Fantastična dramska igra u dva čina. Napisao ALEKSANDAR PETROVIĆ, koristeći slobodno motive romana „Pseće srce“ MIHAJLA BULGAKOVA.

Pseće srce Godina 1978. Prvi put izvedeno u Beogradu, u pozorištu „Atelje 212“ - 1979. godine. I SLIKA Svetlo se u sali gasi. Pali se jedan jedini reflektor. Svetlo je skoncentrisano na sredinu zavese. Zajedno sa paljenjem reflektora otpocinje i muzika: ruski tango iz dvadesetih godina ovog veka: „NE POKIDAJ ...“ („Ne ostavljaj me...“) Zavesa se diže. Scena je lateralno - najlonskom zavesom podeljena na proscenijum i scenu. U središtu proscenijuma, sasvim napred, uz rampu, veliki džukac ... Šarov. Prostor iza najlonske zavese osvetljen je prigušenom svetlošcu... Na samoj najlonskoj zavesi projektovan je džinovski dijapozitiv. Medicinski presek tri uspravna ljudska tela. S leva na desno ti preseci su raspore.eni na sledeci nacin: nervni sistem, unutrašnji organi, skelet. Dimenzije projekcije prevazilaze dimenzije najlonske zavese i citave bine. Glave se projektuju iznad bine, na velikoj, horiozntalno postavljenoj traci, koja se proteže s jednog na drugi kraj bine. Iza najlonske zavese se naziru igracki parovi... Igraju po zvucima tanga „NE POKIDAJ...“ - Nazire se, u desnom gornjem uglu natpis: SIGNAL STOP. Na scenu izlazi Klim Cugunkin. Ustvari, razgrce najlonsku zavesu i iz donjeg dela scene, izlazi na proscenijum. Hvata se za šlic - hoce da mokri... Opazio je psa. Prilazi mu... Saginje se... Miluje ga. KLIM CUGUNKIN: Šta je matori?.. - Umorio si se...Ustaje. Odvaja se od psa. Odlazi u desni ugao scene. Okrece le.a publici - mokri... Kaže: KLIM CUGUNKIN: Ništa se ti ne boj, matori... Ko piša zlo ne misli... U levom uglu scene se pojavljuje Kuvar. U rukama drži kofu sa vodom. Prilazi psu. Krišom, na prstima. Izrucuje vodu iz kofe na psa.Pas beži sa scene - desno. Kuvar se cereka... Ubi se smejuci... KLIM CUGUNKIN (zakopcava šlic): Vama bi, Semjone Kozlovicu, sunce vam jebem blesavo, ruke iz korena trebalo iscupati! KUVAR: Ko tebe šta pita, budalo! KLIM CUGUNKIN: A zašto vam je košulja tako crna, Semjone Kozlovicu? Je l’ to od prljavštine? KUVAR (zlobno - sikce): Da vam opišem, Klime Cugunkine, kako cete da umrete.Klim

se brzo saginje. Podiže sa zemlje jednu letvu... Krece preteci prema Kuvaru. KLIM CUGUNKIN: Ja ne trpim grubijane... Sam sam grubijan...Kuvar se leñima povlaci prema levom delu scene. KUVAR: Ološ si ti, Klime Cugunkine... Ološ! KLIM CUGUNKIN (i dalje ide prema Kuvaru sa letvom u ruci): Vi niste, kao ceo svet, postali od majmuna, Semjone Kozlovicu... Vi ste postali od svinje... KUVAR (zlobno - sikce): Džukelo! ...Crći ćeš! Klim Cugunkin podiže letvu... Krene naglo prema Kuvaru. Kuvar brzo nestaje u levom uglu scene. Klim Cugunkin se okrece le.ima levom uglu scene. Hoda proscenijumom. KLIM CUGUNKIN: Od srca vam želim, Semjone Kozlovicu, da crknete!...I ne uzmite mi za zlo ako vam se ispišam na grobu...A i krstacu cu da vam zgepim... Da se zna da u grobu nema niceg drugog osim govana...U levoj strani scene izviruje Kuvareva glava. Kuvar stavlja šaku na usta... Imitira urlanje psa- zavija...Klim se okrece i baca letvu na Kuvara. Kuvar se brzo sklanja...Letva odlece iza scene. KLIM CUGUNKIN: .ubre kuvarsko! ... Klim krece prema najlonskoj zavesi. Najlonska zavesa se podiže. Dubina scene se rasvetljava: kafana „SIGNAL STOP“. - Zadnji deo scene je podignut i ogra.en ogradom. Iza te balustrade - dva tri stola, a sasvim desno muzika. U donjem, prednjem delu scene, sa strane su stolovi, a u vecem, srednjem delu, igraju parovi. Ceoni, zadnji zid scene (zadnja kulisa uzdignutog dela) prekriven je ogromnom fotografijom iz Oktobarske revolucije: dvojica crvenih mornara, sa puškama na ramenima, stražare ispred dve slupane lokomotive. Lokomotive su se sudarile jedna o drugu... i to direktnim udarom. U sredini tog ogromnog fotosa, usecena su vrata... Desno gore, na fotosu, svetluca natpis „SIGNAL STOP“. Klim prolazi izme.u parova ka muzici... Iz dubine scene - levo, dijagonalno, ka desnom prednjem delu scene krece se, igrajuci, jedan par - „Francuz“ i „Lutkica“... Trude se da igraju „artisticki“ i „argentinski“... On deluje „apaški“...obucen je u crvene karirane pantalone i bordo sako...ima crnu košulju i leptir mašnu. - Ona je veoma nafrakana. Na glavi joj je šešir sa slamnim obodom... ukrašen cvecem. „FRANCUZ“: „cherchez les fammes“ - Baš su ti Francuzi kulturan i civilizovan svet! - Oni ne kažu „tucati se“... oni kažu „cherchez les fammes“!.. Klim je uzeo gitaru. Peva... vrati se oko „Lutkice“ i „Francuza“. Pritom se sa „Lutkicom“ ordinarno i drsko šacuje. - „Francuz“ je to primetio. Igra, ali istovremeno pokušava da zakloni „Lutkicu“ od nametljivih Klimovih pogleda.

„FRANCUZ“: ...A kod nas?.. - Kod nas ljudi cene votku... Sada su vec na samoj ivici rampe „Francuz“ pravi sa „Lutkicom“ „Figure“ - onako kako se to radi u „argentiskom“ tangu... „FRANCUZ“: ...A žene - nikako! Najedanput - drekne: „FRANCUZ“: ...A moj dedica je bio „Francuz“ - kad vam kažem! Igra se završava. „Francuz“ vodi „Lutkicu“ ka stolu - u levom prednjem delu scene. Ljubi joj teatralno ruku - „Lutkica“ seda. Muzika otpocinje da svira pesmu „Ja vas ljubil...“( Voleo sam vas...). - Klim peva - lepo, osecajno... „LUTKICA“: Ali... ja... ja ne mogu.. Ta vaša francuska ljubav - odvratno! - Gadi mi se! „FARNCUZ“: A da se šacuješ sa onom barabom, to možeš, a? „LUTKICA“: Ja se šacovala? - Nisam, majke mi!... „FRANCUZ“: Jesi... jesi ... Znam ja te kurvanjske poglede! „LUTKICA“ (skoro da cikne): I - ju! - Pa ja nisam ni primetila, Nikolaje Ozimicu! Pa, vi ste zrikavi! „Francuz“ odvraca pogled od lutkice. Okrece se ka publici. Ukršta ocima ... „FRANCUZ“: A, ovamo - „gadim se“! „LUTKICA“: Vi, Nikolaje Ozimicu... vi ste još gluplji od mog pre.ašjeg švalera... Baš ja nemam srece... Stolu prilazi Klim Cugunkin... svira... naginje se ka „Lutkici“ - svira za nju... „Francuz“ uzima „Lutkicinu“ ruku - ljubi je... Govori: „FRANCUZ“: Ja sam, dušo, sve pripremio... Hajde k’ meni... Bice kulturno... I - pesnicki! „Lutkica“ izvlaci svoju ruku iz „Francuzove“..? „LUTKICA“: Gadi mi se. „FRANCUZ“: Kupio sam ti i carape. KLIM CUGUNKIN: Govori o ljubavi... a spominje - carape... - Baraba! „FRANCUZ“: Gubi se! Klim hoda širinom cele scene - obraca se svima prisutnima: KLIM CUGUNKIN: A što se tice ljubavi - to je tajna... Ne može ni u jaje da stane! ... „Francuz“ se podiže sa stolice... „FRANCUZ“: Kretenu! KLIM CUGUNKIN: ... Ako je, na primer, ishrana mršava - nema ništa od ljubavi... - Cak, ako je dama i lepotica! „Francuz“ krene korak dva prema Klimu „FRANCUZ“: Razbicu ti njušku! KLIM CUGUNKINA: Cim se ishrana popravi - na primer: gušcije pecenje sa salatom! E - onda se javlja prava ljubav...Kao kod tebe - francuska! „Francuz“ krece na Klima sa stegnutim pesnicama. Klim brzo ostavlja gitaru. Daje znak muzici... Muzika otpocinje da svira jednu brzu, „lumperajsku“ pesmu: „RUCJONOK“ („Potocic“).

Scena se dalje odvija u ritmu te žive i brze muzike... „Francuz“ navaljuje na Klima Cugunkina. - Diže ruku, pokušava da udari Klima.... Klim se izmice. - Hvata „Francuza“ za ruku - izvrce mu je i obara ga na zemlju... Okrece se prema gostima u kafani... Gosti ustaju - i sami otpocinju da pevaju... „Francuz“ se podiže sa zemlje. - Nalece na Klima s le.a... Klim ga je, me.utim, primetio... Vešto se izmice i „Francuz“, povucen zamahom svoje ruke, pada ponovo na zemlju. Klim se penje na balustradu. - Peva - animira goste... Svi ustaju... Ruska lumperajka - pevaju i podvriskuju. „Francuz“ se uspinje na balustradu i navaljuje na Klima. - Klim se i ovoga puta vešto izmice... „Francuz“ nalece na jedan sto... Klim je u me.uvremenu sišao sa balustrade u prednji, donji deo kafane. Prilazi stolu za kojim sedi „Lutkica“ - ljubi joj galantno ruku. „Francuz“ se strovaljuje sa balustrade na Klima! Klim se izmice... pritom skida sa stola caršav i namice ga na „Francuzovu“ glavu! „Francuz“ stoji zaprepašcen trenutak dva, sa glavom pokrivenom caršavom, na sredini scene. Klim brzo i vešto, otpozadi, skida „Francuzu“ pantalone! „Francuz“ stoji na sredini scene, u gacama, sa caršavom na glavi... Gace su mu cudne i groteskne - prošarane crnim macorima! U kafani ludnica! - Svi pevaju i podvriskuju... Klim dolazi do balustrade - penje se na prve stepenike... animira publiku... „Francuz“ skida caršav sa glave... Navlaci pantalone... Vadi iz džepa nož „skakavac“! Otvara ga - oštrica bljesne! Prilazi otpozadi Klimu... „FRANCUZ“: E - hej! - Svirac! - Evo - ovako ceš da umreš! Zabada nož u Klimova le.a! Uspinje se na balustradu... Gleda s paklenim osmehom - izbezumljeno oko sebe... Izlece napolje, kroz vrata u dnu scene. (kroz sliku, izme.u lokomotiva i mornara stražara...) Klim se stropoštava niz stepenice... jedva ostaje na nogama. KLIM CUGUNKIN: Zašto! - Šta ti je?... (okrece se ka svima) - Zašto me je ubo? „Lutkica“ beži ka izlazu... vrišti - strašno... Izlece napolje... Za „Lutkicom“ krecu uplašeni i ostali gosti, prema izlazu kafane.. Klimu prilazi Kelner... KLIM CUGUNKIN (krklja): Bedan je i strašan ovaj naš život... Posrce - Kelner pokušava da ga pridrži... KLIM CUGUNKIN: Gadost i prljavština... Pada na pod. Muzika - „Valencija“... (muzika „pokriva“ veci deo sledece slike). II SLIKA Izme.u scene i proscenijuma spušta se veliki fotos, koji pokriva celu scenu: ogromna

množina ljudskih glava - revolucionarne demonstracije godine 1917... Ispred same fotografije spušta se i najlonska zavesa... Paralelno sa spuštanjem fotosa i najlonske zavese, gasi se i svetlo. Kada fotos i najlonske zavese dodirnu tlo, potpuni je mrak. Posle nekoliko trenutaka pali se diskretno svetlo, a preko najlona se projektuje džinovski dijapozitiv sa tri medicinska preseka ljudskog tela. Na sredini proscenijuma, uz samu rampu - pas Šarov. S leve strane scene „iskace“ „Francuz“... Juri furiozno, groteskno... osvrce se... prolazi pored psa... Nestaje na desnoj strani scene. Nekoliko trenutaka kasnije izlece i „Lutkica“! - I ona se okrece... Drži šešir da joj ne spadne sa glave... Kada stigne do psa, spotice se... Pada na tlo. - Podiže se... Beži - nestaje na desnoj strani scene. Posle „Francuza“ i „Lutkice“, na levoj strani scene se pojavljuju Kelner i jedan muzicar. Nose Klima. Jedan ga drži za ruke, a drugi za noge. Protrcavaju scenom. I oni uz zvuke „Valencije“... i oni pored psa, Šarova. Nestaju na desnoj strani scene. Dijapozitiv se gasi. Najlonska zavesa se podiže. Sada su na sceni samo pas i ogroman fotos, ispunjen ljudskim glavama... Sa desne strane se pojavljuje profesor Filip Filipovic. Obucen je u pompeznu, skupocenu bundu. - Onakvu kakvu su pre Revolucije, u Petrogradu, Moskvi i Kijevu nosili samo izuzetno bogati ljudi. U ruci drži štap sa skupocenom drškom. Zastaje kod psa. Osmatra ga. Muzika nestaje. PROFESOR: Zašao u godine... nema ogrlice... Nema - znaci - ni vlasnika... Osvrce se, kao da kontroliše da ga neko ne gleda. PROFESOR: Baš takav mi treba. Vadi iz džepa psecu ogrlicu. Stavlja je psu. Odvodi psa. Profesor i Šarov izlaze levo sa scene. III SLIKA Fotos izme.u scene i proscenijuma se podiže. Otkriva se kabinet profesora Filipa Filipovica. Kabinet se prostire u dubinu scene do linije na kojoj je u kafani „Signal stop“ bila postavljena balustrada. Na tom mestu se sada uzdiže ceoni, zadnji zid kabineta. To je, ustvari, jedna ogromna fotografija: opet motiv iz Revolucije - decija menza... Izgladnele decije glavice nad porcijama sa hranom. U fotos je inkrustirana biblioteka sa knjigama.

Na sredini scene, ispred fotosa, beli paravan. Desno, profesorov pisaci sto. U dubini, u liniji profesorovog stola, omanji pisaci sto... sto profesorovog asistenta, doktora Bormentala. Uz desnu bocnu blendu, iza profesorovog stola, sanitetska bela vitrina. Uz levu blendu, fotelja - trosed. Izme.u fotelje i rampe, postolje sa bronzanim portretom nekog velikana medicine. Paralelno sa dizanjem fotosa - zavese, sa desne strane u kabinet ulazi Zina. Ona ispred sebe gura sanitetska kolica, sa instrumentima, špricevima i raznim bocicama. ZINA: Ova igla se slomila... Uvek nešto slomijete. Iza paravana izlazi doktor Bormental. Završava oblacenje belog mantila. BORMENTAL: Zinaida Prokofjevna... mi smo tu da igle lomimo, a vi da spremite nove... Sa desne strane u kabinet ulazi profesor Filip Filipovic. Vodi psa. Dolazi na sredinu scene. PROFESOR: Šta kažete, doktore? BORMENTAL (divi se): Pronašli ste pravog! Profesor daje uzicu Zini. PROFESOR: Nahranite ga... Zina krece sa psom, levo, prema izlazu iz kabineta. Profesor odlazi iza paravana. Usput govori: PROFESOR: ... I cuvajte ga... kao oci u glavi... potreban nam je. Skida bundu i šubaru. Bormental prihvata bundu i šubaru. Stavlja ih na civiluk - desno. Profesor oblaci beli mantil - izlazi ispred paravana... Dolazi do sredine scene. PROFESOR: Ako budemo imali srece, Doktore... i ako mi na.ete odgovarajuci leš... Nocas možemo da pokušamo. Bormental se okrece prema profesoru. Skoro da zauzima stav - mirno. BORMENTAL: Ja sam tu, Filipe Filipovicu. Zina ulazi u kabinet. ZINA: Pacijenti cekaju. PROFESOR: Zadržite samo jednog. Ostalima otkažite. Danas nemam vremena. BORMENTAL: Gospo.a Kaliopa Skorcova dolazi vec treci put - „senili a prekoks“... Zina izlazi. Profesor uzima rentgenske snimke od Bormentala - razgleda ih. U kabinet ulazi gospo.a Kaliopa Skorcova. Bolje reci - ušunjava se... To je jedna dama u poodmaklim godinama. Užasno nafrakana. Lice joj je pokriveno debelim slojem pudera. Usne jako nakarminisane i oštro iscrtane. Deluje pomalo vampirski. Na glavi ima plavu, štrikanu kapicu sa ogromnim nojevim perom. Preko roze cipkane haljine, nosi teget somotski mantil krojen „u zvono“. - Na nogama

ima cipele - kamašne, kakve su bile moderne u ono vreme. - Ruke drži u mufu. Profesor i Bormental ne obracaju pažnju na gospo.u Skorcovu. KALIOPA SKORCOVA: Kakvu dramu ja preživljavam... BORMENTAL (trgne se): Raskomotite se... sedite. Gospo.a Skorcova seda na „trosed“. Pažljivo, kao da u guzici ima jaja. - Osvrce se... PROFESOR: Gospo.o, koliko imate godina? KALIOPA SKORCOVA: Kakvu ja dramu preživljavam, ne možete ni zamisliti... PROFESOR: Doktore Bormental, koliko gospo.a ima godina? Doktor Bormental pretura po nekim spisima na svom stolu - zagleda ih... Diže pogled... BORMENTAL: Godine su navedene netacno... Preti dobrocudno pokretom glave i osmehom gospo.i Kaliopi Skorcovoj. BORMENTAL: Oskultacija obavljena - tonovi srca potmuli. PROFESOR: Koliko imate godina, gospo.o? KALIOPA SKORCOVA: Casna rec... Ovaj, cetrdesetipet... PROFESOR (nervozno): Gospo.o, ja nemam mnogo vremena... Cuje se lavež psa... Profesor krece uzduž scene s desna na levo... osluškuje lavež... Gospo.a Kaliopa Skorcova se podiže iz fotelje... Prati Profesora... PROFESOR (vice): Nahranite ga! KALIOPA SKORCOVA (trudi se da dosegne do profesorovog uveta): Ja cu samo vama... Vi ste zvezda naše nauke!...Sunce...Ali preklinjem vas... samo vama! Oh, kad bi on to saznao! - Strašno! Ne smem ni da pomislim! - Pedesetiosam. BORMENTAL: Pedesetidevet. PROFESOR: Skinite gace, gospo.o. KALIOPA SKORCOVA: Kako?... - Kunem vam se... Profesore... PROFESOR: Rekao sam - skinite gace, gospo.o! Gospo.a Kaliopa Skorcova zadiže haljinu i otpocinje da skida gace nasred kabineta i scene... BORMENTAL (širi ruke, skandalizirano): Ne ovde, gospo.o... Tamo... iza paravana. Kaliopa Skorcova se vajka... Odlazi porebarke prema paravanu... U ruci drži jedan kraj dopola skinutih gaca... Govori: KALIOPA SKORCOVA: Morate me razumeti, poštovani Filipe Filipovicu...To je moja poslednja strast... Nestaje iza paravana. KALIOPA SKORCOVA (iza paravana): Za njega sam spremna sve da ucinim... Ponovo izlazi ispred paravana - u ruci drži skinute gace. KALIOPA SKORCOVA: A on je takav mangup! Osmehuje se blaženo i lascivno. KALIOPA SKORCOVA: Prosto neverovatno... Bormental je hvata za ramena... Vraca je iza paravana. Ona i dalje govori: KALIOPA SKORCOVA: Vara na kartama - to zna cela Moskva! Sada je vec iza paravana. KALIOPA SKORCOVA: I ne oprašta ni jednoj modistkinji!... A tako je .avolski mlad! PROFESOR: Da li ste gotovi?

Kaliopa Skorcova izviruje iza paravana... KALIOPA SKORCOVA: Kako to mislite!... - Naravno. Profesor odlazi iza paravana. Cuju se neki cudni zvuci... Kikotanje... poluvrisci... kao kada se neko šašolji... Profesor se vraca. Pere ruke. Bormental mu dodaje ubrus. PROFESOR: Poslednji je trenutak, gospo.o: vaša koža je sasvim omlitavila... Pocetak mumifikacije. Cuje se ponovo lavež... Profesor se još jednom nemirno prošeta širinom scene. Kaliopa Skorcova izlazi u kabinet. Stoji bespomocno na sredini scene. KALIOPA SKORCOVA: Vi ste sunce! Vi... Vi... Vi ste Pitagora! Šta govorim... Vi... Vi ste Šopenhauer! Menja raspoloženje. Uozbiljuje se... Stoji bespomocno na sredini scene. KALIOPA SKORCOVA (ozbiljno): Podmladite me i ja cu vam dati sve što god hocete...Uzmite od mene - sve. Stoji još trenutak dva, pa se vraca iza paravana da završi oblacenje. BORMENTAL: Da je došla godinu dana kasnije ne bi joj pomogli ni jajnici Isidore Dankan. PROFESOR: Stavicu vam, gospo.o, jajnike od majmuna...Iza paravana se cuje samo jedno: KALIOPA SKORCOVA: Ah!.. Ulazi Zina. ZINA: Došli su. PROFESOR: Ko ? ZINA: Novi kucni savet. PROFESOR (na licu mu se javlja gadljiv izraz): Neka pricekaju... A ako im se žuri - neka idu...Meni uopšte nisu potrebni. Kaliopa Skorcova izlazi iza paravana. KALIOPA SKORCOVA: Tako ste me zbunili... Kada ce biti operacija ? Bormental prilazi Kaliopi Skorcovoj. Upucuje je ka izlazu iz kabineta. BORMENTAL: Sutra... U pet casova. - I ne zaboravite da ponesete 500 rubalja. Kaliopa Skorcova izmice Bormentalu. Dolazi do „troseda“. Uzima svoj muf, pa se iznenada upucuje ka Profesoru, koji sedi za svojim pisacim stolom. KALIOPA SKORCOVA: A da li bi to moglo sada? PROFESOR (Bormentalu - nervozno): Izvedite pacijenta... Bormental ponovo prilazi Kaliopi Skorcovoj. Pokušava da je izvede. Ona se otima i dolazi do Profesora. KALIOPA SKORCOVA: A koliko cu onda godina imati? PROFESOR (Bormentalu - ljutito): Neka gospo.a završi oblacenje u predsoblju. Bormental izvodi Kaliopu Skorcovu, tacnije receno izgurava je napolje. KALIOPA SKORCOVA (više mrmlja nego što govori)a moram da znam koliko cu

godina imati. Izlazi. Bormental se okrece ka Profesoru. Profesor ustaje. PROFESOR: Leonida Karlovicu !.. BORMENTAL: Filipe Filipovicu ! PROFESOR: Trcite!.. Brzo!.. Koliko vas noge nose! - Džukac je tu - onakav kakav nam je potreban! Mator i napušten! - Prona.ite mi samo jedan mlad leš i - operacija može da pocne ! Bormental odlazi do civiluka. Uzima šešir i kaput. Stavlja šešir na glavu. Oblaci kaput. Usput uzima svoju torbu. Upucuje se ka vratima kabineta. BORMENTAL: Trcim, Filipe Filipovicu!.. Trcim... A dace Bog da cu imati i srece! PROFESOR: I molim vas, doktore - ne zaboravite: odmah ga recnite, pa hipofizu i testise u posudu sa ledom! - A meni telefonirajte, ako treba,i u ponoc. To je transplantacija. Tu je važan svaki minut! Vi i sami znate... BORMENTAL: Razumem Filipe Filipovicu... PROFESOR: A pomoc od Boga ne ocekujte. Taj gospodin je vec odavno umro! - Ako se ikada i rodio. Bormental izlazi. PROFESOR: Zina, šta radi onaj džukac koga sam vam doveo? ZINA: Šta hocete da radi - laje... - Filipe Filipovicu,oni iz kucnog saveta još uvek cekaju. PROFESOR: Neka u.u. Zina izlazi. Profesor odlazi do gramofona, prislonjenog uz desni zid kabineta. Aktivira gramofon. - Muzika „Valencija“... Profesor dolazi na sredinu scene - sluša sa uživanjem muziku... Prati je, pomalo luckasto, pokretima ruku i glave... Kao da diriguje... Ulaze clanovi kucnog saveta - predsednik Švonder i jedan clan: žena u vojnickoj uniformi. Nose nekakve sveske i papire. Profesor prestaje sa „dirigovanjem“. Odlazi do gramofona. Prekida muziku... - Govori: PROFESOR: Izvolite, gospodo... - Uz vas bi, Švonderu, pristajao posmrtni marš... Ali, ja tu plocu ne držim... sujeveran sam. ŠVONDER: Mi smo došli do vas, profesore... Profesor prekida Švondera: PROFESOR: Ispred ulaznih vrata moga stana nalazi se brisac za noge. - Drugi put, molim vas, obrišite cipele.Zar Karl Marks zabranjuje da se brišu noge pre nego što se u.e u stan. Moji tepisi su persijski, gospodo!... CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Prvo i prvo - mi nismo gospoda... PROFESOR: A drugo - šta ste vi, ustvari... muško, ili žensko? CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: U cemu je razlika, druže...

Profesor ne odgovara. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Ja sam žensko... PROFESOR: Vi, onda, zadržite kapu na glavi. Okrece se ka Švonderu. PROFESOR: A vas, milostivi gospodine, molim da skinete kapu. ŠVONDER: Nisam ja vama nikakav milostivi gospodin. PROFESOR: Tacno - vi niste gospodin. Ipak, skinite kapu. Švonder ne skida kapu. Gleda mrko u Profesora. ŠVONDER: Moja kapa je moja stvar... Krece krupnim koracima s jednog na drugi kraj scene... Premerava širinu kabineta. - Zatim odlazi do pisaceg stola. Nešto beleži... ŠVONDER (ne okrecuci se - preko ramena): Došli smo zbog nove preraspodele. PROFESOR: Zbog cega? ŠVONDER (okrece se ka Profesoru): Zbog preraspodele stanova. Mi... Hocu da kažem... kucni savet... Odlucili smo da pocnemo pregra.ivanje stanova. PROFESOR: Da. - I? CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Neko ima suviše, a drugi nemaju ni krov nad glavom! PROFESOR: A šta se to mene tice? ŠVONDER: Vaš stan ima sedam soba... PROFESOR: Tacno. I to mi je malo... Potrebna mi je i osma - za biblioteku. - Nemam gde da držim knjige. Švonder i žena - clan kucnog saveta sedaju u isti mah zaprepašceno na „trosed“. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Neverovatno! PROFESOR: Sedite... Izvolite, samo... - Vi ste kucni savet... je l’ te? Recite mi, molim vas, zašto se sada struja gasi dva puta mesecno? ŠVONDER: Privredne teškoce... Problemi. PROFESOR: Da... da... problemi... Ali, ako ja... izvinite na izrazu... mokrim pored klozetske šolje, umesto u šolju nastace problemi... - Ali, problemi, ocigledno, nisu u klozetu. Švonder ustaje. Vadi jednu hartiju iz sveske. ŠVONDER: Rešenje je vec doneto - oduzima vam se trpezarija.U trpezariju cemo da uselimo porodice Kozlovic i Berenc. PROFESOR: Kako - zar obe? Ustaje i clan kucnog saveta - žena. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Pregradicemo i trpezariju! PROFESOR: A gde ja treba da se hranim? CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA - ŠVONDER (u isti mah): U spavacoj sobi! PROFESOR: A pacijenti... Gde cu njih da primam? ŠVONDER: U predsoblju. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Niko u Moskvi nema trpezariju! - Niko - cak ni Isidora Dunkan.

PROFESOR: Kako ste rekli?.. Isidora... CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Dunkan. PROFESOR: U prijemnom odeljenju da citam... U predsoblju da primam pacijente... Da operišem u toaletu... - Isidora Dankan - kažete...-Napravi neku vrstu piruete... imitira moderan balet... PROFESOR: To je ona egzaltirana dama... Ona što skace moderno... A eksperimentalne zeceve... A?.. - Gde ih ta dama kolje? - U kupatilu, možda? Naginje se preteci ka Švonderu i clanu kucnog saveta - ženi... Oni se povlace unazad... sedaju u fotelju. PROFESOR: Ali, ja nisam Isidora Dankan... Ja, draga gospo.ice, taj vaš moderni balet ne razumem... A nisam Majakovski!.. Ja ne opravljam duše!- Ja se bavim prozaicnim stvarima... Drekne: PROFESOR: Ja operišem! Smiruje se... PROFESOR: I to radim u svojoj ordinaciji... Ne u toaletu...Toalet služi u druge svrhe... - A spavam u spavacoj sobi... Kao sav normalan svet. ŠVONDER: Kako hocete profesore... Ili cete vi da nam sami ustupite trpezariju... Ili... PROFESOR: Ili? ŠVONDER: Preduzecemo mere prinude! Clan kucnog saveta - žena ustaje - cikne ... užasno: CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Pregradicemo sami! PROFESOR: Tako... Odlazi do pisaceg stola. Podiže telefonsku slušalicu... PROFESOR (u slušalicu): Dajte mi, molim vas, cetiri, cetiri, cetiri, cetiri... Osluškuje... PROFESOR (u slušalicu): Alo?...Petar Aleksandrovic? .. Ne mogu da vas operišem... Odlazim iz Moskve. Zauvek. - U inostranstvo... Oduzimaju mi stan. Saopšteno mi je ovog trenutka. - Još su tu kod mene... Jedna žena prerušena u muškarca... Uzgred budi receno, odvratno cici! Tako nešto u svom životu nisam cuo... I još jedna individua... Pregra.uju mi stan. Ne... Gotovo. Kljuceve cu da predam Švonderu... Neka on i operiše. Profesor Filip Filipovic nekoliko trenutaka sluša svog sagovornika... PROFESOR (u slušalicu): Je l’ te!.. Dobro... Sada cu mu dati slušalicu... Obraca se Švonderu - pruža mu slušalicu... PROFESOR: Švonder... Budite ljubazni, vas traže... Švonder ustaje. Koleba se... Izmenjuje poglede sa Clanom kucnog saveta - ženom. Krece ka pisacem stolu i telefonu. - Kao da ima pun tur veselja. Profesor mu daje slušalicu sa izrazom ga.enja na licu. ŠVONDER (u slušalicu): Ko?.. Da... da... razumeo sam. - Predsednik kucnog saveta... Moje ime?...

Gleda bespomocno u Clana kucnog saveta - ženu... Kao da ne može da se seti svoga imena. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA (dobacuje šištecim glasom Švonderu): Švonder!... ŠVONDER: Švonder... Da... da... drug Švonder... Razumem druže Aleksandrovicu... Razumem - ne dirati...Razumem - ne uznemiravati... Šta kažete? ... Da... da... Ostaviti na miru! Po Švonderovom izrazu jasno je da je sa druge strane slušalica vec spuštena. Švonder, me.utim, simulira nastavak razgovora: ŠVONDER: Jasno... jasno... Profesor pruža ruku prema Švonderu. Hoce da uzme slušalicu... Švonder spušta polako slušalicu sa uha... - Pruža je, najzad, Profesoru. Profesor, me.utim, i rukom i izrazom daje do znanja Švonderu da mu je gadno da posle njega uhvati slušalicu. Pokazuje gestom ruke na telefon. Švonder spušta slušalicu na telefon. Upucuje se - skrhano - ka Clanu kucnog saveta - ženi... PROFESOR: Izvinite... ali vi uvek do.ete u nezgodno vreme...Zinada Prokofijevna, da li je vecera spremna? ZINA: Vec odavno, Filipe Filipovicu. PROFESOR: Servirajte mi, molim vas, ovde... U kabinetu...Veceras mi se ne ulazi u trpezariju. Dovedite i Šarova... Sigurno je i on ogladneo. Okrece se ka Švondeu i Clanu kucnog saveta - ženi... PROFESOR: I drugi put da znate: ja primam izme.u tri i pet casova. I to samo po dogovoru... Molbu za prijem treba predati mom asistentu, doktoru Bormentalu. Švonder i Clan kucnog saveta - žena, me.utim, nekako se cudno muvaju. Žena hoce da krene ka Profesoru, a Švonder pokušava da je zadrži. - Vuce je za rukav. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA (poluglasno, Švonderu - sikce): Hocu!... E, baš hocu! Odvaja se od Švondera. Prilazi Profesoru. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA (Profesoru): Hocete li da uzmete?... U korist nezbrinute nemacke dece. PROFESOR: Necu. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: A zašto? PROFESOR: Ne želim. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Vi ne saosecate sa nemackom decom? PROFESOR: Saosecam. CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Samo pola rublje, Profesore... Kao izraz solidarnosti... PROFESOR: Necu. Clan kucnog saveta - žena, okrece se od Profesora. Krece polako prema vratima... Zaustavlja se. Ponovo se naglo okrece prema Profesoru:

CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Vas bi trebalo uhapsiti. PROFESOR: A zašto? CLAN KUCNOG SAVETA - ŽENA: Vi mrzite proletarijat! Profesor gleda u clana kucnog saveta - ženu... Kao da razmišlja. Zatim kaže: PROFESOR (kao da izrice neki naucni zakljucak): Tacno. Ja ne volim proletarijat. Švonder i Clan kucnog saveta - žena gledaju zaprepašceno Profesora. Zatim jurnu prema vratima... Kao da su ugledali vampira. Izlaze. Zina odlazi do gramofona. Pušta muziku: „Valencija...“ Profesor uzima Zinu u narucje. PROFESOR: Zina... Zinocka!... Ne možete ni da zamislite kakvi su to gnjavatori!.. - Od ovakvih lišce u maju mesecu žuti i opada... Zbog njih i ljudi prerano ostare! Ulazi Darja! Ispred sebe gura „servir tiš“, sa vecerom za Profesora. Profesor se odvaja od Zine... PROFESOR: Dovedite i Šarova, Zina, molim vas... Zina izlazi. Profesor seda u „trosed“. - Naginje se nad hranu... zagleda je... PROFESOR: Nije loše... nije loše... Zina uvodi psa Šarova. Vezuje ga za fotelju pored Profesora. PROFESOR: Zina!... Darja!... - Pa, šta cekate, pobogu!.. Ja mislim da on sada smrdi još više nego ranije!- Korito! .. Vodu!.. Sapun! - Brzo! Zina i Darja izlaze. Darja usput govori: DARJA: Psa u kabinetu da peremo! PROFESOR: U kabinetu, nego šta! Okrece se ka Šarovu: PROFESOR: Šta si se zamislio, matori?.. Samo ludaci tako misle... misle... a ne mogu da se sete onog najjasnijeg... Dodaje mu parce hrane. PROFESOR: Treba znati matori šta i kada se jede... I moj ti je savet da za vreme rucka ne citaš novine, ako ti je stalo do dobrog varenja... Ulaze Zina i Darja. Unose korito i bokal za pranje Šarova. Postavljaju ga nasred scene. Darja odvodi Šarova do korita. Ubacuje ga u korito. Poliva ga vodom iz bokala... Profesor za to vreme nastavlja svoj dijalog: PROFESOR: Ja sam na klinici napravio eksperimenat. I šta mislite do cega sam došao? Od citanja naših novina slabi cak i refleks u kolenima. O apetitu da i ne govorimo! DARJA (otkrila je opekotinu od Kuvareve tople vode): Povre.en mu je i zadnji deo glave... Srecom, to je necist i nevažan deo... PROFESOR: Ti sve znaš. DARJA: Smejte se... smejte... Filipe Filipovicu... Ja sam odrasla na selu. Mi tamo sve

radimo sami. PROFESOR: Tacno. Na selu sam video velicanstvene prizore:jure traktori... napred... nazad... levo... desno... Napredak! (smeje se) Zvono telefona! Zina podiže slušalicu... zatim se obraca Profesoru: ZINA: Doktor Bormental. Profesor se brzo diže iz fotelje. Odlazi žurno do telefona. Skoro da otima slušalicu od Zine. PROFESOR (u slušalicu): Muzicar? .. Klim Cugunkin... - Šta me briga kako se zove! - Nož u grudi - odlicno!.. Ne može bolje biti! - Loša biografija?.. - Zatvaran zbog kra.a? .. Više puta... - Ne smeta - godine su važne! - Dvadesetitri kažete... Odlicno! - Nas interesuje hipofiza, a ne biografija... Mnogo je pio?... Da li je hvatao bubašvabe?.. Krokodile?.. Ili, pacove? - Dobro... dobro... donesite i gitaru. - Da... da... u fiziološki rastvor i - odmah ovamo... brzo! Profesor spušta slušalicu.Udahne duboko... gleda trenutak dva u jednu neodre.enu tacku ispred sebe... razmišlja. Prene se. Doñe do valova u kome se kupa Šarov. PROFESOR (dok govori gleda u Šarova): Raspremite sto, Zina... Ako me neko traži nestao sam... ne postojim. Nocas imam jednu tešku operaciju. Okrece se ka Darji. PROFESOR: A vi, Darja, molim vas, završite toaletu ovoga skitnice. Profesor se upucuje ka izlazu iz kabineta. Svetlo se gasi. Spušta se i najlonska zavesa izme.u scene i proscenijuma. Sada je cela scena u mraku, osim Šarovljeve glave na koju je skoncentrisan jedan reflektor.- Nekoliko trenutaka kasnije gasi se i taj reflektor. IV SLIKA Cuje se urlikanje pasa... Tužno - otegnuto... - Za takvo urlikanje kaže se da predskazuje smrt. Urlik prestaje. Na najlonu se projektuje džinovski dijapozitiv : tri ljudske figure u razlicitim medicinskim presecima - nervi, unutrašnji organi, kostur... Kao i u prethodnim slikama, glave figura se projektuju na traci iznad bine. Paralelno sa projektovanjem dijapozitiva, otpocinje muzika : Štraus- “Stvaranje sveta” . Sa desne strane na scenu ulazi Bormental, a sa leve - Zina. Oboje su obuceni u bele medicinske mantile. Bormental ispred sebe gura nosila, a Zina kolica na kojima su namontirane razlicite medicinske i hirurške naprave. Boementalova nosila su prekrivena belim caršavom. Na sredini, caršav je uzdignut - opažaju se konture psa. Iz pokrivenog tela psa viri jedan ogroman špric. Zinina kollica nose na sebi jednu skoro fantasticnu konstrukciju, sa cevima, bocama, gumenim crevima, manometrima itd.. Bormental i Zina postavljaju nosila i kolica u celo, jedno uz drugo. Uz samu rampu.

Zina pomaže Bormentalu da navuce gumene rukavice. Ulazi Profesor. Muzika se gubi... Zina pomaže i Profesoru da navuce gumene rukavice. BORMENTAL : Od smrti je prošlo petnaest minuta, Profesore. Taksi se zamalo dvaputa nije sudario... - Ja... ja sam,stvarno sve ucinio... Cim je puls prestao - recnuo sam ga! Za tri minuta hipofiza i testisi su bili napolju! Profesor se naginje nad nosila... Pruža desnu ruku ka Bormentalu... PROFESOR : Skalpel ! Bormental stavlja skalper u desnu Profesorovu ruku. Cini to veoma strucno. Jasno se cuje udarac metala o gumu „šljap“! Profesor povlaci prvi rez skalperom. O.ednom - veoma vešto Bormental tuferima skuplja krv... BORMENTAL : Vi, Profesore, niste za ovu zemlju !.. Vi isuviše znate ! PROFESOR (nagnut nad belim pokrivacem): Inostranstvo - to je mit o zagrobnom životu... Drekne: PROFESOR: Pincetu ! Pruža ruku ka Bormentalu. Bormental stavlja pincetu u gumenu rukavicu Profesorovu : „šljap“. Profesor radi pincetom po rani. Pruža ponovo desnu ruku prema Bormentalu. PROFESOR: Makaze ! Bormental stavlja makaze u Profesorovu gumenu rukavicu : „šljap“ ! BORMENTAL (naginje se ka Profesoru): Recite mi, Profesore... Vi znate koliko ja vas poštujem... Zar vama ovo stanje odgovara ? PROFESOR (ne prekida sa radom): Koje stanje ?.. Psa ste dobro uspavali - šta hocete više? BORMENTAL: Ma ne to.. Ja mislim na ovo danas... Na ovo današnje.. PROFESOR: Šta ste vi, Bormentale? - Naucnik, ili casna sestra? Vi njih grdite, a vi hocete da menjate svet! - Što se mene tice ... jednom su ga za mog života vec menjali... I to mi je sasvim dovoljno. Prestaje za trenutak sa radom. Podiže i ruke i oci uvis: PROFESOR: Osim toga... Ovo stanje stanje ce još dugo da potraje... Koliko - to jedino Bog može da zna... A pošto Boga nema - ne zna niko. Drekne: PROFESOR: Dleto ! Pruža ruku prema Bormentalu. Bormental stavlja dleto u Profesorovu gumenu rukavicu : „šljap“. Profesor stavlja dleto u ranu. Udara u dleto cekicem. - Cuje se : tak...tak...

BORMENTAL (gleda u neki brojcanik na kolicima sa instrumentima): Puls naglo opada ! PROFESOR: Idem na tursko sedlo ... - Adrenalin ! BORMENTAL: U srce ! PROFESOR: I vi još pitate ?.. Bodite - odmah ! Bormental uzima špric i ubada ga u masu pokrivenu belim caršavom. - Zatim ponovo gleda u brojcanik na kolicima sa instrumentima... BORMENTAL: Živi ... ali - jedva... PROFESOR: Ja sam na sedlu... Bormental briše tuferom znoj sa Profesorovog cela. PROFESOR (ne prekida rad): Crci ce, .avo da ga nosi... A žao mi je džukca...Bio je simpatican... - Adrenalin ! BORMENTAL: U srce ? PROFESOR(drekne-izbezumljeno, skoro u paroksizmu): U srce ! Bormental daje još jednu injekciju u masu koja bi trebalo da predstavlja Šarova. Zatim gleda u brojcanik. PROFESOR: Je l’ umro ? BORMENTAL: Puls minimalan... ali, postoji... PROFESOR (prekida sa radom - podiže pogled): Hipofizu ! Bormental se naginje nad jednu staklenu posudu u kojoj na ledu stoje neki organi. Ceprka... Vadi jednu malu crvenu masu... Pruža je Profesoru. Profesor uzima organ koji mu pruža Bormental. - Zagleda se - drekne : PROFESOR: Pa, ovo su testisi !.. Vraca Bormentalu organ. Bormental vraca testise u staklenu posudu. Ceprka po posudi- traži hipofizu... Ocigledno - ne može da se sna.e. Podnosi ceo stakleni sud pod nos Profesoru, da se sam posluži. Profesor gura ruku sa rukavicom u sud. Vadi hipofizu. Prinosi je ocima - razgleda je, sa uživanjem.. PROFESOR: Dobro ste ovo obavili ! Bormental se klanja - pomalo poltronski. Profesor stavlja hipofizu u ranu. PROFESOR: A sada - testise... Bormenta vadi iz posude jedan testis i pruža ga Profesoru... BORMENTAL: Levi. Profesor uzima testis. Stavlja ga u drugu ranu. Bormental vadi iz suda drugi testis - pruža ga Profesoru... BORMENTAL: Desni... Profesor uzima drigi testis od Bormentala i stavlja ga u ranu. Zatim zašiva ranu. Pritom govori : PROFESOR (sladostrasno): Ein, zwei, drei... Profesor je završio sa radom. Uspravlja se... PROFESOR: Završite, doktore...

Skida rukavice (podiže se oblak talka) PROFESOR: Koliko? BORMENTAL (naginje se nad jedan brojcanik): Tacno osam minuta! PROFESOR: Brže nije moglo! BORMENTAL: Fantasticno! Profesor se upucuje ka levoj strani scene - vice: PROFESOR: Zina!.. - Cisto rublje! - Kupatilo! Izlazi. Ulazi Zina. Zina i Bormental izguravaju sa scene nosila i kolica sa instrumentima. Na suprotne strane. Zina levo, a Bormental desno. Istovremeno se nastavlja muzika- „Stvaranje sveta“... tamo gde je bila prekinuta na samom pocetku operacije. Trenutak dva kasnije ulazi ponovo Bormental. On unosi jedan mali stocic. Stavlja ga na sredinu proscenijuma, kao govornicki podijum. Paralelno se ogromna projekcija dijapozitiva, smanjuje na normalnu. Bormental gleda u mrak... u publiku... Kao da je to auditorijum. BORMENTAL: Poštovane kolege... Podiže pogled prema galeriji, ka projekcionisti... BORMENTAL: Fjodore Vasiljevicu... možemo poceti! Dijapozitiv sa tri razlicita preseka ljudskog tela smenjuje drugi dijapozitiv: Šarov - sedi sa pridignutim prednjim nogama - gleda napred, deluje simpaticno. Posle Šarova sledice citav niz drugih dijapozitiva koji ce slicno ilustrovati predavanje doktora Bormentala. Sadržaj tih dijapozitiva saobrazan je, razume se, sadržaju predavanja: anatomska šema kuceta, sa ucrtanim testisima i hipofizom, portret profesora Filipa Filipovica, presek nervnog sistema, psa, pa presek nervnog sistema coveka, portret direktora moskovskog veterinarskog instituta, koji se pominje u Bormentalovom predavanju, anatomski snimak pseceg srca itd... BORMENTAL: Laboratorijski pas. Star približno deset godina. Mužjak. Vrsta - mešanac. Ime - odaziva se na ime „Šarov“. - Dlaka retka. Ishrana loša. Težina dvanaest kilograma. - Presa.eni hipofiza i testisi. Cilj eksperimenta: ispitivanje uticaja hipofize i testisa na proces podmla.ivanja kod ljudi... - Operacija izvedena uspešno. - Operaciju izveo profesor Filip Filipovic sa svojim asistentom... - Prva noc - prekidi rada srca. Ocekivanje smrti. Hla.enje udova. Zenice ne reaguju. Adrenalin u srce. - Drugi dan: poboljšanje - puls 180, disanje - 92, temperatura 41. - Veštacka ishrana. - Treci dan: zenice reaguju. - Cetvrti dan: znatno poboljšanje... pojavio se apetit. Jede sve što mu se da... ogromne kolicine... Neocekivan simptom: opada mu dlaka... - Peti dan: dlaka opada u pramenovima. Pas naglo raste. Konsultovan direktor moskovskog veterinarskog Instituta, profesor Bundarjov. Dijagnoza - nema je. - Šesti dan: opadanje dlake dobilo karakter opšteg celavljenja. Merenje dalo neocekivan rezultat: težina 30 kilograma. Stvor i dalje leži. - Kažem stvor, jer se mora pogledati istini u oci - to više nije pas... Pauza.

BORMENTAL: On je progovorio! Iza najlonske zavese, zadnji, levi deo scene se osvetljava.- Sasvim u dubini, na podestu, iza balustrade, stoji covek - Šarov... Sa rukama u položaju u kome bi pas držao prednje šape kada bi se podigao na zadnje i sa glavom zabacenom unazad... Napomena: cela scena je u mraku: osvetljeni su samo Bormental, ispred najlonske zavese, i Šarov, sasvim u dubini, gore. - Treba imati u vidu da je za vreme Bormentalovog govora podignut fotos - zid kabineta i da se scena otvorila u dubinu, do dna pozornice. (Otkrile su se, ustvari, balustrada i podest iz dekora „Signal stopa“ koji ce, kao što cemo kasnije videti, biti iskorišceni i u dekoru profesorove trpezarije.) Posle Bormentalovog: „On je progovorio...“ ŠAROV (promuklim i deformisanim glasom): Ko me to zajebava?... Zatim se svetlo na Šarovu gasi i on se gubi. BORMENTAL(sa uzdignutim rukama, pateticno; na.acava muziku, koja u tom trenutku dospeva u „krešcendo“): Nacinjeno je epohalno otkrice: presa.ivanje testisa i hipofize podmla.uje... Presa.ivanjem hipofize i testisa profesor Filip Filipovic, sa svojim asistentom doktorom Bormentalom, uspeo je da pretvori psa u coveka!... Bormental izlazi. Cim je Bormental izašao, osvetljava se zadnji desni ugao scene (sve ostalo je u mraku). - Na podestu iza balustrade nalaze se krevet i orman. Na zidu je prikacena necija slika u ramu. Ulazi Darja... Poziva rukom nekoga... kao da hoce da mu kaže da može slobodno da do.e. Ulazi Švonder. Baca oko sebe oprezne poglede. Darja se skida. Govori: DARJA: Ovde ja živim, gra.anine Švonder... Švonder se, tako.e, skida. Najpre cizme, a zatim i pantalone. ŠVONDER: Ako... ako... DARJA (penje se na krevet pored Švondera): Sama! ŠVONDER (okrece se ka zidu - osmatra sliku): A ovaj na slici... to je vaš muž? DARJA: Sasvim tacno. - Pokojnik je samo na nosu imao jednu bubuljicu... Na slici se to ne vidi. Uzdahne. DARJA: Živim tako jadna u samoci... Takoreci da i ne znam za mušku ljubav. Švonder hvata otpozadi Darju za guzicu. ŠVONDER: Ništa ti ne brini dušo... I ja sam usamljen. Darja okrece prekidac za struju. Svetlo se potpuno gasi. U mraku: DARJA: Jao! - Koliki vam je! Spušta se fotos - zadnji zid kabineta.

Cuju se poslednji odlomci Darjinog i Švonderovog razgovora: DARJA: A ko ste vi, ustvari, gra.anine Švonder? ŠVONDER: Saznace se... V SLIKA Diže se najlonska zavesa. Svetlo. Kabinet. Sa leve strane ulazi covek - Šarov. Obucen je prostacki i veoma ekscentricno. Sa šiljatim belim i crnim lakovanim cipelama. U kariranom kaputu. U zelenoj košulji i plavoj mašni. Teško hoda. Povijen je. Ruke su mu opuštene. Gleda oko sebe. Dolazi do poprsja - portreta. Gleda ga pažljivo. Izvan scene cuje se profesorov glas: PROFESOR: Šarove! Šarov se ne odaziva. I dalje gleda pažljivo u poprsje. Zatim osmatra svoje ruke i noge. Kao da se cudi zašto on ima ruke i noge, a poprsje stoji na stalku. Ulazi Profesor. Stoji u pozadini scene. Posmatra Šarova. Zatim progovori: PROFESOR: Šarove... Šarov ni ovoga puta ne progovara. PROFESOR: Gde ste, pobogu, Šarove?.. Svuda vas tražim... Šarov se, najzad, odaziva. Govori promuklim i hrapavim glasom, polako - kao da tek uci da govori: ŠAROV: „Gde sam... gde sam...“ - tu sam... gde bih mogao da budem. PROFESOR: Drugi put kada zakažete sastanak budite tacni! ŠAROV: Tacan sam ja... tacan. A i Švonder ce da do.e. PROFESOR: Ko? Šarov se sprema da se posadi na fotelju - „trosed“. - Maše rukama levo, desno... Skace, kao što bi to ucinilo bilo koje kuce. Cuci na fotelji, sa rukama koje zauzimaju položaj kucecih šapa. ŠAROV: Švonder! PROFESOR: A zašto? Šarov se sprema da se posadi na fotelju - „trosed“. - Maše rukama levo, desno... Skace, kao što bi to ucinilo bilo koje kuce. Cuci na fotelji, sa rukama koje zauzimaju položaj kucecih šapa. ŠAROV: To ce on da vam kaže. PROFESOR (oštro): Dole!... Marš na mesto! Šarov silazi sa fotelje. Kao kuce. Najpre se osloni rukama na pod, a zatim spusti noge. Sedi na podu. Profesor. Gleda u Šarova.

PROFESOR: A da li biste vi mogli da mi kažete zašto je svuda ugašeno svetlo? - Zašto je ceo stan u mraku? ŠAROV: Nismo mi buržoazija da trošimo struju bez potrebe. PROFESOR: Kada je rec o struji - drugi put gasite svetlo u klozetu... Tri meseca vam govorim... I puštajte vodu - niste sami! Šarov otpljune... Bezobrazno, mangupski. PROFESOR: I... I... - ne pljujte na pod! ŠAROV (promrmlja): Jedi govna... PROFESOR: Šta ste rekli? ŠAROV: Ja?... Ništa... PROFESOR: I u kuci da ne cujem više ni jednu ružnu rec! Ovo nije kafana!.. Zagleda Šarova. PROFESOR: A odakle se pojavila ta odvratna stvar? Šarov razgleda svoju odecu. Ne razume šta Profesor hoce da kaže. PROFESOR: Ta vaša odvratna kravata! Šarov vadi iz džepa ogledalce. Razgleda u ogledalcu svoju kravatu. ŠAROV: Darja mi je poklonila... Zašto odvratna? - Baš mi dobro stoji. PROFESOR: Odvratna je.. Kao, uostalom, i cipele. Šarovljevo lice se gužva... Na ivici je placa. ŠAROV (jeca dok govori): Zašto me vi, tatice, stalno grdite? - Ja sam dobar... Tatice... PROFESOR (trgne se): Ja vama nisam tatica!.. Kakve su to familijarnosti?To da više nisam cuo! ŠAROV (cmizdri): Te ne pljuj... Te ne valja kravata.. - Uhvatili jadnu životinju, rasekli joj glavu... A sada - gade se! PROFESOR (zbunjen je): Vi ne znate šta govorite... Šarov o.ednom menja raspoloženje. Udara energicno šakama jednom o drugu. ŠAROV (odlucno): Oženicu se! - Bogami cu se oženiti! Iznenada se trže. Mrda glavom i telom kao da je dobio napad epilepsije. Grize se zubima pod pazusima... Hvata, ustvari, buve, onako kao što to rade psi zubima. PROFESOR (vice): Prstima hvatajte buve! - Prstima, a ne zubima! ŠAROV: Šta mogu... Kao da ih ja razmnožavam! - Vole me. Ustaje. Prilazi Profesoru. ŠAROV: Nego, Filipe Filipovicu... potrebne su mi isprave.-A tu je, onda, i Kucni savet... traže prijavu boravka. PROFESOR: Pa, vi nemate ni ime. ŠAROV: A... a... nije tacno... Ja se zovem Poligraf Poligrafovic... A po familiji Šarov. Zadržao sam nasledno ime. PROFESOR: Ko vam je našao to kretensko ime- Poligraf? - Mogu da predpostavim... ŠAROV (klima potvrdno glavom): Kucni savet... iz kalendara. PROFESOR: U kalendaru ne postoji tako glupo ime.

ŠAROV: Postoji... postoji! - Pogledajte - cetvrti mart... PROFESOR: A ja ne bih dao isprave takvome kao što ste vi...Pogledao bih vas samo u lice i - odbio! ŠAROV(iskreno se cudi): A što? - Šta meni fali?.. Ulazi Zina. ZINA (Profesoru): Traži vas Švonder... Predsednik kucnog saveta. PROFESOR: Pustite ga. Zina izlazi. Ulazi Švonder. Ugledao je Šarova. Zastaje... ŠVONDER (ceremonijalno): Zdravo druže Šarov! ŠAROV (usrdno-oduševljeno):Zdravo druže Švonder! PROFESOR (za sebe): Gospode Bože!.. Švonder drži pod miškom neku svesku sa hartijama. Obraca se Profesoru: ŠVONDER: Došao sam zbog prijave. Niko u Moskvi ne može neprijavljen da stanuje. PROFESOR: Šta se to mene tice? - Prijavite se. ŠVONDER (uvre.eno):Ja sam prijavljen... - Šarov... Gra.anin Šarov, treba da se prijavi. PROFESOR: Pa, prijavite ga. ŠVONDER: Potrebna je krštenica. PROFESOR: Kakva krštenica?... On se nije ni rodio! ŠAROV: Ja, tatice, ne mogu bez isprava... Uhapsice me... PROFESOR (suzdržava se da ne plane): Rekao sam vam vec jednom... Ja vama nisam tatica. Profesor prilazi Švonderu... Skoro preteci... užasno iznerviran. PROFESOR (Švonderu): Skinite kapu! Švonder skida kapu. PROFESOR: On je... kako da kažem... Nastao... Napravljen je ŠVONDER (upucuje sa ka pisacem stolu): To je vaš problem... Svako pravi decu kako zna i može? Za ispravu treba potvrda da se gra.anin Šarov rodio... Ili nastao... Kako hocete... Stavlja jedan papir na sto. ŠVONDER: Evo... ovde podpišite. Ulazi Bormental. Zastaje neodlucno kod vrata. PROFESOR: U.ite, samo, Leonide Karlovicu... U.ite... Vizita ce odmah da pocne... Samo da završim sa ovom gospodom... ŠVONDER (maše potpisanom hartijom): Isprava- to je najvažnija stvar na svetu! - Jer šta ako sutra izbije rat protiv imperijalista? Bez isprava ne može ni u rat da se ide! ŠAROV: Ma kakav rat! - Ja necu da idem u rat. ŠVONDER: Gra.anine! Postoji vojna evidencija... ŠAROV: U evidenciju hocu... A što se tice rata, evo ti na - šipak! Pokazuje Švonderu „šipak“. ŠVONDER: Gra.anine Šarov- vi ste anarhista i individualista! Šarov razgrce kosu - pokazuje Švonderu ožiljak od operacije.

ŠAROV: Ja sam imao tešku operaciju... Vidiš kako su me udesili. - Trajno sam nesposoban... Pozadinska služba- eventualno... PROFESOR: Eto, tako covek pocinje da ludi... Ulazi Zina. ZINA: Filipe Filipovicu... Izvinite što smetam... Ali, u predsoblju je jedan pacijent... Vec dugo ceka. PROFESOR: Gospoda upravo odlaze... Švonder izlazi. Šarov se osvrce... traži pogledom Švondera... ŠAROV: Švonder!.. Gde je drug Švonder?.. Druže Švonder!.. Izlazi. - Na vratima se sudara sa Pacijentom... Pacijent uplašeno odskoci. Zatim se zbunjeno osvrce oko sebe. Obucen je, tacnije, uvijen u bundu. Ima izrazito feminizirane pokrete. Hvata pogled doktora Bormentala- nasmeši se... PROFESOR: Šta je kod vas? PACIJENT (sklapa molecivo ruke): Profesore pomozite! PROFESOR (nervozno): Sedite! Okrece se - hoda nervozno po kabinetu. Pacijent seda na fotelju „trosed“. Oprezno... Cuje se maukanje - jako! Pacijent odskoci! - Zatim ponovo sedne... vrcka se. PROFESOR (nervozno- okrenut je le.ima Pacijentu): Sedite!... Rekao sam vam! PACIJENT: Pa, seo sam... Ponovo se cuje maukanje... Pacijent se uplašeno osvrce. Profesor diže oci ka nebu. Okrece se ka Pacijentu: PROFESOR Šta je, dakle, s vama? Pacijent ustaje. Ponovo sklapa molecivo ruke: PACIJENT: Ja sam sâm!... Ja sam uvek sâm!.. PROFESOR: Svi smo mi sami... - Svucite se... Pacijent skida bundu. Njegovi pokreti jasno otkrivaju da je homoseksualac. Ostavlja bundu na fotelju - pažljivo i brižljivo. Odlazi iza paravana... Trudi se da ulovi Bormentalov pogled. Skida se iza paravana. Bormental, tako.e, odlazi iza paravana. BORMENTAL: Samo gornji deo... PACIJENT: Zašto samo gornji? Bormental oskultira Pacijenta. Zatim ga šalje Profesoru. BORMENTAL: Izvolite kod Profesora. Pacijent odlazi do malog stocica na sredini scene. Cini to na isti nacin kojim je išao do paravana: krajnje feminizirano. - Pritom se i

dalje trudi da „ulovi“ Bormentalov pogled. Bormental je ocigledno zbunjen. Sklanja pogled. Profesor pokazuje gestom ruke Pacijentu da sedne na stolicu pored stocica. Ulazi Zina. Gura ispred sebe kolica sa sanitetskim materijalom. Profesor uzima sa kolica spatulu. Bormental se naginje ka Profesoru. Nešto mu šapuce... PROFESOR (gleda radoznalo Pacijent): Mislite? Bormental klima ube.eno glavom. Pacijent se stidljivo smeška... Profesor se naginje ka Pacijentu... Gura mu u usta spatulu. PACIJENT: A!.. a!.. a!.. Profesor ostavlja spatulu i uzima lampicu za pregled ocnog dna. Seti se... Okrece se ka Bormentalu: PROFESOR: Hocete vi doktore? BORMENTAL: Neka... hvala. Odmice se. Profesor pregleda ocno dno Pacijentu. Cini to dugo i savesno. Kao da uranja sa lampom u oko. Pokazuje rukom pravac ka kome Pacijent treba da gleda. - I pacijent se maksimalno trudi... Pregled je završen. PROFESOR: Obucite se. Pacijent ustaje... Stoji kolebljivo pored Profesora. PROFESOR: Pa, vama nije ništa. Na vratima se pojavljuje glava Poligrafa Poligrafovica Šarova. U rukama drži jednog ogromnog crnog macora. Macor zamjauce - užasno!.. Šarov baca macora u kabinet... Macor odlece iza paravana. Šarov se baca za njim. PACIJENT (cikne histericno, uplašen od macora i Šarova): Stavite mi jajnike Profesore!.. Ono mi uopšte ne treba! Možete da ga uzmete!.. Šarov, me.utim, ruši paravan. Dere se: ŠAROV: Drž’te lopova! Zatim odlece do pisaceg stola - prevrce ga.. ŠAROV: Ubicu ga! - Na licu mesta! PROFESOR (Zini- potpuno van sebe): Koliko sam vam puta govorio - macke ne puštajte u stan! ZINA: Treba zvati šintere - pobesneo je! BORMENTAL (opasno): Ja cu ga zaklati! Šarov i dalje ruši: stolice, fotelju (zajedno sa Pacijentom koji sa tamo popeo da se spase od pobesnelog macora), instrumente, civiluk itd... Šarov dolazi do mesta gde je stajao paravan. - Okrece se oko sebe - traži macora: ŠAROV: Ma, gde je samo pobegao - .ubre lopovsko... Okrece se ka Profesoru:

ŠAROV: Ukrao je, tatice, vaš najlepši prsluk! - Kakva štetna životinja! Profesor se približava opasno Šarovu. PROFESOR: O kome vi to govorite? Šarov uzmice... ŠAROV: Pa o macku... Lopuža i bitanga... Profesor grabi Šarova za vrat... Još malo pa bi ga udavio... Ulazi Švonder. Visoko u ruci drži Šarovljeve isprave. Maše njima znacajno... ŠVONDER (glasno i ceremonijalno): Isprave gra.anina Poligrafa Poligrafovica Šarova!.. - Dodeljena mu je vaša trpezarija! Paralelno sa Švondorovim dijalogom otpocinje i muzika: „Valencija“... Spušta se zavesa. Muzika traje izvesno vreme i posle spuštanja zavese. DRUGI ČIN VI SLIKA Trpezarija. Scena je iskorišcena celom dubinom: Osnova je ista kao i kafana „Signal stop“: pozadi je podest ogra.en balustradom. Na sredini podesta su pet stepenika koji sa donjeg veceg dela vode na podest. Levi deo balustrade zaklonjen je blendom - zidom. Na zidu su okacene skupocene slike: engleski pejzažisti itd... Unutrašnji ceoni zid, koji u dnu scene zatvara balustradu, predstavlja jedna fotografija. Kao i ranije: motiv iz Revolucije - devojcica zabra.ena maramom i uvijena u neke krpe. Sa strane, na beloj površini fotografije, neka nejasna cirilicna slova. U zidu - fotografiji urezana su stilska trpezarijska vrata. Levo napred, na donjem delu, trpezarijski sto. Iza stola, uz blendu - zid sa slikama, vitrina sa skupocenim posu.em. Desno su dve fotelje i stocic. Pored njih su velika stajaca lampa sa abažurom iz onog vremena. U desnoj, bocnoj blendi, je visoki prozor sa plišanom zavesom. Za stolom sede Profesor (u celu), Bormental (levo) i Šarov (desno). Rucaju. Na stolu je postavljen pribor za tri osobe. Hrana i pice. Šarov se vrpolji na stolici. Ocigledno - neprijatno mu je. Ustaje. Skace na stolicu. Cuci, kao što bi uradili kucici. Profesor gleda oštro trenutak, dva, u Šarova. PROFESOR: Ne dopuštam! - Rekao sam vam sto puta - ne dopuštam! - Kod mene se jede sedeci. Tako jedite u menzi. Šarov silazi sa stolice. Okrece stolicu na bok. Tresne je o tlo.

ŠAROV (nabusito): Kakve su vam to stolice! - Covek vrat da slomije... Ja volim da sedim nisko. Ako i padneš, razbiješ se... Seda na stolicu bocno okrenutu. Hvata rukama hranu. Opaža Profesorov pogled. Gleda ga i dalje oštrim i nezadovoljnim pogledom. Šarov se podiže. Stavlja stolicu u normalan položaj - kaže: ŠAROV (mrmlja): Dobro... dobro... Seda. Naginje se nad tanjir... jede. Bormental uzima jednu salvetu - kaže: BORMENTAL: Šarov! Šarov podiže pogled prema Bormentalu... Bormental demonstrira Šarovu kako se razvija salveta, a zatim stavlja oko vrata. Šarov, me.utim, ne stavlja salvetu... Nastavlja da jede. BORMENTAL: Šarov!.. Stavite salvetu. ŠAROV: Molim vas da me ne ucite... Vec sam sedeo za stolom. BORMENTAL (glasno): Zina! Ulazi Zina. BORMENTAL: Šarov je završio rucak... Sklonite njegov tanjir. Šarov vrti razocarano glavom... mrmlja neke nerazumljive psovke i ljutito skace pogledom sa Bormentala na Zinu. Zina prilazi Šarovu - pokušava da skloni njegov tanjir. Šarov hvata tanjir... grcevito i uplašeno... ŠAROV (pomirljvo): Kako to „sklonite“... Stavicu... Stavicu... Stavlja salvetu. Pruža ruku prema ciniji koja stoji na sredini stola. Hoce da uzme parce mesa. Iznervirani Bormental ga ljutito udara po šaci! Šarov odskoci! - Drekne. Sruši se sa stolice... pobegne ispod stola. BORMENTAL: Viljuškom! Jedite viljuškom! ŠAROV (placnim glasom): Ja ništa ne razumem... Zašto se prema meni tako surovo postupa!.. BORMENTAL: Zaklacu ga. Za to vreme Zina skuplja u ciniju hranu rasutu po podu. Izlazi. ŠAROV: Molim? PROFESOR: Ništa. Šarov se diže sa poda. Sede. Pokazuje rukom na flašu sa votkom. ŠAROV: A votka?.. Mogu l’ malo votkice? BORMENTAL: Vi u poslednje vreme isuviše navaljujete na votku...Šarov se hvata za džepove... Simulira traženje novca... Novac, razume se, ne nalazi. ŠAROV: A što? Je l’ žalite?... ako treba ja cu da platim. BORMENTAL: Vi se i bez votke dovoljno nepristojno ponašate...Treba ponuditi i

ostale... Šarov ispija votku. Radi to „strucno“... Kao prevejane pijanice. PROFESOR (Bormentalu): Strucno...Šarov ponovo hvata flašu... BORMENTAL: Rekao sam - treba ponuditi i ostale. Šarov gleda u Bormentala. Naliva votku u Profesorovu cašu... BORMENTAL: Tako... Filipu Filipovicu...Pošto je sipao votku u Profesorovu cašu, Šarov je zastao. BORMENTAL: ...A zatim meni... Šarov se cereka... mangupski. - Najzad se rešava: sipa votku u Bormentalovu cašu. BORMENTAL: I najzad - sebi... Šarov sipa votku u svoju cašu - govori: ŠAROV: Zašto vi mene stalno kritikujete?- Zar sam ja najgori od nas trojice? Podiže cašu u vis: ŠAROV: Živeli, tatice!.. Ispija „strucno“ votku. PROFESOR (gleda pažljivo u Šarova): Praksa... Da... da... u tome ima prakse. - Klim! Cim je cuo ime Klim, Šarov se trgao kao da ga je udarila elektricna struja! - Hvata se obema rukama za ivicu stola- naginje se napred... Gleda i sluša napregnuto. Pauza. ŠAROV: O kome to govorite? PROFESOR: Ne poznajete ga... Umro je pre vašeg ro.enja... A s’ obzirom na pokojnikove navike, na grobu mu je vec izrastao i vinograd. ŠAROV: Vi sve neke zagonetke!.. I kao na paradi: „stavi salvetu“... „ružna ti je kravata“... Pa: „izvolite“... Pa: „molim“ i „merci“... - Mucite sebe kao za vreme carskog režima. - A nešto onako pravo, izistinski... o tome ni govora! Okrece se ka Profesoru: ŠAROV: Ništa ti ne znaš, tatice! PROFESOR (pomirljivo): Jedite... Ohladice vam se. ŠAROV (odgurne nabusito tanjir): Preselo mi!.. Naglo menja raspoloženje... Pruža ruku prema flaši sa votkom... Bormental pokušava da uzme flašu pre Šarova. Šarov je, me.utim, brži!... Odnosi Bormentalu flašu ispred nosa. Pokazuje Bormentalu „šipak“! - Cereka se: ŠAROV: Ja bih radije još jednu votkicu! Sipa votku u cašu. Ispija votku. Štucne. BORMENTAL: Ako budete štucali za stolom - izgubicemo apetit. Šarov pokazuje prstom na sebe. ŠAROV: Je l’ sam to ja? Vajka se... vrti glavom... ŠAROV: Necu više. Drekne: ŠAROV: A ocemo veceras u cirkus?

Profesor i Bormental gledaju u Šarova. ŠAROV: Ili, u bioskop? - I to mnogo volim. PROFESOR: Da sam na vašem mestu, ja bih, makar jednom, otišao u pozorište. ŠAROV: U šta? PROFESOR: U pozorište. Šarov se priseca... Ne može da se seti šta je to pozoritšte... Najzad se setio: ŠAROV (vrti odsecno glavom): Ma kakvo pozorište! - Necu u pozorište... PROFESOR: A zašto? ŠAROV: Oni se tamo ludiraju?... - Pricaju, pricaju... Sve je to kontrarevolucija... i ništa više. Zastane. ŠAROV: A i Švonder tako misli. PROFESOR (izmenja poglede sa Bormentalom): A da nešto procitate? ŠAROV: Pa, citam ja... citam. Hvata flašu sa votkom. Profesor zvonom poziva Zinu. BORMENTAL: Zina! ŠAROV (prodere se): Zina! Ulazi Zina. PROFESOR: Zina... Sklonite votku, Zina... molim vas... Više nije potrebna. Zina uzima ispred Šarova flašu sa votkom. Šarov mrmlja... Psuje nerazumljivo. Preti Zini prstom. Vrti glavom - vajka se. PROFESOR (okrece se ka Šarovu): A š ta vi to citate?.. ako smem da pitam... ŠAROV (priseca se): Ovaj... kako se ono zvaše... - Prepisku... ovaj... Kauckog... sa onim... ma sa onim bradatim .avolom!... Sa Engelsom! PROFESOR (zaprepašcen je: izmenjuje poglede sa Bormentalom): A možete li nešto da kažete u vezi sa onim što ste procitali? ŠAROV (sigurno): Ne slažem se. PROFESOR: Sa kim? - Sa Engelsom ili sa Kauckim? ŠAROV: Sa obojicom. - Pišu... pišu... glava da ti pukne! - A stvar je jednostavna: treba sve oduzeti i podeliti drugima! Pogleda u Profesora. Uplaši se. Sklizne sa stolice. Sakrije se ispod stola. Ali, ipak, kaže: ŠAROV: Neko se baškari u sedam soba... A neko nema ni krov nad glavom... PROFESOR (s mukom suzdržava bes): Što se tice sedam soba... Vi to, razume se, mislite na mene.- Šarov je u pravu, Doktore, svako treba da dobije ono što mu pripada.- Koliko smo pacijenata juce morali da odbijemo? BORMENTAL: Dvanaest. PROFESOR: Znaci 120 rubalja manje.. Šarove, dužni ste mi 120 rubalja- vratite mi taj novac, molim vas. ŠAROV (izviruje ispod stola): A zašto? Kojim povodom? PROFESOR (ustane- drekne): Za izgubljene pacijente! - Za polomljenu zavesu! - Za macka!

BORMENTAL (i on je ustao, naginje se preteci nad Šarovom): A prošle srede ste ujeli jednu damu na stepeništu. ŠAROV: Klepila me je po njuški... Moja njuška nije državna. PROFESOR: Hvatali ste je za grudi!.. Guši se od besa... PROFESOR: Vi ste!... vi ste!.. BORMENTAL: Baraba. PROFESOR: A ima i na koga. Šarov se izvlaci ispod stola. Seda plašljivo na stolicu. ŠAROV: Necu više... Obecavam. PROFESOR (seda): Vi ste na najnižem stepenu razvitka... Niste više životinja, ali niste ni covek. I vi hocete da menjate svet! Pogleda u Bormentala. Bormental mu odobrava klimanjem glave. Profesor vrati pogled na Šarova. PROFESOR: Pre nekoliko dana pojeli ste celu pastu za zube! BORMENTAL: To je bilo u utorak, video sam! PROFESOR: Paste se ne jede. - Pastom se peru zubi...A onda se pljune! ŠAROV: Nisam znao. PROFESOR: Tu knjigu... Od koje bitange ste je doili?..Ko vam je dao tu knjigu? ŠAROV: Pa šta!.. Jeste... tacno je- dao mi je drug Švonder. Profesor zvoni. Ulazi Zina. PROFESOR (Zini): U sobi, kod Šarova... ima jedna knjiga... Okrece se ka Šarovu. PROFESOR: Korice? - Kakve su boje korice? ZINA: Zelene - videla sam je... PROFESOR: Zelene, dakle... Zove se „Prepiska...“ - Engelsa i Kauckog... Vratite tu knjigu Švonderu. Zina izlazi. Šarov najednom ñipi. ŠAROV: A u cirkus? - ’Ocemo da idemo u cirkus? PROFESOR: Doktore, molim vas... Idite sa njim... Makar i u cirkus... Ne mogu više da ga gledam. Bormental i Šarov ustaju. Šarov sa salvetom oko vrata... Upucuje se ka vratima. Bormental zaustavlja Šarova. BORMENTAL: Skinite salvetu. ŠAROV: Pa, sad ste mi rekli da je stavim! BORMENTAL: A sad kažem da je skinete. Šarov se vraca - ostavlja salvetu na sto... govori: ŠAROV: Kakav ste vi svet! - Skini... stavi... skini... stavi... Odlazi do Profesora koji je u me.u-vremenu seo u jednu od fotelja pored lampe. Ljubi Profesora... Moglo bi se pre reci da ga liže!... Profesor sklanja uplašeno glavu. ŠAROV: Hvala, tatice! Izlazi... usput govori:

ŠAROV: Hocemo li u „Preobraženski“, ili „Sokoljnikov“? Ulazi Zina. Rasprema sto. Stavlja posu.e na veliki poslužavnik. Profesor se hvata za glavu. Ocigledno: ima napad migrene. Zina dolazi do Profesora. Masira mu slepoocnice. ZINA: Sve ce biti dobro... Filipe Filipovicu. Profesor uzdahne. Zina se vraca do stola. Uzima poslužavnik i iznosi ga. Usput gasi svetlo. Izlazi. Na sceni se sada opažaju samo konture. Profesor je zadremao. Cuje se pesma: “Ja vas ljublju...“ („Volim vas...“): ona ista koju je pevao u „Signal stopu“ Klim Cugunkin. Sada je peva Šarov. Peva lepo. Glasom koji je isti kao i Klimov. Prati se gitarom. Profesor se prenuo - osluškuje. Ulazi doktor Bormental. Zastaje nasred scene. I on osluškuje. BORMENTAL: Šarov? PROFESOR (pali lampu; scena sa rasvetljava): A, to ste vi, Doktore! Obojica osluškuju pesmu. PROFESOR: Klim, Leonide Karlovicu!.. Klim! Ustaje - šeta scenom. PROFESOR (glasno, da ga Šarov cuje): Prošlo je vec deset sati Šarove!- Sada nije vreme za pevanje! I gde ste samo naucili tu pesmu? ŠAROV (glas iza scene): Šta tu ima da se uci?.. Ja je oduvek znam! Nastavlja da peva. PROFESOR (Bormentalu): Klim - kažem vam!.. - Sedite Doktore... BORMENTAL: Filipe Filipovicu, Šarov mi je veceras u cirkusu ukrao novcanik sa dvadeset rubalja. Seda. PROFESOR: Rekao sam vam! - Klim Cugunkin! .. - I zamislite, sada, molim vas, kada se Klim i Švonder udruže! - Eto, to smo nas dvojica one noci ucinili... Šeta se. PROFESOR: Klim Cugunkin... Dva puta osu.ivan: alkoholizam, kra.e... Zastaje - vice, da ga Šarov cuje: PROFESOR: Dosta! - Prestanite! Pesma prestaje. BORMENTAL: A da je bio drugi... Ne Klim - Spinoza, na primer...Da smo uzeli Spinozinu hipofizu. PROFESOR: Pa, Spinoza je umro pre cetiristotine godina!.. Šta pricate! BORMENTAL: Znam... znam... Mislio sam na genija, uopšte... PROFESOR: Svaka žena može da rodi jednog takvog vašeg genija! - A kuce je bilo

simpaticno... I šta? Od simpaticnog kuceta - Klim Cugunkin - kosa na glavi da ti se digne! BORMENTAL (tiho): Dacu mu arsenik... PROFESOR: Šta ste rekli? BORMENTAL (glasno): Dacu mu arsenik. Profesor dolazi i seda u drugu fotelju, pored Bormentala. Govori. PROFESOR: Leonide Karlovicu... Ja sam moskovski .ak... Ja hocu da umrem cistih ruku. Pauza. PROFESOR: A osim toga, osudili bi nas. Obzirom na vaše poreklo, ne biste imali nikakvih o lakšavajucih okolnosti...Šta je ono bio vaš otac? BORMENTAL: Policijski pisar. PROFESOR: A moj- sveštnik... Gore se poreklo ne može ni zamisliti.... Izvan scene se cuje neko muvanje i stenjanje... Na scenu upadaju Šarov i Darja. Šarov je obucen u dugacku belu spavacicu... A isto tako je obucena i Darja. Darja gura ispred sebe, pre bi se moglo reci, nosi Šarova. Šarov se otima. ŠAROV (dere se): Ne dozvoljavam! DARJA: Životinjo, dacu ja tebi! Baca Šarova na pod ispred Profesora i Bormentala. DARJA: Filipe Filipovicu, evo vam vašeg pitomca. Ja sam udovica, ali znam šta je moral! - A ovaj ovde - to je napasnik! - Hoce da siluje! ŠAROV (leži i dalje na podu): A Švonder? - On može? DARJA: Gospode Bože! ŠAROV (imitira Darjin razgovor sa Švonderom):„Živim tako jadna u samoci...“ DARJA: Džukelo! ŠAROV: „Jao! - Koliki vam je!“ Darja krikne i izleti sa scene, potpuno konsternirana. PROFESOR: Šarove, ne prenemažite se. Odmah da ste ustali. Šarov se ne diže. PROFESOR: Da li ste me culi? ŠAROV (mlatara rukama i nogama kao dete): Necu da ustanem. - Streljajte me, ubite me - necu da ustanem. Bormental grabi Šarova. Podiže ga... izvrce mu ruku... ŠAROV: Razbojnice! - Slomiceš mi ruku... A osim toga - bazdiš na rakiju! Bormental hvata Šarova otpozadi za gušu. Šarov krklja... PROFESOR (hvata Bormentala za ruku): Doktore! - Zabranjujem vam! Bormental pušta Šarova. Šarov pada na kolena. Hvata vazduh. Zatim krene na kolenima prema Profesoru. Otvara usta - hoce nešto da kaže... Profesor diže ruku - izbezumljen je ... Cici: PROFESOR: Ne otvarajte usta! - Nešto cete lupiti! ŠAROV: Necu više... Bicu dobar... Profesor seda skršeno u fotelju... Šarov mu prilazi na kolenima u svojoj beloj spavacici... Postavlja se izme.u Profesorovih

kolena. Stavlja glavu u Profesorovo krilo, tako da zajedno formiraju neku vrstu „Pijete“. ŠAROV: Obecavam, tatice... Muzika: valcer iz Štrausove opere „Slepi miš..“ Spušta se najlonska zavesa izme.u scene i proscenijuma. Gasi se svetlo. Ostaje osvetljena jedino grupa „Pijeta“ - Profesor i Šarov... Na spuštenu najlonsku zavesu projektuje se ogroman dijapozitiv: tri medicinska preseka ljudskog tela - nervni sistem, unutrašnji organi i kostur. Glave se kao i ranije projektuju iznad scene. Svetlo se gasi na Profesoru i na Šarovu. Otpocinje menjanje dekora. Citav prizor deluje neobicno, fantasticno: prizor iza najlonske zavese osvetljen je samo refleksom svetla od dijapozitiva. Pozadi, medutim, citave mase dekora se dižu i spuštaju. Najpre se diže blenda sa slikama - pejzažima engleskih majstora, koja na levoj straniscene pokriva balustradu. Zatim se diže fotografija - zid trpezarije, koja je scenu zatvarala sasvim u dubini. Cim se ona podigla, na skoro istoj visini spušta se fotografija: zid „Signal stopa“: mornari i sudar lokomotive. - Dok se dekor diže i spušta, radnici, kao cudne senke, zamenjuju nameštaj trpezarije sa nameštajem „Signal stopa“. Celo vreme se cuje i Štrausov valcer. Kada je zamena dekora gotova, najpre se gasi dijapozitiv, a odmah zatim i trne orkestarska interpretacija valcera. Scena je u potpunom mraku. Cuju se zvuci klavira - opet valcer iz operete „Slepi miš“... VII SLIKA Diže se najlonska zavesa i pali svetlo: dekor „Signal stopa“. Na mestu gde je ranije bila muzika, jedan klavirista svira, a gitarista ga prati. Kafana je skoro prazna. Za jednim stolom na podestu, iza balustrade, sedi jedna „prijateljica noci“. Otvraju se vrata usecena u fotosu... U „Signal stop“ ulaze Profesor Filip Filipovic i doktor Bormental. Pritrcava im Kelner. Prihvata kapute i šešire. Pokazuje im sto, napred, levo. Profesor se zadržava na stepeništu. Pokazuje štapom na muzicare: PROFESOR: Imate dobru muziku... KELNER: Prvorazrednu... artisti. Profesor i Bormental idu ka stolu. I jedan i drugi se osvrcu. Razgledaju mesto odakle je Klim potekao. Dolaze do stola. Profesor „grandsenjerski“ podiže štapom uprljani caršav. Upozorava Kelnera da ga promeni. Kelner podiže caršav. Profesor i Bormental sedaju. PROFESOR: A Klim? - Klim Cugunkin, da li još uvek kod vas radi?

Pauza. KELNER (oprezno): A šta ste vi njemu? PROFESOR: Stric njegove tetke. KELNER: A - ha!.. Ne radi... on više ništa ne radi. Odlazi u desnu stranu scene. Uzima cist caršav. Vraca se. PROFESOR: A cime se bavi? KELNER (stavlja cist caršav na sto): Ne bavi se nicim - odmara se. PROFESOR: Tetka me je molila... Moj ro.ak... Mislim, Klim - kakav je on covek? ... Kakvo ima ponašanje? KELNER: On više nije covek. BORMENTAL (uznemireno): Pa šta ce da bude drugo, ako nije covek? Pauza. BORMENTAL: Kako to mislite? KELNER (nasmeje se): Tako lepo... umro je... Sada više nije covek - sada je zemlja. Svi se smeju. Profesor i Bormental cak i više nego što bi trebalo. PROFESOR: Donesite nam dva karafa votke. Kelner odlazi desno. Vraca se sa karafom votke i dve caše. Stavlja karaf i caše na sto. Krece ponovo ka desnoj strani scene. PROFESOR: A kako je umro? - Nadam se, okružen prijateljima... I decicom, ako ih je imao... KELNER (staje - okrece se ka Profesoru):Umro je, da izvinete, kao džukela... Ubila ga s le.a jedna baraba. PROFESOR: Strašno. KELNER: A tako je i živeo... I pokojnik je, znate, oduvek bio baraba. Profesor ustaje, vidno uzbu.en... PROFESOR: Zar Klim baš ništa nije vredeo? KELNER: A, to nisam rekao! - Klim je bio veliki covek... Zaplace se ... Cmizdri... KELNER: Kada je Klim pevao, cini mi se da su cak i stolovi plakali... Pauza. PROFESOR (seda): Recite muzici da svira Klimovu pesmu... Onu koju je najviše voleo. Kelner odlazi do klaviriste i gitariste. Šapuce nešto na uvo gitaristi... Gitarista otpocinje da peva pesmu: „JA VAS LJUBIL...“ („Voleo sam vas“) (onu istu koju je malopre u sceni u trpezariji pevao Šarov). Pevajuci, gitarista prilazi Profesorovom i Bormentalovom stolu... BORMENTAL: Mene je strah, Filipe Filipovicu... Ne razumem...Ni Klima... Pa - ni vas! PROFESOR: Misli su vam isuviše uredne, Doktore... Ni to nije dobro. Ispijaju votku. Bormental je vec pomalo pripit... BORMENTAL: Vi znate koliko vas ja poštujem!.. Nije moje da vam dajem savete - ali, pogledajte se: pa vi ste potpuno iscrpljeni! - Vaš rad pripada celom svetu! ... A ovamo - borite se sa onom džukelom! Pauza. Bormental ispija votku. BORMENTAL: Ja vas gledam... vi vec nocima ne spavate! PROFESOR: Leonide Karlovicu... Pogrešili smo... Gadno smo pogrešili!

Pauza. PROFESOR: A sad je sve to još teže - znam ko je Klim! BORMENTAL: Profesore! - Vi ste zaljubljeni! PROFESOR: U koga? BORMENTAL: U Klima... U Klima Cugunkina. PROFESOR (nasmeje se... ali ne baš narocito sigurno): Znaci i u Šarova - a? BORMENTAL: Ne. U Šarova ne... - To nisam rekao. PROFESOR: Leonide Karlovicu! - Vi ste divan covek!...Odlican operator... - Najbolji! Pauzica. PROFESOR: Posle mene, razume se... Naginje se ka Bormentalu. Pokazuje rukom mesto gde bi trebalo da se nalazi Bormentalovo srce. Ali ovde... Kod vas ništa ne postoji - prazno! BORMENTAL: Ne razumem šta hocete time da kažete, Filipe Filipovicu! PROFESOR: Ne razumete... Pa, razume se, da ne razumete, Leonide Karlovicu... Ništa vi ne razumete. A, ipak ste najbolji covek na svetu! Okrece se ka Kelneru. (Kelner se u me.uvremenu privukao stolu, da osluškuje razgovor.) PROFESOR: Šta je?.. KELNER: Da naplatim... Dve rublje i trideset. PROFESOR (zacu.eno; ocigledno je da se Kelner „prebacio“ u racunu): Koliko? KELNER: Dve rublje i trideset. Profesor vadi novac iz džepa i ostavlja ga na sto. Profesor i Bormental se uspinju stepenicama i upucuju se ka izlazu iz „signal stopa“. Kelner im usput dodaje kapute. Svetlo se gasi. Spušta se fotos - zavesa izme.u scene i proscenijuma (to je onaj fotos demonstracija iz Oktobarske revolucije - ogromna masa ljudskih glava). Otpocinje mzika: „JA VAS LJUBIL“... („Voleo sam vas“...) Muzika traje tokom cele sledece slike. VIII SLIKA Na proscenijumu se pojavljuju Profesor i Boromental.Idu s' leve na desnu stranu širinom cele scene, uz fotos - zavesu. Pod dejstvom su alkohola.Boromental više od Profesora. Boromental se cak malo i tetura... Profesor ide napred a Boromental ga sledi. BOROMENTAL (pokušava da uhvati prefesora za rukav, preplice malo jezikom): Filipe Filipovicu!... Zašto ste rekli da je ovde kod mene prazno!... Pokazuje rukom na svoje grudi. PROFESOR (teatralno): Prazno, Doktore !...Prazno! Diže štap u vis. Hodaju.... Boromental se tetura. Profesor se zaustavlja. Zaustavlja se i Boromental.

PROFESOR: Eto... Ova baraba što nas je poslužila... Ukrao na racunu... sitan lopov... i podvodac - sigurno ! A njegovo je srce ,mogao bih da se kladim -veliko,veliko!... Ceo svet bi u njega mogao da stane... Kao Klimovo... Naginje se ka Boromentalu. PROFESOR: Rekao sam vam da Boga nema... pre neki dan... Ali, ljudi ima... Oni postoje ! Pokazuje vrhom svog štapa na ljudska lica na slici - zavesi iza sebe: PROFESOR: I zato ce, možda, ovi što su došli da stvore svet bolji od onog koji smo mi stvorili !...Nastavlja da hoda... PROFESOR (za sebe): Osim ako Švonderi sve ne upropaste. Izlaze sa scene. Najpre Profesor, a zatim i Boromental. Muzika se gubi. Podiže se fotos - zavesa. IX SLIKA Trpezarija. Kabinet. Ulazi Šarov. Isti je ali izgleda nekako drugacije... Možda zbok jako crvenog prsluka koji je prvi put na sebe navukao. Napravi nekoliko koraka... Iznenada - scenom o.eknu zvuci valcera iz operete ‚‚Slepi miš“! Šarov se ukoci - osluškuje.. Kao da hoce da zaigra... Zvuci se, me.utim, gube... Tišina. Šarov vrti sumnjicavo glavom - kaže: ŠAROV: Zezaju me... Gadno me zezaju... Krene prema stocicu sa lampom i foteljama. Stane ispred jedne fotelje. Zauzima položaj kao da hoce da skoci na fotelju i da cucne... Onako kako bi to ucinilo bilo kakvo kuce. Predomislio se... Seda. Normalno. Sasvim ljudski. Prekrsti noge jednu preko druge. Uzme cigaretu iz kutije koja stoji na stolu. Omiriše cigaretu. Stavi je u džep od prsluka. Uzme zvono za pozivanje posluge. Zazvoni... Ponovo se cuje valcer! Šarov ustaje. Ukoci se - napeto osluškuje...

Mrmlja nešto nerazumljivo... Muzika prestaje. Šarov se okrece ka gramofonu. Prilazi gramofonu. Brzo. Odlucno. Uzima jednu plocu. Stavlja je na gramofon. Aktivira gramofon... Valcer iz operete „Slepi miš“ ! Šarov igra. Širinom cele scene... Zaneseno - lepo... Na vratima trpezarije, u dnu scene, na podestu, pojavljuju se Profesor i Bormental... Prolaze kroz vrata uokvireni fotosom iz Revolucije - zadnjim zidom trpezarije. Zastaju. Gledaju zaprepašceno Šarova... I oni su poneseni muzikom i Šarovljevom igrom. Profesor pokazuje gestom Bormentalu da se pridruži Šarovu. Bormental silazi niz stepenice. Hvata Šarova za ruke - igraju. I Profesor silazi u donji deo trpezarije. Uzima zvono za pozivanje posluge. Diže se visoko uvis - zvoni. U taktu muzike. Bormental se strovaljuje u fotelju - smeje se... Šarov i dalje igra... Ulazi Zina. Šarov poziva Zinu da mu se pridruži... Zina gleda u Profesora. Profesor se smeje... Klima glavom... Zvoni... Šarov i Zina igraju. Lepo. Zina se okrece u krug... Igraju... Šarov u igri „predaje“ Zinu Profesoru. Zina i Profesor igraju. Igraju i Šarov i Bormental... Svetlo se gasi. Nestaje muzika. X SLIKA Svetlo se pali samo delimicno. Ulazi Zina sa poslužavnikom. Ostavlja poslužavnik na sto. Odlazi prema prozoru. Ulazi Profesor. U kucnom je mantilu. ZINA: Filipe Filipovicu, dorucak je na stolu. Zina razgrce zavesu. Scena se naglo rasvetljava. PROFESOR: Za ime Boga, Zina! Spustite zavesu!...

ZINA: Vec je devet casova. Profesor prilazi stolu. Gleda dorucak na poslužavniku... PROFESOR: Šta vam je to tu, Zinocka?... Dajte umesto svega toga jedan piramidon... Ili, još bolje: dva! ZINA: Piramidoni su vec tu, Filipe Filipovicu... Pored caja. Zina prilazi Profesoru. Profesor seda. Zina mu masira slepoocnice. ZINA: Vi znate da vam votka škodi. PROFESOR: Ovo nije dvopek, ovo je kamen! Zina krece prema vratima - desno. PROFESOR: Recite mi, Zina, zašto je ranije sve bilo dobro, a sada je sve loše? ZINA (zastaje): To se vama samo tako cini Filipe Filipovicu - starite... - Doktor Bormental je vec odavno došao. PROFESOR: Pa šta cekate! Pustite ga... Neka u.e - odmah! Zina odlazi do vrata. - Otvara ih... ZINA: Doktore, izvolite!... Ulazi Bormental. Jedva hoda... Ocigledno je da je votka koju je sinoc popio ostavila traga. - S mukom seda u fotelju, pored lampe. BORMENTAL: Kako ste? PROFESOR (diže oci k’ nebu): Ah! .. ZINA (profesoru): Tu je i Poligraf Poligrafovic... Hoce da vas vidi... Kaže - važno je... PROFESOR: Pustite ga... Neka u.e. ZINA: Sa njim je i jedna gospo.ica. PROFESOR: Osecam - katastrofa je blizu... Zina izlazi. Ulazi Šarov. Obucen je u kožni kaput i kožne cakšire. Na glavi mu je neka cudnovata kožna kapa. U trenutku kada Šarov prolazi pored Bormentala, ovaj se mršti... Kao da je osetio neki neprijatan smrad. BORMENTAL: A na šta vi to smrdite? ŠAROV: Na macke. Okrece se ka Profesoru. ŠAROV: Stupio sam na dužnost. PROFESOR: Baš mi je drago. - A šta radite, ako smem da pitam? ŠAROV: Uništavam onaj šljam. Zauzima stav mirno. Lupi potpeticama. Salutira. Nagne se malo unapred. ŠAROV: Poligraf Poligrafovic Šarov, šef odeljenja za macke Gradske direkcije za uništavanje lutajucih životinja. BORMENTAL (zajedljivo): Neki to zovu i - šinter! ŠAROV: Molim vas, Doktore, prestanite da me vre.ate! Šinter to je buržujska rec. PROFESOR: A ko vas je zaposlio?.. Uostalom, mogu vec i da predpostavim.

ŠAROV: Tacno - Švonder! BORMENTAL: A taj smrad? - Zašto smrdite? ŠAROV (nabusito): Pa šta! - Jasno - miriše prema profesiji! BORMENTAL: Užasno smrdite. ŠAROV (Profesoru - sladostrasno): A nocas smo uništavali macke... uništavali... PROFESOR: Kako uništavali? ŠAROV: Secemo ih na polutke... Krzno se posle koristi za radnicke šubare. Osvrce se... ŠAROV: Nego... Gde nam ono stoji votka, tatice? Opazio je bocu na stocicu pored lampe. Dolazi do stocica. Naliva votku u cašu. PROFESOR: A da niste slucajno dobili i novi stan? Šarov ispija votku. ŠAROV: Ne. - Kažu - imaš ti stan... svojih šesnaest kvadrata... Kod profesora Filipa Filipovica. PROFESOR: Znaci, imacu i dalje cast da vas svakodnevno vi.am. ŠAROV: Tacno. Osvrce se... uzima vazduh - kao da hoce da kaže nešto veoma važno. ŠAROV: Samo... tatice... ima jedna dobra vest - nisam više sam. Odlazi do vrata. Izlazi na trenutak - cujemo ga: ŠAROV (izvan scene): Hajde!.. Hajde - u.i! U trpezariju ponovo ulazi Šarov. - Vuce za ruku jednu devojku. To je „Lutkica“ - devojka zbog koje je u „Signal stopu“ „Francuz“ ubio Klima Cugunkina. Obucena je kao i u „Signal stopu“. Na glavi ima šešir sa velikim obodom ukrašen cvecem. - Necka se... usteže se... Najzad, ulazi. Staje nasred scene. ŠAROV (ponosito): To je naša daktilografkinja. Stanovace sa nama. Vec sam star. Dobro... nisam star... ali, nisam više ni mlad. Ustvari, jednostavno vreme odmice i to u meni izaziva razlicite misli... Želeo bih da imam i naslednika... Bormental ne može da suzdrži smeh... ŠAROV: Što?... Zašto?... Bormental prigušuje rukom smeh. ŠAROV: Ženim se. PROFESOR: Dozvolite... molim vas... Ko je to? ŠAROV: Rekao sam vam - naša daktilografkinja... Vencacemo se... Stanovace sa nama... Okrece se ka Bormentalu. ŠAROV: Bormental mora da se seli... uostalom, on ima svoj stan... To je i kažnjivo - stanovati u dva stana. PROFESOR (ustaje): Gospo.ice, da li vam je poznato poreklo gospodina Šarova? „Lutkica“ klima potvrdno glavom. ŠAROV: Dabome. Profesor prilazi „Lutkici“. Uzima je pod ruku. Vodi je, levo, prema izlazu. PROFESOR: Izvolite, molim vas, ovamo... U moj kabinet... Moramo da porazgovaramo.

Šarov hvata „Lutkicu“ za drugu ruku. - Pokušava da je zadrži. Zatim i on krece ka kabinetu, to jest izlazu - levo. ŠAROV: Idem i ja!.. Bormental se baca na Šarova. - Hvata ga za ruku... izvrce mu je. Odvlaci ga nazad u trpezariju... BORMENTAL: Nas dvojica cemo da pricekamo ovde! ŠAROV: Dobro... dobro... Bormental posa.uje Šarova u jednu fotelju. On seda u drugu. Šarov naliva sebi votku u cašu. ŠAROV: Mnogo si veliki grubijan... Moram da uzmem još jednu votkicu... Ispija votku. ŠAROV: Da se povratim. Naliva votku u cašu ispred Bormentala. ŠAROV: Hocete i vi? - Probajte. Bormental ne reaguje. ŠAROV: Neceš?.. Al’ si ti neki namcor! Vracaju se Profesor i „Lutkica“. Prva ulazi „Lutkica“. - Place... rida. Za njom ide i Profesor. Šarov ustaje... „LUTKICA“: Otrovacu se! „LUTKICA“ (kroz plac): Podlac... Kaže: ranjen sam u ratu... PROFESOR: Laže. „LUTKICA“: Otrovacu se... Nalece na Šarova - udara ga tašnom!... Cici: „LUTKICA“: Pa, raskošan stan!... Pa, ananas!.. Odvaja se od Šarova. Rida nasred scene: „LUTKICA“: Ne znate, vi... U menzi je svaki dan soljena govedina i bareni krompir... Iskreno se zaplace... „LUTKICA“: Rekao mi je da je bio crveni komandir... PROFESOR: Ne može se, ipak, tako... S bilo kim - samo zbog njegovog položaja. „LUTKICA“ (opet se razbesni): Evo, rekao mi je... I ožiljak imam - ranili su me... - A, srce imam, kaže - veliko, kao tele... Uzeo mi je i prsten. PROFESOR (oštro - Šarovu): Taj ožiljak... Na glavi... Odakle vam?... Objasnite ovoj dami. ŠAROV: Ranjen sam... Ranili su me imperijalisti. Bormental se diže. BORMENTAL: Šarove! - Pazite se! ... Pokazuje rukom na fotelju... BORMENTAL: Na mesto!.. Marš na mesto! Šarov seda. ŠAROV: Pa, šta... Jeste... Uhvatili me... Rasekli mi glavu... A sad cinkare. PROFESOR (malo je zbunjen): Vratite prsten ovoj dami... Šarov ustaje. Skida prsten sa prsta.

ŠAROV (ostavlja prsten na stocic): U redu... u redu... „Lutkica“ grabi prsten... - Upucuje se žurno vratima. ŠAROV („Lutkici“): A ti ceš da me zapamtiš! Tvoje radno mesto se ukida - sutra ceš dobiti otkaz! Bormental prilazi „Lutkici“. - Smiruje je... BORMENTAL: Gospo.ice, kako se zovete? „LUTKICA“ (cmizdri): Voznjecova... Bormental se okrece ka Šarovu. BORMENTAL: Sutra cu proveriti u preduzecu. Ako je otpustite, udavicu vas! Pruža obe ruke ka Šarovu... BORMENTAL: Ovim rukama cu vas udaviti! Bormental izvodi „Lutkicu“. Šarov prilazi Profesoru. Gleda ga trenutak dva. Profesor krije pogled. ŠAROV (ozbiljno i gorko): Zašto si mi to uradio? Pauza. ŠAROV: Zašto vi mene ne volite, tatice? Okrece se - naglo... Napušta scenu. Profesor po.e korak dva za Šarovom. PROFESOR: Poligrafe Poligrafovicu!.. Svetlo se gasi. XI SLIKA Pali se. Kroz centralna vrata u dubini scene, ulaze Zina i Pukovnik. Zina uvodi Pukovnika i ostavlja ga u donjem delu trpezarije, u sredini scene. Zina izlazi. Ulazi Profesor. Pukovnik prilazi Profesoru - rukuju se... Pukovnik vadi iz rucne tašne neke papire - pruža ih profesoru. PUKOVNIK: Evo, Filipe Filipovicu... Ocigledna glupost... Ali, znate i sami... Dobro je što je odmah došlo kod mene. - Kakve su to bitange! PROFESOR (cita papir koji mu je dao Pukovnik): Ovo je tacno - stvarno sam zabranio da se u mojoj kuci cita „Prepiska“ Engelsa sa onim... Kako se, do.avola, zove!.. Ah - da! - Kauckim... - A za kontrarevolucionarne govore... ne znam... možda. - Švondera bih rado ubio... I to je tacno. - Vatrenog oružja, me.utim, nemam - to lažu. - Jednom recju, dakle, dostava... Cita... PROFESOR: A poznati su i dostavljaci - potpisali su se: Poligraf Poligrafovic Šarov i - Švonder. OFICIR: Ovog drugog - Švondera, znamo... Predsednik kucnog saveta. Taj nam svake nedelje pošalje po dve dostave... Ali, ko je ovaj Šarov? O njemu ništa ne znamo...

Pauza. PROFESOR: Ni ja... Verujte mi. Profesor dodaje papir Pukovniku - cini to nevoljno, s kolebanjem. - Rešava se: PROFESOR: Mogu li da zadržim ovaj papir? Pukovnik gleda Profesora. PROFESOR: Ili vam je potreban da pokrenete postupak. PUKOVNIK (uvre.eno): Filipe Filipovicu! PROFESOR: Izvinite... izvinite... Nisam hteo da vas vre.am! PUKOVNIK: Ja ovakve gluposti ionako bacam u koš... Samo - ipak je to službeni dokumenat... Daje papir Profesoru...Zadržite ga... Ali - neka ostane me.u nama. Pruža ruku profesoru. PUKOVNIK: Vi cete me izviniti... Ja sad moram da idem... PROFESOR: Zina!... Ulazi Zina. Ispraca Pukovnika. Zina i Pukovnik se uspinju na podest. Pukovnik zastaje - okrece se ka Profesoru. PUKOVNIK: Da sam na vašem mestu, ja se ne bih mnogo uzbu.ivao. Baraba ima na pretek. PROFESOR (ljubazno): U svakom slucaju, hvala vam... Mnogo vam hvala. Zina izvodi Pukovnika. Vraca se... PROFESOR: Budite ljubazni, Zinaida Prokofjevna... pozovite molim vas, Poligrafa Poligrafovica... mislim, Šarova. Zina izlazi. Ulazi Šarov. Profesor ne okrece glavu. Šarov prilazi Profesoru. ŠAROV: Tu sam. Profesor se naglo okrece. Podiže ruku, kao da ce da udari Šarova. - Suzdržava se. PROFESOR: Napolje iz stana - odmah! Šarov se ne mice. PUKOVNIK (uvre.eno): Filipe Filipovicu! PROFESOR. Izvinite... izvinite... Nisam hteo da vas vre.am! PUKOVNIK: Ja ovakve gluposti ionako bacam u koš... Samo - ipak je to službeni dokumenat... Daje papir Profesoru...Zadržite ga... Ali - neka ostane me.u nama. Pruža ruku profesoru. PUKOVNIK: Vi cete me izviniti... Ja sad moram da idem... PROFESOR: Zina!... Ulazi Zina. Ispraca Pukovnika. Zina i Pukovnik se uspinju na podest. Pukovnik zastaje - okrece se ka Profesoru. PUKOVNIK: Da sam na vašem mestu, ja se ne bih mnogo uzbu.ivao. Baraba ima na pretek.

PROFESOR (ljubazno): U svakom slucaju, hvala vam... Mnogo vam hvala. Zina izvodi Pukovnika. Vraca se... PROFESOR: Budite ljubazni, Zinaida Prokofjevna... pozovite molim vas, Poligrafa Poligrafovica... mislim, Šarova. Zina izlazi. Ulazi Šarov. Profesor ne okrece glavu. Šarov prilazi Profesoru. ŠAROV: Tu sam. Profesor se naglo okrece. Podiže ruku, kao da ce da udari Šarova. - Suzdržava se. PROFESOR: Napolje iz stana - odmah! Šarov se ne mice. PROFESOR: Zina! ... Zinaida Prokofjevna! Ulazi Zina. PROFESOR: Pogasite svetla, Zinocka... Vreme je da se leže... Zina gasi svetlo - polumrak. PROFESOR: Da li mi je spremno kupatilo? ZINA: Razume se, Filipe Filipovicu... Kao i uvek. Profesor gleda znacajno u Zinu. PROFESOR: A da li ste vi spremni, Zina? Zina odlazi ka vratima - govori: ZINA (raskalašno): Filipe Filipovicu, pa vi kao mladic! Nijedno vece ne propuštate!.. - Spremna sam... spremna. A ako ne požurite, voda ce se sasvim ohladiti. Izlazi. Izlazi i Profesor. Nekoliko trenutaka kasnije otvaraju se centralna vrata, u dubini. U trpezariju ulazi Šarov. Hoda na prstima - šunja se... U ruci nosi prazan džak. Silazi oprezno niz stepenište... Izvan scene se cuje razgovor Profesora i Zine u kupatilu. PROFESOR (veselo, skoro raskalašno): Necete mi verovati, Zina... Pre nego što sam vas sreo... Ja le.a uopšte nisam prao... Od detinjstva... Šarov je prišao fotelji preko koje je prebacen Profesorov kaput. Vadi lisnicu iz džepa. Broji, na brzinu, pare... ZINA (smeje se: glas iz kupatila): Ali, Filipe Filipovicu! Ja sam vec sasvim mokra... PROFESOR (raskalašno: glas iz kupatila): Ja to i hocu, Zinocka! Šarov na prstima odlazi prema vitrini. ŠAROV (za sebe): Buržuji!.. Šljam! - Samo se jebu! Vadi skupocene predmete iz vitrine i trpa ih u džak. Cini to neoprezno - cuje se cangrljanje... PROFESOR (glas iz kupatila): Pssst!...

Tišina. Šarov je prestao sa uzimanjem predmeta. Stoji - osluškuje. ZINA (glas iz kupatila): Filipe Filipovicu! Šta je vama!.. Pa zar sada kada je bilo najlepše! Šarov zatvara vitrinu. Odlazi brzo, ali na prstima, do prozora. Krije se iza velike plišane zavese. ZINA (glas iz kupatila): I ko bi to sada, u ovo doba, mogao da bude!.. Ucinio vam se, kažem vam... U trpezariju ulazi Profesor. Ogrnut je u kupaci mantil. Bos. Osvrce se... Dolazi do prozora... Vraca se... - Šarov se izvlaci iza zavese. U ruci drži gvozdeni žarac. Prati, tiho, na prstima, Profesora. Profesor se zaustavlja ispred vitrine. Šarov podiže žarac! Profesor se okrece... Šarov udara... Profesor se izmice... Žarac lomi staklo vitrine! PROFESOR: Poligrafe Poligrafovicu!.. Ne to! - To ne valja. Šarov ponovo podiže žarac... Profesor se povlaci unazad... ŠAROV: Gad požudni!... Buržuj prljavi! ŠAROV: Služavke drpa!... Prljavko!.. „Francuz“! Zamahuje žaracem - hoce da udari Profesora... PROFESOR (oštro): Na mesto, Šarove! ... Da li ste me razumeli? - Na mesto! - Marš! Šarov otpocinje da se koleba... PROFESOR: Odmah da ste bacili taj žarac - nare.ujem vam! U sobu utrcava Zina... A odmah zatim i Bormental. I Zina je bosa... ogrnuta mantilom za kupanje. Zina pali svetlo. Bormental staje preteci iza Šarova. PROFESOR: Ne ide to tako, Poligrafe Poligrafovicu!.. Vi ste sada covek - svoj covek... Niste ni Kl im ni Šarov. Šarov još uvek drži žarac. Ruka mu je, me.utim, klonula uz telo. PROFESOR: Bacite taj žarac... Šarov ispušta žarac. PROFESOR: Tako... tako... A ako vam neka od tih stvari treba - uzmite slobodno... Niko vas nece spreciti, ja vam obecavam. ŠAROV: A jebeš mu mater, tatice... Mene niko ne voli... Bormental, me.utim, krece, s le.a, na Šarova... PROFESOR (oštro): Leonide Karlovicu! Bormental se zaustavlja.

Profesor se okrece... hoce da sedne u fotelju. PROFESOR: Jedini nacin da se od živih bica dobije ono što se želi jeste blagost i razložnost... Bormental se baca na Šarova. Steže ga od pozadi za gušu. Obara na zemlju. PROFESOR: Šarove, zabranjujem vam! - Ponašajte se pristojno! BORMENTAL: Zina!... Zina!... arsenik, brzo... brzo! Zina iz kredenca vadi flašu sa arsenikom. Dodaje je Bormentalu. Bormental hoce silom da uspe Šarovu arsenik u usta... Šarov krklja. Profesor obara Bormentala. Izbija mu flašu sa arsenikom iz ruke. PROFESOR: Leonide Karlovicu! - Pustite Šarova! Bormental se odvaja od Šarova... PROFESOR (le.ima okrenut Šarovu): Vi znate, Doktore, da ja ne odobravam nasilje...Teror nicemu ne služi... Cak ni u politici. Šarov, me.utim, vadi pištolj iz džepa. Uperuje ga na Profesora. ZINA: Profesore! Profesor se okrece - pred njim je Šarov sa pištoljem! Šarov se podiže sa poda. Uperuje pištolj cas na Profesora, cas na Bormentala... Uzima vrecu sa ukradenim stvarima. Penje se, okrenut licem Profesoru i Bormentalu, uz stepenice. PROFESOR (razložno): Pa, rekao sam vam, Poligrafe Poligrafovicu... uzmite šta želite... A pištolj vratite u džep - nije vam potreban. ŠAROV (pravi „šipak“): Znam ja tebe i tvog Doktora! - Sve lepo... lepo... A, posle - na sto, pa nož u glavu! Izlazi. Spušta se fotos - zavesa: Demonstracije u Oktobarskoj revoluciji - samo ljudske glave. Kao i ranije, fotos se spušta izme.u scene i proscenijuma. Gasi se i svetlo. XII SLIKA U mraku se na desni ugao proscenijuma unosi pisaci sto i stolica. Pali se svetlo. Na stolici za pisacim stolom sedi Pukovnik. Na stolu su srebrni predmeti koje je Šarov pokrao iz vitrine u Profesorovoj trpezariji. Pukovnik ustaje. Dolazi do levog ugla proscenijuma. PUKOVNIK (nekome ko se nalazi iza scene): Pustite Profesora. Vraca se nazad. Seda za sto. Udubljuje se u neke spise. Ulazi Profesor. Dolazi do stola... Pukovnik ga pušta da ceka. Pretvara se da ga nije primetio. Najzad diže pogled - ustaje: PUKOVNIK (krajnje ljubazno): Oh! Dragi Filipe Filipovicu!.. Izvinite, nisam vas ni primetio... Pokazuje rukom Profesoru na slobodnu stolicu.

PUKOVNIK: Izvolite... sedite... Profesor seda. Seda i Pukovnik. PUKOVNIK: Uznemirio sam vas... Znam... Izvinjavam se...Ali, evo - pogledajte: sve smo ovo kod njega našli... Pauza. PUKOVNIK: Ovo su vaše stvari? PROFESOR: Da. PUKOVNIK: Vaš šticenik, Filipe FilipoviCu... Mislim, Poligraf Poligrafovic Šarov, obicna je lopuža i bitanga... To smo vec ranije konstatovali... - Nocas ... Posle ponoci... Izvršio je provalnu kra.u u vašem stanu. Pozornik ga je primetio. Bacio je stvari i uspeo da pobegne. Našli smo ga u „Signal stopu“, u jednoj jazbini gde se skuplja ološ, kao što je on. PROFESOR: Poznato mi je to mesto. Pukovnik gleda zacu.eno u Profesora. PUKOVNIK: Potukao se... Razbio je glavu nekoj propalici. PROFESOR: Sa razlogom? PUKOVNIK: Ustvari, bez razloga... U gužvi... Tako smo ga i pronašli. Bio je mrtav pijan... PROFESOR: A gde je sada? PUKOVNIK: A gde da bude! - U zatvoru - u odeljenju za trežnjenje. Pauza. PROFESOR (meri svaku svoju rec): U pitanju je nesporazum. Kod mene nije bilo kra.e... Te stvari... one su bile moje... Nocas, u ponoc, ja sam ih poklonio Poligrafu Poligrafovicu. Pukovnik ustaje - gleda nepoverljivo u Profesora. Uzima sa stola Profesorovu lisnicu koja se nalazi me.u ukradenim stvarima. PUKOVNIK: I lisnicu sa novcem? PROFESOR: Da. PUKOVNIK: Kako hocete, Filipe Filipovicu... Posle ove vaše izjave, vama je jasno, on ce biti pušten... - Moci ce cak i stvari da zadrži. Profesor ustaje. PROFESOR: Neka ih zadrži. Krece, levo, prema izlazu. PUKOVNIK: Lopovima bi trebalo seci ruke! PROFESOR (ne okrece se, u hodu): Tacno. - Samo - koliko bi invalida onda imali, ne može ni da se zamisli! Svetlo se gasi. Sto i stolice se sklanjaju. Muzika: valcer iz opere „Slepi miš“. Cuje se i neko cangrljanje... XIII SLIKA Pali se svetlo.

Sada je proscenijum prazan. Osvetljena je samo fotos - zavesa. Cangrljanje se pojacava. Sa leve strane ulazi Šarov. Vuce iza sebe džak sa pokradenim stvarima. Srebro užasno cangrlja. Dolazi na sredinu rampe. Šutne jako džak sa srebrom! Džak odleti desno iza scene... Šarov se osvrne - kao da nešto traži... Zatim i on nestaje desno - iza scene. Diže se fotos - zavesa. XIV SLIKA „Signal stop“. Napred, desno, u donjem delu, Kuvar cisti pod metlom. Otvaraju se vrata, u dubini, iza balustrade. Ulazi Šarov. U ruci drži veliku motku. Prilazi polako, s' le.a Kuvaru... Muzika se utišava... Šarov podiže motku iznad Kuvareve glave... ŠAROV: E - hej! ... Semjone Kozlovicu! Kuvar se okrece prema Šarovu. ŠAROV: Je l' to od prljavštine? Šarov udara Kuvara motkom po glavi. Kuvar pada na tlo. Šarov se uspravlja. Ponovo se cuje valcer... Šarov igra... Lepo. Kao što je igrao u Profesorovoj trpezariji... Dospeva u igri do podnožja stepeništa. Do mesta na kome je „Francuz“ ubio Klima Cugunkina. Muzika prestaje. Šarov sa zgražanjem gleda na mesto na kome se dogodilo ubistvo. Osvrce se... Ugledao je telefon. Prilazi telefonu. Podiže slucalicu. ŠAROV (u slušalicu): Dajte mi, molim vas, stan profesora Filipa Filipovica... Pauza. ŠAROV (u slušalicu): Ja sam Filipe Filipovicu... Ja sam. PROFESOR (glas iz slušalice - deformisan): Koliko je sati? ... Nije još ni svanulo... Zašto me zovete? ŠAROV (u slušalicu): Znam... Rano je... - (grca) - Necu više... Nikada.. PROFESOR (glas iz slušalice): Vi ste pijani, Šarove... ŠAROV (na ivici placa): Nisam ja pijan, tatice... PROFESOR (glas iz slušalice): Jeste... Pijani ste. ŠAROV: Nisam, na casnu rec.

PROFESOR (glas iz slušalice): Poligrafe Poligrafovicu!... Priberite se! - Šta je to sa vama? ŠAROV: Filipe Filipovicu... I ja mislim da je Poligraf glupo ime... Ja sam sebi nikada ne bih izabrao tako glupo ime. PROFESOR (glas iz slušalice): Šta je to sa vama? - Recite - gde ste? ŠAROV: Samnom se nešto strašno dogodilo... Grca... place... ŠAROV: Bedan je i strašan ovaj naš život, tatice... Ispušta slušalicu. Slušalica pada pored zida... klati se... Šarov krece prema stepeništu koje vodi na balustradu. Preskace Kuvarev leš. Iz slušalice se cuje glas Profesora Filipa Filipovica: PROFESOR (glas iz slušalice): Poligrafe Poligrafovicu, ja sam jedna stara budala!.. Ja necu moci bez vas! - Ja cu se sasvim izgubiti... Eto - ako je to toliko važno, tražicu od Švondera da vam vrati prepisku Engelsa i Kauckog... Citajte je... Koliko hocete... I svirajte... Svirajte... Šarov vadi nož iz džepa. Zabije sebi nož u grudi. Na istom onom mestu gde je ubijen Klim Cugunkin. Tetura sa nožem u grudima. PROFESOR (glas iz slušalice): Gde cete, Klime Cugunkine? - Ne idite! - Ko tamo ode nikada se ne vraca! ŠAROV (krklja): Gadost i prljavština... Pada mrtav na tlo. PROFESOR (glas iz slušalice): Eh, šta ucinih! .. Odleteo je moj an.eo... Kroz centralna vrata „Signal stopa“, usecena u fotosu iz Revolucije „Sudar dve lokomotive“, ulazi pravi pas Šarov... Silazi niz stepenice... Šeta se scenom... Njuška leš Klima Cugunkina, alias „Šarova“... K R A J