su jednostavna. Tada predsednik SAD-a Truman objavljuje da proširuje teritorijalno more preko dotadašnje 3 milje, unilateralno proglašava teritorijalnu jurisdikciju nad epikontinentalnim pojasom (dubina 200 metara). Osam država pratilo je primer SAD-a. U međuvremenu pojavljuju se dve suprotstavljenje strane interesa. S jedne strane razvija se pokret koji teži proglašavanju okeana i morskog dna “zajedničkom baštinom čovečanstva” i ograničavanju nacionalnih težnji za jurisdikcijom nad morima. Na drugoj strani nalazi se želja obalskih država i privatnih interesa da proglase nacionalnu suverenost nad gotovo četvrtinom površine okeana i morskog dna (90% poznatih nalazištaruda i ribljeg fonda).

Godine 1958. održana je Konferencija o pravu mora u Ženevi na kojoj je doneto 4 konvencije: Konvencija o epikontinentalnom pojasu, Konvencija o teritorijalnom moru i spoljašnjem pojasu, Konvencija o otvorenom moru i Konvencija o ribolovu i očuvanju živih bogatstava otvorenog mora. Konvencijom o epikontinentalnom pojasu prihvaceno je pravilo o izobati od 200 metara kao granici epikontinentalnog pojasa, klauzula eksploatabilnosti (protezanje jurisdikcije preko 200 metara ukoliko je to moguće).

Mnoga pitanja vezana za more ipak su ostala nerešena i mnoge konferencije ih nisu uspele rešiti. Glavna skupština Ujedinjenih Nacija osnovala je ad hoc Odbor za morsko dno sa zadatkom razmatranja promicanja u istraživanju i iskorišćavanju morskih bogatstava. Ovaj odbor je kasnije pretvoren u telo zaduženo za sazivanje i pripremu Konferencije o moru, koja je stalno bila odlagana zbog nesuglasica među državama (sukobi oko ribolovnih prava u moraskim pojasevima od 12 do 200 milja; izdavanje koncesija za eksploataciju nalazišta nafte izvan grancia epikontinentalno pojasa itd.). Zasedanja Konfernecije su se držala od 1973. do 1982. svake godinu u Ženevi ili Njujorku.



Slika 3: Podela mrskih pojaseva prema međunarodnom pravu

Kako se Konferencija produžila, postizani su kompromisi oko mnogobrojnih pitanja. Sporazum je prihvaćen 1982. godine sa 130 glasova za (Italija, Francuska, Japan, Kina Kanada, skandinavske zemlje, zemlje Trećeg sveta), 4 protiv (SAD, Izrael, Turska, Venecuela) i 17 suzdržanih (Sovjetski bolk, UK, Nemačka). Sporazumom se uspostavlja teritroijalno more od 12 milja, privredni pojas u širini od 200 milja u odnosu na prirodna bogatstva, naučna istraživanja i ribolov. Obalske države dobile su pravo krišćenja epikontinentalnog dela od 350 milja od obale uz uslov podele prihodadobijenih takvim iskorišćavanjem. Kopnene države imaju pravo do i od mora i zajednički ribolov u privrednom pojasu ako obalna država ne može sama. Sporovi se moraju rešiti, ako ne sporazumno, onda preko arbitražnih sudova i pred Međunarodni sudom za pravo mora i Većem za sporove o morskom dnu. Sporazum je tupio na snagu tek 1994. godine.



Zaključak

Čovečanstvo na početku 21. veka nalazi se u prelaznom stanju. Svaki stanovnik naše planete danas je okružen problemima životne sredine, a posledice se preživljavaju svakodnevno, kroz vazduh, vodu i hranu koje se unose u organizam, kroz zagađenja i zračenja kojima smo izloženi, eksploatisanje mora, a takođe posledice ekoloških problema ispoljavaju se kroz sve manju količinu prirodnih resursa, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, i poremećaje u globalnom ekosistemu.

Prirodni resursi, koji se najčešce koriste za ljudske aktivnosti, potroštivi su. Svetsko stanovništvo je u stalnom porastu, što znači da je u porastu i potreba za hranom, urbanizacijom i ekonomskim razvojem. Iskorišćavaju se sve veće količine prirodnih resursa, kojih jednog dana neće biti.

U ne tako dalekoj prošlosti smatralo se da se nikada nece potrošti globalni resursi koji predstavljaju izvor energije, kao što su voda, rude, nafta, prirodni gas, minerali i sl. Danas, imajući u vidu privredni razvoj, došlo se do zaključka da su globalne rezerve ovih resursa na izmaku, tako da se čovečanstvo našlo na velikoj prekretnici. Smatrajući nestajanje globalnih resursa najvažnijim problemom, međunarodna zajednica se zauzela za racionalno korišcenje potrošivih prirodnih resursa. Takođe, uz mnoge međunarodne organizacije nastoji se da se pronađu novi načini za korišcenje obnovljivih izvora energije kao što su solarna energija, energija vetra, talasa, plime i oseke.

Samo razvijenom svešću i zajedničkim naporima može se naći spasonosno rešenje za celu planetu. Dokle god postoje suprostavljene strane, upravljanje ovim resusrima biće otežano. Tako da glavni zadatak međunarodne zajendice još dugo godina biće razrešavanja svih navedenih problema globalnih resursa.



Literatura:

Leroj Benet, Džejms K. Oliver, Međunarodne organizacije, Politička kultura, Zagreb, 2004.

Vojin Dimitrijević, Obrad Račić, Međunarodne organizacije, Službeni glasnik, Pravni fakultet Univerziteta Union, Beograd, 2011.

Janko Radulović, Marinko Bošnjak, Todor Spariosu, Mirjana Pavković, Slobodan Kotlica, Jadranko Simić, Milutin Pantović, Maja Krunić-Lazić, Životna sredina i razvoj: Koncept životne sredine, Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd 1997.

Džonatan Haris, Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa : savremeni pristup, Data status, Beograd, 2009.

Branislava Lepotić Kovačević, Aleksandar Kovačević, Energetika : vodič kroz politike EU, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2010.

Vojin Dimitrijević, Obrad Račić, Vladimir Đerić, Tatjana Papić, Vesna Petrović, Saša Obarović, Osnovi međunarodnog javnog prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2007.


međunarodno upravljanje globalnim resursima

Documents