DOI:10.2298/ZRVI0845037M

UDK:821.124–84:929

MILENA MILIN (Beograd)

IZREKE I CITATI U AMIJANOVOM PORTRETISAWU

CARA JULIJANA1

Ukazuje se na primenu sentencija, citata i exempla u delu Amijana Mar-

celina i posebno u wegovom postupku slikawa karaktera i osobina cara Juli-

jana. Autorov ciq je aludirawe na sli~nosti izme|u Julijana i Aleksandra

Makedonskog.

U Istoriji2 Amijana Marcelina sre}u se, uz glavnu naraciju, razne vr-

ste digresija, anegdota, sentencija i citata. Kako se ovaj autor s pravom ubraja

u verodostojne pragmati~ke istoriografe i kako on sam proklamuje da }e se

baviti samo onim {to je digna narratu, a izbegavati minutiae,3 mo`e se posta-

viti pitawe uloge upadqivo brojnih citata gr~kih i rimskih velikana, ali

jo{ pre toga, sentencija, kolokvijalnih izreka i uzre~ica.4 Me|u citiranim

helenskim kwi`evnicima naj~e{}i su Homer, zatim Platon i Demosten, a od

vojskovo|a Aleksandar Veliki, nedosti`ni uzor svim potowim osvaja~ima.

Veoma su ~esta exempla iz perioda rimske republike, imitanda za Rimqane to-

kom vekova. Ovi primeri treba da poka`u ne samo Amijanovo poznavawe isto-

rije wegove nove domovine, ve} i divqewe prema wenim slavnim qudima.

Na prvom mestu po citiranosti qudi od pera stoje Katon Stariji i

Ciceron. Nesporno je da je autor Istorije koristio u antici popularnu

zbirku Dicta Catonis.5 Cicerona je mogao koristiti i neposredno i posredno,

Zbornik radova Vizantolo{kog instituta Hßç, 2008

Recueil des travaux de l’Institut d’etudes byzantines XßV, 2008

1 Tema ove bele{ke izabrana je kao se}awe na dragu koleginicu Ninoslavu Rado{evi},

~iji je diplomski rad bio posve}en Julijanu i wegovom istori~aru, Amijanu Marcelinu.

2 U radu je kori{}eno izdawe W. Seyfarth-a Ammianus Marcellinus, Res gestae, vv. I–II,

Berlin 1978. Prevodi su dati prema Amijan Marcelin, Istorija, prev. M. Milin, Beograd 1998.

3 Up. obrazlo`ewe istoriografske koncepcije autora, 26, 1,1–2 …et similia plurima pra-

eceptis historiae dissonantia discurrere per negotiorum celsitudines assuetae, non humilium minutias

indagare causarum….

4 Koje su identifikovane u A. Otto, Die Sprichworter und sprichwortlichen Redensarten der

Romer, Leipzig 1890. Izreka Sed inter vepres rosae nascuntur, et inter feras non nullae mitescunt

(16,7, 4) nalazi se samo kod Amijana, up. Otto, nav. delo s. rosa.

5 Kako je na mnogim primerima utvrdio ve} Otto, nav. delo, passim. Katonove izreke na-

vode i Jeronim i Avgustin, {to svedo~i o wihovoj popularnosti.

ali treba pomenuti da nam je u Istoriji sa~uvana sentencija iz jednog Ci-

ceronovog izgubqenog pisma.6 Pored Katonovih izreka, anegdote iz rimskog

sveta uzimao je i iz Gelijevih Ati~kih no}i, popularnih i u poznoj antici.7

Razumqivo je {to sva pomenuta stilska sredstva Amijan primewuje i

na primerima iz gr~ke kulture, kao {to neretko neke termine daje i na svom

materwem jeziku. Gr~ku gnomu, koju mo`da ~itaoci u Rimu ne}e razumeti, tu-

ma~i sam autor.8

Primena sentencija u Amijanovom delu je vi{estruka i raznolika. ^e-

ste su kao ironija, drugi put pokazuju u~enost autora,9 ili jednostavno osve-

`avaju kazivawe ispuwavaju}i princip delectare. Naro~ito su zna~ajni cita-

ti koji doprinose slikawu karaktera10 — i to ne samo glavnih — likova u

Res gestae. Li~nost se slika i svojim postupcima kao i autorovim iskazima;

tako dobijene predstave, rado kori{}ene i u ranijoj biografskoj i istorio-

grafskoj literaturi, treba da poslu`e publici kao pozitivan ili negativan

primer (paradeigma, exemplum).11 Potpuni psiho-fizi~ki portret vladara

nalazi se kao topos posle opisa smrti svakog od wih. Gnome se provla~e kao

crvena nit u delu i, mada autor vodi ra~una o tome u kome momentu ih navo-

di, one ipak nisu uvek u saglasnosti sa ozbiqnim istorijskim {tivom kakva

su Res gestae. U primeni ovog retori~kog elementa Amijan se dosta razlikuje

od pisaca pragmati~ke istoriografske {kole, kojoj i sam pripada.

U portretisawu Julijana, glavne li~nosti Istorije, izreke i citati

imaju zna~ajnu ulogu. Na po~etku Res gestae divi Iuliani autor proklamuje svoj

li~ni stav prema junaku dela, ne kriju}i svoju naklonost prema wemu. Stoga

ove kwige po~iwe citirawem Vergilija: Maius opus moveo maiorque mihi re-

rum nascitur ordo,12 da bi ne{to kasnije izjavio: Quidquid autem narrabitur…ad

laudativam paene materiam pertinebit.13 Amijan }e se istovremeno truditi da

pru`i ta~ne faktografske podatke o mladom vladaru i wegovim uspesima kako

bi ostvario svoj ciq, a to je da ~itaoca uveri u izuzetne li~ne osobine i u

zna~aj cara Julijana. No, kao {to ga eksplicitno hvali i uzdi`e,14 nastoji ta-

38 Milena Milin

6 21,16, 13: Ut Tullius quoque docet, crudelitatis increpans Caesarem in quadam ad Nepotem

epistula: Neque enim quicquam aliud est felicitas, inquit, “nisi honestarum rerum prosperitas, adiutrix

consiliorum bonorum, quibus qui non utitur, felix esse nullo pacto potest.”

7 Up. primere i literaturu u G. Sabbah, La methode d’ Ammien, Paris 1978, 515–518.

8 RG 29,2,25: Philosophum quendam ….occidit (Maximinus), quod ad coniugem suam fami-

liariter scribens, id sermone addiderat Graeco: su de noei kai stefe thn pulhn, quod dici proverbia-

liter solet, ut audiens altius aliquid agendum agnoscat.

9 Up. Sabbah, nav. delo, 513–515.

10 Tj. chria, o woj v. Aftonije, Progymn. III, prev. V. Jeli}, Beograd 1997, 77 i 33–40; up.

H. Lausberg, Handbuch der literarischen Rhetorik, Munchen 1960, par. 1117–1120.

11 O exemplum v. Quint. Inst.or. V 1; exemplum simile V 11,6; exemplum contrarium V 11, 13.

Up. Lausberg, nav. delo, par. 19; 24; 29. 420. O exempla u Amijana, up. Sabbah, nav. delo, 416–419.

12 15, 9,1, Verg. Aen. 7, 45–44.

13 16, 1,3.

14 Haec eum…commendabat externis nationibus fama ut fortitudine, sobrietate, militaris rei

scientia virtutumque omnium incrementis excelsum paulatimque progrediens ambitum oppleverat

mundi, 22, 7,9.

ko|e da po{tuje na~elo nepristrasnosti, indirektno ili (re|e) otvoreno

kritikuju}i neki vladarev postupak. Tu }e se ~italac odmah setiti Julija-

novog zakona kojim se hri{}anima zabrawuje predavawe anti~ke kwi`evno-

sti, kako ka`e Amijan obruendum perenni silentio,15 kao i nekih drugih pri-

mera.16

Pisac ponekad, tako|e indirektno, upotrebom exempla iz istorije bra-

ni Julijana: kada ga zavidqivci posle pobede kod Argentorata ismevaju kod

Konstancija,17 istori~ar reaguje navode}i nekoliko primera zavisti posle

pobeda nekih velikih gr~kih i rimskih vojskovo|a.18 Ovaj na~in svakako ima

ve}i psiholo{ki u~inak na ~itaoca. Me|utim, jedan pi{~ev metodski po-

stupak, i opravdawe koje daje za wega mogu da stave u sumwu, bar u ovom slu-

~aju, wegovu istinoqubivost i objektivnost. Re~ je o Julijanovom pismu

Konstanciju, kojim pravda svoje progla{ewe za avgusta (20,8). Navode}i ga,

Amijan nastavqa: Ovom pismu (Julijan) je pridodao i drugo, tajno, koje je

trebalo kri{om predati Konstanciju; ono je bilo puno prekora i uvreda, a

nije bilo mogu}e ispitati wegovu sadr`inu, niti bi, da je to i bilo mogu-

}e, dolikovalo da se to objavi (20, 8,18). Dakle, pisac nije uspeo da sazna sa-

dr`inu pisma, ali i da je saznao, ne bi objavio pismo, o~igledno samo iz ob-

zira prema svom junaku.

Julijanove dosetke i odgovori ex tempore, zabele`eni u Istoriji pre-

ma retorskoj {kolskoj praksi, imaju za ciq da mladi vladar per se ipsum na-

slika svoju prirodu. Najkarakteristi~niji od wih su slede}i: Kad je slu-

`benik primio novac obema {akama, a ne, kako je obi~aj, u hlamidu, Julijan

je prokomentarisao rapere, non accipere sciunt agentes in rebus (16, 5,11). Na

su|ewu Numeriju, koji odbacuje optu`bu za kra|u, tu`iteq se razgnevqen

obra}a caru: Ecquis, florentissime Caesar, nocens esse poterit usquam, si negare

sufficiet? contra quem Iulianus prudenter motus ex tempore: et quis, ait, innocens

esse poteri, si accusasse sufficiet? Et haec quidem et huiusmodi multa civilia (18,

1,4). Isteruju}i s dvora evnuhe, berbere i kuvare, pomodno odevenom berbe-

rinu je rekao: ego non rationalem iussi, sed tonsorem acciri (22, 4,9). Julijanovu

prirodu dobro predstavqa i wegovo pona{awe na su|ewima u Antiohiji, u

kojima je ponekad i sam uzimao u~e{}a, pokazuju}i se — prema primerima ko-

je daje na{ istori~ar — kao pravedan, ali i kao milostiv sudija.19

Izreke i citati u Amijanovom portretisawu cara Julijana 39

15 22, 10,7.

16 Julijan se pretvara da je hri{}anin i javno se moli u crkvi na Bogojavqewe, 21, 2,4.

Posle Konstancijeve smrti, wegove pristalice bivaju ka`wene. Amijan kritikuje Julijana

zbog smrti nedu`nog Ursula, koga je oplakivala œi sama PravdaŒ, 22,3.

17 “in odium venit cum victoriis suis capella, non homo”, ut hirsutum Iulianum carpentes ap-

pellantesque “loquacem talpam” et “purpuratam simiam” et “litterionem Graecum” et his congruen-

tia plurima, 17, 11,1.

18 Kao Kimona, Scipiona Emilijana, Pompeja, up. 17, 11, 2–4.

19 Neki ~ovek je optu`io svog neprijateqa da priprema purpur. Julijan ga otera rekav-

{i dvorskom blagajniku: Iube periculoso garrulo pedum tegmina purpurea ad adversarium perfe-

renda…ut sciri possit sine viribus maximis quid pannuli proficiet leves (22, 9,10–11). Kad su ga u sud-

nici nagradili aplauzom fertur id dixisse gaudebam plane praeque me ferebam, si ab his laudarer,

Pored toga {to hvali dela i postupke svog junaka, Amijan nastoji da ga

uporedi i sa Aleksandrom Velikim. Kao i raniji carevi, posebno oni koji

su i{li na Par}ane ili na Persiju, i Julijan se ugledao na makedonskog

osvaja~a.20 To nikako ne iznena|uje, pogotovo kad se zna da je legenda o Alek-

sandru bila sve popularnija u poznoj antici.21 Kako sam Julijan ka`e u pi-

smu Temistiju œmislio sam da moram da se takmi~im sa Aleksandrom i Mar-

komΠ(Aurelijem).22 Julijan se, naime, sam poredi i sa Trajanom i Markom

Aurelijem citiraju}i wihove uzre~ice.23 Kad se zna koliko je bio sujeve-

ran,24 jasno je da je tim `eleo da prizove sebi uspeh ranijih velikih rim-

skih vladara.

Na{ autor nameravano pore|ewe izme|u svog junaka i Aleksandra Ve-

likog posti`e ~e{}e stilskim sredstvima, kakva je hrija, nego direktno i

deklarativno. Amijan najpre bele`i anegdote o Aleksandru i neke wegove

dosetke.25 Isti postupak primewuje i za Julijana; to je utoliko upadqivije,

{to je i sam mladi vladar voleo da koristi sentencije i citate. Osim {to

na jednom mestu izri~ito ka`e da Julijan govori ornate et facete,26 to potvr-

|uju i carevi tekstovi, kakav je Bradomrzac, u kome on rado i ~esto citira

slavne qude.27 Pa ako wegove duhovite dosetke u Istoriji ne dovedu ~itao-

40 Milena Milin

quos et vituperare posse adverterem, si quid factum sit secus aut dictum (22, 10,4,5). Ipak, iako pra-

vedno sudi u Antiohiji, neumesno pita parni~are koje su veroispovesti (22, 10,2). Julijan u

Konstantinopoqu ka`wava sebe globom od 100 funti zlata, jer je sudio u dan kad je bio raspo-

re|en neko drugi (22,7).

20 Up. A. Alfoldi, Die monarchishe Reprasentation im romischen Kaiserreiche, Darmstadt

1977, 271–272: “Auch Severus Alexander und spater Julianus wollten als Wiedergeburten von Alex-

ander gelten“, sa nap. 5. O Galeriju kao imitatoru Aleksandra up. S. Du{ani}, Imitator Alexandri

and Redditor libertatis, ed. D. Srejovi}, The age of Tetrarchs, Beograd 1995, 79–98.

21 Mo`da je to pod uticajem Pseudo-Kalistenovog romana, kako misli L. Cracco Ruggi-

ni, Athenaeum 43, 1965, fasc. I–II 3–80: Sulla cristianizzazione della cultura pagana: il mito greco e

latino di Alessandro dall’ eta antonina al Medio Evo. O mogu}nosti da je Julijan ~itao jednu savre-

menu istoriju o Aleksandru, up. R.B.E. Smith, A Lost Historian of Alexander “Descended from Al-

exander” and Read by Julian? Historia 56 H. 3, 2007, 356–380.

22 Epist. 253 ab (Bidez).

23 (Iulianus) saepeque dictitabat: Audite me quem Alamanni audierunt et Franci, imitari pu-

tans Marci principis veteris dictum, 22, 5,4. Ili: Animabat autem Iulianus exercitum…: Sic sub

iugum mitteret Persas, ita quassatum recrearet orbem Romanum. Ut Traianus fertur aliquotiens iuran-

do dicta consuesse firmare Sic in provinciarum speciem redactam videam Daciam; sic pontibus Hi-

strum et Euphratem superem et similia plurima 24, 3,9. Up. i 25, 4,17…ut aestimaretur, si revertisset

de Parthis, boves iam defuturos, Marci illius similis Caesaris, in quem id accipimus dictum:

oi boej oi leukoi MarkJ tJ Kaisari cairein

an pali nikhsVj, ammej apwlomeqa.

24 O ~emu svedo~e mnogobrojni primeri, kao i pi{~eva konstatacija u opisu carevih

vrlina i mana superstitiosus magis quam sacrorum legitimus observator, 25,4,17.

25 ^ak ~etrnaest puta u delu, up. Indeks uz RG. Ove anegdote slikaju Aleksandrov mo-

ralni lik, daju}i tako exemplum ~itaocima. V. napr. 14, 11,22 : Aleksandar odgovara majci ko-

ja tra`i da se kazni nevin ~ovek: Aliam, parens optima, posce mercedem; hominis enim salus bene-

ficio nullo pensatur.

26 RG 16,5,9; Facetum kao element stila navodi Quint. Inst. or. VI 3 20 (s. paroimia).

27 Julijan navodi ve}inom Homera, ali i klasi~ne gr~ke pisce, napr. Aristofana,

Aharwani 180, 350 D; tako|e citira danas izgubqen stih iz Menandrovog Nam}ora: sam sebi

ca do pomisli da su ova dva vladara me|usobno sli~na, dove{}e ga direktna

Julijanova citirawa Aleksandra u odgovaraju}im prilikama, napr.: …id ali-

quotiens praedicans Alexandrum Magnum, ubi haberet thesauros interrogatum

“apud amicos” benivole respondisse.28 Na{ istoriograf ipak nije odoleo da i

sam ne uporedi svog junaka sa wegovim uzorom: …noctes ad officia divideret tri-

pertita, quietis et publicae rei et musarum, quod factitasse Alexandrum legimus

Magnum; sed multo hic fortius (16, 5,4). Na drugom mestu saop{tava kako Juli-

jan ne}e ni da pogleda devojke, persijske zarobqenice, podra`avaju}i Alek-

sandra Velikog i Scipiona Afrikanca, koji su se toga klonili da ih ne bi

slomila strast (24, 4,27).29 Ali, koliko god su direktna pore|ewa va`na, in-

direktne asocijacije koje Amijan izaziva kod ~italaca imaju istu, ako ne i

ve}u te`inu.

U pore|ewu sa portretisawem drugih careva, ~ini se da je upravo ~e-

{}a primena hrije i paradigme ono ~ime se odlikuje Amijanovo slikawe

glavnog junaka wegove Istorije. To naro~ito va`i ako se uporedi sa drugim,

negativnim likom, carem Konstancijem.30 On je tako|e predstavqen prven-

stveno faktografski, ali i tu znatnu ulogu imaju retorski, stilisti~ki ele-

menti. Kao izuzetak u autorovom postupku, navodimo citirane re~i ovog ca-

ra, i to u pozitivnoj konotaciji.31 No u celini, wegov opis Konstancija je

daleko od enkomiona, zapravo je ~e{}i psogos — ru`ewe i ku|ewe.32 Kon-

stancijev lik slu`i kao tamni fon na kojem treba da se istaknu sjajne Juli-

janove vrline. U tome kao pomo}no, ali va`no stilsko sredstvo slu`e i sen-

tencije i izreke.

Izreke i citati u Amijanovom portretisawu cara Julijana 41

nametao te{ko}e 342 B; Plutarhovu anegdotu o Katonu Mla|em koji je povikao œO zlosretnog

li gradaŒ 358 D — 359. Od va`nosti za na{u temu je i 358, gde se pomiwe da je Damofil Biti-

wanin sastavio takve spise u kojima je, izvadiv{i anegdote iz mnogih kwiga, izneo pri~e koje

pru`aju najve}e u`ivawe svakome ko rado slu{a ogovarawa… (nav. mesto). Re~ je o izgubqe-

nom delu pisca iz 2. v.n.e, koga je mogao ~itati i Amijan. Prevodi u ovoj napomeni su Aleksan-

dra Popovi}a, Julijan imperator, Izabrani spisi, Beograd 1987, 103–138.

28 Up. 25, 4,15.

29 Amijan poredi neke Julijanove postupke sa odgovaraju}im postupcima drugih slav-

nih Rimqana.Tako Julijan, kao i Sula, podsti~e vojnike sam se bacaju}i u boj, 16, 12,41.

30 Up. panegirik Julijanu 16,5, naspram Konstancijevog portreta datog kao topos, po-

sle opisa careve smrti, 21,16.

31 Kada mu je pri{ao Amfilohije Paflagonac, optu`en za izdaju, koga su prisutni

zbog toga napali, tra`e}i kaznu, Constantius…lenior solito, desinite, ait, urgere hominem, ut existi-

mo, sontem, sed nondum aperte convictum et mementote, quod, si quid admisit huiusmodi, sub obtuti-

bus meis conscientiae ipsius sententia punietur, quam latere non poterit, 21,6,2.

32 O ovome v. Aftonije, nav. delo. gl. IX; up. Lausberg, nav. delo, par. 1129.

Milena Milin

LES DICTONS ET LES CITATIONS DANS LE PORTRAIT

DE L’ EMPEREUR JULIEN PAR AMMIEN

Dans L’Histoire d’Ammien Marcellin on rencontre souvent des citations des

personnalites celebres, aussi bien grecques que romaines, mais aussi des sentences

populaires, des dictons et des locutions. Leur role est multiple et varie. Ils

apparaissent souvent comme ironie, mais egalement pour temoigner de l’erudition

de l’auteur ou bien tout simplement pour donner de la fraicheur a la narration en

respectant le principe de delectare. Les citations qui contribuent aux caracteres (cf.

nn. 9–11) dans Res gestae, surtout celui de l’empereur Julien, sont tres importantes.

Etant donne que Julien prenait pour modele Alexandre le Grand (nn. 20–22),

l’auteur s’emploie a montrer Julien comme un personnage digne de son grand

predecesseur. Ammien realise la comparaison entre son heros et le roi macedonien

plus souvent par des moyens stylistiques, tels que chria, que directement et

explicitement. C’est pourquoi il note les anecdotes sur Alexandre et les plaisanteries

d’Alexandre (n. 25), pour appliquer ensuite le meme procede a Julien. Cela devient

d’autant plus evident du fait que le jeune souverain aimait lui aussi a employer des

sentences et des citations, ce qui est confirme par les textes de l’empereur, tels que

Misopogon (n. 27). Les citations d’Alexandre faites par Julien amenent le lecteur a

penser que ces deux souverains se ressemblent. Mais, bien que les comparaisons

directes soient importantes, les associations indirectes qu’Ammien provoque chez

les lecteurs, ont un poids pareil, sinon plus grand encore. En comparaison avec les

portraits des autres empereurs, il semble que c’est justement l’emploi plus

frequent de chria et du paradigme qui caracterise le procede par lequel Ammien

donne le portrait du principal personnage de son Histoire.

42 Milena Milin