(1902-1966)Milan Dedinac je najizrazitiji lirik meu nadrealistima. Slino Crnjanskom, iako na drugi nain, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radievia. Nije pisao mnogo. Skoro itav njegov pesniki rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorinom kritikom.Ve posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeleja. U svom pesnikom razvoju iao je obrnutim putem od onog koji su proli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Strailova, poavi od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, tei lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim odreene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i noilo", 1922. i dr.) lie na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, jo vie, na muziku, koja je samom svojom prirodom liena svake predmetne konkretnosti. Krajnja taka tog naina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznaajnijih nadrealistikih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traenjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti poinje s poemom Jedan ovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolina: pesnik je na prozoru, tanije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju to besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada iveo, okree se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, udi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija oveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju oveka u nevremenu, dramu ovekova pada u stvarnost. Zbirka je meavina poetske proze i stihova, dnevnikih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o enji za slobodom, poezija ljubavi prema zaviaju, svojim najbliim i otadbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku oseajnost; lirsko je u njoj na izvanredan nain povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema nieg deklarativnog, parolakog, programskog; iako proete sumornom stvarnou epohe, one su ostale najistija lirika.Sasvim drukiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane "Pesniki ogledi sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uoblien u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao trea, zavrna etapa u Dedinevom pesnikom razvitku. Na pesnikim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlae sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlou. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti zavrava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme proima enja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. ovek je u njoj sudeonik velike panteistike drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokruuje Dedinevo pesniko delo. Stvarano u tiini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmiku, i proeto uznemirenim ritmom epohe.

; . , . . , , , , , . ,, ''. 1947. ,, 60211'' , . , , , , . . . ,, '' (1957) , . , , , , . , , . ,, '' , . . , , , . , , . ,, ''. . , ( ) . , , , . (, , ), (, , , ), (, , , , ). . . , , . ,, '', ,, '' . . , - ,, '' , , . ,, '' (1926) , .. . , . . , , , . ,, '' , . , , . , , . . .. , , , . , . ,, / ''. ____ . . ,, '', ,, '' . , .,, ''

I

Pada na moje danepada na moju tugupre nego Sunce svanena vodu to se budi

Boe, kako prolaze!Idu svei i istiStisni, stisni to srceza duu to znala nije

GLEDAJ, ENO SE RAA!

...svuda se pale po gradu, pucaju. ekam prvu zvezdu, ekam je nje nema. Zacvri stenjak, uari, pisne u no.Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem i ekam... upaliti se neeIzvori stali!

O taj pla u gradu, taj pla u sobida li sam ga uo? NE!

Mir muenja odjednom modarpod koom noem miliO prvi zrak na nebu prvi zrak na voditako se prua

Dre treperenjem trule trske u bariKako je ekanje muklo!Miruje u vrtu sma, potpuno samaGde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobiotkud to?

Blesni!Sini kroz udakroz prostore, kroz snove!Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcuGde sam to nosio? GDE?

Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oi! Pogledaj u stravu vode, dole, ukoene ti noge, mrtve, kaljaveGledaj! Ja videh brezovu umu. Mokro me obavija ipraje breza.Dolo i to!

Poe. Zaglda Zorilo cvee, cvee na krovu ono se iri, iri. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol nie. Nie.Motri Zorilo cvee. Vee. Opet nemirno vee!

Da li to plae s nebada li to majka tuida li se sa neba boliil vetar samo uti

Kud emo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno teloteko me boli pa kraj mene lee do jedne ruke pseto brzo die,do druge kosti oevo odelo

O, ne vidim grozne igle zoreja ne vidim svetle igle Njenekad joj padne sa krila...

Ah, natrag hou! Tamo. Za domom ekaju ljudi. Zorilo stade. Cii vlano na ciglji sa krova srueno ptie

Ponesoh ga u kuu

Na pragu! kad bratske ono rukeOvde! ovde!uvarkua mi nieVeselo da mi bude otsad.

Htedoh jednu travku. Travicu, travicu... hou da je uzberem, al moram dalje jo... Poplaen, nou skoih, ciknuh u vodu, istu, zelenu tee al ptica peva. Peva!Sluaj,pesma kako je tiha!

II

Uklete legle vode. Ni pla da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble puine, i ostala.

Ti to e mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo bez tvoje noito kladenac tvoj kaplje, kaplja po kapto tvoja suza je bistra jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru to me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplje na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubimtravkom ovom, ovom evo je berem jedinom, sporom, ah, sa ela mi plavog, vrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za alom, opet neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo to sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! More suvie tiho, umi, umi, umi, umi... ili u gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim vie od tatule, nsna mog,vie od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noi! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, rairenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubi...

III

Dve noi se, s trzajem, odvaja. to strepi, ta li to uva?

Sinu, na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!Zorilo krupno je hodao, nou, po svim sobama.

Uvek tiina

Neto je bilokad je sila do mene.Prvi proleni dan!

Svu no je padala kia i vetar tuko trgao sam se iz snai prozor zatvarao

Pa u rano da poemda se raspitam ta radi.

Ne pooh ispod ume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, nou, po polju, u vruem blesku.NE! Plae lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom rano ne pade.NEU, A TO JE SMEH.

Nisam ga znao ali je on,zabludeli uzdah u meniOtkuda ti na ovaj san,bole, sumorni drue?

Da se u nebo vinemal uvek ti si mi, ti!Niz reku da dogrcamkrv mi na ruci vri

Svud me prati na putuu svakom bojem kutu

Stati, stati, bole pogledati pustoniz tavno nekakvo polje

Ostanuti smo,zautati, drue, do mile volje!

Svaka se zvezda savije do licasvaka se ruka previje do grudi

Ubijam noi za pticom bez krilau lov za pticom! Ubiti je neu.Sve crna zvezda na elu se raasve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom iidokle se vraati kuigde se pevalo,uvek u nebo siiuvek lei u vodegde se snevalo

Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu umu, u potok kad zvona, zvona ujem: ptica mi ono leti!Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi srce oteklo... Ja pticu ujem, nju, ptica mi leti, ona dolee. Sluam jeUdahnem mekana sad mi zemlja sa groblja rairi grudi

Golo se edo raa vrisnu!Otac kliknu sa praga: "Muko je! Muko!"

Hou, motrim, ah motrim kuu zelenu, i krov, i zid. A zvono? Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuu, kuu do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kie nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...Ma to...

Smeje se neznani ovekzaovu suzuza ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubismei se sumorna majkazacrne ove sobeza tanke ove grudi

Peva deveta kua!Bolji je san

Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...Ovde!Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostae Tvoja senka, gola, i koja mui... Boli!

IV

Pao me vode sluajne. One me nose.Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od ala do koljke, od peine plave do naslaganih vidika i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s puine. Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vod beli korali koji su nekada dolasku mojih irokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se sputao do vode.

Buenje noi krvave stare koseTeko pod zemljom ugljenih rudnika

U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona izmeu belih tocila, izmeu roptanja i suza. Ja je ostavljamNikad ne zoveNeka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, nou, odista spazio

Oi!O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!

I rekao sam noas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ide? Iz kojeg kraja na zrane potoke moje?

Gde si? Ma gde si bila? ... gde sam? O, muno, nikad ja to ne umem ... Gde si, ma gde si bila?

PA ONA ONA SEDI SRED UMA.

V

Na Ognjenu Mariju pooh da vrebam ta olujina, nou, na itima radi.ovek iz kue inokosne, isti onaj to e uvek sobama u kolu da luta, to retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kuo, ostae, ostae! Ostavie te jednom i taj slepi tuin, ljubavnik tvoj. Ostae i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo vee! Pae vatrena uma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!Kuo, ah, ja, ja u da te spasem. Kuo, kuo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti nee, kraj mene nee, nee! A tvoje kike pod no raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike iseene plae me iz vala neba, zveri, o obeene, uvek zakopane, nikad uspavane.Kuokuo bez moga danakuo bez vatre kad sam te ostavio o, bie SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne nie. Nee.O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al nee vieNee!

Hoe li kroz ruke proi, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre to nose? I lica ... ili piti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iupaNema. Ja sluam uo sam preko neba zaplakalo je dete, plae za umom koju kia zaliva.

ovek koji ostane u noi sm, umesto putem, stalno zae rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neu da skitam vodom. Mesto cvee, brau ribe putem.

Ne ostavljajNe putaj me. Ah, nemoj!O, ne daj me devojko neznana tiha ispod menene daj da koulju naopako navuem. ujem glas neba piti ah, zove

Sluam: lupa gvoe, zvoni dole pegla devojka mi veeras naopako koulju pegla.Evo, teko die. Strano die od bola.

Ne krij lice!JA EKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEJEG STOLA

Devojko,poslednja moja!

VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrakSinu! O sad mi prie i iza moga snaJa vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cvetaHvala Ja gazim za njom Zato zato da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu ujem da je od grobaKraj tueg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom

Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmuio se da hodam, rane ive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada nee me stii, sa Njom, nikad. Ona. Ona.Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji gui, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videe, jo u ekati u solanama naselih praznina, i u zracima to se, za mranih ploenja liaja, slivaju i uleu duboko na dna bunar-sunca.

Govori mia za mene je noMoli me, ve sam u njivi, za travomza stablom sutra u poiNe moli! Srce se stee u crnoj ovojtiini, u ovoj sobiNe moli, ismejau te opet. Svetlu uzeupticu, da je uvamda uti ...

Pticu! pticu golupticu da legne, legne i da pije

Peva! pa to joj srce bije...

Ostavljam rasklopljen prozor nou da si mi blie, daleka, kad nismo zajednoVeernja ptica cviliHajd'mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti uasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vuem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, ve nezauen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprenih, niti njihovom poslu. Suvie brzo nisam ih vie motrio.Gledam, itavu no, u munu igru tuinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noi od jednog smeha do dge.

VII

Nikud se mai! Nikud izai! ekati.Niko da lupi u tvoja vrata, kua prokleta.Ni ljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list u ponor bi se sruila.Tako se budim.

O svake noi iupam sedu dlakui ne znam kakoBol, mrtav bol eka me iza zidamrtav, bez sveeg cvea, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odletinikada meni

Nee,a ja?

Ah, ja sam stao!Pa ja sam stao, stao, stao

Nee, neemeni

Do plavih nebesastii, doi neepo gradu samac mrtav kad se kreem

Vidim, ali meni poleteti neenikadGranu, svetlu granu, zanjihati neeptica

Ti nisi podigla glas, sagnem se da te sluam.

Ta ptica dodirnue sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja ujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.Plamti cvee. Lie ovo ne moe da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod no. Vije se, piti. Sluam ga savija se u no.I do nas Ona e doi. To Ona, Ona ide. Oh, tia je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i lee.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi slee,leden. Ja ekam dodir krila...

Uem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.

VIII

Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore suio, vode ispio; me zlim izvorima, me rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlanih, groznih drugara; me stablima u vitlu; me stenjem izlokanim; s morem olujnih plua vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u prake tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog kisele trave naslagane dunom koja se seli na vetru zamornom, leei, mokro dok sam ih udisao ja sam ekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...Svuda! Samo se penju. U tavane se diu...Kud se okrenem: sa duica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo rastu, za mnom. Penju se, penju, penju bez mene.Bio je to zamah vatre po umi ovog disanja, zamah slepih sprudova, e ivog peska ovog izdajnikog to je poseo sve staze sazvea i buenja mog. Hoe li stalno biti, hoe li uporno vesti na pragu ovome snu?Ah, gledaj, pazi, pazi rastavi se kia od Zemlje, odie se u nebo... Ja idem....

idem pod toplom zvezdomidem na nove snoveu dubini me eka sedam prozirnih postelja

Za svaki oh, opet korak ... jedananeli plauZa svaki pogledgase se meni vode

Mrtav dvadeset noi...Jutro!Verujem, ostae, ostae najzada Ona nekud ode...

A kad se izvije noas slepi iz evara, bie zbog Tebe.Stae, pevae zlato, zlato to ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato veernjeg Sunca. Ree u pesku ivo zlato kraj vode.Za topal talas, za kreno nebo, za zastraene staze, da usnim neu, ja pod maticom ekam Tvoje dozive noi, Tvoje smejanje Suncu. Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce to nam je ispeklo oi, to pije, to mui, od koga pite ume. Sunce to rui ume?Nee, nee to biti vie nesavladani Meseci buenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni ita duboko useena u stravi, u pustoi moljenih, mamnih, iskanih pomraenja. Ni jata zvezda. I jo i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.Nikad. Tavane penju... ire se, ire. Mme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, naem.Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim to su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i no...Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...ZALASTRIM! Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, uo sam je gde peva. Slete na reku.Ugledah je uhvatila se za granu. Zora se ljulja.I smeh!Kakav smeh!Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kue dugo vrue su mi ruke... PO DETELINI KORAAM ..."Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lake organizacije teksta izvrena je numeracija delova poeme. Sva grafika reenja i tekst poeme potuju Dedinevu konanu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)"

****: ... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to isto, izdubljeno nebo u kome nas ekaju iroke grudi pilota i mnoga preinaenja, i u kome nikome nije neprijatno da vee dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoe, u dan koji se truni, u no koja zri, i ije crno, zrelo seme naveuje avgust i njegov udni teret pod nogama ena, tu na beogradskim ulicama, koje ekaju, koje ude, koje itu priguene kapi kie, one sigurne i sveane kie to dolazi od Zemuna, i to se, kao kronja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskru dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesnitva:

Diem ruke u nebo, kad ono crne duge. Do kraja u tome snu! Iz zabolelog gnezda gle, ptica! pa opet mir.

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz veitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noi ili jedne zore u Knez-Mihailovoj ulici, to je najlepi noni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji sluaj ovog pesnikog pustolova. Iz predgraa, iz umornih bolesnih oiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz tronih i namuenih sela, iz nekih kiovitih i mutnih jutara izila je ta javna ptica, ta velika pneumatina blagost koja je urekla nebesa, prolea i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, ve godinama, ve decenijama, i koja kao da na plamenovima svea neprestano pojaava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suoavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na elu i u biu, Milan Dedinac ipak stoji na raskrima naeg veka, koji je pun leeva i oporih oseanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskra, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrovi. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedineva godita neminovno ila od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne poeme elijarovske, pesnik je, ne bez sloenosti akorda jedne druge meuratne poetske generacije, zaeleo veliki odmor i pribrani emocionalni teren na kome e njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama to nam dopiru do oka i dna preko tmice vekova. Ba zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lino, iako je poetski vez ve proao kroz peonike rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesrea, realno viena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta, neminovna i silovita plazma odluila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono to je spoljna stvarnost i to je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli otre nagovetaje i ne uiva u presnoj senzaciji: vreme darovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni ivot" ali ima razvijena ula i izraze da ga dovede do fluidne psiholoke ravnotee, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kia ili apriorne zamrenosti.

enja za lepotom, za iskrenou i njenim rasporedom u nevidljivim, pa ak i anonimnim pokretima, jaa je ovde od enje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesniki sasvim fiksirano, drugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i nova ansa da se ona nastavi na ve vinutim krilima. Zadovoljna sudbinom svoga autora, pesnika vitrina Milana Dedinca ve je zadovoljna i stepenom svoje korespondencije sa lepotom minulih a u nama udesno staloenih vremena. A kada se pesnika zaraza priblii suvom opisivanju, i kada preuzete legende ponu da briu one sanovite vorove u psihologiji odraslog deaka, kakav je pesnik dugo bio, Dedinac pribegava triku koji je opravdan i romantiaroki izdaan: on se vraa beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaa. Ti pejzai, dakako, nisu samo dekor ove poezije, oni su samo lagano izvrnute slike svake zrelije neizvesnosti ivota.

Nita nije tako snano sloeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesniko delo Milana Dedinca. Ono se ne ruga ivotu, ono nije negator, kao to nije ni prorok. Ono je, to pesnitvo, na tragovima te udne i udesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snanim uvoenjem u san, ali i sa dirljivom osetljivou za realnost, realni ivot, za ono to je ljudski krik, to je prastari bol, to je jedna izvanredna jutarnja tuga rano ostarelog sveta. I kada predosea velike udare i strane nesree, i kada dodiruje monotonu sliku predgraa, i kada se nekoristoljubivo zalae za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od prirode i od strepnje jednog izuzetno emotivnog oveka, u kome se dodiruju tragine ljudske slike i vreme puno socijalnih nedaa. Poezija Milana Dedinca umela je podjednako da zaroni u javno i mutno stanje ivota i u dubine apsurda koje je taj ivot nudio na svojim duhovnim transmisijama.

Dabome, jednostavne rei i jednostavne veze ovih poema, ovih peeama ranog ustajanja i ranog oseanja sveta, nisu vie diskutabilne ni za jednu optu italaku tatinu ili viziju, jer se priroda Javne ptice ukazala ne kao izgovor jednog pesnikog sluaja, niti kao hronika kasnijeg febrilnog ratnog zarobljenika, ve kao sudbinsko pismo, kao vlastita saglaonost prirodnih i "natprirodnih godina". Javna ptica nije bila javna dominantna nenost samo u prolee, ve i u jesen pesnikovog ivota! to u svemu tome moemo da naemo elemente istog, nefabrikovanog doivljaja, groznice i uda iz malog kruga realnosti, to u tome ima drai za modernog oveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji istovremeno je i podatak o setnoj i specifinoj nadrealistikoj pobuni Milana Dedinca, o jeziku njegove snage to neposredno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se nadrealistiki porok sastoji u neumerenoj upotrebi iznenaujuih slika, u beoomunom prkosu zdravorazumskim glavicama. Milan Dedinac, meutim, sluio se serijom slika koje ne iznenauju svojom montaom, ve ovojom milotom. Prema tome, to nije bio rezultat jednog dvostrukog iznenaenja, ve apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske linosti.

Da bi se ova stidljiva ljubav izmeu pesnika Javne ptice i nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez osobitih potapalica, najbolje e pomoi teoretski odlomci postokriptuma nadrealistike broure Poloaj nadrealizma u drutvenom procesu trojice autora: Oskara Davia, ora Kostia i Duana Matia, a u kojoj se, 1932. godine, koegzistencija drutvenog bia poezije i poezije uopte dokazuje iz reda u red. U toj brouri zapisano je i ovo precizno uveravanje: "Nadrealizam je poao od poezije. Na tom putu, bio je jo vie obuzet izvesnim injenicama od sudbonosnije i oveanokije vrednosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjem samog dranja oveka u svetu. U isto vreme morao je da vri sistematizaciju ovih injenica. Od jednog pesnikog stava iri se u jedan idejni pokret. Prema postojeoj misli, kao i prema ovemu to ga okruuje, on je revolt, revolt celog oveka. U tom momentu drutvo je za njega apsolutna antiteza, i sve vie dolazi do svesti o nepodudarnosti pune konkretnosti oveka i njemu doputenih izraajnih sredstava na svim planovima".

A ba ta i takva antiteza moe se neprestano dokazivati u inae leptirastoj, ezoterinoj i ovlanoj lirici Milana Dedinca. Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim trenutkom determinisane poezije, koja, kao to smo ve tvrdili nije bila poezija nadrealistikog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotino, sluila itavom pokretu kao neograniena i nepotkupljiva injenica, pesniku samom nita lake nije bilo nego da je regenerie u novim okvirima empirije u stvarnom ratu i stvarnom stradanju, razvijajui pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, i nju samu, sada opet kao antitezu drutvenom neredu stvari.

Svejedno je da li je peenik opet doao od same poezije, da li se njome posluio kao zatitom, kada su ve u icama zarobljenikim bile unitene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, gradskog prolea, delirija mora, Budve, Dunava, tih dragocenih pojmova koji su u nadrealistikom reniku redovno dobijali atribute uda. Svejedno je, takoe, da li ovu pesniku deonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju transmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poeme Jedan ovek na prozoru, ili kao povlaeni sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih eravica. Kod Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da se sauva aktivnost pesama ranih ustajanja, pesama one mladoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim udima prvih dodira i susreta.

Prve lirske stihove, izrazite i line do samog nerva, Milana Dedinca doekao je rukom asti i oduevljenja Rastko Petrovi. Gotovo neverovatno, ali pesnik najveih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljudski toplu poeziju Milana Dedinca, iji e se stihovi iz Dnevnika zarobljenika broj 60211 pojaviti kao pobeda i neutaena enja jednog pesnika, jednog oveka iz strave i memle drugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljenikih dana, iz godine okupacije, iz susreta sa ljudima iji ivot vene i isparava ili se snai i nada, Milan Dedinac je objavio prvi put 1947. godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa bakrorezima Mila Milunovia: i zvone ti stihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istanana njihova fraza i udna je, mistino mladalaka njihova emerna, simbolika snohvatica.

U pesmama iz dnevnika zarobljenikog Milan Dedinac uva ovu nevinost i istotu svoga poetka. Tu su u icama leskim, u gladnim danima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni i neizbeni univerzum. I pesnik peva izmeu etiri zida strave, piui re po re kao to su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslednje. I sve su imenice, nasune, tu: zvezde, sunce, ena, zemlja, domai prag, uspavanka, osmeh. I jo poneka re uvana snovienjem, zahvaena elementarnim detinjstvom iz vrela narodne poezije. Odjednom ni iz ega, iz neophodnoeti, iz proveravanja, iz samoodbrane niu stihovi toliko saeti, koncentrovani, oieni i svetli kao da su pisani vekovima:

Ah, sini, sini, Sunce,da ogrejem ruke,da odagnam muke i bauke!Uzalud.

Uzalud kucam u nebeske dveri, iz magle lupam rukama zranim da zlatan zrak propuste.

Kad se nad leskom nebesa zatvore ni sto Sunevih kljueva ne mogu da ih otvore. Nee da ih otvore.

Uzalud kucam.

Na pola puta izmeu dnevnika i poezije, Milan Dedinac je savladao afektivna kretanja i saeo je nekoliko pesama i poema koje se svojom prirodnom istotom i nepresunim izvorom telesnih, fizikih senzacija projektuju kao dokument, kao proiena nadrealistika povelja bez ikakvih opasno-hermetinih sredstava. Do pune jasnoe, do saglasnosti doivljaja i rei, do kondenzovane, zgruane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti moe da se smatra nedosegnutom u naoj poeziji iz rata i o ratovima dovedena je ova knjiga, koja kao da prethodi poslednjoj poemi. I lii ona, po energiji svoga bola, po istoti svoje transpozicije na rane stihove Milana Dedinca. Ako je i jedan pesnik naih (modernih decenija, samo prividno pasivan, uspeo da ovoju ekspresiju uini linom, da svoja psiholoka arita prome jednim oseanjem ljudskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, onda je to Milan Dedinac. Njegov dnevnik se doivljava kao kompaktna tubalica i kao izuzetna subjektivna poruka. Meutim, u njoj nita nije sebino i nita nema sebinu dekoraciju. Izvedene u noima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstveno intimne, ali sa neprestanim i neusiljenim zraenjem prema oveku kao dvojniku.

Peva Milan Dedinac o ljudima koji tek u snovima sabiraju svoje ivote, pejzae svoga zaviaja, zenice svojih ena i devojaka, svitanja svojih drugova koji su ostali u zemlji da se bore i da zajedniki sanjaju. Kroz jutarnji suton i kroz sutonski vidik odjekuje poslanica koju pie rob svojoj eni ili ovek koji vie ne zna ta mu je potrebnije: kora hleba, osmeh ene, ili jedan obian vetar proleni iznad Goa, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan plamen, pesniki plamen blizine. Polako se istanuju, u tihu muziku citre pretau stihovi Milana Dedinca pa doe tren kada ne znamo da li je to ista narodska lirika, ona tualjka mlae Burevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafiziki uzdiu nad mnotvom roblja, nad kolektivom u ijim slabim grudima jedno ognjeno srce razgovara sa itavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, ni socijalni, dodiruju se ovi stihovi, dodiruju ova svaija i neija pisma i tako sami od sebe ine jednu poeziju, neminovnu i neizbenu, sumranu i prozranu, pa nije udo to Dedinac pie i lesku rapsodiju, i Jedan mladi kune, i Danas je prvi put otvorila oi i Nad poginulim domom.

A moda ta poema Nad poginulim domom nije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglaena? To je poema Kordunaa Pavla Gvojia koji "nije pustio glasa od sebe za mladom enom, ni za detetom od godine i po dana, koje estito nije video, ni za rodbinom ostalom, za drugom i susedom". Pesnik je tu da ga stignu, da ga ubede i preliju fiziki bolovi blinjih suanja, onih sa kojima svaka re koju objavljuje ostaje praotaka, elementarna, sudbinska. Nije tragina, ali je bolna, nije programska, ali je ljudski naglaena, nije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika 60211. I druga, prvi put objavljena peoma Svetiljke, kao da sa nevidljivih antena narodne tubalice skida tonove koje e, u nedrima, kriomice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki zarobljenik u jutro aputao ili u suton pevao, ova pesma je duboko individualna, harmonina, u sloenoj aktivnosti bia koje tok zarobljenikog dana jednai sa tokom svakog nesrenog ivota: ono to je sadrano u tim etihovima nije glasno, nije dokumentarno i spomenaroko. Ono je utanje, ali utanje bez religije i sebinosti, utanje koje ne naputa nadu i koje ne podlee krstu. Nebo, ono izdano, plavo beogradsko nebo koje samo ponekad ugrozi oblak pun tui i uarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizike, tanane Javne ptice neprestano je na elima i nad sudbinama ovih ljudi.

Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli pod mranim nebom lezije, iza bodljikave ice. Milana Dedinca lirska re ne moe da se doivi na zemlji, u gradu, nebo u vazduhu, u letovima, u siluetama. Svest o oveku koji lebdi, svejedno da li ga besteinskom stanju nosi socijalna nesrea ili neomeena enja, neprestano izaziva pesniko iskuenje, obnavlja pesnikov izraz.

Jedan od retkih koji ne pravi nikakve te-koe svojim itaocima i svojim dvojnicima. Jedan od onih koji je povezao ukus snovienja naih najboljih pesnika prolog i ovog veka. Branko Radievi moe da bude savremenik, duhovni, samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.

Ponavljam svoju davnu, mladiku re da u domenu Dedineve poezije sve pripada ljudima i vazduhu. Nema velikih rei, nema prividne logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji uasavaju, nema aenja ni malograanekih saksija sa cveem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdi i u ovim stihovima.

Diferencirana u sebi i prema drugima, interveniui isto u emocionalnim elementima, neprimetna u svojim oblikovanjima, stegnuta kao pesnica ova poezija je udela da se zavri u slogovima sjaja to pripada sutonu. udela je, i ini mi se da je i uspela, da se otvorila i zatvorila kao lopo, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemi Okovana vizija. Vie nema problema, glasova bez porekla, munih zarobljenikih noi, a ipak okiena bolom to se sudbonosno identifikuje sa bolom Branka Radievia, tog uvek mlaanog dvojnika, ta zavrna, verovatno labua poema Milana Dedinca, ouvala je sve proporcije njegove, a samo se neto jae posluila rimama koje su gotovo dramatski, ujevievski, zazvonile istotom i lebdenjem. To lebdenje, osloboeno 1927. godine i puteno da se vrti sa znacima i zakonima jedne ptice, sa smelou jednog uzbuenja, sa moralom jedne zaobljene poezije, nastavlja se danas, u potezu je nae iskrenosti, u igri je naeg duha, u dubokoj je misli naeg letovanja.

Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvara u realnost "hiljadu nemerljivih vizija".

Govori Noilo

1

Ne leem. Svu no se svlaim, pa oblaim.

Gde vreba smrt?Odakle?Iz tog skupljenog plasta po kom sam sino leaopa razgrtao samou

Vetre! vetre! to e me pod veezatei na putueka me da prvo senkom istono nebo zamraim?

U tebi, tebihou kraj u ovom kaputu!

Ja ga noas oblaimda ga ne svlaim nikad vienikad vie

Kai, je li to vetar potonji koji mi oblak alje?

Kai,gde vreba smrt?Odakle?

Iza tog skupljenog plasta na kom sam dugo leaoi razgrtao samoua ona trulo mirie

Ja noas kaput oblaimda ga ne svlaimnikad vie

Da li pod nonim strailomkoje ni polje ni mene nikada nee moiod senke da sauva?

Ah, samo do plasta tog u noi!

Ja neu dalje.

Kai,je li to vetar potonji koji mi nebo aljeo, smrti gluva?

1925.

NO DUA OD SNOVAOkovana vizija

Pevam da mi dan ovaj ne ode u privienja.

Tolko se minulog leta sruilo sunanih jata,toliko zvezdane vatre u oi prazne od bdenja,da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlatai glava mi se pomuti od nenadnog pomraenja.

Pa tek to sam sveo oi da se od bola umire,zaiskah opet da vidim, jo jednom, visoke boje,al Sunca vie ne bee: crni se koluti irei samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,jer skitah sputene glave jedino bleskom zanesen,i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,da je no dua od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, traei od nje spasenja.Grana je, grana je! - anuh. O, nato taiskuenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrinom ne bludim,jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupioda mi se ve kazivalo da mesto zora ja rudimi da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!Poem li, pod mojim hodom zrana se staza stvara,preda mnom sva ustreperi, ali ve za mnom umire,a istkana je od mora, i sva je od nebeskog ara.

Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemiranovoizniklo sazvee od moje ake zablista.Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemirada l kronja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,il moje udara srce, ve ludo od uzbuenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u privienja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutamedozivi, bilje i stenje, i lue svetlost ko u snu.I plime morske promatram kako se varnie samei dime sumpornim sjajem kad mee kopna zapljusnu.

Sve to se napilo sunca - rasipa zraenja nou.Glas prhne, a za njim sjaji, jo dugo, drhtava struna.Kroz lie mraka bukti po grumen Sunca u vou,a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdanja sazvea vie s neba daditi nee,al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleei mladu Putanju Mlenu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:svitac mi na dlanu gori. Ne, neu ja snovienja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.ut odsjaj ilinskih munja u grudima mi jo evai sav sam od meseine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se mee izmeu noi i dneva,Moj ivot, zvezde i bilja prominu u magnovenju,al istrajau sve dotle dok sjaj iz mene izgrevada opet prigrlim Sunce pri njegovome roenju.

Ja u ga ekati mirno da put prevali do mene,no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunev zasja,pau u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,al umiranje e moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim vie od potpunog unitenja,jer mojim prestankom zraim i Sunev dvojnik semenja

I pevam da mi as ovaj ne ode u privienja.

TRAVA U SNU I NA JAVI

Tri noi, tri puta opinjen bejah od trave.Mesto meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,i saznadoh da sagreih sa svoje mahnite glaveto ljubljah dosada samo ari neba i kamenja,

a travu poznavao nisam. Tri dana, tri teke noirasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,pa strepah ve da mi lice, u zloslutnoj toj samoi,ah, nee nikada vie zracima umiti zora.

Tri noi, tri puna dana minue bez svetla arka,i ja ga uzalud ekah da dom i mene pozlati.Nada mnom cvetae samo njegova utvarna varka:suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teke noi proe bez suneva zraka,pa mene, zveri i ume obuze predsmrtna strava.Ispod tog ogromnog cveta svud vlada svemono trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cvetabili su mlazevi trave s hukom iskonskih gleera,od podne u mrak tog grotla sve trave ovog svetavraale su se, sumorne, ko zraci Suncu s veera.

U snovima, do ponoi, iz zemlje sam kido travu,i ne slutih da to upah, iz nebesa, kiu crnu.Ali kada na prag stupih da razvenam san i javu,mesto toga, preko mene, pono kini plat ogrnu.

Od ponoi, strasno uah da se spasem travnih ini,al uzalud! Uzalud sam ja upao svoje kose.Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:u ruci sam pritiskao pregrt trave, s kapljom rose.