Uvod :

Čikaška ekonomska škola je pokrenuta kao stožer revolucionarnih ideja i intelektualaca toga doba. Ona i danas predstavlja jedan od najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čija su osnovna načela: sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije. Ranu Čikašku školu karakterišu shvatanja da je ekonomija vrednosno neutralna nauka, da ekonomija metodološki treba da se razvija po uzoru na prirodne nauke, da neoklasična teorija cena u uslovima savršene informacije i konkurencije nudi valjan model toga kako funkcionišu tržišta; davanju prednosti profitu sa tržišta. Među “autorima” škole je bilo više saglasnosti o ciljevima, a manje o tome kako ih postići. Štaviše, te razlike su svesno stimulisane i čak bi se moglo reći da veliki uspon škola ne duguje ortodoksiji, nego nečem sasvim suprotnom, tj.upravo tim razlikama koje su postale plodan podsticaj za analize i istraživanja. Uspeh Čikaške škole u primeni se ogledao u njihovoj interpretaciji antimonopolskih zakona gde se Vrhovni sud 1977. godine pozivao u komentaru čikaške škole koji kaže da je ekonomska analiza dobra osnova za rešavanje antimonopolskog problema.. Važnost anti-monopolskih zakona je globalna što je veliki poduhvat za čikašku ekonomsku analizu baziranu na slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu koji su doprineli ekonomskom obrazovanju i razvoju.

2. Milton Fridman: biografski podaci Milton Fridman je rođen 31.jula 1912. godine u Njujorku. Doktorirao je na Kolumbija univerzitetu, a ceo radni vek proveo je na Čikaškom univerzitetu. Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnzijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsao klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom moneternom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod. Glavna ekonomska dela: Eseji o pozitivnoj ekonomiji (Essays in Positive Economics, 1953), Studije o kvantitativnoj teoriji novca (Studies in the Quantity Theory of Money, 1956), Teorija potrošne funkcije (A Theory of the Consumption Function, 1957), Monetarna istorija Sjedinjenih Država, 1867 – 1960, sa Anom Švarc (Monetary History of the United States). Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništu ostajalo više novca. Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala XX veka. U knjizi “Kapitalizam i sloboda” dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge. TV serija i knjiga pod nazivom “Sloboda izbora”, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde jepreispitivana i jačana liberalna ideja. Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1976.

godine, za “svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.

3. Čikaška ekonomska i rešavanje krize u Čileu Čikaška škola imala je praktičan uspeh primene svojih ideja u Čileu 70-tih godina XX veka. Kriza počinje ranih 70-ih godina kada na vlast dolazi Salvador Aljende, prvi demokratski izabran marxista. Međutim, njegova socijalistička politika nacionalizacije, visoke plate i kontrola cena izazivaju ekonomsku katastrofu i na vlast 1977. godine dolazi general Augusto Pinoče 1. 1 Augusto José Ramón Pinochet Ugarte, na vlasti bio od 17.decembra 1974 do 11. marta 1990 2 Chicago boys (eng.), grupa od 25 mladih čileanskih ekonomista koji su se obučavali na Čikaškom univerzitetu pod tutorstvom Miltona Fridmana i Arnolda Harbergera. Pinoče je pozvao Čikaške momke 2 u pomoć radi davanja hitnih ekonomskih saveta. Milton Fridman je tada bio na čelu tima. Savetovali su drastično smanjenje državnih prihoda, denacionalizaciju, poresku reformu, privatizaciju penzionih fondova i striktnu monetarnu kontrolu ponude novca. Kasnije, predložena je i privatizacija nacionalnih i rudnih bogatstava. Ekonomske reforme ojačale su državu i ekonomska politika dovedena je na osnaženi put. Danas je Čile najprosperitetnija zemlja Južne Amerike od koje se može samo učiti.

4. Antimonopolska politika Čikaške škole Politički ideali demokratije, ljudske slobode i pravde zahtevaju veće ograničavanje ekonomske moći nego što bi to ekonomska argumentacija odobravala. No, u pojedinim fazama razvoja prava konkurencije, političke funkcije konkurencije su preovladavale, što je imalo za posledicu radikalniji pristup tela za zaštitu konkurencije u sankcionisanju tržišnih ponašanja. To se, na primer, dogodilo u SAD neposredno pre Drugog svetskog rata. Na sličan način je Evropska komisija u prvim decenijama svog delovanja, pod uticajem nemačke škole ordoliberala, donosila odluke obeležene idejom da pravo konkurencije treba da štiti i konkurente, a ne isključivo konkurenciju na tržištu. Čikaška škola bila je veliki protivnik ovakvog stava. Ukoliko tržišni mehanizam treba da obezbedi ekonomsko blagostanje ekonomske efikasnosti, onda jedini cilj antimonopolskog prava treba da bude otklanjanje neefikasnosti. Osnovno pitanje za antimonopolske organe je da li će određeno ponašanje da dovede do toga da potrošači plaćaju više cene, i da li će više cene dugoročno moći da se održe zbog nedovoljne konkurencije na tržištu. Delovanje antimonopolslih organa u cilju zaštite tržišnih učesnika od njihovih efikasnijih konkurenata je štetno za blagostanje društva i potrošača. Ričard Posner, viši predavač na Čikaškom fakultetu rekao je „Najbolja antimonopolska politika, sa tačke gledišta malog biznisa, je nikakva antimonopolska politika.“3Monopolske firme, po Posneru, povećavajući razliku između nivoa cene i nivoa marginalnog troška, omogućuju opstanak malim, nedovoljno efikasnim konkurentima. Zaštita malih firmi, insistiranjem na očuvanju atomiziranih tržišnih struktura, praktično znači redistribuciju društvenog dohotka u njihovu korist, a na štetu potrošača, kao druge podjednako važne kategorije tržišnih učesnika. Zaštita malih firmi se može efikasnije postići drugim sredstvima, na primer porezima.U savremenoj teoriji preovlađuje stav da ostvarivanje ekonomske efikasnosti treba da bude jedina funkcija prava konkurencije, jer je funkcija obezbeđenja ravnopravnosti tržišnih učesnika često kontradiktorna ovoj prvoj. Efikasniji konkurent će neizbežno istisnuti sa tržišta svog manje

efikasnog rivala, a tela za zaštitu konkurencije ne treba da štite njegov položaj na tržištu iz razloga političkih preferencija

Čikaška škola je apelovala da monopol pokreće dve grupe problema u slobodnom društvu. Prvo, postojanje monopola znači ograničavanje dobrovoljne razmene putem smanjivanja alternativa koje su dostupne pojedincima. Drugo, postojanje monopola pokreće pitanje „društvene odgovornosti“ monopoliste. Monopolista je vidljiv kao i njegova moć.

5. Tri oblasti monopola prema Miltonu Fridmanu Tri važne oblasti monopola5: 1. Monopol u industriji 2. Monopol nad radnom snagom 3. Monopol koji stvara država

Monopol u industriji. Najvažnija činjenica o monopolu preduzeća jeste njegova relativno mala važnost sa stanovišta ekonomije kao celine. Postoji oko četiri miliona zasebnih proizvodnih preduzeća u SAD; oko četiri stotine hiljada novih se stvori svake godine; nešto manji broj se ugasi svake godine. Skoro jedna petina radne populacije sama sebe zapošljava. U svakoj grani industrije uporedo postoje giganti i patuljci. Brojna istraživanja, pokušala su da klasifikuju industrijske grane kao monopolističke, konkurentske i one pod nadzorom i vođenjem države, i da uđu u trag promenama tokom vremena u ovim kategorijama6. Kako je ekonomija rasla, preduzeća su se povećala u apsolutnoj veličini. Ovo je shvaćeno kao da obuhvataju veći deo tržišta, dok je tržište možda još brze poraslo. Drugi razlog je da monopol privlači više pažnje nego konkurencija. Ako bismo pojedince pitali da navedu glavne industrije u SAD, skoro svi bi naveli proizvodnju automobila, a malo njih veletrgovinu. A veletrgovina je duplo važnija od proizvodnje automobila. Iako je u nekim aspektima veoma konkurentna, proizvodnja automobila ima mnogo manjih firmi i svakako je bliža monopolu. Monopol nad radnom snagom. Postoji tendencija da se precenjuje značaj monopola nad radnom snagom. Sindikati uključuju otprilike četvrtinu radne populacije i ovo uveliko precenjuje uticaj sindikata na strukturu nadnica. Sindikati nisu nevažni. Kao i monopolska preduzeća, oni igraju značajnu i svrsishodnu ulogu čineći nadnice drugačijim nego što bi to samo tržište odredilo. Učinjena je procena da je zbog sindikata negde od 10 do 15% radne populacije dobilo veće nadnice za otprilike 10 do 15 odsto. Ovo znači da je nekih 85 ili 90 odsto radne populacije dobilo manje nadnice za nekih 5 odsto. Ako sindikati dižu nadnice u određenim zanimanjima ili industriji, oni nužno čine stopu zaposlenosti u toj profesiji ili industriji nižom nego što bi inače bila – kao što bilo koja viša cena smanjuje količinu koja se kupuje. Pošto su generalno sindikati najjači među grupama koje bi ionako bile dobro plaćene, njihov učinak bio je da dobro plaćene radnike učine još bolje plaćenim na račun slabije plaćenih.

Milton Fridman napravio je oštru razliku između monopola nad radnom snagom i nad preduzećima. Najjasniji njegov primer je ugalj. Zakon Guffey Coal Act je bio pokušaj da se dobije zakonska podrška za kartel vlasnika rudnika koji određuje cene. Kada je, sredinom tridesetih, ovaj Zakon proglašen neustavnim, prekršili su ga Džon Luis i Savez rudara.

Pozivanjem na štrajkove i obustave rada kad god je količina uglja iznad zemlje postala toliko velika da je pretila obaranjem cena, Luis je kontrolisao proizvodnju a time i cene uz prećutnu saradnju industrije. Dobitak rudara je bio u vidu viših nadnica, što je naravno značilo manje zaposlenih rudara. Mogućnost da sindikati odigraju ovu ulogu potiče od njihovog izuzeća od Šermanovog antitrusnog zakona 8 . Mnogi sindikati iskoristili su ovo izuzeće i bolje se opisuju kao preduzeća koja prodaju usluge kartelizovanja industrije nego kao radne organizacije. Monopol koji stvara i dotira država. Ovu temu Milton Fridman je umnogome podrivao kroz Čikašku ekonomsku školu jer je smatrao osnovom borbe za slobodno tržište. Glavni primeri monopolizovanja predstavljaju pošta, usluge za autoputeve (preko taksi, benzina ili putarine), vodovod i druga slična postrojenja. Ovo pokreće vrlo ozbiljna pitanja za očuvanje slobodnog društva. Ipak neki predstavnici industrija koji su najglasniji u osudi zapošljavanja većeg broja radnika nego što je potrebno kao kršenja slobodne inicijative. Recimo naftna industrija, do gluvoće je u tihoj vezi sa zapošljavanjem većeg broja radnika nego što je potrebno u naftnoj industriji. Takođe, jedna vrsta monopola koja država stvara jeste dodeljivanje patenata pronalazačima i autorskih prava autorima. U doslovnom smislu, ako imate pravo svojine na određeni komad zemlje, može se reći da imate monopol u odnosu na taj komad zemlje kako je definisala i primenila država. I kod patenata i autorskih prava jasno je da treba ustanoviti svojinska prava. Ako se ovo ne uradi, pronalazač će teško ili nikako naplatiti doprinos koji njegov izum daje proizvodnji. On će, u stvari, drugima preneti koristi za koje ne može da dobije nadoknadu. Zato neće imati podsticaj da posveti vreme i napor koji su potrebni za izume. Slični argumenti se odnose i na pisce.8 Sherman Antitrust Act (prim. aut.)

6. Libertarijanizam i njegov uticaj posle Drugog svetskog rata Neoliberalizam koji je nastao na idejama Miltona Fridmana, koje su zatim artikulisane u Vašintonskom konsenzusu je minimizirao ulogu države zbog glorifikovanja značaja tržišnih snaga. Deregulacija je postala jedna od ključnih ciljeva neoliberalizma. Ideje Čikaške škole koje predstavljaju osnov su bile u tome da država treba da otkloni sve barijere koje stoje na putu ostvarenja profita, prodavanje svake imovine koja poseduje korporacijama, kako bi iste ostvarile profit i da dramatično smanji socijalna davanja, odnosno davanja koja su vezana za obrazovanje, zdravstvo i penzije. Jednom rečju, ostvarenje maksimalnih uslova za razigravanje tržišnih snaga koje će zahvaljujući svojim prednostima dovesti do opšte ravnoteže i sve većeg rasta profita. Akademski intelektualni establišment je morao priznati libertarijanizam kao jednu veoma vitalnu i u mnogo čemu nadmoćnu političku doktrinu. Dotad u akademskim krugovima gotovo anonimno delo Mizesa, Rotbarda, Kirznera, tačnije, čitava jedna nasilno potisnuta tradicija libertarijanizma, stiče zasluženo priznanje. Ono što je bilo prisutno na tadašnjoj intelektualnoj sceni od klasične liberalne literature jeste Milton Fridman i srž njegove ekonomske doktrine koja se ogleda u njegovoj knjizi ’Kapitalizam i sloboda’ gde je siže njegove filozofije liberalizma bila vera u dostojanstvo pojedinca i njegova sloboda da do maksimuma iskoristi svoje sposobnosti i mogućnosti, prema vlastitom izboru, ali pod uslovom da time ne narušava slobodu drugih da to čine. On će takođe pozdraviti činjenicu da slobodno društvo više od ijednog drugog teži većoj materijalnoj jednakosti. Ali, takođe će to smatrati tek poželjnim nusproduktom slobodnog društva, a ne i njegovim glavnim opravdanjem. On će pozdraviti mere kojima se promiču sloboda i jednakost, kao što su mere kojima se uklanja moć monopola i unapređuje delovanje

tržišta. Milton Fridman će privatno dobrotvorno davanje smatrati primerom prave upotrebe slobode. On će možda odobriti državnu akciju usmerenu prema ublažavanju siromaštva kao delotvorniji način kojim najveći deo ljudske zajednice postiže zajednički cilj jer je dobrovoljna akcija novog vremena zamenila prisilna.

Principi libertarijanizma su uzeli maha u periodu posle Drugog svetskog rata. U skladu sa povećanjem globalizacije, ekspanzijom globalnih veza, sužavanjem prostora na kojem egzistiramo razvijenijom komunikacijom, ali i krahom prethodnog međunarodnog ekonomskog sistema, libertarijanska rešenja dobijaju na ceni. Već 1944. u Breton Vudsu, osnivaju se Međunarodni monetarni fond (IMF) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD). Ubrzo se donosi Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), iz kojeg kasnije proizlazi Svetska trgovinska organizacija (WTO). Ove institucije imaju presudnu ulogu u rušenju dotadašnjih barijera u svetskoj trgovini. One stvari koje Fridman navodi kao suštinske, tada izlaze na scenu. Pre svega, to su povećanje međunarodne trgovine bez prepreka, porast međunarodnih tokova kapitala kao posledica toga, erozija nacionalnih suvereniteta kroz stvaranje organizacija kao što je WTO, povećanje uloga međunarodnih organizacija u ekonomski slobodnijem svetu itd. Pod uticajem teorije trgovinskog liberalizma, posle Drugog svetskog rata dolazi do opšteg smanjenja carinskih stopa, što je jedan od libertarijanističkih preduslova za stvaranje slobodnih tržišta sa što manje prepreka na putu trgovine i protoka kapitala. Konkretno, GATT je dobio mandat da snizi carinske stope i 1947, za vreme Ženevske runde pregovora, one padaju za 35%, a u narednih nekoliko rundi, praktično se potpuno ukidaju carine na proizvedenu robu. Sve ove mere su dovele do velikog podsticaja svetske proizvodnje, a samim tim i do povećanja životnog standarda. Trgovina od Drugog svetskog rata do danas, a posle mera na koje su uticale libertarijanske ideje , porasla je 16 puta, dok se svetska privreda povećala 6 puta. Ovaj neoliberalni tip ekonomije, praćen posleratnim talasom globalizacije, podstakao je inventivnost, preduzetnički duh i razvoj tehnologije. Individualne slobode su na najvišem stupnju u istoriji, a privatno vlasništvo je dokazalo da uspešnije stvara bogatstvo nego država. Iako je libertarijanizam snažno uticao na uspostavljanje globalnog tržišta, i dalje nisu sve zemlje potpuno oslobođene trgovinskih barijera. Česta je pojava da države i dalje subvencionišu izvoz dok nizom mera ograničavaju uvoz. Takođe, monopoli i intervencionistička politika države je problem sa kojim neoliberalni ekonomisti i dalje biju bitku.

7. Težnja ka slobodnom tržištu i sistem plivajućih kurseva Fridmanova politička misao se razvijala gledajući slobodno tržište kroz dva mehanizma koji ga pokreće. Jedan je potpuno automatski međunarodni zlatni standard. Drugi je sistem slobodnih plivajućih kurseva koje na tržištu određuju privatne transakcije bez državne intervencije. Ovo je pravi slobodnotržišni pandan monetarnom pravilu. Smatrao je, ako ga ne usvojimo, neizbežno ćemo biti uvučeni u nametanje dalekosežne direktne kontrole nad trgovinom. Godine 1950. napisao je članak gde je predlagao sistem plivajućih kurseva, koji je pratio tadašnji evropski problem sa plaćanjem i tadašnju navodnu ‘nestašicu dolara’. Preokret u slobodnoj trgovini je uvek moguć. Naravno, sama teškoća predviđanja kada i kako će se ove promene desiti je glavni argument za slobodno tržište. Glavni cilj je da se reši onaj određeni problem platnog bilansa koji će usvajanjem nekog mehanizma omogućiti silama slobodnog tržišta da obezbede brz, efikasan i

automatski odgovor na promene u uslovima koji utiču na međunarodnu trgovinu. Iako slobodno plivajući kursevi izgledaju kao prikladan mehanizam slobodnog tržišta, njih podržava samo mali broj liberala, većinom ekonomista, a protiv njih su mnogi liberali koji odbacuju državnu intervenciju i državno određivanje cena u skoro svakoj drugoj oblasti. Ali, zašto je to tako? Jedan razlog jeste, kako je objašnjavao, tiranija statusa quo9 Drugi razlog jeste brkanje stvarnog zlatnog standarda i pseudozlatnog standarda. Pod stvarnim zlatnim standardom, cene raznih nacionalnih valuta u odnosu jedne prema drugoj bile bi vrlo krute, jer bi različite valute bile prosto različita imena za različite količine zlata. Lako je napraviti grešku ako pretpostavimo da možemo dobiti suštinu pravog zlatnog standarda prostim usvajanjem nekog oblika nominalnog poštovanja zlata – usvajanjem pseudozlatnog standarda u okviru koga su cene različitih nacionalnih valuta u odnosu jedne prema drugoj krute samo zato što su kovane cene na kruto uređenom tržištu. Treći razlog je neizbežna tendencija ljudi koji žele za sve ostale tržište osim za sebe za koje očekuju poseban tretman. Ovo se naročito tiče bankara u pogledu deviznih kurseva. Oni vole da imaju zagarantovanu cenu. Ne postoje firme koje bi se specijalizovale u špekulaciji i arbitraži na slobodnom tržištu za razmenu. Ovo je jedan način na koji se nameće već pomenuta tiranija statusa quo. U Kanadi, na primer, neki bankari su posle decenije slobodnog kursa koji im je dao različit status quo, bili na čelu onih koji su se zalagali za njegovo održavanje i koji su bili kako protiv veštačkog održavanja kursa tako i protiv vladine manipulacije kursom.9 Tyranny of the Status Quo, Milton Friedman, str. 131

Biti za plivajuće kurseve ne znači biti za nestabilne kurseve. Kad podržavamo sistem slobodnih cena u zemlji, ovo ne podrazumeva da preferiramo sistem u kojem cene besne gore-dole. Ono što Milton Fridman apostrofira to je sistem u kojem cene mogu slobodno da se kreću, ali i sistem u kojem su sile koje ih određuju dovoljno stabilne tako da se cene u stvari kreću u umerenom obimu. Isto ovo važi za sistem plivajućih kurseva. Krajnji cilj je svet u kojem kursevi, iako slobodno variraju, u stvari jesu veoma stabilni, jer su stabilne osnovne ekonomske politike i uslovi. Nestabilnost kurseva simptom je nestabilnosti u dubini ekonomske strukture. Zamrzavanjem kurseva ne leči se ni jedna teškoća u njenoj osnovi i samo čini još bolnijom prilagođavanjem realnim osnovama.

8. Ograničena uloga vlade Kenedijeva „Ne pitajte šta vaša zemlja može da uradi za vas – upitajte se šta vi možete da uradite za svoju zemlju“ je argumentovano napao. Tu se nagoveštava da je država pokrovitelj, a građanin štićenik, što je protivno verovanju slobodnog čoveka u vlastitu odgovornost za svoju sudbinu. Ono „šta vi možete da uradite za svoju zemlju“ podrazumeva da je vlada gospodar, a građanin sluga ili glasač. Za slobodnog čoveka njegova zemlja je zbir pojedinaca od kojih je sastavljena, a ne nešto iznad njih. On ne priznaje nikakav nacionalni cilj, osim ako nije opšta svrha kojoj građani pojedinačno teže. Slobodan čovek neće pitati ni šta njegova zemlja može da uradi za njega ni šta on može da uradi za nju. On će se pre upitati „šta možemo moji sunarodnici i ja da učinimo preko vlade“ da skinemo našu ličnu odgovornost, da postignemo mnoge naše ciljeve i nadasve da zaštitimo našu slobodu? Kako da sprečimo da država koju stvaramo ne postane kao Frankenštajn koji će uništiti samu slobodu koju treba da štiti? Milton Fridman je definisao slobodu kao krhku i osetljivu biljku. Istorija nam potvrđuje da je koncentrisanje moći velika pretnja slobodi. Vlada je neophodna da sačuva našu slobodu, ona je instrument preko

kojeg upražnjavamo našu slobodu; ipak, koncentrisanjem moći u političkim rukama ona postaje pretnja slobodi. Koja to ovlašćenja jedna vlada mora imati? Prvo, ta ovlašćenja moraju da se ograniče da bi njena glavna funkcija bila zaštita naše slobode od neprijatelja spolja i od naših sunarodnika: da sačuva zakon i poredak, da osnažuje privatne ugovore, da podstiče konkurentska tržišta. Ali, pre toga treba da postoji jasna ravnoteža prednosti. Oslanjanjem prvenstveno na dobrovoljnu saradnju i privatno preduzetništvo u ekonomskim i drugim aktivnostima, možemo osigurati da privatni sektor koči moći vladinog sektora i da bude efikasna zaštita slobode govora, religije i misli. Pošto Fridman govori o smanjenju državne intervencije; koje su zapravo onda osnovne uloge vlade u slobodnom društvu? Pre svega, da obezbedi sredstva kojima možemo da modifikujemo pravila, da posreduje u našim razmimoilaženjima o značenju pravila i da nametne pristanje na pravila onima malobrojnim koji inače ne bi ni igrali. Potreba za vladom u ovom pogledu nastaje stoga što nije moguća apsolutna sloboda. Koliko god anarhija bila privlačna kao filozofija, ona nije izvodiva u svetu nesavršenih ljudi. Sloboda ljudi može da se sukobljava, a kad se to desi, sloboda jednog čoveka mora da se ograniči da bi se sačuvala sloboda neko drugog; kao što je jedan sudija Vrhovnog suda jednom rekao “moja sloboda da pomerim pesnicu mora biti ograničena blizinom tvoje brade.”

Sloboda je čvrst cilj samo kod odgovornih pojedinaca. Ne verujemo u slobodu za duševno bolesne ili decu. Neophodnost da se povuče crta između odgovornih pojedinaca i ostalih ne može se izbeći, ali opet se ona može ogledati kao suštinska nejasnoća u našem krajnjem cilju slobode. Pokroviteljstvo (eng. paternalism) je neizbežno za one koje označimo kao neodgovorne. Najjasniji slučaj ovog je možda sa duševnim bolesnicima. Nismo voljni ni da im dozvolimo slobodu niti da im uskratimo življenje. Bili bi zgodno kad bismo mogli da se oslonimo na dobrovoljne postupke pojedinaca koje bi obezbedili smeštaj i negu za duševne bolesnike. Iz tog razloga ćemo pristati da vlada brine za njih. Deca predstavljaju malo teži slučaj. Krajnja operativna jedinica u našem društvu je porodica, a ne pojedinac. Verujemo da su roditelji najsposobniji da zaštite svoju decu i da obezbede potrebe njihovog razvoja u odgovorne pojedince kojima je primerena sloboda. Ali mi ne verujemo u slobodu roditelja da rade šta god hoće sa drugim ljudima. Deca su odgovorni pojedinci u začetku, a onaj ko veruje u slobodu veruje i u zaštitu njihovih osnovnih prava. Iz ovoga implicira da Fridman, na malo bezosećajan način definiše funkciju dece u društvu kao potrošnu robu i potencijalno odgovorne članove društva. Sloboda pojedinaca da koriste svoje ekonomske resurse kako žele uključuje slobodu da ih koriste da rađaju decu – da kupuju, takoreći, usluge dece kao specifičan oblik potrošnje. Ali kad se jednom ovaj izbor završi, deca sama po sebi imaju vrednost i sopstvenu slobodu koja nije jednostavno proširenje slobode roditelja. Zašto upoređivati pokroviteljstvo roditelja nad decom sa odnosom vlade i pojedinca? Pokroviteljska osnova za vladinu akciju je na mnogo načina najproblematičnija za jednog liberala zato što podrazumeva prihvatanje načela da će neki ljudi odlučivati za druge. On to smatra spornim zbog obeležja pristalica kolektivizma u nekom od svojih pojavnih oblika, bio to komunizam, socijalizam ili država blagostanja. Ipak, nema svrhe pretvarati se da su problemi jednostavniji nego što jesu. Ne treba izbegavati potrebu za nekim merama pokroviteljstva. Kao što je Dajsi pisao 1914. o Zakonu o zaštiti duševnih bolesnika “Zakon o duševnim bolesnicima jeste prvi korak na putu kojim ni jedan zdravi čovek ne može da odbije da krene, ali koji, ako se suviše dugo sledi, stavlja državnike pred probleme koje je teško rešiti bez znatnog mešanja u slobodu pojedinca.” 10 Ne postoji

formula koja nam može reći gde da stanemo. Ovde moramo imati konsenzus nesavršenih i pristrasnih ljudi, koji se postiže preko slobodne rasprave, pokušaja i grešaka.10 A.V. Dicey, Lectures on the Relation between Law and Public Opinion in England during the XIX century, London:Macmillan & co, 1914, str 11

Zaključak svemu ovome je u vladi koja održava zakon i poredak, definiše vlasnička prava i ostala pravila ekonomske igre, presuđuje sporove, stavlja na snagu ugovore, podstiče konkurenciju, daje monetarni okvir, bavi se delatnostima da bi se suprostavila tehničkim monopolima i savladala efekte na okolinu koji mnogi smatraju značajnim da bi opravdali vladinu intervenciju i privatno milosrđe i privatnu porodicu zamenjuje u zaštiti neodgovornih, bilo duševnih bolesnika ili dece. Takva vlada bi svakako imala da obavlja značajne funkcije.

9. Fridmanova teorija monetarnog sistema Fridman je veliki doprinos dao u pogledu teorije monetarnog sistema. Razmatrao je kako je monetarni sistem priznata državna odgovornost. Izričito je predviđena u ustavnoj odredbi koja daje Kongresu moć da “kuje novac, reguliše njegovu vrednost i vrednost staranog novca”. Verovatno ne postoji druga oblast ekonomske aktivnosti u kojoj je državna aktivnost bila tako jednodušno prihvaćena. Dolazimo do opasnosti da dajemo državi većih ovlašćenja nego što je neophodno. Rezimiraću, osnov monetarnog sistema je pripisivao organizovanju ekonomske aktivnosti kroz dobrovoljnu razmenu gde se pretpostavlja da smo preko vlade obezbedili održavanje reda i zakona da bi se sprečila prisila nad pojedincima od strane drugih pojedinaca, sprovođenje dobrovoljnih ugovara, definiciju značenja vlasničkih prava, tumačenje i sprovođenje tih prava i da bi se obezbedio monetarni okvir. Doktrina Miltona Fridmana i monetarista se pokazala kao prilično uspešna. Njegovi stavovi su bili ključni za ekonomsku politiku USA za vreme administracije Niksona i Forda. Krajem 60-ih godina XX veka ekonomija USA je bila u ekspanziji, ali je imala poprilično veliku inflaciju. Primenom monetarističke doktrine Sjedinjene Američke Države su uspele da smanje inflaciju, ali je to dovelo do porasta nezaposlenosti što je bio očekivani efekat. Da bi se smanjio loši socijalni efekti nezaposlenosti uvedena je minimalna naknada za nezaposlene taman toliko da prežive i ne smetaju ostalima koji rade. Miltonov uticaj se nastavio i kasnije tokom vladavine Regana i Margaret Tačer u Britaniji, a njegove doktrine monetane politike se primenjuju i do današnjeg dana uglavnom vrlo uspešno. Danas se smatra da su svi ekonomisti monetaristi. Iako izgleda nehumano, ova politika je dala vrlo dobre rezultate gde je primenjivana (Fridman je govorio da nerazvijene države ne treba da primenjuju ekonomsku politiku USA).

Fridman se i jeste zalagao za restriktivnu monetarnu politiku, a i fiskalnu gde je smatrao da ponuda novca treba da se povećava po konstatnoj stopi (od 3% godišnje) ili na nivou povećanja proizvodnje i usluga, kako bi se izbegla inflacija. Govorio je da inflacija nije obavezno negativna pojava i da je “puštanje” inflacije jedan od načina da se poveća ekonomski rast i izbegne kriza. Ekonomija neće pretrpeti mnogo štete ako funkcioniše u uslovima visoke, ali predvidive i time očekivane stope inflacije. Ljudi će je prosto uračunati u svoje transakcije, a to bi mogli da učine samo ako bi ona bila predvidiva. Ali akonomija će pretrpeti velike štete ako se inflatorne stope

često i neočekivano budu menjale. Dakle, nije najveći problem inflacija, već njeno nepredvidivo kretanje, što dovodi do remećenja sistema cena, a time do poremećaja osnovnih izvora informacija koje kanališu podsticaje pojedinaca.

10. Kapitalizam = Sloboda Kapitalizam je za Fridmana ime za slobodno tršište. On je uslov svake slobode, jer bez ekonomske nezavisnosti pojedinca i mogućnosti izbora doslovno nema nikakve slobode. ako bi se tražilo ono što je ključno za uspeh kapitalizma, pod pretpostavkom da zakonski sistem nije loš i neefikasan, ako država nije skupa ili konfiskatorna i ako je mir umesto rata na granicama, onda Fridmanova dijagnoza glasi: “Privatno vlasništvo je bitno, ali nije dovoljno. Privatna tržišta su bitna, ali ni ona nisu dovoljna. Kritični element su slobodna privatna tržišta11”. Fridman, međutim, nema nikakvih iluzija o ljudskoj prirodi i odnosu pojedinaca prema kapitalizmu i alternativnim sistemima. Njegovo mišljenje je da ljudi kapitalizam prihvataju zbog njegove uspešnosti, a ne zato što ga vole ili iz nekog trećeg razloga. Ako je životni standard toliko važan kao što se čini da jeste, onda se pre svega preporučuje sistem pravila koji ima najbolje šanse da dovede do ispunjenja te preferencije. Kada su emocije u pitanju, ljudima mogu biti mnogo bliže neke druge vrednosti, kao što su sigurnost, solidarnost, nacionalnost i slično. Moglo bi se reći da su u slobodnom svetu pojedinci, grupe, pa i čitava društva slobodni da izaberu ono što im najviše odgovara. Međutim, problem nije toliko u izboru, koliko u tome da svaki izbor ima svoju cenu. Ko hoće slobodu, mora se privići na neizvesnost i rizik. Nagrada za to će biti veliki ekonomski napredak. Fridmanove analize prožima uverenje da su neizvesnost i rizik nerazrešivo povezani sa slobodnim tržištem, i da se neodređenost i nesigurnost do kojih oni dovode ne mogu otkloniti državnim intervencijama, bilo da je reč o nacionalizaciji, regulaciji, tarifama, a da se za to ne plati najviša cena koja se može zamisliti u slobodnom društvu, a to je bar ugrožavanje načela I ustanova tog društva. Mešanje države u ekonomiju, i društveni život – sem malog broja precizno definisanih stvari, može samo da pogorša, a ne da popravi stvari. Slično važi za mešanje države u komunikacije, obrazovanje, sport itd.

11. Zaključak Govoriti danas o značaju Miltona Fridmana u ekonomiji i društvenim naukama je isto kao i nekada davno nositi sovu u Atinu. Fridman je izvesno najčuveniji, a možda i najznačajniji ekonomista. Ali, pre nego što je postao ono što danas jeste u ekonomskom svetu, Fridman je prošao dug put na kome se umesto podrške vrlo često suočavao sa ignorisanjem, marginalizacijom, pa čak i osudom. On je spadao u mali broj pojedinaca koji nisu prestali da veruju u slobodno tržište i minimalnu državu, ni tokom decenija velikog entuzijazma među ekonomistima, naučnicima i političarima, iza čega je sledilo stalno širenje nadležnosti države, a smanjivanja domena lične slobode. Kada je duh planiranja tako drastično splasnuo, jer su propali njegovi glavni oslonci – svi su mogli da se ogreju na suncu slobodnog tržišta o kome je govorio Fridman. Fridmanova shvatanja iz njegovog bestselera “Kapitalizam i sloboda” mogu se podeliti na ono koja se tiču opštih pitanja ekonomskog i političkog dizajna i na nešto specifičnija pitanja ekonomije, pre svega u vezi sa slobodnim preduzetništvom, monetarnom i fiskalnom politikom, inflacijom, monopolom itd.

U pogledu načelnih pitanja Fridmanova gledišta imaju dosta sličnosti kako sa nekim starijim, klasičnim autorima, kao što je Adam Smit. Ako se “Bogatsvo naroda” Adama Smita može smatrati Starim zavetom u ekonomiji, onda se “Sloboda izbora” Miltona Fridmana može smatrati delom Novog zaveta. Sa “Kapitalizmom i slobodom” dobijamo još jedan deo Novog zaveta.

“Kada bi postavili državu da upravlja Saharom, za pet godina došlo bi do nestašice peska” Milton Fridman