Biblioteka„Peãåanik“

Kçiga sto åetrnaesta

UrednikPredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

Veselin Markoviñ

Mi razliåiti

Beograd2011.

Snežani i Damjanu, s kojima sam jednog zimskogdana hodao po jezeru Sognsvan;

i Emi, iako tada još nije bila rođena;i Mari Fines, koja mi je pokazala put do jezera.

Na koricama:M. C. Escher, Belvedere (detalj), 1958.

iCretna breza, Betula Pubescems

© Stubovi kulture

7

PROLOG

Mislio sam da je to znak. Čitavog jednog leta, izlazio sam iz kuće svake vedre

večeri. Prethodno bih iz dnevne sobe motrio nebo: kada svet-lost ispuni i proširi prozorska okna, i kada se lelujave senkezavesa popnu s poda na zid, onda je sunce dovoljno nisko.Tada bih ogrnuo jaknu, pošto mi je mama zabranila da uve-če izlazim bez jakne, i iskrao se iz kuće. Ulazna vrata su okre-nuta na pogrešnu stranu – pogrešnu bar za mene – pa ne bihodmah ugledao prizor za kojim sam žudeo. U prednjem dvo-rištu dočekali bi me sumrak i prohladan vazduh. Tama većosvaja živicu i dubine dvaju mladih borova, zasađenih poredkapije. Planinski vrhovi, koji su mesecima bili zavejani, asada su goli i presečeni tankom izmaglicom, talasasto se nižu,a tik iznad njih uzdiže se Mesec, jedva vidljiv. Što su daljeod mene, planine poprimaju sve dublju plavičastu boju, anebo, naprotiv, postepeno bledi, pa imam utisak da se zem-lja i nebo prožimaju i pre obzorja.

Zatim obiđem kuću, znajući da s njene zadnje strane jošuvek traje dan. Kroz iznenadno blistavu travu stignem dodrvenog trema, popnem se uz tri škriputava stepenika, oslo-nim se na tamnosmeđu ogradu i pogledam niz padinu. Doli-nu ispod mene ispunjavaju veliko jezero i grad na bližoj oba-li, okruženi šumovitim brdima poput našeg. Zbog niskog sun-ca voda se ljeska, pa mi izgleda kao da se jezero kreće, i kaoda ne pripada toj slici, pošto je sve drugo nepomično. Svežvetar penje se uz obronak i duva mi u lice.

Sada moram da budem strpljiv. Sunce zalazi za brdo sasuprotne strane jezera i zato se noć ranije spusti na grad negona našu kuću. Posmatram kako sjaj na vodi postaje sve mut-niji dok jezero tamni. Linija mraka napreduje kroz grad, osva-ja kuću po kuću, guta drvorede i ulice, poneki automobil joj

Mislio sam da je to znak. U mojoj dečjoj kosmologiji,čitav svet znao je za mene i slao mi znakove. Tragovi su mesvuda pratili. Kretanje oblaka po nebu jeste poruka name-njena mojim očima. Valovita svetlost u namreškanim zave-sama, takođe. Šta još? Jarko osunčani, listovi breza podrhta-vaju na vetriću, pa izgleda kao da čitav brezik treperi. Hoda-mo po visokom drvenom molu na obali jezera, a kroz proce-pe između oljuštenih dasaka voda se javlja svetlucanjem odra-ženog sunca. Sneg se žari ispod uličnih svetiljki: bezbrojneiskre svetlucaju i upale se na jednom mestu, a ugase na dru-gom, kako pomeram glavu. Sve su to znakovi. Zašto bi ina-če te slike nastale upravo kada ja gledam?

Čak je i naša kuća ispunjena porukama. Nameštaj noćukrcka, pokušavajući da mi nešto saopšti. Cevi za vodu jed-nolično razgovaraju u zidovima. Čim se probudim, otrčim udnevnu sobu i opružim se na tepih. Crvene šare su danas bli-že vratima, a plave su bliže prozoru. Juče je bilo obrnuto, zarne? Svakog jutra je drukčije. Iz kristalne vaze na stolu, okru-žene opalim laticama, uzdiže se žuti cvet; nije li isti ovaj cvetjuče bio bele boje? Na zidnoj slici pojavio se, u uglu, poredpoznate mrtve prirode, sićušan čovek sa šeširom, kojeg rani-je nisam primećivao.

Nisam znao šta ti znakovi žele da mi kažu, niti sam –koliko mogu da se setim – nastojao da ih odgonetnem, alinikada nisam posumnjao u njih. Pitao sam se očekuju li odmene da nekuda odem i nešto učinim.

Ja sam pokušavao da odgovorim svetu. Kada god bihneki predmet slučajno dodirnuo jednim prstom, onda bih gadodirnuo i ogledalskim prstom druge šake. Uza stepenice bihuvek krenuo desnom nogom. Želeo sam da imam paran brojod svega, bilo da je reč o klikerima, bilo o slikovnicama. Bilismo tada usklađeni – svet i ja.

Potonuli svet svetlosti, zvukova i znakova. Odavno mije jasno da su tri posečena drveta bila upravo to – tri poseče-na drveta. Pukom slučajnošću, nalazila su se zapadno od kuće.

9

nakratko utekne, dok joj drugi bezazleno hrle u susret. Izanje se prostire sve veća senka, nalik na izdužen obris brda.

Nedaleko od mene, na granici gde se naš travnjak obru-šava u padinu, naporedo stoje tri istovetna panja, isečena uvisini čoveka. Oni žive jedino na kraju dana. Dok se večespušta, panjevi dolaze ka meni, svojim senkama. Povučemse u dubinu trema da bi mi ukrštene kose grede zaštitile očiod sunca, i gledam kako tri podjednako udaljene senke pola-ko rastu i klize prema kući preko kamenih ploča našegzadnjeg dvorišta. Sve moraju da pređu preko prepreka. Nizakkameni zid zaklanja podnožje jednog panja, pa njegova sen-ka kao da stiže prečicom, jer joj se početak ne vidi. Tek kadas lakoćom preskoči zidić, iza kojeg će se kasnije oglasiti zri-kavci, ona stane u red s ostalima. Srednja senka se sudari smalim drvenim sandukom, u kojem tata drži alat, pa je pri-nuđena da izvede trik: nakon što joj vrh nakratko nestane,pojavi se na sanduku, pređe ga, utekne u zdepastu senku kojaveć postoji na strani bližoj meni, a na kraju izađe iz nje,zapamtivši svoj oblik i ne zaostavši za ostalima. Treća naiđena rupu, koju je veče već ispunilo senkom, kao tečnošću, parupa izgleda duboka i tajanstvena, ali znam da je zapravo pli-tka i prazna. Senka se ulije u nju, ali uskoro izroni i produžika meni.

Sada su sve prepreke iza njih, te strpljivo i samopouz-dano nastave da mi se približavaju. Njihova sporost skoro dame uspava, grede me više ne štite od utonulog Sunca, a očimi se ispune svetlacima od bleštanja kamenih ploča. Kada sesenke konačno dovoljno izduže da dosegnu podnožje našekuće, spustim se u dvorište. Kolebaju se, odmeravajući pre-preku, a onda počnu da se penju uza zid. Mrak se već spustiona čitav grad, jezero je pomireno s njim, a moje senke držisamo Sunčev luk, sve tanji, koji izviruje iznad brda. Posma-tram ih kako osvajaju zid, dok se ne rastope u sumraku, čijasu prethodnica bile. Čini mi se da naša kuća, zajedno sa sta-narima, biva utamničena svake noći.

8

PROLOG II

Kada sam bila devojčica, plava svetlost me je opčinja-vala. Željna, upitala bih majku: „Idemo li danas?” Ona biuzvratila: „Ne, juče smo bile, a dobro znaš da idemo svakogdrugog dana.” Sledećeg jutra, ozlovoljeno bi odgovorila: „Da,danas.”

Uvek smo putovale gradskim autobusom, nezanimlji-ve sive boje, i uvek bih se ljutila što nas zaustavljaju sema-fori i stanice, što ljudi polako izlaze, što potom drugi polakoulaze… nikada nećemo stići.

Konačno dopremo do bolnice. Poslednje prepreke izme-đu mene i plave svetlosti jesu tiskanje u prepunim hodnici-ma i razgovorljive bolničarke, koje se došaptavaju s majkomdok me miluju po kosi. Popnemo se na prvi sprat, a na odmo-rištu stepeništa svetlucaju mutna stakla, podeljena u kvadra-tiće. Otvorimo škriputava dvokrilna vrata i stupimo u malučekaonicu, najčešće pustu i ispunjenu svežim mirisom tekopranog poda, mirisom koji od tada uvek povezujem s bol-nicama. Majka me ponekad poljubi u kosu, a ponekad ne,pokaže rukom ka drvenoj klupi, istovetnoj sa klupama u četi-narskom parku oko bolnice, i ritualno kaže: „Čekaću te ovde.”

Bez osvrtanja uđem u ordinaciju i još u hodu počnemda otkopčavam dugmad na košulji, pa bolničarka ne mora nida mi kaže da se svučem. Ona mi uvek postavlja šaljiva pita-nja, ali joj ne odgovaram; danas ne mogu ni da ih se setim.Sećam se onoga što je važno: stojim bosa, na sebi nemamništa osim gaćica, i netremice posmatram krevet na srediniprostorije. Nikada nisam videla sličan krevet. Ne samo štoima tri zida i krov – sačinjene od nekog prozirnog i čvrstogmaterijala – već je i plav, pošto iznad svakog ugla blista pojedna plava lampa, pričvršćena na metalni stub i okrenutananiže. Hladno mi je, a ispod lampi će mi, znam, biti vruće.

11

Tog proleća, tata je bio primoran da ih žrtvuje, jer su prese-cala zamišljenu liniju budućeg dalekovoda, predviđenog daopkorači brda i zaobiđe jezero. Kasnije sam čuo kako kažemami da ih je iz protesta isekao visoko. Nismo saznali zbogčega dalekovod nikada nije izgrađen. Panjevi su pustili mla-dice i ponovo se pretvorili u drveće, a ja sam prestao damotrim na njih.

Da je svet zaista želeo da mi pošalje neki znak, onda biolujni vetar odneo naš krov i porazbijao sve prozore. Ili binečujni zemljotres uznemirio jezero, a divovski talas potombi potopio grad. Ili bi grom udario u panjeve. Nešto jedno-stavno i očigledno, prilagođeno mom tadašnjem biću.

Pošto se ništa slično nije desilo, nisam bio spreman zatragediju.

10

i tamnozelene boje, i jedva primetno podrhtava. Zurim u nje-ga, isto kao što sam maločas zurila u lampu, jer on je tolikokrhak da ga može uništiti jedan neoprezan treptaj. On posto-jano klizi ka obodu oka, sam od sebe, a kada pokušam daskrenem pogled u suprotnom smeru i time povučem odraz –samo ubrzam kraj. Nemoćna sam dok slika odlazi u stranu,kruneći se, nestajući u mraku. Opet sama, u tami, narušenojjedino lutajućim svetlucanjima, ne otvaram oči, niti pome-ram prste. Znam da prava čarolija tek dolazi. Odraz još jed-nom izroni iz dubina oka, na istom mestu gde se i prvi putpojavio. Sada je pobedonosno blistav, najčešće jarko zelen.Ponovo klizi ka obodu oka i nestane, potom se ponovo poja-vi, i tako nekoliko puta, a sa svakim povratkom postepenogubi sjaj i veličinu, i pretvara se u obris nerazgovetnih gra-nica. Ponekad, već samrtno siv, poprimi novu boju: rub muzahvati crvenilo, kao poslednja raskoš pred kraj. Još se poko-ja sivozelenkasta mrlja, sve manja, otima od tame, a onda iona nestane, ovog puta konačno, mada sam ja uverena daodraz lampe i dalje postoji u mom oku, ali suviše slab da mise ukaže. Vreme je da ponovo odignem masku.

Ponekad zastanem, jer se setim šta mi je bolničarkarekla: „Primetila sam da povremeno skidaš masku i gledaš usijalice. Nemoj, to može da ti ošteti vid. Znaš da smo već pri-čale o tome.” Uplašena da ću oslepeti, neko vreme mirujem,i skrećem misli ka roditeljima, školi ili televizijskim emisi-jama, ali unapred znam da neću odoleti i da ću uskoro pome-riti masku.

„Gotovo je“, odjednom začujem bolničarkin glas. Nisamni primetila da se vratila. „Prošla su tri sata. Možeš da usta-neš i da se obučeš.“ Prekidač tiho klikne, a lampe oproštaj-no zapucketaju. Vreme je da skinem masku i otvorim oči.Pošto sam dlanovima pritiskala jabučice, ordinacija mi seukaže mutnom, kao da je uronjena u vodu. Iako na trenutakosetim strah da ću odsad stalno tako videti svet, iskustvo migovori da je ova slika privremena, da će se oblici postepeno

13

Nije važno. Bele i blistave pod mojim nogama, keramičkepločice sve više poprimaju plavu boju što su bliže krevetu,kao da mi ukazuju kojim putem moram da idem.

Bolničarka – od nje je u mom sećanju preostala samotamna punđa – pogrešno protumači moje oklevanje kao strah,i nežno kaže: „Dođi, ne boj se. Ovo će ti pomoći. Zamisli daležiš u postelji sa svetlećim baldahinom... Svašta pričam. Tisigurno ne znaš šta je to baldahin.”

Tada nisam znala, naravno, a danas bih takvo poređe-nje doživela kao ironiju.

Sednem na ivicu kreveta, na glatki čaršav, a stopalimane uspevam da dodirnem pločice. Osećajući toplotu u kosi,osmotrim ordinaciju iz centra plave svetlosti: sve odjednomizgleda drukčije, sve je zagasito i smanjeno. Ne stignem dugoda gledam oko sebe, jer mi bolničarka spusti glavu na jastuk,a masku na oči.

„Tako. Sad moraš da budeš strpljiva. Znam da je dosa-dno, ali tako ti je to.”

Dosadno je samo dok ona ne ode. U početku pomnoosluškujem, jer se bolničarka pretvorila u zvuk potpetica. Onaponekad priđe prozoru i zastane – ne znam zbog čega – aponekad ode do radnog stola. Ne, nije još izašla, obavesti metužni zov metalnog ormarića, budi i dalje mirna. Konačnoostanem sama: vrata se otvore, a zvuk koraka postepeno nesta-je duž hodnika, kao da odlazi u visinu. Mogu da počnem.

Odignem masku i zagledam se u jednu od lampi iznadnogu. Zurim u nju sve dok ne počne da bledi po ivicama, dase širi i razliva, dok okolina gubi oštrinu. Tada hitro navu-čem masku i prekrijem je dlanovima. Tu, u mraku – nikadapotpunom, jer ma koliko ja skupljala prste i pritiskala masku,svetlost opstaje, ima je ispod mojih ruku, u samom oku, uobličju svetlucavih tačkica, ponekad spojenih u linije ili magli-ne koje lutaju mojim pogledom – tu, u neuspešnom mraku,ubrzo se stvori sićušni obris lampe, jasnih granica, propor-cionalan uzoru. Odraz se koleba između modre, smaragdne

12

PRVI DEO

razdvajati, i dobijati čvrstinu i uglove, dok moje oči izranja-ju na površinu. Pogled mi se najzad izoštri i preda mnom jesvakodnevni svet: čaršav, jastuk i zidovi su pobeleli. I kera-mičke pločice sada su bele, jednolično bele svuda oko mene,a kroz prozor ugledam, stisnute između zavesa i kuća, kva-dratić bledoplavog neba, presečenog dimom iz dimnjaka, ikrošnju hrasta, koju uvek povija vetar od jezera. Toplota ubr-zano nestaje, a samo još ona svedoči da su lampe bile uklju-čene.

Kada izađem iz ordinacije, majka sklopi ukrštenicu,ustane i protegne noge. Ništa me ne upita, pa joj ja ništa nekažem. Dok se vraćamo kući, autobusom kojim smo i došle,gledam kako trotoarom promiču ljudi, slični i nezanimljivibez obzira na to da li sija sunce ili pada sneg. Čitav svet jeizgubio jarke boje, i biće takav do prekosutra.

Ne mogu danas da prizovem nijedno drugo osećanje.Da li sam s nekim, bilo kim, razgovarala o svemu što pro-življavam? Nisam. Da li sam se ikada upitala zbog čega odla-zim u bolnicu svakog drugog dana? Nisam, takođe, mada jesvako ogledalo moglo lako da mi odgovori.

Tako je bilo nekada. Kada je plava svetlost prestala dame opčinjava? Kada je ushićenje preraslo u dosadu, a dosa-da u plač, uzaludne izgovore i podmićivanje slatkišima? Činimi se – veoma davno. Sada ne dodirujem masku, već samoležim, kao mrtva, i čekam kraj.

14

„Požurite, deco, zakasnićemo na Anin rođendan!”, vik-ne mama dok izlazi iz kuće. Obukla je dugu, sivu haljinu, akosu sapela u punđu, te mi izgleda još strože nego obično.Tu haljinu retko viđam, jer je mama nosi jedino kada idemou goste. „Hajde, brzo!” Sve nas postroji duž automobila; niskosunce kasnog popodneva bije nam u oči, dok ona proveravakako smo se obukli. Petru, mom starijem bratu, popravi kra-gnu i naloži mu da uvuče košulju u pantalone. Kseniji, mojojbliznakinji, zategne svetloplavu mašnu na pletenici. Ja, začu-do, prođem bez ijedne prepravke.

Tata se pojavi iza kuće. „Evo, stižem. Jutros si govorioda ne želiš da ideš”, obrati se mom bratu, „a sad si se doterao.”

„Neću da ostanem sam u kući.”„Ali ti još nisi obučen”, mama kaže tati. ”Zar treba i tebe

da požurujem?”„Samo da uzmem sako. Uvek si u strahu da ćemo zaka-

sniti, a nikada ne zakasnimo. Kad tako počneš da nas požu-ruješ, srce mi samo igra.”

„Manje bi ti igralo kada bi oslabio. Petre”, okrene se kamom bratu, ”ispravi ramena, opet si se pogurio! Jeste li sviponeli jakne? Večeras će biti sveže.”

Tata priđe mami i zagleda se u nju. Njihove spojene sen-ke leže na automobilu. ”Nekada si me poštovala”, izgovorivrlo tiho.

„Poštujem ja tebe i dalje, ali nekada nisi bio toliko debeo.Govorim ovo za tvoje dobro, zaboga, nemoj tako da meposmatraš! Hoćemo li sada konačno da krenemo? Ja ću drža-ti poklone, ne želim da se papir izgužva.”

Iako me mama prodorno gleda, predugo vezujem pert-lu čekajući da Petar i Ksenija uđu u automobil, pa da meni

17

jezera, pa se zlatna i uska traka svetlosti pruža skoro do našegautomobila.

Ujakova ulica nalazi se takođe pored jezera. Zapravo,dva niza duguljastih kuća pojavila su se, svaki sa svoje stra-ne puta, i nakratko ga pretvorila u ulicu. Iako žive na uglunajvišeg sprata bele trospratnice s mnogo balkona, iz njiho-vog stana voda se ne vidi, jer je zaklanjaju zbijene zgrade sdruge, srećnije strane puta. Vetar pak prolazi kuda pogled nemože, pa se zelene roletne na balkonu Anine sobe uvek nji-šu i žele mi dobrodošlicu.

„Dobro je da smo najzad stigli”, progovori Petar kadase tata parkira iza ujakove kuće. „Ukočiše mi se noge. Nadamse da niko iz mog društva neće saznati da sam išao na dečjirođendan.“

„Dečji?“ iznenadi se mama.“ Ana je samo dve godinemlađa od tebe!“

„Dve i po“, pobuni se Petar.„U tim godinama to je velika razlika“, odgovori joj tata.

„Vidiš, nismo zakasnili. Maltene.“Penjemo se stepenicama, pošto je lift pokvaren, i na sva-

kom odmorištu moramo da sačekamo tatu, sve zadihanijeg.„Zaista ću morati da oslabim“, prodahće, a čelo mu je

svetlucavo od znoja.„Seti se tih reči i tokom večere”, kaže mu mama.„Rođendanske večere? Recimo da ću početi da slabim

sutra. Stvarno hoću. Ni meni ne prija što ne mogu da se pop-nem tri sprata.”

„Nadam se da će dijeta ovog puta trajati duže nego pro-šlog leta.”

Otvori nam ujak. Od njega prvo zapazim crveni prsluki raščupanu prosedu kosu iznad ušiju. On poljubi mamu uobraz. ”Zdravo, sestro! Da nema rođendana, ne bi te čovekni video.”

„Brinem o troje dece i o kući. Nikad kraja poslu.”„Imam i ja decu, pa se ipak viđam s ljudima.”

19

ostane mesto kraj prozora. Uspešna je to predostrožnost, alii nepotrebna, jer slutim da bi sestra ćutke sela u sredinu akobih je zamolio. Naguramo se na zadnje sedište, i tata mi doz-voli da otvorim prozor. „Nećemo brzo, neka ulazi vazduh.”Kada on uzvikne: „Polećemo!” i automobil krene uz trzaj,Ksenija me uhvati za ruku, a duž svoje noge osećam njenutoplu nogu.

Strmim, zemljanim putem spustimo se s brda i ja gle-dam kako iza nas ostaju tri obezglavljena stabla i njihoveduge senke. Uputimo se ka ujakovoj kući, vozeći pored jeze-ra, a put krivuda zajedno s obalom. Petar ćuti i netremiceposmatra sopstveno krilo, a Ksenija me tiho upita mislim lida će se Ani dopasti pokloni. Mama i tata razgovaraju o koše-nju trave ispred kuće, o nekom čoveku iz tatine bolnice, opopravci krova, a onda mama podigne ruku i pokaže premajezeru, prema uzanoj kamenitoj plaži ispred nas, stisnutojizmeđu puta i vode, ispunjenoj kupačima i suncobranima,sve većim što smo im bliže.

„Zar im nije hladno? Ni usred leta ne bih skočila u tuvodu. I šta će im suncobrani, zaboga?”

„Ima onih koji se kupaju i zimi, sve dok se jezero nezaledi.”

„Ti su još luđi!”„Svako plivanje je zdravo. Plivanje u hladnoj vodi je

možda neprijatno, ali je i ono definitivno zdravo”, kaže tata.„Baš mi je drago što ti govoriš o zdravlju! Vi lekari ste

puni saveta, ali oni bi bili uverljiviji kada biste živeli u skla-du s njima. Recimo, da ne pušiš.“

„Nikad nisam zapalio u blizini dece.“„Nisam to ni rekla. Ne govorim ovo zbog dece, već zbog

tvog zdravlja, a znam da je uzalud. Već petnaest godina teubeđujem da ostaviš cigarete, a ništa nisam postigla.”

„Jesi nešto postigla, ali negativno.”Dok mama i tata govore, prolazimo pored plaže, a ja

posmatram svetlost na vodi. Sunce zalazi sa suprotne strane

18

Stupimo u dnevnu sobu. U njoj se nalazi mnogo odra-slih; oni sede, ili stoje pored zida, sa čašama u ruci, i svi, činimi se, pričaju u isti glas, te odmah poželim da pobegnem.Mama i tata koračaju iza mene, ali ja ih zaobiđem, vratim seu predsoblje i zastanem pored otvorenog prozora. Sunce jeskoro zašlo iza jedne od zgrada pored jezera. Vetar leluja pro-zirnoplavu zavesu, a njeni nabori se nižu poput kresti mor-skih talasa i ukrašeni su ružičastim odsjajem sunca.

„Je li vidiš da su svi već stigli?”, mama šapne tati. „Dođiovamo, zašto se kriješ?” Ona me uhvati ispod ruke i uvede udnevnu sobu.

Ne znajući šta da radim, stojim pored ormarića sa sta-klenim vratima, u kojem su poređane kristalne čaše, delimi-čno zaklonjene odrazom sobe. Ujna mi priđe. „Kad tebe iPetra mama slično obuče“, kaže i pomiluje me po kosi, „jošbolje se vidi koliko ličite. Ne smeta ni velika razlika u godi-nama. U tebi vidim nekadašnjeg njega. A on je budući ti. Obo-jica ćete biti visoki.”

Ana se konačno pojavi. Nikada mi nije ličila ni na kogaod njih, čak ni na ujnu, a sada više ne liči ni na sebe. Obuklaje crnu haljinu dugu do kolena, a oko vrata vezala tanku, tam-nožutu traku. Svi nokti na rukama postali su joj bledocrveni,a oči su joj sjajne i krupne, nekako drukčije nego što samnavikao. Svetlosmeđu kosu skupila je na potiljku, a nekoli-ko dugih i zatalasanih pramenova pada joj pored obraza.Rukuje se sa svakim od nas, a mamu poljubi u obraz.

„Gle lepotice!“, kaže tata. „Na prošlom rođendanu jošje bila dete, a sada je prava devojka.“

„Zar je moguće da je nisi video godinu dana?“, začudise ujna. ”Dolazila je kod vas.”

„Sramota, ali nisam je video. Nekoliko puta čuo sam daje svraćala, ali u to vreme sam bio na poslu ili na dežurstvu.“

Zabacivši jedan pramen kose iza uha, Ana rascepi žutipapir s naslikanim ružama i izvadi dva zavežljaja. „O, hva-la!”, kaže ujna umesto nje. „Vrlo je lepo.”

21

Uzme mi jaknu i pokuša da je okači na već prepun čivi-luk, ali ona padne, povukavši sa sobom u ponor jedan kaput.

„Baš bi mnogo viđao ljude kada bi zaista morao da vodišračuna o deci“, kaže mu mama. „Oženio si se srećnije negošto zaslužuješ.“

„Teške reči!” nasmeje se ujak. ”Ana, dođi da vidiš ko tije došao!”

Umesto Ane, pojavi se ujna i zagrli mamu. ”Lepo izgle-daš“, kaže, a mama se osmehne i uzvrati: „Tebi odlično sto-ji ta suknja. Nisam je ranije viđala.“

Neposredno pre nego što ćemo krenuti na rođendan, sta-jao sam u predsoblju, pored poluotvorenih vrata kupatila, ikrišom posmatrao mamu. Prvo se dugo češljala, pa je zasta-la i okretala glavu levo i desno, odmeravajući se u ogledalu;onda je odložila češalj i kosu sapela u punđu. Zatim je naobraze stavljala nekakav prah i, širom otvorivši oči, dodiri-vala trepavice malom četkom. Kada je završila, nepomičnose zagledala u svoj odraz, oslonivši ruke na umivaonik. Ose-ćao sam strah gledajući je promenjenu i nepoznatu, a tada jeučinila nešto još strašnije: približila je lice ogledalu i namr-štila se svom liku. Dve mame su se mrštile jedna drugoj. Okre-nuo sam se, istrčao iz kuće, i igrao se pored automobila dokona nije izašla i pozvala nas.

Ujak se rukuje s tatom, a zatim ga pogladi po stomakui kaže: „Sako ti se toliko zategao preko stomaka da se to dug-me guši u rupici kao da je završilo na vešalima.”

„Duhovit si kao i tvoja sestra“, odgovori tata i raskop-ča sako. „To je očigledno nasledna osobina.”

Zbog sve glasnijeg trupkanja pomislim da dolazi Ana,ali na vratima predsoblja pojavi se Marko, njen mlađi brat.Od prethodnog rođendana se ugojio i dobio je podvaljak.Svetlosmeđa kosa mu je brižljivo očešljana i zalizana, sa raz-deljkom, a ujna mu je stavila leptir-mašnu, koja ga očito ste-že ili golica, pa stalno izvija nagore svoj snažni vrat. Zatoimam utisak da pokušava da nas osmotri s visine, a niži je odsvih nas, čak i od Ksenije.

20