Miljenko Smoje

Dalmatinska pisma

Digitalizacija Knjiga: Equilibrium°

KAZALO

Lipo smo zabordižali u Novu . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 U okovina sniga i leda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Nedijom, u ranu zoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Čudnog li svita jema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Nesriknja omladina tila bi u Partiju 23 U centru ciklona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 Ricete za titule 34 Ni u škafetin ni u glavu 39 Atroke njemačka dica 43 A ko zna ča bismo mi tili . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Di su d a n a s te magične riči 52 Najnovija moda: stat u jarpu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 Jesmo li judi oli tukci 60 Zapisi jednog putnika 64 Kad u kaleti u bot letrika gori . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Biž' iz kuće dok je na vrime 74 Priko Tugari u Frankfurt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 Dok ferata u Split uliza 82 Ko čeka i dočeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Šetnja po portu 91 Živija Vijetnam 95 Moderna vrimena 100 Profundaj se zemjo 105 Najneposlovniji poslovni prostor na svitu 111 Lipa je, judi, istorija 116 Mača od lubina 120

Ne smeta n a n miljarde biljuni decibali 125 Bez globe nima putovanja 130 Kiša pada, blato štrca 134 Svakakva se č u d a na moru događadu 138 Požmariveni, gnjili akvareli 143 Posljedni tango u Splitu 147 Sve se izremenalo 152 Najlipša u r a u najlipšemu gradu 156 Najdemokratskiji s tađun 161 Lito i naše domaćice 165 Ka u raju 169 Točno u podne 173 Neš ti takve filozofije 177 Fjaka, njifa i profumi 181 J e s a m li čovik oli striptizeta 185 Opareni turiš ta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Ajte, judi, doma 193 Kad udre zvir na zvir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 I lito se deformalo 202 Vrati se, Erika 206 Vapaj za reciprocitetom 210 Debeli ribari a mršavo more 214 Nove slike i štimunzi 218 Susreti pod neverom 222 Sve samo kraji i krajice 226 Lipo se u tića pritvorit 230 Skupa čarter na drugi svit 235 U malome portu dok bura zvižđe . . . . . . . . . . . . . . . 239 Oprostite ako nije bilo baš sve po protokolu . 243 Kratki dani, opasni zanati 248 Di su oni lipi, teški vonji od friškine 252 Štirlic, Pjerinko i Ivo 256

Blažena gripa 263 Pod lumbrelom u ledeno doba 268 Život je posta bujniji, sadržajniji 273 Mrašna škicana meditacija 278 Oću se švogat, oću dimit 282 Bar malo povjerenja 286 J a s n o i nejasno 291 Daj organizmu sve ča traži 295 Zatvoren krug snigom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299 Zima, bakalar i papa Đovani 305 Ženici i prajci 309 Matejuška se u crno zavala 313 Sve jemamo a ništa nimamo 317 Raj za jubavnike i lupeže 323 Tražin za noćas direktivu 327

LIPO SMO ZABORDIŽALI U NOVU!

U ovu Novu godinu s takon smo brivon uletili ka da se mislimo uz nju zalipit i nikad, nikad više iz nje ne izać. Cili grad mi je sličija na veseli pijani vapor koji s punon paron ulize u luku.

A ja uvik i s gušton i sa strajon gledan kad naši vapori ulazidu, oli izlazidu iz porta. I maknen se od rive, oli mula uz koji će akoštat. Oparija san se i bogu više ne virujen.

Eto, samo u zanji deset godin ništa manje nego tri stotine vapori naše bandire jemalo je sudare, a tri stotine i četrdeset i dva broda nasuka la su se na grebene, hridine, lanterne. Di se sve naši vapori nisu nasukavali? Di sve nisu cipali u hridine i pod­vodne stine? Di se sve nisu sudarili?

Ne znan, jema li na cilu balotu zemajsku te geo­grafske dužine i širine di nismo doživili udes, oli barenko havariju. Ajde, de, ča smo se sudarili i na­sukavali vanka, ka recimo naš vapor "Progres" kod Mississippija. (Zabranija bi našin brodovlasnicima da dajedu brodima taka napredna imena, jer grubo je kad se u naslovima novin pojavi: Nasukan 'Pro­gres!') Dakle, nikako ti i gre u glavu kad se s trada na velikome moru, ali ovaka masovna sudaranja i nasukavanja u naše domaće vode, di se svaki dan plovi... Ijadu puti projdeš uz lanternu, još ti svitli, daje sinjale a brod - puf u nju.

Ne pomažu njanci radari, jerbo u nas j ema bit uvik na moru velika magla, slaba vidljivost, veliki fortunali, a jopet, s druge strane obala n a n je pu­no razvijena: j ema mijardu otoci, grebeni, hridin, tjesnaci, i je li samo minut okreneš glavu, moraš na jednoga naletit. Istina je i to da san ja gleda naše brode kad su se nasukavali i po lipon vrimenu, po bonaci, po maksimalnoj vidljivosti. Drži lipo rotu, svi su uvjeti idealni, a brod ka da je poludija, samo skrene na jednu, oli drugu bandu i tutaforca u kraj.

Ne mislin se falit, ali jeman svidoke da s a n dva­p u t višćunski predvidija: neće proć lito a ovi će brod udrit u kraj! Kako san zna, pitat ćete? Lako. Bila je litnja noć, vrućina, šeta san se po portu a iz dotičnoga broda zovu me da dojden na bićerin. I do ćeter bota razgovara san s kapetanon i prvim makinjišton i oni su mi se tužili kako p u n o radu, plovidu dan i noć, ne moredu na noge stat od umo­ra. Bidni judi! Toliko su bili umorni da nisu mogli spavat. I tako u razgovoru popili smo po pet-šest, more bit i deset, konjaki i ja san siša jer je brod mora isplovit.

A do dva d a n a brod se nasuka . A drugi put s a n predvidija nesriću kad s a n vidija

kapetana zagrljenoga na kormilu s Njemicon; ona je mekla kapetansku kapu, on je nju učija kako se manovra i mala je bila tako smišna, tako s latka da bi teško bilo u z a nju vidit i cili kontinenat a nek­moli niku malu hridinu.

Sva srića da n a n svi brodi nisu ka 'Ero'. Ti 'Ero' meni je najdraži brod koji je ikad zaplovija moren. Smišan je, sliči na one starinske vapore građene za rike, ali je čvrst, snažan, dobar na more. Vidija

san ga jednoga lita kad je uvatija brivu pa udrija u supetarsku rivu. Pukla je ka dinja a na njemu nja­nci friža. Gleda san ga kad bi u splitski mul uliza ka u sir.

Cipa je sve ča uvati i taki je to snažan brod da bi, ja mislin, on sam samcat sve flote ovega svita potopija. Kad bi ga ugleda, omar san trka u porat vidit oče li i danaska koji dižaštar učinit.

Baš nikidan ga gledan, uliza u luku, lipo se, še-sno nakrivija, trese se ka bedevija i ja govorin: aj ća, platija je mul, a on lipo, mirno popuzne i akošta bez da išta takne, bez da se žgranfa.

Čudin se: ča je, kako to more bit? Govoridu mi: nima više straja, prominija 'Ero'

motore. Naime, pri je jema stare motore koji bidu svaki čas izdušili, i makinja bi u manovru stala. Sad je kompletna nova makinja i dobri 'Ero' plovi sad bez bravuri.

Ove san ja primjere iznija da čitalac uvidi kako naopaka plovidba, faliveni kurs, slaba manovra - mogu biti izazvani subjektivnim i objektivnim sla­bostima i greškama.

Mogu biti slabe makinje, a onda ne pomaže ni najbolja posada, jer makinje triba minjat.

A more jopet biti najboji brod, s najmodernijon makinjon, a posada je malo razvicjana, komodna, pa se voli i zabavit, i napit, i zaspat, a na moru van je tako, da se brzo izgubi kurs. Nego, di san ja ovo judi zabordiža? Uputija san se pisat kako smo veselo ulizli u Novu, a svršija na debelo more.

Sve san izmiša i više ne znan ča san ono tija reć i kakve to ujopće veze jema Nova godina s vaporin i plovidbom.

J e m a bit da mi je još glava u b a l u n u od novogo­dišnje fešte.

Interesantno! Cilu ovu, tek minulu, godinu bili smo žejni kiše, vapili smo za kišon, plakali smo za kišon. A j u š t a u ponoća, kad su se švere Stare i Nove poklopile, uputila se kiša, pa kako uputila. Nebo se otvorilo, na maštilo se prosipjala.

I lampalo je i grmilo je, munje su se nebon ra­zigrale, pucali su gromi i cilu novogodišnju noć i cili dan padala je kiša. Njanci sekunde ni fermala.

Proša san rano ujutro kroz Omiš, Cetina je na­brekla, samo ča se ne izlije. I teče mutna, žuta, straj ti je pogledat. Tako je kiše palo da se narod pita: oće li n a n sad, kad se ovako napadalo, barenko dva miseca davat mukte elektriku?

Dobar je ovo sinjal, puno dobar! Čim nova po-čme ovako u mokro, mogla bi to lako biti godina obilance, sita godina, rodna, berićetna. Nije ni ču­do ča smo u nju ovako veselo zabrivali ka da nikad, nikad više nećemo iz nje izać.

Još san od fešte i nikako se ne mogu, ne da mi se udubit u problematiku, a baš me zanima s kojima ću se prvima problemima sudarit u Novoj. Već je ćutin kako su počeli marširat.

U OKOVIMA SNIGA I LEDA

Predosjeća san da će se ništo grubo dogodit i kroz možjane mi je strilavala misal: doma ajde, do-ma ajde, dok ti je vrime!

Bija san, naime, s prijatejima u Hvar. Planirali smo ostat lovit ribe, igrat na karte p u n a tri dana, ali već prvoga d a n a prazničkog vikenda vidin ja: mišadu se vitri. S bure okrene na lebić, pa zavrti na jugo, s juga na buru, pa udre na t r a m u n t a n u . Ta vitrenasta mišanca uzmutila more. Bilo ga je smišno vidit.

U arji već jugo, a ostali vali od lebića, i tek ča su se počeli vajat južni vali, a ovo novi od bure i tre-m u n t a n e . Parilo je da su vali pijani pa se te turadu, vrtidu i sudaradu. To me dalo malo mislit. Eto, ne samo čovik, ne samo društvo, nego i more, kad je podložno svima vitrima, kad nima stava, kad je bez čvrste orijentacije, postaje pijano i šaljivo.

Doša je još jedan alarmantan sinjal. U otelu nes­talo letrike. Došla je do dvi ure, ali čin je učinila prvi škerac, omar me bilo sumnjivo.

"Ajdemo mi, judi, doma", govorin prijatejima. "Di ćeš doma, a tek smo došli?" "Doma ajmo, dok n a n je na vrime!" Nisu me poslušali. A ja s 'Liburnijon' lipo u

Split. Veliki bili vapor deboto prazan; prikosutra će

radni narod navalit. A prikosutra gre mali vaporet

i bit će gužve i vike: moran na posal, čekadu me u poduzeće!

Saloni prazni. Smistin se uz šank kraj bazena. Dva stola Ingleži koji piju svoj poslipodnevni čaj. I ćakuladu. Ne znan njanci besidu ingleški ali gu-štan ji iz podajega slušat. Kad ji tako slušaš, a ništa ne razumiš, pari ti se ka da recitiradu Še-kspirove stihove. Koja fraza, koja dikcija, koji ri­tam govora, a ne ko naši každrafi koji njanci na televiziju ne znadu izustit dvi beside kako triba. Dopire do mene i fini vonj lul i ingleški španjuleti, trista mi put i draži od govorne mužike.

Žuto sunce kroz isparane požmarivane krpe od oblaci tone u pijano more. Vapor se trese i šuška ka limena škatula.

Ako ste opazili, ginganje broda najviše škodi baš otočanima. Od deset otočani barenko osan patidu od morske bolesti. Kad vaja, uvik se držin daleko od nji.

Oparili su me. Kad jin naškodi bižidu iz salona na palube i uvik iz nji letidu riži koji ti vitar nosi u obraz.

I uvik se moran najidit i beštimat: "Ćaćina i materina, ča ne jite kumplire kad vi-

jađate priko mora?" Na brodu je jedan jedini putnik, otočanin, i di će

nego puf na me. Pripovida mi kako putuje u Riku vidit sina, a gledan ga, već mu se kukuja.

"Jesi li jija za obid riže?" "Kako znaš?" "Take s a n ti sriće, samo daleko od mene!" Oba kamarjera za šankon jemadu duge kose,

brčiće i crne oćale. U ova moderna vrimena sve se izmišalo. Konobari sad sličidu na filmske režisere, a režiseri na konobare.

Lipo je putovat! Evo i na ove male vijađe svašta čovik vidi i nauči.

Nego, oprostite, dragi štioci, mojoj nespretnosti koja me odalečila od glavne teme. Počeja san kako san u t e k a s otoka jerbo san ćutija da će se ništo grubo dogodit. I dogodilo se. Umoran o puta, rano san se, te večeri, ut ira u posteju i mirno spava ne sluteć ča se vanka velikoga događa. U svitanje pro­budi me tuljenje vapori, žviždanje brodski sireni. Promislija san: ovo je pala na more magla. A meni je p u n o drago kad se magla spust i nad Spliton. To je u nas ritkost. Drago mi je pogotovo okad u London više nima magle. Bija san ja osan d a n a u Londru i kompletno se razočara jerbo ujopće nisan vidija tu čuvenu inglešku maglu. Pita san Ingleže: a di van je magla? Objasnili su mi kako je odavno više nima, kako su izumislili način da je se deliberadu.

Reka san jin otvoreno: "A ča će vam Londra bez magle? Vidit ćete, doć'

će vrime da će Split Londri i maglu prodavat." Žvižđu, dakle, vapori i otvaran ponistru da vidin

Split u magli. Zablišći mi oči bililo. Ajme, ča je ovo sad?

Ko mi je ovo priko ponistre prostra bile lancune? I koliko ji ovo jema? Ma ča lancuni? Asti onega bo­ga, a da nije ovo snig? Je, snig je, pa koji snig! A di san ovo? Je li u Sibir? Na, Artik? Oli Antartik? J o š gore, još ježivije? Šesnajst miljardi puti gore!

Budin ženu u drugu sobu. "Di je zob za konja!" "Koja zob, koji konj?" "Oni konj ča će mi vuć saonice po gradu." "Ča si se najranije opija!"

"Snig, snig je vanka! Ajme ča lipo pada!" Otvaran armerune, bižingajen, jitan vanka sal­

pe, gvante, kapot, vunene bičve, tražin duge mu­dante, debele džempere i sve ča najden stavjan na se, a žena mi već piše cilu provištu koju m o r a n do-nit. U nas je taki adet. Jedino kad pade snig, mu­ško gre u spizu da žena nogu ne slomije. Boje da on slomije a da ga ona ašišti, nego obratno. Bogati, kako bi to bilo da se ona slomije pa da leži lipo u posteju i komandira a da se on pati oko nje. Volija bi slomit i noge i ruke, nego to dočekat. Na kartu mi piše ča sve moram kupit.

Najpri peć. Pa garbuna, ako nestane letrike. Me­sa za dva d a n a i bakalara neka se najde, ako se ne bude moglo iz kuće izać.

Fažola i kaštradine. Kafe. "A salate?" "Ne triba, bit će na pazar miljun dinari kil." Dignen kolet od kapota, nabijen kapu na oči i

sad triba činit od sebe malo eroja. "Ja gren, a ti lipo stoj u teplo". "Polako, s pomnjon!" "Ne boj se!" "Ne drži ruke u žep, kad budeš pada da se moš

dočekat! " "A kako ću se dočekat kad buden nosija." "Najdi kojega Vlajčića da ti nosi." Jo, lipo li je odit po snigu, dok je još frižak, mek,

čist, pari ti se da gaziš po bumbaku. Ali, ajme, u prometne ulice, di je snig izgažen a najskoli di su šoto ploče i tavele! Na pjacu i u one okolne kalete gleda san prolaznike kako puzedu u neredu, a niki su padali svaki tri metra.

Dižen jednoga. "Ajde, šjor, dignite se! " "A ča ću se dignit kad ću jopet past!" "Ajme, kako ću doma doć?" plače jedna žena i

sidi na prag butige. Svi ronjadu, svi beštimadu. Gospu ćaćinu, ko je i ovi snig izventa, trista mu

kolpi palo! Snig spada u oborine samo oni desetak prvi

minuti a kad ga se napada, kad smrzne, onda to nije oborina, to je katakližma, ka trus, ka poplave.

Nima smišnije stvari nego gledat Splićane kako gredu po snigu. Gredu ka gaštapani polako s lumbrelon u jednoj ruci a drugon se držidu zida.

I kako padadu, ostajedu sidit i beštimat, a lum-brela iza nji, ka da su pali iz padobrana. A di koji infotan raspali po lumbreli i kako nogan zamane - joped pade.

Dok san doša od kuće do 'Prime', već čujen da je radijo javija da je dosad u bolnicu dovedeno dvadeset građani sa slomivenim r u k a n i nogan. Koje mi jemamo fine delikane kosti, trebalo bi sva­kome napisat na prsi: fragile!

Ne znan, je li to vic, oli istina, ali već se govori kako je bolnici nestalo đeša, pa slomivene kosti stavjadu u daščice.

U 'Prime' jagma i karanja oko pećic. Nestalo ji je kroz u r u vrimena.

Po butigan nima ni bakalara. Nestalo je i suvo meso. Nikor ne zna di se to kupuje garbun.

Snig neprestano pada. Ola, ča se namečija! Ovo će n a s svi zatrpat! Brže doma, dok je na vrime! Radio-Split daje neprestano upozorenja i obavisti. Dramatično je i slušat. Kosa ti se diže na glavi. Upo-zoravadu se građani da šta manje koristidu ulice.

To, dakle, j e m a bit da doma stojidu. Upozoravadu se i vozači da ne vozu. Potrebna je zimska oprema. Teška vozila nikako po gradu.

Protrnija s a n od straja. Ako kamioni ne smidu saobraćat, kako će teć

opskrba, ko će n a n dat spize? "Doć će bome, vaporima", siti se moja žena. Koja je prednost na more živit, nikako ne moš

bit odsičen od svita. Javlja se priko radija i civilna zaštita. Ajme, ovo

je ka rat. Dolazi mi javit Prešidente kućnoga savjeta da

je javilo kako svak triba da očisti snig ispred svoje kuće. Počinje omar i karanje, jerbo je bar polak stanovništva vanka na vikende, i ča ćemo sad mi koji smo ostali doma za njih čistit da se moredu komodno vratit. Evo na, ča ćedu oni doć na gotovo! Bogati, da je bilo! Noge lomit ka i mi! Oćete li da van i tapet podotremo da ne ugazite na snig kad budete izlazili iz auta?

Posla san ženu da baci dva bandila sniga, jedan za me, jedan za nju.

A koja će tek bit karanja u neboderima jer ta­mo dojde po centimetra prostora isprid kuće na jednoga s tanara . Dosta je da se čovik prigne i prs­tima skupi baloticu.

A jopet malo ko čisti. Ča ćemo čistit, ol neće su­tra sunce pa će sve raskrabit?

A ča onda ako tri dana ne bude sunca, ako tri d a n a bude padalo? Ništa, s n a ć ćemo se. Oli neće doć vojska pa n a s otkopat? Evo, dok ovo pišem već je tri dana prošlo otkako je pa snig. A ulice su još uvik zatrpane, neprohodne, skorenija se po njima led. Ko će od straja izać iz kuće! Sve mi se izmišalo,

vazeja san dan za noć. Ne znan kad je podne, kad ponoća, kad triba obidvat, a kad se ustat .

Dok sunce ne upeče, ostat će mo okovani zaro-bjeni u snigu i ledu. A ča bi tek bilo da me zatrpalo na otoku?

NEDIJOM, U RANU ZORU...

Bolestan san. Skupilo mi se u glavi i u prsi, bu-lsajen, kašjen, škripjen i ripjen i svaki put kad za-kašjen ka da mi ko iznutra tenperinon strže. Dva san dana posteje učinija i jutros se najranije diga. Sve isto: krepava u posteji, oli na noge.

Nedija je, još nije ni svanulo, prva zvona tek zvonidu. Po ulican nidir nikoga. Tek doli na Rivi, kraj crikve sv. Frane, trevin dvi mlade švore. Judi, ča je ovo došlo na svit? Sve se izopačilo. Ne obaradu sramežljivo, smjerno pogled, nego me merkadu, strilajedu očima. I ja moran glavu prignit. A ča je? A di smo? Švora me gleda fišo ka muškić i ča bi sad ja mora postat švora. Za dišpet se okrićen i gledan kako gredu u crikvu. Na vrj skale j e d n a se okrene. Adio, bela! Volta san te, a?

"Belvi" je zatvoren, i svi bufeti okolo. Ola i take-ga grada di se pri otvaradu crikve nego kafane i bufeti.

Pritrče jedna cura. Mali, mali mini a duge, duge noge. U ovu r a n u u r u već su jon ruke p u n e libar i teki. Di će u ovu u r u ? Di trče? Bit će, bidna, ostala noćas u prijateljice bubat. Sigurno je tako, ruku bi da da je tako! I lice jon je napaćeno, izmučeno, zbrčkano, vidi se da je toga gradiva proštudjala vraga i po.

Otvorili su 'Belvi'. Seden uz ponistru. Prolazidu prvi autobusi. Prazni.

Prvi prolaznici. Svi pušidu i kašju. Svi bulsaju. Kako neće kad je i po najnovijin mirenjima splitska arja zagađena priko svake granice. Dozvoljeno je najviše sto i pedeset ne znan čega sto pedeset, je li kili, deki, deci ali znan da je u n a s u Split ništa manje nego sedan stotin i pedeset. I ča se onda triba čudit da na području splitske Zajednice za zdravstveno osiguranje svaki dan je na bolovanje šest ijad radnika.

I svake godine ti procenat bolovanji skače za dvajst posto. Ako se tako nastavi, kroz par godin svi ćemo bit na bolovanje. I kako ćemo svi bit bo­lesni, nikor neće radit, i krepavat ćeš u posteju i ni­kor ti neće moć pružit žmul vode. A zamislite da je samo broj bolovanji noseći žen n a r a s t a sto posto! Žene su počele odit na bolovanja od prvoga d a n a trudnoće i sad ostaje jedino da se javjadu bolesne na Socijalni čin učinedu faturetu.

Smijen se jerbo mi je sad pala na pamet ona ma­la s dugin, dugin nogan. Da se nije noćas razbolila? Gledan kroz caklo. A ča je sad ovo? Je li moguće? Di san?

Na dno Rive, isprid crikve, skupja se niki čudan, smišni svit. Ni bilo nikoga i dok san okrenija glavu već ji se skupilo dvadesetak, najviše momak i cur. Ma ča ono nosidu na kosti? Skije? Taren oči. Je skije, prave pravcate skije. Bome, znan ča su skije, vidija san ji na televiziju.

A vidi ča su smišno obučeni. J e m a d u crvene ple­tene kape sa p u n p u n o n . I džempere sa jelenima na prsi. I kožnate nike trliše. Ola j in postoli! Že­šće vengo soldaske cokule. Kako moredu odit u te postole? Ako su prošli priko Pjace bit će j in pod nogan oganj siva. Neka u te gvozdene postole

promarširadu priko grada i omar je općina u veliki trošak pala. Sve će ploče tribat prominit.

Već ji j ema i pedesetak sa ruksacima, konopima, klanfan. Divota ji je, judi, gledat! Ja ne bi ni jija, ni pija samo bi planinare gleda.

Bija bi da glavu osić da su to Slovenci i da je ko­ja njijova planinarska ekskurzija, ali kad su niki ulizli u kafanu popit čaj i kad san ji čuja govorit, jemalo me afanat. Moji Splićani, batali gori od me­ne, a gredu se pust po snigu i verat po vrjima. Brr... evo vas san se naježija. Kad boje promislin nije ni čudo ča su Splićani počeli bižat u planine. Bar ćedu čičat frišku arju a ne se ovod davit u smogu i otrovu.

Zakasnili su jin autobusi, po ure su ji čekali i bogami, nikor od nji nije zakašja, zabulsa.

Da me ni straj nogu slomit i ja bi se iša skijat. Za verat se nisan, niman šesta, a i m a n t a mi se kad san na visoko.

Gren i ja doma, u posteju, krepavat. Ripjen, bu-lsajen i svaki p u t kad zakašjen ka da mi ko tenpe-rinon iznutra strže.

ČUDNOG LI SVITA JEMA!

Je li ovo, judi, sičanj misec? Straj ti mu je i ime izgovoriti Sičanj: to s tuden sve siče, bure zvižđu, led stiska.

A, ovo, tek je osan uri, a ne mogu pisat, smeta mi sunce, pa mičen stol malo daje od rastvorene ponistre. Slušan na radijo meteorološki izvještaj: u Zagrebu magla i dva šoto nule. Da mi se sad stvorit u Zagreb, samo da malo ćutin zimu, da se malo stresnen i naježurin! A da se sad koji Zagrepčanin stvori na Rivu, pa da ne zna u kome smo š tađunu, promislija bi: ovo jema bit svibanj.

Zvoni mi telefon. I uvik tako: jesan li sija radit -telefon. Ne javin li se, po ure će zvonit. Čudnoga li svita sve jema. Sad me ovo na telefon

zva niki čovik, da bi se želija s menon vidit. Ča san mu moga reć? U redu, dojdite kad oćete.

"Ali, kad van je najzgodnije?" "Morete doć kad god van pade na pamet." "Ne, ne, zaboga, ne bi van tija smetat, nego

recite u r u kad van je najzgodnije." I kad je već tako fin, pažljiv, reka san mu otvo­

reno: "Ujutru pišen, oko podne gren u kafanu, posli

obida spavan, onda ću poć prošetat, večerat ću di-kod vanka, i prema tome, meni bi bilo najzgodnije da dojdete između dva i tri bota."

"U redu," govori čovik, "onda eto me popodne, jušto u dva i po."

"Ma ne, zaboga, popodne!" "Nego kad?" "Nikad popodne, šjor moj, nego o noći između

dva i tri." Jema se bit najidija. Zatvorija mi je telefon. Čud­

noga li svita sve jema! Od dvi spliske kockarnice ne radi ni jedna. Ona

u otel 'Marjan' radi samo u sezoni, a ova druga, u 'Lava', koja je radila non-štop, zatvorena je pri desetak dan. Dosta našega svita tamo se zabavjalo po cilu noć i sad se svašta čuje.

Neš ti takoga grada bez kockarnice! A di će se čovik od mota u ovome smrdjivome Splitu poć za­bavit? J e d a n moj dragi prijatej baš je zanje večeri, kad je kockarnica bila otvorena, izgubija pol milju-na dinari. I sad mi govori:

"Piši, urgiraj da se otvori kockarnica. Ča ova na­ša narodna vlast čini narodu dišpete? Eto ja san se baš mislija refat, vratit pineze, a oni zatvaradu kockarnicu."

Napada se socijalizam, koji krati građanske slo­bode. Sitija s a n se odmar jedne moje stare, sad već pokojne tete, kojoj je najdraža pisma bila 'bandjera roša la triumfera'. Bila je, kako je ona govorila, že­stoka komuništovica, petavala je roge popima, a čin je došla n a r o d n a vlast, smista se razočarala. Ova­ko je to bilo.

Mala u n u k a jon je došla plačuć doma. "Ča je, ča ti je? Zašto plačeš?" "Potirala me meštrovica iz skule!" "Ča si, nesriknjice, učinila?" "Ništa!" "Ne bi te za ništa potirala." "Našla me dva ušenka u kosu i potirala me do­

ma."

Poludila je moja teta. Da neće? Omar je išla u skulu vikat, izacovala je učitejicu i svašta jon iz-govprila. Da dite ne smi jemat gnjidicu i koji ušenčić u vlase? Ola i take narodne vlasti? Moglo se jemat ušenke u skulu i za vrime Franje cara. I za vrime kraja Alešandra. Pa ni Talijanci, ni Njemci, koji su bili okupatori, nisu tirali dicu radi ušenak. A sad ji naša narodna vlast tira.

Tako i ovi kockari ka moja teta. Koja je to naro­dna vlast, a ne da narodu malo kockat?

Bija san i ja tamo, mislin u kockarnicu, dva pu­tu povirit i jema san ča vidit.

Naši igradu puno boje i žešće nego stranci. Gušt je vidit našega čovika koji u pet minuti izgubi sto­­­ne ijad, pa i miljun-dva, a ne trepne okon. A kad dobije, kako samo baci manču krupjeru.

A vidija san i nike bivše visoke funkcionere, koji su se, okad su sminjeni, puno dišperali. A ča će, bidni, nego se bacit u rulet. Ali vaja reć istinu. Ne­ka su izbačeni iz partije, jopet igraju samo sa crve­nili žetonima.

J e m a bit daje ova n a š a narodna vlast malo i diš-prtožasta. Pustila je jude da izgubidu pineze a sad jin niti ne daje mogućnost da se moredu refat.

Sluša san i jednu interesantnu polemiku. Zašto naš čovik ne bi smija gubit svoje pineze na ruletu, a more ji gubit na šporsku kladionicu? Najpri, na ruleti su puno veće šanse za dobitak. Drugo, na rulet je jopet ograničen ulog, a na športsku kladionicu nije i moš ispunit miljardu tiketi. Oli kako to: moš kupit miljardu dinari srećki klasne lutrije, oli lota, a ne moš bacit ijadu dinari na crno, oli crveno?

Od drugi interesantni noviteti mogu javit da su se doli, i to blizu Splita, omar za Klisa, pojavili vu­čji čopori.

Nikidan su u jedno selo upali vuci usr id bilega dana i jednoj staroj udovici zaklali šest ovac. Baš je davala ovcan jist kad eto ti ji. Zanju ovcu su jon iz ruke istrgli. Bidna s tara nije je tila dat, vuk potiže na jednu, stara na drugu bandu. Jemala je priko ruke pribačenu jaketu i jaketon je vuka po ćunci tukla. Uz poklane ovce i razderanu jaketu proklinjala je stara lovce. U Dalmaciji j e m a na ija-de lovac, na svakoga zeca, na svaku jarebicu dojde bar po deset pušak. A kad vuci ovce koju, nidir lovca nima. A je li dikod poletila grivna, eto ti ji na ijade i pari ka da su vižbe općenarodne obrane.

NESRIKNJA OMLADINA TILA BI U PARTIJU!

Od svega ča san ove nedije čuja, najlipje, najin-teresantnije stvari čuja san - znate di? - nikad ne biste pogodili - čuja san u Tugare.

Ovako je to bilo. U petak pozapodne vazeja ja vikend i gren se ma­

lo odmorit, rekreirat, u Tugare, na čistu mosorsku arju i dobru spizu u oštariji 'Kod Luiđa'. J u š t o po­­­ja večeravat, a eto ti tri momka.

"Jeste li vi ti i ti?" Smrklo mi se. Ča je ovo došlo da ni u Tugare vi­

še ne moš biti miran. Ča ću reć: "A, eto, jesan!" "Znate, mi baš držimo sastanak." "Ko van krati, po meni morete i dva." "Nego došli smo vas zvat da prisustvujete..." "Nisan van ja baš, mladići, od veliki sastanki, a

sad san i na vikend, evo vidite... večerajen..." A, e, ko se moga obranit? Najskoli, kad su mi

se predstavili ko omladinci, predstavnici radničke klaše. J e d a n radi u škver, drugi u 'Konstruktora', treći u 'Pomgrada'. I, ajde ti, odbij kad te radnička klaša zove.

Vanka je bija mrak, prst se prid noson nije vidija, i oni su me vodili cestom, pa uz nike skalinade.

"A di ovo gremo?"

"Evo došli smo, ovo je n a š a škola!" Tri-četer gnjila bančića u ladnoj betonskoj pro­

storiji. Po zidima slike pop-pivači i ostaci novogo-dišnjeg dekora.

Sastanak je već počeja. Došlo je dvadesetak mla­dići, dvi-tri cure, Prešidente omladine iz Omiša i tot je još predavač koji je marksističkom kružoku održa predavanje.

Isprva niš ta nisan razumija. Nika žučna, nervo-žašta diskusija. Omladinci se ništo puno ražešćili i po dva u botu diskutiradu, pa kako diskutiradu, pocrvenidu jin glave, nabreknu jin vratnje žile, strilaju očima, tučedu š a k a n po nikome malome stoliću i, svaki put kad šaka bugne, čekaš da se raspade.

Pritidu birokraciji u općini da ji vuče za nos (otvoreno su rekli da ji zajebaje). Padadu velike beside: birokrati, tehnomenađeri, neprijateji koji dobro znadu svoj posal. Otižedu stvar samo da om­ladinu revoltiradu i štufadu pa da se jopet svaka inicijativa umrtvi i raspade.

Ništa po bogu ne razumin. Spominjadu nikoga pošćera na bićikletu i pred­

sjednika mjesne zajednice, pa nikoga koji da je gla­vni u Mjesnu zajednicu i jednoga koji je jopet gla­vni u crkveni odbor.

Pitam moje vodiče: "Koji je to pošćer, a koji predsjednik? Koji je u

Zajednicu, a koji je u crikvu?" "Ma to je isti!" "Koji je isti?" "Isti je u Zajednicu i u crkveni odbor." "An, tako!" "E tako! I jopet je isti pošćer na bićikleti i pred­

sjednik Mjesne zajednice."

Puno mi se tilo za počet vatat konce. A virujte da to po malima mistima nije baš ni la­

ko. Smišna su naša mala mista! Svašta se u njima miša i izmiša.

I učini se parangal koji nikako više ne moš raz-mrsit.

Diskutira tako jedan bistri momak, kako su om­ladinci, u prvom redu omladinci-radnici koji su is­pekli zanat i razvili socijalističku, proletersku svist u velikim radnim kolektivima, nakon Pisma, tili i u Tugare povest akciju. "Proučili smo", govori mo­mak, "mi Pismo i bacili se na posal."

Osnovali su marksistički kružok, pozvali preda­vače, omladina dolazi, sluša, uči a neki naši stariji drugovi ne daju svojoj dici da dolaze na predavanja i sastanke.

"Znamo mi zašto vi držite kružoke, tila bi se om­ladina ut i rat u partiju, a nećete vi tako!"

"A ko se to buni? Ko van to ne da, je li pop?", pi­tan ja moje vodiče.

"Ma kakvi pop, lako je s popon, ali je teško sa našin drugovima. Misle, dolaze mladi, pa mi gu­bimo pozicije."

I sad recimo, kad bi ja napisa, da je sekretaru nike partijske organizacije u nikom našem malom mistu draže da omladina uči katekižam, nego ma­rksizam, ne biste mi virovali.

A zapravo je tako. Njega katekižam ne more sru­šit, a marksizam more. Nego to su već teoretska razmatranja u koja sad nećemo ulizat.

Omladina je osnovala kružok, marksistički kru­žok, povela akciju da se cesta kroz misto, planirana na pet metri širine, proširi na sedan i trideset nji stavili su potpise da će to učinit dobrovojnin radom.

I cesta je široka sedan metri. I onda se omladina bacila u akciju da zgradi

sebi omladinski dom, zapravo prostoriju di će se okupjat, zabavjat, držat sastanke.

I sad počinju nevoje. I tek sad niš ta ne razumi. Odobrena je lokacija, općina se složila, dodiljena

je omladini nika parcela, omar su je omeđili i ujutro našli sve meje porušene.

"Oo, nećemo tako!" rekla je omladina. "Ne more se tako u socijalizmu!"

Nisu se tili obračunavat sa čovikon koji je to uči-nija, nego su lipo išli zvat miliciju. Došla je milici­ja, ulizla u kuću prikršitelja-rušioca, a omladina tare ruke i gušta kako će sad ovi vidit boga svoga.

Ništo p u n o se milicija gori zadržala. I izašla je vanka skupa s tim čovikom. Nima ša­

le, vodidu ga u prežun. Ma ke, vodi on nji u oštariju, pa onda su i ti do­

tični i milicija učinili i partiju na balote i puno se lipo zabavili.

Sve ja to s lušan na sastanku, u diskusiji, i kako čovik ne da da se gradi na toj parceli, njemu će om­ladina suzit pogled na cestu, krv će se prolit, ali on ne pristaje.

K vragu i pogled, uvucite se unutra, tražite kom­promis, m u d r a je poruka iz Omiša.

Omladina oće, pristaje, dobro neka bude kompro­mis, mi ćemo se povuć, u n u t r a , nećemo zatvarat po­glede, ali n e k a vlasnik kuće ukloni svoje prajce, da nam ne vonja u novome domu. Neka bira između prajci i pogleda.

Zemja van je dodiljena, smatrajte da je vaša - po­ruka je iz Omiša.

Ali potpisa predsjednika nima. Čeka ga se već puste misece. Omladinci tučedu šakon o stol, pu­­­­ ure su u Omišu gubili:

"Dojdite sutra, dojdite do pet dan." Pa jopet do pet, pa do deset i tako već misecima. Misli omladina da je to lako, da je to ajnc-zva-

jnc, ali to su imovinsko-pravni odnosi, zaštita zako­nitosti...

I kako je tekla diskusija, ja san cilo vrime mislija da je to zemja koja pripada, oli koja je pripadala, tome čoviku koji je srušija međe.

Ma kakvi, to je općinska zemja! I kompleks na ko­me je ti čovik diga svoju kuću je isto općinski, i dvor okolo je općinska zemja, naša n a r o d n a zemja, pa je narodnome čoviku malo šestotin kvadratni metri pa opali još malo, pa još malo, pa dojde kupus, pa voćke pa prajci. I mogla bi izać cila velika farma da nima nesriknje narodne omladine.

A baš ta zemja, uz cestu priko p u t a oštarije sad kad je doša asfalat a i vodovod će proć brzo, sad bi ta zemja kurila ka cukar, gastarbajteri već n u d e petnajst ijad za metar.

I sad se na narodnoj zemji namišćadu trapule narodnoj omladini.

A ruku na srce, opasna je ta omladina. Nije to više ona zatucana seoska omladina, prošla je sku-le po fabrikan, priti šakon, citira Pismo, uči ma­rksizam.

Progucalo bi se ti komad zemje, ali ča onda ako se omladini tek otvara apetit? Već se spominje i igralište. Asti Isukrsta i igralište, a ni dosta ča pop prid crikvom daje balun i mrižu i koše za košarku i odbojku. Nesriknja omladina! I nikor od nji ne bi iša u crkveni odbor a kako će onda koordinirat

rad odbora i Mjesne zajednice. I onda bi se još ta šporka omladina priko markstističkog kružoka tila fikat u partiju pa sve ča se dosad učinilo, zapravo zaplelo, rasčistit.

Nećemo mi tako! Polako omladino, sad ćemo najpri čekat amandmane, novi ustav, kongres, iz­bore.

Polako, nismo za jedan dan, prid vama je cili ži­vot. A oli mi stari, rutinirani jemamo samo jednu fintu, samo j e d n u trapulu? Štufat će vas, sp lanut će entuzijazam, udunit će se kružoci, a ostat će i pogled i prajci. I crkvenjaci.

Traje još diskusija. Zapinila se omladina, tuče šakan o gnjili stol i čudo jedno kako se ti gnjili stol ne raspade. J e m a bit bilo žilavo drvo. Zabolit ćedu ji klanci a nećedu ga razbit.

Pa da nisu dražesna n a š a mala mista?

U CENTRU CIKLONA

Ova nedija bila je u znaku kiše i gromi i od ve­likog buratanja i pucanja jedva da se išta drugo čulo. Ne volin kad grmi, mislin, kad ono puno grmi i siva.

Ali čin san priko radija čuja meteorološku prognozu, po kojoj se centar ciklone, koja je pro­uzrokovala grubo vrime u ciloj zemji i u Italiji, nala­zi jušto u srednjoj Dalmaciji, omar me bilo drago. Omar s a n počeja vikat:

"Grmi, udri, cipaj, neka vididu di je centar! Dosta su n a n govorili kako smo mi ovod j edna periferija. Evo vam sad ta periferija!"

Toliko san se oduševija da san kad je najžešće grmilo otvorija ponistru i počeja pleskat cikloni ko­ja je svoj centar stacionirala ovod između Splita, Brača i Šolte.

"Evala ti, raspali, ne štedi, udri, neka se svi sprenu! Dosta nan je bit periferija sa lokalnin ne-verinima i burinima."

Ko je ikad obadava naše lokalne nevere? Koga se za nji frigalo ako su bile samo naše, lokalne. Uvik smo, mislin u meteorološkom smislu, bili od-rebatajica drugi daleki područji. Uvik je u n a s li­po, oli grubo vrime ovisilo o cikloni, anticikloni, grebenima i depresijama na Atlantiku, đenoveškom zalivu, o Alpama i Karpatima.

I di mi neće bit drago čut: centar ciklone jušto iz nad ovi naši kup? Smista bi potpisa: neka tri mise-

ca tučedu gromi i cipa kiša, samo neka ostanemo centar od koga će svaki jemat šprenge, jerbo centar odlučuje ko će okisnit, ko će ostat suv, di će opalit grom, di će se spustit magla, di će cipat krupa.

Cili život s lušan: lokalne nevere, lokalni proble­mi, lokalna vlast, lokalni novinar.

Gledan kroz ponistru. Asti boga, oli se ono iznad Čijova počelo vedrit. Vas san protrnuja, ali nije, do­bro je.

Muči, stislo je, oblaci se nisko spustili, sve je po­krilo i dobro se centar ciklone usidrija. E ne, mona je, nije zna izabrat lokaciju? Moga je falit?

Jopet grmi. Jo ča lipo grmi, koji lipi zvuk ka mu­­ika.

Evo, i treći dan ča se ne mičen s ponistre, a oko­lo sve siva i puca.

"Ol, si lud," viče žena iz kužine, "oćeš da te ubi-je?"

"Frega me se, ubit će me moj ciklon, centralni, a ne tuji, podmukli od rebatajice."

I di svake nedije moraš čut čakod novoga za pri­past se. Sad je najnovija da se mirila zagađenost spliske arje i utvrdilo se da n a n je grad opasno ot­rovan. Otrov od grada.

Čujem vanka komentare. "Promisli: stoipedeset je još dozvoljeno, to je po­

četak." "Koji stoipedeset?" "Ne znan šta: je li grami, kili, deki, ali mi smo

zagađeno sedanstotinipedeset." "Sedanstotinipedeset jin kolpi palo! Sedansto-

ipedeset vragov izili u svaki zalogaj." "A kome to, an?"

"Ne znan kome, ali mislin općenito zagađenosti." "A Socijalni se još buni da svit gre puno na bolo­

vanja, da se puno duperadu dekoti?" "Boje bi jin bilo mučat." "Eno ča likari govoridu. Neka ono čitadu!" "Ono je bilo za sprenut se." "Sve je veći broj bulsavi Splićani." "O straja ne moš slušat ča se bulsa, kašje, ripje." I je, judi ! Šetajte spliskin kaletan za mirne, vrile,

litnje noći kad svit spava s otvorenim ponistran. Čut ćete rkanje, čut ćete i koji itac, ali bar iz svake pete ponistre, čuje se kašaj. Nikor gori ne more spa­vat ča ga kašaj guši. A ujutru kad žvelerini zovedu na posal kad se zapali prvi španjulet - svud suvi kašaj i ripjanje. Straota jedna!

Radi te zagađenosti najbulsaviji smo grad u cilu Evropu. J o š ćedu n a s zvat bulsavi Split! Lipega li epiteta!

Likari govoridu da se sve više Splićani javja sa otečenin očnin kapcima.

Je , tako je! Znan po sebi. Koliko puti su mi, kad gren vanka Splita, primjetili: morali biste više spavat, manje pit jer su van kapci natekli.

I ko će jin sad poć protumačit da to nije ni spa­vanje, ni alkohol, ni duvan, nego spliska zagađe­nost.

A one najteže bolesti, koje Splićane radi zaga-jenosti nosidu leva-leva, nećemo njanci spominjat o straja.

J o š doma čuvan študije od pri dvajst godin u ko­jima je bija zacrtan urbanistički razvoj Splita i cila industrija, svi fumari bili su locirani iza brda. Sve je bilo lipo, pametno planirano. Cila će se Zagora i tako spustit u grad koji će se bavit turizmom, us-

lugan, more i ostat čakod čiste industrije, koja fa­brika bez dima, a sve druge gori, iza brda. Zagora se uglavnom već kalala, a industrija se nije uspela nego je ostala di je i još se razvila.

I kad gledaš iz daleka Split, vas je u dimu, u ma­gli; zadimjeniji od Esena i Liverpula skupa. Pari po dimu: asti gospu, šta ovi uvod proizvodidu, ovi su žešći od J a p a n a c i Njemac? A da nije škvera i vapori mogli bismo komadno reć: a eto proizvodimo malo cimenta i puno dima.

Onda je bila velika kampanja za filtere. Govorilo se: čin se stavu filtri na fumare, neće više dimit.

Jesu filtri skupi, ali ćedu se brzo isplatiti jerbo ostaje u njima najfinija cementna praš ina koja se more prodat u zlato.

Kupilo se filtre, potrošilo devize a jopet dimi. Ču-jen da je i novi problen di će se bacit ta praš ina koja kupi u filtrima i koja se morala prodat u zlato.

Nima zlata, ostala je prašina. Sad čujem: e, nije to baš tako, triba kupit i skupe

naknadne uređaje i triba znat rukovat s filtrima. Kada je to lako? Ko je to moga znat? Ko se toga moga sitit?

I ča ćemo sad? Oćemo li sad kupit nove filtre ko­ji ćedu filtrirat već postavljene filtre.

A kad bi se to i rišilo, ča n a n vridi, kad ostaje u Split problem tridesetijad tonobili od koji je svaki jedan izvor zagađivanja.

Lako je n a n još za fumare, ali ko nas od ove late i benzine more spasit? Projdeš li priko Rive u jus ta ti je gušt od benzine.

Čuje se u vezi s tin pridlog da se bar u centar grada zabrani saobraćaj tonobili.

Ko će to više zabranit kad su se tonobili utirali u svaku kaletu, u svaki dvor, u svaku štalu.

Ne moremo se više vraćat na kare i karoce, tova­re i konje.

Spominjen se kad je štacija karoci bila isprid Lu­čke kapetanije. Oli je i onda bilo sve higijenski?

Oli i onda nije priko cile Rive vonjala konjska pišota, najskoli liti kad bi se užeščila. Ajme, koji je jopet to bija smrad? A di je ono kad bi se vukla kavalkada tovari priko rive. I na svaki korak koja tovarja, oli konjska balega. Istina dica su kupila i prodavala za gnoj, ali dok bi se skupilo, kad bi se razgazilo, dok bi još i posli vonjalo, kupile su se i zunzile brakuje pa ti posli dolazile doma u vizite i oblizale te po nosu, po justima, oli bi ti se istresle po pijatu.

Oli doma, oli u susistvo uvik je koga bolija trbuj, oli su ga vodili u bolnicu.

"Ča m u je?" "Ma ništa, jema bit okusija ono ča je brakuja

zagadila." A volin i benzin nego brakuje.

RICETE ZA TITULE

Dopustite mi, dragi štioci, drugarice i drugovi, gospođe i gospodo, da i ja iznesen svoj stav, svoje mišljenje po pitanju međusobnoga tituliranja naše­ga svita. To je jedno pitanje puno složeno, kompli­cirano i suptilno i meni se pari da svaka sredina, svaki grad, jema svoje specifike.

U Splitu se, na primjer, titulira drugovačije nego u Zagreb. Nikad nikor nikome nije u n a s reka: mi­lostivi oli milostiva, ritko se čuje i gospodin, jer se reče šjor, ali zato se često čuje gospoja. Interesantno je to da je u Splitu tako malo gospodini, a tako pu­no gospoji. J e m a u nas i drugov, ali ajme u Split drugu kad mu počnu govorit gospodine! Boje mu se omar poć obisit!

Molin samo malo strpjenja da sve analiziramo i stavimo na svoje misto!

Moja pokojna teta jemala je svoj široki repertoar tituliranja, koji je, pari mi se, bija tipičan za našu sredinu.

Svit koji nije poznavala, po butigan, na pazaru, u peškariji, u susretima na ulicu, titulirala je jed­nostavno: čoviče, ženo. Ako bi već s njima ulizla u razgovor, o n d a bi znala reć - čovik moj lipi, oli že­no moja. I to je bilo puno mudro jer nikad ni mogla falit. Svaki muškić je čovik, svako žensko je žena, odnosno cura.

Sve zanatlije, postolare, brijače, zidare, kovače zvala je - meštre, s tin da bi onima koje poznaje dodala i ime - meštre Toni, meštre Jozo. Likaru se obraćala sa doture, profešuru sa profešure, a pošćeru koji bi jon nosija penšjun rekla bi - šjor pošćer. Puno je volila pošćere i iskazivala je p u n o poštovanje prema monturanome čoviku. I feratje-rima je govorila - šjor feratjer, jer je to isto bila montura i sigurni državni kruv. Škovacina koji je dolazija vazest smeće zvala je - kume i prijateju, i s njin je uvik bila u dobre, dala bi mu i bićerin rakije.

Policjote, fante koji po kućan gredu plinit i pici-gamorte nije volila njanci vidit, i nj i nije nikako zvala.

Ali jednome čoviku uvik se obraćala s prisvitli. Mislite biskupu? Ma ke, biskupe i pope ni mogla vidit. Prisvitli je za nju bija j edan čovik koji je nosija karte od letrike. Čudija san se zašto ga zove Prisvitli.

"Mirita on! Znaš li ti da mu je dida prodava luč i šterike, otac petroljo i ferale, a on radi na letrično poduzeće. I kaži mi: ko u Split mirita bit Prisvitli nego on?"

An bravo, i jednoga visokoga škovacina koji je jema priko dva metra zvala je - Vaša Visost.

Znala je reć i drug, ali to uvik uz nika imena. Recimo drug Baja, drug Petica. Za nju drug je bija samo komuništa kojega su zatvarali i tukli po pre-žunima, koji je sve žrtvova za ideju i nikakve maće na njemu ne smi bit.

Karakteristično je to da ne samo ona nego nikor u Split nikad još nije niti ufalice izustija gospodin Baja, šjor Petica. To se ne more dogodit, da to rečeš mislili bidu da si lud, oli da činiš vic.

Ni drugu Vici, čoviku i po, ne moš ti reć gospodin Vice. Splićanin će recimo načelniku reć šjor nače­lnik, šjor Prešidente, šjor ministre, ali n e k a Baja, neka Vice b u d u načelnici oli ministri onde to ne gre. Di bili da bili, na svakoj funkciji, oni su drug Vice, drug Baja, drug Petica.

Istina je i to da Splićani nikad nisu znali titulavat. Nimadu za to nikakva smisla ni talenta.

Spominjen se kad su igrači Ajduka, misto da po-zdravidu krajicu rukoljubon ili poklonon, zavikali: "Tri puta zdravo za krajicu!" I onda: "Zdravo, zdra­vo, zdravo!"

Oli kad je poznati Splićanin J u t i bija s krajen u lov. Cilo ga je vrime zva - šjor kraj, a kad je izbija prid njima zec, turne ga:

"Kraj, ti boga, ča čekaš, pucaj!" J e m a je sto puti prav, jer dok bi izgovorija cilu

titulu Vaše Veličanstvo, zec bi davno uteka. Bija san j e d a n put ka reporter na suđenju jednoj

puno smišnoj družini kurab, makroi, šverceri koji su namatali pa pritukli i opjačkali jednoga naivnoga trgovca. Nije to bija rđav svit, ali, eto, dogodilo se. Nisu tega nesriknjega dana jemali posla, mižerija, nikor šolda u žep a bili su žedni i gladni. I namirija in se ti trgovac.

Glavna optužena titulira cilo vrime suca; gospo­din sudac.

I ovi se najidi: "Nisam gospodin nego drug!" "Ma di ću ja vas, gospodin sudac, tako zvat? Oli

ne vidite ko s a n i ča san?" "Onda me nikako nemoj oslovjavat!" "Dobro... gospodin sudac... šjor... ne, tila san

reć... ne mogu, nikako ne mogu, gospodin sudac."

I sva se, bidna, smantala i više nije jus ta otvo­rila.

Ti problem tituliranja je u nas još više zaoštren sa turizmom.

Kako konobar more znat ko je ča. Svakome fu-reštom obrati se gospodine, svakome domaćemu drug. A jema furešti koji govoridu po naški. I je li, recimo, n a š čovik-iseljenik koji j ema amerikanski pasoš drug oli gospodin.

Anketira san i nikoliko Splićanki na pazaru i one su to pitanje vulgarno pojednostavile.

Gospodin, odnosno gospoja je za nji čejade koje jema p u n o pinez, kojima pritiče, a drugovi su oni koji se jedva pokriju, oli in fali.

"Bogataš," govori jedna, "ne more bit nikome drug nego samo bogatašu, jer da je on naš drug, onda bi bogatstvo podilija. Drugovi moraju između sebe podilit zanji španjulet."

Sit i gladan ne moredu bit drugovi! J e m a san i prilike čut siromaje, mižerje, kako se meju sobon titulaju - gospo moja, šjor moj dragi - i ne da mi nije smetalo nego bilo me drago čut kako jedan drugoga u svojoj mižerji dižedu i kadidu.

A jopet san čuja i lokalne Onazise koji svakoga zovedu druže. Reka san ja na početku da je to sve komplicirana i suptilna materija. Svašta čovik u životu čuje. I govoridu ti: drug si i nisi drug, i go­spodin si i nisi gospodin.

I sad oćeš se najidit kad ti rečedu gospodin, oli nisi gospodin?

Mora bit da je najboje ka u Italiji, tamo su me na primjer titulali: dotore, profešore, kavaljere, rađionjere, komendatore, i ja san se isprsija: asti boga koji san imprešjun ostavija? Čujete li ča me titulaju?

Malo je falilo ča me nisu počeli zvat Ekselencijo, i ja se jopet ne bi ništa jidija ka ča se Prisvitli nije jidija kad bi ga moja teta zazvala.

Eto, tako van je to, drugarice i drugovi, moje da­me i gospodo. Budite vi samo judi i ništa drugo, pa ćemo sve drugo rišit lako!

NI U ŠKAFETIN NI U GLAVU!

Pripa san se! Ništo mi je! Ne znan šta, ali je: š ta je da je! Izgubija san svaki radni elan, izdušija san, ne da mi se ništa radit, samo bi cili d a n plandova. Sada istina, nisan se nikad ni ubiva poslon, n i san ni j e m a baš veliki radni kapacitet, ali jopet s a n ništo malo vuka, koliko san moga, a sad - ništa!

Tužin se jednome prijateju a on mi odgovara pričon o volima i oranju:

"Upregnuta u jaram, oru ledinu dva vola. A treći pase travu. I od ona dva koja oru, jedan uvik vuče jače, drugi slabije. A oni treći, koji vazdan samo pa­se, da zna govorit, pri kraju bi d a n a zavika: Dosta! Danas smo se puno naorali!"

"I di si mene stavija? Koji san ja od ta tri vola?" "Ne znan ti ja, brate! Sam se nađi! Ako oreš, ori

i šuti; ako paseš - viči!" Lupež jedan vlaški! E, baš ga neću poslušat i

neću bit ni jedan od ta tri vola nego jedna sridnja varijanta: malo past, malo orat, malo vikat!

Zaboravija san van u početku spomenit da me ovi nerad spopa okad san se vratija s vijađa. Okad san se zavitova da se nidir neću micat, vrag mi ni da mira i šest dan skoknija san do Zagreba i Beograda. I ne mogu se potužit, nije mi bilo loše, bilo mi je lipo. J e m a san i fini susreti i pametni kontakti, svašta san čuja i naučija, obogatija san svoja znanja, proširija vidike, a jedino ča san izgu-

bija - voju za rad. Nosija san sobon i makinjetu da ne kasnin sa svojin novinarskin obavezan, ali nja­nci rige napisa nisan. I pripa san se: ajme, judi, šta je ovo s menon, zar san u šest dan posta tukac?

Tako je meni jedan moj Splićanin, marangun, plaka kad mu se posli prve godine študiranja sin vratija iz Zagreba.

"Ajme meni, ča su mi od diteta učinili? Posla san jin Ajnštajna., vratili su mi tukca!"

Jema, judi, nikoga vraga u tome! Ne govorin ja da je to niko pravilo, ali zna se dogodit. Oli nima i naši književnika koji su lipo, pametno pisali dok su, recimo, bili meštri po dalmatinskim seliman, a čim dojdu u veliki grad, ništo se u njima slomije i počmu krolavat.

Dosađuje se meštar u nekoj vukojebini, uči špo-rku dičicu, n ima pametni kontakti, nima lektrike, nima libar, svaki treći dan mu pošćer donese no­vinu, a on piše lipe novele, romane, drame.

I dojde u veliki grad di jema sve uvjete, di su teatri, koncerti, izložbe, bibjoteke; izmisliš mu i mi-sto da prima plaću a ne radi, samo da proizvodi, da piše, a on - ništa.

Sad se tome više ne čudin, sad mi je i to jasno. Samo kod književnika ti proces, ta pritvorba, išla je polako, kroz godine, a kod mene sve u šest dan.

A čak bi tek bilo da san misto šest d a n osta šest godin? Mora bi skupjat koletu, prosit za pijat fažola, ali u n a s je i prosjačenje zabranjeno.

Umra bi, judi, od glada! I sad se moran polako rekuperavat od vijađa.

Nego sad, dok ovo pišen, jedna stvar mi p a d a na­pamet. Interesantna stvar. U nas jema dosta judi od pera, književnika i novinara koji nikad ništa ne pišedu. Draga gospe neka to razumi: čovik je

od pera, žive od pera a ništa ne piše. Nikad ništa. Godinan.

A da to nije koje novo bratstvo, novi red književ­nički i novinarski koji je položija zavit da nikad u životu nećedu vazest pero u ruke?

Kako moredu, oklen jin ta unut rašn ja snaga da moredu godinan o svemu mučat? Nikad na ništa reagirat?

A postoji i u s m e n a književnost, pa more biti da su oni usmeni književnici i novinari.

A priznajte da triba isto bit puno, p u n o pametan da bi se bez pisanja živilo od pisanja. A ne samo to nego u nas se zna dogodit da ča manje pišeš - to ti krešiju plaću, a najviše ti dadu kad ništa ne pišeš.

Mi ćemo, na primjer napast čovika da puno piše, da se u sve miša i, kad se zaleti pa falije, brojit će­mo mu i pineze za svaku karticu koju je napisa, a onega drugoga bidnoga koji j u s t a ne otvara, koji je i slova zaboravija, falit ćemo i davat ćemo mu unaprid pineze za projekte.

A nikidan baš čitan kako su napali i novinare, da ji j e m a koji ne pišu nego čekadu mirna vrimena. Nikako se ne bi složija, pri bi reka da jema u n a s judi od pera koji čekadu da se prominidu slova. A najdraži su mi jopet oni koji bidu pisali, koji je-madu velike ideje i planove, ali čekadu jer d a n a s nisu vrimena, nisu vrimena za slobodnog čovika od pera.

I vi mislite da oni š ta čekadu? Čekadu crnog vraga! Nego puno in je lakše glumit nego priznat nemoć.

Jednome san reka:

"Ako jemaš šta u škafetin a straj te objavit, nimaš di štampat, daj meni, ja ću ti pribacit u Inglešku, u Italiju, u Njemačku, di oćeš pa neka ovi naš i zinu."

Zinija je on. Problidija je. "Ča si se pripa, ako nećeš na Zapad, pribacit ću

ti na Istok?" "Ti si provokator!" kriknija je. "A ti kurbin sin i kreten! I ništa nimaš ni u glavu

ni u škafetin!" I jidan san ča mene sve toka pisat a u n a s se mo­

re živit, i to dobro živit, od pisanja bez pisanja. E da ja znan tu ricetu, omar bi počeja okolo šapjat.

"Jo, koji s a n ja pisac, koje ideje jeman, šta bi sve iz mene izlazilo kad bi ovo bila jedna slobodna zemja?"

Nikome se ne utirajen, nikome ne fikajen, i vi-rujte mi, štioci, da san bar dosad sve reka, sve na­pisa ča san tija i jema reć. I još me nisu, fala bogu, njanci jedan jedini dan (da udren u drvo) u prežun zatvorili.

A zna san ja ujidat. I falit i pogodit. A znalo se na me i vikat. I pritili mi prston: ujidaš, je li?

Ako ujidan, ujidan svoje, neću ujidat inglešku krajicu!

ATROKE NJEMAČKA DICA!

Nikidan gren u Podgoru i da ću ulist u otel sta-nen na vrata. Asti gospu, ča san rastresen!? Kako san moga ovako falit? Misto u otel, u p a san u dičji dom.

Ola koji lipi dičji dom? Ka pravi otel! I to A ka­tegorije!

Omar do ulaza veliki bazen u caklo. Bar sto dice u n u t r a se plaska. Skaču dica, plivadu, činidu tum­bule. Guštadu.

Izajden vanka a niki čovik trče za menon. "Di ćete?"

"Gren u otel." "Ovi van je jedini otvoren. Sobu smo van već re­

zervirali." "Ovod? U dičji dom?" On se nasmije. Širi nemoćno ruke. "A ča mi moremo?" "Ozbiljno je ovo otel?" "Dat ćemo van sobu na zanji pod. Bit ćete gori

mirni." Di n isan bija, ča nisan vidija, ko zna koliko san,

more bit i stotin, oteli prominija u životu ali ovo ču­do još nisan doživija.

J e m a bit da u otelu i nima gosta koji nije doša bar sa dvoje dice. Nosi ji pape, vuče ji mama, trčedu isprid bakice. Dica svi uzrasti: od malešni koji još čičadu mliko do berekini.

Gren u restoran obidvat, nisan ni poče jist a već dvi dičje glave, jedna s jedne, druga s druge bande, naslanjadu se bradon o stol.

"A ča je, miši moji mali?" "Ništa, čiko!" "A di van je mamica?" "Eno onamo!" kažijedu mi prstićima. "Ona ča mirno ji?" U ovakvin situacijan nikad ne znan ča ću činit.

Oću li ji dignit na kolino pa jin dat papat. Lipo, žli-čicon!

I da san ja zna di ću doć bija bi van barba kupija šuškalice.

Dico moja, ča san van tako drag pa ste se omar uza me prilipili.

A oćete li ča popit? Kamerjer, dvi kokte! Samo me nemojte polit!

A mamica mirno ji i priko zalogaja mi se nasmije. Gušta kako me njezina dičica zabavjaju. Baš jon fala!

Divnu, k r a s n u dičicu jemate, gospojo! Oćemo li se sad i igrat, miši moji? Da ja kleknen ispod stola pa da vi na me jašite ka na konja? Ajde najdite škurju pa ćemo vikat đio!

Deset minut i čekan lift. Upiren u botune. Dobro je, evo ga! Ni se ni kala a u z a me već dvi mamice i petero dice. Di ću ulist prvi, moran ji pustit .

Čekan drugi lift, jopet se ni dobro ni ferma a šoto mi nogu, ka kroz tunel, letidu u n u t r a dica.

Koja su ovo moderna dica? J e m a bit da njanci ne spavadu. Od ranoga j u t r a do kasno u noć uvik su budna.

Vozidu se lifton gori-doli, trčedu po skalan, igra-du se na vatalo. I kako su samo obučena! Svi,

do njanci jednoga, svi jemadu baden mantele o špunje.

Već prvi dan o četiri lifta, koliko ji jema otel, tri su u kvaru. U niku ruku mi je drago jer koliko su god dica živa toko su jin roditelji lini, krepani. Mlade gospoje koje jemadu sobe na prvi pod, za ne učinit samo deset skalini, po ure čekadu lift.

A da buden miran meni su dali sobu na zanji pod. Isto guštan ča su lifti u kvaru.

Tatice i mamice igradu u salonu na karte, oli či­taju romane, bakice pletu, ćakuladu, uvečer svi na televiziju a dičicu puštaju da se švogaju po otelu.

Osobje se vata za glavu! "Ništa nemojte govorit! Da vi znate koju su n a n

samo šćetu učinili? Otel su n a n ruvinali!" Interesantno je to da svako naše dite vridi za dva,

za četer, ma ča za četer, i za šest njemačke dice. Ujopće se to ne more uporedit. Svako je naše dite miljardu posto živje od njijovoga.

Vodidu i Njemci sobon dicu liti po otelima. Vidija san ja, ali ako meni ne virujete pitajte kamarjere, sobarice, direture, pitajte cili personal.

I svi ćedu van reć: tu fureštu dicu deboto i ne vidiš i ne čuješ. Prosti bože, jemadu dicu a ka da ji i n imadu. Ča će ti njiov odgoj, to je sve ap-tak!.

Dica od tri godine sididu za stolon ka stari judi. Ne znadu ni plakat. Kad si vidija jedno njemačko dite da je nervožasto, da je zacenilo?

Nima jin ni tri godine a već j idu perunon, kidadu meso nožen. A u n a s jema mu petnajst, cure vata a za stolon plače: "Pape okini mi meso!"

I pape mu isicka meso i pita ga. To su mi jopet najdraže scene i dok mali klipan papa papi iz pe-runa, ja mu uvik tepan tako, tako, sunce moje pa­metno!

Di će on sam služit nožen i perunon? Bogati, da se mali ubode?

Oni njanci ne vodidu konta o svojoj dici. Za stol ka da i nisu. Stariji se razgovaradu, dica s lušadu i nikor za nji ne obadaje.

Kad j in rečedu šlafen, oni gredu šlafen, samo šta se naklonidu starijima i rečedu - gute naht !

Ni jedan ne trepje nogan, ne rasplače se, ne cene. Mali Njemac od četer godine već jema zaduženja da čuva m a l u sestru od dvi godine. I on je vodi va­nka, k u p a je, uči je plivat.

A otac i mater moredu komodno poć cilo jutro na izlet.

Personal otela muči i trpi. Greš li ča izustit omar na to jidno skoču.

"Ča ćeš ti poć uspoređivat nas i Njemce? To je druga vrst svita, drukčiji adeti, drukčije navike."

Njemci su prema dici tvrdi, strogi. More on bit i najžešći miljunarijo i kad mu zaželi dite ovo oli ono, jopet mu on neće dat. Njemačko dite sve mora jist, nima ovo me drago, ovo neću. A, e, bila bi mu lipa? Oni bidu dite pustili da izgladni.

Ja mislin da za Njemce ujopće nisu dica. Oni ne bidu smili jemat dicu. Trebalo bi jin zabranit!

I ne razumim: ča se personal po otelima mora jidit i škripjat zubima.

Dica su dica, neš ti ako dite učine malo šćete? I kako nikad nije bilo tako dice po otelima ka ove zime, oteljeri su se malo i pripali. Govoridu da ako bi ovako moralo bit i dojduću zimu, da ne bidu ni otvorili otel.

Koju su samo od naše dičice šprengu uvatili? Ne moredu se inšoma naši oteli potužit da jin

ovu zimu fali živost. J e m a je i na pritek!

Povirija san u još nekoliko dalmatinski oteli. I svuda, judi, ista slika! Od cike, vike, bubetanja vra-tima, š u š u r a naši vridni radni judi ne moredu se koncentrirat.

Bravo, to san i zaboravija reć da nima otela bez kojega seminara, simpozijuma, savitovanja. Prosvi-tni radnici, knjigovođe, feratjeri, računovođe, sve se bacilo na uzdizanje po otelima.

Koliko su kamarjeri, samo dok nosidu kafe i bi-čerini, čuli referati i diskusij mogli su, da su bili pomnjivi, svi postat akademici.

I baš je pametno da se već dicu o mlika počme vucarat po otelima. Neka se naviknu od mali nog na otele i to prve klaše. Tako se stvara klijentela i osiguraje prosperitet našega oteljerstva.

A najdraže od svega ča san jopet čuja ove dane po otelima to je ponuda iz unutrašnjosti jednome našemu otelu da će držat u njemu simpozijum, oli naučno savitovanje ali samo pod uvjetom ako te dane bude u otel koji m a s k e n b a l .

Na to savitovanje omar bi došli nji dvista i pe­deset.

Je n a n se drago maškaravat! I na simpozijume i savitovanja putovat pod moretan.

A KO ZNA ČA BISMO MI TILI?

Jugo. Kiša. I oću li sad aplaudirat n e b u ča se smilovalo i pustilo nan ovu kišu?

Sutra moj kvart nima letrike. Od sedan ujutru do sedan uvečer. Puno bi bilo boje, p u n o bi bilo lagje ne znat da u ti i ti dan, od te i te ure, nećeš jemat letrike. Boje bi bilo da to dojde iznenada. Jer ovako kad znaš, onda se moraš spremat. Već osan dan cili moj kvart vrši pripreme za ti j edan mračni dan. Na primjer: jema dva dana da cili kvart vonja po sarmi. Neće bit letrike, neće se moć s u t r a kuvat i najboje učinit sarme pa je sutra samo malo na špiritjeru podgrijat. Dosta da se jedna domaćica toga sitila i rekla svojoj prijatejici i omar se, kao po direktivi, cilin kvarton širija miris sarme.

Ne volin sarme! Ne volin kišu! Dere gnjilo, glavobolno jugo. A kiša roska, samo

roska. Tek toko da sve bude mokro, umidno, da se skupi blato, da ti išporka postole, da ti štrca po nogavican. Bar da udre povodanj? Ovako kiša more padat sedan ijad godin, neće n a p u n i t rike i jezera.

Dišpetozašto, lupeško nebo! J e m a n kišu, jeman sarme, a n i m a n letrike.

A vanka jopet ne mogu izać jerbo ću okisnit a lumbrelu jopet ne mogu otvorit jerbo jugo puše i lumbrelu će mi okrenut, žice razbit.

Zašto smo jemali toko povjerenja u falšo nebo i nevirne rike i jezera? Oli ni bilo bolje radit centrale

na garbun? Oli atomske jer, fala bogu, bar atomi ne fali!

Kad sam spomenija atomsku centralu, sitija san se, čim je bila prva planirana, omar su se čuli protesti. Smišan je n a š svit! On protestira kontra svega.

Naši susidi Trogirani protestirali su pri kontra izgradnje aerodroma, a sad kontra širenja. Veliki reoplani kalajedu se i dižedu iznad njijovoga lipoga gradića, činidu veliki šušur, cili gradić drće i trese se i more se još dogodit i dižgracja.

Kaštelani su se bunili kontra čeličane. U Dugi Rat su protestirali kontra širenja tvornice. Splićani su protestirali kad su se u Meje tili gradit oteli. Bo­gati, da je bilo otele gradit, a di ćemo se mi rekreirat di ćemo se mi kupat?

Vranjičani sad protestiraju da se u njijov mali škver tija dovest dok.

Taki smo mi! Evo meni prvome je drago da je sad Split odnosno Trogir uru vrimena udaljen od Pariza i drago mi je da mogu skoknit u Pariz kad zaželin, ali nije mi drago da mi reoplani š u š u r a d u povrj glave. I budu me kad spavan.

Kad ono liti po ure zaspen uz rastvorenu po-nistru a digne me grmjavina aviona, vas se stre-snem, doživin šok i dogodi mi se da sanjan bomba­rdiranje.

Evo mi u Split smo žestoko kontra tega da se industrija locira u gradu, oli blizu grada. Zašto da nan zagađuje arju? Sve pogone tribalo bi locirat vanka, iza brda. E, ali sva radna mista tribalo bi locirat ča bliže svojoj kući. Tako da moš najviše u pet m i n u t a skoknit od kuće do tvornice.

Svi bismo tili čistu arju, slobodne vidike, perivoje i đardine oko kuće; nije n a n drago njanci vidit fu-

mare, s lušat sirene, šušure avioni, p u n o n a n je draže cvrkutanje tići, zelene uvale, čisto more...

I svi smo za to da se otvaradu nova r a d n a mi-sta, da se smanji broj nezaposleni, ali, za gospu, nećemo šušur , nećemo fumare...

Našemu čoviku je, na primjer, puno drago kad on more iz kuće, sa svoje ponistre, liti gledat tea­tarske predstave, oli kino na otvoreno.

I on gleda, gušta. Ali ako mu se ne gleda, ako mu drimje, onda on protestira, otvara radio, kalaje gospe, jer njemu oni ispod, oni manjamuktaši, ša-ltibanki, ne dadu spavat.

Svi smo isti. I evo ja prvi tija bi da je lipi dan, da ne puše jugo, da ne pada kiša, da nima blata a da n a n su rike i jezera p u n a puncata, da letrike jema za bacivat.

Ne volin kišu, ne volin sarme, ne volin šušure. Oću letriku, lagašnu juvu, lešoga janjca, tići da mi pivadu i da mogu skoknit u Pariz, u London, kad mi god padne napamet. Meni su isprid kuće, zapravo isprid nosa zgradili veliki otel-neboder Marjan. I kad jeman tamo poć na šedutu, kad žaželin poć u kafanu popit kafu, drago mi je ča je otel isprid nas, ali kad rastvorin ponistru a oću vidit otoke, onda bi u otel-neboder puca iz topa jer mi krede vištu.

Oli, na primjer, ja šetan po Rivi i dok šetan, dok san šetač, šajen k vragu svaki tonobil koji mimo me projde. Šporka smrdljiva lata ne da čoviku mi­rno šetat, ne more više čejade protegnit noge.

Ali kad svršin bit pješak, šetač i kad seden u tonobil i projden priko Rive - šajen k vragu šetače, sve pješake.

"Neradi jedini, ča se vrtite ka prdaci po gaćan! Radit, radit a ne šetat i smetat prometu!"

I gospe neka sad razumi ča bi ja to, zapravo, tija. I ča bismo svi mi tili.

Tili bismo da kiša pada u Bosnu a n a n u Split, u Dalmaciji, da je vedro, da sunce sja i da jema le-trike. I tili bismo aerodrome, ali bez š u š u r a iznad naši glav i naši kampanili.

I nova radna mista bez novi fumari, doki i dizalic. Svašta bismo mi tili jemat, ali jopet, da je s lušat naše proteste i beštimje, ništa od svega ne bismo jemali. Ni ovo malo ča sad jemamo!

/

DI SU DANAS TE MAGIČNE RIČI?

Ne moš o dragosti! Vedra sunčana Dalmacija? Ko je tu laž izmislija? Danas je, evo, jušto dvadeset dan da gnjijemo u mrašnome, sablasnom nordij­skom pejsažu. Sad je deset uri ujutru, a moja je Dalmacija tako svitla da moran užgat letriku, jer, uz rastvorenu ponistru, ne vidin pisat. Jopet la­mpa - jopet grmi. Koje san sriće, još će mi grom opalit u makinjetu.

A takoga san raspoloženja, tako san svega štuf da mi se i to friga. Samo ako jema udrit, n e k a ud­re omar, a ne pri kraju posla, kad san se već ispa-tija.

Nikidan smo nad sridnjon Dalmacijon jemali strašni, ježivi orkan i po meteorološkin izvještajima centar tisućmilibarske ciklone bija je juš to iznad Splita.

Parilo je da n a n nima spasa, da će sve vrag od-nit. Vitar je t u k a forcon od deset bofori, gulija je stabla, otvara krove, nosija kupe, raznija je hangar i radionicu 'Dalmacija-auta', a u Milni je, čujen, demolira tvornicu sardini.

Meteorolozi govoridu da se zaista radilo o orkanu, o uraganu, a dosta našeg svita, među njima i ja, uvireni smo da je to prošla morska pijavica, oli tro-mba-marina. Jerbo od u r a g a n a koji guli stabla, nosi krove kuć, ruši zide, stradalo bi šire područje. I kako to da je uragan izgulija stabla a od četrdeset ijad auti po splitskin ulican nije privalija njanci

jednoga. A nikor mi neće reć da je lagje izgulit sta­bla iz zemje nego privrnit fiću. Uragan s forcon od priko deset bofori ruvina bi po Splita, raznija bi u portu i po lučican brode, jedrilice, motorine.

A mene je uvatilo na Rivu, dakle u centar centra tisućmilibanskag ciklona, i nije me odnilo ni u mo­re, ni me diglo u arju, nije udrilo s menon o zid, nije mi njanci odnilo kapu s glave.

I po meni to je morala bit prava pravcata pijavica, odnosno, ča je lipje čut, tromba-marina.

Oli ovi meteorolozi danas ča znadu? Ča oni ujo-pće znadu o trombi-marini? Svaka j in je druga - i to kratkoročna - prognoza falivena, a oni ćedu mi doć govorit o tromba-marini?

Kako san ja iz ribarske famije, o njoj san ijadu priči čuja. Jedan stari splitski ribar kleja mi se da je njegov dida zna odvratit, oli ukrotit svaku trombu-marinu. J e m a je on nike magične riči, niku tajnu formulu i uspeja bi se na provu gajete i izgovorija bi, ka molitvu, te velike beside čudnoga zvuka i šušura i diga bi ruku i s onin krivim ribarskin bri-tvulinom svaku bi trombu-marinu u srid sride pro­para i o n a bi se ispišala.

A bilo je to u davno vrime, kad su dobre trombe-marine znale dignut cilu gajetu, oli leut s osan dru-gov u njemu i spustit ji s jedne pošte na drugu, di ji je čeka bogat ulov.

I stari ti ribar zna je razlikovat dobre i zle, zna je koju će probužat a koju će pustit da ga prinese. I svi su se paruni tukli ko će tega s tarca primit u družinu, jer svak je s njim bija s iguran na moru.

I ja, judi, sve to virujen, virujen da moradu bit nike magične riči koje moredu odvratit svaku ne-voju, svako zlo pritvorit u dobro.

I sve mi se pari da je ova tromba-marina, koja je prošla priko Splita i dila Brača, bila j edna osri-dnja, ni dobra a ni puno zla. Ako je malo demoli­rala radionicu 'Dalmacija-auta', more bit da je to osvetila sve one vozače koji se bunidu na 'Dalma-cija-auto' i njezin servis. Oli je malo svita tilo ra­zbit njezina cakla pa se nisu usudili?

I to ča je ona, tromba-marina, digla cili jedan te­ški kamion i s njin smečila okolo dva-tri tonobila - to znači da je tila, mogla je dvajst ijad aut i po spli-tskin ulican ka perušinu, ka kartušinu pomest.

U blizini 'Dalmacija-auta' jema ono mali siro­maški kućic od late i k a r t u n a i di koje blokete. Znate te kućice. Kad ste blizu nji, straj vas se zakašjat da se ne prosedu. I ta tromba-marina, koja je stabla gulila, kamion privrnula, hangar raznila - bila je tako duševna i tako pomnjiva da s oti kućic nije njanci j e d n u latu, njanci jedno drivce odnila. Evo sad san se toga sitija i omar san siguran da je to bila puno dobra tromba-marina. Boja, poštenija, pravednija od inšpektorski i ti drugi služb u općini šta se falidu rušenjen ovi kućic koje prestavjadu divju izgradnju.

Kad oštijen u novine da se koja od ti kućic sru­šila, uvik me za srce uji. Jerbo, kućice te nisu gra­đene od morbina, nego od jute nevoje.

Ali još n i san proštija da je srušena koja vila, koji dvorac i tvrđave, sagrađene obično iz morbina, kontra svi regul, siledžijski, otimajuć narodu uvale, obalu, more. Dok se kućice od ševara rušidu, ta opasna i najdivjija izgradnja ostaje netaknuta .

Znan, te vile, dvorce i tvrđave nije laka sorit, tri-ba puno dinamita za dignut ji u arju i p u n o je lagje

i bezopasnije i cinije zakašjat se a kućice od ševara same se od sebe rušidu.

Sve bi prigorija samo da mi je znat one magične liči staroga ribara. Uspeja bi se na provu gajete i nasrid mora zva bi, molija, zaklinja sve trombe-inarine ovega našega neba da udružidu force i sa jednu sedan ijad bofori raznesu sve te dvorce i for-tice.

Zaklinja bi ji: u papar ji sve samlijte, i zide i ska­linade i mule i hangare i plaže, ali kućice od ševara da niste takli, da jin njanci lata ne zašuška! Lako ćemo mi za tu malu divju izgradnju, čin poduzeće da stančić, ona će se samo od sebe srušit.

Ali ča ćeš kad magičnu formulu ne znan? Mogu ovako samo s prove gajete vikat, jidit se i petavat roge. Evo svršija san! Dobro je, jer gromi još cipadu, ali makinjeta je ostala cila.

NAJNOVIJA MODA: STAT U JARPU

Velike su se promine dogodile u splitskom stilu života. Čudne! Neobjašnjive!

Vazmimo na primjer Rivu, oli još boje Pjacu, ču­venu splitsku Pjacu, koja je kroz vikove bila naj­popularnije splitsko sastajalište i šetalište. Svi puti vodili su na Pjacu i svaki se građanin na njoj mora pojavit bar dva puta na dan. Govorilo se: amo na Pjacu čut ča jema novo? Činovnici, suci, profešuri pri posla došli bi prošetat priko Pjace. Skulari bi došli učinit đir pri i posli skule. Poslovni sastanci, ali i jubavni, ugovarali su se na Pjacu. čin svrši utakmica, s placa trči na Pjacu, karat se i slušat komentare. Čak i demonštranti su morali učinit đir priko Pjace i baš tot razbit koji izlog i pobit se s policjotima i đendarima.

Pjaca je jemala svoj red, svoj šest, svoje zakone. Sve se znalo. Svak je na njoj jema svoje misto.

Čim bi momak prvi p u t obuka duge gaće, omar bi se trka ut i ra t u prvi red šetači koji bi se lipija uz staru općinsku vićnicu. Tot bi se ti najmlaji turali i tiskali koju godinu dok bi naučili šetat kako bog zapovida i onda su stekli dirit primistit se u dru­gu filu di se već migalo, korteđavalo i uzdisalo. Že-nidbeni kandidati šetali su u trećoj fili, a stari ganci, koji su svoje učinili, ćakulali bi i điravali na drugi kraj, uz kafanu 'Central'.

I danas tot morete nać di kojega uglednoga li­kara, inženjera, profešura, jidnoga i razočaranoga

što se Pjaca skroz prominila, ča više na njoj n ima ni reda ni zakona, a on, eto, odlazi, beštima, jidi se, ali se ne more otrest stare navike. Čekadu ga doma zona, dica, more bit i unuci, a on isto svaku večer stoji ka priboden u svoj k a n t u n i izgubjen, p u n prezira, gleda ča je ova današja mladost učinila od naše lipe, dobre Pjace.

Ništa se više na Pjacu ne razumi. O gada je ne rnoš gledat! Danas se više po njoj ne šeta. Nikor ne điraje. Ona nije više šetalište, postala je j e n o veliko stajalište. Svaku večer krcata je mladosti, ali nikor se ne miče. Svi stojidu. Na ure stotine, ijade nji, m o m a k i cur, stojidu nepomični, inkantani. Ka veliko stado. Ka ovce. Interesantno da se svi zbiju na donji dil Pjace di su tri kalete i najžešći promet. Samo se nabivaju, stivaju jedan uz drugoga i ajme prolazniku koji tot upade, ne more po po ure ni naprid, ni nazad. Stojiš tot ka i oni i njanci ne moš izvadit ruke iz žepa. Ne moš zapalit.

Nikidan sam namjerno upa u tu gužvu da vidin ča činidu, o čemu razgovaradu. Ne činidu ništa. I deboto i da jus ta ne otvaradu. Stojidu ka da ji je ko udrija macolon po glavi.

Barenko da se tiču, da se pipadu, ma ni to! Go­rnja polovica Pjace zna bit ritko naseljena, čak i pusta, a ijade nji samo se doli tiska, zbija i gušta boga svoga. Ča jin je god tisnije, uže, ča je manje rešpira, to jin je draže, to više guštiradu.

I Riva nije više šetalište i ona je isto veliko jedno stajalište. Razlika je u tome da je ona podnevno, a Pjaca večernje stajalište.

Baš sad, dok traju lipi zimski dani, dok Riva pliva u suncu i svitlosti, njezin šetališni dil, pod palmama, uz komiž, posta je parkiralište za tono-

bile i stajalište za mladost. Ko će to razumit? Zašto mladost stoji, zašto ne gre, zašto ne šeta? Koji su to psihološki, biološki, fiziološki oli socijološki pro­cesi?

Pri su momci i cure odili na rendese pa Marjanu, na Tursku kulu, a danas je ta njihova nepokretnost tako sveobuhvatna da ni na rendese ne gredu. Ako ji uvati voja jubit se i milovat, onda jopet to činidu na stajalištu, u jarpu. Gledan jin noge. Da nisu be-težni? Ne, nisu, jemadu obe noge zdrave, mogli bi-du odit, ali ne gredu. Stojidu. Svi stojidu.

A najsmišnije tek dolazi. Uvečer, ako je ladno, ako b u r a puše, onda svi trčedu u Belvija. Mislite sidit. Ma vraga, gredu u Belvija isto s tat na noge.

To čuda nidir se na svitu ne more vidit. Kafana se brzo napuni i ko uvati stol sede, ali to

drugima niš ta ne smeta, oni neprestano dolazidu, trpadu se. Dolazi ji stotine, more bit i ijadu mladići i cur, i zbijedu se ako stoli, oko šanka, uz ponistiru, uz zrcala, po skalinan, prid zahodon, u zahodu, i kad se ne moredu više zbijat u n u t r a o n d a se zbiju prid vratima.

Konobari fermadu radit, moradu fermat jer i da oče ne moredu više prolazit. I konobari s t a n u i pri-križu ruke.

Sve donedavno Belvi je bija kafana za ozbiljniji svit, za penšjunate koji bi došli popit kafu i proštit novine.

Ako bi zaluta koji momak, s vrat bi poče vikat: "Oli Austrije, jo ča smrdi naftalina!"

A onda iznenada, na juriš, Belvi je osvojen. Upa­la su u n u t r a dica, skulari sa librima i počeli su po Belviju pisat zadaće. Za vrime odmora stotine nji skokli bi u Belvija popit pepsi, oli vinjak.

Penšjunati su zinuli. I pobigli. I konobari niš ta ne razumidu.

A ko more razumit da se u kafani ne gre više sest? Gre se uru, dvi na noge stat.

Novin u kafani više ne triba. Ne triba više ni konobari. U najmodernije kafane ne tribadu više njanci stoli i katrige.

Oklen je u Split importirana ova nova stajališna moda? Di san ja vanka bija, nidir to čudo n i san vidija. U druga dalmatinska mista sve je manje-vi-še normalno. U kafanu se sidi, na šetalištima se šeta.

Samo u Split se stoji. Stoji se na jarpu, zbijeno i najboje je da je tako tisno da se ne more stat na dvi noge nego samo na jednu.

Pita san mladiće i cure: "Ma dobro recite mi: zašto stojite, zašto se zbi-

jate?" Svi su rekli: "A tako, drago n a n je stat." "A nije van boje odit?" "Zašto odit? A di?" Onda ništa. Stojte kad van je drago stat! Ne

stojite meni na kal.

J E S M O LI JUDI OLI TUKCI?

Uvik je to tako u ovo doba godine. Vrime je da ne more bit gore.

Nebo čisto, modro, vedro, da ne more vedrije bit. Sunca jema napritek, svitlost smeta, blišći prid oči, a b u r a zvižde i ladno je.

Sunce te tepli, a bura te ladi, i zapravo ne znaš ni di si, ni kako ti je. Je li vruće oli ti je zima?

Kako čovik u odu minja požicjune, tako mu se i minja godišnje doba. Ako si dikod u zaklonici od vitra, pari ti se da je već počelo lito i omar skidaš kapot, rastvaraš košuju. Učineš koji korak, najdeš se u lad, izložen vitru - opali te bura, uji zima.

I ča je najgore, ne moš se obranit od sunca, ne moš se zaštitit od bure.

Sunce tuče u oči, moraš nosit litnje crne očale. A vitar jopet diže prašinu i tiska ti je ispod očali. Oči se st iskadu, suzidu i crvenidu, zakrvaridu se ka od plača.

Volin i najgnjilije jugo i grome i bure i matune da padaju s neba vengo ovu s u n č a n u - b u r n u va­rijantu kad koža grišpavi a jazik postaje tvrd, suv u justima.

Ježivo! Ispod oćali počmeš zapravo plakat i razjecaš se

ka dite. Po ovako me vrimenu njanci mi se ne mili izać

iz kuće. Zatvorija san dobro sve ponistre, navuka

koltrine da me ni igla svitlosti ne pronajde i ne ubode.

Zaboga, ne radit! Nikako se naprizat! Eto, tek zanji godin n a u k a priznaje i študije

se pišu kako vrimenske prilike ut iču na zdravje i ponašanje čovika. I kad ti vrime počinje smetat -likari svituju - najboje je puno spavat, osan-devet uri spavat ka top. Ništa ne mislit, ne uzbuđivat se, neka sve vrag ako tebe nosi, ti se lipo utiraš u posteju i rčeš. A kad se ustaneš, kad si se naspava, jopet ne radit, nego omar trči u prirodu, na frišku arju, u šumu, na more, u planine. I jopet ništa ne radit, n i š ta ne mislit. Samo stoj ka tukac i diši pra­vilno i duboko. Likarska je riceta - omar fermat radit. Ne smiš se naprezat ni fizički ni duševno, jer radiš li, učinak ti je mali, a posal lako more ispast naopako.

Pa da nisu likari pametni? Svaki jin svit zlata vridi. Nego ča bi bilo kad bi se ja tija držat ti me­dicinski propisi i kad bi se javija na Socijalno: "Evo me, doture, smeta mi vrime, ne bi jedno pet-šest dan radija, samo ću spavat i šetat u prirodu."

Izbacili bidu me na glavu vanka. A u naše novine ti isti likari mi pišedu kako je

jedini lik ne radit, boravit u prirodu jer svako na­prezanje kad vrime smeta pojačava krvni tlak, pri-ti kolpon i anđinon pektoris.

I sad: kako ja mogu bilo šta radit kad znan da to radin kontra sebe, kontra svoga zdravja? Šajedu me na posal, a u isto mi vrime svituju da ne radin, da ne mislin, da ležin. Dakle, da priman plaću i da zabušajen. Sve mi se pari da bi likarima tribalo strogo zabranit pisat po novinan. Budemo li ji slu­šali, svi ćemo svršit u ludnicu. Gotovo i nima d a n a

da ne proštijen koje novo njijovo otkriće. Eto, od svega mesa najvolija san jist govedinu. Sad u ovi š tađun govedinu malo debju s kiselin kupuson.

Bija bi se udavija u govedinu, nikad me štufala ne bi. A o n d a san pročita u novine kako je govedina najgori otrov. Od govedine dolazi skleroza.

Smista s a n se ostavija govedine i pija san samo juvu. A onda san proštija da je juva p u n o opasnija od samog mesa, jerbo je ona goveđi koncetrat. Di ću poć san sebe trovat? Omar san se i juve ostavija.

Priporučili su likari meso na gradele, na žaru. Ajde, to mi ni mrsko. Bacija san se na meso na gradele. Zaboravlja san reć i to da san se i duvana bija ostavija, zapravo ostavi san se španjuleti, a, po likarskim svitima, počeja sam dimit na lulu ko­ja je ka daleko manje opasna.

I kupija s a n cilu kolekciju lul. Griza s a n meso s gradel ka vuk i dimija ka Turko. Onda s a n proštija medicinski članak da je dvadesetak deki mesa na gradele isto ka da si popušija tri škatule španjuleti. Jer da n ima gorega otrova i većega uzročnika raka nego je žerava, najskoli od garbuna.

A ja san vriće garbuna sarčija! Koliko san me­sa na žaru izija moga san popalit miljardu španju­leti.

Doša je i članak kontra lul i cilu san kolekciju itnija kroz ponistru.

Guštira san i kafu pit dok n i s a n proštija da je kafa najveći uzročnik raka bešike.

Deboto me afanalo! Omar san trka u kondut. Ajme, b idna moja bešika! Ostavi san se kafe i mi-sto nje svako jutro bićerin travarice. Dok jopet nisan pročita: metili u rakiju izazivjedu rak grla. Otad i grlo mi je suvo, rašpavo. Ogadili su mi tako,

i pulastre, i teletinu, i voće, i povrće, i u zanju svrši­lo je da san samo vodu pija.

Bila me žalost i pogledat. I onda san se sitija i reka: a ne, morete poć k

vragu, i vi, i vaša medicina! Otad jin sve ča mi dojde pod zube i dimin jopet

šezdeset španjuleti. Virujte mi kad nisan pušija, parija san sam sebe ka da san kukavica ka da san o straja uteka s bojnoga poja.

Eto, koliko san se zanija i revoltira i zaboravija san o čemu san ono počeja pisat. An, bravo, kako je vrime opako, gadljivo, da ne more bit gore. Nika mišanca od vrimena, sudar lita i zime. Litnje sunce u zimska bura. Oči suzidu ispod crni očali. Jazik postaje tvrd, jus ta se sušidu. Koža se grišpavi. A likari dajedu svite: ne radit, ništa ne radit, ne na-prezat se, samo spavat devet-deset uri na d a n i šetat u prirodu.

Pada mi na pamet kako bi bilo telefonski nazvat Onazisa.

"Ari, molin te, pošaji mi ček na pet-šest ijad do­lari!"

Ajte, drugovi likari, lovit rake a ne inšempjavat svit po novinan.

ZAPISI JEDNOG PUTNIKA

Kako piše ova naša š tampa sve će ferata putnike rastirat. Evo, ja san već mora partit, svršit za me jedan važan posal, ali nikako mi se ne da, sve odgađan i kad odlučin - s u t r a gren! - eto ti omar u novine koji novi zastrašujući podatak o stanju u našin željeznican i ja se pripaden, jopet p u t od-godin, neka se stanje bar malo popravi. Dosad, bar se tako govorilo, najbolje, najsigurnije je bilo putovat posli koje nesriće jer da su onda feratjeri niko vrime na oprezu, onda si siguran dok se ta nesrića ne zaboravi.

A sad š t a m p a svaki dan iznova tuče: n i m a si­gurnosti, životi su putnika u opasnosti. I kako sad mogu mirno putovat, platit kartu a priti mi opasnost ne samo da poginem nego da me njanci ne moredu identificirat.

Eto, jučer san pročita kako su od deset maši-novođi tri došla na posal pijana a ništa manje nego deset ferati je prošlo kroz crveno.

I onda čitan izjavu jednoga feratjerskog visokog rukovodioca, zapravo je to više apel na putnike, nego izjava, u kojoj on upozorava putnike da je u nji-jovome interesu kad vididu pijanoga mašinovođu, oli ako vididu da u lokomotivu nosi botilje vina, oli rakije, da ga smista prijavidu šefu stanice koji će ga skinit s makinje.

I sad bi ja kad putujen feraton mora doć na šta-ciju jedno dvi ur i pri, raspitat se za mašinovođu:

di je, kad će doć, da ga vrag ni odni lokat u koju betulu? I oću li poć u kontrolu po betulan?

Sad s a n se sitija: kad se ono pri godin dan pro­davalo vino na Rivu, po kornižu, uvik su feratjeri dolazili botiljan i ja san gušta gledat kako feratjer provaje, pucketa jazikon, i onda se lipo sa feralićem u jednu ruku a botiljan, oli demejanican u drugu uputi p u t štacije.

U s ta ra vrimena se znalo di je dobro vino po batelantima a onda su posli feratjeri postali mjero­davni.

Onda su ferate bile na garbun pa su judi žejali, grlo in je o garbuna bilo uvik suvo i morali su za-livat. I bit će jin bidnima osta ti beteg i sad kad je sve na letriku.

Koliko san se puti u feratu i nasmija sa pošpru-canima konduktjerima, najskoli s onima iz spava­ći kol, a jedan put san i u novine pisa kako smo iz Zagreba došli u Split a naš je kondutjer još u pregrađe ka janje u hodniku spava, nisi moga proć ča je iz njega bazdilo i jedva smo ga uspili pro­budit. Ali jedno je pijani kondutjer, a drugo pijani makinjišta. Kondutjer ti jedino more falit kartu probužat, oli u spavaća kola neće da ti skuva kafu, i kara se s tobon, ali ko je to moga ikad promislit da ćuća i oni naprid u lokomotivu. I kad ožedni da zna s tat kraj bufeta uz prugu pa mu kompozicija pobigne.

I sad se na me ka na jednoga putnika apelira da pri nego seden u kupe pogledan je li makinjišta pijan, je li botiljice nosi sobon. A kako ću znat je li pijan?

Mogu li, pitan ja odgovornega druga koji je upu-tija ti apel, mogu li se uspet na lokomotivu i lipo

ga, uljudno, zamolit da mi malo puše? Mogu li mu malo bižingavat okolo da vidin je li bočice dikod sakrija?

Oće li se čovik najidit, oče li se uvridit? A šta ako me baci iz lokomotive na prsi vanka?

Zapravo jedino bi sigurno bilo da ja tega moga makinjištu kojemu ću povjerit svoj život slidin cili dan, svu dvajstičeter ure . Sve u stopu za njin, da vidin di sve uliza, gre li okolo po bufetima, da vidin kad obidavaje i večeraje, koja mu je doža i je li le-ga, je li se malo odmorija posli obida. Moga bi ga ja slidit po d a n a a on dar poslat ženu da me ona zamini.

I ča je naročito važno sa stajališta naše huma­nosti ako ga uvatin pošprucanoga mogu ga mirno, bez grižnje savjesti prijavit nadležnima jer ne more izgubit misto, neće ostat bez kruva mu dica jer za take prekršaje dobije se obično opomena, oli koja mala interna kaznica. More on bit i više puti uva-ćen na dilu jopet mu nikor ne more niš ta jer ako mu se da otkaz jopet ga s u d vrati.

Bit će da je to pametno, da to triba da bude tako jer ako bi se pošprucane feratjere tiralo iz službe onda bi se umrtvija saobraćaj, bar po ferati stalo bi na štacije jer ne bi jemale osobja.

A onda čitan i to kako je bit feratjer teški jedan posal, odgovoran a slabo plaćen. I kad su judi sla­bo plaćeni onda su dišperani, ne moš ti od nji pu­no ni tražit.

I zato ča je on slabo plaćen ja bi mora u feratu poginit! I ča bi sad tribalo, da mi svi putnici pri nego ferata krene skupimo izmeju sebe koletu, ko ijadu, ko dvi, pa kad skupimo da odnesemo ma-kinjišti:

"Evo ti, kume, pa lipo pametno vozi!" I kad san ja pri vijađa sve to učinija, kad san

poduzeja sve mire opreza, slidija dvajstičetiri ure moga makinjistu, činija ga da mi pri partence još puše, bižingava mu po lokomotivi da ni sakrija alkohol i kad san mu m a n č u odnija da mu popravin plaću - j o p e t nisan siguran jer san tek rišija faktor čovik a sad su ostali drugi nesigurni faktori.

Jemamo nove, brze lokomotive a starinske nesi­gurne pruge; misto da sve na štacijan bude auto-matizirano, da se radi uz ovake lokomotive na kom­pjutere, na botune još uvik se maše feraličen, vrti na mažinin-telefone ka u prve dane sinjske fera­­ine. Cila je tehnika ostala na reru.

I popuze na štaciju feratjer, razbije se feralić i omar tr iba zvat ešperte da me identificiradu.

A ja, evo, moran feraton putovat! A ne da mi se, š tampa svašta piše i rukovodioci feratjeri svašta govoridu, dajedu upozorenja i kako sad mogu pu­tovat. Neću, neka vrag i posal nosi, u feratu ne gren! Putovat ću samo di se more poć brodon. Sad istina i naš i brodi postižu svjetske rekorde u nasu-kavanju, u havarijan, u sudarima, ali s broda mo­gu skočit, vazest šalvaomine, oli se uvatit za koju daščicu.

KAD U KALETI U BOT LETRIKA GORI

Volin oni naš mali, pripropsti, grezi, a jopet ni­kako smišni, fini, uvodićevski, iščezli, nestali svit. Je li to svit izgubjen, s m a n t a n od života, bez orije­ntacije, tragičan? More bit i da nije? More bit da je život zbunjen i smantan, sad komičan, sad tra­gičan, a oni ga uzimaju i žive onakoga kakvi je i prolazidu kroz ti šporki život bez glumjenja, bez morete.

A znate da ti svit i nije baš sasvim iščeza! Još ga jema, ali ga mi iz naši moderni vidikovci - iz palaci, iz neboderi, iz avioni i tonobili - ne vidimo.

Evo van jedne priče iz tega staroga Splita, za­pravo ne priče nego istinitoga događaja koji se dogodija u travnju misecu 1974. godine u jednoj kaleti Splita I. Ovo Split I sasvim je suvišno bilo dodat jerbo u Splitu III to se nikako nije moglo do­godit. Ko će tamo dat kaletu?

Bot je blizu, bot od noći, i mala kala, s potleušican, balaturan i sa zahodima vanka koji se, obiljeni ja-pnom, srebrenidu na misečini - spava. Ajme ča je, ne spava kala, eno gori letrika na podu kume Do-mine. U kući su samo ona i muž jon Paško, a dica su se poženila i išla svojin puten.

Oo, je ča je da je kad letrika na ovu u r u gori! Mora da se ništo eštra dogodilo.

Ni prošlo desetak minuti, palidu se i druge le-trike po komoran. Glave na ponistru.

"Ča je, ča jin se dogodilo?" "Njemu oli njoj?" "Nju jučer nije sladilo." "Ajmo vidit ča je!" "Evo trčen, neka se samo zaogrnen." Nikor nije ni reka ni promislija: stariji su judi,

more bit da ne moredu spavat, pa su užgali svitlo i ćakuladu. Ča čedu ćakulat pod letriku, pedeset su godin blizu skupa, a moredu se karat i u mraku. Ni­kor nije promislija: more bit da Paško, oli Domina čitadu. A, e! Čitat ćedu inglešku enciklopediju.

Svića koja je gorila u bot digla je cilu kaletu. Škri-pjale su drvene skale kad su susidi ulizali i onda je jedan od nji, koji j ema najžveltije noge, istrka i do po ure vratija se vas zapinjen a uza nj zasvitlitja se bili mantel likara.

Bidnoj Domini popustilo je srce. "Brzo s njon u bolnicu!" reka je likar.

Pri vengo je likar doša suside su je prominile, uredile i sva je bila ka spoža i bez straja je mogla u ošpidal. Spremile su i lavaman, s a p u n i čisti šu-gaman za likara. Ona je ležala i mavala glavom i sapjala: "Neću u bolnicu, neću, ako jeman umrit, doma ću umrit."

Počeli su je nagovarat. Onda je šjora Mare m u d r o rekla: "Neka bude njezina! Jer more se, bidna, i na-jidit, moredu joj skočit živci, pa ako je kolpa, j emat ćemo je na dušu."

Šjor Paško se zbunjen vrtija po kući. Ča će činit, oli on ča more pomoć? Voli on svoju Dominu, voli je kao i sebe, ako ne i više, ali drimjalo mu se i on je živa. I da se razbudi iša je u kužinu napit se vina. Sinoć kad je večera na stolu je u boci ostalo još dva prsta 'Bepa'.

Na stol stoji boca a vina više nima. Asti Isukrsta, polokali su! I di se čovik neće infotat? Pametan je on, zna on ča se sve u ovakvim prilikan, kad je kofužjun u kući, more dogodit i ča sve more nestat .

U ovakvin prilikan uvik triba bit na oprezu. Vra-tija se u sobu. I govori ženi:

"Već su polokali vino. Tribalo bi sve zakjučat. A je li, moja Domina, di tišćiš ona dva šolda ča je-mamo. Ako ti se čagod dogodi, da znamo."

Dakle, izvršija je i on svoj zadatak, reka je svima ča je j ema reć, pita je ženu sve ča je j e m a pitat, ali sad ona ni njemu ne viruje.

"Di držiš pineze?" ponovi Paško. "Reci svome čoviku, mora znat, dogodi li se ne

daj bože ono najgore, kako će, di će?" Ona m a š e glavom. Ma ča maše: ali n ima pinez?

Oli neće da kaže di su? "Domina budi pametna! Upast će se u trošak i

kako će se Paško snać bez elera?" Zaludu, ona ne čuje. Uvatilaje nesvistica, ne čuje i

ne vidi ništa, oli čini fintu da ne mora odgovarat. "U bolnicu, svakako u bolnicu," govori mladi

likar dok pere ruke. "Kad se otrizni, neka gre ako tide!" "Kako kad se otrizni, oli je pila?" pita likar. "Ma kakvi, nego ti san reć: kad se osvisti - sve

isto! Aznate, šjordotur, onavanje taka, ne viruje, ni likarima, ni popima. A ja san drugovačiji ja virujen likarima. Ja vam, moj šjoj dotur, jemam raka, ma ča raka, grancigulu u pluća, i bombardirali su me s onon bombon, kako se ono smišno reče..."

"Bit će kobaltnom?" govori likar. "Je, je, jemate prav, baš ton i vidite cila mi je

škina od nje izgorila. Ali sad je dobro, da udren

u drvo. Neće više ovod reuma, kad ti likari zgriju škinu, svaka reuma projde. A kad je reuma išla ka rukon, ne virujen ni da je grancigula mogla ostat a ona je krepala."

Likaru za kućnu vižitu tribalo je platit petstotin dinari. Vrti šjor Paško po žepima i vadi četer di­nara.

" J e m a n ja i j ednu od ijade koju san sakrija od Domine, ali jemate li mi dat pet stotin nazad? Ako jemate jednu u cilo?"

"Ne triba, lako ćemo", govori likar. "Mogli ste se i napit da nisu polokali, vraga po-

lokali!" "Fala van, isto ka da jesan", oprašća se likar. "I

govorin van: s njon u bolnicu, svakako u bolnicu." "A ča ja mogu, moj šjor, kad se otrizni, neka ona

odluči! Ko zna ča se sve more noćas dogodit? Sad bi jedno ašperto čejade tribalo poć zvat jon s ina i ćer. A dva su bota od noći."

J e d n a susida zna di jon dica stojidu, ali di će sama žena noću po gradu odit? Noć je noć, svašta se po noći more dogodit.

Triba da bude muško uza nju. Najbolje vazest taksi pa sve brzo svršit. E znan, ali koliko će to zapast?

U ruci kume Domine stvori se j edna modra od pet ijad.

Taksista na Rivu jedino pita: "A ko će platit vožnju?" " Jeman ja pineze", odgovara susida i kažije mu

modruja kojega ne pušća iz ruke. Kad se vratila, još dok je bila na podan skal,

ćula je Pašku: "Koliko ti je vazeja?"

"Sve, sve, moj šjor Paško!" Čulo se kako je duboko uzdanija. Tek u sobu je pita: "A di su dica?" "Avizala s a n ji, omar ćedu doć." Nije lako propatit noć. Veliki je to štrapac, pogo­

tovo u kući di nima smokav, ni vina, ni rakije. Du­ga je noć, a j u s t a su suva. Gorka! Učinili su sve, svoj dover dobrega susida, pomogli su koliko su mogli i tili se već razić kad jedna od susidi, ko zna u kojemu n a d a h n u ć u , galantno ji pozivje doma na bokun sirnice. Juski svit neće taki poziv odbit, makar to bilo u tri bota ujutru.

Izvadila se jedna botilja vina, pa druga, pa treća. Nikor je jija onako, pa pija, drugi je supa. Svak po svome guštu.

Vino je brzo planulo a lipi se diškorši rasplamsali, ča je život? Govno i gore od govna! Radi, trudi, pa­ti i u zanju krepaj. Neka drću oni ča j e m a d u vile i jahte, a čovik, siromaj, koji je pošteno živija, koji nikome zlo nije učinija, umire lako. Evo n a š a Do­mina neće njanci u ošpidal. J e m a prav da neće! Ako jema umrit , onda je najboje da u m r e doma, u svoju posteju, okružena svojon dicon, svojim su-sidima.

Popila se i boca rakije, naš la se i boca pelinkovca. U štrapacu propativene noći, uz juske skladne be-side ne škodi kad mišaš piće. U zoru kad sviće i kunferi bićerin žešćega bibita.

Dva-tri p u t a skoknija bi i šjor Paško. Donosija je najnoviji zdravstveni bilten i svaki p u t bi reka:

"Vi lipo ločete, a mene ste samoga ostavili da ku-burin oko nje."

Nudili su i njega da se maši malo sirnice, da se okripi žmulon i posli bičerinon. Odbija je, nije mo­ga! More bit da je i moga, ali nije tija. Zna on koja

je dužnost čovika u ovakima momentima. Došla su i dica.

Nestalo je i pelinkovca. Razišli su se svak svojin poslon. Ko na mul, ko na Matejušku, na škver, že­ne po peškariji i pazaru.

I nikor nije reka: zašto san noć propatija, nego su svi bili sritni ča su srčano skočili i pomogli ko­liko su mogli.

Ajde, neka se ovo dogodi u kojemu neboderu u Splitu III!

Nikad, nikad se neboder neće moć stavit s našon malon kaleton.

BIŽ' IZ KUĆE DOK JE NA VRIME

I priroda škerce čini. Podivjalo vrime, miseci se izopačili, š tađuni naopako okrenuli.

Živen u pitomome gradu i uvik san misilija -siguran sam ka u škatuli - a sad mi se pari ka da san usrid Atlantika. O straja cilu nediju iz kuće ne izlazin. Radio emitira upozorenja: jugo od sedan i osan bofora. Virin kroz ponistru: more pini a vaporeti se u porat zbili.

Kalmalo jugo a zadimila bura. Dere, nosi, urliče, jauče. Jopet radio-upozorenje: bura na mahove do devet bofora. Nu ti onega boga a ča je ovo došlo da nima u n a s dana bez devet bofori? A kad je de­vet bofori na moru, onda brodski kuvar udunja špaker, n i m a više kuvanja i ko more jist, eno mu čibi-fredi.

Pri smo jemali i povjetarce, burine, južine, me-štraliće, lipe, smišne vitre koji su jemali svoje za­datke i svoje funkcije. Burina posal bija je da ra­ščisti arju i pomete prašinu, dakle moglo bi se reć jedan higijensko-škovacinski zadatak. Južina bi jopet dolazija da stepli arju koju bi bur in malo rasfiriška, a meštralić je jopet jema funkciju erkon-dišna. Kad se liti sunce razigra, kad spar ina oko devet-deset ur i počne morit - eto ti meštralića sa svojim ventulan i mirisima daleki šum. A di su on­da bave s mora, pune mira i sna? Dragi mali vitri, hranjeni nikin moćnin nebeskin galofagon, izresli su u nakaze, u orkane koji šibadu puste bofore.

I to mi je niko moderno premaliće, a ja već dani­ma iz kuće ne izlazin. Straj me izać.

I u meni reste zabrinutost i nemir. Da se to ka vitar da mirit na mojoj skali, bilo bi barenko pet-šest bofori.

Progoni me jedna stara, sad već pokojna kon­teša. Prokleta moja kurjožitad koja me odvela k njoj u vizite! Živila je sama u velikome palacu na kome se škure nikad nisu otvarale. Dobro je živila, jemala je i sluškinje dok je bilo tineli i sob p u n i stilskoga namještaja. U svako doba d a n a mogao si prid palacon vidit koji kamioncin ili limuzinu kako trpa mobilju. Danas se imitacija take mobilje za skupe pineze masovno kupuje po butigan u 'Slove-nijales', u 'Salonu namještaja', a onda se za male pineze kupovalo u konteše.

Kad san joj ja doša u vižite, sve se već raznilo, utekla je i zanja sluškinja, a ostalo je samo nikoliko bišavi fotelji s gnjizdima čimavic, di koji šporki kvadar, okrnjena minijatura i ništo razbucani sta­ri libar koje se kupcima sigurno gadilo vazest u ruke.

Konteša je novinarsku posjetu primila tako mi­rno i dostojanstveno da niti ni sklonila vrčinu p u n u pišote ispod bišave fotelje na koju me sela. Mislila je da san doša kupovat i nudi mi na prodaju i te zanje tužne ostatke - okrnjeni porculan, kvadar, rasklimani stolić.

"Uzmite što oćete, novce mi ostavite na stol!" Razočarana je što ništa neću. Zanima me samo

biblioteka. Puno se o toj biblioteci pisalo. Spome-nen jon i jedan interesantan članak koji je 1939. godine izaša u splitsko 'Novo doba'. Konteša me za­moli da skoknen jedan čas kupit tu novine. Skroz

je, bidna, rembambila! Ne zna koja je godina. Ka­lendara u kući nima. A dvadeset - trideset godin ponistru nije otvorila, na ulicu nije pogledala.

Smrdi mi vrčina, češen se pod košuju, jema bit da mi se ut irala koja čimavica.

Gledan staricu. I to je ta konteša koja je študjala u Parizu? Minjala jubavnike. Pucala iz rivolvera. Vozila auto u koji bi bacila miljun dinari zamotan u škartoc i zadimila u Veneciju, u Beč.

Ajme, ča se ovo s menon događa? Ponašan se ka stara konteša, počet ću i sličit na nju! Sedan dan već nisan izaša iz kuće. Radio emitira upozorenje: bura od devet bofora.

Letin vanka na arju. "Di ćeš?" viče za menon žena. "Di ćeš po ovakome

vrimenu? Oćeš li da ti k u p a pade na glavu?" "Neka pade cili Marjan? Gren vanka, u život!" Lipo li je, judi, na frišku arju i po vitru, po bo-

forima. A ti meterolozi, prognozeri - to su laživci, fiočuni, koje ne triba nikad obadavat. Pritili su olu-jnon buron, a vanka je lipi burin od bofora i kva-rat, bofora i po najviše.

Uvik je lipo vanka, pa i onda kad se grube stvari događadu, kad svud čuješ debate, karanja i žestoke revolte koji pritidu rebalacjunon.

Užga se narod, poludija a di neće kad n a š 'Aj-duk' ne da ne more dobit utakmicu - nego ne more zabit gol. J u d i su izračunali: osan ur i igre bez njanci jednoga gola. Zamislite da utakmica počne u osan uvečer i igra se sve do četer bota ujutru drugoga dana a bez jednoga jedinoga gola. Šampionska momčad, zlatna generacija, najbo-ja koju smo ikad jemali, koja je morala h a r a t Ev-ropon, devalvirala je, izdušila i priti da će potonit

u športskoj provincijskoj fuzbalskoj bari. A koji ve­liki igrači, koji strašni potencijali, sve odreda repre-zcntativci!

Interesantno je to u Splitu! Kad devalvira dinar, nikor se ne uzbuđuje; kad devalvira balun, odnosno 'Ajduk', sve je na noge. I penšjunati s lapišon u ruke, misto da činidu kalkulacije kako će izdurat do prvog - računadu bi li 'Ajduk' još moga biti pr­vi, koliko bi bodi moga osvojit, š tudiradu tabelu s kin još igra 'Rijeka', s kin 'Dinamo', i činidu kom-binacijune. More krešit duvan, fit, letrika trista po­sto, more galopirat inflacija i devalvacija skupa s najcrnjon depresijon - sve su to sitnice, sve je to ništa prema padu vridnosti na splitskoj fuzbalskoj burzi.

To je, jema bit, jedina burza koju mi u Split pri­znajemo. Kad gre naopako, onda vidimo kordune milicije prid Ajdukovon' barakon. A ko je ikad vi-dija milicionara ispred banke da čuva bankovne trezore?

Vridnije su i zaštićenije laštre na Ajdukovoj' ba­raci nego sve umjetničko blago po splitskim muze­jima i galerijan. Vrije u Split i izgubi li se još koja utakmica, moglo bi bit svašta. Atroke bura od de­vet bofori!

Razletija san se gradon, po Pjaci, Rivi, po mulu od bufeta do bufeta. Neću doma, neću da sličin na pokojnu kontešu.

PRIKO TUGARI U FRANKFURT

Nikad na ciloj baloti zemajskoj nije bilo tako ši­rokoga, tako demokratičnoga grada ka ča je naš Split. U njemu se svak svakoga denja, lupež će po-častit policjota, bezvirac će zagrlit kanunika, fakin će se zakarat sa prešidenton.

Profešur šaje učenika da mu skokne kupit du-vana. Mali izvadi iz žepa škatulu:

"Evo uzmite, uzmite slobodno!" Profešur zine. "Nećete me odbit, omar bi se uvridija! Ma ajte,

boni, da ja niman, ol' ne biste vi meni dali?" Oli, recimo, Vukas se vraća iz Londona di je igra

za reprezentaciju Evrope i Ingležima da tri gola pa se svrati u Dukinu brijačnicu i omar se zakara s jednin starin batelanton, i oni dva gredu na plac pucat jedan drugome po pet elferi da se vidi ko boje puca.

Sićan se tako kad smo jedne večeri sidili u ba-šti Park-otela. Velika klapa, lipo se namistili u ši­roke s lamnate fotelje, a stol do nas sidi ingleški Prešidente Bevan. I eto ti j edan naš momak kojega već misecima nismo vidili. Ništo je bija šverca s na-poleondoriman i za ništa, na pravdi boga, utiralo ga u bužu.

"Ča je? Di si? Kad si izaša?" "Evo jut ros me pustilo." "Ajde sedi, pričaj!"

I kako ni bilo fotelje, on se okrene i počme potizat jednu praznu sa Bevanova stola.

Čovik iz Bevanove pratnje skoči: "Jesi li ti lud? Ovo je Bevan!" "Ajde, baš me drago a ja san Muše," predstavi

se Bevanu momak i mirno donese fotelju. Eto, tako van je to misto, ti naš lipi Split. Bija ti

ko bija da bija - đeneral, ministar, kraj, sin božji dočin si u Split uliza, ostavjaj štrike, k r u n u i dojdi, kume, popij ča oćeš, pa ćemo se lipo razgovarat, oli se još lipje karat ka pravi judi.

Sve van ovo, dragi štioci, pričan, objašnjavan van Split da biste mogli razumit ovo ča mi se ni-kidan dogodilo. Bilo je to baš u subotu. Lipi dan, vedar, p u n sunca, pravo premaliće. Grijota doma stat. Mislin se di ću? A da skoknem do Tugari. Fina arja s Mosora, pa kad ti otvori apetit, svratiš se u oštariju kod Luiđa, di se u ovo doba uvik more nać kaštradine, pune vonja bure i ognja, i rašćike koju je led malo stresa. Čin me to palo na pamet, ko će me više fermat...

Dreto ja u kužinu, šćipjen pršut, vonjan kaštra-dinu i čujen tamo za šank niki furešti mliju špa­njolski i taljanski: senjor, drapa, salu, ombre, ka­iće...

Povirin: za šankom niki bjondo, jema četrdesetak godin, dobro stavjen, ricaste žute vlase, a s njin niki mlaji, tanki, govori taljanski i pari Napolitanac.

Vanka prid oštarijon parkirani tonobili, namišća-du se stoli, vrtidu se janjčići, peču se na gradele komarče i barbuni. Skočin u pomoć ka interpret između Luiđa i ovoga bjonda.

"Senjor," govorin mu, "nikad u životu nisan vidi-ja tako bjondastoga Španjolca."

Kad mi se predstavlja, deboto me afanalo. Promi­slite: to nikor drugi nego Kubala, a s njin jopet niki drugi trener, zove se Perera, Pereita, zaboravlja san jušto kako, ali ja san ga cilo vrime zva Perito.

Omar zoven litru da jude počastin. "Ma ča nećete, di nećete, ne znate vi di ste došli,

a ne bi se ja omar uvridija. Eto, koliko s a n demo­kratičan, ja ću se mašit vašega pijata."

Vazmen Kubali po barbuna, Peritu lipi komad janjca i omar jin nazdravjan:

"Eviva la Španja, dove se beve i manja!" Dobar je čovik ti Kubala, čovik od svita ka i ja.

A da ste n a s samo čuli kad smo šoto voće, mi tri, Kubala ja i Perito zapivali: Tamo daleko'.

To je bilo za naježurit se. A onda su došli Ćirić i Miljanić i kad su nas

našli zagrljene, u štimungu, ostali su zavrteć. "Otkud ti, burazeru? I Kubalu poznaš?" "Pa okad! Znan ga Ćiro, ka tebe, kad je bija

ovaki mali. Je li tako, amigo?" I tot smo lipo blagovali, provali smo i kaštradinu

i kupus, i bilo i crno, i pivali smo, i jubili se, i ja san se kara i s Kubalom i s Peritom i s Ćirom i s Miljanon, pojma nimadu o balunu, neš ti taki treneri i selektori, dat ćedu mi indiric. Sa svakin žmulon meni je bilo sve jasnije, sve san se više ra-zumija u balun, a oni sve manje.

"Ajde, moj burazeru", govorin ja Miljanu, "čin tebi triba trista puti poći u Španjolsku za pročitat kako Španjolci igradu, omar znan koja je ura . A i ti amigo", govorin Kubali, "čin moraš dolazit u Split špijavat da vidiš kako naši igradu, omar moš poć lovit rake. A meni je bilo dosta pogledat na te­leviziju onu utakmicu Jugoslavija - Španjolska u

Zagreb i sve mi je jasno. Oćemo se okladit: u Fra­nkfurt će svršit neodlučno i pucat će se elferi. Kad san van ja zapiva, ne triba van njanci igrat. Poveri beci koje arčite na pripreme! A za ništa!"

Tako smo se lipo karali sve dok sunce ni palo. Kubala je, to je najinteresantnije, sastavija našu, a Miljan španjolsku reprezentaciju, i obe su kartice, na kojima su ispisivali sastave, u mene u žep.

Ne mogu odolit da ne iznesen Kubalinu varijantu. Lipo je nacrta i stavja strilice: Marić, isprid njega Katalinski, sa strane Pavlović i Bogičević, a onda Buljan (s nikon strilicon put gori), u sridu je stavija: Karasi i Aćimović, a naprid Petković, Šurjak i Dža-jić.

Miljan gleda ti sastav, pa umire od smija. Šapje mi: "Muči, Kubala misli da se igra sa deset igrači." Brojin: je, samo ji je štiva deset. Ne gren tako daleko da Kubala ne zna da se igra

sa jedanajst igrači. Sigurno zna, nego kako n a s je gleda u Atenu, vidija je da igramo boje, opasnije sa deset, naši jemadu više manevarskog prostora, ne tučedu glavon jedan u drugog.

Sut radan Kubala ujopće nije doša na plac gledat naše izabranike. Osta je spavat u otel. J e m a bit da ga je bolila glava. Di neće?

Bolila je i mene ča san n a u č a n na naše crno, a tek njega bidnoga. Bit će mu bila glava ka balun.

DOK FERATA U SPLIT ULIZA

Kad zaželin doživit nešto veliko, koji zaista veli­čanstveni prizor, onda seden u feratu do Perkovića i kalan se u Split. Ti ulaz u Split, zapravo već tamo od Labina, kad ti pukne pogled na more, pa uz Kaštila, Solin i Kopilicu do splitskoga mula, to je, judi, zaista impresivno. Uliza san feraton u stotine misti, u velegradove, u metropole, ali nikad nisan bija impresioniran ni njanci mrvu uzbuđen. Ništa se ne da usporedit s ovon splitskon slikon, svi su drugi ulasci blidi, anemični, sivi, šporki monotoni. Sva su ta druga predgrađa tužna, mižerjasta, sve nike potleušice, barake uz prugu, oli sive grube kućerine, a svit je blid, inkantan, i uvik uz prugu niki čovik vozi bičikletu, blida dica gledaju tužno, glave žen po ponistran raspletene, krmejeve i u letu vidin, nervožaste su, lude. I sve je to nikako isto, sve je to ka falš-literatura, i dok ferata uliza u ta mista, njanci neću da gledan kroz ponistru jer niman ča vidit.

A kad ulizan u Split, svaki put, sedandeset i se­dan ijad puti, zalipin se uz ponistru, predan, gle­dan, raširin oči da sve upiju i guštan, beskrajno godin. Skupin se i mučin, rič ne bi progovorija, a iznutra, u meni sve piva.

Asti boga, ča je ovo lipo! Vidi nebo, nidir na svitu nebo nima ovi kolur. A ova arja, ovi vonji mora i Zagore, brda i lažine? Bile kućice, bile stine, bile

škrape, između škrap malo crvene zemje i okolo zelena travica, da bila ovca jema ča čupkat. A ovo je Primorski Dolac, n ima još mora, ali vonj mu se ćuti, i uvik se, kad ovuda ferata proleti, sitin moga prijateja Parižlije koji je tamo usrid Pariza, u naj­finije lokale, zna i falit se da je on rođen u Dolac sur la mer i svoj Dolac sur la mer ne bi da za cilu Azurnu obalu.

"Ne znate vi, madam, što je to Dolac sur la mer. Morate ga doć vidit i zamrzit ćete Nicu i Saint Tro-pez."

To njoj na francuski govori, a meni miga. Ne zna ona kako je lipo kad ti ispod ponistre

vuk zavija. Ferata leti, evo sad će se otvorit more, i ja mislin

da su baš s ovega mista, s ovega vidikovca, stari Slaveni prvi put more ugledali. Mogu zamislit kako su ostali? Meni svaki p u t na ovo misto suze dojdu, a oni su se sigurno razjecali. Modro zrcalo, otoci, vapori, gliseri, vikendice... ko će sve to opisat, je­dva uspivan registrirat. Vinogradi i masline, borove šume, tanki zvonci, reoplani letidu...

Koji furešt, koji ne poznaje situaciju moga bi se začudit kad vidi di se sve u nas pustilo gradit kuće i vikendice. Furešt je furešt, ča furešt zna, on i nije za drugo nego da se začudi.

A meni je dosta iz ferate, oli iz reoplana, ako će­te, vidit more i vikendice, i smista mi je sve jasno. Mene su i glavni općinski funkcioneri iz mali općin, mislin iz mali misti, tonobilon vozili i kaživali mi di se sve u zabranjene zone gradilo. Na tonobilu bile su kontrine i onda bi funkcioner razmaka ko l t r ine upira prston:

"Vidiš li onu vilu? On je onda bija šarža i ko će mu reć ne. A vidiš ove druge dvi vile? Ja san na općinu poveja akciju i glasa da se ne da lokacija. Tili smo bit čvrsti, principijelni. Ali ča ćeš ti vidit? Svako popodne jušto u tri bota, eto ti nji na vrata. Kad ji posli n i san tija primit, svako popodne u tri bota došli bi mi pod ponistru vikat, pivat, galamit. Debato san poludija. Bilo je lito, pasja vrućina, glava mi puca, a oni mi spavat ne dadu. Izdura san puni šest dan a sedmi neka vrag sve nosi, sa­mo me spavat pustite."

Razumija san čovika. U tri ure popodne i ja bi sve lokacije pustija samo za ubit oko. Još je to i Pizistrat zna i u tri ure popodne kad je sve živo na Akropoli spavalo, navalija je i udrija tiraniju. Ko će se branit liti, u tri ure popodne, kad si se najija, napija i kad te san vata. Da su ovi dolazili pod ponistru funkcioneru vikat bilo u koju drugu uru, recimo u tri, u šest ujutru, u pet po podne, u ponoća, nikad ga ne bi slomili, ali u tri, u tri našega čovika moš ubit, samo ga nemoj činit patit.

Leti ferata, minjadu se slike, mišadu se face i asocijacije. Prošli smo ovce i vinograde, otele i ae­rodrom, ovčarstvo i poljporivredu i turizam, i sad dolazi industrija. Kad iz ferate gledan, pari ka da smo najindustrijskiji grad na svitu, Milano, Ha-nover, Liverpul, sve moremo u žepić stavit. More bit da je jedino žešći Tokijo, ali ne znan, nikad ni­­an bija u Tokijo.

Dimidu fumari tvornic cimenta, škripju vagun-cini, dvi paralelne asfaltne trake pune autobusi, kamioni, kari, konji. Obe magistrale, i industrijske i putničke. Eno i čeličana, jerbo ko je to vidija veliki industrijski grad bez čeličane? Eno i kombinat Ju-

govinil, a doli je otelsko naselje Resnik. Sve je tot fureštima na ruku, i aerodrom i čeličana i cimenat i plastične mase, i da su tražili misto na kugli ze-majskoj za gradit otele, nisu mogli boje izmislit.

Kosturi vapori na rizalištu Brodospasa. Ovod va-pori umiru, a s druge je bande zaliva spliski škver di se sad kolosi rađaju. Petrolejska luka, teretna luka, cila šuma dizalic, a izad nji blišće na sunce ijade ponistar spliski neboderi. Cakla odbijedu ri-fleš, ne moš gledat, oslipit ćeš. Stara Salona s am-fiteatron, banjima, nekropolan i vilan i ranžirna stanica Solin. Sve mi se miša, ne znan kud ću pri okon.

I ča se više približavaš Splitu, sve je više oko te­be važi, žice, kašet, koli, ambalaže, garbuna, late, i žaj mi je ča više ne mogu gledat, jer ferata uliza u tunel i kad izajde, gotovo je, u Split si, skretničari su spustili rampe, tonobili stojidu s obe strane pru­ge, n ima bičikleti, nima blide dice, krmejivi žen na ponistran, samo vidin kojega nervožastog šofera i znan da bogaje. Ferata ka da prolazi kroz kaletu, moga bi rukon taknit zide kuć, u b r a t smokvu is­pod mosta...

I škripje i stane ferata na cencu mora, pet metri od vapori i trajekti, dva metra od autobusi. Samo ugaziš s ferate na brod i moš naprid di kod oćeš. Ali n a k o n ure vrimena od Perkovića do Splita meni je vijađa dosta, ja gren dreto doma! Triba mi se od­morit od veliki imprešjuni.

KO ČEKA I DOČEKA

Ležin u posteju, čitan i s lušan kako vanka zavije vitar. Ponoć je davno prošla, svaki čas klonen i li-bar mi pada iz ruk. Trgnen se. Učinilo mi se da nikor kuca na vrata. Oli san to sniva?

Bogami, nikor je prid vratima. I ne k u c a nego tuče, buba šakon o vrata.

Koja je ovo luda vižita? U ovu uru? "Ko je sad?" "Ja san! Otvori! Brzo otvori!" Ka furija u kuću mi u p a d a stari moj prijatej, glu­

mac, penzioner. Oči mu svitlidu, ne more govorit, samo tepa, drću mu vilice, vas se trese, skače na me, grli me, jubi, bali, plače, viče, piva.

"Di si se tako opija?" "Nisan!" trese glavon. I stane pivat i igrat:

"Šjor File moj, šjor Dane moj, ovako sr i tan ni ni kraj! Koja dištracjun, koja šenžacjun..."

Uvatin ga za prsi. "Smiri se, cilu ćeš kuću probudit! Jes i li polu-

dija?" "Jema bit da jesan, poludija san!" I udri u plač. "Lipo sidi, smiri se. Oćeš da ti kafu učinin?" Plače, jeca, trese se i drće ka šiba. "Daj, govori ča ti je! Ča se dogodilo?" "Jema bit," odgovara kroz plač, "jema bit da san

dobija stan. Stan san dobija."

"Stan su ti dali? Tebi?" Klima glavon. " J e m a bit da jesu!" Sad san se ja inkanta. Deboto san počeja plakat.

Brzo konjak da se razaberen. "Ko ti ga je da?" "Penzioneri. Evo na, pogledaj", vadi on iz žepa

dokumente. A ja san mu napisa prvu molbu za stan. Ka

sad se sićan. Bilo je to baš posli nike premijere u teatru, on je onda igra jubavnika. Čekaj, čekaj, si-tit ću se... Bija je to Ostrovski. Omar poza rata. A on je igra Neznamova. Bija je onda lip ka bog, cili je teatar na noge diga, cure su ga isprid garderobe čekale, a ja san ga kumpanja ne bi li se i za me koja prilipila.

Lipi moj Neznamov je sad penšjunat, jema šćap i ne more skaline činit.

Gledan rješenje. Dodijeljena mu je garsonjera na Ravne Njive.

Kuća broj ti i ti. Stan A-l. Frega ga se ča ne more više skale činit kad je garsonjera i tako u prizemje. A-l! More bit najviše dvi skaline? Garsonjera od šesnajst kvadrata.

"A je li", pita me Neznamov, "koliko je to šesnajst kvadrati?"

Gremo po kužini i mirimo koracima. "To ti je pet metri duga, tri široko i još stane je­

dan metar." "Ajme, ča će mi bit lipo, ča ću guštat. A je li, ni­

kor me više ne more potirat?" "Nikor! Samo te moredu mrtva iznit! Sad si ti

pravi pravcati s tanar. Moredu te izabrat i u savjet stanari ."

"Ne gre mi u glavu da me nikor neće tirat. Bit će mi neobično. I da ću poć u zahod kad god oću? I da ću bez straja užgat kuvalo? I da ću moć primat vižite u svako doba? Je li to moguće? A koliko san samo gazdaric i gospodari prominja? Di sve po Splitu nisan sta? Deboto u svaku ulicu, u svaku kaletu. Koliko puti mi se izmišalo, pa n i san zna di stojin: u ovu oli onu kuću. I zato san svu poštu prima samo na "post-restant".

U dva bota od noći činija me da se obučen i da gremo vidit njegov stan. A Ravne Njive su daleko, do nji od centra Splita jema bar četer-pet kilometri. I vazeli smo taksi. Dobro je da smo ga vazeli jer n a n je taksista svitlija reflektorima dok smo se vrtili po livadan i tražili dotičnu kuću. Oli je bilo lako pronać usrid crne noći i po velikon vitru? Našli smo i s tan A-1.

"Jo lipi vrat, vidi ča su liša, luštrana", gladi on dlanon svoja vrata pa ji počme jubit.

"Daj otvori više!" "A kako ću otvorit kad n iman kjuče?" "A di su ti kjuči?" "Dat ćedu mi ujutru kad potpišen ugovor." Tia san ga ubit. Usrid noći me diže iz posteje da

vidin vrata. Virija je kroz bužicu na vratima. "Asti boga," počeja je drćat, "a da se nije pročulo

da je ovi s tan prazan pa da mi se padobranci nisu uselili?"

Da je i meni bubu u glavu pa san i ja počeja virit kroz bužicu i zvonit na vratima. Išli smo okolo kuće i kako on ne more to san se ja penja na ponistru i gleda u n u t r a .

"Ništa se ne vidi. Ništa se ne miče. J e m a bit da je sve u redu."

O straja da mu se ko ne useli tija je ostat cilu noć u portun prid svoja vrata. Jedva san ga nagovorija da gremo doma. Ujutru, najranije, poć ćemo pot­pisat ti ugovor, vazest kjuče i omar uselit.

"An bravo, morat ćemo vazest bar kamionicin da ti pribaci stvari."

"A koje stvari?" "Bome ča jemaš." Udrija je u histerični smij. Nisan ga moga ostavit i ka dva gaštapana ulibili

smo u jednu vlažnu marjansku potleušicu u kojoj sobu plaća pedeset ijad misečno.

Gledan ča je njegovo, ča ćemo ujutru kamionom pribacit.

"Moj je", govori Neznamov, "ovi mali televizor, onda je moj ovi šupreš."

"I ništa drugo nimaš?" "A ča bi moga jemat? J e m a n još kufer, još j edan

par litnji postoli, dvi pidžame, kapot i lumbrelu." "A nesrićo crna, kako se ti to misliš uselit? Di

ćeš spavat, di ćeš sidit, kako ćeš jist?" "A eto, to san zaboravija, n i san na to njanci

promislija. A ča ću bidan, sad činit? Oću li vratit kjuče?"

Tija san ga zadavit. Di se na me uvik sirotinja lipi? Koje ja probleme moran rišavat?

Sili smo za stol i činili konte i planove. Mogli bismo dignit kredit miljun dinari i kupit sve ono najnužnije. "Penšjun ti je sto i šezdeset ijad i pret­postavimo da ćeš vraćat jedno pedeset ijad na mi-sec. A jemaš li još koji kredit?"

"Jemam dvista ijad!" "Koji dvista ijad?" "Diga san pri dva miseca od penzioneri za kupit

malo robe."

"I koliko vraćaš?" "Samo sedamnajst ijad na misec." Činimo račun. Tamo pedeset, simo sedamnajst,

onda još dvadesetak za fit, vodu, letriku, to je već blizu sto ijad. Autobus ti je dvista dinari a do koji dan bit će trista. Neka samo dva puta greš auto-buson u grad to ti je šesto dinari simo - šesto ta­mo, dakle ijadu i dvista. Još nadodajmo, dakle tri­deset i šest ijad. Ostat će ti za ranu jednu dvajst ijad na misec.

I ni bilo drugo nego san preuzeja obavezu da mu najden posteju, lancune, deku, dat ću mu je­dan stolić i katrigu, jedan pijat, jednu čašu, i to od plastike da je nesriknjak ne razbije.

Ujutro smo vazeli kjuče i priselili se. Ja s a n no-sija televizor, a on kufer u koji je stiva nabrojene stvari i još dvi kapule i komad slanine.

"Baci tu kapulu! Ča će ti slanina, oli ćeš miše lovit?"

"Bogati, a ča ću jist do prvoga?" I eto, tako van je Neznamov uselija u novi stan.

ŠETNJA PO PORTU

Nikidan Split osvanuja pun mali Ingležići. Izviru iza svakoga k a n t u n a i razlili se po cilome gradu. Jo, smišni li su! Nikad u životu nisan vidija ništa bilije i tanje.

Gledan te male Ingležine koje san prve trevija na Pjacu. Sve roba četrnajst, petnajst, najviše šes-najst godin. Bit će, mislin, koji koleđ jer su sve isto obučene, u plave jaketice i kotulice do kolin. A svima nožice bile, bile ka od voska, a tanke. Jedi­ne obline su košćice od kolin i gnjati. I ručice su jin tanke i obrazi blidi, upali, samo prošarani sa dikojon žilicon.

Bidna dica! Ka da nikad sunca nisu vidili, ka da se nikad milosti božje nisu okusili.

U portu je veliki bili vapor koji je u Split završija svoje prvo kružno putovanje po Mediteranu. Reo-plani iz Ingleške doletili su s novim putnicima, jo­pet uglavnom dicon, a ove kojima je svršija vijađ vozidu nazad.

I dok se vrši dva d a n a ta smjena, Split je krcat Ingležići.

Nije prošlo ni dvi ure otkako je vapor akošta a već vidin tu inglešku dicu marširadu priko Rive. Pivadu i mašedu botiljan bire. I u centru te gru­pe j edna mala l ipuškasta Ingležina zagrljena s mo­mkom.

I, naravski, naš momčić. Dolazin bliže da se uvi-rin. Je , n a š je, ne zna njanci jednu inglešku besidu,

govori po splitsku, nikor ga ništa ne razumi, ali on vadi pineze i plaća nove bire.

Ma kud se pri umiša? I di je naša baš tu jednu jedinu l ipuškastu?

I kako se brzo rodila jubav? Stisla se Ingležina uzanj i gleda ga ka u boga. A

Ingležići okolo nisu ljubomorni. Evo, okladija bi se da ćedu našeg momka prošvercat na vapor.

Prošetan se do vapora i virin kroz fineštrinu da vidin kakve su jin kabine. J e m a n ča vidit.

Velike spavaonice ka kasarne di ji po sedandeset spava zajedno.

Kupidu se splitski momci isprid broda. Ali brzo bižidu. Nima lova. Sve samo dica.

A s druge s trane mula kineški tramper. Kineške mornare ka da ništa ne interesira. Oni lipo igradu na brodu ping-pong.

Učinin đir priko Bačvic. Ingležići su već otkrili plažu i k u p a d u se. A oblačno je, puše jugo, pinidu vali.

Bili tanki Ingležići i meškinaste Ingležine trčedu priko sa lbuna i bacijedu se u more da ji vali zibju i nosu. Ko bi reka da su tako žilavi i otporni?

Dva su se dana mali Ingležići po Splitu vrtili. Lipo, šesno, skladno. Gušta si ji gledat. Šetali su, kupali se, slikavali po Peristilu, ulizali po butigan, kupovali jeftine suvenire od desetak, najviše dvajst dinari i ako nije bilo pinez za ništa drugo, kupili bidu na pazar po reštu luka.

I virujte mi da me bilo puno, puno žaj ča kroz ta dva dana nije izašlo sunce da ogrije male Ingležiće, da jin da malo kolura, da j in ceru popravi.

A da je doša u Split ovaki brod s pravin putnicima dubokoga žepa, dočekala bi ji mužika i cure u na­rodne nošnje s garifulima i bile bi folklorne pri-

redbe na brodu, a ovako nikor ništa. Ka da je sle-tilo i odletilo jato tičic. Njanci carinike nisi moga na mul vidit!

Bili, lipi vapori radost su svakoga porta. Bez nji luke su tužne ka grobja.

A bilu n a š u flotu mi smo rasprodali ka kurbinu muku. Prodajemo lipe, bile vapore, a kupujemo grube, stare trajekte. Kako smo se uputili, lako bi se moglo dogodit da prodamo i zanja dva n a š a bila broda. Kakvi smo, još bismo se mogli vratit na prve dodire stari Slaveni s moren. I jopet počet sve iz početka - s napuvani mišinan i platulima pri-bacivat se od otoka do otoka. I gospe neka zna ča oče to reć: naša pomorska orijentacija! Da to nije baš ovo: sve od početka, od mišin?

Naša brodogradilišta gradidu brode samo za strance. Da smo gradili za se, jemali bismo najli-piju, najmoderniju flotu na svitu. Ali mi lipe, mo­derne brode gradimo samo za tuje bandire, a za se od nji kupujemo stare ruzinave karampane.

Nima na svitu tako nesebičnoga pomorskoga na­roda! Gradimo vapore za cili svit, kreditiramo sve, samo ne sebe. I kadrove jin dajemo, kapitane, stro­jare, noštrome, mornare.

J e s t e li opazili: zanji godin ritko se u svitu do­godila koja pomorska dežgracija a da ni s trada bar koji Jugoslaven.

Oluja u Biskaju proguca niki ingleški brod, a najviše mrtvi Jugoslaveni. Ne Kineži, ne J a p a n a c , ne Ingleži, nego naši.

Izgori njemački tanker, tuga u naše porte.

Nestane Panamež, Grk - plač u naša mista. Koliko naši pomorac strada, pari ka da jemamo

najveću flotu na svitu. Mi plovimo i ginemo pod tujin zastavan. Tako je to u n a š e m u pomorstvu, a u ribarstvu još i gore. Stare ribarske brode rasho­dujemo, prodajemo a nove godinan ne gradimo. I ribari n a n bižidu i lovidu ribu, po tujima morima, pod tujima zastavan.

Bidan naš J a d r a n ! J e m a bit da je naš J a d r a n jedino nerentabilno

more na svitu. Jedino se u njemu isplati okupat. Nesriknjo n a š e more! Da nima J a p a n a c po ovome našemu moru, ne

bismo znali ča je to riba. Po našim portima već jema dice koja nikad nisu

vidila vapor osin na kartolinu. Partili su Ingležići. Sidin na koloni i gledan kako

Kinezi na svome brodu igradu ping-pong.

ŽIVIJA VIJETNAM!

Drugog dana prvomajske fešte, ako devete ure, izlazin iz kuće i nidir nikoga. Ni auta, ni čovika.

Koja sablasna slika? Nikor se ne miče, n ima nikakvoga zvuka. I koga ću prvoga trevit - nego jednoga Njemca!

Parkira je auto kraj sv. Frane i izlazi sa sinom, momčićem od desetak godin koji se plašjivo okriće oko sebe i kad osjeti pustoš, zatrče se za ocen i va­ta ga za ruku.

Pripa se mali Njemac, a di neće kad je i meni pu­sti Split učinija škerac.

Ovo je kompletno cili grad iša na izlete, u otele, u vikendice, povuka se na seosko ladanje, a ono malo svita, koji je doma osta, bit će sinoć dimija i sad se ličidu i krepaju u posteji.

I Slovence smo šuperali u vikendima i ja mislin da njanci Jubjana nikad nije bila ovaka pusta.

Sve se, judi, minja! I naše fešte. Pri si zna da je fešta jer je cili grad izlazija na ulicu, a sad znaš da je fešta jer nidir nikoga nima.

I pripa san se već da u pustome gradu neću ni­šta čut. I ča ću pisat ako se ništa ne čuje?

Morete mi virovat, na časnu rič, da mi je već prvi čovik kojega san trevija, mislin prvi n a š čovik jer onega Njemca ne mogu ovod računat, priča stvari koje je vridilo čut. J e m a san veliku sriću da san se baš na nj, na takega čovika namirija.

Pivucka, skakuće, oči mu svitlidu, p u n je rado­sti, cili bi svit zagrlija, izjubija; već davno, davno nisam vidija t a k u sliku sritnoga čovika.

Znan ga: ujopće ne pije, a zove me na piće. Vadi cili plik crveni bankanoti.

"Vidi koliko ji još jema! Ajdemo, sve zdimit!" "A šta je? Šta se to slavi?" "Dva dana sa famijom slavin Vijetnam i ovo mi

je najlipji Prvi maja u životu. Volin te Vijetnamce. Koji lipi narod, koji šesni, ponosni narod! Jes i li na televiziji vidija ono kako se kapitalistički soldati obišadu za helikoptere, kako najveća sila na svitu biži u more, kako jin ambasador kupi bandiru i vata maglu. Tristotine velesil ne more pokorit narod koji se bori za slobodu! Ča čini naša mladost? Di je študentarija? Ne gren više u povorke i parade ali od gušta bi s vijetnamskon bandiran maršira priko grada. Volin Vijetnam! Živija Vijetnam! Judi, drugovi, veliki su ovo trenuci čovičanstva. Svuda pucadu lanci, jedan dan Kambođa, drugi Portugal, sad Vijetnam. More li bit lipji prvomajski praznik? A vi drugovi iz televizije i š tampe dat ćete mi indiric? Zašto televizija nije cili dan, bez fermat, prikaziva­la filmove i žurnale o Vijetnamu, zašto radijo nije cili dan vrtija njijove pisme, zašto nisu izašla spe­cijalna izdanja s crvenima naslovima o po metra? A šta je? A di smo? Manje prostora i vrimena jema-mo za Vijetnam nego za vikende i janjetinu! Jer oćeš-nećeš vijetnamska fešta i naša je fešta! I baš iz Splita to je moralo puno žešće zazvonit."

Mučin ka kurba, ča ću govorit kad je on sve reka?

Gren učinit đir priko mula, vidit brode. I zovu me iz jednoga remorkera. U salonetu barba, kapo

o makinje i nikoliko mornari piju kafu i viski i raz-govaradu se o Vijetnamu.

"Promislite, judi, d a n a s jin je prvi dan bez ratno­ga izvještaja! Prvi dan posli trideset godin."

"Nećedu moć spavat, bit će jin neobično jer ne čuju bombe i kalune."

"Kako to gre? U Vijetnam je počelo kad je u n a s svršilo. I cilo ovo vrime oni se tuču. Trideset puni godin. A kad je u nas svršilo, kad san se vratija iz partizani, bilo mi je neobično, nisan zna di ću ru-kan di s nogan."

Najstariji od posade, jema bit noštromo, kažije palcan kroz fineštrinu:

"A vidi ovu našu nesriknju mladost danas! Ne mi­sli na ništa. Samo pape daj, daj, žgobaji ti za nji."

"A ča ćeš ti od nji? J e m a d u sriću da se n imadu s kin t u ć pa se sad tuču meju sobon."

"Ne boj se ti za nji!" odgovara mu barba. "Kad bi tribalo, kad bi u nas zatrumbetalo, ti miliš da bidu ovako šetali po Rivi i Pjaci? Ne znaš ti koji bidu tek to lavi bili?"

Smije se stari noštromo. Gušta. "I ja mislin da ne bidu tradili!" Slušan do obida te lipe razgovore i drago mi da

je Vijetnam puno prisutniji po Splitu nego bi se to dalo zaključit po službenim izvještajima.

I kako se sve lipo poklopilo? Prvi maja, trideset godišnjica pobjede n a d fašizmom i nakon tridese-tgodišnjeg ratovanja pobjeda u Vijetnamu. Sve se vezalo u jednu feštu. Veliku feštu. Ali n a n k a da je svaki dan svečanost i ka da smo postali sramežjivi javno manifestirat svoja raspoloženja. A priznajte da ne bi bilo grij čut mužike, zvono, rokete, povo­rke?

Te vanjske znake slavja mi ostavjamo samo za n a š splitski litnji festival i za Ajdukove šampionske krune!

Život se tako spleja da se i u ove velike svečane trenutke znamo najidit i fešta n a n progorča. A sve zbog niki mali, šporki stvari.

I evo ča san na tu temu od jednoga našega čo-vika čuja.

Sa ženon, neviston i sinon, koji jema auto, sko-knija je na izlet uz riku Cetinu. Nije on čovik od zabavi, izleti, lokandi ali prid Prvi maja primile su se plaće i nadoknade za litovanja. Ovake fešte nisu svaki dan i red je bija da famiju bar ti jedan p u t na godinu izvede vanka u prirodu, na marendu.

Bilo je p u n o lipo, pusti narod, konfužjun, janjci se vrtidu na ražnju, narod navalija, konobari nosi-du u svu prišu.

Seli nji četvoro marendat, dozvali su nikako ko­nobara kojega bidnoga sa svi s t ran rastižu i potižu da ne zna di mu je glava. Naručili su kil, najviše do kil i po janjca, malo kapulice i litru crnoga.

Nisu ni p u n o čekali, meso je bilo još teplo, još je dimilo i slako su izili, sve je bilo ka bog, dok in ko­nobar nije učinija račun. Malo su i poblidili. Kako more bit blizu pedeset ijad. Oni su računali u pola manje. Zvali su samo kil mesa, najviše da bude kil i po. Onda, pošto je kil?

"Ma šta kil i po? Donija san van tri kila!" "Ali mi smo van rekli: najviše kil i po!" "Ali ja san donija tri kila." "A šta niste omar rekli?" "A šta niste vratili nego se bunite sad kad ste

proždrli." I dakako izideno meso nije se više dalo mirit.

I misto dvi crvene, mora je izvadit pet. Polak lito-vanja išlo je na ono malo janjetine. Da tri kila? Tri ga kolpa uvatila. Kune se naš čovik da nije bilo de­ka priko kila i po, ruke će osić ako nije tako.

"Šta moš?" tišin ga. "Nimaš iskustva u tima stva­rima a svaka se skula plaća."

Ali ne da se utišit. Kune se: nikad, njanci na Prvi maja vanka jist, jer je li to dilo da se i na praznike radničke klaše radnoga čovika ovako odere.

A ako je sve tako, kako naš čovik govori, a ja mu virujen jer da nije tako ne bi doša doma tražit da se i njegov slučaj u novine čuje, dakle ako je tako, koliko onda u jednoj našoj prazničkoj gužvi, kad ijade i ijade judi projdu kroz konobarske ruke, koliko j in onda to čistega ostane?

Od samo jedne fešte more se deboto kupit cili pod od kuće.

I ča se tot more? Do trideset godin nadan se da će se čut kako se

i Vijetnamci tužidu da se teško borit s ovakim pro­blemima i pojavan.

MODERNA VRIMENA

Svašta se, judi, čuje, a u procentima izraženo devedeset posto od onega ča se čuje bilo bi boje ne čut jerbo se odnosi na grube stvari.

Ali i da oćeš ne moš ne čut, ne moš izbjegnit. Ove nedije cipala je kiša i manje san izlazija vanka. Računan, boje se zatvorit meju četer zida, manje ću grubi stvari čut. A, e, da ne bi uteka? Nima se danas di sakrit.

Napunija s a n se novin i mislin kako ću lipo le­žat, čitat, s lušat kišu, guštat boga svoga. Frega mi se za sve ča se čuje po gradu.

Nisan se ni namistija, a zvoni telefon. "Jesi li gluva? Ča ne digneš slušalicu?" vičen že­

ni. "Oli ti nije pri ruci?" "Je, ali ni me doma." "Ne, nima ga, nije dolazija. A zovite ga malo pri

dvi", čujen ženu da laže. "Ma ča mi govorite? Umra je? Ma kad? Sprovod u tri ure . Ajme ča će mu bit žaj, kad čuje? Naravski da će doć, ne bojte se, reć' ću mu da ćete doć po njega u dvi i po."

Dajen jon mot da mi da telefon a ona j e m a tehni­ku kako će se izvuć.

"Skužajte nikor zvoni, pari mi se da baš dolazi." "Onda znaš li?" govori mi prijatej priko telefona.

"Jesi li već čuja?" "A ča ću čut?" "To da je u m r a Frane."

"Ma koji Frane?" "Sad ga, kad je umra, ne poznaješ, a prikjučer

ste jili i pili skupa." "Ma čekaj, koji Frane? An, Frane? Asti gospu!

To jema bit naglo? Jučer san ga još vidija, ništa mi se ni tužija."

"Jučer si ga vidija, pa ča se čudiš. Čudi se ako ga s u t r a vidiš, tako ti je danas vrime."

Nima uteć! Ne moš se sakrit! Pronajde te telefon. I ti prokleti telefon specijalizira se sve više za prenošenje tužni visti. Javja o bolestima prijateji i znanac, o sprovodima, o auto-dežgracjan.

Kad zazvoni svaki put zadrćen. "Ča je sad? Oli je još ko otega?" "Nije nego nan dolazidu u vižite. Znaš bome ko!" "Ča nisi rekla da nas nima?" "Kako ću reć, nima nas, a govorin." Sve više dolazin u iskušenje da otkažen telefon.

I ne spominjem se kad san zanji put čakod lipoga čuja priko telefona. Žena me tiši:

"Taki ti je zanat da moraš jemat telefon." "A da je zanat prominit, samo da telefon ne ču-

jen" Zbog telefona se ženon se moran karat. Prigovara

mi kako je činin lagat, kako se prid svitom sramoti. I po dva dana. neće da digne slušalicu za ne lagat: nima ga. Ne dižen je, bogami, ni ja.

I on zvoni li zvoni, pa još žešće zvoni, j idan ča mi ne more javit još koju grubu novitad.

Privrćen novine. Cili svit plače kako vrtoglavo skaču cine spizi. Munita pada, a sva r a n a krešije. Eto, mase Amerikanac svaki dan prelazidu granicu Meksika i Kanade za kupovat meso.

A moji Splićani se jidu i bogaju ako nisu pune mesarnice oko peškarije, pa za nać kil bojega mesa moradu putovat do Solina i daje, do Sinja.

Nestaje spize u cilome svitu. Čitan i o najnovijemu otkriću jednoga ingleškoga likara koji je dokaza da čovik jema previše zubi. U 'Dentističkom žurnalu ' koji izlazi u Londri, on lipo objašnjava da su tri­deset i dva zuba koliko ji čovik jema tribala u s tara vrimena kad je osnovna spiza bila čvršća, žilavija. Danas puno je i dvadeset zubi, a zapravo sasvin je dovoljno samo osan: gori četeri - doli četir.

I je, jema ti naučenjak sto puti prav. Ja jeman samo sedan zub, četir gori i tri doli i to

mi je za moj gibirung dosta i priko dosta. Danas, govori dotični likar, manje se zvače i sitni

spiza jer se sve više gucaju meke i tekuće stvari. I je, tako je, judi! Čak i meso je danas mekše,

probavljivije. Za vlaškoga pivčića recimo, tribalo je jemat zube, najskoli kad je ono malo žilav, a jopet ne moš ga prikuvat jer izgubi svaki gušt. Pivčić tri-ba da bude malo tvrd, da ga guštaš ujist.

Danas ovi pulastri su meki, raspadaju se kad ji perunon ubodeš. Meso otpada s kostiju samo o sebe. Oli trčedu po dvoru, ili gazidu zemju i tražidu spizu? Umjetno ji se rani galofagon, i mekši su od bambujina.

I ča će čoviku uz ovu današnju spizu ti pusti zubi? Zakon je prirode da ono ča se ne d u p e r a za-kržljavi. I sad su četer zuba preuzela posal koja su pri jemala trideset dva, dakle dvadeset i osan zub samo stoji za fintu i ujopće ne učestvuju u proizvodnji. I ti suvšni zubi ka i suvišni judi samo krepaju, gnjiju. Smista svakome triba izvadit dva­desetak zub da zna di je!

Najzad, ako jemaš osan, a ne trideset i dva zu­ba, o n d a je i četer p u t a manja mogućnost da te zub zaboli. Suvišni zubi perikulani su ka i slipo črivo koje ničemu ne služi, a samo se more upalit. I ka ča dici vadidu u Amerike slipo črivo kako bi trebalo vaditi i zube.

Ti ingleški likar vadija bi dakle zube iz biološki i higijenski razlogi, a zaboravja pri tome i socijalne momente.

Naime, u niti j ednu zemju na svitu nima danas tvrde boje spize za sva trideset i dva zuba svakoga građanina.

Oni koji stoposto koristidu kompletno zubalo otimaju od just onome koji jema samo jedan zub.

I ti malobrojni koji jemadu sva trideset i dva ko-rišćena zuba ne znadu ča je zubobolja, a oni, ja­dan j e m a jedan pa ga i ti jedan boli.

Tribalo bi jušto izračunat koliko jema na lageru spize i to podiliti po zubima. Za svaki zub isto. Je li po pet, neka je pet, je li po dva - neka je dva! Mogu se još nikako i progucat socijalne razlike u vilan, tonobilima, jahtan, jerbo more se živit i bez tega, ali kad je rič o spizi, o zubima, onda je isto ka i sa arjon. U niku me i drago da jeman samo sedan zub. Za moj gibirung spize menije dosta!

A jedan drugi jopet ingleški likar žestoko n a p a d a dosadašnje glupe i nekorisne načine sahrane mrtvi.

I stari način pokapanja, a još više spaljivanje, kremiranje, je najčistiji gubitak. Svako tilo jema va­žno misto u održavanju ravnoteže prirode. Spališ li mrtvo tilo narušija si ravnotežu.

I sve umrle, priporuča ugledni likar, triba na industrijski način pritvarat u umjetna gnojiva, a u budućnost i čak i u gorivo da se ublaži b u d u ć a kriza energetike.

Pametni judi, govori likar, triba da se s tin po-miridu i da svoje tilo posli smrti odredidu, oli za gnjojivo, oli za gorivo.

Ništa mi ni draga ova peršpektiva ni u jednoj ni u drugoj varijanti.

Pritvoridu me u gnjojivo, napunidu vriću, pospu vrtal i nareste kupus.

Familija ga ji za obidon. "Nikako mi se čini gorak. Nima šušta ni gušta." "Sve ti je do gnjojiva." "Vraga proždrli u svaki zalogaj, progorčalo van

bog da!" jidin se ja dok me priko voje mlaskaju po justima.

"Da znate koga jite sve bi van se zgadilo, umrli biste od glada a ne biste se okusili. Mlaskaj, ti mla-skaj, boje bi ti bilo otrov po just ima privrćat!"

"Čudan niki kupus, ka da jema acida u njemu?" "Ako te ne komoda ostavi, ča ždereš, frega ti pas

čunku!" Ka da me čuje, pjune zalogaj koji je privrća po

just ima i maš i se za žmul. "Uskukoljalo me! Nikad se više neću k u p u s a

okusit." Isto more bit da bi bilo boje pritvorit se u gorivo. Od čovika od osandeset kili moglo bi izać dese­

tak litar benzina i tako bi moga, dok ne izgorin u rezervoar tonobila, učinit još koji đir po Rivi, oli svršit u motorin i điravat još malo po portu, sko-knit eventualno do Šolte i Brača.

A benzin ka benzin. Nikor ne bi ronja na me.

PROFUNDAJ SE ZEMJO!

Dogodilo se to u jednome malom mistu na oto­ku. Neću spominjat nikakva imena, niti otoka, da se od sramote cili otok ne profunda.

Partija je momak a posli četrdeset godin vratija se s tarac. Čim mu je otac umra, partija je priko mora u daleku Jameriku radit i žgobavat da pri-rani mater i mlajega brata. Otočka sirotinja: mala potleušica sa smokvon i šipkon u vrtlu, vrit klonu­loga vinograda i ništo maslin. Sve do partence odi-ja je bos, u gaće od vriće koju je mater krojila.

Dobri judi pozajmili su mu pineze za biljet, dali mu gaće, prave gaće, je malo tašelane, ali se deboto tašel nije ni opaža jer je bija sličnega kolura. Prvi put je onda obuka postole, tuje, iznošene.

Mater je plakala: "Sinko, ako ti u tujemu svitu bude teško skupi

dolore samo za vratit dug i ti mi se vrati! Nećemo krepat od glada."

Omar je naša posal. Bacili su ga u j a m u da kopa garbun. I kopa je! Najpri da se iskopa iz duga. A kad je to uredija, bilo mu je lakše. A kad je materi i b ra tu posla prve dolore, bija je sritan.

"Gledaj mater," pisa je mlajemu bratu. "Kupi jon novi crni šudar. Šajen i tebi da kupiš prave gaće i postole, jer sad i ti j emaš brata u Jamerike. Piši mi jesi li okopa lozu. Piši mi oće li bit uja."

Pisma koja mu je mlaji brat šava čuva je i štivava. Nikad ni kupija nikakve novine ni libre, to mu je bilo jedino štivo. Po sto putu ji je iznova čita.

O sebi, o svome živjenju, o barakan i j a m a n di su i crni i bili svi jednako crni, nikad nije ni spo­m e n a bilo.

On je zapravo živija u t ima kratkima jednosta­vnima pismima mlajega brata. Sve je zna ča je va­ljalo znat, sve ča ga je zanimalo.

Mater je, bidna, počela krolavat, a vinograd se ništo rekupera. Vonjala mu je smokva i jidija se ča je b u r a digla j e d n u ploču s krova. Učinija je malu feštu i popija dvi bire kad su doma zaklali prajca.

A onda je b idna stara umrla ka tić. Posla je do-lore da jon se smista uredi greb, posla je i popu za vele i male, za kantene i mrtaške mise.

Kad je brat iša u soldate, i onda mu je sve šava, da soldat jema za izać o nediju u oštariju. I plaća je čovika koji će ustišćit poje.

Rat je prekinija vezu, ali čim je rat proša, jopet su počela putovat pisma i dolori.

Kuća je bila u ra tu zapušćena, sorivena i šava je da je se popravi i obnovi.

Mlaji se brat i oženija. Došla su i dica, najpri sin, pa ćer.

Za starijega bra ta u Jamerike nove brige. Je se mlaji bra t i namistija u državnu službu,

jema sad i plaću, ali živjenje je teško. Spominje se on kako se živilo pri rata, a sad

kad je zemja u r a t u uništena, popaljena, sad je još gore. Od bratove ženidbe pisma su se izminila. Po­stala su duža, vonj in se nikako prominija.

Je, piše ista ruka, ali ka da ne piše isti čovik. Na­ša je i nike nove beside koje je jedva razumija.

Resla dica i s tara potleušica postala bratu ti-sna. Plaća mala, ne more se famiju priranit. Da je bokun kajića i mrižice, bilo bi lagje.

"Drugi gradidu kuće i vikendice i afitaju fure-štima sobe. Zaradidu lipe pineze", piše mlaji brat.

Godine su prolazile i stariji je brat počeja kro-lovat. Po fotografijan koje su mu šavali u pisma gleda je kako bratova dica restu.

I onda su mu i ta dica počela pisat. J e m a je ne-pute pa je sad i za nji kopa.

Već su momak i cura, ne moredu svi u ono bo­kun stare potleušice spavat.

Šava je i za novu kuću, ali neka se ne zapusti stara jer on će se vratit i u njoj će svoje zanje dane učinit.

I vratija se iznenada. U s taru kuću naša je nove gospodare, niki fure-

šti svit koji ga je čudno gleda. Pita je u mistu: di stoji ti i ti? Nije reka: di stoji

moj brat . Nevista ga ni poznala. Kako će ga i poznat kad

ga nikad ni vidila. On nije njima iz Jamerik šava litrate. Sla je sa­

mo dolore! Inšempjala ga je kuća. Velika, od bile stine. Crve­

ne kupe, perguli, skalinade, grožđe... Nevista je izašla na vrata, a on je gleda iza nje,

u kuću. "Ča tražite, šjor?" Gleda je tinel, mobiliju i maka joj je ruku s vrat.

Gleda je kužinu s makinjan. Tila je vikat, ali on je tako gleda da se ni riščala. "Koga tražite, šjor?"

"Tražin moga brata, ali, škužajte, jema bit da san falija. Da nisam uliza u Bilu k u ć u amerikanskoga prešidenta???"

I ona se smanta la i ni znala ča će reć. "... pa ovako bez javit... ulizite... naprid... komo-

dajte se..." Zazvonija je zvončić sa špakera u kužini. "Ajme, škužajte, zagorit će mi torta. Mala mi je­

m a rođendan." Došla je i mala s banja, u bikini, s velikin

kapelinon i crnin očalima. Oči joj nije vidija. Dovela je sobom i momka.

Ulizla je dreto u banj. Mater jon je iz kužine zavikala: "A barbu nisi upoznala!" "Kojega barbu?" vikala je ispod tuša. "Onega uz Amerike!" Čuja se motorin. To je dolazija mlaji brat koji je

iša bacit parangale. Zatrubija je ispod ponistre tonobil. Vratija se i

sin mu koji je doveja sobon na večeru j e d n u pri-jatejicu.

Mlaji brat ga je iša jubit. "Molaj! Pusti !" Brat je gleda u tle. Ni riči mu nije reka. I kad su seli za večeru, i dok su jili, mlaji je brat

gleda samo u pjat. Glavu nije diza. Parilo je da su okupjeni oko m r c a na misi.

Spremili su mu sobu, najlipju sobu koju je on u životu svome vidija. I osta je misec dan.

Ništa nije pita, niti su ga š ta pitali. I posli misec dan pozva je brata, nevistu, nepute

i još nike mištane u Split, u otel, na večeru. Za ras tanak prid partencu. Vrtili su se oko nji

kamarjeri.

"Ne šćedite, nosite sve pjatance, najboje vino. J e m a u mene dolari za platit večeru i još će ostat za tiket do Jamerik."

Kamarjeri su mislili da se šali, a ostali ga nisu čuli. Svi su se lipo snašli, jili su a pili, nazdravjali mu i zapivali 'koliko kapi, toliko ljet'. On nije moga gucat. Grop mu je bija u grlo.

I p u k a je ti grop kad se pri svršetku večere diga. Sta je u vrj stola, minut-dva, ublidija i počeja drćat. Kamarjeri su skočili da će ga uvatit.

"Ne triba, fala van!" Smirija se. Više ni drća. Počeja ji je jednoga po jednega mirit za stolon: "Mili i dragi moji, s vašim dopušćenjem progo-

vorija bi na ras tanku samo par besid. Mislija san mučat, partit bez riči, partit za vavik, ali bojin se da bi to bija preveliki grij i za mene i za vas. Živen evo s van misec dan, sve san vidija, sve o van znam i ne bilo pošteno od mene da vi o meni ništa ne znate, da van ostajen ka jedan furešt koji je ovuda samo proša. Brate moj, nevisto moja, neputi moji, znate li vi da ja u cilome svome viku žensko nisam jema?"

"A š t a mu je?" šapje neputa. " Jema se bit opija", smije se neput . Čuja ji je. "Smij se, mladiću, jemaš prav! Tebi je, koliko

ovo, dvajst i dvi i tri godine, jema si žen na prste ji ne mož zbrojit, a ovi tvoj inšempjani, rebambiveni stric nikad ni jednu. Ni na kurbe nisan odija, a gorija san..."

"Nemoj, brate, ovod prid sviton..." "Prid cilin sviton, neka svi čuju moju ludost, mo­

ju sramotu: ... gorija san, a na kurbe nisan iša jer kurbe oćedu dolore koje sanja van šava. Za vas san

špara, za vas san mislija! Sad san sidi, nemoćni tovar, a bija san i ja botu mlad, ka bik snažan. Snagu nisan ostavija po postejan, nisu me ženske iščičale, nego minjere Pensilvanije. Pjunite sad na starega ludonju koji će umrit ka divac, a nije tija bit ni mučenik ni svetac. Spominješ li se brate, kad smo gaće od vriće nosili, kad smo bosi zemju gazili? Mižerija me u svit potirala, ka stariji iša san lavurat da bi pokojnu mater i tebe, brate, pomoga. I ja san rabota, rabota kako tovar i svaki van dolor šava da ne krepate od gladi, da vinograd i masline ustišćite, da se kuća ne prosede, da se komin ne udune. . . I kad je stara umrla, rabota san za tebe, brate, za te, nevisto, za dicu vašu, rabota, bulsa i nebo nisam proklinja. Nikad se nisan u četrdeset godišć nasmija, nikad nisan zaplaka. Smijat se nisan jema zašto, plakat n i san jema kad. Zašto ste me tako privarili? Zašto ste mi kako vukodlaci krv ispili? Sve ste mi žene vazeli, svu moju dicu ubili, samoga me na svit ostavili. Prokleti bili!"

I kamarjeri su zaplakali. Partija je i nikad se za nj više ni čulo. Dogodilo se to u jedno malo misto na otoku ko­

jemu niti imena neću spominit, da se od žalositi i sramote ne profunda.

NAJNEPOSLOVNIJI POSLOVNI PROSTOR NA SVITU

Ma je li, judi, i po vašima mistima tako? Je li i u Zagreb situacija ka i u Split? Oli je to samo n a š fenomen? Jedan nevirovatan fenomen, besmislen, skroz-naskroz inšempjan.

I jesmo li samo mi u Split ludi, pijani, da stvaramo take besmislene fenomene i problematike?

U nas , u Split, velika je s tambena izgradnja; dav­no već smo izgradili Split II, sad sve u šesnajst di­žemo cili jedan novi moderni grad - Split III.

I ti naš i inžinjeri, projektanti, pametni su judi koji na sve mislidu. Morete zamislit u koje se fine detalje gre kad se u te nove stambene blokove čak ostavjadu buže za tiće i repce.

I baš te buže su me toliko oduševile da sam ni-kidan, u bot od noći, uvatija inženjera Dinka Ko-vačića i išli smo u Split III gledat, vižitavat tu nje­govu novu ulicu za koju je dobij a puste fale i na­grade.

Jo judi, lipe ulice! Nova je, moderna, a jopet nije ono bezlična, bez

duše, nego je i usrid noći intimna, gostojubiva, is­to ka stara kaleta koja te teplo primi i šapje ti: ma di ćeš, di trčeš? Vrag odnija i prišu; sedi lipo ka čovik, počini malo, komodaj se! Žena koja na dno kale prodaje đelat iz frižidera ostavila je lum-brelin, katrigu i na katrigi kušin. To je kala, od-

nosno nova moderna ulica, njoj pošapjala: ne boj se, ovod ti nikor ništa neće ukrest. J e m a u njoj i cvića i skalinadi i mali vrtli i balatur i prazi i svud moš sest i zapivat. I on mi priča kako je nikidan u kaletu došla nika švercerica i kad je na jedan prag iznila svoju robu, on je t rka i donija jon đelat. Začudila se i pitala ga zašto.

"Zato ča ste mi dragi", reka jon je inženjer. Ulica je pozvala i nju švercericu, priprodavačicu. I tići su doletili u ulicu. I nekoliko taranteli po­

čelo je list po zidu, a s tanar ima koji su se počeli bunit na tarantele inženjer je reka:

"Budite sritni, zafalite bogu ča ste tarantelu vi-dili, jer na sliku, na fotografiju, i tarantela i kroko-dilo su isti. A sad će van dica vidit razliku."

Svoje nacrte on ne čini u ateliere, u biroe, nego u jednu b a r a k u između golubi i tići, i s tanar ima daje golube da ji držidu koju nediju na terace a on­da da j i pust idu.

Jo lipe ulice, judi moji! Tili su da jedna od kuć bude piturana u žuti ko-

lur a on je poludija: kakvo žuto, zašto žuto, oli vi mislite da u ove kuće nikad nikor neće umrit? A kako će se kasil unosit u žutu kuću?

I kuće u tu ulicu, premda visoke, jopet nisu viso­ke, paridu basetene, ka da se nije teško gori uspet. A na najdonje pode cura more priko balature, kroz ponistru, o noći primit momka.

I promislite na što mi se tuži naš vajali inženjer? Žali se da su stanari sve odreda mlaji svit. Falidu mi na ulicu starci, jer ulica oće da čuje ne samo plač diteta i pismu mladosti, nego i bulsanje i pr-dež starca koji dili životne pouke, p u n iskustva i superiorne mudrosti .

Inženjer nije zna zašto su na stare splitske kuće ostavjali buže. To u librima o arhitekturi nidir ne piše: I on je pita stare Splićane.

Rekli su mu starci: "Prokleta kuća koju tica ne naseli!" "Ajme," udrija se po čelu, "ja san stotine kuć bez

buži gradija!" I promislite koliko je bija sr i tan kad su se prva

jata rebac u njegove buže uselili. I kad su se prvi mali repci u buže izlegli.

I odveja me u drugu ulicu koja se tek gradi, koja će bit još boja, lipja, još demokratičnija.

Sve san van ovo iznija samo da vidite kako naši inženjeri danas, kad gradidu ove velike s tambene blokove, kako na sve mislidu.

A ja dojden na obid u prijatelja koji je nikidan uselija u novi stambeni blok. I za obidon nestane n a n vina. Govorin mu:

"Pošalji malu, neka skokne kupit dvi boce!" On se počme smijat: "A ča misliš di si? Nima ti

ovod skoknit! Vaja da mala gre po ure za pronać butigu."

Nevirovatno. Pusti dugi hodnici, stotine vrat s obe bande, a vina nima, a duvana nima.

Koliko svita jema u kuću, u bloku, pari mi se dvi ijade, oli još više, i na svaki pod bi mogla bit butižica, a nima je nidir u cilome bloku.

Doli u prizemjima neboderi i veliki stambeni blo­ki stoji prazan poslovni prostor. Ijade, milijuni me­tri poslovnog prostora! Prolazidu već godine, nebo­deri i stambeni bloki već su i ostarili, ofucali se, a ogromni poslovni prostor šoto stoji prazan, šupaj,

cakla na ponistran i veltrinam razbijena, daskan začepjena.

I svaki je metar tega poslovnoga prostora pla­niran namjenski, sve su to morale biti butige, sa­moposluge, brijačnice, bufeti, cvićarne, mesarni­ca, piljarnice, servisi, pašticerije, profumerije - a nidir ništa. I za škatulu duvana, za bocu vina triba sest u auto i vozit se u grad. I neprestano se dižedu nove kuće, novi neboderi, novi stambeni blokovi i uvik se planira i gradi novi i novi poslovni prostor. Ali za koji to posal, milost ti božju?

U naš poslovni prostor jema mista za cilu poslo­vnu Hrvatsku. Puste su mijarde u poslovni prostor investirane, a nikor nikakvi posal u poslovnome prostoru ne čini.

Pa da to nije jedan inšempjani fenomen? Trka san okolo, raspitiva se kad poslovnoga svita i nikor mi nije zna precizno kazat, objasnit u čemu je stvar, odnosno u čemu je ludost. A niki su se i za trbuj držali od smija koliko san naivan i n e u p u ć e n u n a š u problematiku.

Ko će kupit poslovni prostor kad je miljun i po di­nari četvorni metar? Najmanji bužak dvista-trista milijuni. I to gologa praznoga prostora koji bi sad tribalo uredit, opremit.

"A ča ga ne afitate umisto kupite?" "Ne afitaju, ne dajedu u najam, samo prodajedu.

A cina je taka da nikor poslovan ne more kupit ako ne misli propast."

Na jednu novu kuću već su stavili i tablu 'Pošta', a pošta nima ni u san da kupi.

A u jedan blok šoto velikoga praznoga poslovnoga prostora sagradili su osandeset garaži, a gomila to-nobili vanka prid garažan stoji. Nikor ne more u garažu jer zapada koliko dva auta.

Ni garaže se ne afitaju, samo se prodaju. Split n ima dičji jaslic i vrtići i bilo bi najboje cili

ti poslovni prostor u jaslice i vrtiće pritvorit. J e r i mala dica će pametnije poslovnin prostorom upra­vljat nego mi veliki.

Blago ga se repcima u novin kvartovima! Samo su oni kompletno rišili sve probleme. Kotidu se u svojim bužan i friga jin se za sve.

Ali kakvi smo, sve me straj da ćemo jednog d a n a i njima poslat opomenu oli da bužu kupidu oli da fit platidu.

LIPA J E , JUDI, ISTORIJA!

Davno se n i s a m ovako lipo zabavlja. J e m a i go-din da nisan ovako gušta.

A znate ča činin? Učin istoriju! E, istoriju! Ne virujete mi? Ne gre van u glavu da učenje istorije more zabavit i to boje nego najzabavniji film?

Učin istoriju a samo ča se po tleju ne vajan od smija. Dakako da ne učin ka u skulu jer bi onda to bila jedna s t rašna dosadna istorija koju ni pas s maslom ne bi moga progucat. J e m a n ja svoju po­sebnu metodu i kad van ja lipo, na primjeru obja-snin, vidit ćete, dragi štioci, da će te je i vi usvojit i bit mi zafalni do groba.

Evo ovako. Mene ka Splićanina istorija najviše zanima sa splitskog aspekta, naime kako su se ve­liki istorijski događaji reflektirali na moj grad, na moj svit. Prednost ovakoga metoda je dvostruka: upoznajem sami istorijski događaj i još boje spo­znajem svoj grad, svoj svit. Godine 1904., na Dale­kom istoku zaratili se Rusi i Japanci . Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se omar podili: jedni su za Ruse, drugi za Japance, a kako su Rusi raskoljnici a J a p a n c i budisti to j edan dil građani stoji neutralan.

Prid općinsku palacinu na Pjacu drži se proruski zbor, piva se 'Božje, carja brani ' i skupjaju se pi-nezi za pomoć Rusima.

I dok ovi pivadu 'Bože, carja brani', projapanci viču: 'Doli bili car! Živija Mikado!' I skupjaju smista

pedeset k r u n i šajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte đeografike Dalekog istoka, traži se di je to Mandžurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan čuje se hara-šo, ničevo i - banzai!

Dolazidu prid porat veliki vapori. Glad je, miže-rja, peronospora uništava vinograde, posla doma nima, t reba bižat, bižat u Amerike. Mužika svira žestoko da pokrije plač oni koji odlazidu.

A pinezi se kupidu za biloga i za žutoga cara. Harašo! Njet harašo! Banzai!

"Boga ćaćina Kuropatniku, ča više čeka?" "Ne smi iz buže provirit, dat će mu Toga po gos­

pi!" I stari naši šoćijalisti su za Japance . Oni j emadu

pravilan stav. Ako Japanci potuču, pri će u Rusiju revolucija. Doli bili car, doli! Dosta je bilo Sibira! U Petrograd car puca u radnike. Kurbin sin, platit će on za sve!

Po konoban i betulan priča se o popu Gavonu (Splićani ga zovu Gavun) koji se stavja isprid radni­čkih četi.

A druga s trana piše članke, fali baćušku, rusku vojsku koja je ka jedna velika familija, i đenerali zovu soldate rebjati, molodci. A kad se nad man-džurijskom ravnicom sunce sakrije za horizontom, sa svih s t rana čuju se zvuci rodne ruske pjesme.

"A ruski osuđenici kažnjeni progonstvom u Si­bir najsretnija su kriminalna klasa na svijetu. Do­bro su hranjeni, toplo obučeni i zaštićeni u udo­bnim stanovima. Zdravstvene mjere izvrsne. Blagi postupak. Duševno njihovo dobro nikad se ne za­nemaruje."

U jednu rič: njima je ka u raj, guštadu boga svo­ga. Tako pišu ondašnje novine 'Jedinstvo' čiji je urednik žestoko za Ruse. J a p a n c i nižu pobjede a po 'Jedinstvu' samo ča nisu kapitulirali.

Ti urednik žešći je za Ruse od samog baćuške. I kad bi baćuška prista na primirje, on ne da, on oče da se rat nastavi. Sakrije i brzojave koji javjadu o japanskim pobjedan jer ne da gušta projapancima koji su već spremili veliku feštu.

On je dosljedan i kad je rat završen, izgubjen - on to ne priznaje.

Policjoti u Split jemadu p u n e ruke posla. Bit u Splitu policjot, redar, to je najteža stvar na svitu. Mala plaća a veliki bubci. Policjoti u Splitu umiru puno mladi. Di neće?

Sinoć su regruti išli u soldate i regruti ka regruti pivali su. I jemali su i crjenu bandiru. I redar je te­ga s bandirom ujapsija.

"Omar da si ga pustija!" viču drugi. Nije tija. I britvom su ga uboli u guzicu; drugoga

koji mu je skočija u pomoć, udrili su pizon u prsi. U apoteku svlaćiju mu gaće i mažu mu guzicu jo­dom. A onega kojega je piz o kila pogodija u prsi odveli su u bolnicu.

I ovi će, bidni, izgnjijat i partit pri vrimena. U Petrograd sve žešće dimi. Radnici nosidu sliku

cara, ali isto se u nji puca. U Split beštimje. Nike bombe plivadu u luci. Alarm. Dolazu poli­

cjoti, žandari, komešjuni. Apsidu se anarkišti; to su oni bombe spremali za klat i rušit po Splitu.

Odvidajedu bombe i u n u t a r plakati karfešantana. Reklamira se nika nova pivačica. Pirotehničar, koji jema radionicu na Sustipan, bacija je u more te

bombe o fešte koje nisu vridile. Anarkište moraju pustiti iz prežuna.

A na Prvi maja i općina je zavijorila crjenu ban­diru.

"Oli je Prvi maja posta državni praznik?" bunidu se dušmani .

Nije nego se sluga općine opija pa stavija bandi-ru! Tako se on bidan pravda ali svejedno gubi slu­žbu. Sve manje Splićani je u procesjune, sve više u demonštracijune. Razbiju se po gradu kvadri sve­tac. Nima vaše, boga! Kako znaš? Moga si jučer doć na predavanje pa bi i ti zna. Ajde, more bit da nima boga a jema li gospe? To ne znam, nije o gos­pi bila govora.

Eto, tako van ja učin istoriju. A vrimena su gru­ba. Puše jugo, pada kiša, siva, grmi. Tuču gromi žešće nego topi pod Portarturom. Već treći dan ne mogu iz kuće nosom provirit. Utira san se u sobu i učin istoriju. I samo ča se po tleju ne vajan od smija. Jo lipa li je, judi, istorija kad je se gleda iz spliskog aspekta!

MAĆA OD LUBINA

Za me, za moj gušt, za moje svaćanje finoće i kulture, šjor Tonći je bez ikakve sumnje j e d a n od najfiniji i najkulturniji judi koje san u životu sreja. On nije intelektualac, on nije proštija p u n o libar, ali nikor na svitu ne zna tako lipo sidit za stolon i juski vodit razgovore, duhovite, smišne, lepršave i kad su najbezvezniji.

J e m a ji kojima su cile bibjoteke u glavu, a ne moš s njima sidit pet minuti. Oli su nespretni pa ćedu te polit, maćat, ispjucat dok govoru, a razgovor vo­du ubij bože. Udavidu te svojon kulturon. Sve na svitu znaju, a ništa ne znaju. Nijanci sidit i razgo­varat se. Ne znaju jist, ne znaju pit. Žmul vina i jazikon zapliću.

A sa šjor Tonćon i osan ur i za stolon projde u je­dan minut. Svaki susret s njin za me je mala fešta. Kad se zaželin s kin vodit dijalog, ja gren tražin šjor Tonća. Kako je u penšjun, znan di ću ga nać.

Belvi, devet uri ujutro. Popili smo kafe, zapalili dva-tri španjuleta.

"Sad je, šjor Tonći, najboja u r a za popit konjak." "Je! Prava ura ! Najskoli za jedan martel. Dobar

je i korvasje, ali martel je boji. J e m a i drugi lipi konjaci ali ovi otel ji nije otkrija. Za moj žep dobar je vinjak. A najzdravije je n imat pinez, ne truješ se alkoholon, duvanon, ne prijidaš se."

Prikine n a s šjor File - "Amerikanac".

"Šjor File, dugo vas nismo vidili, di ste? ol' ste bili u Amerike?"

"Nisan, bija san u Trogir." "I ja san ove dane dosta putova. Bija san do Ba-

čvic, do Mej, do Špinuta. A boje da ste bili u Trogir nego u Amerike jerbo pri ste se mogli vratit. A lip je Trogir. U Trogir je najboji kruv. A jopet je blizu. Falija je Kolumbo kad je otkrij a Ameriku. To je daleko, šjor File, mora je on otkrit Ameriku dikod bliže. Da bude ovako pri ruci, da moš skoknit."

"Ma vi dva falijete: kako će Kolumbo otkrit Ame­riku bliže?"

"Ali šjor File zaboga! Ne falijemo mi dva, nego je falija Kolumbo, oli je falila Amerika. To je njihova greška. Amerika je, govoridu, p u n o dolori. Lako je onda poć tamo vazest dolore. Lako li je poć u Af­riku i najist se banan. Lak li je to! Kunst je ovod učinit dolare, ovod jist banane."

Štufalo je šjor Filu i uteka je za drugi stol čitat novine.

Pitan ga za jednoga njegova dragoga prijateja, visokoga oficijala, đenerala.

"Tili su ga poslat vanka na skule." "Ma ajde, đeneral pa na skule?" "E, na skule! I ja san se začudi, pa san ga pita:

a ča ćeš sad učit, je li za kraja?" Ola, promislite: skula za kraja? Koja je to skula?

Ča tot j emaš bubat da ti moždani p u k n u . Oli je la­ko biti kraj? Sve moraš znat. Jerbo, jeste li ikad ču­li da koji kraj čakod ne zna. Kraji uvik znadu sve.

Prikine n a n dijalog jedan artišta i okrene se raz­govor na jednoga našega čovika koji je svršija u prežun.

"E moj šjor Tonći, u prežun, a koji fini čovik?" "Da fini? Mrava ne bi ugazija."

"Poginija bi za pravdu." "Da poginija? Sedan ijad puti !" "Pa onakoga čovika osudit?" "I to na pravdi boga." "Ča triba govorit: uzeli su ga na ozub." Naš gost se zlamenuje. "Ma ča mi govorite? A ja san uvik mislija da je

on jedan m u t a n tip. Uvik san govorija: ne virujen mu, pri oli posli njemu će se čakod zalipit za prste. Ali kad vi dva sad govorite...:"

"Ma uzeli su ga na ozub, je li, šjor Tonći?" "Fala bogu, on je inoćente ka dite, anđel od čo­

vika." "Koji judi d a n a s stradaju!" I tako smo ovega pripali i deliberali ga se. "Do obida dva konjaka. Nikad priko!" "Tako je! Najviše dva. Samo pri obidu j e d n u šće-

tu rakiju. Nikako ne konjak. Šćeta rakija - ništa drugo. J e d n u litru, litru i po. Ne s mineralnon. Naj-boje činit špricere."

Eto ti i Boris Dvornik. "Di ćeš Roko?" "Gren kupit gume za auta." "Oli su ti se istrošile?" "Došle su kartafina." "Eto vidiš sad ćeš kupit nove, pa ćedu ti se i nove

istrošit i di si onda? Nimaš pinez, nimaš gum. Ne isplati se kupovat gume."

"Kupit ću nove gume pa ću držat auto u garažu." "To ti je već pametno. J e m a š auto, j emaš nove

gume, moš pit, nikoga nećeš satrat, nećeš odgova­rat. I moš se cili život falit kako uvik jemaš i auto i uvik nove novcate gume. A govoriš: gume ćeš dat jednome ča j e m a brod pa da mu ne tuče o kraj. Dvi

mu daj, a dvi rani. - Ne znaš ti ča oče reć guma. Da je n a n bilo gum u partizane? O gume moš činit opanke. Nisi moga po onima škrapan skakat u po­stale. Samo u gumanjaše. - Čuvaj, moj sinko, gu­me! Ne znaš ti koliko vridu gume. Najskoli u parti­zane."

Boris pojde, a u kafanu ulize jedan advokat -neženja koji voli minjat partnerice. Sede u kantun, a do pet minut eto i ona. Kokolaju se.

"Koja jubav, šjor Tonći?" "Dirljiva, dirljiva. U današnje vrime ritko se ova­

ko čiste jubavi događadu. Evo ja san se vas naje-žija."

"Gotovo je! Jubav do greba. Kako čujen zakleli su se j e d a n drugome da će ji skupa zakopat. J e d a n put u sto godin se rodi taka jubav. Take jubavi su čiste patnje. Minut ne moredu jedan bez drugoga. Kad se čekadu svaka sekunda čini j in se godina. Pogledajte ga koliko je smršavija. Di neće? Kad se ovako zajubiš, ne moš jist. Njima je sad dosta kva-dret cukra ka kanarinima."

Tako ujutru u kafanu. A kako je tek za večeru kad su delicje na stolu? Koji je onda to ceremonijal, koji komplimenti domaćici, koje tirade, koji nivo razgovora? Nima libra iz kojega se to more naučit.

Jili smo lubina. I di će grom nego u koprivu. Pjat s ujen i ribon pada na onega koji je te večeri prvi p u t obuka sivi veštit.

Ublidi siromaj. Pozeleni. Oblije ga znoj. Mislili smo gotov je, inkolpat će ga.

Domaćica je vrisnula, svi smo se zbunili. Samo se šjor Tonći snaša.

"Ajme od lubina! Nemojte za gospu trat ! Neka ma­­a ostane. Nikor van neće virovat da je od lubina.

Danas se m a ć a t lubinom? Ko to more? Samo milja-rder. Morete se falit: vidite, ovo je od lubina. Svi će van zavidit. Ko se, moj šjor, danas ne bi tija maćat lubinon. Ne japanskin nego friškin, ovakin lubinon. Dobar van je veštit, ingleški štof; vidin ja kako uje spuga."

I nesritni vlasnik maćanoga veštita pribrodi kri­zu i privati glendu. Minjale su se tirade i pjatance, a pri kraju večere, kad se šjor Tonći zaželija i malo slakoga, korija je domaćicu.

"Najidit ću se, gospojo, na vas... eto kakvi ste, sigurno ste koje slako napravili, da niste po vragu i tortu učinili? Ma nemojte... zašto ste se išli mučit? Oli niste mogli u pašticeriju kupit? Ne bismo van zamirili. Niste se radi nas morali mučit, gospojo, da znate kako n a n je neugodno..."

A kad je stiglo slako, zaredali su fini, duhoviti komplimenti zlatnin rukan, a umorna domaćica zračila je tako srićon da se pritvorila u lipoticu.

Taku kul turu, taki rafinman stola i razgovora, taki duh i finoću teško je d a n a s u svitu nać .

NE SMETA NAM MILJARDE BILJUNI DECIBALI

Malo, malo i ništa se ni moglo čut! Ča ćeš čut, kako ćeš čut kad se sve ča u Split proizvodi zvuko­ve, galamu, šušur, stavilo u pokret. Trideset ijad tonobili, kamioni, motori, sve trumbete, sirene, ča-rćajike, zvona, pirje, stvorili su najveću buku od postanka grada do danas .

Kad od subote projde četer-pet nakićeni tonobili sa mladencima koji se vraćaju iz matičara i malo pritisnu sirene, svi bižimo, začepijemo uši... ćaći­na, materina, primitivnoga... ka da je n a š Split vu­kojebina... to ti tamo sviri.

Ali kad Split, kad Dalmacija slavi svoga Ajduka; onda n ima ti decibali koje ne moremo podnit. Neka se b u k a penje na sedamstosedamdeset miljardu biljuni decibali ništa nikome ne smeta, nikor uš i ne začepije. Buka od koje bi se u normalnim situa-cijan ludilo i umiralo godi n a n ušima, ka najlipja mužika.

Interesantno da oni mali pridratni Split, koji i nije j e m a deboto drugo nego Ajduka, nije ovako žestoko slavija njegove šampionate. Ali da smo i tili, nismo mogli, nismo bili ujopće motorizirani i mehanizirani i nismo jemali današnje zvukovne mogućnosti. Moga si, jedino pivat i vikat dok ne promukneš.

Danas je lako. Samo upreš prston u b o t u n i si­rena slavi Ajduka a tebi njanci žile na vratu ne nabreknu. Tresa se od š u š u r a cili grad, a nikor da je promuka! Za me, za moj gušt, jedino pravilno do­stojanstveno, ajdučki slavili su oni drukeri koji su se, čin je u Beograd svršila utakmica, počeli skupjat na placu. Bez dogovori, spontano, pobožno došli su na molitvu u hram baluna. Do kasno u noći, pod reflektorima gledali su travu, štange, mriže, tražili požicjune i rekonstruirali akcije iz koji su padali goli. Na praznome igralištu zanji su (već pre­ma tome koliko jin dopire sićanje) činili parade po­kojni Bariša, Beara i friški n a š Mate; griza je travu i tuka glavon u štangu Koke; odbijali duge balune Broke i Joze; ka iz topa p u c a je Vlade; tresli su mriže Frane i Žungul. I dok su vanka pritiskalo u botune i pilo, oni su šapjali imena i podvige.

Samo tot, u h r a m u baluna, mogla je žešće od svi sireni i zvon zazvonit batuda:

"Osvojili smo kup prvaka, srušili Ajaksa, osvojili jugoslavenski k u p i prvenstvo, i ča ćemo sad?"

"Sad bi tribalo igrat utakmicu za titulu superša-mpiona!"

"Ali kako? S kim? Nimamo protivnika kad smo sve trofeje osvojili."

"Ča nimamo, jemamo mi protivnika! Neka igra n a š a prva i druga naša."

I posle ovega zapiva se h i m n a Splitu i Ajduku, zaori skladno 'Marjane, Marjane', naježi ti se malo koža ka u tuke, kane suza i ne bi se minja s nikin na svitu.

A onda triba držat na pameti da je naš Split da­nas veliko misto i promet se u njemu ne bi smija na ure i ure paralizirat njanci kad su ovake fešte. U

velikom mistu uvik je kome priša. Partiju ferate, va-pori, avioni i putniku triba prispit. J e m a i bidnoga bolesnoga svita, jema infarkti, kapji, ozliđeni, po-vriđeni, zove se prva pomoć, svaki minut, svaka sekunda moredu odlučivat o životima.

More se ča užgat i triba da doletidu vatrogasci, ako se dogodilo razbojstvo oli lupeščina, priša je policjotima! Svašta se u veliko misto događa i na sve triba mislit.

A mi se, eto, u modernom Splitu velegradu zna­mo kadikad ponašat ka u najcrnjoj palanki.

Baš nikidam, usrid podneva na dno Pjace, na najprometniji kantun grada grmjavina, letidu face, matuni, svit biži zavijen u oblake prašine, sakriju se judi u butige i portune.

"Ča je, ča se ruši?" "Ma ništa, ne bojte se, popravja se krov na kući." Još od ove zime, dakle već misecima, popravjadu

se kupe. Oli je to mala fatura za naše vajale gra­đevinare? Jemamo judi, snažnu građevinsku ope­rativu, gradimo po svitu gigantske objekte, dižemo luke i nove gradove, a oće n a n se po po godine za prominit dvi grede i dvadeset kup. I ti podvig izvo­dimo baš na Pjacu.

I to kojin stilom? Po cilome svitu danas kad gradidu oli obnavljaju

po gradovima kuće stavjadu okolo koltrine, peredu facade a okolo stavjadu najlon da koja kapja doli ne pade. Ne vidiš, ne čuješ da se radi.

A na Pjacu misecima traje konfužjun, ita se s vrja kup materijal, oni odozgora viče: Čuvaj! I letidu matuni i stine. Je, istina je, napravili su tunel od dasak, ali doli na bužu ka iz topa bovani letidu do po Pjace, i ne skočiš li žvelto, uvatit ćeš po žnjutu,

nogu će ti slomit. A na tiramolu dižu se sići sa ja-pnon. I prolazniku ginga se sić nad glavon.

Ovako se radilo i pri pet stotin godin, a pri dvi ijade, meštri koji su gradili Dioklecijanov palac, br­že su i modernije radili.

Ka i uvik u ovakvin prilikan kad naši sportaši činidu podvige i osvajadu šampionate, red je i du­žnost spliskog kroničara n a p a s t općinu.

Jesmo najšporskiji grad na svitu, mirakule či­nimo, a ništa nimamo. A ča bi tek bilo, di bi n a n bija kraj da jemamo pametniju općinu?

Bez stadioni, bez pomoćni tereni, na ovo bokun stare njive igra se najboji, najmoderniji ba lun u Evropu. S ovakin igrališten, bez pomoćnog terena, Ajduku ne bi njanci dozvolili nas tupat u inglešku oli njemačku ligu.

Bez bazeni, bez šporski dvoran, bez stadioni, bez išta, samo r u k a n i nogan (i s ovakvon općinon koja športašima kad osvojidu šampionat zna samo učinit prijem) spliska mladost čini čuda.

Ma da je b a r banket, nego prijem sa sendvičon od mortadele i bočicon kokakole.

Da je n a š Ajduk u Zagreb, u Jubjanu, u Skopje, u Sarajevo, u Niš, ma bilo di osim u Split, šesnajst bi mu se Marakani zgradilo.

Čudan je ovi naš Split! I čudotvoran! U n a s se vrhunski, i to oni najvrhunskiji šport stvara sam od sebe.

Jer jemamo ti vrhunski šport, a za nj nimamo nikakve uvjete. Moga bi koji furešt, koji ne zna na­še prilike, promislit kako se u nas ti vrhunski šport izvodi iz masovnoga. Moga bi mislit: bit će da jemadu u Split masu jednostavni objekti za ma­sovni šport pa vršidu selekciju.

Za masovni šport jemamo mi u Split samo dese­tak zjogi za balote. Ali i balot fali.

Po onome ča jemamo, po našoj općini, svi bismo morali bit betežni, krivi, upali prsiju, tanki nožic. Po onome ča jemamo za masovnu fizičku kulturu, od sto spliski momak najviše bi morali bit sposobno za soldate jedan-dva.

Ništa nimamo, a svi se trofeji jopet lipidu za Split. Ne moš ji se nikako otrest.

Ko zna kako se to događa? Kad sami sebi to gre-mo objasnit, govorimo: mi jemamo n a š spliski diš-pet.

Neš ti! Ola i tega objašnjenja! Oli i drugi nisu još dišpetožastiji od nas, pa su isto uvik na tuku.

A u niku i boje da nimamo mogućnosti. Je r da ji jemamo, nikad se nikor drugi ne bi njanci jednoga trofeja okusija.

A i n a n to ne bi bilo drago. Jer, virujte, ja san od pravi Splićani čuja:

"A znaš da mi je žaj Veleža! Lipi ba lun igraju i miritadu i oni koji put bit prvaci."

Eto, n e k a oni slobodno koji trofej osvojidu dogo­dine i mi ćemo jin iz Splita masovno doć na fraju.

Lipo smo uvatili t rat za napast n a š u općinu. I to kad smo osvojili prvenstvo. A ča bi tek čula da nismo.

BEZ GLOBE NIMA PUTOVANJA

Grubo li je j emat posla s noštromima na vapori-ma i s kondutjerima po feratan. Moredu mijardu godin živit, nikad ništa nećedu razumit, nikad jin neće poć, na primjer, u glavu da jema svita koji putuje tek da putuje, a puno puti čejade i ne zna di to gre. Evo: ja prvi otputujen tek da se m a k n e n iz Splita. Imalo kad putnu kar tu učinim unaprid. Oli znam di ču svršit? Odlučija san, recimo, poć u Far, i kad učinin kartu, onda moran poć u Far. A ja se sto puti mogu pridomislit. Oli na mul mogu trevit prijateja koj igre na Brač. I, misto na Far, gren na Brač.

I nikidan se ukrcajen na brod, a noštromo stoji na dasku:

"Kartu molim!" "Nimam kartu." "Ajte je učinit; jemate još vrimena!" "Neću je učinit, platit ću globu!" Kako me pogleda, izija bi me, ali on mora bit fin,

uslužan. Znan, nije mu lako izvadit lapiš, stavjat indigo, ispisat biljet.

"Ma zašto ćete plaćat globu? Šteta je... a jemate još vrimena da lipo, ka čovik, učinite k a r t u na šalter."

"Ne mogu, nikako ne mogu, jer ne znan di pu­tujem."

"Kako da ne znate?"

"A eto, ne znan, ne znan njanci di ovi brod pu­tuje."

"Ništa ne razumin." "E moj lipi čovik, a oli ja šta razumin?" I projden skalu a on gleda za menon, vrti glavon,

misli: lud čovik. U brode volin ulist ka u kino. Proj­den mimo kino i ulizen. I najčešće ne znan koji je film. Uopće ne razumin kako se to more učinit karta za kino ujutro a kino je uvečer. I cili dan ja moran čuvat biljet, mislit kako večeras jemam poć u kino. I onda moran gledat leroj da ne zakasnin.

I kako si planira poć u kina, ne moš se pridomislit da karta ne propade.

Meni je taki stil putovanja osta od mladosti. U jedan žep bokun noteša, u drugi mutandine i vrtin se po portu od broda da broda i gledan u koji ću se ukrcat . Meni moj vapor nikako ne more uteć. Ne mogu nikako zakasnit. Mogu se ukrcat ujutro u osan, u podne, u bot, u bot i po, u šest, u osan uvečer - uvik me koji vapor čeka u luci. J e m a li ji više, onda ne gledan di koji putuje, nego koga je­ma na brodu.

Kad s a n kod učinija unaprijed biljet, uvik san se oparija. Na sve druge vapore veseli fini svit, li­pe žene, ekskurzija študentic, vonj ingleških špa-njuleti, a na moj vapor mesari ukrcavaju brave, oli kojega bolesnika unosidu na portantinu, i on bidan, jauče, oli je kasil s krunon. I rodbina po­kojnika zbije se u salonet, svi u crno, svi plaču, svi se potidu pod debelin crnin veštitima. A u k a n t u n saloneta zabije se koja žena i pred njon velika torta s visokin zvonikon od krokanta i doli piše SRITNO MLADENCI!

Bižin vanka iz saloneta, a vanka je mrtac u ka-silu i krune od falšoga cvića i ja se mislin bili sko-čija u more i otpliva na kraj.

Ne znate vi, judi, koliko je ta pametno, koliko je to lipo šetat po portu a ne znat u koji ćeš se vapor ukrcat . I kad se ukrcaš bez karte, učiniš đir po palubi, poviriš u salonet i ako ti je drago - ostaneš, namistiš se, guštaš. A smeta li ti, skačeš vanka, u drugi vapor.

Koliko puti šetan po mulu, a kapetan, oli kapo od makinje, oli kogo viče mi s broda:

"Di ćeš?" A ja odozdal pitan: "A kako ti je vino? Ča jema za obid?" Je li mi odgovor po guštu, penjen se i n a k o n dvi

u r e vijađa sitin se pitat: "A di zapravo gremo?" "A bome za Lastovo!" "Bravo, isto ka da mene pitate. Ajme, okad nisan

bija na Lastovo?" Kad san bija mlaji, znale su i jedne lipe noge na

palubi odlučit di ću putovat, oli miris koji bi još osta na skali i ukrca bi se da vidin ko ta tako kur-banjski lipo vonja.

A noštromo na skali pita kartu. Lud čovik, kako mogu jemat kartu kad ne znan

di ona gre? I vapor se uput i , a noštromo mi daje k a r t u do

Hvara i naplati globu. A ona ne silazi u Hvar. Di će za majku božju?

Jopet činin kartu, jopet plaćan globu. Ne silazin ni u Korčulu.

Onda je vapor odija do Kotora i svršija san u Ko­tor. Sva srića da vapor nije putova za Afriku, jer ta­ka je to bila kalamita da bi me i u Afriku privukla.

I misliš poć danas, vratit se sutra, a ostaneš se-dan-osan dan i batiš u Split telegrame: šajite Smi­sta pineze, moran ostat po zadatku.

I kako se lipo osvježen vraćaš kad si svoj zadatak pošteno obavija. I kad si doša, kad si se iskrca, va-zeja sobu u otel i omar je platija, šetaš mirno, bez brige i moš uteć kad te voja.

Događalo mi se da platin sobu a do u r u vrimena eto drugi vapor, jahta, gliser i ti samo skočiš i bižiš. Pitat ćete: a stvari koji si ostavija u otel?

Ma koje stvari, kad nikada ništa na vijađ ne nosin. Sad njanci više ne nosin ni noteš, jer svud di dojden jema karte i svud se najde komad lapiša.

I tako, evo, cili život putujen i cili život plaćan globe samo zato ča ne znan di san se uputija i di ću svršit. Grubo li je jemat posla s kondutjerima i noštromima. Nikad ništa nećedu razumit.

KIŠA PADA, BLATO ŠTRCA

Ovega premalića kad sam bija u pravu Londru vidija san j e d n u neobičnu turističku reklamu, od­nosno poziv onima koji volidu kišu da dojdu posje­tit Inglišku.

Nasmija s a n se. Ti gospu ča su ovi Ingleži eštra-vagantni? Ma di oni vatadu na kišu? I koga čedu uvatiti? Meni je to onda zvonilo kao poziv: dojdi u Inglešku ako želiš okisnit i nazepst.

A virujte mi: ovega lita da san jema pinez, bija bi skoknija u Inglešku samo da čujen kišu, da me prska po koži. Ne po kišici nego po povodnju naj­većemu šeta bi gole glave, rastvorene košuje da okisnen ka pivac. Eto toliko smo mi u Dalmaciji žejni kiše.

Nikidan s a n bija na selo i kad san vidija vinograde pripa san se. Sve je izgorilo. Zemja je suva, žedna, smokve pocrnile, ulizle u se, male ka franjice, same padaju sa cabla. Vinogradi su grobja, grozdi su se osušili usitnili i paridu mumije od grozja.

Da se vino čini od grozja svo dalmatinsko vino stalo bi u j e d n u jedinu bačvu.

Meni su smišni ovi naši judi iz unutrašnjost i koji se falidu kako su u Dalmaciju pili pravo dobro vino. Koliko su naivni? I niti sekunde ne mislidu. Evo jin najjednostavniji dokaz. Na pazaru sad je kil grozja ijadu i dvista dinari. A za litru vina triba skoro kil i po grozja. Dakle triba skoro dvi ijade dinari grozja

za litru vina. A di su troškovi proizvodnje, a porezi: općinski, republički, savezni?

Dakle litra pravoga vina morala bi zapast najma­nje pet-šest ijad dinara. A ovi naši iz unutrašnjost i falidu kako su po konoban pili vino, pravo vino za pet-šest sto dinari. I to vino ka grom!

More n a š u Dalmaciju pritisnit tr ista miljardi tu­risti i svaki more pit litru na dan, i dvi ako oće, ne bojte se, vina n a m neće pofalit. Moredu i svi vino­gradi izgorit, dalmatinskoga vina uvik će bit, nikad ga neće nestat. Ča se vina tiče mi čudo iz Kane ga­lilejske ponavljamo svaki dan.

Čim spomenem vino omar se zanesen a zapravo nije o vinu nego o kiši rič.

Žejni smo kiše. Razbisnili se mošuni i mušice pa grizu, ujidaju do krvi ka da je narod kriv ča kiše nima. Za prošli vikend iša san u jedno malo selo tridesetak kilometri daleko od Splita. Tek šta san prispija i smistija se, čujen pod ponistru ribare di govoru kako bi moglo sneverat.

Izajden na ponistru: "Kako znate?" "Oli ne vidite: stislo je nad Splitom, tamo već

pada kiša." Isti čas seja san u auto. "Di ćete, a sad ste došli?" "Gren okisnit." U Split san bija kroz po ure. Zvizdan peče. "Je li padalo, raspitijen se?" "Je, botu je zagrmilo i palo je juš to sedam i po

kapji." Di su fortunali, gromi, nevere, povodnji i potopi? Talijanci lipo rečedu: Prima pjođa d'agosto, rin-

freska mare i bosko! Ali n ima tega rinfreška! Sve je izgorilo.

Pari ka da smo u Afriku, dikod u Saharu. I kad je već tako b a r da pronajdemo naftu.

J e m a ' I n a ' nosa kad je po Dalmaciji već puste godine traži. Jo da šikne koje bismo pineze učinili. Ne bismo se tribali mučit turizmom i svaki bi moj Dalmatinac živija ka šeik. Ne bismo se dišperavali da kiša nikad više ne pade. Oli bi n a n o n d a bilo teško skoknit u Inglešku, malo okisnit kad se za­želimo.

Nedija u jutru. Probudila me galama. Skačem iz posteje, rastvaran ponistru. J e m a m ča i vidit. Vas se naježin od milinja. Di neću? Trumbetaju tono-bili, stigli iz cile zemje. Vijoridu bile bandire, za-vijadu sirene, dižu se transparenti, lipidu parole, pivadu virni drukeri; priko Braškoga konala plovi prema Splitu cila flota okićeni motorini, trabakuli, gajeti. Invazija sedan ijad put i žešća i lipja nego saveznička na Normandiju.

Bidni dečki! Jo koju ćedu porciju uvatit danas . Bit će goli ka kiše. A nebo je sivo, oblačno, muklo i čini ti se dosta je uprit malo prston, probužat ob­lak i prosut će se kiša.

Brzo se obučen i izletin vanka utopit se u masu, bacit se u feštu. Pod uzdignutin bilin bandiran, pod t ransparent ima zadivjen s lušan komentare. - Pro­govorilo je ajdučko srce. - Nima više karantene! - Jesi li čita izjavu Ivića? - J e m a povjerenje u svoje igrače. Ne tr iba in karantena. - A jesi li čita izjavu Mužinića. Borit ćemo se za Ivića, izgarat ćemo na terenu.

Sve je prožeto jedinstvenon vojon, cila baraka pli­va u jubavi i povjerenju. Bidan Dinamo, bidni de­čki! Žaj n a n je, ali ča se more? Jo koji ćemo tingulet učinit od zagrebački pulastri. Bit će goli ka kiše.

Ka za potvrdu opali samo jedan grom tek da ras­para oblake i izlije kišu. I počne kiša.

Puno dobar sinjal. Jesmo li rekli: goli ka kiše. Cila m a s a trče priko rive, svi bižimo u kafane, u po­rtune. Koliko san bija žejan kiše, sanja san kako ću s tat na kišu, kako ću je ćutiti pod prstima, na obrazu, da mi pada na kosu, da mi se cidi niz vrat a sad od nje bižin u prvi portun. U nas njanci kiša ne zna padat. Di je ona fina, meka, lagašna ingle-ška kišica ka velud meka, blaga. Ova n a š a p a d a nikako divje, grezno. Nima uvoda nego se izlije ka iz kabla. Prospe se ka iz vrčine.

A ako se tako ne prospe onda p a d a u nike poje-dinačne-krupne kapje koje moš brojit. Svaka kapja p u n a kacjola; moš s njon pijat napunit . I kad udre o tle prsne ka mala eksplozija, digne prašinu i Smi­sta stvara blato, fanag, glib, koji ti isprska ne samo postole, nego gaće priko kolin.

Samo u Inglišku zna padat kiša. Samo tamo moš lipo šesno okisnit, a u nas samo se šporkat. Nikad u Split neće kiša znat padat.

Boje bi bilo da nikad nisan bija u Inglešku jerbo onda ne bi jema tako kritičan stav prema našoj kiši. Mislija bi: kiša je kiša - svud ista. A velika je razlika u kvaliteti kiše - više nego štofa.

SVAKAKVA SE ČUDA NA MORU DOGAĐADU

Učinija san nikidan prvi banj. Dakako u moru. Smišan banj: skočija san na glavu s muleta, i to u gaće i košuju. Ovako je to bilo.

Skoknija s a n nikidan na Brač provat sriću na komarče. U ovo doba godine ona se zna javit doli oko Sutivana. Tri san tunje bacija s muleta uz pla­žu, baš ispod staroga mlina. Ure su prolazile a ni­kor se ni javja. Tunje se makle nisu. Dan vedar, ali učinilo je malo friške bure i kad san zavrnija gaće, izuja postole i ugazija u more, učinilo mi se ladno. Promislija san: još će proć misec dan dok se more stepli da se moš okupat.

Otaren noge o gaće, zapalin španjulet i gren na mulet pogledat tunje.

Asti onega boga! Samo su dvi! Prve mi tunje ni­ma. Pogledan u more, a pluto mi se vrti, riba ga nosi. Već je dvadesetak metri daleko od mula.

Njanci sekunde se nisan mislija. Bacin se u more i zaplivan p u t pluta. Ako pitate je li bilo ladno, ne bi van zna odgovorit. Ništa n i san ćutija, ništa nisan mislija. Samo san pliva za svojin pluton.

J e d a n put mi se to isto dogodilo u Stari Grad na Faru, prid otelon. Samo onda je ta bilo usrid lita, ja san bija u mudantine i okolo Njemci. Nisan tija činit konfužjune, zapliva san za pluton, vrtija tunju u moru i na kraju je bila riba, komarča od

kila. Uvatija san je za branče, skinija s udice i tu-nju sakrija u mudantine. Kad san s ribon izaša iz mora, cila se plaža inkantala. Njemci, Njemice, di­ca, svi se skupili oko mene. Di neće!

Niman pušku ni osti ni špurtil, nikakve arte niman nego plivajuć, golin rukan, ribu lovin.

Sluša san oko sebe komentare. "Da ist unmoglich! Nemoguće! Nevjerojatno!" J e d a n pelonja, vas uzbuđen, kleja se kako je on

na svoje oči to čudo vidija. Pliva je uz mene i vidija je kako san ribu u moru za glavu uvatija.

Sad mi ne treba izvodit te bravure. Nima Njemac, nikoga n ima na plaži. Zgrabin pluto, plivan put kraja, penjen se na mulet.

I kalajen boge, gospe, cilo nebo s p u š t a n na ze-mju. Ispala je, kurbetina! Priobuke niman, a b u r a puše. Jedino da zamolin kojega mornara na trajek­tu da mi gaće pozajmi.

Nisan ni svršija beštimat, a potegne drugu tunju. Uvatija san je u letu. Učinija kontraškoš i riba je na udicu. Izmirija san je: dva kila i petnajst deki! Friga mi se sad i da uvatin upalu pluć. Otvorija san dva š tađuna: š t a đ u n banji i š t a đ u n lova na komarče.

Ako ne virujete, pitajte Sutivanjane. Pitajte ji: ko­ji je ono čovik priko Sutivana mokar proša s velon komarčan u ruke?

I baš u vezi s tin pada mi na pamet da se u n a s još nikor ne kupa. Nesriknja, ova moderna mla­dost! Koji lipi dani a oni, misto da se kupadu, da igradu picigin na salbunadu, ka ovce se zbijedu po Pjaci, po kafanan, bufetima i disko-klubovima.

Ola i take nesriknje mladosti! E, da je bilo drogu ćućat! I baš me drago da je n a š a spliska općina

nikidan donila odluku o zabrani rada disko-klubo-vima. Bit će sad kuknjave: a di ćemo mi mladi!

Interesantno je to da se ovi najmlađi svit sve više zatvara, sakrije pod velikin kosan, bradon, čiz-man, kožon. Ka da se bojidu, ka da bižidu od mora i vode.

Nije mi briga za muškiće, moredu, po meni, pu-šćat vlase do škine i brade da tleja, ali ča se ovo s curan dogaja. Sve odreda nosidu gaće i čizme ka kauboji, ka da ćedu konje jašit. U tri dana ne moš vidit jednu lipu, malu, šesnu mini-suknju. A di je ono kad zalampa s dugin nogan i otkrije bedro do friža i zablišći ti prid očima ka da se raj otvorija!

J e m a si se zašto šetat, okrićat se da te i vratnje žile zabolidu. A sad sve u gaće, u čizme, koža gori, koža doli, i promisliš, prosti bože, ovo će jin se sve upalit i vonjat ćedu po kauboju, po znoju i fažolu.

J o š me jedna stvar buni. Danas kad ja gledan n a š u mladost u šetnji, u

kafane, oli kako leži oko kolonadi na Peristilu, ne znan ko je n a š a ko furešt. Moran doć blizu da jin čujen govor. Sve se sad izmišalo, izjednačilo, po-istovitilo, sve je svoj identitet izgubilo.

Pri si naše čejade moga poznat izdaleka. Po odu. Po nošnji. Odizad si ga mora pripoznat po ćupici, po plećima. Sad mi nikako jednako gredu i Ingleži i Njemci i Splićani; j emadu iste vlase, iste brade, isto su obučeni, jemadu isti mot. A kad se u klapan najdu hipici, onda su jopet svi jednako zapušteni i jednako šporki; istin vonjima vonjadu i iste beside govoridu. I ča je najgore, sve je teže ra-zabirat koje m u š k o a ko žensko. Jedino ča još žen­ske nimadu brade. A sve je drugo isto. Na metar dalečine ne mogu razaznat je li isprid mene muškić

oli ženskica. Odizad su isti, odisprid jopet isti. Sve jin je opuzlo, da prostite, nimadu ni guzic ni prsi-ju. Paridu, prosti bože, daske a ne cure! I kad se vajadu po tleju, kad se nasrid Rive začičadu, jopet ne znaš : jubi li se to muško i muško, muško i že­nsko oli žensko i žensko.

Blažene nudističke plaže! Barenko je tamo sve jasno. Nikakve zabune nima. Dobro san se sitija. Omar gren u Far i skoknit ću do svetog Jeronima. Na tome rajskome otočiću uvik se bar čakod ulovi.

I na tome nudističkome otočiću pri par godin dogodija se s trašan zločin. Ježiv! Brutalno jedno si­lovanje. On, zločinac veliki, bija je n a š čovik, a ona bidna, žrtva, strankinja. Noću su ostali na otočiću. Zanji j in je motorin uteka, oli su ga namjerno pro­pustili, to ne znan. Ali znan da ju je muž svuda tražija, sve je alarmira i našli su je, zapravo čuli su je kako bidna stenje, plače, viče...

A ti n a š momak nije jema milosti, zločin je niko-liko p u t a ponavja.

I kad je muž banija i na dilu ji uvatija, ča je bi­dna mogla reć nego da je silovana. Muž je diga tu­žbu, istražni sudac je iz Splita doša.

Naš momak je bija uporan, dokaživa je da žrtvu nije silova nego da je ona dobrovojno i dragovojno digla ruke, odnosno noge.

"Neka bar plati oštetu!" tražija je muž. Momak ni čut. "Kolika bi bila ošteta?" pita je sudac. Muž je uzeja lapiš i počeja je ništo računat . I

izračuna je pedeset i pet ijad dinari. Sudac je reka momku: "Nemoj komplicirat, plati!" I m o m a k je platija.

A sutradan jopet eto muža i žene i tražidu mo­mka, to jest onega zločinca. Falili su računat, kriva su procinili štetu; nije pedeset i pet, nego pedeset i sedan ijad.

Momak se nasmija i zaokružija na šezdeset. Ne­ka vas vrag nosi, evo van i napojnicu!

Eto, zašto je meni drago lito i banji. Svakakva se čuda liti na moru događadu. Altroke komarču uvatit rukan?

POŽMARIVENI, GNJILI AKVARELI

U zrcalo se gledan jedino kad moran, kad se bri-jen. A i onda se zapravo ne gledan nego samo pa-zin da se ne obrižen.

I evo baš malo pri san se brija i ugleda novo če-jade. Asti onu gospu, a koji je sad ovo? A vidi ga kakvi je? Ala... ovo san ja! Ko bi reka? Parin za­malo koji gospodin! Kud san se ovo pri prominija Ovako naglo? Nikako san požmarija i ublidija, ka da san pija mliko, oli ka da san malo pri iz ošpidala izaša.

Ajme ča mi je ovo? Da nisan bolestan? Di je ona moja lipa cera, crvena, ribarska, ispečena, izgriš-pana? A vidi koji san fini ten dobija? K vragu i ten, ča će mi ten kad san bil, blid? Asti boga, evo mi i ruke pobilile. A ne ćut in se pokvaren. Slatko i jin i pijen! A vidi ruke: kartafina!

I sprenija san se, malo se pripa. Već san tija poć u likara neka mi zbroji krvna zrnca i da eventualno koji misec bolovanja. Ali pogledan boje oko sebe i vidin: svi su judi izgubili ceru, nikor više i ne sliči na se.

Di neće, kako neće kad evo i sad, dok pišen ove retke, kiša pada ka iz kabla.

Sminiju se vitri i nevere, siva, burata, i već mise-cima sunce se između oblaki ukaže dnevno samo pet minuta, koliko mu treba da se naruga, da is­plazi jezik:

"A ča biste to tili? Lito, e? Bogati, da je bilo? Ni­ma više ne, uteklo je lito vilovito..."

U ovo doba godine uvik su svi banji bili puni, svi smo se uvik točali oli sidili u ladu a pod r u k u mudant ine zamotane u šugaman o špunje. Izda­leka, po koluru, moga si pripoznat našeg čovika. Sad smo svi ka Zagrepčani. Svi smo blidi i moredu n a m se žilice brojat.

Ne triba više konobarima spušćat tende n a d šte-katima.

Nidir niko ne liže đelat. A koja su ono pri bila masovna lizanja? Ne znan je li se ovoga lita u svi­ma pašticerijan i sladoledarnan prodalo po kila đe-lata? I ne samo ča nima lita, ča nima sunca, nego smo svi po cili d a n u kuću, u zatvoreno, u tumiji. Samo gnjijemo.

Ujutro zatvoreni po poduzećima, u kancelarijan, o pozapodne jopet u škuro, pred televizore. Ni su­nce, ni misec n a s ne vididu.

Svi smo blidi, svi jemamo oči nabotivene, zakrva-vjene.

Ovo svitsko prvenstvo u fuzbalu izminilo je sliku našega grada. Svako pozapodne ka da ga kuga mo­ri. Po ulican njanci tonobili nima. Samo moš trevit kojega fureštoga koji kuferima trče priko pust i ulic da uvati trajekt oli feratu. Likari svituju da čejade koje dugo sidi ispred televizora učini malo đenastike, da se protegne, učini koji čučanj.

Ola ča mi je to smišno! Ispred televizora činit đenaštiku? Ruka gori - ruka doli... jedan dva - j e ­d a n dva! Prova san čučnit kad mi se žena makla iz sobe. Jo ča su mi košćice zaškripjale, ka da san iznutra p u n ruzinavi krakun. Kako neće kad jema pust i godin da se nisan prignija. Da me vidila ča bi se bila nasmijala.

"Nu moga đenaštikanta, oli se spremaš na Oli­mpijadu?"

Namisto đenaštike između dvi utakmice iša san protegnut noge. Malo mi i oči bliščidu. Di ću? A da gren do đardina, nije daleko a govoridu da je zdravo gledat u zeleno. Ma di mi je đardin pa na­pamet a pusti godin nisan bija u đardin.

Oli to još ko gre u đardine? J u d i gredu u kafane, u oštarije, na plac, na balote, more kadikad i u kino, ali u đardin? Gren žveltije jer me sad baš interesira kakvi su đardini, ko to d a n a s sidi u đa­rdin?

Omar na prvu šentadu jedna s tara gospoja s iz-lizanin kapelinon, a na drugi k a n t u n iste šentade niki mršavi, crni zalizani čovik, roba koji pedesetak godin. Kako drži ruke prikrižene na kolina, kako vrtu očima omar vidin koja je ura, odnosno kojoj sorti svita pripada. Kad ga pomnjivije pogledan uči­ni mi se nikako poznat, ka da san ga viđa. Je , si­gurno, i to baš po pišarjolan.

A s ta ra gospoja sigurno misli: Bože juskoga li, finoga li čovika? Ritkost je danas trevit tako fino čejade.

J e d n a debela mala trče oko funtane a baba, s oćalima na p u n t u nosa i sa šćapom u ruci, viče za njon:

"Pomnjivo, paš ćeš, slomit ćeš se." A debela mala da i pade ne bi ništa ćutila, sva je

ka balunčić, ne bilo jon uroka! Na zidić đardina sididu momak i cura. Vidi se:

friški građani. Zajubjeni su, a malo sramežjivi, dr-židu se za ruke, ali se ne gledadu. On gleda livo i zaneseno barka nos, a ona se jopet, sideć, prignula i zamišljeno grata se po nozi. Asti gospu ča je srbi, sve će izgratat!

Još jedna s tara gospoja pod kapelinon koji se luštra. J e m a bit da ga patinaje. Puna je bradavic i dlak a kus nosa. Ka da se muško nespretno maš-karalo u žensko.

A između šentadi maršira j edna prijatejica noći koja je bila u modi još dok san ja u skulu odija. Sve okolo gleda s visoka i gazi čvrsto, ispod nje žalo škripje i leti. Boga mi dobro se drži! Evala, kuma!

Projde ona uz jednoga osamjenoga veseljaka ko­ji se s bocon u ruci raskomodija po šentadi. Unere­dija se bekrija i samo ča ne zapiva. Kuma ga samo prezrivo ošine pogledon koji zadrži na boci.

I to van je sve! Cili đardin. Evo je prošlo petnajst minuti . Trčen d o m a da

prispijem na drugo poluvrime. A more bit da bi bilo boje, interesantnije, zdra­

vije, bogatije ostati u đardin do noći. Eno fini juski gospodin nije moga izdurat, diga se i gre malo sest kraj onega bekrije.

Žvelto doma priko pusti ulic! Ka da grad kuga mori.

POSLJEDNJI TANGO U SPLITU

Nikad neću prižalit da ti čas n i san jema uza se fotografski aparat. Bila bi to slika koju bidu primile sve novine, koja bi obašla cili svit.

J e d n a stara švora i uz nju jedna isto tako s tara gospoja kalajedu se polako skalinan Trga republike u Marmontovu. I di će nego prid reklamne izloge ki­nematografi. Kauboje samo priletidu očima a švo­ra koja gre prva najde ono ča je tražila.

"Evo našla san!" potiže ona svoju prijatejicu. Ova omar veselije dogega. "E kvando kominća?" pita ona prijateljicu na ta­

lijanski. "U osan i po!" odgovori švora. Upiru nosen u staklo, minjaju i oćale i ništo ša­

pju ka da molidu, samo misto Raspela poviše nji infontana glava Marlona Branda.

I di se čovik neće nasmijat? I ko god projde, s tane i zagleda se u ti dražesni prizor. Dvi starice od koji jedna časna sestra more biti i madre badeša, šapju se prid izlogon 'Posljednjeg tanga u Parizu'.

Nike žene koje se vraćaju sa pazara i peškarije zastanu, gledadu starice i jidne m a š u glavan.

"A ča je ovo došlo na svit?" "Sve se, sestro moja, prokurbalo!" Koji grezi dalekosežni zaključci izvedeni iz toga

ča dvi, bit će malo rebanbivene, starice naivno sto-jidu isprid 'POSLJEDNJEG TANGA'.

Ko zna ča su one, bidne, sve o ovome filmu čule, ko zna ča se sve šapje po samostanskin ćelijan?

Zaželija san ti čas jemati fotografski aparat . Ali kako ću ga j emat kad ga nikad u životu n i s a n je­ma.? I da san ga jema ča mi vridi kad njanci ne­znan fotografavat.

Ritko gren u kino, puno ritko, deboto nikad. A eto, dogodilo se slučajno, da san baš ti 'Posljednji tango' priklani gleda u Inglešku. U Londonu. Od­vukli su me da to svakako moran vidit.

I tamo u London cila se sala smijala. Svi su cilo vrime cenuli od smija, samo ča nisu padali s pol­troni i vajali se po tleju. Virujte mi, štioci, Ingleži su se smijali onako ka mi kad gledamo filmove De­beloga i Mršavoga.

Kako ja ne znan ingleški a Ingleži su se slako smijali, ja s a m mislija da je to koja komedija. I griza san se ča ne razumin, ča se i ja ne mogu na-smijat.

I zakleja s a n se refat ću ja to! Čin "Posljednji ta­ngo" dojde u Split, omar ga gren gledat.

Interesantno! U London su svi cenuli a u Split nikor se nije maka, nikor nasmija, mušicu si moga čut kako leti. Njanci katrige nisu škripjale, svi su stali ozbiljno isto ka da gledadu Antigonu'oli 'Edipa' na Peristilu. Interesantno je i to da ovi film u Split više trčedu gledat žene nego muški. Činovnice po uredima, cure na Pjacu, žene na pazaru - sve su pune priči i komentari. Na svaku prestavu tri dila sale sačinjava ženska publika koja je na sve druge filmove uvik u manjini.

I čuje se svega i svašta. A najdraže me bilo čut kad je jedna moja susida pripovidala fabulu filma svojoj prijatejici.

"On ti je niki dišperadun, bez alata i zanata , ni­kor i niš ta a trevi ti on na ulicu niku malu ludas tu šupjaču kojoj more bit i otac. I ča ćeš ti vidit, sestro moja, posli pet minuti on ti je, bogami, opali."

"Oo, mogu mislit koji je to fini svit!" "Ne moš, o dragosti!" "Bit će slakojustan pa je s m a n t a besidan?" "Ma ča slakojustan? Nije njanci otvorija jus ta ,

nego samo za beštimat. Progovorili nisu, nego se on izbeštima i onda su ti se, sestro moja, svukli goli golcati i on je vika ka vol, ona mukala ka krava, stenjali su, puvali, lajali ka pasi..."

"Puno lipo, poučno, sad kad je počela skula mo­gli bidu profešuri u kina i dicu voditi!"

"Čekaj malo, još nije ni počelo! I ča ćeš ti sad vidit? I kad je on učinija svoj posal, narika se i na-laja, t r k a je doma a u kući mu leži mrtva žena na mizi."

"Misusovo sveto!" "E na mizu! Žile je pririzala!" "Ma kud je pri doznala?" "Ča doznala?" "To da je on iša za ton malon šupjačon." "Ma nije doznala, kako će doznat kad se ona pri

ubila. I ni se ni oladila a on već s drugon. I ča on sve nije toj svoj mrtvoj ženi, nad mizon, izgovorija? To je bilo, sestro, ježivo! I laživice i kurbetino i pra-sice i sve najgore."

"Onda je to lud čovik?" "Da lud? Stoposto lud! A najgore od svega je jo­

pet da je sve to bila istina jer ona je jemala jubav-nika. I on se onda sasta s tim jubavnikom ka s prijatejon i lipo su sidili, ćakulali, pili."

"Ajme baši fondi! To bi sve tribalo polit petroljen i zapalit."

"I ča ćeš ti sad vidit, sestro moja? I dok žena leži na mizu on bi svaki čas trknija do svoje šupjače i udr i Jovo nanovo! I promisli: maslon jon je guzicu maza da mu popuzne."

"Nikad to nisan čula. Ajme beštij, ajme Sodome i Gomore! Di neće vrag cili svit odnit kad se maslo počelo i za to duperat?"

"I onda u zanju, ča ćeš ti vidit, sestro moja? Posli ti pusti fatureti..."

"Je li bar iša ženi na sprovod?" "Ma ke, ona je ležala na mizu." "Onda koliko tamo držidu mrče bez ukopa." "A ča ja znan? Dakle, posli ti pusti fatureti, nij ti

dvoje pojdu vanka u niki lokal, naločadu se, opijedu ka sipe, na noge nisu mogli stat. I u jednu salu di se balalo padali su, nerali, on je nju za nogu vuka po palketu i kad ji je jedna gospoja došla potirat on ti kala gaće i svi ji u salu fotografa."

"Ola i takoga edukacjuna!" "A ta njegova šupjača se j ema bit zasramovala i

počela je bižat a on trk za njon. Kad je uvatija, po­čeli su se jubit i dok se jubili ona izvuče livorver i opali mu dva t ira u trbuj."

"Ubila ga je?" "Da ubila? I ča ćeš ti vidit, ča je onda učinila?

Omar je zvala policjote i govori j in da ga ne poznaje, da ga nikad ni vidila. J e m a bit da je bija lud, govori, i n a p a me, tija me silovat."

"A ča ćeš, k u r b a jema riči i oči." I tako nizali su se priče i komentari, resta je ku-

rjožitad i cili je grad trka u kino. Nikima se posli ki-

na kukujalo, bar su tako govorili, dolazilo im rigat, a drugi jopet da je to prava umjetnost.

Nikidan me fermala i jedna gospoja i pita me ča ja mislin. Koju poruku jema ovi film?

Neka svak izvuče svoju. Ča se mene tiče, mogu van reć samo to da se meni jedino zgadilo maslo. Nikad ga nisan puno volija a odsad dok san živ ne­će više maslo u moja justa.

SVE SE IZREMENILO

J e m a svita koji misli da ja sve o Dalmaciji znam pa mi se i obraćaju s raznim pitanjima. Niki tako tražidu od mene da ji svitujen di bi in bilo najboje litovat i kad.

Nisan van, judi, rođen za savitnika i kad najpoš­tenije mislin, jopet sve ispade naopako.

Evo deboto dva miseca kako san se počeja kupat , plaskat u moru, plivat, tumbulavat se. I pisa san prijateju u unutrašnjost : ča se misliš, sad dojdi, sad ti je najlipje, guštat ćeš boga svog.

Čovik me posluša, vazeja je dopust a doša. Naša san mu pansion u malome portu, može s ponistre u more skakat. Lipo san ga tamo opratija, smistija i obeća mu da ću svake nedije skoknit do njega dva dana i k u p a t ćemo se, ribu lovit.

I ne da nisan iša nego se od njega sakrijen i te­lefon san isključija da me ne zove. J e m a bi me čo­vik prav izbužat nožen. A ništa nisan kriv. Sve san najboje, najpoštenije mislija.

Već ti prvi d a n kad san ga u mali porat doveja, dočekala nas je bura. Pa koja bura? Buretina! Do muleta nisi moga doć da te u more ne odnese. Mis-to kupanja grijali smo se na kominu. Tišija s a n ga: Lito je, ne more ovo trajat, najviše dan-dva. A b u r a nije kalmavala cilu nediju a fermala je oni čas kad je počela kiša. I evo već drugu nediju po cili dan kiša pada.

Ko zna ča je s tin jadnikon? Je li poludija? Je li ujopće još živ?

A ča s a n jopet ja kriv da se vrime ovako izreme-nalo? Ne bi ja judi, moga radit u turizmu za sve mijarde ovega svita. Kako pogledat u oči čoviku kojemu si obeća more i sunce a da mu buru i ki­šu? Evo ja san sad spreman mome prijateju iz u n u ­trašnjosti platit sve troškove. Ali ko će njemu na­doknadit izgubjeno vrime, štrapac i patimenat.

Oparija san se za cili život i nikad više nikome nikakav savit neću davat.

Usput, moran van javit da se u Split rasplancala žestoka bitka oko obnove naše stare popaljene tea­tarske kuće. Duhovi su se puno uzbudili i sa svi s tran p u c a se na profešura Rašicu koji da n a n od teatra oće učinit kino-dvoranu. A mi smo Splićani tradicionalisti ka Ingleži i ništa ne damo ticat. On bi i lože očistija i fika nan novo sivo, ladno gle­dalište bez patine, bez duše, bez pliša, zlata i ika­kva sjaja. Neš ti takoga teatra? J o š bidu se po nje­mu vucarali momci i cure u čizme i traperice? Ola i takega h r a m a umjetnosti?

Ne d a d u Splićani svoje historijsko gledalište s ložan na pode. I ja mislin daje profešur Rašica žes­toko falija. Moga je bar ostavit one dvi-tri centralne lože iz koji se jedino mogla vidit pozornica. Loža za općinu, loža za bana i loža za kraja. U tu najcentra-lniju svakako bi tribalo istaknit velik austrijski grb.

I spliska mladost radi teatra tribalo bi da promini modu. Bogati da je bilo s placa oli s banja trkat u te­atar! I onako u rebatinke sest na pliš! Malo morgen!

A š ta je? A di smo? Oćemo li se za ulist u h r a m umjetnosti obuć svi u stare Ilirce? Ola, šta bi ja li­po kumparija, još bidu me mogli zaminit za grofa

Draškovića. A osim te monture u obzir bi mogla doć jedino frak oli smoking.

Budimo, judi, pametni! Sve lože dignit u lagun, ostrugat sve falšo zlato, očistit pliš i dekoracjune da se ne kupi praš ina i ne kotidu čimavice i napra­vit obične, plebejske, demokratske galerije s erkon-dišnon i velikin higijenskin zahodima.

Najsmišnije mi je kad čujen od moji Splićani ka­ko su oni sentimentalno vezani uz svoje staro do­bro gledalište, uz svoje lože i sad čedu mene na­past kako san bezočan, surov i bez sentimenta i bez historijskog osićaja.

Bogati, oli san ja furešt, oli i ja nisan uz te lože i sentimentalno povezan i povjesno vezan? Oli i ja nisan po tim ložan misto gledat pozornicu bižinga-va prst iman pod kotule? J e s a n i gore i značajnije stvari po njima činija, najskoli kad su u teatru odr­žavani veliki elitni bali. Meni su čak iz jedne lože i prvi kapot, novi novcati zimski kapot ukreli i tri san zime u s a m u jaketu po Splitu šeta. I baš sve te tri zime snig je pada.

I te kako san ja uz te lože i sentimentalno i po­vjesno vezan, ali, eto, isto mislin da ji triba u lagum dignut! Mogla bi eventualno ostat samo jedna, i to ne ona centralna od bana, nego jedna pokrajna, i to baš ona povjesna iz koje su mi kapot digli.

Dok ovo pišen, još kiša pada. Interesantno je to da najlakše moš razlikovat fureštoga od našega čovika liti po kiši. Kad kiša liti pada, grad je p u n furešti, ne k u p a d u se nego obilazidu grad i njegove znamenitosti i kiša jin ne udi. Ča njima škodi kiša kad svi jemadu lake inceradice i kapuljače crvene, žute, modre, j e m a d u i čizmice, a naš svit, kad p a d a kiša, nima ništa osin lumbrele.

Štufalo me liti kisnit i iša san po butigan da ću kupit koju lagašnu inceradu kontra kiše.

I promislite: u nas tega nima. Osin lumbrele niš­ta kontra kiše nima. A jemamo Jugoplastiku i Jugo-vinil i pust i polivinil i činimo i folje, tavaje, škartu-ce, gume, pločice, kockice, šandole, gondole, bra­de, sve činimo od plastike samo ništa kontra kiše.

Morat ću uvatit koga Njemca da mi proda svoju kišnu opremu. Štufalo me kisnit!

A šta je od onega moga bidnoga prijateja u ma­lome portu? Bit će izgnjija u ovoj vlazi - ako nije već doma uteka.

Ma di on gre mene slušat? Mora je falit! Da je doša usr id zime, manje bi se napatija.

NAJLIPŠA URA U NAJLIPŠEMU GRADU

Prvi pravi litnji dan. A nedija je. Nedija pridvečer. S kampanela sv. Frane baš odrebatije šest. Najboje doba, u najlipju u r u u najšesnije misto na svitu. Iz portuna kuće izletija san ka iz topa. Di neš ! Cili j edan dan nisan bija vanka! J e m a san ništa posla i radija san i, dok san radija, cilo vrime j e m a san osjećaj da ja s a m u cilome ovome mome ludome, šporkome gradu radim, san samcat, a svi drugi pu­ni morbini i vicji planduju.

Teško je u Split radit, grij je u Split radit, zabra­nit bi u Split tribalo svaki rad, svaki napor osin onega koji je vezan uz gušte.

Izletija san iz portuna ka iz prežuna i ne znan kud ću pri s očima. Sve ča vidin, sve je lipo, sve mi je drago.

Uliza u porat Tician', vidin mu nike figure na provu, tribalo bi se zaletit, vidit ko je doša.

S live bande Ticiana', uz đigu, iz porta izlazi 'Ero', a s desne uliza izletnički vapor s Brača. Ola prometa! Eno i farski trajekt. J o š bidu se mogli i udri t? Oli in se puno oće? Dobro je, trajekt je ferma, vaporet čini manevru i izvije se prema Sust ipanu.

Trčen priko Rive na mul. Znan ja zašto trčen. Oću vidit kako brod akoštaje, ko izlazi, ča nosi. Srce mi tuče, ne znan je li ča prišin oli od sriće.

Priko brodske skale izletničkoga vapora izlije se rika putnika. Pa koja rika, koji putnika! Marširadu

pusti fagoti, borše, demejane, velike demejane, ma­se, sridnje, pletene, caklene, demejane od osta, od vina, od uja. J e m a ji koji nosidu tri demejane u dvi ruke. U livu malu i sridnju, a u desnu veliku. U veliku je vino a u malu osto, u sridnju uje. Da naš čovik jema trista ruk, u svi tr ista bila bi mu demejana.

S druge strane mula n a š veliki vapor na kružnom putovanju s fureštima.

Vidin samo priko oka u šezlonge leži ništo fure-štarije. E, nji ću gledat? Gledan ja moj svit, moje spliske i braške trudbenike koji se u ovo nediljno litnje pridvečerje vraćadu s vikenda i iz svoji viken-dic.

Furešte ja ne razumin. J e d a n p u t s a n ja bija na jedno kružno putovanje. I ujutro kad san silazija u Pirej, konobar mi daje najlonsku kesu.

"Ča ti je to?" pitan ga. On govori: "Lanč-paket." "Ča je to lanč-paket?" "Bome, spiza za danas, nećete dolazit do noći." Pogledan u ti lanč-paket: u n u t r a komad indorano-

ga mesa, jedna jabuka, jedna poma, fregula kruva i jaje. "I ča ću ja s ovin?"

"A bome ča i drugi, izist ćete za obid." "A koliko ovo vridi?" "Bit će dolor, dolor i po." "I ča ti misliš", govorin konobaru, "da ću ja paket

koji vridi dolar nosit od sedam ujutru do bota priko cile Grčke. E ne bi, kume, ni za sto dolori."

Gledan ja face moga izletničkoga naroda. Sve ništo viču, mašu. Gori na palubi još niki pivadu, te­ško jin se rastat. Osobito živnu žene kad se vraća­du iz prirode, iz piknika, a muži, kad ji vididu tako

razdragane, vesele, u m u k n u , povuču se. I dok kla­pa žen sad vriska i maše pod fumaron, gledan jin muže: stojidu malo podaje i znan točno ča mislidu. Znan da ćedu letit škopule čin zatvoridu za sobon vrata stana. Ništa ona, bidna, neće razumit. Samo će zacenit. Neće ga ni čut dok on bude, mrsija: "Ti'š meni na piknik... ćaćina, materina, tebi i pik­niku...!"

I gledan te vesele živahne žene i naoko mirne, ladne muže koja se malo kiselo smiju i juš to znan: kroz pet m i n u t a progorčat će ti, mala, tvoj piknik.

Ajme, koliko ji to izlazi! Mali brod a jemaji miljar-da. Di su stali, za majku božju?

I vidi kako su svi rekreirani, lipi, crveni, rumeni, sunce ji je opalilo, malo vino uvatilo, malo su i umo­rni i oči su im svima ka malo zakrvavljene, ali do jutra, kad se naspavadu, sve će proć i rekreirani narod sutra će navalit na posal, da će sve dimit.

Još je zanji putnik na skalu, a već se brod driši i priši nazad u redovnu prugu.

Interesnatna je to stvar s ovima naš ima vapo-retima. Bude ji po sedan-osan u luku i na njanci jednome ne piše di gre, koja je njegova pruga. Oli je lako mornaru vazest kredu i na crnu tabelu na­pisat Bol, oli Vis. Bogati, a da ko izbriše, onda bi to-kalo i sutra pisat. Pa jopet tri slova. A ča je, jesmo li marinjeri oli dica u p u š k u skulu. I nikako ne razumin kako furešti, oli ovi naši iz unutrašnjosti, pogodidu vapor. Uostalom, ča ja jeman tot razbivat glavu? Oli su vapori za furešte? Vapori su za nas, a neka se oni snalazidu kako znadu i u m i d u . Gle­dan naprid po mulu: veliki turistički jedrenjaci, njanci posadu ne vidin, i hidrogliser miruje vezan o kolonu.

Nima braceric i otelski motorini, n ima kaseti bi-re i pepsi-kole po mulu. Nima još pravoga turisti­čkoga štimunga. Amo vidin onu lipu jahtiču kraj Kapetanije. Panama, sve je Panama. Da ja j e m a n kajić na vesla, ja bi na nj napisa P a n a m a i vesla bi pod panamskom zastavom.

I kad bidu me vidili u kajić moji Splićani, bi se jidili: vidi onega kurbinoga sina Panameža!

U salon jahte, u pliš, sidi postariji čovik. Sam. Konobar samo za nj otvorija šank i služi mu led i niki bibit.

E moj mister Perkins, kako moš sam samcat si-dit? Sidiš ka tukac. ča će ti sve miljarde kad ne znaš guštat? I ča ločeš te bićerine, pij vino ka čo­vik, vraga popija. U salonu, u plišu, sidiš ka muto, njanci n imaš s kin dvi beside progovorit. S kin ćeš se kartat, s kamarjeron?

Uvik se oko take jahte i oko takoga mister Per-kinsa skupi dosta našega kurjožastega svita i svi isto, svi ka jedan, mislidu.

"Ajme tukca, jo da je moja pamet a njegovi pi-nezi!"

Tek sad se šetan lipo, polako, priko Rive i pari mi se da su se lipotice skupile na izbor za mis svi­ta. Jo koliko lipi ženski? I svake godine gredu lipje i svaki su jin godine noge duže.

Jopet trčen. Sitija san se. Iz ribarske lučice Ma-tejuške zvali su me jučer telefonski da dojden na banket. Danas se održalo prvenstvo države u udi-čarenju. Zaboravija san, a baš me zanima ko je prvak. Velika tabela obišena na zid zahoda. Baš je na ruku. Lipo moš čitat dok pišaš. Prvi su Trogirani a moji s Matejuške tek drugi. Dva čovika u brodu i jedanajst kili ribe. A nije ni loše s obzirom na ovo naše nevojno more.

A oko Matejuške po bufetima i betulan sve dimi. J u d i se lipo šesno karadu o balunu, o ulovu, o sportu, o spizi, o vinu. I onda dojde niki c u k u n i prikine razgovore.

"Jopet vi o balunu!" "Ča je, c u k u n u , ol' bi tija da govorimo o operi?" Evo se i smračilo. Već je prošlo osan. Je vrime

u Split leti! Gren telefonirat ženi neka me ne čeka. Neka lipo leže, neka se odmori, a ja ću noćas do kasno patit.

NAJDEMOKRATSKIJI STAĐUN

Znan čovika elegantastoga, pedantnoga, uvik je na njemu bar izvanka, sve u redu, svaka mu je dlaka na misto; uvik jaketa, kularina, zabotunan, šumpresan. I ča mene najviše čudi: uvik su mu po-stoli patinani, čisti. J e m a taki judi kojima se niti praš ina oli blato ne lipidu za postole. Gre k u d a ti greš i ti padaš u blato, ištrcaš se do kolin a on ka da je po arji letija.

Kad sidimo u društvu i ja se, recimo, maćan oli prolijen, onda to ni ništa, nikor ne obadaje, isto ka da ta maća na mojin gaćan meni pripada, ka da je to moj sastavni dil, a kad se, ne daj bože, on maća, onda je to cila prestava, svika na komandu skočimo na noge, trče konobar, konfužjun i u kužinu, traži se talka. I omar se društvo razbije, nima više raz­govora, svi u m u k n e m o i napeto gledamo tu nje­govu maču pokrivenu talkom i čekamo ishod: oče li m a ć a ostat oli nestat? Najsmišnije je kad taki čovik progovori, kad reče: ma ajte judi, činimo fin-tu da se ni ništa dogodilo. More bit da on to i is­kreno reče, ali jopet te riči potenciradu značenje njegove maće. On je svaku pet sekundi pogleda, takne, raširi nogavicu oli rukav di je maća i svi mi to moramo gledat i saživit se sa dramatičnon situa-cijon. I šef sale po tri puta dojde za stol pitat ča je sa maćon, je li išla ča?

I dojde ti da rečeš: p u n a mi te, kume, kapa, ajde, znaš di, ti i tvoja maća!

Morete se vi po najbojemu ingleškom veštitu na­mjerno polit, učinit deset puti veću maću od nje­gove, nećete društvu odvratit pažnju i svi ćedu vas napas t da ste namjerno uvridili čovika.

Evo koliko me zanila ta njegova maća, sad san i zaboravija ča s a n ono tija pisat. Zašto san tu maću ujopće spomenija? An bravo, tija san napisat o litu i našemu svitu na pasjoj žezi.

Vruće je, s t rašno je vruće i u ove dane kad sunce nemilosrdno žeže sve se topi i krabi pa čak i regule normalnoga ponašanja.

Morete li vi koji živite u gornje kraje ujopće za­mislit da vas ko pozove doma u vižite, a kad dojde-te i domaćin pa i domaćica, dočekadu vas u mu­dante.

Gledan okolo sebe svit. Na ulicu, u autobuse, na brode, u kafane. Čudo jedno! Judi ozbiljni, u godinan, i judi od požicjuna i judi uredni, skladni sve se sad raspustilo. Nikor ništa ne gleda. Rastvo­rili su košuje, zavrnuli rukave, vidiš jin runje po prsima. Likara i profešura moš trevit na ulicu bo­sa, samo u kratke gaće, trče na banj. Dižu se maje, kalaju gaće, i spadadu vanka trbuji da se p u p a k na meštraliću ladi.

Pune, prave, sočne litnje scene moredu se doživit jedino u rano popodne po kaletan oli uvečer po še-ntadan.

Vrućina mori najskoli posli obida kad je čovik čakod prigriza a više se napija. Kad sunce žeže ni j edna spiza n i m a gušta i čoviku su suva j u s t a i sa­mo bi loka, loka. I poza obida vata te san, greš se bacit, zaspat po ure ali ne moš, ne moš nikako, pot

se cidi, j e d n a mušica ti oko nosa zunzi, kroz minut vas si u jednoj vodi. Noćas se slabo spavalo i sad ti se drimje, oči se sklapadu, ali ne moš spavat i glava te počme bolit. I čovik jidan, nervožast, izlazi prid kuću, nosi sobon bančić oli sede na prag, na skalinu di jema malo bave, neka je i propuh. Frega ga se oće li ga probit, samo arje, arje da teplinu i mutež iz tebe izvuče.

I uvik se po kaletan u te ure najde na malome bančiću koja široka debela kuma Tone oli Mare od oni koje se jidu kad spomeneš braceru. Ripožaju se lipo, raširidu noge i ruke i samo p u š u . I malo se ventulaju sa kartunon od fugere dok jin ne klone ruka i ne pade glava.

Za kunjadu bidne minut dva pa se prenu. I jopet se k a r t u n o n malo ventulaju da se oladidu i jopet oko m i n u t sklopu.

A n ima ti pinez koji moredu platit njihov litnji striptiz. Nikor nikad nidir nije moga vidit centime­tar njijove kože osin, normalno, obrazi i ruk. nikor nije moga to vidit osin njijovoga čovika, obično po­kojnoga. Nisu ne, bidne, odile na banje jer nisu jemale zašto odit, za koga.

A eto lito i nji promini. Dignu malo šotane pa im moš vidit bilo kolino i laštik na bičvu. Velikin šudaron taru vrat a r u k a samo o sebe spuzne u znojna njidra bila ka pribili žir. Nisu mogle odolit i koržete su skinule. Lito mirakule čini. Eto i debelu tetu Tonu deboto pritvori u striptizetu.

Svi n a s lito skine, ogoli, razotkrije, od svi napravi š tracune i zato je lito najboje, najdemokratičnije godišnje doba.

I nikidan po ovaj pasjoj žezi trevi san spomenutoga elegantastoga, uvik pedantnoga čovika.

Asti gospu, je li moguće? Je li on ujopće čovik? Oganj gori, asfalt se krabi a on u jaketu, u kularinu, šumprešan, zabotunan.

I dojde ti misal - jo da ga je maćat, udrit tapnjon punim crnila?

Drago mi je i liti od noći prolazit gradon, šetat kroz kalete. Sve ponistre rastvorene i čuješ rkanje umornoga, izmučenoga svita. Ispod koje ponistre pozdravi te i itac iz posteje. Ne moš odolit i zavičeš: bravo, nazdravje!

Litnje noći pune su svakakve mužike. Kad te itac pozdravija, čuješ kako se spavač okrenija u posteji.

Čuješ u noći kad je i dite zaplakalo i promisliš: boli ga, bidnoga, bit će da zubiće čini. Kroz otvo­rene ponistre čuješ i posteje kako škripju. I puše se i stenje se i bulsavi kašjedu. Liti o noći se i sva­kakve grube riči izgovaradu i čudo jedno kako te grube beside liti gubidu piz. Liti je dozvoljeno go­vorit i ono ča je zimi zabranjeno.

A judi koji ne moredu spavat stojidu goli po ponistran i puš idu španjulet za španjuletom.

LITO I NAŠE DOMAĆICE

Počelo je! Pa kako počelo? Svit se i pripa. Di neće? Nismo bili temperani za ovakvu žegu. Naglo je došla. Cili Split puše, stenje, ronja, beštima i poti se. Domaćice koje se vraćadu s punim boršan iz pazara p u š u ka ferate. Ovo je vrime kad su one najveće mučenice.

Žeže zvizdan a one priko grada vučedu najlonske borše p u n e salate, kukumari, fažoleta, poma, pra­sak, trišanj, a ča je najteže, sad su počele i dinje, pa se vazme i jedna dinja od pet-šest kili. I gredu one crvene, potne. Zvižđe zvizdan, ruke od piza trnedu, oštri najlon čini friže i siče znojne ruke. I svaka prava naša domaćica ka da u tome sadistički gušta: ča su god borše teže, njoj je sve to draže, da famija vidi koliko se, eto, ona žrtvuje. A najžešće, najslaje puše kad se penje doma uza skale. I čin se pojavi na vrata svaka, ama baš svaka, tuži se:

"Ča ste me ovo naprtili ka najgorega tovara!" Ako je dotična domaćica malo postarija, onda

neizostavno slidi: "Baš me trevila jedna fina gospođa i govori mi:

gospođo moja, nije to više za vas!" Ako je u kući nevista, onda se nju u s p u t krivo

pogleda i nadoda: "Lako li je stat u ladu i držat ruke na niku stvar!" Najboje jon je ništa ne odgovorit, mučat, ponudit

je da sede, da se ispuše i pofalit je kako je lipu

spizu učinila. A najgore je od svega reć jon da jema prav ta fina gospođa i da za nju ni više odit u spizu. Do smrti van neće oprostit.

"Je li, da ne gren? A ča ćete doma žderat?" Jer ko to nju more zaminit? Oli ove mlaje ča z n a d u ? Oli znadu izabrat mesa oli znadu koji je koji požicjun, a zeje koje donesu nije, prosti bože, njanci za be­štiju.

I ona triba da gre, ona mora da gre u spizu, do pazara, svaki dan, i po kiši i po ledu i po žezi, svaki dan; triba je pust i t da gre i kad je boli i kad ćuti bol od srca i kad je probada simo i tamo. Mora odit jer ča ćete vi žderat ako ona ne gre?

Nikor ne smi njoj oduzet to pravo da bude mučenica famije. Jer, omar je gotova: ubija si je.

I ne samo da sa pazara donese spizu nego i pri­če o finima susret ima koje je tamo jemala. Uvik se najde koja fina gospođa koja je njoj rekla: "Gos­pođo moja..." Nećete doživit da nju trevi koja obi­čna gospoja, ne, nikad! Sve gospođe koje se njoj obratidu sve su to fine gospođe. I svaka priča sa pazara uvik počinje kako je jedna fina gospođa njoj rekla "Gospođo moja..." A ako jon se obratija muški, onda je to uvik koji puno pametan i fini čovik.

Priča, oli novitadi koje nosi s pazara nisu važne, akcenat je uvik na finoj gospoji i na pametnom čoviku. A zna se, fala bogu, sa finom gospođom, sa pametnim čovikom uvik se govori fino i pametno.

Morete vi mislit ča god oćete, ali meni je uvik drago čut kad se naše male priproste žene titulaju i komplimentaju. I u Napulju san tako uživa slušat kako dva siromaja oslovjavadu jedan drugog sa 'don': don Karlo i 'don' Điđi. A oba n imadu skupa liru u žep.

Nikad neću zaboravit jednu večer kad san prola-zija kroz Varaždin. Nije bilo kasno, more bit devet, devet i po, a nidir nikoga. Cilo san misto proša a samo san iz daleka vidija jednoga čovika na biči-kletu kako nestaje iza jednoga zidića.

A u n a s u devet ur i još izlazidu vanka matere sa malon dicon u karocetu. Ajte u bilo koji privatni spliski lokal u deset uri (reka san privatni jer se državni u to vrime već zatvaradu) i začudit ćete se koliko jema male dice u lokalu. Istina, jema dice kojima se u tu u r u i spava, pa pospani plačedu a papi i mami još se ne da poć doma, pa pust idu dite da malo oko stoli trče.

A kad je dite i nervožasto, pa tare snene oči i zacene, roditeljima to ništa ne smeta. Neka se dite nauči. Dite je splisko, živit će u Split i neka se na­uči s ta t vanka do kasno. Druga je stvar kad bi dite živilo u Varaždin.

Neka se Varaždinci na me ne jidu, ča ja mogu, meni je osta taki imprešjun. More bit da oni svi uju­tru radidu pa moradu rano leć. I ča ja spominjen Varaždin? I u Švicarsku kad si posli deset na ulici policjot te zna fermat: di ćeš? Kud? Koga tražiš? Je li se ča dogodilo?

Ništa ti švicarski policjoti ne razumidu. Kako di ću? Gren vanka. Asti boga da di? A ko zna di će me vrag odnit? Gren di me bila voja i činit ću ča me voja i nikome neću podnosit konte. Oli čovik zna di će kad gre vanka.

Počele su naše lipe teple spliske noći. Baš ove zanje subote u ponoća Riva krcata svita. Šeta se uz more sidi se pred davno zatvorene kafane.

"Di se more večerat oli ča popit?" "More tamo priko puta."

I kažeš mu rukom na more. On gleda za prston: "Ma di to?" "A tamo, u Veneciju!" More u Split sletit tri ijade reoplani, more akoštat

trista t ransat lantika puni furešti, nima majci ko će se i vode napi t posli jedanajst uri. I funtane se zatvaradu. I konduti .

Naše ugostiteljstvo odgojeno je na seoskim tradi-cijan i čin udre "zdravomarija" omar konobari po-čmedu potizat tavaje i goste tirat.

Dvadeset godin jemamo Litnje igre, dvadeset godin dolazidu n a n i veliki ansambli i svaku večer kroz dvadeset godina kad koncerat svrši uvik ansambl pita: "Je li se di more šta popit?"

I dvadeset godin uvik je odgovor: nidir, ništa ! Sva srića da se ne moredu stavit katanci na

šentade pa čovik kad se umori od šetnje more sest, lambikavat se i vatat arju s mora.

More bit da je i boje ovako. J e r kakvi je n a š svit, nikor se i ne bi ni diza sa stola do zore. Jedino bi se moglo učinit da se u lokale posli ponoća more sidit samo sa stranim pasošon. Tako se naš svit ne bi kvarija i frižak bi dolazija na posal.

KA U RAJU

Gori sve. I nebo i zemja. Jut ros u sedan uri javilo je priko radija da je Split najtepliji, priko trideset u ladu, i to jutros rano a ča će tek biti oko bota-dva? Bidan oni kojega toka sad radit! Bidan putnik koji sad čeka u luci autobus, oli vapor!

O d a n u ja ne izlazin. Di ću vanka u pakal, a doma mi je ka u raju. Zatvorija san sve ponistre, spustija kontrine, zamračija i užga letriku. Lipo ležin, čitan, pušin, popijen di koji bibit, napišen ko­ju rigu. A kad me štufa, samo malo provirin kroz grilje da vidin bokun Rive i prolaznike šlampave, razgolicane, potne, izmučene. Brzo zatvaran poni-stru da me izvanka ne tuče tepla arja.

I dok svi pušu, mučidu se, ne moredu spavat, krepajedu o vrućine, meni je lipo, friško i k u ć n u jaketu san prebacija priko ramena. I ko mi god dojde u vižitu - a bogu fala liti mi vižit ne fali - svi govoridu: blago tebi, jo ča je u tebe lipo, friško, moš lipo radit, spavat. I svi mi govoridu kako s a n pametan, kako ja znan guštat.

Susidi i prijateji dolazidu se u mene po ure raz-ladit, ali da se te vižite ne bi otegle, pušćan erkon-dišn da radi tuta forca i posli pet minuta svaki gost uteće da se ne razboli, da ne nazebe, da ne uvatidu puntu .

Sad kad to i drugi činidu, kad su se opametili i uvodidu u kuće erkondišn, sad mogu reć da ja već

pet-šest godin nisam ćutija vrućinu. Najžešće lito nije mi doma zasmetalo.

Interesantan je ovi naš svit. Ko će ga razumit? Kupujedu tonobile od desetak miljuni, kupujedu motorine, glisere, gradidu vile i vikendice, držidu pineze na banku, a meni zavididu kad dojdu i go-voridu: blago tebi, ti jemaš erkondišn. J e m a n ga, pa ča je? Stavija san ga da mogu mirno spavat, da se ne budin svaki čas u vodi, da mogu ujutro na-spavan, odmaran sest za stol i radit.

Kad je zimi u kući ladno, onda svi užgedu pećice da jin bude lipo teplo. I to je sasvim normalno. Ali kad u d r u vrućine, kad pritisnu sparine, o n d a in nije normalno sobu oladit. Uvest u kuću erkondišn to je za naša svaćanja superkomfor-superluš.

I ja se moran s tin sviton kontreštavat i karat . Boli ji glava, p u c a d u jin templa, cilu noć nisu mo­gli oko stisnut, cilu noć stali su na ponistru, ladili se i pušili. I kako ćeš ti ujutro neispavan, iscrpjen poć na posal? J e m a d u tonobile, jemadu vikendice, j e m a d u stilske mobije, sve jemadu, sve j in triba, ali uvest erkondišn - to jin nikad ne pada na pamet. A to je investicija, ka trećina, ka četvrtina najcinijega auta. Koliko zapada fićo oli brodić moš cili s tan deset godin ladit i usrid lita guštat boga svoga.

Zaludu se ja s mojin sviton kontreštajen, zaludu dokažijen.

I ne samo da ćete guštat nego ćete i boje radit, više proizvodit i tu investiciju brzo nadoknadit. To van je, judi, najrentabilnija investicija na svitu.

A jok! Neće! J e m a bit da svi umiru o straja da jin se radni uč inak ne bi poveća. Boje malo i patit vrućinu nego radit. Ovako jemaš priliku. Ne moš ni disat a kamoli radit na ovu pasju sparinu!

Ne mogu se ni ja baš potužit da me ubija veliki posal, ali je dosta i ovo malo ča činin, pa da oni prigovaradu: lako li je tebi radit kad jemaš doma erkondišn.

Virujte mi, judi, da se ni ja sam nisan tome nikad, njanci u snu nada. U mene doma i u krugovima di san se ja kreća uvik se mislilo da čovik sve jema, da je sve postiga ako jema di leć, jist, pit i pušit. I to u isto vrime najist se, napit pa zapalit. I znat da te sve to isto čeka i sutra, i prikosutra. I kad san se bija dotle uzdiga nikako san sumnja, nisan virova da će to potrajat, pa san i priko mire grabija i priveć jija i p u n o pija i španjulet na španjulet palija.

I tako san se vas iskvarija, deformira. A sad me, evo, obuklo usrid lita u kućnu jaketu i ne mogu bez erkondišna. I nikako ne razumin: zašto triba posebno kućna jaketa kad san moga po kući nosit i koju staru.

A di je ono lipo vrime kad san ja svakoga ko mi je zakuca na vrata u mudante dočekiva. Sad mi ni to više ne dadu, govoridu mi: kako ti znaš ko je na vrata?

Ma ča mi treba znat? Glavno je da su mi m u d a n t e čiste. I ko mi doša da doša, ja san se lipo komodno po kući u same mudante vrtija. Otvorija bi - kad bi bila ovakva vrućina - sve ponistre i vrata da mu čini propuh a ispod svi špini u kuću uvik su se ladile botilje. I nikad nikor nije izaša iz moje kuće uvriđen a ni žedan bogami! Bar to mi nikor ne more prigovorit.

I onda su mi bili došli niki pinezi za jedan veći posal koji san učinija i nisan ji moga sve pofrajat u jiće i piće, i da san montirat erkondišn i n a š a san onda k u ć n u pomoćnicu, finu jednu gospoju koja

je radila po otelima. I kad bi mene moji drugovi na telefon zvali, ona bi odgovarala: gospodin n i s u kod kuće, gospodin su izišli na promenadu i oni čedu doći tek u tri četvrt na dva.

Kad se prvi p u t ta fina gospoja odazvala, mislili su da su falili broj telefona, pa su jopet zvali. I kad je ona jopet isto slakojusno odgovorila s druge strane čule su se beštimje. I ona bi mi rekla kako su mene tražili neki prostaci. A ja san gušta slušat te telefonske razgovore i vaja san se o smija. Skupo san je plaća, ali san, judi, gušta.

Gospodin n i su kod kuće. Nisu kod kuće ni za redakciju ni za općinu ni za komitet. Za nikoga.

I dok san nju drža, činilo mi se da nisan doma nego u teatar. Bilo me žaj ča san je mora otpustit jer je milostivome pinez nestalo. Ali erkondišn je, bogami, osta.

I više liti ne patin. More bit najžešća vrućina, ja ništa ne ćutin. I kad bi tija izać, žena mi govori: di ćeš vanka kad te doma ka u raj?

Nego ja m o r a n bit niki proklet čovik! Štufajica velika! Meni sve dodija. I raja mi je p u n a pipa.

Lito je, vanka sve gori, gori nebo i zemja a ja nisan još čuja cvrčka. Kako ću ga čut kad san zatvoren u sobu. Nisan se upotija, nisan se ono lipo ražeja i s gušton u tiru natega cilu kriglu ladnega biloga.

Pošapjat ću van u velikome povjerenju. Falija san, žestoko s a n falija. I samo čekan kad će se ti prokleti erkondišn pokvarit, ali neće, za dišpet ne­će, godinan već radi ka švicarski leroj. A da ga ni-man, sad bi ja dimija po otocima, kupa bi se, lovija bi ribu, gušta boga svoga. I bez njega bi j e m a i jist i pit i pušit. A više od tega meni ne triba. Sve drugo ča činin samo je teatar!

TOČNO U PODNE

Sam san na jednoj biloj užarenoj ploči nasr id mora. Pun san s u n c a i vina i vas gorin. Jo da mi je samo malo lada i botilja friške, ladne vode! Naša san između dva bovana jednu bužu i pokušavan u n u t r a utirat glavu, ali straj me da je neću moć iz­vadit.

Tek je deset uri a reka san jin da me dojdu di­gnut u podne. Kad sunce ovako žeže, ni zmije ju-tice iz buži ne izlazidu.

Tamo daleko svaki čas projde koji brod, trajekt, hidrogliser, jahta. Asti gospu, evo veliki motorin 'Dalmacijaturista'. Mavat ću jin košujon da me doj­du spasit. Ajme ludoga svita! Ja jin mašen, a oni mislidu da ja pozdravjan i mašedu meni.

Ako se izvučen, ako živ dočekan podne, ka prvu stvar kupit ću onu pištolu s roketan, kakvu san vidija u onega Njemca Helmuta. Bogami, on je niki-dan opalija roketu i spasija se. To kako se Helmut spasija, to ću van posli pričat.

U zoru su me na ovu ploču iskrcali, šest san tunj u more bacija i njanci jedna se nije makla. Ka da sam bacija u kajin. Prokleto more! Pari ka da je krepano. Ništa se u njemu ne miče, a mirno je, bi­stro da moš novinu na deset metri dubine čitat.

Sitija san se pokojnoga barba Umberta kad ga je omar posli ra ta tokalo niko vrime živit u Zagreb. Uvik je plaka za Spliton i moren. "Jo da mi se sad

nać na more," - govorija je barba Umberto, "pa lipo skinit postole i močit noge. A lažina se u more malo njiše, meka zelena lažina i gladi ti prste. I onda lipo lamicom o brijanja kidaš kale."

Bar da j eman kale! Ali ča ću činit kad ji n i m a n ? Ni kale ni lamicu.

Volija bi bit i u Zagreb nego ovod di san. I tot na ploči od muke, od dišperacjuna počimjen

pisat ovo pismo. Ko zna oću li ga svršit. Nije mi dobro. Boli me malo trbuj, a i srce ćutin. Grijota bi bilo sad partit jer me za obid čeka jastog na brujet. Ono me nikidan u oštariju u Trst dotur Žagar, n a š spliski konzul reka: "Kad promislin da ću umrit, omar bi se ubija."

Di se sve i ja, judi, skitan? Nikidan san bija s Borison Dvornikom u Trst. Išli smo malo švercat, kupit rebatinke, i čin san prova prvi par, svuka postole, svuka gaće, a nisu mi išle, omar s a n se štufa.

Pridložija je da po Trstu od butige do butige gre-mo u same m u d a n t e s postolima u ruke.

K vragu i gaće! A nije boje misto butigi obilazit lokande?

Ko ono predlaže da se i u nas , ka u Italiju, po­makne leroj u r u naprid i uvede tako litnje vrime? Ne vridi to, judi! U devet uri navečer još se vidi, dakle tek u deset se smrači i moš poć večerat, ali već u jedanajst zatvaradu se lokali. I kad te u jedanajst počmu tirat iz lokali, onda vidiš da si izgubija p u n u u r u , i to najlipju u r u u danu. Zapravo, ako ćemo micat leroj, onda bi bilo najboje pomaknit vrime ne u r u naprid nego uru nazad. Istina, potrošila bi se koja miljarda kilovati letrike više; ali bi se za to i p u n o dobilo, jer bi cili radni narod moga svaku noć u r u vrimena više dimit.

Ne z n a n više ča da pišen. Blišći mi isprid očiju, dimi mi glava, užgala se. Svaki čas skačen u more, ali ništa ne pomaže. Tek je jedanajst uri. Stina gori.

Jo da mi se sad nać u mrašnu, ladnu konobu u malome portu. Ali tamo više ne mogu, ne smin za dva miseca. Došli su, okupirali mali porat, a mene potiralo. Došli su u tri crna mercedesa i čin san ji ugleda, omar mi se smrklo. I svi su došli, do njanci jednoga. J e m a si ča gledat kad su počeli iz tonobili izlazit. Svi, i muški, i ženski, i dica, svi veliki, krupni, jaki, debeli, masni, bili, zdravi.

Ovo je pari mi se, dvanajsta godina da dolazidu uvik u isti dan, u istu uru . Ostaju cili misec a onda dojdu drugi isti ka i oni. I u dvanajst godin naučili su samo jednu našu besidu. I to "Šivili"! Kucnedu se žmulima, izgovoridu "Šivili" i onda se smijedu.

Kako dojdu, omar počnu napumpavat brode od gume, stavjat motore, a ja se nervožasto pakujen i bižin. Niman ja ništa kontra nji, oni su dobar svit, miran, deboto ji i ne čuješ, jer svi u cili dan ne progovoridu desetak besid. I ne samo to, nego čedu i pomoć i vižitat će brode izvučene na žalo, prominit će i ruzinave vide, dat će ti za motor nove svićice, pomoć će i obrat višnje i auton ćedu te pribacit ako di triba, sve će učinit, ali, eto ja isto bižin. Sve više postajen antituristički raspoložen. Nikako mi ne gre u glavu da ja tamo moran plaćat otelsku sobu sto marak na noć, a oni za sto marak vazmedu sve sobe, kompletni mali porat.

I gre mi malo na živce ča oni j emadu za svaku priliku sve ča jin more tribat. Evo da je Helmut ovod na moje misto, na ovu užarenu ploču, on bi se davno spasija. On bi opalija roketu iz pištola. A šta ću ja opalit?

Ti prvi dan kad su došli u mali porat, njemu je sta gliser j e d n u dvista metri od muleta. J u š t o se smračilo i počela je bura. Nisi ga moga vidit da ma­še niti od bure čut kako zove. I on izvadi pištolu i opali roketu. I ča ćeš ti sad vidit? Gre mu pomoć prvi motorin i kad ga je veza, opet Helmut p u c a ro­ketu. Ča je sad?

Sta je motor i drugome motorinu i sad b u r a nosi i gliser i motorin. Gre drugi brod škapulavat. Pri-veže on i gliser i motorin, ali mali tomos n ima force i sad ji sva tri bura nosi. Već su četiristo metri od muleta. Opet puca roketa. Izlazidu još dva bro­da i od porta s mora dopire karanje, beštimje, kri­ka. Vezani brodi tuču jedan u drugi, t u r a d u se, largajedu, opet tučedu i nikome je i prst smečilo. Žene se skupile pod zvonikom. I one plaču da in se muži topidu. J e d n u je bidnu i afanalo, pa je vodon polijedu i razabiru.

I ko zna kako bi se sve svršilo i koliko bi bilo žrtav da nije trevija tot stari komadante Pere, koji ji je svi skupija i u dugome konvoju doveja u porat.

Da nisu došla ta tri crna mercedesa, ne bi se ja skita i šverca po Trstu, ne bi se sad štrapacira po ovima užarenim sikan, nego bi lipo u lednu ko­nobu sidija i vino čiča.

Brzo će podne. Čujen motor. Evo ji dolazidu. Spa-sija san se. Nisan, judi više za štrapace. Od d a n a s pa do kraja života neću se više odaličit daje o mista s kojega mogu vidit otel i zazvat konobara.

NEŠ TI TAKVE FILOZOFIJE?!

Sidija je na šentadu škican upotan, nervožast; dica su oko njega vukla i pripomišćala puste fago­te, kufere, najlonske škartuce, a žena mu se uva-tila za glavu i vrisnula: "Ajme, zaboravili smo han-zaplast!"

Duboko on uzdahne i objašnjava ženi da je d a n a s nedija, sve je zatvoreno, di će sad nać ti prokleti hanzaplast . More se litovat i bez hanzaplasta.

Ali ona ni čut. "A što ako se dica porižu u moru?" Pomoga san mu da najde dežurnu apoteku i ta­

ko smo se upoznali. I puno mi je bilo drago da san ga upozna jer san čita nike njegove libre. Ne sve nego samo nike jer on je, pari mi se, napisa više libar nego ji naš prosječni čovik u životu pročita. I pametan je, učen, filozof, Salamun.

Gre na otok i litovat će u jednu pustu uvalu di je p ronaša i afita jednu malu r ibarsku kućicu, za­pravo ribarski magazin bez letrike i tekuće vode.

Mislin za se: kume, nastrada si; lipo će ti biti jedan dan, ali kako ćeš bez osnovnog komfora, bez letrike, bez vode, bez tuša? A nisi skaut, nisi dite vengo čovik već u godine.

To mislin a govorin mu: "Jemate, šjor, prav, bit će van ka u raju; daleko od gužve, od svita, lipo će­te u miru moć mislit, pisat, stvarat."

Prostrili mi kroz možjane asocijacija na onega indijskoga jogika, i to zdravoga momka, koji toliko meditira, toliko se zamislija da se vas pretvorija u misal i srce mu je fermalo radit. Našli su ga mrtva posli dva dana. Uvik ja govorin da je opasno, da je štetno puno i duboko mislit.

J e m a bit da me naš filozof pročita. Sumnjivo me pogleda. I govori mi:

"Pa da li vam ja izgledam tako glup? Litova bi ja, čoviče, u otelu i to najluksuznijem, u a p a r t m a n u s erkondišnom, televizorom i frižiderom punim pića. Ali kako šoldi n i m a n ni za 'D' kategoriju, silom se moran pritvorit u eremitu."

Pomoga san mu da svoje fagote pune konžervi pribaci na trajekt. Ja san nosija manje škartuce a on je na kosti natovarija vriću brašna.

Ništa mi nije drago nosit, fakinavat i dok se on znojija i puva pod vrićon brašna, sadistički san gušta - neka te, to te bilo filozofirat i knjižurine pisat. A jesi li moga kupit bokun makinje i činit botune? Miljune bi zaradija! Jes i li moga otvorit čistionicu, vadit maće i pinez bi bilo ka blata.

Neš ti te puste pameti a famiju ne more deset dan u otel odvest? I sa kojon san se ja mižerijon, s kojin gubavcen mora upoznat?

Trka san doma i iz moje male bibjioteke izvadija s a n dva njegova libra i bacija ji u škovace. Njega ću čitat? A š ta od njega mogu naučit? Nosit vriće b r a š n a do trajekta? Istu tu večer iša san večerat u n a š najboji otel "Marjan" i gušta san gledat pir koji je sinu učinija jedan naš vajali obrtnik. Bilo je dvista uzvanika. Avionon je doletila specijalna mužika. Gosti su doputovali iz cile zemje. Prid ote-lon je bija salon automobila.

U n a s je sad u veliku modu da se za pirove zaku-pidu oteli oli baremko veći restorani. Naš svit vata mot amerikanski miljarderi.

I šta je meni posebno drago - to je da stvaramo, da odgajamo otelske goste od mali nog.

Nikidan je tako u n a s bija priređen prijem za najboje učenike osnovne škole. Dakako, u najboji; najskupji naš otel. Divota je vidit dicu u tome ambi­jentu, a promislite koliko je to smišno, koliko je to dražesno kad mali učenik sede pa ne more dobavit čašu sa stola. I kad sidi noge mu ne tiču tle nego visu u arju.

Priznat ćete da je to puno boje od onoga ča se meni dogodilo kad san se pri desetak godin naša sa jednin svojin mladin kolegon. Već se bija lipo upu-tija pisat, i o turizmu je pisa, a u otelu, u Opatiji, di san mu reka da će me nać, slabo se snalazija. Ne zna di je bar a di je aperitiv bar, ne zna ulist u lift, ne more pronać restoran. Svaki mi se čas gu­bi, a kad ga odveden na večeru, ne zna naručit, ne zna jist.

Gledan ga ciloga smantanoga, zbunjenoga. "Šta ti je, momče, oli te šta boli?" Govori mi pokunjeno: "Priznat ću van: danas san prvi put u životu u

otelu!" I počeja pričat o svojoj starici na selo kojoj šaje

svako šoldo; nikidan da jon je kupija nože, perune, čaše, pijate i sad mu je stara sritna i mene sad mo­re odvest doma da me upozna sa staron. I da ne dužin, zamalo me rasplaka.

Više se to ne more dogodit, danas i mala dica od šest-sedan godin znadu naručit tost sa kavijaron.

Svašta ja po naš in otelima vidin i naš bujni ži­vot, sve se čvršće veže i lipi uz najboje otele. Da n ima oteli, život bi sta jer ne bi bilo seminari, sim-pozijumi, studijski vijađi, poslovni sastanak i ban­keti.

Virovali vi meni, oli ne, ali se tako i j edan ma­rksistički seminar održava u otelskome baru. Da­kako, ne od noći nego po d a n u kad u baru nima striptiza.

I neka mi ko dojde reć da to nije interesantno. Svi naši stari revolucionari učili su marksizam po prežunima. Danas, eto, učimo i po barovima.

Onda prežuni, straže, policjotski pendreci, žan-darske bajunete, danas kamarjeri u smokinzima!

Dakako da je razlika velika jer puno je lako uočit di je ko posta marksist: je li u prežunu, oli u baru.

FJAKA, NJIFA I PROFUMI

Svak zna ča je to fjaka. O spliskoj i dalmatinskoj fjaki pismice pivadu. Ali malo ko zna ča je to njifa. O njoj n i m a i ne more bit pismic.

Čovik kad ga uvati fjaka, još more i činit nike stvari. More, eto, pivat, more i šetat, jist, jubav vo­dit, more se i uzbudit, najidit, zabeštimat. Ali kad čovika njifa pritisne, onda je svaki pokret bolan; ako ga zasrbi njanci se ne more počešat. J i s t ne moš, n e k a si gladan, jer je just ima teško mlit; oko tebe moredu se najlipje cure vrtit, glavu ne moš okrenit. Ne moš ni mislit jer te i od najtanje misli ćupica zaboli, a kad si prisiljen mislit, makar ti mi­sal i dek, ma ča dek, makar ti gram pizala, pari ti se da te mlatima po možjanima tuču.

Sinoć san fjakasto seja isprid Belvija i polako fjaka je resla i počela me pritiskat njifa i sidija san do tri bota ujutro. Spavalo mi se, glava me klocala, ali n i san jema snage dignit se. Jedva jedvice san se u zoru do posteje dovuka, a sad san još tromiji, umorniji, bezvojniji nego noćas, a pisat me toka. A da po tleju vidin ijadu dolori, ne bi se moga pri­gnut.

Sidin za makinjeton već dvi ure i svaki desetak minuti kljucnen koje slovo, a žena mi svaki čas, opremjena za banj, u p a d a u sobu.

"Amo se kupat! Kad ćeš više to svršit?" "Ma ča svršit, kad nisan ni počeja!"

"Kad ti ne gre, ostavi!" Kad bi ja pisa samo kad mi gre, ne za vino nego

ni za papar ne bi uvatija. Lako li me nagovorit da prikinen radit. Gren se kupat, more bit da me more malo sprene.

Dobro san učinija. Pogodija san. Ne samo da san se tamo na podan Marjana u moru rasfriška, nego san jema ča i vidit.

Okolo cilega Marjana, s obje strane ceste, špaliri tonobili. Više ji je nego stabal. Pari ka da je uz cilu marjansku š u m u postavljena jedna duga k a d e n a od raznobojne late.

A svaki centimetar uz more pokriven je kupa­čima.

Koliko smo, judi, napridovali u odnosu na more i banje? Ako zaostajemo u pomorstvu i ribarstvu, naglo smo se razvili u banjavanju.

Spominjen se pri rata. Ko se to pri rata u Split kupa? Samo Česi i dikoji š tudent. Čuli ste sigurno za oni vic. Kad su staru Splićanku pitali da li se kupala, odgovorila je: "A za koga, ćerce?"

A danas se k u p a d u i starice koje se jedva miču i to u kostimu u dva dila.

I više ti na banj ne znaš ko je furešt - ko je naš . Pri ćeš to pogodit po faci nego po opremljenosti na­ši kupači.

A samo u ovo nikoliko zanji godin koliko se izmi-nija stil naši litnji pikniki!

J o š pri par godin kad bi se Splićani uputi l i na more, na piknik, vukli su sobon puste fagote, de-mejane, teče, pinjate i one velike somborske dinje od kojih bi ti r u k a zatrnila. Išli bi, bidni, na noge i kad bi krenila famija, svaki njezin član je ništo po-tiza, vuka, od najstarijega do diteta.

A malo pri gledan Splićane na banju i pitan se je li ova moguće? Je li moguće da je to naš svit? Misto spize vučedu sobon nike šezlonge, stoliće, katrižice, štramace za napuvat. I kad ji vidiš kako su za banj mehanizirani, kako sididu, kako pijedu i j idu - reka bi da su to, prosti bože, tamo niki Nje-mci a ne naš svit.

J e m a d u i šest od furešti. Muž i žena sididu u š u m u za stolićen na platnene katrižice, šugamani oko vrata, noga priko noge, svira j in tranzistor, pi­jedu iz termosice a spizu ne vadu iz gameli nego iz maloga frižidera. Pa koju spizu? Za krepat od smija. Nike male sendviče ka nokat. Šest ijad tako sendviči moš u pet minuti progucat.

Ali je zato prid njima aluminijska škatula p u n a iskrižani pomi, kukumari i paprik.

Nima indoranoga, nima bržoli, ni brujeta, ni ma-karuni, samo vitamini. A za u trbuj malo i ništa.

J o š pri par godina o straja nisi smija u autobus koji vodi na banj jer bi te uvik ko teplon spizon iz gamele oparija.

Ijade i ijade kupači, a nima galame, vike, bešti-miji, plača, karanja.

Nima ni kitari, ni pisme, ni briškule. I ne igra se na ploke ni na balun. I nima više ni mlati, ni mac za razbivat stine i vadit prstace.

Je li moguće da smo se onako prominili, disci­plinirali, stavili u šest?

Na splitske banje nima više autentičnog štimu-nga i kolorita.

Ali ako tega nima, jema vonji. Pa koji vonji! Pro-fumi! Po ciloj šumi, koji metar od kupača, izmetin na badile. Stari osušeni i friški sad proizvedeni koje još dimidu.

Strašno me to impresioniralo. Ne gre mi u glavu da je naš svit tako otporan, izdržljiv. I ponaša se ka da više gušta u friškome s m r a d u nego u friškome zraku.

Puno smo napridovali u ličnoj opremi za banj i u ličnoj higijeni i mažemo se, profumajemo, vazi-mjemo niveu i sprej.

Ali smo zato nazadovali u kolektivnoj higijeni. Split danas j e m a pet puti više svita nego pri rata, a niti jedan novi javni zahod nije sagrađen. A niki stari su srušeni.

Grad je antizahodski raspoložen. Gadi mu se vi-dit zahod. J e m a m o više kampaneli nego zahodi u gradu.

I ti ritki zahodi jemadu radno vrime. Otvoreni su osam uri na d a n i onda se zatvaradu ka bankovni trezori. Po staroj splitskoj tradiciji, svaki n a š gra­dski načelnik odnosno Prešidente općine bija je u ništo infišan. J e d a n u parkove, drugi u trotoare, oli palme. J e d a n u aerodrom, drugi u čeličanu, a bilo bi vrime da se nađe koji će infišat u zahode.

Jer grad je počeja vonjat izdaleka. Ako ga pritisne magla, more ga se po vonjima pronać.

Doša san na banj pun njife. Da sam n a š a ijadu dolori na tleju, ne bi se moga prignit. A iz banje san trka. Prošla me njifa.

JESAN LI ČOVIK OLI STRIPTIZETA?

J e m a n jednu poštu koja me u ovo doba godine nikad nije tradila. Tot san uvik na udicu uvatija bar koji kil ribe. Ali ne rastužin se ako i ne ulovin, jer to je jedno fino, bilo žalo, malo podaje od misti i oteli, i dosad su me na njemu samo ja ta galebi dočekivala. Lipo je bit u samoći, sam sa svojima mislin i pri tome ne mislit ništa.

Ribari se me izbacili na žalo oko osan uri i rekli su doć oko bota.

Galebi nije bilo. Dočeka me lumbrelin, veliki ko-lurani lumbrelin zaboden nasrid žala. A šoto lum-brelina tri gola tila. I na žalo izvučen gumeni gliser.

Iz ribarskog broda skočija san samo u mudant ine; na glavi strijač da me od sunca zaštiti i na r a m e n u torba s tunjan, fregulon sira i botiljon vina.

Razvija san na žalo tunje, ali oko mi je isto po-b i g o šoto lumbrelina. Čovik i dvi ženske. Njega pri-skačen. Bit čedu mu ono žena i ćer. Mala je ka salivena. Prokleto žensko, kako je samo ćutila moj pogled. A prostrilija san je u sekundu. Omar se pokrije ispod trbuja.

Bogati, dobra je i s tara koke, ništa jon ne fali, pri bi se moglo reć da jon pritiče.

Da vidu zašto san doša, omar zavrtin prvu tunju i bacin je daleko. Bacin i drugu i seden na žalo, zapalin španjulet okrenut in leđima. Mirno činin svoj posal, ujopće ne okrićen glavu, isto kao da ji

nima, jer oću in dat na znanje da se komodadu, da ne vodidu o meni računa, isto ka da san škrapa oli kus drva. Ali čujen da se iza mene ništo događa. Čujen njemačke beside. On govori glasnije, one dvi tiše. Ne znan njemački, ali sve mi je jasno.

Čekan ga. Evo ga! Ustoboči se onako gol isprid mene. I ospe paljbu.

Jedva razumim svaku desetu besidu ali z n a n ča oče, i ča mi je činit.

Ne boj se, kume, s menom nećeš u skandal, fin san, jeman ja kućnoga odgoja i kulturan san, ne mogu se ja nikako izgubit. Sa dva pokreta pote-gnen mudant ine i gol se isprsin i namistin da me njegove dame ošacuju. Skupin sve svoje znanje njemačkoga i u smiju rečen:

"Čoviče dragi, jesi li to tija? Je li sad sve u re­d u ? "

Reka je samo 'gut' i vratija se šoto lumbrelinaji-dniji nego je doša. Bogati, a ča si tija mene potirat? Naša si crikvu di ćeš boga molit! Davno je to, kume, bilo kad san ja bija te sriće da san se među golon ženskon fureštarijom zbunjiva, crvenija i sramija. I lega bi onda na trbuj da se smirin, da se ne vidi kako san nestašan.

Ne znan ča bi sve prigorija da mi se to i sad do­godi? Ne bi se, ne boj se, smanta ni pocrvenija nego bi oko tvoga lumbrelina zaigra indijansko kolo.

Vidiš, isto me tvoje dame ispod oka ćiridu. Ko ti je kriv da san interesantniji od tebe? I namišćen se ka isprid fotografa u najizraziti]oj pozi. Ko zna, more bit da jin bar malo učinin golu. Koji fini, dra­žesni termin: činit golu? Ne znan to prevest, nije to ni užgat ni narajcat - nego baš: činit golu!

Poleti mi tunja. J e s a m li reka da me ovi pošt nikad nije izda. Dobro je potegla. Evo je jopet, nosi mi tunju iz ruk. Dajen kontru. Gotova je, na udicu je. Kako vuče, znan da je komarča. Srce mi se uz-lepaćalo.

Ako niste nikad komarču vukli, onda ne znate koji je najlipji gušt na svitu. Sve san zaboravija, i požicjune i Njemice. Lipo polako vučen i tek kad se na žalo počela koprcat i tuć repon, Njemice skoču i trču k meni. Vraga k meni, trču komarči!

Ča je ovo na svit došlo? Da je ženskoj intere­santnija riba od čovika? I to gologa? I to još od me­ne? Dame bi tile taknit ribu, ali čin je taknu, vrisnu jer ona zamlati repon. Sad igran par tu velikoga ribara. Vatan komarču za branče, u s p u t taknen malu po koži da se naježuri. Nije se naježurila. nije ni ćutila da san je taka. Meka jon je koža i miriše od pizbuina.

Nudin jin španjulete. Vazmu. Izvadin botilju. Najpri gucne stara koke. Maloj se crno vino razlije niz bradu, cidi jon polako između prstiju. Oči su jon ka u maške, a zubi veliki, bili. Rukon polako tare vino. Da mi ruke nisu od friškine, moga bi je ja otrat. Da jon nije tot pape, isto bi ja srknija koju kapju. Lako bismo za mamu.

Čovik je već turnija gliser u more, zove ji i pali. An tot smo mišu, boje ti je uteć dok je na vrime!

Ćutiš ti u kosti kako bi ovo moglo svršit. Pojdu. Gliser leti. Oče li mi bar zamavat? Ništa!

Niti se nije okrenila. J idno jitan botilju u more. Tunja se smiri. Lovin mirno još po ure. I srića

me prati. Na žalo je već mali zubatac i još četiri fratra. Iznenadit će se ribari kad dojdu po me.

Zaokupjen san lovon i njanci ne obadajen da do­lazidu ravno na žalo dva glisera. J e m a ji ništo puno

judi žene, dica. Nikor me više ne interesira. Sad lovin. Triba iskoristit ovi ritki ludi t renutak kad se riba pomami i grize.

Opet niki debeli Njemac iza mene. Nešto viče dere se.

"Ča je sad? Oli ne vidiš da san gol, da s a n nu­dista?"

"Sramota!" viče debeli. "Obučite se!" Okrenen se a vidin: cila njegova ženska pratnja

stoji uz glisere i gleda me ka vraga. Debeli još viče vas je crven i čini mi mote da

stavin gaćice. Ajde, ne deri se, obuć' ću se! I što je ovo, judi, došlo? Malo pri me Njemac svuka. Sad me Njemac čini da se obučen. J e s a n li ja

striptizeta, oli čovik? Moran se na njemačku koma­n d u svućivat i obućivat. Ona to radi za pineze, a ja moran mukte.

Smirili su se kad san se obuka. Ali ja više n i sam jema mira. Prdili su cilo vrime s gliserima. Skijali su uz žalo. More je benzinon zasmrdilo. Tunje su mi jelicon prisikli.

Kaživa sa njin ribu vika da san profesionalni ri­bar. Reka san: Das ist majn Leben! Sve je bilo za­ludu. A meni je škopjalo.

Svuka san se jopet gol i počeja san trkat i ur lat po žalu. Nisan van ja striptizeta nego čovik, boga ćaćina i materina. Ne slušan ja ni naše komande pa neću pogotovo ni tuje!

OPARENI TURISTA

Ovi srpanj misec bijaje u meteorološkome smislu jedan p u n o smišni i neobični srpanj. Prvi petnajst dan sve je gorilo, bilo je vruće ka u paklu i to je, po meteorolozima, bija najtepliji srpanj u zanju dvajstipet godin. A onda su udrile kiše, pa bure, naglo je zaladilo, tribalo je obuć jaketu i od noći se pokrivat. Ta magla i velika promina temperature i pritiska morala je učinit škerac na organizam, i puno se svita tužilo kako ji boli glava, a bilo je i in­farkti, kapji, kolpi, i dosta nji je i partilo.

Ovo je, dakle, bija jedan skroz ludi misec, i naj­topliji i najladniji srpanj u zanju kvarat vika. Gori misec ne more se zamislit. Ali kad se zbroji jedno i drugo, onda dobijemo prosjek i i spada da je ovo bija j edan divan, idealan misec kakvi se samo mo­re poželit.

Eto, judi, ča oće reć statistika i koliko se mo­re virovat u teoriju prosjeka. Petnajst dan te sta-vidu kuvat u vrili kotal i onda te tako lešanoga, kuvanoga bacidu u ladnu jaceru da se smrzneš ka japanski zubatac i misec dan se mučiš, krepaješ, i ako se izvučeš, doznaš da si misec dan proživija u idealnim uvjetima.

Kroz ova dva litnja miseca ne volin se micat nidir! Oparilo je mene, jemam ja dragocjena iskustva.

Nikor mi ne more platit koliko san se ja liti po našima otelima ispatija. Uvik je liti sve puno, sve

rezervirano, ali nikako se uvik snajdu i stvoridu, ka za te, jednu sobu. Pa koju sobu? Lipu, svitlu sunčanu, s višton na more. Sobarica ispred tebe otvara vrata, rastvara ponistru.

"Ovo van je, šjor, raj na zemji." A ja već znan ča me sve čeka. Čeka me u otelu kaldaja od restorana i jedno

misto za tisnim stolon pokrivenin šporkom bilon tavajon. Dok čekan konobara, zabavjan se čitajuć tragove spize koja je prolazila priko ovega stola. Bokun manistre u šugu zalipjen je za tavaju. Ovo su sinoć jemali gulaš sa špagetima.

Konobara ću čekat jednu u r u , u r u i po, i sve ča će mi donit na stol sve će bit ladno osin vode. Liti u naše otele najladnije je piće juva.

Restoran je velik, konobari je malo, pa se ras-trčedu, slomijedu se bidni, znoj se s nji cidi, košuje su jin mokre i jakete ispod p a z u h a potranpanjale, požutile... I konobar će mi se prijatejski tužit kako mu je teško, koliko posla na d a n izbaci, koliko ki­lometri triba da učini priko sale i tužit će se da je­ma platfus i da mu se noge s trašno potidu; bičve, postole, sve mu izgrize i meju prst ima rane mu se otvorile. I ja ga slušan, jist ne mogu, nožen strgu-c a n špagete zalipjene za tavaju, a ova druga žuta m a ć a je od slakoga, ovo su jemali kremu.

Ništa ne mogu jist, popijen samo prst vina i gren malo prileć. Bot je, cvrčci žvižđu, nebo gori, a ta moja soba, ti raj na zemlji, pritvara se u mučilište. Ne mogu nikako zatvorit ponistru: oli su rolete po­kvarene, oli su škure nabrekle, pa se penjem po stolu i priko ponistre namišćan deku. Na jedan kraj namistin, na drugi mi pade.

Na špinu ne vaja mi rubinet, oli, ako vaja, špina šumi ka da je u n u t r a motor. Čitan da se uspavan i jušto da ću sklopit oči, a u sus idnu sobu pustili vodu u zahod. Koji šušur, koji vodopadi?

Čekan da se smiri i misliš - gotovo je, a priko hodnika počmu dica trkat i igrat se na vatalo.

I u tri bota već si vanka na teracu, piješ kafu, a glava te boli - puknit će.

Uvečer još gore. Večera slabija od obida. J o š i mu­zika, t u t a forca, svira. Čekaš ponoća da svrši, da greš leć, ali čekadu i susidi. I jušto da ćeš zaspat, a tanki zidi, i čuješ sve ča se u susidstvu događa. Škripiju posteje, stenju, pušu, plaču. Tučeš šakon o zid: dosta više, jeste li judi, oli zviri?

Smiridu se koji minut pa se gredu tuširat pa udri jopet, potiho. I onda se najidiš, uvati te nervožitad, ne mož više zaspat. Sad bidu oni smireni tili spavat. Bogami, nećete! I onda se ti počmeš privrćat po posteji, skakat po njoj, otvaraš sve špine; puštaš vodu u zahod i u banj. Potižeš katrige, stole, posteju dok susidi ne s tanu bubat tebi šakan o zid.

I kad je, napokon, sve zamuklo, kad se sve smiri lo, zaspa si jušto pet minuti i skačeš iz posteje. Užas! Sniva si da je cila soba u plamenu, da goriš.

A to je sunce prodrlo kroz ponistru i kroz tanku crvenu koltrinu udrilo u oči. I u četiri bota ujutro već si s kuferon na rivu, šetaš i čekaš vapor koji će te odvest doma.

Znan ja moj svit i zato se liti nidir ne mičen. Je­dino se prošetan do ferate i mula da vidin litnje pu­tnike i sasvin ubijen voju za vijađima. Kako jin se da sad putovat? Umorni, škicani, puni bagaji, ispa­du iz ferati i autobusi. Oli ferata zakasni pa vapor uteče, oli vapori i trajekti i po tri-četiri ure kasnidu.

I pusti svit m u v a se po mulu, trče na svaki vapor, na svaki trajekt koji se ukaže. I falijedu u p a d a d u na krive linije; primišćadu se kamioni i mali tonobili, tučedu se šoferi, svi bogaju, trču, viču...

Trevija san tot nikidan jednoga našega diretura s otoka koji mi plače da u svoje otele nikad ni jema gore goste. J e m a bit da n a n agencije šajedu samo evropsku lideru. I govori:

"Sve mi se pari da je većina ovogodišnji furešti prvi put u životu ulizla u otel. Ma di ji samo najdu?"

"Zamisli ti," govori on, "jema ji koji dajedu u po­h r a n u četvrdeset-pedeset marak. Ritko koji projde sto. A još pri nekoliko godin ritko je koji dava čuvat svotu ispod petsto-šesto marak. Vanpansionska potrošnja pala je na ništa. Vino i mineralnu vodu kupujedu u butige i nosidu u otel na stol. Kupujedu vino čak i po konoban i onda tražidu da jin ga u otel razladiš. U novi otel B kategorije plaćadu pansion dvanajst ijad dinari. Soba s banjon, tepla i ladna voda, tri obroka - sve dvanajst ijad u srcu sezone! I još se buni i traži za predjelo pršut! Pušćadu po soban vodu, izgoridu ti lancune, razbijedu lustere i nikor šoldu neće da plati. Osoblje između sebe ku­pi da namiri njijovu šćetu. I još se onda, kad dojdu doma, tužidu agencijan i tražidu oštetu. Koje smo pri fine goste jemali a na što smo spali? Ča se ovo u svitu dogaja?"

I tuži mi se diretur da je štuf svega i da će uteć iz turizma.

AJTE, JUDI, DOMA!

Ča, je preveć - preveć! Dosta je više! Svi smo štu-fi svega. Svega n a n je dosta!

Dosta n a n je ovega nemilosrdnoga paklenskoga sunca, vedroga neba, svitlosti koja tuče u oči, mi­rnoga mlakoga mora koje je više bara, nego mo­re, dosta je ovi ludi raspivani cvrčak, grmjavine reonplani, tonobili, jahti, gliseri, kori od cat i dinj, štufi smo Njemac, Talijanac, Ingleži i vas, prijatelji i drugovi, iz unutrašnjosti. Koliko vas samo u tu vašu unutrašnjost jema? Deboto ka Kineži.

Mi smo doli već svi postali nervožasti i ne vidimo čas kad ćete se sa svojima bagajima počet kupit. Baš ovi zanji dan češće čitan po novinan kako gosti j emadu krupne primjedbe, kako recepioneri osorno odgovaradu, konobari su nejubazni, bez smješka na u s n a m a , mornari na vaporima i trajektima lini i spremni na svađu.

Je , sve je to istina: i nejubazni smo i nervožasti, i plaže su zagađene i tržnice su skupe i ugostitelji su pjačkaši i nered je na brodima...

Je , sve je tako i još grublje još od toga, i ubijte nas, samo nas nemojte činit patit.

Vi iz unutrašnjosti ne znate ča mi sve govorimo kad n a s vi ne čujete. Kad ste n a n vi po soban, a mi šapjemo po kužinan, šufitima i konoban.

Vi samo čujete: "Jo ča n a n je drago ča ste došli! Baš smo govorili:

di su, kad će više doć? Bili smo zabrinuti da van se

nije ča dogodilo. Ajte, komodajte se! Oćete li najpri u banj poć se malo rasfriškat? Oćete li rakijicu?"

A kad ne čujete: "As ti gospu i ovega kolpa! Donili su više bagaji

nego lani. Ko zna koliko čedu ostat?" "Koliko moredu proždrit i polokat?" "Di jin samo stane za majku božju?" Ne znate koliko mi guštamo kad n a n se vaša

dica za obidon penju po kolinima; kad razbijedu žmule, kad n a n bosima nogan grete po palketima, kad n a n u kratke gaće, trbujon vanka, bižingajete po tinelima i škafetinima.

Tija bi ja vas, drugovi i prijatelji iz unutrašnjosti , vidit na naše misto. Koje bismo tek mi primjedbe jemali?

Ovi dan kad je turistička gužva dosegla svoj vrj, svoj pincin, kad je cila Dalmacija prit isnuta fure-štarijom, kad na svakoga našega čovika dojdu dva vaša, sad, u ove dane, di san kod iša svud su mi kroz plač šapjali:

"Kad će više ova ludnica svršit? Kad će ji vrag doma odnit?"

Cila naša lipa Dalmacija postala je turistička i svi smo ugostiteji, konobari, ako ne profesionalno a ono amaterski.

I ovi profesionalni dil Dalmacije koji žive od tu­rizma mora sve gucat, mora se držat regule: gost uvik jema prav - konobar nikad. Da gospodine, si sinjore, javol Hern.

I zamislite: kad je profesionalce štufalo, kad su oni počeli ronjat, kad je njima svega dosta, ča ćemo reć mi, bidni amateri.

Slušan po Splitu svi ronjadu kontra turizma. "Ča će n a n turizam? Ča mi jemamo od turizma?"

Nestane po butigan kruva, po bikarijan mesa i svi

ronjamo: kako neće nestat; kad je navalila p u s t a fureštarija?

Na pazar cine padaju, sve se prodaje po zlato. Di neće, kad jema miljun furešti? Čak i oni koji afi-taju sobe ronjaju kontra:

"Oli mi afitajemo od morbina, afitajemo od jute potribe? Ko bi afitava da ni ova skupoća?"

Po malima mistima koja pri nisu jemala boga te­be, a sad svaki kamarjer jema vilu ka kalifornijski milijunaš, jopet se ronja:

"Pri smo bili sirotinja, ali smo živili ka judi; sad smo bogataši, ali živimo ka pasi."

Ne zanima mene profesionalna turistička proble­matika, nego ova moja amaterska, intimna.

Cilo ovo lito nisan pet puti lega u svoju posteju. J e m a m tu veliku sriću da uvik na koga naletin.

Gre čovik na odmor, na otoke, dojde u sedam ujutro, a u dva mu gre vapor. Di će se vanka patit po ovome suncu, s kuferima?

A onda, oli zakasni na brod oli ne more ukrcat tonobil na trajekt i ostane dan-dva. I ne bi bilo od njega uljudno da se na povratku ne javi. Kako su ga na otoke opljačkali, oli je potrošija više nego je planira, moraš mu i pozajmit koji dinar. A onda, n a n ovod lakše je i snać se za devize.

Virujte mi da izlazin u straju iz kuće da koga iz unutrašnjost i ne trevin.

Iskjučija san i telefon da me unutrašnjost ne zo­ve. Kako smo mi turistička, konobarska, us lužna Dalmacija, moraš činit svitu usluge.

Ako ne ništa drugo, bar mu rezerviraj kartu za avion na povratku.

Razglasija san da me ovi misec neće biti u Split, da gren i ja na godišnji odmor i to sa ženom u Slo­veniju.

I mislija san bit miran. Neće n a s bit u Split, ne triba nas tražit. Ali tri su mi se famije javile. Kako neću bit u Split, ključe od s tana neka njima ostavin. I sad fopet demantiram: ne gren u Sloveniju, doma stojin i kuća mi je puna.

J e m a m i prijatejske ponude da ja ovi misec ži-ven u Zagreb, u Beograd, u Niš a oni će misec da­na učinit doli.

Ajde kažite mi ča ču ja misec dana činit u Za­greb? Ča ću činit u Niš? Ola kakvi si pa nećeš doć u Niš?

Je, taki sam, neću u Niš, neću u Zagreb, oću do­ma stat, bit miran, komodan.

Oću spavat u svoju posteju, jist za stolom, na svoje misto, štit svoj libar.

Nikidan trevin na rivu moga staroga prijateja Nadu pitura. D u š a od čovika a pametan tako pa­metan da on za se govori: "Straj me koliko s a n pa­metan". I on je revoltiran na turizam.

"Čaje ovo došlo od naše lipe Dalmacije? Ludnica! Pogledaj!" kažije na furešte koji zobjedu velike gro­zde grozja.

"Pogledaj ludoga naroda! Sve ćedu grozje požde-rat a je li to od boga grijota? J e m a d u praske, je-m a d u dinje, n e k a se na to bacidu a grozje je bog stvorija za vino činit. Žderite, žderite, nesriknji na­rode, a mi ćemo vodu lokat?"

Jema moj Nade tu malu m a n u da mu je drag žmul vina. A kad je bija u partizane, u bosanske šume trevija je jednog Splićanina oficijala i vika mu je:

"Pjero moj, javi svima u Split da više ne pijen, da san se ostavija!"

Refa se kad je rat svršija i kad je doma doša. I ja san se, moj Nade, svega ovega lita ostavija.

Ne kuva mi se, ne jin, ne pijen, ne pr iman vižite. Nima me. Javite svima u unutrašnjost da san se svega ostavija!

J u d i i drugovi, ča više čekate, dici van do koji dan počinje skula, triba kupovat libre, teke, bloke. Ajmo, judi, svak svojoj kući, dosta je bilo ovega tu­rizma!

KAD UDRE ZVIR NA ZVIR

Vidija san, judi moji, onega morskoga p a s a o kojemu su novine pisale, onu zvir nemilu, koja je izila onega bidnega Njemca. Jesan, virujte mi, vi­dija san ga! Oćorija - ako nisan!

I evo, ja san se mora klet jer ovi naš nesriknji svit nikome više ništa ne viruje. Ka da je to ča vidit morskoga pasa? Ka da je to koji podvig? A kome san god to priča nikor nije virova.

"Ma nije moguće! Fločaješ, i baš se tebi doša kazat?"

"Ma ča ja j e m a n lagat? Koja mi korist od toga? I zašto bi govorija da san ga vidija ako nisan? Ako ne virujete, ja j eman i svidoka. Eno pitajte Borisa Dvornika, on je s menom bija u brod!"

"A, an, puno si lipoga svidoka naša." Jeste li to, dragi štioci, rekli, oli promislili? A ča

ja mogu, bojega svidoka niman, on je bija s menom u brod.

Bilo je to u subotu pridvečer, doli kraj Vruje. Pripremili smo se lovit cilu noć i vazeli smo sobon ništo malo spize i jednu demejanicu vina. To koje­ga vina! Morete zamislit kakvo je to vino kad se pri ostavljalo biskupu kad bi doša dicu krizmat. O n d a smo mi otkrili to vino i kako ga jema samo malo - u sve j edna bačva o pet-šest tolitar - rekli smo gospodaru: "Bogu da ga nisi više dava! I dok ta bačva traje mi mu svake subote dajemo u sveti sakramenat."

I juš to sunce pada, mi dva lovimo iz male ba-teline i dodajemo jedan drugome demejanicu a on, razbojnik, lipo bordižaje jednu dvista metri isprid nas.

"Asti onu gospu, pogledaj ga!" t u r a me Boris. Kalma bonaca, more ka uje, a one mu dvi peraje ka dva crna jidra i riže more ka da su mu to korte-line.

Svak bi se na naše misto bija sledija, a i ja san se bija malo zabrinija i govorin mu:

"Znaš da mu ne virujen." "Ni ja!" govori on. "Moga bi se zaletit, zamamit repon, razbit n a n

batelinu." "I ča ćemo činit?" "Brzo popit vino da nam ga ne bi razbojnik

prolija!" I mi čučamo a on čini oko nas đirade. Stoji u

fermu i čeka oćemo li skočit, okupat se. Pa ćeš ti nas na te finte vatat? A na što ti mi

ličimo? I govorin ja Borisu: "Vazmi ti osti, a ja ću ga pokušat namatat . I čin

se približi, omar ostima u oči." "Ajde dojdi, ča se bojiš? Ajde, nećemo ti ništa!

Ne bi bilo fer: mi dva a ti, bidan, sam, samcat. Ajde dojdi, digni glavu, pogledaj ko je u brod. A bit ćeš, bidan, i ogladnija? J e m a ovo deset dana da nisi nikoga izija. Oli nimaš apetita? Pogledaj n a s pa more bit da ti se i vrati? Dobar si, kume, jema u te najmanje šest metri, moga bi n a s komodno oba smazat za večeru. Ne boj se, nismo žilavi, guštat ćeš u svaki zalogaj, vidit ćeš koje su to šuštance? Sad, istina, malo vonjamo od vina i kad bi n a s izi-

ja, a milicija te fermala i činila te puvat - ne bi lišo proša. Ali i bez milicije ne bi ti bila lipa. Jo, ča bi ti se vrtilo u glavi, ne bi zna di je dno, di je površina, di je kopno, di su otoci, tuka bi glavon u škrape, plaka bi ti i riga sve ča si proždra."

Doša je do n a s na trideset metri i onda je sta i ka zamislija se. Ne znan ča je bilo, jesan li ga pri-pa, oli zgadija, ali podvija je repicu i okrenija put Brača.

"Za njin!" zavika je Boris. Dignemo brzo sidro, upalimo motor, učinimo

gvašu na konop ka kauboji lac. Boris na provu, maše lacon i viče: "Ravno na

nj !" Tribalo je vidit kako je biža isprid nas . Koju je

šprengu uvatija? Parija je mali plašivi pasić, samo ča nije kajinka!

A ča mu nismo vikali, ča mu nismo sve izgovorili? I to je tribalo čut.

Kurbin sine, doša si n a n ovamo turiste plašit! Je li te to konkurencija natošulala? I baš si se na Njemce, na n a š e najboje goste okomija? Evo sad navali, na dva Hrvata, pa ćeš vidit kako ćemo te u papar učinit.

Ako si ti zvir, mi smo, kad se najidimo, duple zviri! Moli boga da ne volimo jist sirovu ribu a da ne, kad n a n m r a k na oči pade, na te bismo u more skočili.

Bižiš, je li? Ti si govno a ne car od mora! I kad smo ga tako izvikali, izasovali, izbeštimali,

izvriđali i ispripadali, uteka je ka lud i dok je živ ovi se više, ne boj se, neće vratit na ove naše s t rane. Drugi more, ali ovi ne!

Vratili smo se u konobu proslavit n a š podvig. Mi pričamo n a š u pustolovinu, judi se oko nas skupili i nikor n a n ne viruje. Ne viruju njanci da smo vidili tega morskoga pasa judoždera.

A na časnu rič sve je bilo ovako kako san van ispripovidija. Njanci jednu besidu nisan nadoda. Oćorija ako nije!

I LITO SE DEFORMALO

Volija san lito, želija ga, čeka, radova mu se, toko san ga volija da san blagoslivja i mušice i ko­marce. Neka zunzu - vika san - jer je i to sinjal lita. A sad lito više ne volin, jer se skroz prominilo, prokurbalo, deformalo.

Od oni lipi liti koje san ja volija malo je ča ostalo. Pogrubila su n a š a lita, živi koluri su požmarili, lit-nji lipi vonji su se izgubili - samo je smrad osta. Ježivi je to š tađun, pogotovo u gradu, a pogotovo u Splitu.

Pritiska sparina, danima, nedijan se već živa ne spušća ispod trideset gradi, sparina se spojila s benzinon, načičala, naspugala se arja kemije; di­mi i krabi se asfalt i svaki dan vučedu priko grada razbijene tonobile, škicanu, zgužvanu latu poprs­k a n u krvju i košćican, i očevidac će van pričat da je to bija taki s u d a r da su šoferu oči izletile. Letidu bolnička kola i s irena obznanjuje da je jopet nikoga inkolpalo.

A malo su pri proletili vatrogasci: jopet je nidir š u m a gorila.

Arja je teška, gusta, smrad i oganj dišeš i uvik su ti gorka justa.

I cili je grad p u n ambalaže. Isprid svake proda­vaonice, isprid svakog bufeta visoko uza zide sti-vane plastične kašete pune botilji i bočic. Kilometri kašet, milijuni botilji. I svuda kamion iz kojega je iskrcajedu nove pošiljke.

U svakome portunu upalile se kante za škovace. Vonja jut ina. Smrad te prati uza skale, uliza je s tobon kad otvaraš vrata. A mušic nima, sve su po-krepale.

Svit po gradu gre ka ošamućen. Nikor nikoga ne vidi. Usrid dana, nasrid Pjace, ferma se čovik s boršeton, uredan, naizgled skladan, ozbiljan čovik i zapini pa drži govor. Viče, priti, škripje zubima, pa trče i s tane i jopet priti. A svit se okolo smije.

A uvečer, od noći, trčedu nike žene, jauču, plaču i bižidu.

Atroke gitare i serenade ispod ponistre! I noći pune bile razbludne misečine.

I mladost je lina, mlitava, p u n a kemikalije. I neš ti te njijove današnje litnje razblude? Čičadu se po šentadan, po ulican, stiskadu se, a ona i on u de­bele farmarice.

A u ona prava mirišljiva lita ja san minja muda­nte dva p u t a na dan jer nikad nisan zna u koju ću posteju svršit. A sad ji minjan bez ikakvoga smi­sla i guš ta jer jedino me more vidit likar ako me inkolpa, pa me u ošpidal odvedu.

I more gre sve šporkije. Svita je na banj sve više. I banji smrdidu.

Autobusi put banji krcati. Čovik na čovika. Sli-pjene košuje, jutkasti vonj mesa i žene koje dajedu po bakalaru.

Svi se u autobusu karadu. Kondukterka ništo viče, a putnici u zboru odgovaradu beštimjan... J u -ske riči više nima.

J u s k u rič moš jedino čut na večerima poezije. Interesantno je to da se danas ti recitali ne drži-du više u tvorničke hale, nego u kloštarima samo-stanskin za pedeset finiji gledalac. A koncerti po crikvan.

J o š u sridnjemu viku umjetnost je utekla iz crk­vi i samostani, a evo sad se jopet u nji vraća.

Na peškariju, na bile kamene ploče, samo japa­nske lignje, pobilile, požutile, popigavile od pusto­ga smrzavanja i odmržavanja, raspadaju se na plo­ču ka na mizu.

A na pazar došle naramče. Bitka za naranče. Najgore suve naranče, od koji se kora ne lupi, koje fet nimaju - dvi ijade kil.

A praske dvi i po ijade. A fažolet dvi ijade. Žene koje prodajedu na pazaru postale su teo­

retski potkovane. J e d a n dan kil fažoleti dvi ijade, j edan dan ijadu manje od ijade. Pitaš li kako to more bit, odgovaradu ti da more jer danas vladaju zakoni ponude i potražnje.

Poznajen jednoga našeg iseljenika-povratnika koji živi u Split s amerikanskom penzijom. Nikidan mi govori da se misli jopet vratit u Nevijork jer je u Split velika skupoća.

Nikad neću razumit kako to da se smidu jemat privatni bufeti, privatni oteli, privatne radionice ka male tvornice, privatne bikarije, privatne pekarne, samo se privatno ne srni prodavat voće i povrće, kapula i kumpir.

I zlato moš privatno prodavat, ali butižicu od krumpiri i fažoleta privatno držat ne moš.

I cviće moš privatno prodavat, i papagale i leroje, moš jemat i service i mali škver, sve moš jemat, za sve ćeš dobit dozvolu - samo ne za kumpire i fažol prodavat. Ko će znat ča je mislija zakonodavac, ko­ga je tija štitit, u šta je infiša?

Sva srića da je počelo prvenstvo u balunu. Da svit malo živne, da se razbudi. Fala dragome bogu da su svršile i litnje igre i recitali po samostanskim

kloštrima i koncerti prid oltarima, jer trista puti mi je draže čut kad m a s a na istoku piva 'Marjane, Marjane' i grmi - gol! gool! Fali još j edna lipa obi­lata kiša da ispere arju da u d u n e smrad i vonje benzina, late i kanti.

Dodijala su škicana auta, bolnička i vatrogasna kola, j apanske lignje, naranče i fažolet po dvi ijade kil. Bidan i oni čovik s boršetom koji zapini i tišći govore i zubima, škripje, a svit se okolo smije.

I bidne jadne crne žene koje noću jauču i plaču i uvik nikor za njima trče. Barenko milicioner koji ji gre spasit. A one još brže bižidu i trče jer mislidu da ji progoni.

VRATI SE, ERIKA!

Cilu je noć, od petka na subotu, sivalo, lampalo, gromi su tukli, kiša je lila i dan je osvanija mračan, nebo i more stopilo se u jedan ježivi sivošporki ko-lur.

Parilo je da nikad više sunce neće zasjat. I kad je ovaki dan u ovom š tađunu, ja točno

znan ča će se događat i ča danas triba vidit, gledat, guštat.

U ovu n a š u nesriknju, lipu, dragu Dalmaciju svaki š tađun i svaki dan u š t a đ u n u i svaka u r a u d a n u jemadu svoje posebne gušte. I cili je problem u tome da triba znat guštat.

Dok su gromi tukli, dok je kiša lila, privrća san se po posteji, pušija španjulet za španjuleton, čeka da svane i tra san zadovoljno ruke pri pomisli kako će danas bit lipo, kako ću danas guštat.

Unaprid san zna da ćedu se furešti na ovaki dan pripast; isto ka da san vidija koji je bija a larum u sve kampove; pod šatore nikor nije moga spavat, voda je odošoto prodirala, gromi su okolo cipali i omar je počelo pakovanje. Pripali su se i oni koji vučedu za sobom glisere i motorine, tribalo ji je škapulavat, vuč ji na kraj i kad si ji već izvuka, a vrime je ježivo, ča ćeš činit nego partit doma.

I jušto san zna da ću u subotu cili dan gledat kolone koje se povlačidu put sjevera. Svi će vozit uzgor, desno, i baš s te gornje strane bit će pust i odroni, odozgar rušit će se stine i bovani.

Drago mi je gledat kad furešti gredu nazad. Lipo je vidit kolone put sivera, lipo je vidit i kad se tiskadu u jatu, kad po otocima navalidu na trajekte.

A kud ćeš lipje, nego u ovakva oblačna kišna jutra u malim mistima prisustvovat ras tancima fu­rešti i njijovi domaćini.

Koliko se dražesni stvari vidi i dozna na tima rastancima? U to malo misto, di san prispija u su­botu rano ujutru, omar san dozna da putuje i frau Erika.

A, eto, i meni je žaj ča gre. Zašto gre kad je misli­la ostat još nediju dan? Strašna je Erika, kus žen­ske, bjonde, tridesetak godin, mali bikini, a prsi i noge sve ka saliveno.

Nikor ne spominje da partije i njezin muž Johan. Jer ti J o h a n , to je niki tutle od čovika, samo sidi, puši lulicu, rišava križajke, sunča se, oli od večeri sidi na mulet i gleda more.

A Erika maršira okolo, muškiće bode oćiman i svaki koga pogleda stresne se. A dobra je, a široka, a demokratična, denjoža! I ka ča pravi muškić voli ženske, tako i ona, prava ženska, voli muškiće.

I kupili se oko nje i momci i judi i postariji, a cili ženski dil maloga mista sta je po cili dan, a i od noći, oprezno i pratija je njezino kretanje.

I dok su je svi muški u mistu žestoko branili, sve ženske su je ogorčeno, bidnu, napadale.

A promislite: jedna je susida došla vikat na šjoru Katu kod koje Erika stoji. I plače susida:

"Ona tvoja Erika odvukla me oba sina!" A nije ona odvukla nego su momci išli Eriku

malo provozat brodom. Interesantno je to da su sve ženske govorile: "Teta Katina Erika..." A teta Kate se jidi: "Ma ča moja, otkad moja? Zašto moja?"

I jutros ta fina gospoja partije. Virujte mi da je i meni žaj a di neće bit mišćanima? Ribari probiredu na gajetan mriže, a sve pogledaju na mercedes prid kojin Erika stavja gvante za vožnju. I kako ne gledadu u mrižu, tri su se ribara to jutro ubola na škarpuna.

Pridložija san ribaru prijateju da nas nikoliko plaćamo za Eriku pansion cilu godinu. Ja san spre­m a n dati moj dil i neće mi bit žaj. I neću se niš ta untrigavat, meni je samo do toga da ona stoji, da maršira malim mistom, jer ona unosi jednu pose­b n u živost, daje ideje za muške i ženske razgovore, za ćakule, za karanja.

Neka jon muž gre, eno mu i auto i svi kuferi, ne triba jon njanci šolda ostavit, mi ćemo je i ranit i obućivat i kupovat ćemo jon kozmetiku i n i š ta jon na svitu neće falit.

Govorin ja Eriki: "Ostanite, ovo će razvedrit, još d a n a s će bit nebo ka cakal, ne more subota bez su­nca ka udovica, ka i vi, Erika, bez sunca."

I moj je prijatelj nagovara: "Bit će još p u n o su­nca, Erika, evo već se diže, pogledajte, guštat ćete!"

A ona, j a d n a motaje na muža, sleže ramenima, širi ruke.

Spremni su i drugi tonobili, nosidu se kuferi, vežiju prikolice i motorini, domaćini nosidu svojima gostima na dar rakiju, bocu prošeka, malo suvi smokav, koji grozd grozja.

Drago mi je da gredu, neka kolona bude ča duža, sve do Berlina, sve do Amsterdama, ali zašto baš Erika mora poć?

Muž tutle već se utira u auto i veza kaišima, evo sad će izvadit i križaljku, a ona će, bidna, s a m a vozit.

Čuvaj n a n se Erika, langsam, oprezno - jer čeka­mo te i dogodine.

Već je partija jedan stariji bračni par Olandeži. Puno fini judi! On advokat a ona turistički ešpert, govori sve jazike na svitu. Dva bračna para Aus­trijanci krenuli su u svoj Grac. Mašu, pozdravjaju sirenan, ali nikor ji ne gleda. Cilo misto gleda Eriku.

Žene viridu kroz škure i očima striljaju di su j in muži, di su jin sini, ka da će ji Erika ukrcat, sakrit u porta-paki.

Okrenula se žvelto, j u r n u l a ka strila, zatrumbe-tala i r u k a u gvanti izgubila se iza maslin. Žene su odanule, muški umukli, svak se pazi da jon ime ne spomene.

Muči ženski dil maloga mista i misli: odnija je vrag! Muči i muški dil i misli: jopet će ona n a n doć! I čin je partila, vratija se mir i dosada.

I tek ča su kolone krenule, čin su magistralon put sjevare zabordižali gliseri, prikolice i motorini, fermala je kiša, rašćaralo se more, zamodrilo se nebo, a jednome od oni ribari koji se uboja na ška-rpuna otekla je ruka.

VAPAJ ZA RECIPROCITETOM

Moran nike reć, puka bi da ne rečen. Vi, furešti, turisti, koji dolazite doli na more, vi iz naše unutrašnjosti i vi iz Njemačke, Francuske, Ingleške, bez obzira na to oklen se spušćate na more, puni ste primjedbi na naš račun. Puno van doli stvari smeta i uvik, uvik, jemate ništo za kritikovat.

I mi van ka domaćini uvik, uvik dajemo za prav, premda bismo vas koji put i k vragu poslali. J e r nije, valjda, da vi uvik jemate prav a mi nikad? To van je tako, moja fureštarijo, vi ostavjate doli pineze, pa i kad nimate prav, mi van sve odobravamo, potvrdijemo i laskamo van kako ste fini, uljudni, pametni, široki, ka judi od svita.

A, bogami, ritki među van su taki. Nemojte se vi, furešti, na me najidit jer sve ča ću van reć, sve je to dobronamjerno, za vaše dobro, isto ka ča su dobronamjerne primjedbe i kritike koje vi sipjete na naš račun.

Kad mi odozdal dojdemo u vaša mista, u Zagreb, Beograd, u Pariz, u Minhen, isto trošimo pineze, i te kako trošimo. Mi van doli dajemo posteju, spizu i vino, sve skupa na d a n petnajst-šesnajst ijad dinari, a kad dojdemo gori u vas, onda s tima pinezima ne moremo ni posteju platit. A vi isto ronjate da je u nas skupo i pitate kad će bit ribe, zašto nima pršuta .

I kad mi dojdemo u vaša mista, u vaše kuće, pla­ćamo, ne ronjamo i pokoravamo se vašin pravilima igre. Čekamo na semafor da se upali zeleno za prić s jedne bande ulice na drugu, ne pjujemo i ne pišamo po vašin ulican, ne bacijemo van po đa­rdinima kartu i važe; kad n a n dojde potriba, trče-mo u vaše javne zahode, parkiramo tonobile na mista di n a n odredite; kad van dolazimo u kuću, upremo u botun i za vaš stol sedemo uvik pristojno obučeni.

A ja ne bi reka da se vi isto tako ponašate u naša mista, po našim kućan. Malo ste i preveć ko-modni, slobodni, oprostite na besidi, ali i pomalo agresivni.

J e m a m o mi po našim pjacetan i portiman svoje semafore, ali vi nećete da ji vidite.

Kad barba Lovre u ladovini ispod svoje balature krpi mrižu pa zaspe i glava mu klone, onda je isto kada je na semaforu sinjal da n ima prolaza. A vi dojurite tonobilon, zatrumbetate, a barba Lovre se prene i pripade. I da van tonobil bude u ladu, vi naše starce mičete i tirate. Puno van je važnije da u ladu bude vaš tonobil nego naš barba Lovre.

I n a š starac se kupi bez riči i polagano gre, nosi svoj bančić sa kušinon a namisti se pod zidićen na mulet. I to van je malo pa dajete svojoj dici balun da se igradu po portu. I van je trideset-četrdeset godin, pa se opet grete igrat s dicom i pucate balunon, a branka je mulet da sad sidi barba Lovre.

I on bidan svaki čas šćapon balun doda i umire o straja da ga balunom ne privalite s bančića.

I meni dolazi da se itan bovanima u vas, da van dilin pesti, ali mučin, trpin, još bi se famija kod koje ste odsjeli došla s menon karat da jon goste

vriđan i tiran. A da znate kako bi vas slatko posla oklen ste i došli?

Oprostite, nemojte se jidit, ali moran nastavit da ne puknen. Jemajte na u m u da su naše primjedbe dobronamjerne ka i vaše kad n a s kudite.

Puno, puno puti san se zaželija doć u vas doma, dragi furešti, i ponašat se isto onako kako se vi ponašate u n a š e kuće.

Tija bi vas vidit kakvu biste facu učinili kad bi ja iz sobe oli iz banje izaša u same mudante s trbujon vanka i seja za stol obidvat s vašin ženan i ćeran.

Tako bi želija u same m u d a n t e sidit i j ist u vaš tinel a voda sa mudanat da se cidi po tapetu, po palketima. I dok jin, mrvice o spize padadu mi po runjan na prsima.

Bi li vašu gospoju afan uvatija? Volite biti slobo­dni, komodni, ponašat se prirodno, ali dakako ne u svoju, nego u moju kuću.

Ništa n i m a m kontra nudizma, ali jopet ne mora­te svako misto koje van se svidi pritvarat u nudisti­čku plažu.

U malome portu, omar do funtane na koju žene gredu po vodu, nikidan se goli kupaju četiri čovika. Kupaju se goli, sunčaju se goli, marširaju goli, a kapitan Pere j in iz broda viče:

"Ej vi, jeste li naša ili s t rana magarad?" I umalo da nije došlo do barufe. Vi spavate ujutro do devet uri, a mi se dižemo u

četiri i gremo dizat mriže i gremo u grad kupovat spizu i gremo u poje, i dok vi spavate, mi gremo na prste da vas ne probudimo.

A u ponoća, u bot kad mi spavamo, vi ne grete na prste, vi pivate, vi vičete, vi otvarate tranzistore...

I po podne kad mi gremo po ure ubit oko, vi palite motore, grmite svojin gliserima, vaša dica bubaju n a n u vrata, igraju na vatalo po dvoru. A dok vi spavate, bidna n a š a dica ni plakat ne smidu.

Ni dica n a n nisu ravnopravna. A sad ništo šta se ne odnosi na domaće, nego

samo na strane turiste. Sto puti san vidija da kad naš čovik ji on uvik ponudi stranca. A kad s t ranac ji, on nikad ne nudi našega.

Meni je danas veliki, posebni gušt jist lipu, s k u p u spizu, gucat fete pršuta, oboritu ribu, slakusariju, učinit pravu gozbu kad do mene furešti sididu. Ma­­ki dajen, pasu dajen, ali nji više ne nudin. Jedino ako je uz nji dite - onda ditetu sve dan.

Prin san nudija svi, i svi bidu se mašili, a kad oni jidu, mene nikad ponudili nisu. A šta je, s tranče, oli ti misliš da smo mi u kolonijalnim odnosima?

Na žalost, ne mogu se držat punoga reciprociteta jer njegovome ditetu ću dat, on mome neće.

Eto, mora san to reć jer bi puka da nisan reka. Ali nemojte se uvridit, nemojte vazest za zlo, jer sve je bilo dobronamjerno. Isto ka ča su dobronamjerne i vaše primjedbe i kritike na naš račun. Mi smo van za nji čak i zahvalni, jer od vas učimo fine, svjetske manire. Ali naučite i vi bar koju sitnicu od nas .

DEBELI RIBARI A MRŠAVO MORE

Upozna san nikidan Talijanca, novinara koji je dvi nedije litova u ribarsko misto a ribe se okusija nije. On i žena došli su Ticijanon', prispavali j e d n u noć u Split i auton se uputili prema Dubrovniku. I s ceste vidili su ribarski porat p u n gajeti i motorini, mriži i parangali. Misto in se na prvi pogled svidilo, a i računali su kako će svaki dan jist frišku ribu. Sve je bilo dobro, sve je bilo lipo, i judi i more i spi-za i vino, čak je i pašta-šuta bila izvrsna, ali ribu niti vidili nisu. I jedino šta su se okusili iz mora to je šaka prilipak, koje je on s nožićem ostruga sa sike.

A jopet čudi se Talijanac - svi u misto cili d a n govoridu o ribi, bacijedu mriže, krpidu ji, peredu i jopet svakog s u m r a k a cila flota maloga porta izlazi u ribolov. Di sakriju tu ribu? Ča š njon činidu? Čudi se moj kolega i ništa ne razumi. Misli da je posridi koji misterij.

Sigurno da on nije jedini furešt koji tako misli. Sve bi bija dozna da se samo jedno jutro u s t a u četiri bota i u r u se vrimena šeta po portu i doče-kiva ribare. Ti početak dana - to je najlipja, najin-tresantnija, najsadržajnija u r a u svakome n a š e m ribarskom mistu.

A sva naša mista uz more d a n a s su ribarska. Sva su p u n a brodi i mriž.

I svi u misto do njanci jednega - svi su ribari. I likari i milicionari i umirovjeni direturi i oficiri, svi

jemadu gajete, motorine, parangale, ferale, puste mriže i mrižice. I svakoga sumraka bacijedu se u more i svakoga svitanja vadidu se iz mora kilometri i kilometri mriž. Nima centimetra mora uz kraj koji nije mrižom pokriven. Mriža do mriže, a dogodi se i mriža na mrižu.

I u svitanje svi ti vajali naši ribari s mrižan na provu broda vraćadu se u porat.

I svi su jidni, infotani, neispavani, pogotovo oni koji sad moradu trkat na posal. U kancelariju, u tvornicu, u ambulantu.

I promislite, nije in drago da ji bilo ko dočeka. Ne volidu dočeke. A ja guštan odit od jednoga do drugoga i pitat: je li bog ča providija?

A mriže skupjene na provi pune su ježinac, bo-vani, kacamarini. I di koji šparić, salpica i škarpu-nić samo za izbost ruku.

I svi odreda odgovaradu: a evo jema za marendu. Interesantno je to da nikor ne reče j e m a za obid nego jema za marendu. A nima ni za m a š k u najist. A maške su pametne beštije, štufale su se i više se ne vrtidu po portima oko brodi i mriž.

Gren od broda do broda i svi mi isto govoru jema za m a r e n d u - i svima isto odgovaran - dobro je i to na ove gladne godine.

Nijemci, Talijani, Francuzi, svi ti furešti, još spa-vadu. Iscrpjeni od sunca i mora i naliveni sinoć vinon i rakijom ustat će oko osan-devet a dotle će mriže bit očišćene, oprane i prostrte. Za obid jo­pet neće bit ribe. Nikad neće bit ribe jer ne moš ti gostu ponudit škarpunića. Ča će recimo Nijemac, Inglež pa i Talijanac iz Rima, oli Milana činit sa škarpunićon? Cila će j u s t a izbost, a drača će mu u grlo zapet. More se još i udavit?

I dok se mriže čistu i pripremaju za večerašnji ribolov, teču uvik isti, uvik, uvik isti razgovori.

I likar i milicionar i umirovjeni diretur i težak, svi ka papagalo ponavjadu:

"Kako će bit ribe kad danas svak lovi? Ovi ne-sriknji svit postaje sve više sebičan, ingordast. Ci­lo ćedu more uništit ! Oli je ovo more? Već je sad lokva."

Nije in drago kad jin se usprotivin: "Nije, judi, tako nego za ulovit ribu vaja malo

guzicu smočit! Bogati da je bilo lovit ribu ispod svoje ponistre? Nikidan san ja bija s jednim mladin pravin ribaron. Bacija je mrižu na osandeset metri dubine i dok je vadija rutava se, kukuja, slomija se, krv mu je iz dlanov šibala, ali u mriži su bila četiri jastoga, lipi zubatac i tri-četri škarpine, ni j edna manja od dva kila. A ča sad govorite?"

Svi u m u k n u . Takve stvari nije in njanci drago slušat. Poslali bidu me u jedno misto ali ne smidu jer znadu da ne lažen. Bogati, da je bilo lovit ribu u plićaku, i to na čisto, da mriža ne zapne?

Okladija bi se da mi u Dalmaciju jemamo najviše na svitu metri mriže po glavi stanovnika. Koliko jemamo ribarskog pribora morali bismo daleko šuperat J a p a n c e . A žene naši ribari karadu se sa svojim mužima.

"Od pustoga ribarskog alata ne mogu se maknit po kući a žejna san malo ribe."

Jemamo najviše mriž a jimo najmanje ribe po glavi stanovnika. I Švicarci j idu više ribe od n a s . A svi po cilu godinu lovimo.

Nikidan san bija u Trst i vidija san na peškariji skuše se prodaju 1200 liri kil. U nas je kil jedanajst ijad.

Stari splitski ribari na vesla išli su do Visa, Biševa, do u š ć a Neretve. Danas se moderni dalmatinski ribar vrti oko kuće. Ribarstvo mu je hobi, igra, rekreacija ka i meni. I smeta mu i sunce i kiša i bonaca i vali i nije mu se drago ni vajat ni močit ni potit ni trudit i ruke su mu bez žuji, liše ka u činovnice. I on oće svaku noć spavat doma na svoju posteju i najdraže mu je kad je kuća p u n a Njemic i on ji u jutru oko devet-deset uri vodi motorinon na p u s t u plažu, i onda se Njemice k u p a d u gole i trčedu za njin da mu svučedu mudant ine.

J e m a puste godine da ponavjamo uvik iznova kako po glavi stanovnika mi jimo najmanje ribe u Evropi. Siti smo jedino razvojni planova našega ribarstva. Jedino rentabilno i efikasno rišenje bilo bi da angažiramo dvi-tri stotine japanski ribari. Oni j idu ka tići, dosta jin je davat na dan pjatić riži a radidu po šesnajest uri na dan.

U Dalmaciji nisan već godin vidija ribara koji piza manje od sto kili. I dok taki debeli, tusti ribar zavrne rukave i veže gaće, vižljasti J a p a n a c je već mrižu izvuka, oli parangal nadija.

Sve san ovo iznija svome talijanskome kolegi da mu objasnim zašto on u Dalmaciju nije ribe okusija, ali jopet on ništa nije razumija. A oli je nas lako razumit?

NOVE SLIKE I ŠTIMUNZI

Veliki, žuti, malo conkulasti misec, oko njega dva-tri tanka oblačića a tamo nidir doli, daleko, zguslo, zacrnilo i siva.

Već pet-šest puti, kad o noći gren doma, uvik ta ista slika. Oko mene meka razbludna misečina, a odozdol priti. Uvik pari ka da će nevera i uvik se sve ispiša.

Ali ćutin isto kako dolazi jesen. Evo danas prvi p u t da nikoga n i san trevija vanka u kratke gaće. Grubo je, puno je grubo vidit ozbiljno čeljade u malešne kratke gaće. Virovali oni ne, ali ja nikad u životu nisan šeta s čovikom u kratke gaće. More mi bit najboji prijatej, je li dojde vanka u kratke gaće, ja ga škivajen, utečen.

J o š pri puno godin dolazin uvečer doma, a govori mi jedna moja s tara teta:

"Tražija te j e d a n čovik, dva je puta dolazija." "Koji čovik?" "A ča ja znan koji? Ovako je tvoji godin, ali j e m a

bit malo lude." "Kako znaš da je ludast?" "Jema je, bome, kratke gaće." Znan ja da ona nije baš stoposto u pravu, j ema

svita u kratke gaće koji i nije baš ludast, ali ne znan, ne znan otkud mi ta averzija prema kratkin gaćan.

Sad, istina, uvik i je grubo vidit. Oli je poviše nji kus trbuja, oli su ispod debele runjave nožetine. Oli gori kratke gaće a doli bičve i postoli!

I kad vidin po gradu čovika u take gaće, našega čovika, nikad ne znan di on gre, di ujopće more poć i ča u kratke gaće misli.

I to je jedna interesantna stvar da čovik iz Za­greba još i more doć u Split u kratke gaće, ali još nikad nikor iz Splita nije doša u Zagreb u kratke gaće.

A baš bi jedan put tija i to provat. Doć u Zagreb u kratke gaće a doli bičve zavrnit u kolač. I sest lipo u Gradsku kavanu nogon priko noge.

Ženske moredu odit i gole, oli tirat najveću mo­du, niš ta mi kod nji ne smeta. A kod muški sve. Eto, ni mi drago vidit ni upicanjenoga čovika. Sa­pet u veštit, kularina ga stiska, škripju mu još iz-glancani postoli, ruke mu smetadu, a kad gre sest, onda propuše to misto i izvadi šudarić pa ga lipo rastre. Ajme, ubija bi ga!

A ča mi je ovo? Sve mi više stvari koje pri nisan ni obadava počinje smetat. Za svaku bi se malu kara. Sve gren nikako nervožaštiji, sve grubje riču govorin.

Asti gospu, a da to ne starin? Eto nikidan san iz sasvin nevinoga povoda

svašta jednoj bidnoj ženi izgovorija. Gren priko jedne kalete da ću na Pjacu, a odozgar blagoslovi me tić. Pa kako? Sve mi se razlilo po glavi.

Pogledan na ponistru - čiba. I žena na ponistru. Smije se.

"To van je, šjor, srića!" "Je obilata, m a j e nikako ritka." "Uvatija je, bidan, proliv."

"Asti boga, to van njanci nije tić, to je papagalo!" I di se neću najidit? Ajde de, tiča grdelina, ver-

d u n u , faganelu i oprostija bi, ali papagalu? Ne mo­gu vidit papagala! Nikad ništa ne piva, samo j e d n u dvi beside ponavja. I ne razumi ni te dvi beside.

A u zanje vrime ti papagali su po Splitu ulizli u veliku modu. P u n je grad papagali. Visidu na sva­ku ponistru.

Pri nije bilo u cili grad nego četer-pet papagali. I to veliki, živi koluri koji njanci nisu mogli s ta t u čibu. I ti predratni papagali govorili su samo tali­janski. Papagallo, che ora e?

A danas su papagali mali, stojidu uvik u čibu a s njima se govori rvaski. Morete vi, štioci, mislit ča oćete, ja jesan Rvat, ali ne volin rvaske papagale. I još da visidu gori po ponistran i litadu mirni svit koji doli prolazi. Jidin se, p u n o se jidin, morat ću vazimjat kalmante.

Stojin na a u t o b u s n u stanicu i čekam a u t u b u s . Projde deset autobusi, projdu svi autobusi a moga nima. Nikad n i m a onoga koji ja čekan. A mora je već davno proć. Šišadu mali tonobili, vozidu i mladići i ženskice i stari judi, i pasi se u tonobile vozidu, rasni pasi koji pametno sididu i gledadu knoz ponistru. Interesantno kako pas uvati šest, mot od gospodara.

Kako poznajen svoj svit, točno znan ča mislidu, ča govoridu kad me iz tonobila vididu kako čekan na suncu, oli na kiši, autobus. Isto ka da ji čujen.

Vidi ovega dišperaduna, njanci nije moga bokun a u t a kupit! Kako će kupit kad je sve pofraja? I pas me krivo pogleda i samo ča ne zalaje.

I ja se jedva sustegnen da ne zavičen: "Ajde, za-laji, kad more gospodar, moš i ti!"

Oli gren se dikod vanka kupat, oli lovit ribu. Ni­ma više pusti val, i di dojden da dojden, svud su kuće, vile, dvorci,

I ja se kupan isprid dotične vile, oli lovin i vidin gospodaru gre na živce ča mu se prid kućon vrtin. Zabuba vratima neka čujen. Trpi uru-dvi, a onda te dojde tirat. J e m a ji koji će i pasa na te natušulat . Ali j e m a i fini judi koji će te pozvat u n u t r a na biće­rin, oli na kafu.

A kako san ja naopako učinjen, ja volin, p u n o me draže, kad me tiradu nego kad me u kuću zo-vedu.

J e r kad me kod zovu unutra , uvik me u zanju pitaju: "A ča i vi niste bokun kuće zgradili?"

I ja uvik rečen: "A eto, moga san, ali san sve na ženske i na konobare potrošija. I blagoslovjeno sva­ko šoldo koje su mi oni izili!"

I kako su to sve dobri judi, njima je žaj ča ja ni-m a n svoju vilu. Samo ča jin suze ne dojdu na oči.

A ja, eto, guštam kad me tiraju, kad se na me pasi uckadu. Onda točno znan di san. I virujte mi, nikad ja ne bi ni doša blizu njijovi vil kad bi zna da me nećedu potirati. Oni su meni jedino interesantni po tome ča tiradu. Ajde, recite, ča bi ja tamo činija, kako bi se zabavija, kad bi zna da me njanci tirat nećedu?

A kad me zovu u n u t r a , onda me samliju, raspla-ču, ras tužu. I onda oni žalidu mene, a ja nji.

SUSRETI POD NEVEROM

Zivan uz ponistru, lino se rastižen, s lušan kako mi kosti pucketadu. Vanka je jugo, jopet je jugo, bili more, tuče šest-sedam bofori. Puše već dvajst dan, vaja i zbija oblake i, kad ji skupi i stisne, onda se malo povuče, ka da se sakrije iza kantuna, dok se ne prospe kiša i još zanje kaplje prskadu, a ju­go, sad odmoreno, friško, s novim forcan trče, leti, zavija, dimi...

Dvajst dan već traje ta igra juga i kiše. Slomilo bi to konja i j u n a k a , a di mene neće?

Vilice me bolidu od zivanja, libar mi i spada iz ruk. I tek kad mi je libar na pod, gledan korice i. vidin ča čitan. Sokrat, Platon, Aristotel... asti bo­ga, jopet sam počeja sve iz početka. Sve isto, mo­ga san i skraja, jopet bi na isto misto doša i u iste trapule u p a d a . Kad je ovako nesriknje vrime onda je zaista svaka knjiga ista. Pušin španjulet za španjuleton. Mislin: ko je pametniji? Sokrat, oli Aristotel? Sokrat je mirno ispija otrov, a Aristotel, kad mu je postalo gusto, u t e k a je.

Sve je to isto. Oba su mudra. Moga bi i ja popit svoj konjak i ostat doma, a moga bi i uteć vanka.

"Razlinija si se," ronja mi žena. "Čini malo đena-štiku!"

"Više san ti d a n a s raspoložen za akrobatiku." "Ne mogu te gledat tako inkantonoga. Barenko

piši!"

A vanka raste jugo. Tlak se svaki čas minja, gre gori i doli. Svit leva-leva umire od infarkta.

Čudno je ovo gnjilo vrime! I čovik čudno reagira. Svašta moš očekivat, cilu skalu: od nervožitadi

do totalne apatičnosti. Eto, nikor nije vazeja u obzir da su se ono nikidan na utakmici Zvizda-Ajduk do­godili neredi po ovakome gnjilome vrimenu. I nikor na plac nije zna ča čini. Falivali su najpri suci. Pri­znavali su neregularne, a poništavale prave gole. Igrači su mogli komodno odigrat u takmicu i bez baluna jerbo za tuć se ne triba balun. I publika je falila što je kupila ulaznice jer za pobit se među sobom ne tribadu biljeti, to se more činit i vanka placa.

I posli te velike nervožitadi i eksplozije nereda dolazi do totalne apatičnosti.

Dvajst dan tuče bofore bez pristanka. Dimi more, crnidu se oblaci. Dvajst dan stoji mi spremna torba sa tunjan i eškon, a n ima njanci nade da će se ovo vrime smirit. Evo sad, dok pišen, sve je okolo za­crnilo, gromi pucadu i tuču i, koje s a n sriće, još će mi koji i u makinjeti udrit. Straj me, judi, pisat i moran prikinit dok ova nevera ne projde.

Učini san đir po gradu i nisam je vidija. J e m a bit partila. A bila je puno smišna. Ka da je učinija pašticer od mlika, šlaga, marcipana. Baš je bila ta­ka da bi je čovik izija od dragosti.

Trevi s a n je prvi p u t prikjučer kad je iz otela 'Marjan' odila na Rivu. Čin san je ugleda osta san na misto. Nasmija san se i razblažija. Roba blizu pedeset godin, kratka, batasta, a debele nožice, gaće trekvarti. Po njoj pusti koluri, kadene, braćo-leti, a na glavi bila gumena kapica o banja. Stisnute male modre očice koje se uvik smiju.

Ćutila je da me drago ča s a n je trevija, vidila je da guštan, pa je i njoj bilo dago. Nasmijala se i ona i odlepršala ka leptirica, a ja san je pogledon pra-tija dok san god moga.

Jučer san je trevija jopet na isto misto, u istu uru . Nju put t u d a vodi iz otela, mene iz kuće. Bila je s druge strane trotoara, ali omar me pripoznala, na­smijala se, mani la mi rukon i zavikala: "Helou!"

"Helou", odgovorija san veselo p u n dragosti, ma-vajuć s obje ruke. Danas nije došla. Partila je...

Nikako sam se rastužija, fali mi. Unila mi je ova dva ju t ra niku finu promjenu i gušta san, b a š san je gušta vidit. Znan: da je ijadu godin ovuda prola­zila, nikad ne bi s njon progovorija. Ja njanci ne znan ingleški, ali meni je bilo dosta da je vidin, da mi mane rukon, da zaviče helou i cili san d a n bija dobre voje. Prolazidu i druge furešte i mlade i lipe, ali sve to nije ono ča te razblaži i zanese. Ona je sva bila slatki, smišni, dragi pašticerski kič, oli pu­pa koja zna mavat i vikat helou.

Čeka san je prid otelon po u r e da projde i razgo­vara san s jednim prijatejen o balunu. Ali mislija san na nju, n i m a je, partila je, nikad je više neću vidit. Mimo n a s projde jedan đeneral. Projde pa stane, okrene se i gleda me. Časna rič: pravi đene­ral u monturu, jer da nije u monturu, kako bi zna da je to đeneral?

Malo san se usprenija. Asti boga, ča me miri? Glasno san govorija, more bit da me i utekla koja gruba rič, da nisan zabeštima? Svašta je moguće, jer o balunu s a n govorija. I evo: on stoji i još me miri. Analizira me od postoli do vlas. Di se neću uzdrćat?

Asti miša u bunbaku, a ča je sad? Ma ni š ta mu se n i sam moga zamirit. Nikad nisan bija u soldate, nikad njanci jedan tir nisan iz puške opalija i kad su bile fjere, kad su moji prijatelji pucali po stre­ljani, ja san se ita balunima u važe. Ajme: gre đe-neral dreto na me! Izbezumija san se! Da ne misli kako s a n škiva vojsku? J e m a n ja doma knjižicu: stalno nesposoban. Mogu je poć donit, evo ovod bli­zu stojin. Doša mi je sasvim blizu. Samo mu crni brk vidin.

"Ma jesi li ti to?" "Je, jesan, razumen, druže đenerale!" Ne z n a n ja kako triba sa đeneralima razgovarat,

triba li šalutirat. Udrija san petu o petu i žnjut s a n malo uvatija i pa san deboto.

"A znaš li ti mene?" "Ne znan, druže đenerale." "Ma je li moguće, oli san se tako prominija? A u

skulu smo skupa išli, maturirali zajedno, na moju si smokvu dolazija..."

"Asti gospu," odanija san i opustija se ka da me reka voljno. "Ča amar ne govoriš? Ča me p r i p a d a š ? Je li mi moglo srce puknit?"

Tridesetak ga godin nisan vidija i kad ga boje po-gledan niš ta se nije prominija. I govori ka i ja.

"Ča činiš prid otelon, oli koga čekaš?" "Je, čekan jednu fureštu!" "Oli još vataš strankinje?" "Bome, i to mi uliza u posal." "Uvik si isti, nikad se nećeš opametit." I tako: čeka san moju pupu da mi zaviče h e l o u

a dočeka đenerala. Nevera je prošla, ali jopet jugo forcaje. Ovo gre-

mo u j e s e n .

SVE SAMO KRAJI I KRAJICE

J e d n a moja pokojna teta, ona ista koju ja češće spomenen, običavala je govorit: nisan gladna, ni­­an ni žedna, j e m a n da leć, a niš ta me ne boli. I ča meni fali? Njanci se s krajicon ne bi prominila.

I meni je, judi, lipo ka mojoj teti. A kome sad u Dalmaciju, bar u ovome dilu uz more, ni lipo? I ne spominjen se više kad san uz more zanji put trevija dišperano, nesritno čejade. Vrtin se svuda, ulizan u kuće, u konobe i svuda boje nego u otelima: banji, pločice, nove mobilje, po dva-tri frižidera, televizora, koltrine, tapeti, a doli u konobi bačve, demejani, bilo, crno, prošek, rakija, a pršuti puni plisni visidu sa crni gred. A prid svakon drugon ko-nobon parkiran tonobil i do njega u kolonu vezan motorin.

A baš sad, evo u ovi sad s t a đ u n je najlipje. J e m a i grozja i smokav, a vrimena su lipa, furešti nima. I vi ne znate ujopće kako i koliko je to sad lipo.

Koji su sad vonji, koji su sad koluri. Sad se gre u male porte i omar tot u porat, oli

uz prvo žalo, baciš dva p u t a mrižicu gavunaru i srebreni gavuni koliko oćeš. Omar se na žalo loži oganj i svak ko želi more se mašit. I sidi se tot na žalo, a žene iz konob nosidu bukare.

Virujte mi, i more se popravilo. Jema, judi. ribe! J e m a !

Nikadan zoven ribara prijateja da gremo bacit parangal.

"A ko će dat srdel za nadit?" "Ne boj se, kume, donija san." "Ajdemo ako jemaš pacjence naeškat !" Nadija san srdele na trista udic, bacili parangal

u konal i u zoru izvukli dvadesetak kili raž i moli. Nudin okolo ko će raže, ko će moli, mislin pobit

ćedu se a nikor neće, svi glavu okriću i bacin jed­noga mola maški, i ona ga povonja i ostavi.

I di je neš udrit bovanon? U te male porte ne dolazidu nikad novine, nima

tranzistori, televiziju nikor ne gleda i n i š ta ne znaš, ništa ne čuješ, ka da si na kraj svita i nakon dva dana dojdeš u Split i ostaneš - paf! Govori žena: "A ča je?"

"Kako ča je? A kad su to svrgli Hajla Selasja?" Donija san doma dva najveća mola, u dva-tri

kila, i čujen ženu u kužini kako ronja. Cilu da san jon k u ć u usmrdija od friškine, ka da je ova peška-rija. I onda se mi dvoje razgovaramo kako se ovo narod razlinija, kako se sve uzobistilo. Ča ćeš više kad smo dali, koliko ono, miljun oli dva miljuna do-lori za očišćene lišajake. Sramota jedna! Ča ne mo-remo više ni lišnjake čistit nego triba da n a n doj-du na gotovo, očišćeni. Ajme frajunskoga, linoga naroda!

I daje mi da jon očistin malo fažoleti dok ona spremi kuću.

I ja vazmen nož i čistin fažolete. Okinen, kako me naučila, malo jedan malo drugi kraj i ako je fila - potegnem tu filu.

I čistin tako, čistin. "Asti boga, a koliko si ovo kupila, dvista kili, ko

će ovo sve proždrit?" "Ma ča dvista kili. J u š t o je to po kila!" "Pa ovako jema u po kila?"

"Oli ti je već dojadilo?" "Ma, je li, pi tan je, ča su to lišnjaci? Je li to ono

ča vjeverica gloje?" "Ne znaš ča su lišnjaci." "Ne znan, kako ću znat, j e su li to oriji?" "Oli nisi nikad vidija čikolatu s lišnjacima?" "A, to je to! Ma ča dva miljuna uvozidu ti lišnjak

za vjeverice i pašticere? A nisu, nesriknjaci, mogli uvozit dva miljuna dolora očišćeni fažoleti, nego mene činidu ovod da se zafrkajen. Ajme, ča mi ovo gre na živce! En ti sve vjeverice i sve pašticere na svitu! Ajme ča je ovo grubo čistit fažolet! Evo kakvi san, da j eman sad miljun dolori, cili bi miljun da za ne čistit."

"Ola, koja si ti štufajica?" "A ča mogu, ubij me, samo me nemoj činit patit!" "A drago ti je papat?" "Papat oću, a čistit, bogami, neću." "A ko onda jema to čistit?" "Oni čigov je to posal!" Najidija s a n se, itnija sve fažolete, skupija sa i

iša lipo obidvat u Belvija. I kad san se nabuba, pita san kamarjera: "A

jema te li torte s lišnjacima?" J ist ću sve uvozno, sve očišćeno, a svoj dil neću čistit. Volin i ne jist, nego čistit.

Mi i med uvozimo, a ona, kakva je, ona bi me i moj dil meda činila proizvest. Ka da san ja čela!

Sve se ovo u nas razlinilo, uzobistilo, pokvarilo. P u n a n a n je Dalmacija kraji i krajic. Samo se misli na gušte i godimente, na goluzarije, na luše i morbine. J o , nerada! Na živce mi gredu!

Svi mi pomalo počinjemo sličit na jednoga našeg čovika koji je u ž a govorit:

"Nije da sam ja lin! Ma kakvi? Vajal san ja, ali ni­­an za svaki posal. A jema puno stvari ča me drago radit. Puno je radnji meni po voji. Evo, na primjer, nisan lin ni za jist, ni za pit. Ja bi i putova, ja bi odija u kino i u kazalište, nisan lin ni za igrat na karte. I ni mi teško propatit noć i drago mi je igrat na balote i na ribe odit i nisan lin poć puškon u lov. A, eto, mogu ča i pročitat i vodit diskusije i još jema ijadu posli koje bi ja radija. Ali nisan baš za svaki posal. Dopustite da jema pasli koji ni meni nisu dragi."

LIPO SE U TIĆA PRITVORIT

Morete zamislit kako n a n je kad mi se evo treći dan iz kuće ne mili izać. Di ću, kud ću, ča ću? Tri dana nisan vanka noson provirija, samo se vrtin po kući ka s t a r a ćuvita. Eto, tako san dišperan da bi lako moga skoknit i do Zagreba, samo za uteć iz ove jesenske dosade, vlage, fanga, umidece.

Kad je gruba, jo, ča je tužna jesen u Dalimaciji! A nikad još ovake rugobe, ovake nevoje i tuge od jeseni. Ovo nije jesen, nije uopće štadun, ovo govno od jeseni. Ustalilo se sad nikako jugo, pa laje, za­vija, dere - smiri se tek da pusti kišu. I šesnajst puti na dan, već misec, dana, kiša pada i još uvik siva, grmi, a jedina je promina, jedina novost da sad kišu kadikad prati magla i krupa. Usrid dana ka da je noć, pa lanterne goridu da vapori vididu ulist u porat.

Evo jopet krupa. Tuče ka iz mitraljeza. Bidni tići vanka, koliko će ji pobit?

Jesan li ja to promislija na tiće? Aj ča, ništa mi to nije drago! Uvik dosad kad bi tukla krupa promislija bi na vinograde, na grozje. Kurbanjska krupa sve će iscipat; ča će bidan narod lokat.

A sad su mi pali tići na pamet! J e s a n li se ovo popravija, oli pokvarija?

Slušan meteorološke izvještaje i bogajen. Svaki dan priko Dalmacije prolazi neki front ladnoga zraka i gre p u t istoka, ali tamo je tepli zrak formira

barijere, barikade i ladni front se ne more probit, odrebatije se a vraća nazad.

A dokle će se to vraćat? Dosad bi u nas jugo, oli b u r a trajali najčešće

tri dana. Kadikad znalo bi se nevrime protegnit i na osan dan. Ali ovo je već priko misec da ladna fronta odrebatije od ti tamo tepli bunkeri. I sad či­tan da u Moskvu krepajedu od vrućine, da je tamo pravo pravcato lito. A sad bi, po pravu, tamo mora padat snig. A ča je sad? Oćemo li se minjat: da mi njima šajemo naš litnji pribor, mudantine, strijače, suncobrane, a oni šubare i saonice.

Ola, koja krupa cipa! Ovo, bi, da te uvati, ubilo i čovika. Sve će tiće pobiti. Bidni tići.

Bit će i krepani lastavic. Iznenadila i je, govori-du, zima, pa se nisu na vrime povukle. Sad ji, či­tan, u Francusku masovno pribacijedu na jug reo-planima. Koliko san štuf svega, doilazi mi ideja da se i ja javin da me pribacidu s jednim jaton.

Sad znan, sad san se sitija zašto san se raspiva o tićima. Kako neću kad je sad š t a đ u n o oželande. A Split van je najstariji i najveći oželandurski centar u zemji.

Ritko je i nać Splićanina koji bar u mladosti nije odija u tiće i igra na balun. Za onega koji oče živit u Split veliki je hendikep ne razumit se u ta dva športa.

I veliki oželandur, to je isto ka bit veliki likar, veliki umjetnik - to donosi popularnost, ugled i za njin ostaju legende.

Baš niki dan sluša san na Rivu diskusiju jedne klape oželanduri. A njijove diskusije uvik, uvik sa­mo se vrtidu, o pismi, notan, koroni, varijacijan,

magnetofoniman, žgaravanju, školovanju mladi. Nima za nji drugi temi ni problemi. I nima te žrtve koju za pivanje nećedu podnit.

Da bi čuli pravega pivača, svaki će od nji učinit i pet stotin kilometri ka od šale.

A isplati ji se slušat, mislin, te oželandure: "Jo, da ste ga jučer slušali, raskrabili biste se!

Ajme, judi, ča je to bilo? Najpri je iša po note gori, pa onda cilu notu i sta je na koronu pa raspalija! Nisi ga moga s lušat to je bilo za poludit."

"A ne govoriš da ti je u zanju žgara? Neš bi pivača koji pjev svrši sa zja zja."

"Nemoj mi to govorit, jerbo to je bilo a zanju o žešćine. Više nije zna ča će i morete li vi zamislit da se od žešćine bacija na škinu, diga gori noge i onda tako, ležeć, još botu raspalija. Parilo je da će puknit, da će se raspast i čiba i grdelin."

I onda nastaje smij, karanje, svak imitira svoga tića i svaki se u tića pritvori. I parilo je da se to na Rivu spustio jato grdelini pa onda doletidu vrduni, faganeli, lugarini, frzelini.

I sve zvoni: lilililili, cicici, cjacja... cja lili li, cib-lin... ciblin gi, gigigi... gi... gi....

J e m a pivači od sto-dvista ijad dinari, a j e d a n ti-ćar s marjanski skal jema grdelima za kojega mu na ruku dajedu po miljuna, a on ni čut. Govori da ga ne bi prominija njanci da mu dadu za nj Mišu Kovača i Arsena Dedića skupa.

A ko zna koliko bi onda d a n a s vridija j e d a n gr­delin lipaš kakvi je još pri nikoliko godin bilo po Marjanu. J e d a n šofer nikidan je čuja jednoga tamo iza Dubrovnika i omar se sprema ekspedicija koja če sa dva tonobila poć čut toga pivača. Ako ga ne

uvatidu, snimit čedu mu pivanje na magnetofonsku vrpcu i onda čedu na to učit mlace.

J e m a i taki tići koji su rođeni pedagozi, učiteji, ma ke učitelja - profešuri - špecijalisti za odgoj mladi naraštaji.

I takvog vajaloga profešura svaki bi afita bar na misec dan, i da njegov gospodar ni jubomoran, moga bi ga vodit okolo na lekcije i zaradija bi na nj više pinez nego ča, za ure repeticjuna vatadu pravi profešuri.

A da van je vidit muzičke skule, institute i klinike za tiče. Magnetofoni s arijan najboji pivači uvik se vrtidu, tot su i kamarete sa zrcalima, a kad pivač vidi sebe u zrcalo, misli da mu oni drugi odgovara, pa se žešći da ga šupera. A u tičje klinike činidu se operacjuni probijedu se čiri, propišijedu dijete i dekoti i znadu se činit i veštiti od b u n b a k a za tiča koja izgubi perje.

A ako se, ne daj bože, javi, bolest među tićima, to se omar tučedu befeli i zovu telefoni u Francusku, u J a p a n , u Ameriku a kapitani, makinjišti, noštromi - a u zanje godine - i piloti i š tuardese nosidu sve dekote iz cilog svita.

J e d n o je vrime parilo da će ova tradicionalna splitska skula izumrit jer se mladost infetala s dru­gim hobijima, ali se sad jopet masovno vraća da nastavi oželandursku slavu grada.

Tonobilima se sad putuje u tiće u Liku, u Bosnu. A jema našega svita, sa službon u unutrašnjosti , čak oficiri i rukovodioci, koje su s čibama i bošketima viđali i oko Beograda, Jubjane, Skopja.

Znate da me za nji malo straj! Ča će bit ako ta­mo u kafanu, oli u kancelariju, počmedu imitirati

svoga najbojega tića, pa se raspivadu lilili, cjaja, ciblin, gigigi...

More ko mislit da jin je skopjalo i trkat po li­kara.

Kiša još pada. Di ću, ća ću? Najboje da i ja imitiran tića, i to ne grdelina nego

s taru nervožastu ćuvitu.

SKUPI ČARTER NA DRUGI SVIT

Seja san uz kafu, malo počinut, odmorit se, slu­šat lipa karanja o ba lunu, kad eto da me traži je­dan čovik.

Čin s a n mu vidija crni fior u patelu o jakete, omar mi ni bilo drago. Sija je kraj mene i počeja mi se jadat :

"Umrla me nikidan mater, mala, skromna starica koja je tijo, neprimjetno živila i tako i umrla. Tako san je tija i saranit: najskromnije, najneprimjetnije, bez šoneti, cvića, pompe, ceremonijala. Bez svita, bez popa i muzike. I gren ja u pogrebno poduzeće, govorin ča bi tija i pitan koliko će zapast."

"Pa tako, oko trista pedest ijad!" govori mi čino­vnik.

"Trista pedeset ijad? Ma čekajte, ne mislin je balsamirat, ne mislin je stavit u specijalne frižide­re da bi mogla oživit do pesto godin. Tija bi najskro­mniji sprovod."

"Kud ćete skromnije od trista pedeset ijad?" "Ma jeste li ludi, to su deboto moje dvi misećne

plaće. I ča ja moran dva miseca radit za jedan naj­običniji, najsiromašniji ukop."

"E moj šjor, sve van je danas skupo. Najciniji, najgori kasil koji van ne mogu priporučit jerbo to je za žrtve u nesrećan, dakle kašeta j edna - četrdeset ijad. Obični kasil van je devedeset."

Da ne dužin, evo van ovod čila lista ča s a n sve platija: Kasil - devet deset ijad. Brokve u kasil napose se plaća - pet dinari. Plastična vrića u koju su, bidnu moju staru stavili - petnajst ijad. A sa petnajest ijad mogla se pokrit cila Riva. Oli jema koja specijalna plastika samo za mrce, nepoderiva da se ne bi o noći dizali. Ajmo daje! Kušinet za ispod glave - deset ijad. Pokrov - petnajest ijad. Znate li vi koji je to pokrov?"

"Ča je to pokrov? Oli to nije dil kasila." "Tonobil do mrtvačnice dvanajst ijad i nosači

još osan. Sve s k u p a dvajst. Atroke taksi usluge. A vidite ovu stavku. Judi, to ni za virovat. Rasvita u mrtvačnici četer ijad. J e d n u noć bila je na ploču i četer ijad letrike. Pari mi se da su bili u n u t r a još dvoje. I ča su u n u t r a kuvali, pekli, kupali se, šumprešavali, ča su sve ta tri mrca tu noć činila da su 12 ijad letrike potrošili? A moja bidna s tara s a m a četer ijade. Za jamu iskopat trideset ijad. Četer pet lopati meke zemlje trideset ijad. Ja bi na d a n iskopa toko jami da bi posta miljuner. Mogu li ja poć tamo kopat? Kopat ću za po cine, za trećinu. Naponose sprovod, ne zna koji to sprovod dvajst i pet ijad, pa niki vjenčići, j e m a bit da je to ono bokun mirte i dva garifula na kasil - trideset ijad. A za dvista dinari sad jemaš cili buket gariful. I sad se, evo računajte, skupilo trista pedest, trista šezdeset ijad."

"Fali vam ovod samo telefon." "Kako telefon?" - čudi se čovik. "Mogli su meknit još da je cilu cilcatu n a ć okolo

telefonirala, zvala sve do svetoga Petra i u d r i još pedeset ijad za telefonske razgovore."

Ča je ovo došlo, cile dvi kompletne misećne pla­će, i to prosječne a ne niske, za saranit jednog siro-maja? Ne isplati se više ni umrit.

Evo sad oteli A-kategorije dajedu za deset ijad na d a n sobu, grijanje, bazen, tri obroka, sve deset ijad na dan. Je li, bidna, mogla priko misec d a n a litovat za te pineze. Mogla je poć u Veneciju, mogla je poć na vijađ u Španiju. Omar san zapovidi ženi:

"Pazi, umren li ja pri tebe, Smista vazmi tr ista pedeset ijad i ajde na Bled, u Rim, u Pariz, dikok oćeš. Samo javi pogrebnom poduzeću: ti i ti leži mrtav u svome stanu. I biži! Morat ćedu me zakopat ako ne iz drugi razloga onda radi higijene. Sani tarna inšpekcija će jin zapovidit: morate ga zakopat. A ako ti umreš prva, učinit ću ti najraskošniji, najveći sprovod od priko miljun dinari. Naručit ču najbolji kasil, nepoderivi, nepromočivi petnajst ijad godin da traje. Naručit ću sve rusule, mužike, pope i onda ću jin kad dojde r a č u n udrit u lakat. Šoldi nimam, sad me utirajte u pržun. I tako mi nima ko kuvat i morat ćete me ranit. Utirat ću j in brokve za sve brokve koje su začavlali u kasile."

I to je lipo, ako odbijemo plaćat, morat će nas sve stavit u frižidere i tako ćemo čekat odmrzavanje, oli sudnji dan.

Ola, koji će to bit juriš kad se b u d u čule t rum-bete? A mogle bidu one plastične vriće bit slabije, cinije, tanje da je lagje iz nji skočit. I pokrov ne triba začavlavat da ga je lakše odvalit. Mogla bi bit i j a m a plića, od ijad a ne od trideset, da je lakše skoknit vanka na ariju. Ne triba baš da sve usluge b u d u tako solidne, čvrste, prvoklasne ka ča su sad. Baš san i ja tukac! čudin se kako more bit cinija turistička partenca u Pariz, oli u Španiju,

nego jedan mali pogreb. Naravski da more jer di je Francuska di je Španija a di je drugi svit.

Ja mislin da je vijađ na drugi svit tri p u t a duži i sigurno se r a č u n a i čarter do tamo.

Nima, judi, druge: ajmo svi kolektivno u štrajk!

U MALOME PORTU DOK BURA ZVIŽDE

Kad san umoran, svega štuf, dešvan, šporak, p u n smoga i benzina, rašpava grla i suvi just, onda se gren čistit i ličit u jedan mali porat. Isto ka ča stari ruzinavi vapor gre u škver na reparaturu. I bar jedan put na misec dolazin ovamo obnovit klašu.

A spominjen se, ka sad da je bilo, kad me po­kojni otac prvi put simo doveja. A prošlo je otad četrdesetak godin. Došli smo iz Splita gajeton, i to bez motora. Malo na jidra, malo na vesla. I tako trideset miji. Pamtin ča smo sve na brodu jili i ka da vidin crveni škorcani pot iz kojega smo vino pili. Bacili smo prid večer parangale i onda ulizli u mali porat čekat zoru. Spava san pod provu, zima je bila i trbuj me bolija i plaka san da me doma vodu. J u d i iz prve kuće na žalu došli su nas zvat da se dojdemo malo steplit oko komina. Zaspa san na jednome banku slušajuć priče iz rata. Ka­rpati, Pijava, juriši, kaluni, bajunete, ordenji i de-koracjuni!

Počinjen sličit na jednoga staroga meštra, koji je klapu odveja u selo u kome je službova.

"Odvest ću vas", gavori jin, "u moga prijateja žu­pnika don Duje, vidit ćete koje on vino jema."

Ali u selo nikor ne zna don Duju. "Kako ne znate, bija je župnik pus te godine." "Ali kad je to bilo?" "A pri pedesetak godin!"

Tako i meni uteče, pa pitan za starce koji, da su živi, jemali bi blizu dvista godin.

Lipo je u malome portu, sve je lipo, uvik je lipo. Menije ovud i grubo vrime lipo vrime.

Evo je, baš je pa mrak i b u r a je zazviždjala, stu­den ščipje. S vrja muleta lovi san bukve, b u r a mi je tunju mrsila i jidija san se, beštima i smrza. Trčen prema ognju koji plamca u maloj kućici na žalu di se rakija peče. Zapravo to i nije kuća nego šp i ja zagrađena zidon.

Na prvi pogled pari pakal. Gori oganj pod crnin kazanon, judi s vilan bodu gomile smrdljivoga dro-pa i dimi, smrdi ti drop, judi vitlaju vilan, u odsjaju ognja sjene in plešu po crnima zidima.

Hrabrosti tr iba da bi se u n u t r a ulizlo. Po se sela skupilo u n u t r a , zbilo se po gredan i kašetan; da se steplin dajedu mi vrile rakije iz pota. Oganj je pri-vuka i patrolu milicije i nji se nudi ali oni su, bidni, na dužnosti, ne smidu niti kapi, al jedan kumplir iz luga, to moredu, vrili kumplir koji pari prste. Ri­bari su istegli mrižu i omar se gavuni bacijedu na žeravu, dica t rču po kruv i vino.

U malom portu vatra je jedina zabava. Nima ovod bali, kinematografi, oteli, njanci oštarij, ali čin se užge vatra, stvara se cili teatar.

Mlaji raspravjadu o balunu, stari noštromo da­vi jednoga milicionera oceanskin fjaban i vodi ga po svitu iz luke u luku, ratnici kažiju rane i pri­čaju svoja j u n a č k a dila, a brižne žene rišavadu tu­rističku problematiku.

"Kako ćeš ti, sestro moja, znat koliko ćeš Švaban naplaćivat pansion idućeg lita? A Švabe već pišu." J e d n a mi donese i pismo koje je jutros primila. U tim malim portima, uz vatru, svakaka su čuda

moguća. Eto, i ja koji ne znan ni riči njemački pre­veden ženi pismo i ona me kori.

"Eto, kakva si linčina, ni pismo mi ne bi preveja? I to te teško?"

"Nije ženo božija, nego ne znan." "Kako ne znaš, kad si sve do riči diga?" Sve je u malom portu lipo, a najlipše od svega

su konobe. Cili bi libar bija malo da se sve nabroji, sve ča se more nać u jednoj ovakoj konobi.

Zapravo to i nisu više samo konobe nego i maga­zini za težaške i ribarske potribe i majstorske radi­onice za sve zanate.

Sve su u njima izmišalo: bačve, demejane, ka­menice za uje, mriže, parangali, tikve, jarpe, kum-pliri i suvi smokav, polivače, samari, motike, maš-klini, jidra, vesla, jarboli, ferali, parafangi i gume od tonobili; s gred visu kaštradina i pršuti, a po zidima su gumene gondule i mali plastični motorini ča ji Švabe ostavjadu da ji ne vučedu svakoga lita gori-doli.

A prostor najbliže vratima, di j ema najviše svitla, pritvoren je u drvodjelsko-mehaničarsko-pitursku radionicu. Puste škancije, banci sa škafetinima, kavaleti, daske, stoli, pile, šegaci, čavli, brokve, mlati, šplanje, pineli, važi piture, cili sjajni u kožu uvezani kompleti mehaničarskog alata iz Švedske, iz Njemačke, rastavjeni motori, grede, daščice, vi­de, čavli, francuski kjuči, svrdla, lamarini

Po dvista-trista godin ove se konobe uvik pu-nidu, moderniziradu, a nikad se ništa iz njih ne ba-cije. J o š ćeš u njima u koji k a n t u n nać stari gnjili opanak i od pantagani izideni mornarski kapot ko­ji je nosija pradida sadašnjeg vlasnika kad je slu-žija u Polu marinu.

I kad vanka zazvižđe b u r a oli pada kiša ut iraš se u n u t r a u konobu i stojiš u r e i ure i uvik jemaš ča vidit i ča čut. I toliko tega naučit.

Otac doli radi parangal a povrj njega u kužinu mali uči i čuje ga se kako na glas buba. Zove ga otac da mu dojde pomoć.

"Ne mogu, učin istoriju," viče mali. "Vrag odnija tebe, profešura ti i istoriju! Ja san

na kurs cilu istoriju u sedan dan naučija." I sad se stari obraća meni. "Evo i tebe ću naučit! Najpri ti je bija Egipat i

faraoni. I nji su deštrigali Rimjani. Onda su došli divji narodi i stari Slaveni koji jedini nisu bili divji nego su pili medovinu i disali na tršćicu ispod mo­ra da ji d u š m a n i n ne vidi. Onda je gori doša Ka­rlo Veliki, doli Frane Josip. U Njemačku Marks i Engels i u n a s partizani. Je li tako?"

"Bome! Ne more drugovačije!" "Znan ti ja, kume, i geografiju, oni pet šest visoki

planin i tri-četer rike - Olgu, Nilu i Micicipi i bog te blagoslovija."

"Ostavi libre," viče on malome, "doli dojdi, paran­gal ćemo bacit!"

A žene se dogovaradu da će sut ra užgat oganj i frigat fritule. A meni ćedu donit snop pisan da jin s njemačkoga, francuskog, talijanskog i ingleškoga dignen na rvaski. Oću, zašto neću kad sve znan, mogu van prinit i s kineškoga na rvaski. Sve znan, isto ka moj prijatej istoriju i geografiju.

OPROSTITE AKO NIJE BILO BAŠ SVE PO PROTOKOLU

Na svitu tega nima! Ništa pod kapon nebeskon nije lipje, finije, veličanstvenije od fešte u malome mistu. I to one svečane fešte kad ugledni gosti do­lazidu. I šta je misto manje a gosti - veći, to je kun-fužjon žešći. Misto se zove Pisak. Pitate li kojega mištanina koliko ti mali porat jema stanovnika, on se zamisli, u mislima gre po kućan i po imenima ji nabraja. Dakle, ne triba ga ništa ni pitat.

I n ikadan u ti mali porat malo je falilo da nisan u m r a od lipote i uzbuđenja. Puno visoki gosti ne bi ni smili dolazit u taka mala mista jerbo uzbuđenje tako ras te da jude samo ča ne počme kolpavat. Pravi novinari su omar javili svojiman redakcijan koje sve od gostiju doša, i na televiziju se to vidilo, a mene je isto straj sad ta sva imena spomenit. Znate, ja cili život dolazin u ti mali porat pa se sma­tran i p o n a š a n ka jedan od njegovi mišćani.

Ceremonijal proslave otvaranja pravoga vodovo­da počeja se razrađivat i študirat čin se vodovod počeja gradit. Još ovu zimu, uz komin, dok smo ga­vune pekli i vino pili, ja san učestvova u diskusiji u vezi s proslavon, ideje san dava pa ako nikidan ni­je bilo sve u redu, ako je dikod zaškripja protokol, neka sve pade na moju glavu, evo mene, drugovi o prvi feral obisite. Falili su, na primjer, slavoluk i t ranšparent i s borbenin parolan i priznajen - kriv

san, jer san predlaga tako žestoke parole da su mi Slavko i Ante zatvarali j u s t a da me ko ne bi ču-ja. Uz komin i b u k a r u nima hrabrijega čovika, uz komin boga se ne bojin.

I evo nas u predvečerje velikoga dana. Pere se i mete porat, čak se i žalo čisti i ispod izvučeni brodi na žalo metlon se prolazi. Sinija je porat, vonja od čistoće.

Slavo šaje sina Milana i mene da gremo leuton ta­mo izad grobja da pokupimo onu staru latu, kartu-šine, kavadefere i špakere, da sve to u dva-tri p u t a u leut ukrcamo i u more, daje od kraja iskrenemo.

Neću! Bogati, da se na ruzinavu latu uboden? Da tetanus uvatin? Ne triba to čistit, neće ji vrag tamo nosit! Glavno je da ovod u portu bude sve či­sto i u redu.

Mali Milan s luša i ronja. Pali motor leuta i govori: "Sad biste sve tili u jedan dan uredit, a di ste bili cilu godinu?"

Na ponistre i balkone pune cvića, obišadu se ba-ndire, tapeti, vlaške torbe. Pertromila je na teracu iznila fini jedan goblen sa Španjolkon koja pleše uz kastanjete.

Na sedan misti velike bandire vijore. J e d n a na trafostanicu, druga na butigu, pa jedna na žalo di će proteć voda, još jedna iza crikve, a tri glavne s visokon štandarcima na samome muletu. U sridu n a š a crvena a trobojke sa strane. E, ali još nije sve gotovo! Triba pribrat mriže i noćas poć lovit da gostima ne fali ribe. A zove buru, zapravo već je bu­ra počela i bandire se vijoridu na friškome vitru.

Čini se prova s vodon. Konal je prokopan do mo­ra, ali cijevi nisu postavljene, falidu jin niki prsteni i voda u portu još protekla nije. Ali triba se znat snać.

Duga guma na koju se pritače vino spojena je s prvom kućnom cisternom i na žalo pod bandiron teče kišnica.

Pala je noć, večeralo se, ali judi ne gredu spavat. Čeka se ča će bit s vrimenom. Tri bota ujutru. U mo­ru uragan, bura. Brzo s tonobilima u Split kupit ja­panske lignje i ako se na peškariju najde bar koja kašeta srdel.

Ure letidu, veliki se t renutak maloga mista pri­bližava, a problemi se kotidu. Dimi more, čuješ ka­ko pod refulima bure bandire pućketadu. Oćedu li š tandarci izdržat? Stole iznesene do žala triba pripomistit, stavit u zaklon, jer bura bacije i katrige a di neće čaše i bičerine.

Počimjedu se rizat dva kupjena pršuta . Asti go­spu, oba slana, malo grancava. Ne moš to visokima gostima dat ! Ovo je jedino za pašta fažol! Slavo nosi svoj j e d a n pršut specijalno za goste. Nikor drugi da se nije okusija.

Već su na p u n t u m u l a postavjeni obavještajci da javidu čin se gosti ukažedu.

Žene preuzimadu stvar u ruke. Na kominu peču lignje, mišadu tisto, frigadu fritule.

"Brzo još uja, Vere!" "Ruža! Ruža, još čaš! Brzo!" "Ne ovu, dajte onu veću tavaju." "Pazi da ti ne zagori." "Dok dojdu, sve će se fritule oladit." Mačak Grlin pun iskustva, koje je steka u pu­

stim dvobojima, vrti se okolo, mijauče i vreba da ukrade koju ribu. Vrtim se, bogami, i ja i meni je ura od jića, i ja ću počet mjaukat od gladi.

"Ne čekan ja ni boga! Dajte vi meni moj dil: dvi fete p r š u t a i dvi fritule i ja gren spavat."

Ni čut! Tiradu mene i Grlina. Vrti mi se oko nog, mjauče jedva čujno. "Bidan, i ti si izdebulija. Muči, kad dojdu gosti,

svi će izletit pleskat, a mi ćemo dva onda učinit n a š posal. Oo, dolazi i plavi tonobil od milicije! Sad će do koji m i n u t i oni."

"Ajme, cviće smo zaboravili! Brzo dva buketa ! Po u r e već kasnidu. Moredu lako i ne doć ako b u r a ne popusti."

Gomiladu se pusti pijati pršuta, puste terine fri-tul i liganj.

A ne dadu se čoviku mašit. "Ča vi mislite da dolazidu Gargantue? To je fini

svit, štuf spize, i jedva ako van se oni malo mašidu. I to iz krejance! Ča će njima vaš grancavi p r š u t ? "

Zaludu ja držin govor, nikor ne sluša. Iza punte ukaže se trabakul. Za njin još dva. U

brazdi. Mali porat zatrese detonacija. "Evo ji, dolazidu! Živili!" Svi trču na mul dočekat goste. Nisan vidija ča se na. mul događalo jer s a n jija

na skaline od šufita pršut, a Grlin se zafasta s je-dnon lignjon.

"A šta je, i ti nakriviš glavu kad jiš. Oli i tebi fa-lidu zubi?"

Proguca je i jopet mjauče. "Ajde doli, ukredi, neću ja krest za te." Na šijun u k r a š e n sa dvi crvene ruže protekla je

voda iz vodovoda, odnosno iz Slavine cisterne, ali sve isto, jer oli je ko vodu pija.

Ka ča san i reka, gosti, mislin oni glavni, jedva da su se okusili. Samo fregulu iz krejance. A isto je spiza u pet minuti planula.

Meni sad dajedu sendvič. Fala, nisan gladan, prošla me voja.

Bot je proša. Gosti su se malo prošetali, pogledali i sad se vraćadu u susidno misto na obid.

Mali porat ji ispraća. Maše se traveršan, tava-jaman. Kliče se. I još dok se kliče, u klicanje se miša karanje. Već je počelo. Smista. Dok je brod okrića u portu. Ko je ono bacija kavadefer u more. Je li se t rabakul s gostima moga jelicon zaplest? Zna se ko je to učinija! Žene još mašedu za trabakulima i ronjadu. Sad triba pijate prat, teće gratat, vraćat čaše i bičerine.

J u d i skidadu kularine, odbotunajedu nove ve-štite, pušedu, vatadu arju, a Slave se nalaktija na provu izvučenoga leuta i samo puše.

Pita me: "Ča misliš, kako je bilo?" "Da kako? Veličanstveno! Nije moglo bit boje!" "Šališ se ti ka i uvik." "Časna rič! U životu nisan boju feštu vidija." "Nije, nije," ne viruje mi on. "Na dva mista izgu-

bija se protokol. Kad su se iskrcavali, nisi zna ko je ko i sve se izmišalo. Sad bi tribalo tek sve ponovit kad jemamo ova iskustva."

"Sve je u redu, moj Slavo, samo ti vodu na šijun zatvori da ti se ne iscidi cila cisterna."

Zadnji brod se izgubija iza punte, b u r a je ferma-la, zastave se obisile.

Virujte mi, bilo je puno puno lipo. Veličanstveno. Ako smo koju sitnicu propustili u protokolu, mo­

limo vas drugovi nemojte nan zamirit.

KRATKI DANI, OPASNI ZANATI

Nikadan s a n u novine proštija kako dani postaju sve kraći i, po najnovijin astronomskim mirenjima, d a n se zanji godin već smanjija za 0,001 sekundi, odnosno za ijadeti dil sekunde.

Je judi, tako je, zna san ja to, u kosti san ćutija i bez mirenji, bez aparati; okad ja govorin to isto, naime da dani sve kraći postaju.

Ovo danas ujopće više nisu pravi dani, ovo su niki jadni retaji od dana. A di je ono u staro vrime, u moje ditinjstvo, kad je svaki dan bija pravi, cili dan, kus dana, gledat si ga gušta.

A koliko je bija dug, beskonačno dug, nikad mu kraja? Od izlaza do zapada s u n c a jema si vrimena za sve. Odili smo u skulu, kupali se, igrali na ba-lun, lovili tiće, gušćerice, zelembaće, skitali se po Marjanu, upadal i u poja, krali smokve i grozje iz laštika razbivali žaruje javne rasvite i cakla na po-nistran gospodski palaci, klečali na sol po redar­stvenim stanican. I ča još sve nismo činili i za sve je bilo vrimena, i to samo u jedan jedini dan. Dan je bija ka d a n a s nedija, ka misec, ka godina.

Ovo danas, ovo je jadni retaj, govno od dana! Tek ča je svanulo, nisi se dobro ni okrenija, a već je smrklo. Kad pri za majku božju! Ča je ovo došlo od dana, da pri smrkne nego svane.

Koliko san samo stvari planira danas učinit. Ni­­an učinija ništa. Kako ću, kad je dan kratak, kad je dan izgubija svaki pojam o vrimenu.

Astronomi su injoranti, astronomi niš ta ne zna­ju. Po njima je dan kraći samo ijadeti dil sekunde. More i bit, ali svitlosne sekunde! Ulizen u banj, že­na viče: "Ča činiš? Koliko stojiš?"

Gren vanka, dočeka me: "Di si bija? Koliko si sta?" "Ne viči, to je dan, ženo, okratija!" Bar da ove kusaste, kratke dane proživen ka čo­

vik. Ali, ne dadu mi! Sa svi me s t ran samo pripa-dadu. Ne jin slako, ne spavan mirno jer se ranin pešticidima, ujidaju me paraziti, okoliš mi je zaga­đen, arja otrovana, smog me davi, pritisak guši. A ka da mi je sve to malo, pa me suočavaju s novin još većin strajon. Sad mi se iznosidu podaci kako je moj zanat, novinarski zanat, najperikulaniji na svitu. Zapravo najopasniji je probnoga pilota. Uvik mu je bidnome, glava u torbi. I posije njega omar dolazin ja, to jest novinar. Onda je i meni glava u torbi.

Kako to? Otkad? ča mi to nisu rekli omar na po­četku, kad san se uvatija ovog zanata, nego sad.

Ma judi, štioci dragi, ja san miran plašiv čovik, ja se bojin letit i redovnin linijan, ja samo feraton dolazin u Zagreb, a da je moguće, najvolija bi na to­vara, pa sad, u botu, u opasnostima san probnog pilota.

Svaki čas reoplan more eksplodirat, ko zna di ću bugnit, raspast se u miljardu komadići i ko će me više skupit. A ja san, bidan, mislija da je moj avion od karte i da san siguran ka u škatulicu, u škafetinu.

Da s a n ja to pri zna, ne bi majci nikor pročita moga retka. Njanci pisma ne bi pisa. Samo bi tele­grafski šava čestitke i saučešća.

Ali ča ću sad? Di ću sad? Kasno se sad preori­j e n t i r a j di si - tot si, stoj i drći. Čekaj mirno svoj red. Prosjek trajanja novinarskog života već san proša i tiši me činjenica da me more bit i priskočilo. Baš u vezi svega ovoga kara san se nikidan s jednin naš im lokalnim političaren.

Napa me: "Bogati, da je bilo, tražite za novinare benificirani, skraćeni radni staž. Da je bilo bižat u penšjun? Nima ne!"

"Zašto ne? Je li moj posal ka od probnog pilota?" "A oli je moj posal lagji? A još je odgovorniji. I

kad si čuja da je ko od nas tražija skraćeni radni staž?"

To je, to priznajen. Više se boridu za produženi rad nego za skraćeni radni staž.

Zasramija me. Skrušeno san reka: "Jemaš prav! I ja ću slidit tvoj radni elan. I dok je taki, bit će za mene posla i neću u penšjun!"

Ništo puno se u nas gine. Čitan statistike i svud u ginjenju prednjačimo. Stravična je statistika koli­ko se u nas svita udavi u more, u rike i jezera. Ču­dno koja smo mi nacija neplivači. Puno jema radni katastrofi, p u n o se gine na radnom mistu. Među prvima smo na svitu koliko ginemo u saobraćaju. Čudo jedno koliko smo neoprezni na poslu, koliko smo slabi i ka šoferi i ka pješaci.

J e d a n moj stari Trogiranin govori mi da on svako jutro nestrpljivo čeka novinu samo da vidi šonete, da dozna ko je u Split strada.

A čitan jopet nike amerikanske statistike po ko­j ima čovik vridi oko trista ijad dolari. To je maksima­lna procina, a minimalna je, po drugim računima, da vridi oko stoosandesetijad dolari.

A nima dana kad u Split ko ne strada. A jema jopet d a n kad ji je p u n a mrtvačnica, kad grobari ne moredu odolit poslu.

Vazmimo da ji s trada samo stotinu na godinu i to je već trideset milijuni dolori oli puste miljarde dinari zakopani, nepovratno izgubljeni.

Ipak mi je malo sumnjiva ta procina. Kako mi take teške gubitke moramo podnit? Naša splitska privreda nije baš tako jaka, prije je debula.

Ne virujen da čovik toko vridi. Onako od oka, brat bratu, ako u Split vridi miljun i po dva miljuna dinari. Eto, kad se u n a s dogodi saobraćajna nesre­ća, uvik onda u novine piše: šteta se cijeni na miljun, miljun i po dinari. A bude i po dva-tri mrtva.

Gubici se penju jedino ako jema ranjeni, pa tri-ba plaćat bolnicu, operacije, dekote, bolovanje. E onda je to druga stvar. Ali kad si osta na misto, jedini je trošak i gubitak - sprovod.

Kad bi čovik u nas vridija trista ijad dolori, dru­kčije bi se ja ponaša i šeta po Splitu. Ne bi vreba na svaki kantun, ne bi drća o straja i na trotoaru i na svakom pješačkom prolazu, nego bi se isprsija i šeta usr id najgušćega saobraćaja.

I svakome bi šoferu vika: "Takneš li me, miljarde si upropastija!"

A ovako ka zec predan. Jer, ča znaš ko te čeka na tir i ko te sve more

smečit!

DI SU ONI LIPI, TEŠKI VONJI OD FRIŠKINE?

Brzo će večer. S tunjon u ruci sidin na krmi gajete i gledan zalaz sunca. Crvena balota polako se spušća, s u p a se u more i gasi ka velika čika o španjuleta, a tamo doli, di je sunce klonulo i palo zacrvenilo se nebo i more, a ovamo, oko mene more je mirno, modro duboko i nebo je modro, škuro i padadu ritke k rupne kapje kiše, kapje ka stinčice, pa se oko svake kapje krugovi činidu. Malo s a n se i pripa. Ča san ja, n a š čovik oli koji furešt, Nijemac, Inglež, pa san se u zalaz sunca zagleda?

Kalma je bonaca. Gajeta je us idrena daleko va­nka, u konalu, na jednome braku, desetak miji od Fara prema Korčuli. Taka je bonaca, taki mir da čujen kako more diše. Gajeta se stopila s moren ka da je škrapa. Čudan je ovi mir, ova mrtva t iš ina ka da nidir na svitu nikoga nima. I onda u botu sve oko mene oživi, more progovori. Altroke da smo u šumi.

"Čuješ li?" t u r n e me gospodar o gajete, i skusni ribar koji poznaje govor mora.

"Čujen, ali ne razumin." "Vrije srdela. Svud oko n a s su sad ja ta srdel.

Miljuni srdel..." Stvorili su se dupini, privrćedu se i pušedu oko

broda. Doletili sa svi stran galebi. Dupini su mirni, pametni, galebi ludi, nervožasti. Iza galebi j a t a divji

gusak, prestrojavaju se i jema bit da su se ništo zakarali, ka da su izgubili orijentaciju, ne znadu očedu li livo oli desno, dok se jedan ne infota pa le­ti brže od svi, projde sve redon i stavi se na čelo ko­lone. Vas san se smanta, ne znam više ča ću, di ću gledat, ća ću slušat, srdele, dupine, galebe, guske.

Posli desetak minuti sve se smiri, stiša, u m u k n e . Ka da je bija san.

Projde mimo nas niki bili vapor. I on nestaje br­zo. Gubidu mu se svitla na pučini, u noći ka da same žaruje putuju. Dragi su mi ti bili osvitljeni va­pori o noći kad dopire s nji mužika koja se polako gubi i misliš ko zna di gre, u Marsej, Pirej, Afriku, Šangaj, i uvik su na t ima brodima nike lipe žene i konobari služidu delicije i mužika tiho svira, lipe žene privrćedu očima, muži trbujci puš idu cigare i gledadu kroz kanoćale i misliš: jo, ča bi bilo lipo nać se na takome brodu, a tužno je ostat, gledat s mula kad ti vapori bižidu. A onda se jednoga d a n a ukrcaš na ti vapor i posli po ure tija bi se iskrcat i zavidiš onima koji m a š u s mula: blago njima, oni doma ostaju a vidi ovod, oko mene, sve raže, sve grubi pigavi svit i kamerjeri ne nosidu delicije i tisno je, i vonja u kabini, i mužika ne vridi i sve je naopako. I plačeš: jesam li moga na mul ostat? I na bilome vaporu vajaš se u fortunalu, ne moš jist, ne moš pit, vali te bacijadu iz posteje, izmučiš se, ispatiš, brojiš ure kad ćeš doma doć i kad dojdeš, projde godina dan, i jopet vidiš bili vapor od noći kako te svojin svitlima i mužikon zove i mata. Plovi ti, plovi, neš me ovega lita uvatiti na lipak! Migaj ti migaj, niš ta ne obadajen, mrtav san ladan. Nego jedino da ženu odveden sa sobom, neće mi bit do­sadno, j emat ću se s kin karat. E znam, a ako je

odveden, onda će se na vapor, oko mene, stvorit lipe cure, ne odveden je - sve samo nakaze.

Uvik je to tako, i uvik je najboje doma stat. Cili smo dan lovili, niš ta ulovili nismo - samo dva kila pirak. Vikat će žena kad dojden: di si bija? Ča si činija? Di je riba? Riba je u moru, sluša san dupine i srdele, gleda galebe, sunce i bile vapore.

Neće mi virovat i gledat će me ka da je prid njon koji Tudeško.

Javile su se m a s e plave ribe. Vrije more od srdel, prolazidu i velika jata tunji, bija san dva d a n a s tunjolovcima, sto šezdeset glav - roba sve devet-deset kili - smo ulovili, a s u t r a d a n konop je na mriži puka i tr ista glav je iz mriže uteklo, nebo smo kalavali na zemju, pljuvali, petavali roge, izbe-štimali se lipo, šesno, slako ka pravi judi i kad se izbeštimaš onda ti je lagje.

J o š se ja spominjen kako bi pri, u ova doba go­dine, kad se javi velika srdela, sva naša r ibarska mista zavonjala po friškini. Ti teški vonj značija je obilancu, vriće brašna, kašete cukra, nove kupe i grede. Vonj od friškine dozva bi pismu i sva bi na­ša mista propivala. A i po gradovima i gradićima, po kaletan i pjacetan, po vrtlima i vinogradima, za­vonjala bi srdela na lozju. Bilo je dobro i m a š k a n i pantaganam, jer su se glave i branče u kartu zamo­tane bacivale kroz ponistre vanka na ulicu.

Gledan na peškariju: nikor neće da kupuje srde­lu, svi tražidu zubace, lignje, barbune.

Lani i priklani san gleda kad su s leuti kvintale srdel u more bacivali. Nisu je mogli ribari ni pro­dat ni darovat. Svit je prilazija i nos začepiva. Da ne čuje vonj od friškina. Puno smo napridovali. Prerasli smo srdelu. Ko to d a n a s još srdele more

jist? Kako češ jist srdelu u neboder? Cili će nebo­der srdela usmrdit, kako ćeš bacit branče na ulicu sa dvanajstoga poda? Mala je riba općenito deval-virala. Nikor o njoj konta ne vodi.

Sad se u nas doli kopadu vinogradi. Traži se ra­dna snaga, tražidu se kopači i jagma je za momci­ma koji se spušćaju iz unutrašnjosti . Tarifa je dva­desetak ijad dinari na dan, posteja, pet obroki i dvi litre vina.

U misto di smo tunje uhvatili s tara udovica ispe­kla je svojima momcima tunja za obid. Ispekla ga je obilato da ostane i za večeru.

I kad j in je pečenega tunja i za večeru iznila, po­čeli su ronjat i protestirat.

"Nemoj n a s i za obid i za večeru tunjon davit!" I morala je zaklat za večeru pivca. A srdelu njanci više maške neće da jidu. Sve mi

se pari da bi peškarija na zagrebačkoj tržnici ovi dan mogla bit p u n a srdel. Mi smo doli srdelu da­vno prerasli, a ne znam dokle ste vi gore došli.

ŠTIRLIC, PJERINKO I IVO

Nima niti jedne naše novine koja prošle d a n e nije pisala o Štirlicu. Štirlic u Skopje, u Zagreb, u Beograd, u Dubrovnik, u Jub janu, Štrirlic gost radni kolektivi, svaki korak su mu pratile čete no­vinari i fotoreporteri, cile stranice su posvećene Šti­rlicu, puste slike, reportaže intervjui...

Jedino je ova novina učinila propust i o njemu njanci riči.

A ja san kriv! Ubijte me, kriv san! A n a š a san se s njin, upozna sam mu i ženu, i lipo smo se raz­govarali i mogu reći da je na me ostavija snažni imprešjun i jema san materijala za napisat cili inte­rvju, ali zamislite pegule, ko je na Štirlica i na me u Beograd mora nabasat, nikor drugi nego Boris Dvornik. Upa je ka vitar i sve mi pokvarija. Ovako je to bilo.

Baš san ja Štirlicu postavja pitanje: "Govori se, judi govoridu, da su svi špijuni isti,

oli barenko da sličidu jedan na drugoga, a evo, šjor Štirlic, gledan vas i nikako se ne mogu načudit ."

"A čemu se to čudite?" "Ma ništa mi ne smijete na Pjerinka." "Ne znaju kto to tovarišč Pjerinko?" "Ne znate Pjerinka? Niste čuli za Pjerinka?" I sad upade Boris: "Ajme lipoga pitanja!" "Vidiš da radin, ne mišaj mi se u posal."

"Guštan te slušat kad ti razgovaraš, s judima." "E ne, m o n a san, ne znan ča ću pitat." "Ma kako si se samo Pjerinka sitija?" "Ma ko to Pjerinko?" zainteresira se sad Štirlic.

Boris (koji je bija četer pet puti u Moskvi pa govori ruski isto ka i spliski) objasni mu da je Pjerinko jedan njegov kolega, fini, televizijski špijun iz serije "Čovik i po" koja se baš sad u nas prikažije.

"Ništa Pjerinko, ali ča je moj šjor Štirlic, u Split bija jedan špijun a zva se Ivo. Jo, da vi znate tega špijuna? I je, boga mi, i sličija je na vas, samo je bija malo manji, mršaviji. I kad se omar posli ra ta bacija na špijunažu, pustija je male brčiće i počeja se plest r igabanda a jema je crnu lišu zalizanu ko­su. Meka je i postole od gume i polako se libija po gradu i slidija dušmanine. Nije s njin bilo lako, bo­gu nije virova i svak mu je bija sumnjiv. Tribalo je vidit kad bi on slidija čovika. Kakvo kino, kazalište, kakva televizija, nidir se to ne more vidit! J e m a je baš pravi fini profesionalni mot. Kad bi on kojega sumnjivca slidija, toko bi se zanija da niš ta oko sebe nije vidija. Ni prijateje, ni poznanike, ni svojtu. Bija je vas ka u jednoj ekstazi i da je onda, mislin omar posli rata, bilo tonobili ka danas, njega bi svaku po ure satralo. U to svoje vrime, a karijera mu je malo trajala, dva je p u t a svršija pod kar, a ko zna koliko je j e m a modric i šenji po nogan ča je tuka u karijole. A on to ne bi njanci ćutija, ne bi ni pogleda u šta je buga, samo da ne izgubi d u š m a n i n a iz vi­da. A na svaki bi se kantun, na svaki zaokret, pri-gnija oli bi čučnija i vreba di će dušmanin. I dok bi on vreba naprid iza njega bi uvik stalo u filu deset petnajst dice. Dica su ga puno, p u n o volila, on bi ji i t ira ali su se ona jopet vraćala. Znalo bi

se dogodit, dakako ritko ali jopet dogodilo bi se, da bi se pored sve njegove opreznosti i budnosti su-mničavac izgubija. Iskoristija bi gužvu pa bi se sa-krija u koji portun, u butigu, u pišaljoru, a vajali bi n a š Ivo prste sebi griza, samo ča ji ne bi izija. Ali onda bidu dica skočila u pomoć, razletili bi se po okolnima portunima, pišaljoran, butigan i kroz tri m i n u t a čula bi se vika: 'Evo van ga, šjor Ive!' E moj Štrlic, ko će dat više taki špijuni, to je bilo zlato od špijuna i više san ja volija gledat jednu njegovu akciju, svakodnevnu rutinsku, nego šesto ijad va­ši epizodi. Nemojte se vi nać uvrideni, ali niste vi njanci mali prs t od moga špijuna Ive. Koliko smo ga svi volili kad bi on napeja uš i i prisluškiva, a i to je činija p u n o fino, diskretno, mi se ne bismo šapjali nego bismo svi vikali, galamili i onda namje­rno kritikovali i protidržavno balili samo da mu ugodimo, da j e m a posla, da kruv ne izgubi."

J e m a bit da Štirlicu nije sve baš bilo j a sno ali zato se Boris raznježija, deboto se rasplaka.

"Ča je daje s njin bilo? Brzo govori!" "Ča će bit? Tragedija, moj sinko, tragedija!" "Ubili su ga? Upa je u ruke dušmanima?" "Izgubija je službu. Potirali su ga bidnoga! Vrag

neka zna zašto." "Da nije igra dvostruku ulogu?" upade Štirlic. "Ma nije bidan njanci unjulu! I da samo znate

kako se posli tega bija dišpera, rastužija? A i dica su za njin plakala isto ka da jin je ko uzeja najdraži zjogatul oli ka da jin je zabranija najdraži zjog. Ako ne radi drugoga, tribalo ga je ostavit u službu radi dice."

"I ča je posli radija?"

"Našli su mu misto za nikin šankom, pra je žmu-le, točija bibite, ali to je činija bez jubavi, p u s t u je caklariju razbija. Di neće kad je i za šankon uvik očima strilava, a uši su mu drćale ka lišće na vitru. Svraća san tamo na bićerin samo da mi priča o tajnama špijunaže. Oli je priča samo me­ni? Priča je svakome ko bi doša i svakin bi se kuc-nija i popija bićerin. I pričaj po cili dan, pričaj da­nas, pričaj sutra, odnija je vrag jetru i bidan je partija."

"Ajde pijmo, šjor Štirlic, za d u š u vašeg kolege, najbojeg, najvećeg špijuna u istoriji svjetske špiju­naže! Nikad se više taki rodit neće!"

I pili smo i plakali smo. Boris i ja više, on manje. I da smo bili u Split, a ne u Beograd, bili bismo

išli kupit najveći buket cvića i odnili bismo ga na grobje. I na buket bismo dali napisat:

NEDOSTIŽNOM IVI, ŠPIJUNU NAD ŠPIJUNIMA

U ZNAK POŠTOVANJA 1 DIVLJENJA ŠTIRLIC

E moj Ive, da ti se dignit i vidit kako si i velikog Štirlica ganujai oduševija? Sve bi prigorija da moš bit noćas s nan . Vikali bismo, galamili kontra svakoga, makar svršili u prežun, samo da ti ugodimo, da ti damo štofa, da ne službu ne izgubiš. Lako za me i za Borisa ča bismo mi vikali, ali i Štirlica bismo uvalili da barenko malo zaronja. A bi, mora bi i on, jema on srca i zašto ne bi čoviku jubav učinija?

Ali ča sad vridi plakat i uzdisat, triba gledat od šta živeš!

"Oprostite šjor Štirlic, ali tija san vas pitat kako van sad gre posal."

"Pa uglavnom se odmaram, putujem uokolo, če­k a m nove zadatke, planiram."

"A smi li se znat za koga sad radite?" Dvornik me t u r n e ispod stola: "Di ga greš to pitat, najidit će se!" "Ča bi se jidija? Neka on mene pita!" Štirlic ka da je razumija: "A za koga vi radite?" "Ja? A za koga ne radin? I ne znan više ča od se­

be sve ne činin. I on (kažen na Borisa) isto ka i ja. Mogu van pisat izvještaje i komentare o svemu. Sve znan ča se po Splitu čuje i ne čuje, mogu sastavit izvještaj o svemu: o balunu i Ajduku, politiki, pri­vredi, kriminalu... I Boris van je, šjor Štirlic, isto vajal, more igrat svaku ulogu i dvostruku. Ako je-mate koga gori da nas priporučite?"

Zinija je i Štirlic. "Ništa vas ne razumin. Sve ste vi dva izmišali!" "Je, je, šjor Štirlic, jemate prav! Uvik se to meni

dogodi kad se s njim najden. Uvik on mene u govna baci."

"A ča s a n j a to učinija?" plane Boris. "Ja s a m sa­mo reka da bi tija igrat špijuna. Svašta san igra, a špijuna još nisan. A bija bi rođeni špijun."

"Ti špijun?" "E ja, pa s ta je? ! " "Nisi ti za to stvoren! Nimaš glavu, nimaš mot

od špijuna." " J a niman? A jema li on?" "Ostavi ti sad njega! O tebi je rič. Ne moš ti bit s

ton glavon špijun. Vidi ti se da ne moš čuvat tajnu. Ti bi sve okolo razbalaska."

"Meni ćeš ti to govorit? Mogli bidu me štrukavat, sić, peć, na fete činit, ne bi ja j u s t a otvorija. Nima ti mučenja pri kojima bi ovi pokleka!"

"Ne more, kume, tebi se drago i napit, a jesi li vidija šjor Štirlica: nit je jubav činija nit je loka. Ti bi d u š m a n i n u lega, čim bi demejanu vidija."

"A ti ne bi?" "Ne, jer ja bi se, kad bi se uvatija tega posla, pi­

ća ostavlja!" "I posli brujeta ne bi se napija?" "Ne bi jija brujet, jija bi samo voće i pija mliko. I

ako bi me otkrili dušmani stiska bi zube, rič ne bi iz mene mogli klišćima izvadit."

"A kako bi stiska zube kad ji n imaš?" "Stavija bi, bome dentjeru!" I dok smo se mi tako karali ko bi od nas dva

boje zadovoljija u špijunaži, ko bi boje slidija du-šmanina, iščića sve tajne, izdrža bez pisnit sve muke, ostavija se, ako triba, pića i duvana, i dok smo se mi tako zešćili, tukli šakan po stolu, zvali kamarjera da n a n donese nove boce i promini pro­livenu tavaju, Štirlica je nestalo.

Nismo se ni opazili kako je šmuga. J e m a bit da je u m r a o straja kad je vidija s kojin

jema vragovima posla i di bi moga svršit. Toko smo se užgali da nismo ni išli u otel, spa­

vat, a ujutro čin su se otvorile butige, išli smo ku­pit gumene postole.

Samo nismo jemali zadatak, nismo znali koga ćemo slidit. A onda ja ugledan iz otela izlazidu dva Kineža. Ista montura u muško i žensko. Mladi niki judi. Omar su mi bili sumnjivi. Promislite izlazidu na ulicu a za prst se držidu.

Kud ćete sumnjivije stvari danas nego da se mladić i cura držidu za prstić. Da se jubidu, pipa-du, čičadu, to ne bi bilo ništa. Ali za prst? To nisan vidija od pri rata.

I gledadu se milo. I za prstić se nježno držidu. Da mi je ko ovo reka ne bi virova! A u Kinu, meni je to rekla j edna novinarka koja

je bila tamo, po đardinima jedan na drugome leži-du. A ovo mi se za fintu držidu za prst.

"Znaš li ti koji ti je ovo?" pitan ja Borisa. "Ne znan, kako ću znat? J e m a ji miljarda i sad

ću pogodit koji je ti jedan." "A ja znan! To je sigurno najveći plejboj u cilu

Kinu." I meni je, judi, uzbudljivije bilo gledat tega kine­

­koga plejboja kako curu za prstić drži nego gledat najžešćega špijuna u akciju, dakako osin moga pokojnoga Iva!

Laka mu bila c rna zemja i bog mu grije prostija ako ji je jema, ali, ja mislin da nije.

BLAŽENA GRIPA

Ova epidemija gripe nije baš ni tako loša stvar. Naprotiv! J e m a ona i nike svoje pozitivne efekte.

Sad kad je gripa tri dila grada bacila u posteju, sad uvik jemaš di poć. Nije više dosadno. Moš cili dan izgubiti po vižitan, obilazeć bolesne prijateje i znance. I kad dođeš u vižitu, sad jemaš o čemu go­vorit. Lipo se sad s jud ima juski razgovaraš.

Trista puti je boje, veselije u kući s gripon nego bez gripe.

Blažena gripa! Zapazija san da bolesni o gripe ne maridu za tele­

viziju. Ne otvaradu televizor. Televizija jin smeta. Kad su svi u kući zdravi, nima razgovora. Svi u

kući na u r e i ure ka telad buljidu u ekran. I dojde li jin društvo u vižite, u d u n e se televizor najviše pet-deset minuti, dokle prvi ne reče: "Škužajte, ali tija bi vidit jednu stvar, ništo me zanima."

I cilo društvo to jedva dočeka. I kad su vidili "tu stvar" onda su svi razočarani.

"Ola i take televizije!" "Ne moš o dragosti!" "Dat ćedu mi indiric!" "Još mislidu uduplat preplatu!" "Vraga izili u svako naše šoldo!" I s tin cili razgovor svrši. Svi jopet umukli, svi

blenu u ekran. I reklame gledadu.

I jedan put mi je škopjalo. Reka san: "Dobro, ne vridi program. Ali ako ne vridi, ča

gledamo? Zašto i reklame gledamo? Sve se meni čini da nije problem u televiziji nego u našemu dru­štvu. Ne vridi n a n društvo! Nimamo ča jedan dru­gom reć."

Zbogojin! I udrija san vratima i u teka vanka. A evo okad gripa hara, vizite su postale sadržaj­

nije, društva su se popravila. Dojdeš lipo u vižitu i omar s vrat vičeš:

"A di n a n je bolesnik? Kako n a š bolesnik?" J e m a li čovik samo dvi unce fibre, omar je osje­

tljiv i da je bija najtvrđi, sad postaje mek, drago mu je da si doša, da si prema njemu pažljiv. I čin te na vrata čuja, vas se razmekša, samo ča se ni razjeca.

A drago je i ukućanima jer njima je p u n a pipa bolesnika. Je r svaki bolesnik, čin zaleže, omar je razvicjan, uvik oće da se ko vrti oko njega, uvik ništo pita: dodaj ovo, dodaj ono, promini ga, otari ga, a koja je ura. . .? I ukućani štufi bolesnika, a željni arje, čekadu te ka boga, jer sad kad si doša, oni moredu po u r e izać, moredu skoknit do samo­posluge, do špicalije. I sve ča jemadu u kuću, sve iznesu prid tebe, i rakiju i konjak i viski, samo stoj, čini društvo bolesniku. Jeste li i to opazili da čin je bolesnik u kuću, omar je k u ć a p u n a blagoslova, svašta u njoj j e m a i za jist i za pit. Ta b a n a l n a gri­pa zna i škrca pritvorit u rasipnika.

Najbolje je kad bolesnik j e m a visoku febru, bar trideset i devet i po, četrdeset, jer onda ga triba ostavit na miru, smeta mu i duvan i dok leži, ti se greš razgovarat s ukućanima u kužinu. I lipo

jite, pijete, pričate vice i još zatvarate vrata da ne čujete kad bolesnik zazove.

Ako su te po ure ostavili uz bolesnika da mu či­niš društvo, jopet ti je lipo, zabavno. Lako li je raz­govarat s bolesnikon i utišit ga u svakoj situaciji! Ako bidan jema, recimo, trideset i devet fibre pa ti se potuži, omar mu iznova izmiriš.

"Ma ke trideset i devet? Jedva dvi linje priko tri­deset i osan. Kako ne ćutiš da ti već pada?"

"Je, je," stenje on, "malo mi je boje!" "Ma da je i trideset i devet, neš ti! A znaš li da je

Pere j e m a dva dana priko četrdeset, do četrdeset i jedan."

I uvik izmisliš nikoga kome je bilo puno, puno gore vengo njemu.

To u njega je mala gripa, nevina gripica prema onome ča je jema ti Pere.

"A moš li jist?" "Mogu, jeman apetita!" "Pa ča onda cmizdriš? Ni ti ništa! Čin moš žderat,

omar si ka krik. Samo ti navali!" "A ča ćeš kad se ne smin napit." "Ma ča ne smiš? Ko govori da ne smiš?" "Vazimjen ove dekote i ako uz nji pijen vino, mo­

glo bi mi bacit na bubrige oli na jetru." "Ma ko to govori?" "Likar mi reka." "Ajde, moj sinko, ča likari danas znadu. To ti je

niki likar od šete kolpi. A ča je boje kontra gripe nego alkohol. I u s tara vrimena, kad je bila 'špa-njola', svak ko je pija rakiju i jija špeka i luka, ti je bogami, osta."

"Bojin se!"

"Ma sad ti je to najnovije otkriće medicine: ča više tekućine! Udri litru crnoga, pravoga, n e k a se dobro, dobro upotiš, i sutra ćeš bit ka riba. Meni njanci nije drago vidit ove današnje likare. U stara vrimena, kad s a n ja bija dite, likari su bili stari judi, jemali su bradu, brke, oćale, crne veštite. Da­n a s zoveš likara, a dojde ti koje dite. Oli ča se meni pri nikoliko godin dogodilo kad su mi poslali j ednu malu dotorešu. Blažene mi divice Marije, ako jon je parilo osamnajst godin. Reka san jon otvoreno: ćerce, niman u te povjerenja! Di ćeš me ti ličit? Jedino bi mi pomogla da se ut i raš s menon u po-steju pa da se dobro, dobro ispotin."

A di je tek razgovor s onima koji su se cipili kon-tra gripe a isto se razbolili! J e d a n moj prijatelj raz-bolija se omar posli cipljenja, pa sad jopet.

A puno ova moderna medicina zna! J e m a trista varijanti grip, a oni te cipidu po tri miseca unapr id dok se još i ne zna koja će varijanta bit aktualna.

Njiman je glavno da prodadu svo cjepivo ča ga jemadu na lageru i kad se posli dva-tri miseca po­javi gripa, onda se falidu kako jemadu cjepivo i kontra te gripe, samo ga dosad nisu duperali. Nisu bili sigurni da će baš ta varijanta doć.

I bolesniku i ukućanima drago je da si j im doša u vižitu baš u ovoj situaciji. Vidi se omar ko je pra­vi požrtvovni prijatej. Gripa je, zna se, takajica, a ti si eto, isto doša i riskira jer oćeš prijateja vidit, pozdravit... A moga se ga i škivat, činit fintu da ujopće ne znaš da je bolestan. Ali ti nisi taki i čin si čuja, omar si doletija. A kako je tek onima bi-dnima koji sami ležidu doma a žena jin je na poslu. Oli bidnima samcima kojima nima ko žmul vode

dodat. I koji moradu s četrdeset fibre sami oditi u špicaliju i čekat u filu svoj dekot.

Njima nikor u vižite ne dolazi. Ni ja! Ča ćeš mu odit po kući smetat kad nima doma

boga tebe?

POD LUMBRELOM U LEDENO DOBA

Nikad, nikad naši Splićani nećedu naučit kako triba lumbrelu nosit, pod lumbrelon odit. Bija san na primjer u London kad je kiša padala a u London svak jema lumbrelu i tot se uvik četer pet miljuni lumbreli kreće po ulican i trgovima. I kad san ja sve te silne lumbrele u pokretu vidija promislija san:

"Bože moj, da je ova koncentracija lumbreli u Split, bilo bi ranjeni ka na frontu."

Ja se spominjen još iz ditinjstva kad bismo mi dica odili u skulu a kiša bi padala, uvik su matere za n a n vikale:

"Pazi kako greš, pazi da ti ko lumbrelon oko ne iskopa!"

I kad su judi odili na posal, a kiša je padala, žene su ji uvik svitovale kako ćedu odit pod lumbrelon i kako s njon triba znat upravit.

A evo, pedeset godin je od tega prošlo, a n iš ta se prominilo nije. More proć i miljardu i mi isto nećemo naučit lumbrelu nosit.

Naš čovik ne misli na to, ne gre za tin da i oni drugi jema lumbrelu i on svoju nabije na glavu, niš ta oko sebe ne vidi jer ne more vidit kad mu je lumbrela na oči i gleda samo pod sobon da u lokvu ne upade. I gre drito i čuješ samo kako strže i strišaje po drugin lumbrelan. Upast će on u kaletu u najžešću gužvu i svojon lumbrelon krčit će put . A još ako puše onda okriće, priokriće, vrti

lumbrelu naprid-nazad da mu je vitar ne razbije i nikad ne misli koliko ti njegovi manovri moredu bit opasni. A kad ne puše da ne u m a r a r u k u nasloni lumbrelu na rame ka pušku a isto tako kad mu puše u škinu on se pust i i gušta ka da jidri.

Pišen ovo zato ča me nikidan u Marmontovu isprid k ina jedan friža žicon u templa i kad me fri-ža onda gleda je li mu se žica iskrivila. J e s a n li mu moga lumbrelu ruvinat? I jeste se opazili: kad te god friža žica od lumbrele uvik je to po glavi, di je kosa, i onda ti se učini krastica pa kad se pleteš, uvik zaboraviš, uvik se povridiš iznova, pa ti d u r a po misec dan dok te jopet ne frižadu. A gleda san Ingleže kako elegantasto gredu s lumbrelon, drži-du je lipo visoko, jemadu pregled, nikor je ne baci na rame ka pušku, nikor s njon ne pokrije oči. I mislija san onda gledajuć te miljune lumbreli pod londonskon kišon:

"Jo, da je sad ovod pusti t ijadu Splićani koji bidu š t u r u m učinili, ko bi friže i krastice zbrojija?"

Kako sad svak mora svršit pušku skulu moga bi se ka predmet uvest kulturno nošenje lumbrele.

Sad triba priznat i to da mi u Split nimamo ob­jektivno gledajuć ni prave uvjete za nosit lumbrelu. Lako je njima u London di su ulice široke, širi su jin trotoari nego u nas glavne ulice. Tribalo bi i nji vidit po naš in kaletan di se njanci dvi lumbrele ne moredu mimoić. A onda tamo moš nosit lumbrelu visoko n a d sobon jer nikad ne puše.

A onda ti u Split, ako pod lumbrelon oćeš jemat pregled i gledat isprid i oko sebe, gazit ćeš po lo-kvan do kolin. A usrid grada, u Marmontovu, na Rivu, kamioni i tonobili mimo tebe šibadu a svud puste lokve i u p a d a d u ka u jezero i šporka voda i

blato štrcadu ne samo na trotoar nego do drugoga poda. I na ponistru će te poštrcat.

Grubo je u Split kad kiša pada, i grubo i opasno. An, bravo, deboto san i zaboravija! A koja p u s t a ka­ranja oko vlasništva lumbreli. U poduzeće, u kafa­n u , u klub, u brijačnicu, dikod lumbrelu ostaviš, bar ti je svaki drugi put prominidu. Kako se Spli­ćani ne razumidu u lumbrele nikor svoju ne more poznat. I sinjaju je i vežiju oko ručic konac i jopet ti je promini. I za novu uvik ti ostavidu koju s taru p u n u buži koje svidoče o okršajima kroz koje je prošla po splitskin kaletan...

A nikidan na plac vidija san kad su se dva Aj-dukova drukera zakarala i debotao pobila lumbre­lan. Poletili su j e d a n na drugoga s lumbrelan ka bajunetan da će ji dušmaninu ut irat u trbuj. I sva­š ta bi bilo da judi nisu skočili i rastavili ji.

Višestruko je lumbrela opasna i more bit da bi u Split zbog objektivne situacije bilo najboje zabranit svaku upotrebu lumbrele.

Najzad, pri par godin kad su bili šuškavci u mo­du, malo se lumbreli viđalo. A sad su se jopet vra­tile, premda su šuškavci miljardu puti praktičniji. I moš ji nosit u žepić.

Rano je ove godine zaladilo a po novinan jopet pi­še da se vraća ledeno doba. Kriva je, govoridu, do­sta i velika industrija koja zagađuje cilu atmosferu, gori se dižedu oblaci mali čestic koje zadržavadu sunčeve zrake i manje tepline dolazi na zemju. Da­kle, posli deset ijad godin, vraća se ledeno doba, a moji Splićani mislidu da to ledeno doba počinje već prikosutra i sad nima famije koja se ne s p r e m a kako će to ledeno doba dostojno dočekat.

Svit je u velikoj brizi: ča ćemo ove zime gorit? kako se grijat? Čujen da je velika navala na termo-eletrične peći koje su planule ka cukar prid jematvu. A svaka ta peć deboto po miljuna. A koliko letrike guca? Koliko će zapast jednu famiju tako grijanje? I ako svi budemo duperali termoeletrične pećice koliko će to gucat, oće li bit letrike?

Neka kiše padadu s letrikon smo isto škarši i ča će bit ako se ponovi lanjska situacija.

Nikako ne razumin zašto se ne javidu stručnjaci pa da narod svituju ča će činiit. Da kažu ča je naj­rentabilnije i za zajednicu najkorisnije.

Ajde ti čoviku kad je već investira po miljuna u pećicu reć - nima grajanja, ne smi se arčit struja!

Asti onu gospu a zašto su onda prodavali te pe­ćice? I je li se rentabilnije orijentirat na naftu, na garbun i drva?

Čujen da su se i Amerikanci bacili na veliko špa-ranje, velike žaruje zaminjuju s malima, zagrija­vanje kuć, skuli, kancelarij smanjuju za tri-četiri stupnja, a Francuzi, na primjer, da šparadu ben­zinu, ne gredu na vikend. I cili svit uvodi veliku štednju i gleda se i broji se koliko se kili odnosno litar i kilovati energije more uštedit.

Samo u nas ta potrošnja skače. I benzine, i letrike, i garbuna. Ča je god kriza veća mi smo žešći. J e m a već i misec dan da goridu štuve po kancelarijan a kakvi smo, mogli bismo lako počet grijanjen u osmi misec.

Evo sad se u n a š e m u Splitu javja i veliki problem s vodon. Grad je naresta, malešan je Dioklecijanov vodovod, triba gradit novi, prebacit se s J a d r a na Cetinu i čin se to pročulo krešila je potrošnja vode. Je li moguće da danas svaki stanovnik Splita u pro-

sjeku troši vode trista posto više nego stanovnik Zagreba? U što on te puste tolitre dnevno arči?

Po toj potrošnji pari da oni smrdidu a mi se po šet puti na dan u banj gratamo.

Da svaki Splićanin jema vrtal, pa da sa latu i pome svaki dan zalije, nebi se tako vode sarčilo.

A sad dolazi ledeno doba i ko će n a n struje na-pripravit? Jedino da misto termoelektrični kupu­jemo termo nuklearne pećice.

Kakvi smo, jedino nas atomska bomba, odnosno atomska centrala more spasit.

ŽIVOT JE POSTA BUJNIJI, SADRŽAJNIJI

Svi smo se nikako pomladili, postali živji, dina­mičniji i život nan je posta sadržajniji i bujniji.

Evo počet ću od sebe. Pri bi se ono ujutro lino diga, užga bi sve žaruje

po kući, upalija pećicu (oli bi ponistre i otvara), onda bi se po ure rastiza, lino obučiva, brija se, ba-njava, pija polako kafu, i po dvi ure bi prošlo dok bi seja za makinjetu i počeja pisat, odnosno kad bi falilo štofa onda i izventavat.

A ove nedije san vas niki drugi, vas san živji, priporodija se.

Skačen iz posteje ka zec, rastvaran ponistre, gle­dan nebo, oblake, vatan na radio vodostaje naši rik, n ima rastizanja, n ima pećic nego omar trk va­nka u filu.

Evo jučer tek ča san izaša na ulicu a već čujen: u 'Prime' došle šterike.

Omar trčen u 'Prime' tiskan se u filu, neka su šterike tanke, novogodišnje. Dobro je i to, ma da bi meni triba kus debele kandele. J o , da je sad nać u koju starinsku bratovštinu oni debeli torac o procesjuna! Spasija bi me!

Nisan ni doša na red a čujen: "Judi, došlo je petroljo!"

"Di j e m a petrolja?" "Sad je došlo Tehnokoloru'."

"A di je ti Tehnokolor'?" "Bome u 'Špana', ni to ne znate?" "Prodajedu ga u bočice o tri kvarta." "To ka 'Dingač'." "Je, ne boj se, i skupji je od vina." Daj pošto je da je. Triba mi petrolja, jerbo j e m a m

dvi špiritjere. Trčen u "Tehnokolor" a tamo jagma, itanje,

turanje, gaženje, beštimje b a n a k su privalili. Straj me doć blizu, sat rat će me.

J e m a bit je ova nestašica letrike došla sasvim iznenada, jema bit da je nikor živ ni očekiva. Sigurno je tako jerbo da je drugovačje bilo bi barenko šterik i petrolja.

Ni jedno ni drugo nisan uvatija. Vučen se diš-peran put Pošte, gren platit telefon i poslat jedno preporučeno pismo. Asti onega Boga, ča je sad?

I u Pošti fila, pa koje file! File za uplatu, file za isplatu, file za pisma.

Jo ča vrime brzo leti! Cilo jutro prošlo mi je u čas!

A dok san sta u file koje san samo sve lipe pa­metne razgovore čuja.

"Kako su n a s na ovi led jemali srca ostavit bez letrike." plače jedna stara gobeta koja stoji u filu naslonjena na bagulinu.

"Kako će bit letrika, kad je nestalo vode?" "Ma šta: i vode je nestalo! J e s a n li bar mogla na­

puni t banj?" "Jema vode na špini, ma n ima vode za letriku!" "Ol jema koja specijalna voda za letriku?" "Letrika van se čini od vode!" "Ma je li moguće, prva ča čujen. Vodu činidu od

letrike. A otkad?"

"Ne nego letriku od vode!" Ni se još ni raspleja ovi naučni nesporazum a

jedan n a š inženjer, infotan ča ga toka stat u filu, drži t iradu. "E moj šjor, tako van je to, kad se ne mi­sli. Pogledajte vi samo po Splitu koliko se toga gra­di. Pogledajte bilo koju novu kuću, neboder, soliter, novo stambeno naselje. I ajde recite: di su fumari? Kad se u Split zgradila zadnja kuća sa fumarima? Ča će n a n otvori, ča fumari, oli, nimamo letriku? Sve na letriku! Nemilosrdno smo itali iz kuć špakere na drva, vindofe, peći i banje na drva a punili smo kuće kuvalima, frižiderima, bojlerima, električnim pećima, električnim gradelan, erkondišen aparati­ma. Naša stara dobra Gubavica napajala je pri strujon tri dila Dalmacije, danas ne more njanci jedan splitski kvart. I virujte vi meni: da ovoga je moralo doć, nismo mogli uteć. I vidit ćete, ovo će trajat, redukcije su tek počele. More doć i potop, jopet će falit letrike."

Lako more bit da inženjer jema prav, jerbo san baš ove dane čita j ednu študiju u kojoj piše da se svaki deset godina udvostruči u svitu potrošnja energije. Svi izvori energije brzo će presušit. Puno, puno brzo, kroz tridesetak-četrdeset godin, iščičat će se iz zemlje vas garbun, sva nafta. I vode je sve manje. Neće puno proć i čovik će počet koristiti su­nčanu energiju, ali kako će potrošnja uvik skakat sto posto i sunca ćemo istrošit, i Jup i te r ćemo sa-mlit i tako oko 3500. godine ovi mali čovik s ove gubave balote će radi svoga komfora progucat svu energiju, svu materiju cile ove naše galaksije. Stra­šan je čovik, velik je čovik, galaksiju će cilu iščičat, progucat. I sve to more bit istina, ali istina je i to da ja n i m a n bokun šterike u Split.

U skule dica učidu kako je čovik pobjedija pri­rodu, kako je pri ovisija o groma; o kiše, o sunca, to u praistoriju kad je živija na cablo pa po špiljan.

A ja ne živen u špilju, živen na četvrti pod, j e m a n bojler, frižider, električnu peć, telefon a nikako ne mogu oganj užgat.

Ne mogu se zgrijat, ne mogu popit kafu. Ča će mi pod tim uvjetima makinjeta? Nać' ću dikod šteriku i guščje pero i pisat ću ka sveti Jeronim.

Kako nima šterik, dobro dojdu i ove tanke male svečane božićnje svićice. Reka san božićnje a ne novogodišnje, jerbo san po gradu vidija da su n a n trafike i banci p u n e jaslic, ovčic, pastiri i repatic koje vodidu sveta tri kraja.

A da nije ova Kohoutekova kometa koju ćemo do koji dan počet opažat baš ona koja je vodila sve­ta tri kraja?

Koja je da je, dobro došla, samo kao će n a n do­bro svitlit!

Pametno se ono reče: nije svako zlo za zlo. Ne­stašica letrike prisilno nan je uvela moderno radno vrime: od osam do četer bota popodne.

Mi smo, čini mi se, zanji u Evropu koji sa još držimo našeg starinskog seljačkog radnog vrimena. J e s m o ranoranioci? I usrid zime guštamo se rano dizat, oko četer-pet uri ka da smo lovci a ne radni judi. I bazat po mraku po kiši i studeni do svoga radnoga mista.

J e m a bit da to mi nimamo, ka pri, svršit n a š pro­izvodni zadatak.

I sad se tri dila svita ne buni toko na nestaš icu letrike koliko na novo radno vrime. Teško je na­šemu čoviku ostat dvi ure više u posteju.

Govori mi baš jedn prijatej, impjegat:

"Ja guš tan baš u kancelariju rano doć, pa najpri popit kafu, pa proštit foje, pa lipo poć u zahod. I kad si se tako raskomodija, sve potribe učinija - eto ti osan uri i počmeš radit."

"A sad sve to lipo moš komodno učinit doma?" "U tome i je stvar, doma ne guštaš. Ovako čin

dojden u kancelariju n iman ča činit pa omar moran počet radit."

A nikad dočekat četiri ure popodne. I koji je to smišni obid u pet uri?

Obid bez šušta i gušta! I cili ti je dan propa. Čuja s a n od stručnjaka da je baš u ove prve dvi rane jutarnje ure produktivnost najmanja, judi još pospani nepažljivi pa su i dižgracije na poslu naj­veće. O n d a se i ne vidi pa se najviše letrike troši.

Ča to vridi kad naš čavik gori od nestrpjenja šta pri doć na posal. A j e m a ji dosta koji bidu počeli radit u četiri da moredu obidvat u podne.

Koji je to u nas velegradski život a kad te vidu vanka u devet uri, di izlaziš iz kina, ali kazališta, onda govoridu: ola noćara!

MRAŠNA ŠKICANA MEDITACIJA

Nikad mi se ovo ni događalo. Ležin po cili d a n u posteju, kunjan, krepajen i j e m a n niki grubi osje­ćaj da san uliza u se, da san se smanjija. Ništa ne mislin ako i gren mislit, misli izlazidu nikako ški-cane, mutne, požmarivene.

Gledan na leroj. Pet uri. Ajme imberlanoga lero-ja, kažije pet ur i i pet minuti, ali ko će znat je li pet uri ujutro oli pet uri popodne? Vanka je mrak, ali ko zna oće li brzo svanut oli se tek smrklo? Ča se ovo događa? Kad god otvorin oči, uvik je vanka mrak.

Judi , sram me reć, ali ne znan ni koji je dan. Pa­ri mi se da je utorak, ali lako bi mogla biti i srida. Pa ča ako ne znan, oli to nije sve isto? Oli se uto­rak barenko malo razlikuje od sride?

J e m a bit da je ovako beštijan koje ćinidu zimski san.

A ča ćedu, bidne, i činit kad nimadu letrike? Ča oćete od mene? Ča ću činit? Di ću poć? Vanka je mračno i čujen kako žvižde bura.

I u sobu mi je mrašno i ladno ka u grobnicu. Nisan dosad bija svistan koliko mi je život vezan uz letriku. Dosad san govorija: ča će n a n letrika kad jemamo sunce? Danas vičen: evo; van sunce za dva-tri kilovata! Letrika je od mene učinila robota. Čini sve ča mu se zapovidi. A onda izvadiš šteker, i on je gotov, nepokretan, mrtav.

Sad bi ja, da jemam letrike, skuva najpri kafu. Ajme da je sad popit vrilu tursku kafu, pa zapalit. Onda bi se brija i banja u toplu vodu. Usput bi sluša priko radija mužiku. Onda bi obuka čistu š u m p r e š a n u košuju. U sobu užgu pećicu, bilo bi mi lipo, toplo, gušta bi čitat, radit.

Bez letrike san ruzinavi robot, nepokretan, koji samo škripje i san sebi čini gricule.

Čovik san od reda i dišipline i kad s lušan, oli či­tan sve ove apele, govore, naredbe o maksimalnoj štednji letrike, ja nimam to šporko srce da ću, re­cimo, užgat bojler. Ma ke! Drće mi r u k a kad užgen i jednu žaruju.

Računan: progucaš li ti sad koji kilovat, more omar stat kolo od makinje u koju fabriku. Industrija n a n svaki dan milijarde gubi, a ti bi baš sad arčija letriku.

A ne bi bilo boje da ti u sane ta r u k a kojon greš okrenit šteker! I ruka se automatski, samo od se­be, povlači. I ja preden u mraku.

Ko će mi objasnit kako je do ove ježive nestašice došlo? Eto, ja san prvi p u t još pri dvadesetak godim pisa kako se gradi brana na Cetini i stvara umjetno jezero. O n d a san bija i na druge brane i na druga jezera i di su pri bila sela, ceste, poja došla je voda, i ja san se po njoj vozija motorinon, a inženjeri su mi punili noteš i uši sa miljardan kilovati koje će davat dotični sistem, najrentabilniji, najciniji, po­gotovo ča će vode uvik bit, ča jezero neće nikad pre-sušit, nego će se lipo sve regulat. A ja bi se svaki put iznova čudija i pita: a drugovi inženjeri, ča će­mo činit s tim pustim miljardan kilovati? Oni se smijali: sve će to poćućat naša industrija, a višak ćemo još izvozit u susidne zemje.

Ča mi sve nisu govorili, ali tri dila san zaboravija, a kako neću kad san cilo vrime gleda u k a p e t a n a prvoga motorina koji je zabordiža po umjetnom je­zeru. Sad mi ga se pari vidit: bija je to kus m o m k a našeg kršnog Zagorca s kikon što kapetanske kape. J e d n a tamošnja žena, lipotica prava, ostavila je i dicu i muža i pobigla s kapetanom, a motorin su našli nasukan.

Sve žene oko jezera i d a n a s pripovidadu o toj nježnoj, romantičnoj, jubavi.

Mora bit, štioci dragi, da se pitate: kakve to ve­ze jema ti naš kapetan o motorina koji je lomija ženska srca po umjetnome jezeru s ovon n a š o n velikon elektroenergetskom problematikon?

Ne znan, bogami ne znan, virujte mi da ne znan, ali dok u m r a k u mislin na te naše velike elektro­energetske sisteme koji se, kako piše, svaki čas moredu raspast, dok to mislin, ja vidin uz jezero na­puštenu, rasp lakanu dicu i u plićak n a s u k a n i mo­torin. Dojdu mi suze i malo mi fali da ne zajecan. Ako oćete baš sve znat, onda van moran reć i to da se na dotično umjetno jezero dogodila i j edna velika tragedija.

J e d n a vesela klapa vraćala se noću s pira, i kako nije više bilo motorina, pribacivali su se s malim brodican na vesla. Dobro pošprucani privrnili su brod i utopili se nasrid jezera.

To da nima letrike mogu još nikako i razumit. Ali kako je to došlo ovako iznenada, kako se to bar koji dan unapr id ni znalo? Oli nikor nima zadatak da gleda jema li vode u rike i jezera?

J o š pri misec d a n ja san bija marendat u Gatima i kad san prolazija uz hidroelektranu u Zakučac, vidija san tanki, tanki slap, da prostite, ka da an-

đel piša. Omar san promislija: aj ća; s tat ćedu sve turbine!

Ne z n a n je li se mogla i regulat voda u jezera. Kad j e m a vode da se puš ta polako, a ne da se otvoridu sve velike špine. Jerbo kad se gubi na špine, zaludu, onda, šparat na tapun.

I ča n a n se onda nije reklo: još misec dan i nestat će letrika. Ča se nije avizala trgovačka mriža?

Dobro ča nima letrike, ali zašto nima šterik, zašto n i m a petrolja, garbuna, plina?

Oli su svi izvori tepline i svitlosti na svitu is-crpjeni? I ča se to moralo dogodit baš kad je pa prvi snig, kad je stiska led i b u r a zazvižđala s Klisa.

Ako je tako, ostajen do daljega u posteju. I ni me briga koja je ura, je li pet uvečer, oli pet ujutro. Je li u torak oli srida.

Vanka je još mrašno. Ajme, judi, ča je sad ovo? J e m a bit da se pritvaram u mašku! Evo, mrak a ja se isto počinjen snalazit; počinjen vidit i u mraku. Brzo se obučijen i letin vanka i neću osan dan dolazit doma.

OĆU SE ŠVOGAT, OĆU DIMIT!

Nedija uvečer. Kako se vrime pokvarilo, nidar n i san iša na vikend i ostala su mi u žep dva šolda. A triba mi malo švoga i izlazin večeras vanka, u život... Oću dimit! Cilu san nediju žgobava, ćorija i večeras se oću proć, zabavit ka čovik. Reka s a n ženi:

"Nima me pri zore. A ti lipo lezi, počini!" Na dno Rive tuče mi s kampanila sedma ura .

A nidir nikoga. Samo šišadu tonobili. Zaladilo je, b u r a puše i igra se oko palmi sa kartušinom i ško-vacan. Šporkoga li grada, muko Isukrstova! A di neće biti šporak kad u cili grad jema jušto sedan škovacini. Stopedeset ijad ji šporkaje a sedan čisti. I ne samo da je šporko, nego je sad i mračno. Sad smo mračni grad. Ovo štedi letriku.

U mraku gazin preko škovac. Da san u koje furešto misto, pripa bi se. A nikidan san čita ni-ku študiju u kojoj piše da se svaki deset godin udvostruči u svitu potrošnja energije. Svi izvori ene­rgije brzo će prisušit. Puno, puno brzo, kroz trideset - četrdeset godin izvadit će se iz zemje sva nafta, vas garbun. I onda će čovik počet koristit s u n č a n u energiju, ali kako će potrošnja uvik skakat sto posto, i Sunce ćemo istrošit, i Jupi ter ćemo samlit i tako će - piše u toj študiji - oko 3500. godine ovi mali čovik s ove gubave balote radi svoga komfora progucat svu energiju, išćućat će svu materiju cile

ove naše galaksije. Strašan je čovik, velik je čovik, cilu galaksiju progucat, išćućat. A ja evo moran gazit po škovacan u mraku i drugi p u t kad iziđen vanka, nosit ću sobon feralić ka feratjer. A ča je ovo večeras? Ni na Pjacu nikoga!

Povirin u Belvija i u one dvi kafane na Rivu. Utirala se u n u t r a pus ta mladost, zbili se jedan uz drugog. Stojidu na noge i čekadu red kad će se ko dignut.

Di ću? Kud ću? Da mi je barem trevit kojega prijateja oli barenko

koju c u r u da je odveden na večeru. Ka za dišpet ni jedna poznata faca.

Vazmen taksi i kažen mu restoran di će me vozit. Prvi put posli desetak godin čujen da u Split kuca taksimetar. Ijadu i sedansto dinari vožnje. Je li moguće? A ovu relaciju već godinu plaćan četer ijade. Tuži mi se taksista da ji je počelo kontrolirat. Nike su uvatili i opalili smista po polak miljuna.

Ulizen u restoran. Nima ništa. Sve puno. Svi za-seli, sva žderu, loču. Kako su se uputili, nikor se do ponoća neće dignut. A taksi mi uteka. A telefona nima. A b u r a jaš žešće zvižde.

Dignen kolet i izletin u noć, u mrak. Svratin us­put još u dva lokala. U prvi nima mista, u drugi svira đ u b o k s a za jist samio ćevapčići i ražnjići.

Ispuvan, umoran gladan... evo me u osan i po is-prid kina. Blagajna zatvorena, biljeti nima, ali n u d u ji u šverc. Spliska kina mogli bidu u š p a r a t i otkazat blagajnican. Ča će jin blagajna kad nikad biljeti nima? Moredu, direktno davat biljete švercerima. Biljet, koji je inače devestotina dinari, plaćan dvi ijade. Dakle, više pinezi inkašadu šverceri nego kino-poduzeće.

Unutra tisno, šporko. Neka smrdi - glavno da je teplo. U ovo isto kino gleda san mutave filmove. Pari mi se da se ništa nije prominilo. Susid sliva b a d a me lakton u rebra. Oni odizad tuče me ko-linon u bočine, a žena zdesna šuška škartocon i ćuća bonbone. Nije ni svršija žurnal a već s a n na ulicu.

Smijen se sam sebi: a tija s a n poć u život, tija san dimit?

Jopet san na Rivu. Kampanil odrebatije devet. Prišin priko Rive, a iz jednoga portuna nikor me zazove. Pogledan, u portunu klapa, ne dice, ne mu­lac - nego ozbijni judi. J e m a i inženjeri, meštri, likari. Vanka jin parkirani tonobili a oni se zbili u por tun ka siromaji. I karadu se o Ajduku.

Eto di smo mi u Split došli! S pineziman u žep vučemo se po portunima ka pantagane. Kreneš u život, svršiš u por tun i kad se umoriš stat, sedeš na skale. I s lušaš dijaloge!

"Di su n a n u gradu kafane? Nimaš se više di s prijatejima nać, popit kafu, proštit novinu! Pri ra­ta, kad je grad bija pet puti manji, jema je duplo kafan."

"Pa njanci to ne znate da je kafana u modernome životu izgubila funkciju."

"Fala bogu da je izgubila kad je nima, kad su je likvidirali."

"Ne, nije tako! Mi smo jemali staromodni bečki tip kafane kakvi nestaje i u Beču."

"Ako nećedu bečki, neka n a n dadu turski, arapski, ingleški, amerikanski... bilo koji, samo da čovik more sest, ćakulat."

"Bogati da je bilo vodit kafanske razgovore. To su tipično buržoaske navike."

"A di će se čovik razgovarat nego uz kafu? Oće li ovako s tat na noge oli se penjat na palmu ka šimja?"

"Ma kafanski razgovori su ispod nivoa." "A ča triba vodit razgovor na nivou Ujedinjeni

narodi?" Kafane su, dakle, izgubile funkciju. I di će čeja-

de sest, popit kafu, proštit foj? U čitaonicu? Ali u koju čitaonicu kad su u Split i sve čitaonice izgu­bile funkciju, osin francuske; koja jedina jema funkciju za onega koji zna francuski.

Izgorija teatar pa je i on izgubija funkciju. Fu­nkciju su izgubile i koncertne dvorane, klubovi, domovi. Još , još kad je lipi dan, onda ti u gradu sve funkcije vrši Riva i Pjaca, ali zimi, kad puše; kad kiša pada, ostaje ti jedino koji prostraniji portun.

Žena mi se začudiia: "Pa ovako rano? A di si bija?" "Bija san di me bila voja! Bija san na sto misti !" "A ča nisi još osta?" "Kako ću ostat kad su zatvorili portun." Tako van je to; lipi moji, u nas u Split. Intere­

santan grad! Brzo reste a jopet sve gre manji, mi-žerjastiji: A jopet sve se u njemu kupi, a nikor neće da gre.

Šetatu po njemu pust i pravnici, likari, inžinjeri, profešuri i druga ji mista zovedu, dajedu jin stanove, visoke plaće a jopet nikor neće da se makne.

Draže in je u Split sidit na skaline po portunima vengo vanka u fotelje.

BAR MALO POVJERENJA!

U bot i po noću gren vesel priko Rive. Nidir niko­ga nima, cili grad spava a meni se još ne da doma. Vedro je, misečina ka dan, a s tuden malo ujida, zapravo lipo gricka. Još ćemo zapalit španjulet, učinit dva-tri đira uz more da se razladin i raz-bistrin.

Šetan i mislin kako je ovi moj Split isto j edan miran grad. Evo, brzo će i dva bota a mene niš ta nije straj. Čujen iza sebe niki čudni šušur, ka da zvecka, strže po tleju niko gvoždje, kadene, ča li! Nisan se njanci j ema vrimena okrenit a na kosti mi skoči pas. Pa koji pas? Kus vuka! Gospe mi kad mu glava ni veća od moje! Pritiska me ka da mi je vrića cimenta na kosti. Ne znan ča mi je bilo i zašto se nisan pripa.

Reka san već: bija san malo ka vesel i ka san taki onda se ničega ne bojin. Pogleda san p a s a i nasmija se: "Ča je, prijatelju? I kadenu vučeš? Ovo si je prikinija i uteka! J e m a si prav! Ka da si mene pita."

Pogladin ga po glavi. "Ajde, kalaj se, pusti me!" Cilu mi je r u k u utira u usta. "Moš, ali nemoj me ujist! Evo svega si me iz-

balija." Turnen ga, a on jopet skoči. "Ol' si lud? J o š ćeš me bacit, vidiš da san slab

na noge."

"Vau vau vau," govori on meni, ali ča vridi kad ne razumin.

Seden na šentadu da me ne baci kako se poma-mija a on se čunkon utiraje u me, gricka me, liže, zapliće mi kadenu oko nog.

I nikako ga se oslobodit. Šetan a on sve za menon. Ne mogu mu se sakrit,

ne mogu uteć. Omar me najde i radosno laje. "Ma ne igran se ja, prijateju, s tobon na kukalo

i vatalo." Gren doma a on za menon uza skale. Počeja san

mu i pritit: "Aj ča, boje ti je! Nogon ću te probit! Tija bi se

polako ulibit u svoju sobu da me žena ne uvati i ne vidi kakvi san. Pss! Ne laji, ne strži ton kadenon, čut će nas . " I u m u k a je.

Otvaran polako vrata. "Ajde bog, prijatelju, vidit ćamo se sutra!" A, e! Nisan ni uliza, on strže po vratima. Gren ga

potirat, a on upade u sobu. Probudila se i viče mi iz posteje: "S kin si to doša?" "Evo jedan prijatej s menon." "A koji, an?" "Ne znaš ga ti." "Neka ga vidin." Kad s a n joj doveja vuka u sobu, pokrila se priko

glave. "Ajme, biži!" Seli smo lipo u kužinu, večerali smo, ja san pija

vino a njemu san da dva trokuta mlika. I da ne dužin: veliku san s njin j ema pokoru i

tek u svanuće ga ispratija do Rive.

Morete vi mislit ča oćete, ali, eto, meni je bilo drago ča je i ti p a s jema u me povjerenja. On u me, ja u nj. Povjerenje za povjerenje. Kad je na me skočija, da san se pripa, da san počeja vikat, bižat, jarat se - bija bi me sigurno ujija. I jema bi me prav ujist za to ča san mu iskaza nepovjerenje.

I sad mi p a d a d u napamet još dva velika, draga smišna primjera kad su mi judi virovali.

Sidija san u jedan noćni lokal, od oni lokali di se more vidit svega i svašta i zato smo ga zvali Jazbina. I tot se glasno jedna mala dama pogađala sa šoferon koji je vanka parkira kamion.

Pogodili su se za pineze, ali on je njoj bija niš­to sumnjiv, nije mu virovala da će jon posli fatu-rete platit. Počeli su se i karat a onda je ona pred­ložila.

"Evo, dajmo držat ovome čoviku pineze! Ja je-m a n u nj povjerenja."

Dirnulo me, di neće. Od cilega lokala ona je je­dino meni virovala. Više nego konobaru.

Već san platija i baš san se tija dignit kad mi ona nosi pineze.

"Dobro, lipa moja, samo nemojte dugo." "Nećemo," rekla je i pozvada konobara. "Za dru­

ga piće, ja plaćan!" To mi je bija najdraži špricer u životu, i kad se

vratila, zbrojija s a n joj pineze i reka: "Fala, mala moja, fala ti na povjerenju!"

I još san jednu noć isto na Rivu uživa puno pov­jerenje.

Šteta san uz more a jedan visoki momak skida je feral s parkiranog tonobila. Kako projde koji to-nobil, on se malo pomakne, a onda se jopet prigne

i barka kacavidon oko ferala. Ugleda li kojega pro­laznika, ferma radit. Interesantno. Svi se boji a mene ništa. Kako to da mene niti ne obadaje? Od svakoga preda samo ne od mene. Pa to oče reć da on u me jema povjerenje. Recite mi da san ovaki i onaki, ali meni je i to godilo. Šetan i govorin sam sobon. Ma sumnjiv si mi ti mladiću. Nisi ti pravi lupež. Evo po ure jema da barkaš oko tega ferala. Moga si deset ferali dosad ukrast. I sad ja, lupežu lupeški, moran za te drčat da te ne uvatu.

Evo i štufalo me i ja bi iša sad doma. Ali samo radi tebe stojin. Jer ako pojden, ti se moš pripast i reć eno je iša zvat miliciju.

Ne boj se, ajde kredi, čini ti lipo svoj posa, ja ću šetat jaš desetak minuti. Vrtit ću se blizu da me uvik moš vidit.

Pazi, evo ti jedan dolazi s druge strane! Tako, prigni se! Dobro je, nije te vidija.

A koje to auto kredeš. Ne razumin se ja u auta. J e m a bit da je to niko skupo? Vidi, njemačka je oznaka. Dobro si izabra. Glavno je da ne kredeš siromaju, nemoj mi samo ticat fiće i ova druga ma-lešna auta . A po velikima udri ka po socijalnim razlikan. Znan i ja: oli ćeš ucvilit tega Nijemca? Jema, fala bogu, u Njemačku svaki rezervni dili, more on kupit ti feral na svaki k a n t u n .

Ajde, jesi li, za majku božju, skinija više te tri vidice.

Ajde skinija si, fala bogu! Sad brzo doma! Sprint! Ne boj se ništa. Nisan te vidija. Onda ne znaš ti mene! Kad si ti meni ukaza toko povjerenje, mo­redu me sić na komadiće ne bi te ja špija.

Ča ja, štioci moji, mogu kad san taki? Fini, juski momak j e m a je u me puno povjerenje i kakvi bi to

ja bija čovik kad bi ga iznevirija i razočara? O n d a on ne bi više virova u jude.

More bit da bi ga rastužilo i mržnja bi se u njemu mogla rodit. I more bit da bi ujida.

JASNO I NEJASNO

Je li ko od vas, dragi štioci, ikad čuja da se niki plan, bilo koji plan proizvodnje oli razvoja, ispu-nija samo dvajstipet posto, samo kvarat od plana. Obično se čuje kako se planovi premašidu, ispu-nidu pri roka a ako se podbaci, onda je to pet-šet posto, deset posto najviše.

A evo d a n a s čujen da je društveni plan razvoja naše trgovačke flote od 1971. do 1975. godine oma-nija, podbacija za sedandesetpet posto.

Misto četiristotine vapori - predviđeni, planirani vapori - jemamo svega trista.

Misto tri miljuna registarskih tonelati, jemamo miljun i osansto ijad!

Dakle, stotinu vapori sa miljun i dvista tonelati plovi samo u planovima, po kartušini.

Za tu stotinu planski vapori moremo bit sigurni. Oni se ne moredu ni potopit ni nasukat . Nikakva se havarija njima ne more dogodit.

Pri r a t a naša flota bila je sedamnajsta na svitu, sad je dvadeset i druga. Pristigle su n a s zemje koje pri ra ta nisu njanci jemale flotu a i d a n a s nimadu more.

Obično se sastavjadu rangliste dvadeset flot na svitu. Nas tot nima. Sad smo ispali iz prve u drugu ligu.

I kako to da u svemu napredujemo, sve smo privredne grane razvili, uzdigli- samo u pomorstvu, baš u pomorstvu gubimo raniji požicjun?

Uvik san se jidija kad bi čita kako n a š a po­morska poduzeća ne moredu gradit vapore u n a š a brodogradilišta. Naša brodogradilišta ne moredu naše brodare kreditirat, a s t ranima kupcima gra-didu vapore na kredit. Drugome da - sebi ne. Ni­kad nisan razumija kako to more bit, kako furešt u moju zemju more jemat boje uvjete od mene. Ma bogati. O n d a samo u pomorstvu otpada ona poslovica da je bog sebi najprije bradu učinija?

I sad čitan lipo u novine (evo novina je ispred mene na stolu) i citiran riči Velibora Nikolića, direktora Zajednice pomorskih brodara Jugoslavije:

"Nije nam, međutim jasno kako je moguće da u naš im brodogradilištima inostrani kupci dobijaju brodove na kredit. Želimo jednostavno da se s nji­ma izjednačimo."

Asti onega miša u bunbaku, da ne rečen šta debjega! Ako on, diretur svi brodari ne zna kako to more bit, ako njemu ništa nije jasno, kako će onda bit meni jasno? Kako će tebi, dragi štioče? Onda kome je to jasno?

Da san ja na njegovo mista da bi smista ostavku. J e r ako meni ka jednome direturu nisu j a s n e te najvažnije, temeljne stvari onda ča ja j e m a n tamo činit, ča j e m a n tamo tražit.

Ako mu nije bilo jasno zašto se nije raspita? Neće mi valjda ti diretur reć da se on okolo raspitiva ali da nikome nije jasno. Kako: nikome u ciloj zemji? Ne more to k u m e bit, nikor mora da zna zašto je to tako. I brodogradilišta i pomorska poduzeća sve su to veliki, zrili kolektivi trudbenika samoupravljača, a ne dičje jaslice.

Jopet se ježin. Jopet gledan po novinan fotogra­fije uz šine poredani kasili. J o š jedna teška saobra­ćajna katastrofa na našoj ferati.

I istovremeno s ton katastrofon došla je iz ferate najava kako će od prvoga kolovoza poskupit tarife. Di neće poskupit kad se na naš ima željeznican svaki d a n poboljšava udobnost i s igurnost vožnje!

Blago si ga putnicima naši ferati, svi su oni kandidati za raj! Svaka te vožnja more direktno u raj dovest. Svašta se čulo kad je ono bilo suđenje krivcima za veliku zagrebačku katastrofu, na vidilo su izašli i nered i neodgovornost i čulo se kako bi prave krivce tek tribalo izvest na suđenje.

Putnici jednoga aviona u J a p a n - o tome su sve novine na svitu pisale - otrovali su se spizon koju su jili u avionu.

Nikakvi posljedic nije bilo, samo su putnike ispu-mpali u bolnici i vratili žive i zdrave svojima kučan. Ali isto diretur kompanije koja avione opskrbljava spizon smista je izvršija samoubojstvo.

Nije on bidan reka: nije mi jasno, kako se to moglo dogodit?

Da s a n ja bija na njegovo misto, najprije bi reka: "Ajde, ni to ništa, glavno da su svi živi i zdravi. Dobro će jin doć ča ji je otvorilo gori i doli. Bar su se ispurgali."

Ne bi njanci dozvolija mogućnost da ja mogu bit i najmanje kriv. Asti onu velu gospu, a šta je ulizan u spizu!? Bacija bi krivicu na sve i svakoga i na butige i na proizvođače rane i na st juardesu koja je spizu dilila, kara bi se sa svojim podčinjenima, dava bi otkaze leva-leva, tuka bi š a k a n po stolu i kad bi se izmorija, onda bi, da vidu koliko me se to dojmilo, uzeja koji dan osustva. I ako bi bilo lito iša bi se banjat na more, a ako bi bila zima iša bi se smučkat po snigu u planine.

A J a p a n a c ti bidni sam sebi sabjon raspara trbuj. Da pade cila flota reoplani, da se u d r u i pri-

valu šest ijad ferati, da uz dvista kilometri šini bu­de kasil do kasila, naš čovik ne bi se njanci ten-perinon, malin tenperinčićen u trbuj uboja, niti toko da mu samo kroz salo projde. Nije da n a š čo­vik nima odgovornost, nego on nikad za niš ta nije kriv. Uvik je kriv niki drugi.

I sva srića da mi nismo ka Japanci, jer da je­smo ola ča bidu sabje kurile. Sabje bidu bile je­d a n puno kurentni artikal. U n a s bidu se u Split morale prodavat i u 'Dalme' i u 'Prime'. Tribalo bi i posebnu fabriku dignit koja bi sabje izbacivala.

Ali srićon mi smo pametan svit, n a n sabje ne tr ibadu. Sabje su u nas samo muzejski eksponati i sve su uvatile ruzinu. Meni nije njanci drago u kući vidit puntas t i nož.

DAJ ORGANIZMU SVE ČA TRAŽI

Doša vrag po svoje! Uvatija i ja gripu. Sad nisan stoposto siguran da je baš gripa, ali mogla bi bit puno lako.

Likara nisan ni zva ni konzultira. Ča ću gnja-vit likara, kad naše novine toko d a n a s pišu o bole­stima, najskoli o gripi, da čitajuć novine moš učit medicinu. A onda, ja san jema prijateja poznatoga likara i kad njega ne bi sladilo, kad bi se ćutija malo pokvaren, uvik bi mene konzultira ča ja mi­slin, ča bi tribalo činit. I uvik bi me posluša. Ja bi mu propisa oče li ostat doma ali izać vanka; liti, oče li se kupat, oli samo malo sunčat; i uvik bi mu pojača i shranu sa spizon koju on najviše voli. I uvik bi mu sve prošlo ka da si r u k u n odnija.

Više je drža do moji dekoti, nego do konzilijuma svi specijalisti. Još bismo ji izvriđali: injoranti, sa­mo se činidu važni a nimadu pojma ča je to medi­cina!

Po mojoj teoriji dobro je svako par godin uvatit gripu koja dojde ka jedna prova za organizam da vidiš kakvi su ti u n u t r a motori, koliko ji moš opteretit, koliko moredu izdržat. Fregaj ti orga­nizam kad je nepripremjen, kad nikad nije bija u teškoće i dojdu dvi unce fibre a on omar krola. J e m a š tako judi ka planina, nikad ji u životu ni zabolilo, i čin ji ča takne, omar partidu. A jemaš jo­pet meškinastoga svita, uvik su u bolestima, jedva se vučedu, a uvatidu po devedeset godin.

Nego da se ja vratin na moju gripu ako je tu ujopće bila gripa. Evo koji su u mome slučaju bili simptomi i kako je iša tok bolesti.

U ponedijak gren ja pisat i vidin: ne da mi se, ne gre mi. Sad nije ovo, fala bogu, ni prvi, ni zanji p u t da mi se ne da radit, ali nikako san bezvoljan, smantan, ćutin i ploču na škinu. U dvi ure ne mo­gu napisat dva retka. A duvan me nikako ne jub i i tu me najviše pripalo.

Ovo davno n i san bija na more? Triba mi rekre­acija. Sutra gren najranije na ribe, ništa me ne more fermat. Javin i prijateju: ujutro najranije par-tenca!

Ostavjan makinjetu, stivajen u buršu tunje i udice. Omar me lakše!

Uvečer ćutin zimu, boli me svaka žunta. Mirim fibru: boga mi - j e ! Trideset i sedan i pet! Mučin, jer ako ženi rečen, bit će škandala, neće me pustit i na more. A more bit da je meni fibra od nervožitadi? Ali za svaku sigurnost izajdem vanka, kupin Bayerove ašpirine. Progucan kriomice dva za večeron i cipan crno vino.

Tresen se u posteju, ali ujutro me boje. G u š t a n na brodu; ispiren nos i grlo moren, pivan; bacijen tunje. Sve mi je prošlo. Puše i malo friške bure . I ona mi godi.

Pozapodne, kako se približavan kući, sve mi je gore: Jopet zima, jopet me svaka žunta boli.

Za večeron jin crni rižot i pijen žmul za žmu­lon.

Žena me gleda: "Malo su ti krvave oči." "More bit! Od vitra, napuvalo me. More lako bit

da j eman i koju u n c u fibre."

Mekne mi ruku na čelo i počne kukat . "Ti goriš; brzo u posteju! Brzo likara!" "Čekaj, polako!" Miri mi fibru! Trideset osan i osan. "Ma bogati, ko bi reka? A ja san mislija koju

uncu." "Nisi smija jist i pit." "Zašto ne ako organizam traži. Nikad ne smiš

svome organizmu reći ne, najskoli kad je bolestan, omar mu vaja u svemu ugodit. I jesi li čitala ča li-kari govoridu: šta više tekućine."

"Ali ne vina!" "Oli vino nije tekućina?" Noć je duga. Svako pet minuti se budin. Pro-

vajen pušit . Ne gre. Povučen dvi tirade i gasin špa-njulet.

Ne mogu se maknit. Pari mi se da pizan ijadu kili. Polako, teško okrićen se s jedne na drugu s tranu.

Ujutro je malo boje. Fibra pada na trideset i sedan i četiri. Čin je izašla u spizu, omar kuvan crnu kafu da mogu zapalit. Popijen i bićerin travarice. Dobro mi je učinila, lipo me stresla. Cili dan ležin, kunjan, s lušan radijo, mogu malo i čitat. Nije tako ni loše bit ovako malo bolestan.

Pridvečer jopet fibra skače i oči me sad bolidu i to je najteže od svega.

Dolazi mi u vižite jedan prijatej i govori da je čuja u brijača na Pjacu da me nima već dva d a n a vanka jer da san da opra jaketu.

Nesriknjega li svita! Ka da ja n imam dvi jakete? J o š j edna teška gruba noć. Zaspen pet minuti

i omar sanjan ružan san. Njanci vino ne pomaže. Koliko s a n se nalija tekućine pa ništa! Njanci malo da me obaturnulo?

Fibra ipak polako pada. Ne gre više priko trideset i osan. Ujutro trideset i šest i četiri. Asti gospu, ča samo toko? Pripa san se: oli san malokrvan?

Brzo kafu i španjulete! Umar mi je boje. Zapravo, sad mi nije više ništa. Sve me prošlo. Samo san još malo smantan, ne mogu mislit, ne da mi se radit.

Interesantno je to: na puno nji ova gripa odrazila se tako da su se ostavili duvana. Ne moredu mu čut vonj. A meni je duvan osladija. Svi poroci su mi sad postali draži. Samo mi je udrilo u nerad.

Sad bi mi se tribalo rehabilitirat - šetat, jist, pit, ćakulat.

Smišna nika gripa! I ni mi sad žaj ča san je j e m a i organizam tako stavija na provu.

ZATVOREN KRUG SNIGOM

Samo još jedan put u cilom mome viku pa je snig u Split ovako rano. Bilo je to pri četrdeset i pet godin, ali spominjem se ka sad. Bija san onda malešan a jema san ferše. Stavili su me kraj špa-kera i gleda sam kroz ponistru kako se na ulicu dica tučedu snigom.

Mater to jutro prvi put ni išla u spizu, vengo je poslala oca.

I posli deboto pola vika jopet pada snig a isto vri-me, jopet stojin kraj špakera i gledan kroz ponistru kako se dica igradu u snigu. Samo mi još falidu ferše da bude sve isto.

Zanija san se u t ima mislima, a prene me žena: "Ajde, obuci se!" "Ča ću se obučivat? Di ću po ovome vrimenu?" "Poš d a n a s ti u spizu!" Duboko san uzdanuja. "Ča uzdišeš, ol' ti se ne da odit?" "Eto tako, otelo mi se." Ča ću jon sad poć objašnjavat da san u jednome

trenutku, gledajući kroz ponistru ti bili snig, sagle­da cili svoj zatvoreni životni krug.

Obuka san, se žešće nego feratjeri na Zrmanju. Stavija san šoto piđamu, udrija na se najpri dva ta­nka a onda jedan stari debeli đemper koji je žena davno tila bacit, a ja ga čuvan ka dragu uspomenu. J e m a na škinu i bužu i nju nikad n i san da zakrpit.

Ti đemper mi je pokojna mater uplela kad me tokalo poć u Sloveniju. I pri dvadesetak godin s tin đemperom najden se u jedno fino mondeno društvo. Korteđava san jednu gospoju iz velikog svita koja je sve oko sebe šarmirala. Pripovidala je za večerom kako je nedavno bila u Rimu kod Carla Pontija. Divna vila s vrtlon po kojemu šeta mali lav. I kako se ona igrala s lavon, šapicom jon je podera đemper. I kažije na svome đemperu dvi male bužice koje su učinile lavje šape. Svi su ustal i , pipali to misto, divili se, a ja, da malo privučen pažnju, gren se pofalit:

"Znate i ja j e m a n na đemper bužu. Pa koliku bužu, pogledajte!" I dignen jaketu da mi vidu bužu na škinu.

"Zar je i vama to od lava," jubezno me pita go­spoja.

"Ma ni govora, gospojo, di bi ja blizu lava, u m r a bio straja, nego je meni ovo pantagana učinila. I promislite: doma u kužini? Gospu jon ćaćinu i mater inu nisam j e m a mira dok jon se nisam os-vetija, pronaša je i ubija."

Gospoja je zinula. Svi su umukli. Gledali su me ledeno, mrzili su me. Nikako nisam razumija zašto, ča san to grubo reka, ča san to učinija, Oli buža nije buža? Ol' san ja kriv ča mi đemper nisu šapican potizali lavi nego su ji zubićima grickali miši.

Ne razumin, judi, ča mi je ovo jutros. Malo sniga i vas san se smekša, razblažija i zapliva po uspomenan. Obuka san dakle i ti đemper, gornju po uva pokrija kapon, donju po koleton s kapota i izletija u snig.

Ne gre mi u glavu kako se moji Splićani nikako ne moredu naučit odit po snigu. Gredu ka po ja-

j ima i samo neredu, tumbulajedu se, lomidu ruke i noge.

Ne srni se plašljivo vuć noga, jerbo onda, moraš popust, nego gazit čvrsto, odozgar, tako da snig šoto pritisneš, da ti ne biži. I nikako ne moš past.

"Kad znaš, kako si onda ti pa?" more mi reć koji moj sugrađanin koji me vidi kako san poletija isprid 'Belvija'.

To je, moj lipi štioče, bija jedan drugi slučaj. Trotoar je na jedno misto bija smrznut i kad san tot prolazija tišća san se za parkirane tonobile. I kad san se rukon u p r a u jedno auto, nisan zna da je u n u t r a šofer, a on ga je lupež ti čas uputija. Tonobil mi je pod rukon izmaka i ja san mora poletiti u prazno.

Razabira san se u "Belvija" uz tepli punč. Interesantno je to. Čin pada snig, a stvori se

prida te kamarjer, nikad se ne misliš ča ćeš naručit, j u s t a sama od sebe izgovoridu: punč. Ne volin p u n č , za me je to gori otrov i od mlika, ali je li palo malo sniga, ja moran naručit punč.

A čuja san od moji Splićani kad su u Zagrebu pa se činidu fini, onda naručidu: "Punčec, molin!"

Nikad u životu nisan vidija žene koje radidu po butigan, te trgovačke pomoćnice i blagajnice, sla­bije voje nego tega j u t r a kad je pada snig. Četvrtak i petak jemale su feštu, a u subotu kad je pa snig, tribalo je otvorit butige do podne. I valjda su bile jidne ča j in se ni vezalo, ča su jemale ti prekid fešte. Dva d a n a nerada, dva dana odmora, a sve su bile umorne, sve su jemale crvene nose i obraze, sve su zivale, svima se drimjalo.

Blagajnice koje inače tučedu bloke ajn-cvaj, sad su i za najsitniji račun gubile po pet-šest minuti.

"Radite li i popodne?" pitan jednu. "A ča biste, eeee majko moja, i to tili?" Omar me infeta: "A eeetoooo, tija bi! " "Oli se i van, šjor, drimje?" "Nije, ali kako ste lipo zinuli, učinili ste mi voju!" Okrećen se a cila fila ispred blagajne ziva. Bija san i do pazara. I vidija san kako je snig

pritvorija k u p u s u kavor. Kil k u p u s a - ijadu dinari! D a n pri davali su ga

za dvista dinari. A pošto je onda kupus recimo na Siverni pol di je uvik snig? Bit će najmanje ijadu dolori kil?

Ne znam, jema li na cilu balotu zemajsku još ko­ji grad ča ga sve ča se dogodi tako iznenadi ka n a š Split. Ne spominjen se njanci jedne godine da n a s nije iznenadila zima.

Ma ča zima, n a s iznenadi i lito. Iznenadi naš tako brzi dolazak lita pa ugostitelji

zakasnidu izvuć štekate. Iznenadidu se trgovci i zakasnidu naručit šandole i mudant ine; svit se ku­pa a oni još držidu u izloge kapote i gojzerice. Izne­nadidu nas furešti pa nestane masla, mesa, voća.

I kad je tako di n a s neće snig iznenadit? Najboje da n a s je snig n a š a sve pripremjene s

badilima u ruci. "Evo na, padaj, mi te čekamo!" Lako li je priko radija, čitat upustva i naredbe.

Svak neka očisti snig isprid svoje kuće, svak isprid svoje butige, svoje ustanove.

Ajde neka mi ko kaže kako ću ja to čistit? Ko će mi dat badil? Oću li perunon bost oni snig

ča mi se skorenija prid ulaz u kuću. I di ću bacivat ti snig? U žep, oli u škartuc?

I ja ne znan kako to ujopće gre. Vidija san ka­ko su radnici čistili kolnik da moredu tonobili pro­lazit, a snig su bacivali uz kuće. I oću li sad ja čistit isprid kuće i bacivat na kolnik? I tako bismo se mogli dodavat do sudnjega dana.

Čuja s a n jednoga di viče: "Ča ću ja poć čistit? Lako li je Općini pivat, a

ča ona isprid svoje kuće ne očisti? Ne moš doć ni blizu Općine."

I srića ča nismo zaprišili čistit grad, jerbo već u utorak izašlo je sunce i vas led i snig raskrabilo. Pametniji smo od Salamuna. Pustili smo sunce da radi za n a s .

Ča bismo mi činili da nima sunca samo misec dan i da misec dan uvik pada snig?

Otkopala bi nas do pet-šest ijad godin tamo nika daleka pokoljenja i u istoriju bismo ulizli ka jedini grad na svitu koji je u m r a od linosti.

J e d a n dan pada je snig a kuću u koju stojin je zatrpalo smeće. Pet d a n a nisu došli škovacini. Doli na k a n t u n mi je samoposluga. Gren vazest kruv i novine.

Nima kruva, nima novin. "Kako nima, zašto nima?"

"A kako će doć kad p a d a snig?" Palo dvi šake sniga, skule ne radu, poslalo

dicu doma. Čujen na radijo: ne izlazite vanka bez potribe. Ne vozile auta.

A zašto neću izać vanka? Zato ča je pa snig! Neka pada, ja oću vanka!

Past ću? Neka paden! Neka nogu slomijen. So­cijalno s a n osiguran, neću tri miseca radit. Plaća će kurit.

Ola kakvi si! J e s a n , taki san, pa ča je? A ča za majku božju, činidu tamo po mist ima di

uvik pada snig. Ča tamo, u ta mista, nikor ne gre u skulu, nikor ne nosi škovace, nikor ne vozi auto.

Evo ja ću se kladit: neka snig pade do pet, do deset dan, evo da ćemo jopet svi skupa bit iznena­đeni; nespremni i sve će bit ka i sad, ka i pri pe­deset godin kad je pada snig a ja san jema ferše i gleda san kroz ponistru.

ZIMA, BAKALAR I PAPA ĐOVANI

I doli je stisla zima. Pa kako? Straj te s lušat me­teorološke izvještaje. J u t r o s rano javjadu: u Split plus tri! Ko će ustat iz posteje? Asti onega boga - da smo plus tri? Vidi ča san se naježurija? Ovo bi bilo najboje uvatit gripu pa ostat koji dan u posteju. Di ćeš vanka po ovakomu nevrimenu?

Znate li vi ča to oće reć u Split p lus tri? To van je isto ka u Gorski Kotar minus dvadeset oli ka u Sibir m i n u s sedamdeset.

Nismo mi temperani za tako niske temperature, nismo otporni, pogotovo kad zima udre ovako na­glo. I da sad pade koja šaka sniga, sve bi ovud bilo paralizirano. A sve me straj jerbo su se već opasno zabilili pincini Mosora i Brača.

Zima je, skupjadu se po mule t ima j a t a gladni ga­lebi, a turistička n a š a flota hidrogliseri i jedrenjaci zbila se tužno po đigu.

Mi se liti tužimo na puste konfužjune, na silnu fureštariju. A kako je tužno sad kad ne moš trevit furešto čejade, makar jedno friško lice. Sve iste glave, sve naši každrafi, i pari mi se da bi se spasija da sad čujen da ko mlije malo ingleški, pa neka njanci besidu ne razumin.

Sad san se sitija jednoga našega staroga ugo-stiteja koji je, kad je otvorija mali otel, da izjavu za š tampu: "Kvešto že per stranieri, per đente fina, non že per noštri každrafi!"

Gruba je u nas zima! Teška! Bija san ja i po gornjima mistima i na svoje s a n

oči vidija kako je to tamo, kako je, na primjer, u Jub janu, oli u Kranj, kad stisne zima, kad učini prvi snig. Ne bi ni počeja snig padat i eto ti ji omar u đempere s jelenom na prsi i Svi nosidu skije i drago jin je, veseli su, smiju se jerbo počinju njijovi zimski gušti i zabave.

A u nas, čin je malo zaladilo, čin je zazvižđala prva b u r a da najavi zimu, na svaki korak moga se vidit naš svit kako nosi bakalar. Ča su njiman skije i sanke, to je n a n bakalar.

Bakalar je najsigurniji, najpouzdaniji atribut na­še zime, naši gušti i zabavi. Svi ga ponosno nosidu, i penšjunati i domačice i službenice koje su skokle iz u r e d a do butige. Ako je bakalar velik, onda se zna nosit ka puška, ka skije, priko ramena.

Po gornjima se mistima veselidu: jo, šta ćemo se lipo skijat! A u nas : jo, ča ćemo se nabubat ba-kalara!

Ne, ne, ne znamo mi ča vridi, ludi smo ka suci! Nosi se obično, oli jedan veliki, oli dva-tri mala,

ako misli na budućnost, ti omar kupi po pet - po šest bakalarčići, neka se u kuću najde.

Kad je bakalar u kuću, omar nima zime. Svi su problemi rišeni. Učini li snig, ne moraš njanci izać, ča ćeš izlazit kad je bakalar u k u ć u ? Ola, koji je vanka led, ovo se triba dobro fudrat!

Ona moja dobra stara teta, koju ja tako često citiran, nije volila crikve i pope, ali jon je p u n o drag bija papa Đovani, najskoli kad je čula da je iz male težaške kuće i da je radnicima koji su mu radili u vrtal svaki dan dava litru vina. Sve je tila znat o Đovaniju, pa me botu pita:

"A ča on ji? Ča mu je najdraže?" "Lud je za bakalaron! Svaku večer oće teću

bakalara na stol." "Mona je, e? Ne zna on ča je dobro?" I koliko smo god put i ona i ja seli za stol oko

bakalara, svaki bi put rekla: "Jo, da je s n a n sad Đovani? Jo ča bi se zafasta!

Bakalar na brujet s kumplirima! Sveta spiza! A niki ga svit uvečer izbjegava da je malo težak, ingravante i da štumik more od njega zabolit."

Neš ti straja! I oni tamo po gornjim mistima gre­du na skije a moredu nogu slomit. Ali, eto, isto gredu. I zato: udri, kume, ne boj se! Pijat bakalara i po litre, anci i litru cilega i neka puše, ne boj se, neće probit.

A bakalar je ove zime dobar, pravi, bili, a me ka ono lani kad su n a n po butigan fikavali ono gada, crnog frolanoga.

A kil je deset ijad dinari. Buni se narod da pijat d o m a dojde priko dvi ijade dinari i da n a s to uvoznici pjačkadu i gulidu. Bakalar je uvik bija s iromaška spiza a sad bi se i Đovani mora mirit.

Baš nikadan, kad san iša kupit svoj bakalar, gledan u butigu niki talijanski toaletni sapuni. Na škatulu š tampana je cina velikin slovima: 30 liri komad. A u nas u butigi komad 550 dinari. On­da pošto je ta uvoznička lira? Moredu se lako n a ć šufistiki štioci koji ćedu mi prigovorit da san cilo jedno godišnje doba, koje jema svoju poeziju ba­nalizira, profanizira, devalvira s tin prokletin smrd-ljivin bakalarin.

Priznajen, jesan, ali ča ja mogu kad je tako. A još pri par godin nije bilo tako. Čin bi zazviždala prva bura, omar su se po Pjaci počeli lipit plakati koji

su mladost pozivali na puste čajanke, a onda bi zaredali bali: bali lovac, pašticeri, likari, advokati, inženjeri, sindikati, skul, društav, vatrogasac, sva­ka struka, svaka institucija jemala je svoj bal. Fa­lilo je sali, pa su organizatori u file stali, toalete su dolazile iz Pariza i Rima. Tako je bilo bali da na Pjaci nije bilo mista za stavit sve svitleće reklame.

Ka sad se sićan da san i ja j ema jedan lipi crni veštit i moja teta bi ga svaku zimu lipo dežmačala ostom. I jedna c u r a kad je s menom balala rekla mi je :

"Ola šta vonjate od osta!" "Neka," reka s a n jon radosno, "ali pogledajte,

nidir nima maće." I zima je bila p u n o lipja dok ni došla ova nesriknja

televizija i sve n a s utirala u kuće. Sad čoviku više i ne triba veštit. Dosta mu je

j emat pidžamu. Svršili su, Mare, bali! Sad ti jedino zimi ostaje

ćorit uz televiziju i nabubat se bakalara!

ŽENICI I PRAJCI

Dok ova stara godina traje svoje zanje dane, zapažam dvi karakteristične masovne pojave, sli­kovite, idilične, pune vonja i koluri. Rič je, dragi štioci, o ženidban i o prajcima.

J e m a već i desetak godin da je u modu uliza novi ženidbeni običaj: svatovska kolona tonobil vrti se priko grada s otvorenin s irenan i kad od subote priko Rive prolazidu kolone za kolonon - a svi zvižđu, svi trumbetaju, ka da se takmidu ko će žešći š u š u r proizvest - to nastaje taki urnebes, da te vata straj i čovik mora začepit uš i i bižat.

Kad bi me ko tija kaznit, tribalo bi da me samo stavi od subote predvečer dvi ure na Rivu. Evo, već se ježin; ja mislin da bi poludija! Taka je to mužika da mi se u glavu počme vrtit i ja vidin deformane slike, vidin u kolonan sve nike primitivne, debele, crvene glavetine, nacerene, nakešene, zle, surove. Oni iz tonobili vidu da se svit usprenija, da trče i upiredu još žešće.

A ka da je i to malo, pa triba ne samo urlikat nego i u svaku kolonu vijorit još bar j ednu nacionalnu zastavu: Nikako ne razumim zašto urličedu? A sad i bandire? Oče li mladi večeras jur išat bandiron na mladu? Oće li bandiru zabost usrid posteje u prvoj bračnoj noći?

Oli je to malo rodojubje da se mladi i mlada ne moredu više ni šegat bez bandire.

Ove zanje dane ceste su po Dalmaciji poplavile kolone gastarbajterski tonobili s njemačkin ozna-kan. I nikidan vanka Splita, na cesti, č e k a n j a au­tobus, a ženidbene kolone šibadu. Zviždu sirene, viju bandire Sam san na cesti, a kolona prolazi, i svi pritisli sirene. Kad me već judi tako lipo pozdra-vjadu, ja samo sa dva prsta desne ruke u d r e n po livoj šaci. Ko ono: neka, neka, drago mi je, bit će noćas svašta!

Omar se tonobili fermajedu, ispadaju svati; š t a je? Koji si to mot učinija?

A šta je, majku božju, a di smo? Vi morete urlikat, morete bandiran mavat, a ja ne smin udrit sa dva prs ta po šaci. Ako ste vi meni dali sinjal da ste se oženili, ja san van da sinjal da san razumija.

Nego ostavimo mi, dragi štioci, svate i gledajmo o š ta živimo i bacimo se na prajce. U ovi donji dil Dalmacije koji je uz more zabranjeno je držat pra­jce. Mi smo se morali opredilit između p r a s a c i s t ranac, i izabrali smo strance, odnosno turizam. Ali, priznat ćete da je lipo jemat prajca u kući. Sve­ta beštija! Blagoslovjena! Smrad o koca - vonj je obilance. A i stranci kad dođu na litovanje, zaželu pršut, i ne moš reć niman, a zabranjeno je držat prajce. I zato n a š svit gre u unutrušnjos t kupi t svoga prajca.

I u malom portu, iz kojega se češće javjan, svaka kuća kupila je prajca. Pet kuć - pet prasac.

Čin san čuja da su kupili prajce, omar san t r k a u porat. Zaklat ćemo prajce, sidit uz komin, j i s t i pit!

Ali niman ja sriće ni s prajcima! Četiri san da­na doli osta, sve san obaveze zanemarija, ali se prajca nisan okusija. Naime, baš sad su učini la

lipa vrimena, deboto je lito i ne moš klat, doć će mušica brekuja, i čin ga ona takne, meso se kvari, moš ga bacit. I četiri d a n a čeka san da se naoblači, da malo zaladi, a sunce sve žešče peče.

Prajce su sve skupili na jedno misto u jedan dvor, i sad je tot oko nji seosko silo, tot je najživje, uvik je ko u vižite, oli u kontrolu. I moja gospodarica, kod koje dolazin kupila je prajca, i to je sad isto ka da je moj, i ja ga obilazin, nosin mu mekinje, kukuruz, tepan mu: "Tako, moj lipi, papaj mi sla­tko, udri , navali, neka galofag izajde iz tebe, pa ćemo mi tebe lipo papat."

I ti lipi naš prasac uvatija malo proliva, i moja gospodarica omar mu kuva veliki bronzin čaja. I da van je vidit ča voli čaj. Ka da je Inglež.

I guš ta san vikat: Gospodarice, u r a je za čaj! Inglež već čeka i protestira!"

I u tome malome portu nad tin Ingležom ja san se, štioci, duboko zamislija i spozna kako mi je cili život promašen.

Kad san ja bija mlad, onda su kalete i dvori moga Veloga Varoša bili puni prasac. Više, značajnije je bilo onda, jemat prajca, nego danas tonobil. I moji su doma ispod skal učinili ka tezu i tot smo gojili dva praščića. Sićan ji se ka sad. Rica i Mora. Rico je bija ritke ricaste dlake, a Moro na crne maće.

Koja je to bila pametna beštija, ti Moro! A sla-korana! Gnječija je sve ča bi mu došlo pod zube. A čin bi sve samlija, počeja bi plakat, prosti bože, ka dite ča plače kad je gladno pa traži još... još. Onda nikako nisam moga razumit: kad bismo mi dica plakali da smo gladni, onda bi stari na n a s vikali: koliko to moš proždrit, di ti s tane, za m u k u Isusovu? Oli jemaš črve? A kad bi prasac plaka svi

bidu ga falili: jo, lipe beštije, vidi ga sunce moje, ča mlije? I svaki čas bi ga stavljali na balancu, a n a s nikad nikor nije mirija.

I ja san ka momak, kad san već sanja strankinje koje lipo vonjadu, koje se gole uz more pleskadu, ja san onda mora nosit prajcima spirine, odit po restoranima, po brodima, čekat flote, jer o n d a je bilo najviše spirin. Kad su mi strankinje najviše tribale, nije ji bilo, misto profumi čeka me smrad o prasac.

A danas, kad me ritko i nikako ne interesiradu strankinje, nego prajci i pršuti, d a n a s je sve p u n o strankinj a nidir prajca. Susret s prajcom za me je ridak, velik, uzbudljiv događaj p u n sadržaja.

I kad san se, napokon, namirija na prajca, četiri d a n a ga čuvan, ranin, fetošin, tepan mu, čaja mu nosin, a zaklat ga ne moš jer su dani puni s u n c a i okolo već brekuje zunzidu. I sve s a n bija isplanira, donija san najfinije talijanske riže za napuni t ku-lina, planira san omar ispeć latižinu, privrnit žige-ricu pa začinit treštinsku pulentu...

Sve se meni u životu naopako namisti: kad že-lin vedro - učini oblačno, kad mi triba led - u d r e vrućina; kad oću strance, j eman prajce; kad oću prajce, namiščadu mi se stranci. Nikako, judi, pogodit!

Eno jopet milordo rokće, jopet pita čaja! Omar, omar, moj lipi Inglež! Ne mogu trkat,

prolit će mi se. Ajde, loči ti, lipo loči, ali platit ćeš mi, kurbin sine, doćeš ti meni pod zube.

More bit, štioci dragi, da ste i sami zapazili da san s puno više šuga i gušta pisa ovi drugi dil o prajcima nego oni o ženicima. Nisan ja kriv ča san već u toj fazi. Kad mi je ovo drugo nikako bliže, pri­snije milije.

MATEJUŠKA SE U CRNO ZAVILA

Opaka bura! Prokleta bura! Odnila je niki dan maloga Čedu, penšjunata, ribiča, barkariola.

Tilo mu nisu našli. Brod je potopila a njega odnila. Matejušku je u crno zavila. I tot na Matejuški, u starome ribarskom portu, baš oko one kolone o koju je brod veživa, sastaju se judi i uvik iznova počinje priča kako se ta dežgracija dogodila. I kako se ujopće moglu dogodit. I miša se tuga, jid i bis.

Prokleta bura! Ime jon se i sime zatrlo! I di je baš njega, našega Čedu, morala odnit! Bija

je mali čovik, sitan, mršav, vas nikako minijaturan i zato smo ga o dragosti zvali mali Čedo - a bura je bila s t rašna, najžešća u zanji pedeset godin. Tukla je na refule da joj svi instrumenti nisu mogli forcu izmirit. Vatali su je do sto i pedeset na uru, a onda se još žešće razbisnila i instrumente razbila.

Stabla je po Marijanu gulila, tonobile privrćala, kupe nosila, zide sorila, a mali Čeda u svome tankome starome motorinu iša se s takon buron tuć. Mali dobri čovik kontra ježivoga vitra i to u konalu.

I svi se sad pitaju: ča mu je to bilo? Zašto je iša? Ča nije u porat sta?

Dobro poznajen brodolomnika. Od ditinjstva ga znan i sto smo p u t a skupa plovili i lovili. Falija mi je uvik svoj motorin koji da j ema samo jednu manu, a ta je da smista, otprve pali. J e d a n p u t smo jemali partiti u pet ujutru, a u jedanajst smo

još vrtili manicu. Štufalo me i u t e k a san. A on je naprid vrtija.

"Nisi bija još ni iza kan t u n a a motor je već upalija," falija mi se sutradan Čedo.

I na ti zanji tužni ribolov išli su Čedo i novinar Joža, Zagrepčanin, koji je u n a s od Jože posta Osib, vajali ribar i marinjer. Zvali su i mene.

"Ajdemo na sutivanski brak, južin je, grist će riba! "

J e m a sam posla, nisan moga poć. To pozapodne bacila je žestoka bura i došla je

tako naglo da su jedva jemali vrimena sakrit se u sutivanski porat. Ostali su tamo i spavat.

Sutradan, oko podne, parilo je da je b u r a malo kalmala.

"Oćemo li?" pita je Čedo, koji je Novu tija dočekat sa ženon i dicom.

"Nemojmo, Čedo! Vidiš da dimi nad Splitom!" "Neka dimi! Ako te straj, ti ajde trajekton." I zapeja je Čedo. Cili ga porat nagovara, ne,

nemoj, a on m a š e rukon: ča će meni ovo malo bure! A Joža ne more druga samoga ostavit i skače u brod za njin.

I tako su partili. "Vratimo se Čedo," molija je Joža. "Evo nas doma! Vidin osvitljenu ponistru, kuće." Bili su već blizu đige, i zaista se već vidila

ponistra njegove kuće na Rivu. A vitar je šforca. Čedo je bija za t imunon. Tresa

se mokar ka miš. Lakton je pokrija jus ta da more disat jer sve se okolo bililo i pinilo. Prilivalo je more priko broda, Joža je izbaciva, šekava more, i gotovo su stali na misto! Priša jin je trajekt 'Ero'. Čedo mu daje sinjal da ne triba pomoć. Ali kapetan ne viruje, vrti se oko nji.

A ja s a n baš tad izaša na ponistru i čudija san se: a ča je ovo 'Eri', ča se uzvrtija, oli su se opili na brodu?

Ništa n i sam razumija. More se tako uspinilo da nisan vidija mali mo­

torin. J o ž u su šalvali, digli ga na trajekt, motorin se potopija, a Čedu je more odnilo.

Na pedanj od njegove ponistre u koju je gleda dok ga je nosilo. I ka da ga čujen kako se jidi i muca:

"Ma vidi pegule, a moga san večeras sa ženon i dicon jist fritule. Samo pet minuti da me pustilo!"

I svi su sad na Matejuški tužni, ali i jidni na Čedu ča nije napustija brod.

A kako čovik, siromaj, more doć doma bez broda. Nije samo stvar u tome da je penšjun mali, a s brodon će se uvik zaradit koji d inar kad dojdu furešti, nego ko će posli od ruganja ostat živ da si guzicu spasija a brod izgubija. I to ispod ponistre.

A Čedo ka kruv dobar, miran, tih, malešan, jema je u sebi niku čudnu forcu, gvožde koje se nije moglo slomit. Bura ga je mogla odnit ali ne slomit, isto ka ča ga je život zna bespomoćno nosit a on nikad nije tija priznat kapitulaciju.

Opaka bura! Prokleta bura! Nikad nisan buri virova. Uvik san govorija da je

i najgnjilije, najbolesnije jugo miljardu puti boje od najzdravije bure. Jugo je doboćudni solidni, karakterni vitar koji j ema i svoj stav, svoju liniju. I kad je ono najžešće, najbisnije, jopet ne skreće sa svoga puta, i čovik koji mu zna ćud uvik mu more škivat, oli se namistit tako da mu puše u krmu. J u g o će ti se i najavit, s njin se moš karat, razgovarat, pa i sporazumit.

Loviš ribu u konalu i vidiš ga izdaleka kako se modri i polako vaja. Do kvarat od ure prvi mali vali zakucadu ti pristojno pod provu:

"Evo me, dolazin!" "Neš ti, ča ćeš me pripast?" "Reka san ti! Nemoj posli mene krivit!" "Još ću po ure lovit!" "Boje ti se ne igrat. Kupi tunju dok te na vrime!" "Nije me bila voja!" "A pogledaj doli put punte, već san se zapinija!" "Vidin, vidin, evo samo da dignen parangal!" "Ajde, žveltije!" I dok ti na brzinu kupiš parangal, već te vaja,

diže i kalaje i zaleti se priko bande pa ti poškropi gaće samo da te čuje beštimat.

A bura se pokvareno, lupeški libi, n a p a d a bez najave.

Bura je ljigava ka zmija jutica, ka morski pas, ka tigar krvožedna. Zaskočit će te kad jon se naj­manje nadaš . More mirno, nebo vedro ka cakal i nisi se ni okrenija, a već more oko tebe pini, b u r a dere, ujida, nosi, lomi.

Oli se ka ovo nikidan pokvareno sakrila iza južina pa je iznenada bisno navalila, urlikala, zavijala, grizla, ujidala. Povukla bi se malo ka da je utekla samo da jude privari pa jopet iznova, u još žešći juriš.

I sve bi jon oprostija. I to ča je razbila pus te caklenike, uništi la cviće, razbila telefonske linije, srušila stabla, ostavila svit u mraku, privrćala auta, nosila kuće, ali neću, ne mogu ča je maloga Čedu odnila.

Njanci drugu za sprovod ne mogu poć. Nima ga, odnila ga je ko zna di.

Ledena bura, bez srca, i duše.

SVE JEMAMO A NIŠTA NIMAMO

Minjan lipi, konfortni stan u Splitu za manji i slabiji u Riku, Maribor, oli Novi Sad, oli Niš, oli za stan u bilo koje misto samo da nisan u Split. Samo ča daje od Splita!

Neš ti takoga mista! A fali mu šest za učinit pet! Nikad mu neću oprostit di san ja puste godine, ma ča godine, cili svoj vik izgubija. I ništa to, nego ne mogu ni sebi oprostit da san cili život proživija u zabludi da živen u najlipjemu, najšesnijemu, najnapridnijemu gradu na svitu.

Pivali smo mu pismice, ponavjali svi ka papagaji: 'Nima Splita do Splita' i 'Ča je bija pametan ti stari rimski car'. Moga je zgradit sebi vikendicu na bilo koju točku balote zemajske, moga je u Rim, moga je na Bospor, moga je - ča bi reka Uvodić, i na Šoltu, a on ne, nego šoto Marjana, na Rivu, da mu se s jedne bande naslanja na Pazar, s druge na Pjacu, s treće na ošpidal. Da je tija gradit bilo di na svitu, moga je, jer oli bi ko njemu jema srca reć: ne moš ovod dobit lokaciju, ovo nije predviđeno za građevinsku parcelu. Bogati, da se bilo ko usudija pisnit, a ne bi mu omar glava letila?!

Svi inženjeri, arhitekti, urbanisti, matematičari, fizičari, svi mudraci velikoga carstva vrtili su glo­bus, mirili, računali i izbor je pa baš u Split.

Uvik san mislija: ča našemu Splitu fali? I nikad se n i san moga dositit. Mislija san: jedini grad na

svitu kojemu ništa ne fali, koji j ema sve ča j e m a d u svi drugi gradovi i jopet naponase ništo ča nikor drugi nima.

Najsunčaniji smo grad u Evropu, a jopet jemamo sva četiri godišnja doba. J e m a m o i kiše i magle i vitra i di koju šaku sniga, ali sve to u najfmijin uzorcima. Ne pušedu nan tajfuni i tornada, da nosu kuće, nego meštrali da razbijedu litnje spari­ne i bure da očistidu arju od bacili. Jemamo toko magle i sniga da n a n dica mogu provjerit te pri­rodne pojave o kojima u libre učidu. J e m a m o na godinu i po jedan smišni trus, da n a n dica i to ču­do naučidu.

J e m a m o najlipje more i vale koji, kad se najžešće razbisnidu, moredu ti postole smočit ako si blizu komiža. J e m a m o odisprid otoke, da jemamo di vi­kendice gradit, a odizad fina, pitoma brda da n a s štitidu od vitri i studeni. Jemamo grad u koji smo svi sigurni ka u škatulu.

J e m a m o i b o k u n ričice, J a d r o naš , koja nikad ni poplavila ni prisušila, uvik daje vode koliko je dosta za špine. J e m a m o na mali prostor (za noge ne trudit), sve ča jemadu najveći gradovi na svitu: kina, teatre, igrališta, butige, skule, peškariju, bu-fete, urede, otele, feratu, vapore, muzeje, galerije...

Sve jemamo, niš ta n a n ne fali, zapravo, mislili smo da sve jemamo dok nije niki dan Savezni zavod za štatistiku izaša sa svojin najnovijin podacima i dokaza n a n da nimamo ništa.

Puno mu fala ča mi je oči otvorija, jer moga san i umri t i ne znat u koje gubavo misto živen.

Od u početku spomenuti grad sa kojin bi minja stan, naš Split je najveći. J e m a 153.000 duš, dvajst ijad više nego Rika, pedeset ijad više od Maribora,

desetak ijad više od Novog Sada a dvajst i pet ijad više od Niša.

I ča ćeš ti vidit: n a s Splićani j ema najviše, ali jemamo najmanje prostora, svi smo zbijeni na jarpu, na 36 kilometri kvadratni, sva druga spomenuta mista j e m a d u po četer-pet puti više prostora.

Sve splitske ulice jemadu u sve 88 hektari, a novosadske blizu 400 hektari.

Čin s a n pročita ovi podatak, omar me počelo gušit. Dajte, judi, maknite se, arje mi dajte, evo već me afanaje! Ne more se više živit ovako u bužu, u gusto. Tek sad san se ošerva: na splitsku Pjacu više nikor ne šeta, cila mladost stoji i ne miče se; di će šetat, di će odit, kad nima prostora! Makneš li se, počet ćemo se sudarat, tuć glavon u glavu, cili će grad rebumbavat.

Okad ja govorin da se mi u Split sve gušće štivajemo na mali prostor i ako se ovako nastavi da će tribat uvest redukciju izlaženja iz kuće. J e d a n dan pojavit će se obavijest građanstvu:

"Od d a n a s uvodi se po rajonima ograničenje kretanja po gradu. Prvi i drugi rajon nećedu izlazit vanka od ponedijka i petka, treći i četvrti od utorka i subote."

Suze mi dojdu na oči kad pomislin da se ja moran zbivat na ovi šporki osandeset hektari splitski ulic. J o , da mi je rastegniti noge na četiri stotine hektari novosadski ulic. Ča bi briva, ča bi dimija priko Novega Sada s jednoga na drugi kantun !

U n a s greš u kino, u kafu, na plac, u tejatar, na pazar, na peškariju, sve u minut. Moš iz ponistre pjunit na svako željeno misto. A di je ono lipo kad se uput i š iz kuće u tri bota i pješačiš po dvi-tri ure do kina, do pazara, do kancelarije! Koji su to gušti! Koje velike prednosti!

Ča je općina činila? Di su n a n ulice? Ko je izija naše pineze od ulice? Uličnu splitsku mrižu triba dakle u najmanju ruku utrostručit. Mi koji smo mediteranski grad, koji smo najviše vanka na ulicu, ne smimo dopustit taki ulični deficit. Triba probivat nove ulice a frega n a n se di će vodit. Neka ne vodidu nidir, ali neka su tot!

U svemu je n a š Split najgori. Eto jema i najslabiji autobusni saobraćaj. U godini d a n naši autobusi privezedu samo dvajst miljuni putnika, s k u p a s fureštima, a u Novi Sad šezdeset miljuni putnika.

Ovo me malo zbunilo. J e m a bit da Novosadani nikako ne izlazidu iz autobusa.

I naravski da je tako, da je sve to vezano. Kako ćemo jemat autobuse kad nimamo ulice. Šćeta ča Savezni zavod nije iznija podatke koliko se u Novi Sad i Niš godišnje putnaka pribaci vaporima i trajektima!

O privredi njanci ne triba govorit, tot smo da­leko najgori, najsiromašniji. J e m a m o u cilu općinu šezdesetak ijad zaposleni, a Novi Sad jema dvajst i pet ijad više. I naravski kad jemamo najmanje za­posleni, onda n a n je i narodni dohodak najmanji.

Prema svima drugima mi smo jedan pasivni gladnuški grad i triba nan kupit koletu.

Jemamo najmanje butigi i u njima najslabiji pro­met. Jemamo najviše učenika, a najmanje skul i klupi. Jemamo najviše stanari, a najmanje stanov.

J e m a m o najmanje kanalizacije. Eto u koje nesriknje, kilavo, gnjilo, nazadno,

skroz-naskroz nerazvijeno misto mene toka živit. I nikako ne razumim ča se ovi pusti narod samo

jagmi i tiska u Split. Ma di ste, judi, navalili u Split?! U propast svoju! Ča će van Split, ča ćete činit u Split?!

Mislite, kad ste zaseli u Split da ste uvatili boga za bradu.

Koje je to u Split živjenje? Ča jemate u Splitu od života? Oli ne vidite da nema prostora, da n a n je tisnije nego Japancima u Tokijo, nego Kinežima u Peking?

Čuli ste: nimamo ni ulic, a oli jemate krila pa ćete letit? Nima zaposlenja! I ča ćete ovod tišćat ruke na niku stvar i krest bogu dane?

Kako je sve zbijeno, tisno, kako nima kanaliza­cije, to je ovod, na ovome sitnome prostoru, najgu­šća, najžešća koncentracija smoga, benzine, sva­koga otrova. Cili je grad bolestan bulsav, sve je na bolovanje, repi se bolesnika vučedu isprid am­bulanti i po misec dan projde dok vidiš zdravega, nasmijanoga čovika.

Puno svita, malo prostora, malo posla, malo za­rade a jopet je ovod sve puno skupje nego u sva spomenuta mista. Ča u nas iziš porciju ćevapčići, u Niš moš izist četir porcije. Za dva kila jabuk tamo jemaš cilu vriću. Skupji je u n a s pivac nego u Novi Sad tukac.

Jes te li, judi, ludi pa se zbijete u ovo nazadno, dižgracjano misto?! Ovod morate na s tan koji sad platite čekat po tri-četer godine. Ča navalijete, ča ste infišali u ovi ludi grad koji nima šušta ni gušta? Mene su podaci Saveznog zavoda za štatistiku rasvistili, otriznili, otvorili mi oči. Sad san progleda.

Ajme, di san svoj vik učinija! Nikad ovo prižalit neću! J e s a n li moga lipo ka čovik živit u Riku, u Maribor, u Novi Sad?! Dioklecijan me je ovod ukopa, za kosti mu se ne znalo ka ča se i ne zna.

Triba dakle bižat iz Splita i sritno proživit bar ovo malo vrimena ča je još ostalo.

Minjan lipi, konfortni stan u centru Splita m a k a r za manji i slabiji u Niš. Oli u Novi Sad, oli Maribor, svejedno. Samo da nisan u Split.

Ali ka da je ko lud pa će sad trkat iz Niša u Split.

A da mi se maknit, spasija bi se! Samo nisan ja take sriće!

RAJ ZA JUBAVNIKE I LUPEŽE

Ne morete, dragi štioci, ni naslutit koliko život more bit lip i bez letrike! Bez frižidera i bojlera, bez kina i televizije.

Slučajno san to otkrija i pari mi se da san dva dana sniva rajski san.

U Split mi je bilo ka u pakal. Bura, zima i još me tokalo stat u file i tuć se za petrolje i šterike. Jidija san se, izbeštima, deboto pobija. Di nećeš! Naš čovik, poštenjak, sunce o čovika, roboljub, po vezi prvi dozna da je došlo petrolje i omar vazimlje cili tolitar. Dojde tonobilon i zbije u n u t a r stotinu plastični boc petrolja.

Lipo mu rečeš: "Kume, falija si, moga si doć sa cisternom!" "Ča je? Ol' nisan pošteno platija?" "Jesi, svaka čast, ali i meni triba jedna bočica.

Vidiš, triba boca i onoj staroj i onome penšjunatu, i onome ditetu..."

Taki te naš čovik! Nije da je zal, ali ne misli. A ja jopet, kakvi san nagal, isto bi mu u auto p u n o petrolja bacija šuferin oli bi mu barenko da dvi po čunci.

Kad su se namirili oni prvi, onda je davalo po tri boce, pa po jednu, pa ništa - jerbo više nije bilo.

Mračno je, ladno, podmuklo i od dišperacjuna uteka san dva dana na selo.

Snig do kolin a i tamo letrike nima. Omar san se tija vratit. Ali čujen skvičidu prajci. Vonjan oganj, rastovinu na kominu. Vrije voda u crnom bronzinu n a komoštran.

I ljudi i žene puni posla. Na stol ti je loza, sam uliji.

Ne mogu gledat kad prajce tuču. Bidni. prajci! Soli se meso u kacan. Meni malo latižine. Omar na gradele!

Miša se pura. To more malo posli, pa polit žige-ricon. A vino ladno iz konobe, neka zubi malo za-t rnu. Lipo li je uz komin u ovoj idili!

Je, judi, prasac ekonomična beštija. Pršuti, špa-lete, pečenice, divenice, mast, suđuk, kobasice.

Sidimo oko komina, rastovina teplo pucketa, bu-kare putuju okolo, na od japna bilom zidu gledan svoju veliku sjenu kako potiže iz bukare.

K vragu letrika i koje je izmislija! Stvori se i armo-nika. Pivadu se lipe šporke pisme Je, malo dima grize oči, a l i frega mi se. Oli ćeme noćas tokat či­tat? Ča ću se privrćat dok zaspen?

Došli su tonobilon i niki lovci. Zovedu me da gren s njima u Kamešnice na vepre.

Ja na vepre? A nije li vepar izija Zrinjskoga? U skulu san to učija. Bacija ga je s konja i cilega ispribija ka da je ferata prošla priko njega. I otad ja se vas naježin kad čujen za vepra.

Vanka je snig a misečina, nebo vedro ka caklo, miljardu zvizd. Izijden vanka samo da me malo s tuden uji, da se stresnen. A di je ta nova repatica? Baš san jučer čita da će jon repica bit dosta manja nego ča se predvidilo. Neš ti te repatice koja je po-vukla repicu? I cili rep da jon ne piza njanci dva-tri kila? Ola repatice, a ča jon je bila ona koja je

vodila sveta tri kraja? A ova more jedino mene vo­dit, i to ako buden. pošprucan a ne bude letrike. Vratija san se u Split vas rekreiran. Ne mogu u Split bez letrike! Moga bi ali dajte mi prajca komin, rastovinu, rvaštinu iz konobe da zubi t rnu.

Zapravo, kad malo boje pogledan, nije n a n u Split baš ni tako strašno bez letrike. Samo, triba se snać. Najboje se snašla mladost.

Pri p u n o godin nika mala Lile bila je s ocen še-tat po Marijanu. I vidi mala na klupi jubavnike u zagrlaju. Potegne oca: "Pape, vidi kino!"

I meni se sad ka maloj Lili čini da se cili grad uvečer pritvorija u kino.

I dosad se u nas mladost jubila i grlila u po bi-loga dana, i na banj, i u kafanu, i na ulicu. A tek sad? Ma to je divota! Taki prizori da ti suze gredu od milinja. U svaku kaletu, u svaki portun, u svaki k a n t u n grlidu se, stikadu, vatadu, pušu, stenju, šapju. Cili se grad pritvorija u jedan veliki jubavni đardinet.

U svima lokalima posli devet goridu šterike pa i to stvara onako finu, intimnu atmosferu, pa čak i kad vlastitu ženu odvedeš na večeru, infetaš se i počmeš ka glumit jubavnika.

Ča će to bit u Split do devet miseci? Koja ludnica! Morat ću držat ovo na pameti i tamo u kolovoz uteć iz Splita dikod u Sloveniju. Jer, liti se u n a s spava s otvorenin ponistran i mogu zamislit koja će to bit mužika kad počmu plakat i cenit sva ta silna dičica! Bit će posla za rode! Svakoj će nabotit kjun.

Da van pravo, štioci, kažen: malo i zavidin ovoj mladosti. Sve jon gre na ruke. A eto, u moje vrime, uvik je bilo te proklete letrike. Svagdi su gorile žaruje, i ako nisi tija čitat nego se bavit pametnijim stvarima, mora si žaruju stinom razbit.

Osin za jubavnike Split u mraku raj je i za lupe­že. Krade se naveliko, pjačka se sve, Provalije se u kuće, u tonobile, čak i u staklenike iz koji se kredu garifuli.

A jednoj su ženi iz s tana ukreli cili kompletni ormar. Cili ormerun i sve ča je bilo u njemu.

J e m a bit da su lupeži došli s kamionima. I tako, svit se snalazi. I život postaje lip i bez letrike. G u š t a mladost. Lupežima fešta. A nije ni meni bilo loše s bukarom rvaštine, uz komin, samo su mi falile gusle i "Pismarica".

TRAŽIN ZA NOĆAS DIREKTIVU!

En ti i ovo nesriknje, dišpetažasto nebo! Ma je li, judi, ovo nebo? Ma na što samo liči?

Nima sunca, nima ni kiše. Nije studeno, nije teplo. Nije ništa!

Danima stoji rastegnuta nika sivošporka koltrina koja ka da je izrađena od dima tvornice cimenta. Kadikad ta siva koltrina raspukne da n a n kaže blido, anemično, šučijavo sunce. Morete zamislit kakvo je kad ga moš gledat fišo. Bez straja! Misliš: sad će se ono ražgat, ali nije ni trepnulo, omar ga sivi šporki lug, ka od španjuleta, u d u n e .

Kadikad zaškuri, zalampa priko Trogira, oli se nad otocima počmu vuć rotondasti i conkulasti oblaci. Misliš: ajde neka, bar će kiša. I odista se uputi . Počme mokrit. Ali koliko? Dvajst kapljic. Moš ji sve zbrojit. To nije njanci uzorak od kiše i sve ča pada moglo bi se skupit u malu bočicu kapjic za oči.

Nesriknje nebo, samo dišpete čini! Ka da se ruga: jeste li vidili, j eman ja sunca, ma ga se nećete okusit j eman kiše, ali ću van ja pust i t evo ovo... (pa malo zagrmi ka da nam čini štruc).

Ka da vas, štioci, čujen: ako n ima sunca, ako nima kiše, onda kakvo je to doli vrime?

Nikakvo! Ovo nije vrime, ovo je govno o vrimena, arja o bacili, gripe, infetavanja, kašja, bulse i ripa-nja.

Ništa mi nije drago. Je li moguće da ćemo se pod ovom sivon koltrinom rastat od Stare i zabordižat u Novu?

Glavobolno je ovo vrime i osićan se tako ka da su me u šest uvatili i četrnajst rundi bez suca tukli i gazili. Teško li je kad čovik toliko ovisi o hirovima, o morbinama i škercima neba i vrimena!

Ove trenutke, kad se na velikome leroju pokla­paju šfere dviju godin čovik bi tribalo da se zamisli (bar tako govoridu), da filozofira da izvodi zaključke, čini analize, sinteze. Provajen i to, ali ne mogu. Ne mislin ništa, isto ka tukac.

Trenutak je za duboke misli, za velike beside, i ja, bidan, pokušavam mislit, nastojin, upiren, fo­rsiran i bilo ča da taknen, misal mi puca u refrenu: Ajme, tribalo bi se noćas napit!

Ča drugo mogu činit po ovakome imberlanome vrimenu? Di ću, kud?

Lani u ovi isti dan, ka sad se spominjen, pri taka san iz demejani vino u boce, a žena mi je u sobi red činila. Ita iz sobe kartušinu i sve libre pripomišća s jednoga na drugo misto, da se više od misec d a n ne mogu snać.

Pustošila mi je sobu i ronjala, a ja pritačen i daje, ne slušan, da se ne jidin i svaki čas gucnen.

Za obidon eto ti je s nikin velikin crnjenin let-kon, proglason radnome narodu. I počne mi čitat, deklamirati

"Naša radnička klasa, svi mi koji smo svjesni socijalisti nećemo za Novu godinu frajavat i opijati se. To ostavimo gnjiloj, pokvarenoj gospodi, a mi n a š krvavo zarađeni dinar, koji ćemo tako ušparat , dajmo za radničke sindikate, za radničke biblioteke! Gospoda neka se opijaju a mi se, drugovi, kul turno i politički uzdižimo!"

"Ča sad govoriš?" "A ništa!" "Oli se ne slažeš?" "Stoposto!" "Da znaš, i ti ćeš s lušat direktivu!" "Nisan ni reka da neću." "Neš jedno pisat a drugo činit!" "Još bi ti to i naglas rekla?" "Dakle, skromna večera i samo kvarat vina." Pri večere izaša san učinit djir po gradu i gleda

kako narod arči, bacije, kupuje. Nosidu se pršuti, tukci, demejane, praznidu se sve butige.

Gadilo mi se gledat. Nesriknji narod, nikor ne sluša direktivu. Frajaju sindikate, loču bibjoteke, arču skule i domove!

A ja san lipo već u deset uri bija u posteju, čita libar, razmišja, činija bilješke.

"Ča ti ovako fali?" pita ona. "Ništa! Nego ko ti je da oni letak? Oli su ga vanka

dilili?" "Ma ke! Našla san ga u jedan tvoj libar, ispa je

kad s a n čistila prašinu." "Nur, donesi ga jedan čas!" Tija s a n je ubit. Promislite, letak iz 1919. godine!

Izletija san vanka ka iz topa da se refan dok još mogu. Viče za menom:

"Di ćiš?" "Znan ja di ću! Čaćina i materina, tebi i direktivi!

Ol' ne vidiš da je to starinska, konzervativna. A ja oću frišku, za noćas!"

Gnjila, pokvarena gospoda frajavala su ijadu godin, a sad će radni narod frajavat a oni neka čitadu libre. Puno će se u librima osladit?

Naša san moju klapu i pivali smo i "Svanula zora" i "U divjaka luk i strila" i "Da n a n živi, živi rad" i u podne doveli su me doma u komadiće.

Taki san. Kad se uputin, izgubin miru. I jema već pus te godine da se uvik ujutru kajen za ono ča san uvečer učinija. I uvik odlučin: ovi put neću tako, i jopet sve iznova.

Di ću, kud ću? Ča ću noćas činit? Da san bar malo mlaji, zna bi di bi, jema bi, ne boj se, pune ruke posla.

Di ću? Časna rič ako ne bi volija da dojde bilo koja direktiva, mislim novogodišnja direktiva.

A more bit da je i došla koja povjerljiva, interna, jerbo svit nikako malo ove godine arči, malo frajaje, ni upolak ka lani.

A da se nismo i bez direktive opametili? Mrak pada, još se n i san odlučija. Nebo je sivo,

šporko ka lug od španjuleta. Nima sunca, nima kiše, nima njanci repatice koju smo po astronomskim najavan već morali vidit. Oli je i ona učinila škicet i zbrisala?

Ako se ukaže noćas, poć ću za njon, neka me vodi kako je vodila sveta tri kraja.

Eto, spreman san i od nje primit novogodišnju direktivu. Ne ukaže li se noćas, bar ča se mene tiče, s u t r a će jon bit kasno. Sutra neću moć glavu dignit, ni oči otvorit.

Ja tražim rišenja za noćas. Ovo je noć za duboke misli, za teške beside, a meni svaka misal puca u refrenu: ajme, ča ću dimit noćas.

- KRAJ -