Milorad Ulemek:

GVOZDENI ROV

Urednik Mihailo VojnoviLEKTOR Tanja StepojeviTehniki urednik Dejan MladenoviDizajn korica Jurii Bora

M VOOK5 ALFA2004.

Bosna - KOTA 1121Pokuao sam da otvorim oi, telo nisam oseao, bila je potpuna tiina, vladao jemrak. Dok sam s mu-kom podizao kapke, shvatio sam da su mi usta, nos i ui punizemlje. Nisam mogao da se pomerim. Poku-ao sam da se setim ta se, zapravo,dogodilo i na svoj uas shvatio da sam iv zatrpan. Poslednje ega sam se seaoto je da smo bili napadnuti i da sam tr-ao kroz rov prema zemunici da pokupimjo munici-je. Kao kroz san jo sam uo povike Rusa Sergeja: "Da-vaj, davaj!"Znam da sam utrao u zemunicu, protrao kroz njen prvi deo, gde smo jo odpoetka napada na nau liniju odbrane smestili esnaest ranjenika. Oni su memolili za pomo: - da ne padnu ivi u ruke balijama, ve da ih pobijem kad doevreme za to. Se-am se jo samo bleska i zagluujue buke. Posle to-ga nita.Mrak i tiina, iv zatrpan, sam. Da li sam ranjen? To jo nisam mogao dautvrdim, jer me je sve bolelo, glava mi je pucala, a ipak sam pokuao da seorijentiem u vremenu i prostoru. Obuzela me pani-ka, jedva da sam mogao dadiem zbog zemlje koja je bi-la na meni, oko mene i u meni. Govorio sam sebi:"Po-lako, oro, smiri se, polako." Onda ponovo pitanje: "Da li sam ja uopteiv?" Smrt ne izgleda ovako, go-vorio sam sebi, osim ako me nisu ivog zakopali.Ali da jesu, bio bih u sanduku, bar bih osetio miris cve-a... Ili su me, moda,samo bacili u rupu i zatrpa-

li?! Panika me nije naputala, jednostavno nisam znao ta da radim. Pitanja sunavirala: "Koliko du-go leim ovde i ta je sa ostalima? Da li je artilje-rijapogodila ovu zemunicu i ivog me zakopala?" Najgore mi je bilo to nisam znao dali je dan ili no. Setio sam se da imam sat sa tricijumskim kazalj-kama koji jesvetleo i u najveoj tami. To je bio po-klon od moga oca kada sam 1991. godinepolazio u ovaj jebeni rat. Pokuao sam da izvuem levu ruku ne bih li pribliiosat oima koje su me pekle jer su bile pune zemlje. Dok sam pokuavao da izvuemruku, upo-redo sam polako pokretao celo telo. Noge su mi bile sasvim prikleteneu visini kolena, a na sebi sam imao tovar zemlje. Kada sam napokon uspeo daoslobo-dim levu ruku, hteo sam to isto da uradim i sa desnom, to je ilo malolake. Leao sam na stomaku. Ne znam zato, ali mi je kroz glavu proletela misaoka-ko sam pre samo dva meseca, dok sam bio na odsustvu, prvom posle etirigodine povlaenja po raznora-znim vukojebinama i gudurama, isto ovako leao naAdi i pio kolu, dok mi je sunce grejalo lea. Ovde to-ga nije bilo: ni kole, nisunca - samo tama, bol i strah. Pakao. Ne, ne, pakao ne izgleda ovako, ne osease miris sumpora, nema vatre, ni dima, a ne vidim ni gospodina sa rogovima,repom i trozupcem na koji na-bija sve one koji su u ivotu napravili vie sranjanego dobrih dela. Sam sebi ponovo govorim: "oro, jebe Adu, kolu, pakao iostala sranja, vidi kako mo-e da se izvue iz ove situacije. Nisi proao sveto da bi ovde ostao zakopan kao pacov." Oslobodivi obe ruke, pokuao sam daraistim zemlju oko glave kako bih mogao da diem. U isto vreme mrdao sam ra-menima i gornjim delom tela ne bih li otresao hrpu zemlje koja mi je pritiskalalea. Polako sam uspeo da oslobodim gornji deo tela skoro do zadnjice, ali su

9mi noge i dalje bile prikletene, a bol se peo uz ki-mu. Samo da ona nijeslomljena, da nisam ostao nepo-kretan. Meutim, poto sam uspeo da pomerim rukei gornji deo tela, shvatio sam da je sve u redu i da je pro-blem samo u nogama.Stavio sam ruke u poziciju za sklekove i pokuao da izvuem noge. Dok sam telopo-vlaio unapred, eksplozija bola odjeknula je u mojoj glavi. Dolazilo je izleve noge. Savio sam se u struku i rukama opipavao oko kolena da bih utvrdio tami to pritiska noge. Napipao sam ogroman balvan, koji je verovatno prilikomeksplozije pao sa gornjeg dela zemunice. Nema anse da se izvuem, balvan je biote-ak bar etiri stotine kila. Znao sam kako su ovde gradili zemunice, ovalinija je izdrala i bombardo-vanje natovskih aviona kada su prole godine tuklipo svemu to je srpsko. To je bila ozrenska bukva, brate moj, neunitiva. To meubilo u pojam, imao sam utisak da su mi noge tridesetak santimetara utisnu-te uzemlju. "Jebi ga, oro, neko pravi otiske na holi-vudskom bulevaru, a tebe e dautisnu u ovu rupu", po-mislio sam. Setio sam se da sam, u stvari, sve ovo za-poeo ne bih li uspeo da vidim koliko je sati. Podi-gao sam ruke do visine glavei opipao desnom lanak leve, gde je trebalo da se nalazi sat. Prsti su mi go-vorili da je slomljen. Staklo je puklo, a kazaljke su svetlele u mraku i visilejedna preko druge. To me je razbesnelo - zar sat koji mi je sav ponosan daomato-ri kada sam kretao u rat? Njegov sin ide da brani Srp-stvo - na sav glas jepo komiluku trabunjao o tome iako sam bio kao vezista dodeljen u gardijskubrigadu koja je kretala na Vukovar. Bila je to "raketa", sat ko-ji je on dobiokao jedan od najboljih stareina koji su pohaali Moskovsku vojnu akademijukrajem etrdese-tih godina, dok je Tile bio u ljubavi sa Staljinom. Ba mi jebilo krivo, ali ta je tu je. Dok sam razmi-

10

ljao o satu, sinulo mi JS da ako JS puklo staklo, to JS verovatno bilo ili zbogdetonacije, ili od mog pada i kao posledica zatrpavanja. Shvatio sam da ja,zapra-vo, nita ne ujem i pomislio da su mi od eksplozije verovatno otilebubne opne. Prstima sam dodirnuo ui i osetio neto lepljivo na obrazima,pomeano sa prainom i zemljom. Znao sam da je to krv koja mi je curila izuiju. U isto vreme morila me je neopi-siva e. Ranije sam sluao da ovek kadaje ranjen ili doivi neki ok, postaje naprasno edan, orga-nizam reaguje takoto povlai sve sokove i izlue-vine ne bi li obezbedio vei imunitet za telo.e je u ovom trenutku bila nereiv problem broj dva. Problem broj jedan je,naravno, bio taj to mi je ogromna bosanska bukva prikovala noge, to sam bionepokretan i zatrpan na ovoj uki. Nisam imao ideju kako da ih reim.Razmiljajui o tome, odlutao sam na deavanja pre cele ove katastrofe koja meje zade-sila. Priseao sam se tog jutra, u stvari, ne znam da li je to bilojutros, poto nisam imao pojma koliko dugo leim zatrpan i da li je napolju noili dan. Ali nema veze, pomislih, mora da je to poelo toga ju-tra kada jestraar koji je bio u bunkeru na kraju de-snog rova dotrao i upao u zemunicu,gde se dnevna smena upravo budila i spremala da popije prvu jutar-nju kafu ipojede neto za doruak pre nego to pre-uzme svoju smenu nadgledanja linije izrova. Za taj rov su govorili da je neosvojiv, jedan od retkih koji bali-je nisuuspele da uzmu tokom celog rata. Poslednje dve godine u ovom delu ratita vodilesu se rovovske borbe po ablonu Prvog svetskog rata. Straar je utrao uzemunicu u kojoj je bila smetena komanda toga dela linije i dva odeljenjaGvozdenog voda, koji je dobio naziv po prvom, naalost pokojnom, komandiru ovogneunitivog voda, kako su ga jo zvali u briga-

11

di Ozrenskog korpusa. Odmah sa vrata sasuo je bujicu nerazumljivih rei i videlose na njemu da je prili-no uspanien. Komandir prvog odeljenja, Gavra, brka-tiCrnogorac koji je branio rov jo od dana kada je napravljen, pogledao ga je krozsanjive kapke preko limenke iz koje se puila kafa i lenjo mu rekao u nje-govomtipinom maniru:"e si navro, june jedno, sjedi tu pa reci to ima. Nemoj mi tu harlakati kaoda te avoli jure."Straar je seo sa druge strane dugakog stola od grubo tesanih dasaka, oko kogase okupila tek nekoli-cina boraca iz Gavrinog odeljenja. I oni su tupo zuri-li upridolicu. Poeo je da zamuckuje i nepovezano govori kako se sa zadnje stranerova, kroz traneje za izvlaenje ranjenika, pribliavaju balije i da ih imatridesetak. Na te njegove rei u zemunici se razlegao smeh, svi oni koji su sejo izleavali, ukljuujui i mene, poeli su da se diu iz svojih loa, koje suslu-ile umesto kreveta, ukopane u bone delove zemuni-ce na dva nivoa,podseajui me na planinarske domo-ve. Loe su bile napravljene od dasaka, kaopregrade, gde se, ako se malo zbiju, moglo smestiti oko etrde-set ljudi za nedaj boe. Dok sam navlaio izme, uo sam Gavru gde onako eretski pitapridolicu, ina-e mladog momka, koji je tek dva meseca bio dobrovo-ljac utreem odeljenju Gvozdenog voda: "A da nijesi meu njima vidio i moju babuSanelu?" Na to se zemu-nicom opet razlegao smeh, mnogo jai, jer su ve svi biliustali i poeli da se skupljaju oko stola koji je bio u centralnom delu,privueni smehom ostalih. Momak se zbunio, na njegovom licu su se istovremenooitavali strah, bes i oaj, jer je sad ve bilo oi-gledno da je video netoto ga je veoma uplailo i potreslo. Taman je hteo jo neto da kae, kad je Ga-vra opet zagrmeo i poeo da mu objanjava kako za tri

12

godine niko nije uspeo da se priblii ovom rovu i ka-ko on mora da je sanjao,jer je bilo nemogue da balije priu sa zadnje strane. To bi znailo da suproli kroz potok u kome je bilo toliko mina i raznoraznih zamki iznenaenja dae ako ikada ovaj jebeni rat bu-de gotov, biti potrebno deset lepera da bi sesve mine odnele odatle. U pola Gavrine reenice i sa le-ve i sa desne straneuli su se rafali i detonacije. U zemunici je na trenutak zavladala tiina i nalici-ma svih mogao sam da vidim zaprepaenje i neveri-cu. To je trajalo delisekunde. Gavra je odmah poeo da nareuje i rasporeuje ljude. Napolju je zemljave gorela od pucnjave, detonacija i vike onih koji su po-eli da izleu josanjivi iz svojih zaklona, trei prema unapred odreenim pozicijama. U trenu sece-lom oblau zaorilo: "Tekbir!" "Alahu ekber!" Sle-dila mi se krv u ilama.Dok sam u komandi radio u odeljenju veze brigade, sluao sam od boraca i ranje-nika koji su povremeno tu dolazili o tome da tako vrite mudahedini koji subili u Alijinoj vojsci i da oni kad napadaju, ne tede ni svoje ivote, jer imvera kae da e ako asno poginu u boju, ii u "denet" kod Alaha, a dobie idevet ena da im u raju slue. To je znailo da su oko nas bile bukvalnosamoubice, koje juriaju dok ne obave zadatak ili dok ne poginu. Kako se njihovavriska pribliavala, tako je haos bi-vao vei. Dok sam uzimao puku, stavljaopancir i borbeni prsluk, u zemunicu su uneli dva ranjenika i stavili ih naveliki sto. Jednog sam prepoznao, do pre dva meseca bio je voza komandantabrigade. Tra-io je da bude prebaen na prvu liniju, da vidi malo akcije. Evo muakcije, em ju je video, em je bio ranjen u nogu i rame. Bio je bled kao krpa ina licu mu se oitavao strah. Drugog nisam poznavao, video sam sa-mo da je tekoranjen, bio je pogoen u stomak. Taman

13

sam se opremio i hteo da pitam neto momka koga sam poznavao, kad je u zemunicuupao izbezumljeni Gavra i povikao na mene: "oro, zovi komandu i trai pojaa-nje! Opkoljeni smo, posle se ljubite i kukajte jedan drugom!" Dok sam iao premadrugom delu zemunice u kome je bio smeten centar veze, gde su spavali ko-mandirvoda i vezista, kroz glavu su mi prolazile Ga-vrine rei: "Opkoljeni smo!" Seosam za centralu sa deset linija, preko koje je ceo rov bio povezan polj-skimtelefonima. Jedna od njih bila je veza sa koman-dom. Poeo.sam da pritiskamdugmad i da nervozno vr-tim induktor ne bih li uo poznati Ivanin glas, koja meje zamenjivala u vezi komande otkako sam prebaen u komandu bataljona. Taman samhteo da odustanem, ka-da mi se sa druge strane javio nepoznati glas. Pitao samda li je to komanda brigade i zauo sa druge stra-ne smeh i viku: "etnici, sviete na raanj!" Sledio sam se. U prvi mah sam pomislio da je i komanda zau-zeta, ali sam se odmah setio da je to nemogue, jer se ona nalazila na osamkilometara od nae linije od-brane. Sa druge strane ice i dalje se uo smeh,glas je uporno govorio: "etnici, predajte se pa emo vas na kolac!" Prekinuosam vezu razmiljajui ta je to moglo da se dogodi. Moda su balije stvarnoprole iza naih lea i pronale telefonski vod koji je iao od poloaja dokomande, pa su se jednostavno prikljuile na njega i na taj nain presretale svepo-zive sa naeg poloaja prema komandi bataljona i brigade. Ako se to zaistadogodilo, onda niko sa nae linije odbrane nije mogao da stupi u vezu sa bilokim, jer su sve linije i poljski telefoni bili prikaeni na ovu centralu. Drugimreima, to je bio kraj. Dok mi se svata motalo po glavi, uo sam kako pristiunovi ranjenici i Gavru koji nareuje e da ih smeste. Poao sam u druguprostoriju zemunice da bih video

14

ko je ranjen i ugledao na podu ogromnog momka sa Di-nare iz Gavrinog voda, kojije tu doao pre godinu da-na. Nisam mogao da vidim gde je tano ranjen, jer jeiz njega krv curila na sve strane. U tom trenutku me ugleda Gavra i upita da li

sam dobio komandu. Ukrat-ko sam ga izvestio o tome ta se dogodilo i koje je mo-je miljenje. Kada sam zavrio svoje ionako konfu-zno izlaganje, on me je gledaobelo, brkovi su mu se opustili, izgledao je nikad jadnije. im su mu do mo-zgadoprle moje rei, strovalio se na dva sanduka mu-nicije koja su stajala u okui zagnjurio glavu u a-ke. Bio je potpuno demoralisan. Napolju je paljba bi-valasve jaa, a vriska balija sve blia, kao da su na-njuili da smo u bezizlaznojsituaciji. Iz minuta u minut pojaavali su napad. Tada je u zemunicu upao Sergeji prosuo bujicu ruskih rei. Iako nismo znali ruski, razumeli smo u sekundi sveto je rekao i samo smo se tupo pogledali. A rekao je da su mude upale u desnirov i da su zauzele krajnja dva bunkera. On je do-ao po municiju objanjavajuida su Vlatko, Stojke, Ramzes i on dobro uaneni u poprenom rovu i ako buduimali dovoljno municije, mude nee proi dok su oni ivi. Iza sebe sam videoGavru kako ustaje i kao za sebe pria kako je nemogue rov odbraniti ako jenapadnut sa zadnje strane i ako adm ne poalju pojaa-nje, pitanje je sata kadaemo ga izgubiti. Samo smo se pogledali i bilo nam je sve jasno. Gavra je puko.Video sam Sergeja kako u drugom delu zemunice trpa muni-ciju za PKT oko pojasa.Za manje od minut bio je sav u redenicima dok je levom rukom poneo sanduk bombi.Dok je prolazio pored mene, rekao je: "Zdravstvuj, ka-marad ora!" Potom jeizaao. U meuvremenu se po-javio zamenik komandira prvog odeljenja, koje jedra-lo levu stranu rova. Bio je unezveren, sve je shvatio kada je videoranjenike po stolu i Gavru kako izgu-

15

bljen pria sam sa sobom. Pitao me ta se deava, a ja mu ukratko objasnio toto nam je preneo Sergej. Rekao je da ni na njegovoj strani nije bolje i da odode-ljenja koje je sino brojalo dvanaest ljudi, sada ima sa-mo sedmoricusposobnih za borbu. Ostali su teko ranjeni ili mrtvi. Pitao me ta da radimo.Pogledao sam ga obeshrabren i rekao da sam ja samo vezista ko-ji je doao predva dana da bi proverio linije veze, a da me pri tom jo zovu ora, i da janemam predstavu o tome ta treba da se radi u ovakvoj situaciji.* * *Tada me iz razmiljanja tre neko utanje. Ni-sam odmah shvatio ta je to, abilo je jasno da mi se polako vraa sluh. Leei onako prikleten, poku-ao samda ujem odakle um dolazi. Meutim, uz svu koncentraciju i napor, razabrao samsamo utanje u sopstvenim uima. Nisam znao da li mi se to sluh vraa ili sestanje pogorava. Bar kada bih mogao da ujem, bilo bi mi lake. Ovako, em jetama, em ne u-jem nita osim utanja u uima i bubnjanja u glavi. e jepostajala sve ea. Osetio sam da su mi ruke skroz utrnule, prsti kao da nisubili moji, a kada sam pokuao da se pomerim, uljao me pancir, koji se, ve-rovatno zbog nezgodnog poloaja, urezao ispod mike i zaustavio cirkulaciju urukama. Pomislio sam da ga skinem, ali sam pre toga morao da se oslobodim bor-benog prsluka. U stvari, to je bio modifikovani pr-sluk za vezistu koji je moraoda se kree po terenu i prvoj borbenoj liniji. U prsluku sam imao samo dvaokvira za AP, koja su me sada toliko uljala da sam ih oseao preko pancira.Znao sam da moram da se rato-siljam te zatitne odee, bar u lake da diem.Odigao sam se na levi lakat i pokuao desnom rukom

16

da napipam rajsferlus od prsluka. Kada sam ga ose-tio pod prstima, poeo sam daga povlaim. Nije ilo, bio je upetljan u ice koje su mi virile iz go-tovo svihdepova. Pored dva okvira, ostali depovi su mi bili puni ica, kleta,raznoraznih klema, a bi-la je tu i baterijska lampa. Jebote, baterijska lampa!Potpuno sam to zaboravio. Uvek sam u prsluku nosio baterijsku lampu, malu mag-

light lampicu sa crvenim filterom za svetlo. Srce mi je ubrzano radilo dok samdesnom rukom pipao po depovima i pokuavao da se setim vde sam je stavio.Napokon sam je naao u de-piu koji slui za prvi zavoj. Izvadio sam je polako,kao da je bila od porcelana, a onda poeo da molim Boga: "Samo da radi!" Udahnuosam duboko i okrenuo mehanizam za paljenje ulevo, mali crveni snop se uka-zao. Utom trenutku sam se setio da i tu tananu sve-tlost moe neko da vidi i odmahugasio lampu.Mozak mi je radio sto na sat. Analizirao sam si-tuaciju: "Ako ja ne mogu davidim nikakav traak sve-tlosti, prilino je izvesno da niko ne moe da vidi nisvetlost moje lampe." Da sam bar mogao da ujem, znao bih ta se deava okomene. Uzeo sam lampicu, prineo je levom uhu i noktom kuckao po njoj. Zvuk samuo kao da dopire iz daljine. Dobro je, sluh mi se vra-a. Odluio sam dasaekam jo neko vreme kako bih uo ta se deava pre nego to ukljuim lampu ipo-kuam detaljno da osmotrim svoju situaciju. I dalje me je muila e.* * *Setio sam se da je, dok je trajao napad, momak koji je bio ranjen u stomakoajniki traio vodu. Kada sam priao stolu i hteo da mu je dam, vozakomandan-ta brigade, koji je doao na liniju u potrazi za akci-

17

jom, opomenuo me je da mu ne dajem vodu, jer je ranjen u stomak, a voda e musamo pogorati stanje i ubrzati smrt. Hteo sam neto da mu kaem, ali samodustao i dao vodu ranjenom borcu. Pogledao me je praznim oi-ma oveka koji jena izdisaju. Za deli sekunde sam po-mislio da i on meni eli neto da kae.Gavra je i dalje etkao preskaui ranjenike, sada ih je bilo je-danaest, ipriao sam sa sobom. U trenutku me pogle-da i ree: "E pa ako je vreme, onda daizginemo ka' ju-naci, a ne ka' pike!" Izaao je iz zemunice pevajui "Ojsvijetla majska zoro". Uinilo mi se da je pucnja-va napolju malo utihnula. Hteosam da izaem iz za-klona i odem do Sergeja da pitam treba li mu jo mu-nicije,ali sam se setio da do njega ima vie od dve-sta metara. Kako sam ovde bio tekdva dana, nisam naj-bolje poznav'ao splet ovoga do jue neprikosnovenog ineosvojivog rova. Sam sebe sam ubedio da neko treba da ostane s ranjenicima. Ustvari, traio sam neko opravdanje samo da ne izaem iz zaklona zemunice."Kukavice!" - rekao sam sebi. Mada me niko nije sma-trao kukavicom i slabiemiako su me zvali ora, tog trenutka sam osetio nekontrolisani strah. Pi-tao samse kako se on lei, potiskuje.Seti5 sam se da su nas, dok smo bili kod Vukovara, ja jo mlad borac, vezista uGardijskoj brigadi, opko-lile ustae u jednoj kui na Trpinskoj cesti. Tada sambio sa komandirom ete, tek promovisanim kape-tanom koji je doao iz ezdesettree padobranske i vaio za odlunog i hrabrog stareinu. Ustae su nasopkolile zato to jedno nae krilo nije stiglo da nam na vreme zatiti bok doksmo izviajui oti-li napred malo vie no to je bilo planirano. Se-am se dasmo se svi onako mladi uasno uplaili. To je ujedno bilo moje ee vatrenokrtenje. Kad je

18

kapetan shvatio ta se deava, okupio nas je i pitao: "Momci, je l' vas strah?"Nije bilo potrebe da bilo ko ta kae, naa lica su govorila umesto nas. Kape-tan nam je rekao da se strah lei jo veim strahom od onoga koji ovek trenutnoosea i mrvicom zdravog razuma. Jedan Nilija iz nae grupe naao se da upi-takoji to strah moe da bude vei. Kapetan mu je od-govorio da e ga i te kakoosetiti ako se ne dozove pa-meti. Ako mi zbog svog kukaviluka budemo dozvoli-lida nas ustae ive uhvate, saznaemo ta je to ve-i strah dok budemo stajali uredu za klanje zaralim bajonetom i gledali kako drugu pored nas vade oi i sekujezik. To je na nas delovalo kao sedativ. Dva sata kasnije stigla nam je pomo,

izvukli smo se ivi iz opkoljene kue, i nauili lekciju o strahu. U tom tre-nutku uo sam zvonjavu centrale. Komanda, pomislio sam i jurnuo prema telefonu.Kada sam stisnuo slu-alicu i rekao: "ora, Gvozdeni vod", sa druge stra-ne samuo onaj glas od malopre: "oro, pa di si o-ro, dobie ti gvozdeni kolac udupe." Spustio sam slualicu. Iako sam bio veoma uplaen, tada sam osetio kakoprvobitni strah lagano poputa. Znao sam da je pobedio onaj vei. Uleteo sam uzemunicu i pitao ranjenike mogu li da izdre. ulo se samo kuka-nje i mumlanje.Glupo pitanje, pomislio sam. Otvorio sam sanduk s municijom i poeo da vadimredenike i opasujem se bombama. Reio sam da odem do Sergeja, doturim mumuniciju i ujedno se raspitam kakve su nam anse za prolazak kroz pakao. Kad samna sebe na-tovario municiju, jedva sam ustao od teine i krenuo od zemunicedesno, kroz rov koji je bio dubok vie od dva metra. Iao sam u pravcu pucnjaveudaljene nekih sto metara napred. Rov je bio iskopan u cikcak, to nas jetitilo od direktnih artiljerijskih pogodaka. Ako bi upala granata, mogla je daugrozi samo one ko-

19ji su se nalazili u krivini gde je pala, ostali su bili zatieni. Na svakihpedeset metara bio je ukopan usek i natkriveni poloaj za strelca. On je napred-njoj strani imao takozvani hvata metka, to je pot-puno titilo strelca odpogodaka sa prednje strane rova, a pri tom je strelac imao odlian vidik i pro-stor za gaanje svega to se micalo u njegovom vido-krugu. Kako sam se viepribliavao Sergejevom po-loaju, tako je pucnjava postajala ea. Bogami, Rusje ba praio. Priao sam na etrdeset do pedeset metara i ugledao tri lea kakolee potrbuke, ma-lo dalje bila su jo dva. Po uniformama sam prepo-znao da suto nai borci. Bili su krvavi, a mene je spopala munina. Mada nisam gadljiv,poto mi je ovo bila peta godina po raznoraznim ratitima, od ovoga prizora mise eludac popeo u grlo, ali nisam imao ta da povratim poto od sino nitanisam ni jeo. Mahinalno sam pogledao na sat, bilo je pro-lo podne. Pucnjava jetrajala ve dobrih est sati, a kraj joj se nije nazirao. Skoro sam stigao domesta gde je bio Sergej sa ostalima. uo sam ga kako peva Internacionalu i vie:"Davaj, davaj, Ramzes!" Iza-avi iz poslednje krivine rova, ugledao sam ih ubunkeru, obavijene dimom od pucnjave. Ispred je bilo Stojketovo telo u sedeemstavu, sa pukom u krilu. Zastao sam i zagledao se u njega. Izgledao je kao daje seo da se odmori, a iz grudi i usta mu je curila krv. Setio sam se da su sesino, dok smo sedeli u zemuni-ci posle veere i priali uobiajene lovake irat-nike prie, Stojke i Dinarac zamalo potukli zbog toga to je Stojkeproitao Dinarcu Andrievu de-finiciju oveka sa Dinare. Stojke je leao na svomdelu u loi, itao Andrievu knjigu "Znakovi pored puta". Dinarac je igrao ahsa Ramzesom i stalno se na njega ljutio to vara. Svi su se oko njih smejali

20

dok mu je Ramzes objanjavao da ah nisu karte pa da se vara."Sluaj, Dinarac, ta kae jedan intelektualac za vas sa Dinare", zauo seStojke.U zemunici je zavladao tajac, jer su svi hteli da uju ta on ima da kae,oekujui da e posle biti smeha do kolena."De, reci ta kae taj tvoj intualac."Razlegao se opti smeh."Nije intualac nego intelektualac", rekao mu je Stojke.Smeh se pojaao. Iako je Dinarac bio dobrica, kad popizdi, umeo je da budenezgodan."Dobro, de, reci ve jednom ta taj intu.... taj mi-sli."Smeh je ve dopirao sa svih strana. ak je i Gavra doao iz svog dela zemuniceda bi uo prozivku. Ina-e, ovakvo zezanje sa prozivkama bilo je uobiajeno predspavanje, jer su se ljudi oputali i zbliavali."E, sad, sluaj dobro", rekao je Stojke, "Andri ka-e: 'U prirodi je naegoveka, naroito', to naroi-to je naglasio, 'onom dinarskom tipu da ne ostaje

ni kod jedne zamisli, nijednog dela istrajan i dosledan i da ih ne prati unjihovom prirodnom razvitku da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa,on napu-ta delo, vraa se do njegovog izvora, muti ga milju i pogledom, zatimsilovito prelee ceo budui, neostva-reni i tek zamiljeni tok dela, anticipiraga...'""ta ti to sad znai to zadnje to si rekao?", pi-ta Dinarac.U zemunici zemljotres od smeha."Mir!", vie Gavra. Opet tiina.Stojke nastavlja: ,,'Pa ga onda opet vraa na taku na kojoj se delo nalazi utom trenutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju vie uz njegovoue-

21

e nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima ne-go iznad i pored njih.Zato on u veini sluajeva i ne stvara dela i ne upravlja dogaajima, negoreaguje na njih, polaui mnogo vie na to da bude zaetnik, su-dija, borac igledalac, nego stvaralac, radnik i u-var. U njega je vidna sklonost da ne ekarazvitak stvari i ne uestvuje u njemu radom i stremljenjem.'""Eto to kae Andri za vas Dinarce", zavrava Stojke.U zemunici tajac. Dinarac gleda u ahovsku tablu i klima glavom. Svi ekaju daon neto kae, a, u stvari, hoe da puknu od smeha."De mi to sad reci na srpskom."Eksplozija smeha, ljudi se bukvalno valjaju po po-du. Dinarac ustaje i kreeprema mestu cce je leao Stojke.,,0' ti meni re to na srpskom ili ne?"Smeh se utiao. Stojke, koji se drao za stomak, kroz smeh kae: "Eto, ja muproitam, a on trai pre-vod. To znai da ste vi obini balvani." U zemunicipotop.Dinarac rie: "Ubiu te, matere mi!""Nisam to ja rekao, ve Ivo Andri", uje se Stoj-ke."Ma ubiu i njega!", urla Dinarac.Stojke se brani: "Pa on je ve mrtav."A Dinarac dodaje: "Ma ubiu ga ponovo, matere mi."Od silnog smeha sam morao da izaem na vazduh, stomak me zaboleo. Straarnapolju takoe se smeje i pita da li je to, kao i obino, Dinarac na tapetu.Klimam glavom, jer od smeha ne mogu da mu odgovorim.Dok sam se priseao kako smo se sino zezali i smejali, a ve danas jedan leiizreetan u zemunici, a drugi sedi prosvirane glave i grudi, ispred mene je

22

izleteo iz pomonog rova Vlatko i zamalo me nije ubio."Idi, bre oro, u pizdu materinu, da nisi imao te puke, upucao bih te kobaliju. ta e ovdje, zar ni-si vidio one mrtve balije tamo u rovu?""Jesam", odgovaram mu jo pod utiskom atmosfere od sino."Balije su nam upale s lea, ubile su dvojicu na-ih, ali sam ih sredio, svutrojicu", kae Vlatko.Ukratko mi je ispriao ta se dogaalo na desnoj strani rova. Kada su jutrosdoli na poloaj, dva krajnja rova su ve zauzele balije. etvorica iz dru-gogodeljenja nisu znala ta se dogodilo i upala su u zamku. S njima je bio i onajmladi straar to je ju-tros u zemunici pokuao da nas obavesti. ive su ihuhvatili, a naredna dva sata su ih komadali sekirama. Delove tela, ruke, noge,

bacali su prema ovom naem rovu, a glave su im nabili na ipke od puaka i po-boli na vrh bunkera koji je sada u njihovim rukama."Zamalo i mi da upadnemo u zamku, ali ih je Rus provalio i oaavio trojicunjihovih koji su nas e-kali u ovom bunkeru gde su sada Sergej i Ramzes.Doi da vidi, bacili smo ih ispred bunkera kao tit, ali ih nismo komadali kaooni nae."Opet me je spopala munina, a nisam imao ta da povratim. Doli smo do bunkera iuli. Bio je pro-stran i vrsto graen, gledao je na tri strane i jedino je bilonezgodno to je sa zadnje strane, u odnosu na nau liniju, bio zatvoren i takonam onemoguavao pregled iza lea, a upravo su balije odatle najvie na-padale.Rus je bio u ekstazi, pucao je iz PKT-a kratkim rafalima. Lice mu je bilogaravo, mora da je ispucao vie od deset hiljada metaka od jutros. Ramzes mu jeuvao bonu stranu prema drugom kraku rova, koji se pruao prema traneji zaizvlaenje ranjenika. Bio

23

je bled i izgledao je kao da e se svakoga asa sruiti. Kad me je pogledao,primetio sam da je ranjen. Imao je prostrelnu ranu kroz desni obraz i kroz levunogu. Samo je zaklimao glavom, jer nije mogao da pria. Pi-tao sam ga da li je uredu, na ta je on samo slegao ra-menima i nastavio da puca prema bunkeru kojije bio udaljen nekih sedamdeset metara od nas, malo ukoso i neto nie od naeg.Pogledao sam kroz pukarnicu preko tela jednog od ubijenih hoda u pravcubunkera i video etiri glave kako se klate na vrhu bunkera po-bodene na ipke zaienje cevi automatskih pua-ka. Tada me je ugledao Rus. U oima mu seoitavala udna meavina ludila i ozarenosti zbog redenika kojima sam bionaikan. Odmah je poeo da ih skida sa mene i slae pored PKT-a, kome se cevtoliko usijala da je bila skoro providna. Nekako mi je objasnio da mu jepotreban drugi mitraljez, jer je ovaj 1ri1, kako je rekao. Obeao sam da upokuati da mu donesem dru-gi, ako ga budem naao. Valjda me je razumeo, jer seokrenuo i nastavio da ispaljuje kratke rafale u prav-cu balija koje su sve vremenapadale i hvalile Alaha. Predoseali su da smo na kraju snaga i zato im se nijeurilo. Srea u nesrei bilo je to to smo imali mu-nicije za godinu dana rata,ali je, naalost, ljudi bi-lo sve manje. Balija je izgleda bilo ko kusih pasa.Smrt se oseala na sve strane, leevi su ve na suncu poeli da smrde i ubunkeru je bilo nepodnoljivo. Pitao sam Ramzesa da li hoe da ga zamenim, a onda ode u zemunicu da se malo odmori. Rekao mi je da e ra-dije krepati ovde negou zemunici. Vlatko, koji je sta-jao na treoj strani bunkera i uvao prilaz,rekao mi je da ne brinem za njih, ve da im posluim kao trka i kurir. Rekao mije da probam da odem do levog krila, pogledam ta se tamo deava i pitao me zaGavru. Od-govorio sam mu ta se desilo i kako mislim da je Ga-

24

vra otkaio. "Luci Crnogorac!", zavapio je Vlatko. Kad smo se dogovorili kako ikad da doem opet, poku-pio sam prazne redenike Rusovog PKT-a i krenuo pre-mazemunici. Usput sam se pitao ko li je jo od ranje-nika u zemunici umro. Kad sampolazio, na izdisaju je bio samo momak koji je bio ranjen u stomak i kome samdao vode. Po ovoj vruini nije bilo anse da preivi. Dok sam tako razmiljao,uopte nisam vodio rauna kuda idem i koliko sam puta skrenuo izmeu mree ro-vova, sve dok nisam shvatio da se rov sputa nizbrdo i da postaje plii. Staosam i shvatio da sam negde po-greno skrenuo. Uao sam u jedno proirenje i seona zemlju da se malo odmorim. Bio sam edan, gladan, umo-ran ko pas. Nalazio samse u jednom od krakova glavnog rova koji je sluio za izvlaenje i dovlaenjerezer-vnih snaga za intervenciju. Da sam nastavio pravo, izaao bih sto metaraiza nae linije i bilo bi mi potrebno da se sjurim do podnoja brda kroz umuko-ja je poinjala dvesta metara iza rova i sputala se nekih trista-etiristo

metara u podnoje ove jebene kote 1121. Dole je makadamski put vodio tri kilome-tra iznad kota kroz umu i izlazio na asfaltni drum prema Doboju. Tamo je biospas. Spas iz ove ludnice. Lepo je bilo razmiljati o slobodi i zezanju dalekood ovoga ludila. Meutim, brzo sam to bunilo izbacio iz glave, nisam mogao daodem i ostavim ove ljude na cedilu, pogotovu ne posle onoga to sam video i pro-iveo od jutros. Nekako sam se za ova dva dana zbli-io s njima, bili suborine. S tim mislima polako krenuh nazad do glavnoga rova. Dole ispred meneula se neka buka, a potom apat. Oblio me hladan znoj ia-ko je bilo vie odtrideset stepeni tog avgusta 1995. godine. U prvi mah pomislih da su to nai izkomande poslali pojaanje, ali sam se setio da je jutros posle samog napadareeno da smo opkoljeni. Stresao sam se

25

od straha, Jer mi se pred oima stvorila slika etiri glave koje su bileizloene na onom bunkeru to su ga zauzele mude. Skoro da nisam disao, sada seve jasno uo apat i dogovor vie njih koji su se najverovatni-je nalazilipetnaestak metara ispred mene u rovu ko-ji je na tom mestu dosezao malo vie odgrudi. Kako sam se nalazio u proirenju rova koje je sluilo za mimoilaenjeljudi ako bi se tu susreli, jedni bi uli u proirenje, a drugi bi proli krozrov, bio sam uveren da me nisu primetili. Polako sam na kolenima krenuo doproirenja i oprezno provirio u pravcu iz koga sam uo glasove. Ugledao sam nadeset metara njih petoricu kako ue i dogovaraju se. Povukao sam se i ponovoseo, mozak mi je radio sto na sat. Da pobegnem nisam mogao, jer je jedini izlaziz proirenja bio kroz rov i pre nego to bih uspeo da potrim, ubili bi me kaozeca. Bio sam u klopci. Strah je bio neopi-siv, skoro me blokirao. Ja sam, njihpetorica, ora je vezista, oni verovatno prekaljeni borci. Koje su mi bileanse? uo sam kako su poeli tiho da padaju. Znao sam ta to znai, dogovorilisu se kako e dalje i sada su izgovarali poslednje molitve, posle toga ekrenuti. Vreme mi je curilo. Setio sam se kapetano-vih rei: "Vei strah imrvica razuma." To je to - re-kao sam sebi. Mozak mi se odblokirao i dvoumio samse da li da izletim pred njih i istresem ceo okvir u tom pravcu, pa poslebeanija ili da bacim najpre bombu, pa onda da pucam kao lud. To drugo jeizgledalo razumnije: u rovu irokom ezdeset santimetara bi-la su petorica nagomili, pa bi uinak bombe trebalo da bude razoran. Poeo sam da brojim u sebido 10 ka-ko bih se smirio, izvadio sam osigura od bombe, udah-nuo i bacio je unjihovom pravcu. alio sam to ni-sam imao defanzivnu zelenu umesto ofanzivnecrne, zelena je bila jaa, ali i malo tea, pa sam zato uvek

26

u depu nosio crnu bombu. Odluio sam da ako prei-vim ovo sranje, uvek nosimzelenu bombu, i to ne jednu nego tri. ula se eksplozija, pa vrisak. "Dobro je",po-mislio sam, nisam promaio. Izleteo sam i u ue-em stavu poeo da pucampojedinano u pravcu oblaka praine u kome se naziralo komeanje tela. Vritaosam: "Pomozi boe, pomozi boe!" Pucao sam do po-slednjeg metka u okviru i odmahga zamenio za drugi. Kad sam i taj ispucao, nesvesno sam pritiskao okida naprazno i isputao nerazgovetne krike. Koliko sam se bio izgubio, nisam niprimetio da su mi s lea pri-li Vlatko i Danke. Danke je bio borac iz prvogode-ljenja i nalazio se na levoj strani poloaja. Oko mene se sve puilo odpraine i barutnih isparenja, cev od puke mi se dimila, a ja sam i daljestiskao obara. Bio sam u delirijumu."Auuu, oro, jebo si im kevu", rekao je Vlatko. "Ovi vie nee na hadiluk."Danke mi je priao i kucnuo me po glavi: "Alo, oro, gotovo je, smiri se." Tadasam se trgao i postao svestan njihovog prisustva."Jesam li ih skenjao?", bilo je prvo to sam pitao.

"oro, ubio si ih namrtvo", rekao je Danke. "Idi, bre, pa ti si prava zver, dasmo znali, uzeli bismo te ranije u vod. Pazi ga, a on atro vezista" , kroz smehje govorio Vlatko.Prili smo do tela koja su leala izmeana u uskom prostoru rova. Bio je tomasakr. Nisam znao da li da se ponosim ili da se samome sebi gadim. Adre-nalinmi je polako opadao i najvanije je da sam ostao iv, sve drugo je bilo nebitno,ovo je ista borba za preivljavanje. Vlatko je poeo da im pretrauje de-povei kod svih je pronaao samo po izdanje Kurana. To su bile prave mude.

27

"E, pa, oro, za ovo e te Raso odlikovati", obra-tio mi se sav ozaren Vlatko."Da, ali, kako stoje stvari, posthumno", dobacio je Danke.Kiselo sam se nasmejao.Krenuli smo nazad, a pre toga pokupili oruje i municiju sa leeva. Dok smo sekretali prema glav-nom rovu, Danke mi je objasnio da je na levoj strani malobolje nego na desnoj, jer imaju bolji pregled i mogu vatrom da dre mude naveem odstojanju nego to su to bili u stanju Vlatko, Ramzes i Rus. Zabrinu-lisu se za mene, jer kad je Danke odveo jednog ranjeni-ka u zemunicu, tamo jezatekao samo ranjenike, pa je s Vlatkom krenuo prema desnom krilu da me potrae.Prvo su pomislili da sam pobegao, a onda su uli bombu, pucnjavu i moje urlike,pa dotrali do mene. Objasnili su mi da sam ih, zapravo, spasao, jer da im jetih pet balija dolo s lea to bi znailo njihov kraj. Danke mi je rekao da jeGavra poginuo jo jutros. Bukvalno je srljao i nepotrebno se izlagao. Rekao je ida su na levom krilu ivi i sposobni za borbu samo ia, Suri i on, tako da jeod voda koji je jutros bro-jao trideset i dva oveka, samo nas sedam bilosposob-no da dri oruje i da se brani. Ostali su bili ranje-ni ili mrtvi. Kadasmo doli do glavnog rova, dogo-vorili smo se da ja razvuem icu izmeu leve ide-sne strane i prikaim dva poljska telefona, te tako napravim direktnu vezuizmeu Dankea i Vlatka. Vlatko je trebalo da minira sve prilazne rovove ko-ji suiza naih lea bili spojeni sa glavnim rovom. Na taj nain bi se izbegloneprijateljevo iznenaenje s lea kao to su to pokuali malopre. Nastalo jeneko zatije, kao da se pucnjava smirila. Pogledao sam na sat, prolo je tri.No se neumitno bliila. Znali smo da po mraku moemo da kontroliemo ceo

rov i sve prilaze, ali niko jo o tome NIJS govorio. Uzdali smo se u udo. Rusvie nije pucao, ali je i da-lje vritao i psovao balije u drugom bunkeru.Trgao sam se iz razmiljanja, a oko mene isti onaj mrak, gust i teak. Meutim,jasno sam uo Sergejev glas. Sluh mi se povratio. Pitao sam se koliko je pro-loi ta se deava napolju. Da li komanda uopte zna ta se ovde dogodilo. Da liznaju da je ceo Gvozde-ni vod zbrisan sa lica zemlje. Straan vrisak je zapa-raovazduh. Najeio sam se. Bio je to ipak Sergej. Vri-tao je uasno, zapuio samrukama ui i poeleo da mi se sluh nije vratio. Shvatio sam da su ga uhvatiliivog i nisam smeo da pomislim kako ga sada mue. Pogotovu to je Sergej bioRus. Rus - Avganistan. Av-ganistan - mudahedini. Stresao sam se. Svi su ga po-znavali. U bataljonu i u brigadi bilo je osam Rusa do-brovoljaca. Sergej je biovoza tenka u ruskoj armiji, ali je izriito traio da se bori na prvoj liniji.Ka-ko mi je vee pred napad objasnio Pop, koji je pre rata stvarno bio pop, iteno govorio ruski i jo nekoli-ko jezika, Sergej je u ratu izmeu Rusije iAvganista-na izgubio dva brata, jedan je bio pilot helikoptera Mi-24, a drugivoza tenka. On je bio najmlai i kad je u Bosni poeo rat, a on uo da se tubore mudahedini, odmah se prijavio kao dobrovoljac. esto je umeo da kae kakoje to najmanje to duguje svojoj brai. Sad su njega uhvatili ivog, i to ovde unekom pikovcu dale-ko od Rusije. Katastrofa, uas, kakva usrana ivotna pria.Onda sam pomislio na moju priu, koja trenut-no nije bila nita bolja. Nisu mezarobile balije, ali sam ovde u ovoj zemunici pod bosanskom bukvom sam iizgubljen. Razmiljao sam kako sam se naao u ovakvom sranju, g^e je smrt bila

jedini savezn, jedi-ni i iskreni. Ona je bila ta koja je mogla trenutno da meizbavi iz svih mojih nevolja. Liila bi me bola,

29

straha i uasa u kome sam se nalazio. ta je to smrt i kako izgleda? To sam se iranije pitao, ali sada sam stvarno razmiljao o njoj, nekako mi je bila blia,gledao sam u njoj saveznika, a ne neprijatelja. Da li je smrt kao grom? Mislim,znam da postoji, odmalena su me uili o njoj, itao sam, razmiljao, esto,neodre-eno, bez zakljuka i kraja. Neki put se pomene u raz-govoru, uvek nekakomudro kao da znamo sve o njoj. A kad se desi da ona doe i udari tu blizu, dapokupi i odnese nekoga ko nam je drag i za koga nas veu najlep-a seanja, ondatek shvatimo da ne znamo i da, zapra-vo, nikada nismo znali ta ona znai, veda smo o njoj govorili napamet, povrno i prazno. Ili moda smrt nije takvakakvom je mi zamiljamo, moda je ona sa-mo malo vazduha, svega jedan dobar dan,koji vie ne moemo da uhvatimo. "oro", rekao sam sam sebi, "prekini darazmilja o smrti, kad doe, dobro do-la, a do tada pokuaj da ne razmilja onjoj ni kao o neprijatelju ni kao o savezniku. Daleko joj lepa ku-a." Skloniosam ruke sa uiju i poeo da oslukujem ne bi li uo ta se deava napolju. Tadasam osetio dim. To je znailo da je blizu vatra. Mora da su balije zapalilevatru kako bi se ugrejale. Noi su na ovoj ko-ti vioj od hiljadu metara znaleda budu hladne. Bosna je to. Da li to znai da je sada no? Verovatno, jer zbogega bi palili vatru po danu kada je bilo toplije od trideset stepeni.Usredsredio sam se na umove kako bih uo bilo ta. udeo sam da upalim lampu iosmo-trim na ta lii ovaj haos oko mene. udeo sam za i-votom. Pa zar ivetinije bilo i ostalo osnovno ljud-sko pravo? Odluio sam da upalim lampu, pa tabude neka bude. Kada je mutna crvenkasta svetlost obasjala prizor, tek samshvatio kakvu sam sreu imao. Ili ne-sreu. Cela prostorija bila je uruena.Moja srea je to su se balvani koji su drali plafon zemunice iz-

30

nad mesta gde sam leao popreili ukoso i tako spre-ili gornji sloj zemlje,balvana i gvozdenih ina da me samelju svojim ogromnim teretom. Zemunice su uovom rovu bile tako pravljene da su mogle da izdre i pogotke kalibra 155 mm,ali nisu bile predviene za razorne eksplozije iznutra. Verovatno su balijebaci-le protivtenkovsku minu. Pomislio sam na esnaest ranjenika koji su senalazili u prvoj prostoriji. Od njih nije verovatno ostalo nita, ali bolje i tonego da su ih uhvatili ive. Desno od mesta na kome sam le-ao video sam da suvrata koja su delila ovu zemunicu na dva dela bila potpuno zatrpana zemljom iparii-ma dasaka. Levo su balvani potpuno unitili i polo-mili loe na kojimasmo spavali. Telefonska centra-la, zajedno sa stolom, bila je potpuno unitena.Ja sam bukvalno leao na prostoru od tri kvadrata ispod po-preenih balvana.Opet sam pomislio kako sam imao sree, jer sam se u trenutku eksplozije nalaziou pro-storiji u kojoj sam delimino bio zatien debelim zidom od zemlje koji jedelio zemunicu na dva dela. Mo-ja srea u nesrei bila je i u tome to je ovaprosto-rija bila nekoliko puta manja od one u kojoj su bili smeteni ranjenici iverovatno se zato svi slojevi plafona nisu obruili, ve, zbog pritiskaeksplozi-je, samo onaj donji. Tada sam pogledao u pravcu nogu i ugledao debelibalvan i betonske ine kako me priti-skaju. Spasilo me je verovatno to to jepod bio od ze-mlje, pa su mi noge od teine balvana i ostaloga kra bileulebljene u zemlju. Znao sam da nema anse da podignem sav taj kr i izvuemnoge, ali mi je na pa-met palo da bih mogao da ih oslobodim sa donje strane,tako to bih potkopao zemlju i napravio prostora da ih izvuem. Problem je bioto nisam imao ak ni no kojim bih mogao kopati. Uperio sam lampu u sve mogueuglove da pronaem neto to e mi pomoi u

31

zamisli koja mi je udahnula novu snagu i volju da pre-ivim. Spolja se ulounjkavo zavijanje balija. Moli-li su se Alahu. Setio sam se iz pria da se onimole pet puta dnevno i da prvi put poinju rano ujutro. Ako sam bio u pravu, toje znailo da sam ovde proveo sko-ro celu no i da e uskoro svanuti. Reio samda e-kam svanue i pokuam da uoim bilo kakav zraak svetlosti koji dopire uovu grobnicu mraka i uasa.ekajui tako, razmiljao sam o tome kako sam se uopte naao ovde kad mi jebilo tako dobro u odelje-nju veze komande bataljona. Zakljuio sam da sam za-pravo jedini krivac za to. Jednostavno, pogreno sam izabrao. Sada samdefinitivno uveren da ovek u i-votu uvek, apsolutno uvek, ima dva izbora. I dasve za-visi od nas samih. Poto niko ne moe da pronikne u budunost, kadnapravimo izbor, ostaje nam nada da e nam karma biti naklonjena. Mene je mojakarma oi-gledno mimoila, jer sam napravio pogrean izbor. Toga jutra, poslezavrene none smene, pristao sam na predlog komandanta bataljona da odem doprve li-nije sa smenom koja je nosila doruak i pregledam te-lefonske linije,jer su se poslednja dva dana ljudi iz Gvozdenog voda alili na slabu ujnost ipucketanje u icama. Sada znam zato je bilo tako. Balije su se nakaile naglavnu liniju i verovatno pratile tele-fonski saobraaj izmeu prve linije ikomande bata-ljona. To je bila dobro pripremljena akcija. Koman-dant bataljonami je tada rekao i da, poto sam radio nonu smenu, moe da poalje nekogadrugog, a ja bih ostao da se odmorim. Ne, ja sam, naravno, izmeu dve mogunostiizabrao onu goru, i poao sam. Setio sam se da je, dok sam se penjao u "pinca",doao kurir i re-kao da imam pismo i paket od kue. Odgovorio sam da to stavi namoj krevet, pa u kada se vratim, pogleda-ti. Hteo sam prvo da zavrim posao, paonda na spava-

32

33

nje i sa uivanjem da se zavuem u svoj kutak i proi-tam pismo na miru. Dok samprolazio pored rampe, vi-deo sam da je straar moj drug Nea, pored mene, jedi-ni Beograanin u bataljonu. "Pinc" se nakratko zau-stavio da voza pokae nalog,a Nea je priao zad-njem delu gde sam ja sedeo meu manjerkama s kafom. On mije takoe rekao za pismo i paket, a ja da su me ve obavestili. Pitao je da limoe da otvori paket i vidi da li je moja majka poslala eurokrem blokove, kojesmo i on i ja oboavali. Mada smo bili dobri drugovi, nisam voleo da drugiotvaraju moje pakete, ali ne zbog nepoverenja, ve zbog istog sujeverja. Kad je"pinc" kretao, on je joekao moj odgovor. "Dobro, otvori, ali nemoj sve dapojede" - povikao sam sve mislei kako ne moe nita da se dogodi, jer idemsamo da pogledam telefonske linije. I sad sam sedeo ovde. Kakav zajeb, ovee!ivotni. Do sada su me oni dole verovatno prekrstili i pojeli paket. Ma neka,mislio sam, neka im je sa sreom.Prenuo sam se iz razmiljanja, jer sam ugledao ne-koliko tankih zrakovasvetlosti kako su prodrli u ze-municu izmeu razvaljenih balvana i rasutezemlje. To nije mnogo poboljalo svetlost unutra, jer su zra-ci bili tanki kaoigle, ali, ovee, to je za mene bi-lo kao da sam se ponovo rodio. Jebote, pravaOdiseja. Suze su mi pole same od sebe. Pomislio sam koliko je oveku malopotrebno da bi se osetio ivim, sre-nim. Radovao sam se jer sam ugledao tri

zraka tanka kao vlas. Neverovatno. Do pre dva dana sam imao sun-ca i dnevnesvetlosti u izobilju i nikada mi to nije bilo neto neobino, gotovo da nisamprimeivao. To je bio normalan ivot. Sunce, kia, no. A sada sam se upiao odsree, jer sam video nekoliko zraa-ka sunca. ta ti je ivot!? Mada, kadarazmislim re-alno, ovek je najvea nesrea sveta. Nikada mu nije

dosta i uvek bi hteo vie. A kada se nae u ovakvoj ili slinoj situaciji, ondashvati da male i osnovne stvari koje su svuda oko njega, a koje on zapravo retkokad primeti, ine njegov ivot lepim. Tada sam odlu-io da ponovo upalim lampu ito bez crvenog filte-ra, koji je svojom debljinom dosta priguivao svetlo, takoda se jedva neto i videlo. Raunao sam da ako je napolju dan, oni spolja nemogu ni sluajno da vide svetlo u zemunici. Dok sam odvijao filter, napregao samui ne bi li uo neki zvuk ili um koji bi mi ukazao na neije prisustvo ublizini zemunice, koja e verovatno postati moj grob. Dok sam oslukivao, krozglavu mi je prolo da vie ne ujem stravine Sergejeve krike. Kakav je to ovekbio i kako se samo lavovski borio! Nikako mi nije bilo jasno kako neko sa tolikoara, portvovanja i hrabrosti moe da se bori za zemlju i narod koji su takodaleko od njegovog doma. Mislim, ne znam da li bih ja mogao da uradim takoneto. Sergej je imao svoj motiv, koji je bio vi-e nego jak i koji je bio snagai vodilja za sve ono vre-me koje je proveo ovde po ovim vukojebinama, borei serame uz rame sa svojom braom po slovenskoj krvi. Mogao bih, recimo, da odemtako negde i pristao bih da ivim, ako mora tako biti, meu divljacima, u vi-horu revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao i iveo bihonoliko koliko mi ostaje da ivim, onoliko koliko su mi sudbina i dragi Bogpredvideli, ali bih vie voleo da sam u svojoj zemlji, meu ljudima moga jezika.Jer ako umrem, voleo bih da budem pokopan meu svojima. Ne znam zato, ini mise da bi tako sve lake bilo ili bar podnoljivije. Ukljuio sam lampu sa kojesam skinuo crveni fil-ter. mirkao sam od iznenadnog jakog svetla iz lam-pe.Pogledao sam oko sebe koliko mi je poloaj dozvo-ljavao i tek tada, pod jakimsvetlom lampe, spoznao

34

uas koji je napravila eksplozija. Kako sam uopte preiveo ovaj haos? Hteo samda na brzinu izmolim Oena, ali nisam znao sve rei. Bio sam postien. Postienpred Bogom i pred samim sobom. "Da li Bog postoji?", pitao sam se jo oseajuinelagodnost to nisam znao da izgovorim te svete rei koje su bi-le osnovpatrijarhalnog vaspitanja svakoga ko je dr-ao do pravoslavlja i svoje vere.Naterao sam sebe da prestanem s razmiljanjem o tome, jer koliko god du-gomislio, znao sam da pravi odgovor neu nai. I znao sam da, bilo kako bilo, Bogpostoji u svima nama i svi smo mi deo Boga.Pratei tako snop svetlosti kojom sam arao po onome to je ostalo od zemunice,trudio sam se da ugledam bilo ta to bi mi pomoglo u zamisli da potkopam zemljuispod nogu i tako se oslobodim iz ovoga bezizlaznog poloaja koji mi je padaosve tee. Dok sam tako lampom pretraivao unutranjost te jazbine, uinilo mi seda sam na mestu gce je nekada stajala loa, koja je bila na dva nivoa i na kojojsu spa-vali sada ve pokojni Gavra i deurni vezista, ugle-dao kako iz zemlje iostalog kra viri cev od auto-matske puke. Pokuao sam da na lampi izotrimsnop i usmerim ga u tom pravcu. "Da, uez, uez", zamalo to nisam vrisnuo odsree. Uzdrao sam se u posled-njem trenutku, najeivi se ve samo pri pomislita bi se moglo dogoditi kada bi me balije osetile u ovoj rupi. Ve u narednomtrenutku moja euforija je splasnula, jer iz ovog poloaja nisam mogao da dohva-tim cev. Ali nisam dozvolio sebi da padnem u oaj, ve sam grozniavo smiljaokako to da uradim. Gle-dajui tako s enjom u vrh puke koja je virila iz ze-mlje petnaestak santimetara, pogled mi pade na ice koje su virile iz polomljenetelefonske centrale. Levom rukom sam poeo da ih vuem i kidam, a onda

35

sam se setio da imam u svom prsluku nekoliko koturo-va iste takve ice i da bibilo mnogo bre i prak-tinije da upotrebim nju nego da se zamaram i pravimnepotrebnu buku kidajui ice iz centrale. Tek tada sam se setio da, zapravo,jo nisam skinuo prsluk i pancir iako su me uasno uljali. Verovatno sam bioponesen radou koja je u meni nastala kada sam pro-naao lampu. Sada je veilo lake i prsluk sam skinuo bez problema. Meutim, sa pancirom je ilo malotee. Postojala su dva naina, ali su oba pravi-la mnogo buke. Pokuavajui daodlepim iak koji je spajao pancir na ramenima i bokovima, to je u ovoj te-skobi tiine i mraka izgledalo kao da radi brusili-ca. Morao sam da naem drugoreenje. Probao sam da odlepljujem malo-pomalo, bukvalno po pola santime-tra, aza to bi mi bilo potrebno mnogo vremena i zbog nezgodnog poloaja ve na samompoetku me je zama-ralo. Bio sam na izmaku snage. Ne znam koliko je vre-menaprolo do trenutka kada sam uspeo da svuem pancir i osetio se toliko olakanoda mi se inilo kako bih mogao da poletim. Ali sve i da sam mogao, noge su mi idalje bile prikletene. im mi se snaga malo vratila, poeo sam da razmotavamkalem ice koji sam izvukao iz depa borbenog prsluka. Na jednom krajuraspetljane ice napravio sam omu koju sam eleo da nabacim na vrh one puke.Tako zabacujui, uspelo mi je tek iz dvadesetog pokuaja i kada sam po-eo dazateem, molio sam Boga da se oma zakai za nian. Kada mi je to polo zarukom, vukao sam zateg-nutu icu i nadao se da u moi da oslobodim puku iprivuem je sebi. ica se zategla gotovo do pucanja, a puka se pomerila tekdesetak santimetara. Pomi-slio sam: ako je okvir u njoj, a najverovatnije jeste,on-da je negde zapelo. Mozak mi je radio ubrzano, jer su mi sve nade bileuloene u tu puku. Mogao sam da je

36

iskoristim kao alat za kopanje. Posle jo nekoliko pokuaja, odustao sam, jersam se plaio da ica ne pukne, pa bih morao sve ispoetka, to mi nikako ni-jebilo po volji. Spustio sam glavu na hladnu zemlju da bih se malo odmorio i dobionovu ideju. Leei tako i razmiljajui ta mi valja initi, iskrivio sam maloglavu ulevo i osvetlio lampom prostor iznad se-be. Ugledao sam nekolikopopreenih greda i pomi-slio kako bi bilo da proturim icu preko jedne od njih itako promenim ugao izvlaenja puke. Problem je bio to mi je nedostajalotridesetak santimetara do grede. Odluio sam da na drugi kraj ice priveembaterijsku lampu i iskoristim je kao teg za bacanje i tako prebacim icu prekogrede. Molio sam se da ne razbijem lampu, ali to mi je izgledalo kao jedino re-enje. Posle treeg pokuaja, uspeo sam. Sada sam ve imao vie prostora zapovlaenje. Oprezno sam vukao puku koja je sada promenila ugao i polako iz-lazila iz zemlje . Kada sam uspeo da je dovuem do se-be, zagrlio sam je kao dami je rod najroeniji. Rekao sam sebi: "oro, i Baltazar bi se tobom ponosio."Odmah sam pristupio otkopavanju. Poeo sam sa de-snom nogom, jer me je ona manjebolela. Meutim, po-to sam to radio ipkom za ienje cevi koju sam skinuo sapuke, ona je ve posle nekoliko zabadanja u relativno meku zemlju poela da sekrivi poto je bila tanka. Pokuao sam to isto i sa okvirom. Ni to nije valjalo,jer okvir je pravio buku, municija u nje-mu je pri svakom zabadanju u zemljuzveckala kao pra-porci. Nisam smeo sebi da dozvolim bilo kakvu buku u ovojtiini gde sam bukvalno uo sopstveno srce ka-ko udara od umora i uzbuenja.Morao sam da smislim neto drugo. Tada sam odluio da upotrebim ba pu-ku.Zabio sam cev u meku zemlju i poeo da odvalju-jem parie veliine deje ake.Dobro je ilo, ve

37

sam malo mogao da pomeram desnu nogu, ali ne i da JS izvuem. Kopao sam i znojiose kao lud, jer sam bio u nezgodnom poloaju. e me je ubijala. Kada sam pri-metio da se znojim, zastao sam, jer nisam smeo da gu-bim tenost iz tela i nataj nain dehidriram, to bi bilo pogubno za moje ve izmueno telo. Dok sam seodmarao, nastavio sam da mrdam nogom i osetio kako mi se krv sliva od kolenanadole. Bili su to najpri-jatniji marci koje sam osetio u ivotu. Kad mi seorganizam malo smirio i znojenje prestalo, nastavio sam s radom i posle izvesnogvremena, oslobodio de-snu nogu. Kakav je to samo oseaj bio! Ispipao sam jekoliko sam mogao i, osim utrnua i nagnjeenja mii-a, sve je bilo u redu.Pomerao sam prste i nisam ose-ao bol, to je bilo najvanije. Seam se da doksmo imali asove iz prve pomoi jo u vojsci, a i kasnije u Gardijskoj brigadi,govorili su nam da ako moemo da pomeramo prste pri povredi noge, onda povredani-je strana. Ja sam svoje prste pomerao i bio sam sre-an zbog toga. Sada jeto isto trebalo uraditi s levom nogom, koja je mnogo vie bolela. Poeo samispod nje da otkopavam polako i oprezno. Ali kada sam hteo da je pomerim kao tosam to inio sa desnom, protre-sla me je erupcija bola i zamalo da nisamzajaukao. "Slomljena je sto posto", pomislio sam. Pokuao sam da ne mislim nabol koji se uz nju peo i zavravao mi se u glavi, dobujui po slepoonicama.Nisam dalje mogao, bol je bio uasan, mislio sam da u se onesve-stiti. Moliosam Boga samo da nije otvoreni prelom. Na ovoj vruini i prljavtini to biznailo sepsu, to je u najboljem sluaju znailo gubitak noge. Ali emu sam seja nadao? Ko e da me nae ovde zatrpanog i na izmaku snage? Kada god bihpomislio na otvore-ni prelom, setio bih se filma "Lov na jelene", kada ovekpada iz helikoptera, a Robert de Niro, koji

38

glumi njegovog prijatelja, skae za njim. Majk, tako se zvao lik u filmu,upadajui u vodu, lomi obe noge is-pod kolena, jer je udario u podvodnu stenu.Pred oi-ma mi je bila scena kako ga De Niro izvlai na oba-lu, zadie mupantalone i pojavljuju se kosti koje vi-re iz mesa i rascepane koe. Stresao samse. Sada sam ve osetio da mi je noga skroz olabavljena i bez pri-tiska trupca.Udahnuo sam duboko, uhvatio obema ru-kama u pregibu kolena i povukao je premasebi. Uspeo sam, ali kada je krv, osloboena pritiska, iknula prema tom delunoge, onesvestio sam se.Sanjao sam tako bez svesti. Video sam sebe kako letim iznad Beograda, tog gradaza koji sam izuzetno vezan i koji volim do ludila. Preletao sam moj kraj u kojisam se doselio iz Zagreba, vde sam roen, jer je matori bio tamo na slubi.Bratstvo i jedinstvo! Ka-kva ironija! Dok sam tako leteo, gledao sam terene zaKOTA rku i ortake iz kraja kako pikaju basket. Vikao sam, ali oni su samogledali u nebo bez ikakvog po-zdrava i znaka. Nastavili su da igraju. Verovatnome nisu videli ili, ako jesu, verovatno su rekli: "Ma to je onaj ludi ora toje otiao na ratite." Jo ka-snijih godina, kada bih onako povremeno skoknuo doBeograda na dva-tri dana, kad god bi se naao u kraju sa ortacima, nije moglo dase desi da se bar jednom u naem razgovoru i zezanju ne povede pria o ratitu.U toj prii ja sam uglavnom branio stav da je trebalo ratovati, jer da smo seprepustili samo pacifisti-kim idejama i njakanjima po trgovima pevajui pesme"Dajmo ansu miru" i slina sranja koja su propagi-rana po ugledu na decu cveaiz doba Vijetnamskog ra-ta, Beograd i Srbija bi se sveli na paaluk i ari-ju.Oni su mi uvek odgovarali da sam ja lud i da mi je rat popio mozak. Uvek bi mipostavili pitanje: "Pa zar ti je bolje tamo meu svim tim ludacima ili ovde

39

17JS igramo basket, pijemo pivo na gelenderu u kraju i jurimo cuii uvee posplavovima i diskotekama?" Moj odgovor je uvek bio da su oni gubitnici i hai-ari, blejai iz kraja koji nita nisu nauili iz srpske istorije.

Tako smo se uvek razilazili sa nedoreenim odgo-vorima, drei se svako svojeprie kao pijan plota i nadureni jedni na druge, s pogledima koji su znaili:,Da sam u pravu." Leteo sam dalje, okrenuo, pa du Du-nava, preko Ua, sve doAde, koja je bila puna kao ibica. Volim Adu. Nikada nisam imao dovoljno kinteda odem ko ovek sa ekipom na more i zato sam radije provodio leta na Adi,pijui zidarsko pivo i uvee kad sunce zae, igrao basket, naravno u gajbu pi-va. Dok sam tako leteo, palo mi je na pamet da odletim Savom sve do apca. Savaje bila lepa, ista i voda je bila bistra, nekako plavkasto zelena. Tome jevaljda doprineo rat u Hrvatskoj i Bosni, jer fabrike nisu radile, pa nije imalota da je zagauje. Bar neto pozitivno od ovoga rata, mislio sam tako dok samle-teo iznad vode koja je mamila da se bunem i sperem u njoj svu prljavtinu ikoja se kao nudila da budem ist kao ona. Okrenuo sam potom prema Dedinju,beograd-skom Beverli Hilsu, da ga, kad mi se ve prua pri-lika, pogledam izptije perspektive. Ranije, kao obini smrtnik, znao sam da sa mojom sada vebiv-om devojkom Lelom, s kojom sam se zabavljao jo od drugoga razredaelektrotehnike kole, u koju smo oboje ili, proem na biciklu onim delovima iuli-cama Dedinja gde je to bilo mogue za nas obine smrtnike. Ali iz teperspektive nije moglo mnogo ta da se vidi, samo visoke kapije i zidovi sakamera-ma, elavim i kratko oianim momcima s naoari-ma, koji su se stalnoneto mrtili i valjda izgleda-li vani samo samima sebi. Dole ispod mene ve suse

40

nazirale prve kue sa bazenima u koje su uskakala de-ca monika roena podsrenom zvezdom da im rodite-lji budu "ovo ili ono". Posle dolaska na svet, nisumorala ni o emu da brinu, ve samo da koriste blago-deti ivota. Oseao semiris rotilja koji su se di-mili po venjacima sagraenim uz same bazene. Vikendruak. Ima se, moe se. iroko, nema ta. U trenut-ku sam se uplaio da me neskine PVO, jer ipak je tu iveo Slobia sa svojom svitom. Ma valjda nee,prepoznae moju srpsku uniformu. A i da zapucaju, ta ima veze, ne bi bilo prviput da zapuca Srbin na Srbina, u tome bar imamo iskustva tokom istorije. "Maoro, ne mogu ti nita, brz si kao soko i leti visoko", govorio sam sebi.Pogledam tada dole i u dvoritu u pletenoj stolici vidim tipa u beloj teni-skojmajici, farmerkama i espadrilama. U jednoj a-i mvas-plakar, a u drugoj tompusdavidov. Pogledam bolje, izotrim oko sokolovo, kad ono Slobia -oputeno.Pravim tako krugove i razmiljam da li da sletim i javim se kao to je red. Aonda mislim: ma emu, moda ovek ubija bedak zato to je pao Knin, ili modaslavi to se reio jo jedne bede, ko e ga znati, ipak je to objavljeno nadnevniku kao sporadi-na vest: "Dragi graani i graanke, samo da vas obave-stimo da je jutros Knin pao u hrvatske ruke, ali nemoj-te da se brinete, nastalnoj smo vezi sa Franjom, pa emo ve napraviti neku kombinaciju." Odmahposle toga ila je ona odvratna reklama za "cipiripi". Ka-em sam sebi: "Sleti,oro, pa kud puklo." I tako sletim ja pred Slobiu:"Dobar dan, gospodine predsednie."A on ni pet ni est nego mi kae:"Molim te, da li bi mogao da se pomeri sa sunca, pravi mi senku. Izvoli reci.Uzmi sipaj viski, sedi i odmori malo."

41

"Hvala, ali ne pijem dok letim.""A je l' ti to dolazi iz Knina?""Ne, sa Ozrena iznad Doboja.""Ama", kae on, i srknu malo viskija, "pa ta ima tamo?"U cugu mu priam sva deavanja i ta je sve bilo, kako smo napadnuti i ostalo.On me gleda belo kroz dim od tompusa i mrtav ladan mi kae:

"E za to e morati da vidi sa Radovanom, jer, kao to zna, Srbija nije uratu."Ja ne mogu da verujem ta mi kae ovek. Ali opet velim sebi: "Pa dobro, oro,ta si sad oekivao, da ovek uzme puku, sedne u BOV, krene s tobom i izvu-ete iz sranja? Predsednik je to Sloba, bre." I tako, opratajui se, dok sampoletao, on mi kae: "Po-zdravi mi Radovana i reci mu da moe slobodno da za-dri oruje i sve to je sposobno za borbu a to do-lazi iz Krajine da bi se tobolje odupro ovim graa-nima iz Bosne to hoe da zauzmu Republiku Srpsku.""Hou, hou", kaem ja sav srean pred tolikom veli-kodunou naegapredsednika, koji iako Srbija nije u ratu, daje i akom i kapom ne bi li pomogaosvoj narod preko Drine.,Jebote, mislim ba je kul -sve oruje i sve to jesposobno za borbu. E sad, ba-lije, jebaemo vam kevu." Dok sam tako leteo upravcu Avale, sebi sam rekao: "Ma ipak je u bedaku zbog Kni-na, nekako mi jetuan." I tu iznad same Avale kao da sam poeo da gubim snagu i poinjem dapadam onako u nekom kovitlacu kao helikopter kada ga pogode.Iz nesvesti me je trgao jak bol u nozi. Polako sam pokuao da sednem i jorazmiljao o snu koji je na mene ostavio jak utisak. Meutim, to je bio samosan. Znao sam da mi u ovoj rupi ne mogu pomoi ni Slobi-a ni Raa. Bio sam sam,sjeban i gotovo mrtav od bo-la, ei i iznemoglosti. Kada sam seo, zavrtelo mise

42

u glavi. To je verovatno bilo zbog dugog leanja. Mo-lio sam Boga samo da se neonesvestim ponovo. Uzeo sam lampu i polako zadigao nogavicu i prineo sve-tlostnozi. Nije bilo kosti koja je virila, nije bilo ni krvi, ali zato mi je nogabila natekla i nekako po-utela od kolena nadole. Mrdnuo sam prstima, to mi jepriinilo bol. "E oro, ovo je ve prelom." Pogle-dao sam okolo kako bihpronaao neto ime bi mo-gao da imobiliem nogu i bar tako ublaim bol ismanjim tetu. Ugledao sam polomljene komade stola na kome je stajala telefonskacentrala. Prikupio sam nekoliko letvica i iskoristio icu od telefona dauvrstim letvice koje sam poreao oko noge. Kada sam to zavrio, bio sam naivici suza, jer sam shvatio da sa ovakvom nogom nemam nikakvih ansi. Pretrai-vao sam sa lampom po onome to je ostalo od zemuni-ce. Sada, iz sedeeg poloajaugledao sam skroz pri kraju zemunice balvane koji su i na tom delu pali uko-sozabijeni u zemlju, ostavljajui slobodan prostor blizu zida. Reio sam da senekako odvuem tamo i po-gledam ima li ega korisnog to bi mi pomoglo daprevaziem ovu golgotu. Legao sam na stomak i stavio lampu u usta dok sam rukomrazgrtao zemlju ispred se-be. Vukao sam se polako prema tom delu. Svaki pokretmi je priinjavao bol kao da mi neko kletima stiska nogu. Napredovao sam sporo.Kada sam uspeo da ubacim glavu iza balvana, uzeo sam lampu i poeo da osvetlja-vam prostor. Svetlost se odbila o neto u samom pod-noju popreenih balvana.Uperio sam lampu na to mesto, ali zbog naslaga zemlje nisam video ta je to.Morao sam da se zavuem dublje. Navlaio sam zemlju rukama i ugledao nekolikomesnih narezaka koji su vi-rili iz vojnike torbice. Tek kada sam ugledao netoto je predstavljalo hranu, shvatio sam koliko sam gladan. Povadio sam nareske ikopao rukama dalje. Na-

43

pipao sam neto hladno i metalno. Zagrebao sam nok-tima i na moju neopisivuradost, ugledao vojniku u-turicu. 0 kako sam bio srean! U sebi sam pevuio, atelo mi je prosto poskakivalo sve onako u leeem poloaju. Na bol sam trenutnozaboravio. Polako sam izvukao uturicu iz zemlje, kao da je sveti Gral, i, namoju radost, po njenoj teini shvatio da je puna. Obri-sao sam zemlju i poeo daodvrem ep polako i sa ui-vanjem, oseajui kako mi se grlo stee pri samojpo-misli na tenost. Po urezanom grbu na jednoj strani znao sam da je pripadala

pokojnome Gavri. Kada sam od-vrnuo ep i prineo ga nosu da pomiriem, mada bih utom trenutku popio i ulje za motor kamiona, osetio sam miris vina. Samo zatrenutak mi je bilo krivo to nije voda, a onda sam nagnuo i poeo halapljivo dapijem. Bilo je hladno, a ja sam toliko bio halapljiv da mi je curilo niz bradu unedra i po prljavoj unifor-mi. Osetio sam bol koji me je presekao u stomaku. Vi-no je bilo jako i moj stomak je reagovao i borio se, jer praktino nisam nitajeo dva dana i dve noi. "GTo-lako, oro, ostavi malo i za posle", govorio samsebi. Zatvorio sam uturicu, pokupio nekoliko konzervi nareska i poeo da sepovlaim unazad prema mestu na kome sam do malopre bio zakopan ispod bosanskebu-kve. To mi je predstavljalo veli napor i bol. Levu nogu nisam mogao dadignem od zemlje, tako da se ona vukla pri mom puzanju unazad, jer u takoskuenom pro-storu zbog noge koja je bila u letvicama nisam mogao da se okrenem.Kada sam se nekako dovukao do mesta gde sam mogao da sednem, otpio sam jo dvagutljaja vina i osetio onu poznatu toplinu alkohola koji je ve poeo da mistruji kroz krv i muti mi gaavu. "Maala, jou da se ucirkam." Dok sam takolelujao pod uticajem vi-na koje je inilo svoje na gladan stomak, razmiljao samkako da otvorim konzervu mesnoga nareska bez no-

44

a i kljua za otvaranje. Dohvatio sam borbeni prsluk i praznio depove dapronaem bilo ta to bi mi ko-ristilo. Osim dva para kleta i klema, nije biloni-ega. Bacio sam se na posao da kletima otvorim kon-zervu. Posle ne znam nisam koliko pokuaja, kada je konzerva bila izguvana kao da je preko nje preaooklopni transporter, odustao sam demoralisan. Gle-dao sam u konzervu kao unajveeg neprijatelja. Vino je poelo da me hvata i onako, oseao sam seprijatno. Popio sam jo malo. Nisam ba neki ljubitelj kaplji-ce, ali mi je ovoba prijalo. Bol u nozi sam oseao manje nego ranije i e je malo splasnula.Znao sam da u posle alkohola i laganog pijanstva, kasnije biti jo vie edan,ali me nije bilo briga za kasnije. Va-na mi je bila mo sadanjeg trenutka.Vino me je potpuno oaavilo. Nije me bilo briga, oseao sam se kao car. Lebdeosam izmeu sna i jave. "oro, ovo je za film", pomislio sam.Bilo mi je udno to sam poeo sam sebe da zovem oro. Da li zbog navike ili jevreme uinilo svoje i pobedilo moj otpor prema nadimku koji sam nosio ot-kadznam za sebe, a koji sam dobio ni kriv ni duan, zbog namere ili nesavestiljudskog bia i to odmah po roenju, jo u inkubatoru. Moj otac, vojnik poprofe-siji, tada je bio u Zagrebu na slubi u tada nepriko-snovenojJugoslovenskoj narodnoj armiji. U to vreme bio je kapetan po inu i komandantbataljona vojne po-licije. Ceo svoj ivot posvetio je vojnoj karijeri. Pred samkraj rata se, kao petnaestogodinjak, uklju-io u partizanski odred bombaa ive sa sedamnaest godina bio poslat u Rusiju na vojnu akademiju kao iz-razitotalentovan. Meutim, kada je puklo izmeu Ti-ta i Staljina, svi su vraeni uzemlju, gde su zavrili zapoeto kolovanje. Bio je rodom iz Valjeva, iz sta-resrpske porodice, koja je tokom celog Drugog svet-

45

skog rata balansirala izmeu etnika i partizana. Deda mi je bio solunac, takoda je otac nastavio neku vrstu vojnike tradicije u kui. Moju majku je upoznaojedne veeri na igranci na Malom Kalemeanu. Ona je rsfena Beograanka i radilaje kao uiteljica u tek osnovanoj beogradskoj gimnaziji. Poto je otac biostalno po terenima, jer je in i kolovanje treba-lo opravdati, s mojom majkomse zabavljao sedam godi-na. Venali su se tek ezdeset i druge u Beogradu. Alikako je otac bio stalno odsutan, ja sam se rodio etiri godine kasnije, kada jedobio prekomandu u Za-greb i kada mu je obeano da ga vie nee cimati i po-merati. Moja nevolja je nastala kada me je jedne veeri deurna sestra nala uinkubatoru sa skinutim pove-zom sa oiju, to je prouzrokovalo moj slabi vid ino-enje naoara s velikom dioptrijom. Majka nije pre-stajala da sumnja kako mije to namerno uraeno zato to sam bio Srbin, od roditelja Srba, koji i u ono

vreme, iako su se svi kleli u bratstvo i jedinstvo, ni-su bili rado vieni uZagrebu. Moj otac nikada nije hteo da prihvati takvu tvrdnju, jer bio je oficiri ko-munista i za njega je tako neto bilo nepojmljivo. Ma-da kasnije, kada jepoeo ovaj nesreni rat devedesetih godina, nevoljno je priao o toj temi iizraavao svo-ju sumnju. Od tada su verovatno poele moje muke s na-dimkom ora.Nismo dugo ostali u Zagrebu, jer je mo-ju majku neprekidno grizao crv sumnje, paje navaljiva-la na oca da trai premetaj bilo e u Srbiju. Po-sle etiri godinepisanja molbi i obijanja referent-skih kancelarija, dobio je premetaj na vojniaero-drom Batajnica, kao bezbednjak. Dobio je i stan na No-vom Beogradu, kodhotela Jugoslavija. Setio sam se svoga detinjstva, koje je bilo manje-vie kao ikod ostale dece vojnih lica, uglavnom nastanjenih u tom tek izgraenomnovobeogradskom naselju. Od ostale

46

dece sam se razlikovao jedino po cvikerima na kojima su stalno na levoj ilidesnoj strani bili zalepljeni zavoji. Tada sam, kao skoro petogodinjak, poeoda oseam neko ponienje svaki put kada bi me neko na-zvao pogrdnim nadimkom.Tako je poela moja borba i moje negodovanje svaki put kada bi me neko osloviosa oro. Nisam gledao da li je stariji i jai ili mlai i slabiji, tukao sam seneprekidno. To srce i tu mla-dalaku hrabrost sam valjda povukao na svoga dedu.Ta-ko mi je bar govorila baba kada smo za vikende ili praznike odlazili u oevorodno Valjevo. Kako sam ra-stao, tako sam i jaao i otac neki put nije znao tada radi sa mnom, jer su iz kole poele da pristiu pri-medbe na uestale tue imoje ponaanje. A koliko se samo naoara nakupovao koje sam lomio u tuama i ra-znim kokanjima, to se vie nije ni brojalo. Majka, koja je bila tiha i dobraena, onako u razgovorima pokuala je diplomatski da mi objasni kako bi bilonajbolje da se pomirim s nadimkom koji mi je namet-nut. Dobro je tokom svojeuiteljske prakse nauila da su deca kada uhvate nekoga na zub, to se taj vieopi-re, nemilosrdnija i okrutnija. Meutim, meni ponos nije dozvoljavao da setek tako predam. Taj moj otpor trajao je sve dok nisam doao na ratite. Tu mineka-ko nije smetalo to me zovu ora. Bio sam meu sebi jednakima, po uniformi,oruju i istoj elji za od-branu Srpstva i svega srpskog. Tako sam malo-pomalo,s tekim godinama koje sam proveo skoro po svim ra-titima, postao potpunoravnoduan prema svom na-dimku. Seam se jedne situacije kada smo devedeset itree bili u pratnji generala Mladia, koji je oti-ao u Benkovac na nekisastanak s tamonjim gaave-inama. Jedan kapetan iz krajinske vojske tada me jeonako, sa moda malo previe ironije, nazvao ora. General Mladi ga je takoispresliavao da nije smeo

47

da mu izae na oi tokom celog naeg boravka na tim prostorima iako je bioglavni i odgovorni vezista korpusa. Stalno je slao svog zamenika, mladog poru-nika koji je pri izlaganju pred generalom zamuckivao. Kasnije, kada smo sevraali prema Banjaluci, e je general Mladi trebalo da se vidi s Raom, doksmo stajali na jednom odmoritu, general mi je priao i rekao: "Mladene, moraosam da nauim pameti onu ka-petansku utvu, da ga postavim tamo gde mu je mesto.jer nisam mogao da sluam kako te ui tvome poslu, a znam da ti nije koliko nicrno ispod nokta i jo da ti se izruguje." Stavio mi je pri tom ruku onakooinski na rame. Ja sam bio potpuno zbunjen, prvo jer ne pam-tim kada me je nekopozvao po imenu, a to je uradio ni manje ni vie nego legenda koja hoda, generalMladi, koga smo iz milote zvali - tata. Tek kasnije, kada smo krenuli dalje,dok sam sedeo na svome mestu vezi-ste u zadnjem delu "puha", shvatio sam da jeon znao ko-lo sam dobar i struan vezista. To mi je ulilo novu snagu i nekakavponos u grudi. E, ni manje ni vie ne-go je "tata" znao moje pravo ime i bioupuen u moje ve-tine oko veze.

Iz razmiljanja me prenu bol u stomaku i kranje creva. Sada kao da je glad bilavea, jer sam tu na do-hvatu ruke imao nekoliko konzervi, a nisam mogao da ihotvorim i bar malo utolim glad. "ta bih dao da imam no pri ruci", mislio samdok sam enjivo gle-dao u konzerve. Setio sam se da bih ako napravim malu rupuu konzervi, moda vrhom kleta mogao da poki-dam poklopac. Ali ime rupu danapravim, nisam imao nita otro pri sebi. Pogledao sam prema puci ko-ja jestajala podno mojih nogu i bila sva umazana od ze-mlje. Pomislio sam da izvadimjedan metak iz okvira i njime probuim rupu. To sam i uinio, pa uzeo kon-zervu,nabio metak uz samu ivicu i dlanom udario po

auri. Metak je upao dopola. Izvadio sam ga i polizao delove nareska koji su sena njemu zadrali. "U, brate, ovo je ba ukusno!" - pomislio sam dok sam lizaome-tak. Stomak je odmah poeo da kri, jer je osetio mrvi-ce hrane i traio jo.Nekako sam kletima otvorio konzervu dopola i nisam imao strpljenja da otvaramdalje ve sam onim metkom nabijao i kidao parie na-reska i trpao usta.Konzerva je pala za slobodu za ma-nje od minut. Odmah sam otvorio jo jednu iponovio postupak. Zalio sam sa malo vina i posmatrao preo-stale dve, onuizguvanu i onu drugu, celu. Znao sam da bi trebalo ostaviti hranu za kasnije,jer glad dolazi i odlazi, smenjuje se sa sitou kao no sa danom. "Ma", rekaosam sebi, "nema posle, ima samo sad" i za pet minuta slistio i ostale dvekonzerve. Dok sam za-vravao poslednje komade nareska iz one izguvane, potajnosam se nadao da u oku ispod balvana i zemlje ima jo neka koju nisam otkrio.Ali sada me to nije bilo briga, jer sam bio sit i namiren. Nikada mi na-rezak uivotu nije bio slai iako sam se posle Vuko-vara zakleo da ga vie neuokusiti, pa makar skapao od gladi. Tog svog obeanja drao sam se do malopre,ali, jebiga, nuda zakon menja.A tamo nije mogao da proe dan bez nareska. Oni to su donosili hranu, znali bida kau: "To vam je to vam je, ako vam se ne svia, vi se alite." Kome smomogli da se alimo kada je tu vladala atmosfera haosa. Inae, sa vukovarskogratita nisam poneo mr-nju samo prema mesnom naresku. Mrzeo sam sve to se tamodeavalo. Slavonsku kaljugu, kiu, hladnou, neprekidno kretanje napred-nazad,jer tada jo nisu mogli da se dogovore ta sve hoe da osvoje, mrzeo sam bledalica civila koji su se ni krivi ni duni nala-zili izmeu dve vatre, izgladnelii promrzli, baulja-jui izmeu sve te vojske, traei blinjeg svoga ko-

49

ji se izgubio sino u beaniji pre poetka naeg na-pada. A napad su planiralipijani oficiri narodne armije, koja vie nije mogla da nosi naziv jugosloven-ska, jer se stara Juga polako i neumitno raspadala i tonula u uas rata ibratoubilake mrnje koja se razbuktala posle dugogodinjeg tinjanja, kriom po-kazujui zube i svoje pravo lice uglavnom po mesnim priredbama u nekim zaseocimadaleko od uvek budnih oiju i na sve spremnih udbaa, kojima je mozak bio tolikoispran da bi roenu majku prodali ako bi ne-to rekla protiv partije i sistema.I dok su se tada-nji funkcioneri utrkivali koji e da uvali svoje dupe u tadave praznu stolicu naega milog i nika-da neprealjenog bravara, ta mrnja jehvatala zama-jac. Bio sa uveren da i Milka Planinc i ostali komu-nistikimetuzalemi, koji su izgubili pamet u vreme-nu i prostoru, po raznoraznimpartijskim sastanci-ma, na kojima su ih njihovi lini poltroni uveravali da jesve u redu i kako ih narod oboava i pozdravlja njihove ideje, kako im klie daje i posle Tita - Tito. Oni su, zapravo, znali da vie nikada nee biti kao pre.Ali to su zakopali duboko u svoje prvoborake due, preko kojih su se uzdigli odgolih seljaka si-lih sa kojekakvih uka na kojima su do jue brisali buljukamenom. Jer kako posle tolike borbe od prvih dana rata, kada su im se guzicenavikle na udobne fo-telje i na kojekakve funkcionerske privilegije, rei naroduistinu: "Ma to je bila samo fora! Fora, bra-te! To nisu mogli da urade iako suznali da je samo pi-tanje dana kada e sve pui i okrenuti se protiv naro-dakoji su do jue igrali upleteni u Kozarako kolo." I naravno, to se desilo

najpre u Sloveniji, gde je ta dobro hvaljena Jugoslovenska narodna armija, zakoju smo godinama odvajali od usta da bi mogla da se uzdig-ne na nivo petearmije u svetu po snazi i brojnosti,

50

Mgorad Ulemek

totalno podbacila i gde je pred lovakim drutvom pirgavih zmajeka i Janezaizgledala kao da je izala iz jaslica i obdanita i koja se otuda vratila podvi-jenog repa, sa nekakvim bednim opravdanjem da su bi-li spremni za agresijuspolja, a ne iznutra, kako je to na televiziji objavljivao general Adi. Seamse da je moj ale ispraznio ceo okvir iz "tee" u na jedi-ni televizor i da jetada bacio sva odlikovanja i uni-formu u ubre. Toga dana kad su nas Janeziisprai-li lovakim pukama, moj matori je ostario preko noi. I onda se taslavna i nadaleko uvena armija, sa svom svojom tehnikom i svim tim uvenimoficir-skim kadrom, za ije smo kolovanje generacijama svi plaali, koja je,dakle, dobila sve na tanjiru, zaglavi-la pred jednom slovenskom palankom, kojunije mogla da osvoji, jer ju je jebao neki lik koga su zvali Mile Jastreb. Itako zaglavljena i nadaleko slavljena Ti-tova armija nemono je danima,nedeljama i mesecima tukla tu slovensku vukojebinu, koja je sve vie lii-la naDrezden, grad koji je posluio kao kolateralna teta Englezima i Amerima zavreme Drugog svet-skog rata, i koja je dobila epitet evropskog Staljin-grada,branei i uspostavljajui tekovine demokrati-je koju su hteli da unite i satrusrbijanski komuni-sti i, naravno, etnici. Eto, ak i tada, toliko godi-na poslete sramne podele izmeu partizana i etni-ka, opet smo se delili i prizivaliavete prolosti da vaskrsnu i da nas jo vie posvaaju. Uvek sam se seao reimoga sada ve pokojnoga dede, koji je znao da kae da nama niko drugi nijepotreban da nas sjebe do nas samih. Dok sam bio mali, nisam shvatao znae-njetih rei, ali sada, posle skoro pet godina ratova-nja i povlaenja kojekude,itajui dnevnu tampu i sluajui raznorazne politiare koji lau, mau iprekrajaju mozak sopstvenoga naroda, te rei su mi

51

postale kristalno jasne. Valjda zbog svih tih sranja kojih sam se nagledao navukovarskom ratitu, nekako sam i zamrzeo mesni narezak. Verovatno me je konzer-va, kada bih je ugledao, pored svog odvratnog ukusa, au-tomatski podseala nasve one nedae i nepravde koje su mi se desile u tom vremenu ratovanja za srpskina-rod, a sve sam manje razumevao ta mi to kao narod uopte hoemo i elimo.Noga je opet poinjala da me boli, verovatno je prestajalo dejstvo vina. Tamansam hteo da otvorim uturicu i popijem jo malo vina i ublaim sve ne-snosnijibol, kad je neko stao iznad mene na razvalje-nu zemunicu. uli su se glasovi.Nauljio sam ui i sledio se od straha da moda nisam napravio neki um dok samse borio s konzervama. Sada kada sam umirio disanje, jasno sam uo razgovor kojise vodia iznad moje glave i zakljuio da ne sumnjaju da se samo dva metra ispodnjih nalazi etnik. Pokuao sam da razaznam o emu govore. Prepoznao sam tekimusli-manski naglasak, priali su o tome kako treba to pre da preskoe potokkako bi izneli ranjenike i mr-tve. "Dobro je", pomislio sam, ako je za utehu,bar su imali gubitaka i nisu tako lako proli kao to su mislili. Jer borba zarov je bila spartanska sa nae strane. Iako smo bili slabiji u ljudstvu, borilismo se do kraja. Verovatno nisu oekivali na tako e-stok otpor. Ali ta smodrugo mogli nego da se tako borimo. I evo me sada ovde, ja ora, jedini preive-li svedok te bitke, zakopan u rovu na bosanskoj uki podno Ozrena. Setio sam seda smo pred kraj tog kob-nog dana ostali samo Rus i ja. Vlatko je ipak uspeo daminira sve rovove koji su prilazili sa zadnje strane glavnom rovu, koji smo midrali kao poslednje upo-rite, sve se nadajui da e nam pomo ipak stii i dae ovo u ta smo upali imati srean kraj. Meu-

52

tim, kako je vreme odmicalo, tako su nae nade biva-le slabije. Balije sukrenule u odluni napad negde posle est sati toga dana. Taman sam uspeo dazavr-im razvlaenje direktne linije izmeu leve i desne strane, kada je poeopakao. Udarili su svime to su imali. Na jednoj strani, koja se dobro drala, idalje su bili Rus, Vlatko i Ramzes, koji je ve bio na izma-ku snage i jedva sedrao na nogama, jer su kame uzima-le svoj danak polako, ali neumitno. Znam daga je Vlatko zezao kako nikada nee videti piramide i ostala mesta na kojima susahranjeni faraoni. "Na veze, ja u biti bosanski faraon, a ovi rovovi e bi-timoje piramide", jedva razgovetno mu je odgovorio Ramzes, koji je bio nairokopoznat po svom znanju o faraonima i drevnom Egiptu. To znanje je stekao jo kaoklinac, dok je iveo u Kairu, gde mu je otac radio kao voza u naoj ambasadi ikada se posle slube vratio u Banjaluku, gde su iveli i vde se Ramzes ro-dio,on, tada ve skoro stasao za vojsku, nastavio je da izuava istoriju starogEgipta i bio potpuno zalu-en tom temom.Vlatko mu je vie puta predlagao da ga odvede do zemunice u kojoj su bili ostaliranjenici koji su, ne-verovatno, jo svi bili ivi iako su neki od njih, po mommiljenju, bili dosta teko ranjeni. Meutim. on je uporno odmahivao glavom icedio kroz zube i usta puna krvi da e radije umreti na nogama i sa pu-kom uruci nego u onoj rupi od zemunice. Rus, koji je od svih bio najstabilniji, idalje je bio u onom svom delirijumu i ispucavao je kratke rafale u pravcu me-stagde su balije koncentrisanom vatrom pucale pre-ma naem bunkeru i verovatnopripremale teren za juri grupi koja se prikradala iza naih lea u pod-nojupomonih rovova. Nezgodno je bilo to to usred njihove pucnjave nismo mogliglavu da promoli-

53

mo iz rova i vidimo s koje strane nam se pribliava-ju. Ako bismo pokuali daizvirimo iz rova i pogle-damo na zadnji deo padine, bili bismo idealna meta zanjihove snajperiste, koji su vrebali sa glavne linije ukopane naspram glavnogrova na drugom brdu nekih etiristo metara vazdune linije. Tako smo bili uklopci i samo smo mogli da se kreemo po glavnom ro-vu, jer je Vlatko miniraosve ostale prolaze. Rekao mi je da odem i pokuam da donesem ako ima tromblo-naiz kojih je hteo nasumino da gaa pozadinu rova, i tako bar privremeno usporinapredovanje onih za ko-je smo znali da se ve uveliko prikradaju prema po-monim rovovima i tranejama. Znali smo da im je to osnovna taktika. Koristilisu sistem brze potkovi-ce, jer su znali da ne moemo da izaemo i da nas ne-mamnogo. Taktika brze potkovice sastojala se od ras poreda u obliku potkovice saijih se krajeva otvar \ velika vatra na samo dva kraja linije, gde se vatro ;pokrivaju gotovo sve take napadnute linije, dok ~e oni koji napadaju iz sredinete potkovice prikradaj/ u tiini, koristei to to onaj koga napadaju ne mo-eda digne glavu i promoli nos od vatre koju prima sa krajeva potkovice. Kada douna razdaljinu bacanja bombe, napadai u sredini potkovice bacaju veliki brojbombi i gaaju iz tromblona u nekoliko taaka ispred sebe, pa pretravajuiposlednjih dvadesetak metara, vrite kao ludi i upadaju u rovove. Samo smo senadali da e neke od tih grupa krenuti pomonim rovovima i naleteti na zamke imine iznenaenja, ko-je je Vlatko postavio, i tako bar malo usporiti svoj napad.Dok sam hitao ka zemunici gde su bili smete-ni ranjenici, gledao sam premaotvoru rova nagore i bio spreman da zapucam ako bih ugledao neku spodobu kojahoe da uskoi u rov. Uleteo sam u zemunicu sav zadihan i samo napravio pometnjumeu ve obamrlim

54

ranjenicima koji su leali svuda po podu i loama. Pitao sam, onako zadihan, dali neko zna gde su trom-bloni, jer nisam poznavao splet ovih rovova i gde se tanalazi. Niko mi nije odgovarao, ve su svi gleda-li u mene iskolaenih oiju odstraha i bola. Shvatio sam da sam ih uplaio na smrt, koja je za neke od njihbila tako blizu da toga nisu bili ni svesni. Onaj mo-mak koga sam znao izbrigade kao vozaa komandanta rekao mi je da on misli da ima u zemunici koja jeslu-ila kao magacin i koja je bila na levoj strani rova. Nisam se zadravaoiako sam pri izlasku video da oni ranjenici koji su bili pri svesti i koji sumogli da shvate ta se deava hoe neto da me pitaju. Ni-sam mogao da sezadravam, ve sam pojurio prema me-stu koje sam video dok sam razvlaio kabl zaspajanje leve i desne strane i koje je izgledalo kao magacin, kako mi je rekaovoza. Upao sam unutra i video mom-ka koga su zvali Suri kako otvara noemsanduk od bombi, vadi bombe iz plastine ambalae i kai ih na opasa. "Uh,oro, ti si, ba si me prepao, ta ima na desnoj strani?" Rekao sam mu da nam necvetaju ru-e i pitao ga da li ima tromblona. Pokazao mi je je-dan sanduk kojije bio malo kabastiji od ostalih i re-kao da ima ukupno tri sanduka i da su onijo jutros, kada je napad poeo, uzeli jedan za sebe. Uzeo sam ceo sanduk ipoeo da ga vuem prema mestu gde su se nala-zili Vlatko i ostali. Sanduk je bioteak i morao sam da ga nosim obema rukama. Puku sam okaio o ra-me, podigaosanduk i potrao prema desnom krilu, mo-lei Boga da mi neko ne uskoi u rov,jer sam u ovakvoj poziciji bio lak plen. im sam potrao do desnog krila, baciosam sanduk i poeo da vadim tromblone i ream ih ispred ulaza u bunker. Pogledomsam po-traio Vlatka. Poto ga nisam video, uao sam u bunker i video ga kakoklei pored Ramzesa koji je le-

55

ao na leima. Plakali su. Priao sam blie i vi-deo da je Ramzes gotovo beo kaonajbelja maramica, dr-ao je pitolj u ruci i gurao ga drkom u Vlatkov stomak,mumlajui neto samo njemu razumljivo. Kada sam hteo da kaem kako sam doneotromblone i da ga pitam ta dalje, Vlatko me je pogledao oima punim suza ipokazao mi da unem, jer se od Rusa koji je vri-tao i pucao kao lud, menjajuiredenike na svome PKT-u, koji samo to se nije raspao, nije ulo nita. Priaosam do njih i kleknuo. Drao je Ramzesa za ruku, a on mu je i dalje guraopitolj prema njemu."Hoe da ga ubijem, iskrvario je i nema vie sna-ge, gotov je", rekao mi jeVlatko kroz pla."Kako da ga ubije?", pitao sam ga zgranut."Pa lepo, hoe da ga ja ubijem, jer ako se bude ubio sam, onda mu dua nee gorebiti primljena kako to valja i dolikuje nama pravoslavcima."Nisam mogao da verujem ta mi ovek pria."Hajde, ubij ga ti, oro, ja ne mogu, poznajemo se od poetka rata, ne mogu,breee."Poeo je da vriti i gurnuo mi pitolj u ruke. Izleteo je napolje jecajui odbola, besa i nemoi. Drao sam pitolj i gledao Ramzesa pravo u oi. Bi-le sumutne od suza i tune, pune bola. Mumlao je ne-to kao: "Ajde, molim te." Samoje to ponavljao. Kle-ao sam okiran. Nisam mogao da se saberem, Rus mi je netovikao, ali ja nisam obraao panju na njega niti sam ga uo, bio sam u nekomsvom delirijumu. Gla-va mi je bila prazna. Ne znam da li sam mogao da ura-dimovo. Ovo je ve bilo previe za mene. "Oh, Bo-e", pomislio sam, "da li moraovako, ima li te, bre, daj neki znak ta sad." Kroz glavu su mi u sekundiprolazili milioni misli. "Da li e moja dua biti primljena tamo gore kako trebaako uradim ovako ne-to?" Telefon koji je spajao nas i levu stranu zaan-

56

grljao je i trgao me iz misli. Spustio sam pogled i ugledao Ramzesove oiplane, bez ivota, ali su i onako mrtve bile pune tuge i suza. "Hvala ti, Boe,hvala to si njega pozvao sebi, a mene spasao jednog takvog ina." Govorio sam usebi i brzo se prekrstio tri puta. Isteturao sam iz bunkera i video Vlatka kakoklei i jednom rukom petlja neto oko tromblo-na, a u drugoj dri slualicu ipria sa levom stra-nom rova. Kada je zavrio, rekao je: "Danke je pogi-nuo,ia je lake ranjen, ostao je samo Suki na levoj strani." Nita drugo nijedodao, samo je imao onaj tup i prazan pogled. Nije me pitao ak ni za Ramzesa,samo je nabio tromblon na puku i ispalio ga sa ra-mena uvis u pravcu padinekoja se nalazila na zadnjoj strani rova. Pogledao sam prema Rusu koji je i daljspucao iz bunkera i video ga kako poskakuje. Shvatio sam da je kraj i da je ovoposlednji gr. Otkako sam do-ao na ratite, vazda sam zamiljao kako eizgleda-ti moja pogibija. Najvie sam se plaio dve stvari: mina i da me uhvateivog, sve ostalo mi je nekako bi-lo podnoljivije. Ranije, pre ovoga rata,povremeno bih pogledao neke ratne filmove n sad sam se seao mnogih scena. Aovde, u ovoj situaciji i u ovim rovo-vima, nisam mogao da uklopim nijednu od tihscena u ovaj scenario uasa koji nas je okruivao. To su ipak bili samo filmovi,u kojima glumci kad poginu, po-sle snimljene scene, ustanu, obriu krv i blatosa se-be i odu u jednu od onih lepih kamp-prikolica u kojoj ga ekaju blagodetiivota. Ovde nije bilo klapni i lepih statistkinja, ni kamp-prikolica. Ovde jesvuda bila prava smrt, koja je vrebala na svakom koraku. Ovo su bili rovovistrave i uasa. Razmiljajui ka-ko bi nam dobro doao jedan Rambo da nampomogne sa svim onim njegovim vetinama, teturao sam se kao pijan prema desnojstrani, jer sam hgeo da vidim da li

57

je kod Surija sve kako treba i da li mogu da pomognem. Prolazei pored zemuniceu kojoj su bili smeteni ranjenici, nisam ni hteo da ulazim. ta sam mogao da imkaem: "E, gotovo je, ispalite sebi metak u glavu da vas ne uhvate ive." Nisammogao da ih ubijem u po-jam, mada ne smem ni da pomislim ta bi se desilo ako biih onako na gomili uhvatili. Doao sam na nekih dvadeset metara do leve stranerova, koja je jo bila pod naom kontrolom, i stao kod zadnje krivine. Ni-samhteo da izletim ko muva bez glave, jer su Suki i ia mogli da me upucaju.Verovatno su bili na kraju ivaca i snage, jer su do sada shvatili, kao i svi mikoji smo na neki nain pruali ovaj poslednji atom otpora, da je kraj blizu i daje pitanje trenutka kada e avo doi po svoje. Kad su malo zastali s pucnja-vom, viknuo sam Surom i on se okrenuo i dao mi znak da im priem. Doao sam donjihovog bunkera i pitao iu kako je, a on mi je rekao da nije nita, ve samoogrebotina. Nisam hteo da komentariem, jer sam vi-deo da mu je koulja na levomramenu natopljena kr-vlju. Pored samog ulaza sa desne strane leao je Dan-ke, naleima, mirno, kao da spava. Imao je onako bez-brino lice. Suri mi je objasnioda je pogoen najve-rovatnije u lea iz snajpera dok je izvirivao iz rova ne bili uoio da li i odakle nam prilaze balije. "Ka-kav je to fudbaler bio",prokomentarisao je ia. Danke je, bar sam tako uo, bio jedan od najboljih inajperspektivnijih fudbalera. Bio je rodom iz Dobo-ja, gde je i poeo da igra.Posle je preao u elju, pa u Sarajevo, gde je trebalo da ga prime u prvi tim.Bi-la mu je predviena sjajna karijera. Zvali su ga D. Ma-radona. Ali kad jepoeo rat, on je sve napustio iako su, bez obzira na rat, neki imuni Srbi izSarajeva mogli da mu zavre da potpie ugovor za francuski Marselj. Danke nijehteo, sa nepunih osamnaest godi-

58

na uao je u rat. I sada, evo, on, prva kopaka Bosne, lei u rovu na nekojjebenoj koti umesto da pika fud-bal u Francuskoj i pita: "Vule vu kue avekmua". Je-beni rat!"oro, ako nas uhvati no, nemamo anse", rekao mi je Suri."Znam, to sam i sam shvatio", odgovorio sam mu te-ko gutajui pljuvaku u suvomgrlu. Gotovo se ne se-am kada sam poslednji put pio vodu."ta da radimo, da li da se skupimo na jedno mesto na sredini rova, pa kako namBog da?", pitao sam ih obojicu u isto vreme."Tek tada nemamo nikakve anse, prii e nam sa svih strana i onda smo gotovi",rekao je Suri. Tada je zazvonio telefon, bio je to poziv sa desne strane. Su-rije podigao slualicu i kratko odsluao ta mu se govori sa druge strane ice.Kad je prekinuo vezu, re-kao je da je to bio Vlatko, koji ga je zvao da se nauna sredini rova i da se dogovore ta i kako dalje. Zamo-lio me je da ostanem tusa iom i da mu pomognem ako balije pokuaju neto. Otrao je kroz rov i ia ija smo ostali sami. Pucnjava kao da je malo splasnula. Uao sam u bunker iprovirio kroz pukarnicu u pravcu donjeg dela rova - na nekih sedamdeset metaraniz rov se video prvi bunker sa leve strane, koji je isto kao i na desnoj stranibio neto nii od naeg, s tim to se iz ovoga u kome smo se mi nalazili videomnogo vei prostor oko zadnje strane glavnog rova, zbog same konfiguracijete