Šta je to vlast? Nije li to neumitna sila prironih zakona koji se ispoljavaju nužnimsledom pojava u svetu prirode i društva? Zaista, protiv takvih zakona pobuna nesamo da je zabranjena - ona je Ä ak neizvodljiva. Mi možemo pogrešno da ihshvatimo ili da ih uopšte ne razumemo ali moramo im se pokoriti; oni Ä ine bazu iosnovni su uslov našeg postojanja; oni nas okružuju, prožimaju nas, odreÄ‘ujunaše kretanje, mišljenje i dela. ÄŒak i onda kada mislimo da im se ne pokoravamo,mi samo pokazujemo njihovu svemoć.

Da, mi smo u potpunosti robovi tih zakona. Ali u takvom ropsvu nema poniženja,to u stvari i nije ropsvo. Ropstvo pretpostavlja gospodara zakonodavca koji mukomanduje, dok ovi zakoni nisu izvan nas, oni nam pripadaju, odreÄ‘uju našebiće naše celokupno bivsovanje, - fiziÄ ko, intelektualno i moralno: živimo,dišemo, ponašamo se, mislimo; mi želimo samo posredstvom tih zakona. Beznjih, mi i ne postojimo, mi nismo! Odakle nam onda snaga i želja da se borimoprotiv njih? U Ä ovekovom odnosu prema prirodnim zakonima postoji samo jednasloboda, a to je sloboda prepoznavanja i primene ovih zakona na sve širem poljusaobraženja sa objektom kolektivne ili pojedinaÄ ne emancipacije odnosnooÄ oveÄ enja koju Ä ovek sledi. Ovi zakoni, kad ih jednom prepoznamo,predstavljaju autoritet, koji za većinu ljudi, nije više stvaran. Neko mora bitiburžoaski ekonomista da bi negirao zakonitost kojom dva puta dva jesu Ä etiri.Neko mora imati mašte da poveruje kako vatra ne sažiže ili da voda ne plavi,osim ako ne potraži utoÄ ište u nekom drugom prirodnom zakonu. No ovi otpori,ili pokušaji ludih maštarija nesumnjivo su izuzeci. Moglo bi se reći da većinaljudi u svom svakodnevom životu skoro apsolutno priznaje vladavinu zdravograzuma - odnoso, vladavinu zbira prirodnih zakona koji su opšte poznati.

Nesreća je u tome što veliki broj prirodnih zakona već priznatih od strane naukeostaje nepoznat masama zbog predostrožnosti postojećih vlada, koje, kao štoznamo, postoje samo radi narodnog dobra. Ima tu još jedna teškoća, naime, davećina prirodnih zakona koji su povezani sa razvojem ljudskog drušva a koji supotpuno nužni, nepromenljivi, kobni jer vladaju svetom prirode, nisu ispravnoprepoznati i postavljeni od same nauke.

Jednom, kada budu nauÄ no utemeljeni, kada od nauke zahvaljujući širokomsistemu narodnog obrazovanja i poduÄ avanju preÄ‘u u svest svih pitanje slobodebiće sasvim rešeno. Najtvrdoglaviji autoriteti moraju priznati da tada neće bitipotrebe za politiÄ kim organizovanjem niti za upravljanjem ili zakonodavstvom. Tetri svari, bez obzira jesu li proistekle voljom vladara, ili glasanjem naparlamentarnim izborima uz opštu saglasnost, koje bi se Ä ak mogle ravnati premasistemu priodnih zakona (što nikada nije, niti ce ikada biti slucaj) uvek supodjednako kobne i neprijateljske za slobodu masa, poÄ evši od same Ä injenice damasama nameću sistem spoljašnjih i baš zato despotskih zakona.

Slobodu Ä ovek može dostići samo ako se pokorava prirodnim zakonima zatošto ih je prepoznao kao takve, a ne zato sto su oni njemu nametnuti neÄ ijom

spoljašnjom voljom, bez obzira da li Božanskom ili ljudskom, kolektivnom ilipojedinaÄ nom.

Pretpostavimo akademiju, sastavljenu od najÄ uvenijih predstavnika nauke;zamislimo ovu akademiju opterećenu sistemom pravnog i organizacionogregulisanja jednog drušva, inspirisanu samo Ä istom ljubavlju za istinom, koja nestvara nista do zakona u potpunom skladu sa poslednjim naucnim otkrićima. Jamislim da bi takvo zakodavsvo i takva organizacija bili Ä udovišni i to iz dvarazloga: prvo, društvene nauke su uvek i nužno nesavršene, ako uporedimo onodo Ä ega su došle sa onim što jos preostaje da bude otkriveno, za njih možemoreći da su još u povoju, kada bismo pokušali da Ä ovekov svakodnevni zivot,drušveni i individualni, postavimo u strogu vezu sa poslednjim nauÄ nimotkrićima. Osudili bismo društvo i pojedince da na Prokrustovoj posteljimuÄ eniÄ ki pate što bi ih na kraju sasvim ugušilo jer život je beskrajnosloženiji od nauke.

Drugi je razlog ovaj: društvo koje bi se podvrglo pravnim zakonima donetim naakademijama, ne zato što samo po sebi razume racionalni karakter tih zakona,korisno – u tom sluÄ aju postojanje akademije bilo bi beskorisno – već zato što suovi zakoni doneti na akademiji nametnuti društvu u ime nauke koja ih je donela bezrazumevanja - takvo bi drušvo bilo ne društvo ljudi - već životinja. Bilo bi todrugo izdanje onih izaslanstava u Paragvaju koja su tako dugo bila podvrgnuta vladiJezuita. Takvo bi društvo sigurno, ubrzo palo na najniži stepen idiotluka.

Postoji, meÄ‘utim, i treći razlog koji bi takvu vladavinu uÄ inio nemogućnom,naime, da nauÄ na akademija raspolaže vrhovnom vlašÄ‡u, kako bih rekao,potuno, pa Ä ak i ako bi bila sastavljena od najumnijih ljudi, ona bi ubrzo skonÄ la uvlastitoj nemoralnosti i intelektualnom nepoštenju. ÄŒak i danas sa ono nekolikoprivilegija koje im se priznaju, takva je sudbina svih akademija. Moćni nauÄ niautoriteti neizbezno postaju šonje kada postanu akademici, služeno ovlašÄ‡enistruÄ njaci. Gube spontanost, svoju revolucionarnu smelost i onu energiju,uznemiravajuću i pustošnu, toliko karakteristiÄ nu za genije, a koja je oduvek bilapozvana da uništi stare, klimave svetove i postavi osnove novim. Oni neizbeznopostaju uglaÄ‘eni, stiÄ u praktiÄ nu "žicu" i smisao za korisno, a gube u jaÄ inisvoje misli. Jednom recju, postaju nepošteni.

To je karakteristiÄ no za privilegije, za svako privilegovano mesto, da ubija duh isrce u Ä oveka. Privilegovan, bilo praktiÄ no bilo ekonomski, Ä ovek je u srcu i dušiizopaÄ en. To je društvena zakonitost bez izuzetka, primenljiva kako na nacije, takona klase, korporacije i pojedince. To je zakon jednakosti, vrhovni uslov slobode ihumanosti. Osnovni predmet ove rasprave je da taÄ no pokaže ovu istinu u svimvidovima ljudskog života.

NauÄ no telo kome je povereno da upravlja društvom, ubrzo bi se raspalo, jer bi seposvetilo ne vise nauci, već neÄ em potpuno drugom, a to bi kao i uvek kada su u

pitanju državni organi bilo, opet, veÄ no zaglupljivanje tog drušva koje mu jepovereno i u kome bi, shodno ovome, sve više rasla potreba da jedno takvo telovodi o njemu raÄ una.

Ono što se pokazuje istinitim za nauÄ ne akademije, istinito je takoÄ‘e i za svebiraÄ e i zakonodavne skupštine, Ä ak i za one koje su jednoglasno izabrane. Kad jereÄ o ovim drugima one mogu da obnove svojiu strukturu, to je taÄ no, ali to nespreÄ ava da se u roku od nekoliko godina obrazuje telo sastavljeno od politiÄ arakoje je Ä injeniÄ no a ne zakonski privilegvano i koje posvećujući sebeiskljuÄ ivo upravljanju javnim poslvima zemlje na kraju obrazuje neku vrstupolitiÄ ke aristokratije ili oligarhije. Dokaz za to su Sjedinjene AmeriÄ ke Državei Švajcarska.

Sledsveno tome, nisam za zakone donete spolja, niti sam za vlast - jedno, u stvari,postaje neodvojivo od drugog - a oboje teže da porobe društvo i donesuponižavajuće zakone.

Da li to znaci da ja odriÄ em svaku vlast? Daleko od toga. Po pitanju cipelaobraćam se autoritetu obućara, a kada se radi o kući, kanalima i putevimakonsultujem arhitektu ili inženjera. Za odreÄ‘ena znanja tražim savet odstruÄ njaka iz tih oblasti. Ali ja ni obućaru, kao ni arhitekti ili struÄ njaku nedopuštam da mi nameće svoju vlast. Ja ih slušam slobodno, sa svim mogućimpoštovanjem njihove pameti, karaktera, njihovog znanja, zadržavajuci uvek svojenepobitno pravo da ih kritikujem i primam od njih onoliko koliko sam želim. Jase ne zadovoljavam obraćanjem samo jednom autoritetu u nekoj, posebnoj, oblasti- ja se raspitujem kod nekolicine. UporeÄ‘ujem njihova mišljenja i opredeljujem seza ono što mi najviše odgovara. Samo, ja ne priznajem nepogrešive autoritete, Ä ak ipo specijalnim pitanjima; prema tome, ma koliko poverenja imao u poštenje iiskrenost ovih struÄ njaka ne verujem u potpunosti nikome. Takvo bi verovanje bilopogubno za mene, za moju slobodu Ä ak i za uspeh mojih poduhvata. To bi meodjednom prevorilo u glupog roba, u instrument što izvršava tuÄ‘e sugestije i tuÄ‘uvolju.

Ako se do odreÄ‘ene granice i onoliko koliko smatram neophodnim povinujemautoritetu struÄ njaka pokazujem svoju spremnost da slušam njihove savete ili Ä akuputsva to je zato što me niko, ni Bog ni Ä ovek ne prisiljavaju na to. U suprotnom,ja bih sa užasavanjem odbio njihove upute i usluge i pozvao Ä‘avola da im uzmemudrost. Siguran sam da bih platio gubitkom slobode i samo poštovanja taj delićistine a upleo bih se u mnoštvo laži koje bi mi oni mogli dati.

Povinovao sam se autoritetu odreÄ‘enih ljudi jer mi to nameće moj vlastiti razum.Svestan sam sopsvene nesposobnosti da shvatim bilo koju veću ljudsku istinu unjenoj sveobuhvatnosti i složenosti. Ni najveća pamet ne bi bila sposobna da jespozna celu. Stoga je za nauku kao i za industriju neophodna podela i udruzivanjerada. primam i dajem – to zivot dostojan Ä oveka. Svako upravlja i svakim se

upravlja. Ne postoji utvrđena i stalna vlast nego stalne i uzajamne promeneprivremenog karaktera, i iznad svega dobovoljne vlasti i podredivanja.

Isti taj razlog, sputava me da priznam stalnu, sveopštu vlast, jer ne postojiuniverzalni Ä ovek, koji bi bio sposoban da shvati bogatsvo detalja (bez kojih jenauÄ na primena u životu nemoguća ) u svim naukama i oblastima društvenogživota. Ako takva univerzalnost bude ikada ostvarena kod nekog Ä oveka i ako onpoželi da bude ispred svih ostalih, da postavi svoju vlast iznad drugih, bilo bineophodno ukloniti takvog Ä oveka iz društva, jer njegova bi vlast neizbežnopretvorila sve ostale u robove i imbecile. Nisam uveren u to da bi društvo trebalo dazlostavlja genije, kao sto je to do sada uvek bilo, no, isto tako, ne mislim da bitrebalo da im se dopušta previše, a još manje da im se daju privilegije ili iskljuÄ ivaprava, pa ma o kome se radilo. A sve to iz trojakog razloga: prvo, Ä esto bi sedogaÄ‘alo da ludaka greškom zamenimo genijem, drugo, jer bi ovakav sistemprivilegija Ä ak i pravog genija napravio šarlatanom da bi ga zatim srozao iobezvrdio, i na kraju, zato sto bi to ustoliÄ ilo genija kao gospodara nad samimsobom.