mekinli kantor nejlepse godine naseg zivota

7/15/2019 Mekinli Kantor Nejlepse Godine Naseg Zivota

http://slidepdf.com/reader/full/mekinli-kantor-nejlepse-godine-naseg-zivota 1/138

MEKINLI KANTOR

n a j l e p š e g o d i n e n a š e g ž i v o i a



N

BIBLIOTEKA FILMOVANIH ROMANA

Knjiga 13

U r e đ u J u :

J URIJ GUSTINČ IĆ, ŽIVAN MITROVIĆ, BOŽIDAR TORBIC A

Prevod i adaptaclja: Luka Semenovlć

N a c r t za o mo t : M i ć a P o p o v i ć

MEKINLI KANTOR

NAJLEPSE GODINE

NAŠEG ŽIVOTAROMAN

IZDANJ E KOSMOS BEOGRAD



VAŠI NAJOMILJENIJI

FILMOVI UVAŠOJ

BIBLIOTECI

Nova serija knjiga edicije »F ilmovani romani« donosi svakog me-1seca po jedno odabrano delo poznatih pisaca, ilustrovano origMnainim fotosima filmova koje ste najradije gledali. Estetski opre-3mljene, u solidnoj tehnici, ove knjig-3 će postati najprivlačniji

ukras vaše domaće biblioteke.

NAJLEPSE GODINE NASEG ŽIVOTA

Prema popularnom delu Mekinli Kantora, po scenariju Ro-

berta Servuda, u produkciji Samjuela Goldvina, snimljen je film

»Najlepše godine našega života«, koji je dobio šest nagrada

»Oskar«. U glavnim ulogama: Mirna Loj (Mili), Frederik Merč (El

Stifenson), Dana Andrjus (Fred Deri), Tereza Rajt (Pegi), i Hogi

Karmajkel (Homer Vermels). Režiser: Vilijam Vajler.



Naalovoriginala

GLORV FOR ME

by

MacKinley Kantor

Izdanje: Izdavačko-štamparsko preduzeće »K O S M O S«

Centralnog odbora Saveza gluvih J ugoslavije, Beograd 1956

Štampa: »NOVI DANk, Beograd, Ruzveltova ul. br. 10.

* 'd)iaocL%u ve f u .



„K a d prođ u sv i moji napori i pa tnje,

I kad se nađem na onoj divnoj obali. .. O, tada ću biti Ovenčan slav om !“

ČARLS H. GABRIEL

1

Fred Deri, mladić od dvadeset l J edne godine, koji je ubiostotinu Ijudi, spustio se transportnim avionom na aerodrom Velbern;u podnevnu izmaglicu ranog proleća. Zapahnuo ga je oštarmiris luka s obližnjih povrtnjaka, čuo je tutnjavu kamiona podrumu, a pogledom obuhvatio ploče sa natpisima i svu rugobuaerodroma, koja mu je nekada u snovima izgledala zanosno lepa.

Fred Deri imao je zelene oči sa bleđoružičastim kapcima(poput očnih kapaka svih bombaša i mitraljezaca), bio je osrednjevitak i imao spuštena ramena, a njegovo nehajno i opuštenodržanje itekako je umelo da iščezne kad su prilike to zahtevale.Leno je krenuo preko aerodroma i zaustavio se ispod krila jednogbombardera da skine sa sebe letački kombinezon. Očistio se, ma-ramicom obrisao jedinu masnu mrljicu koja mu je kvarila inačebesprekornu uniformu, zakopčao poklopac na džepu, pa proverioda li mu avijatičarska krila i ordeni izgledaju kako treba,

Osečao je ponos borca zbog sveg tog šarenila na svojimgrudima: bio je tu avijatički krst sa vencem od hrastovog lišća,do njega drugi ordeni, pa njegov najveći ponos — Ljubičasto srce.

Setio se kako je lako zaradio to Ljubičasto srce, i slegnuo ra-menima. Sreća mu ga je prosto utrapila u ruke. Jedan metak oddvadeset milimetara bio mu je ulubio nos aviona, nekoliko komadopleksiglasa samleo u prah, a parče bakra nabio u Fredovu ruku.Bila je to jaka ruka. Lekari su je operisali i zašili, i Fred jesvega šesnaest dana šetkao u grimiznom ogrtaču po bolnici; jer je bio mlad, čvrst i otporan, željan da to Ljubičasto srce

8



nosi na grudima, i dozlaboga zahvalan sreći što ga je tako mi-lostivo udelila baš njemu.

Prstima je navukao suncobran svoje kape — one mlitaveovijatičke kape iz koje je bila izvađena žica i na kojoj je bli-stala pažljivo izribana žuta »ptičica«. Zatim preko ruke prebaciletački kombinezon, u jednu ruku uze torbu, a u drugu padobran,i krete put štaba.

I ispred i iza tezge gde su posade primale naređenja zaletenje, nagurala se gomila Ijudi. Oni što su čekali da ih nekopoveze stajali su ćutke, kao da se nadaju da će svojim ćutanjemiprivući blagonaklonu pažnju letača na domaćim prugama, koji ihmogu, a ne moraju, primiti u avion — koji su kadri da kuću pri-bliže za tri dana, pa da čovek bude u krevetu s Evelinom uutorak uveče umesto tri večeri docnije. Cekali su, i nadali se.

— Ko se još nije prijavio?... Ponovo ću pročitati spisakl —viknu narednik iza tezge.

Pročitao je imena onih koji idu put istoka... onih što odlaze

na jug... Nekoliko novih koji su tek stigli javiše se za jug. Zapad...nizao je imena: jedan se ja/io za Tulsu, trojica za Albukve, aviše njih za obalu Tihog Okeana.

Kad narednik završi čitanje, Fred Deri se javi. Za zapad.Narednik unese u spisak: »Deri, poručnik avijacije«. Fred mu kazabombardersku grupu kojoj je pripadao, 305-a, i navede aerodromMicel u Engleskoj, kao svoju adresu. Slagao je. Narednik je znaoda je on slagao. Gotovo svi su iagali da bi mogli da se prevezu,

jer su sada civili. Više nemaju adrese u vojsci. U ovom trenutkuuopšte nemaju neku određenu adresu, i to su vrlo dobro znali.

Oštar narednikov glas ponovo nadvisi brujanje razgovora,zuku telefona i instrumenata koji su bili u vezi s avionima u

vazduhu. i mrmljanje dveju činovnica, pripadnica ženskih pomoćnihodreda avijacije, koje su pričale o svojim randevuima u subotu.

— Dakle, slušajte — poče narednik. — J a nisam tražioda mi pokažete bukvice, nisam tražio putne naloge... J a nisamvojni policajac, niti neko njuškalo. Ali jedno tražim od vas: kohoće da se vozi, neka strpljivo čeka dok ga ne prozovem. Kadse ukaže neko slobodno mesto, prozivaću... Svega jedanput...i tada morate da budete ovdel I još nešto: ne nabijajte se oko

10

ove tezge. U sobi do nas je čekaonica; napolju ima mesta domile volje; prozivaću preko zvučnika. Molim vas, nemojte dazakrčite vrata!

Fred Deri nije kazao svoje tačno odredište. J ednostavno je rekao da putuje na zapad, a zapad obuhvata mnogo gradova.Mogao bi da ide do Kanzas-S itija ili, još bolje, do Sent Luisa.Ako bi ga sreća poslužila, u Sent Luisubi mogao da uhvati auto-

bus, pa da stigne kući .rano ujutro.Izišao je napolje i popušio cigaretu. Onda opet zaviri u

SobU, i oseti da je gladan.— Gde je kantina? — upita Ijude koji su stajali oko njega.'

Neko mu objasni, ali on reši da ne ide onamo: u međuvre-menu mogao bi da izgubi avion. Radije će čekati ovde, pa makarbio i gladan. Na pamet mu pade aerodrom Dru. J edanput seovako povezao kući sa Drua... bilo jaito odavno. Onde su se u če-1kaonici mogii dobiti kafa, oranžada i sendviči, sasvim besplatno.

Ušao je unutra i muvao se oko otvorenih vrata meteoro-loške službe. Očima je tobože tražio nekog poznanika. Narednikoštro uperi pogled u njega, ali uto stigoše nove pridošlice i skre-

nuše mu pažnju sa Freda. Novi Ijudi došli su da se nadaju, dažele brz prevoz. (U mislima im je torta od čokolade, pivo uBilijevom bifeu, Ijubavni provod s Emilijorrt i poljupci novorođen-čadi koju još nisu ni videli. Zeleli su da se dočepaju krila, pa dau magnovenju odlete kući.)

...Narednikov glas opet se podiže:

— Nemate padobran? Žalim slučaj! M i vam ne možemopomoći. Eno, na onom obaveštenju piše: »Na aerodromu Velbernobus tavljeno. izdavanje padobrana«. Pokušajte bolje da uhvatiteneki voz; za dvadeset minuta imate autobus kod glavne kapije...Žalim, gospodine. Morate da imate padobran.

Deri je čekao čitav sat. J edan Liberator otišao je za Dalas; predaleko na jug da

bi poneo i Derija. J edan transportni avion odleteo je put istoka.1 jedan i drugi povezli su mnogo Ijudi... Sada je gomiia koja ječekala bila mnogo manja, i gladnija.

— Dođavola sve ovo! — Ijutnu se Deri i krenu put kantine.

H



J edan vezista 1 jedan iz mornarice pođoše s njim. Po-ručili su mleko i sendviče. Sendviči su bili dosta dobri, pogotovuoni sa svinjetinom. Fred Deri uze još jedan: svinjetina na belomhlebu. Divota jedna! Otišao je iza tezge i dohvatio bocu sasosom od paradajza, pa svinjetinu premazao debelim crvenimslojem.

Vraćao se sam; ona dvojica otišli su ranije. Ugledao je

jedan maslačak blistav kao masiac, sićušni komadić sunca u ovojmršavoj mokroj travi koja je vapila za suncem.

Setio se maslačkovih mladika. Pre deset godina baka ga je slala sa srebrnim nožem da ih traži po susednim travnjacima.Morao je da bira one najmanje i najsočnije, sa slabašnim, tekizraslim zupčastim listićima.

Setio se mladika, sveže skuvanih, kuhinje pune pare, i ponovo osetio miris šnicli. Samo nedeljom imali su šnicle, jer su*bile skupe...

Baka je umrla... dok je on još leteo na školskim aparatima,mnogo nedelja pre no što je postao pilot. Ono tužno opelo }kite cveća na grobu... Koliko je vremena prošlo otada? Kuća se

promenila...A koliko je vremena prošlo otkako se upoznao sa Mari?Otišao je i czauvek ostavio metalnožuti cvet u travi.

2

Deri stiženadomak štaba. Kroz zvučnik oglasiše se nekereči; 1 'on ubrza korak. Narednik |eprozivao.’ B r a j e n.’ S mo ek!

Narednik prekrši obećanje i ponovo prozva to ime. Prozvao ga je još dva puta... ali se niko ne odczva; O s tv i k . H a I. A ondaprozva F r e d D e r i.'

Fred uae, zadihan od uzbuđenja. Narednik ga prezrivoodmeri, zavideći mu zbog ordena na grudima, kivan zbog svegaonoga što je Fred doživeo i učinio, a što njemu nije bilo dato.

•— Kuda vi putujete?— Pa, na zapad...— Odgovara li vam Bun Siti?

Fred zinu. Je li moguće! Glas mu dođe nekako piskav kadodgovori:

— čarobniče! U Bun Siti i hoću da idem.— Slušajte, gospodine. Dobro promislite, da se posle ne

pokajete... Imaćete muke da se izvučete odande... Saobraćajne

veze su veoma slabe.— Zaboga, čoveče, pa tamo mi je kuća! — uzviknu Deri. —Izvukao sam premiju!

— U redu. Potpišite ovde i pitajte pilota kada polazi — pri-stade narednik i rukom pokaza na crvenkastog mladića u letačkomkombinezonu na drugom kraju sobe.

Fred potpisa i požuri do pilota.

— Za Bun S iti?

13



— Jeste — odgovori pilot. — Imafe li padobran?... S jajno,poručniče. Polazimo za dvadeset minuta, ako su rezervoari napu-njeni. Imate li kakvog druga ili nekoga sa sobom? Mogu daprimim još dvojicu... Letećemo onom tvrđavom broj 23 štostoji rra kraju, iza lovaca. Možete pričekati, pa ćemo se odvestidžipom, ili možete otšetati donde. Ima dovoljno vremena.

— Hvala — reče Fred. — Otšetaću.Dok je išao prema vratima, narednikov glas ponovo odjeknii

kroz zvučnik.

— Mesta za dvojicu, za Bun Siti! — rekao je mukli glas,dubok i hrapav i upečatljiv, glas te metalne aspide koja pratičoveka kroz rat, glas bez duše i savesti koji čoveku razbijasnove i zapoveda mu, i gospodari svakim trenutkom njegovogživota. — Bun Siti. Mesta za dvojicu...

J edan pešadiski narednik hitro uđe kroz vrata. Pantalonesu mu bile za četiri nijanse svetlije od bluze, tako da se gotovo

moglo reći da je postao napola civil onog trenutka kad ih jenavukao na sebe. Bio je to krupan čovek, otresit i prekaljen,i' u godinama. Po kosi koja mu je virila ispod kape popalo jeinje mučnih muških godina. Videlo se da je na frontu dobio čin:na bluzi mu orden Srebrne puške s vencemi dvostruki nizvrpci. Onda ga Deri još pažljivije pogleda. Opazio je spomenicuevropskog bojišta. Ova Ijudina je peške prešla evropsko ratištedok se Deri vozio avionom.

— Bun Siti, naredniče? Rekoste li Bun Siti? — upita Iju-deskara; glas mu je bio prigušen i učtiv, ali nekako tvrd kao čelik.

— Tako sam rekao... bar desetak puta! Idete li onamo?Imate li padobran?

Narednik opaljenog lica klimnu glavom i podiže padobrankoji je držao u ruci. Bila je to teška naprtnjača kakve na frontuuvek daju onima koji su na prolazu iz drugih jedinica. Držao ju je nespretno; 'očigledno nije imao mnogo posla s padobranima.

— U redu — kaza kancelariski kepec sa širitima, punprezira i mržnje prema Ijudima koji su na dalekim bojištimastekli priznanje o kojem je on samo mogao da mašta. — U redu.—Potpišite se ovde.

14

Fred je čekao napolju. Varljivo prolećno sunce probilo seIzmeđu oblaka da ga još više usreći. Narednik koji je putovaoza Bun Siti iziđe.

— Naredniče! — zovnu ga Fred.Narednik se okrenu prema njemu i oštro sastavi pefe. Fred

otpozdravi.— Zaboravimo na činove — reče Fred. — Čuo sam kad

ste se javili za Bun Siti. Tamo ja živim.Narednikovp krupno preplanulo lice razvuče se u osmejak.

Njegovi tanko izvajani brkovi progrušani srebrom izviše se iznaduglova usana, a tamne oči zablistaše nekim tvrdim s jajem.

— I ja živim onde — progovori on glasom ogrubelim odrata, ali iz koga je izbijala urođena uglađenost koju ni desetratova ne bi mogli da unište.

— Ko bi rekao da ću ovde naći svoga meštanina! — obra^dova se Deri. — U kojoj ulici stanujete?

— Ulicu znam, Grand bulevar, mada taj svoj novi stan još nisam ni video^ Moja porodica preselila se onamo kad sam'

ja već bio u vojsci. Nekada smo stanovali u svojoj zasebnojkući, ali znate... ovaj rat i sve to...— J a s tanujem u Brajtonskoj ulici.— U kome je to kraju?— Odmah iza Vajldvud-parka.Fred nije kazao da je Brajtonska ulica ustvari sokače koje

se završava blatnjavom jarugom, da stanuje u jednoj od onihšugavih kućica na krajnjo j periferiji grada, iza kvartova gdeimućni Ijudi imaju vile, onde gde as falt prestaje. Tu ulice nisuulice, nego sokaci, obrubljeni rujem umesto ivičnjacima I kadPfastom travom, sa izrovanim kolovozom od ilovače, sa kućercimaskrivenim među žbunjem i: drvećem, a dečaci koji stanuju u tirnnazovi-kućama odlaze da potkresavaju travu na travnjacima go-spodskih vila da bi zaradili džeparac.

Tu Fred stanuje.— Znam gde je Vajlvud-park — reče narednik. — Nego,

kakvim avionom ćemo leteti? Tvrđavom?— Da — odgovori Fred. — Tvrđavom.— Uostalom, to i nije važno. Glavno je da stignemo kućiJ

J este !i oženjeni?— J esam. A vi?

15



Narednik klimnu glavom:— Imam ćerku i sina. Cerci je dvadeset godina.— Ko bi to rekao! — iznenadi se Deri. — Ne izgledate1

tako stari... J este li demobilisani?

Narednik potapša džep na prsima i šapnu:— Ovde su mi isprave... Bojao sam se da neće hteti da

me povezu.— Vrlo važno! — umiri ga Deri. — Bezmalo svi koji sada

putuju su demobilisani. Mislim da to nije nikakva tajna. Šta imsmeta da nas povezu, pa da što pre stignemo kući?

—Da, — reče narednik, a zatim ponovi Fredove reči —da što pre stignemo kući...

U tim rečima bilo je I zadovoljstva i strepnje: šapatbračne noći, i briga života u civilu.

Nisu znali šta ih kod kuće čeka, ali su nagađali. Biće gre-'šaka u tim nagađanjima. Na to su i oni, kao i milioni njihove

sabraće, morali računati. Strahovali su od onoga što nije pisalou pismima koja su dobijali. Nisu verovali svetu koji su ostavilikod kuće, i moraće da nauče da mu veruju. Moraće da ponovonađu svoje mesto u životu od koga su već godinama odvojeni.

A ko je u međuvremenu zauzimao to njihovo mesto?...Bilo je mnogo pitanja na koja je trebalo naći odgovor...

A oni ipak žure kući.

Prolazili su pored hangara, pored šarenila aparata naobičnom aerodromu. Bilo je tu lovaca, bombardera, transportnihaviona, izviđača, školskih aparata, aviona sa jednim i dva

trupa, sada bez ikakvog izgleda da učestvuju u ratu u Nemačkoj,da se zapale u vazduhu i obavijeni plamenom zariju u zemljuu kojoj su ih Ijudi mrzeli. O ko tih čeličnih ptica muvale su seposade i mehaničari u kombinezonima, a jedan motor je brektao.

Poručnik i narednik nastaviše svoj put kući.— Moje ime je Stifenson — reče narednik.— A moje Deri. Gde ste bili... u Nemačkoj?— Da. Gotovo tri godine.— Mora da ste mnogo preturili preko glave.

16

— Vidim da ste vi bili oboreni...— Vi ste pokupili sve medalje po spisku: Srebrnu zvezdu,;

Bronzanu zvezdu...— I sve drangulije pešaka — dopuni Stifenson. — I vl ste

se dobro snabdeli.— Znate, kad čovek ide kući... — poče Deri.Narednik ga pogieda i osmehnu se, mudro i sa pusio

iskustva, osmejkom koji je gcvorio da je narednik Stifenson do-'voljno star da bi Deriju mogao da bude otac.

— Valjda ne mislite da kažete — upita — da ih tamopreko niste nosili?

— Vraga ih nisam nosio — odgovori Deri nehajno. — Svšsmo ih nosili. Bio je to lepak za one lepotice u Londonu...

— Svuda je bilo lepotica — primeti narednik S tifenson, iobojica se nasmejaše.

J edna pripadnica ženskih odreda avijacije, u letačkom kom-binezonu, pojavi se iza nekog aviona. Koračala je odlučno i po-Jslovno, no letački kombinezon ipak nije mogao da sakrije dražsi ženstvene linije njenog tela.

Deri se zagleda u nju, ali Stifenson je gledao pravo Ispredsebe, kao da se u mislima ponovo preneo na front. Uronio je uviziju sećanja na smrt koja je vrebala sa najsavremenijim spra-vama da ga raznese, ubije, unakazi ili bar probuši koju rupuu njemu za uspomenu. Ali on je sve to prebrodio. Evo ga naaerodromu Velbern, na domaku kuće. Nije ostao da trune pcputmnogih koji se više nikada neće vratiti. I čeka ga avion.

I



3

El Stifenson upita Freda gde je radio pre rata.

— Kod Bularda — odogvori Fred.

Bulard je imao najveću i najbolju drogeriju1) u čaršiji Bun

Sitija. Fred je radio onde svakog dana: od sedam ujutro do po-

cetka škole, i tri puta nedeljno od pet posle podne do desetuveče, a ostale večeri od sedam do jedanaest. P rodavao jesendviče i pomagao pri točenju pića, a dobijao platu od pedesetcenti na sat. Tražio je neko bolje nameštenje. Hteo je da odeod Bularda. A onda se desilo ono što mu je iz osnova promeniloživot. U nedelju posle podne, pošto je prespavao prve stra-vične vesti, probudio se i čuo radio iz prizemlja. Otac nije biokod kuće. Maćeha je otišla nekuda da igra bridž. Nikoga nijebiio kod kuće. On je uzbuđeno sišao u prizemlje.

Radio je i dalje govorio : pričao je o mučkom napadu J a-panaca na aerodrom Hikhem baš kad je Fred stupio na pragsobe gde se radio nalazio. Bila je to ona sudbonosna nedelja

kada su J apanci urnisali Perl Harbor.U četvrtak Fred je već stupio u avijaciju.

O svemu tome ništa nije rekao čoveku koji je sada ko-račao pored njega. J ednostavno je kazao da je radio kod Bularda.

— A gde ste vi radili? — upitao je.

!) Drogerije u SAD sem lekova prodaju bezalkoholna pića,sladoled, sendviče, pisaći pribor, cigarete, igračke, knjige itd. •

— U Agrarnoj banci — odgovori narednik.Poručnik se zagleda u njega.— Kao poslužitelj, ili tako nešto? — izvali naivno, jer

nije imao iskustva u životu civilizovanog sveta; ocenio ga je poratnom aršinu.

Tada, pre no što je narednik uspeo da odgovori, obojicaugledaše nešto što ih zaustavi na mestu.

Ovog puta to nije bila neka činovnica u letačkom kombi-nezonu, nego živi leš... leš kome je desna strana tela bila živa,a leva umirala i trzala se u grču. Leš je mučno hodao svojimiskrivljenim mišićima. A bio je tako mlad... golobrado momče.

Ime mu beše Homer Vermels. Bio je mornar druge klase,ali je vršio dužnost pomoćnog mitraljesca one noći kad su torpedaudarila u brod na kojem je služio. Ušao je u vojsku kao dečak,poput mnogih' drugih., Izišao je kao čudovište. Komande u nje-govom mozgu nekako su bile ispreturane, pa je svaki njegovpokret ispadao pogrešno. Mozak je govorio rukama da ne morajuda se kreću kao što se kreću ruke ostalog sveta. Mozak jegovorio nozi da radi čudne stvari.

Lekari su stotinu puta utvrdili istu dijagnozu: paraliza. AliHomerova glava se i dalje trzala uprkos toj dijagnozi. Držao

ju je iskrivijenu nastranu, a govorio je kao kad Ijudi pričaju vi-ceve... masne viceve, viceve kod kojih se usne čvrsto priljubeuz zube.

Tako je govorio i tako će govoriti dokle god ne ozdravi,ukoliko uopšte ikada ozdravi.

Imao je devetnaest godina, a uskoro će napuniti dvadesetu.Njegova žuta kosa bila je kratko potšišana oko ušiju. Po bradisu mu raslebeličaste malje, i imao je plave oči koje su za-

Ijubljeno gledale u život; jer mu je smrt tako dugo lebdela predočima. J ednu nogu je vukao za sobom. Đon na cipeli na tojnozi bio je tolika debeo da je dvadeset dana mogao drljatinjim dok ga ne podere.

Deri i Stifenson nisu mogli da veruju svojim očima.

»Ko ga je pustio bez pratnje?« pitali su se u sebi.

»Kako se to smelo dogoditi? Neko se grdno ogrsšio o njegajI ko je on... u toj uniformi koju nose samo najjači i najbolji, naj-istariji i najkršniji, samo birani momci?«

2*i 19



Vide l i su muvrpce ordena: L jub ičasto srce , spomenicu az iskog

r a ti št a , ž ut u v rp cu s lu žb e n a J užnom Pac if ik u, i z el en e i smeđe

i bele p ruge na spomen ic i e v ropskog ra t iš t a sa ve li kom zvezdom.

— Bilo je to ispr ed samog O ra na — isp riča o im je on docni -!

je. — Tr eb al o je da po pu nimo ta nk ov e sa go rivo m u Liv erp ulu . A li komandan t reče : »Dođavo la , nećemo uhva ti ti konvo j ako budemo

uz imali gor ivo .« I sv i se s lož ismo da ne uz imamo naf tu u L iverpu lu ,1

nego da smesta krenemo.I t a ko su s ti gl i k o nvoj . I s vi su s re ćn o d o pl ov il i p re d O ra n.

Na nekol iko mi lja i sp red luke s ta l i su. S igna lna s tan ica s o -

ba le dava la im je n ar eđ en ja k oj im r ed om t re b a d a u plo ve u luku.

J edan p o je dan u la zi li su t rg o vač k i b r od o vi i zkonvo ja . Ra t-

ni b r od o vi i z p r at nj e š ti ti li su ih s mo ra , a a v io ni su ih č uval i iz 1

v azduha . S pu st io se i s ut on , a b r od o v i su j oš u la zi li . T rg o va čk i

b ro do vi n ajz ad up loviše, p a i r atn i b ro do vi počeše da u la ze ;

D ođ e re d i na H om ero v b ro d. S ig nalna s ta nic a p oz va ga d a

u plo vi. K oma nd an t i zd a n ar eđ en je u maš ins ki p ro sto r. Mo t o ri ja če za br ujaš e, i br od kr et e udesno . G or iv o im je bi lo na izma-|

k u, a ta nk ov i su b ili p uni d ima. N e b i s tig li k on vo j d a su n ap u-

n il i t e t ankove u L iverpu lu .

A o nda ih l up iš e t or p eda . P rv i u da ri u k rmu. D ru gi p roma -

iši i p ro š iš a i sp re d p ramca . Homer r eče d a j e d ob io n eko n are-!

đenje. K renuo je n iz neke s tepen ice da ga izv rši . Od jednomi i t re -; ći t or pe d o g ru nu , i s te pe ni ce n es ta do še p od n jim . P osle d ev et

dana Homer je došao svest i. .. u g rčevima.

Sve t o i sp r ičao im je docn ije u avionu . Će re tao je kao ma j -

mun , s u sn ama p ri pi je n im u za z ube. O ž iv o tu k oj i g a č eka n iš ta

nije m ogao dazna, je r je još bio dečak kad jes tup io u mor-}

naricu.U o vom t re nu tk u p r il az io im je mo le ći vo . Žur io je . S vo jomzd ra vom n ogom p rav io j e č ud ne , k ra t ke s ko ko ve , o dbacuj uć i se

o bo le sn u n og u k oju je v uk ao z a s ob om . D eb eli đ on c ip ele na

p a ra li zo v an o j n oz i jo š ja če mu z aš kr ip a k ad je z as ka ku ta o p o

be tonsko j p loč i i sp red hanga ra . '•

— Slušajt e — re ka o je, za p ra vo to je hteo da ka že .

i ak o j e r eč i sp a la k a o n eko p ol uš iš ta nj e. Gde t re b a d a se ja vimi

d a b i me n eko p o ve zao k uć i?

20

On i su g a g le d al i n et rem ice, k a o n eš to š fo j e i n jih moglo

d a s nađ e, n eš to š to su iz be gli. I s va ki je u sebi re ka o d a bir a di je umro n ego d a b ude t a ka v k ao š to j e on .

— Kuda pu tu je te?

— Za Bun Si ti, go sp od ine — od go vo rio je, a je zi va gr i-

ma sa o sme jk a t rz a la mu se n a licu.Poručni k i n ar ed n ik z a gl ed a še se p re ko a e ro d roma , i o b o J

jic a su bi li sre ćn i št o ne mor aj u da se vu ku ka o on , št o su tu, n a a e ro d romu Ve lb em , i š to id u k uć i u Bun S iti .

— Imate li pa do bran ?

— Nemam.

O d go vo ri o je o pe t onim šiš tan jem , s on om grimasonrVo smejk a. O či su mu b li st al e p o pu t k lik e ra k ojima se i gr ao p re

t o l iko god ina , popu t komadića neke razb i jene šol ji ce , i li kao pa rče

v rp ce na r ub lju d ev oja čk om . Bile su t o b le do pl av e oč i, n ek ak ot op le , žens tvene i dobrodušne .

— Ne , nem am pa do br an , — na st av io je — al i va lj da će

me poves t i, poš to sam ran jen . M is l it e i i da mi nećeda t i nekakvop rve ns tv o , i li t a ko n eš to ?

— Jeste li demob ili sa ni? — up ita St ife nson , ta j pr eka ljen ina redn ik , pun k ršne ž ivo tne snage .

Mo rn a r se p o ta p ša p o d že pu n a g ru dima .

— Da bome da sam demob ili sa n — od go vo ri. — Dod ijale

su m i b olni ce . P rilič no sam se i o po ra v io , ia ko t o id e n ek ak os t rašno sporo .

— Pu tuj ete u Bun Siti? — reče FredDeri. — Tako će nas#b i ti t ro j ic a .. . B ogam i, b ić e me st a z a s ve n as . Na re dn ič e, d a jt em i v aš p a do b ra n!

F re d uze p ad ob ra n, a S tife ns on g a m rk o p og le da . — Evo vama mo j pa do br an — um iri ga De ri. — Čekaj tem e ovde.

Os ta v io ih j e, i p o žur io d už n lz n a vi on a . Na šao j e t vr đ a vu

b ro j 23. J ed an a v ij a ti č ar , r ed o v, l ež a o je n a l eđ ima p o d k ri lom

i s p avao; j ed an n ared ni k u z amašćenom komb in ezonu h odao je

p o k rilu s drug e s tra ne a vion a. N are dn ik s ta de i z ag le da se

u D er ij a. D eri mu mahnu r uk om , p op e se u a vio n i o de p oz ad i

u t rup . Spus tio je S t if ensonov padobran iza kućišta zadn jeg t očka .

Tu je b il o jo š n e ko li ko p ct do brana i n eko li ko k omb in ezona. Der i

21



je zn ao da to pr ip ad a mom čadi , je r o fic ir i dr že svoju op remu

i o deć u u p re dn jem d elu. P og le da o je o ko s eb e — s re br na ste

z id ov e, p ro z or e i o ru žje iz k og a su b ili iz va đe ni g la vn i d elo vi.

U dls ao je t aj m iris tv rđ a ve , m ir is k oj i se n ek ak o r az li ko va o o dm ir is a svih o sta lih t ip o va a vi on a i n a k oj i je on b io p on os an ,

kao svi a v i ja t iča r i ko ji su za ljub i jen iu t ipove av iona1sakoj ima su

se saž ive li .F red p ož ur i n a tr ag d o o ne d vo jic e. S tife ns on je f d alj e

z am išl je no ć ut ao . Mo žda je m is li o n a s vo j p a dob ra n k o ji j e F re dodneo. A l i mo rnar je neprestano p ričao .

— Slušajt e, — pr ek id e ga Fred, je r mu je do ja di lo to nje -

govo š išt avo mrcva ren je reči — m oram o da idemo u štab da

vas unesu u s pi sa k Kad v as budu p it al i z a p a do br an , v i ću tite^a ja ću g o vo ri ti .

— O , hvala — reče morna r, pun pov er en ja u to g svo g

novog p r i ja t e lja .

— Nared niče , pr ič eka jte nas ov de , a mi idem o da udes imo

s tv a r. Biće n am p o tr e ban p a dob ra n — o bj asni Der i S tif en sonu i uze mu svo j padobran iz ruke.

S tif en son s hvat i, o smehnu se i z a pa li d ru gu c ig ar et u. Der l

kr en u n ap re d, a mo rn ar je p os ka kiv ao z a n jim .

S rel i su p il o td n a v r at ima k a nce la ri je , i on u ve de HomeraVe rme ls a u s pi sa k.

— Im ate li pa do br an ? — up ita p il o t Homera .

— Evo ga — od go vo ri De ri i po ka za svoj pa do br an , is ti

o na j ma sl in as ti p a ke tić k oj i je i r an ije d rž a o u ruci.

— A gd e je vaš ? — up ita ga p ilo t po do zr iv o. — Zna te ;

n emamo n ij ed an r ezer vn i p a dob ra n , a .. .

— Pa mi smo ve ć st av ili sv oje pa do br an e u vaš ut vr đavu —

slaga Deri. — G de ste se to liko zad rža li? N am ase žuri o

Bun S iti ! — I ja bih se it ek ak o žu rio da idem kuć i — reč e p il o t

i d ru ga rs ki se osmehnu. — H ajd emo !

K re nu li su, a Home r je ž us tr o v ukao s vo ju b ol esnu n ogu I

r azm iš lj ao o v ečer i k o ja će mu j oš v ečeras b i ti s pr em l je na k od

k uće. V eć mnogo, mnogo mssec i ž el eo j e t el eć i r o la t s a p rž e nim

k romp ir ima i s ai at u o d k upusa. S kakut ao j e z a n jima i g rč e vi to

m la ta rao svojom bolesnom rukom kao kakvom isk riv janom e li som.

Srce mu je ludo p eva lo od rad os ti. Počeo je da go vo ri, a li

22

n ik o g a n ije slušao. š iš ta o je s vo je izm rc va re ne r eč i z a sebe,'

i n ij e mu sme ta lo š to g a n ik o n e s lu ša , j e r id e kući.'

K ad su ušli u a vi on , n as ta de t re nu ta k te šk og o bja šn ja -i

v an ja . D er i je p ro st o s ip ao reč i. V a lj al o je z ab aš ur iti d a j ed an

p a do br an n ed os ta je . V o đ a p os ad e b io je z bu nje n.

— Iz br oj ao sam svega tr i pa do br an a tamo po za d i — reče i

— Gde je vaš? — up ita Fr eda . ,

— Pa, onde je — od go vo ri Fre d hi tro .

— A vaš? — up ita St ife nsona.

— Neg de je u av ionu — reče St ife nson sp okojno .

— M o ra da sam ga metn uo na pr ed u ra di o- ka bi nu ! —

v ik nu F re d d a na dja ča hukumo to ra . — O nd e je , n ap re d. N i št a

v i ne b ri nite .

V ođa p osade o de d a p o gl ed a , i o nd e n ađe jo š p a dob ra na.

S as vim se z a pe tl ja o . G l ed ao je p a dob ra ne, p a o nda u ze o j ed an .

Doneo ga je i p roč itao broj.

— Je li ov o va š? — up ita S tife nsona.

— Jes te, je ste — od go vo ri De ri.

V o đa po sa de d iž e ruk e i o de. M o ž da je i p ov ero va o d a

je to zai st a St ife nson ov pa do br an , a mož da mu je bi lo sasv im

svejedno . To li ki se I jud i u posledn je v reme voze ovom t v rđavom,

p a i svim o sta lim a vio nim a, na sve s tra ne . N a sta la su d ru ga

v remena. Ruš io se s vet k o ji j e r a t s tv or io .

I v o aa p os ad e če znu o je za s vo jom ku ćom u B rid žp or tu ,

u K on ek tik atu . Još m esec d an a pa će m ož da i on b iti de mo -‘

bilisan.I t a ko k renuše .'

Iz u sta H omera V erme ls a c uri la je p lju va čk a. T ak o je t o

k o d p a ra li ze : č oveku n e pres ta no c ure s lin e. Home r se n asmeja

i o br is a b ra du . Smej ao se o d sreće.

— Prošli pu t ka d sam sevoz io av ionom , — poče da

priča — bio sam dob io padobran. Posle sam m orao da ga

v ra tim . A li p oš to sam ja ta ko n ek ak o m ali i la k, re kli su da

b i m or ali d a pucaju u p ad ob ra n, d čf g a sv ega iz re še ta ju , je r

g a mo ja te ži na in ač e ne b i mog la o dv uć i n a z em lj u!1 o pe t se nasm eja, rad ostan ka o dečak k oji se v rać a

s i zl et a.

23



Sedell su na podu dok avion ne uzleti, a kad sii se

» od le pill« o d pis te , F red p og le da na sa t. Bilo je d va s ata id va de se t i t ri m inuta.

F re d u st ad e i p r il ju b i l ic e u z p le ks ig la s n a p ro zoru. A e ro -

đ r om i b e le p is te , o š tr o o c rt an e n a z el en il u t ra ve , o s ta ja l i su u

đub ln l , a i spod ho r izon ta uzd iza li su se da lek i i zad iml jen i g radov i.

— Ka da ćem o st ići u Bun? — viknu mu na re dn ik na uvo .

— Oko po la šest, — oceni De ri — ak o nas ne za dr ži

r« dđ č eo ni v et ar .

T v rđ a va se sve v iš e p ela u p la ve tn ilo .

\ 4

Docn ije, mnogo docn ije , De ri k renu usk im p rolazom,' po red

mes ta g de su n ek ad a s ta ja le b omb e. O p e t je bTo n av uk ao le-

t a čk i komb inezon da ne up r lja un if ormu . P rovukao se oko ok rug log

dna go rn jeg t o rn ja i z ko jega je nek i m i t ra l je zac rani je se jao smrt .

— Ima do st a ož il ja ka na ov oj tv rđ a v i — reč e on pi lo tu ,nag nu vši se n ad n je go vo se diš fe. — Iz gle da d a je b ila u ž e-

s to kim o kr ša jima.

— I je st el — vikn u mu p il o t na uvo . — Du go je bi la na

J už nom P ac ifik u. G de s te v i b ili? N a k om r at iš tu ?

— Osma va zd uh op lovn a koman da , u Engle skoj! — do vikn u

mu F re d.

— A ha ! — reče pi lo t.

D er i se s ag nu i u đe u nos a vi on a. P rom ig olji o se p or ed v o đe p osade , k o jl j e č v rs to s pa vao s a p a dob ra nom p od g la vom .

N j eg o vo h rk an je n ij e se č ul o o d b uke mo to ra .

Der i ode sasvim nap red i' s tup i u svet ok ružen p leksig lasom.

Za pa z io j e d a n e do s ta je a u toma ts k i p i lo t i p om i sl io d a je t o do-J

s ta nezgodno za p i lo t a.

P og le da o je p lombi ra ne m i tr al je ze iz k ojih su u nu tr aš nji

d el ov i b il i i zv ađ en i. P ov uk ao je n ap in ja č n a m i tr ai je zu k oj i je

s ta ja o s de sn e s tr an e. N a pin ja č je k liz io m l it av o i b ez o tp o ra ,

je r ni je bi lo op ruge da ga za dr ža va . Fred ot vo ri po kl op ac i' na đe

p ra zn in u. N e sta lo je sm rt i k oj a je n ek ad ž iv el a tu. O t ka č io j e

m itra lje z i okrenuo ga na pos folju . Prebacio je kočnicu na

» p al jb a « i u h va ti o n iša n na o ko , a li p re dn je mušice n ij e b ilo .



P on ov o je o kre nu o m i tr alje z i z ak ač io g a. G le da o g a je k ak o

se n ji še , m r t av i n e upo tr eb lj iv . L ič io mu je n a b iv še g b ombaša; i k ao d a je u n jemu g le da o s amog a sebe.

I on je na uč io mno go š to šta . O d li čn o je i^meo d a b a ra ta

s lo že nom a para tu r om No rd en n iš an a z a b ombe, d a n a t oj s pr a-

v i o d n ajb ol je g č elik a, s ta kl a i d ra gu lja , ko ja s ta je je da na es t

h i ljada do la ra , t ačno izr 'a čuna t renu tak kad t reba o t kač it i bombe .A l i š ta mu j e t o s ad a v re d el o u o vom s ve tu k o ji l et i i sp od n je ga?

Šta bi m og ao d a ra di u to me sv etu p a d a d ob ije d ob ru

p l at u, d a s te kn e p ri zn an je , d a g a n ov in e p o hva le .. . d a t u p o be re

o rd en je ? Č ega d a se l ati u tome ž iv otu k ojemu nisu p ot re b ne

ruke š to seju uništen je , ruke ko je su s ipa le z lokobne p i lu le smr ti n a L il, K il, B remen i "o s ta l e g ra d ove?

On je pob io mnogo I judi u d imu i p rašin i e ksplozi ja , mnoge

z id ov e i te me lje r az ne o je u p ara m pa rč ad . Jednim p ritis ko m

ma log p rs ta un iš tavao je cele že lezničke kompoz ici je . To li ko pu ta

je im ao ma sku s onom teškom gume nom ce vi na licu. Svudau na ok olo r as pr sk av ale su se c rv en e lo pte g ra n a tć u v az du hu .

Beli p rs ti r ef le k to ra p ip ai i su p o m ra ku . T oli ko p ut a o se ća o jep ol ju ba c le de no g v az du ha n a u šima k ad b i z ev nu o o tv o r k ro z

k o ji su i sp ada le b ombe. To li ko p u ta j e d o ž iv lj a va o o vaj s tr ah z a

ž iv o t, s tr ah k oji č ov ek a p r a t i i u s nu ,1 i ni z a tr en ut ak g a ne

o s ta v lj a d ok se n al az i v is o ko i zn a d z em l je o d sven u k ožu, k ro z k oju s tr uji e le ktr ič na t op lo ta , i u j ag nj eć a runa.

— Ja sam bi o bombaš . — šapnuo je samome seb i, a mo -

to ri d oh va tiš e ta j š ap at i za urla še ga u b es kra j. — Bio sam

b om ba š i v rš io sam s voj po sao. Ja sam o sta o živ., a K la rk /

i S ta jn , i M a r č , i K al ah an , i O ls en su p og in ui i. I B ejli,'i Pejn,i G a d or sk i, i H a lo ve j su m r tv i. Ja s am o vd e u v az du hu i le timu Bun S iti . i dem kuć i, a š t a me o nde č eka?

Mo t o ri su n ar ic al i z a o nima k oji su pa li.S t aj ao je n ad o tv o rom g de j e n e kada b io n iš an z a b ombe

i g le da o k ro z p le ks ig la s d ol e n a g ru pe k uć a, na maju re , sela

i g ra do ve . U gle da o je n eki dru m i Ijude k oji se v oz e u auto-t

mob il ima š to mučno m il e k a o p užev i.

V id eo je te sićušne Ijude i, d ok js u le tu p re la zio iz na d

n jih , p om is li o je n a o no mn oš tv o s vo je s ab ra će v oj nik a k oji su

p ali a d a ih u opš te n ik ad a nije ni v id eo. P om islio je na one

k oj e n ije p oz na va o, a k oji su d oš li i z tih k uć a š to su se n jemu

26

č in ile k ao šarene ta čk e na dnu b es kra jn og v az duš no g m o ra /

n a m la dić e k oji su o tiš li iz r od ite ljs ko g d om a, iz d om a neke;

t et ke , s tr ic a ili u ja ka , il i iz s op stv en og d oma g de im je o st al aporodica.

Oanas će p re le te ti iz na d m ilion d om o va ; r ad oz na lo se

p ita o š ta će te dru ge Ijude, k oji su iz njih o tiš li u r at , č ek ati

k a d se v r a te ku ći.A l i t o je t ra ja lo s ve ga tr en uta k.

O n je b io v el ik od uš an p o p ri ro d i, p a je p on ek ad i u m iJ

s lim a b io ta ka v, ali b io je još isuviše m la d d a b i se udubioS

u f ii oz o fi ra n je o ž iv otu . V o le o je s amo ga s eb e i smatr ao je d a

u s vemu ima p r ve n st vo , i z p r os to g r a zl og a š to j e o n F re d Deri.;

S ad a je č ita v n je go v ž iv ot z av is io od n je ga s am og, je r

je za njeg a bo mba rd er sk a gr up a pr est a la da po st oj i. 305-a grup a,

p re t vo r il a se u o bič an p oj am , n eš to š to će č ov ek r ad o s pomi-

n j at i k ad a o st ar i, k ad a o pu sti tr bu h, a k os a mu o sed i. Bila je

o na d ob ra u m inulim g od in am a, biće d ob ra i u budućim , a li

t renu tno nema v rednost i.

Eli se su se v r te le , a mo t or i j ed no li čn o b ru ja li s vo ju moćnu,

pe smu. U t oj p os le dn jo j Ijirsci s vo ga s ve ta F re d D eri o se ti d a

g a h vat a d remež .

Z as pa o je , i u snu se p re ne o u p ro šl os t, me đu E ng le zek oj e je p oz na va o. S an ja o je o d ev ojc i p o im enu B itrik s, k oja

je zv an ično bi la led i Tilmen. To ni je bi o samo pu sti san, nego

d eo m inule s tv ar no sti. N ek ad a je on m is lio d a p lem ići žive'

sam o u rom anim a, ali r at mu je doneo i Ijubavni d ož iv lja j'

s jednom p ravom led i. B ilo je lepo.

Upoznao se s l ed i T ilmen p r eko n ekog n je nog r o đ a ka k o ji

je bi o va zd uh op lo vn i po ru čn ik u engle skom kr al je vs ko m va zd uh o-

p lo vs tv u. O n i F re d D eri s lu žili su n a is tom a er od romu. F red se

spremao d a i de u L ondon.

— Ka d ve ć ideš u Lon don, mog ao bi se ja vi ti moj oj se str l

— re ka o mu je kr al je vs ki va zd uh op lova c. — Evo ti nje n broj-

telefona.

I F re d se j av io .

Uveče je F red uzeo t aks i i odvežao se sa led i T ilmen u nekl r es to ra n . Za bav lj al i su se , i gr a ll , a d ocni je s a d že pnom l ampom

po t raž il i svoj t aks i u zamračenoj u li ci .

27



U n je nom s ta nu , 0 b li zin i G ro sv en or a, je li su biskvite?

I pop il i j oš nekol iko čaš ica l ike ra . F red je os tao da spava kod n je j

O n, F re d D er i, p ro da v ac s en dv ič a k od B ula rd a, p omag aćp r i t oč en ju p ić a, d o ži ve o j e t a ko n eš to !

Tada je im ao dve s to tin e i osam naest fu nti s te rlin ga

u d že pu . Po k ur su o d č e ti ri d o la r a z a j ed nu f un tu , imao j e o sam '

s to ti na s edamdese t i š es t d o la r a. Nepos re dr t© p r ed p o la za k u*

L ondon b il a g a je p os lu ži la s re ća n a k oc ki . A d o gađa l o s e i dc*izgubi.

U noći p re d p ola za k na iz vrš en je z ad atk a, k ad se nije-

z na lo k o će se v r at it i a k o će z an av ek o tić i, ra sp alili bi b ar -b ut u k ru pn e sum e. N ek ad a bi d ob io m no go n ov ac a, im ao bi

mnogo f un ti s t er linga , a dešava lo se l d a o sta ne p ra zn a d že pa .

San m u je b io n ek ak o n ep ov ez an , k ao k ak av r đa vo skr4

p l jen f ilm : noć i p rovedene sa led i T ilmen ; vožn ja u nekom p repu4

n om v ag on u i k ak o je de n ek ak ve š ar ga re pe ; p a n eš to o n ek a-

k v im k li no vima z a ž el ezni čke ši ne k o ji su l ež al i i zg ub lj en i u t ra vi !

p o re d n ek og s po re dn og k olo se ka . Bio jet o k ošma rs ki san koj#n ik ad a n iš ta ne z na či, a li je i pa k b o lj i o d mdre .

A l i i m o re su z na le d a g a d av e: p on ek ad b i v id eo lovce^

k ak o g a sa le ću ; p on ek ad b i s av o b am r o o d s tr ah a ; a p o ne k ad

b i p a dao , p a dao , p a dao u n e ka kav j ez iv i b ezdan.

5

— Još če trde se t i p e t m ln uta — reče pi lo t. — Sada Ima4

f no r ep ni v e ta r o d o samnaes t k il ome ta r a n a s a t. .. P od n ama je,

l li no is .. . J oš č e tr d ese t r p e t m inu ta , p a smo u Bun S it ij u!

El S ti fe nson se p ro vu če n a tr a g u t ru p a vi on a . Ra zgova ra ^

je sa Ho merom , ko ji se up ra vo pr ob ud io .

— Ja moram aa pu st im vo du — reče Homer . — Gde jel

klozet?G le da li su o ko sebe, ali nig de nisu v id eli k lo ze t. P ita li

su v ođ u p os ad e, i o n im o bj as ni g de mog u n ać i š olju i slivnikJ El odvede Homera onamo . O tvo r i li su v ra ta t og ode ljenja . Dočeka

ih l ed en i d ah v e tr a k o ji j e p r od ir a o k r oz p u ko ti ne v r a ta u t ru pu .

S tife ns on p om ož e H om eru d a n ek ak o s ta ne p re d s liv nik, a li

Homer je pos r t ao i I ju l jao se, pa n ikako da se namest i kako t reba .

— Dođ av ol a — reče St ife nson . — N ije va žn o da ba špogod ite u slivnik. . ' * ,

D eč ak g a z ah va ln o p o gle d a i z al i v r at a u tr up u.

Kad su se v r a ti li , Der i im se pr id ru ž i.

— Još po la sa ta ! — do vikn u im.

Sva tro jic a sabiše se ko d desnog p ro zo ra . H om er se

uh vati z a m itra lje z k oji je onde s ta ja o I rad osno uzviknuJ

U g le da li su reku ko ju su d ob ro p oz na va li.Sva t ro jic a p ec ali

su r ib u u t o j b li sta v oj , smeđ oj, v ij ug a vo j p ru zi i š eta li p o o no j

šumici ko ja je nos ila d iv l jačko ime ind ijanskog p lemena Potavatomi.1

Set il i su se p r ič a o b i tk ama s I nd ij an cima. U t o j š um ic i p o či va ju

kost i mnogih PotavatomijaJ

29



I za šum ice is krsnuše c rvene s ta je , bele kuće i ve tr en ja če

na ma ju rima . Bele le su se p ruge d rumova sa s ićušnim au tomo -b il ima na n jima , a o zimo ž it o b lis t al o je u zel en im če tvo rougao -

n ic ima . Neke p ti ce l ete le su po vazduhu . Krave su popu t i g račaka

p as le p o pa šn ja cim a. A o nd a u gled aš e z bije ne k ro vo ve ne ke varošice.

— To je Sp er ivi l! — N ije , nego M id lend Fols !

— To mor a da je V ilo v Fo rk , — vik nu Home r, is k riv iv -š i usta.

Pus tili su neka o s tane na n jegovu . Neka bude V i lo v F ork .!To i onako n ij e b i lo važno .

B ilo je t olik o g ra d ov a u k oje su se Iju di v ra ća li s vojim .kućama, i t o li ko I judi ko ji se v iše neće v ra t i ti u te g radove . .. ko ji

se n i kada v iše neće v ra t i ti n i u j edan g rad . B il o j e to li ko g rana ta

u No rmand ij i, t J i ko m i tr a lj eza na holandskom f ron tu , t o li ko pod-

mo rn ica, t o li ko Meser šm i ta ko ji su t o li ko I ju di o f pr em i li u večni

poko j. Nema v iše n i Eda n i Ćarl ij a. Osta lo j e samo sećan je na n ji h.

A li o va t ro jic a v ra ća li su se, i s va ki o d n jih je u m is lim agledao neku sobu i nekoga ko ga u to j sobi čeka. !

V o đ a p os ad e o tv o ri v ra t a i z ov nu ih.

— Sa da ćemo sl e te ti! — vik nu on. — M or aćet e da sednete .

Oni o do še n ap re d i šćuć uriše se, č ek aju ći u da ra c a vi on ao zeml iu . Uši su ih bo le le . Deri i zduva uši, pa i d rugov ima pokaza

k ak o d a to u ra de . Posle n ek og v reme na p ritis a k v az du ha na n ji hove Lubne opne ope t se po jača .

T v rđava se po la ko spuš ta la , za tim se i sp ra v ila i o tskoč ilc?p r i dod ir u sa zeml jom.

— M og la bi da ide na ta km ičen je u skoku sa za le tom — do ba ci Deri.

V ođ a posade se nam ršti. Već je sto pu ta čuo ta j vic.

T v rđava se umir i i s tade. Jedan žu ti d ž ip dođe da je odven

de na n jeno mesto . Kao kakav kočope rn i v rabac žu ri o je napr ed ,a ve li ka t v rđava i šla je za njim .'

(D a li je i C e za r, k ad se v ra ća osa vo jne, nekako r ase jano

g le d ao u z id in e Rim'a i o se ća o d a je tu s amo p olo vin a n je ga ?)

6

Sve ono š to su ug leda li kad su izaš li iz a v iona b il o im je

s as vim n ep oz na to . O va b a za p o dig n uta je d ok su o ni b ili da-]

l eko p r eko mo ra . Te p ro s te zelene ba rake , t a j t o ran j, t i h anga -!

ri, p a ni t aj drum k oji je v od io u S pe riv il, nisu p os to ja li d ok

su oni b ili k od kuće.

— Ovd e fe ne ka da bi lo ig ra liš te go lfa — ; reč e Sti fenson J — Zva ll su ga Ze len ga j.

— Jeste, ov o je bi vše ig ra liš te — •' p o tv rd i De ri:

— A eno ok olnih majur a koj i su' i ra ni je b ili tu — do-!

puni St ifenson.

Z ustro su k ora ča li sa p ad ob ra nom u ruci, a H om er se

vukao za n jima . Sunce na sm ir aju zapali lo je zapadn i ho rizon ti s vo jom Va trom iz a zv a lo rumenilo č ak i u o bla cima u z en itu .

Sedam k il ome t ar a oda tl e, p re ko po lj a, v ide li su m rlju Bun

S itija . Smeđi d im iz t vo rn ic e k on ze rv i ra z ve ja o se k ro z izma-

g lic u iz na d g ra da . Z la tn a k up ola n jih ov e g ra ds ke v eć nic e bli-!

s ta la je k ao d ra gi kame n u tom z ač ađ en om vaz du hu.

P red n jima se na la z io Bun S it i sa p r ib li žno s to o samdese f

h ilja d a s ta no vn ik a, p rema p op is u iz 1940 g od in e. Z a S tife n-!

so na je t aj b ro j o bu hv ata o M i li, Pegi i R ob a; z a F re da : M a ri

i s vu n jenu seb ičnost , f Pa tr ika De ri ja i sav a lkoho l ko ji Pa t ri k

lo če ; z a H ome ra : mamu i s ala tu o d k up us a, i V ilm u Džekob-1

s on, k o ja s ta nu je o dmah d o n je go ve k uće , i s ta dio n E pvo rt,*

kuda su on 1 V ilma od la z il i d a g ledaj u u ta km ice.

31



T v rđ a va im je o s ta ja la z a le đima . U m is lim a su se o pro -

S till s t om v elik om p rija te ljic om o d me ta la , s n je nim k rilim a,'

t ru p om i r ep om , i p ož ele li d a jo j m o to ri ne o tk a žu d ok le g od

jo j budu po tre bn i.'

C rvenokos i p i lo t dođe za n jima ,’ i sva t ro j ica zahva li še mu

na vožn ji . P ilo t o paz i da nose svega d va padob rana.

— Pa gd e je va š pa do br an ? — up ita on Freda.' — Izgu bio sam ga na ev rops kom ra tiš tu — odgovo rj

F red. — Š ta se sekir at e, d ru že . S tig li smo na c il j!P i lo t se k ise lo osmehnu .

— V I ste demob ilis an i — reče,’ sa sv im ub eđ en u svo je'

re či. — V ole o bih d a s am na va šem m es tu ! Ja još fm am da!I zduvam svo j r ok i šes t mesec i p ri de :

Ponovo se k ise lo osmehnu l pomfs li na Oregon . Ma l i ma jur

n a k ojem je o d ra s ta o b io je m rš av I s iroma ša n, a li n jemu na jJ m i li ji na svetu:

Hom er se n ada o d a će m oći d a uh vati neki autobus.'

P it ao je voj ne po lica jce u ko jim r azmacima saob raćaju au tobus l/

iali o ni nis u mogli d a ra zume ju n i je dn u je din u reč o d o no ga š to im je g ov orio . J ed an je s ta ja o u n e pr ilic i; pu n s a ža lje n ja ;d ok ga je H om er p ita o z a e ka ka v » ao us « ili »asosu s«, ili

t a ko neš to .

El S tifenson ode u k an ce la riju I ra zd už i se sa p ad o3bra nom. K ad se v ra tio / na ša o je m orn ara k ak o n erv oz no po

ig ra va na s te pe nic am a; b io je t olik o u zb uđ en b liz in om kućed a je je dv a m og ao d a g ov ori.

— M an ite se au tobu sa ; — reče El — uzećemo tak slJ Gde je por učnik?

D eri se v ra ti. Bio je o tiš ao d a ku pi c ig are te : O nd a z a-

jed no od oše do glav ne ka pi je . El je nosio Hom erov ku fe r, je r

s am n ije im a o p rt lja g a. On je s vo je k u fe re p os la o b rz o vo z no s is to čn e o b ale ; i s a s ob om je im ao s amo a p a ra t z a b ri ja n je /

češ ljić ; četk icu za zube t n eko li ko f o tog r a f ij a . T o je b io s t rpao

u d že po ve : O se ća o je d a mu k ufe ri n ek ak o sme ta ju , je r se

b io odv ikao od n jih . Pos ledn jih godi na on se nav ikao na r ance/

na p rlja vš tin u i ra dn u u niform u p eš ak a. Čak i o va ko d ale ko

o d ra ta n ed os ta ja li su mu ran ac, puška, i k ac iga na g la vi:Našli su t aksi.

O sam d ola ra d o g ra da — reče š ofe r.

32

— Bože ! — uzvik nu Fred. — Sad vid im da smo za is ta

k od k uć e! — Slu ša jte , p ri ja te lju , — reče mu šo fe r — ak o va m se

cena ne sv iđa , možet e ić i. .. — Z a tv o ri gubic u r vo zi — pr ek ide ga EI, ko ji je ve ć

b io ušao u tak si i seo.

Š ofe r z a tv o ri g ub ic u r p o te ra k ola .

3



7t

Ovde n ij e besneo ra t. Ovde mec i n i kada n isu oši ša li g ran -

č ice sa d rv eć a. U Bun S itiju n ije b ilo b it ke o d o no g v remena

k a d su in dija ns ki ra tn ic i n ao ru ža ni s tre lama ja ha li tu da . Me đ u

t er et nim vagon ima ko ji su d rndal i p rugom n ije b il o ru žn ih o k lo -

p lje nih v ag on a z a o db ra nu o d n ap ad a iz v az du ha . N a o vim

u licama n ikada n ije l eža lo ubije no de te , n it i mačka ko ja se sva

n ad ula o d s ta ja nja . Tu n ik ad a n ije d o le te la g ra n at a d a o š te ti

mos t u Pet oj u lic i, i li d a žel eznič ku s tanicu r aznese u komade .1

P re ko k ro va M o te lo vo g b ara ili Bučovog lo ka la nisu šiš ta li

m ec i iz b az uk a. A s ve t je g o vo rio d a je s ta nje n ep od no šljiv o

k a d su u kin uta d op un sk a s le do va nja b en zin a. Č ov ek je mo ra a d a štedi benzin da bi se kolim a o dv ez ao na v ik en d u Rok

Springs i n a t rke h rt ova .

O v de n ije b ilo ni t ra g a o d ra tn og p us to še nja . N ije b ilo

p riz o ra k o ji b i č ov ek a is pu nili je zom. Č ovek d a p ola lit re k rv i

i d obij e značku za t o he ro js ko delo . Po ga rde robama su s ta ja i}

p lđ k at i sa p oz iv om n a u pla fu r atn o g z ajma . N a d ru gim p la k a-tim a ne ki m o rn ar k oji se u da vio o ptu žu je č ov ek a d a je oda®

ne ke k ob ne ra tn e ta jn e, k oje t aj č ov ek n ik ad a n ije ni zn ao .

I k ud g od č ov ek k re ne , k ud g od p og le da , s vu da n aila zi

na p la ka te : pozad in ski f r on t; v i s to ji te i za onih š to d rže pušku

u r uc i; pomogn ite naše ra tne napore ; da j te svoj dopri nos pobed i;

d a jt e p ak e te s lo bo dn im F ra nc uz ima; d a jt e p ak e te E ng le zima

i P olja cima; d a jt e s vo j p rilo g u d rž av nu b la ga jn u ; s ku plja jt e

34

ha rt ij u i konze rve , i p omozi te a kc ij u za sab ir an je kor isnih o tpo -

daka ; pomoz ite mo lim vas .. .

Bun S iti n ik ad a n ije o se tio š ta z na či r at. U n jemu n iš ta

n ij e s rušeno . Kod Bu la rda se uvek mogao dob it i š lag i s lado led ,

a r obna kuća Openha jme r-St er n og la šava la je p rodaj u s vile nih

ča rapa ko je su is to t a ko p ro z ir ne kao na jlo n -čar ape .

A li p on ek ad su d ola zili te le grami, z lo ko bn i vesnici sa

pošte: i s k r e n o s au če šć e . . . U s l u ž b i o t a d ž b i n e . . .J eđ na ž en a u U lic i b re s to v a p rim ila je te le g ram i z a tv o -

rilav ra ta . Sa s tre pn jom g a je d rž d la u ruc i, p a d rh ta vim prsti-:

ma o t vo ri la malu žut u kove rt u. P ro č it al a ga je j edanpu t. .. d ru -

g i p u t .. . i h odni k jo j se o krenu p red o čima.

— Jun is. .. — pr oc ed ila je s mu kom, da b i i ćere i p re da la

jez ivu po ruku da su os ta le same.

A ip ak Bun S iti n ije z na o š ta je rat.

Do la z ili su i d rug i t el eg ram i, od 1941 pa sve do sv rše tka

ra ta , sve d o 1945. D ola zili su na b ule va re , u ulice, u m irne

domove .. . Za o tadžb inu !

S ta ri ji s vet se čes to d ržao ob iča ja i n os io je c rn inu. M l a -

dež je t o v r lo r e tko č in ila .

U Bun S itiju u op šte n ije b ilo r at a. Icrkve i b aro vi sta-

ja li su sasv im neoštećen i.

O vd e r ef le k to ri i s ve tle ći m ec i nisu š ar ali p o p on oć nom

nebu. Tu su a v ioni p r el et a li iz nad k ro vova , a li n iko n ije bežao

o d n jih u s klo niš ta . Tu su s ire ne u rla le s amo r ad i p ro b e: p rv i

p ut u fe bru aru 1942, p a još n ek olik o p uta d o k ra ja g od in e,

i s ve ga je da np ut u 1943. V o đ i e kip a kuć ne p ro tiv av io ns ke z a-

š tit e p ro uč av ali su d ug ač ka u pu ts tv a i p os eć iv ali k urs ev e z ap rv u p om oć u g im na ziji V ilso n. N ek i v ođ i d ob ili su i k ac ig e;

a rie ki su im a li s amo t ra k e o ko ru ke d a is ta kn u s vo ju o dg o-;

v orn u d už no st. A u h ote lu D a n i j e I Bu n , p o h od nic ima n asp ra to v ima , s ta ja le su ko fe sa peskom.

Ovde Ha jn ke li, Do rn ij ei, Junke rs i i s vi o s ta li t ip o v i nep ri -

ja te ljs ki h av iona nisu do le ta li noću da sip aju sm rt.

Vođ i e k ipa 'kućne p ro ti va v ionske zaš ti te s kinuli su s vo je

tra ke , a b ili su s premni d a p og in u a ko t o bu de p otre bn o. I

g inuli b i i st o onako h rab ro kao n jih ovi d rugov i na s lu žb i u Lon -

donu. A li nisu m o ra li d a ginu. N jih ov i s in ov i uze ii su k ac ig e

2* 35



i ig raJi se v ojn ik a. K njiž ic e o p ru ža nju p rv e p omoć i o st ale su

zabo rav lje ne na po li cama , med j j r oman ima i p esmama.

U Bun S itiju n ije b ilo r at a.

D oš lo je i is krc av an je u N ormand iju . L ju di su p ili o d r a-dost i. Neki su se mo li li. Novi ne su b ile pune i zveš ta ja o napr e-

d ov an ju ame rič kih je din ic a i čud nih im en a fra nc us kih mes ta .

Borc i iz p ro š log svet skog r a ta , oni ko ji su u o vome r at u o s ta li

k oa k uć e, p rič ali su o T ulu zi i B re stu i p ok uš av ali d a se s etez ab ora vlje nih d o ga đ aja , i z av id eli m la đima š to im a ju p rilik uda p ij u p rava f rancuska v ina .

I P ariz je o slo bo đe n. Pre ko r ad ija p ok ulja še d ramat ič ni

i zveš ta ji , u pozo ren ja , h val isanj a i p ra zna b lebet an ja . S like sa

b o jiš ta p re pla viš e č as op is e. F ilm sk i ž urn ali p riv la č ili su mase

s ve ta . R ad io -k oment at or i im ali su p une ru ke p os la d a s a svih

s tr ana r asvet le p os le dn je e po ha ln e d o ga đ aje . Američ ke ra dio -

s tan ice p renos il e su i zveš ta je rad io -Londona o d i ri govan im p ro-

jek tilima ;. I u Bun S itij u slu šaoc i su čuli ek sp lozi je tih pr o je kt ila .

Eksploz ij e n isu tako s tr ašne kad se čuju p reko radi ja .

Prob ij ena je Z ig fr idova l in i ja ; t rupe su p reš le Rajnu , i p ro-

je kt ili su pr est a li da zuje. Do šao je i ta j dan.Na u lic i u nekom g radu u Nemačko j s ta jao je je dan izgo-

re li tenk.

— Paz i — re ka o je El.

— Pazim — odgo vo rio je Pasko vic.

Prošl i su po red tenka .

— M o tr it e na on aj p ro zor — up oz or iše ih dv oj ica vo jn ika

ko ji su po lako iš li za n jima .

El p og le da p ut p ro zo ra , i u to m tre nu tk u m in a okinu.

Od Paskovi ca ' ni šta n ij e os ta lo .

El p ređe rukom po rubu svoje kac ige i sk ide nešto k rvavo)

o kru glo i tv rd o. N ik ak o nije m og ao d a o dg on etn e k oji bi to deo Paskovica mogao da bude. Neki komad kos ti?

Te n oć i, taman g a je h va ta o p rv i s an , o djs dn om je đ ip io

na n og e i u zn em irio Smita i B ičera. O n ak o bu no va n, ip ak je

o dg on etn uo k oji je 6 no d eo P as ko vic a d rž a o u ruci. P as ko vic ,

t a j s ja jn i ig ra č r ag b ija , t aj s iln i d ru g i v es elja k, t aj Iju bimac

žena ( »Nema r avnog Paskov icu« , govor il i su n jegov i d rugovi ),

Paskovi c j e r aznesen u komade. I sad j e Elu s inulo . Da . .. j este .. .

36

o na j rumeni, o kru gli k omad, s a k og a su v is iie ž ile , t o je b iio Paskov icevo j aj e.

I ta ko se H om er tre sa o i g rčio na k rev etu u bo ln ic i;

Fred je le te o i s ip ao b om be ; a El se šun jao k ro z N em ačk u.

I č ek ali su o na j d an k ad će k od kuće b iti ra zv ije ne z as ta ve

pobede, kad će t vo rn ič ke s irene dugo, dugo sv ir a ti , a s va zvona lupati u urnebesu radosti .

A li ip ak , o va j r at n ije p re ša o p re ko Bun S itija , n ije sev od io o vd e. Bacači nisu tu kli p o ra zv alin am a Bun S itija . Tu

n isu do laz il e devo jč ice od deset -dvanaest god ina , musave i u r i- t ama , d a k až u:

— Zd ravo . Ti ima ci ga re tu? Ti da ti meni ci ga re tu ... jai g ra t i t a ko le po s t obom.

Tu se voj nic i n isu vuk li k ro z det elin u , ni k ro z kukur uz , rrik ro z g rm l je duž po to ka . Tu je sunce za la z il o u l epoj p ro le ćnoj

i zmag li ci kao u doba Po tava toma.

I



8

Na jp re su Home ra odvez li kući. On j e s tanovao u Sedam-

n ae sto j ulic i. T ak si z ao kre nu s a bu le va ra C rn i ja s tr eb i p ro đ e

po red ško le koj u je Home r nekada pohađao .

U lic a se o te g la u Iju bič as tom s uton u. S o be s tra ne p ru -

ž ao se d rv ore d ja vo ro va i b re sto va , a kuće su b ile uvučeneizaz elenih t ra vn ik a. Dečaci su se v oz ili n a b ic ik lim a i p ra vili

k ru go ve p o ulici, je r je tu b io re da k s ao bra ća j. N ek i s ta ra c

išao je t ro t oa r om , a onda zast ade da r a zgova ra s nek im čove-

k om k oji je s ed eo n a v er an di.

Bila je t o m irn a ulica, sa m no go z eie nila , g de stan uju

Iju di iz s re dn je g s ta le ža . N e ko je b o ga tiji o d s vo jih sus ed a,

a li n ik o n ije s iroma ša n. S ta riji k ro vo v i u kra še ni su k up olama,

s ve tlo st p ad a k ro z šarena s ta kla u uzani hodn ik, a le ti se

ča j p ij e u v rt u. Na s to lu u p re tsobl ju s t oji p o sl užavn ik za pose t-

n ice, na kome se na laz i nekol iko č ioda , poneka poštanska ' marka

i k lju č, a g ot ov o n ik ad a n ek a p os etn ic a. S tub z a p riv ez iv a nje

k o nja , u o blik u ž ele zn og C rn ca k oji d rž i k a rik u z a u la r u ruct, još st oj i uz iv ičnjak ispr ed kuće go sp ođ e Engl, al i nje n fi ja ke r

v iše ne do la z i. Pos ledn ji p u t je došao jo š 1912 god ine.

Taks i uspori i s tade p red Homerovom kućom. El i z iđe p r vi ,

a z a n jim iz iđ e i F re d sa H omero vim k ufe rom . El p ro v er i b ro j

k uć e: 1525. T ak o je on b io ra zumeo d a je H omer re ka o, p a je

t a j b r oj ka zao šofe ru .

— Je li ov o va ša kuća?

38

! H omer se g rč e vito osmehnu i slin e mu p ot ek oš e n iz b ra du .

CVileo je o d r ad o st i i g o to v o je p a o iz la ze ći iz t ak s ij a, a li g a

Ddri u hvat i za ru ku .\ — Da platim . Koliko je rekao da treb a p la tit i? ... Za

t a l« i .. . — Homer je pokušavao da i zvuče novac iz d žepa.

\ — Ne b ud ite smešni — reče Fred. — Ja sam uzeo taksf.

Hajdemo.

\ Kr en uI i su p ut kuće.M^ieka žena i zi đe i u sp lahir eno s tade na ve randi . V r a t a je

o st av ilp o tvo rena , a i znu tr a se čulo neko t rčan je i r adosna v ika :

V- D oš ao je l Evo g a l O , t a ta . .. e vo H ome ra ...

Hpr tie ro va ma jka s t aj al a je kao skamenjena . Ukoč il a se i

razrogat ila oči.

Z a n j om i st rča Lue la ( ima la je t ri naes t god ina ), a li i o na

o djed no m s ta de i uzvici ra do sti zanem eše jo j u grlu.

O n ta iz iđ e i o ta c, i te tk a Sejd.

Svi \ u p rener aženo s t aj al i n a ver and i.

Oni iis u z na li d a će mu ru ka o va k o le p et ati. N isu z na li

d a će ovcao z ab ac iv ati nogu. Iz pisam a k oja im je slao to

nis u mog li Vla v id e, je r ih je p is ao z dr av om , d es nom ru kom.N i ko n ije n it el ut io ^ la će mu se iice o vako g r či ti , a de ti nje usne;

iz o blič a va ti l i je ziv u g rim asu. N ik o n ije z na o d a će on o va k o

hoda ti .. . ka o t f a nes ta šno poskaku je .

Jedan r rn li f o kst e ri je r do tr ča i z susedst va . Ime mu je b ilo

Džinks. D o tr ča \ je i p oč eo d a la je , d a re ži i d a v rt i g la vom.

Ovo je b ilo n e\o s tra šilo , n eš to š to je t re b alo o te ra ti. N a s rta o

je , po vl ač io se ,\pa po no vo na sr tao i po ku ša va o da ug riz e tu

o lupi nu od neka®šnj eg Home ra ko jega je on poznavao i vo leo,

s k ojim se r ad o \ig ra o , aii k ojs ga je v eć p om alo i z ab ora vio .

O v o je b io n ek ata v đ u br eta r, n ek ak va s kitn ic a, n ek ak av d rs ki

u lje z, nekakva lu to .

— A v -v a v -v a \ — la jao je pa s i na s,-tao , ne ob az iru ćl

se na njiho vo d o ^a n je .

— Dž ink s! OvV no ! — za va pi Lue la i po tr ča niz ste pe -

nice verande. \

Pas se ponovoVa le te , Deri izmahnu nogom na n jega, a li

p as z ar ež a i iz be gn u\ ud ar ac .U to d o trč a i Lueb.

39



— Džink s! Oh , gubi se kući...

Onda se okrenu Homeru. Zovnu ga po imenu i udiu plač.

Džekobsonovi su bili u svome dvorištu. Čuli su tu buku/naulici, t Vilma Džekobson iziđe da vidi šta se događa. Ona jeišla sa Homerom na utakmice, jedanput ju je poveo na igrpnkuu gimnaziji, i sedam puta su zajedno išli u bioskop.Na or/nan-četu u njenoj sobi stajala je Ho me rova slika, i ona je gcworilada je on njen. Njen mornar. Bio je njen — da sla fko pjiča onjemu, da plače za njim, da g a voli, da se koš ka s njim u

pismima koja mu je pisala, da ga zamišlja kao svoga btidućegsupru ga. A nisu bili ni vereni, jer su bili još suviše /nladi iništa nisu znali. Ona je bila njegova devojka i nosila ne sidrona haljini. /

Vilma je izišla na verandu i videla kako sfi Homervra tio kući. /

Posle suza nastupilo je ćutanje. Početak onog mnogo dužegćutanja u budućim danima. /

Deri i El brzo se opro stiše i pob ego še natrag u taksi.ćutke su zapalili cigarete i pušili. Taksi produži Saaamnaestomulicom. /

— Skrenite levo, do Dvad esete ulice — reč« El. — On avodi pravo do Grand-bulevara. /

— Izvinite, ali Dvade set i prva ulica izbija/na G rand-bu-levar — reče šofer ponizno, i s izvesnim strahom/ a da ni samnije zna o otku da mu to osećanje. /

— Najpre ćemo vas odvesti kući — reče] El Fredu.— Važi — pr ihvati Fred. /

Više ništa nisu govorili. Hom er im je joa bio pred očima.

9

Zaranci su prelazili u suton.

N a uglu kod Vajldvud-pa rka Deri ugleda kuću mesnogzastupnika osiguravajućeg društva Feniks. Nekada mu je ta kuća,sva od cigle i sa mno go šiljatih zabata , izgledala kao k aka vdvorac iz bajke. Sada mu uopšte nije ličila na dvorac. Bila jeto obična kuća u kojoj stanuje zastupnik jednog osigura vajuć eg

drušfva.Gle da o je u tu kuću neka ko kiselo. N ešto nije u redu.

On je sasvim drukčije zamišljao svoj povratak. Nešto se izvi-toperilo. Nekakva koprena spala mu je s očiju, pa su mu i kućei drveće i sve ostalo izgledali nekako mnogo manji nego što jeon zamišljao. Pa ni sam Bun Siti nije mu izgledao onako lep ivelik ka o ne kada. Ranije mu je ,ovd ašnji hotel pret stavljao oli-čenje luksuza o kome je on mogao samo da sanja, nešto ne-dostupno običnim Ijudima. A sad k ad g a je u prolazu pog ledaoizgledao mu je bedan, i pored svih šesnaest spratova i crveneelektrične firrne. Londonski hoteli bili su mu neuporedivo lepši,uprkos sledovanju na karte i bombardovanju.

I Ijudi ovd e u Bunu bili su mu neka ko suviš e pitomi, suvišeskučeni, jer ništa nisu znali o napetoj igri života i smrti. Njihovživot sastojao se od bridž-partija i kladionica na konjskim trkama,

a umirali su od žučnog kamena u šezdeset i drugoj godini života.

Taksi je jurio širokom ulicom između redova vila, pa za-

okrenuo u jednu pobočnu ulicu.— Stanite — reče Fred.

41



Šofer zaustavi kola.— Je li ovo vaša kuća? — uplfa Ei.— Nije. M oja kuća je onde — odgovori Fred tneodre-

đeno pokaza put jednog zavijutka.Zatim je, kao objašnjenje, dodao da bi šoferu bilo nezgodno

da onde dole okrene kola.

Izišao je 'iz t aksija i uzeo svoj pad obra n i torbu. El gaje posmatrao. Obojica su se nekako bojali da se rastanu. Umislima su se pripijali jedan uz drugog I nalazili ufehu u svomzajedničkom strahu, popu f dečaka koji su zajedno odrasli, kojisu bili nerazdvojni drugovi u igri, pa ih u osnovnoj školi razmesteu raznq odeljenja.

— Šta ćete sada da radite s t lm padobrano m? Da gazadržite za uspomenu?

— Neću g a zadržati. Pozajmio mi ga je jedan drug kojije još u Engleskoj. Vraćam ga avionskom poštom.

— Pa, srećno, gospodine — reče El.

Ono g o s p o d i n e i nehot ice mu se o telo i z us fa ( jef p rednjim je stajao poručnik. Godine vojničkog života ne mogu seugušiti naprečac.

— Nemojfe. Prepustite fo meni. Ja ću platiti taksi — uspro-

fivi se El kad se Fred maši za džep.— Ništa vi ne brinite. Imam ja dosta monete ubuđelaru —

odgov ori Fred i dade šoferu novčanicu od desef dolara.Šofer zavuče ruku u d žep da mu vrati kusur.— U redu je, u redu je — reče Fred pom alo Ijutito iod e

u suton ne sačekavši kusur.iza sebe je čuo kak o se kola okre nuše i odjuriše ulicom.

Zao krenu o je za ugao. Koraci su mu odjekivali po asfaifu.On da asfalt prestade, i Fred zakorači na izrovan put koji se

teknap ola osušio od ranih prolećnih kiša. Pruge suvljih me sfabelasa le su se u sutonu. Jednog d ana i ovo će sokače bitiasfaltirano.

Vid eo je neki osvetljen proz or. To je ne kad a bila M ak -gregorova kuća. Možda neko drugi sada stanuje u njoj.

Voda je tekla kroz oluk što se spuštao niz padinu i po-nirala u šupljinu slivnika. P adina brežuljka prelcoputa bila je

/

4*

istačkana svetlostima. Neki feretni voz kloparao je u daljini, a

na mahove odjeknuo bi i zvuk automobilske trube.O tišino, o spokojn a tišino predvečerja, ja se vraćam

kući, ali više nisam ni nalik na onog žutokljunog momčića koji

je otišao odavde pun nade.



10

Fredov otac imao je maleno lice, maleno za njegovu visinu,rutave obrve, neuredne brkove i kosu koja je retko znala začešalj. Glas mu je bio unjkav i Ijubazan, a izvinjavao se kadgod bi progovorio.

— Zaista mi je žao, Frede, što nam nisi brzojavio da

dolaziš, pa bismo spremili neku bolju večeru. Ovako, nemamobaš bogzna šta. Mama se osećala nekako umornom, pa smomislili da otvorimo konzervu sardina ili tako nešto, i da veče-ramo. Baš mi je žao što nam nisi javio...

Ruke Fredovog oca bile su crne i okorele, kao ruke usvih radnika po štamparijama. I on je radio u štampariji.

Kad se Fred pojavio na vratima, otac je malko obrisao

oči i pustio da mu ruke drhte. Ruke su mu i inače više drhtalenego kad ga je Fred poslednji put video, kosa mu je još višeosedela, i jako je zaudarao na rakiju. Dugački rukavi njegovepotkošulje uokvirivali su mu prljavim kolutovima ručne zglobove.

Patrik Deri imao je četrdeset i devet godina, ali je izgledao

kao da ima preko šezdeset.2ena koja je otvarala konzerve na stolu u uglu sobe bila

je udovica i zvala se gospođa Njuberger pre no što se udala zaPatrika Derija. Tada je Fred imao šesnaest godina.

Ona je imala crven vrat i maljav potiljak, i zaudarala jena znoj. Nije imala nimalo smisla za humor, ali se mnogo kli-berila. Dvaput nedeljno igrala je bridž, a u ostala popodnevaodlazila je na sedeljke na kojima je dosta pila.

44

— Bogami, ti si pravi d asa! — uzviknu ona u želji da

bude šaljiva. — Pogledaj mu medalje, tata... Koilko je sa;nonakupio tih pantljičical Fredi, toliko si porastao da te je marna

jedva poznala.— Nis i ti moja mama — odbrusi joj Fred. — Mo ja

mama je umrla kad je meni bilo dvanaest godina. Tvoje ime je

Hortenza, pa ću te tako i zvati.

Nije imao nameru da je uvredi, ali bilo mu je sasvim sve-jedno da li će se ona uvrediti ili ne.

Ona najpre kao da se zgranu, a onda se Ijutnu:

— Zva o si me mam a pre nego što si otišao...— Đavola sam te zvao m ama — preseče je Fred. — To

si ti sam a sebe zvala mam a, aza mene si i bila i osta la

Hortenza.Njen pileći mozak zaključi da je ovo veoma smešno, i ona

zaskiča od smeha.Fred ode u trpezariju gde je njegov otac okretao dugm ad

na radiju ne dajući nijednoj stanicida dođ e do reči.— Slušaj, — reče mu r— daj mi goneralije o M ari još

jedanput.— Ne razumem te.— Izvini.. Molim te reci mi šta je to bilo ?a M a ri< oc*

početka do kraja.— Pa, bilo je onak o kao što sam ti rekao. On a nije volela

da bude ovde kod nas. Nismo se slagali baš najbolje... Zapravo,između nje i mene nikada nije dolazilo do razmirica, ali ona

nekako nije trpela mamu. Znaš već kako to biva kod žena.Stalno su se nešto rogušile jedna na drugu i koškale. Onda...

ovaj... Mari nađe zaposlenje. Dobila je mesto blagajnice ubiosko pu A I a m o. Razu me š li šta sam hteo reći?... Bila je bla-

gajnica na šalteru.

Patrik Deri upitno pogleda u sina da vidi da li se izraziodovoljno jasno.

— On a je i ranije prod ava la karte u nekom bioskopu. Kao

takvu sam je i upoznao još dok sam bio na pilotskoj obuci —

reče Fred.— Dobro. Dakle, postala je neka ko ohola. Imala je mnogo

novaca... Valjdo si joj ti slao... Kupovala je haljine, i tako dalje.Onda su se đna i mama dohvatile. Vikale su i napravile grdan

45



džurrlbus, i Mari se pokupi i ode. Jedne večeri došla je posvoje stvari i otselila se od nas.

Hortenza je stajala kod vrata da čuje šta će Patrik ispri-čati sinu. Čula je sve, od reči do reči, i mogla bi da doda jošmnogo štošta, ali Fredov prekor još ju je pekao. Nije znalakako bi on to shvatio, pa je radije oćutala i otišla da istresesardine na tanjir.

— Al i, Frede, ona v iše nije u A la mu .. . v iše ne prodajekarte. Sada radi u nekom noćnom lokalu...

— U k o m e?

— To ne bih umeo da ti kažem . Do sta je ba rov a i: noćnihlokala otvoreno otkako si ti otišao. Svi koji su radili za vojskunemilice su trošili pare. Ali mislim da mnogi od njih sada nećeimati tako pune džepove.

— Znaš l i gde ona stanuje?

— U velikoj zgradi na uglu Ulice borov a i Dvad eset Itreće ulice. Ima garsonjeru.

— Znam tu zgradu — reče Fred. — Podignuta je pre rata;

zo vu je L o r e I a j.Imao je još mnogo pifanja, još mnogo štošta da kaže...

ali, ćutao je.

Poznavao je Mari svega sedam dana pre no što se venčaos njom. Dvanaest noći proveli su zajedno, svega dvanaest. Posl«dvanaeste noći on je otišao. Ona mu je u jednom pismu javilada je ostala noseća, i on udesi da se preseli njegovima u Bun Siti.Docnije mu je pisala da se prevarila, da nije noseća... Ali ostaloje da živi kod njegovih. Četiri puta siala mu je kablograme Itražila da joj pošalje novac. On joj je svaki put slao. Ukupno

joj je poslao osam stotina i šezdeset dolara, osim onoga štojoj je redovno slao svakog meseca.

Drugovi s kojima je leteo poznavali su je po slici kojuje bio okačio na zid pored slike Lane Tarner, Hildegarde, Priscil®

Lejn, i slika bezimenih devojaka koje je izrezao iz časopisa, sizvanrednim tenom i u haljinama pripijenim uz telo. Svi njegovidrugovi izjavili su da je Mari najlepša od cele te zbirke le-potica. Raspaljivali bi se kad bi gledali njenu sjajnu kosu i crnu

46

s vi lenu halj inu, uzd išuć i: U f -uf ! Zva li s u j e D e r i j e v d r a gk a m e n.

— Slušajte vi... to je moja žena... — bunio bi se Fred.— Je li ? — rekao b i Gadorski I namignuo. — Kako b i

bilo da mi daš njen broj telefona, da je potražim kad se vratimkući? Poneću joj pismo od tebe, Deri! Daj mi njen broj tele-fona. U f - u f !

Gadorski je završio karijeru iznad Vogeza. To mu je biodvadeset i drugi borbeni let. Avion u kojem se nalazio zapaliose i goreo je kao baklja, a Deri ga je posmatrao kako bukti.U takvim trenucima čoveku se čini da je u aparatu za disanjenestalo kiseonika. Ne što ga guši pa ne m ože da diše... U f-u f.



11

Deri se te večeri nije zadržao kod kuće. Slatko se najeosardina i pasulja iz konzervi, jer se u inostranstvu zaželeo tihjela. Ovde su konzerve bile uobičajena hrana siromašnog sveta,i čoveku se strašno dojedu kad ih ima svaki dan; Ali u Engleskojsu one bile pravi luksuz.

Patrik Deri postavljao mu je hiljadu pitanja. Bila su to sa-svim inteligentna pitanja, jer je Patrik mno go razm išljao o životukoji nikako nije m oga o da shvati,a rešenje za sve to štoga je zbunjivalo nalazio je u alkoholu.

Fred pobeže čim mu se pružila prva prilika. Otišao je ukupatilo, umio se, obrijao, i očistio cipele.

— Izgleda da se spremaš u varo š — primeti otac.— Da. Idem u varoš — reče Fred nehajno.— Hoćeš li spavati kod kuće? Mislim da je spremljen krevet

u tvojoj sobi...— Ne znam kada ću se vratiti — odgovori on iskreno.

— Kad me vidiš, onda mi se nadaj. U svakom slučaju, veom a sam

zahvalan za ovu bogovsku večeru.— Zab oga l — uzviknu Hortenza. — Ta ništa naročito nisam

pripremila. Za sutra uveče kupiću parizera, pa ću ga ispržitfsa lukom, onako kao što ti voliš!

— Unapred zahvaljujem, Hortenza.Fred se osmehnu, pogled a u nju, i na njenom prazno m,

otomboljenom licu vide neku toplinu koju nikada ranije nijeprimetio.

46

»Oni su oboje vrlo zlatni«, rečs Dsri u sebi. »Oboje prl-padaju onoj gomili sitnih bezimenih Ijudi koja postoji u svakojzemlji, koja daje sve od sebe, koja ropski tegli. O.ia ss boriu ratovima. Ona donosi pobede, a drugi joj izdaju naređenja ivode je u novo ropstvo. Ova zemlja hvališe sa da tim sitnimIjudima pruža sve mogućnosti da se uzdignu do najviših vrhova,a oni ipak nemaju nikakve mogućnosti već samim tim što si>sitni«.

Fred je u sebi plakao, ali im nije dao da to primefa i si-pao je šale.

— Doviđenja u crkvi! — viknu Horfenza za njim kad jeizlazio iz kuće.

»Oni su srećni«, mislio je Fred, »jer ne vide koliko sujadni i sitni. Njihove duše su sitne, pa im zato i ne trebamnogo zadovoljstva da te svoje duše sasvim nabiju srećom«.

Fred zakorači putem. U mislima je gledao Mari... Mari uhaljini od teške crne svile... Mari o kojoj je tako dugo sanjao...

»Sv e te pop ovsk e priče o moralu su pusto lupetanje«, fi-lozofirao je sam sa sobom. »Kakvog prava imam ja da nekogaosuđujem ili blagosiljam? Ja sam punoletan, a ona je moja žena.Poslao sam joj osam stotina i šezdeset dolara. Pa šta smeta akoona radi u baru, i stanuje u L o r e l a j u ? Ala bi mi se drugoviiz 305-e smejali kad noćas ne bih spavao s njom. Moram da na-doknadim izg^bljeno vreme, da vozim duplom brzinom i za onekoji više nikada neće voziti«.

— Ma ri! — procedi kroz stisnute zube, a žilama mušiknu požar pri pomisli da leži pored nje.

Koračao je putem kroz prohladnu noć i video...

Tvrđavu u kojoj je bio Gadorski oborenu iznad Vogeza...



12

Kada čovek dođe iz rata u mirne ulice, on sobom doteglii život koiim je živeo u ratu kao što puž tegli svoju kućicu,Iničija ruka nije ka dr a da mu s leđa skine tu tvrdu Ijusku kojamu žulji ramena, koja mu se useca u meso. Samo on sam mož®

da je vremenom istroši; da jednog dana ustane i' nejasno osetida je l)uska nestala.

Ali taj bivši ratnik ne smati-a da |e unakažen tim svojimteretom, a na one koji nemaju Ijusku rata na leđima gleda kaona Ijude s izvesnim nedostatkom . On poznaje svoju sabra ćupuževe po očima ili ordenju, s njima ima zajednički jezik, i ozbilj-no gleda u one koji nemaju Ijusku. Oni ne izazivaju u njemuni prezir, ni mržnju, ni Ijubav. Oni su jednostavno drukčiji, jer

nemaju Ijusku.On mili s drugim pu ževima p o mirnim ulicama i u čudu

se pita za što je tu, i misli na one koji nisu s njim. O n p ono sno~ glača svoju Ijusku dok mu ona ne dosadi. A jednog d ana Ijuske

nestaje, ako on buda dovoljno pametan.

13

Taksi koji je odvezao Homera ? Freda kući zaustavi ss;treći put, i El iziđe.

— Laku noć — pozdravi ga šofer.— Laku noć — odgovori El.

El se punim imenom zv ao Elton M ero u Stifenson, kao,injegov otac i deda, a bio je praunuk ugledno g političara kojije u svoje vreme imao jake političke 1 privredne veze. Ova j,Elton Merou Stifenson završio je harvardski koledž 1924 godine,

pripadao je baptističkoj crkvi i višim društvenim krugovima,’a pre odlaska u vojsku bio je član republikanske stranke i, za-stupao je ideju izolacionizma.

Sad je s ta jao pred hotelom K a z a B l a n k a , pred n jegovihsedam spratova sa roletnama na prozorima, i predvorjem koje'je bilo osvetljeno neonskom svetlošću. S obe strane ulaza bioje po jedan grm borovic«, a automobili su bili parkirani u dvo-iredu pred Jiotelskim prilazom. Vratar je nosio u.niformu i ličio

na južnoameričkog generala iz kakvog komičnog pozorišnogkomada.

Elu se nije svideo taj hotel. Zar tu treba da stanuje?Zar to treba da mu pretstavlja domaće ognjište?

Pomislio je na svoju kuću, koja se nalaz ila pet kilome taraod kraja Grand-bulevara, među zelenim brežuljcima. Sada jekuća bila iznajmljena nekom poslovnom čoveku s istoka koji jedošao ovamo da rukovodi proizvodnjom za vojne potrebe utvornici konzervi.

4 * 51



Ovo nije mogao da smatra svojim domom, ali tu stanuje

njegova Mili i deca.On koraknu ka ulazu, a vratar ga strogo zaustavi, dodu-

še učtivo, ali svestan svoje važnosti ! vlasti. Neki drugi čoveW

u uniformi iziđe i ispreči se pred Ela.— Koga tražite? — upita vratar.El ga odmeri, pa reče da traži gospođu Stifenson.— G osp ođ a Stifenson stanuje u broju 7a, na poslednjerm

spratu. Da li vas ona očekuje?— Pa, kako se uzme — odgo vori El i krenu napred.Oni ga ponovo zovnuše, samo ovog puta oštrijim tonom,

i narediše mu da stane.

— Slušajte, — poče on polako — ja sam narednik Sti-

fenson, njen muž. Ostavite taj telefon na miru. Zar hoćete da

mi pokvarite iznenađenje koje sam joj spremio?

E! se nasmeja, ali se oni ne nasmejaše. Gledali su ga ser-Vilno i podozrivo...

— Zar ste vi gospodin Stifenson? — upita jedan, podo-

zrivo gledajući u njegov čin.— N arednik — dopuni El s ledenim osmejkom.

I odjednom oseti mržnju prema tim tepisima i stepenicamaod veštačkog kamena, prema svim tim jevtinim slikama i sve.r tiljkama, i tom nam eštaju u špansk om stilu. Mr ze o je te hra-

stove klupe i kožna sedišta, i sve one koji su upravljali ovim

lažno elegantnim hotelom.

— D a, — nastavi El, pošto su ga i daljo zagledali u ne-doumici — narednik, običan. Šta ste očekivali da ću biti? Pot-

pukovnik?Onaj drugi čovek u uniformi povede ga ka liftu. Pokui

šao je da se našali i rekao nešto o svome sinu koji je i sadau vojsci negde na Tihom Okeanu. El ga nije slušao.

Ušli su u lift. Peli su se pored spratova i El vide obojen# brojeve na tobože starinskim vratima.

Stigli su i na poslednji sprat. Covek koji je upravljao

liftom ponizno otvori vrata da El iziđe.

— Prva vrata desno, gospodine. Milo mi je što ste s#

vratili!

52

El se nekako postide zbog poniznosti tog čoveka. Izišao

je bez ijedne reči, a čovek zatvori vrafa i spusti se u dubinu.El priđe vratima s desna i zazvoni.

Jasno je čuo odjek elekfričnog zvonceta u sobama izavrata. Čekao je, a sekunde mu se otegnuše u godine.

U misli mu dođe ono naglo pozivanje pod oružje 1942godine. Zemlja je zabrinuto petljala u nedoumici. Regrutne komi^sije bile su sasvim zbunjene, pa u Bun Sitiju pozvaše u vojsku

i razmažene Ijude kao što je bio El. Pozvali su Ijude koji suredovno igrali golf, koji su imali dobra nameštenja u bankama,i viski u svojim ličnim pretincima u otmenom klubu »Crni ja-streb«. Pozvali su te malograđanske gizdeline koji će kao voj*nici biti prava smejurija!

Tada je El imao četrdeset godina. Bio je oženjen i imaoje dvoje dece. Pokušao je da se ubaci u školu za rezervneoficire. Nisu ga primili, jer je bio suviša star. Ali kad su poče*>

fi da regrutuju I Ijude iznad trideset i osam godina, El se obrete

u Africi kao redov u borbenim jedinicama. Bio je đavolski'ponosan kad je dobio svoj prvi širif i postao desetar.

Još niko da otvori vrata. On stoji ovde već čitavu ve6>

nost — u najmanju ruku petnaest sekundi.Pomislio je na svog a sina i setio se doba kad je i sam

bio njegovih godina. Tada je besn eo Prvi svetski raf i on jeeeznuo da se javi u dobrovoljce pa da kajzera nauči pameti.U ušima mu opet zazvuča očev odmeren glas:

— Znam kak o se osećaš. Što se mene tiče, m ogao bi daideš, ali majka ti je prilično bolesna. Doktor Smali kaže da

joj je srce toliko slabo da možda neće dočekati ni proleće. Ko-načnu odluku svakako prepuštam tebi, ali ako ikako možeš dase obuzdaš ostani u gimnaziji.

On je ostao. Majka mu je živela do jula.

S druge strane vrata najzad odjeknuše teški muški koro

ci i El odjednom Ijubomorno pomisli ko li je taj čovek u njego*;vom stanu. \

Elov sin Rob otvori vrata. Bio se izdužio otkako ga je Elposlednji put video i sada se pojavio pred njim visok sto sedam-

deset santimetara. Kosu, crnu kao ugljen, i jabučicu imao je naEla, a sitne pege po licu na Mili. Rob je imao četrnaest godinaOči su mu vatreno blistale kao i onda kad ga je otac po-

53



slednji put video. Po licu mu se vide lo da je još dsfe , ali jeimao telo mladoga ždrepca.

Rob zinu i uvuče dah da zaurla od radosti, ali El pri-tisnu šaku na njegova usta i stegnu ga u zagrljaj.

— Čuti, ćuti! — siktao mu je na uvo. — Hoću da izne-nadim mamu.

— Dobro — promrsi Rob kroz očevu šaku, ali su obo-jica i dalje stajali zagrljeni.

— G de je mama? — šapnu El.Rob pokaza put dnevne sobe.— A P e gi ?

— U kuhinji, prž i hleb...

El oslušnu i poznade glas svoje ćerke koja je u kuhinjuponela mali radio i pevala u duetu sa slavnom Linom Horn. Miliviknu put kuhinje da Pegi zatvori radio i da prestane da peva,

jer joj smeta. Na vratima su otac i sin čuli šuškanfe novina kojeje Mili čita'a.

— Robe, — doviknu Mili — je li fo sfiglo ekspresno pi-smo il i brzojav?

Novine ponovo zašuštaše. Mili je slušala prenos nek*

opere, pa joj je smetala džez muzika iz kuhinje.El krenu ka dnevnoj sobi, ali ga Rob zadrža i najpreIzvidi teren, da ga neko ne bi opazio. Onda ga povede napred.

Pet puta je El telefonirao otkako je stupio na tle Sjedi-njenih Država, i oni su ga očekivali, ali nisu znali tačan dan i sai'kada će se pojaviti.

A sad a je došao I taj dugo očekivani čas. Taj trenutak

nad trenucima koji mu je bio u pameti onog kišnog dana uRajnskoj Oblasti kad je malo trebalo da ga zakači granata

iz bacača; taj trenutak koji mu je lebdeo pred očima dok sumeci u drugim borbama siktali oko njega. Granate i mine doku-surile su Paskovica, Sloena, Maksona, Henkoka, Rozenberga 1

još dvadesef i sedmoricu iz njegove čete. Ali on je dočekaoovaj čas.El se došunja do vrata dnavne sobs i ugleda Mili u na-

slonjači. Bila je metnula naočare na nos i čitala je novine.Lice nije mog ao d a joj vidi od novina, ali kosa joj je bila istoonako talasasta, sjajna i lepa kao nekada. Na sebi je imala

suknju od svog plavog kostima I neku bluzu koju on još nije

54

video na njoj i kroz koju su se nazirale ružičaste naramenice.Video je njene noge sa lepim kolenima i nešto punijim lisfo-vima, koje su mu baš zbog toga i bile toliko drage.

Trideset meseci mislio je on na te nogs s obožavanjem

I u nemoćnom besu što su ta'<o daleko od njega. Trideset me-seci mogao je samo da misli na njj i da se savlađuje, a nije-;

danpuf čak ni noge da joj pomiluje.Vid eo je njena stopala i svilene papučice obrubljene

krznom koje joj je s toliko Ijubavi poslao iz vrtloga rata. Papu-

čice su bile zlatne boje i imale su visoke i vitke potpetice odcrne lakovane kože. čovečja ruka ih je napravila, ali na Mili-nim nogama izgledale su kao sasfavni dao njenog tela.

A zapretani oga nj njegove strasti bio je čudo za sebe,,

kao munja, vetar, i jasne sjajne zvezde, pošten kao zemljai čist kao led. Bila je to ona zdrava požuda koju dobar čovek

oseća kada je zaljubljen u ženu, u njen struk i glas i potajno.uživanje koje je s njom delio hiljadu puta i usto stvorio potom-

stvo iz mesa te iste žene.Mili se okrenu.Ugleda ga kako stoji onde i izgubi moć govora. Lice sta-

de da joj se trza i suze joj grunuše. On krete k njoj, a ona

knjemu. Tek u njegovo m zagrljaju glas joj se pov rati i onastađe da jeca njegovo ime.

Njiho va ćerk a bučno pojuri iz kuhinjis, i usput sa police

sruši jedan tanjir za pečenje, koji pukim slučajem ostade čitav.Za njom je išao foksterijer, koji je u kuhinji ponizno molio da

dobije slatkiš, a sada udario u lavež što ga grlo nosi. Skakaoje na Ela, i isplažena jezika trčao uokrug po tepihu mahnit odradosti. Pegi je pokušavala da se popne Elu na leđa, kao što

je činila nekada kad je imala šest godina.Op era je odjednom postala ne interesantna, hleb što se

pržio u kuhinji potpuno je izgoreo, a Lina Horn pevala je bez

Pegine pratnje.



i

14

Elov život više nije zavisio od mitral|'sza i redenika koj«

mu dodaje pomoćnik. Pred njsgovim očima više nije stajao ciljna koji sipa rafal za rafalom. Njegova čula više nisu bila obu-zeta nagonom lovca i progonjene zveri.

A ipak, a ipak je osećao da nije naša o ono što je mislidda će naći. Za trpezom jede jela o kojima je maštao, puš?cigare za kojima je čeznuo, ali ukus njihov nije onakav kakav

je zamišljao u svojim snovima na frontu.U ruci drži nsžnu ruku žene koju obožava, oseća slatki

miris njene kose i puti, oseća njenu butinu priljubljenu uz svoje

telo nabijeno snagom koja hoće da ga raznese, ali ovo nijebila ona Ijubav koju je doživljavao u snu. U kaluđerskim sno-vima doživljavao je pohotu m nogo silnije nego ikada na javi.

Sa da više ne mora da vodi brigu da lije četa tačnoporavnata, niti mora da svaku sitnicu začini sijasetom psovki;

Ali vojska aveti u njemu jede za njegovim stolom, a onne može da je otera. One zajsdio s njim Ijube njegovu ćerku,

a njegovog sina tapšu po leđima. One se smsju na svaki vickoji on priča još pre nsgo što ga je ispričao do kraja, i sede,

u njegovoj naslonjači. On e leže s njim pore d njegove ženei oskrna viie bi mu postelju kad a biimale telo.

»Sedajte za trpezu, deco moja«, govorio je El u sebi,»sa najboljim četama koje su ikada jurišale na neprijatelja pokiši i bile zasipane granatama iz bacača. Primi u zagrljaj,

Ijubavi moja, pola bataljona odjednom, jer oni su zauvek ne-razdvojno usađeni u meni«.

56

15

Te noći Fred Deri šunjao se po mraku na uglu Dvadeseti treće ulice i Ulice borova.

Bio je uhvatio autobus na Grand-bulevaru, samo zatošto u blizini nije bilo talcsija, i odvezao se Dvadeset i trećom

ulicom do ulice borova.L o r e I a j je imao dva des et pro zo ra s ulice. Polovina tih

pro zor a bila je mračn a, a iz dru gs polovine , koja je bila ble-štavo osvetljena, bučno je dopirao razgovor i svirka radija.

U predvorju nije bilo vratara. Fred vide majušne kartes imenima stanara, sa dugmetom električnog zvonceta poredsvake karte, i poštanske sandučiće. Pronašao je njeno ime,njeno devojačko ime — ukoliko je ona ikada bila devojka;

bar nije bila nevina ka d se on u pozna o s njom. N a karti jep isa lo M a r i L a n d e l .

Nekako se trgnuo kad je ugledao to ime tako drsko ispi-

sano štampanim slovima, i pitao se da l i ga je napisala onimsrebrnim nalivperom koje joj je on poslao iz Majemija za njenrođendan 1943.

On pritisnu dugme zvonceta. Niko ne odgovori. On ponovo

pokuša. Z nao je da ona nijs kod kuće, ali je i dalje uporno

zvonio. Jedan potporučnik i neka devojk a iziđoše. Oni su širomotvoril i vrat a i Fred uhvati za kvaku pre no što su vrata dospe-

la da se zatvore.— M no go vam hvala — reče on pre no što je brava do-

spela da se zaključa i da ga ostavi napolju.Fred se šuniao hodnikom i kroz tanke zidove čuo neko,

čavrljanje. Ugledao je stepenice i popeo se na prvi sprat.

57



16

Fred nađe njenu sobu. Ona je stanovala u broju 2e. Rešioje da zazvoni, iako je znao da ona nije kod kuće. Vrafa subila zaključana, kao i ona dole na ulazu.

Zazvonio je i zagledao se u cepJulju na vrafima na kojojje pi sa l o M a r i L a n de l . P red oč i mu izađe njena žuta kosa sablistavim bakarnim prelivima. U ušimamu zazvuča njen tanak glas,koji mu se toliko svideo zato što je tako sitan i zvučan. Kad suprvi put zajed no ležali u krevetu, rekao joj je:

— Ti imaš tako tanak glasić, kao kak av miš. Cijukni po-novo, mišiću moj.

Ona je cijuknula i oboje su se smejali.

— Fredi, m azo moja, luda sam z a tobom. O Fredi! —rekla je ona i malko zajecala.

Bila je vrio zabavna u krevetu.

— Cijukni — šapnuo je Fred.

Ona je bila njegov mišić i ponovo je đjuknula:

— l-i-i-i-i!

Fred se nasmejao, pa savio nogu i prebacio je preko

njenih butina.— O, mili moj! — zajec ala je ona i opet ga Ijubila gde

god je stigla.

Ljubav, Ijubav...

Fred je sada znao dosta o Ijubavi, ali onda je bio mlađli odlazio je u rat. Tek ja bio završio pilotsku obuku, i nije po-

58

znavao sve one koje je docnije upoznao. Tada nije poznavaoKlarka, Stajna i Marča, Kalahana, Gadorskog, Perkinsa, Stounai Skota, Bejlija, Me k Klintika i ma loga Riza... ni čitav buljuk

drugih.Tada nije znao za britki vetar u Čelvestonu, niti je pro-

lazio tihim putem do Rašdena. Nije znao ni za Ki-klub u dalekomBedfordu, gde su Ijudi koji će se sutra survafi u zapaljenom

avionu jeli i zabavljali se uz muziku i džin zajedno s engle-skim vazduhoplovcima. O ponoći američki vazduhoplovci bi po-

ručili da orkestar svira njihovu himnu, pa bi svi ustali i saslušalije u stavu mimo. Zatim bi orkestar svirao englesku himnu.

U ono vreme kada je ležao sa Mari, Fred još nije videoruševine u Londonu, niti čuo urlanje sirena, niti gledao svetlosnesnopove reflektora kako brišu i ukrštaju se po nebu. Onda jošnije znao šta znači bežati u zaklon od parčadi granata protiv-avionske artilerije, nije sedeo u nekom klubu ili baru, u ušimamu nije zvonio smeh drugova koji su poginuli, dok bombe pljuštepo susednom bloku kuća. Onda još nije vodio Ijubav sa lediTilmen, koja je za njega bila jednostavno Bitriks, niti se pro-budio u sunčevom rođaju, odgurnuo roletnu za zamračivanjesa prozora i video mršavi i osorni lik njenog muža, koji je po-

ginuo na Kritu, kako ga s negodovanjem gleda sa fotografijeu srebrnom okviru.

Tada je samo znao da služi mušterije kod Bularda, da im

daje sladoled od banana, čokolade ili lešnika, da ih poji oran-

žadom i limunadom.

»Ali ja ipak imam samo dvadeset i jednu godinu«, pomisli

Fred, »a osećam se star kao biblija«.

Onda, kada mu je Mari bila vrhunac slasti, još nije znaošta je život, još nije bio video nebo nad Bremenom, ni Berlinni Na nt raza strfe pod sob om, ni Švajnfurt ni Ka ssi u plamenu,ni lovce nad Ham burgom , ni pola kilometra visok stub dima

koji je kuljao nad Kilom.Tada još nije bio video kako se tvrđava u kojoj se na-

lazio Gadorski survala u plamenu.Sad a je dozivao M ari, Derijev dragi kamen, ka ko su je

njegovi drugovi zvali, čeznuo je za bakarnim prelivima u njenojkosi i njenim mišjim cijukom. M ak ar ga grebala k ao m ačka i

59



pokušavala da mu otruje dušu, neće uspeti da mu naškodi.Više je nije voleo, jer nije znao za pravu Ijubav, ali je bio

čvrsto rešen da se noćas uglavi među njene noge da n* biispao nedostojan 305-e grupe, svoje miadosti, svega onoga štoje preturio preko glave i video, da ne bi ispao nedostojansmrtnih opasnosti koje je prebrodio.

17

Poput aveti Fred je iz aša o iz L o r e I a j a, tupo šeta o uli-cama i udisao miris prolećne vlage. Stajao je u kapijama, i pod

uličnim svetiljkama, i pod bleštavim firmama koje su mu boja-disale l ice plavom neonskom svetlošću, i posmatrao žene koje su

prolazile, ne bi li ugledao Mari.

Nije imalo nikakvog smisla da je traži, jer nije imaokola, a M ari je mogla d a se nalazi u desetak noćnih lokala.

Zna o je te lokale jedino po og lasima iz novina i po njihovim

firmama koje je pre rata viđa o u prolazu. Se ćao se Š e R o z e t a;

A m b a r a , Palas-kluba... Jedan se nalazi četiri ki lometra iza Ouk

parka, drugi sedam kilometara u suprotnom pravcu, a treći nasasvim drugom kraju grada. Najbliži od njih bio je takozvani

»Pla vi po dr um « u hotelu D a n i j e I B u n.

Fred ode onamo i krenu niz stepenice od veštačkog mra-

mora. Odozdo je dopirao kreštavi zvuk truba i neka pesma.

Na vratima »Plavog podruma« priđe mu neka devojka u

crnoj večernjoj haljini koja joj je šuštala oko nogu, i' poslovnose osmehnu.

— Ov de je bar, poručniče. Pića se toče na spratu iznadnas. Ak o sednete, morate da platite ulaznicu od tri dolara.

On je ušao, ali se nije dugo zadržao. Nije mogao da pita-.

— Ma la, poznajete l i vi Mar i, Derijev dragi kam en?...

Nij« mogao da pita, i zato je sedeo i očima tražio.



Video je nekog avijatičara, pilota lovca, pijanog kao ću-Jskija. Pilot lovac js imao guste brkove, na levoj strani grudikrst za hrabrost, a iz očiju mu je režao alkohol. Video je mnogo

mornara i nekoliko pripadnica ženske obalne službe, koje saosmehnuše na njega. Slušao je najdosadniji orkestar koji je ikada

čuo i popio je dve rakije. Onda je platio piće i ulaznicu iotišao.

— Plavi davež! — promrsio je Ijufito kroz zube. — Do-'đavola i takva zabavai

Rešio je da se vrati na ugao Dvadeset j treće ulics IUl ice borova, pa da onde čeka dokle god Mari ne dođe kućL1

Ta ko se vra tio, Ijut i zlovolja n, pre d L o r e I a j. Nes trp ljivose vrteo okoulaza i zvonio u njenom praznom stanu, a satjsu odmicali račjim korakom. Po glavi mu se, kao kakav dosadanrefren, stalno motala jedna ista misao:

»D oša o sam kući, toj kući za kojom sam toliko čeznuo.A šta me je ovde dočeka lo?« x

Najzad Fred pređe preko puste ulice, ispod napupelih

stabala, i sede na stepenice nekakve crkvice da čeka MarL'Kad je popušio i poslednju cigaretu, zaspao je i sanjaa

nekakav košmarski san o povratku kući, san kroz koji mu so

stalno motao poručnik pilot Grejs i jedan neprijateljski lovac kojije obletao oko njihove tvrđave kao kakav razjareni stršljen.Leteli su po sivom nebu, a svet je govo rio:

Pazite na zanos vetra i ugao... Letits na devet hiljadametara. U tri sata biće...

Fred se probudio ozeb ao i mrzovoljan. Hteo je da idekući. Onda je bunovno »kočio nanoga. Gde se on ovo nalazi?

Ka kva je ovo crkvica, i zašto on spav a na njenimstepenicama?

Ugte dao je L o r e I a j prek opu ta i setio se. Pogle dao je na

sat — jedan po ponoći. Ma ri se sigurno vratila dok je on spavao.

Hitro je pre šao pre ko ulice, f tam an je hteo da za zvon l

kad ga neka niska sumnja zaustavi. Banuće k njoj iznenadada se uveri...

Čekao je dok neko ne otvori vrata na ulazu.

Nešto docnije naiđoše dve postarije dame i jedan mu*skarac. Mušk ara c otključa vrata. Oni uđoše, a Fred uđe zanjima. Jedna od onih dama šapnu muškarcu da ovaj štoje ušao

62

za njima nema ključ, da se uvukao u zgradu. Muškarac pogleda

u Freda, nakašlja se i poče:— Oprostite, molim vas, da li vi stanujete u ovoj zgra di?

Da niste slučajno zaboravil i da ponesete ključ?— Nije važno, druže — odgovori Deri t iho ikrenu uz-

stepenice.N a dnu ste penica on o troje vrpoljili su se i zabrinuto

šaputali.Deri dođ e pred stan 2e i oslušnu. Iznutra je čuo glas

nekog muškarca. I odjednom mu sinu da je to ne kako pot-svesno i očekivao, da je slutio da će naci nekog drugog čo-

veka kod nje.Kroz tanke zidove dopirao je veseli razgovor. Onaj mu-

škarac u sobi slatko se nasmejao; voda je pljuštala iz neke

slavine. Onda Mari zacijuka:— Dođavola , više nem a nijedne flaše piva.Fred hladno pritisnu na dugme- zvonceta.

Docnije je Fred prebirao po sećanju reči koje je on izgo-

vorio, reči koje je ona izg'jvorila, i reći koje je onaj muškarac

izgovorio. Kupio ih je u pameti kao zrnca kakvog rasutog đer-dana, ali nije m oga o da sve pokupi, nije hteo da sve sakupi.

Docnije mu je pred oči dolazila plava pidžam a koju je

ona imala na sebi... i onaj čovek razbaškaren na kauču. Upamet mu se urezalo umorno, okorelo lice tog čoveka koji jemogao da ima oko trideset i nešto godina. Mari se ukočila od

zaprepa šćenja i stajala je kao kakav kip sa z latnom kosom,u plavoj pidžami, a kraj njenih nogu ležale su kocke leda koje

je bila ispustila o nog trenutka kad je otvorila vrat a i ugle-,

dala njega.— Prijatelju, ja uopšte nisam znao da vi postojite —1rekao je onaj čovekjednostavno. — O na mi je rekla da je

siobodna!Uzeo je svoje cipele i obuo ih, a onda ponovo pogledao

u Freda.— Znate, prijatelju, i ja sam nedav no doša o iz vojske.

Izduvao sam devet meseci na Solomonskom Arhipelagu. Ja sada

ne bih bio ovde da je ona bila poštena. Pre nekoliko meseci

63



došla je u Karlo v lokal. O n ju je primio u službu. Ja nisamgaz da tog lokala. Ja točim piće, a ona radi na barbutu...

— Požuri, — reče Fred — i drum!

Onaj muškarac izvadi svoj kaput i šešir iz ormana.— Doviđer.ja — rekao je kao d a nimalo ne zamera Fredu,

slegnuo ramenima i otišap.

Čak i u tom trenutku Fredu se name tnula misa o da ja

taj čovek vrlo pristojan.— Fredi, m azo moja! Ja ništa nisam imala s njim. Kunem

ti se bogom da nismo imali nikakve veze! On mi je samo po-znanik. On ima ženu i dete u Akronu...

— To sam o znači da je kurvar.

— Fredi — promuca on a uplašeno. — Fredi...šta mislišda uradiš?...

— Ja? Savršeno ništa. Samo ću malko da pogledam potvom stanu...

Zavirio je u njenu malu spavaćusobu. Odećajoj je bilaprebačena preko stolice, onako kako ju je svukla. Na ormančetusu stajale tri slike: njegova, nekog mornaričkog poručnika, i nekog

redova pešac'ije.— Bogami, imaš pra vu galeriju sl ika — primeti Fred.Ona poče da vrišti i da kuka. Govorila je neke reči koje

nisu bile baš najpristojnije za sluh. Napadala ga js i rekla daona nije ničija budala, da je uverena da je on imao bar sto-

tinu žen a ot kak o je otiša o od nje.— Nisam imao stotinu žena, nego svega devet — popravl

je on. — Bio sam preko m ora od ap rila 1943... Dakle, tačno dve

godine, ukoliko si to slučajno zaboravila.Mari udari u plač. Govorila je da se osećala osamljenom;

što je sasvim prirodno. Uveravala je svoga Fredija, svoju lutkicu,da ni sa kim ništa nije imala. Ti muškarci na slici su joj bili

samo poznanici...— V a lj da i ž en a s me da im a p o ne k og p o z n a n i k a ! —

branila se.— Pričam ti priču, je li? — odbrusi joj Fred.On uhvati za kvaku zidnog ormana. Mari besno polete na

njega.— O stavi moje stvari na mirul — vrisnu i poku ša da mu

otrgne ruku sa kvake.

64



Deri je sasvim hladno ošamari po obrazu i gumu je nakrevet. O na zari lice u jastuke i udari u još glasniji lelek.

Fred otvori vrata ormana i ugleda valjda milion haljina;od kojih većinu nikada ranijs nije vidso. Bio je tu i neki vuneni

vojnički ogrtač za kupanje, jedan od onih ogrtača koji samogu kupiti u oficirskim zadrugama, i jedan par slušalica...

— O vo su m orna ičke sluša'ice — reče Dsri i dodirnu ihprstima. — V aljda ih je tvoj morn ar zabora vio.

N a polici pri dnu bilo je nekolikoneotvorenih bocaruma,i par pešadiskih niskih cipela među njenim mnogobrojnim cipelama.

— O v ajima marju nogu od mene — primeti Fred.

M ar i je i dalje plakala.On da se Fred vrati u dnevnu sobu i zagled a sekroz

prozor u tamno drveće isvetiljke. Nj ego va žena došunja s$do vrata i zovnu ga po imenu.

— Čudno je sve ovo — reče Deri kao da govo ri prozoru.— Već sam ti rekao dasam imao is ia, kaD ivećinadrugihIjudi. Zb og toga bi vero vatno trebalo da neka ko drukčije gle-dam ovo na šta sam naišaa, ali ne mogu. Znaš, ako su naše

žene kod kuće imale druge muškarce, mi to nikada ne želimoda doz namo . Toliko sam se rad ova o kući i tebi... a sve seneka ko izjalovilo. Ne prebacujem ti što si otišla od mojih.Mogla si mi pisati i reći da Hortenzu ne možeš da podneseš,umesto što si me lagala i odlazila onamo da uzimaš pismai novac koji sam ti slao.

— M islila sam da ćeš se Ijutiti - na mene što sam otišlaod njih, — promrm!ja ona — i nisam htela da ss z bog togasekiraš...

— Vise me nikada nećeš sekirati, Ma ri — odbrusi onhladno.

Stajao je i o'alje leđima okrenut prema njoj. Gledao jskroz p rozo r u drveće, u nabubrele pupoljke koji su se ocrta-vali na žutoj svetlosti uličnih svetiljki. Pred oči mu iskrsnu jazbi-na u kojoj je Mari odrasla: prljava kućica; majka koja je diglaruke od svega; otac, berberski radnik, mrk i ćutljiv čovek kojiu crkvi hrišćanske braće skuplja milodare; i starije sestre nje-l

gove Mari sa svojom dečurlijom, a sve zajedno pritisnuto bedom.

5 65

Sl š j i D i di i i l



— Slušaj, curo, — nast avi Deri tvrdinn i oporim g lasom

— mo žda je to smsšno , ali ovaj rat... hoću da kaže m da seimi ne bismo ni sreli, niti bi se sve ovo dogodilo da ja nisam

otiša o na onu specijalnu obuku. A bili smo i dosta m ladi/ja devetnaest, a ti osam naest godina. Nism o ni imali nekognaročitog iskustva u životu.

Ona je ćutala.

— On da nam je bilo lepo — produži on. — Ti si dvegodine imala izdržavanje... i to bogov sko izdržavaraje — dod ao

je setivši se njenih kablograma i novca koji joj je naknadno

slao s punim poveren jem da ga šalje s v o j o j ženi. — Ali ja teviše ne želim. Najiskrenije ti kažem, više nisi moja žena. Tisi postala jedna od oni'n koje čovek usput pokupi u baru... kao

one devojke u noćnim lokalima u Londonu... prolazna zabava.Kao supruga ti si svršila svoje, Mari!

M og ao bi da joj kaže još mnog o koješta: da je prostai glupa. Ali to bi mogao da kaže i za sebe. Bilo je tolikostvari koje on ne zna, toliko stvari koje on nikada neće moći

da shvati. Uostalom, i da joj sve to kaže, ona bi samo piakala.— Ti podnes i tužbu za razvod braka — progovori po-

novo. — U ovoj državi to ide sasvim glatko. Jedno stavno nave-'di dasam te zviznuo, i smesta ćeš dobiti razvod. Ali nemojda se b acaš u trošak. Slušaj... evo ti sto dolara... — izvukao

je snop novčanica i odbrojao pet komada po dvadsset dolara.— O vo će ti biti dovoljno. Više nećeš dobiti od mene. Neću

ti plaćati izdržavanje, curo. I nemoj da oklevaš sa podnoše-njem tužbe, inače ću je ja sam pod.ieti i reći ću šta sam zate-1kao ovde kad sam se vratio.

— Kunem ti se bogom da sam rekla istinu — poče Ma risvojim sitnim glasićem. — On mi je sam o pozn anik i...

'— D ođa vola i ti i cn! — prekide je Fred. — Nemoj d ome lažeš, jer ja više uopšte neću da te vidim.

Zaćutao je, a onda se nečega setio i jetko se osmehnuoJ— Uostalom, — rekao je — ja sam sada bez pos la.Više ne mogu da ti dajem onoliko novaca koliko sam ti dosada

slao. Ti ćeš se već snaći... Daj mi jednu bocu ruma. Čini mise da su kafane zatvorene u ovo doba.

Više je nije ni pogledao. Uzeo je rum i izišao iz njenogstana. Zgadilo mu se na sve žene.

66

Krenuo je niz stepenice i usput pogledao bocu koju je'poneo. Piće u boci izgledalo mu je nekako bledo. Neki od nje-

nih Ijubavnika doneo joj je taj rum.

Deri zastade, otvori bocu i okusi njenu sadržinu. Pićeje imalo nek ak av odv rata n ukus. Deri ga ispljunu i pročita eti-

k e t u : m e t i l - a l k o h o l .

Čim je izišao na ulicu, tresnu bocu o ivičnjak. Dv a ug ld

o d L o r e l a j a nađ e j ed an t ak si.

— Slušaj, prijatelju, — obrati se sanjivom šoferu — gdemogu da dobijem nešto za piće u ovo doba?

— Sinko, svi se lokali zatvaraju u ponoć i... — poče šofer.— Pričaj ti to nekom drugom , nego go vori gde m ogu da

dobijem piće — prekide ga Deri.Šofer se uspravi i osmehnu.

— Ubaciću vas kod Buča, poručniče. Ali, znate, trebaće

da tutnem nešto vrataru, ul^oliko nemate propusnicu...

— Evo ti pet dolara za vratara — reče Fred. — Voz i lFred uđe u taksi i dok je šofer jurio po pustim ulicama

kroz glavu su mu se rojile misli:

B a r a ž n a v a t r a p r o t i v a v i o n s k e a r t i l e r i j e n a dV i I h e I m s h a f e n o m... O s e ć a o j e m i r i s g r a n a t a k o -

j e s u s e r a s c v e t a v a l e u v a z d u hu . . .

— Š t a s a m j a s v e p r o š a o i v i d eo . . . O, k o-

l i k o j e s t v a r i p r o š l o i s p r e d m o j i h oč i j u ! O n ag l u p a g u s k a r. e b i n i u m e l a d a m e s h v a t i .



18

Te večeri došao je gospodin Milfon I ispričao Sfifensonusve spletke iz banke koje Stifensona nirnalo nisu interesovale.

Ali najpre je El sa svojom porodicom razdragano prošetao

p oGran d-buleva ru. Posle večere izišao je El sa svojima, kojl

su bili ostali kod ku će u Bun Sitiju, sa tim milim me kušc imakoji nisu išli u rat — Rob z ato št o je bio suviše mlad, a Pe gi

I Mili zato što su ženskog roda.El, prekaljen na frontu, divio se koliki su oni mekušci —

nežni i lepi kao b reze na travnjaku. Čak i njegov sin, uprkos

svojoj džigljastoj visini, bio je než an ka o cvet u saksiji, kaokanarinac u kavezu.

Elov um ludo se kovitlao. Razd irala g a je prošlo st I sa-dašnjost i nikako nije mogao da odredi koje je od to dvojeizazivalo ovoliku nežnost u njemu.

»Oni su moji«, šapnuo je kao kakvu milu pesmicu iz de*'tinjstva, »a d a li sam jazaslužio svu ovu lepotu... kad samjoš nedavno lovio neprijate'jske snajpere?«

Te večeri došao je gospodin Milton, direktor banke u ko-joj je El radio pre odlaska u vojsku.

Ali pre dolaska gospodina Miltona porodica Stifenson izve-la je svoje psetance u šetnju.

— Me k D af je navik ao da izlazi u šetnju svake večerlu ovo vreme — rekla je Mili. — Robe, molim te...

— Idemo svi u šetnju — upao je El.

68

I izišli su u šetnju, ta četiri bića koja su imala toliko

stvari da pričaju jedno drugom, a sad su bila nema od sreća.Išli su ćutke. Mili je držala muža pod ruku. Onda ga ušti-

nu kroz bluzu. El stade, uzviknu, pa snažno pritisnu svoje usne

na njene. Njihova deca se okrenuše, videše poljubac, pa uda-riše u smeh. Peckali su ih da će platiti globu što se Ijube naulici ako ih opazi poiicajac. Peckali su ih, a!i su svi bili na gra-

nici suza od nekog osećanja koje ih je davilo u grlu.Setali su i prolazili uga o za uglom. El za drž a pog led natelu svoje će rke koje se ocr tav alo pri svetlosti uličnih svetiljki.

— Sad je prava žena... više nije derle — promrmlja ElMili. — Ne mislim z ato što je telesno razvijena, jer je bilarazvijena još davno pre moga odlaska, nego je postala ozbiljna

kao kakva žena.Mili mustegnu mišicu. Už ivala je 0 svojoj ćerci i volela

je utoliko više što ju je začela on e noći ka d je El učio nju, Mili;

da lumpuje.— Da l i se ver i la? — upifa Ei. — Nešto s i mi plsala

0 onom mladiću s kojim je išla. I ona ga je spome nula u dva-

tri pisma. Onaj mladić iz llinoisa...— D žek Etkins — potseti ga Mili. — Nije to nišfa ozbilj-

no. On je otlšao u Kinu, ali se još dopisuju. Nisu se verili, jer

bi mi ona to kazala.— Gospo de bože! — uzviknu Stifenson. — Pa nas dvoje

već imamo ćerku za udaju...— Oseć aš li da si toliko star ? — upita Mili vragolasto.

— Nimalo. Kad pogledam u tebe, čini mi se da sam jošmladić i da je vreme stajalo otkako sam tebe upoznao.

Oboje se nasmejaše, a suze sreće ovlažiše Miline obraze.1

El ih nije opazio u tami.Šetkali su i udisali zdravi dah prolećn og zelenila u ovom

miru koji nije upoznao strahote rata.Došli su do Kijova, četvrti gde su bile same trgovine.

Zastali su pred drogerijom. Pegi uđe u drogeriju i kupi šampon1 kutiju cigareta. Mek Da f je išao s njom. Pred tezgom gdese prodaje sladoled seo je i človio da bi dobio kornet. To je

redovno činio kad bi došao ovamo.Ostali su čekali na ulici, brojali robu u izlogu I smejali

se na reklame koje su mamile mušterije. Rob upita oca za mi-!

69



šljenje o električnim aparatima za brijanje, pošto mu je izgle-dalo da će uskoro morati da se brije. '

— Šta će ti električni aparat! — nasmeja se El. — Ja ćuti pokloniti nož kojim je tvoj dsda rezao sir! Pronaći ću gau nekom starom kuferu.

— Slušaj, tata, — nastavi Rob — hteo sam da te pitamjesi li imao vojnički nož, i da li se taj nož d^bije uz ost aluopremu, il i svako mora da ga kupi sam?

Razgovor je stalno skretao na rat. Ono troje ispitivalisu Ela kao d a traže obave štenja o drevnim Maj am a ili o ne-kom davnom istoriskom događaju.

Sreii su nekog jazavičara koji je takođe izišao u šetnju.Mek Daf htede da ga napadne, al i ga Pegi povuče za sobom.

O, radosti! O srećo porodičnog kruga i proleća!

Ali gospodin Milton je čekao na kbpi u holu, sa urednimšeširom na krilu i tankom cigarom u zubima. Bio je to obrijan,napuderisan, postariji čovek sa naočarima kroz kojs su mu očiblistale kao uglačani čelik. Nekada, dok je Bun Siti bio upolamanji, on je bio blagajnik u Agrarnoj banci, a sada je već dva-inaest godina direktor te iste banke. Imao je na sebi sivo ode-

lo, usta su mu bila siva, a smeđ e oči ta’o ozbiljns da su g amnogi smatrali dobrodušnim čovekom i grdno se razočarali kadbi se uveri!i u njegovu bezobzirnu narav.

— Prosto sam morao da dođem — reče Milton stežućiElovu šaku. — Imam toliko stvari da vam pričam... toliko pro-blema koje bih hteo da pretresem s vama. Nadam se da senećete Ijutiti što ću vam muža malo zaakupiti poslovnim razgo-

voro m ? — obrati se Mili i osmehnu svojim hladnim osmejkom.Miii reče da se nima lo neće Ijutiti, a Milto n se dosto-

janstveno obrati deci s nekom praznom Ijubaznošću bez ikakvetopline:

— Pegi, moja nećakinja Lorena pričala mi je da zajedno

radite u Crvenom krstu... Robe, dogodine ćeš već biti visokkao tvoj tata...

Svi su se nagu rali u lift i krenuli gore.Mek Daf je gle-da o u Miltona svojim očima okruglim kao dugm ad i režao.

Neki Ijudi koji su im dolazili u posetu bili su simpatični

malom foksterijeru, a neki nisu. Čak je malo i ujeo jednog čita-ča strujomera, jednog Peginog udvarača i jednog popa.

70

Milton nije obraćao pažnju na psa. Rekao im je da je ma-

lop^e telefonirao... srećom je odmah dobio vezu... i portif muje rekao da se gospodin Siifenson vratio, ali da ga je videokad j^ izišao u šetnju. Tako je on dašao i čekao ih.

Švi su se oseća'i nekako čudno u Miltonovo m prisustvu,

ka o da iz n jega izb ja neka memla. Ušli s j u s a b i i seli.

El se nije mnogo obazirao na svoje ponašanje, jedino je

želeo da Milton što pre ods. I stalno mu se motalo po glavi:zašto l i je direktor l ično doša o da ga poseti? D oša o je gotov oistog časa ka d se El vratio kući. Direktor — stari Milton — doJ

šao je k njemu! Ali zašto je došao kad nikada ranije nije do-lazio ovako nezvanično? I ranije su Stifensonovi dvaput godišnjeodlazil i na večeru kod Miltonovih, a Miltonovi dvaput godišnjedolazili na večeru kod njih. Ali to je bio čisto poslovni red. EltonStifenson bio je trgovački putnik, posrednik, igrač golfa, pover-

Ijivi službenik koji je često zastupao banku, zamenik pomoćnikadirektora, čovek koji je sklapao poslove, ali koji je ipak znaoo bankarskim poslovima nešto manje nego o teško pristupač-:nom terenu na sektoru 4, ili o onom neprijateljskom bunkeru

ukopanom u brdo na sektoru 12.Mili, savršena domaćica, ponudi ih pićem.— Hoćeš l i i ii viski? — upita Ela.El zavrte glavom i promrmlja:— Nisam za viski. Radije ću popiti čašicu rakije.

Pili su ćutke. Rob je učtivo izašao iz sobe.— Taj matori moljac je baš sada našao da dođe — pro-

mrmlja on u kuhinji.

Pegi je izišla da odgovori na telefon. Nski vojnik pozvaoju je i zaokupio čim se vratila kući. Iz hodnika dopirao je njen

jasan i zvonak glas.— Ne. Večeras n ikako ne mogu — govorila je Pegi. —

Moj tata je malopre stigao kući... Ne mogu, srce. Prosto nemogu. Što ne telefonirate Silviji?

El je slušao njeno zadirkivanje, prijateljske savete, ćere-

tanje i odlučno odbijanje. I odjednom se oseti nekako starijim.Ovde u miru mnogo jasnije je nego u ratu osetio koliko imagodina. Onda se otresao tih misli i pokušao da gleda u Milto-

na i da se usretsredi na njegove reči.

71

/



— Pretpostavljam — govorio je gospodin Mil ton — d aćete otkaz ati ovaj name šten stan i vratiti se u »Trešnjevbrežuljak«?

Ka o kroz neku zave su od misli čuo je ka d Mili reče dajoš nisu odlučiii da se vrate u svoju kuću, da još nisu imdli vre-

mena da se pozabave tim pitanjem, ali da sadašnjem stanarumogu da otkazu kad god hoće, i daće možda... On da je uzbu-

đen o uprla svoj topli pog led u Ela.El se upinjao da se pribere, pa da progovori.

— Znate, gospo dine AAiltone, — reče neka ko rasejano— najpre bismo morali da m alko promislimo o tonie.

— Eltone, reći ću vam zašto sam doša ovečeras... —poče Milton svečano i svojim mršavim prstima, belim kao mra-mor, poo'iže čašicu.

Mili ustao'e.

— Znam o'a biste radije ostali nasa-no. Nem ojle da usta-jete! Samo vi razgovarajte, a ja odoh u kuhinju da operem po-suđe od večere. Znate, u poslednje vreme ne držimo kuvaricu.

Oni su je malo zadržava'i, ali se ona Ijubazno osmehnu

i ode. E! i Milt on pon ovo sedoše. Milton p olak o i dosto janstve noskloni svoju čašu ustranu.

— Eltone, u pitanju je Stis... — pro gov ori M ilton.— Stis ? — začudi se El.

— Da, Stis, naš blagajnik. S ad a ste vi došli kući i ja samhteo da vam objasnim neka pitanja pre no što se vratite naposao u banku...

Nastavio je da govori odmereno, bez ikakve topline, bez

osećanja, ali sa dobro ođglumljenom Ijubaznošću i posle svestra-nog brižljivog razmišljanja.

— Stis je ambiciozan. Andrevud, naš prvi pomoćnik direk-tora, prešao je u Vašington i dao ostavku. Sada će ona druga

dva pomoćnika direktora biti unapređeni. Stis je, sasvim pri-rodno, očekivao da će doći na Pruovo mssto i postati treći po-moćnik direktora, pomoćr.ik za zajmove. Upravni odbor se sastao,svestrano razmotrio situaciju i doneo odluku...

Milton je značajno zastao, polako uzeo svoju čašicu i malootpio. Uživao je u svojoj ulozi velikog dramatičara. El je rase-

jano čekao i s mukom za drža vao svoje misli d a ' ponovo nepobegnu.

72

— Da, — nastavl Milton najzad spreman za vel iko otkro-

venje — doneli smo ovu ođluku pošto sm o znali da ćete se vluskoro vratiti. Eltone, u utorak posle podne rešili smo da vi,

a ne Stis, budete treći pomoćnik direktora.

Milton ga je gledao pravo u oči. Očekivao je njegov izlivzahvalnosti i radosti, ali se prevario. Direktor se osmehn.u i opet

pažljivo prinese svoju čašicu ustima. Pa dabome! Stifenson je

prosto zanemeo od iznenađenja. Prosto ne može da dođe doreči. Milton pomisli kako će s uživanjem ispričati ovaj trenutak

Upravnom odboru:

»Gospodo, verujte mi da još nikad u životu nisam video

čoveka da tako u potpunosti zanemi od iznenađenja. Samo je

sedeo i blenuo u menel«Elove misli bile su pobegle. Pred očima mu je bila ona ulica

u Nemačkoj na kojoj je stajao izgoreli tenk. »Pazi«, rekao je

El. »U red u«, odgo vor io je Paskovic. »Pazim «. Prošli su po-

red tenka...

Ond'a Milton ponovo progovorl.

— Na ravno , Stls se oseća pog ođen im ? razoča ran je. Ali,među nama budi rečeno, mi smo došli do zaključka da on nebi odgovarao na tom položaju onako dobro kao vi. On je dobarblagajnik, ali nema baš ono što mi tražimo. Nama je potreban

mlađi čovek, čovek koji zna šta hoće. Vi ste videli sveta, u ratu

ste stekii široke vidike...Milton zaćuta, a Elove misli nastaviše svoj tok: onaj

delić Paskovicevog raskomadanog tela, ona loptica koju je zbri-

sao sa ruba svoje kacige i za koju je mislio da je neka koskaj

— Ka o što sam rekao, Stis je Ijut. Ljut je zato što se

razočarao, i svakako će imati drugo držanje nego što je ranijeimao. Ali to prepuštam vama... On nam je potreban na poslu

koji sada obavlja, ali ne na vašem poslu... Vi ga morate pri-voleti da ostane na svome mestu...

Elove misli pređoše na banku, na njene šaltere, sve u

staklu, njene pisaće stolove, kancelariska vrata sa bronzanompločicom, kao na kakvom nadgrobnom spomeniku, na kojoj jeurezano ime nekog živog leša što sedi u toj grobnici. Gledao je

rešetke na prozorima — odbranu od provalnika — i uplašene

sitne Ijude koji traže pomoć. Slušao je njihovo mucanje:

73



»Hitno mi je potrebno dve hiljade dolara. Za pokrićadajeni...«

»Vi ste nam već djžni«.

»Znam, ali naplatiću jedan ček. Daću vam menicu. Prodaćuhartije od vrednosti...«

Pa svakodnevni posao sa referentima:

»Dobar dan. Donesite mi platni spisak tvornice konzervi«.O podelo dobiti i rezervni fondovi! O teške vreće kova nog

novca, o likvidaturo, o mašino za računanje, o cvete u zapučkustražara! O mramorni podovi i tovanice!

Odjednom, telefon zazvoni i prekide njihovo ćutanje. Elnekako nagonski oseti da to neko njega traži preko telefonai obradova se. Tako će se izvući iz ove neugodne situacije ispasti Miltona od uvrea'e koju-bi mogao da mu nanese...

— Tata, — zovnu ga Pegi iz pretsoblja — potporučnikAnas traži te preko telefona. Oprosti, zaboravila sam da tikažem, već te je jedanput tražio... prošle nedelje, čini rni se...

— Ana s! — uskl iknu El i skoči na noge. — Ana s! Zaboga...El odjuri ka vratima pretsoblja, na pragu se okrete t

promrmlja neko izvinjenje Miltonu, koji je gledao za njim ne-prijatno iznenađen. Ali Milton mu odbi sve to na uzbuđenje: tekje došao kući; još se nije snašao; zgranut je svojim unapređenjem;

bori se kako da izrazi svoju golemu zahvalnost... Do subote, kadatreba da stupi na posao, biće sasvim drugi čovek. Milton muoprosti, klimnu glavom i osmehnu se.

El je uzbuđeno zvao.

— Alo... alo... alo...

Kro z slušalicu dopiralo je isto tako uzbuđe no:— Alo... alo... alo...

Onda Anas najzad dođe do reči:

— Zd ravo , Stifensone. Jesi li to ti, skitnico?— Zdravo, A nase! Kako s i sa zdravl jem, derane?— Dob ar sam. Švabe nisu uspele da me umlate. A gde

si ti bio dosada? Tražio sam te preko telefona valjda sto puta.O vd e imam sestru, pa sam bio kod nje... Da, bio sam u bol-'nici u Luisvilu. Zakrpili su me i vraćam se kući u Denver... Da;

ovde sa m već nedelju dana... Veruj mi, naredniče, dob ro samzapamtio da si ti rodom odavde. Ali u kakvoj zgradi ti tostanuješ? Bogami, ona telefonistkinja... Ne, ne tvoja ćerka, nego

74

ona što daje vezu. Ala je to neki namćor. Pokušao sam daugovorim sastanak s njom, a ona prosto osula paljbu na mene...Ne, naža iost, ne mog j da skoknem do tebe. Telefoniram ti sastanice. Moj voz polazi u deset ii četvrt...

— On da ja dolazim do tebe, Anase.— U redu. Čekaću te ’na ulazu u stanicu, kod vrata...Ugovorili su sastanak i El obesi slušalicu.El se vratio u sobu i uspu t oštrim glaso m zovn uo ženu.

Mili je razogračila oči, a Milton se hladnokrvno osmehivao.El je hitro govorio:— Ana s, jedan ranjeni mladić... Ana s večera s odlazi i

neću moći da ga vidim ako smesta ne odjurim na stanicu.— Je li to onaj mladić kome ste vi spasli život? — upita

Milton. — Bio je to hrabar podvig, Eltone! Svak ako va m jepozn ato da su ovdašnje novine napisale goto vo stubac i po

o tome.El je vrteo glavom dok su išli ka pretsoblju.— Ja nisam m islio na to da baš njemu spasem život.

Znate, mnogi Ijudi spasu vam život, i vi spasete njima, aujedno spasete i svoj život time što ste njih otrgli od smrti.

Već samim tim što ste spasli svoj život, pomogli ste da i oniizvuku glavu...

El pogleda u Miltona, vide da se on još osmehuje, iodjednom ućuta. Više nijemo gao da progovori ni jedne jedinereči. Uzalud priča kad oni koji nisu prošli taj pakao ionako

ne mogu da ga shvate.Mili ga nije ispuštaia iz očiju. Gledala ga je molećivo, ali

on se osmehnu. Nije hteo da popusti ni njoj ni bilo kome drugom.

Dole na ulazu El promrlja:— Oprostite, gospođine Miltone. Tako mi je žao što je

ovako ispalo, ali doći ću u banku sutra u podne, ako nađem

neko odelo koje mogu da obučem.

— Pa dođite u uniformi — reče Milton srdačno. — Takoje i Lu Letem došao... Znate li da se Lu vratio? Da, sjajnose pokazao. Sada je major, odnosno bio je major...

— Zn am — reče Stifenson upinjući se svim silama da muglas ne oda prezir. — Čuo sam da je Lu bio u Vašingtonu, n a

službi u Pentagonu. Onde je imao i1 kuću i sfano vao je sasvojom porodicom. Mislim da mu nije bilo rđavo...

75



Zatim se ponovo izvini I ofrča da uhvati taksi ko|i jsnailazio. Zviznu u prste, a taksi stade pored ivičnjaka. Divno,svega jednim zviždukom zaustavio ga je i oslobodio se Miltona.

El potrča preko travnika i uskoči u taksi. Dok je taksi jurio put železničke stanice, El je razmišljao o M ili, Robu iPegi, o Agra rnoj banci na uglu Pete ulice i Ulice s kakavaca , osvima onima koji su tamo zaposleni, o Stisu, i o Miltonu koji

sve nadgleda kao kokav strogiprofesor. A i drugi Ijudi kojine stanuju u Bun S itiju vrzmali su se po njegovom oštrompamćenju:

G ranata je tresnula i rasprsnula zemlju na sve strane.Vojnici se privlače , brišu oči i nos, ponovo kreću napred. A llAna s... G de je Anas ?... El je zviznuo u prsfe i naredio:

— Hajdemo... Na pred... Nesabijajte se u gomilu... Izvu-cimo stražnjice odavde...

Uto je tresnula i druga granata.

A docnije, kad su se prebrojali, s krpili su događa je togadana parče po parče, govorili o sulfanilamidu,transfuz iji krvi 1naga đali hoće li Anas izgubiti obe noge ili samo jednu?Otada

više ništa nisu čuli o njemu.Onda odjednom zvoni telefon dok M ilton razglaba o bancl

u Elovom stanu, i Pegi javlja:

— Tata, potporučnik A nas...

Anas je nastradao u oktobru, tačnodva dana pre negošfo je Bad Rozenberg poginuo... ili je to bilo posle...

19

Taksi stade pred stanicom } El ugleda Ana sa. Anas jeImao obe noge, samo se oslanjao na nekakav debeli štap. Ra-dosno su se pozdravili i zaronili u uspomene: onaj podrum sagrudobranom od cementnih vreća ispred ulaza, iona deca štosu pokušala da ih napadnu kad su ih terali napolje iz tognjihovog skloništa. Bila su to deca od sedam do deset godina,

plavih očiju. i starmalog lica. Pa ona kuhinja iz koje je krozprozor bačena ručna bomba na njih. I onaj grad gde su ihMeseršmiti zasipali vatrom, i kiša koja je, kao zainat, stalnolila i lila. I sve o čemu su pričali bilo je povezano sa kišomili snegom, kao da sunce nikada nije sjalo, jer kiša i sneg su

im ostali najjače urezani u sećanje.

Smejali su se kad su se setili Brauna, smešnog nespretnogBrauna koga je uvek pratio baksuz. Najzad, posle dve godineratovanja, redov Braun bio je unapređen u desetara. U desetsati pre podne dobio je Braun čin, a predveče je kamion u komese on vozio naišao na minu. O d svih koji su bili u tom ka-

mionu poginuo je samo... Braun.

Zvučnik na stanici zakrklja i javi da voz kojim Anas trebada putuje ima zakašnjenje, pa El i Anas odoše u obliin ju

kafanu. Pili su i postepeno zapali u ćutanje.

Bilo je mnogo stvari koje su samo u mislima mogli daprebiru, mnogo s tvari koje nisu mogli da ponove, jer im je rat

još bio isuviše svež u sećanju.

77

U t li i tili t i A j j k h iSada A nas i on sede tu i ćute, utonuli u zajedničku



Ustali su i vratili se na stanicu. Anas je jako hramao ioskinjao se na svoj dsbe li novi štap, a u džepu je nosio kos tikoje su mu izvad ili iz noge. Bio ih je uglačao i povez ao nalančić, i tvrdio je da su mu one amajlija.

Usput je Anas pričao o nekoj devojci iz Luisvila, prvojkoju je imao od onog nesrećnog dana kad ga je zakačila gra-nata, i o stricu u Denveru koji jedva čeka da se on vrati.Naravno, i strhc i Anas znali su da Anas više neće moći da bude

kelner u stričevoj aščinici, kao što je bio pra rata, ali ća zatoAnas biti blagajnik i sedeće za kasom u toj istoj aščinici.

Na stanici su doznali da je voz povećao zakašnjenje, ivratili su se u kafanu.

Poručili su još pića, a Anas ubaci novčić od pet centiu električni vergl. Ćutali su i slušali svirku, utonuli u misli, Uono z a šta nikako nisu nalaz ili reči. I čim bi verg l umuknuo,'Anas bi ga ponovo stavio u pogon, a vergl kao vergl po-navljao je stalno jednu istu pesmu. El je razmišljao o onom tako jasno isklesanom trenutku kad je gledao ovog istog Anasasamrtno bledog, sa izmrcvarenim nogama, kako prima transfu-

ziju krvi i grči se od bola. A Anas je mislio na toplu put devo jkekoja ga čeka u Denveru.

Onda razgovor opet ožive; pričali su o Meksonu i Hen-

koku, i onom krvopiji poručniku koga su svi mrzeli. Kad sučuli da su Svabe ukokale tog poručnika, ceo vod je ustao nanoge i klicao od olakšanja.

O pet su zaćutali. El je gledao u Anasa, tog mladoga G rka

koji mu je tako blizak. On, Elton Stifenson, čija loza potičeod prvih doseljenika u ovu zemlju, koji je završio harvardskikoledž, gospodin sa akcijama u Agrarnoj banci i položajem,i decom kojom se ponosi, on koji dvaput godišnje odlazi M il-tonovima na večeru, i koji je ugledan član u klubu »C rni ja-

streb«, on bi dao sve te akcije u Agrarnoj banci i položajpomoćnika direktora, koji je večeras dobio, da se ponovo osećaonako kako se osećao u vojsci. O n nije želeo da se vra ti uvojsku, vojska mu je došla preko glave, ali silno je želeo dase oseća onako kao što se osećao onde, kao da je nešto što js

bilo bezmerno lepo iščupano iz njegove duše i zanavek ostalou vojsci.

78

prošlos t koja je nepo vratno prošla, ali koja svojim sjajem razbijanjihovu noć. A kad Anas ov voz krene rastaće se, i noć cebiti još mračnija, kao posle bleska kakve jarke svetlosti. O bo|icasu sanjali o ovom sastanku kao o nečem najlepšem na svetu, a

on im os tavlja pustoš i čemer u duši.El se gotovo radovao kad se Anas pope o u voz , |er mu

je on bio oličenje nečeg što je bilo djb oko usadjeno u njemu,čega se on plašio, š to je uj diD i voleo i mrzeo, s to veceras

nikako nije mogao da obuzda. _ Zar su zemlja i Ijudi nedostojni, pa zato ne uzivamo bla-

godeti koje nam pripadaju?-



20

Voz ode.

Elu se pred očima pojavi lice jednog čoveka koga je ubio.

Bilo je to opa'jeno i fiiozofsko lice priljubljeno uz kundak puškečija je cev jedva primetno virila kroz razbijen prozor nekelaboratorije. El je jasno video njegovu kacigu navučenu na čeloi naočare na njegovim očima. Taj učeni lik taman se spremao

da obori jednog mladića iz Oklahome.A li nije ubio tog mladića, nije doživeo da ga ubije. El;

na vrhu jedne gomile stajskog đubreta, bio je brži. Elova puškaplanu, a glava tog Nemca polako I iznenađeno skliznu sa pro-

zorske daske.Elu se učini da je duh Nemčev stvarno daleko odlutao od

svoje domovine. Njegov sopstveni duh trenutno se izdvoji izIjuske njegovog tela i priđe duhu nekadašnjeg neprijatelja.

»Dakle, šta bi ti učinio mome sinu Robu da ti je dopaošaka? « upita Stifensonov duh. »M ilina majka bila je polu J evrejka,i kao devojka prezivala se Levinson. Da li bi ti mrcvario moga

Roba?«

Sve ovo upitao je u magnovenju uobrazilje.Duh onog Nemca promrmlja:»Za Firera i domovinu. Zig hajl!«

— C ut - ću t, ć u t- ć ut l — javi se sa pruge para lokomo-

tive koja je odnela Anasa.

Viz ija se izgubi 1 El krenU k izlazu iz stanice.

60

— Gde bih mogao da dobijem nešto za piće? — upitaEl žefezničkog službenika na izlazu.

— O, gospođine Stifensone! Kad ste se vratili? — iznenadise železničar i pruži mu ruku.

El ga tek tada poznade.

Neko vreme su razgovarali. Zelezničar reče da mu je jedan unuk na F iiipinima, a drugi je poginuo u Italiji. O nda najzadodgovori na Elovo pitanje:

— Gospođine S tifensone, posle ponoći može te dobiti pićesamo kod Buča. Sada je jedai i petnaest...

El ode do Buča.

On se sećao Buča još iz davnih danaprohibicije. Tadase kod Buča u pretsobliu dob ijao alkohol u zatvorenim bocamai čovek je morao da sakrije bocu pod kaput. Sada nije poznaoBuča kad ga je video, a!i Buč je poznao njega.

El uđe. S tajao je pored tez gs i pio, sam. A kad bi mu .misli odlutale ka M ili, kisslo bi ih odagnao. Dos ta je popio, alinije bio pijan kad je Deri dolutao unutra.

Fred Deri, mladić od dvadeset i jedne godine, koji jeubio stotinu Ijudi... Ali pobio ih je daleko dole na zemlji, sosam kilometara visine, i nije znao koga je ubio. Svojim bom-bama, koje su se rascve tavale kao g'jive, razarao je barake,uništavao transportne vozove, ali zavesa dima i prašine po-krivala je pustoš koju je stvarao. On nije gledao krv izmrcvarenihleševa i mokraću koja je isticala i kvasila pantalone.

El S tifenson je gledao one koje je ubio.

»

El se iznenadio što je tako brzo opet sreo Freda. Okrenuose sa čašicom u ruci i pos matrao ga kcko prilaz i tezgi. Raz govorostalih koji su tu ilegalno pili alkohol da rasteraju brige nijese čuo od svirke električnog vergla.

— Zdravo, poručniče — javi se El.Fred ga pogleda i osmehnu se. Na njegovom mršavom

licu jasno se ogledala muka, jarost i osujećena nada;



— Zdravo, naredniče.— Izgleda da i vas nešto muči.— Da, muči me — potvrdi F red takvim glasom da Stl*

fenson nije hteo da ga ispituje, nego jednostavno reče:— J a pijem rakiju. Hoćete li i vi rckiju?— Može. Noćas mi je svejedno šta pijem.Cekali su da im točac natoči piće. Odjednom, bez ikakvo*

skanjivanja, Deri poče:— Ona drolja kojom sam se oženio neposredno pred

odlazak... Ah...— Sta se dogodilo? __ Gadno me je udesila — reče Fred. — Raskinuo sam

s njom i poslao je do tri vraga. Sad mi je nekako lakše... _ 2jveli! — nazdravi El i kucnu čašicomo njegovu ča^

šicu. — Pijmo!Deri podiže čašicu.— Nadam se — reče — da je kod vas sve u redu. __ | jeste i nije — odgovori Stifenson. — Direktor banke

u kojoj sam radio došao je da mi javi da sano unapređen.

Davio me je spletkama i pojedinostima izbanke, iprostome je ugnjavio.— Ugnjavio vas je zato što vas je unapredio? — izn»-

nadi se Deri.— Postao sam treći pomoćnik direktora reče El

i nisam baš sasvim sigjran da li mi se to sviđa.— Bogami, ispao sam prava b jda 'a kad sam pomislio

da ste posljžitelj u banci — vajkao se Deri. — Zaboga, pa vi

ste velika zverka!— Nije zlato sve što sija — reče Ei. — J a više n« osećarrt

nikakvu Ijubav prema bankarstvu. P ostao sam slobodan čoveki ne želim da djva m u tuđi rog. S hvatate li me?... Ne shva-:

tate. Vi ste suviše mladi da biste mogli da me shvatite.— A shvatate li vi mene? — upita Deri. Ne shvatate.Vi imate ženu u koju ste zaljubljeni do ušiju, imate domaće

ognjište, imate dvoje dece...— I za to sam ovde, — prekide ga S tifenson umeste

da budem kod njih.— Bogami, to je doba r vic — našali se Fred. — P ijmo!

J a ovo plaćam...

82

Razgo varali su sve glasnije f glasnije, isasvimzabora-vili na M iltona , Anas a i Mari. Briga ih je sjsdinila, a obojicasu toliko pu ta okusili poljubac smrti na usnama da su osećalibliskost samo s onima na čijim je usnama još počivao memljivii upečatljivi otisak hladne večnosti.

Pića! Ova mo! — vika li su El i Fred uglas i lupalipo tezgi.

J edan kelner im priđe .

— Gospodo , sedite za sto. Buč ne voli galamu.

Fred pokaza na grupu mornara i nekoliko devojaka osenci na drugom kraju sobe.

— Oni onde ga lame, a ne mi. O ni pevaju. Cuješ li ihkako pevaju?...

— Cujem, poručniče. P evajte i vi..

Kelner ih odvede za sto koji je bio isto tako u senci;Pili su rakiju, a onda naiđe Buč, krupan i mišićav kao kakavbokser teške kategorije.

— Dakle, šta ćemo noćas?— J este li vi Buč?

— J a sam Buč — prets tavi se on.

Slušajte, gazda, sedite da nešto popijemo.— J a nikada ne pijem — odbi Buč. — J a sam običnq

skitnica koja drži kafanu, toči pića i plaća globu zato što točikad su svi drugi lokaii za tvoreni... J a sam obična protuva ,poručniče...

J este li čuli šta je rekao? On jeobična protuva! —reče El Fredu. — Hoćete li se Ijutiti, Buče, ako zapevamo?

— P evajte do mile volje — odgovori Buč i ode.

Baš je njega briga što ćemo mi pevati — reče Fred.Njemu je svejedno. I nama je svejedno...

Deri zapeva:

N a m a j e s v e j e d n o ,N a m a j e s v e p r a v o ,I v o j s k u i m o r n a r i c uN e k a n o s i đ a v o !

Pesma je odjekivala u lokalu, i njski se gos ti nasmejaše,Soba je bila plava i tamna od dima i senki, i zaudarala je

naalkohol i dim. O gledalo iza tezge šarenilo se od oznakarodova vojske i raznih vojničkih drangulija koje su vojnici

83

Onda se dogodi nešto čudnovato Buč priđe Homeru



ostavljali za uspomenu. Bar deset hiljada Ijubitelja alkohola pro-

ilo je kroz ovaj lokal u toku rata.Deri zapeva refren:M i i m a m o k r i l a , mi l e t i m o u vi s !D a ž i v i a v i j a t i k a ! D a j j o š p i ć a ! B i s!I Deri i El lepo su pevali: jedan je bio tenor, a drugi

bariton. Njihov duet silno im sa dopao, pa su prelaz ili spesme

na pesmu. O tpeva li su »O Salomo!« na svoje najveće zadoJvoljstvo.

— Slušajte, zapevajmo »O'Rajlijeva ćerka« — predloži El.

— To je pesma...— Znam ja jednu još bolju — viknu Fred. — Slušajte:

P o v a l i me u t r a v i c u ,S a m o p a z i n a s u k n j i c uDa s e n e p o k v a r i .D v a - t r i p u t s a m t o p r o b a l a ,

M n o g o mi s e t a d d o p a l a T a i g r a u t r a v i .— Deril — uzviknu El oštro. — U mojoj četi bio je mla-

dić po imenu Armstrong. Što je taj umao da ps /a ! I koliko jeznao pesama! Svi ovi radio-pevači mogli bi da se sakriju pred njim.

— Pa gde je taj A rmstrong? Zašto nije došao ovamo

da peva s nama, kad je tako dobar? __ Da, gde je Armstrong? To bih i ja voleo da znam...

J edna granata dole tela je i tresnula baš onde gde je Armstrong

ležao. I scd, gde je Armstrong? ,— Ovde je pod s tolom! — uzviknu Fred i zabubnja pe-

snicom po stolu.Ispili su čašice. Onda su ponovo poručili pića i ispili ga

na dušak za Arms tronga, koji ja tako lepo umeo da peva:

P t i c a l e t i p o n e bu ,

D r u ž e m o j .P t i c a l e ti p o n e b u ,

D r u ž e m o j ...— Mornar leti po nebu, druže moj! — zaurla Fred poka-

zujući put vrata na kojima se pojavi Homer Vermels. Homer jeimao na sebi kratak mornarski kapjt, a!i ča< i u tom kaputunije se nimalo promenio. čovek bi ga poznao po hodu ča.c i da

je pustio bradu.

84

Onda se dogodi nešto čudnovato. Buč priđe Homeru,srdačno se pozdravi s njim, 'r uhvati ga pod ruku da mu po-mogne pri hodu. El i Fred bili su suviše nakresani da bi tomogii da shvate, bili su u onom veselom sfanju kad su samomogli da se raduju, i silno su se obradovaii.

Homer je njihov drug, radovali šu se šfo je došao. Homer je leteo s njima. Biio je to jednog popodneva pre sto godina.El mu je pomagao kad je zalivao vrata ostave za bombe. On

se borio u ratu, a i 'oni su se borili.P ozdravili su ga sa »triput ura!« S ad će tek peva fi t piti!— Homere, gde ste?... M i vas već odavno čekamo...Homer je znao da to nije istina, ali im je ipak bio zahva-

lan i grčevito se osmehivao. Biebetao je i pokušavao da imobjasni kako se to dogodilo da ondođe ovamo: B j č je iz nje-govog susedstva. Njegovo pravo ime je Engl. Buč sfanuje gotovptačno prekoputa Homera. Njegova mama je vrlo pobožna gospo-đa, ali Buč je pobsgao od k j:a i otišao u mornaricu, u P rvomsvetskom rafu. Bio je i kockar i prodavao je aikonol za svevreme prohibicije.

Sada Buč drži ovaj lokal, ponekad piafi globu što toči

i posle ponoći, i zarađuje grdne pare. To je Homer čuo odsvojih kod kuće, koji su mu pričali novosfi iz susedstva da Homerne bi opazio koliko su utučeni što je prosuo svoju večeru postolnjaku i prevrnuo šoljicu mleka. Naposletku je njegova Vilmabriznula u plač i pobegla kući.

Homer je tačno zapamtro šta su njegovi govorili o Buču,i da Buč toči i posie ponoći.

Docnije, kad su svi otišli na spavanje, Homer je nekovreme ćutao u svojoj sobi. Onda je na prstima krenuo po mraku.Desna noga ga je slušala i išla je na vrhovima prstiju, alileva nikako nije htela da se ponaša kako ju je on žarko pre-klinjao.

Nekako je napipao stepehište, ali onda mu leva nogazabatrga i podiže toliku buku da joj je Homer u sebi opso-vao sve na svetu. Homerova majka izišia je u hodnik i upalilasvetlost.

— O, Homere... kuda?

— Hteo sam da malo proše tam— rekao je Homer i po-smatrao kako se njeno bledo lice frza na svaku njegovu reč.

85



Kako on strašno govori: he o a m umesto h t e o sa m...I kako grozno hoda!

— O, Homere, dušo... nemoj da izlaziš napolje... P ašćeši povredićeš se... — šapnula je majka i oko ruku usplahirenoprikupljala nabore svcje noćne košulje.

— Moram da idem. Ponekad ne mogu da zaspim... Zatomoram da ustanem, prošetam se sat-dva, pa se vratim i spavam.

Ona ga je plačljivo gledala i pokušavala da razume šta joj to govori.— Pričekaj da zovnem tatu... — rek la je.— Nemoj ga z vati! Idem sam. Tada se i otac probudio , i tetka Sejd se uplašeno javila

iz svoje sobe. Ali se Homer otetura niz stepenice, praveći bukukao da silazi desetorica Ijudi.

O tac ga je stigao na dnu stepeništa.— Homere... kuda ćeš u ovo doba ? ...— Brzo ću se vratiti, tata. Samo ti lezi i spa vaj — re-

kao je Homer.Onda više nije mogao da izdrži. Sav se upljuvao i dreknuo;

— J a više nisam derle. Bio sam u svetu; pusti me daidem napolje!

Roditelji su morali da ga puste. Otac je išao ispred njegai palio svetlost.

— M ama, — rekao je otac — ti idi u krevet. J a ću čekatiHomera. Znaš, ne treba mu zameriti. Valjda je malo nervozan odonolikog ležanja po bolnicama. On će se već smiriti kada se opetnavikne na nas.

M ajka je otišla u svoju sobu da plače, svesna koliko jetek Homer nekada gorko plakao.

Gospodin Vermels ostao je u dnevnoj sobi. Pokušavao jeda čita nekakve stripove koje je Luela tu ostavila. Posle nekog

vremena ostavio je stripove i pokušao da pretrese neki poslovniproblem sam sa sobom (on je bio zastupnik železničkog tran-sportnog društva Rok Ajlend), a!i nikako nije mogao da sre-di misli.

Gospodin Vermels bio je čovek u godinama. Kasno seoženio, i imao je dosta nevolja u životu, aii nikada mu nije biloovako teško na duši.

21

U tri sata M ili se probudila na kauču I videla da je pokri-vena per;anim jorganom ko ji su bili doneli iz svoje kuće. Pokri-vači u ovom nameštenom stanu bili su jevtini i slabi. M ili jesanjivo leškarila, sa bradom na satenskom licu jorgana.

— Pegi! — zovnu ona.Njena ćerka bunovno dođe iz trpezarije. Kosa joj je bilo

uređena, iščetkana, blistava, a vitko telo umotano u flanelski•grtač.

— Kako si? — rekla je i nasmejala se, i tim svojim sme-hom malo razgalila hladni nemir koji je stegnuo srce njene majke.

— Pegi, mazo, ti si me pokrila. Baš si dobra.— Ja sam uvek dobra — reče ćerka — prema mačkama,

psima i ženama koje ostanu bez muža.— Koliko je sati?— Tri... prošlo pe t minuta. V erova tno si čula neki sat

kako izbija, pa te je to probudilo.— O, dušo, — reče M ili zevajući — za što nisi legla?— Koješta, I jubavi moja. Imala sam da ispunim milion

formulara, Crveni krst Ijubomomo pazi da mu kartoteka budeu najboljem redu. Radila sam u septiklatu... da li se tako kažekad se nešto radi u sedam primeraka? Naopako... zamisli da sužene tako plodne kad rađaju decu. Zamisli da neko ima sed-morke! Znaš, kao one kanadske petorke?...

Pegi kleknu kraj kauča i prisloni svoj obraz uz majčin.— Nažalost, — šapnu ona — bojim se da moj obraz kao

zamenik za tatin uopšte ne dolazi u obzir.

87

Obe su volele Ela i shvatale su jedna drugu kao dve Pegi se mazila i majku je podigla na noge. Dodala jojje cipele



žene, ne sanno kao majka i ćerka, nego kao žens koje umejuda se uzajamno teše svom snagom svoje zajedničke Ijubavi.

El se bio javio preko telefoia u dvadeset minuta po po-noći. Mož da mu je glas bio malko pripit. J adna M ili nije moglato da zna, jer je prošlo toliko vremena otkako je Ela videlau pripitom stanjul M ož da mu je glas kad je pripit postao druk-čiji u vojsci.

El je javio da Anasov voz još nije došao. Ove godinesvi vozovi- zakašnjavcju.

M ili se učinilo da će svi vozovi zauvek z akašnjavati i odva- jati Ela od nje, jer se El nekako promenio otka ko je bio u vojsci.

On se uistinu promenio. Prosto nisu mogle da ga poznaju.El nikada ranije nije odlazio da se zabavlja sam, bez njih.

A sada ih je ostavio same, os tavio je njih dve koje suga bezgranično volele.

Pegi je ličila na njsga, i Mili bi često govorila:— O, Pegi, kad se tako smeješ čini mi se kao da slu-

šam tvoga ocal Veruj mi...

A M ili ga je toliko volela da bi sebe celu, svu bogatu

lepotu svoga lica, duše i tela, svu svoju ženstvenost rado izlo -žila najgorem mučenju i smrti ako bi to biio potrebno za njega.

Takva je bila njena Ijubav, kristalno bis tra i čista. On je bionjena strast i mezimac.

— Dušo, zabrinuta sam — šapnu M ilf u uvo ćerci kao dašapuće molitvu)

— Dete moje, — rečePegi, mlada i bistra — sve sebojim da ćemo morati da se borimo protiv uticaja raznih potpo-ručnika Anasa... H ajdemo da ga ulovimo. J a ću obući nekuhaljinu svu u rilama,, i stajaću bosa i prolivaću suze, a ti pre-baci neki otrcani šal preko ramena. O be ćeino mu nežno zape-vati: »Oče , mili oče, već su sitni sa ti«... Biće dvadeset do četi-

ri dok mi stignemo onamo! Hajde, moja sirota ostavljena dušo, ja ću te voditi što najbolje umem...

Pegi zbaci jorgan, uhvati majku za ruke i podiže je.

— Molim te lepo, M ili, kakva ti je to ha ljina! Svu si jeizgužvala! Mildred Stifenson, platićeš mi peglanje od svogas o p s t v e n o g d ž e p a r c a .

je cipele.

— Evo, budi dobra devojčica i obuj se, pa ćemo ići dadovučemo onog nevaljalca.

— A li, P egi, gde da ga tražimo u ovo doba?— Gluposti. U ovom gradu postoji samo jedno mesto gde

bi mogli da budu ovako kasno. Sve mi se čini da je tatica kodBuča Engla. Ukoliko, možda...

Pegi zaćuta, na ivici suza, puna saosećanja za majčinbol i zbunjenost, pa onda proceđi:

— Ukoliko, možda, tvoj momak nije počeo da oseća Iju-bav prema onim ženama u crvenim kućnim haljinama... Mislimda sam negde čula da one uvek nose crvene kućne haljine i daimaju crvene lampe.

— Kod Buča? — upita M ili plačljivo. — Taj strašni lo-kal... zagušljiv i pun dima... Pegi, zar ozbiljno misliš? _

— Cini mi se da nisi imala tako rđavo miš ljenje o tomlokalu, Ijjbavi moja, kad si išla onamo na doček Nove godinesa kapetanom Lefingvelom. Koliko se sećam, on te je doveokući u pet sati. Hml... Da li da to kažem tati?

— O, koješta, — šapnu Mili jsdva čujno. — V ilmer Le-fingvel je sasvim bezopas an! Pegi, tvoja ma jka najviše,. voli

narednike.— J a poznajem jednog narednika koga bih volela da skal-

piram — reče Pegi verna kao pas, i zareža kao pas. — Grrrr.Onda opomenu majku da dotera kosu i lice pre nego što

krenu. Iz zidnog ormana u hodniku donese kapute i zazvečdključevima od kola.

Noćni službenik u jif tu sanjivo ih je odvezao u prizemlje. J edan drugi sanjivi mladić pomerio je kola u gara ži da

bi Pegi mogla da istera njihov Bjjik.Pegi je besno vozila kola p jstim ulicama, a , kosa joj je

lepršala na vetru. Saobraćajne svetlosti bleštale su žuto... žuto...na svakom raskršću. Mili je samo ogrnula kaput i šćućurila se

uz pju, utonula u misli.Ovo nije bio povratak o kome je Mili sanjala, povratak

Ijubljenog muža koji joj dolazi u zagrljaj, koji se vraća svom

89

I

blistavom domaćem ognjištu. Ta blistavost domaćeg ognjišta uga-

' %



siia se kad je gospodin M ilton došao. A kad je potporučnikAnas telefonirao biio je kao da je neka bojna truba Ijutitozatrubila, i njen muž je odmaršovao, a da se nije čestito nizaustavio pred njenim vratima.

Ona nije mogla da zna ono što se ugnezdilo u Elu, jer joj on to nije rekao. A li osetila je grubi dah toga, poš to jeElova duša živela u njenoj materic i kao živo dete. O na je ose>-

ćaia da je njegova duša ranjena, no ranu mu nije znala......N a u l i c i u j e d n o m n e m a č k o m g r a d u s t a -

j a o j e i z g o r e l i t e n k...— P a z i — r e k a o j e E I.

— U re du — o d g o v o r i o j e P a s k o v i c. — P az i m. . .

«

22

— Pa onda taj genera!, — pričao je Deri — koji jeranije bio komandant naše grupe, pre nego što je postao generdi dok je još bio pukovnik, a koga smo svi zvali Gvozdenrep...

— Valjda ga niste tako zvali u lice? — upita Buč Engl,

koji je pažljivo pratio njegovo pričanje.— Nismo ga tako zvali u lice — odgovori Fred. — Taj

general... Ali da dovršim ono o kravatama: Na lumperaju uČelvestonu, posie dva sata po ponoći niko ne sms da ima kra-vatu oko vrata. Ni jedna jedina kravata ne sme da se vidi,

jer će je momci strgnuti ili otseći s vrata.. .— Hej, pog ledajte — upade Homer, ponosho držeći svoju

čašu i pun radosti što se sada mnogo manje pića prosipa iz nje.— Hej, pogledajte Homera — upozori ih Stifenson. — On

pije levom rukoml Pogledajte ga.— Više nemoj da piješ — reče Buč.— Piću ja koliko god me je volja — odbrusi mu Homer. —

I tolevom rukom! Uostalom, š fa se tebe tiče što ja pijem?— Dobro, dobro — stade Buč da ga umiruje. — Samo

ti pij. Pij koliko god te je volja. J a sam se samo šalio.— U redu — reče Homer osorno, kao da je odneo po

bedu u nekoj otsudnoj bici.

— I tako taj general — nastavi Deri — dođe u dva satapo ponoći. Bio je prevalio dalek put, čak iz četvrfe baze. Znate,naš pukovnik ga je pozvao, jer je on bio komandant naše grupepre nego što je unapređen za generala. Dakle, stari Gvozdenrep

91

uđe i sede za sto kod našeg pukovnika. Nato se diže Oukli,silćn jedan drug iz Alabama i krenu ka komandantovom stolu

3

Fred otpeva prvu strofu, pa pređe na drugu:



silćn jedan drug iz Alabama, i krenu ka komandantovom stolu.U ruci je imao neke makaze za šišaije ovaca, koje je negdenabavio da bi sekao kravate. Nnš pjkovnik i oficiri razgovaralisu sa generalom, i nisu ni opazili da se O jkli stvorio krajnjihovog stola. Ali Oukli se zagleda u gsnerala i reče: »Vidl,molim te lepo! On ima kravatu. Pogleda jta! On ima kravatuoko vrata«...

— P ogledajte — ope t će Homer, držeći čašu ispruženuispred sebe.

— Hej, pogleda jte Homera! — uzviknu El. — G otovo ništane prosipa! t

— J edva ako sam prosuo kap-dve — izjavi Homer, blistavod sreće.

— Znate, Buče, — reče Deri — generai je imao kravatuoko vrata, evo ovako, kao ja. A Džimi Oukli mu otseče kravatu!Uzeo je' one makaze za šišanje ovaca i pros to je otfikario ,evo ovako.

— G ledaj me, Buče! — upade Homer.

Homer je odjednom govorio sasvim razgovetno, a usne su

mu jedva nešto malo bile priljubljene uza zube. Usta su mu ssoslobodila grča. Alkohol, kao i opijum, otklanja grčeve. Akočovek uzme jaču dozu opijuma umre, a ako popije veću koli-činu alkohola...

— Evo ovako — nastavi Deri mašući jednom rukom adrugom uhvativši Elovu kravatu. —r Naš Oukli otfikar io ju jebaš ovde!

— General mora da je siktao kao poskok — primeti Buč.

— Ne, nikako! — uzviknu Fred. — J a sam video dostapokislih kokošaka, ali stari Gvozdenrep nije ni trepnuo. Samo je rekao neš to... ne sećam se tačno šta... ali u tom smislu, kako je treba lo da krava tu ostavi kod kuće, ili već tako nešto. Drugi

su prišli i odveli Oukiija natrag za njegov s to, a O ukli nijeni znao da je generalu otsekao kravatu sve dok mu sutradanposle podne nismo rekli šta je uradio.

— Hajde da zapevamo — predloži Elr — Frede, pevajteonu pesmu N a ma je s ve j e d n o . Dopada mi se ta pesma, jermi je baš svejedno za ceo svet.

92

D o đ i u a v i j a t i k u , T u je ž i v o t d o b a r , . .A k a d t r e s n e š o z e m l j u ,N e t r e b a t i g r o b a r . . .

Njihtrojica os'tali su sasvim sami sa Bučom. Lokal sezatvarao u tri sata. Vratar je spavao na kožnoj kljp i, a točac

je otišao kući. Gorelo je svega nekoliko svs tiljki. D;m i zadah

raščistili su se, i sada je bilo sasvim prijatno sedeti tu.Engl, potpuno trezan , sedeo je s ovim pijanicama. O tkako

se lokal zatvorio u tri sata, Bjč nijs hteo da im prodaje piće,oli im je ipak natočio po nekoliko čašica.

Sam Buč nikada nije pio. Već osamnaest godina uopštenije okusio alkohol, f sada se čudio koliko s j pica ova trojicamogli da podnesu. Pa čac i mali Homsr! On se sscao kad jeHomer terao tricikl, za koji je vezao kolica prepuna igračakaizamišljao da je mašinista železničkog transportnog društva

Rok Ajlend. A sada... ,

Buč nije imao srca da Homeru ne da da p je, kcda jasno vidida mu je neophodno potrebno da bar trenutno zaboravi na ne-

sreću koja ga je snašla.Buč je voleo mornaricu. Pokušao je da bude primljen u

mornaricu, ali su mu oni iz regrutne komisije rekli da je suvišestar, da mu ne valjaju zubi, ni puls, ni krvni pritisak. B j č je

čežnjivo gledao u Hcmera.

— Slušaj, Homere... pričaj nam o J užnom Pacifiku.Homer je pričao i razgovor se preneo na žene.

— Sve su bile rđave, — reće El — kao što vam je i onrekao. Svaka je bila puna čireva, takb da se belom čovekugadilo da je uopšte pogleda, akamoli da ima odnos s njom.I A frika je šugava. Trebalo bi da vidite one Arape ... p rljavi

su doz laboga! Ali s vremena na vreme našao bi se poneko kobi pokušao dase udvara nekoj Arapkinji. Ara pi su fanaticiu pogledu svojih ž s ia , i ako bi opaz ili da ss nsko mota okonjih, taj bi se Ijjbavnik gadno proveo! U našem puku bio jenekakav mladić, ne mogj da ss setim njsgovog imsna jer sam

. suviše pio, koji je pokušao da se udvara jednoj Arapkinji. Izgledada su Arapi videli to, i sačekali su zgodnu priliku kad je on

93

išao na stražu... Ujutro, kad je svanulo, našli smo ga svegi t bil ši I l d d

— Sad smo propali — huknu Deri, i gotovo se stropoštana sto kad je ustao da se upoznasa došljakinjama



izmrcvarenog, a usta su mu bila zašivena.Izgleda da su muusta zašili pošto je bio mrtav, jgr kad smo rasekli konce, za-mislite šta smo nćšli u njima... Tako j3! Bili su mu ga otsekli,pa nabili u usta: i zašili... Verujte mi, posle toga se čitav pukvrlo pristojno ponašao , i nikome nije bilo ni na kraj pametida se vrti oko neke Arapkinje.

— Slušajte, čuo sam ja tu priču već mnogo puta —

reče Deri. — Neki drugovi iz Petnaeste divizije pričali su m!isto to... Šta ćete da pijete?... I kladim se da vi to niste videlisvojim očima. Šta ćete da pijete?...

— Mislite da je ta priča namerno ubačena među vojnike? —upita El. — V idite, meni to nikada ra tijs nije palo na pamet,ali možda ste u pravu. Ali sećate li se Ijubavnog zova u Evropi:»'Oćeš ja tebe voleti?«

— 'Oće — odgovori Fred, kao nekada sirenama na kojebi se namerio.

— Slušajte, — reče Homer sasvim razgovetno — ja hoćuda popijemo još po jednu.

— Nemojte. Sad je gotovo četiri sata —■usprotivi se Buč.

A onda stigoše Pegi f Mili.Uporno su lupale na vrata i zvonile, i Buč Ijutito ode do

vidi ko mu to dosađuje u ovo doba.El Stifenson je čuo Pegin glas i smeh, koji kao da su

dopirali iz neke nejasne daljine. Pegi je veselo objašnjavalaBuču da ona zna kuda treba da dođe. A Buč se snebivao iizvinjavao.

— O pros tite, gospođice Stifenson, — govorio je Buč — jako mi je žao što ste morali da dođete ova mol Izvinite, molimvas, ali izgleda da sam ja svemu kriv. Hteo sam da ih počastim još kojom čašicom na moj raćun, pa smo se zapriča li...

— P ogledajte! — uzviknu Homer Vermels kad se P egii Mili pojaviše.

Homer ih nije poznavao, ali je bio toliko oduševljen štosu mu leva ruka i leva noga prestale da se grče da je to

morao da saopšti celome svetu.— Vid ite, ja mogu da pijem! Uzeću ovu čašu u levu ruku...

94

na sto kad je ustao da se upoznasa došljakinjama.»O, ovo je savršeno«, pomisli Stifenson u svom ošamućenom

mozgu. »O, ovo je nešfo najlepše na svetu! Ona je došla pomene... A šfo je lepa l M oja žena , moja golubica, moj anđeočuvar, moja Ijubav, moja želja, moja gospodarica iz hiljadu ne-mirnih snova...«

— Hej, sad pogledajte ovamo! — viknu El zaplićući jezi-kom, pa obgrli ženu oko rarnena i nasloni se na nju da se netetura. Upoznao ju je sa društvom:

— O vo je Fred... i on je bio u ratu. A ovo je Homer.Homer... u ratu...

— M ilo mi je — reče Mili kao iz neke goleme daljine. —

M ilo mi je što sam se upozna la s vama!— Hajdemo svi mojoj kući, — pozva S tifenson — da jo i

nešto popijemo.— Izvolite — prihva ti Mili- — M i smo I došle da vas

pozovemo.— J es'te li čuli šta je rekla? — viknu El. — O vo je divnot

Idemo svi k meni, da popijemo još koju čašicu.— Ne, ne! Homer će ići sa mnom — molio je Buč. —

J a ću ga odvesti njego voj kući. On stanuje prekoputa mene,i ja poznajem njegove roditelje još od vremena kad nisu ni

imali dece.— To ne može — usprotivi se El. — Idemo mo joj kući...

Zapravo, to nije moja kuća, jer moja je kuća »Trešnjev bre-žuljak«. Idemo u moj stan, u hotel K a z a B l a n k a , da još malkogucnemo... M i smo zajedno došli avionom s aerodroma V elbern...

— Došli šmo tvrđavo m! — dopuni ga Deri iako je jedvo

govorio. ,— Došli smo tvrđavom — potvrdi El. — Zajedno smo

doleteli.Oni nisu čuli kad je Pegi šapnula Buču:

— Niš ta vi ne brinite. O ni su isuviše pijani da bi jošmogli da piju. J ednostavno ćemo ih strpati u kreyet. A ko po -znajete rodilelje ovog mladića, recite im da se ne sekiraju, da je sve u redu. Tu su naša kola, i mi ćemo ih odvesti. Zaboga,pa nije to ništa strašno. Ovo mi je mnogo milije nego kad senađem nasamo s nekim zaljub'jenim poručnikom.

95

Engl klimnu glavom.



g g— Možda je to ncjbolje rešenje. Molim vas, oprostite mi,

ali šta da radim kad Ijudi dađj i na svaki način hoće da. seopiju?

— Samo nam pomozite da ih strpamo u kola. Trojica pijanica zagrliše sa i uz pomoć ono troje treznih

nekako doteturaše do kola. Homerove obe noge gotovo su sasvim

otkazale poslušnosr, i Buč ga je viša nosio nsgo što ga jevodio. A celim putem do kola, pa i dok ih nisu nskako strpaliunutra, ponavljala se drevna drama koja je uvek ista u ovakvimslučajevima: oni što su pijani uporno ubeđuju ostale da nisupijani, da mogu da'idu sa.ni, da im ničija pomoć nije potrebna,a oni što su trezni uporno potvrđuju njihove reči i isto ih takouporno drže da ne padnu.

Tri pijanice zapevaše što ih grlo nosi i pusta ulica zaječaod njihove pesme.

— Cutitel — opomenu ih Buč. — Ćutife, inače ćete namnavući sve policajce u ovom g.-adu na vrat.

— U redu! — prodera se El. — Cutite, momcil

Pegi upali motor i kola pojuriše ka hotelu Kaza Blanka.I Homer i Fred čvrsto su spavali kad kola stadoše predhotelom. Niko od njih nijs znao gde Dsri stanuje, a Buč nijebio tu da im kaže šta da rads sa Homerom.

— Ne preostaje nam ništa drugo do da ih strpamo u krevet— reče Mili tiho, a glas joj je podrhtavao uprkos njenom hrabromnastojanju da ga obuzda.

Tako su i učinile.Nekako su se doteturali u stan. Pegi probudi Roba i

reče mu da se premesfi na kauč u njenoj sobi.Rob se nije Ijjtio. Sanjivo se osmshnuo kad mu je Pegi

objasnila zašto treba da ss prennssti. I on i Mek Daf, koji je

ležao na njegovom pokrivaču, evakuisali su se sasvim dobro-ćudno. Rob je ponovo zaspao na kauču još pre nego što sunovi stanari- stigli u njegovu sobu.

Pegi i Mili svukle su Horineru cipele. Čudile su se onoj cipelisa debelim đonom i pitale se koliko li je teška. Strpale suga u krevet, a on nije znao šta S3 djgađa s njim.

— Pogledajte me — promimjao je. — Slušajte, pogle-dajte ovamo...

96

1

Onda je zahrkao. Razjaplo je usta, sline su mu potekle nizbradu, a njegova žuta kosa štrčala je na sve strane.



, j g jDeri je ošamućeno sedeo na drugom krevetu. Glava mu

je pala na grudi, jer nije mogao da je drži uspravno.— Biće najbolje da idem kući — zaplitao je jezikom' —

Oprostite što sam vam zadao ovoliko posla.— Zaboga, poručniče, — reče Pegi svojim zvonkim gla-

som — nlje to nikakav posaol Vi ste tatin prijatelj I sigurno

biste učinili Isto ovoliko za njega, zar ne?Deri s mukom podiže glavu I zagleda se u nju kroz

maglu od alkohola:— Učinio bih za njega... — poče Deri; a glava mu po-

novo klone na grudi.— Lezite; poručniče,' da vam izujemo cipele —' reče Mili.Izule su ga, izvukle pokrivač ispod njegovog mlitavog tela

I pokrile ga. Fred utonu u san.'

—■Otvori širom prozor da dobiju što više vazduha —reče Mili.

Pegl posluša i na ispustu prozora poremeti Robov tenis-raket, ručni rad, knjige f olovne vojnike — uspomene na de-tinjstvo koje je on naglo ostavljao za sobom.

— A peškiri? — upita Mili šapatom.— Zasad im peškiri nlsu potrebni, jer su obojica isuviše

pijani da bi mogli da se umiju — odgovori Pegi. — Ostavićusvetlost da gori u kupatilu r otškrinuću vrata da bi mogli da ganađu ako im zatreba. Nadajmo se da će stići do lavaboa ukolikoIm pripadne muka!

Pegi upali svetlost u kupatilu, donese čiste peškire,' da blona dvojica ujutro mogli da ih nađu, I ostavi vrata otškrinutakad se vraćala u sobu.

— A sada, mamice moja; idi I vidi kako se drži ,našgospodar. J a odoh u krevet, a i ti pokupi svoga momkaipa lezi.

Mill je našla Ela kako traži plće. Bio je otvorlo mali bife,’razbio jednu čašu i prosuo sodu koju je sipao u viski.

— Oprosti, Mill — šapnu El pokajničkl. — Izvini što samse napio. Nisam imao nameru da se toliko zadržim...

7 97

Mili je hrabro nastojala da bude raspoložena, odvela gaje u svoju sobu i skinula mu bluzu El se skljoka na stolicu a El je slušao šuštanje njenog kombinezona, slušao je bračne



je u svoju sobu i skinula mu bluzu. El se skljoka na stolicu, aMili raspremi postelju. Onda ponovo priđe mužu.

— Dozvoli da te svučem — reče, boreći se sa suzama.— Ne treba ti da me svlačiš. Nisam toliko prjan... Znaš;

gospodin Milton...— Da, sećaš li se da je on bio ovde? — upita Mili ncf-;

silu veselo.— Dabome da se sećam — odgovori El.Hteo je da joj priča o svemu onome što mu se mota pa

glavi. Hteo je nju, i hteo je sve ono iz minulih dana što mu je živelo u sećanju dok je bio daleko od nje. Hteo je da slušdtopli zvuk njenog glasa, da se nauživa onoga što je samo onamogla da mu pruži, onoga čega se stoički lišavao dok je biou vojsci. A sve te suprotne čežnje razdirale su ga.

— Gospodin Milton... — poče on opet. — Ti i ne znašda sam postao treći pomoćnik direktora.

— Sta si postao? — iznenadi se Mili.— Postao sam treći pomoćnik direktora —1 ponovi on

i mlitavo zaklima glavom. — Trebalo je da Stis bude trećipomoćnik, ali Upravni odbor... Upravni odbor...

Mili ga je ushićeno posmatrala.— O, Ele! — uskliknula je. — Pa to je divno! Ele...— J a baš nisam siguran da je todivno — prekide je El.— Ti si sanjiv, Ele — reče Mili kao da umiruje kakvo

veliko dete. — Molim te lezi, a sutra ćemo pričati.Mili ga je svukla i odvela u svoj krevet. On je mirno

ležao i borio se protiv sna.— Sta... šta je s onim mladićima? — upitao je.’— Smestili smo ih u Robovu sobu. Ništa ne brini, i spavajJ

— Ne mogu da spavam — šapnu on — kada vidim tebeovako blizu...

Ona prvi put izgubi vlast nad sobom i zajeca.— Ti si suviše pijan da misliš na to! Ugasiću svetlost da

me ne vidiš.Ugasila je svetlost, ali ispod vrata kupatila ulazio je

meki žuti sjaj u njihovu sobu.

98

j j j g jzvuke koje nije čuo punih trideset meseci, zvuke koje nije hteoda čuje ni kod jedne druge žene.

Video je kad je uzela noćnu košulju, podigla je, proturilaruke i pustila da joj sklizne niz telo.

— O, Mili —; šapnu El.— Spavaj.

— Ne mogu. Hoću da ti kažem... Slušaj, oni mladići na-gone me na razmišljanje... U mojoj četi bili su najbolji mladićina svetu... Bad Rozenberg. Trebalo je da ih vidiš... pa Amstrong,koji je onako savršeno umeo da peva. Ponekad sam bio f grubprema njima. Morao sam da budem takav. A li kad sam ihdoterao u red... Znaš, boljih mladića nije bilo. S njima sammogao da udarim i na samog ćfavola. Curo moja, bili su tomomci bez mane!

— Verujem — reče Mili l uvuče se pod jorgan.El oseti njeno koleno i ućini mu se da sanja. Nije mogao

ni da se makne. U ušima mu je bučalo kao da oko njega šibaoluja. Odjednom, sasvim jasno, čuo je štektanje mitraljeza koji

su sejali smrt iza svakog stabla, iz svake udolice kuda je onmorao da prođe... I prošao je sve to,' i došao ovamo. Došao je na cilj. Za ovim je čeznuo, za svojim domom. A sad je tu!

— O, Mili —■' šapnu on i dodirnu njenu put. — Mora daprosto smrdim od alkohola. Pokušaću da okrenem glavu, da nedišem na tebe. Nisam ni mislio...

— Spavaj, dušo. Biće...— Ne mogu da spavam — procedi on boreći se u taml

sa strahom od budućnosti, s onom hukom koja mu je tutnjala uušima, sa granatama iz bacača koje su rasprskavale blato igelere na sve strane. —■Ne mogu da spavam kad si ti poredmene! Zaboravimo na vojsku. Zaboravimo na sve! Trideset me-seci čeznuo sam za tobom. Ti... ti...

Privukao ju je k sebi, a ona pripi svoje tople usne nanjegove da uguši sva objašnjenja,' i svoj ( njegov čemer, I sveto što je njega razdiralo.

U njegovim ušima još je bučalo, ali čula su mu utonulau uzdrhtalo uživanje koje je uvek nalazio kod nje; pa bio pijanili trezan.

i ' 99

je jasno da ne bih mogao da izrazim sve ovo što je u meničak i da nisam ovakav bogalj



23

Homer se probudio. Grlo mu je gorelo, oči su ga pekle,glava otežala kao da je od olova.

Ležao je nepomično, a misli koje je alkohol bio trenutnooterao u njihove jazbine ponovo iziđoše da mu kljuju po mozgu:

»J a sam slušao huku okeana. Gledao sam vatromet smrti,

uz zaglušnu paljbu artilerije, i avione kako se kao buktinjeruše u more, a sada ću se šunjati nepoznatom stazom da udo-voljim zahtevima ovog mog izmrcvarenog tela: popiću jednučašu vode, pa drugu, pa treću... a pola vode isprosipaću po sebi.

»Koliko ću ovako tavoriti? Koliko ću godina zavidljivo po-smatrati bezvredne Ijude i decu kako hodaju onako kao štosam ja nekada hodao? Koliko godina ću gledati kako druglpreskaču plotove, penju se uz stepenice, voze kola, sigurnoprinose jelo ustima i grle devojke i naslađuju se svim onimšto meni nije dato, jer se stvaka devojka gadi mojih slinavihusta kao gubice psa koji bi hteo da je llzne po licu.

»J ednom sam stajao za protivavionskim mitraljezom i ose-ćao njegovo trzanje u rukama. Nisam oborio nijedan avion, jerspadam među Ijude koji pucaju suvišeplaho ? koji umiru kaobogalji. Smrt se grdno našalila na moj račun, I nikako mi nije jasno zašto me nije sasvim uzela k sebi.

»Sve ovo nejasno mi se mota po glavi,’ jer sam jošodviše neiskusan da bih mogao da shvatim život I smrt. Osećamsvu snagu svoje nemoći, svoga nedostatka iskustva, ! sasvim ml

100

čak i da nisam ovakav bogalj.»Ali ipak, uprkos mamurluku, s radošću se sećam prošle

noći. Ruka mi je bila mirnija nego ijedanput posle onoga štome je snašlo ispred Orana. Alkohol mi je dao snagu l ja ćuopet i često piti.

»Tata i mama biće žalosni što pijem, jer nikako ne moguda shvate da čovek koji je pobrao ovoliko odtikovanja kao ja

više ne može da bude dete. A ako mi Vilma bude zamerala,neka ide dođavola i onai i njeno plakanje i detinjasto ponašanje.

»Ko su ovi Ijudi? Da li me i oni sažaljevaju? Zašto ležimu krevetu koji nije moj \ giedam ovu sobu koja pripada po-rodici koju ne poznajem? O, moram da pobegnem pre negošto me one dve žene obaspu svojim utehama.

»Da, moram pobeći! Inače sam odeven, samo da navučemcipele. One ne znaju da sam ja gledao zavesu svetlećih metakai granata kroz koju se nisu videle zvezde, i da sam prokrstarioviše mora nego stari gusari.

»Meni je devetnaest godina, ali uskoro ću napuniti dva-deset. Nije bilo tako davno kad sam plakao kao kiša zato što

mi je mače pobeglo od kuće.»Da, iskrašću se odavde što je moguće tiše. Naći ću neki

taksi da me odveze kući.»Ali, gde je moja kuća kad niko koga ja poznajem ne

može da me shavti?...»

Ona mu pruži ruku.— J a sam Pegi — pretstavi se



i

24

Kad se Deri probudio, video je prazan i izgužvan krevetpored sebe. Isprva nije mogao da se seti kako je došao ovamo.Mnogo puta desilo mu se da se probudi u nepoznatoj kući, običnozbog neke Ijubavne avanture. Ovako se probudio u stanu ledi

Tilmen; pa u onoj kući u Kentu gde je proveo dva dana sbucmastom plavušom čiji je muž služio kralja, osam hiljada kilo-

metara od Kenta, dok je Deri služio njegovu ženU.Po zavesama, ćilimu i svim ostalimlepim predmetima uovoj sobi video je da to nije njegova soba u Brajtonskoj ulici, jer nijedna soba ni u jednoj kući u Brajtonskoj ulici nema ovakavluksuz.

Onda se seti događaja od prošle noći. Seti se Elove ženei ćerke koje su mu izule cipele. Seti se Ela i pevanja, i upitase gde je Homer?

Deri ustade i umi se. U glavi mu je sve nešto kloparalo ilupalo kao da mesto glave na ramenima ima neku limenku pokojoj se kotrljaju komadi železa kad god se on pomakne.

Našao je cipele, obuo se, pauzeo bluzu sa stolice i

pošao u kuhinju. Nije mu bilo nimalo ugodno u duši, no našao je Pegi sasvim samu.Nije se sećao njenoga imena, ali se sećao da mu je ona

izula cipele. Bilo mu je neprijatno što ga je ona izuvala, a išareni svetlaci mamurluka stalno su mu kolutali pred očima.

— Dobro jutro — pozdravi Deri postiđeno.— Dobro jutro — otpozdravi Pegi i osmehnu se.

102

J a sam Pegi pretstavi se.Fred se rukova s njorri i oseti kako je njena ruka sveža,

a njegova vrela I mlitava t suva.— Moje ime je Fred Deri.— To znam. Tata nas je upoznao kod Buča. Ili se možda

ne sećate toga?— Mislim da se sećam — reče Fred. — I sećam se onoga

u vezi s mojim đpelama...Mi smo ih izule —■' reče Pegi. — Nadam se da se ne

Ijutite zbog toga, uprkos osveštanom pravilu da svi junaci, pai pijani junaci, ginu u cipelama.

On neobazrivo zavrte glavom' i učini mu se da će mu seglava rasprsnuti od toga.

— Mnogo vam hvala na pažnji, i oprostite što sam vamzadao toliko muke.

— O, reče Pegi — nisu to baš bils muke. Bilo bi mnogogore da nismo pošle u poteru za tatom. Zamislite tog staroglopova... sedeo je s vama i opio se već prve noći kad jestigao kućil

— Uf, glava će mi pući! ■—vajkao se Deri.Ona se nasmeja, kao da smatra dabolje oije ni zaslužib

ali ipak uze čašu, metnu bikarbone sode u nju, nali vode ihitro promeša.

— Izvolite — reče pruživši mu čašu. — Popijte ovo! Po-pijte naiskap, dok se još penuša!

Fred ispi čašu i napravi strašnu grimasu. Ona mu pružisalvetu od hartije da obriše usta.

— Hoćete li da vam napravim lek za mamurluk?— Kakav lek?— Sirovo jaje. Valjda nećete tvrditi da nikada niste pili

sirovo jaje posle lumpovanja?

— Ne treba mi lek. Hvala vam — reče Deri. — Nisarrlbaš oduševljen sirovim jajima.

— Koješta. Lekovi su obično odvratni, ali su korisni. Posletoga osećaćete se mnogo bolje — presudi Pegi Stifenson.

Deri ispi jaje, koje je ona umutila sa limunovim sokom ibiberom, pa zatim na to nasula sok od paradajza. Čaša j©bila puna do vrha, i Deri je hrabro ispi do dna.

103

— Sad ima nade da ćete ostati živi — reče Pegi.— Slušajte gde je vaš tata?

su se otšunjali nekom stazom koja je vodila iza njihovog po-ložaja i zadržali se suviše dugo, a kad su se dovezli natrag

d j i li j i ih j i k



— Slušajte, gde je vaš tata?— J oš spava.— Gde je Homer?— Homer? Pa zar nije on bio u sobi s vama?— Izgleda da je otišao.Ona coknu jezikom i zavrte glavom 1 zagleda se u njega

s Iskrenim sažaljenjem. Oboje su ćutali o Homeru. Cutali su, jerrečima ne bi mogli da izraze ono što suu tom trenutku osećali.

— Da, izgleda da je on otišao pre negošto sam se japrobudio — ponovi Fred.

— Meni se učinilo da sam čula vrata... ali sam mislila dato moj brat, Rob, odlazi nekuda. Rob mora da je izišao ranije.Čekajte da pitam portira.

Ona ode da telefonira.Vratila se veoma ozbiljna izraza. Homer je otišao. Vratar

mu je pozvao taksi i smestio ga unutra.— A šta mu je trebalo da bežil —' uskliknu Pegi. — Pa»

šta možemo. Poručniče Deri, hoćete li da doručkujete?— Gladan sam kao vukl — prizna Deri.Bikarbona soda stupila je u dejstvo i Deri podrignu. Izvinl

se Pegi, ali se ona samo nasmeja ? upita ga šta želi za do-ručak. J oš ni ona nije doručkovala.

Seli su jedno nasuprot drugom za sto u uglu kuhinje, kaodeca kad se igraju kuće. Ona je bila donela prženu slaninu i jaja, pržen hleb, džem od jagoda i kafu.

J eli su i razgovarali, odnosno Deri je govorio. Ona ga je navela da govori. Nekako je umela da pogodi baš ono očemu je on voleo da priča. Ona nije rekla: »Znam da vam jerat dozlogrdio, pa nećemo pričati o ratu«. Nije ga ispitivala kakose osećao kad je bio ranjen, niti koliko je švapskih aviona oborio.(On je bio oborio četiri i želeo je da joj to kaže, ali ipak jojnije rekao da ne bi ispao hvalisavac.)

Voleo je da sluša njen smeh. Ona se nije smejala mazno,nego bi joj blistava radost odjednom obuzela i telo i duh.Podigla bi svoju šiljatu bradu, oči bi joj se bezmalo zatvorile,a kovrdže oko ušiju zaigrale, ( smejala bi se slatko I iskreno.

Tako je on ponovo ispričao kako je Oukli otsekao kravatuonom generalu; kako je major Prajs uhapsio Drisa i Springa kad

104

pod gasom vojni policajac zaustavio ih je i rekao:— Poručnik Drlskol?— Jeste.— Poručnik Springstan?— J este.— Veoma mi je žao, gospodo, ali od ovog trenutka sma-

trajte se uhapšenima!Ili nešto slično tome. Vojni policajac održao im je čitavzvaničan govor.

Fred je pričao kako su jedanput kamioni poslati u Rašdenda nakupe devojaka. Trebalo je da se održi zabava i valjalo je dovesti partnerke za igru. Dame iz Dobrovoljne službe, kojesu vodile brigu o takvim stvarima, pažljivo su odabrale nekedevojke. Odabrale su ih isključivo po nekom merilu morala, ane po lepoti!

Određenog dana te njihove odabranice čekale su sa svojimpratilicama u prostorijama Dobrovoljne službe, ali svi kamionizaustaviše se u samom gradu, na glavnom korzu.

Momci koji su išli sa kamionima iziđoše i počeše davrbuju devojke po korzu:— Hej, devojke, hoćete li da igrate?... Hoćete li da idete

na zabavu?... Slušajte, devojke...— U Podington?— Kakav Podington! Kod 305-e bombarderske grupe!Nije prošlo ni pet minuta, a kamioni su bili puni I vratili

su se u Čelveston.— Birane devojke nisu nam se svidele — reče Fred. —

One su izgledale nekako ovako...Deri prstima napravi krugove I stavi ih ispred očiju kao

naočare, a gornje zube izbaci preko donje usne. Pegi se opet

slatko nasmeja.Kad su se najeli, zapalili su cigarete i pušili. Mali ku-hinjski sat poče da otkucava, i Deri zadovoljno uzdahnu. G|a-vobolja mu je prestala, polako je pijuckao kafu i sasvim udobnosanjario.

Tako je otkrio da ovo nije neka devojka kojoj čovek ne-prestano mora da priča. Uvideo je da je ona sasvim zadovoljna

105

šfo sedi i puši i pijucka kafu kao i on. Toplina domaćeg ognji-šta prostirala je oko njih svoj blagi uticaj.

Hatner pogrešno vodio kartoteku i kako je gospođa Everlajtdobijala srčani napad kad god bi nešto zagustilo u prostorijamaCrvenog krsta



Oboje su osećali jednostavno i lukavo dejstvo blizine,struju koja je tekla između njih, međusobnu privlačnost svojihsuprotnih polova. lako su se pravili da to ne opažaju, jer otome nisu smeli ni da govore, ipak je to živelo u njima i živećeuvek sve dane i noći.

Ona je razmišljala:

»Sviđa mi se njegovo lice. Sviđa mi se njegov osmejak.On mora da je mnogo prošao, mnogo prepatio. U onim fc>om-barderima prolazio je kroz baražne vatre, trpeo strah, hladnoćui neizvesnost. U njemu ima neke prekaljene zrelosti. Po njegovomgovoru vidi se da je iz nižeg staleža, ali ima veoma fini smisaaza humor. Negde je okusio nekakvo bolje obrazovanje. Volelabih da znam koliko mu je godina, I da II je oženjen? On nepokušava da me osvaja, da mi se udvara, da mi se nameće.Stvarno, veoma je zgodan«.

A naglas je rekla:— Možda ste se pitali zašto ja nisam u uniformi?— Koješta! — odgovori on hitro. — Meni se više sviđaju

devojke u haljinama nego u uniformama!Da, većina muškaraca više voli haljinu nego uniformu —reče ona. — Ali ovo je bio totalni rat. Trebalo je da i ženeobavezno idu u vojsku, isto kao i muškarci. Smatram da jenaš Pretsednik pogrešio u tome, i da je prosto morao dan a t e r a Kongres da ga podrži, pa da izda naređenje za potpunumobilizaciju, kao što je bilo u Engleskoj.

— Slušajte, — reče Deri — ja ne mislim da...— Ipak, ja sam pokušala da budem primljena čim sam

imala dovoljno godina. I zamislite, svi su me odbili! Ni vojskani mornarica nisu hteli da me prime u svoje ženske odrede. Svisu pronašli da sam nesposobna.

Ona pokaza na svoje uvo.— Pronašli su da imam povređenu bubnu opnu, a to sve

dotada uopšte nisam znala. Nije li to strašno? A ja ipak čujemisto tako dobro kao ma ko drugi, i nimalo ne naginjem glu-voći... Ipak, to je bio dovoljan razlog da.me ne prime... I tako,kada budem baka i svi moji unučići okupe se oko bake da impriča o ratu, ja ću jedino umeti da im ispričam kako je gospodin

106

Crvenog krsta.Onda se pojavi Mek Daf posie dugog prepodnevnog spa-

vanja. Osetio je miris slanine i jaja, i prženog hleba i džema,i drugih jela koja je voleo, pa je seo na zadnje noge i molioi lajao kad bi Fred suviše oklevao da mu krišom pruži hranu.

Pegi naredi Fredu da prestane da hrani Mek Dafa, aFred je zamoli:

— Ne budite takvi. J adnik je gladan i mora da jede. Smemli da mu dam još jedan komadić? Samo još jedan komadić?

Čekao je odobrenje, pa pošto ga je ona samo gledala ićutala, nastavi:

— Slušajte, baš je lep. Gde ste ga samo dobili? On bimogao da odnese prvu nagradu na svakoj izložbi rasnih pasa.

Fred ustvari nije umeo da razlikuje rasnog psa od naj-običnijeg džukca, ali ipak mu je, u onom blaženom raspo'oženjukoje ga je obuzelo, Mek Daf izgledao nekako naročito lep.

— Dabome. Njegova krv je plava kao mastilo! On irtia...čekajte da se setim...

Pegi se zamisii i stade da odbrojava na prste.

— On ima četrnaest nagrađenih predaka u svega četiripokolenja. Aii mi ga nikada nismo izlagali. Mi ne spadamo međusvet koji pati od izložbi pasa, nego jednostavno volimo pse.Čini mi se da je tđta dao neku grdnu sumu za Mek Dafa. AliVrtirep, koga smo imali pre Mek Dafa, b:o je skitnica i našlismo ga na ulici. Mi jednostavno volimo pse.

Fred je slušao njeno zabavno pričanje o Vrtirepu i nje-govim zanimljivim navikama, i kako je Vrtirep poginuo podtočkovima kamiona koji je prolazio ulicom.

Ali za sve vreme dok ju je slušao, po glavi su mu .semotale njene reči: Tata je da o neku gr dn u s u mu... I min e sp ada mo među s vet koji pati od iz lo žb i pasa...

Njen tata dao je grdnu sumu samo za jednog psa! Psikoje je Fred Deri imao bili su uvek kao Vrtirep — koje čovekbesplatno uzme sa ulice.

Oni ne spadaju među svet koji pati od izložbi pasa, aliipak spadaju među one porodic^ iz visokih krugova koje jenekada gledao naslikane u časopisima. Dok je radio kod Bu-

0

107

larda prelistavao je takve časopise I vatreno mrzeo bogatstvokoje su oni na slikama prikazivali, zato što je sam bio toliko

š

— Izvinite; ali moram da idem kući.— Pa, pričekajte dok tata ne dođe! — uzviknu Pegi. —

Si ć t j d l li i bić ž k ik t



siromašan. Tako se sada gorko setio koliko je bezvredan i pomislio:»Sta je meni? Sta ja ovde radim? Meni ovde nije mesto:

Ovakav život ja ne mogu da stvorim; niti uopšte mogu da senadam da bih mogao da ga stvorim. J a imam nešto malo novaca,nisam zaposlen; a od posla jedino umem da nišanim i da sipam

bombe na cilj. U Bun Sitiju to zanimanje nije potrebno, u BunSitiju nema bombardovanja. Izgleda da me opet čeka drogerija;I koliku' platu će mi Bulard sada dati?

»Čovek se vrlo brzo privikne na udoban život«; razmišljaO' je,’ »na sitne luksuze, vožnju taksijem; večere udvoje, čašicupića u svakoj kafani na koju naiđe; uniformu šlvenu po meri;cipele pravljene po meri — na nagradu za svaki izvršeni let,dodatak za prekomorsku službu, i osnovnu platu, koje više neće

♦ primati... Ti si bio pomoćnik u drogeriji, i po svoj prilici ćešopet bitt pomoćnik u drogerlji. I kad sve sračunaš — ostao sigde si i bio.'

»A ova devojka! Ona je imala udoban život. Nije nikada-

stajala u redu sa porcijom u ruci, izuzev, možda, na nekorrvškolskom izletu.’ Ona čak ni svoje haljine ne kupuje kod Open-ihajmera i Sterna, ili u takvoj nekakvoj robnoj kući, nego sveporučuje u modnim radnjama. Vidim da se ne ustručava daspremi doručak, kao što je sada učinila,kada neko dođe ugoste — ona nije uobražena ni glupa — ali to čini više izrazonode, a ne zato što mora da kuva. Ona živi u izobilju Fnikada neće ni znati šta je nemaština.

»Sto je lepal Izgleda da je još nisam ni gledao sa te^strane. Čak ni sada ne bih umeo da kažem kakve su joj noge;

jer ih ne vidim od stola. Ali sviđa mi se njen glas; sviđaju mise njene oči; sviđa mi se njen smeh, i sve što je govorila i-

što nije govorila...»No, šta se ja tu zanosim! Njeno društvo su studenti tbogati mladići; oni s kojima igra po otmenim klubovima, a neovakvi kao što sam ja! Sta bi rekla kad bi videla Hortenzu?Sta li bi tek kazala kad bi znala za Mari? O, gospode božeiOvde nije mesto za mene i treba da se što pre izgubim odavde..

Fred odjednom ustade i reče:

108

Sinoć ste zajedno lumpovali; i biće mu žao ako niko ne ostaneda n j e mu pomogne da se oslobodi mamurluka.

— Ja bih rado ostao, — reče Fred i -kiselo se osmehnu —ali čeka me čitavo brdo posla. Moram da krenem, dobra dušo.Vi ste stvarno bili veoma Ijubaznl. Mnogo ste me zadužili, iveoma sam vam zahvalan.

Ona ga otprati u hodnik. Našli su njegovu kapU.'— Volela bih da mi još pričate o životu U vojsci — rečeP e g i. —- Možda ćete mi pričati kojom drugom prilikom?

Gledala ga je upitno.Možda — odgovorio je Deri. —| I hvala vam na svemu.

Pružio joj je ruku i otišao. Znao je da će ona smatratida je prost i da je odjednom pobegao bez ikakvog razloga,ali ipak je morao da ode. Ona nije za njega, niti je on za nju!

Zaćutao je i ponovo pogledao svoja odela.•— Uostalom, — zaključi najzad — meni je sasvim sve-

jedno kako ću Izgledati. Obući ću ovo letnje odelo.Ob k l d l d l Od l



25

El Stifenson uze jedno od svojih odela, ono za koje jemislio da će mu najboije odgovarati. Mili je bila pokionila mnogenjegove stvari kad su se skupljali prilozi u odeći za postradaleu ratu, ali nekoliko odela je očetkala f spremila za njega, kadase vrati.

El obuče jedno odelo, pa drugo, pa ono sportsko odelo odtvida. Odela su ostala ista kao što su f ranije bila, all on sei

promenio. Ovo više nije bio onaj nekadašnji Elton Stifenson, niduševno ni telesno. Kad je otišao u rat, imao je oko sto kilo-’grama, a sada je imao svega devedeset. I kukovi I stomaksplasnuli su mu, a ramena se proširila.

Glava ga je bolela. Razmišljao je o duševnoj prorrjeni koja je nastala u njemu, o toj promeni koju nije mogao da jzmerina vagi kao što je mogao da izmeri svoje telo.

Sva ova odela moraće da se preprave pre no što onbude mogao da ih nosi.

Onda se seti Miltonovih reči:»Zašto ne dođete u uniformi, kao što je Lu Letem došao!«— Bogami, neću da idem u uniformi, —; uzviknu El —\

kao što je Lu Letem uradio.— Toliko si se namrštio — primeti Mili, koja ga je ispHtivački posmatrala — da bi čovek pomislio da te je sramotada nosiš uniformu:

— Ti vrlo dobro znaš da se ja ne stidim uniformeodgovori El. — A namrštio sam se zato što mi neke otrovnic^stalno sišu mozak. Soda bikarbona nije uspela da ih sve ublj®-1

110

Obukao se, pa se pogledao u ogledalu. Odelo mu seobesilo spreda, i sapinjalo ga je u ramenima.

— Uzmi belu košulju i kockastu kravatu — posavetovalaga Mili. —• Bar ti kravata neće biti ni suviše široka ni tesna!

Cipele je dosta lako obuo, iako su isprva bile malo tvrdeI stezale mu noge.

»Takav je I ovaj život u Bun Sitiju«,' pomisli El, »baškao ove cipele. Moraću da gazim oprezno dok se ne naviknemna njegov kalyp«.“

— Mama, — doviknu Pegi Jz hodnika — ko je taj go-1spodin kod tebe? Prava je slika i prilika nekog trećeg pomoćnikadirektora.

El je stajao pred ogledalom kao' da ga je opsenila slikakoju je onde ugledao.

Mili senekako drhtavo smejala, pomislivši da je dobrošto je on tako brzo skinuo uniformu. Ovaj spoljni gest mogaobi da znači da je njegova poseta Bučovom lokalu bila sasvimslučajna epizoda na novom putu kojim će on uporno morati da

ide. Sada je i on, kao jadni Homer, bolestan i ona se svirrisrcem nadala da će ponovo ozdraviti.— Ti si najlepši civil koga sam zabavljala u svojoj sobi...

bar za poslednjih šest meseci —■: našali se Mill.— Koga si zabavljala u svome krevetu — dobaci joj El

I pljesnu je po zadnjici.— Slušaj, tata, — opet se javi Pegi — požuri. Već je

skoro podne, a ti sl izgleda zaboravio da oni zatvaraju vratau dvanaest. Sigurno te svi nestrpljivo čekaju... Hajde, odvešćUte kolima. I ja sam zakasnila u Crveni krst. Ali gde ti jeznačka?

— Kakva značka?

— Značka veterana.On uze značku na dlan kao da ocenjuje koliko je teška.■— O, vrlo važno — reče i metnu značku u fijoku.Nije mogao da im objasni sve ono što je osećao, jer ga

one ne bi shvatile. Nije mogao da im kaže da je video stotineistih takvih znački otkako je stigao u domovinu.

m

Naravno, nije sramota nositi tu značkU. Svako ko je izvršiosvoju dužnost što je najbolje umeo ne može da se stidi svogđdela To važi čak 1 za sve one koji su ostali u vojnim jedinf '



dela. To važi čak 1 za sve one koji su ostali u vojnim jedinf-'cama i preduzećima ovde u domovini; za malog posilnog kojinije uspeo da ode i poubija J apance kao što je želeo; zaglumce u vojnom filmskom studiju na Long Ajlendu; za vojnepolicajce na dužnosti po stanicama; lekare po vojnim bolnicama,pa i za one koji su vešali karte bojišta po salama za kon-

■ferencije u Ministarstvu odbrane.Svoj deo doprineli su I inženjeri na radu na vojnim objek-

tima; i vojnici koji su terali kamione, traktore i automobile; ioni što su odvozili smeće iz logora; I rabini i sveštenici; i onlšto su u Aberdinu isprobavali nova oružja; svi oni nepoznatizupci goleme ratne mašine; pa i oni koji su čistili poljske klo-zete u domovini.

Nije El osećao nikakvu sramoti/; to se ne bi moglo reći.' J ednostavno se skanjivao da primi mq i jedan žig koji bi gaoznačio i izjednačio sa nekim nasmejanimzabušantomkoji sesvim silama borio da ne ode u vojsku, a zatim, kad je već

morao da navuče uniformu, borio se svim silama da se nekakoizvlači za sve vreme dok je bio u vojsci. I sada da takavnekakav zabušant priđe čoveku, pljesne ga po leđima kaokolegu, i sebe nazove veteranom!

El je želeo neki ponosni znak, značku svoga puka, illtako nešto, što bi svima pokazalo da je on ležao u zagrljajusmrti, da je Ijubio njene ogavne dojke dok stisak njenih ko-ščatih ruku nije popustio i on se digao iz njenog zagrljaja ioslobodio se njene strašne Ijubavl.

— U centru za demobilizaciju — reče El — bio sam sanekim drugovima koji su rekli da ne bi dali ni prebijene pare

za te značke i da će ih primlti samo ako moraju da ih primeJA čim smo izišli na ulicu, bacili su ih u prvi slivnik na kojismo naišll. J a to neću učiniti. Ali ne želim da je nosim. Čudno je to, jer sam mislio da ću se ponositi njome.

El se hitro okrenu da pogleda u Mili, jer ona ništa nijerekla, i ugleda je kako stoji kod ormančeta. Mili je neštodržala u ruci, a poklopac njene kutije s nakitom bio je otvoren.

112

— J a ne znam kako se to radi, — reće ona — jer jo š nikada nikoga nisam odlikovala Ali hodi ovamo Ijubavi moja



nikada nikoga nisam odlikovala. Ali hodi ovamo, Ijubavi moja. Hoćeš li me poljubiti posle toga?

El joj priđe, a ona mu ponosno okači vrpcu Srebrne zvezde.'Okačila ju je na levu stranu grudi, gde bi i trebalo da stojida je on bio u uniformi.

— Sećam se — primeti ona — da sam u Engleskoj, davno

pre ovoga rata, videla Ijude sa svega jednom vrpcom nekogvisokog odlikovanja na grudima. I ti se sigurno sećaš toga, jersmo bili zajedno. Onda su mnogi nosili vrpcu svog najvećegodlikovanja 1z prošlog rata, a možda taj običaj i sada postoji.Kod nekih je ta vrpca bila sasvim minijaturna, a kod nekih jebila ove veličine.

Ona poljubi vrpcu na njegovom kaputu, a on nju poljubiu kosu.

— Polazak! — doviknu Pegi iz pretsoblja.

fonske razgovore. Šefovi prestadoše da diktiraju svojim se-?kretaricama i ustadoše iza svojih pisaćih stolova.



26

Vrata na banci bila su već zaključana, a zavese navučene,ka d je El stigao. Veliki časovnik iznad ulaza pokazivao je sedammlnuta posle dvanaest.

El zakuca na staklo vrata. Neko vreme je čekao, a ondaponovo zakuca. Opet je čekao, pa kad se ni ovog puta niko

ne javl, snažno je zalupao na vrata.Najzad se pojavi stražar i odgurnu zavesu ustranu. Stražarse namrgodi, zavrte glavom i rukom pokaza Elu da se udalji.El ga nije poznao. To nije bio Vejd, koji je stajao u uniformibanke kraj stola u predvorju tokom svih onih godina dok jeEl radlo u ovoj banci.

El ponovo zalupa na vrata. S tražar se Ijutito vrati i

otključa ih.— Ja sam Elton Stifenson — reče El.'Stražar uzviknu i pusti ga unutra.■— Oprostite, gospodine Stifensone! — izvinjavao se. —

Ja sam mislio da ćete vi doći u uniformi. Znate, ja sam nov

ovde; došao sam na Vejdovo mesto. Moje ime je Džensen,gospodine.’

To g o s p o d i n e nekako je smetalo Elu. Narednik se ne

oslovljava sa gospod ine ,— Dobro, dobro. A šta se dogodilo sa Vejdom?Otišao je u rat, gospodine, i...Uto činovnici opaziše Ela i podigoše glave iza šaltera,1

sa pisaćih stolova, ostaviše olovke i pera, i prekinuše tele-

114

j p— Gle, glel Dobro nam došli. Naš pobednik se vratio —1

rekoše Pru, Vilson, Stis f gospodin Mulendorf.Svi su imali osmejke na licu. Stis je imao osmejak kao

kakav traper kad ga Indijanci vežu za stub ispaštanja.

Sjatili su se oko njega, sipali sitne hvale i dobrodošlice,

pravili vesele dosetke (bar su ih oni smatrali veselim) i zvaliStifensona »naš El«. A Stifenson se radovao što je došaoposle zatvaranja banke, kad su mušterije otišle. Sada je samonekoliko mušterija sedelo na klupama, sa spoljne strane šaltera,i blenulo u njega.

— Veoma nam je milo što ste se vratili — izgovori Stiste strašne reči koje je sto puta vežbaou sebi od utorka u podne,— Čestitam vam, gospodine Stifensone, na unapređenju.

— Hvala, Vile — reče El.

El ga je namerno oslovio po imenu i nadao se da će Stisshvatiti da on smatra da u njihovom odnosu nije nastala nikakvapromena. Ali Stis to nije shvatio. Oči su rnu i dalje bile upla-šene i tužne iza naočara. El pomisli na Stisovu ženu, koja jebogalj, i na Stisovu ćerku. Ta njegova ćerka je nešto mlađaod Pegi, bolešljiva je i boji se života.

Stis se kasno i tužno oženio. U njegovim žilama nijevrio sok života, u njemu nije kliktala Ijubavna pesma; niti je oribio kadar da se nasmeje čak ni na ovaj život u Bun Sitiju.Radio je kao kakavrob okovan u lance. Stis je bio nervozan,'slabunjav rob koji je sam sebe sapeo u lance od hartije.

»O, žalosno je ovo unapređenje«, pomisli El, »kad jenjega utuklo, a mene nije obradovalo«.

Uto je došao i gospodin Milton pa ga poveo od stola

do stola, a ona trojica išli su za njima.Kad je stigao do velike zastave na kojoj je zvezdicamabilo označeno koliko je službenika Agrarne banke otišlo u rat,zaustavio se i prebrojao zvezdice. Bilo ih je četrdeset i šest, adve su bile zlatne boje.

— Cije su ove zlatne zvezdice? — upitao je,' dok su muoni oko njega pokazivali da mlada gospođica Macel čeka dabude pretstavljena. — Ko su ova dvojica što su poginuli?

*8 115

Čekajte da se setim — reče Milton. — J edna zvezdica je

za Vejda.Vejd? Naš bivši s tražar?

— Vidite li da imamo mnogo lepši personal nego ranije? —upita Milton kavaljerski.

J edna devojka iz likvidature razvuče usta od uveta douveta i nasmeja se



— Vejd? Naš bivši s tražar?— J este. Vejd je otišao u rat 1943.— Ali on je bio prešao godine za vojsku! — iznenadi se El.— O, on je kopao i rukama i nogama da ga prime. U

Prvom svetskom ratu Vejd je bio na nekom ratnom brodu, umornarici. Sada nisu hteli da ga prime u borbene jedinice, ali

nekako je uspeo da se ubaci u obalsku odbranu. Bio je na nekombrodu u jednoj od luka na zapadnoj obali i poginuo je prilikomnekakve eksplozije.

— A ko je onaj drugi?Oni oko njega osmehnuše se, slegnuše ramenima i pre-

zrivo rekoše:— Sećate li se Džonija?— Našeg kurira?— J este, on je bio naš kurir.— Bio je vetropir, i čovek se nije mogao pouzdati u njega

— primeti Milton. — Kako mu je bilo ime?— Džoni Dajk — seti se El.

— On je pobegao u vojsku, — reče neko — a bio je još isuviše mlad.

— Džoni je smatrao da je već odrastao čovek — upadePru ozbiljno. — J a sam ga našao kako puši u klozetu, i dobrosam ga izgrdio. To je bilo u petak, a sutradan je pobegao

od kuće.— Ali, je li Džoni poginuo? — pitao je El uporno.

— J este, poginuo je negde na J užnom Pacifiku. Mi nismobili obavešteni o tome, nego smo pročitali u novinama. Čini mise da je imao i majku negde ovde u gradu.

— Nije mu to majka, nego sestra — reče neko.

Stifenson je želeo da dozna više o Džoniju Dajku i kako je on poginuo. P itao je d,a l’f je Džoni bio u kopnenim jedini-cama, mornaričkoj pešadiji ili na brodu, ali oni oko njega pove-doše ga dalje. Oni se nisu ponosili Džonijem, jer je stenodaktilo-grafkinjama pričao golicave priče.

El je obilazio osoblje, a Milton ga je neko vreme držaopod ruku. El i Milton zaređali su od šaltera do šaltera.

116

uveta i nasmeja se.»Ova svakako nije lepa«, pomisli El »i smeh joj je

jeziv!«— A ovo je gospođica O ’Konor — pretstavi je Milton.' —

Ona je stupila kod nas... pomozite mi, gospođice O'Konor...— Pre osamnaest meseci, — dopuni ona — kad je gospo-

din Barlou otišao.Prošli su kroz računovodstvo, arhivu, knjigovodstvo i došli

do sefova gde se novac prenosio u korpama i vrećama. Tu sučekali drugi stražari koji su svoju službenu podozrivost rđavomaskirali osmesima. Čak i oni koji nisu poznavali Ela bili sučuli za njega.

Onda ga Milton ostavi, jer ga je neko zvao na telefon,i neko drugi zauze Miltonovo mesto.

Pru se šunjao za E lovim petama. Pru je dotada bio treć?pomoćnik direktora, a razrešen je te dužnosti da bi se popeo još jednu stepenicu više. Postao je drugi pomoćnik direktora, istalno je smišljao bogate savete koje će predati Elu.

Pru se nije složio sa predlogom da El dođe na njegovomesto. Na sednici Upravnog odbora on je izneo svoje mišljenjei dokazivao je da bi Stis mnogo bolje odgovarao, ali Upravniodbor ga je nadglasao.

Pru je bio metodist, odbornik u svojoj parohiji, i jedanod vođa u svakoj akciji skupljanja dobrovoljnih priloga za svojuversku braću postradalu od rata. Bio je verski zagrižen i imao je iste takve sinove odgajene u strogom verskom duhu, koji suse borili u ratu, bez alkohola, bez ijednog sladostrasnog greha.Svi Prui bili su jezivo bezgrešni i tupavi. Mrzeli su greh, i svešto oni sami nisu radili bilo je grešno. Svaki Pru bio je sapet učemerne lance njihovog porodičnog pojma o poštenju, i svaki

od njih smatrao je da bog ima lik pokojnog dede Prua.El i njegova pratnja dođoše do visokog, ćelavog { plavog

Lua Letema, koji je imao hladne oči kockara. Lu se nije nimalopromenio. Ni vojska ni rat nisu nimalo delovali na njega. Njegovooružje u ratu sastojalo se od naloga za rekviriranje, pečata 1telefona. On je bio pretstavnik onih birokrata u Ministarstvu

117

odbrane o kojima su vojnici na dalekim frontovima sanjali i koje su psovali najpogrdnijim izrazima kad god bi pomenull

Vašington.Lu se rukova s Elom Bio je još svestan svoga čina ali



Lu se rukova s Elom. Bio je još svestan svoga čina, ali je hteo da bude i druževan prema jednom podoficiru, poštosada više nije u vojsci.

— Dobro nam došli, naredniče S tifensone — reče on Iosmefinu se. — Dozvolite jednom bivšem majoru da se rukujes vama.

Onda ugleda vrpcu Srebrne zvezde i bi mu krivo što jeEl došao u civilu, a ne u uniformi narednika.

— Čestitam vam, Ele — reče. — Vidim da i mate vrpcu:na grudima.

Stifenson mu hladno zahvali ,na čestitci, gledao je u jednunasmejanu činovnicu za pisaćim stolom koju je poznavao odranije i koja se cvrkutavo osmehnu i reče:

— Pričajte nam o ratu!

27

»Da, pričaću vam o ratu«; reče Stifenson u sebl.'»Rat se ne dobija novcem, iako neki tako tvrde. Rat

se ne dobija ni činovima, ni puškama, ni topovima — lažesvako ko to tvrdi.

»J a sam bio u ratu i znam da se rat dobija samo mla -1došću, dečacima sa zbunjenim očima, sa maljama na prsima,’ ili sa prsima glatkim kao svila. A ako hoćete da budem još,tačniji, rećiću vam da se rat ne dobija ni dečacima, negoonim što se nalazi u tim dečacima, onim krvavim i masnim de-:lovima koji se ne vide kad se čovek svuče.

»Ako već moram da vam pričam o ratu,’ reći ću vamkako se moždane vijuge napnu, kao kakav crknuti pas, u lobanjikoja je iznutrarumena kao školjka. Mozak ležina zemlji kaoprosuto smeće. Neko ga podigne vrhom lopate ili, kada je užurbi, upotrebi šake. Taj neko podigne one razbijene rumenekomadiće koji se suše i na kojima se vidi otisak nečije pete,neke cipele koja ga je zgazila dok je ležao prosutiz lobanješto ga je štitila, i baci ih u jarak.

»Da, taj neko baci ih u jarak, ili svojom petom izvrtirupu i metne ih unutra, pa cipelom nagrnu zemlju i utaba jeu znak svih pompeznih obreda sahrane sa svima vojnim počastima.

»Rat se dobija prosutim crevima i raskomadanim mesom.Sta su znoj, krv i suze? Hirurzi znaju naziv za svaku smesu utelu čovečjem; za sve ono čovek i ne zna da nosi u sebi svedok ne vidi kako mu kaplje i curi iz izmrcvarenog tela.

11?

»O, zovite to protoplazmom, ako hoćete, i imenujte venei kosti kuda je metak prošao I koje je granata raskidalal AliIpak nećete poznati svaki krvavi komadić koji je raznesen za-uvek. Čak ni sami anđeli ne bi mogli da slože sve te komđdiće



u nekadašnju celinu.»To sam imao da vam kažem o ratu«; mislio je El u sebi

i sto puta opsovao u duši pre no što je izišao iz banke posleove trijumfalne smotre. »To bih vam rekao o ratu kada bihmislio da ćete me razumeti... aii vi ništa ne znate«.

28

U raspoloženju koje ga je obuzelo Deri nije mogao dapodnese umorni, sićušni život u roditeljskom domu, niti onu sivuprazninu njihovog sveta.

Na kraju te prve sedmice otkako se vratio, u subotu,Fred je. izveo oca i Hortenzu u kafanu, da bi imlakše saopštioda je uzeo Stan u hotelu D a n i j e I B u n.

Fred je strahovao kako će tata primiti tu vest, ali se pokaza

da je uzalud strahovao. Patu Deriju kao da je bilo svejed.iošto će se on otseliti, a Hortenza je očigledno odahnula kad je čula tu odluku. Fred je znao da ćezauvek biti izgnanikiz roditeljskog doma.

— Stanovaćeš u D a n i j e l u Bunu ? — upita otac. — Tokošta mnogo novaca!

— Pet dolara dnevno — reče Fred.

Fred mu nije kazao da je u vojsci plaćao i po osamfunti sterlinga za dvosobni apartman u hotelu S a v o j, niti dase kockao dok je bio s onu stranu okeana. Ovde se nije koc-kao, jer kad bi se u vojsci desilo da izgubi sav novac, nijesemnogo sekirao,ali kad bi ostao bez novaca ovde u BunSitiju, to bi bilo nešto sasvim drukčije. A Fred je znao da nesmeda se upušta u takav rizik. Buđelar mu je pos tajao svetanji, i polako se praznio, a na kocki bi odjednom mogao daostane prazan. I tako Fred odlučno uguši svaku pomisao nakocku.

121

Odveo je ocai maćehu u kafanu kod Olsona, kuda je otmeni svet odlazio na šnicle. Bila je to kafana sa tavanicomod orahovine, a po zidovima visili su vrčevi za pivo i slike izlova — neka rđava imitacija nemačkih ili engleskih pivnica.

kao što je taj njegov stanar, i rekao da će mu vratiti najam-1ninu za april ako se on, gospodin Bak, iseli do desetog majaj

Gospodin Bak je pristao f izjavio da mu se čini da ćejoš pre početka leta morati da se vrati onamo gde je i ranije



Ali šnicle su im bile dosta dobre.Hortenza se naročito udesila za ovu priliku. Oko vrata

imala je lažne bisere, vrat je bila oprala a nokte uredila, pa je izgledala sasvim pristojno.

Fredov ota'c bio je silno ponosit na sina, i opio se do

devet sati. On je često odlazio od stola, koračajući ozbilJ noi važno, kao pod teretom velikih briga i odgovornosti, ali >seipak šepurio. Otišao bi u drugu sobui naslonio se na tezgugde se točilo piće, pa bi sasvim nepoznatim Ijudima govorioda je njegov sin došao kući. Pritom bi pokazivao preko stolovana Freda, i prišivao mu neke medalje koje on uopšte nije dobio.

Pat Deri sreo je dvojicu drugova iz štamparije i doveoih da se upoznaju sa Fredom. Ta dvojica pričali su neke dosad-ne i jadne viceve, a Hortenza se slatko smejala. Onda Frei^priskoči u pomoć i ispriča nekoliko stvarno dobrih viceva, takoda su se ona dvojica previjali od smeha.

Mnogo pre nego što je časovnik izbio deset sati, Deri-

jev otac je zaspao. Njegova ruka sa crnim noktima ukočila sena stolu.

— Biće najbolje da ga odvedem kući —reče Hortenza.— I ja ću ići s tobom, ukoliko ti je potreb.na pomoć.

— O, nije potrebno. On je bar upola lakši od mene,pa mi neće bfti teško da ga strpam u krevet.

Fred im nađe taksi, smesti ih unutra, plati taksi i mahnuim rukom na rastanku. Zatim se prošetao kroz nekoliko ulicapo sitnoj kišici koja je počela da rosi.

»Eto«, odahnuo je, »i to je gotovo. P roslavio sam svojpovratak kući«.

Na kraju te prve sedmice otkako se vratio, u nedelju po^sle podne, El i Miii odoše u »Trešnjev brežuljak«. El se upo-znao sa sadašnjim stanarom, razgovarao je s njim f napraviopogodbu. Video je da je novac vrhovno božanstvo za čoveka

122

još pre početka leta morati da se vrati onamo gde je i ranijebio. Pričao im je da se tvornica limenih proizvoda brzo preba-cuje na mirnodopsku proizvodnju, i ponudio im da popiju po jednu čašicu. Oni mu zahvališe i rekoše da će radije proše-tati po imanju.

Bili su zaranci. Sunčevi zraci prodirali su između mokrih

grančica sa kojih je kapala kiša i šarali crvene mrlje po nakva-šenoj zemlji. Pevala je neka ptica.

El i Mili zaustaviše se u hrastovom šumarku i pogle-ldaše natrag u svoju belu kuću. Videli su visoke stubove malogatrema ispred ulaza, koje je trebalo obojadisati; rđavo potkre^sanu živicu; ribnjak pun lanjskog lišća... Gledali su sve oko sebezaljubljenim očima.

Kupili su ovu kuću kad je njihova devojčica imala pet-godina, a Rob je tu i rođen. Kupili su je jevtino, za vremeprivredne krize. Tada je kuća bila jako zapuštena, imala jeneki truli ambar, a uopšte nije imala garažu.

U toku godina oni su doterivali deo po deo, kad godbi sakupili nešto gotovine, i svojim hiljadama preobrazili sukuću i imanje na kome je ona stajala. Svoj trud i mladostuneli su u ove travnjake, uzidali u ovu kuću.

— Dakle, tu smo, i opet ćemo biti srećni kao nekada!— uskliknu Mili i gricnu ga za rever kaputa.

Onda El ču neko šuškanje u šumi. Okrenu se kao opa-ren. U ruci nije imao mašinku i neće moći da puca ako su gato neprijatelji pronašli pa hoće da ubiju i njega i njegove Ijude.Po čelu mu izbiše graške znoja.

— Šta ti je? — upita Mili. — Da nisi pomislio da nasgone medvedi? Pa to je lovački pas Somervilovih. Sećaš ih se,

Ele... Dik i Mejm Somervil? Vidiš da je to njihov pas. Psss,psss, psss! — zovnu Mili psa.

O slatka bezbednosti srećnoga doma! A u njegovim mi-slima, aveti neprijatelja i mitraljeza, krile su se iza svakogstabla, jer se njegova četa tako dugo držala u onoj drugoj

123

šumici, u onom jezivom svetu rafa; gde su mrtvaci stupali ustroju pored seni Gota koji su prvi upali onamo.

— Hvata se mrak — reče Mili.

Na kraju te sedmice, u nedelju poslepodne, sedeo jeDeri u D a n i j e l u Bun u na takozvanoj čajanci s igrankcm. Tu senije moglo dobiti piće, ali sala je ipak bila dupke puna. Gitare



Na kraju te sedmice, u subotu, onaj dečak po imenu Homerponovo je otišao u Bučov lokal, a u nedelju je ležao bolestan.

Njegovi roditelji se uplašiše. Gospođin Vermels je otišaoprekoputa, do Englovih, i čekao da se Buć vrati. Buč je došao

taksijem u pet sati. Gospodin Vermels ustade da ga dočeka.— Slušajte, — reče gospodin Vermels mrko — molim

vas da moga sina ne primate. Hteo sam 'reći, neću da Homerpije kod vas.

Buč Engl uzdahnu.— U redu — reče on. — J a ću učiniti sve što mogu, alf

gospodine Vermelse, postoje i mnogi drugi lokali u kojima onmože da pija. I kod drugih se može dobiti alkohol, samošto ja točim najbolja pića! Vašem sinu nije nimalo lako.On je na žestokim mukama, pa ako se oseća malo bolje kadcspije, ako može da upotrebljava svoju ruku i nogu malo bolje, ja...

— Gospodine Engle, — prekide ga Vermels hladno — čintmi se da sam ja razmišljao o tome bar isto toliko koliko ivil Zaboga, pa on je moj sin, a ne vaš!

— Dabome da je on vaš sin, — prihvati Buč — i molimvas da se ne Ijutite. J a sam samo nastojao da mu pomognemšto sam bolje umeo, i pazio sam da ne padne t da se neugruva. Smestio sam ga na sofu u mojoj kancelariji, pustio ga daspava, i doveo ga kući kad sam zatvorio radnju.

Otac zatrepta očima da suzbije vrele suze koje su mu na-virale. Pokušao je da govori. Micao je ustima, ali glas ga jeizdao. Zatim je zavrteo glavom, okrenuo se i pošao ka vra-tima. Buč ga je posmatrao kako odlazi.

Voleo bih da se sretnem s onim švapskim gadom kojt je ispalio torpedo na Homera — promrmlja Buč. — Voleo bihda ga jedanput onako dobro potkačim pesnicom... P rokleti ŠvabaJ

A u Englovim žilama tekla je krv nemačkih predaka:Miler, Romerhajm i Rah.

124

je og o dob p će, a sa a je pa b a dup e pu a G a esu tupo odzvanjale, neki bezbojan glas mrcvario je mikrofon.Igrači su se gurali po podu, a oni za stolovima pribili se jedniuz druge i bojažljivo se doticali rukama ilikolenima, jer nijebilo pića da ih oslobodi.

Fred nađe jednog pilota i jednog navigacionog oficira

sa :supertvrđava; sa njihovim devojkama. J edna od đsvojakabila je povela svoju sestru, pa su tako pozvali Freda u društvo.Fred se upoznao s tom devojkom kad je otišao na sprat daigra biiijar. Kugle su zveckale, a jedna devojčura sa crvenomkosom stade sasvim uz njega i reče:

— Pogodili ste u trojku, poručniče. Baš vam zavidim! J asam pokušavala i pokušavala, a nikako nisam uspela da po-godim u trojku.

Deset minuta docnije Deri je sedeo za njihovim stolom.Pili su oranžadu.

Pričali su o ratu. Evropsko ratište izgiedalo je kao deo

davne prošlosti, jer su ova dvojica učestvovali u novijim bor-bama, protiv J apanaca. Ali Fredu se činilo da te borbe nisutako žestoke. J apanski lovac se raspadne ako ga čovek uhvatina nišan, jer nije oklopljen kao nemački lovci. Covek može datuče po jednom Foke-Vulfu celo poslepodne iz mitraljeza oddvadeset milimetara, pa da mu ipak ništa ne naudi. I kakav je uređaj za pristajanje na supertvrđavama — običan tricikl!Niko ko je leteo na tvrđavama ne bi mogao da ima poverenjau takav uređaj!

Ali ipak je bilo ugodno sedeti i gledati avijatičarska krilana grudima drugih Ijudi. Čovek nekako živne kad ih vidi.

Fred je teglio tu devojku sa crvenom kosom po podu.Ona je rekla da se zove Boba. Ime joj je Roberta, ali svi> je.zovu Boba, objasnila je.

Dok su igrali, Fred pogleda u njenu kovrdžavu ružičastukosu i na razdeljku vide tamnu smeđu crtu prirodne boje rijenekose. Imala je zgodno telo, i suviše je pričala. Za vreme igrečesto mu je lako stiskala ruku, a Dsri reče u sebi:

125

»Nisam ja naivan, curo moja.Zato mi ruku ostavi namiru, izuzev ako ne misliš da idemo u sobu... A čini mi se

»Ali to nema smisla«, rekao je samome sebi. »lako izgledada ni ona prema meni nije ravnodušna, sve je to luk i voda.J a nemam novaca nemam nameštenje nemam ništa što bih



da to ne bi htela!«Fred ugleda tada drugu jednu glavu koju je poznavao,

sa blistavom tamnoplavom kosom koju bi voleo da pomiluje.Manevrisao je sa svojom damom između igrača i prišao blizu.Onda je polako kružio onde i gledao u nju. Bila je to Pegi

Stifenson. , .Da, Pegi Stifenson je sedela s nekim garavim i spoko|mmmladim poručnikom korvete, svakako svršenim studentom, kaošto je Fred i očekivao. A li i Pegi je opazila Freda, pa seočima upila u njegove oči. Njene oči govorile su mu da biradije bila s njim nego s onim kraj koga je sedela.

Fred je jedva čekao da se igra završi pa da ode doPeginog stola. Stajao je, a ona ga je upoznala s onim poručm-kom korvete. Fred je zamoli za igru.

Igrali su i ćutali dok se nisu sasvim odmakli od buke orke-

stra. Onda on progovori:— Obukli ste crnu haljinu. J a volim da vidim devojku u

crnoj haljini.— Zar vas crna boja ne rastužuje? — upita Pegi vra-

golasto. — Neki mi kažu da ih crno potseća na pogrebe.— Svako ima svoj ukus, — reče Fred filozofski — a meni

devojka uvek izgleda lepša u crnome. Obradovao sam se kad

sam vas ugledao.— Mogli ste da me pozovete da dođem.— Znam da sam mogao, ali se ne usuđujem. Bojim se.— Čega se bojite?— O, mnogo koječega.Onaj poručnik korvete kucnu ga po ruci i oduze mu damu.

Fred ode za svoj sto i očima je pratio Pegi. Devojka sacrvenom kosom Ijutila se i on je morao da razgovara s njomneko vreme. A kad je ponovo pogledao, video je da Pegi ionaj poručnik korvete odlaze. Nije dospeo ni da se oprosti s njom.

Devojke u čijem je društvu Fred bio imale su kola, iodvezle su celo društvo na osmi kilometar izvan grada. Frednije znao, niti je mario, kuda idu. Neprestano je razmiš ljaoo Pegi. Zestoko se zagrejao za nju.

126

J a nemam novaca, nemam nameštenje, nemam ništa što bihmogao da joj ponudim izuzev mog krsta za revnosnu službu;nekoliko venaca hrastovog lišća i, jedno Ijubičasto srce. A danastoga ima na bacanje!«

— Hajde, pričajte mi o ratu! — uzviknu Roberta.— Da, — reče pilot supertvrđave — nagovorite ga da

vam priča kako mu je bilo kada nije smeo da leti zbog kijavice. *.Mladići se grohotom nasmejaše, ali devojkama nisu rekli

šta su podrazumevali pod kijavicom.Došii su u svratište kod Karla. I napolju i unutra ble-

štale su žute svetlosti. U velikoj sali, duž zidova, bili su se-parei, a na spratu sobe za intimne večerinke. Sala je bilaprepuna. Za tezgo(n gde se točilo piće Fred ugleda hladno iumorno lice onog točca koga je zatekao u stanu kod Mari.Čuo je zveckanje kocaka u jednom zelenom odeljenju i po-smatrao Ijude u četvorostrukom krugu oko male i lepe glavenjegove Mari, koja se saginjala i uspravljala i smejala svevreme. Slušao je njen tanki glas kako čita brojke sa kocki.

»Ovde ne mogu da ostanem«, pomislio je. »Ne moguda budem u njenoj blizini. Ne mogu da budem onde gde jenekadašnji Derijev dragi kamen...«

Fred se okrenu i povuče navigacionog oficira u hodnik.Oprostite, — reče — ali ja moram da idem. Ovde ima

dovoljno avijatičara i naći ćete nekog drugog partnera za Bobu.— U redu, — reče navigacioni — ali zaš to ste se, do-

đavola, dovezli čak ovamo?— 2alim, druže, ali kad čovek mora da ide, onda mora

da ide — reče Fred. — Doviđenja.Fred uhvati autobus i odveze se u grad. Na rukama mu

je ležalo prazno veče.

Otišao je u hotel Da n i j e l Bun, u svoju sobu, i otvorioprozor. Svukao se u mraku, pa zatim čemerno posmatrao sve-tlosti Bun Sitija.

»Kod kuće sam«; vrzmalo mu se po glavi, »a zašto samuopšte došao kući?«

Setio se Pegi i pitao se šta bi El rekao kad bi znaoda su se sastali i igrali, i sve ono što su njihovi pogledi

127

govorili... Ne, on više ništa neće preduzimati, neće je zvati tele-fonom, više neće igrati s njom.

Legao je na krevet i zapaliolulu Posmatrao je crveni



Legao je na krevet i zapaliolulu. Posmatrao je crvenisjaj ,žari u luli, uvlačio dinrv i izbacivao ga, i pokušavao dc.isto tako uvuče u sebe i ovaj novi život kojim će moratida živi.

Setio se ponoći koje je proveo u Londonu. Nekoliko mesecibio je službeno u Londonu i iz noći u noć slušao uzbune. Otvoriobi prozore i posmatrao b|esak bombi, a s ulice dopirali bi mole-ćivi glasovi žena koje su dozivale:

— Taksi, taksi!2ar iz lule pade mu na čaršav; i on ga ugasi. Sam

sam u ovoj pustoši! Kako da ponovo nađe svoje mesto u ovomsvetu od koga se odrodio?

Buljio je u tamu. Zestina rata na vrhuncu držala ga je usvojim kandžama. To je bilo drukčije, a ne kao pred krajrata, kad se svako vraćao neoštećen posle bombardovanja Kila,kad su tvrđave sasvim retko obarane, kad je nemačka pro-tivavionska artilerija pucketala kao od bede, kad je nemački

Rajh bio na izdisaju. Onaj pravi rat, kad je Nemačka još vero-vala u pobedu, bio je nešto sasvim drugo.I tako je zaspao, a misli su nastavile da nižu svoju

galeriju slika iz prošlosti: C rni l a b u d zadrhtao je iznad Nan-ta, počeo je da pada. Beli padobrani raskokaše se iz C r n o gI a b u d a. Tada su poginuli Bejli, Stouh i King. Te noći, u njego-vom snu, ponovo je gorela tvrđava u kojoj je leteo Gadorski.

29

El Stifenson se opet našao u banci. Sada nije imao ručnebombe o pojasu, ni mašinku, ni nož da seče Ijudsko meso. Nijeimao ni pušku, ni fišeklije, niti ikakvo drugo oružje izuzev dvedržalje za pera koje su koso štrčale u mastionicama na njegovompisaćem stolu kao protivavionski topovi spremni za paljbu. Do-duše, mastilo u jednoj mastionici brlo je crveno, ali nije bilo

onako crveno kao krv.I imao je svoj paraf E.S., koji je b:o vrlo moćan. Taj paraf,hitro naškraban, davao je toliko željeni zajam, a ako nije stajaona aktu, ubijao je svaku nadu da će zajam biti odobren.

I imao je politirani pisaći sto, i kalendar, i telefone, 1dugmad električnih zyonaca na pločici za pozivanje šefova ode-Ijenja, i piramomu pepeljaru sa srebrnim postoljem. Tu je i kutijasa cigaretama, upaljač, naslonjača sa kožnim sedištem koja neškripi, i korpa za hartiju što guta molbe.

Pored njegovog stola stoji još jedna naslonjača. U njojće sedeti Ijudi koji će doći da traže zajam, i dobiti pomoćza kojom vapiju ako on stavi svoj paraf na njihovu molbu.

Sedeo je El i razmišljao:»Za ovo sam se borio, za ovo sam podnosio hladnoću.Za ovo sam u tamS i osamljen sanjao, za ovo sam trpeo gladi opasnosti. Za ovo sam nosio glavu u torbi, i bacao ručnebombe. Za ovo sam vrebao neprijatelja i puzao. Za ovo sumi stavili šarene vrpce na bluzu. Za ovo sam primao 'injekcijeprotiv svakakvih bolesti.

9 129

»A sada spokojno slušam jezike kako obrazlažu svojamišljenja, predviđanja i ideje, kako govore reči koje vređajumoj sluh. Ne mogu da nateram svoj mozak da primi bezna-č j d i l b i db š f lb k j d đ



čajne, naduvene i zlobne primedbe šefova na molbe koje dođuk meni. Ne mogu da se usretsredim na čuvanje dolara za oneodabrane, na zaštitu bogatstva koje su meni poverili da čuvam.Ove brojke, znaci i sume za mene su samo hijeroglifi i višene mogu da me privlače niti uzbuđuju kao nekada.

»J a pazim na svoje reči, i merim ih, i govorim hladno-ikrvno i pribrano, a hteo bih da urličem svoju optužbu protivbezosećajnosti koja ovde vlada.

»Moja sabraćo, vi koji ste mi bili drugovi, sada mi nistebraća. Vi ne spadate među Ijude kakve sam ja naučio da cenim.1

»Ponekad, u ovim prvim danima, ugledam čoveka koji mi je blizak, koji je bio vojnik, i svaka razlika između nas ne-staje. P onekad ugledam lice i čujem reči koje ću uvek razumeti.Kad takvi Ijudi budu došli k meni, ja ću im dati paraf na molbu,pa kud puklo da puklo.

»Ali one histerične bogatašice koje toliko cepte nad svojimblagom, one budaie koje misle da znaju kako treba da mi priđu,

oni koji prete da će se naljutiti, koji podnose svoje gramzivernolbe, one uplašene budale koje cvile i nemaju ni trunke ka-raktera u svojoj prljavoj duši, od njih okrećem glavu i mirneduše ih odbijam.

»A svud oko mene su oči koje motre na svaki moj pokret/svud oko mene su špijuni i došaptači koji još nisu odlučili ko-liko sam opasan, niti se usuđuju da izraze mržnju koju osećajuprema meni zbog mog položaja, i čekaju svoj čas.

»O, šalteri! O, pisaći stolovi i oni koji sede za njima!O, sveti hrame novca posvećen grešnim delima i nemilosrdnimmislima! O, hvalo što obasipaš Ijude koji te nimalo ne zaslu-žuju! O, hvalo koja nećeš dopasti meni, jer u svojoj nesebičnosti

prema bednima ispadam sebičan prema imućnima.»I jedna po jedna izmaknuće mi moje misli i dokrajčitiovo stanje. One će eksplodirati svojom razornom moći i oslo-bodiće me, i opet me pustiti da lutam nošen vetrom pesmeslobode«.

30

Fred Deri nije imao nijedno civilno odelo. Svoje stvarirazdao je kad je jednom došao na otsusfvo i divio se koliko

je santimetara porastao, i koliko mu se povećao obim grudi.

Sada je Fred bio mršaviji nego onda kad je otišao prekookeana na ra tiš te/a li ipak nije imao ni krpice koju bi navukaana sebe, izuzev jednog pulovera iz gumnazije, nekoliko majica,čarape i maramice, i nekoliko kravata koje je voleo. No nijemogao da hoda po ulicama Bun Sitija u kravati i sa mara-tnlcom oko bedara! Trebalo mu je nekakvo odelo.

Fred se seti Londona i ondašnjih krojača u radnjama kojesu bombe bezbroj puta ispreturale, a oni ih opet uspremali.Nekadašnji veliki izlozi bili su porazbijani, a na njihovo mestodošle su cigle sa svega jednim prozorčićem u sredini. Tada susve modernije krojačke radnje u Oksfordskoj i Bondskoj uliciuglavnom šile uniforme, a u njima su se mogle dobiti i vojničkekravate, jahaći bičevi i vrpce ordena. Fred se setio krojačakoje je poznavao, njihovog gospodskog poštovanja prema mu-šterijama, čaja koji su redovno kuvali u četiri sata posle podnekraj odeljenja gde su mušterije probale pantalone, i njihovogumornog glasa:

— Nažalost, odelo neće moći da bude spremljeno za probudo ponedeljka. Izvinite... malo smo skučeni sa radnom snagom.Recimo, da dođete u sledeći petak. Siguran sam da će vamuniforma biti gotova kada ponovo dođete u London.

Onda je pomislio na krojače u Bun Sitiju. Ovde ne poznajenijednog krojača, jer je kupovao samo gotova odela. Ali čuo

9*131

je da svi boga tiji Ijudi poručuju svoja odela uMermenovomkrojačkom salonu.

Osećao je nekakvu tremu i snebivao se da ode Mermenu.Tamo idu samo bogati. A li on bi mogao da se razmeće:

je sasvim zgo dna gotova ode la po trides et i! sedam dolara idevedeset centi.

— Ne budi budala — govorio je onaj glasić koji se buniou njemu. — Buđelar ti je već dosta splasnuo; a treba živeti do



Tamo idu samo bogati. A li on bi mogao da se razmeće:

— Slušajte, ovo odelo što imam na sebi, ovu uniformu,šili su mi krojači koji su pravili odela za komodore engleskogkraljevskog vazduhoplovstva!

No, to bi bilo glupo. Oni kod Mermena ne bi ni znali

šta je to komodor vazduho plovstva.Fred ipak ode Mermenu. 'J edan gizdelin ćosava lika, ko ji

je savijao kravate, priđe mu. Na reveru je nosio značku vete-rana i Ijubazno se osmehivao.

— Molim, poručniče. Čime možemo...— Hteo bih da poručim jedno civilno odelo — reče Fred.

— Mo lim. Imamo li vašu meru? J este li već poručivaliodela kod nas? — upitao je ćosa ! nasmejao se kao kakvonestašno devojče. — AAislim... pre rata?

— Nisam — odgovori Deri.

Zatim je posle dugog premišljanja iz otmeno ukoričeneknjige s uzorcima tkanina izabrao smeđi štof na kockice.

— To je divan materijal za odelo na dva reda! — uskliknućosa. ■— Kako bi bilo da uzmemo ova j fazon ... iz volite po gledati.

Kad je i to bilo gotovo, dođe krojač i uze Fredu meru.

— A sad, kako bi bilo da uzmete i jedno odelo na pruge?Možda neki laki letnji štof? Znate,ubrzo će nas tati vrućine.

— Ne, hvala — odbi Deri — Uzeću samo ovo.Nato se ćosa učtivo ohladi, kao da se led prevukao preko

njegovog bljutavo sladunjavog osmejka. Spomenuo je jedan maliček... izvesnu kaparu.

Deri nije mogao da mu da ček, jer je sav novac imao ugotovu, a ni to nije bila bogzna kakva suma. Hitro je sračunao

u sebi: za mesec dana dobiće sto dolara od države, a sledećegmeseca opet sto dolara;; i to je sve.

P latio je pedeset dolara kapare koje je ćosa zatražio idogovorio se za prvu probu.

Izišao je iz Mermenove otmene radnje. Činilo mu se da je bio suviše rasipan. U izlogu robne kuće Openha jmer-S tern video

132

prvoga. Ovde nikome nije stalo do toga što si ti bio najboljinišandžija u svojoj trupi. Bombaši nisu potrebni u civilu, i timoraš da štediš pare.

Deri je polako koračao. Pokušavao je da usretsredl misli nadevojke š to su prolaz ile ulicom. J edna lepotica u zelenom kaputu

zape mu za oko, aii misli mu nisu htele da se pozabave njome.Deri shvati da ga noge, i protiv njegove volje, vode put Bular-!dove drogerije.

Nije hteo da ide Bulardu, a ipak je išao. O tkako se vra tiou Bun Siti, izbegavao je da prođe onuda, pa se zato i izne-nadio kad je na Bulardovoj drogeriji ugledao novu firmu. Krupnimslovima od čitav metar visine, preko cele fasade, šepurila sesvetleća reklama: Midvejske drogerije.

Pre je tu jednos tavno pisalo Bulard.,. u ono vreme koje je Fredu izgleda lo tako dale ko, kad je Fred izba civao talog izvelikog električnog aparata za kuvanje crne kafe, iznosio smeće

u kantu u dvorištu, I u kutije u klozetima stavljao klozetsku

hartiju.Dakle, sad je i ovo pos tala jedna od Midvejskih dro-

gerija koje se prostiru u lancu od istočne do zapadne obale, sabočicama sa istim etiketama na policama.

Isprva je Fred iznenađeno blenuo, a onda mu postadesmešno što mu niko nije rekao za ovu promenu. Uostalom, onnikoga nije ni pitao za Bularda, nije se interesovao za njegovudrogeriju, niti je prošetao dovde kad je one noći čekao svoju Mari.

Ali sada je tu, i tu je nekadašnja Bulardova drogerija,samo što su izlozi bilipromenjeni i još jedan ulaz otvoren izSeste ulice. Izlozi su bili krcati jevtinim igračkama, džepnim

lampama, bočicama i gipsanim drangulijama.Fred uđe unutra. Sa tavanice su zuja li električni venti-

latori, a kod tezge sa sladoledom: i pićem bila je gužva. Savslobodan prostor zauzimale su tezge sa sitnom robom, a unaokolobili su napravljeni moderni separei sa sedištima od sjajne crve-ne kože.

133

On stade pored tezge gde su prodavane džepne knjigei poče da posmatra mušterije kako plaćaju račune na blagajni.Razgledao je oko sebe i ugledao jednog čoveka u naočarima

sa staklima debelim kao tanjirići od kineskog porcelana. Taj

Kad je izišao na ulicu, Freda zaboleše oči posle onogneonskog osvetljenja u Bulardovoj kance lariji. Ali prihvatio jeBulardovu ponudu, i sada je imao nameštenje. Nije to bilo na-meštenje kakvo je on hteo, ali ipak nije mogao da sedi skrštenihruku i troši ono malo gotovine koju je imao. Bio je svestan da



čovek, koji je malo oćelavio i malo se ugojio dok je Derisipao bombe na Nemačku, bio je Bulard.

Deset minuta docnije Deri i Bulard stajali su u malojkancelariji iza sjajno osvetljene prostorije gde su apotekari mar-

Ijivo mešali lekove prema receptima. Fred je slušao zveckanjestakla, zvonjavu telefona i hitre korake koji su dopirali iz apo-tekarske prostorije, a Bulard je zapalio cigaretu, zagledao seu Freda očima koje su bile deset puta uvećane pod debelimstaklima naočara, i uzdahnuo:

— Da, Fredi, ovako je od pre dvadeset meseci. Tadaste vi bili u Engleskoj. J a sam oduvek blo za samostalno poslo-vanje, i držao sam se dokle god sam mogao. Ali bilo je teškonabaviti robu. Većinom nisam mogao da dobijem ono što mi jetrebalo, jer su trustovi ugrabili svu robu u svoje ruke. I šta sammogao?... Stupio sam u ovaj trust, i moram priznati da subili prilično pošteni prema meni. Napravili smo dosta povoljan

ugovor, i tako sam ja sada poslovođa u svojoj nekadašnjojdrogeriji. Tako je to, Fredi moj, sve se menjal A i vi ste setoliko promenili da sam vas jedva poznao. Više niste ni nalik naonog švrću koji je nekada radio ovde!

Bulard kucnu svojim sjajnim noktom o avijatičarska krilana Fredovim prsima.

— Čestitam vam, Frede — reče. — Voleo bih' da sam i ja moga o da idem preko. Znate, u proš lom ratu proveo samšesnaest meseci u garnizonu u Arkansasu... Tako vam je to,Frede moj... Dakle, hoćete li stupiti na posao ovde kod mene?

— Radnja se dosta proš irila — primeti Fred, izbegavajućida odgovori na Bulardovo pitanje.

Bulard klimnu glavom.— Da, dos ta se proš irila, f možda će ovde biti dosadno

za vas koji ste leteli po svetu i ganjali Švabe...— I koga su ponekad Švabe ganjale — dopuni Deri 1

osmehnu se, ali gospodin Bulard mu ne uzvrati osmejak, jerovaj deo razgovora bio js čisto poslovan.

134

ruku i troši ono malo gotovine koju je imao. Bio je svestan daBun Sitiju nisu potrebni bombaši.

Dobio je nameštenje, a Bulard mu je rekao da mora da na-bavi odelo; tamno belo; sa dva para pantalona, jer bi sačuvajbože, mogao da slučajno pocepa jedan par, pa šta bi onda radioi

Fred je koračao J avorovom ulicom duboko utonuo u misliMasa ga je nosila sa sobom, na prelazima probijao se krozbočne struje svetine, i koračao je a da ni sam nije znao

tcuda ide.Ugledao je neki bife, ušao unutra i poručio pivo. Rase-

jano je pos matrao penu kako sahne u čaši. Razgovor sa Bu-lardom stalno mu se motao po glavi kao kakav dosadan refren.

Početna plata biće mu četrdeset dolara nedeljno, a to jevrlo dobra plata, rekao je Bulard. Imaće priliku da postane po-moćni poslovođa za deset-dvadeset godina. Ali svakako morada nabavi odelo, jedno sasvim obično odeio, samo tamne boje,naglasio je Bulard.

Imao jeda bude kontrolor... Četrdeset dolara nedaljno. Tobi bilo oko sto i sedamdeset dolara mesečno. Mo raće daradi pedeset sati nedeljno... ne, nego pedeset i četiri sata:

šest dana po devet sati dnevno.Biće kontrolor u Midvejskoj drogeriji, a za deset-dvadeset

godina može da dogura do pomoćnog poslovođe, pa ča!< i po-slovo đe! A z a sve to vreme neonska svetlost treperiće iznadizloga, a mušterije će ulaziti i izlaziti. On će morati da imdaje obaveštenja, da hvali robu, i da pazi da sve buda u redu.

— Imaćete odgo voran posao — rekao je B jlard. — Uvojsci ste imali prilike da vidite kako treba upravljati Ijudima!Samo nabavite odelo, obucite ga i dođite na posao.

— U Bun Sitiju traže kontrolore, a ne bombaše — zaključiFred u sebi.I tako će on, bombaš iz 395-e bombarderske grupe, preći

u civilne odrede da nadgleda rad u Midvejskoj drogeriji!P ivo se smlačilo a pena sasvim usahnula i ležala kao

sapunica na tečnosti u čaši. Fred ostavi pivo, plati i ode.

135

P rošetao je još jedan blok, a onda ga noge poneše na tragput Mermenovog krojačkog salona, gde je bio ostavio onu kaparuod pedeset dolara za odelo.

Moraće da radi, da služi u Midvejskoj drogeriji više odnedelju dana da bi zaradio drugih pedeset dolara i nema



nedelju dana da bi zaradio drugih pedeset dolara, i nemasmisla da ih ovako rasipnički proćerda.

— Izvinite — rekao je Deri onom rumenom ćosi, kojiodmah razvuče usta u poslovan osmeh. — 2ao mi je ako sam vam

napravio suvišan posao, ali, ukoliko nemate ništa protiv, pre-

domislio sam se i ne želim da uzmem ono odelo.Čosa se hladno pokloni, pogleda ga i ode da pita šefa.

I šef dođe sa ćosom. O bojica su izigravali ulogu uvređenih

veličina kojima ovaj prostak samo dosađuje svojim zanovetanjem,ali vratili su mu njegovih pedeset dolara.

Oni nisu mnogo govorili, a ipak su svojim držanjem bogatopopunili to ćutanje. Kad mu vratiše novac, Deri se ponovoizvini i zahvali im.

— Ništa ne smeta — procediše obojica, a svojim drža-njem i glasom govorili su:

»Više ne dolazi Mermenu, nego idi onamo gde ti jemesto!«

Deri ode. U tom kiselom raspoloženju znao je kuda trebada ide. Otišao je u jednu radnju gotovih odela. Neki prijatančičica prodao mu je jedno jevtino, zgodno, plavo odelo na dvareda za dvadeset i sedam dolara i devedeset i pet centi, 1

jedno smeđe odelo na jedan red za trides et i dva dolara.Fred je probao i jedno i drugo odelo, a krojač iz te

radnje zabeležio je prepravke koje treba izvršiti na pantalonamoi kaputima. Onda Fred ponovo obuče uniformu. Oni mu rekošeda odela može uzeti u petak posle podne.

31

J edne subote posle podne Homer Vermels leškario je ncsširokoj klupi za Ijuljanje na prednjoj verandi svoja kuće. Drveneletve te klupe bile su glatke, jastuk na sedištu nov, a i ponekiod jastučića koji su stavljani iza leđa bio je nov. J edan ,odtih jastučića, jedan stari, koji je tetka E ma napravilc^ i ukrasilarumenimi i zelenim svilenim vezom, metnuo je pod butine.

Homer je oduvek nekako naročito voleo baš to jastuče.Sećao se kako je, kad je bio dečak i kad bi ga posle večeresavladao umor, legao na ćilim na podu i stavljao to jastuče podglavu. Mama bi ga opominjala:

— Homere, idi u krevet. Homere, dušo, nemoj da zaspišna podu, jer niko neće moći da te probudi.

Ali on bi ipak okrenuo glavu od nje, pravio se da jebudan, i spremao se da zaspi.

O vo jastuče izneli su na verandu, je r mu je jastučnica bilosva otrcana. U dnevnoj sobi bilo je novih jastučića koje jenjegova majka pravila da nečim zapos li svoje misli dok <jeon ležao u dalekim bolnicama. Napravila je jedan od raznobojnihkocki, a na svaku kocku izvezla šarene ruže. Htela je da muga pošalje u bolnicu, ali on joj je pisao da ga ne šalje. Nokad se vratio kući, svidele su mu se boje na tom jastučiću čim ilr

je ugledao.

Homer se lenjo Ijuljao. Glava mu više nije bila mamurna.Ručao je čorbu od paradajza, pečenu piletinu i salatu od kupusa,a sve zasladio kolačima. On je naročito tražio da mu naprave

137

čorbu od paradajza i salatu od kupusa da razbije mamurluk.— Sinko, — rekla je tetka Sejd za vreme ručka — ti sž

napo la mrtav od mamurluka, a imaš itekako dobar ap etit!A gospođa Vermels se nakašljala i zavrtela glavom na

sirotu tetku Sejd koja u svom veku uopšte nije okusila piće

On je mnogo voleo da se vozi biciklom, da juri kaostrela dok mu vetar šiba oko ušiju...

Neki dečaci pojaviše se na praznom gradilištu pored kućeEnglovih. Tu je nekada stajala kuća, a sada je mesto služilok i lišt d č i i d t T bili t i b b l



sirotu tetku Sejd, koja u svom veku uopšte nije okusila piće. Tetka Sejd je bila suviše namćoras ta i devičanska da bi jojiko ponudio da pije. Ali Homer se nije naljutio na njenu jetkuprimedbu. Samo je razvukao usne u onaj svoj grčeviti osmejak kojimu je otkrivao sve zube i svaki put zatvarao jedno oko, i

odgovorio tetki da mu piće stvara apetit i da će opet piti.Ona je samo šmrknula s negodovanjem, a nekoliko minuti

docnije ponovo je šmrknula kad mu je ruka jače zadrhtala i onprosuo jelo po podmetaču ispod svoga tanjira.

— Šta sam ti ja rekla ! — ob radova se tetka S ejd. —Vidiš !i da ti piće ne prija! Svi lekari kažu da je alkohol štetanza organizam, a oni valjda znaju šta govore.

— Sejd, molim te — reče majka tiho, a Luela se nakašlja.O tac nije bio za stolom, jer on nikada nije ručavao kod

kuće, nego bi na brzinu prezalogajio u kakvoj kafani i dolazio

tek uveče.— Uf, ti ništa ne znaš — odbrusi joj Homer, pa zatim po-

malo pakosno dodade: — Slušaj, tetko Sejd, jesi li ti ikada imalarandevu s nekim dasom?

Onda je prasnuo u smeh, što nije bilo nimalo lepo odnjega, ali ona je samo napola razumela šta joj je rekao.

Tetka Sejd se uvređeno vra tila u biblioteku gde je izda-vala dečje knjige, a Homer je seo na klupu za Ijuljanje i

Ijuljao se.Popušio je nekoliko cigareta I gledao na ulicu. Video je

nekoliko dečaka na biciklima i setio se kako je i sam išaosvojim starmi biciklom na izlete izvan grada, među brežuljke i

sunčane doline pune poljskog cveća. Uzeo bi svoj stari smeđiranac na leđa, na glavu bi natukao svoj klopavi šešir, i sa

drugovima od lazio u daleke vožnje. A jedanput mu se dogodilai nezgoda koja je, srećom, dobro prošla. Vozio je suviše blizu jednog kamiona koji je iznenada zaokrenuo, i on je u poslednjemtrenutku otskočio sa bicikla. Kamion mu je samo prignječio šinuna prednjem točku. J oš i sada se sećao koliko ga je s tajald

opravka toga točka.

138

kao igralište dečacima izsusedstva. Tu su bili tragovi bezbo l-skih meta, a u trav i su se mogli naći klikeri i davno zabo-ravljene, zarđale igračke.

Dečaci su se spremali da igraju bezbol i prepirali su seoko sastava timova. Bilo je tu dečaka svih uzrasta, od pet pa

sve do petnaes t godina. M ališani koje su stariji dečaci pre-zrivo odbili da prime u timove tražili su utehe u rvanju i ga-

njanju po poljani. Za njima su trčali psi, veselo lajali, valjalise po travi i njušili noge svojih mladih gospodara.

Iz komšiluka dopirali su glasovi komš ija koji su se do-vikivali iz svojih zasejanih bašta. Crvendaći su sletali sa drveća,pa ponovo odletali na grane.

A Homer je sve to posma trao, i slušao, i pušio na svojojklupi za Ijuljanje. Čuo je jednolično zveckanje la.naca na kojima je klupa visila, taj tako prijatan domaći zvuk pocinkanih lanacakoji se kreću u kukama na tavanici.

O vo Ijuljanje potsećalo ga je na Ijuljanje na brodu. Za-

tvorio je oči i u mislima gledao one uske postelje u kojimasu Ijudi spavali na moru. Setio se vitla, topova i mrmljanja hi-droaviona po nebu. Pokušao je da dočara njihov zvuk, aliga je ometalo struganje lanaca o kuke na tavanici.

A onda jedna lopta polete preko ulice i dokotrlja se dobetonskih stepenica njegove verande. J edan dečak, sav zadi-han od igre, dotrča da je uzme. Pogledao je u Homera i videovrpce na njegovim grudima.

— O, gospodine, — uzviknuo je — vi mora da ste biliu strašnim bitkama!

Homer se osmehnu i nešto reče.Dečak priđe bliže i pope se uz stepenice. Os tali dođo-

še za njim. Došli su i svi njihovi kučići. Prekinuli su igru darazgovaraju s njim.

P itali su Homera da li je bio u Francuskoj, u Afric i, naSolomonskim Ostrvima. Ispitiva'i su ga o Filipinima, o Perl Har-buru i podmornicama. On nije mogao da im kaže mnogo, alise upinjao da im priča.

139

Nekada davno sanjao je o ovakvim trenucima, kad se-bude vratio kući, kao junak. Zeleo je da održi govor 0 gimna-iziji. Gospođica Emerson, Vilmina učiteljica, rekla bi:

— Srećna sam što u našoj učionici mogu da pozdravim

G ovorio je o J unkersima, ponovo se preneo na palubu,I ponovo stao za mitraljez i sipao svoje smrfonosne mefke oddvadeset milimetara.

Oborili smo svega nekoliko — rekao je sa žaljenjem.



jednog od onih junaka koji su branili svoju otadžbinu na dale -kim puč inama.. Dajem reč Homeru Vermelsu!

On bi govorio i' govorio (tako je zamišljao) i gledao kakoim se oči šire od divljenja. Ispričao bi neke šaljive događaje,

ali onakve kakve i devojke mogu da čuju. Video bi kako oneuzvikuju, i šapuću, a njegova Vilma, s njegovom mornaričkomznačkom na grudima, ponosno bi ga gledala svojim krupnim

zelenim očima.

On im ne bi govorio da je u službi bio strog. Ne bi invrekao ono što nije za ženske uši, jer ni za živu glavu ne bihteo da uplaši svoju Vilmu, nego bi im pričao o onakvom rati>0 kakvom one smeju da čuju, a pritom ne bi nimalo umanjia

svoj udeo u njemu.

Sanjario je svoj naivni, dečački san...

M ož da bi go vorio i deci u nedeljnoj školi i izvidnicima.

1 odveo bi Vilmu na igranku u Crvenom krstu ili u fiskulturno jsali u gimnaziji.

A dok bi ona polag ala maturu, čekao bi je. Nekako bi1 još bio u uniformi, još bi nosio mornaričku plavu odoru. Po-nosno bi je čekao dok ne iziđe sa maturantskom svedodžbom

u ruci, i sa poljupcem za njega. Tada bi je pritisnuo na grudii osećao njenu ustreptalu blizinu, jer tada... tada bi sigurno

bila dovoljno odrasla da bi mogli da se vere.

Te male snove san jao je, i s vremena na vreme ubla -

žavao njima oštricu čežnje koja svakog čoveka može da tištikad se nalazi deset hiljada kilometara daleko od kuće. On se još nije bio odre kao tih snova, jedno stavno mu nisu pali . nat

pamet u poslednje vreme. A evo sada priča ovim dečacimcf o ratu:

— Bili smo pred samim Oranom — pričao je. — U L i-verpulu nismo dopunili tankove gorivom. S tari je rekao : »Umaćiće nam konvoj ako budemo uzimali gorivo«. A svi rekosmo:

»Hajdemo«.

140

— J unkers je teško pogo diti.

Ali ipak, ma koliko on tukao iz mifraljeza i topova, mak»liko živo prikazivao zapenušene bregove olujnog mora, mašta govorio... video je kako njegovi slušaoci, jedan po jedan,odlaze.

Njemu nije bilo jasno zašto ga napuštaju. Kad je onbio dečak, bez daha bi slušao nekog vojnika kad bi pričaoo ratovima, ili mornara ko ji bi mu govorio o svojim ranama.O n bi bio presrećan da mu se pružila ova kva prilika ... A ovidečaci?...

Ali sa svih strana čuo je samo došapfa/anje i mrmljanje:— Hajde, Buco, idemo.— Hajdemo, Raje.

— Hajde, treba da završimo utakmicu.

Onda odoše i Idečaci i psi. Prešli su preko ulice i ponovose rasturili po onom praznom gradilištu. A kada su pomislili

da su dovoljno daleko i da on ne može da ih čuje, bučnosu zadžakali. Do njega su jasno dopirale reči koje su pred njimzadržali u sebi jer su svi bili dobro vaspitani, iako to vaspi-tanje još nije steklo finoću iskustva zrelijih godina.

— Slušajte, — viknuo je jedan i tiho se nasmejao — jani reči nisam razumeo od svega što je o.iaj pričao!

— Pa i ja sam samo...

— Sve je nešto mleo kao da govori kineski!— Izgleda da je ranjen u usta.

— Nije, ranjen je u nogu. J a sam ga video kako hoda.— Moja sestra kaže da je on boga lj u ruku.

— A gospođa Džekobson je pričala mojoj tetki da on

prospe jelo po stolnjaku kad god jede.Homer je čuo sve to. Čuo je kako su opisali sve pro-kletstvo koje mu je upropastilo život. Oni nisu želeli da on točuje, jer su kod kuće bili vasp itani da budu učtivi. A li on jeipak čuo, i omrzao je tu brbljivu dečurliju.

Omrzao je te dečake, premda oni nisu hteli da ga uvrede^O mrzao je ovu ulicu i nmris proleća. O mrzao je dane ka d

141

žablji Horovi pevaju po barama, dane kad je užina najslađa

na izletu u prirodi, na nekom sunčanom prisoju.Nekada je i cn, u proleća koja su tako nedavno minula,

bio okretan kao kakav mačak i umeo ja da se pentra po



bio okretan kao kakav mačak i umeo ja da se pentra podrveću i da juri p? poljani za loptom. Nekada su i njegovei

noge bile hitre kao u zeca.I on je terao bicikl, trčao, skakao i! bežao kad se igrao

šuge sa drugovima. I ti njegovi drugovi u igri bili su hitri i

okretni, ali Homer je trčao najbolje od svih i uvek je odnosiopobedu kad bi se takmičili u trčanju.

Bio je brz kao strela, umeo je da pušta zmaja najvišeod svih, i pentrao se na najviše grane. Bio je nestašan kao

leptir. Bio je ... Bio je... I bio bi sve to opet, raz mišljao jerazjareno u sebi, samo kad bi mogao da se oslobodi ove

paukove mreže koja mu je sputala pola tela.Doktori su konstatovali paraiizu i grčeve, i smatrali su

da je time rečeno sve. A nisu znali da je on mogao da trcibrže od najhitrijeg dečaka kad bi igrali žmure ili kakvu dru-

gu igru...Klupa za Ijuijanje njihala se u leno popodns, a Homerova

ruka toliko je drhtala da je potrošio mnogo šibica i gotovozapalio sedište dok je palio cigaretu za cigaretom. Dečaci na

praznom gradiiištu bučno su igrali bezbol.Homer je Ijutito pušio i čekao da dođe Vilma, da nađe

utehe u njoj. Gledao je u njenu verandj i vrata kroz koja ćeona izići, ali Vilma se ne poja/i, i Homer omrznu i nju. Ovonovo razočarenje još jače raspiri mržnju prema onim dečacima

na igralištu, i svojim plamenom obuhva ti i Luelu, koja doska-

kuta sa sladoledom što je kupila za njega. _ Ne treba mi sladoled — izva li besno i udari je p<S

ruci da je kornet odleteo preko ograde verande.Luela zgranuto uzviknu i uvređeno ode. Ona je htela da

ga obraduje , a on joj tako vraća ! Baš nema smisla što je takav!Homer se pokaja, ali Luela je već bila otišla.U mislima je setno tetošio prošlost kad je trčao neumorno

kao mladi vuk.

32

Fred Deri nije bio stvoren za trgovca. Oprezan, nervozani doteran šetkao je kroz bučnu gomilu mušterija i svim silamaupinjao se da održi dostojanstven osmeh na licu.

Fred je radio od des et do dva, i pet sati posle toga,svakog dana, izuzev kada je imao slobodan dan. Radio je nasmenu sa jednim visokim pomoćnim poslovođom koji je nad

njim strogo ispoljavao svoju moć pretpostavljenog starešine. Go-spodin Lus, tako se zvao taj pomoćni poslovođa, nije bio u ratu,

ali ie uživao da pokaže svoju vlast nad jednim bivšim oficirom.

Tri dana šetkao je Fred od tri sa ta posle podne do osamsatl uveče, a tri dana od sedam uveče do ponoći. Nadgledao

je rad blagajnic a, opominjao šegrte da brišu mramorne pločetezgi i stolova, i poravnavao kutije sa bonbonama kad bi ih

neka mušterija pomerila. Ukoliko bi se neka kelnerica zapri-čala, zlokobno bi stao iza nje i! opomenuo je, i naterao je daćuti. Bulard je rekao da tako mora da rad i, da održava naj-strožu disciplinu.

Fred Deri se saginjao r učtivo dizao novčiće kad bi ih

neko ispustio, i pazio da stolari koji su postavljali nova postoljaza robu ne smetaju mušterijama, a ni mušterije stolarima. O tva-rao je vrata da propusti žene natovarene paketima kad bi onočarobno električno oko prestalo da ih automatski otvara, i po-zvao bi električara da po pravi to električno oko. M otrio je nanovu devojku koja je prodavala duvan i učtivo prilazio da umi,ri uvređeno samoljublje neke mušterije koju ona nije razumela.

143

Kad bi neka guskica uplašeno dotrčala sa receptom u ruci,odveo bi je do gospodina Degeta u odeljenje gde su spravljani

lekovi i upozorio ga da odmah usluži ovu damu, jer js slučaj

veoma hitan!

U samiJ radnju pacovi nisu dolazili, jer kako bi jedaripacov mogao da živi u Midvejskoj drogeriji sa njenim bleštavimosvetljenjem, higijenskim pločicama, kožnim sedištima i separeima;mirisom lekarija, zveckanjem i zvonjavom kasa, i gužvom mušte-rija koje su^se od podne do dva sata borile da uhvate neko



M otrio je na sve, i svuda je zabadao s voj nos. Usluživao

je mušterije kad bi prodavci bili suviše zauzeti, ali on nije bioprodavac. On je bio neko odvratno niže božanstvo koje se ne-čujno kretalo po radnji i koje su svi' nameštenici mrzeli.

A p lata mu je bila trides et f sedam dolara i pedesetcenti nedeljno. Direkcija je rekla da je to najviša početna plataza takav posao, i Bulard je morao da prekrši obećanje koje

mu je bio dao. Doduše, Bulard mu je obećao da će dobitilčetrdeset dolara nedeljno docnije, posle tri meseca, jer takav je red kod Midvejskih drogerija. A u kancelariji Fred je gledaokako se ispunjavaju formulari izveštaja u četiri primerka: jedanza generalnu direkciju, jedan za oblasnu direkciju, jedan za sre-

sku direkciju i jedan za njihovu arhivu. Takav je red kod M idve j-skih drogerija, i čovek mora da nauči taj red ako misli da budekoristan član trgovačkog aparata Midvejskih drogerija.

Službenici u apotekarskom odeljenju dobijali su platu svake

subote,a službenici u ostalim odeljenjima dobijah su platu sva-kog ponedeljka da je preko nedelje ne bi profućkali. To je bildveoma mudro rešenje, pa je apotekarsko osoblje s visine gledalona osoblje iz ostalih odeljenja, koje ih je, za uzvrat, svesrdno

mrzelo. .U magacinu iza radnje bili su uredni kartoni magacinskog

poslovanja, police krcate robom', i lift kojim je roba dovoženaiz podruma. U podrumu su bili i pacovi koji su noću izla ili jz

svojih rupa i cvrkutali kao ptice u smeđem krznu. J edne noći Fred se dogovori sa crnačkim momkom koji

je radio u skladištu da se malko poza bave pacovima; Fredi crnački momak nabavili su flobere pa su sledeće noci dugo

ostali u podrumu i ubijali pacove. A li druge noći jedan metakudari u neku cev, odbi se i razbi bočicu neke retke i skupoceneaootekarske tečnosti. Nato Bulard zabrani dalji lov puškama

j reče im da upotrebe otrov. A li taka v lov nije bio zamml|iv.Pacovi bi pojeli otrov, i odlazili u svoje rupe da'crknu u samoci.Zato Fred i crnački momak prestadoše da upotrebljavaju otrov,

pa su novi pacovi dolazili da cvrkucu i izviruju iz rupa.

14 4

rija koje su se od podne do dva sata borile da uhvate nekoprazno sedište! Njihovo carstvo bilo je u podrumu, a Fredovocarstvo, po kome je on budno krstario i uhodio, u prizemljuj

Fred je^ nosio svoje uredno plavo ode lo, svoje jevtinoplavo odela, i kravatu u tonu. Za promenu obukao bi ponekađ°no drugo, smeđe odelo koje je kupio.

Kad ga je prvi put video u tom smeđem odelu, Bulordse namrstio. Smeđe odelo ne odgovara pravilima Midvejsklhdrogerija, koje izričito zahtevaju plavo ili crno.

J ednog dana došao je inspektor iz oblasne direkc ije dazaviruje po radnji i1klima glavom, i da poverljivo šapuće svojemišljenje o ovorvie i onome. Fred je tog dana slučajno obukao

ono smeđe odelo. Oblasni inspektor prigovorio je zbog boie>Fredovog odela.

Slušajte, prijatelju, — rekao mu je Fred — kako .blda mi Midvejske drogerije kupe novo odelo po svom ukusu?

— Kako se usuđujete... — uzviknuo je oblasni inspektori zajapurio se kao paprika.

. . A l' Bulard se nasmejao i odveo inspektora. Docni-!|e je opomenuo Freda da tako ne sme da go vori s oblasn iminspektorom.

Ponekad bi Fred video nekog od svojih školskih drugova,a!i bi se redovno otšunjao da se ne sretne s njima oči u očl.«

se sticJ e° °vo g ponižava jućeg posla, a to svakodnevnopomžavanje samoga sebe poče da se odražava na njemu/Omrsaveo je i želudac stade da mu zadaje muke.

■ ^|e9°v želudac bio je zdrav i gnjavio ga je ovako u vojscl jedino kad su borbe bile isuviše česte isuviše naporne, kad

|e bilo isuviše operacija u isuviše malo dana. Tada bi on odla-ziO ( u oporavilište na odmor. U Bun S itiju nije bilo oporavilištokuoa bi covek mogao da ode pa da se samo izležava, šetai |ede, da se karta, peca ribu, pliva i leškari, da igra nogomet

oco ga je volja. Ovde nije bilo oporavilišta da čovek povratipremorene živce u Midvejskoj drogeriji.

10145

Fred se još ranije otse lio iz hote la D a n i j e I B u n u mno-go jevtiniji fotel S e n e k a, gde je plaćao trinaest dolara nedeljnoza sobu sa zasebnim kupatilom. Nekako nije voleo da ima zajed-ničko kupatilo, a to ga je pomalo i čudilo, jer je u vojsci deliok til t ti d ih fi i A li d h t l S k

A li čim bi se našao nad ciljem, straha bi nestalo, i on bi ni-1 slPao bombe što je bolje umeo.

Ah ova svakodnevna patetična zamorna igra, kupovanjaprodavania ovo osmehivanje kada mu uopšte niie bilo do



kupatilo sa stotinu drugih o ficira. A li ovde, u hotelu S e n e k a,bilo je to nekako drukčije. Zato je radije plaćao nešto višeza sobu s kupatilom.

Od male plate koju je dobijao nije mu ostajalo bogzna

koliko da bi mogao da častidevojke. Tri večeri u nedeljiizlazio je, svaki put sa drugom devojkom. Sa Sirli se posvađao,a Fej i Lina mnogo su ga volele. Tražile su ga preko telefona

u hotelu S e n e k a, i o stavile svoju adresu i broj telefona, aliDeri im se nije javio.

U slobodne večeri, kada nije radio, mnogo je šetao. Posleonog vrćenja u krugu po Midvejskoj drogeriji kao u kakvomkavezu, voleo je da šeta slobod.no i da gleda svetlosti u noći.Voleo je zvuk autobusa, i miris cveća koji se opojno širio izdvorišta u stanbenim četvrtima, i čeznuo je da ima psa.

U S e n e k i nije mogao da drž i psa, ali tri dana je imaovelikog sivog mačka. Mačak je dolutao uz zarđale gvozdene

stepenice koje su služile kao pomoćni izlaz za slučaj požarai išle uz zid svetlarnika, pored Fredovog prozora. M ačak jedošao, ko zna zašto je došao, i mijaukao pod prozorom Fre-dove sobe. On je otvorio prozor i domamio ga u sobu. Zatim

je. otišao u mlekaru i kupio mleka. U jednu kutiju metnuo jedosta hartije, pa kutiju stavio u kupatilo, da bi mačak imaaklozet.

Cele noći ležao je mačak, kome je on nadenuo ime Tom;na njegovom krevetu i preo. Ali tri dana docnije Tom ode niziste gvozdene stepenice po kojima je i došao, i više se ne vrati.

»Tom nije mogao da podnese S e n e k u«, zaključ io je Fred, J bilo mu je žao jer je ope t ostao sam.

"F red se paž ljivo šunjao po Midve jskoj drogeriji, od tezgedo tezge, u beskrajnom krugu, jer u Bun Sitiju nisu biii potrebnibombaši.

Dok je bio u Engleskoj, ponekad bi ga uhvatio strah preduzletanje, i tada je morao da prisiljava sebe da uđe u aviorr.

146

prodavania, ovo osmehivanje kada mu uopšte niie bilo doosme,ka, ovo ugađanje mušterijama kojima nije hteoda uga-

' ub,lal° ga |e I sve više mu išlo na živce.

Doa in u ? ? T 16 d a ,gubi dah ' zavide° ie Gadorskomšto jepoginuo. Kakvu ,ma konst od toga što je ostao živ, da tavoriu Midvejskoj drogeriji?

10*

Ne, nisu to tačne reči. Nlje bio baš sasvim siguran, aličinilo mu se da nisu. Pokušao je ponovo.

O s n a ž na , j a s n a v e č e r n j a z v e z do . . .D a t e s p u s t i m n a g r o b k o j i v o l i m .

Nisu ni to Nije mogao da se seti tačnih reči jer ih nikada



33

Na travnjaku Elove kuće opojno su mirisali beli 1 Ijubičasti

arozdo vi jorgovaria koje je El sadio iz g o d i n e u godmu.— Zar opet sadiš jorgovane? — zad irkivala bi ga g.

— Da, opet — odgo vorio bi El zaljubljeno.Sa rukama prljavim od zemljei lulom u zubima P °s™atra °

bi baštovana kako ih sadi i pazio da budu dobro posađe .

El je obožavao jorgovane, jer su ga potseca i na a ina baike i čudesno lepe priče.

»M ožda su mi Vitmanovi^ stihovi ulili tu I|ubav prema -govanima«, razmišljao je El kopkajud po sećamu iz m.nul.h god.na.

Ali nije mogao da se seti tih stihova.

I tako je jedne večeri ležao na nekom tvrdom brezuhku

u Italiji i slušao granate koje su razdirale b l a t o oko n|ega. .oie kal.av i mokar, a noge su mu trnule od hladne Ipgave sluzi

koja mu je prodirala u cipele. Razmišljao je o V lf'J ianu' lorg °va-nima Tsvemu onome što je pomisao na jorgovane budila u n,emu.

I opet je prebirao po sećanju tražeci stihove o |orgovamma.

P o j , o p e v a č u u m o č v a r i . . .

l Volt Vitman (1819-1892), jedan od najvećih pesnikaSAD koji je ovekovečio tragičnu smrt Abrahama L m k o na, pret-s e d n i k a SAD, u svojoj pesmi »Kad su jorgovam posledn,. put

pred mojim vratima cvali«.

143

Nisu ni to. Nije mogao da se seti tačnih reči, jer ih nikadanije ni naučio napamet. Ali njihova suština prija tno je bruja la n

u njemu, i bilo mu je nekako top lije u nogama. Zaturio je kaciguna čelo i osmehnuo se.

Pred oči mu iskrsnu slika njegove kuće: sunce tek zašlo zaumivenu kosu brežuljka na zapadu; početak je maja; grozdovi jorgovana otežali od plahog prolećnog pljuska, opojno mirišu...

J orgovani najjače mirišu posle kiše. O pijaju čula svojimmiomirisom, i u čoveku bude Ijubav prema celom svetu. S timnežnim dahom jorgovana u nozdrvama čovek mora da voličitav svet.

J e d n a s r a m e ž l j i v a , s k r i v e n a pt i č i ca . . .

Vitmanovi stihovi ponovo mu zabrujaše mislima kad je smrtčudnom slučajnošću opet posegnula da uzme život jednog drugogpretsednika Sjedinjenih Država, neposredno pred pobedonosni

svršetak rata1). Smrt se i ovog pu ta umešala da iskrvavljenuzemlju baci u noć žalosti. Crnci su opet plakali u Vašingtonu.

Na ricali su Vitmanovim stihovima: » M rtav je, nema ga... nemamoje Ijubavi...« Ljudi su opet načinili božanstvo od čoveka kogasu najviše mrzeli. Vojnici na dalekim bojištima jecali su, a Sti-fenson i>hjemu slični upitno se zagledaše u zvezde i ne nađošeodgovor... našli su samo prazninu.

Sada se El opet vratio u zelenilo »Trešnjevog brežuljka«.Setio se svog oca i posete grablju boraca palih u Secesioni-stičkom ratu. Koračao je s ocem između nemog mnoštva drugih

hodočasnika, a pred očima mu je promicala sveta slika tihratnika: sa zastavom na čelu, sa pištavim frulama od kakaovogdrveta, i silnim bubnjevima koji su gromko pričali o ratu u

Tenesiju. Borci sa starinskim zaliscima, opaljeni od sunca, marširali

*) Smrt pretsednika SAD Franklina Ruzvelta 12. IV. 1945.

149

su kroz Ijubičastu maglu rascvalih jorgovana u spomen na dankad je bradati Vitman tužno došao da svoj cvet blago položi

na Linkolnov1) kovčeg. To je bila nežna proš lost cekakupnih S jedinjenih Država,

I sa J uga i sa Severa dolazile su žene da plaču i' polože vencecveća na grobove onih koji su ležali na tihim bojištima

— M rtva! — promrmlja ona i prcbudi se još malo. — J asam mnogo puta sanjala da si t i mrtav.

/ Onda ponovo spokojno zaspa, zahvalna i srećna što susnovi samo varka, a oni su opet zajedno u svojoj kući.

El je ležao i osluškivao pesmu sunčevog rođaja.



cveća na grobove onih koji su ležali na tihim bojištima.O , to je bio ponosan ra tl I Sever i J ug naučio je da

ceni ponos u trenutnom neprijatelju.Ali nije bilo nimalo viteštva u zaraženim pokrajinama gde

su deca usred svojih srušenih domova kovala planove kako će jednog dana dož iveti da osvete svoje pale očeve. Tu je đika larazmetljiva mržnja. Tu se šepurio kukasti krst, a žene su saproz ora lile ključalu vodu na glave vojnika. Tu su bila tamnaskladišta u kojima su nekada Gestapovci krvavo orgijali i na-

slađivali se mukama svojih žrtava. To je bio košmar koji se ne zabora vlja do smrti.A jorgovani su bili znamenje jednog plemenitog rata, i

zato ih je Ehvoleo.

P orodica S tifenson radosno se vra tila u svoju kuću među

bokorima jorgovana. Tu je zvonki pev petlova od jekivao u>praskozorje i širio se preko polja, od majura do majura kako jeprethodnica novog dana nadirala sa istoka. Tu su bili srećni kaoputnici kad se iz »dalekih krajeva na jzad vrate svom domaćemognjištu.

El se probudi i polubudan vide M ili nepomičnu pored sebe.Koprena ona diza la mu se s očijui pogled mu obuhvati sobuu neredu, sa kuferima po podu. San koji je usnio još mu sevrzmao po glavi, ali čuo je pevanje petlova. El se promeškolji,okrenu i privuče toplo telo ženino uza se.

Ona uzdahnu, probudi se i sanjivo ga poljubi u rame.— Sanjao sam nešto strašno — reče joj El. — Sanjao

sam da si ti mrfval

l) Abraham L inkoln (12, VI . 1809—14. IV. 1855), pretsednikS A D, ko ji je poveo rat severnih drža va SAD protiv južnih državaSAD (Secesionistički rat) za oslobođenje Crnaca od ropstva, apred svršetak rata ubio ga je glumac Džon But.

150

Kod kuće su, i bokori rosnih jorgova.na opet će se rascve-tati na njegovom travnjaku početkom maja! Zaboravio je navojničke cokule koje su ga žuljile, na teške godhe rata, i narugobu onog života koji ga je dočekao u banci. Behari jorgovana

opet će cvetati u radosna jutra ispunjena pesmom petlova.Polubudan, El se s Ijubavlju seti svojih drugova koji su

pali na bojnom polju. Video ih je kako u pešadiskoj uniformiprolaze između rascvetanih grmova jorgovana, a pred njima,

vodič, polako korača Volt Vitman sa stručkom jorgovana uruci. Na verandi, pored jednog ratnog invalida, sedi AbrahamLinkoln i čeka ih.

Petlovi su pevali, praskozorje je prelazilo u zoru, a Elponovo zaspa sa rukom na baršunasfoj puti Ijubijene žene.

— Biće mi milo da ručam s vama, — reče ona smesta.Izišli su iz drogerije i krenuii po suncu niz Sestu ulicu.

Prošli su Orahovu ulicu, Kupinovu ulicu, i išli sve dalje i dalje,i bilo im je sasvim svejedno kuda idu.

— Čudnovato je ovo — primeti on. Sada ste vi u uniformi,j i il d l



34

Fred se šetkao po drogeriji. Kod tezge sa parfimerijomugledao je jednu devojku u sivoplavoj uniformi Crvenog krstakako razgleda robu. 2ene i devojke iz Crvenog krsta često sudolazile ovamo da pazare za svoju organizaciju, i Fred priđeda se nađe pri ruci dobroj mušteriji.

— J este li već posluženi? — upita učtivo.Devojka podiže glavu i veselo se nasmeja. On tek tada

vide njenu sjajnu kovrdžavu kosu i lik ispod kape. Bila je

io Pegi.Fred se zajapuri i zbunjeno promrmlja nešto. Odjednomi

se zastiđe kao đačić u školi kada čeka neku devojčicu.— Zdravo! — promuca Fred.— Zdravo! Kako ste? — odgovori Pegi.— Vaš tata ponekad svrati ovamo.— Znam, rekao mi je da vas je video.— Ponekad i ja svratimk njemu u banku, ali on je obično

veoma zauzet..,Fred promuca nešto o parfemu, i reče da će pozvati pro-

davačicu da je posluži. A onda pre nego što je prodavačica s tigla,pogled mu pade n.a veliki časovnik koji je visio na zidu.

— J edan i pedeset i pet — izvali on i protiv svoje voije.1Nekako mu je to samo od sebe izleteio. Zatim dodade:— J a sam slobodan u dva sata. Zapravo, slo'oodan sanr>

do sedam. Takvo mi je radno vneme utorkom. Obično... ovaj...hteo sam reći, drugim danima kada radim od tri posle podne; jedem ovde. Ali da li biste... Hreo sam reći, da li ste ručali?

152

a ja sam u civilnom odelu.

Ona mu reče da je danas radila u prepodnevnoj smeni uCrvenom krstu i da je njen program gotov.

— Ne, on tek sada počinje — reče Fred, i oboje se za-dovoljno nasmejaše.

Hodali su i hodali, i došli do jedne mračne kafanice izkoje se širio primamljiv miris jela.

— O, meksikanski restoran! — uzviknu Pegi. — Da uđemo?Fred nepoverljivo zavrte glavom i uđe za njom.Ona je na španskom jeziku poručiia jela, toliko je znala

španski. čovečuljak u masnoj pregači koji je došao da ih po-služi smejao se na nju kao da je odranije poznaje.

Covečuljak im je doneo jelo, a Deri najpre oprezno srknumalo čorbe, pa zatim zadovoljno uzviknu:

— Ala je ovo dobro! Nisam ni znao da Meksikanci imaju

ovako dobru kujnu.Na kraju su pili crnu kafu i' pušili, i radovali se svemuoko sebe kao deca.

Neko psetance dođe da njuška oko njihovih nogu.— Perita! Hodi ovamol — pozva Pegi psetance, koje poče

da se umiljava oko nje.Pegi je pričala o letu koje je provela u Meksiku, godinu

dana pre nego što joj je otac otišao u rat. Pričala je o visokimplavim planinama, kamenitim bregovima i živopisnoj nošnji Meksi-kanaca, o musavoj nasmejanoj deci sa blistavim tamnim očima,i o spomeniku nekog junaka koji sa sebe stresa vekovne okove.

Pričala je, a Fred je s uživanjem slušao, jer je priča la

neusiljeno i slobodno kao muškarac.A ipak, kad su krenuli dalje i došli do ulica sa skladi-štima, pa prešli preko pruge, i izbili na obalu reke, počeo

je da je gleda kao ženu.Ona mu se sviđala čak i u toj uniformi i tim cipelama

sa niskom potpeticom. Sviđala su mu se njena obla kolena, listovi

153

njenih nogu, njeni jaki mladi kukovi. O pet ju je u mislima gledaou onoj večernjoj haljini kad je igrala u sali D a n i j e l a Bu na.

Zamišljao je kako bi izgledaia u komfoinezonu... u prozirnoj svi-lenoj spavaćici... s raspuštenom kosom, obnaženih crudi...

Da ga je tada pogledala, videla bi da se opet zajapurio,ali ovoga puta ne bi znala uzrok

Uskoro Deri stade da pričauspomene iz rata koje su saprobudile kraj ove reke. Pričao je o drugovima koji su se kupalis njim a zatim odleteli da nađu smrt, i o drugimdrugovimakoji su se prepirali i svađali i bacali kocku da vide ko:me ćepripasti radio aparati i fotografski aparati i nove novcate avi-jatičarske vindjake onih koji se više neće vratiti



ali ovoga puta ne bi znala uzrok.

A ipak, ma koliko silno seks govorio, sumnja se rodi inadraži njegovu osetljivost.

»Zaš to smo išli Šestom ulicom?« pitaose. »Zašto je

odabrala baš onu kafanicu? Da li bi povela onog poručnikđkorvete s kojim je bila prošlog meseca niz Sestu ulicu u onaj jevtini lokal? N e.b il Oni bi ru.čali u klubu C rn i j a s t r e b iliu Da n i j e l u Bunu!

To nije mogao da joj kaže, ali je zato neko vreme zlovoljnoćutao.

Išao je za njom, koračao po kamenom nasipu i posmatraoreku. Setio se svoga stana u Londonu, u hotelu Savoj, i onogpogleda na Temzu, na silne mostove, Pbrlament i Vestminsterskmkatedralu, a jezik mu se razveza.

— Znate, mnogi od njih sahranjeni su u Vestminsterskoj

katedrali, ne sećam se ko je sve sahranjen onde... Kad samišao u gimnaziju, nisam baš voleo istoriju, a pogotovu ne istorijuEngleske, pa zato nisam mnogo ni naučio i sad mi je žaošto nisam više. učio... A li sećam se kako su sa Pit i Foks sva-đali, koliko su mrzeli jedan drugog, a obojica su sahranjeni uVestminsterskoj katedrali na pet metara, možda nešto više ili■manje, jedan od drugog, i sada su drugovi.

— Volela bih da odem u Englesku — reče ona. — Pričajtemi još o njoj.

Seli su 'na travu i ćutke gledali u mutnu vodu reke. Ubrzosu se izvaiili na travu, pa opet ćutke slušali tutnjavu kamionapo mostu i autobuse što su prolazili stotinak metara od njih.Sve je to bilo tako blizu, a ujedno i beskrajno daleko odnjihovih misii.

Neka stara skitnica dođe da uzme novine koje je neko osta-vio. Zapita da li su to njihove novins i prenu ih iz sanjarenja. Onitrepnuše očima i rekoše da novine nisu njihove, a skitnica- sedobroćudno osmehnu i ode da i dalje luta po svetu.

354

jatičarske vindjake onih koji se više neće vratiti.— Pa, dođavo la! Njemu ovo više nije potrebno! — go-

vorili su oni koji su ostali živi, spremni da i njihove stvari snađeista sudbina ukoliko se ne vrate.

Govorio je o tim mladićima koji su hladnokrvno pričalikako su ih Meseršmiti saletaii kao besni stršljenovi da ih unište,0 tim prekaljenim mladićima koji su retko lili suze, ali bi ponekadlegli na posteiju i pokrili glavu i uopšte se ne bi odazvali kadbi im neko zakucao na vrata.

— A ovde u domovini izbijćli su štrajkovi rudara, štrajkoviželezničara, štrajkovi radnika koji su pravili dslove za avione...Da smo 1943 mogli da dobijemo šefa sindikata u šake, bacilibismo gq iz aviona. Ležali smo na posteljama i govorili o tome1 nagađali da li bi njegovo debelo telo moglo da prođe krozvrata za bombe! A stvarno je tako bilo. Mnogi bi ga s uživanjemgurnuli iz aviona. Smatrali smo da nas vođe štrajkača ubijaju,

da ubijaju i bolje od nas, jer nismo imali potrebnu podrškupozadine.Pričao je o Gadorskijevoj tvrđavi Crni labud, kako se

srušila u plamenu. Govorio je o napadu na Švajnfurt kada su seod petnaest tvrđava koje su izvršile napad vratile svega dve.

Ono što joj je pričao nije bilo neozbiijno, kao ono kad jeOukli otsekao kravatu generalu, ili kad su on i Hark bučnopevali kaubojske pesme u jednom baru u Kensingtonu. Ovo jebilo nešto sasvim drugo.

Govorio joj je o avionima koji s j zarili nosom, o onimakoji su preleleli preko piste i sruiili se u okolna polja. Pričao joj je o avionu punom demobilisanih avijatičara koji su odla-

zil' kući. Išli su za Škotsku, pa odatle dalje, kućj. Avion niječestito ni poleteo, a već ss srušio, na samo'm kraju piste. Svikoji su bili u njemu izgoreli su, svi do jednog, zajedno s avio-nom, naočigled drugova koji su ih prafiii.

— Radovali su se pečenki kojom će proslaviti svoj povra-tak kući, a sami su postali pečenke!

155

Pegi sakri lice u travu i uhvati Freda za ruku.'Sunčevi zraci padali su sve kosije, i senke se pružiše

po nasipu.— Već je kasno — primeti Fred. — Ala je ovo poslepodne

brzo proletelo! Vi ste sigurno imali stotinu poslova koje je tre-balo da oba ite

— Frede, — reče Pegi Stifenson i stavi ruku na njegovumišicu — mnoge od tih stvari koje mi niste rekli doznala samod tate, a umela sam i sama da ih pogodim. Nadam se danećete imati ništa protiv da i dalje... pogađam... da mi nepričate o tomei?] I reći ću vam još nešto: ja nisam došla u droJgeriju da kupim parfem Imam ga na litre Uopšte nisam došla



balo da obavite.Ona se osmehnu na njega.— Nijedan posao ne bi mi bio ovoliko prijatan. A vama?— Pa, ni meni — reče on nekako nespretno, i pomože

joj da ustane.Vraćali su se natrag lepšim ulicama, a u mislima su im

cstali časovi provedeni na obali reke. Ona je slušala njegovglas, a on njen.

Kad su zapali u uličnu vrevu, ona ga uhvati pod ruku,a na raskršćima, dok su čekali da pređu preko ulice, osećao je njenu butinu uz svoju. Tada bimu krv uzavrela, a on bikoreo samoga sebe zbog te strasne vatre, jer je bio još takomlad, uprkos ženama koje je imao. On nije znao da nijednamladićka Ijubav nije dostojna same sebe ako u njoj ne plamttonaj oganj koji glupaci nazivaju prljavim imenima.

Rastali su se na uglu Šeste i J avorove ulice.

— Znate, — reče on — moram da vam zahvalim za...— Ja treba da zahvalim vama — upade Pegi hitro.— Pa, bilo je lepo.— Zaista je bilo lepo. Mnogo ste mi pričali.On je pogleda, pa odjednom istrese pred nju sve onoi

što ga je celim putem mučilo.— Nisam vam pričao druge stvari, koje je trebalo da

vam kažem. Nisam vam rekao kakva je moja kuća, niti dami je majka umrla od muke, niti kako smo životarili, odnosnogladovali, one godine kad je otac otišao da se leči od pijan-stva. A mogu vam odmah reći da se uopšte nije izlečio! Vo leobih da znam da li je moja baka prala rublje Stifensonovima.

Znam da je prala rublje mnogim porodicama sa Grand buje-vara. J a sam nekada odlaz io kolicima i uzimao korpe sarubljem za pranje... Mnoge stvari vam još nisam ispričao. Ni-sam vam ni spomenuo Mari. Oženio sam se njome pred ddla^zak u Englesku. Ona spada među žene koje vi ne biste hteljda poznajete. Ona je...

156

geriju da kupim parfem. Imam ga na litre. Uopšte nisam došlaonamo da pazarim, nego,kad mi je tata rekao da ste viu Mid-,vejskoj drogeriji, pomislila sam... Uostalom, ne znam zašto vamovo uopšte govorim!

A Deri nije mogao da joj gleda u lice. Gledao je preko-puta, u firmu Midvejske drogerije.— Pa, bilo je divno — promrmlja Deri. — Hvala vam,

i zbogom.— Zbogom — šapnu ona meko.Onda pođe. On nije gledao za njom. Okrenuo se da pre-

<Je preko ulice i opsovao kroz zube.»Ovo ne valja!« prasnuo je u sebi. »Nisam imao name-'

ru da se ovo dogodi!«Deri se-zaljubio, i prvi put u životu znao je šta je prava

Ijubav.»A li sve je ovo uzalud«, mozgao je nemoćno, »i neće

doneti nikakve koristi ni meni ni njoj. Ako ovako nastavimo,■ubrzo ćemo spavati zajedno. Venčaćemo se i živeti u nekom,smrdljivom stanu na periferiji. Kako da živimo sa trideset sedarrt•dolara i pedeset centi nedeljnol... Pa, samo one cipele koje jedanas imala staju polovinu te sume, a možda i više. J anemam nikakvih izgleda da poboljšarh svoj položaj... U Bun Sh tiju nema mesta za bombaša«.

v

Ali nikada nije prigovorila svome jedincu. Ubeđivala je sebe damu to opijanje i lunjanje noću donosi olakšanje, da on nalazizadovoljstvo u tome, a glavno joj je bilo da on bude zadovoljan,

U junu se održavaju maturske proslave. Mlade maturant-kinje raduju se haljini za maturantsku igranku, tetke ih dari-



35

J uni je mesec nevesta i ruža i pokošena detelina, i to-pao vlažni suton pun kreketa žaba. U junu se mušice parei uveče hrle u smrt ka električnim svetiljkama. J uni je opojnimirisni mesec, pre no što vreli suvi dah leta nametne svoje žege...

Tokom celog ovog juna jadna gospođa Vermels upinjalase da svojim tužnim sažaljenjem pomogne svome sinu, svojoj

mazi, svome jedincu. I ranije je ropski i brižno bdela nad njim,pa je i sada pokušavala da mu vida rane tim bljutavim*melemom.

Obletala je oko njega, pitala ga kakve kolače želi damu peče, kakvo meso da mu prži, pirjani, kuva, kakvim nade-:vom da napuni piliće. Mleko i kolačići čekali bi ga na stolukad bi dobatrgao kući u gluvo doba, pijan od alkohola i rata,1i nogama strugao po stepenicama i izbijao žičanu mrežu navratima za koja se hvatao da ne padne. Majka je ostavljalate kolačiće i mleko na stolu, ali Homer bi ih retko kada video,

jer bi bio suviše pijan da ih opazi ili da mari za njih. On blobično već prezalogajio neki sendvič, ili jeo u nekoj masnoj ašči-

nici. Jeo bi smrdljiva, nedokuvana ili prekuvana jela kakvanjegova majka nikada ne bi iznela pred svog mezimca, i pioodvratna pića koja su mu trovala stomak.

Majka je plakala zbog tog nežnog, gladnog, dečjeg sto-maka koji je ona grejala svojim trbuhom dok je Homer biomali i spavao s njom, a koji je on tako dušmanski mrcvario.

158

vaju brošem, a očevi satom. Za tu svečanu priliku te bivše učenicenavlače nove pojaseve za čarape i nove prsnike u znak zrelostikoja buja U njihovom mladom telu. Sve to dešavalo se i VilmiDžekobson.

A dečaci koji su položili maturu doživljavali su sličan pre-obražaj u zrele muškarce. Ratno oduševijenje još je trajalo i onisu govorili da će se javiti u vojsku. Mudro su razgovarali u gru-picama i parovima, na ulici i po dvorištima, svesni svoje zre-losti. Oči su im blistale, a uši se zajapurile, dok bi izlagali svo-,

je planove i slušali planove drugih.

— Ti kažeš da idemo u obalsku odbranu, ali...

— Moj brat od tetke mi je pričao...

— Ako završimo obuku u...

— Moj brat je za svega sedam meseci dobio čin...

— Slušaj, kad bismo...

I žedno su raspravljali o mnogim putevima koji su im sadabili otvoreni, pravili planove, prekrajali ih, menjali, ispunjeninekim slatkim nemirom kao poletarci kad se spremaju da napu-ste roditeljsko gnezdo i polete u svet.

Bili su ponosni na svoju mišićavu muškost među nogama,voleli su da se briju, voleli su da puše, i voleli su da važnobrbljaju, jer ceo svet je njihov. Voleli su da čine sve ono štosu stariji nazivali mladićskim ludostima, a što su oni radosnosmatrali dokazom zrelosti.

Gospođa Vermels je znala da je i njen sin imao pravona svu tu radost zbog mature, na sve to vazdušasto tkanje

iplanova, i utoliko više ga je sažaljevala. Oči bi joj se ovlažilebespomoćnim suzama kad bi gledala radosno uzbuđenje tih mla-dih poletaraca i znala da je ta lepota mimoišla njenog Homera,da je on nikada neće ni dož iveti, jer je pobegao u rat kad još, #nije imao ni punih sedamnaest godina, a ona ga je — o gosponde bože — pustila da pobegne!

159

U naknadu za sve što je on izgobio, za čim je ona bole-ćivo tugovcia, kljukala ga je đakonijama i igračkama. Kupo-vala je sve moguće društvene igre, gonila muža da ih nosiHomeru, da igra s njim. Gospodin Vermels je poslušno izvrša-vao njene naloge i pozivao Homera da igraju šaha, dame,karata sve te igre koje je gospođa Vermels kupovala da zajed



karata, sve te igre koje je gospođa Vermels kupovala, da zajed-nički rešavaju ukrštene reči i rebuse.

Kljukala je gospođa Vermels svog malog Homera bonbo-nama, čokoladom, sladoledom, pitama. Pozvala je u pomoć i baku

Haverstro, komšinicu čuvenu po svojim komporima, da skuva kom-pot od krušaaka za Homera.

— Hajde da igramo kroket! — uzviknuo je Homer.

Gospodin Vermels je s teškom mukom nabavio priborza kroket i napravio malo igralište u dvorištu.

Kad je sve bilo gotovo, jadni Homer je zamahnuo pali-com da udari loptu i mesto po lopti lupio sebe po cevanici.Poskočio je od bola i na sav glas sasvim tečno stao da psujesve na svetu. Tetka Sejd je ovog puta razumela svaku reč,

i uzviknula je od zgražanja, a Homer se okrenuo i sasuo jošneke nerazumljive reči na nju.

Homer je izgubio volju da igra kroket, i kroketski priborbačen je da čami u šupi.

Gospođa Vermels doseti se da upotrebi bioskop kao lek.Gospodin Vermels smesta predloži sinu da gleda sve filmoveu gradu. Žive slike sa platna imale su da vrate osmejak srećena usne njihovom jedincu, filmske zvezde da budu pijavicekoje će isisati svu otrovnu krv koja mu grči telo.

Gos pođa Vermels uvukla je i radio-programe u svoj planu nadi da će mu radiopomoći da skrene misli sa sebe i zaglu-šiti mu uši da ne čuje grcanje svoje duše. Htela je da radio

deluje na njega tako da počne grickati kolače, da mu stvoriapetit za pečenja i salatu od kupusa, da pored radialeškari na kauču i da se sladi čokoladom, kokicama i kikirikijem.

— Da li bi hteo da se provozamo kolima? — nudila jegospođa Vermels. — Tata ima nešto benzina, pa ćemo otići

160

u Rok Springs na izlet. A evo, donela sam' ti i neke nove ciga-'Irete. 1 da li bi hteo... Šta bi hteo da ti kupim?

Homer je ćutao irasejano gledao kroz prozor. Nije gle-dao u njene oči koje su nemo molile:

»O, reci mi, reci mi iskreno i otvoreno šta bi hteo daimaš, jer ja ću to kupiti, ukrasti, stvoriti, napraviti,skuvati;



imaš, jer ja ću to kupiti, ukrasti, stvoriti, napraviti,skuvati;ispeći... samo mi reci šta hoćeš. Začiniću to svojom Ijubavljui posoliti svojim suzama, jer jedno znam: ne mogu da iste-ram đavole koji zlobno piruju u tvome telu i: mozgu«.

\

— O, hvala ti, tetko Sejd! — uzviknuo je kad je otvoriopaketić u kome je bila knjiga M o b i D i k i čes titka tetke Sejd.

Ali je u sebi odlučio da je neće pročitati, jer je suviše

debela.

No, najviše od svega svideo mu se Luelin poklon. Onamu je kupila večiti kalendar, a iznad svakog meseca bila jeslika neke žene u vrlo oskudnoj odeći Sve te žene na siikamai



36

Došao je Homerov rođendan, i to baš kao poručen, u ne-delju. Gospođa Vermels zahvalno prihvati tu slučajnost i1reši da je iskoristi kao nov melem zaborava za svoga Homera. Odlučida tog dana odu na izlet u jedan šumarak na majuru koji je'pripadao gospodinu Vermelsu, na po puta za Sperivil.

Gospodin Vermelš prineo je svoje kupone za benzin nažrtvenik srece svoga sinct i kupio benzin. Gume su preglsdane,nasuto je ulje, kola su oprana, a korpe i kutije sa jelorri i' sva-

kakve druge drangulije naslagane su i unutra i’ na krov kola.Bilo je toliko pečenih pilića i tvrdo kuvanih jaja da sa kola niza dve nedelje neće osloboditi njihovog mirisa. Luela je samaOmesila i ispekla jedan kolač, onako kao što je naučila na časo-vima ručnog rada u školi, i bila je veoma ponosna na svojedelo. U susednoj garaži, kod Džekobsonovih, stajala su kolaisto tako spremna i natovarena jestivom.

Kad je Hoiiner mrzovoljno došao na doručak, jer su gaprobudili i izmamili iz kreveta, našao je pored tanjira neke sit-ne darove.

— Sta je ovo ovde? — uzviknuo je Homer, praveći' seInevešt i počeo da dreši kanape i odmotava hartije.

Desna ruka lepo ga je slušala, ali leva kao da se poma-mila pa se samo trza i skače. U svakom paketiću bila ječestitka za rođendan, s imenom darodavca.

Homeru se svideo pulover koji je dobio od mame i smesfaga je navukao. Svidela mu se i lula koju mu je otac kupio.

162

slika neke žene u vrlo oskudnoj odeći. Sve te žene na siikamaiimale su suviše debele butine i suviše dugačke noge, ali Homerzamaha kalendarom i mangupski podvrisnu. Tetka Sejd je pre-korno coktala, a gospodin Vermels se okrenu da sakrije osmejak.

Napolju je sijalo sunce, pa js i u njihovoj duši zablistalosunce i ispunilo ih varljivom nadom da će njihov Homer ipakozdraviti.

Onda je došla Vilma Džekobson i skromno mu predalakutiju koju je lično umotala.

Homer otvori kutiju i zajapuri se. U kutiji su bi!e tri l o-vate: jedna sa slikom potkovice, jedna sa slikom paukove mre-'že i jedna sa krupnim tačkama.

— Hvala — promrmlja Homer, gledajući u kravate.Onda podiže glavu, pogleda Vilmu i! reče:— Danas je zaista lep dan za izlet.

Vilma se nasmeja. Oči su joj bile jasne, krupns i proni-cljive, a u poslednje vreme u njih seusadila neka tuga. Ali ipakse nasmejala.

— J oš moram da zamotam sendviče — rekla je i žurno

otišla.Došla je i gospođa Engl, jedna mala veštica sa svilena-

stom kosom, šiljatim licem i sićušnim telom u uštirkanoj cicanojhaljini. Doćopala je na zadnji ulaz, kao prava komšinica, i pono-,sno pružila tanjir pokriven salvetom.

— O, gospođo Engl! — zadivila se Homerova majka. —Homere, hodi da vidiš šta ti je gospođa Engl donela. GospođctEngl je čula da je danas tvoj rođendan i donela ti je pitu od

limuna!Stara gospođa Engl gukala je i brbljala: pita joj nije

ispala baš najbolje, ali misliia je da će se Homer obradovatipiti od limuna... Kad je Harli, sada ga zovu B j č , kad je njsnHarli bio mali, prosto je ludovao za pitom od limuna.

161

— Morafe da idete s nama na izlet! — uzviknula je■,'ospođa Vermels razdragano. — Ima dovoljno mesta u kolima...Molim, vas, gospođo Engl!

Izlet na majur... Pa, to bi joj veoma prijalo.Homer se nasmeja. Oči su mu blistale, a usne se nisu grčile.'— Slušajte, gospođo Engl, — prekinuo je brzu paljbu

ovog mira, kontuzovan pred afričkom obalom. Desetak kravakoje su plandovale u šumarku tupo se zagledaše u te neočekivaneuljeze.

Buč hrabro ode da otera krave; gospodin Džekobson zabikolac na koji će nabacivati potkovice; a gospodin Vermeis ašo-vom prekopa prostor odakle će takmičari bacafi da se neko



njenih reči — pitajte i Buča da li bi hteo da ide s nama. Pozo-vite ga! Pozovite našeg Bjčal

Svi se zgranuše i preseče imse dah na taj predlog. J oš

niko nikada nije pozvao Buča Englana neki porodični izlet. Buč je nekako bio nespojiv sa tihom porodičnom idilom u prirodi/sa sendvičima, medenjacima i celerom i maslinama na tanji-rićima od kartona!

— Da, da — zadžakali su užasnuto. — "Gospođo Engl,pozovite i sina.

Ali Homer, slavljenik u čiju se čast sve ovo priređivalo,lično je otišao da ga pozove.

— Kako? — iznenadi se Buč Engl. — Izlet? Šta ti padana pamet!

Buč, poluobrijan, stajao je nepomično na otvorenom pro-'zoru i zagledao se u tog iskrivljenog jadnika sa podbulim oči-

ma što je stojao na njegovom travnjaku.— Moj je rođendan, Buče — ponovi Homer.Buč se namrgodi što je jačemogao, ponovo prinese bri-

jač bradi i skide široku brazdu sapunice. Zatim opet baci po-gled put Homera, koji je još čekao na travnjaku.

— Sjajno — progovori Buč. — Baš ti hvala što si mepozvao. Dabome da ću ići. Unesi me u spisak izletnika.

Svi su se potovarili u Vermelsova i Džekobsonova kola,a gospodin Vermels i gospodin Džekobson pažljivo su vozili.

Posle dvadesetak kilometara vožnje po drumu stali su,otvorili kapiju na ogradi od vrljika, i udarili preko zelenog sagapašnjaka ka blagoj šumovitoj udolici.

Točkovi kola drobili su travu, maslačke, čkalj i bube,rasterivaii skakavce, tekunice i ševe. Nosili su izletnike ka hlado-vini topola, jova i brestova, ka školjkama zagnjurenim u muljurečice, ka rojevima mušica i vlažnom, oporom vonju šumice.

Spustili su se u zeleni, dremljivi mir udolice koji nije znaoza rat, niti je mario što je Homer Vermels, sin sopstvenika svega

164

vom prekopa prostor odakle će takmičari bacafi, da se nekoslučajno ne oklizne i ne padne. 2ene su čavrljale i razgovarale,a Vilma isplete venac od cveća da kruniše Luelu.

Čitav sat muškarci su se takmičili. B j č se šalio }smejao;i kao da više nije bio onaj zloglasni Buč koga niko nije poz,i-;vao na porodične izlete.

— Čuvajte glave! — grmnu Buč Engl. — Hvatajte zaklonlHomer ima potkovicu u ruci! Homer baca!

Homer ga tobože besno pogleda, zapreti mu potkovicom,i Buč pobeže.

Ostali su ćutali i nisu voleli što Buč pravi tako neslanešale, ali Homer se slatko smejao.

Homer je tri puta nabacio potkovicu na kolac, a njegovotac je pokušavao da ga pusti da odnese pobedu. Homer jeznao da ne može da odnese pobedu i nije voleo što mu otacpopušta. Bučova gruba šala sviđala mu se mnogo više negoočeva milostinja.

Gospođa Vermels, gospođa Džekobson i njihove ćerke ra-spakovale su jela i prostrle ručak, a gospođa Engl pričala jetetki Sejd spletke iz komšiluka. Pričala joj je najnoviju, tazevest o Elmi Ejkenovoj, koja treba da se porodi prvog septembra,a udala se za onog svog momka iz obalske odbrane tek četvrtog

februara!Muve, lakome poljske muve, sletale su im na jelo, pa

su zelenim granama morali da brane hranu od tih napasnica.Kocke leda topile su se u vrčevima gde su hladili pivo, oranžadu ilimunadu.

Posle ručka Homer i Vilma krenuše u šetnju. Sva njihova Iju-bav rascvetala se dok su se polako šetali preko neravnog zem-Ijišta, a grančice, loze kupina i kravlje balege isprečavale im sena putu. Ali išli su napred i došli do blatnjave obale potoka. Tusu stali i pričali i neko vreme bilo im je lepo. Ali ta lepota tra- jala je samo neko vreme, dok ona nije spomenula maturanskuigranku i pozvala ga da dođe, u sledeći petak uveče.

Pred Homerovim očima iskrsnu slika te igranke: devojke uvazdušastim haljinama i visoki zdravi mladići koji će igratis njima. Homer vide i sebe kao kakvu karikaturu koja sedi nastolici i’ posmatra Vilmu kako igra s drugim mladićima. Ili, što

je bilo još gore, vide kako ona mučenički stoji pored njega id ori ga Ni jedno ni drugo ne bi mogao da podnese!

— Slušaj! — nastavi on. — Slušaj, ti stara olupino mor-narska, kako bi bilo da se opametiš pa da se okaniš pića? Izgle-daš kao kakva isceđena krpa. Oči su ti podbule i crvene, ibićeš obična pijandura... propalica koju niko neće hteti ni dapogleda.

— Pa šta? — zareža Homer — Trošim svoje pare a



dvori ga. Ni jedno ni drugo ne bi mogao da podnese!

— Ne neću ići — rekao je hladno i bezdušno. — Neka idedođavola ta maturantska igranka! Ona preblede i okrenu lice.

Nije htela da joj on vidi suze. Ali on besno nastavi:— Neka ide dođavola sve to! J a ne idem u onu prokletufiskulturnu salu! Lepo bih igrao, zar ne?

I sav znojav, i sa strašnom grimasom na licu, stao je dapcdražava samoga sebe. Skakutao je i teturao se kao majmunna žici da joj pokaže kakv’a bi rugoba bio.

— J e li da bih divno igrao? Svu bih te izgazio, i na krajubi me nogom izbacili iz sale!

Skakao je po travi kao neko priviđenje iz košmara i mrcva-rio svoje i inače obogaljeno telo:

Vilma briznu u plač i pobeže. Pobegla je među drveće, aHomer nije mogao da trči za njom.

— Vilma! — promucao je. — V ilma, vrati se!Ona ga nije čula. Nestala je među drvećem i grmljem:Homer sede i zagleda se u vodu što je grgotala preko

kamičaka.Onda iz džepa izvuče onu pljosnatu bočicu od pola litre

koju j e krio od svih i nagnu na usta. A lkoholol ga jepekao u grlu, nije mu godio, a!i on nije mario. Ova tečnost koja

je klokotala iz bočice poput vode ovog potoka više će mu pomoćinego sva voda ovoga sveta!

Seo je i iSpio bocu do poslednje kapi. Obrisao je suze kojesu mu udarile na oči i štucnuo. Onda js užeo bocu u levu ruku,nanišanio u kamenje i bacio je. Boca pogodi tačno onde gde jeon hteo i razbi se u 'paramparčad.

— Zaboga, — zabrunda Buč Engl, prišavši mu s leđaiz topolovog šumarka — zar ne možeš da se okaniš toga ni za

jedan jedini dan? 2ao mi je što sam te uopšte pustio da uđeš uonaj moj lokal. Izgleda mi da ti to nije nimalo koristilo.

Buč stade pred Homera i Ijutito se zagbda u njega.

166

— Pa, šta? — zareža Homer. — Trošim svoje pare, ane tvoje. Dobijam sto i pedeset dolara mesečno: sto i petnaestšto sam sto posto nesposoban, i trideset, i pet dolara za ovuhogu i ruku...

— Dobro, dobro, — prekide ga Buč — nisi ti ni prvi niposlednji koji je tako prošao. A šta kažeš za one koji uopšte ne-maju noge?... J a ih ne znam po imenu, ali čitao sam o mnogimdkoji su nastradali gore od tebe pa ipak nekako žive sasvim pri-stojnim životom. Znam da je potrebno mnogo snage da se čovekpopravi. Verovatno da ja to nikada ne bih mogao da učinim, aliznaš, ja sam obična protuva, ja držim običan ćumez za pijandure.Ali ti! Ti si mlad... pred tobom je život. Izgleda da te Džekobso-nova devojka iskreno voli...

— Je li? J e li? — obrusi Homer, a alkohol mu je šumeo<j šumtfci i terao rumenilo u ispijeno lice. — Puno mi ti znaš;mudrače! J a sam paralizovan, i znam šta to znači. J edna stranami je oduzeta... U onim prokletim bolnicama učinili su sve štomogu. Okretao sam nekakav točak... evo ovako... okretao sam,ga iz dana u danl Vežbao sam, učio sam da hodam, bolničarkesu učinile sve što je unjihovoj moći. Pa, kakva je korist odtoga? Došao sam kući. Demobilisan sami, i dobijam sto i pedesetdolara invalidnine svakog meseca. I ;šta imam od toga?... U bolnicisu mi pričali priče, rekli su da ću uskoro ozdraviti, da će mi bitibolje. A svaki put kad se napijem meni je malo bolje. Gledaj,bacio sam onu bocu o kamenje... tamo sam i nišanio. A akohoću da pijem, niko nije kadar da me spreči, razumeš li?

Homer je mleo kao vodenica, a oči su mu bile zakrvavljene,uplašene, grozničave, Ijute i vlažne od suza. Usta su mu se■iskrivila dok je govorio, i u svojoj razjarenosti nije mogao davidi tugu na Bučovom licu, istu tugu koja j<e bila na licu VilmeDžekobson, niti je primetio da je Bučovi tvrdi glas odjednompostao mek kao Vilmin.

— Homere, — reče Buč — oprosti mi i zaboravi sve štosam rekao.

167

Dugo [e Homer Vermels sedeo pored pofoka, čitav satposle Bučovog odlaska. Buč mora da je razgovarao sa gospo-dinom Vermelsom, jer najzad i Homerov otac dođe.

Gospodin Vermels poče da govori o ribama. U ovojrečici bilo je pastrmki, on je nekoliko upecao pre dve-tri godine.Rekao je da su pastrmke možda nestale, možda su i somovi

— Pa, mogli bismo da krenemo. Vreme je već priličnopoodmaklo — reče otac setno i ode.

Homer je još malo stajao, a onda i on pođe ka kolima.Homer nije hteo da sedi sa Vilmom, pa je tefka Sejd

prešla u kola Džekobsonovih, a on je seo u kola Vermelsovihsa Bučom i njegovom majkom.

l il l k l š j k O i k



nestali. Spomenuo je kako je kao mladić lutao po ovom šumarku.A sve je govorio nekako oprezno i odmereno kao čovek kojiu životu nije stekao slobodu da izrazi svoje misli. Gospodin

Vermels je pažljivo obilazio oko govora o piću.Ali najzad je i to moralo da dođe na red. Spomenuo

je prokletstvo alkohola. Ovo što Homer čini prelazi svaku gra-hicu, i gospodin Vermels će morati da preduzme neke korake.Da, ako bude potrebno, moraće da stavi zabranu i na sav tajnovac, na onih sto i pedeset dolara mesečno koje Homer dobija.Homer još nije punoletan, a gospodin Vermels poznaje zakon,i upotrebiće ga ukoliko bude potrebno.

Homer ga gorko pogleda, a sline su mu curile niz bradu.

— Ti misliš da mi možeš oduzeti taj novac? To se Ijutovaraš! Kladim se u sto dolara da ga ne možeš dobiti! Poku-

šaj, pa ćeš videti. Razgovaraj s onima u kancelariji koji miispiaćuju pare. Razgovaraj samo, pa ćeš se uveriti! To ti nikadaneće poći za rukom. Taj novac je m o j, i dolazi m e n i. Timožeš da mi naplatiš stan i hranu. Pristajem. Naplati stani hranu, a ako budeš skup, ja ću se otseliti! Ali slušaj, inva-lidninu koju ja primam nikako mi ne možeš oduzeti. Nisam jabalavac da mi ti možeš gospodariti. J a sam bio po svetu i znamšta se može, a šta se ne može... Taj novac nikada mi ne možešoduzeti!

— Slušaj, sine, — uzviknu otac utučeno — ja sam tospomenuo samo kao izvesnu mogućnost. J a nisam mislio...

— Ti ništa nisi mislio — preseče ga Homer. — Znam,

ti si samo hteo da me uplašiš.On ustade i zagleda se u talasiće koji su proticali, au glavi mu se zpmutilo. Ruka mu skliznu niz šav pantalona,u džep, do smotuljka dolara. Uveče, kod Petsija ili u Bon-tonbaru, pomisli, ponovo će naći radost i spokojstvo u alkoholu.

— Kada ćemo kući? — promrmlja on.

168

Kola su milela natrag preko zelenog pašnjaka. Oni u ko-!lima potišteno su ćutali.

J unski dan umirao je u raskošnom rumenilu sunčevog smi-

raja isto onako kao što je umirao dok su još Indijanci iutalfcovim predelom. - 1

jspravi zamah pri udarcu lopte... Kažem ti, sinko, da ćeš do

kraja ovog leta pobediti svoga tatu bez po muke.— To se vi samo šalite — reče Rob skromno. — Na tre-

ćoj i devetoj rupi nagazio sam na minu.»Nagazio je na minu«fi pomisli El, kome je to nevino upore-

đenje izazvalo asocijacije iz rata. »Da, on je nagazio na minu,



37

El S tifenson, dž igljas ti Rob, gospodin M ilton i Lu Letem,*3ef hipoteka, ozbiljno su korača li po nisko •potkresa noj irav iigrališ ta za golf. Išli su u svečanoj tišini Ijudi koji su se lepozab avljali, koji su raspravljali svaki potez svoje igre,od rupe

do rupe, pa sada nemaju šta da govore. Samo se čula škripaKaiša njihovih teških torbi sa štapovima za golf.

»2eže vrelo sunce«, razmišljao je El, »a ja sam proveo

jedno prazno popodne. Rame mi žulji kaiš jedne igračke, a gdesu kaiševi s igračkama koje sam donedavno nosio? Gde je mojapuška, gas-maska, torbica sa porcijom i priborom za jelo? Gde je moj opasač sa fišeklijama, mecima i bombama? Kako to daviše ne nosim uniformu i cokule i zašto sam ovde?

Kad su igrali osamnaestu rupu, Rob je pobedfo. Ubac,io je loptu u rupu uz svega četiri hica, a toliko ja i bilo propi-sano. Rob se osmehnuo od sreće. Pege na njegovom opaljenom

licu isticale su se kao rumene tačkice. El i Milton ubacili suloptu uz pet hitaca, a Letem uz šest.

— Bravol — reče gospodin M ilton kad su izvadili lop-tice iz rupe. — Bravo, Robel

Gospodin M ilton gledao je s poštovanjem u Roba, a zele-na senka proz irnog suncobrana na njegovoj kapi padala mu

je preko gornjeg dela lica.

— K ladio bih se u pedeset dolara — nastavi on — da■će Rob u avgustu ispuniti uslove z a prijem u goif klub, ako

370

ali ta mina nije ga raznela kao što su mine raznosile mladićeonde gde sam ja bio. Ona ga nije raskidala, niti mu je p

mozak iz te njegove mile lobanje.. .

»On je nagazio na minu na trećoj rupi, a trećeg oktobra je Rozenberg odleteo u vazduh i svojom rumenom krvi poprskaodrveće oko sebe... Pa Paskovic i onaj delić njegov koji je Elzbrisao sa ruba svoje kacige, onaj komađić njegovog tela zakoji je El mislio da je neka kost... Rob je nagazio na minu

na trećoj i devetoj rupi. Kakav paradoks!«

A docnije, kad su im osvežavajuć i i oštri mlazevi tuševau klupskim prostorijama spiraii znoj sa tela, kad su kao decazviždali, uzvikivali, oštro uvlačili dah i pevušili u odaji sa tuše-vima, E! je gledao tela svojih suigrača. Stari gospodin M ilton

Imao je opuštena ramena, a dlake na prsima bile su mu sede.V ideo je i opušteni stomak Luisa Letema i mišićavo telo svo-

ga sina.»O , te bele nežne puti koje se nisu valja le u prašini ni

blatu«, pomisli on, »koje ne znaju za jezivu hladnoću smrznutezemlje niti su ikada zaudarale na barutne gasove. Tela ovestarije dvojice suviše su gnjecava i naviknuta na udobnost,

a Robovo telo je suviše mlado«.Rob je bio sramež ljiv kao devojče i kad god bi neko

<J ošao u njegovu blizinu okretao se da s akrije svoju golofinju.Do prostorije za oblačenje išao je zaogrnut peškirom. Onde jebrzo navukao košulju i gaće. Lu Letem ga drugarski pljesnu

po leđima.— Dakle, nagaz io si na minu, je li? — reče Lu. — Đavola

si nagazio na minu kad si imao onako sjajan ukupan plasman!Rob se razdragano osmehnu, radostan što je ovoliko pora-

stao, što je stekao priznanje, i što je ravnopravan muškarac

■među ostalim muškarcima.

171

A još docnije, u prve zaranke, kad je sunce sasvim blago-upiralo u perde iznad njih, El, Letem i gospodin M ilton sedeli

su na terasi kluba. Gospodin M i'ton i Letem uživali su u ovom

odmoru kao u nečem što im samo po sebi pripada , a ne kaou kontrastu posle napora. Sedeli su, uzdisali, i svaki je držao

svoju čašicu koktela i pijuckao.

— J a sam stariji od vas, Ele — odgovo ri gospodin M i!-

ton blago i pomirljivo, iako je još bio Ijut. — J a sam doživeo

tri rata u svome veku, i po mome mišljenju više uopšte neće

fciti rata, bar ne nekog ozbiljnog rata, jer ni mi, niti bilo koja

druga zemlja, ne možemo da podnesemo ratni napor.

— To je sasvim tačno — umeša se Letem u razgovor— Svi smo isuviše mnogo podneli da bismo još jedanput mogli



s oju čaš cu o e a p juc aoOnamo iza teniskog igrališta, iza drveća, Rob se šalio sa

drugim dečacima oko neke stare krntije od automobila. El je

slušao grubi prizvuk muškosti u njegovom glasu, video je vitkenoge neke devojke koja je i sama donedavno bila zeleno de-

vojče. Onda ta čitava tankovijasta grupa krenu u obližnji lug,

džakajući kao čopor peradi u seoskom dvorištu.

»Ili kao gomila štenadi«, nastavi El s puno Ijubavi i tugesvoju misao u sebi. »Isto su tako umilja ti i lepi, a izgleda da

su isto tako i osuđeni nakratak', i možda, bezbrižan vek. Ne koim bog udeli dovoljno koski za glodanje dokle god budu kad ri

da ih glođu, neka im udeli dovoljno lop ti za kojima će ju riti«.

El pomisli na mladiće koji su se nekada isto ovako igrali,

a sada svojim leševima gnoje tuđe tlo, i požele da se ovomladež u Bun Sitiju igra što više.

— Dakle, vaš deran smatra da je nagaz io na minu ko đtreće i devete rupe! — reče Lu Letem. — Kladim se u pedeset

do lara, E le, da na turniru u avgustu neće nagaziti na minu.— 1 ja mislim da neće — saglasi se El. — Rob nećenaga-

ziti na minu sve do sledećeg rata — dodade on sasvim neumesno;

Do sledećeg rata! El je već jedanput rekao to, i oni ga

pogledaše s negodovanjem.

— O prostite, — reče gospodin M ilton hladno — ali menf

se čini da je veoma neukusno da stalno ponavljate tu istu temu.

Lu Letem je ćutao, pun odobravanja za gos podlna M iltona,

a prezira i zavisti prema Elu.

»Da sam ja bio onde preko,« govorio je Lu samome sebi

»da su me samo pustili da idem na ratište... Da sam ja imaoi'onakve p rilike. .. A li mene nisu hteli da puste. Da sam ja bic'

na Elovom mestii,1 i ja bih pobrao sve one lavorike ko je...

— Dođavola, gospodine, — reče El — ja nisam noj, poda zavučem glavu u pesak, niti sam budala, pa da ne vidim

ono što će doći i što svako može da vidi sasvim jasno.

>172

Svi smo isuviše mnogo podneli da bismo još jedanput mogli

da zagazimo u rat. Razgovori o ratu stvaraju ratnu psihozu.

Zaboga, Stifensone, mislio sam da nikada više ne biste zaže-

leli da vidite još jedno...El besno opsova i ta psovka pogodi ih kao maljem po-

sred lica. Upotrebio je izraz koji dame nikako ne bi smeleda čuju.

Oni pos ramljeno pogledaše oko sebe. Stideli su se S tifen-

sona i onoga što je on izvalio. Na svu sreću, u blizini nijebilo nijedne dame!

— P azite se — p rimeti gospodin M ilton i hladno se na-smeja. — P azite se, jer ako vas čuju oni iz U prave kluba, skal-piraće vas zbog takvih izraza!

El Stifenson spusti čašicu na sto tako žestoko da joj slomidršku i ubode se staklom u vrh prsta.

— Mogao sam ops ovati još i gore — reče El i streserumeni dragulj krvi s vrha prsta. — Ne radi se o tome da jaželim rat, nego samo...

Zaćutao je i stresao glavom. M ilton je čekao, kao sudijaza sudskim stolom, a Letem je bio stražar koji ga je čuvao.

— P onekad smo se uljuljkivali u san i iznosili teoriju da je svršeno sa ratovima, da više nikada neće biti nijednog rata.

V aljda hiljadu puta slušao sam vojnike lcako govore: »N ikako

ne bih hteo da moj sin doživi ovakvu strahotu«. Pa šta? Borilismo se zajedno: Engleska, Rusija i Sjedinjene Države, i sve

smo mogli lepo da uredimo, da stvorimo čvrst mir... A li to

nismo učinili. Sada oni motre na nas, a mi motrimo na njih.M i špijuniramo i optužu jemo njih, a oni špijuniraju i optužu ju

nas. Svi smo mi Ijudi, sve te proklete ujedinjene nacije, i zlobni

smo i sebični. M i strahujemo . I pitam ja vas šta će na kraju

ispasti iz toga svega? Pustilj smo Nemce da žive, da nas mrze

173

i da se u sebi mole da dođe njihov dan odmazde. P roblem

Grčke, Trsta, Sirije ostao je nerešen... Recite mi ma i jednu

zemlju gde smo uradili ono što je trebalo, i onako kako je tre-

balo da uradimo! Ruzvelt je umro u četvrtak 12 aprila 1945,

a slobodno bismo mogli reći da je s njim umrla i svaka nada

u trajan mir. Više nema nikoga u koga bismo mogli da se

uzdamo. Ko će naga ziti na minu? M ladići kao što je Rob nale-

ć š ć

kazujem ono što bih hteo da kažem, jer je preko potrebno dato kažem.«

On se borio u A frici i čuo je razočarenje koje je đnde

brujalo među Francuzima. Borio se u Italiji i video glad jedne

oslobođene zemlje. Borio se u Nemačkoj, gde je vrela voda

sipana s prozora na glave vojnicima, gde se kukasti krst šepu-

rio na izdisaju, a deca među ruševinama svojih domova kovala

planove kako će odrasti da osvete svoje pale očeve Tada mu



teće na mine deset ili dvadeset godina od danas, samo što će

onda verovatno postojati savršenija sredstva da ih raznesu u

paramparčad.

»Šta je s ovim čovekom?« pitao se gospodin M ilton, di-rektor Agrarne banke, prorok, duhovni vođ igospodar života

onih kojima je banka davala zajmove i onih koji rade u toj

banci. »Kako li se to stručno zove, to što njega muči? Aha,

razočarenje!«Gospodin M ilton je negde čuo da se Ijudi vraćaju iz ra ta

sasvim razočarani, da u ratu izgube svaku veru u Ijudski pore-

dak i ž ivot. A li to nije bilo tačno. Ti Ijudi vraćali su se sa

puno iluzija, sa verom koju nikada ranije nisu imali. Tek u usta- jaloj bari živo ta kod kuće davila se ta njihova vera , utapale su

se sve njihove lepe iluzije.

— J a ne razumem zašto vi tako govo rite — reče gospo-

din Milton. — Zar se vi radujete š to će vaš sin poginuti pripokušaju da dovrši posao koji ste vi ostavili nedovršen?

El Stifenson ustade bez ijedne reči. Nije izgovorio uvredu

koju je imao na umu, nije je tresnuo ovom čudovištu u lice.

J ednostavno je otišao. Seo je u svoja kola i odvezao se.

Samo jedanput, dok je jurio kolima, zlobno se nasmejao

pri pomisli kako se Lu Letem morao zgranuti na njegov postu-

pak, kako se gospodin M ilton morao osećati duboko povre-

đenim u svome samoljublju. Samo jedanput osmehnuo se dok

je voz io i voz io drumom između po lja zelenih kukuruzovih sta-bljika i klasale pšenice što su šuštali na povetarcu. Rasipnički je

trošio benzin i gonio kola, a saznanje koje je nosio u sebi

nije mu dalo da se još jedanput nasmeje.»San kojim sam se ja nekada zavaravao bio je isto toli-

ko pogrešan kao i njihov san«, govorio je samome sebi, »ali

ipak mi se čini da sam ja imao neko opravdanje za taj sano večnom miru. A sada imam mnog o'manje op ravdanja što ne

174

planove kako će odrasti da osvete svoje pale očeve. Tada mu

je često padao na pam et pokolj koji je ludi indijanski pog lavica

Džon Braun izvršio u Kanzasu. Džon je naredio da se poubijaju

sva deca, a svoj postupak je filozofski objasnio: »Iz gnjidaizrastu vaši«.

M ožda je to tačno. M ali Nemci će odrasti, i sami će

imati decu koja će ponovo odrasti, a pesme marševa odjekivaće

u krošnjama preos talog drveća. J ednog dana taj uspaljeni, glu-

pi narod ope t će zaneseno kročiti na tle svojih suseda. J ednog

dana njihove čizme ponovo će zagrmeti Vagnerov posmrtnimarš, Valkire iz podzemnog sveta opet će se povampiriti, a

zmajevi iz Nibelunga krenuće po svetu.

El nije sumnjao u to. On je bio ubeđen da će tako biti.A sve ostalo bilo je puko zavaravanje. Sve one priče o brat-

stvu, iskrene želje za mirom, bile su samo uplašeni krici da

se sačuva sopstvena koža. O tome su Ijudi razg ova rali ponoćištima, prozebli, opruženi na mokroj slami, ali ne pesničkimili pozorišnim rečnikom kao kad .glumci na pozornici glasno dekla-

muju svoje misli, nego kratko, jednom jedinom prostom reči koja

označava Ijudski izmet. Ta reč ižražaVala je milion priča koje

nisu znali oni što su krojili sve te šarene laže pune slatkih

'reči i koji nisu raspolagali tako sažetim jezikom.

— Atlantska pove lja! — viče govornik u Knjizi čudesa.

— Komad hartije! — odgo varaju dvadeset miliona drugih

Ijudi, pa dodaju za koju bi svrhu ta hartija mogla da se upo-

trebi i kazuju onu određenu sažetu reć kojom je ta hartijaumrljana.

I tako umiru sloga, Ijubav i žrtve koje su zajednički podne-

sene, nestaje ono o čemu su vojnici sanjali, masakrirano višim

ciljevima prevlasti u svetu.

El se seti Sp itfajera. J edanput su S piffajeri došli i spasli

njega i još nekoliko njegovih drugova kad su uplašeno ležalr

175

napo la zatrpan l peskom i kamenjem. Obrušivači su se obru-šava li kao grozne smeđe ptice koje u letu puštaju smrto-nosni izmet.

— Spitfajeri dolaz e! — viknuo je promuklo jedan od nje-govih momaka.

Kad se prašina raščistila, ugledali su sasvim jasno na nebute spasonosne ptice engleskog vazduhoplovstva i videli kako



te spasonosne ptice engleskog vazduhoplovstva i videli kakonjihovi mitraljez i bljuju smrt. Obrušivači nagošeu beg, a Spit-fajeri su ih gonili i ujedali.

Onda dahnuše dušorrV i izvukoše se iz ruševina. Hvalili suEnglesku i S pitfajere i avijatiča re u njima, i onako prašnii musavi zapevali englesku himnu. Onda su dugo pričali bajke

o Londonu i dobrom pivu koje se onde toči.— S pitfajeri dolazel Trebalo je godinu-dve da se piloti dobro pripreme. Hlad-

nokrvno i spokojno priznavali su svoju slabost.— Lepa parada, lepa parada — mrmljali su. — strašno

lepa parada.Navlačili su padobrane na sebe i ulazili u avione. Elise su

se vrtele, mlaznjaci su šumeli, a mitraljezi štektali.Zbunjeni Grci opružili su se na stepenice hrama boljeg

života i vapili:— O S o l o n e , S o l o n e !Krik im je bolno jecao iznad fijuka svetlećih metaka koji

su šibali po svetini u dronjcima što je bežala da skloni glavu.

O S o l o n e , S o l o n e !Za vreme maratonskih trka svakako nije bilo S pitfajera.

U to nema sumnje, kao što nema sumnje ni u to da im ni naj-

foolji maratonski trkač ne bi umakao.

............ :



38

U junska popodneva 1942 Fred Deri je Ieteo nebom iznadFloride i Teksasa. Tada je bio u pilotskoj školi i strahovao je,

grozničavo se nadao i želeo da polož i ispit za pilota. M ilioni

drugih mladiča strahovali su kao i on s jedinom željom da po-1stanu piloti. Nisu se bojali borbi koje će tek doći, niti protivavi-onske artilerije, ni ledenog plavetnila beskrajnog neba, nego su

se plašili neuspeha na ispitu, plašili su se da neće zadovoljitl

■splnu komisiju.1943 Fred je zabrinuto razmišljao šta ga čeka iznad cirusa

nad Sen Nazerom i Hamom.

1944, u isto ovako popodne, krenuo je vozom iz Londonasišao u Sareju, i našao bicikl koji su mu prija telji os tavili. J urio je putem između živica, prošao pored kamene crkvice, pored

autobusa i kamicna koji su bili parkirani nnalo dalje od crkvice1i napokon ušao u zelenu hladovinu parka oko kuće gde ga ječekalo društvo.

Neka stara služavka otvorila mu je vrata.

— Evo ga! Došao je Deri! — uzviknula je veselo S ilvija

dugačkih nogu, pripadnica ženske vazduhoplovne pomoćne slu-žbe, i spustila svoju čašu na sto. — Dušo, baš je lepo odtebe što si došao. Igramo bridž, a meni je tako dosadno. Kakabi bilo da popijemo još koju bocu piva, pa da idemo u šetnju?tmamo vremena... O, srce, oprosti, nisam te ni ponudila sen-dvičima sa sardinama. Izvoli molim te... Ih, baš sam smetenal

177

Pa, nisam te ni upoznala s ostalima iz društva. Oprosti mi

baš sam nešto smušena.

Te noći Deri je spavao sa Silvijom.

1945,u ovo popodne, dok je sunce jako upiralo u per-

deta, a gume motornih vozila škripale pred saobraćajnom svet-

lošću na raskršću Šeste ulice, usred zujanja električnih ventila-tora,šuštanja slavina sa bezalkoholnim pićem, i zuke apa rata

Deri je slagao kutije sa bonbonama i onog mladića držaona oku. Odmah ga je poznao, jer tako je išao samo HomerVermels.

Homer je tražio mesto u nekom separeu, i našao ga jepored dvojice mladih momara koji su pili oranžadu. Homer se

važno isprsio š spremao se da pokaže vrpce odlikovanja koje

je nosio u džepu. Hteo je da im ispriča kako je konvo j žurio izLi l i d đ j i d O



, j p , p

za pravljenje sladoleda, usred sveg tog darmara i zveketa uMidvejskoj drogeriji, Fred Deri stajao je poslovno ukočen dok ^

je gospođica Ko vardis kontrolis ala kozmetičku robu po spiskuna jednoj žutoj hartiji.

— J este, evo ih. Ovde mora da je greška. O pros tite mi,gospodine Deri! Evo, vidite... zapisala sarh jedno tuce pomode

Rubenštajn... evo ovde... a stalno sam mislila da sam zapisalapomade Arden. Evo ih ovde, na polici. Vidite li?... GospodinBulard mora da je mislio na njih. Sad ću odmah popraviti gre-

šku... Izvolite...

Fred joj zahvali, upozori je da drugi put bolje paz i

i preda popravljen i spisak gospodinu Lusu. Onda se skloni

ustranu i jednojženi promenio petak u cente, da bi mogla da

se izmeri na automatsko j vagi. J ednu staru mušteriju posluž isa dve avionske marke. Neka strankinja pokušavala je da obja-

sni jednom prodavcu šta želi da kupi. Bila je to neka nemačka J evrejka i niko nije mogao da je razume. Fred ods i dovede

jednog apo tekard , gospo dina F inklštajna, koji prevede šta je

ona htela da kupi. Onda posluži nekog čoveka i prodade mi)bateriju za džepnu lampu. Drugoj mušteriji prodade sapun za

brijanje.

— Izvinite, ali siguran sam da ste se prevarili — obja-

sni trećoj mušteriji. — Takve cigare te nismo imali već neko-

liko nedelja.

Fred uze da namesti kutije sa bonbonama i istog tre-

nutka pogleda put vrata. J edan mladić migoljio se, provlačeći

se kroz vrata u drogeriju. Taj mladić bio je sav zgrčen, go-

loglav, a oči su mu grozničavo gorele. Trebalo je da naiđe nekinovi Hristos pa da stavi svoju ruku na njega i da ga izleči,

ali takav Hristos očigledno nije postojao u Bun Sitiju.

178

Liverpula, i o onom događaju ispred samog Orana.

J edna drska kelnerica priđe da ga posluž i, a Deri ih jeposmatrao. Ta devojka niie mu se sviđala. Radila je svega

šest dana u ovoj drogeriji, ime joj je bilo Bani, imala je debeleobraze, labrnjaste, napućene usne i oštre, durnovite crne oči.

Kelnerica nešto reče, a Homer odgovori i pogleda u nju.Kelnerica reče još nešto, reče to Ijutito tako da se oni u bli-zini okrenuše da vide šta se događa, i okrenu se da ode.

Uto priđe Fred. U ruci je još držao kutiju bonbona.— Zdravo, Homere.

Homer ga pogleda. Na licu mu je tinjala jarost. Po-kušao je da govori, ali Fred se hitro okrenu i zovnu kelnericupo imenu. Ona zastade i obrusi mu.

— Neću da ga pos lužim. Neću i ne moram da ga po-služiml On je pijan.

Svi se okrenuše i uperiše pogled u njih.

— Slušajte, Bani, — reče Fred — ovaj mladić nije pijan.Dođite ovamo.

Ona dođe. Usta su joj bila još više napućena negoinače, i sevala je očima.

— Sta piješ, Homere? up ita Deri. — Čokoladu sa so- •dom?... Važi.

— Donesite mu čokoladu sa sobom — naredi Deri kelnerici.

— Doneću mu, prasnu kelnerica — ali on sav z auda rana alkohol. P onavljam vam da je pijan.

O tišla je da poruči čokoladu sa sodom.

Deri je još trenutak razgova rao sa Homerom, ali ništanije mogao da razume od buke razgovora i zveketa čašai kašikica.

— Doviđenja — reče Fred. — Videćemo se još.

Neka žena pokušavala je da uđe u telefonsku govornicu.'V rata su se zagla vila, i Deri priskoči da joj pomogne. Bila

12$

179

su to vrata na klizanje i ona ih je izbacila iz šina. Deri nameshvrata, žena mu zahvali, a on se okrenu i vide Bani kako se

vraća sa čokoladom sa sodom na poslužavniku. Oni što su biliu blizini utišaše se da čuju šta će dalje biti, i u toj tišini Deri

jasno ču kako Homer sa silnom mržnjom u glasu pros ikta na

kelnericu:

— P okazaću vam da nisam pijanl

— Zaboga , Deri, — šapnu uplašeno gospodin Lus Fredu na .uvo — zar ste izgubili pamet? Sta je ovo? P ogledajte... Muš te-rije vas gledaju!

— Gospođice Ho lt, — okrenu se Lus kelnerici — smesfaidite u svlačionicu.

Fred Deri donese krpu pa obrisa sto i pod. Mornari sublenuli u Homera



P okazaću vam da nisam pijanl

Homer pokuša da uzme čašu sa poslužavnika. Upotrebio

je levu ruku, koja mu se neobuzdano praćaka la kao riba. Uhvati

čašu, ruka mu se grčevito trže, čokolada pljusnu po Baninommantilu, a čaša pade na pod i razbi se.

— Ti pijana pro tuvo! — vrisnu Bani pa zamahnu svojom

snažnom debelom rukom i svom snagom ošamari Homera po licu.

Fred Deri, mladić od dvadeset i jedne godine, koji je

ubio stotinu Ijudi i koji je znao da bombaši nisu potrebni

u Bun Sitiju, priskoči i zgrabi kelnericu za ruku. G rubo ju jetrgnuo ustranu, a drugom rukom gurnuo razjarenog Homera,

koji se klatio na nogama, natrag na njegovo sedište.

— Pogleda jte! — vrištala je Bani. — Evo pogledajte. P ro-

suo je čokoladu po meni. Samo pogledajte.

P edesetak muš terija blenulo je u njih i nagura lo se što je bliže moglo, a prolaz nici s ulice upada li su unutra da i onl

vide šta se to događa.

— Ti si drolja kad možeš da ošamariš ovakvog mladića —

okomi se Fred besno na kelnericu. — Ti blesava budalo! Nevidiš li da je ovaj mladić invalid? On je paralizova n, a ne pijan.

A reći ću ti i gde je to dob io: pred Oranom. I on je nekadanosio uniformu kao i ovi ovde mornari. Da, droljama kao što

si ti sviđa ju se mladići u mornarskim uniformama. S viđaju ti se

njihove slatke pantalone, njihovi slatki mornarski okovratnici. Ti

mladići su veoma zgodni. Ćuti! Da nisi pisnula. Ovaj mladić je

dobio Ljubičasto srce, a ti si se sada našla da ga ošamariš policu, zbog tog mantila koji čak nije ni tvoj, nego ti ga radnja daje!

— Zaveži već jednom! — razde ra se kelnerica. — Bašme briga ako on irrva i sto Ljubičastih srcal On je drzak j pijan.

Poznajem ja pijanicu čim ga vidim! On nema prava da prosipa

svoju čokoladu po me n i l

180

blenuli u Homera.

— Idem kući — reče Homer i pokuša da ustane.

— Nemoj da ideš — zadrža ga Fred. — Čekaj, pa ćemo

ići zajedno.

U kancelariji, iza odeljenja za recepte, Bulard je trljao

bradu i gledao Lusa koji je opisivao šta se dogodilo. Lus je

užasnuto pričao svojim kreštavim glasom, izlagao je svaku poje-dinost i kitio svoju priču.

— On je z grabio tu kelnericu, gospodine Bularde... Na pra-vio je džumbus i fizički je maltretirao! Znate, ona bi moglada tuži radnju i da traži otštetu za pretrpljeni strah i uvrede...

— Više nikada neću napraviti takav džumbus — reče Deriumorno. — Bar ga neću napraviti u Midvejsko * drogeriji. Idem

odavde.— Dabome da idete odavde! — uzviknu Lus likujući.A li Bulard reče:

— U redu, gospodine Luse. Ostavite me da razgovaram sagospodinom Derijem nasamo.

Bulard je govorio i 'govorio, i ubeđivao i ubeđivao, ali sveuzalud.

— O vaj posao mi ne odgovara — reče Fred. — V eoma

sam vam zahvalan, jer vi ste stvarno bili isuviše dobri prema

meni. Boljeg šefa nigde neću naći, ali... izgleda mi da ja nisam

stvoren za ovakav posao. To je tričav i strašno dosadan rad,

i ja ga svakim danom sve više i više mrzim. Vi niste krivi za to.S hvatite me i ne Ijutite se što idem odavde.

— Fredi, vi valjda z nate šta je najbolje za vas, a menr je iskreno žao što nećete da ostanete. Slušajte, doz volite mi da

vam pomognem da nađete neko drugo zaposlenje.

— Nije potrebno, hvala — odbi Deri. — Već ću se nekakosnaći. Pokušaću da promenim struku.

181

— Slušajte, — nastavi Bulard uporno — ako je u pitanjunovac... hteo sam reći, ako vam treba novaca, jer, koliko vas

japoznajem, sigurno ništa niste uštede li... A odakle biste i ušte-;deli kad ste primali tako malu platu. C ekajte, kuda ž urite... jaimam- gotovine pri ruci, mislim na svoju sopstvenu gotovinu, padozvolite da vam dam jedan mali zajam. Hoćete Ii?

Bulard se okrenuo i uzbuđeno pokušavao da otvori malu

J edan sat pre ovog dog ađa ja, u M idvejs koj droge riji, jednadevojka polako je ustala sa stolice na kojoj je sedela za stolornsasvim u uglu.

Ona je videla sve što se dogodilo sa Homerom, čula jesve ono što su i ostali u drogeriji čuli, slušala je primedbe do-

konih frajera, njihovo blebetanje i cerekanje, i zgražanje i čuJđenje. Ta bleda, mlada devojka sa tako izrazito nordiskom



Bulard se okrenuo i uzbuđeno pokušavao da otvori malufijo ku ’ u stolu gde je držao svoje lične stvari.

— Ne treba mi zajam, hvala — procedi Fred, a nešto

ga steže u grlu.Stari Bulard treptao je i treptao očima iza debelih stakala

svojih naočara.— Pa, javite mi se da znam gde ste... A ko vam ikada

zatreba pomoć, samo se obratite meni.

Snažno su stisnuli ruku jedan drugom na rastanku, i Deri odejO tišao je po Homera i odvuka o ga u hotel S e n e k u.

U svojoj sobi Deri otvori bocu rakije. P ili su i pso valionukelnericu, d rogeriju i ceo svet. R ekli su da Bun S iti smrdikao mućak i poslali dođavola onu bezobraznu droljul

Kad su ispili čitavu bocu rakije, Fred isprati Homera. Dole

upredvorju svratili su do činovnika za tezgom.— S lušajte, molim vas, — reče Fred činovniku — ovo je

gospodin Vermels. On je moj prijatelj i kad god bude hteo

da upotrebi moju sobu kad ja nisam tu, dajte mu ključ. Znate,'

on se ponekad malko nakreše...Fred munu Homera laktom u rebra, a Homer se izbekelji

i vrati mu šalu.— ...ponekad se on malko nakreše pa mu treba neko

mesto da se izduva. Dajte mu moj ključ kad god ga zatraži, arecite to i činovniku koji dežura noću. Ali ako dođe s nekom

plavušom, ne dajte mu ključ. To isto važi i za garavuše. Samovaži ako dođe sa nekom crvenokosom damom. Zapamtite, sme

da dovodi samo crvenokose dame.Stari činovnik šmrknu, nasmeja se na taj čudan uslov, i

pomisli da on nije učinio takav greh već ravno četrnaest godina.

Homer se sav upljuvao od zahvaljivanja Fredu. Onda je

otišao da spljiska pet dolara u Bon-ton baru.

182

kosom i likom beše Vilma Džekobson.

V ilma je videla sve što se dogo dilo sa Homerom. Izišla je

iz droge rije i jpomešala se u svetinu na O rahovoj ulici. P okušavala je da smisli kako bi mu pomogla, a ništa joj nije pada lo na

pamet. Nije znala šta da radi, jer je bila tako mlada. A i on je toliko, toliko mlad!

O svemu tome govorio je Novak, dok su mu široke, snažne-šake, opaljene od sunca, mirovale na krilu, nove crne cipela-koje su škripale pri hodu blistale na nogama, a debele rutave

čarape jasno se videle ispod nogavica pantalona koje je biozad igao da mu kolena ne oštete brižljivo ispeglanu crtu.

— J este li i vi foili na J užnom Pacifiku? — upita Ela, jer je nagonski osećao da je i El bio u ratu.



39

Neki čovek po imenu No vak dođ s u banku 1 priđe E lovomstolu. Bio je to Čeh okruglog lika, širokih vilica i trezvenog

izraza. Na grudima je imao značku veterana, sa globusom isidrom. El ga ponudi da sedne.

U poslednje vreme El je vrlo retko nosio svoju vrpcu Srebrne

zvezde. Dosadilo mu je da stalno objašnjava radoznalom svetugde je, i kada, i kojom prigodom, i kako, dobio to visokoodlikovanje, a dojadili su mu i potajni zavidljivi potsmesi drugih

Ijudi koji su takođe služili u ratu i koji nisu dobili Srebrnuzvezdu niti bilo koje drugo odlikovanje.

Džon Novak sede. Držao je šešir na krliu, a svojim pri-prostim zelenim očima ozbiljno je gledao u Elove zenice. Džon

Novak progovori glasom koji je nekako čudno potsećao na pesmucvrčaka.

— Imam mali rasadnik cveća, mislim da ga znate, nakraju P edeset i druge ulice, kod Bulevara Crni jastreb. M i gazovemo Novakov rasadnik. Nekada je taj rasadnik pripadao mome

ocu, a ja sam mu pomagao u poslu. Onda sam ja otišao u rat.Dok sam bio na J užnom P acifiku, otac je umro. M ožda se vi

nećete sećati, gospodine, ali pre mnogo goaina mi smo vam

proda vali jorgovane. Moj ta ta i ja smo ih i zasadili kod vas.El se sasvim drugarski osmehnu, potvrdi da se seća tih

događaja, i poče prijateljski da ćaska s Novakom.

Novak je govorio o svome rasadniku, o cveću koje je uzgajao,o zemljištu i stajskom: i veštačkom đubrivu. Govorio je o zemljištukoje je video u toku rata, o čudesno bogatom tlu tropskih krajeva.

184

— Nisam. J a sam bio na evropskom ratištu... U A frici, pa

u italiji i Nemačkoj.

— Svakako ‘vam nije bilo nimalo lako.— Vama mora da je bilo mnogo gore, na Pacifiku.

— Pa, znate, ponekad je hrana bila rđava, a i oni razno-razni insekti pili su nam krv... Š ta ste vi bili po činu? M ajo r?

— Ne, bio sam narednik. J este li vi bili u mornaričkoj-pešcdiji?

— J este, bio sam u mornaričkoj pešadiji.

Džon Novak ponovo poče da raspreda svoju omiljenu temu.Njegove misli stalno su bile zaokupljene biljnim svetom, drvećerni zelenilom. Taj zeleni svet biljki ogleda o se iu njegovimzeni-

cama, koje su bile zelene kao najsočnije lišće. Ispričao je kako

je kod trave u onom dalekom tropskom svetu zapaz io jednučudnu osobinu.

J edanput se Novako va jedinica iskrcala na neko žalo ;

— Ah, u tim krajevima trava tako naglo raste — pričao. je No vak. — To je pros to neverovatno kako đika naočigled.

Dakle, jedanput se Novakova jedinica iskrcala na neko

žalo. No pre nego što se iskrcala, brodski topovi su brisalii tukli po čitavom tom terenu. On nije prepričao svaku pojedi-

nost... kako su se vukli kao zmije preko humki, santimetar posantimetar... nije govorio o vatri koju su sipali iz svojih bacačaplamena i koja je terala mrkopute polunage čovečuljke iz nji-hovih skloništa. Masni plamen padao je po tim kepecima, izazivao

vrisku i grčenje i uzaludne pokušaje da bace ručnebombe nanapada če, da ih pobiju. Tek kad bi bili sasvim ugljenisaniprestali

bi da vrište i da se ritaju.

A li El je ipak tačno znao šta su mornarički pešaci učinili,

kao da je bio onde.

135

Oni su zauzeli žalo, koje su natopili znojem što im jebiood straha, i obojadisa li krvlju koja im je šibala iz tela nomestima gde su meci šišteći ulazili u meso.

Oni suzauzeli žalo. Plamen iz njihovih bacača plamenasukljao je u širokoj crti i spa lio i grmlje i J apance u crnotinjavo ugljevlje.

— Ne prijatelj je napustio žalo — reče Novak. — A žalo

uveri da ga oči ne vara ju, i između ispruženih prstiju J apančeve

naduvene šake ugledao neke iznikle travke.Sunce i kiša vršili su svoje čarobno dejstvo toplote i

vlage. Kad je No vak idući put pregledao s voga J apanca, video

je da je blistavo zelena trava poprilično izras la između nje-cjovih naduvenih prstiju, gde je meso bilo još isuviše sirovoza nežni želudac crva. Qikala je ta trava dok su ptice pevale

u vlažnoj spamoj džungli iza žala



je bilo tvrdo i vrelo kao kakav usijani pod od betona.

To popodne, dok je on bio na straž i na rubu ža!a i dok

su tenkovi tutnjali i tandrkali po tvrdom pesku, desantni brodićipristajali su i iskrcavali vojnike i opremu. Pod Novakovim no-gama prštala je šljaka.

— Izgleda lo je kao da tu više nikada neće rasti ni travani grmlje — primeti Novak.

, Onda neko opazi jednog japanskog snajpera u raskoma-idanim i oborenim palmama iza žala i pripuca na njega. Ranjeni

J apanac jurnu na ža lo, sav krvav, i ispuštao je nekakve čudnepovike slične ptičjim kricima.

— J edan od naših ranio je tog J apanca — reče Džon Novak.

On nije rekao da je on bio taj koji je smrtno ranio tog J apanca, ali Stifenson je to Šasvim jasno znao.

Ona neman trčala je još kojih stotinak koračaji, a onda se

iznemoglo skljokala i izdahnula. Ležala je kao sićušna žutahumka ppsred ugljevlja i sagorelog peska. ! tako se začelonovo čudo, koje se duboko urezalo u Novakovo sećanje.

— Prišli smo tom J apancu, okrenuli ga na Is đa, i videlida je mrtav... Neko vreme nismo obraćali pažnju na njega. Pogrmlju iza ža la bilo je puno mrtvih, i J apanaca i naših. Sani-tetska ekipa pokupila je naše, a ostale je ostavila da leže. Tre-

nutno smo imali pune rulce posla, jer su borbe u unutrašnjostiostrva još besnele.

Te noći kiša je lila kao iz kabla , a No vak je šetkao nastraž i pored svog sopstvenog malog J apanca.

Sutradan sunce je pržilo sa beskrajnog plavog svoda, a

noću je kiša pojiovo žestoko dobovala o pocrnelo i uljem na-topljeno tlo.

Kad je No vak sledeći put pogledao svog J apanca, uči-nilo mu se da vidi neki čuperak zeienila. P rišao mu je da se

. \186

u vlažnoj, spamoj džungli iza žala.— Nećete mi vero vati, gospodine Stifensone, ali šestog

dana trava je već toliko narasla da je pokrila onog J apanca.

Talasala se na povetarću i niko ne bi ni rekao da neki leš ležionde. Prosto mi nećete verovati, a i ja sam jedva sam mogao

da verujem svojim očima. Bilo je tu i nekakvog korova, koji jeubrzo i procvetao. Takvo bilje raste onde, takav je onde biljnisvet. Prosto da čovek ne veruje svojim rođenim očima kako

brzo raste.

se da veruje da nadležni državni organi neće smatrati za pa-metno da jemče za njegov zajam.

El Stifenson bio je ponosan na samoga sebe. Setio se kako je njegov otac u svoje vreme svršavao slične bankarske poslove.Pomislio je na njegove zajmove časti koje je davao samo načasnu reč useljenicima sa blistavim očima koji suzaradili svojprvi novac u novoj sredini i traž ili da ga zakopaju, da ga posejuiu zemlju, da bi im žetva bila bogatija.

č



40

Džon Novak, bivši pripadnik mornaričke pešadije, koji jeimao rasadnik i prodavao jorgovane i u čijim je očima bli-stalo zelenilo njegovog biljnog sveta, tražio je četiri . hiljadedolara zajma od Agrarne banke.

Uredan i pametan, on je poneo i svoje hartije, tapiju ►sve ostalo u kartonskoj kutijici od bonbona. Te dokaze svogimovnog stanja i rada metnuo je u kutijicu od bonbona i svezajedno vezao kanapom.

Prošao je čitav sat u razgovoru, a onda on i El za- jednički ispuniše formulare i upitnike. Sve te pojedinosti, odkojih je toliko strepeo i koje su mu izgledale tako zamršene;bile su sasvim jasne kad ih Eb objasni. Za polovinu zajma, dvehiljade dolara, jemčiće država. Druga polovina, dve hiljade do-lara, ići će na rizik banke, uz četrii posto kamate.

— Ali sve to prethodno mora da dobije saglasnost nadle-žnih državnih organa — rekao je El Stifenson. — No, ubeđen samda ćete dobiti saglasnost na one dve hiljade, a ja vam dajerrrsaglasnost na ove dve hiljade koje padaju na naš rizik. Ništa

vi ne brinite. Za nedelju-dve, a možda i nešto više, dobićetenovac. Sa svoje strane kladiću se s vama da ćete ga dobiti.Pušite li cigare?... Dobro, kladim se u jednu cigaru da će vanrvzajam biti odobren.

I tako su se kladili u jednu cigaru. Džon Novak se kladia*protiv samoga sebe. Smejao se i zbog jedne cigare pretvarao

188

Elov otac pričao je Elu kako je jedanput pozajmio hiljadudolara nekom čoveku samo na njegovu časnu reč. Priznanica

je trebalo da bude potpisana docnije. Istog popodneva taj čovek]e poginuo na rogovima razbesnelog bika. P rolazili su meseci, a jednog dana visoki sinovi tog čoveka dođoše u banku. Ne-spretno su prišli lovom ocu, natucali ono što su hteli da kažu,i vratili onih hiljadu dolara sa šest posto kamate.

Takvo čvrsto, jednostavno bankarstvo vodilo se kada jevazduh mirisao od sveže obranog kukuruza, kad su plodne smeđelopte konjskog izmeta ležale po putevima, kada su zemlja (čisto nezamućeno nebo i šumarci jova bili radost za sve oči,a Bun Siti bila poluseljačka varošica. El je bio ponosan što sei njemu sada ukazala prilika da pomogne takvom jednom pri-prostom sinu zemlje kome je prerisko sunce ostavilo pečat na licu.

Džon je pričao o svojim planovima, o novim toplim lejama. J este, napraviće ramove za te tople leje, a na jednom mestunašao je baš onakvo staklo kakvo mu je potrebno. Da, napravićei novu staklenu baštu. Uzeće cevi za razvođenje vode i još jednu pumpu'. I cevi i pumpa već su upotrebljavane, ali su jošu sasvim dobrom stanju. Iskopao je i bunar, koji ga nije bašmnogo koštao. Sagradiće i jednu malu kancelariju odmah kodulaza u dvorište, tako da mu mušterije ne šetaju kroz kuću.

Pokazao je i slike svoje poro,dice.— Ovo je moj sin — rekao je ponosno. — Tek mu je

šest godina, i još nije dovoljno velik da bi me pomagao. Aevo i moje žene. Ona je jaka i mnogo mi pomaže. Gospodine

Stifensone, dođite koji put da nas posetite, pa će nam onaispeći prave češke domaće kolače, kao što ih je njena tetkaViolka pravila.

Lica Novakove porodice smsšila su se iz futrole od ce-luloida. 2ena je bila kršna, čista i prijatna na oko, kao kakva

189

plemenita junica, a dečak je bio veseo poput kakvog telen-iceta. Novak je neodoljivo potsećao na bika sa zelenih pašnjakaa!i ne na nekog besnog, ćudljivog bika, nego na pitomog sna-,žnog gospodara stada sa spokojnom slikom zelene trave u očima.:Novak je pucao od zdravlja koje dolazi od priproste seljačkehrane, života na otvorenom vazduhu-, i mladosti. El bi se gotovozakleo da je iza tog mladog čoveka,- kad je otišao, ostao mi-iris mahovine i rascvetanih jabukovih stabala.

—■Slušajte, — reče on — za ovakvog jednog čoveka hipo-teka je samo suvišan posao i izdatak. J a mislim da sam do-voljno ocenio ovog čoveka i znam kakvi su Ijudi kao što je on.Evo, on je potpisao ovo. Tu jasno piše da se obavezuje daneće praviti nikakve hipoteke na bilo koji deo svoje imovinedok ne isplati ovaj dug.

Na to se Pru jetko nasmeja, a Stis dozvoli da mu maliosmejak zaigra oko bledih usana.

Ne ne reče Pru Ova hartija Slušajte prija



j

A li mahovina i rascvetane jabuke ne smeju se mešatisa poslovima. Takva bolećivos t je glupa u očima drugih Ijudi.

— Kakav zalog imamo za pokriće ovog zajma? — upK tao je gospodin Pru kad su formulari za zajam došli njemuu ruke.

Ledeni pogled gospodina Prua neprijateljski je merio svakurubriku i cifru na formularima koje je Novak ispunio. I Stis jedošao da priviri kakvo je to novo svetogrđe Stifenson napravio.I Pru j Stis složno su coktali jezikom. Stifenson je vsć i suvišečesto izvodio slične stvari. Saputali su, dogovarali se, a onda,s upitnim i uvređenim izrazom na licu, došli su da ispitajuStifensona.

— Ali kakvo pokriće imamo za ovaj zajam? — upita

Pru pun negodovanja. — Tu su četiri hiljade dolara u pitanju.Zaboga, čoveče, ne rnožete da radite ovako nešto!— Pokriće? — ponovi El.

Pa zob i rascvetana jabukova stabla dovoljno su pokrićei to najbolje pokriće na svetu. Ali to nije rekao naglas, nego je samo promrmljao u sebi.

Za dve hiljade jamči država, ili možda mislite dasam krivo protumačio Zakon o demobilisanim vojnim licima?Dražva garantuje za polovinu svakog ovakvog zajma.

— Ali prepušta zajmodavcu da odluči da li se zajammože dati — izjavi Pru, a Stis je tužno i lukavo stajao pored'njega i posmatrao. — Gospode bože, čoveče, ja ne znam štaće Upravni odbor reći ako ovako nastavite! Dve hiljade, polo-vina ovog zajma, ipak ostaje bez pokrića... Da vidimo šta ćeLetem reći na to. Zašto niste zatražili hipoteku na imanje DžonaNovaka?

El se namrgodi i ijvuče nekakvu hartiju iz svoga stolaj

190

— Ne, ne — reče Pru. — Ova hartija... Slušajte, prija-telju moj, ova hartija nimalo ne pokriva ovaj zajam, odnosno

onih dve hiljade dolara. P retpostavimo da Novak umre, pret-postavimo da je on uzeo novaca na zajam i od drugih, pa seoni odjednom stušte na njega s nalozima i presudama. Pret-postavimo da oni utuže svoja potraživanja pre nas i zgrabenjegovu imovinu, a mi nemamo hipoteku? M i savršeno ništanemamo!

— J a sam mu rekao — odbrusi El Ijutito — da nećutražiti hipoteku. Ovaj zajam je već zaključen, što se mene tiče.

Pogledao ih je izazivački i hlađno.— Uostalom, ko u ovoj banci rukovodi sitnim zajmovima,

vi ili ja? — upita on oštro.Stis uplašeno pobeže, ali Pru se još više izbeči u njega

svojim jefkim i blistavim očima ispod natečenih kapaka.— J a neznam štaće Upravni odbor reći na ovo — po-

novi Pru. — Ali kad sam ja bio na vašem mestu, bio sammnogo oprezniji. U ovakvim slučajevima pitao sam i druge zamišljenje.

Njihovi hladni neprijateljski pogledi govorili su mnogooštrije od reči koje je izgovorio nimalo povišenim glasom.

Činovnice su bile naćuljile uši, i sada je ta uzbudljiva no-vost poletela od stola do stola, od činovnice do činovnice, ponevidljivom lanću. Šaputanje je maskirano zveckanjem ključevaili otvaranjem fijoka:

— Heleno, jeste li čuli šta je Pru rekao Stisu?... P azite

da vas ne ukeba... Gospodin Stifenson je Ijut kao zolja. Bogami, ja ne bih volela da me stari Pru o v a k o pogleda! Kad bimogao, smoždio bi gopsdina Stifensona... J este li čuli šta jerekao?

I tako se El ponovo nađe pred pisaćim stolom gospodina MiltonaJ

191

Milton reče svojoj sekretarici da izađe i da za sobomzatvori vrata. Onda stade da kucka prstima po upijaču na stolu.

— Eltone, žao mi je što ponovo moram da vam skrenempažnju na ono o čemu smo već razgovarali. Molim vas da seubuduče u svim ovakvim slučajevima posavetu|ete sa Pruom.

Milton pritisnu jedno dugme na stolu.— Reći ću Pruu da ovoga puta odobravam zajam... onaj

koji ste prošlog ponedeljnika dali nekakvom Novaku, ali ubu-

zika,ukoliko tako nešto uopste postoji! A ja dobijam samoprigovore što podupirem stremljenja takvog jednog čoveka.

Ovo je bio gorak trenutak u životu gospodina Miltopa.’Bil° mu je jasno da će morati da stane pred Upravni od-ifoor i prizna da je Pru bio u pravu kad je bio protiv Stifenso-inovog naimenovanja za trećeg pomoćnika direktora, a da je on;direktor, pogrešio. Kroz glavu su mu prolazile reči koje je onlično rekao Stifensonu:



duće...Pru uđe u Miltonovu kancelariju, a i Letem nađe neki

posao da bi se u to vreme našao u blizini. Onda Milton pritisnu još jedno dugme, i Stis se pojavi.

— Slušajte, molim vas, — obrati se Milton svoj trojicisa svojim ledenim osmejkom na licu — ovo je detinjasto. Međunama ne sme da bude neslaganja niti nesporazuma... Neka vambude jasno da gospodin Stifenson ima puno pravo odlučivanjau pogledu davanja sitnih zajmova, što znači zajmova do dvehiljade dolara, a nikako preko te sume, i da gospodin Stifenson jedino odgovara Upravnom odboru za svoj rad. Njegovo ovla-šćenje prestaje u slučajevima gde se radi o zajmovima prekodve hiljade dolara, i takve zajmove može odobriti samo uzpotpunu saglasnost jednog od druge dvojice pomoćnika direktora.

Milton je još govorio, i opet je izneo svoj otrcarri apelda svi zajedničkim silama i složno rade za dobro banke. Akad su ostali otišli, a El još uvređeno ostao stojeći pred nje-govim stolom, Milton se ponovo obrati njemu.

— Eltone, treba da znate da Zakon o demobilisanim voj-nim licima ne daje pravo ni jednom bankovnom činovniku daodobrava penziju iii da deli nagrade svakom čoveku koji to

zatraži.— I to sve zbog tričavih dve hiljade dolara — reče El

i jezikom ovlaži svoje suve usne. — To je čovek radnik, poštenima izvesnu imovinu i ambiciju da razvije svoj posao, i imasvoju porodicu. U svemu je taj čovek vrlo dobar građanin, jedan

od onih za koje bi se s punim pravorn moglo reći da su kičma.svake državQ, i tome slično. On je bio u ratu, borio se, dobio je i nekakav čin i metak u 'kuk. Lekari su mu izvadili komadkosti, a komisija ga demobilisala. Taj čovek je itekako dao do-

J <aza o svojoj vrednosti i sušto je oličenje zdravog čvrstog ri-

192

»Treba nam neko ko je mlad. Vi ste videli sveta, rat

vam je proširio vidike... Vi ste treći pomoćnik direktora, a neStis...«

El je prestao da govori i zagledao se nekuda krozprozor.

2ao mi je Eltone,' —■odbrusi M ilton — ali ne slažemse s vašim stavom. Vi kao da unapred mislite da je svaki čo-vek koji je bio u borbama u ovome ratu bolji od onoga ko nijebio u okršajima! Vi kao da smatrate da takav čovek iraa pravana neke veće povlastice i na...

El Stifenson se oporo zagleda u Miltona.Sasvim je tako — reče El. — To je moje najdublje

ubeđenje!

— Dobro. A li molim vas da u buduće obezbedite našezajmove — odrezaMilton, isto tako Ijut kao El.Gospodin Milton odjednom izgubi svaku volju da nastavl

ovaj razgovor. Smatrao je da je El drzak,’ i to mu se nikakonije svidelo.

— Obezbedite naše zajmove — ponovi on i ustade iznaslonjače.

liciska koia koja su krstarila ulicama, jedan mali zeleno-beliFord.

Ona dvojica smesta se umiriše. Video ih je kako idupolako kao da šetaju. Skrenuli su u bife na uglu.

Sutradan Gas, pretsednik, srete Freda u praonici i pođ©za njim.

Slušajte, druže, — poče Gas — vi ste mi simpa-tični, i nebi želeo da imate neprilika. Znam da u ovoj fabrici



41

I tako ježivotario Fred Deri, bivši poručnik, bivši pri-padnik 305-e bombarderske grupe, bivšioduševljen, kočoperani opasan borac, koji je sada bio osuđen na bedno robovanjeisamome sebi ili na traganje za poslodavcima koje bi mogao

da služi.Fred se najpre zaposlio u nekoj tvornici ratnog mate-

rijala. P redradnik ga je odveo do s troja na kome je imao da

radi i pokazao mu kako da rukuje polugama i gde su prekidači.Fred kupi plavo rad.ničko odslo i kapu. Osećao je da jeotsečen od života, otkinut od celug sveta. Osećao je da nikadaneće moći da se saživi sa životom u ovoj tvornici gde su oz-biljne Crnkinje obavljale svoj posao mnogo bolje od njega.

Radio je dva dana. Uveče drugog dana dvojica Ijudi

sačekaše ga na kapiji.— Slušaj, druže, hteli bismo da razgovaramo s tobom.

Kazali su mu da suoni pretstavnici sindikata radnikaI da treba da im plati članarinuzato što radi u toj tvornici.

— Ništa ja vama neću platiti — odbi Fred. Ovo jetvornica gde mogu da rade i nečlanovi sindikata. Raspitaosam se o tome u utorak. Ovom tvornicom ne gospodavri sin-dikat, i od mene nikada nećete dobiti tih četrdeset dolara.

Otišao je, i za sobom čuo gunđanje. lako se pravio sa-svim spokojan, ipak se uplašio te dvojice Ijudeskara. Čuo jekako oni hitro krenuše za njim. Utom, iza ugla, naiđoše po-

194

, p jmogu da rade i radnici koji nisu članovi sindikata, ali biće

najbolje , da platite onih četrdeset dolara. Nemojte me pitatizašto to treba da platite, niti otkuda ja to znam. To nije važno.Možete to nadoknaditi prekovremenim radom. Sledeće nedeljeradite prekovremeno, pa ćetenadoknaditi tih četrdeset dolara.

Hvala, Gase — reče Deri. — Nije potrebno da miobjašnjavate, dovoljno je i to što ste mi rekli. Doviđenja.

Fred obesi svoje radničko odelo u ormanče, ode u kan-'celariju i primi novac koji je zaradio, i više se ne vrati ni naposao ni po svoje radničko odelo.

»Naći ću neki posao gde ne postoje sindikati, reši Fred.Prelistavao je oglase i našao ono što je tražio. Neki

čovek je nameravao da izdaje avijatičarski časopis koji je na-

zvao Z ap ad n a k r i l a .Deri ode k njemu. Razgovarali su, i čovekodluči da gauzme na probu. Trebalo mu je Ijudi s iskustvom, a takvih jemalo, objasni on.

Ovoga puta Deri je tri dana petljao sa fotografijamaI mnogo metara otisaka iž štamparije. Redakcija časopisa bila je u jednom zagušljivom sobičku, gde je sedeo Deri L još jednaćopava stara dama koja je odgovarala na telefon.

Ovaj naziv Za p a d n a k r i l a zvuči mi jevtino, kaoneki petparački časopis — primeti Fred svome poslodavcu. —Razmišljao sam o tome, gospodine Hite. Zašto ne promeniteime časopisa? Nazovite ga V e k k r i I a, i!i tako nešto...

— Vi previše razmišljate — reče gospodin Hit. — Kad mibudu potrebni predlozi, obavestiću vas. I još nešfo: ja patimod sinusa, pa mi smeta duvanski dim. Moraćete da se okanitepušenja za vreme rada.

— I ta vam je dobra! — odgovori Deri. — A li ja znamnešto još bolje: Zahvaljujem vam na službi.

13* 195

I ko su svi ti nlmfomanijaci koji vrište:»Čoveka, čoveka! Dajem kraljevstvo za čoveka!«»Da budem nosač, ili paker i raznosač, ili raznosač i

paker, ili frizer, pa da damicama pravim ćube...

N e k ž e n s k i o d r e d iN a k o m a n d u t r u b e ,P o p r a v e s v o j e ć ub e,P a d a i h j a u č i m



42

Tako Deri opet osta bez posla i opet uze da prelistava

oglase.»Traž i se knjigovođa«, čitao je. »J a ništa ne umem da

knjižim. Traži se vazduhoplovni crtač... ja umem da letim, a neda crtam. Traži se firmopisac sa dugogodišnjom praksom zadržavno nameštenje... Traži se mesar, fakturista, tesar, proku-rista, dečak... Nekad sam. i ja bio dečak, pre no što sam za-vršio obuku na malom školskom izviđaču i dobio letačka krila,a sada moram da budem šofer i majstor za sve, ili stolar,-zidar, kuvar, zubar, vratar, noćni čuvar, inženjer, vatrogasac,ložač, predradnik, krznar, aranžer, trgovački pomoćnik... a janišta od svega toga nisam. Ja sam bombaš koji odiično ume darukuje spravom za nišanjenje marke Norden.

»Da li bih mogao da budem draguljar, kuvarski pomoćmk,kočijaš, ili da otvorim neku perionicu rublja, ili aščimcu? Da|i bih mogao da se pretvaram da sam metalostrugar, ili ma-šinski bravar, ili mašinista? lli da jednostavnobudem čovek?...

»Evo: traži se čovek, okretan, bistar, sa sopstvenim ko-lima. Traži se čovek sa sopstvenim kamionom. Traži se čovek

od 45 do 50 godina starosti. Traži se čovek za predionicu vune.Vanredna prilika! Traži se čovek da raznosi rublje...«

Deri se seti svoje bake i upita se da li i baka tog čovekakoji je dao oglas pere rublje i da li taj čovek sada sam na

kolicima vuče to rublje?

196

P a d a i h j a u č i mK ak o d a se I jube.

Pesma iz vojničkih dana silno ga rastuži i on zažele dapije, da ima neko toplo žensko telo pored sebe, da u piću i Ijubavi zaboravi koliko je jadan i sam.

Onda se seti koverte koju je dobio i u kojoj se nalazioček na sto dolara, poslednjih sto dolara na ime otpremnineiz vojske. Taj ček trže ga iz mrtvila. Unovčiće ga, platiće hotelskiračun, kupiće bocu rakije i otići će da poseti svoga tatu iHortenzu. Tati će poneti bocu rakije, a Hortenzi slane kikirikije.Daće im to, a ništa neće odneti odande, niti će ikada više zaželetida ode k njima.

K r i v u d a s e d r u m ,M i l o č e m o r u m ,

Baš j e , baš j e ž i vo t l ep . . .A kQd se vrati u S e n e k u, doneće sa sobom bocu rakije,

leći će u krevet i čitaće detektivske romane. Ako Homer dođe,premestiće se na pod i prepustiće krevet njemu da mrmlja u snui h če. On će ležati na prljavom podu i slušaće kako vrelivetar ćarlija, i pćsmatraće zavesu kako se leluja na prozoru.Vetar će pričati čemerne priče o vrelim, zarđalim krovovimakoje je lizao u prolazu, a Homer će se kupati u znoju, jopet sanjati torpeda i podmornice koje ga gone.

J ednom davno, u školi, postojao je ! neki drugi Homer.Samo, taj Homer bio je mramorna bista sa krupnim slepim očimai visokim čelom. Taj Homer napisao je O d i s e j u, svoj jeziviizveštaj drevnog ratnog dopisnika.

Da je taj drevni Homer ziv, mogao bi da napiše novuOdiseju koja se dogodila jednog oktobarskog popodneva kad su

197

se samo dve oštećene tvrđave vratile na aerodrom. Ljudi supsovali i očima pretraživali nebo, ne bi li ugledali još kojutvrđaavu od ponosnog jata koje je otišlo u napad.

— Danas su one hulje zaista bile u formi — rekao je jedanod pilota sa padobranom u ruci. — Protivavionska artilerija tukla je kao luda, a lovci su nicali sa svih strana. J oš nikada nisamvideo da je toliko tvrđava oboreno. Da, mi smo se nekako izvukli,

ali svi ostali su pali.



p

43

Fred zaređa po uredima za zapošljavanje demobilisanihvojnih lica. Stajao je u redovima, ispunjavao formulare, pokazivaosvoje isprave i četiri puta sedeo ispred raznih pisaćih stolovai pričao svoju biografiju. Odgovarao je na pitanja, davao podatke,ali nameštenje nije dobio.

Sve mu je to već išlo na živce.Činovnici u tim uredima Ijubazno su ga primali, unosili su

mu ime na uredne kartone i upisivali ga u svoju kartoteku. On

je išao Ijut, ogorčen, nakraj srca, ali nijedanput nije naišao nanabusitost ili nestrpljivost kod tih činovnika.

Kad je uveče ležao na krevetu u svojoj sobi, gledao je umislima punačko lice i slušao zvonki smeh onog šefa koji jepre dvadeset i sedam godina izgubio nogu na Marni; pa Ijubazno,senatorsko lice onog drugog šefa, onog umornog mučenika sažutom ćelom koji je nosio sve jade svakog klijenta na svojimramenima i u svome srcu i činio sve što je mogao da impomogne.

Fredu se smučila i sama njihova strpljivost, koja mu jeličiia na požrtvovanje časnih sestara što neguju plačljivu decu unekom ratnom sirotištu.

Ali oni ipak nisu mogli da ga srede, jer ta nesređenostnije bila samo spolja nego i u njegovoj duši. I svi su nekakopodjednako govoriii:

— Da vidimo šta zakonodavac kaže... Evo u ovom članuovde, članu sedmom, u ovoj knjižici... Slušajte, ako vam je po-

199

trebna pomoć psihijatra... Ali, da sam |a na vašem mestu, jase ipak ne bih petljao u te stvari. Dobro... Da vidimo šta imamou kartoteci. Imamo jedno mesto za pomoćnika u prodavnici ži-votinja ... A evo još jedno mesto. Da li biste hteli da naučiteveštinu balzamovanja?

Pritom su bili beskrajno Ijubazni i nudiji ga cigaretama. J edanput je čak išao i na ručak sa dvojicom od njih. Razgo-varali su o ratu, a jedan od njih bio je avijatičar u Prvomsvetskom ratu pre mnogo godina i lično je poznavao nekoliko

J edne večeri Fred je opet ubacivao petake u bilijar t>hotelu D a n i j e l B u n. Igrao je bezvoljno, koliko da ufučevreme, kad mu priđe jedan kelner s nekakvom ceduljom.

— J edna dama u trpezariji rekla mi je da vam ovo predam,'Fred uze cedulju. Bio je to napola iscepan jelovnik sa ne-

kakvom porukom na poleđini:»Opaz ila sam vas kad smo došli ovamo. Kako ste? J edar*



p g g j pnajboljih asova iz toga doba!

Pričali su, razgovarali o svojim porodicama, i ispostavilose da jedan od njih stanuje svega dve ulice dalje od kućeDerijevog oca. Pričali su o svemu i svačemu, ali ipak nisu moglida mu pomognu.

— Teško je, — govorili su — teško je naći ono što blvama odgovaralo... Slušajte, kako bi bilo da studirate?

— Da ponovo idem u školu sa gomilom dečurlije? — upitaDeri. — Nisam ja za studije, nisam taj tip. Za mene je školaprestala onog trenutka kad sam završio pilotsku obuku. Ne, jase ne bih snašao u koledžu. Nemam ja smisla za školske klupe.

Oni su i dalje pokušavali, ali nisu mogli da nađu ono štobi njemu odgovaralo.

Iz dana u dan krstario je Deri od ureda do ureda. Stajao je u mnogim redovimq i niko se nije izdirao na njega, niko senije Ijutio, niko mu nije rekao da je čudovište za koje nemamesta u Bun Sitiju. J edino se on sam izdirao na samoga sebe,i Ijutio na samoga sebe, i govorio samome sebi da nije ni zašfa, i bičevao se ošrim bičem čemerne stvarnosti.

Fred je osećao da u duši postaje sve ogorčeniji i sveočajniji... Za njega nema mesta u Bun Sitiju, ni u čitavom pro-stranom, toplom i mekušnom svetu građanskog života. Kao da jena svakim vratima poslovnog sveta stajala ploča sa krupnimcrnim slovima: »Bombaši nisu potrebni«.

Te misli saletale bi ga preko dana, a uveče bi stajao čvrstoStisnutih i čemerno povijenih usana kraj tezge u nekom lokalu ipio. A li i piće ga je sve manje i manje privlačilo. U ratu jenalazio zaborav u piću, a ovde, kod kuće, nije mogao da nađetu srećnu varku.

200

mladić me ipbasipa pažnjom, ali ja bih radije pričala s vama. On

je otišao da negde potraži cigarete. Uf, evo ga, vraća se. Morarnprekinuti«.Pročitao je uspravna, nadrljana slova njemu sasvim ne-

poznatog rukopisa, i na kraju potpis P. S.On se u čudu pitao ko je ta P. S., ili je to možda obična

skraćenica na kraju pisma posle koje više nije bilo vremena zapisanje?

Deri ode do trpezarije i stade na vrata. Gotovo odmah jeugledao Pegi sa nekim mornaričkim oficirom. Ovog puta to jebio neki podmornički oficir.

Pegi je blistala, lepša i zanosnija od svih lepotica otkako je svet postao. U njenim grudima bilo je više jedrine, u njenoj

kosi više sunca nego ma u koje žene. Ona je bila žena kojubi svaki čovek poželeo, majka koja bi ga utešila, bolničarka kojabi ga izlečila, časna sestra koja bi mu govorila o večnom životui stišala buru u njemu u blaženi mir.

Fred se vrati u salu i po onomistom kelneru posla jošsvoju cedulju:

»Hvala na pitanju, osećam se šugavo. Na terasi je mese-čina. Cekaću vas kod lifta. Dođite kad ugrabite priliku«.

Otišao je do lifta i očekivao je i strepeo da ona neće doći.U deset sati ona dođe. Uhvatili su se za ruke gotovo

ćutke, i odvezli se na krov.— Ko je onapodmornica? — upita Fred.— To je Marti Voren. Poznajemo se iz škole. Mali M artt

postao je strašan Ijubavnik! Toliko mi je svojim kolenom izribaokoleno da mi je napravio žulj, i sva sam se iskrivila koliko samizmicala kolena, a da licem ipak ostanem okrenuta prema njemu.1

— Ja ću vas odves ti kući...

— O, zaboga, nemojte! Marti je prilično pripit i nastaobi rusvaj. Ne, to nikako. M arti je kučence koje laje, ali ne ujeda.Ništa ne brinite, dragi moj.

Prešli su preko terase na kojoj je nekada bila letnja baštai naslonili se na ogradu. Udisali su zaparan gradski vazduh ipokušavali da osete miris dalekih polja i milovanje mesečine.

Pogledali jedno drugom u oči, i nemo se stegli u zagrljaj.Usne im se spojiše. U Fredu je plamtela želja, a Pegi jebila puna odziva na tu želju Onda je on odvoji od sebe

— Znam ja vrlo dobro šta radim — prekide ga ona. —Neću da izvodim kojekakve glupe kerefeke. Nema tu pretvaranjani prazne glumel Svet je veoma stvaran oko nas, i samo bihse zgadila i sebi i tebi kad ne bih bila iskrena!

On je stajao neko vreme i traž io reči. Hteo je da jojodgovori jednakom iskrenošću. Isprekidano, uz tihe kletve, izneo joj je sebičnu boljku koja ga je mučila.

— O, Hriste bože! — prostenjao je. — V ratio sam se



bila puna odziva na tu želju. Onda je on odvoji od sebe.

— Lud sam, kao da sam se najeo bunika — procedi Fredi pokuša da se nasmeje. — Veruj mi, ovo ničemu ne vodi.

— O, Frede... o dušo... Molim te... poljubimo se tako još jedanput.

Poljubili su se. Ovog puta poljubac je bio dug, dug.Opet su se rastavili, i oboje su bili na ivici suza.— O, šta nas to razdvaja? — uzviknu Pegi. — Kaži mi!

Kaži! Šta se to isprečilo između nas? Sta ne valja kod mene?Šta je s tobom? Nisi mi telefonirao. Nisam te videla od onogdana...

Na njenom licu, u njenom glasu, bilo je muke koja je razdi-rala i nju i njega.

— Mi ne stanujemo baš tako daleko odavde — rekla je. — Svega oko sedam kilometara... Na kapiji imamo ploču nakojoj piše »T re š nj ev b r e ž u l j a k«. Ako hoćeš, mogla bihda istaknemi i drugu ploču sa mojim imenom ispisanim krupnimslovima, tako da ga vidiš sa kilometra daljine. M ogla bih dasipam komadiće hartije po putu do moje kuće... da ti ostavimtrag po kojem ćeš me sigurno naći...

Kiselo i isprekidano, uz jetki osmeh, objašnjavala mu jekojim putem može najbrže doći do njene kuće: Grand bulevaromna zapad... pa Drumom sedamriaest... onda dolazi okuka i most...

Oštro je urezala mapu puta u belu hartiju mesečine, pasve zamrljala suzama koje nije htela da lije.

Fred je uhvati za ruku. Mesečina je blistala, i svetlucanje■kamena na njenom prstu privuče mu pogled. Iz tog kamena kaoda je sijala čista iskrena duša ove devojke i zasenjivala mu oči.

— Slušaj, srce, trebalo bi da paziš šta radiš. Nemoj dase predaješ tako lako, inače...

202

natrag... i sve mi se zgadilo. Ubila me je naša nemaština, naša

nekakva grubost, pa ovaj dosadan život i neznanje. Izgleda dasam i ja dosadan i neznalica. Ali ... takav dom sam uvek imao,1takvi smo mi oduvek bili... U Engleskoj sam živeo drukčije. Tadami se prvi put u životu ukazala prilika da... da živim životom0 kakvom sam oduvek sanjao. Dobijali smo dosta dobre plate,a u bazi smo se kockali u krupne sume. Imao sam puno para,f stekao sam prijatelje među Englezima i išao sam s njima poLondonu. Prvi put sam tada i ja pretstavljao nekog vraga... Tinećeš moći da me shvatiš. Ti sl uvek imala sve što si želela^lepe haljine i sve ostalo, i lep .dom...

On zaćuta kao da pribira misli, a kad Pegi htede daprogovori, on joj ne dozvoli da dođe do reči.

— Dođavola, ništa nemoj da mi govoriš! Već znam šta ćešreći. Ubeđivaćeš me da postoje i drugi Ijudi koji teško tavore,a ipak su u duši srećni... Neka je i tako, ali ja... ja sam došaoiz onog lepog života pravo u ovaj glib. Čim sam se našao uistoj sobi s mojim ocem i ' maćehom, čim sam se našao Unjihovoj jadnoj sredini, osetio sam koliko sam i sam jadan! Ani njima nije bilo nimalo bolje. Oni su se osećali nelagodno umome prisustvu, a ja sam se osećao nelagodno u njihovomlprisustvul... Ona devojka kojom sam se oženio... Možda ću serešiti nje jednog dana. Dao sam joj novaca i naredio joj dauzme advokata, da tu stvar likvidira. Možda je ona već nešto1 uradila. Ne znam. J oš nisam dobio nikakvo obaveštenje.

Fred ponovo umuknu i zagleda se u bledozelenkasti sjajmesečine koja je svetlucala poput radijuma oko njih... Učinilo muse kao da to neki golemi svitac meko i spokojno sija s neba,a električne reklame zlobno kvare lepotu njegovog sjaja.

Pegi je ćutala i čekala, Fred se opet okrenu prema njoj.

203

— Sve ovo govorim ti s brda s dola, Pegi, ali ja nevidim kuda treba da se denem, kako ću da živiml i. šta ću da.radim... Lud sam za tobom, Pegi. Mogao bih da ti pružim svi>svoju Ijubav, ali evo ti čista računica: ja nemam nameštenja iništa nisam naučio, izuzev da gađam bombama. Znam gotovo- jedino da rukujem Norden-nišanom za bombe. I od prvog danakad sam se spustio na aerodrom u domovini postavilo se pitanjeda li će nekome ovde u Bunu biti potreban bombaš... ..Vratiosam se u drogeriju radio sam ali nisam izdržao Onda sarrv



sam se u drogeriju, radio sam, ali nisam izdržao. Onda sarrvpokušao da radim na nekom drugom poslu. Ni to mi nije pošlosza rukom... Moraću da odem nekuda, a ne mogu da te povedemsa sobom. Nemam pojma kuda ću ići, kako ću živeti, šta ći*

jesti, i da li ću uopšte jesti. Više ne mogu da se vratim uvojsku. Rat je prošao; i oni šugavi doktori rekli su da mtrefleksi nisu dobri, da više ne mogu da budem bombaš. Tricei kučine! Ta ja bih mogao da se odvezem u supertvrđavi ncsbilo koji cilj i da sve svoje bombe saspem na metu veličinenovčića od deset centi! A li oni ni da čuju. Demobilisali su melVojsci više nisam potreban. Demobilisan sam i sad se praćakamkao riba na suvom!

Niz Pegine obraze krenuše tužne blistave kapi. Fred je-zagrli. Ljubio joj je oči i slane suze. ,

— Obećaj mi jedno, — reče Pegi savlađujući glas da bigovorila mirno — obećaj mi da ćemo se videti pre nego štoodeš. Obećaj mi da ćeš doći k meni ako bi se dogodilo neštošto bi promenilo tvoje sadašnje raspoloženje...

— Obećavam — promrmlja Fred. — Pa, hajdemo dole davidimo da li je Podmornica zaronila.

Poručnik Voren nije bio zaronio. Čekao je kod vrata, besnoodmerio Freda, i odveo Pegi.

44

Bog je sevao svojim vatrometom' i palio počasne salve ne-feeske artilerije u oblake, kao da je i on hteo da uveličaovaj najveći praznik u Sjedinjenim Državama. Ali teški pokrovoblaka rascepi se nadvoje od te silne nebeske paljbe i plaha

julska kiša sruči se da okupa Bun Siti.

Zastave su uglavnom već bile skinute sa zgrada da ihkiša ne uhvati, i sad je samo nekoliko žena, pogrbljeno podpljoskom, trčalo da skine i unese one preostaie. Ljudi na ve-

randama, u sitom i prazničnom raspoloženju, leno su pomicalistolice izvan domašaja kiše i spuštali cirade na onoj straniodakle je kiša bila.

Radioaparati su i dalje suvoparno mleli, uprkos kiši, iizazivali sećanje na borbe za nezavisnost. Poput papagaja po-navljali su slavne reči slavnih pretsednika i siavnih boraca kojisu ginuli da svoju zemlju otcepe od engleske krune. Vojničkimarševi gromko su odjekivali, a očevi su pričali:

— Kad sam ja bio tvojih godina, imali smo one debelepatrone zvane »grom«, pa one druge, dugačke petnaest san-timetara. A da si video što smo imali bengalske vatre!

Očevi su pričali kako su gromko praskale te njihove pa-trone koje su utonule u prošlost kao i kremenjače kojim su prvidoseljenici ubijali bizone.

205

Mladi Homer Vermels bolovao je na svojoj verandi. Poperdetu nad njegovom glavom dobovala je kiša, a stolice nasklapanje bile su sklopljene i poređane uz zid. Homer je sedeosa bocom oranžade pored sebe i gutao aspirine da se oslobodimamurluka i glavobolje.

Bilo mu je đosadno, pa uđe u kuću u kojoj je radioprigušeno blebetao i krkljao i već dva pusta sata uzalud trošiostruju. Homerov otac, majka i sestra otišli su u bioskop. TetkaSejd je otišla na intelektualno ćaskanje kod drugih usedelica, aH j

Kiša ga je polila, vetar mu razbarušio kosu, a grmljavinasnažno zatutnjala u svežem naletu na oblake.

Na ovaj dan slavila se uspomena na hrabre mladiće kojisu onog četvrtog jula 1776 ustali na oružje da zbace sa sebetuđinski jaram, koji nisu ni znali da će ući u istoriju za svavremena. Bili su to buntovnici, ustanici koji nisu hteli da budu svecij

Na ovaj dan odavala se počast junacima koji su ginulina davnim bojištima, četama koje su ostavljale krvave tragovepo snegu. Na ovaj dan zvona su pozvala narod na ustanak 1



Homer je ostao sam.

Na ovaj veliki praznik, Dan nezavisnosti1, Homer je ostaosam sa svojom glavoboljom.Homer se muvao po kući, gledao je u mrko nebo, u mokro

drveće i bujicu što se valjala olukom i ponirala u slivnike, iosluškivao gunđanje grmljavine. Nigde nije mogao da se skrasi,pa u četiri posle podne ponovo iziđe na verandu.

Slučajno pogleda na susednu verandu i učini mu se da jevideo kako se jedna dobro poznata glava sa blistavom kosompomerila. Pogledao bolje; rekao bi da to Vilma Džekobson sedikod prozora u svojoj prednjoj sobi.

Homer othrama niz stepenice i krenu ka susednoj verandi. Već pune dve nedelje nije bio kod Džekobsonovih, ali sada

je pošao. Znao je da je trezan, pa je mogao da poseti Vilmu.Možda ovog puta neće biti jedak, možda ga đavoli u njegovojduši neće izazvati da se svađa s njom.

Išao je, hteo je nju, ali ne kao muž ili Ijubavnik. Bio jesasvim nespreman za to, jer je torpedo kojl mu je iskrivio teloporemetio i tok sazrevanja u njemu. Hteo ju je radi utehe, radidruštva, radi đačkog kliberenja, šale i ašikovanja, radi igarai cedulja koje će on pisati njoj i ona njemu; a sve ono ostalo^ono veoma ozbiljno i važno, bilo je još samo san koji će setek docnije ostvariti. Hteo je da mu ona bude vodič u njegovojosamljenosti, čudesni melem za sve što ga je tištalo. Homer jećopao i u tom trenutku želeo Vilmu Džekobson više nego

išta drugo na svetu.

1 4 jula 1776 godine Sjedinjene Američke Države progla-sile su svoju nezavisnost i otcepile se od Engleske. Taj dan seotada svečano slavi.

206

p g j pstvorena je zastava Sjedinjenih Država.

Ali kad je Homer Vermels išao na verandu Džekobsonovih;lila je kiša. Bio je juli, bilo je toplo, kiša je lila, inije bilosnega da na njemu ostane krvavi trag Homerovih stopala.

Homer se pope stepenicama, uprkos pomamnom batrganjusvoje leve noge i ruke, pa otvori žičana vrata protiv komaracai zagleda se u Vilmu.

Vilma kao da se trže kad ga ugleda, a onda se osmehnui skloni knjigu koju je držala u ruci pod jastučić na kauču. Okonje bilo je i drugih knjiga.

— Zdravol — javi se Homer.— Zdravo! — odgovori Vilma.

— Kiša pada prilično jako, pa... — poče on.— J e li? — preseče ga ona kao začuđeno. — M oji suotišli u posetu. Nadam se da ih kiša nije uhvatila.

Bog opet pusti blistavu raketu munje među oblake,akiša se jače sruči.

— Šta to čitaš? — upita Homer.— O, ništa — odgovori ona i poblede. —Savrešno

ništa, Homere! — dodade uplašenim glasom.Homer se dobatrga bliže i pogleda u jednu knjigu koja

je ležala na stolu. Nas lov je bio okrenut nagore i on ga pro-čita: P a r a I i z a.

— Zar ti... — promuca on.

Sline mu potekoše niz bradu, a on ih obrisa desnom na-dlanicom.— Zar ti čitaš ovako nešto?

— Ne, ne! — uzviknu ona. — Nisam ja čitala, Homere.Veruj mi! To je samo jedna od mojih knjiga... To je samo...

207

On se nabusito dogega do nje. Ona uplašeno ustuknu. On•nije ima o nam eru da je oša m ari, ili udari, ili tak o nešto. Ne,

nije hteo čak ni da je takne malim prstom, ia ko je ona svanekako pretrnula kao da se boji. Samo je zavukao ruku pod onajjastučić i izvuk ao knjigu koju je ona bila sakrila. Pročitao je i

taj naslov: M o z a k o d m a j m u n a d o č o v e k a .— Ti čitaš ovakv e knjige? — procedi on. — Ti čitaš

ovakve knjige?... Da slučajno ne misliš...?lzbeči oči na nju i uvuče dah kao da usisava neki otro-i



van plin.

— M o z a k o d m a j m u n a do č o v e k a ! Dakle, takolTi misliš da sam ja neka vrsta majmuna, je li!... Idi dođavola!Nadam se da uživaš u ovim knjigama. Pa, dabome. Samo ti

nastavi čitanje. Paraliza... To mora da je veoma zabavno. Nemojda ti ja smetam. Citaj i uživaj.

Homer se izbekelji u odvratnu grimasu idiota, drhtavim

prstima zadrombulja po svojim otomboljenim usnama i zablebeta:

— Ble-ble!Vilma je ćutala. Ona nije imala snage da progovori. Imala

je tek osamnaest godina, isuviše malo da bi znala šta treba

da kaž e u ovakv oj situaciji, Zat o je učinila jedino što jeznala:zagnju rila je glavu u jastučić na kauču i ud arila u plač.

Nije bilo nimalo prijatno kad je ona plakala. Ona nijejecala učtivo, nego se prosto nap rosto derala. A kad je onnastavio da joj se ruga, da sav svoj jad pretvara u mržnjuprema njoj, ona podiže svoje bledo lice niz koje je tekla bujica

suza i vrisnu:— O, idi kući! Gosp ode bože! Z ašto ne ideš kući!

Homer se okrenu i ode. Oteturao je kući, a celim putem

je psova o i besneo i sipao' svu otrovnu žuč svoje muke sa

svakom reči koju je izgovorio.

Kod kuće je uzeo kišnu kabanicu, pa pokušao da telefonomporuči taksi. Kad je tri-četiri puta zvao bez uspeha, oteturao se

napolje i na kraju ipak zabor avio kišnu kabanicu.

r

45

— Još jednu — reče Deri.Bankar mu izbaci kartu.

Deri metnu prst na nju i trenutak pričeka. Imao je de-setku i četvorku. Podiže ugao karte.

»Sestica«, pomisli, jer ju je video s donje strane.

Ali nije bila šestica, bila je devstka . A deve t i četrnaestsu dvadeset i tri.

— Tropa — reče utučeno.

Bankar uze njegova dva plava žetona.Fred Deri pogleda koliko mu je još ostalo tih žetona po

deset dolara. Imao je još četiri komada.

»Zaigraću sve odjednom«, razmišljao je. »Ne... pokušaćusa dva... ona druga dva ostaće mi za još jedan pokušaj«,

Onda mu dođe neko čudno predosećanje: osećao je da ćedobiti ajnc. Fred nestrpljivo gurnu sva četiri žetona pred sebe.

Čekao je. Ljudi desno od njega uzimali su karte. Jedanzaigra duplo. Deri je posmatrao. Čovek dobi oba puta. Neki Ijudiimaju sreću... onakvu sreću kakva njega večeras ne služi.

Deri je sedeo u takozvanoj Harijevoj duvandžinici. U pred-njem odeljenju prodavane su cigarete i piće, a ako je čovek

poznavao Harija, mogao je da uđe i u ovo tajno zadnjeodeljenje.

Ovde se nije kockalo u krupne pare. Tu se Ijudi nisu sme-jali i mahali novčanicama pred polazak na let koji će ih moždaodvesti pravo u smrt. Ovde nisu bili avijatičari koji izjavljuju

14 209

da će ispiti rum i sodu čimizgube snop novčanicakoji držeu ruci. Ov o je bio najobičniji posa o, do sad no izmamljivanje

sitnih suma od bednika!I tako Fred gurnu sve žetone pred sebe. Nov e karte

poleteše.Fred pročita svoje karte: desetka... pa dvojka.

— Još jednu — reče Fred.Dob io je damu. Tak o je najza d izgub io sve žetone.Fred ustade sa stolice na kojoj je sedeo Ostao je bez

tiju. Taj novac bi primao za isplatu osoblja, nosio bi ga natragu Midvejsku drogeriju i predavao gospodinu Lusu.

Koliko je puta Fred nosio taj no vac u banku i iz~ bankei razmišljao kako bi bilo divno da je sve to njegovo. Ali svake

subote od svega toga dobijao je samo svojih trideset i sedamdolara i pedeset centi.



Fred ustade sa stolice na kojoj je sedeo. Ostao je bez

žeton a i više nije imao prav a da sedi za tim stolom. Usta oje I posmatrao ostale igrače.

Slušao je mrmljanje, slušao je primedbe. Jedna Ijudina

koja je sede la na kraju stola i dobijala, nepre stano je ponav ljala: < Poneka d čovek ne može da dobije ni centa! Ponekad

čovek ne m ože da dobije...Govorio je to svaki put kad bi dobio, a već je imao tri

lepe kupe žetona pred sobom.Na čitavom ovom bogatom svetu nije bilo nimalo slastt

za Freda. Njemu še lane smejala sreća; a i preklane mu je bila

sklona. On je ostao živ, nije zaglavio, i vratio se u Bun Siti.

A čemu se vratio?

Čemu se vratio?Vratio se da radi u Midvejskoj drogeriji i da skuplja

petake koje su druge ruke zaradile za druge Ijude. Svi ti pe-

taci i desetaci koji su ubirani na svim tezgama u drogeriji pret-vara ni su u novčdnice od jednog, pet i deset dolara. A to malobla go — sve te novčanice i sitnina od bakra, srebra i nk la

__ trpano je u lanenu vreću koju je Fred svakog dana u deset

sati nosio u banku.Da bi čuvao to blago, morao je da ima revolver. f-red

je doneo taj revolver od oca. Bila je to neka stara kubura,ali dobro podmazana i u stanju da ubije čoveka isto tako-

dobro kao najsav remeni ji p ikavac . . . . .

Tako naoružan, stavljao je vreću sa novcem u još |ednuIstu takvu vreću, i odlazio u Agrarnu banku. Onde bi predaovreću, oni bi je uzeli, prebrojali njenu sadržinu i cifru zapisali

u uložnu knjižicu. A subotom i ponedeljkom p reda vao bi tusvoju vreću, koju bi oni najpre ispraznili, a zatim ubacili u n;usvežnjeve novih novčanica i fišeke sitnine lepo zav:jene u har-.

210

Sve to prolaz ilo mu je kroz misli dok je stajao u Ha-njevoj zadnjoj sobi i posmatrao ćudljivu igru sreće. Njemu jesreca okrenula leđa. U đepu mu je ostalo sveg a pede set centi.Na pip ao je tih pede set centi i vratio se u stvarnost.

Sobu je platio do subote. U subotu će imati još samoda plati za pranje rublja, telefonske razgovore i slične sitnetroškove, a sada je tek sreda uveče. M og ao bi da uzme onihposlednjih dvadeset i sedam dolara koje je ostavio u sobi, pada pokuša da povrati izgubljeni novac...

Neko vreme se kolebao, a onda odlučno odbaci tu misaoTih dvad eset i sedam dolara ostavio je za hranu i ne smeda rizikuje, ne sm e d a izgubi i njih, jer mora da jede.

Fred izađe na ulicu. Voda je ležala u crnim baricamaukojima su se ogledale ulične svetiljke. Grm ljavina je jošpotmulo gunđala, a munje s vremena na vreme parale crno

nebo. Fred je tupo šljapkao po baricam a ka svom brlogu.

Uš ao je u hotel S e n e k u, pri šao tezg i i od činov-;nika koji je imao noćnu smenu zatražio ključ od svoje sobe.

Gospod ine Deri, — reče činovnik — onaj čovek vas čeka.

Deri pogleda kuda je činovnik poka zao i vide jednogčov eka u kišnoj kabanici, sa mokrim šeširom u ruci, ka ko ustajesa klupe gde je dotada sedeo.

— Jeste li vi Fred Deri? — upita čovek.

— Jesam — odgovori Fred iz dubine svoga jada.— Doneo sam vam ovu Ijubavnu poruku — reče čovek,

predade mu neku hartiju i ode.

Deri setupo zag led a u hartiju.

— Taj čovek je iz suda — šapnu činovnik. — Nadam seda vam nije d oneo nešto strašno...

14* 211

Deri razvi hartiju i stade da čita. Bio je to sudski poziv,

a |i poziv koji ga odjednom diže na vrhunac radosti. O va har-

tija... ovaj prekrasni vesnik... ova...— Nije strašno — reče Fred i ushićeno pogleda u či-

novnika. — Baš naprotiv, ovo je sjajno! Dobijam raz vod braka,

odnosno, ona ga dobija!Go vorio je bez veze, i nije pok ušav ao da ob uzda bu-

jicuoduševljenja. Stara c je blenuo u njega i ništa nije shvatao.Ov de piše da treba da dođ em u sud a ako ne dođem

«

— Gran d bulevarom do kraja, — zapevušio je šoferu —pređite preko mosta, pa desno Drumom sedamnaest.

— Znam taj put — reče šofer.— Tuda se ideza brđane.

— Da, i za Avalon. O nd a opet skrenite desno, prekopruge, pa uzbrdo do prve kuće s leve strane. Na kapiji je pločdna kojoj piše »Trešnje v brežuljak«.

Na šli su tu kapiju i tu ploču. Šofer zau stav ikola.

Kiša je kapala sa drveća, a munje su osvetljavale tamniobris brežuljka.

č š



Ov de piše da treba da dođ em u sud, a ako ne dođem,

brak će biti razveden na moju štetu. Savršeno! Pošto ja nećuići u sud, stvar je već gotova! Sud je to nema šta.

Fred je izgub io volju da ideu svoju sobu. Sav jadkoji

ga je smrvio odjednom je nestao, i, on vrati ključ portiru.Iziđe na ulicu. Punim plućima udisao je vlažni vazduh,

a u žilama mu je plamtela snaga mladosti.»Ose ćam se mn ogo slobodniji nego ranije«, primeti Fred

u sebi. »Osećam silnu potrebu da učinim nešto veliko i dobro.

Gospode bože, razgovaraću sa Pegi. Znam da je to ludo odmene, ali prosto moram da govorim s njom. Sad je te!< proslo

devet sati. Još nije kasno. Iderr k njoj«.

Više se nije vukao kao pokisla kokoš, nego je leteo nakrilima radosti, ponosan kao jelen koji hrli svojoj košuti. Mrmljanjegrmljavine zvučalo mu je kao prigušena veličanstvena pesma

nekog dalekog hora, a sevanje munjasamo je razbijalo noć

koja se bila isprečila između njega i nje.N aš ao je taksi i zav alio se na sedište. Sofer je pričao

0 vremenu, ali Deri nije hteo da govori. Sa sirokim osm ehom

na licu osluškivao je bučno slavlje u se'oi.Najzad mu je svanulo. Bilo je još problema koje će morati

da reši, jer će morati da pričeka dok ga ne ogreje sunce, aliipak mu je svanulo. On nema nameštenja, ali će ga već nekako

dobiti. Radiće i živeće za nju...Grmljavina jače zatutnja kao pijesak njegovoj ludoj sreći.Nestrpljivo je gledao kako taksi mili beskrajno sporo. On

je znao put. One večeri na te ras i D a n i j e l a B u n a o namu je ureza la mapu tog puta u srce.Sve o no što ga je dotada sprečavalo d a ide k njoj, i strah i sram ota i neizvesnost

1 sumnja, sve je to otp alo u ovo m ludom ushićenju.

2 1 2

— Dva dolara i dvadeset i pet centi — reče šofer.i

Deri plati i dade mu trideset centi bakšiša. Bilo mu je žaošto mu ne može dati više.

Šofer se zahvali, okrenu kola i ode.

Fred nije znao kako će se vratiti kući. Možda će ga onaol ima odvest i pred Se ne ku ... Nasm ejao se na tu uobraženu

pomisao.

Krenuo je po m okrom šljunku prilaza i ugledao mnogokola — crnih, smeđih, sivih i zelenih kola, limuzina i dvosed a,kao da je tu neki klub. Kola su bila parkirana kod ulaza, a kućaje blistala od električnih sijalica.

Fred začu svirku iz kuće i stade. Oseć ao je kako mu ra-

dost ističe kroz vrhove prstiju. On da opet polak o krenu napred.Proz ori su jasno blistali, a oko kuće širio se miris leta.

Svetlost na verandi još je gorela: možda još neki gosti trebada dođu?...

»O, čekaj, molim te, čekaj«, pok ušava o je on da zadržisam og a sebe. »T o nije ona priredila. To su njeni roditelji po-zvali neke prijatelje. To su oni...«

Mek Daf se pojavi, mokra i razbarušena krzna. Mek Dafpusti jedno v u f, a Deri ga po zv a po imenu. P as mu priđe.

M ah ao je repom' i zveck ao zvoncem, i ostavio tragove svojih.

šapa po Derijevoj nogavici. Mek Daf krenu napred kao neki

mali debeli vodić i odvede Freda bočno pored kuće, kao daje hteo da mu pokaže veselje u kome neće moći da učestvujejRoletne nisu bile navučene. Društvo u toj kući nijs moralo

da krije svoje veselje od sovuljaga i poljskih miševa koji su se-

deli u senkama kao posmatrači. Njihovom društvu priključio sei Fred, poput kakve umorne skitnice, poput kakvog prosjaka koji

213

u jednoj ruci drži šešir a u drugoj olovke, i nemo moli svet da

uzme olovke a milostinju spusti u šešir.Fred je gledao. Prozori su bili širom otvoreni. Soba je

treptala od svetlosti i cveća i raskošnih haljina nekih devojakakoje su sedele prekrštenih nogu, sa nežnim cipelicama na no-gam a, i vazd ušastim čipkanim m aram icama na krilu. Kraj njih

stajali su neki muškarci, svaki sa čašom u ruci. Nakoliko pa-

rova igralo je u susednoj sobi.Gotovo svi muškarci bili su u uniformi, a jedna devojka

N a asva ltu okrenuo je put grada. Sa da nije bilo taksljada ga odveze. P rešao je još jedan kilometar, a onda neki ka-’mion naiđe i poveze ga do krajnje autobuske stanice.

U autobusu je posmatrao umorne putnike i mislio gorke mislli

»Voleo bih da je ono društvo u »Trešnjevom brežuljku«moglo da vidi goste na kućnoj zabavi kod poručnika Grejsa...da su videli onog starog, debelog majordoma sa srebrnom kosomjmoršala avijacije Akersona i ostale... Onu malu kontesu, pa onupozorišnu glumicu i sve one teške zvezdice i širite Voleo bih da



igrala se svojom crvenom maramicom tankom kao paučina. Iz-nutra je dop irao žam or, smeh i poneki glasniji razgovor. Biloje to otmeno, bezbrižno društvo koje ne zna za nemaštinu.

Deri s gađenjem zamisli sebe kako uznemirava to dru-štvo. Nekada, dok je bio pomoćnik u drogeriji, piljio je on para-zitskim očima u glatke stranice otmenih časopisa na kojima subile, u prirodnoj boji, slike sličnih priredbi. Doduše ovde nije

,bilo onako raskošno kao na onim slikama, ovo nije bio jedanod onih salona iz bajki koji postoje u velikim gradovima i okojima je on čitao. Ali u razmerama Bun Sitija, ovo je isti onajživot otmenih društvenih vrhova kojima on nikako ne pripada,život krugova kojima on neće nikada pripadati. Tu nema mestaza njega... za njega koji je vukao tuđe rublje na kolicima Igledao svoju baku kako potapa to rublje, kako ga trlja i pereu zapenušanoj sapunici, plavi ga i ispira, i glača i slaže da

ga on opet raznese ovakvim porodicama.Video je devojku koju je došao da vidi. Čuo je kuckanje

njenih cipelica, njen topli glas. Gledao je njenu lepotu, njeneženstvene grudi o kojima je sanjario da će jednom smeti da

ih Ijubi.Sada ne sme da ih Ijubi, jer nema dovoljno gotovine,

nema zaposlenja, ni budućnost kakvu bi čovek morao da ima

pre no što se usudi da zaprosi ovakvu nevestu.Mek Daf mu se još vrzmao oko nogu.

Fred se okrenu, podiže okovratnik kaputa, i nekako nađedrum. I svetlost i mali pas ostali su mu za leđima. Letnjipovetarac natopljen dahom plodnih njiva ćarlijao je oko njega.

Fred je išao čitav kilometar dok nije došao do asvalta.

Cipele su mu bile mokre skroz na skroz. Blatnjava voda ušla

je u njih kao ledena sluz.

214

pozorišnu glumicu, i sve one teške zvezdice i širite. Voleo bih da

su mogli da nas vide pod stolovima kad je počelo bombardovanjelTako mi boga, jednom sam i ja uživao u još većoj raskoši...jednom sam i ja živeo!

I tako je po kuša o d a se žali na jedinu devojku koju jeikad a voleo. Ali to mu nije polaz iloza rukom. Dub oko u srcuon nije m ogao da je mrzi, nije mo gao d a bude zloba n i ogorče n

na nju.On je samo mrzeo svoju kolebljivost, jer je došao takoblizu nje, pa se uplašio i pobegao.

Stigao je u svoju sobu, koja ga nimalo nije privlačila, dau njenoj osamljenosti traži smirenja za djšu i odmora za telo:Došao je da se opere u muzgavoj staroj kadi, da očisti cipele

i metne da se suše, i da vidi koliko je uprop astio odelokoje je imao na sebi.

Ugasio je svetlost, otvorio pro zor i čuo kako nov naletkiše spira rđu sa lestvica u svetlarniku.

Živd su mu bili toliko napeti i uznemireni da mu se činilada nikada neće zaspati. Svaki put kad bi zadremao jad bi gaopetprobudio, da ga ponovo muči, da mu pono vo iznosi svuibedu njegovog tavorenja.

Najzad Fred zaspa, i nađe smirenje U snu.

Sanjao je o jednom događaju koji se desio pre dve godine;u jeku najžešćih borbi. Opet je hodao po stazi posutoj šljakom

k°ja je vodila u klub na aerodromu. Tu je igrao šah, igrao je

bilijara. Onda je uzeo svoj bicikl i otišao da se spremi zauzletanje.

Uzeo je svoju torbu od cirade, probao masku i namestioje da mu dobro stoji, navukao je letačko odelo. Ponovo je blo■SJ potpunoj opremi, spreman za polazak.

Ušao je u avion. Poleteli su.

215

Opet je slušao komande kroz slušalice i opet je krenuo

da zaspe svoje bombe na cilj. Pod sobom je gledao oblak^

slične sapunici u koritu njegove bake... .. .I u san mu opet dođe tajanstveni sticaj okolnosti ko|i ]e

progutao tolike njegove drugove...



46

Visoko gore u vazduhu, visoko iznad zemlje leti Fred sa-svojim drugo vima. Dese torica avijatiča ra u metalnoj ptici, za-dubljeni u zadatak koji su pošli da izvrše.

Lete teški bombarderi osme vazduhoplovne komande naonaj sudbonosni let kad je Fredov prijatelj mitraljezac Bejli na-stradao, kad je onaj jedini Meseršmit doleteo i oborio Bejli-jev avion.

Kako se taj Meseršmit probio/ i da li se to Bejlijev pa-

dobran zapalio u vazduhu? Kako se moglo dogoditi da se tajMeseršmit probije uprkos Bejlijevom mitraljezu i mitraljezimanjegovih drugova u tvrđavi?

»Bejli, hajde da otvorimo zatvarače teških mitraljeza odpedeset milimetara... da ih proverimo, kao što smo nekadaradili za vreme obuke u školi.

»Da li se zaglavio metak u cevi, pa je mitraljez za-tajio? Da li se iskrivila ili prebila udarna igla?

»Da li su meci bili neispravni, pa nisu hteli da opale? Ilinisu bili podmazani, pa je nešto puklo u tom mitraljezu koji jetako pažljivo čišćen. Šta se to desilo u trenutku kad se onajjedini Meseršmit ustremio na vas?

»Niko nije kriv. Ni ti, ni ostali mitraljesci, ni oni u bazišto su pregledali avion pre uzletanja. Nisu krivi ni radnici iliradnice u domovini koji su napravili taj zatvarač za tvoj mitraljez.

»Ali tvoja tvrđava je ipak oborena. Da li se ono tvojpadobran zapalio? Jesi li ti, Bejli, izgoreo?

217

»Dakle, ovako je to bilo... ja ću ti ispričati ono što smoI ja i drugi iz eskadrile, čvrsto stisnutih vilica, videli. Znaš,Bejli, ti to nisi mo gao da vidiš, jer si imao pune ruke posla l

»Leteli smo u savršen om poretku... ti si bio iza nas, ivrho vi tvojih krila nisu bili dal eko o d naših. Stigli sm o na cilji sipali razorne bombe dole u onaj džumbus, gde su požari odzapaljivih bombi već sukljali uvis.

»Onda se onaj lovac ustremio, uleteo je po tragu svojihsvetlećih rhetaka kao štuka među šarane. Oba motora su muurlala i sasuo je sve svoje metke od dvadeset milimetara u

prekriven i slikam a lepotica u osku dnom rublju. Je zik ti nikad anije mirova o," i neko te je uvek vu kao sa k reveta da tefkomlupiš o pod.

»I na Nant je neko lupio. Onaj neko kome se padobranzapalio. Bejli, jesi li ti bio taj neko ko je tresnuo među Švabe?

»Ti si u šali znao da pozd ravlja š sa H a j I I, da vičešA h t u n g l i da brbljaš o B I i c š p i I u.

»Iz tvoje tvrđave šestorica su se spustil i padobran om;trojica su ostali mrtvi u njoj, ili tako izubijani da nisu mogli daiskoče, a jedan padobran se rascvao u plamenu ružu i izgoreo.



urlala, i sasuo je sve svoje metke od dvadeset milimetara u

tvrđavu.»V aš a četiri moto ra zaćuta la su, a iz jednog je suknuo

plamen. Tvrđava se zalelujala, zatresla se u nekom silnom grču,a plamen se vio za vama kao neki otrcani krvavi šal. Mi smonastavili let, ne menjajući bojni poredak. Nemilosrdni zakon rata

gonio nas je napred.»Vas desetorica u zapaljenoj tvrđavi, zapravo oni koji

su ostali živi, spremali ste se da iskočite. Tvrđava kao da jestala i beskrajno lebdela na mestu, a onda je počela da pada.

»Bili smo nad Nantom, porobljenim Nantom. Bio je četvrtijuli. Sedam padobrana, beli kao krinovi u francuskom grbu, sedambelih krinova, otvorili su se nad Nantom tog četvrtog jula.

»Ali jedan o d tih krinova zahvat i plamen.»Ko je to pustio da mu ruka bude suviše nestrpljiva i

•brzopleta? Ko je dozvolio da ga uzbuđenje savlada, pa povukaoručicu padobrana suviše rano? Ko se prevario i dozvolio damu bela svila padobrana poljubi plamen što je šibao iz tvrđave?

»Bejl i, je li to bio tvoj pad obra n što se prefvbrio u pla-menu ružu ? Ili se to neko drugi k ao crna mrljica survao sedam

kilometara u dubinu na Na nt?»Šest padobrana Ijuljali su se i klizili dole, dole, dole na

Nant, ka bodljikavoj žici logora.»Bejli, ko je izgoreo?»Ja te uvek rado zamišljam kočopernog, slobodnog i žlvog,

onakvog kakav si bio. Zauvek mi je ostalo u sećanju tvojemangupsko lice i usta uvek nasmejana i spremna na šalu. Ru-kama si uvek mahao pri hodu i kao kakvo veliko dete še-purio se i pevao. Tvoj krevet sa sivim ćebetom uvek je bioizgužvan, večito si ležao na njemu, a zidovi su ti uvek bili

218

, j p p g

»Bejli, o reci mi, jesi li ti to izgoreo?»Negde među oblacima, negde iznad kocki nekoga grada I

pantljika železničkih pruga, mi ćemo večito leteti i sipati našebombe, a ti ćeš uvek gledati uvis i osluškivati naše motore. Tlkoji si tajna sa etiketom »Nestao u akciji«... pitaj me za novo-sti, a ja ću ti ih rado reći.

»Driskol je izvršio dvadeset i dva zadatka. Veb je učiniosvoje, demobilisan je, i sad a je kod kuće. N aš dugajlija Veb ,sa otegnutim govorom južnjaka i pištoljem koji je dobio zauspomenu, živ je i vratio se u Teksas. Springstan je još s nama,a s nama su i Bover i Grin. Naš pas Pijandura i mačak Brkažive kod Grina pod krevetom. On ih hrani iz neke stare kon-

zerve. Otis je s tobom, a s tobom je i Skof... s tobom suu smrti.

»Bejli, reci mi, ko je izgoreo?

»I uvek će mi to ostati u pameti, uvek ću se pitati kakase dogodilo da onaj Meseršmit obori tvoju tvrđavu. Šta te jesprečilo da ga ne dočekaš kišom svojih metaka od pedesetmilimetara? Šta je omelo tvoju paljbu i dozvolilo da on saspe

ceo rafal u vas i rezervoare tvoje tvrđave?»Pre deset godina Hitler je urlao i postao je novi kan-

celar Rajhstaga i Rajha. Tada si se ti igrao u svom rodnom

Kentakiju, slavio si četvrti juli i bacao bombice. Tada nisi nizna o da postoji nek aka v Hitler, jer si imao tek devet ilideset godina i čitao si stripove, a ne novine.

»Tog četvrtog jula pre deset godina ti si radosno vrištaou Kentakiju. Palio si patrone i plašio mačke, a uveče gledaošarene vodoskoke i rakete koje su sukljale u nebo i rasprska-vale se u duginim bojam a nad gradom. A kad bi, posle uzbudljivog

21?

vatrometa, legao u kFevet, sanjao bi o prstu koji su tl žabice

oprljile, o pištolju kapislaru koji je tako gromko pucao, i o bombicama kojima si uplašio mačku stare gospođe Alen.

»Tada, pre deset godina, nisam te ni ja poznavao, dragi

moj Bejli. Tada nijedan od nas nije ni sanjao da će doći krvavirat u kome će tvoja tvrđava biti oborena nad Nantom, da ćešti nad Nantom, četvrtog jula, utonuti u večni san.

»I gde ti to sada spavaš, moj vragolasti Bejli? Ko suona trojica što su poginula u tvrđavi? I ko je to kriknuo svojsamrtni krik kad mu se padobran rascvao u plamenu nad



Nantom?»Reci mi, Bejli, jesi li to ti izgoreo?« 47

Fred Deri je služio svojoj domovini u rafu, i domovina

je bila zadovoljna njegovim udelom u ratu. Domovina mu jedavala novaca, dala mu je čin i birani niz odlikovanja. Alidomovina je zaboravila na njega kad se vratio kući, bar jetako Fred mislio. Domovina je smatrala da je on otslužio svojei izgubio vrednost.

A Fred Deri je znao svoju vrednosf. On je i sada odlično

umeo da obavlja posao kome ga je domovina naučila. I sada

bi umeo da sipa bombe na određeni cilj, da pretvori i samBun Siti u prah.

Domovina ga je naučila da napada, da izvršava borbenezadatke. U ratu je on izvršavao zadatke za račun domovine,a sada će izvršiti jeda.n zadatak za svoj račun. I to će bitiposlednji zadatak koji će izvršiti u ovom mrskom gradu.

Sam u svojoj sobi, Deri je razmišljao o nepravdi kojaga je snašla. Ljut i opasan, rešio je da ugrabi udoban život

koji je osećao da je zaslužio, a koji nije dobio otkako jedošao kući.

Sam, kao onda kad je leteo na repu grupe a avion mu sepropinjao na vetry. I sada mu se činilo da hvata dah iz maske

sa kiseonikom kao što je onda hvatao, samo što sada udišei neko retko *bpojno sredst vo pom ešano s kiseonikom. U dišega i guta punim plućima.

Sam, osamljen, bez svoga mesta u ovome gradu, rešićese svega. Kad je već osamljen i tone, kao ono jedanput kad je

221

Iskočio iz aviona i propadao kroz vazduh dok se padobrarrnije raširio da ga zadrži, krenuće svojim sopstvenim putem iostaće osamljen zauvek. Ne može da ima život kakav želi,ne može da ima ženu koju želi... Onda je najbolje da napustiovaj život zanavek i da stvori nov život u nekoj drugoj stra-

tosferi.Nije Fred rešio da se ubije. Takvo nipodašTtivanje samoga

sebe nikada mu nije bilo ni nakraj pameti. Ta misao mu ni sadanije došla u glavu. On je imao isuviše životne snage u sebi,bi j i iš b i bi t t k št O j i iš

minuta ostanite nepomični. Učinite kao šfo vam je naređeno.1

Ne napuštajte svoj šalter. Ne dirajte .ono signaln o dugme. Vtste pod prismotrom. Moj drug će vas držati na oku tih petminuta«.

Fred je dobro ocenio Duna, i zato je od svih blagajnikau banci odabrao baš njega. Neki suviše nervozan blagajnik nebi mu odgovarao. Ne bi mu odgovarao ni blagajnik koji biLio suviše glup da shvati o čemu se radi, nekakva budala kojabi mislila da je sve ovo obična šala.

On a zamlata Dun bio je kao stvoren za uspešan ishod



bio je isuviše sposoban i bistar za tako nešto. On je isuvišem nog o voleo da jede, da vo di Ijubav, da pije, da sluša dahživota, da oseća miris života, i da očima izazivački gleda u svet.

Nije on želeo da pogine. To bi mu se moglo desiti samo

ako ga bude pratio baksuz.Fred ustade, obuče se, otvori fijoku ormarra i izvadi onaj

revolver koji je nosio sa sobom kad je odlazio da predaje

novac iz drogerije u banku.Gledao je u taj revolver, pa se počešao po bradi. Osetio

je oštre dlake pod rukom, strpao revolver u džep, pa otišaau kupatilo da se obrije i umije, kao što je činio svakog jutra.

Zatim je iz ormana izvadio jednu vreću za novac koja

je pripadala Agrarnoj banci, a koju je on jednoga dana biozaturio, pa pronašao, a nije vratio Midvejskoj drogeriji. Zadražoje tu vreću, iako nije znao zašto ju je zadržao. Ali sada mu je

ta vreća dobro došla.U Bun Sitiju nije bilo mesta za jednog bombaša, ali zato

će on zveknuti Bun Siti po gubici i pokazati da bombaši umejuda se brinu o sebi. Deri uze kufer i u njega složi svoju uni-

formu, kapu, i jednu maslinastu košulju i kravatu.Luka vo 1 hladnokrvno vršlo je sve te pripreme za ostvarenje

svog dobro smišljenog plana.Onda je uzeo jednu beležnicu iz fijoke i jasnim otresitirri

rukopisom , iako mu je strah grčio usne i odu zeo m oć govora,'

napisao:»Ovo je provala. Ne šalim se, gospodine Durie. Poznat mi

je svaki pokret koji morate da napravite, i upozoravam vas dane napravite nijedan suvišni pokret. Izbrojte deset hiljada dolarau sitnim novčanicama: peticama, deseticama il i dvadeseticama, pasve to strpajte u ovu vreću. Onda vreću predajte meni, i pet

222

njegovog plana. Dun nije nervozan, ali je plašljiv. On će učinititačno ono što mu je naređeno, ako mu čovek pripreti da ćega ubiti. Dun ima ženu i dete, i zna da je sav novac osiguran,!da banka ništa neće izgubiti. Dun nije junak i neće se izlagatinepotrebnim opasnostima da bi ispao junak.

Čim dobije novac, Fred će se pomešati među svetinu uPetoj ulici. Da n je topaJ i biće prilično sv eta na ulici. Zatim ćekroz sporedni ulaz ući u dvorište hotela S e n e k a, koji jeudaljen od banke sve ga dva kratka bloka kuća. Njegov kuferčekaće ga u onom sobičku iza l ifta gde stoje kofe i metle igde niko ne ulazi izuzev čistačica, koje dolaze tek uveče...

Fred uze svoj kufer i onu vreću za novac, zaključa sobu i

nečujno strča niz stepenice. Nikoga nije sreo. Otvorio je onajsobičak, ostavio kufer među metle i kofe, i sa vrećom smo-tanomu ruci izišao k roz dvorište u onu sporednu ulicu kojomće se i vratiti. Na sebi je imao civilno odelo, a kad izvršiorovalu, obući će se u avijatičkog oficira. Uniforma će ga za-Stititi i dati mu mogućnost da umakne daleko, daleko od BunSitija. Mnogi drugi avijatički poručnici lutaju ovom prostranomzemljom, i ko će znati da je jedan od njih izvršio provalu uAgrarnu bankul

Fred je hladno glea'ao u blistavo sunce, zgrade, svetinu.Učinilo mu se da se čitav svet ukočio, skame nio, sledio, d auzdržana daha čeka ishod njegovog pohoda. 2ivot Bun Sitija

kao da je stao i nemo čekao dok je on prolazio kroz onusporednu uličicu i zaokrenuo niz ulicu.

Stigao je pred banku i ugledao veliki sat nad ulazom.Vrata su bila širom otvorena. U Agrarnoj banci vrio je jediniživot koji je postojao za Freda. Tu su se Ijudi, desetine i čopori

223

Ijudi, komešali, klizili i vrteli kao u nekom ludom valceru. Bioje vreo dan posle praznika, a pred svakim šalterom stajali su

pitomi redovi. 2ene i Ijudi ulagali su i uzimali novac. Tako ćei Deri uzeti svoj novac iz banke. Uzeće bogatu nagradu koja mu

pripada, uzeće snopove novčanica koji ga tu čekaju.

»Pre mnogo, mnogo vremena «, mo gao bi Fred Deri da

kaže, »uložio sam ovo bogatstvo da me tu čeka. Zaradio samga malo pomalo, dan po dan. Zaradio sam ga svojim strahom,i bezbroj puta sam ginuo za njega, iako nisam poginuo. Zaradiosam ga u svojoj smeni u onoj groznoj tvornici gde se proizvodila

onaj pisaći sto. Ali on, Fred Deri, on će se osloboditi okova Ipobeći će.

Fred stade u red pred Dunovim šalterom. U levoj rucldržao je vreću za novac i beležnicu. Desnu ruku zavukao je udžep i stegnuo dršku revolvera.

Pred njim je bilo jedanaest mušterija, a još dvoje stadošeu red iza njega. Fred je čekao svoj trenutak.

Red je brzo odmicao, a onda za stade. Neki od onih kojlsu stajali ispred n jega izgubiše strepljenje i odoš e u đrugeredove. Sad je Fred bio sednrii po redu.



smrt. Za njega sam stavljao glavu u torbu. Ledenim prstima brojaosam platu, dodatak, nagradu za prekovremeni rad, i sve tosam ulagao dok sam bio u ratu, u one dane i noći kad sam

radio prekovremeno«.

Fred se u duši lukavo nasmeja, ali usne mu ostadoše nepo-mične i čvrsto stisnute. Bilo mu je milo to saznanje da je

ostavljao bele pare za crne dane i da će mu te bele pare sada

biti predate.

»Štet a«, pomisli. »Šte ta što ovaj svet koji ne zna šta

jerat neće moći da me shvati! Šteta što oni nisu umirali ona kokak o sam ja umirao. Šteta što su me odgojili d a budem ovolik osnažan i naučili me da moram da živim', i dali mi priliku da

iskusim svoju vrednost, a tu vrednost sada ne priznaju«.

Gledao je šaltere, činovnike, pisaće stolove, i rešetke na

prozorima, da lopovi ne bi mogli da provale u banku.

»Ali te rešetke neće sprečiti mene da uđem«, razmišljao

je. »Ja sam ušao na vrata. Stražar se osmehnuo na mene, iponovo će se osmehnuti kada budem izlazio odavde. On mesmatra prijateljem, a i ne sluti s kakvom sam namerom došao«.

Fred ugleda Stifensona, mrkog, Ijutitog, i napetih živaca.

Pogledi im se sretoše i Stifenson klimnu glavom u znak pozdrava.Fred Deri vide da je narednik na mukama. Neka obeljena

grobnica od mušterije, nekakva aspida, mršava, bleda i glupava

lika, sa mnogo dijamanata na naboranoj koži, davila je jadnogStifensona. Fred oseti kako mu se stomak diže na nju i čitav

njen soj.O, El je uhvaćen u mengele. Zatvoren je u kavezu ove

banke. Na njegovoj nozi je negva i lanac koji je zakovan za

224

»Spreman sam da izvršim zadatak«, razmišljao je. »Vremaje dobro, a i vetar je povoljan. Ova j zada tak izvršiću sam,bez pratnje lovaca, i izvršiću ga dobro«.

Pogledao je u veliki zidni sat, u njegove kitnjaste kazaljkekoje su se svečano poijierale, ali nikako da se pomere.

Došao je kući. Na šta je došao kući? Došao je kući na ovol

Do šao je da uzme život koji je zaslužio, da odjednomuzme nagradu za sve dane i noći kada je nosio glavu u torbi,1pa da nestane.

»Opet stojim u redu«, pomisli Fred, »kao što sam nekadastajao za hranu, za vožnju autobusom, za novine, za telefonsklrazgovor, za trešnje koje sam kupovao kod uličnog prodavca.

Znam ja šta su redovi i umem da se snađem u njima bolj^nego ijedan major iz glavne komande, sa stanom u gradu, kadstoji pred mesarnicom da kupi meso za svoju Ijubavnicu«.

Sad je bilo čefvoro između njega i šaltera: tri muškarcai jedna devojka. Fred se pom ače napre d. Čuo je čavrljanje bla4

gajn ika, njegovo dosadno k a k o s t e i p razno nagvaždanjeo vremenu.

Još jedna mušterija svršila je posao i otišla. Ostalo ihje svega troje. Onda je nastao poduži zastoj, pa na krajusvega dvoje ostadoše ispred Freda.

Najzad je samo jedan muškarac stajao između Freda I

šaltera. Fred uze da bolje namesti vreću i beležnicu u levoj ruci lvide da je na njima ostao vlažan trag od znoja. Nije ni znao dase znoji. Otkuda taj znoj kada tako hladno čeka da dođe do

šaltera? Sada mu je šalter meta na koju će sručiti sve svoje.bombe, a on se nikada nije znojio neposredno pred napad...

15 225

Blagajnik ga opazi, klimnu glavom i osmehnu se, ne pre-

kidajući odbrojavanje novca za onog muškarca ispred Freda.

Fred ponovo gurnu desnu ruku u džep, a džep mu seučini dubok i prostran kao kakva vreća. Napipa revolver i čvrsto

ga stegnu. Prsti su mu bili teški kao olovo, a vilice kao da suurasle u neki beton. Ništa neće govoriti... jednostavno će gur-nuti beležnicu pred Duna, odlučio je. je vrištala. U° ° " dvoilcu/ a ona vešfica histerično

Izjurili su kroz vrata na sunce; na ulicu, na vazduh.



U tom trenutku neko vrisnu. Bio je to dug i prodiran krik,kao krik kaguara iz kaveza. Deri oseti revolver u ruci u pomisli

da je nekoga ranio. Okrenuo se da vidi šta se to događa, a onažena ponovo kriknu. Svi su se bili okrenuli, i krivili su vratovei bečili oči u pravcu od akle je do šao vrisak.

Činovnici i činovnice zap repa šćen o su ustali od svojih pi-saćih stolova, stražar je jurio upomoć, ali Fred je video samoStifensona, koji je krupnim koracima odlazio od svog pisaćegstola. Oči su mu sevale, lice nekako pomodrelo, a zube je iskezio

kao što je nekada činio dok je čvrsto stezao svoju mašinku uzasebe. Tako je i Deri kezio zube ispod gumene ma ske kad su

ih napadali lovci na mlazni pogon.

Iza šaltera, kraj Stifensonovog pisaćeg stola, ona vešticašto je vrištala pok uša vala je da ob uzd a svoju histeriju. Šake sujoj se tresle, a sve tlost je poigra vala po njenom blistavom prste-

fiju i lakovanim noktima. Prevrtala je očima prizivajući nebo zasvedoka grdne sramote koju je doživela.

— Još mi niko nikada u životu nije rekao tako nešto! — i

kreštala je.

El Stifenson stade za trenutak, okrenu se i dobaci joj:

— O nda je bilo krajnje vreme da va m to neko kaže!

El ponovo okrenu glavu, pogled mu se srete sa Fredovinrlpogledom, pa ubrza korake. Kao vihor dojuri do Freda, zgrabi

ga za mišicu i odvuče ga iz reda pred Dunovim šalterom.— Hajdemo, hajdemo! — promrsi Stifenson kroz zube.

— Bež imo odavde!

El se nagnu ka Fredu pa mu prigušeno reče na uvo:

226

— Ali, u banci?... Imali ste vreću za nova c?... Uostalom,— to nije važno. Nećem o govoriti o tome. Jedino pustite meneda pričam i pričam, da iskažem sve ono što mi je na duši. Vine mo rate da me slušate, ali ja m oram da govorim.

Zaćutao je za trenutak kao da traži odakle bi počeo,pa dodade:

Steta što me je jedna žena izazva la da prasnem.1Treba lo je da to bude neki bokse r teške kategor ije, neki mu-škarac, pa da likujem nad svojim uspehom. Steta!



48

— Eksplodirao sam — reče Stifenson, ali to nije rekao

Stifenson bankars ki činovnik, nego Stifenson vojnik. Ljut sam

kaa ris, i mogao bih da smoždim celu Agrarnu banku. Šta će tunekak va gosp ođa Dženinger meni da soli pamet! Ta žgoljavaveštica, ta nakinđurena guska... Ne bojim se ja ni nje ni njemhpara. Za ovo bi trebalo da dobijem još jednu Srebrnu zvezdu.

Stifenson ubaci Freda u svoja kola/ sede za volan i za

čas se nađoše pred klubom Crni jastreb.

Bilo je petnaest minuta do jedanaest i klub je bio prazan.Spokojni mulat Nat donese leda, čašice, bocu rakije i bocu sode.

— Hvala , Na te — reče Stifenson.— Ostavite boce ovde

sami ćemo sipati.

Na t se pokloni i tiho ode. Stifenson je ogorčeno gledaou mehuriće sode koji su prskali iz čašice, a Deri je tupo zuriou sliku na zidu koja je prikazivala Kastera i njegovu slavnu

konjicu ' u borb i protiv Indijanaca.

— Oprostite što sam vas izvukao iz reda, ali morao sam

da se ‘ izjadam nekome... V ideo samvas kako stojite ondei hteo sam da nešto popijemo. Oprostite, Deri... tako mi je du-

nulo u glavu. Ne Ijutite se, i pijmo.Fred uze čašicu u ruku i iskapi je na dušak.Oprot ite što vas zad ržavam — poče El. — Sigurno ste

našli neko novo zaposlenje. Gde sada radite?

— Nisam zaposlen.

228

El žalostivo zavrte glavom, pa opet ispi svoju čašicu.— Prasnuo sam, — reče St ifenson —j i kad sam skočio

na noge, video sam vas kako stojite u redu. Video sam vas joškad ste ušli u bankii i neprestano mi se vrzmao po pameti našzajednički let sa Velberna, pa ona prva noć kod Buča, kad smorazgovarali...^ Vi ste prošli kroz r at kao što sam i ja prošao,

P a imamo i jednaka shvatanja. Zato sam morao da razgovara ms vama, s nekim ko ima ista shvatanja kao ja. Da je tu bictneki čovek iz moje čete, razgovarao bih s njim. Ovako, prostosam morao da govorim s vama.

Opet kratko ćutanje, čašicarakije sa sodom, pa Stifensonnastavi:

Deri, moj otac je bio sjajan čovek, ali izgleda da me jeuputio na pogrešan put. Izgleda da sam i ja sam sebe uputiona pogrešan put otkako sam se vratio iz rata. Mislio sam daću moći da izdržim, ali nisam uspeo. Sad sam posla o sve dotri vraga.

Deri se pomače u naslonjači u kojoj je sedeo i oseti re-volver u džepu kaputa. Tupo je gledao u Ela.

— Kad ste jutros došli u banku, — o pet će El — moždaste opazili onu ženu, gospođu Dženinger? Svakako ste čuliza nju...

— Je li to ona bogatašica? — upita Deri.

— Da, da, ona bogatašica, ona trula boga tašica — reče

El klimajući glavom. — Njena slika svaki čas izlazi u novinama.Uvek je u nekakvim komisijama, odborima, akcijama, društvima zaovo ili ono. Njen muž je prona šao nekak av lek, prijavio ga kaosvoj patent, I na tome je zaradio grdne pare pre nego što

je umro.

229

El izvadl cigaru, odgrize joj vrh i taj vrh baci u pepe-

Ijaru. Fred nije imao volje čak ni da zapali cigaretu.— Bio sam prosto naprosto nemoćan. Sam bog zna da

ja mrzim scene , a moj otac se sigurno okrenuo u grobu zbogtog džumbusa, ali tu se baš ništa nije moglo učiniti.

Ta gospođa Dženinger došla je k meni pa stala da se

prenemaže i da mi priča o svome sestriću. Taj njen sestrić imadvadeset i dve godine, služio je u inženjerskim jedinicama, i pro-

šlog ponedeljka vrat io se kući. I čim se vrat io, narav no po-svađao se sa svojom slatkom teticom. Izgleda da taj mladić

dati pare da pomogne Švabam a, ali nikako neće da pomogne

svome sestriću! A neće da mu pomogne samo zato što jenjegova sadašnja žena prospavala jednu noć s njim pred njegovođlazak u rat, afetki ca nije blago slovil a tu postelju.

Ne mogu da se tačno setim reči koje sam joj izgovorio,ali znam da sam osuo paljbj. I dok sam joj govorio, izgledalomi je da ne govorim samo njoj, nego čitavoj toj bandi, svakome

ko ne zna i ne shvata: starom Pruu, i Letemu, i Stisu, pa igospodinu Miltonu... i svima onlma u banci. Govorio sam svimakoji su ostali ovde kod kuće i koji ne bi imali ono što imaju



nema nikog drugog izuzev tu tetku, a usudio se da se oženinekom devojkom koju tetka nikako nije trpela. On a mu je na to

izjav ila da mu neće dati ni jedan jedini cent od svojih para,i da će mu uskratiti i neke druge prihode koje je treba lo dadobije. Mo žd a bi to i mogla da učini... stva r nije baš sasvim

jasna.No , uglavnom, taj mla dić iz inženjerije oženio se, i to

devojkom koju tetkica ne trpi. Oženio se tom devojkom u utorak,pred matičarom. Našao je nameštenje, I mladi bračni par pravio je plan kako da osnuje svoje samostalno domaćinstvo. Mlad i su-prug rekao je svojoj tetki: »U redu, ti zadrži svojepare. Marselaima neku crkavicu, i ja imam nešto, a osta lo ćemo pozajmiti i

kupićemo sebi kućicu«.Dakle, to je, manje-više, cela priča... Onda je gospođa

Dženinger došla u banku, k meni, i rekla mi da će njen se-strić verovatno pokušati da se koristi Zakonom o demobilisanim

vojnim licima, pa da na osnovu njega dobije zajam i kupi onukućicu. Rekla mi je da nikako ne smem da odobrim taj zajam.Kao bogata gospođa Dženinger, koja smatra da se Agrarnabanka dobrim delom koristi njenirp parama, došla je da mi kaže

šta treba da uradim, šta treba da kažem, i kako treba daprebacim njenog sestrića preko kolena i da mu dobro isprašim tur!

Ja sam se obuzd avao, ćutao sam, i gutao knedle. Ali onda miodjednom prekipe... ta njena sebičnost, mržnja, zavist i cepidla-

čenje došli su mi navrh glave. Znate, sva ta njena osećanja suprilično bedna u poređenju sa problemom života i smrti. Aonda mi je još govorila o nekakvom savezu »Prijatelja oslobođeneNemačke«, u kome je ona potpretsednik ili član saveznogupravnog odbora, ili tako nešto kruprio. O, ona će drage volje

230

da izvesni mladići nisu otišli da ginu po bojnim poljima i dabrane taj njihov mir i njihovu Imovinu.

Tako mi boga, odjednom mi je sinulo da ću morati d akažem sve ono što mi je na umu, da odbrusim i njoj i svimaostalima, da irh kažem kako se mi osećamo i šta mislimo,

i kako smo se iskrcavali na žala, i kakosu Nemci digli dru-move u vazduh , i kako su naši inženjerci raščišćavali mine igubili ruke i inoge i glave da obezbede put za nas. Ona vodapuna hlora, i onaj svra b, i pasji život koji smo vodili, prljav ijiod bilo kojeg džukca, puni buva i ušiju koje su nas grizle imilele po nama. I ono pentranje i pentranje po stenama do

besves ti. A u sećanju ostaju avetinjs ke oči mladi ća koji su po-

ginuli, i plač dece i žena, i zadah ucrvljanih leševa. T adačoveku glava hoće da pukne i sve čuje nekakve glasiće kojimu šapuću: »Idite svi dođavola! Mrzim vas, mrzim svaku huljuna svetu koja ne zna šta su patnje, koja nije iskusila ono štosam ja preturio preko glave! Mrzim vas sve, jer niste deo togsilnog napora, jer nikada nećete mariti za one koji supali«.

Vi znate imena svojih drugova koji su otišli bogu na istinu,a ja znam imena svojih. Nema više Paskovica i Mida i Rozenjberga i Henkoka, i bezbroj drugih... Pijmol

Fred Deri ustade, a Stifenson ga pog leda u čudu.

— Hvala, — šapnu Fred — ali više neću da pijem. Nego,imam nešto drugo, ovde u džepu.

Fred Izvadi onu beležnicu.— Stajao sam u redu, a vi ste me odvukli pre nego što

sam dospeo do šaltera... Odvukli ste me I doveli ovamo. Nisamto učinio, ali bio bih učinio da me vi niste sprečili. Sada višene mogu da to uradim, i nikada više neću ni pokušati tako nešto.

231

— Zaboga, Deri, šta vam je?— Evo ovde, — reče Deri — ovde u ovoj beležnici piše.

Ne liči li vam ova beležnica na uložnu knjižicu?... Nije bašsasvim ista, ali je imala to da pretstavlja. Ustvari, ja nisambnao nameru da uložim novac, nego da ga podignem. Evo vam,pa pročitajte.

Ostavio je beležnicu da El pročita šta u njoj piše, S

otišao.



49

Homer je izleteo na kišu. Dakle, njegov mozak više nijemozak čoveka, nego se pretvorio u mozak majmuna! To pišeu onoj Vilminoj knjizi! Alkohola, alkohola da utopi to groznosaznanje.

...on je majmun u kavezu. I pije,l i hrani se, i jede bananei kikiriki koje mu Ijudi bacaju, jer ga smatraju zanimljivim, jerga sažaljevaju što je zarobljen i što mu je teško u kavezuj

A za uzvrat on se krivi i blebeće a oni mu se smeju. Penje

se na Ijuljašku, kofu za vodu sta vlja na glavu, a svet se smeje.1Dosadio je Homeru taj stav mandrila, dojadilo mu je da

ide poguren kao orangutan. Kosti su ga bolele...

Homer se probudi. Njegov ružni san polako je čileo, i onvide da nije u kavezu, nego da je spavao naslonjen na sto uTata Papasovoj aščinici, koja je otvorena preko cele noći.

Homer uzdahnu. Jutarnje sunce ulazilo je i grejalo muruku, pokušavalo je da ola bav i ukočenost koj-a ga je sputa laj

On se uspravi na stolici. Rukamu setrže I prevrnu slanik.

i čašu s vodom. Tata Papas promrmlja nešto svome sinu BiluiMladi Bil priđe Homerovom stolu I reče:

— Devet je sati. Zelite li kafu ?

Homer zavrte glavom. Pokušavao je da kaže: »Neću kafu«;ali je samo promrmljao neke nerazgovetne zvuke.

233.

Mladi Bil slegnu ramenmia, sklonl stvari sa stola, STresečaršav, pa opet vrati sve na sto.

— Devet sati, momakl — doviknu Tata Papas preko glavakočničara koji su jeli pasulj za susednim stolovima. — Treba ići.Imate vi kuću? Vaša mama vas tražiti. Treba ići kući, momak.

Homer ustade, zatetura se i nekako krenu put tezge.Bljuvotina koju je izbacio iz sebe pre mnogo sati bila mu jesasušena na džemperu. Zateturao se kraj tezge i gurnuo rukuu džep tražeći novac.

— Koliko? — upitao je. — Koliko sam dužan?

- Nakrivio je glavu, zažmurio na jedno oko I pogledao unebo kao da osmatra aviorie. Ulica mu se Ijuljala pod nogamakao što se nekada Ijuljala paluba. On zamlatara rukama da se

uhvati za neki oslonac i oseti zid pod rukom.»Treba ići napred, napred, ali kuda?« pitao se.Teturao se, a da ni sam nije znao kuda se to tetura. Onda

odjednom ugleda firmu sa razbijenim sijalicama. Na toj firmipisalo je: H o t e l S e n e k a.

Kroz gustu maglu alkohola u njegovoj glavi probila se misaoda tu stanuje njegov prijatelj. Taj prijatelj ima krevet, a njemtf



— Ništa, momak — o dgovori T ata Pap as. — V i platili.Sećate se? Vi došli i jeli u četiri sata, sećate se, onda kad vambilo zlo?...

Tata Papas puče prstima da pokaže da ništa ne smetašto se Homer izbljuvao u njegovoj radnji.

Na zidu iza leđa Tate Papasa visila je slika njegovog sta-rijeg sina, koji je poginuo pre dva meseca na Pacifiku. TataPapas je znao Homerova odlikovanja, znao je sve ono o Oranu

i podmornicama, jer je Homer često svraćao k njemu u sitnesate da jede. Više puta je Homer spavao navaljen na sto unjegovoj aščinicl, i više puta je Tafa Papas brisao bljuvotinus Homerove brade.

— Zbogom, momak moj — reče Tata Papas . — V i opetdoći kod mene.

Tata Papas, debeli Grk, prijateljski mahnu rukom Homeru

na rastanku.Homer iziđe na ulicu. Teturao se, glava ga je bolela, a

u mozgu mu je stalno kljucalo ono strašno saznanje, ono po-niženje: mozak od majmuna do čoveka i od čoveka do majmuna.

— Mo j mozak, — mucao je Homer pijano — moj mozak

je moz ak majmuna.To saznanje kuvalo se, nadimalo i ključalo u njemu, i silno

ga je bolelo i davilo kao mora. Pod njegovim teretom Homerse teturao i posrtao gore nego ikada dotada.

Hteo je da uzme taksi, ali nijednog taksija nije bilo navidiku. Samo su autobusi i kamioni tutnjali ulicom i ispuštali

plavi dim koji ga je gušio, a sunce je nemilosrdno žeglo.»Gde je moja kuća?« tapkao je Homer po svojoj svesti.

»I šta je to kuća? I šta me čeka kod kuće?«

,234

je zlo i tako bi se rado izval io na nekakav krevet.Homer se do tetura do tezge i nešto promrmljastarom

činovniku koji ga je već više puta video ovakvog i znao je štatraži a da mu Homer to i ne kaže.

— Ključ nije ovde — reče činovnik. — Izgleda mi da jegospodin Deri u svojoj sobi, jer nisam video da je izašao.

Homer se otetura do lifta. Crnać koji je upravljao liftomotvori mu vrata i Homer uđe.

»Sada sam u kavezu«, motalo se Homeru po glavi. »Ukavezu sam kao pravi gorila, jer moj mozak je mozak maj-muna... Ja sam majmun... Ja...«

Crnac otvori vrata lifta i Homer se istetura u hodnik.

Posrtao je putem kojim je već ranije posrfao i naslonio se nadobro poznata vrata Derijeve sobe.

Soba nije b ila zaključana, i on uđe. N jego v silni, dobriprijatelj nije bio u sobi. Homer nije znao kuda je on otišao,

a nije ni mario što on nije tu. Prevalio se preko kreveta, a sobamu se Ijuljala pred očima.

Cinib mt se da j -2 ponovo nt brodu. Slušao je zvjždukvođine pištaljke, zujanje vitala i zveket lanaca. Avioni su pre-

ieći zabrundali s neba, odjeknula je komanda N a b o r b e n am e s t a, zvona pod palubom ponovila su tu komandu, i nasve strane čuo se užurbani topot nogu. Homer je opet za svojimmitraljezom; čvrsto se uhvatio za jastuke pod glavom kao da

stiska ručke mitraljeza.Uto uđe Fred i poče da mu nešto govori. Homer ga nije

razumeo.— Spav ao sam — promrsi Homer i lukavo se zagleda u

Freda.

235

Pogledom je ispitivao Freda da vidi nije li i njegov mozak

nazadovao od čoveka ka majmunu? Možda će i u Fredu jednog’dana izbiti osobine mandrila?

Kao iz neke goleme daljine, Homer začu i pozna svoj'glas. Rekao je:

— Ti imaš kufer. Odlaziš li nekuda?Fred klimnu glavom.— Odlazim daleko, što dalje o davde — reče Fred ne-

kako umorno.

Homeru bi teško. Fred odlazi, njegov prijatelj ga ostavlja;

Homer ga je slušao i nije slušao', i mislio je svoje misli.Fred ode po rublje, izatvori vrata za sobom.

Homeru je nesnosno seva lou glavu. Izgledalo mu je daće mu se g lava raspasti ako učini ma inajmanji pokret, alistisnuo je vilice i seo. Onda odlučno zatrese glavom, i kao dau magnovenju otera sav mamurluk iz nje.

Priđe stolu i uze revo lver u ruku. Hladni dodir želez afiekako mu povrati svu spokojnost i mir koje je izgubio onogtrenutka kad je torpedo udario u njegov brod ispred obalekod Orana.



i on će ostati napušten i sam u svome kavezu. On o dl az i,daleko, tako je rekao. Možda mu treba novaca? Deri nije za-poslen, a ne dobija stotinu i pedeset dolara mesečno invalidnine-kao Homer.

Homer izvuče punu šaku zgužvanih i poderanih novčanica izdžepa i pokuša da ih tutne u ruku Fredu.

— Zašto d a ja imam nova ca, a ti da n emaš? — po-kušao je da kaže.

Ali Fred se samo nasmejao. Zavrteo je glavom, opsovao,1i gurnuo Homera natrag na krevet, kad je Homer nasilu hteoda ustane i da mu ugura nov ac u džep.

Homer ga je nemo gledao. U njegovoj glavi ponovo se

uskomeša tužno saznanje da je majmun. Došlo mu je da se okačina luster i da se Ijulja, ili da Ijušti banane... Fred bi se slatkonasmejao... Ili da ozbiljno pruži šapu da mu Fred da kikirikija.

Fred posegnu rukom u džep. Homer je gledao u njegovuruku i čekao hoće li to Fred izvaditi kikiriki iz džepa. Ali ne;Fred je izvukao nekakav crni revolver.

Homer se začudi šta će Fredu revolver. Hteo je da gapita zašto nosi revolver, i koji je kalibar tog revolvera. Možda

je Fred dobio nekakvo mesto čuv ara pa zatonosi oružje? Hom er jehteo da ga pita, ali jezik nije hteo da ga sluša. Zato jeHomer samo ležcjo i gled ao čas u revo lver čas u Freda.

Fred ostavi revolver na sto i reče da mora da uzme svoje

rublje. Zamišljeno je zveckao nekakvom sitninom na dlanu, iopet opsovao.

— Rublje mi je kod portira — objasni Fred. — Moran vda siđem po njega i da platim, jer oni neće da ga donose

ovamo u sobu.

236

Homer se smireno opraštao sa Vilmom, mamom i tetkaSejdom, sa tatom i Luelom. Opraštao se sa gospođom Engl

i onom pitom od limuna, sa Bučom, i alkoholom, sa maturantskorrvigrankom na koju nije išao, sa cigaretama i rumom sa sodomj

Došao je čas rasta nka sa svim njegovim snovima: sa de-’čačkom željom da bude kauboj i da jaše besne mustan

skijanjem na kome nikada nije bio; sa putovanjem na slapoveNijagare koje nikada nije ostvario; sa otmenim noćnim lokalimakoje nikada nije posetio; sa bogatstvom i dolarima koje nikada

jiij e stekao; sa klubovim a u kojima se nikada nije baškar io;sa sjajnom limuzinom koju je želeo, ali koju nije voziol

U duhu je gledao oči i svilenu kosu bezimene dece, zametak

koji nikada nije ubrizgao u svoju Ijubljenu, da u njoj nabubriu porod. Zbogom, venčani poljupče; zbogom, prva bračna noći;zbogom, nestečeno iskustvo zrelih godinal

Homer je prikupljao svu snagu da u ovom poslednjem tre-nutku života urazumi svoje paralizovano telo da svega za tre-nutak prestane da se grči, kako bi sigurno pritisnuo cev revolverana slepoočnicu i preselio se u večni mir.

50

Na tavanici nije bilo nikakvog traga. Onda pogleda po sobii na vratima od kupatila ugleda rupu kroz koju je kugla prošla

i zarlia se u jednu pločicu. Pločica se razbila, a kugla, spljoštenkomadić olov a, virila je iz nje.

Fred stade kod otvorenih vrata koja su vodila u hodnik.

Zaustav io je dah i osluškivao, ali ništa nije čuo u hodniku. Jed ino je sa kreveta iza njega doplralo Homerovo tiho jecanj e.

Neka vrata se zalupiše. Deri opet oslušnu. Cuo je korakena spratu iznad sebe, pa zvonce za lift. Niko ne dođe ,donjegove sobe. Derl polako zatvori vrata i zaključa ih.

Onda priđe i stade iza zavese na prozoru. Čuo je gla-



50

Fred Derl, sa pa ketom u ruci, iziđe iz lifta u hodnik ikrenu ka vratim a svoje sobe. Bio je sveg a nekoliko koraka od

vrata kad nešto grunu u sobi. Kratko i otsečno odjeknuo je taj

pucanj, prigušen debelim starim zidovima.»Slučajno je okinuo«, prostruja Deriju kroz glavu dok mu

jezvuk pucnja još ječao li ušima. »B ar ata o je revol verom i slu-

čajno opaliol Ali...«Fred jurnu ka vrat ima , naglo ih otvori i obori jednu

stolicu.Zapahnu ga miris baruta i u magnovenju ugleda ono opa- ■

Ijeno mesto na glavi Homera Verme lsa, onaj crni trag koji jeplamen opalio na njegovoj kosi. I vide Homera kako se grči iupinje da ponovo podigne revolver i da ovog puta dobro ukočl

svoje telo, pa ma koliko mu leva ruka pokušavala da se batrga.Fred se u trenu nađe iza Homerovih leđa i ote mu

revolver iz ruke pre no što je mogao ponovo" da opali. AHomer se otimao i puštao neke grlene zvuke. Iz nosa mu izlete

veliki mehur, a iz očiju mu grunuše vrele suze besa. Slinio je,

i jecao, i siktao od mržnje, dok ga Deri ne tresnu licem nadole

na krevet.

Pokušao je da ustane, podigao se na ruke, pa zatimzario lice u jastuk. Ramena su mu se tresla od grčevitog razo-čarenja. Onaj blesak od baruta kao da mu je još tinjao u kosi.

Fred se sagnu i pogleda. Metak nije ni okrznuo kožu na

glavi. On pogleda uvis ne bi li video kuda je metak udario.

238

sove nekih đubretara. Oni su bili čuli pucanj. Razgovarali su0 tome, ali nisu znali da li je to stvarno bio pucanj, i opetsu počeli da lupaju kantama za đubre.

Vrelo I zlatno sunce blistalo je u svetlarniku, a golubovi

su šetkali po krovu. Gurkali su i klanjali se jedan drugom istoonako kao što bi činili da je Homer uspeo da održi ravnotežu1 prosvira onu glupu kuglu sebi kroz glavu.

Fred nije hteo da ocenjuje gorčinu koja je kipela u Ho-merovom srcu'i navela tog paralizovanog jadnika da digne rukuna sebe. Prišao mu je i video žestoku muku na njegovom žutomispijenom licu.

— Ti, ludo! — obrecnu se Deri i natoč i mu čašicu rakije.

Sasu mu rakiju u usta, a Homerov mršavi vrat gutao jei gutao. Homer je pustio da ga poji. Osećao se sasvim bespo^

moćnim kad nije umeo čak ni da raznese taj svoj majmunsklmozak, da dokrajči muku koja ga je davila.

Slomljen i iznuren, mali mornar najzad zaspa.

Fred je vrteo glavom i šetao od vrata kupatila do niskogormančeta za rublje s ogledalom. Zastao je neko vreme, na-laktio se na ormanče i zagledao se u slike zataknute za okvirogledala. Bile su to slike njegovih drugova iz 305-e bombarder-ske grupe. Oko glava onih koji su poginuli, koji su se survali

u plamenu, bili su mastilom nacrtani kružići. Ali nekl nisu bilizaokruženi mastilom-,; i ti su i sada bili živi.

Neke od tih svojih drugova voleo je, a neki mu nikadanisu bili simpatični, ali svi su, ovako nanizani na ogledalu, bili

23 ?

-deo jedne prošlosti koja mu je«ostala urezana u sećanje. S tih

slika gledala su ga sićušna srebrna krila na njegovim grudima,zaleđeni osmesi, cigarete među prstima, dovraci na koje su se

naslonili, i londonski taksiji koji su zauvek ostali uhvaćeni naslici da nepomićno stoje u beskonačnost. Gledao je Foksa,

Ebera, Endija Endersona, Barala, Brezila i Trusdela, Leslija, Sto-una, Roga Rodžersa, Špicnagela i Sparksa, i Prajsa, Mek Gija,

i Bovera...O, tu je i Tomi Tompson iz fotografske laboratorije, i

Meskvel, i Bogaro i Kostal baš pre no što je dobio odlikovanje. Tu

je i Mek Donald sa svojim odl ikovan jima nanizanim na bluzu i du-

^ čki žiljk k li i M j k tk tšiš k 51



^ačkim ožiljkom preko lica, i Marej sa kratko potšišanom kosom,i Kul i Melvin koji su došli u 305-u početkom 1945, kad su tvr-

đave retko obarane.»Gde ste vi koji ste živi, i gde ste vi koji ste pali?«

pitao je Fred nemo. »Da li su se ti kružići oko vaših glava pre-tvcrili u oreole, pa ste sada anđeli na nebu? 1 koliko je vas

koji ste ostali posle mene poginulo? Da li vi što ste se prese-lili u večnost letite i onde u eskadrili Gromovnika llije?«

Njegov kufer stajao je neraspakovan. Uniforma je visila

preko ruba kufera, napola izvađena. Na podu je ležao paket

sa rubljem kuji je ispustio kad je skočio da otme revolver iz Ho-!

merove ruke.Deri izvuče revolver iz džepa, izbaci šaržer i izvadi metke

iz njega. Neko vreme igrao se onim praznim metkom. Pomislio je na tešk e mit raljeze tv rđ av e i kako su njihove zadimljene čaure

zaudarale na barut. Onda je zavitlao kroz prozor tu čauru koja je mog la da bude sudbonosna i za njeg a, kad je ono sta jao uredu u banci, i za Homera, koga su saletale muve na krevetu.Zavitlao je tu zlobnu čauricu i čuo kako zvekeće po susednom

krovu.I poželeo je da se isplače, da stegne topla kolena koja će

ga umiriti, da zarije glavu u krilo majke ili Ijubljene žene, i da

suzama isplakne svoj jad.

51

Buč Engl uđe u S e n e k u i nalakti se na tezgu. Zamahao je glavom na starog gospod ina Mer ca , koji proviri izna d svoj ih

naočara, nasmeja se i rukova sa Bučom. Gospodin Merc je bloBučov mušterija još kad je Buč kradom nosio boce rakije pod ka-i

putom, i Buč mu je dao stari znak da nema ni jednu bocu uza se.

Buč strese pepeo sa cigare i upita:

— Da li ovde stanuje nekak av Fred De ri? H teo bih dagovorim s njim.

Gospodin Merc ukopča vezu sa Fredovom sobom I prl-

tisnu dugme zvonca.' Onda predade slušalicu Buču.'Buč se naslonio na tezgu i grickao svoju vlažnu cigaru.

Sa drugog kraja telefona javi se Derijev poznati glas.

Zdravo, Deri. Ovde Buč. Kako ste? Sta je to s vama... Je li moj loka l suviše otmen za vas, pa ne do laz ite ?.. . Ka ko ?.. .

Buč se nasmsja i obrati se Mercu:

— On kaže da moj lokal nije suviše otmen, nego je suvišeskup. Baš je šaljiv. Kod mene je viski sa sodom šezdeset centi,a kod Danijela Buna je osamdeset I pet.

Onda ponovo poče da govori sa Derijem.

— Slušajte, vi znate onog derana što stanuje preko puta

od mene... Da... Homera Vermelsa... onog što je paralizovan...Pa, da li ste ga negde videli? Njegovi su van sebe od zabrinu-tosti. Još juče je otišao od kuće i nije se vratio celu noć. Nje-govi su me zamolili da ga potražim... Kako?...

16 241

Buč se namršti, promrlja nešto, zatvori telefon i ode ka

liftu . . . . . . . .Na šestom spratu Fred ga dočeka u hodmku i isprica mu

šta se dogodilo. Obojica su gledali u vrata Derijeve sobe kao

da se unutra nalazi neki opasni ludak. Govorili su šapatom.— Hvala bogu što ste stigli na vreme — reče Buč. — All

koga ste đavola ostavili taj revolver, i to punl — promrljctIjutito. — Uostalom, bilo pa prošlo. Trebalo bi da govorimo s

njim i da ga nekako urazumimo.— Ja sam pokušao , ali o|n neće da me sluša.

Postoji neko koga bi on itekako slušao reče Buč

Fred Den očetka mrlje sa Homerovih pantalona i dade musvo, pulover. Govorio mu je oštro, kao oficir vojniku, rečnikomko)i je Homer vrlo dobro poznavao. Natera ga da se očešlja, pa

le ™m er bio gotov, popiše po čašicu rakije.

— Ne ^budi cicija — reče Homer. — Natoči još po jednu.Čut, mornare! Idemo da se provozamo.

i v i BUČ EnQl Stade k0lim a isprecl S e n e k e. S njim je bii aI "ilm a, sva uplašena i unezverena, jer joj je Buč putem ispr ičaoo cemu se radi.



— Postoji neko koga bi on itekako slušao — r eče Buč. —Slušao bi on onu Džekobsonovu malu. Ali dođavola, ne možemoga odvesti kući u ovakvom staiiju. Trebalo bi da pozovemo nju,

pa da ih zajedno otpremimo nekuda gde bi mogli da razgova-

raju na miru... vU hodniku je neko vreme vlad ala tišina. Samo se culo zu-

janje lif ta koji se neumorno peo okomito uvis, pa opet okomito

silazio u dubinu. Zidovi hodnika bili su stari i žuti kao u kakvog

teškog malaričara.»Koliko je njih ovako stajalo u nekom jevtinom hotelu,«

pomisli Fred, »i svim silama tražilo neko spasonosno rešenje, I na-posletku našlo mir sa suzama isplakanim u krilo neke žene? Ho-

meru je potrebna Vilma, a meni....«Fred reče Buču da ga trenutak pričeka, i ode u prizeml|e

da telefonira.Kad se vratio, bio je preobražen, ozaren nekom silnom

nadom. . , ...— Idite i dovedite Vilmu ,— reče Buču — a |a ću spremitl

Homera. Udesiću ga da se Vilma ne uplaši kad ga vidi. Vi savratite ovamo sa devojkom, pa ćemo malo provozati naseg

Homera. . .Buč ode, a Fred preseče Homerovo hrkan|e i odvuce ga u

kupatilo. Skinu ga i gurnu pod tuš.— Da nisi ni pisnuo, — pripreti bunovnom Homeru —

nego se pošteno operi. Posle se obrij ovim električnim aparatom;pa ćeš dobiti pola čašice rakije... ukoliko budeš dol^ar. Mrdm

malo, mornaru, mrdni malo!__ Prestani da me ganjaš kao kakvog regruta obrecnu

se Homer, ali se opra i obrija .

242

Fred i Homer dođoše do kola. Vilma je nemo gledala uHomera, čvrsto stegnuvši ruke u krilu, a Homer samo progunđa

nesto kad Fred otvori vrata na kolima i gurnu ga unutra do Vilme.

Fred sede pored Homera, i kola krenuše. N iko ništa nijegovorio, a Fred je u taj čas i želeo da svi ćute, d a ponovo pro-

z iv i svoj telefonski razgovor sa Pegi. Kad je dobio vezu, javio

se Pegin glas, i on je sada ponavljao svaku reč tog razgovorakoji mu je ulio novu volju za životom:

— U sosu sam, Pegi.

— Znam, tat a mi je pričao... Zašt o ne đođeš ov amo d aporazgovaramo?

— RQCli se o Homeru, — rekao je on — Homeru Vermelsu...sećaš li ga se? Pa, pre nekoliko minuta pokušao je da izvrši sa-moubistvo, ali mu to nije pošlo za rukom. Znaš, hteli bismo da mu

damo priliku da se izjada onoj svojoj curi. Trebalo bi da ih odve-demo nekud gde će moći da se siti napričaju, pa sam mislio, ako

vama nebi smetalo da ih izvedemo napolje, tamo do vas. Tamo je nekako mirno i spokojn o...

Srce s' reče Pegi. — Odm ah ih dovedi ovam o. 'Mo-,lim te, dovedi ih. Kod kuće smo samo tata, mama i ja, i moći

će da ra zgovaraju sasvim na miru. Nekako sam znala da ćeš .se jav iti . I ti ćeš doći, je li? ... O , Frede1, i ti ćeš doći , za r ne ?.. .Frede, reci da ćeš i ti doći...

— Pa, dabome — reče on nemoćno. I ja ću doći.

52

Ovako se osećao kad je gledao preko pučine bez ijednogbroda na vidiku. Ovako se nekada osećao u crkvi kad bi orgulje

zabrujale. Uspomene na prvi bojažljivi san o seksu, na anđela koji

je spavao s njim pre no što je imao čet rnaest godina, na stravič-no lepe pufanje svetlećih metaka i granate koje su kroz noć se-vale iz topova, sve te tajne zbrkano su mu se javljale u sećanju

dok je posmatrao tu ravnicu pod odeždom leta, i nebo i penu-šave olujne oblake.

A on je ipak hteo da okrene leđa svemu tome, da pobegne,da se od sve te lepote oprosti pucnjem^ i samrtnim krikom.

Pored njega bila je i njegova devojka Vilma Džekobson



52

Homer je nabusito ćutao i mislio svoje nriisli. Neka ga

je Fred i spreč io da se ubije, neka su Fred i Buč doveli Vilm u

i sada ih voze ko zna kuda, ali on će im ipak pokazati. On će,se ipak ubiti i napraviti kraj svemu, pa ma koliko oni hteli da

on i dalje živi.On će ih prevariti, jer ima stotinu načina na koje moze

sebi oduzeti život. Može on da nađe i neki drugi revolver, a po-

stoje i žileti kojima sebi može preseći vene, postoje visoki pro-zori s kojih može skočiti, postoje vozovi koji mogu da ga zgaze.

O, može se i obesiti, ili popiti neki otrov. Ima milion. načina dasebi oduzme život, milion vrata koja vode u smrt, milion načina

da im doka že da o staje pri svojoj odluci i čim se _P™ži P rya_prilika, pokazaće im da on nije nikakav majmun koji će služiti

za ruglo i potsmeh.Buč zaustavi kola pred kapijom Stifensonovih. Nije hteo da

vozi unutra u dvorište. Buč i Deri uđoše u kuću, a Vilma i Homer

ostadoše u kolima.Sunce je milovalo Homera po glavi, kao da je htelo da

oživi spržene vrhove kose kuda je metak prošišao. Deri mu je biopotkresao kosu na tom mestu, ali trag baruta još se video.^

Nebom su se valjali penušavi olujni oblaci, a jasna žuta

mrlja žutovoljke isticala se u tamnom zelenilu lišća jednog bresta.Preko ravnice koja se talasala put zapada mladi Homer Vermelsugleda treptanje jare nad zelenim prostranstvom njiva. Ta t opla

bujna lepota prirode nagonila je njegov izmučeni um na razmi-

šljanje, iako se on borio da te misli uguši u sebi.

244

Pored njega bila je i njegova devojka, Vilma Džekobson.Ona pokuša da se osmehne, da mu govori o žutovoljki na brestu,

da mu kaže kako Stifensonovi imaju divan travnjak sa granatimhrastovima ispod kojih se nalaze stolice za ležanje. Onda se ra-spričala o nekom bazenu za kupanje.

— Onde, ispod onog drveta — reče mu. — O, Homere tomesto je upravo stvoreno za bazenl

On je pogleda hladno, kao da je nepoznaje, a ona gricnunokat na prstu.

Najzad izvadi neku knjigu iz svoje bele torbice, one žensketorbice u kojoj ima svega i svačega: zgužvana maramica, ruž,

puder, guma za žvakanje, neke stare karte iz automatskih vaga

sa njenom težinom na jednoj strani i pretskazanjem budućnostina drugoj.

Homere, — reče ona — ova knjižica...

— S ta j e to ? — obrecnu s e on. — M o z a k od m a jm un ad o č o v e k a ?

Nije, nije! — uzviknu ona. — Onu knjigu napisao je Til-ni.Ovo... Homere, ovo je nešto sasvim drugo, i mnogo mi je ra-zumljivije.

Je lil posmehnu se on. — To mora da je neka silnaknjiga! Da li u njoj piše o nekakvom čudovištu kao što sam ja?

O nekakvom kontuzovanom, paralizovanom majmunu? Mora dasi se silno zabavljala dok si je čitala.

Ona steže knjigu kao kakvo neocenjivo blago.

Ovde piše o jednom čoveku... koji je nekada bio takavkao što si ti. Taj čovek se zvao Karlson, a lično je napisao ovuknjigu. Pročitala sam ja i Helenu Keler, ali Karlson tačno zna kako

245

se čovek oseća kad je takav kao ti. Njemu je bilo još gore. On

uopšte nije mogao da hoda, nego je bauljao na rukama i nogamaa takav je bio od rođenja. Otuda je uzeo i naslov za svoju knji-gu, nazvao je »Tako sam rođen«. Vidiš, Homere, bolje je ako to

snađe čoveka docnije u životu, jer tada čovek već ima izvestan

uzorak svoga živbta. On kaže da takav čovek samo mora daponovo uspostavi taj uzorak. Svaki pokret koji ti činiš mora da

bude učinjen tvojom voljom... ti moraš da misliš na svaki taj po-

kret. A ti to možeš, Homere . To nije teško...— Zar ovakvo čudovište išta može? — reče on jetko r izbe-;

kelji se na njuVil i t k š li j il i il H j

ti mogla pomoći, kad bi mi ti samo dopustio da ti pomognem. O,molim tel O, zaboga, Homere, molim te dozvoli mi da pokušamda ti pomognem.

Ona mu je dala svu svoju Ijubav, svoje suze, svu plemeni-tost svoje duše. Dala mu ih je ne samo svojim rečima, nego i hlcd-

nokrvnom razbontošću koja je izvirala iz bezdanog vrela njenih o-sećanja. Njena Ijubav bila je čvrsta kao planina, sa svom lepotom i

svežim dahom crnogoričnih šuma i ledenoplavih potoka koji vi- jugaju kamemm kori tima. I govori la je ne kao dete dete tu, negokao žena koja strasno daje sebe celu, U najčistijoj nevinosti nu-

dila mu je da se napije snage kao što majka nudi životodavnudojku svome čedu



kelji se na nju.Vilmi potekoše suze, ali je govorila i govorila. Homer je po-

kušavao da je prekine, no ona mu nije dala da dođe do reči.— Sve zavisi od te b e — ponavljala je neprestano. Sve

zavisi samo od t e b e. Ti sve moraš da učiniš sarn. I ne smeš da

se plašiš. Ne smeš da strahuješ. Moraš da imaš poverenja usamoga sebe. On kaže da je sasvim pogrešno ako neko postupa

kao što su tvoji postupali prema tebi. Oni te sažaljevaju i zatoprelaze preko svih tvojih postupaka. Ali to je zatvaranje očiju pred

stvarnošću. To je skroz naskroz pogrešna Ijubav...Vilma zastade da predahne, ali bržebolje nastavi da je Ho-

mer ne bi preduhitrio.

— Pa, onda, piće — reče. — Ovde ne piše da ne smeš piti.Lekar govori o tome u ovoj knjizi. Alkohol samo privremeno ot-klanja one smešne pokrete koje čovek čini. Ali ne smeš stalno

piti, jer će ti to preći u naviku. Ako previše budeš pio, biće ti još

gore... A treba ti samo neznatna pomoćl uzviknu Vilma. — Po-trebna ti je samo jedna sitna, mdjušna pomoć. Naprimer, da ja

stavim svoju ruku na tebe... evo ovako. Samo malčice da pomog-nem tvoj'oj ruci da učini ono što ti hočeš da ona učini. Ali ipakti to moraš činiti sam... ti moraš da usredsrediš svoje misli na to,i da hodaš ili činiš pokrete onako kako ti hoćeš i zato što ti to

tako hoćeš...— Homere, molim te, — preklinjala ga je — ja nisam či-

tala one knjige da ti se potsmevam. Nisam se smejala tebi. Akose neko i smeje, prosto ne obraćaj pažnju na to. On, lekar, u

ovoj knjizi kaže da Ijudi ne sažaljevaju slepog prosjaka zato sto je slep, nego ga žale što mora da pros i! Ti moraš da stvor iš uzo-rak po kome ćeš postup ati... J a nisam naroč ito promućurna, ali bih

246

dila mu je da se napije snage, kao što majka nudi životodavnudojku svome čedu.

A njegove drhtave usne prihvatiše tu dojku i on se naplnjene snage.

Ona predloži da idu u šetnju.

Šetali su, i ona mu prihvati ruku, ali od sebe nije pravilaštap, nije ga upozoravala niti govorila da je zelena padina pokojoj su išli suviše strma za njegove noge. Držala je svoje tankeprste pod njegovim laktom, ali je sam njen aodir delovao snažno

poput čekrka koji ga diže. Njena silna Ijubav i volja pokretali suslabašnu, labavu masu njegovog tela.

On verovatno nije išao ništa bolje nego što je ranije išao.

Možda su mu sline curele niz bradu, možda su mu se usta još gr-ičila i đavoli mu zarivali usijane noževe u petu, ali ipck je koračaoi nije osećao njihove ubode.

Ona mu je govorila. Rekla je da će igrati domine na njenojverandi, igraće još te večeri, a ako mu se ruka trgne i odbacikocke, ona će ga naterati da ide i da ih pokupi. Neće ga mazitikao neku bebu. Ona mu neće dozvoliti da pije neumereno. A krozsve provlačio se njen žarki refren:

— O, dopusti mi da pokušam da ti pomognem, Homere,dozvoli mi da pokušam.

— Boli me glava — reče on.

— Pa, trebalo bi da popiješ aspirin — posavetova ga ona.

— Ne, dođavola1i 'aspirin. Hajde da sednemo. Pusti me dametnem glavu na tvoje krilo.

Trava je bila viažna ispod vršika koje je sunce osušilo.Osećali su kako se njena vlaga upija u njih, ali nisu ustali. Vilma

je sed ela , a Hom er se opružio i položio gla vu na njeno krilo.

247

— Spa vaj — rek la je Vi lm a.O n je s kl op io o či, a li n ij e s pa va o. G le da o j e s ebe d p ro -

šlos ti, k ad je tr ča o, t er ao b ic ikl, p eva o i hod ao dugačkim 'k or ac im a. A je dn og d an a će m ož da o pe t t rč a ti i p eš ač iti k ao

nekada?...O dj ed no m , H om er se t rž e i sede.' O d je dn om mu j e sin ul o

đ a F re d D er i n ij e n a v re me o te o r ev ol ve r o d n je ga . O n je i pa k

ubio...K ap is la o no g m e tk a b il a j e u lu bl je na , b a ru t se z a pa li o, d

k u gla je p o g od i la u o na j p iht ija st i mo z ak ma jmu na , o t v o ri la g a i

d o k ra jči la g a. N e ko b oles no b ič e k o je je ž iv e lo u t om mo zg u b iloj bij O b ilj d t i j bi l j i 53



d o k ra jči la g a. N e ko b oles no b ič e k o je je ž iv e lo u t om mo zg u b ilo je ubije no. On a uo br az ilj a da se pr et vo rio u ma jmu na bi la je za-iuvek uništena, i ,najbolje je da se više nikada i ne seća da je onaikadapostajala. Homer Vermelsmoći ćeda se smeje, da se radujejd a ž iv i ž iv o to m č ov e ka , jer ia ko mu ma jmu ns ki p o k re t i još d rh ts u rukam a, njegov m ozak se n ajzad oslobodio te bolesne

uobrazilje.

53

Tog d an a je D žo n N o v ak s po k ojno t e ra o s vo j k a mion p o re d jas eno va i živ ica .

D žo n je i zb io n a z a ob il az n i p ut , n a b ul ev ar C rn i j as tr eb ,P o re d b res t ov a i t o p ola , p a izlša o n a D ru m s ed amn ae st . O p a zio je vino vu lozu ko ja se pe nja la po neko j og rad i. Pro šao je po re dB rđ an sk og g o lf k lu ba i z ap az io ž ivu o gr ad u. O gr ad a je d ob ro napredovala, ali je bila dosta zapuštena. U jednom dvorištu poredp u ta n ek i m la di ć j e š iš ao t ra vu . D žo n N o va k o se ti o po jn i m ir is

s°ka trave. Prošao je poredhrastova u onom uskom šumarkuporedp ru ge . P og le da o je . Pa t o su c rn i h ra st ov i, a on je s ve d os ad amisl io d a su b el i. E to , p o t ome se n a jb o lje v idi k a ko č ov ek mo že d a se p re v ar i u d rv eć u k oj e v eć g od in am a v iđ a.

Tog d an a D žo n N o v ak je ra zmiš ljao o p a lma ma i d ug a čk iml ija na ma , o c ve ću c rv en om k a o k rv , i g u st oj t amn o j v o di u š up lj imp a n je v ima , o ins ek tima k o ji z uje u g u št ari i s v e tlo pla vim le pt ir ima koji postanu srebrni kad iziđu na sunce.

R a zmiš ljao je o p almama , i o d ba c io ih iz mis li . V iš e su mus e d o p ad a li g lo g i f e l ja , d ren i s ib a. O ni su b |l i s a st av n i d eo n je -govog zavičaja.

D žo n se t ru c ka o u s vo m z a rđa lo m k amio nu , a k a d je izb iona brežuljak, usporio je vožnju i pogledao. Zaškilj io je očima. Onas lo mljen a g ran a t ru nu la je k o d s amo g d e bla. To s ta b lo t reb a lo b io p eris a ti . Treb a lo b i o ts eć i o nu g ra nu , iz du b it i je iz d e bla, p a š u-pljinuplombirati, kao što zubar plombira zube.

24?

D žo ri N o v ak z ak re nu u S ti fe ns o no vo d v orišt e. V eć je p red kapijom video neka kola, a sada je i na terasi ugledao neke I jude.T re ba lo je d a t el e fo n ir a I p r ij av i s vo j d o la z ak , a li i pa k .. . o n je h te o d a o vo b ud e n ek a v rst a izn e na đ en ja .

S vo je d a ro v e je č v rs to i d o b ro u mot ao . I sk op a o ih je sa d o-s ta z emlje , u mot ao ih u v reć e i d ota eo o va mo . A a k o o p et p a dn ek iš a d o bro će d oć i, u z o no liku z emlju š to je o s ta v io o k o ž ila.

D žo n z a us ta v i s vo j k amion , iza đ e i neodlučno stade. Obri-s ao j e r uk e o b ut in e, k ao d a su mu o d z em l je , i smišljao šta ćed a k až e. D a li b i m ož da t re b al o d a o de na p re dn ja v r at a i za-

z v on i, i li d a n e ko ga p i ta g de b i n aš ao g o sp o dina S ti fe ns on a.

1 u d ub in u. N a p re d ov a će o ni s as vim d o bro . Zn at e, mis lio s am d ać e v as o b rad o v at i.

O t e ra l i su k am io n p re ko d v or iš ta , i n aš li m es to g de će ihp o s a diti d a ras tu z au ve k.

Za tim su z a je d no isk op a li rup e. D žo n N o v a k je p on eo s vo jašov i o s t ai i a la t, a S ti fe ns on je d on e o još jed an a šo v. Za je d no su s kinu li jorg ov a ne s k a mio n a, z a je d no ih z a sa d il i u z emlju.

Po sle su v až no n a kr iv il i g la vu i o sm a tr al i n eb o, i z ak lj u- č il i d a će n oć as o p et p a d at i k iš a. S kl on il i su s vo j a l at , a sunce je sve niže sil az ilo ka zap adn om hor izon tu.

R a zg ov ar al i su o ž il am a i v la z i o v eš ta čk om đ ub ri vu b u-



, g p g g pUto El Stifenson naiđe preko travnjaka.

— Do bar dan — reče El i osmehnu se. — Do bar dan — od go vo ri Džon No va k i pru ži debe lu,

s me đu c ig ar u u mo ta nu u c el of an . — D ug uj em v am o vo — r eče. — A done o sam va m i još neš to: ono što je na kam ionu.

— Gl e.. . šta je to? — upi ta El. — Jo rgo van i, ka o šfo smo vam ne kad a dono sili. A li ovl

su d ru kč ij i. O v o su n e ka k vi k a le mljen i p rime rc i s k o jima se t a t a p e tl ja o sv e d o s mr ti . P od lo ga j e b el i j or go va n, a li on j s k al em io plave jorgovane na njih. Većinom nisu napredovali naročito dobro,i m no gi su u gin ul i. A l i n ek ol ik o je i pa k s pa sa o. O vi h š es t k oj e

s am d on eo p ri li čn o su d ob ri . T a ta se g od in am a p e tl ja o s o vi hš es t g rm ov a. K ad se r as cv et aj u, v id s će te d a su l at ic e b el e, a li s a n ek om p lav k as to m meš av in orn u s eb i.

— Sudeći po vaše m opisu , mo ra da su veo ma lepi — rečeEl. — Baš n is am mis lio d a u zmem još jo rg o v an a , b a r n e z a sa d a,

a li p oš to su o vi t ak o l ep i, k o li ko ?. ..D žo n N o va k s av i c ig aret u.

— Nis am mis lio da ih pr oda m, na časnu reč, gos pod ine S ti fe ns on e. D on eo s am ih v a ma n a p o klon , p o št o s te mi p o mog li d a d ob ijem o na j z ajam. D on eo s am ih d a v am n a n ek i n ač in p o-

kažem svoju zahvalnost.I D ža n i El z bu njen o su se o sme hiva li .

— O, to je sja jno ! — reče El. — Zna te, ja običn o ne bih pre por uči o ov ak o neš to u julu.

J o rg o va n i se p res ađ uju s je se ni i li s p ro le ća , a li n e ko liko p u ta s amih v eć p re sa đ iva o i u p o let a . U o nim v reć a ma ima d o st a z emlje. P ri li čn o s am i sk op ao o ko s va ke s ad ni ce , a z ah v at io s am d os ta

250

R a zg ov ar al i su o ž il am a i v la z i, o v eš ta čk om đ ub ri vu , b u-b a ma i p rs k an ju .

— Na me ra va o sam da svr ati m u bank u čim ugr abi m prv up rilik u, — reče Džon — , i da v am se zahv alim . N ada m se da niste zabrinuti za taj novac. Ali ništa ne brinite, vratiću ga u redu.N o ga m i j e m no go b o lj e, i im am pu ne r uk e p os la . J esa m li v am p ri ča o o m oj im g la di ol am a ? T re ba d a d o đe te d a ih v id it e. V e- o ma sa m p on os an n a n ji h, a z a j ed no t ri n ed el je b ić e u p un om cvatu...

— Sva kak o ću doć i da ih vid im — reče Stife nso n. — Kadse r as cv et aj u, j av it e m i. N e mo jt e m i j a vl ja t i na ba.nku, j er v iš e

neću bit i onde. — Zna či... — reče No va k — da ste da li otk az ? Pr ela zite u n ek u d ru gu b an ku ?

— Ne, više neću da rad im ni u jed no j banc i — reče El.N ov ak j e ć ut ao n ek o v re me .

— Sv aka ko ćete uze ti nek o dru go nam ešte nje? — upit aprijateljski.

— Pa, još nisam odl učio šta ću ra di ti — od go vo ri El. — A ko čovek ima no vac a, — reče Džon — lepo je i da

se n ek o v re me o d m ar a i n iš ta ne r ad i. I m en i se t a ko č in il o k ad s am se v ra t io k uć i. .. A l i n is am mo ga o d a se o ka nim p o sla. Pos len ek ol ik o d an a o p et s am se l at io r ad a.

— O va ka v ra d bih i ja vo leo — reče Stifen son.O nd a mu o dje dn om sinu u g la vi p om is ao k oj a m u je iz-

g le da la i p riv la čr ta i ne obič na i než na i r az bo rita , i ugodnai lepa. El se osmehnu i zagledase u Novaka. Njegove uši i opa-Ij en o li ce z aj ap ur iš e se k ao u k ak vo g đ ač et a.

251

•— S lu ša jte , — re če El, a r eč i mu se s pl et oš e n a j ez ik u — slušajte, da li ste vi ikadapomišljali. .. Mislim... Znate, ja ne znamb aš mno go o ra sa d nicima. .. A l i , ipa k , v i misl it e d a p roš iri te p o -slovanje... Ja bih mogao da unesem nešto novaca, onoliko kolikob i v am b il o p o tr eb n o. .. D a li b is te m e p ri m il i z a o r ta k a? .. .

— Džon No va k je opr ezn o raz mi šlja o. Sve njeg ove misli bil esu s po re i b d me ren e, k a o k l ijan je s emen ja u z emlji , a li su se is to t a k o izv es no p o ja v lj iv a le k a d b i ih s re dio u g la vi .

— Pa, ne znam šta da vam kaže m. Nisam ni pom išl jao nao rt ak a . .. b a r ne o t ka k o je t a t a u mro. N e ka k o je t o ču dn o. V i s te

b a nk a rs k i č in ov n ik , i n e raz umem z a št o .. .— Jedno g dan a ću vam ob jas nit i — reče El. — Za sad a 54



Jedno g dan a ću vam ob jas nit i reče El. Za sad ane ž el im d a g ov or im o to me .

— Dob ro — pr ihv ati No vak . — Ob oji ca ćemo još m al op ro m is li ti o v aš em p re dl og u. T re ba d a r az g ov a ra m i s a ž en om ,a I v i ć ete s va ka ko g o vo r it i s v aš om p or od ic om .

— Pa dab ome — reče Stifen son. — Ob oji ca ćemo po ra -z g o va ra ti s a ž en om.

— Nar edn iče, — reče No va k ! pru ži mu ruku — zn ate š t a: još ć emo ra zmisl it i o s ve mu . Za d a n-d va jav ić u v am se, b i lo b i n aj bo lj e d a v i d o đe te i p og le d at e r as ad ni k. O n da ć em o r a -zgovarati.

Rukovali su se čvrstim desnicama prljavim od vlažne zemljek o ja ih je p o ve z ala u još jač e p rija te l js t vo . El je p on os no g led a o u jorg ov a ne k o je su z ajed n o z a sa d il i i ra do v ao se b ud uć em o rta -k lu ku k o ji će g a v e z at i z a z d ra v e g ru d i z emlje.

U to se Rob d ov ez e n a b ic ik lu . Bio je z a ja p ure n o d su nc a Io či su mu r ad os no b li st al e. O d r an og j ut ra t er a o j e t r a kt o r sa k op a čica ma n a k uk uruz no m p o lju K a rla V a n Bus ela.

— O, ta ta , zas adi o si nove jor go va ne ! — uskliknu odu- še vljen o i o de d a p re gle da tu n ajn ov iju p ri no vu n a n jih ov om

travnjaku.Džon Novak spokojno iozbiljno sede u kamioni krenu put

sv og r as ad ni ka , p or ed š lj iv ai jo va ,' i b re za ' i v rb a, i g rm lj a f zelenila koje je zaljubljeno gledao. Usput je proverio da su vrbe u

on oj p rv oj j ar uz i ug la vn om b ele v rb e, sa sv eg a n ek oli ko ž a- los nih v rba . I ž i to n a p o lj ima v eć je b ilo g o to v o z relo z a k o sidb u .

54F re d i Pegi s ta ja li su n a s te pe ni ca ma p re d v ra ti m a p ro -

s tra ne s ta klen e v e ra n de P eg in e k uće . Mi l i i El o d ve li su Buč a n azadnju verandu.

— Uđ i i sedi po red mene, i bud i mo ja Ijub av — reče PeglStifensoru

D er i se s ne bi va o, a li u đe z a n jo m. H te o j e d a b ud e b li zu n je , a i pa k je b io na o pr ez u u o vo j n ep oz na to j kući .

Pegi pokaza na staru pletenu sofu sa plavim Izbledelim du-šecim a k oj a je sm ireno s ta ja la na p od u o d p loč ic a u t oj s ta -

klenoj verandi sa žičanom mrežom protiv komaraca na prozorima.Tu je vetrić prijatno ćarlijao za letnjih žega. Sofa je nosila i jedano ž il ja k i z b or bi . K ad j e r ob i ma o š es t g od in a, z am is li o je d a je ona kineska džunka, pa je na njenom pramcu nožem istesao rupuz a t eš ki mit ra l je z , i p lov io sa s vo jim d rug o vima, i g on io J ap an ce p o Žut om Mo ru. N a d uš ec ima, u lu bl je nim o d t e la k o ja su t ok o mg od in a l ež al a na n ji ma , b il e su i m r lj e o d p ro su to g p ić a. N a t oj sofi je i I jufoav strasno blistala u t ihe večeri na opojnoj mesečini.

— Do đi i sedi po re d mene na ovu sofu , — pon ovi Pegl — i budi moj.

O na g a je ma mila s vo m s na go m s vo je t op le ž e ns tv en os ti ,a li on je u mo rn o g led a o u n ju .

»S k oj im p rav o m s am ja o v de ?« p i ta o se u s eb i. » S k o jimpravom...«Pegi mu prekide misli.

— Skini kap ut — nar edi — Top lo je.

253

O n ' p reb ac i k a pu t p rek o n as lo na p le te ne n as lo niač e i p o-

slušno sede pored nje.

— Imam nešto da ti kaž em — reče Pegi. — Hoču da tiispričam jednu priču, jednu istinitu priču koja se dogodila ovih danažA l i o v ak o ne v a lja .. . N emo j d a me g le da š k ao d a si n a p og re b u, i n emoj d a z uriš t a ko v el ič an st ve no u d a lj in u ! H od i d a t e ja n a-

mestim.

U hv ati g a z a r am en a i p ov uč e g a d a p ol ož i li ce n a n je ne butine, na njenu tanku crnu suknju, na njeno krilo.

— Ov ak o je mno go bo lje — reče i čvr sto ga za dr ža da

opet ne sedne.

A o nd a jed no g d a na v rat iš e g a n a tra g u d omov in u. L ord s e°pet nađe na zelenomtravnjaku. U kavezu do nfegovoga bio je je-dan foksterijer, pa jedan njufaundlendski ovčar, a s druge straneb io je n ek i n emač ki o vč a r, k a o š to je i on .

Nedelje su prolazile... Sad su I judi pokušavali da ga naučed a ne k id a ž iv o I ju ds ko t elo, d a ne h v at a I ju de z a g ušu , i d a n ezabada zube u koleno begunca da bi ga oborio. Pokušavali su damu o bjas ne d a s ve t ne v rvi o d n e p ri ja t e lja k oje t re b a s a vlad a ti ,da svaki čovek ne pretstavlja prokletstvo i opasnost.

Nedelje se otegoše u mesece. Lord je mahao repom. Uši muse n ač ul jiše , o či su p o k az iv a le d a je v o lja n d a s lu ša , a t e le g ra f

njegovog crnog nosa slao je miroljubive signale u njegov mozak.»Dobro je« rekoše Ijudi »On je spreman za demobilisanje«



— Slušaj, — pr av da o se on nemoćn o — ne budi sme šnaiP ro pa o b ih u z emiju k a d b i n ek o n aiša o.

— A li zaš to? — upi ta ona. — Z ašto bi pr op ao u zeml ju? — a nečiji dolazak ovamo uopšte ne dolazi u obzir. Rob radi na su-!s edn om m aj ur u, a H om er i V il ma su n ap ol ju n a t ra vn ja ku . D ase m ož da ne pla šiš M ek D a fa ?. .. M e k D a f je Ij ub ite lj d ob ri hz a lo g aj a i ne o dv a ja se o d k uh in je. A Buč i t a ta . .. p rs ti su im v eć s ig urno c rv en i o d jag o da . Ma ma č is ti jag o de z a k o mp ot i v eć ih j e s va ka ko u pr eg la d a j oj p om og nu . J ag od e ne m ogu d a če-k aj u. .. A i j a ne m og u d a če ka m. Sad s am t e u hv at il a i ne d am

t i d a mrd ne š. Je l i t i lep o n a mom k ri lu ?Fred nešto zareža. — Hva la. Svi đa li ti se moj miri s, ti ve lik o kuče?Fred opet zareža.

— Sad slušaj onu priču koju sam ti obe ćala — reče Pegi,'

I poče da priča: — Ove nede lje još jeda n ra tni k je po trč ao po tr av i Bun

S it ija. To je d iv an mu žjak sa d o brim l ic em K larka G e b la : ist e p o-v el ik e uši , o brve , p ame tn e s me đe o či, i miš ić i n a pe ti k a o ž ic e n a n je go v im k os tima. I me t o g ra tn ika je L ord. J ed no m je on v o le o n eku žen u, v ol eo je neku d ecu i n ek og č ov ek a. A l i sve g od in ek o je je p rov e o s n jima s ad a su b ile p o brk an e , isp ret ura ne i po^' meš an e s a red om' i mirisima jed no g d ru g og ž ivo t a, s a z ve k et omo ruž ja i ra zg o vo rima o u b ijan ju , i raz nim p os tu pc ima k oje su g an au či li d a o b av l ja s vo jim s na žn im z u b ima i te lo m, i s a b orbe nims rc em k o je g a g on i n eu st ra šivo n a pre d. O d n jeg a su b il i s t vo ril t

krvoločnu aždaju.

254

»Dobro je«, rekoše I judi. »On je spreman za demobilisanje«.Is pisa li su n je g ov o ime n a f ormu la r, n a t u s ve du dž bu k oju

će n je go v g az da p on os no u ra m it i i o be si ti n a z id , i o k oj oj ćeg o vo ri ti sa s me hom i sa Ij ub av lj u. Ta s ve do dž ba d ug o će b le -d e ti u s vo me d k viru i p o s le L ordo ve s mrti l

I d ov el i su g a n a tra g. O n je d a ht ao o d v ru ćine u s vo me k a-v ez u, t re s ao se n a k amio nu p rek o a s f al t a Bun S iti ja , I p o no v o jeo se ti o m ir is d om a k oj i j e o da vn o o s ta vi o i m ir is z em lj e k oju jek op ao d ok je b io š te ne . N je go v g az da i c el a p or od ic a d oč ek al isu g a, s kinu li k a ve z s a k a mio na i o t vo ril i v ra ta d a on iziđe . L ord

je op et slušao gla sove koj i su mu na vir ali iz pof svo sti. Iziš ao je,

a č ov ek i ž en a i d ec a ob as uše g a m il ov an je m. C it av k om ši lu ksjatio se da ga pozdravi. Lord se prisećao... sećao se mnogo koje-čega, iako je bio pomalo zbunjen tolikim svetom oko sebe. Liznuo

je gazd inu ruku. On da je ugle dao mačk u, i uši mu se naču ljile odsećanja.

Trč ao je L ord p o t rav n ja k u, n ju šk ao z emlju. P o mo krio je inagnojio zemlju, i svojim snažnim šapama grebao travu i l išće das ak rije t u s ra mot u. S k ak ut ao je i t rč a o i n e ka k o n es pret no d on eo š ta pić k o ji je g a zd a b ic io , jer je g o to v o z a bo ra vio t u v eš tinu o t-kako su ga I judi naučili da bude ubojica.

Te v eč eri L ord je s po ko jn o leg a o d a s pa va n a s vo m s ta rommes tu , n a ć il imu u s alon u. Za k lo p io je o či i u to n ijo u s an . S v re-

m en a n a v re m e t rg nu o b i se i za s na , p og le da o Ij ude o ko s ebe "z a do b o va o rep om o p od , p a p o no vo z as pa o.

O nd a je dn o d et e p r iđ e i s ag nu se d a g a p o lj ub i p re o dl a- s ka u k re ve t. L or d đ ip i i z sna, r az ja p i č el ju st i i z ap ar a s vo ji m

255

očnjacima. Dete, i svi prisutni udariše u vrisku, krv je lopila, i na-s ta de o pš ta g už va . D o kt or K up er j e s me sta d o ju ri o i p ru ži o d e- t e tu p rvu p omoć .

L orda su z a tv o ri li u mra čn u g a ra žu . O n je p o dv io re p, ma lo je jeca o, i fuž no njuš kao oko ku tije sa krp am a koj u su mu da li dd s p av a u n jo j. L ež ao je u t ami k a o v uk i d u bo k o ra zmišl ja o . D va -put u toku noći zablesnula ga je svetlost džepne lampe. Lord je zu-r io u s ve tl os t, č ud io se, m ah ao r ep om , i p on ov o o st ao d a l ež i utami.

U ju tru je L ord o dv ed en n a n ek i d alek i majur. Mo ž d a će v re-

men om n au čiti d a b ud e d o ba r. Mo ž d a . To n ik o n e z na .O n je n ek ad a v ol eo t o d et e, t u d ev oj či cu , k ad j e b il a jo š



j j j jm l a đa i im ek ša i s ić uš ni ja , k ad g a j e r uč ic am a č up al a z a d ia ku i uvrtala njegove velike uši. Sve je on trpeo, podnosio je sve muk'ek o je mu j e o na z a da v a la , i n ij ed no m n ij e ja uk nu o, n ij ed no m jenije ujeo.

A l i o n je b io u ra tu , i v iš e n ije b io ist i. O n ć e mo ra ti d a s ebe uči da bude razuman, moraće da upotrebi neki bolji metod preva-!s p it an ja n eg o š to je o n aj k o ji su I ju di u c en tru z a d emo b il iz a ci ju u p ot re b il i. Tek t a d a ć e s te ći p ra vo d a o p e t z au zme s vo je u do bn ome s to n a o no m ć il imu u s alon u.

U C rv en om k rs tu rek li su mi d a d e vo jč ic a n ije mn og o o z le -

đ en a. Jo š j e su vi še r an o d a se v id i k ol ik i će o ž il ja k o s ta ti nanjenom obrazu...Pegi se igrala Derijevom kosom i ušima.

— Kak o si, Lorde? — up ita la je. — Av -a v — od go vo ri Deri sanj ivo. — A hoćeš li ugr isti? — Sagni se i pr ov er i.O n a s ag nu g la vu . D eri je n ije u je o. Zed no je p ril ju b io s vo je

usne na njene.

K ao s vi s iroma si n jiho v og s o ja , i o ni su se z an os il i s no vima i g le d al i k ro z n ao ča re s vo je I ju ba vi u v i tk e k ule u v az du hu . K ao

J vica i Ma rica iz b a jk e , g ric k al i su me de n ja ke s av e št ič in e k o lib ei p oj el i jednu šećerlem u sa n je no g p ro zo ra .O ni su se ig ra li n em aš tin om , z am iš lj al i su da je t o ne ka

ig ra čk a, ia ko su o bo je bili re alis ti, ro đe niusred gr oze ov ogv reme na , o dn e go v an i n a mrša v im d o jk ^ ma d ap res ije, z bu n jiva n i

256

h ir ov im a p o li ti ke . I gr al i su se s vo jo m s ud bi no m, i ak o su v id el ik ak o su m nogi našli s mr t u sam o sv it n ov og d oba .

Čulisu muklu s im fo ni ju e ks pl oz ija b om bi u ov om veku,il i su čuli o dj ek t e s im f on ij e, a i pa k je u n ji ma b uj ao p up ol ja kŽivo ta . S te za li su se u d rh ta v e z a g rlja je i o se ća li k a ko im n e kt arn ji ho ve m l ad os ti i zb ij a n a u sta p op ut m ed a i z p če le , i u šil je ni m jez iko m liz ali su ta j med.

Bil i su s re ćn i. Š al il i su s e, š eg a či li , i u p rič a nju o s an du kuod keksa kaji će im služiti kao sto, i sandukuo d s ap un a k o jiće u po tr eb it i k a o z aje dn ič ku s tol icu , n ašli su r ešenje z a sve

p ro b le me e ko n omije i o p st a nk a . Traž il i su p us to lo vinu k o ja im jeh it ro iš la u su sr et u z ag as it om r uhu s tv ar no st i



h it ro iš la u su sr et u z ag as it om r uhu s tv ar no st i. — A šta će bi ti ak o do bij em o dete ? — zak uka Fred. — Ne pi ta j! — od go vo ri Pegi i za ko lut a očim a. — Ne

g o vo ri o t om e. M i ne m ož em o d a im am o d et e! P ro st o n ap ro st o, ne mo ž emo .. . b a r ne z a n ared nih s to g od in đi.

A ipa k, ip ak su z nali, a ko se to do go di uprkos oš tro misk us tv u n jiho vih g o dina , u prko s d ro g eri ji , i s as vim u prko s s vima p rav i lima z a be le že n im u t a jn im k n jiga ma , u prko s s vim s re d st vimak oj a su s tv or en a d a j ed no p lo do no sn o d el o p r et vo re u i gr ar ij u, a k o s ve p rot iv me re k o je p re du zmu ne b ud u u ništ ile k lic ' jed no gn ov og ž ivo t a, ipa k im n eć e b i ti ž ao . A k o se p os le n jiho v og ž ivo t a

s re tn u i d od ir nu , i ć ei ij e se s po je , n ab ub re i n ar as tu , i, p ož ud ase p re tv or i u p lo dn os t... a ko bi se to d og od ilo , i pak će sen ek ak o snaći, k ao što su se i d ru ga p ok ol en ja s našla u is to jpo gr ešk i. I oni b i g le da li k ak o d rv o ra ste iz p ra zn og a tla , i jedn og dana bi sedeli u nje gov om hl ad a

U zv ik iv al i su n ež no il i u š al i, i j ed no d ru go m d ob ac iv al išarenu lo ptu nade i vis okih str em lje nja . Čas bi ona ba cilatu l op tu , a on je h va ta o,čas bi je on b ac io , a on a je h va ta la .I ta ko je to znam enje snage le te lo izm eđu njih , i o bo je suz na li d a ne sm eju d a ga p uste d a p ad ne n a z em lju .

O na mu je k om an do va la . O na je b il a z ak on , je r ž en a jen a k ra ju k ra je v a u ve k z ak on . G o vo ri la j e, r a zl ag a la , a j ed an pu t

ga je i ćušnula. G ro zn ič av o ga je Ijubila,m rsila mukosu, ip o ljup c ima g uš ila D e ri je ve lelek e s a mop reb a civa n ja š to je o v ak o

nesmotren. Nalazila je mudra rešenja za svanjegova strahovanja io pe t se p ov la čila da mu d a pr ilik u da jeo bo ža va .

17 257

55



55

Buč Engl o li za m r lj e o d j ag o da s a s vo ji h us an a i s ve ča no

p ru ži r uk u M l li S ti fe ns on . — Bogam i, vi umet e da pr av ite pit u s jag od am a! — uzv ikn ii

oduševljeno. — Os tan ite na veče ri, pa ćete do bi ti još kol ača — reče

M i li za do vo ljn o. — U verena sam da će Elu b lti ž ao a ko neostanete. On se z adržao oko jorgovana, pa nije ni p ričao svama,

— Hv ala vam , ali mor am da idem . Čeka me pos ao u

l ok al u. Z na te , v re m e je z a k o kt el e!Buč j e j ak o ž el eo d a i sk až e svus vo ju z ah va ln os t i p on os

š to i o va kv u je dnu ženu m ože d a u br oj i u s vo je .p oz na ni ke ,»E v ra g me o dn eo «, p om is li o j e, » ak o o va g os po đa Sti-

f en so n n em a i st o t a ko d ob ru ša sij u k ao K lo de t K o lb er ! A i pa k je nek ako otm en a.. . Ne što ka o mo ja mam a. Ov i Sti fen son ovi su

s ja ja n s ve t« .Buč j e m no go ž el eo d a k až e k ol ik o je o du še vl je n n je ni m

d ru št vo m , a li se b o ja o d a p ro g ov o ri , b o ja o se d a je ne u vr ed is vo ji m k om pl im en ti ma . U mes to t og a n am rš ti se i p ri pr et i jojprstom.

— Do bro pr ip az ite na svu onu deč url iju! — reče što ja

strože umeo.A on da ode.

258

56

F red D er i i Pegi S tifen so n r az go va ra li su s Elom 1 M il i. Njih če tv oro bili su sami. Robje o pe t nekuda o tiš ao , a M ekDaf je sp ava o u kuhin ji. Home'r i Vil m a još nisu bil i doš li u kuću.

F re d i P eg i s me ja li su se s E lo m i M i li . A l l s ve t se s me jei k ad je m rtv ac u kući. Ljudi lu taju p o kuhinji, na toče sebičaši cu r aki je,» i s me ju se, a u s us ed no j s ob i l ež i v oš ta no t el opokojnika.

Fred i Pegi ž iv eli su upustošenju ra ta . O ni su p on ikliiz nje ga i proš li su k ro z v atr u koju nijed no d rugo p oko le njen ije d o žive lo .

Fred Deri, m ladić od d va de se t i jedne g odine, k oji jeu bio s to ti nu Ij ud i, t re b al o je d a i de u š ko lu , s a t or bo m p un om kn jiga p od rukom . A li on nije o tiš ao u školu sa gom ilom de-č ur li je , k ao š to je b io r ek ao , n eg o sa te nk is ti m a, sa p os ad am a

Liberatora, sa pešacima, sa mornarim a, sa svima onimasu ra to va lia sad sudošli kući i okrenuli nov list u knjizjž iv ot a na kom e je pisa lo k ak o m or aju da misle i postupaju,p oš to su uč in il i s vo je i z a u spo men u d ob il i n og u u s tr až nj ic u. On će ići u školu, pokušaće da seprivikne na jedan nov

ž iv o t, d a se d o te r a i i zg r ad i, d a i sk or is ti p r il ik u k o ja j e d a ta i milion ima n je go ve s ab ra će .

— Gos pod e bož e! — uzvik nu M ili i tih o zvizn u. — Zarć et e d o b i ja t i s ve ga p e de s et d o la ra mes eč no ? — P a v i ć et e u mre ti o d g la di .

17* 259

— Za bog a, mam a, nije ta ko ! — uzvikn u Pegi Stife nson . — N eć em o d o b ij a ti s ve ga p ed es et d ol ar a, n eg o s ed am de se t, a ko F red b ud e m or ao d a iz dr ža va n ek og a...

— Sed amd ese t i pe t do lar a — reče njen ota c. — Dr ža va

p la ća sv e t ro šk ov e z a s tu di je , k nj ig e, š ko la ri nu i t ak o d al je , at ih s ed am de se t i p e t d o la r a b ić e d ov ol nj i v am a d vo m a d a s ta -n uj et e na k lu pi u n ek om p ar ku i d a ž iv it e o š ar ga re pi i p ir in ču .

N je go va ć er ka ga p og le da i osmehnu se. Im ala je on a

o dg ov or i na tu prim edbu.

— Ja sam već sve izra čun ala — reče. — Mo že m o dauhvatimok ra j s k ra je m. Ja im am t ol ik o h alj in a d a će mi t ra ja t i

p ro sto z at o š to ručna b om ba ili g ra na ta n ije b il a n ap ra vl je na z a n je ga .. . ili š to u pa lja č na b om bi , k oj a je b il a n ap ra vl je na z a n je ga , n ij e b io i sp ra va n.

— Znam ja to , — reče Fred — ali op lja čk at i jednu ba nku ... — Do đa vo la ! — ops ova El ošt ro. — Više neću da čujem o

to me . Bio je t o sam o je da n l is t h ar ti je u o no j b ele žn ic i, a jasam g a is cepao i izg or eo u p ep elja ri u klubu. Sada ta j lis th a rt ij e ne p os to ji . N em a g a .. . i zg or eo j e, i k ao d a n ik ad a n ij eni po sto ja o. N ik o n išta ne zna o tom e, izuzev nas četv oro.Molim vas, zaboravite tu glupost.

— Va ži — reče Fred , i ka o da mu se neki golem kam ens vali sa srca



uhvatimok ra j s k ra je m. Ja im am t ol ik o h alj in a d a će mi t ra ja t ib ar d ve go din e. F redi im a d va o ds la , i p an ta lo ne i p ulo ve re .G o sp ođ a R a fe ti , k o ja r ad i u C rv en om k rs tu , i zd aj e so be. O na s ta nu je b aš p rek o pu t a o d k o le d ža . D ob ić emo n je nu z ad nju s ob usa v e ra n do m z a s ve ga p e tn a es t d o la ra mes eč no , a k o Fre d b ud eiz no si o p ep eo i sp od k o tl a z a c en tr al no g re ja nj e, š iš ao t ra vu , ito me sli čno. V eć sam j a r az go va ra la s n jom .

D eri z atv or . oči i z as te nja :

— I mo ram se vr at iti u Mi dv ejs ku dro ge rij u do sep tem bra ...

S lu ša j, a a k o B ulard ne b ud e h te o d a me p rimi?

— O, prim iće te on, ništa ne bri ni — reče Pegi. — Primićet e o be ru čk e. Ja sa m b aš d an as r az g ov a ra la s n ji m p re ko te le -fo na pre no štosi t i došao.

K ad suPegi i M i li o ti šl e, f r e d se n et re mi ce z ag le da u Ela. — On a jošn ije dov olj no iskusna — reče Deri. — Pegi

još ne zna šta je živ ot.

— Pa, ona sm atr a da će stv ar uspe ti, i ima silnu vol ju dap ok uš a — o dg ov or i El.

— Slu šajt e... — reče Fred, pa zas tade . — Ono što sedogodilo danas u banci... Prosto ne razumem zašto me ne izbaciten ag la vc e? K ak o m ož et e d a t rp i te o va kv og r az bo jn ik a u s vo jo jk uć i! Z a r ste z a bo ra v il i o no š to s am h te o d a u či ni m. .. o no š to

bih bio učinio da me vi niste izvu kli iz re da ?...

El z a pa li c ig aret u. — I ja bihb io u stan ju daučinim is to to . Da, v aš a je

sreća štosa m j a e ks pl od ir ao b aš u t om t re nu tk u. M o ž da o bo ji caimamo s re ću .. . Zna te k a ko je t o b i lo u v ojsc i: n ek o je imao s reć u

s vali sa srca.U zeli su bocu r ak ij e i iz iš li n ap olj e, na z ad nj u ve ra nd u.

„ Pe gi o de d a p ro n ađ e H om er a i n je go vu V il mu , a F re d i sk or is ti ip ril iku i k ra do m d ad e p et b is kv ita M e k D afu.

Pegi d ov ed e s voje z ar ob lje nik e. H om er je b io n ab us it iu plaš en .. . b o ja o se š ta će mu S ti fe ns on o vi reć i z b og o no g o p a-I jenog traga od metka u kosi. Vilma ga je usplahireno posmatrala.

— Samo jednu čašicu ra ki je, Hom ere. Samo jednu — rečenekako kreštavo.

El d one se o ra nž ad u z a V il mu i R oba.Čavrljali su, pričali o dosadnimi i cbičnim stvarima. Govorili

su o jelu, i Pegireče da će ona i Fred sprem iti večeru, ao nd a će i h o na k ol im a o dv es ti ku ći . Im ali su n eš to b en zi na , aa ko n es ta ne b en zi na , m or ać e d a n as ta ve p ut p eš ke !

V iš e ih nisu s pu ta va li s tr ah i u tu če no st , g ađ en je p re ma s am om e se bi, i o se ća nje d a s tr če iz s re din s u k oju ne m ogud a se uklope/. Tas tr aš il a više ih nisu m or il a, n eg o su s ta ja laduž ruba terase kao stražari koji budno bdiju nad svojim žrtvama.

P os ma tr ali su s uto n k ak o n ad ir e p re ko p ol ja . P osle dnjeb le di lo d an a č il el o j e uv is m eđ u o b la ks sa b ak ar ni m r ub om o ds unč ev ih z ra k ov a k o ji su k os o u pi ra li i sp od h or iz on ta .

— Op et će nevr eme — pr im eti Mi li. — On i obl aci supuni kiše.

— Jor gov ani ma pr ija kiša — reče njen muž zam išlj eno.

261

El pogleda po maloj skupini oko stola. U sve gušćem sutonu još više mu se činilo da su sa i on i svi oko njs ga nek ako p ri bi li j ed no uz d ru go k ao n ek i o ts eč en i b a ta lj on .

Njih trojica osetili su razorni plam en ra ta i još vid eo ps ko tin s na s vo jo j ko ži. Hom er, Fred i on g ls da li su i do-življavali sudbonosns krvave eksplozije koje su žens mogle samod a n as lu ču ju , a k oje su ipa k s as vim t ač n o z amišl ja le , k a ko s amdžene umeju d a čine k ad liju suze.

Svi su ć u ta li i g led a li n ek ud a u d a lj in u , k a o d a v id e b ss nu p ro šl os t k ak o ss m sš a sa b ud uć no šć u u ol uj i. O , o p et će on i

g ls da ti z mij sk s r ač va st s je zi ke m unje is luš ati zaglušnu bukug rm lj av in e. H oće li t o b i ti u j ed no m n ov om r at u? .. . M o ž d a. .. A



g rm lj av in e. H oće li t o b i ti u j ed no m n ov om r at u? .. . M o ž d a. .. A mo ž da i ne će ...

A l i g ro z no je i V re me mira k a d mun je o s v et lja va ju s ta le že in a ro d e s a k ijač om s premno m z a u da ra c, k a d z as le p ljujuć i b le sc iosvetljavaju crno lice kao čudovište koje plaši bslu novorođsnčadu k ol sv ka m a, a C rn ci ma o t kr iv a č ud ov iš ts b sl a l ik a. G ro zn o j sv rs me k a d je š s st o kra ka z v sz d a D a v id o va p ro k le t s tv o i p o ru g a, i ma g ne t i s v et in ja, s ve u jsd n o; k a d a n s milo srdn a k a nd ž a h v at az a v r a t i g uši p sv ač a p re n o š to j e z a pe va o ; k ad je z a vi st g r ad k oji v am peč e o či, a Ij ub av o rk an k oj i o ba ra jo rg ov an e m ir aj

M ora ćs da ss obuku u nsprobojna odela, da navukukacige na g la vu , i d a stanu u bo jn i p or ed ak , da dr že pušksn a g ot ov s i r uč ns b om b e n a d o hv a t r uk e, p a d a o do le va ju n a- p ad im a i d a se p ro bi ja ju n ap rs d.

N ek i gla s na nebu o štr o g rm nu:»Mirno!«Sa r ub a ra vn ic e g al op ir al i su o bl ac i o za re ni suncem na

izdisaju.

mekinli kantor nejlepse godine naseg zivota

Documents