Ovaj pamflet je iseÄ ak iz The Knouto-Germanic Empire and the Social Revolution iukljuÄ en je u Kompletni radovi Mihaila Bakunjina (The Complete Works ofMichael Bakunin) pod naslovom "Fragment (Fragment)." Delovi texta su originalniprevodi na engleskom od strane G.P. Maximoff za njegovu antologiju Bakunjinovihdela, ali su delovi koji nedostaju prevedeni od Jeff Stein-a iz španske edicije, DiegoAbad de Santillan, trans. (Buenos Aires 1926) vol. III, pp. 181-196.

Zar je neophodno ovde ponavljati nepobitne argumente socijalizma koje do sada nijedan buržoaski ekonomista nije uspeo da obori? Šta su imovina i kapital unjihovom današnjem obliku? Za kapitalistu I zemljoposednika oni znaÄ e moć Ipravo, garantovano od strane države, da žive bez rada. A pošto ni imovina nikapital ne proizvode ništa dok ih ne oplodi rad – to im znaÄ i moć I pravo dažive eksploatišući rad nekog drugog, pravo da eksploatišu rad onih koji neposeduju ni imovinu ni kapital I koji su zbog toga prisiljeni da prodaju svojuproduktivnu snagu srećnim posednicima kapitala I imovine.

Možete primetiti da sam zaboravio da u sve to ubrojim I sledeće pitanje: na kojinaÄ in su imovina I kapital došli u ruke njihovih sadašnjih posednika? To je pitanjena koje, ako ga predoÄ imo sa istorijskih, logiÄ kih I pravnih aspekata, ne možebiti odgovoreno ni na jedan drugi naÄ in osim na onaj koji bi služio kaooptužba protiv sadašnjih posednika. Zbog toga ću se ograniÄ iti na izjavu dazemljoposednici I kapitalisti, pošto ne žive od sopstvenog produktivnog radaveć od uzimanja rente za zemlju, kuće, interesa na kapital, od špekulacijezemljom, zgradama, kapitalom, od komercijalne I industrijske eksploatacijemanuelnog rada radnika, svi žive na raÄ un radnika. (Špekulacija I eksploatacijabez sumnje predstavljaju vrstu rada, ali neproduktivnog rada.)

Znam vrlo dobro da je takav naÄ ina života visoko poštovan u svim civilizovanimzemljama, da je izriÄ ito I brižno štićen od strane svih država, kao I dadržave, religije I svo pravo, I kriviÄ no I gradjansko, I sve politiÄ ke vlade,monarhije I republike – sa svojim ogromnim pravnim I policijskim aparatima Injihovim stojećim armijama – nemaju drugu ulogu nego da utvrde I zaštite takvupraksu. Uz postojanje tako moćnih I respektabilnih autoriteta ja sebi ne mogu Ä akni da dozvolim da pitam da li taj naÄ in života legitiman sa gledišta ljudskepravde, slobode, ljudske jednakosti I bratstva. Jednostavno se pitam: da li su, utakvim uslovima, bratstvo I jednakost izmedju eksploatatora I eksploatisanihmogući, da li su pavda I sloboda mogući za eksploatisane?

Samo pretpostavimo, kao što to podržavaju buržoaski eknomisti i sa njima sviadvokati, svi obožavaoci I vernici sudskog prava, svi sveštenici gradjanskog IkriviÄ nog zakona – samo pretpostavimo da je taj ekonomski odnos izmedjueksploatatora I eksploatisanog sasvim legitiman, da je neizbežna posledica,proizvod veÄ nog, neuništivog društvenog zakona, još uvek bi bilo istinito daeksploatacija iskljuÄ uje bratstvo I jednakost. Ne treba ni spominjati da iskljuÄ ujeekonomsku jednakost. Pretpostavimo da sam ja Vaš radnik I da ste Vi mojposlodavac. Ukoliko ponudim moj rad za najnižu cenu, ukoliko pristanem da Viživite od mog rada, to zasigurno nije zog odanosti ili bratske ljubavi premaVama. I ni jedan se buržoaski ekonomista ne sme usuditi da kaže da je to zbogtoga, ma koliko idiliÄ no I naivno postaje njihovo rezonovanje kada poÄ nu dagovore o uzajamnoj naklonjenosti I uzajamnim odnosima koji bi trebalo da postoje

medju poslodavcima I zaposlenima. Ne, ja sam to uradio zbog toga što ćemo mojaporodica I ja umreti od gladi ukoliko ne radim za poslodavca. Prema tome ja samprisiljen da Vam prodam svoj rad po najnižoj ceni jer sam na to prisiljen pretnjomgladju.

Ali – govore nam ekonomisti – zemljoposednici, kapitalisti I poslodavci su takodjeprisiljeni da traže I iznajmljuju rad od radnika. Da, to je taÄ no, oni su prisiljenida rade to, ali ne u istoj meri. Da postoji jednakost izmedju onih koji nude svoj rad Ionih koji ga iznajmljuju, izmedju neophodnosti da neko proda svoj rad Ineophodnosti njegove kupovine, ropstvo I beda radnika ne bi postojali. Ali onda nebi bilo ni kapitalista, niti zemljoposednika, niti radniÄ ke klase, niti bogatih, nitisiromašnih: postojali bi samo radnici. Baš zbog toga što takva jednakost ne postojimi imamo I obavezni smo da imamo eksploatatore.

Ta jednakost ne postoji jer u modernom društvu gde se dobra proizvodeintervencijom kapitala koji plaća nadnice za rad, porast populacije premašujeporast proizvodnje, što rezultuje da ponuda rada neizbežno nadmašujepotražnju I vodi u relativan pad nivoa nadnica. Ovako ustanovljena proizvodnja,monopolizovana, eksploatisana od strane buržoaskog kapitala, prisiljena je, najednu stranu, uzajamnim nadmetanjima kapitalista da se koncentriše u rukama svemanjeg broja moćnih kapitalista, ili u rukama deoniÄ arskih kompanija koje su,zahvaljujući ujedinjenju svojih kapitala, moćnije nego najveći izolovanikapitalista. (A I mali I srednji kapitalisti, nesposobni da proizvode po istoj ceni kaoI veliki kapitalisti, prirodno podležu u toj borbi na život I smrt.) S druge strane,istim nadmetanjem su sva preduzeća prisiljena da prodaju svoje proizvode ponajnižoj mogućoj ceni. On (kapitalistiÄ ki monopol) može postići tajdvostruki rezultat samo istiskujući stalno narastajući broj malih ili srednjihkapitalista, špekulanata, trgovaca ili industrijalaca iz sveta eksploatatora u sveteksploatisanog proletarijata I, u isto vreme, iscedjujući narastajuće uštedjevineod plata spomenutog proletarijata.

Na drugoj strani, masa proletarijata, koja narasta kao rezultat opšteg porastapopulacije (koji, kao što znamo, Ä ak ni beda ne može efikasno da zaustavi), kaoI kroz narastajuću proletarizaciju sitne buržoazije, bivših posednika, kapitalista,trgovaca I industrijalaca – narasta, kao što sam rekao, u mnogo bržem stepenunego produktivni kapaciteti ekonomije koju eksploatiše buržoaski kapital – I tanarastajuća masa proletarijata je smeštena u uslovima u kojima su radnici prisiljenina porazno nadmetanje jednog protiv drugoga.

Pošto ne poseduju ni jedno drugo sredstvo za opstanak osim sopstvenog manuelnograda, oni su naterani, strahom da ih ne zameni neko drugi, da ga prodaju ponajnižoj ceni. Ta tendencija kod radnika, ili pre neophodnost na koju su osudjenisopstvenom bedom, kombinovana sa tendencijom poslodavaca da prodaju proizvodesvojih radnika, I zbog toga kupe rad po najnižoj ceni, neprestano reprodukuje IuÄ vršÄ‡uje siromaštvo proletarijata. Pošto se nalazi u siromaštvu, radnik jeprisiljen da prodaje svoj rad budzašto, on tone u još veće siromaštvo.

Da, veću bedu, zaista! Pošto u tom robovskom radu produktivna snaga radnikabiva zloupotrebljena, surovo eksploatisana, prekomerno traćena I nedovoljnohranjena, brzo biva I potrošena. A kada je jednom potrošena, koja joj vrednostmože biti na tržištu, kakve je vrednosti ta jedina roba koju poseduje I na

osnovu Ä ije svakodnevne prodaje zavisi njegovo zaradjivanje za život? Ništa! Aonda? Onda radniku ne preostaje ništa osim da umre.

Šta je u odredjenoj zemlji, najniža moguća nadnica? To je ona cena kojurednici te zemlje smatraju kao apsolutno neophodnom da bi se održali u životu.Svi se buržoaski ekonomisti slažu u tome. Turgot, koji je smatrao za zgodno dasebe zove ‘moralni ministar’ Luja XVI I koji je stvarno bio iskren Ä ovek, rekao je:

‘Prosti radnik koji ne poseduje ništa više od svojih ruku, nema ništa drugo da prodaosim svog rada. On ga prodaje skuplje ili jevtinije; ali ta cena, bila visoka ili niska,ne zavisi od njega: ona zavisi od dogovora sa onim ko će platiti taj rad.Poslodavac plaća što je manje moguće; kada može da bira iz velikog brojaradnika, poslodavac preferira onoga ko radi jevtino. Radnici su tako prisiljeni dasnize svoje cene u nedmetanju jednog protiv drugog. U svim vrstama poslaneizbežno sledi da je plata radnika ograniÄ ena na onoliko koliko je potrebno zaopstanak.’ (Reflexions sur la formation et la distribution des richesses)

Ž. B. Sej, istinski otac buržoaskih ekonomista u Francuskoj, takodje kaže:

‘Nadnice su mnogo više kada postoji veća potreba za radom nego što je ponuda, aniže su, prema tome, kada je više rada ponudjeno, a manje traženo. Odnosizmedju ponude I potražnje reguliše cenu ove robe zvane radnikov rad, kao što suregulisane sve ostale javne usluge. Kada nadnice malo porastu iznad ceneneophodne da se odrze radniÄ ke porodice, njihova se deca umnožavaju i većaponuda se uskoro razvija u proporciji sa većim zahtevima. Kada je, nasuprot,potražnja za radnicima manja nego kvantitet ljudi koji nude rad, njihove zaradeopadaju na cenu neophodnu za klasu da se održi na istom broju. Porodiceopterećene decom nestaju, od tog trenutka ponuda rada opada, a kada je manjerobe ponudjeno, cena raste... Na taj naÄ in teško je da nadnica radnika poraste ilipadne ispod cene neophodne da se održi klasa (radnici, proletarijat) u potrebnombroju.'

Nakon citiranja Turgota i Ž. B. Seja, Prudon uzvikuje: 'Cena, kada se poredi savrednošÄ‡u (u stvarnoj socijalnoj ekonomiji) je nešto esencijalno pokretno i zbogtoga esencijalno promenljivo, i u svojim varijacijama nije regulisano niÄ im dokonkurencijom, a konkurencija, ne zaboravimo ono u Ä emu se Turgot i Sej slažu,ima neophodan efekat da ne dopusti platama radnika ništa osim golog spreÄ avanjasmrti od gladi i održavanje klase u potrebnom broju.'Ä…

Trenutna cena osnovnih potrepština ustanovljava preovladjujući stalni nivo iznadkoga radniÄ ke nadnice nikada ne mogu porasti za duži period, ali ispod kogaÄ esto padaju, što neprestano rezultuje ništavnošÄ‡u, bolešÄ‡u i smrću, sve dokdovoljan broj radnika ne nestane kako bi se ponovo izjednaÄ ili ponuda ipotražnja rada. Ono što ekonomisti zovu izjednaÄ ena ponuda i potražnja nepredstavlja pravu jednakost izmedju onih koji nude svoj rad na prodaju i onih kojiga iznajmljuju. Pretpostavimo da meni, fabrikantu, treba stotinu radnika i da se natržištu pojavi taÄ no stotinu radnika – samo jedna stotina, jer ukoliko ih dodjeviše, ponuda će prerasti potražnju, što će rezultovati smanjenjem nadnica. Alipošto se samo jedna stotina pojavila i pošto je meni, fabrikantu, potreban samo tajbroj – ni više niti manje – na prvi pogled bi izgledalo da je postignuta kompletnajednakost, ta ponuda i potražnja su jednake u brojevima,a isto tako bi trebale biti

jednake u svakom drugom pogledu. Da li to znaÄ i da radnici mogu da zahtevaju odmene nadnice i uslove rada koji im obezbedjuju istinski slobodnu, dostojanstvenu ihumanu egzistenciju? Ni u kom sluÄ aju! Ukoliko im odobrim te uslove i te nadnice,ja, kapitalista, na taj naÄ in neću zaraditi ništa više nego oni. A onda zašto bih semuÄ io i propadao nudeći im profit mog kapitala? Ukoliko želim da radim kaošto radnici rade, uložiću moj kapital negde drugde, bilo gde gde mogu dadobijem najviši interes, i ponudiću moj rad na prodaju nekom kapitalisti kao što toi moji radnici rade.

Ukoliko, profitirajući moćnom inicijativom koju mi obezbedjuje moj kapital,upitam tih stotinu radnika da oplode taj kapital svojim radom, to nije zbog mogsaosećanja sa njihovim patnjama, niti zbog duha pravednosti, niti zbog ljubaviprema Ä oveÄ anstvu. Kapitalisti ni u kom sliÄ aju nisu filantropi. Oni bi propaliukoliko bi bili filantropi. To je zbog toga što se nadam da ću iz rada radnikaizvući dovoljan profit kako bih mogao da živim komforno, Ä ak i bogato, dok uisto vreme uvećavam svoj kapital – i sve to bez mog rada. Naravno, moraću i jada radim, ali će moj rad biti sasvim druge vrste i ja ću biti obeštećen u mnogovišem stepenu nego radnici. To neće biti produktivni već administrativni ieksploatativni rad.

Ali zar administrativni rad nije i produktivan rad? Bez sumnje jeste jer u nedostatkudobre i inteligentne administracije manuelni rad ne bi proizvodio ništa ili biproizvodio vrlo malo i vrlo nekvalitetno. Ali sa stanovišta pravde i potreba sameproizvodnje, uopšte nije potrebno da taj rad bude u mom monopolu, niti, iznadsvega, da ja budem kompenzovan u višem stepenu nego što je to manuelni rad.Kooperativna udruženja su već dokazala da su radnici sasvim sposobni daupravljaju industrijskim preduzećima, da to mogu raditi radniÄ ki predstavnici kojiprimaju istu platu kao i radnici. Stoga ukoliko ja koncentrišem administrativnu vlastu mojim rukama, to nije zbog toga što proizvodnja to zahteva, već da služi momcilju, cilju eksploatacije. Kao apsolutni šef personala ja za svoj rad dobijam deset ilidvadeset puta više nego što moji radnici dobijaju za svoj rad i to je istina uprkosÄ injenici da je moj rad neuporedivo bezbolniji nego njihov.

Ali kapitalista, vlasnik posla, rizikuje, kažu oni, dok radnik ništa ne rizikuje. Tonije taÄ no, jer kada gledamo sa njegove strane, radnik se nalazi u nepovoljnompoložaju. Vlasnik posla može loše da vodi posao, on može biti uništen lošimugovorima, ili postati žrtva komercijaljne krize, ili neke nepredvidive katastrofe;jednom reÄ ju, može propasti. To je taÄ no. Ali da li to propadanje saburžoaske taÄ ke gledišta znaÄ i biti sveden na osti nivo bede kao oni koji umiruod gladi, ili da će biti oteran u redove obiÄ nih radnika? To se tako retko dogadja,možemo reći skoro nikada. Ipak je retko da kapitalista ne zadrži nešto,uprkos propasti. U današnje vreme svi bankroti su manje ili više varka. Ali i ukolikoapsolutno ništa nije saÄ uvano, tu su uvek porodiÄ ne veze i društveni odnosi, kojiim, uz pomoć nauÄ enih poslovnih veština koje oni prenose na svoju decu,dozvoljavaju da za sebe i svoju decu zauzmu poziciju u višim rangovima posla, uupravi; da budu državni funkcioneri, da budu izvršni organi u komercijalnim iliindustrijskim poslovima, da završe, iako i sami zavisni, kao nadglednici prihodakoje su isplaćivali svojim ranijim radnicima.

Rizik radnika je bezgraniÄ no veći. Nakon svega, ukoliko preduzeće u kome jezapošljen bankrotira, on će ostati nekoliko dana, a ponekad i nekoliko nedelja, bez

zapošljen bankrotira, on će ostati nekoliko dana, a ponekad i nekoliko nedelja, bezposla, a to je za njega više nego propast, to je smrt jer on svaki dan jede ono štozaradi. Uštedjevine radnika su deÄ ije bajke koje su izmislili buržoaskiekonomisti da uljuljkaju svoj slab osećaj za pravdu, pokajanje sluÄ ajnoprobudjeno u nedrima njihove klase. Taj smešni i omrznuti mit nikada nećeublažiti patnje radnika. On zna cenu zadovoljavanja dnevnih potreba njegovevelike porodice. Ukoliko ima uštedjevinu, on neće dopustiti da njegovo jadnodete, od šest godina, uvene, da odraste slabo, da bude psihiÄ ki i moralno ubijano ufabrikama, gde su prisiljeni da rade noć i dan dvanaest ili Ä etrnaest sati.

Ukoliko se nekada desi da radnik malo uštedi, to brzo pojedu neizbežni periodinezaposlenosti koji Ä esto surovo prekidaju njegov rad, kao i nepredvidjenenesreće i bolesti koje zadese njegovu porodicu. Nesreće i bolesti koje mu sedese sav rizik poslodavca Ä ine ništavnim u porodjenju sa tim: jer radnikuiznurujuća bolest može uništiti njegovu produktivnu sposobnost, njegovu radnusnagu. Iznad svega, duža bolest je najstrašniji bankrot, bankrot koji za njega injegovu decu znaÄ i glad i smrt.

Znam vrlo dobro da u uslovima gde sam ja kapitalista, kome je potrebno sto radnikada mu oplode kapital, zapošljavajući te radnike ja imam sve pogodnosti na mojojstrani, a da su sve smetnje na njihovoj. Ja im predlažem ni manje ni više nego daih eksploatišem, a ukoliko oni žele da ja budem iskren u tome i obećaju da ćeme Ä uvati, ja ću im reći:

'Gledajte deco, imam neki kapital koji sam po sebi ne može ništa da proizvede,jer mrtva stvar ništa ne proizvodi. Bez rada nemam ništa produktivno, jer trošećiga ostaću bez iÄ ega. Ali zahvaljujući društvenim i politiÄ kim institucijama kojevladaju nama i koje su u moju korist, u postojećoj ekonomiji moj kapital jetakodje proizvodjaÄ : on mi dinosi interes. Od koga taj interes mora biti uzet - amora biti od nekoga, jer u stvarnosti on sam ne proizvodi apsolutno ništa – to se vasne tiÄ e. Za vas je dovoljno da znate da on donosi interes. Sam taj interes nijedovoljan da pokrije moje troškove. Ja nisam obiÄ an Ä ovek kao vi. Ja ne mogu biti,niti to želim, zadovoljan sa malo. Želim da živim, da se uselim u predivnukuću, da jedem i pijem dobro, da se vozim u fijakeru, da održim dobar izgled,ukratko, da imam sve dobre stvari u životu. Takodje želim da svojoj deci damdobro obrazovanje, da ih uÄ inim gospodom, da ih pošaljem na studije, a kasnije,kada postanu mnogo obrazovaniji od vas, oni će jednog dana moći da upravljajuvama kao što ja upravljam danas. A pošto samo obrazovanje nije dovoljno, jaželim da im ostavim veliko nasledje, tako da kada ga podele ostanu bogati skorokao ja.

Stoga, pored svih dobrih stvari u životu koje hoću sebi da priuštim, takodježelim i da uvećam svoj kapital. Kako ću to postići? Naoružan timkapitalom nameravam da vas eksploatišem i predlažem vam da mi to dopustite.Vi ćete raditi, a ja ću sakupljati, prisvajati i prodavati u moju korist proizvodvašeg rada, ne dajući vam veći deo nego što je apsolutno neophodno da vasdanas održim da ne umrete od gladi, tako da ćete na kraju sutrašnjeg dana jošuvek raditi za mene pod istim uslovima; a kada budete iznureni, izbaciću vas izameniti drugima. Znajte dobro, davaću vam što manju platu i nametaću vamtako dug radni dan, radne uslove tako oštre, tako despotske, što je moguće gore;ne iz zla - ne zbog mržnje prema vama, niti iz namere da vam naudim – već iz

ljubavi prema dobrima i da bih se brzo obogatio; zbog toga što vas ja maloplaćam, a vi više radite, više ću ja zaraditi.'

To je ono što prećutno kaže svaki kapitalista, svaki industrijalac, svaki vlasnikposla, svaki poslodavac koji zahteva radnu snagu od radnika koje unajmljuje.

Ali pošto su ponuda i potražnja izjednaÄ eni, zašto radnici prihvataju usloveponudjene od poslodavaca? Ukoliko se kapitalista nalazi u tako velikoj potrebi dazaposli radnike koliko i stotinu radnika da ih on zaposli, zar to ne znaÄ i da su obestrane u jednakoj poziciji? Zar se ne sreću na tržištu kao dva ravnopravnatrgovca – barem sa pravne taÄ ke gledišta – jedan donosi robu zvanu dnevnica, da jerazmeni za dnevni rad radnika na osnovu odredjenog broja sati na dan; a drugidonosi svoj rad kao svoju robu da je razmeni za nadnicu koju nudi kapitalista?Pošto je, u našoj pretpostavci, potražnja za stotinu radnika, a ponuda je isto takostotinu osoba, može izgledati da su obe strane u istoj poziciji.

Naravno da ništa od toga nije taÄ no. Šta je to što dovodi kapitalistu na tržište?To je težnja da se obogati, da uveća svoj kapital, da zadovolji svoje ambicije idruštvene sujete, da bi bio u mogućnosti da se oda svim zamislivimzadovoljstvima. A šta dovodi radnika na tržište? Glad, potreba da jede danas isutra. Prema tome, dok su jednaki sa taÄ ke pravniÄ ke fikcije, kapitalista i radnik susve samo ne jednaki sa taÄ ke gledišta ekonomske situacije, koja je prava situacija.Kapitalisti ne preti glad kada dolazi na tržište; on vrlo sobro zna da će ukolikodanas ne nadje radnike koje traži još uvek imati hrane za dosta dugo vreme,zahvaljujući kapitalu Ä iji je srećni vlasnik. Ukoliko radnici koje sretne natržištu iznesu zahteve koji mu izgledaju preterani, jer, daleko od toga da će gaonemogućiti da uveća svoje bogatstvo i još više popravi svoju ekonomskupoziciju, ti predlozi i uslovi mogu, ne kažem izjednaÄ iti, ali dovesti ekonomskupoziciju radnika unekoliko bližu njegovoj – šta on radi u tom sluÄ aju? Onodbacuje te predloge i Ä eka. Nakon svega on nije prisiljen hitnom potrebom većželjom da poboljša svoju poziciju, koja je, u poredjenju sa onom radnika, većpriliÄ no udobna, tako da on može da Ä eka. I on će Ä ekati, pouÄ en poslovnimiskustvom da otpor radnika koji su, ne posedujući ni kapital niti komfor, nitiikakvu uštedjevinu vrednu spomena, potisnuti nemilosrdnom potrebom, gladju, dataj otpor ne može trajati veoma dugo i da će na kraju moći da nadje stotinuradnika koje traži – tada će oni biti prisiljeni da prihvate uslove koje on smatraza profitabilne. Ukoliko odbiju, doći će drugi koji će biti presrećni daprihvate te uslove. Tako stvari idu svakodnevno sa punim znanjem i pred oÄ imasvakoga.

Ukoliko, kao posledica odredjenih uslova koji neprestano utiÄ u na tržište, granaindustrije u kojoj je kapitalista u poÄ etku planirao da angažuje svoj kapital neponudi sve prednosti kojima se nadao, onda će on prebaciti svoj kapital drugde;tako buržoaski kapitalista nije vezan prirodom neke odredjene industrije, većteži da investira (kako to nazivaju ekonomisti – a mi bi rekli eksploatiše)ravnomerno u sve moguće industrije. Pretpostavimo, konaÄ no, da nauÄ ivši odneke industrijske nesposobnosti ili nesreće, on odluÄ i da ne investira ni u jednuindustriju; pa, onda će kupiti deonice i anuitete; i ukoliko mu se interes idividende uÄ ine nedovoljnima, onda će se angažovati u nekom poslu, ilićemo reći, prodaće svoj rad za jedno vreme, ali pod uslovima mnogounosnijim nego što su oni koje je on nudio svojim radnicima. Kapitalista tada dolazi

unosnijim nego što su oni koje je on nudio svojim radnicima. Kapitalista tada dolazina tržište u svojstvu, ukoliko ne apsolutno slobodnog Ä inioca, barem kaobezgraniÄ no slobodniji Ä inioc nego radnik. Ono što se dešava na tržištu je susretizmedju želje za dobiti i umiranja od gladi, izmedju gospodara i roba. Pravno, onisu obojica jednaki; ali ekonomski je radnik kmet kapitaliste, Ä ak i pre nego što sezakljuÄ i tržišna transakcija putem koje radnik prodaje na odredjeno vreme sebe isvoju slobodu. Radnik je u poziciji kmeta zbog užasne pretnje gladju kojasvakodnevno visi nad njegovom i glavama njegove porodice i koja će ga prisilitida prihvati bilo koje uslove nametnute unosnim kalkulacijama kapitaliste,industrijalca, poslodavca.

A jednom kada je ugovor sklopljen, kmetstvo radnika se udvostruÄ uje; ili preciznijereÄ eno, pre nego što se sklopi ugovor, podstaknut gladju, on je samo potencijalnikmet; nakon što je sklopljen, on postaje pravi kmet. Jer kakvu robu on prodaje svomposlodavcu? To je njegov rad, liÄ ne usluge, produktivne snage njegovog tela, uma iduha koji ima i koji su neodvojivi deo njega – to je stoga on sam. Od tada panadalje, poslodavac će ga nadgledati, bilo direktno ili preko nadglednika; svakidan tokom radnih sati i pod kontrolisanim uslovima, poslodavac će biti vlasniknjegovog rada i njegovih pokreta. Kada mu se kaže: 'Radi to', radnik je dužanda to uradi, ili ukoliko mu je reÄ eno: 'Idi tamo', on mora da ide. Zar to nije ono štose zove kmet?

Karl Marks, Ä uveni vodja nemaÄ kog komunizma, prikladno je opazio u svom deluDas Kapital, da ukoliko se ugovor slobodno sklopi izmedju trgovaca novcem – uobliku nadnice – i trgovaca sopstvenog rada – to znaÄ i, izmedju poslodavca iradnika – gde se isti ne zakljuÄ uje na odredjeni i ograniÄ eni vremenski period,već za neÄ iji ceo život, to ustanovljava pravo ropstvo. ZakljuÄ en na odredjeniperiod, ostavljajući radniku pravo da da otkaz poslodavcu, taj ugovor predstavljaoblik dobrovoljnog i prolaznog kmetstva. Da, prolaznog i dobrovoljnog sa pravnetaÄ ke gledišta, ali nikako sa taÄ ke ekonomskih mogućnosti. Radnik uvek imapravo da da otkaz poslodavcu, ali da li ima sredstava za to? A i ukoliko mu daotkaz, da li je to u nameri da obezbedi slobodnu egzistenciju, u kojoj neće bitigospodara sem njega! Ne, on to radi u nameri da se proda drugom poslodavcu. On jena to nateran istom gladju koja ga je prisilila da se proda prvom poslodavcu. Prematome, radniÄ ka sloboda, tako uzvišena kod ekonomista, pravnika i buržoaskihrepubikanaca, samo je teoretska sloboda kojoj nedostaju sredstva za sopstvenumoguću relizaciju i samim tim je samo fiktivna sloboda, potpuna laž. Istina jeda je ceo život radnika jednostavno neprekidno porazno nasledstvo raznih oblikakmetstva – dobrovoljnog sa pravne taÄ ke gledišta, ali prinudnog u ekonomskomsmislu – prekinuto trenutnim interludijumima slobode pomešane sa gladju; drugimreÄ ima, to je ropstvo.

To ropstvo se svakodnevno manifestuje na mnogo naÄ ina. Pored uznemirenja iugnjetaÄ kih uslova ugovora koji pretvara radnika u podredjenog, pasivnog iposlušnog slugu, a poslodavca u skoro apsolutnog gospodara – pored svega toga,dobro je poznato da je teško da postoji industrijsko preduzeće u kome vlasnik,pritisnut na jednoj strani od dvostrukog instinkta nepopustljive požude zaprofitom i apsolutnom vlašÄ‡u, a na drugoj strani, profitirajući od ekonomskezavisnosti radnika, ne ostavlja po strani ugovorene uslove, a da ne iscedjuje dodatneustupke u svoju korist. Tada će on zahtevati više sati rada, a to je više nego što jedogovoreno ugovorom; zatim će smanjiti nadnice pod nekim izgovorom;

nametnuće proizvoljne finese, ili će se prema radnicima ponašati grubo,neuljudno i drsko.

Ali, neko može reći, u tom sluÄ aju radnik može da da otkaz. To je lakšereći nego uÄ initi. Katkad radnik dobija deo nadnice unapred, ili njegova ženaili dete mogu biti bolesni, ili možda je taj rad siromašno plaćen u celojodredjenoj industriji. Drugi poslodavci možda plaćaju Ä ak i manje negonjegov, pa možda nakon otkaza Ä ak neće biti ni u mogućnosti da nadje noviposao. A ostati bez posla znaÄ i smrt za njega i njegovu porodicu. Još više, postojirezumevanje medju svim poslodavcima i svi liÄ e jedan na drugoga. Svi su skoropodjednako nepodnošljivi, nepravedni i grubi.

Da li je ovo kleveta? Ne, to je u prirodi stvari i u logici potreba odnosa koji postojeizmedju poslodavaca i njihovih radnika.