ministarstvo poljoprivrede, Šumarstva i …€¦ · eradikacije (na pr. ubijanje, naknada...

Projekat finansira Evropska Unija

MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE, ŠUMARSTVA I VODOPRIVREDE

uprava za veterinu

Projekaat tehničke podrške za kontrolu i iskorenjivanje klasične kuge svinja i besnila u Republici Srbiji

CRIS No: 226-870

Strateški operativni višegodišnji akcioni plan za eradikaciju, kontrolu i monitoring klasične kuge svinja sa

planom za prestanak vakcinacije u Srbiji

April 2012

Project funded by the European Union

Plan je zvanično prihvaćen od strane Uprave za veterinu u Aprilu 2012,

Neslužbeni prevod


UVOD

Preventivna vakcinacija protiv klasične kuge svinja (KKS) primenjuje se u Srbiji godinama. Obavezna vakcinacija svinja protiv klasične kuge, od 2006., godine finansira se iz budžeta Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije – Uprava za veterinu (u daljem tekstu MPTŠV). Iste, 2006., godine izbila je poslednja velika epidemija klasične kuge svinja, što je pokazatelj da su godišnji programi vakcinacije uspešni s obzirom da novi slučajevi izbijanja nisu prijavljeni od oktobra 2007. do novembra 2010. U novembru 2010. godine potrvđena su dva izbijanja klasične kuge u Sremskoj Mitrovici. Podaci o izbijanju KKS u poslednjih šest godina su prikazani u tabeli 1.

MPTŠV razmatra postepeno ukidanje preventivne vakcinacije protiv klasične kuge svinja, uzimajući u obzir da je ovo jedan od preduslova koji Srbija treba da ispuni kako bi dobila sertifikat za izvoz svinja i svinjskog mesa u Evropsku uniju (EU).

Tabela 1. Izbijanje KKS u Republici Srbiji od 2006 do 2011. godine

GODINA BROJ

IZBIJANJA KKS OBOLELO UGINULO UBIJENO

2006 401 4,735 1,564 6,198 2007 21 650 1,342 5,217 2008 0 0 0 0 2009 0 0 0 0 2010 2 202 155 8252 2011 0 0 0 0

Izvor: Uprava za veterinu

1. Mandat

Ovaj projekat je deo opšteg programa koji je inicirao DG SANCO: IPA projekat “Program eradikacije besnila/klasične kuge svinja u zemljama zapadnog Balkana”. Projektom upravlja DG ENLARG dok je implementacija poverena DG SANCO. Projekat obuhvata uspostavljanje i vršenje nadzora; koordinaciju i razmenu informacija o situaciji i razvoju programa eradikacije klasične kuge svinja i besnila u zemljama zapadnog Balkana; regionalnu i međunarodnu saradnju uključenih nacionalnih veterinarskih službi.

Unapred predviđena strategija kontrole klasične kuge ne postoji. Za efikasnu kontrolu bolesti, svaka zemlja treba da ima kompletan plan akcija, predviđene finansijske i ljudske resurse kako bi ih sprovela svaka u svojim specifičnim uslovima.

Projekat pomaže Upravi za veterinu MPTŠV u kontroli i eradikaciji klasične kuge i besnila u skladu sa standardima EU. U skladu sa zadacima, partneri u projektu treba da procene epidemiološku situaciju i pripreme višegodišnji akcioni plan koji obuhvata kontrolu bolesti, mere eradikacije i protokol za nadzor bolesti.


2. Strategija za borbu protiv klasične kuge svinja i ciljevi strategije

2.1. Glavni cilj

Glavni cilj strategije je smanjivanje rizika i opasnosti od klasične kuge kod divljih i domaćih svinja u Srbiji na minimum kroz progresivnu kontrolu i eradikaciju bolesti kao i sprečavanje novog unosa virusa klasične kuge svinja što će omogućiti stabilizaciju nacionalne proizvodnje i prometa svinja, rehabilitaciju izvoza svinja i svinjskog mesa, povećanje poverenja potrošača u bezbednost hrane i poboljšanje životnog standarda svih zainteresovanih strana uključujući i stanovništvo iz ruralnih predela.

2.2. Specifični kratkoročni i dugoročni ciljevi

Strateški operativni višegodišnji akcioni plan eradikacije, kontrole i monitoringa klasične kuge svinja će biti sprovođen u dva vremenska okvira, kratkoročan i dugoročan.

Kratkoročni ciljevi su:

o prestanak preventivne vakcinacije protiv klasične kuge svinja,

o smanjivanje rizika od novih izbijanja klasične kuge svinja primenom preventivnih biosigurnosnih mera kao i konvencionalnih metoda kontrole i eradikacije (na pr. ubijanje, naknada troškova, registracija i kontrola kretanja svinja, kada je potrebno hitna vakcinacija u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i kriznim planom, primena koncepta kompartmentalizacije kada je to moguće kao i konstantno održavanje visokog nivoa svesti o KKS).

Dugoročni ciljevi su:

o postizanje i očuvanje statusa slobodnog od klasične kuge svinja bez primene vakcinacije;

o obezbeđivanje primene preventivnih biosigurnosnih mera na svim gazdinstvina u kojima se gaje svinje u Srbiji;

o obezbeđivanje konstantne komunikacije sa svim zainteresovanim stranama o rizicima od klasične kuge i preventivnim merama;

o obezbeđivanje održive i konkurentne proizvodnje i prometa svinja na međunardnim tržištima.

Da bi se ispunili kratkoročni i dugoročni ciljevi neophodno je restruktuiranje sektora svinjarske proizvdnje u Srbiji u smislu poboljšanja biosigurnosti, primene preventivnih mera u odnosu na klasičnu kugu i uvođenja sistema naknade troškova.

3. Obrazloženje

Obrazloženje za razvoj i uvođenje nacionalnog strateškog plana kojim se menja politika kontrole klasične kuge čiji je krajnji cilj eradikacija bolesti u Srbiji je složeno. Ključni razlozi su:

Klasična kuga svinja je veoma infektivna bolest koja se brzo razvija i širi kroz zemlje i kontinente.


Klasična kuga svinja ne poznaje granice i ima potencijal izazivanja epidemija koje razaraju industriju svinja pogođene zemlje.

Klasična kuga svinja se često pojavljuje i brzo širi kao posledica globalizacije tržišta.

Klasična kuga svinja može biti brzo raširena divljim svinjama.

Klasična kuga svinja utiče na egzistenciju ruralnog stanovništva i može bitno uticati na nacionalnu ekonomiju.

Klasična kuga svinja ugrožava nacionalnu i međunarodnu trgovinu i dovodi sektor svinjarske proizvodnje u tešku situaciju.

Izbijanje klasične kuge svinja ponekad prevazilazi mogućnosti i resurse za kontrolu i eradikaciju zemalja u kojima se pojavila.

4. Osnove strategije

Prevencija: Aktivnosti kojima se osigurava identifikacija i preduzimanje preventivnih

mera uključujući usvajanje preventivnih biosigurnosnih mera u sektoru proizvodnje svinja.

Odgovornosti: Odgovornosti svih nivoa vlade, industrije, delova društva i pojedinaca su potrebne.

Komunikacija: Sve zainteresovane strane moraju biti upoznate o promeni politike klasične kuge svinja (na pr. pojedinci, zajednice i vlade treba da prepoznaju sebe i podele odgovornost u sprečavanju pojave, širenja i iskorenjivanja KKS).

Nadzor: Sistemi nadzora klasične kuge na nacionalnom i međunarodnom nivou obezbeđuju kontinuiranu “svesnost situacije” i osiguravaju brzu reakciju u slučaju izbijanja KKS.

Spremnost za kontrolu i eradikaciju: Akcije za suzbijanje, sprečavanje širenja i eradikaciju klasične kuge svinaj su identifikovane i opisane u kriznom planu za klasičnu kugu. One podrazumevaju primenu politike ubijanja, uzorkovanje u gazdinstvima pošto su svinje ubijene, uzorkovanje nakon epidemije i trijažu životinja pre prestanka važenja mera ograničenja u protektivnim i zonama nadzora, kao i uzorkovanje i trijažu prilikom repopulacije. Hitna vakcinacija se može razmatrati kao dodatna opcija za kontrolu bolesti, u skladu sa kriterijumima za njeno sprovođenje i nacionalnim zakonodavstvom. Najefikasniji način zaštite zemlje je “držati” infekciju izvan granica Srbije. Uočeno je da se, ukoliko susedne zemlje ne primenjuju slične mere, bolest lako može ponovo uneti u zemlju. Zbog toga su kontrola i iskorenjivanje klasične kuge na regionalnom nivou izvesniji ukoliko sve zemlje u regionu imaju isti pristup.

Očuvanje statusa slobodnog od klasične kuge svinja: Očuvanje svesti, primena preventivnih mere kao i nadzor nad klasičnom kugom svinja se moraju kontinuirano primenjivati kako bi se očuvao status slobodan od ove bolesti bez primene preventivne vakcinacije u Srbiji. U odnosu na svest o KKS, ljude treba menjati od “podizanja svesti” do “očuvanja svesti”.

5. Pozadina – background


5.1. Svrha ovog dokumenta

Ovaj dokument je sačinjen u skladu sa veterinarskim propisima Republike Srbije, koji su usklađeni sa direktivom 2001/89 (Council Directive 2001/89) i podrazumevaju primenu mera kontrole i eradikacije iste kao u zemljama EU. On definiše principe kontrole bolesti odobrene od strane Uprave za veterinu MPTŠV i industrije svinja i daje smernice i vremenske okvire za kratkoročne, srednjeročne i dugoročne prioritetne aktivnosti podržane od strane Vlade Republike Srbije, u cilju održavanja spremnosti i mogućnosti za brzo reagovanje u slučaju izbijanja klasične kuge.

Ova strategija kontrole je nastala u saradnji Uprave za veterinu MPTŠV (u daljem takstu: Vlada), veterinarske službe i organizacija koje zastupaju proizvođače i prerađivače svinjskog mesa. Mi smo težili da napravimo strategiju koja je efikasna u postizanju kontrole bolesti i praktična za primenu na terenu.

Predložena strategija treba da poveća sposobnosti svih učesnika da efikasno reaguju u slučaju izbijanja klasične kuge što značajno umanjuje društveno – ekonomski uticaj bolesti.

5.2. Podobnost strategije

Strategija je u skladu sa ključnim političkim principima:

Princip strategije EU o zdravlju i dobrobiti životinja “prevencija je bolja od lečenja”. Odgovornost i primena subvencija i naknada troškova zahteva blisku saradnju Vlade i

industrijskog sektora u cilju poštovanja mera kontrole, imajuću u vidu da ova bolest nema uticaja na ljudsko zdravlje ali ima potencijal ozbiljnih ekonomskih/trgovinskih uticaja na industriju.

Usvajanje preporuka Svetske organizacije za zdravlje životinja (OIE) o merama kontrole, usklađenost sa zakonodavstvom EU i međunarodnim obavezama trgovinskih partnera.

Principi dobrobiti životinja. Politika upravljanja divljim životinjama. Podržava krizni plan Vlade RS

Od Vlade se zahteva da obezbedi reakciju na izbijanje klasične kuge koja je u skladu sa zakonodavstvom EU i principima OIEa za kontrolu bolesti. Ovo uključuje odgovornosti za smanjenje rizika od širenja bolesti na druge zemlje članice ili treće zemlje što podrazumeva brzu procenu i zatvaranje puteva širenja bolesti na druge svinje, bilo domaće ili divlje.

6. Strateški okvir kontrole

6.1. Planiranje kontrole bolesti na osnovu analize socio-ekonomskog uticaja

Ekonomska, politička i socijalna pitanja imaju značajan uticaj na izbor i primenu strategije prevencije, kontrole i eradikacije bolesti. Analiza troškova i koristi različitih pristupa daje osnovu za izbor kontrolnih strategija, jer pruža informacije da li je predložena strategija


ekonomski isplativa, o potencijalnim izvorima finansiranja, rizicima ukoliko se propisi ne primenjuju i najbolje alternative za proizvođače i prerađivače koji ne mogu ispoštovati stroge mere. Važno je da takva analiza uzima u obzir direktne i indirektne uticaje na sve zainteresovane strane. Sveobuhvatna analiza ekonomskih i socijalnih efekata mera kontrole u vanrednim okolnostima nije moguća zbog čega se pri izradi strategije treba koristiti iskustvima drugih zemalja.

6.2. Principi upravljanja bolesti

Prema strategiji, kontrola i eradikacija klasične kuge svinja nisu samo odgovornost Uprave za veterinu MPTŠV, već država mora imati integrisani nacionalni sistem planova svih nivoa vlasti i nevladinih sektora koji se ovim problemom bave. Zbog toga se treba rukovoditi sledećim principima:

Vlada će koristiti sve raspoložive nacionalne instrumente boreći se sa opasnostima od klasične kuge svinja.

Okruzi će imati kredibilne planove pripravnosti (lokalni krizni planovi) za brzi odgovor na izbijanje, a u okviru svojih nadležnosti.

Privatni sektor i nevladine organizacije (NVO), kao što su odgajivači svinja, lovačka udruženja, organizacije za dobrobit životinja itd., imaće značajnu ulogu u održavanju pripravnosti i implementaciji mera kontrole i eradikacije.

Vlasnici svinja u seoskim gazdinstvima treba da budu informisani o riziku od infekcije i zaštitnm merama.

Regionalna i globalna partnerstva će biti u borbi sa klasičnom kugom svinja.

Upravljanje klasičnom kugom je pre svega upravljanje rizikom. Klasična kuga svinja nije regularno prisutna u zemlji ali s obzirom da se povremeno desi nekoliko izbijanja koja se brzo suzbiju i eradiciraju, rizicima se može upravljati na dva načina:

smanjenje verovatnoće od izbijanja klasične kuge uspostavljanjem mera za sprečavanje unosa klasične kuge u Srbiju ili u oblasti slobodne od KKS i otkrivanje mogućih puteva unosa.

ukoliko se klasična kuga pojavi, biti spreman za brzi odgovor u cilju smanjenja posledica.

6.3. Planiranje hitne pripravnosti

Planiranje pripravnosti je od suštinske važnosti i ima za cilj razvijanje kapaciteta za rano upozoravanje i brzi odgovor na svako izbijanje klasične kuge čime se onemogućava da bolest prevaziđe raspoložive kapacitete. Ovo zahteva unapred pripremljene krizne planove na nacionalnom i lokalnim nivoima kao i operativni priručnik koji sadrži smernice i protokole za implementaciju.

7. Kompartmentalizacija i zoniranje


Kompartmentalizacija i zoniranje su koncepti koji se mogu primeniti kada kompletna eradikacija ne može biti postignuta u zemlji u kratko- do srednjeročnom periodu. Ovi koncepti se posebno razvijaju kako bi se dozvolio međunarodni promet sledeći OIE smernice. Udruženja proizvođača su godinama koristili kompartmentalizaciju kako bi sačuvali životinje od specifičnih infekcija i bolesti. Mađutim, ovi koncepti su takođe primenljivi i na domaćem tržištu čime se potrošačima obezbeđuju proizvodi koji potiču od životinja iz slobodnih zapata.

Kompartmentalizacija se bazira na dokazivanju odsustva klasične kuge u proizvodnom sektoru. Potencijalno se može primeniti i u situaciji kada je virus klasične kuge prisutan kod divljih ali ne i kod domaćih svinja. Međutim, sve dok izdavanje dozvola ne zahteva obaveznu primenu biosigurnosnih mera, kompartmentalizacija zavisi od interesa industrije i sposobnosti nadležnih organa da dokažu izdvojenost domaćih od divljih svinja na dovoljno bezbedan način, čime kompartmentu obezbeđuju status slobodan od bolesti. Zoniranje se odnosi na dokazivanje odsustva bolesti u pojedinim geografskim regionima.

Ovo zahteva da Uprava za veterinu vrši kontrolu na nivou regiona/zone podjednako ili bolje nego na nacionalnom nivou. Kontrola Uprave za veterinu nad kompartmentima i slobodna razmena informacija neophodnih da uvere zemlje uvoznice da je rizik od unošenja bolesti trgovinom minimiziran su najvažniji u primeni ovog koncepta. Zbog toga procedure za uspostavljanje trgovine bazirane na konceptu kompartmentalizacija treba da budu slične onima koje su korišćene za regionalizaciju/zoniranje. Svi pristupi kontroli bolesti zahtevaju zajednički doprinos Uprave za veterinu i individualnih proizvođača. Kompartmentalizacija zahteva relativno veća ulaganja proizvođača i budžeta za veterinu po proizvodnoj jedinici nego zoniranje i nacionalni programi kontrole bolesti.

8. Postizanje i očuvanje slobodnog statusa

Sticanje statusa slobodanog od klasične kuge, bez vakcinacije, zateva potpunu primenu mera predviđenih u propisima za KKS i Dijagnostičkom priručniku. Nadzor mora biti konstantno sprovođen kako bi se prikupile informacije kojima se potvrđuje da virus klasične kuge svinja ne cirkuliše u populaciji svinja (domaće svinje, divlje svinje ili i jedne i druge) u zemlji.

9. Mere za sprečavanje unošenja i širenja virusa klasične kuge svinja

Minimum biosigurnosnih mera mora biti propisan u nacionalnom zakonodavstvu i primenjen kako bi se sprečilo unošenje i širenje virusa klasične kuge u populaciji domaćih i divljih svinja.

10. Prijavljivanje bolesti

Svaki sumnjivi, na osnovu Dijagnostičkog priručnika, i potvrđen slučaj klasične kuge mora biti prijavljen nadležnom organu kao što je propisano u nacionalnom zakonodavstvu.

Svaki potvrđen slučaj klasične kuge svinja mora biti prijavljen OIEu, susednim zemljama i EU.


11. Komunikacija i svest

Javna svest i podrška aktivnostima kontrole klasične kuge su od ključnog značaja. Potrebno je da odgajivači svinja, druge zainteresovane strane i uopšte javnost razumeju da je za rano otkrivanje, ubijanje zaraženih životinja, kontrolu kretanja i kontrolu tržišta neophodna njihova podrška.

Edukacija udruženja proizvođača svinja, preprodavaca svinja, prevoznika, veterinara, lovaca o rizicima prenošenja virusa klasične kuge na domaće i divlje svinje jedan je od ključnih ciljeva.

Prilikom sprovođenja programa nadzora kod divljači puna pažnja će biti posvećena zahtevima zakonske regulative o očuvanju i zaštiti svih vrsta divljih životinja. Bliska saradnja i kooperacija epidemiologa, specijalista za divljač i nadležnih organa za zaštitu prirode mora da bude obezbeđena prilikom izrade i sprovođenja nadzora KKS kod divljih svinja.

Strategija komunikacije mora da bude suštinski deo nacionalnog kriznog plana za KKS. U ovom kontekstu, ciljevi komunikacije su:

- informisanje o načinima sprečavanja unošenje bolesti na teritoriju Srbije;

- priprema zemlje za upravljanje rizikom od masovne epidemije klasične kuge;

- pomoć pri upravljanju krizom i očuvanje društvene organizacije tokom epidemije;

- održavanje poverenja i kredibiliteta;

- priprema za kraj krize i i povratak na normalne aktivnosti.

Da bi se postigao ovaj cilj, komunikacija mora biti zasnovana na tri principa:

- informativna komunikacija u odnosu na situaciju i stanje pripremljenosti;

- pedagoška komunikacija o ponašanju: rizici bolesti, prevencija i upravljanje;

- komunikacija kojom se podstiče poverenje u vlasti nakon preduzimanja mera.

Nakon usvajanja komunikacionih procedura, očekuje se da informisanje i obuke obuhvataju:

- širenje informacija o riziku od klasične kuge svim zainteresovanim stranama;

- činjenje svesnim, obezbeđivanjem odgovarajuće, transparentne i koherentne informacije sa ciljem stvaranja poželjnih uslova za upravljanje krizom u slučaju epidemije klasične kuge;

- olakšati međususedsku solidarnost i individualne odgovornosti u svetlu rizika.

12. Restruktuiranje sektora svinjarske proizvodnje

Restruktuiranje sektora svinjarske proizvodnje je važan element u sprečavanju štetnih posledica klasične kuge, ali je takođe i najkomplikovanije za realizaciju jer zahteva


razumevanje čitavog društveno-ekonomskog sistema. Restruktuiranje zahteva specifične pristupe u zavisnosti od nivoa svinjarske proizvodnje s obzirom na razlike u infrastrukturi, karakteristikama tržišta, seoska naspram komercijalne proizvodnje i socijalno-ekonomski uticaj. Zbog toga, restruktuiranje treba posmatrati kao dugoročan i postepen proces, koji pogađa različite segmente sektora na različite načine i u različitom stepenu. Neminovno je da proces mora da bude jasno regulisan. Socijalno-ekonomski uticaj restruktuiranja sektora svinja mora biti razmotren. Očekuje se da Vlada podrži sektor kroz:

Poboljšanje veterinarskih usluga na nivou sela, razvijanjem lokalnih mreža za rano uzbunjivanje, a uz pomoć lokalnih veterinara.

Povećanje svesti farmera pomoću jednostavnih biosigurnosnih priručnika o kontroli klasične kuge;

Obezbeđivanje pristupa kreditima kao sredstvima za rehabilitaciju, pored direktnih kompenzacija od strane Vlade;

Razvoj udruženja farmera i/ili asocijacija da bi se poboljšala svest i širenje informacija.

Brza isplata realnih iznosa naknade je apsolutni preduslov za sticanje podrške zajednice za prijavljivanje bolesti i primenu programa kontrole i eradikacije naročito u slučaju izbijanja klasične kuge svinaj u malim gazdinstvima.

13. Uvođenje dobre biosigurnosne prakse Prema međunarodnim preporukama, biosigurnosni priručnik mora biti sastavni deo zakonske regulative i primenjen čime se garantuje zaštita i smanjenje rizika od klasične kuge. Pravni okvir mora biti u potpunosti uspostavljen pre implementacije koncepta kompartmentalizacije i OIE sistema za primenu i identifikovanje kompartmana unutar zemlje (kako bi se omogućila trgovina bez barijera). Faktori koji definišu kompartment treba da budu navedeni u nacionalnoj zakonskoj regulativi i povezani sa odgovornostima industrije. Kategorizacija farmi svinja zavisno od nivoa biosigurnosti trebalo bi da se izvrši po unapred definisanim kriterijumima. Potreba za restruktuiranjem svinjarskog sektora u smislu poboljšanja biosigurnosti, uvođenjem nove šeme deljenja troškova za naknadu troškova vlasnicima svinja pogođenih bolešću i davanjem subvencija za repopulaciju ili za nadogradnju biosigurnosti već je prepoznata od strane Uprave za veterinu.

14. Naknada troškova

Mere u slučaju izbijanja klasične kuge podrazumevaju ubijanje svih svinja u zaraženom gazdinstvu. Da bi se obezbedila saradnja sa vlasnicima svinja uobičajena praksa je kompenzacija životinja koje su ubijene radi eradikacije KKS. Sheme kompenzacije već su ustanovljene u Zakonu o veterinarstvu.

15. Implementacija višegodišnjeg akcionog plana za kontrolu i eradikaciju klasične kuge u Srbiji


Višegodišnji akcioni plan biće primenjen na celoj teritoriji Republike Srbije uzimajući u obzir da:

- Trenutno ne postoje čvrsti dokazi da virus klasične kuge ne cirkuliše u populaciji svinja u Srbiji, posebno na malim porodičnim farmama (tip seoskog gazdinstva) i kod divljih svinja,

- Biosigurnost treba poboljšati na porodičnim farmama (tip seoskog gazdinstva),

- U nekim opštinama svinje se drže na pašnjacima gde direktan ili indirektan kontakt sa divljim svinjama ne može biti isključen,

- Tokom lovne sezone 2009/2010, 14 od 499 testiranih divljih svinja su bile seropozitivne, a u lovnoj sezoni 2010/2011, 66 od 1374 testiranih divljih svinja su bile seropozitivne. Seropozitivne divlje svinje su nađene u 19 epidemioloških jedinica u severozapadnom i centralnom delu zemlje,

- Na osnovu rezultata genotipizacije izolata virusa klasične kuge svinja iz 2010. godine može se reći da virus koji je uzorkovao epidemiju klasične kuge u 2010. godini homologan virusima KKS koji cirkulišu u zemlji od 2006. godine.

Osnovni elementi ovog višegodišnjeg akcionog plana su:

- Aktivan klinički monitoring svinja na klasičnu kugu, koji podrazumeva ciljano uzorkovanje i testiranje, u skladu sa dijagnostičkim priručnikom;

- Primena zabrane preventivne vakcinacije domaćih svinja protiv klasične kuge;

- Brza i efikasna primena mera kontrole i eradikacije;

- Epidemiološka analiza kojom se procenjuje situacija klasične kuge svinja u zemlji.

Prilikom sprovođenja programa, Uprava za veterinu će takođe uzeti u obzir:

- Različite tipove gazdinstava u Srbiji: komercijalne farme i seoska gazdanstva; - Rezultate filogenetske analize izolovanih sojeva i geografsku distribuciju

bolesti/infekcije; - Distribuciju i kretanje populacije divljih svinja i u odnosu na njih geografsku distribuciju

i gustinu svinja koje se drže na otvorenom. - Registracija farmi svinja i primena sistema identifikacije životinja, elektronska

registracija kretanja svinja i korišćenje elektronske baze podataka kako bi se omogućilo praćenje kretanja životinja;

- Spremnost za sprovođenje mera kontrole/eradikacije u slučaju izbijanja KKS.

16. Obaveze i odgovornosti za sprovođenje plana

Uprava za veterinu (UV) Ministartva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodprivrede: − Centralni nadležni organ za kontrolu zaraznih bolesti obaveznih za prijavljivanje

zadužen je za saradnju sa institucijama uključenim u višegodišnji plan kontrole i eradikacije KKS; izveštava Evropsku komisiju (EC), OIE i druge međunarodne organizacije.


Odeljenje za zdravstvenu zaštitu životinja Uprave za veterinu:

− Razrađuje strategiju kontrole KKS i realizuje višegodišnji plan kontrole i eradikacije KKS,

− Koordinira aktivnosti svih nadležnih organa uključenih u program, − Prikuplja informacije i priprema izveštaje o rezultatima programa.

Veterinarska Inspekcija za zdravstvenu zaštitu životinja

− Sprovodi program kod domaćih i divljih svinja na nivou okruga, nadgleda aktivnosti svih nadležnih organa uključenih na lokalnom nivou i izveštava Upravu za veterinu.

− Vrši nadzor i uzima uzorke od uginulih svinja sumnjivih na KKS ili ubijenih tokom eradikacije KKS.

Veterinarska Inspekcija za kontrolu mesa − Sprovode ante i post mortem inspekciju u skladu sa pravilima propisanim Uredbom

Saveta (EC) 854/2004, član 5 i prilog I, i vrše kontrolu propratne dokumentacije i identifikacije životinja u skladu sa Zakonom o veterinarstvu,

− Vrše obeležavanje ispravnog mesa u skladu sa Zakonom o veterinarstvu (koji je usaglašen sa veterinarskim zakonodavstvom EU),

− Vrše uzorkovanje na KKS prema shemi uzorkovanja odobrenoj od strane UV kojom je moguće pratiti uzorke zaklane životinje od klanice do farme sa koje potiče,

− Obaveštavaju UV u slučaju sumnje na KKS i prosleđuju odgovarajuće uzorke u Nacionalnu referentnu laboratoriju (NRL) u Beogradu,

− Proveravaju čišćenje i dezinfekciju sredstava za prevoz svinja u skladu sa Zakonom o veterinarstvu.

Veterinarske stanice treba da:

− U slučaju bilo kakve sumnje na KKS uzmu uzorke u skladu sa dijagnostičkim priručnikom za KKS;

− Vrše kontrolu propratne dokumentacije i identifikacije životinja u skladu sa Zakonom o veterinarstvu u smislu kretanja svinja unutar Srbije;

− Osiguraju mogućnost praćenja uzoraka nazad do farme odakle životinje potiču; − Upisuju rezultate kliničkog nadzora u VETUP bazu podataka; − Prate poboljšanje i sprovođenje biosigurnosnih mera na farmama, uključujući

procedure za čišćenje i dezinfekciju na osnovu principa propisanih Uredbom (transposing Council Directive 2001/89/EC, Article 12 and Annex II),

− Vrše registraciju gazdinstava, obeležavanje svinja i kontrolu kretanja, uključujući zatvaranje svinja i ograničavanje kretanja svinja;

− Beleže i analiziraju rezultate nadzora domaćih i divljih svinja na KKS.

Uprava za lovstvo: - Sarađuje sa Upravom za veterinu i drugim institucijama na planiranju i implementaciji

nadzora KKS kod divljih svinja.

Lovna inspekcija: - Obezbeđuju leševe ili uzorke od divljih svinja (upucanih u lovu, uginulih životinja ili

stradalih u saobraćajnim nesrećama) i šalju u veterinarske institute.


Lovačke asocijacije: - Obezbeđuju leševe ili uzorke od divljih svinja (upucanih u lovu, uginulih životinja ili

stradalih u saobraćajnim nesrećama) za inspekciju i slanje u veterinarske institute. Nacionalna referentna laboratorija (NRL) za KKS u Beogradu:

- Pregleda uzorke od domaćih i divljih svinja na KKS, upisuje rezulate pregleda u bazu podataka i izveštava Upravu za veterinu,

- Vrši potvrdna ispitivanja uzoraka koji su reagovali sumnjivo u regionalnim laboratorijama,

- Nadgleda procedure u regionalnim laboratorijama i organizuje ring-testove na nacionalnom nivou;

- Šalje izolate virusa u Referentnu laboratoriju EU (CRL) za KKS u Hanoveru i učestvuje u ring-testovima.

Regionalne laboratorije za KKS:

- Vrše serološka ispitivanja (ELISA) domaćih svinja u skladu sa planovima uzorkovanja, upisuju rezultate u bazu podataka i izveštavaju Upravu za veterinu, i

- Prosleđuju pozitivne i sumnjive uzorke u NRL u Beogradu koja će ih pregledati virus neutralizacionim testom.

CRL za KKS u Hanoveru:

− Vrši genotipizaciju izolata virusa poslatih iz NRL, Beograd, − Obezbeđuje materijale na zahtev srpske strane, − Organizuje ring testove u kojima će NRL Beograd učestvovati.

Veterinarske labortaorije za javno zdravlje u Srbiji:

- Šalju uzorke od divljih svinja – primljene zbog pregleda na trihinelozu – u NRL za KKS, obezbeđujući podatke neophodne za monitoring KKS kod divljih svinja.

Veterinarski fakultet u Beogradu:

- Učestvuje u naučnoj i epidemiološkoj analizi programa kontrole KKS, - Obučava veterinare o KKS.

Ministarstvo unutrašnjih poslova: - Pruža pomoć u sprovođenju administrativnih i sigurnosnih mera u slučaju sumnje ili

potvrde KKS. Udruženje farmera i asocijacija odgajivača svinja:

− Obaveštavaju svoje članove o programu kontrole KKS i podržavaju UV u sprovođenju aktivnog nadzora.

17. Ključne mere za implementaciju plana Kategorizacija gazdinstava u pogledu biosigurnosti i stepena rizika od klasične kuge svinja je neophodna za kontrolu i eradikaciju KKS kao i razvoj novog mehanizma za naknadu troškova.


18. Plan za prestanak vakcinacije protiv klasične kuge svinja Pojava klasične kuge svinja u Srbiji tokom 2010. godine, trenutna epidemiološka situacija kao i preliminarni rezultati serološkog ispitivanja vakcinisanih svinja, uticali su na izmenu plana o prestanku vakcinacije protiv klasične kuge. Plan je baziran na karakterisikama kompletnog sistema proizvodnje svinja, domaćih i divljih svinja i njihovoj ulozi i svim mogućim vezama prilikom pojave i širenja bolesti. Specifičnosti pojedinačnih farmi i njihova veličina kao i različiti faktori rizika imaju važnu ulogu u epidemiologiji KKS. Kao posledica toga, definisane su faze tokom kojih bi se postepeno sprovele preventivne i kontrolne mere i u velikoj meri definisali ciljevi i aktivnosti, uključujući biosigurnosne mere i kontrolu kretanja životinja. Veterinarska politika, koja je međusektorski i prekogranično odgovorna, uzima u obzir:

- značaj tehničke saradnje između različitih uključenih aktera i jačanja biosigurnosti u proizvodnji životinja – na nivou farme, transporta životinja i klanice;

- dostupnost odgovarajućih stredstava za kontrolu i nadzor zdravstvenog stanja životinja – u saradnji sa susednim zemljama i međunarodnim organizacijama – uključujući obuku, identifikaciju i praćenje kretanja životinja i njihovih proizvoda.

18.1. Ciljevi

Da bi Srbija ispunila relevantne odredbe acquis communautaire, jedan od glavnih ciljeva u strategiji kontrole klasične kuge je prestanak vakcinacije. U tom smislu, predložen je Plan aktivnosti i mera za prestanak preventivne vakcinacije:

Na osnovu faktora rizika i trenutne epidemiološke situacije, smatra se da:

a) postepeni prekid vakcinacije na farmama gde se rizik od unošenja virusa može isključti i gde se mere kontrole bolesti mogu sprovesti. Komercijalne farme predstavljaju prvi sektor gde se sa vakcinacijom može prestati. Takođe se može razmotriti prekid vakcinacije na svim gazdinstvima u određenim oblastima.

b) treba zadovoljiti odgovarajuće uslove da bi se primenile odredbe koje se odnose na prevenciju, kontrolu i eradikacu bolesti. Ovo takođe podrazumeva potrebu kategorizacije farmi ne samo na osnovu nivoa biosigurnosti već i na osnovu proizvodne svrhe zapata (tov ili priplod). Ovo je posebno važno za male farme koje često ne kotrolišu kretanje prasadi, olakšavajući širenje infekcije KKS. Na nacionalnom i lokalnom nivou, sistem mora da predvidi dobro definisane procedure za registraciju i kontrolu kretanja svinja;

c) treba uspostaviti i implementirati efikasan nacionalni informativni sistem koji će se koristiti za upravljanje nadzorom, aktivnostima kontrole i eradikacije KKS.

18.2. Zakonska osnova

Zakonom o veterinarstvu, veterinarske vlasti ovlašćene su da preduzimaju mere protiv zaraznih bolesti životinja.


Pravilnik o dijagnostici, kontroli i eradikaciji klasične kuge svinja je usaglašen sa legislativom EU, Council Directive 2001/89/EC i Commission Decision 2002/106/EC koja je zasnovana na principu ubijanja životinja u slučaju pojave KKS.

Srpske veterinarske vlasti su pripremile nacionalni krizni plan za KKS i operativni priručnik za brzu i efikasnu kontrolu i eradikaciju KKS.

18.3. Sistemi gajenja svinja

Sistemi gajenja i prometa svinja u Srbiji zavise, uglavnom, od veličine farme i produktivnosti.

U svinjarstvu razlikujemo:

Velike komercijalne farme:

a) Ovo su obično zatvorene farme. Imaju sopstveni priplodni materijal; različite kategorije svinja se ne drže zajedno; krmače se veštački osemenjavaju, prasad se gaje za tov i na kraju proizvodnog procesa se šalju u klanicu, skoro 95% tovljenika, dok 5% može biti prodato kao priplodni materijal malim farmerima. Ukoliko treba da obnove svoj priplodni materijal, kupuju životinje sa drugih velikih farmi u čistoj rasi (po mogućstvu u vlasništvu istog vlasnika) ili od inostranih odgajivača svinja. Nemačka, Danska, Holandija i Kanada su najčešći trgovinski partneri.

b) Otvorene farme (do 500 svinja) kupuju odlučenu prasad za tov. Obično kupuju prasad na malim farmama, a ne na stočnim pijacama.

Male farme:

a) Dvorišni, mali, porodični zapati sa nekoliko krmača (uglavnom od 1 do 5), koje se veštački osemenjavaju ili prirodno pripuštaju. Obično se jedan nerast koristi u jednom selu, ali može biti korišćen i u susednom selu, pri čemu se transport obavlja kamionom ili traktorom. Različite kategorije svinja se drže zajedno.

b) Prasad se tovi za sopstvene potrebe ili se nakon završenog tova prodaju na stočnoj pijaci klaničarima. Prasad se mogu nakon odbijanja prodati za tov, obično u istom okrugu.

18.4. Promet svinja

Velike komercijalne farme šalju mali broj svinja u klanice, obično u neposrednoj blizini, što zavisi od ekonomskih prilika. Velike komercijalne farme mogu da prodaju svinje kao priplodni materijal manjim farmama ili seoskim gazdinstvima ali se obično radi o malom broju životinja.

Male farme trguju prasićima ili tovljenicima na stočnoj pijaci, ili se trgovina obavlja na samoj farmi ili od vlasnika do vlasnika. O promeni vlasnika mora biti obavešten veterinar (bez obzira na lokaciju).

U zemlji postoji 20 stočnih pijaca (oko 1 po okrugu). Takođe, postoje i preprodavci svinja koji kupuju svinje na pijacama ili od farmera, transportuju ih sve zajedno i prodaju za dotovljavanje ili klanicama.

18.5. Faktori rizika

Faktori rizika povezani sa održavanjem/širenjem klasične kuge u Srbiji uglavnom su:


a) Svinje koje se gaje na otvorenom su jedan od najrelevantnijih faktora jer je snažno povezan sa drugim. Zapravo, ove svinje mogu imati slobodan pristup deponiji gde kontaminirani otpaci hrane mogu biti bačeni ili mogu doći u kontakt sa zaraženim divljim svinjama.

b) Geografski rizik. Izbijanja se dešavaju na teritorijama koje se graniče sa drugim zemljama. Dobro je poznato da je nekoliko susednih zemalja prijavilo slučajeve izbijanja KKS kod domaćih ili divljih svinja.

c) Nelegalno kretanje svinja. Vlasnici seoskih gazdinstava i svinja koje se drže na otvorenom švercuju ili prodaju po nekoliko životinja vlasnicima iz drugih sela/mesta. Ponekad se i velike grupe svinja i srednji/veliki zapati neovlašćeno transportuju. Ukoliko se inficirane svinje nalaze u ovim grupama životinja, bolest se može neprimećeno raširiti.

d) Hranjenje svinja pomijama. Posebno se u seoskim gazdinstvima često praktikuje hranjenje svinja otpacima kuvane hrane koji, ukoliko su kontaminirani, predstavljaju dobar izvor virusa KKS. To se uglavnom dešava kada sigurna procedura inaktivacije virusa nije primenjena.

e) Nivo biosigurnosti. Odsustvo primene biosigurnosnih procedura može da predstavlja rizik za širenje infekcije KKS.

f) Nedetektovan virus klasične kuge. Ovo može predstavljati rizik u populaciji vakcinisanih svinja u kojoj određeni broj životinja nije pravilno vakcinisan ili nije vakcinisan uopšte. U takvim uslovima nekoliko životinja može propagirati virus na niskom nivou što može ostati neprimećeno, naročito ako se radi o niskovirulentnim sojevima.

19. Definisanje faza i aktivnosti

Na osnovu analize lokalnog sistema gajenja i faktora rizika identifikovanih tokom preliminarnih istraživanja sprovedenih od strane konsultanta, program će biti implementiran postepeno zavisno od tipa gazdinstva, a prema stepenu rizika. Predviđeno je pet faza:

Faza 1: Uspostavljanje zakonskog okvira i poboljšanje biosigurnosti u proizvodnji svinja i prekid vakcinacije divljih svinja

A) Uspostavljanje zakonskog okvira za poboljšanje biosigurnosti na komercijalnim farmama i izrada priručnika o kriterijumima i smernicama za procenu nivoa biosigurnosti na komercijalnim farmama

U ovoj fazi će biti uspostavljen zakonski okvir za implementaciju biosigurnosnih mera. Biosigurnost komercijalnih farmi će biti analizirana (gazdinstvo po gazdinstvo) od strane lokalne veterinarske službe i nedostaci će biti korigovani u skladu sa unapred definisanim kriterijumima i smernicama opisanim u priručnikom izdatom od strane Uprave za veterinu.

B) Prekid vakcinacije divljih svinja u ograđenim lovištima

U Republici Srbiji postoji oko 13 – 16 ograđenih lovišta u kojima se gustina divljih svinja procenjuje od 3 do 127/km2. Na osnovu zakona Republike Srbije u svakom od ovih ograđenih lovišta divlje svinje treba da budu vakcinisane injekciono, upotrebom C soja virusa


klasične kuge svinja. To znači da divlje svinje treba pojedinačno hvatati. Vakcinisane divlje svinje su obično obeležene ušnom markicom ali ne postoji jedinstveni i odobreni sistem za registraciju vakcinisanih divljih svinja. Vakcinisane divlje svinje takođe mogu biti prodate ili preseljene – eventualno – u druga lovišta (ograđena ili ne) u cilju repopulacije. Prema dosadašnjim saznanjima, nema zvaničnih podataka o mogućim i višestrukim preseljenjima vakcinisanih divljih svinja. Broj vakcinisanih životinja nije dostupan.

U okviru bilo koje strategije nadzora prisustvo:

1) delimično imune populacije čija se antitela ne mogu razlikovati od onih koja potiču od kontakta sa divljim virusom;

2) broja vakcinisanih životinja koje se mogu prodati/pustiti bilo gde u zemlji

čine veoma teškom bilo kakvu tehničku procenu epidemiološke situacije klasične kuge u nacionalnoj populaciji divljih svinja i tako otežava usvajanje strategije upravljanja klasičnom kugom svinja u populaciji divljih svinja.

Sa druge strane, prisustvo malog dela populacije divljih svinja koje su vakcinisane svakako ne sprečava moguće endemsko prisustvo virusa izvan ograde lovišta. Mora se istaći da virus klasične kuge svinja postepeno nestaje iz populacije kada je imunitet zapata veoma visok i kada se na površini od 1 km2 nalazi manje od jedne prijemčive žćivotinje. Konačno, na osnovu zvaničnih podataka Republike Srbije gustina divljih svinja se procenjuje na manje od 0,5/km2. Ako je tako, populacija divljih svinja u RS je već ispod praga gustine koja dozvoljava endemsko perzistiranje virusa.

Ovo znači da, na osnovu aktuelnih podataka o gustini, populacija divljih svinja u Srbiji ne može predstavljati epidemiološki rezervoar virusa klasične kuge u zemlji. U ovom trenutku nije moguće potvrditi koliko je procena veličine populacije divljih svinja korektna i pouzdana.

Zbog gore navedenih razloga preporučuje se momentalni prekid vakcinacije divljih svinja u ograđenim lovištima sa modifikovanom živom vakcinom od C soja.

C) Procena pokrivenosti vakcinacijom

Sistematska preventivna vakcinacija protiv klasične kuge se primenjuje na teritoriji cele Srbije godinama.

Uprava za veterinu je osmislila i implementirala ispitivanje pokrivenosti vakcinacijom protiv klasične kuge u 2010. godini. Prema istraživanju, identifikovana su dva klastera gde je trebalo procentiti pokrivenost vakcinacije protiv KKS:

klaster I: seoska gazdinstva i male farme; i

klaster II: farme srednje veličine (poluintenzivna proizvodnja) i velike industrijske farme.

Pokrivenost je procenjena na nivou klastera. Imajući u vidu da greške u odabiru ispitivanih grupa ili prilikom samog uzorkovanja (greške pri odabiru životinja, greška neodgovora, greške prilikom merenja) nisu uzete u obzir prilikom analize, rezultati istraživanja ukazuju da nema značajne razlike u pokrivenosti između ova dva klastera (62% - 78% u klasteru I odnosno 61% - 73% u klasteru II). Mora se istaći da nacionalni podaci o pokrivenosti vakcinacijom protiv klasične kuge u 2010. godini, kao što je gore opisano, predstavljaju prosečne vrednosti i mogu prikriti velike varijacije na lokalnom nivou.

Osim toga, gore spomenuti podaci mogu da ukazuju da bi stvarna pokrivenost vakcinacijom protiv klasične kuge mogla da bude mnogo niža od očekivane “administrativne pokrivenosti”


obračunate po tzv. administrativnoj metodi (deljenjem broja potrošenih doza vakcina u 2010 sa brojem svinja koje je trebalo da budu vakcinisane).

Razlika između stvarne i očekivane “administrativne” pokrivenosti vakcinacijom protiv KKS može se objasniti učinkom lokalne veterinarske službe (na pr. poštovanje preporučenih protokola vakcinacije). S obzirom na područje odgovornosti (opština ili deo opštine) lokalnih veterinarskih službi, određeni stepen varijabilnosti u pokrivenosti vakcinacijom može se očekivati i na nivou opštine. Slučajevi izbijanja KKS u 2010. godini takođe potvrđuju varijabilnu pokrivenost vakcinacijom na nivou opštine (uprkos primeni iste politike obavezne vakcinacije u celoj zemlji).

Da bi se osiguralo odsustvo kliničke slike bolesti kao i smanjio nivo moguće cirkulacije virusa KKS do maksimuma, neophodno je postići najmanje 80% pokrivenost vakcinacijom protiv KKS na teritoriji cele zemlje.

Dodatna istraživanja pokrivenosti vakcinacijom protiv KKS biće sprovedena u cilju prikupljanja trenutnih informacija o stanju naterenu kako bi se omogućilo uspostavljanje područja u zemlji u kojima pokrivenost vakcinacijom osigurava odsustvo ili veoma ograničenu cirkulaciju virusa klasične kuge kod domaćih svinja.

D) Obuke i kampanje za podizanje svesti svih zainteresovanih strana koje doprinose prevenciji, ranom upozoravanju, kontroli i eradikaciji klasične kuge Planirano je da se kroz program obuke veterinari, lovci i odgajivači svinja upoznaju sa ključnim elementima strategije kontrole i eradikacije klasične kuge. Kao što je definisano od strane Uprave za veterinu i podržano projektom EU, obuke su već inicirane i u toku. Procenjeno je da će prva faza trajati 12 meseci.

Faza 2: prekid vakcinacije na gazdinstvima najmanjeg rizika (tov i priplod – vidi prilog 1, 2.1 do 2.4 Strategije) i nadzor domaćih svinja

Moguće je implementirati pristup pojedinačnim područjima na pr. prestanak vakcinacije na svim gazdinstvima u određenom području, uzimajući u obzir nivo biosigurnosti gazdinstava u tom području kao i prioritete zemlje (na pr. trgovina).

Druga opcija je sektorski pristup na pr. komercijalna gazdinstva u koja nisu uvođene životinje sa drugih gazdinstava iz kojih je veoma mali broj životinja prodat drugim gazdinstvima se smatraju gazdinstvima sa najmanjim rizikom od pojave infekcije i prenošenja infekcije na druge i mogu biti prva kategorija farmi za postepeno ukidanje vakcinacije.

Uprava za veterinu, u saradnji sa svim relevantnim učesnicima će odlučiti koja područja ispunjavaju uslove za prekid preventivne vakcinacije protiv klasične kuge na svim gazdinstvima kao i pripremiti spisak farmi koje ispunjavaju uslove za prekid vakcinacije ukoliko se sektorski pristup izabere. Komercijalna gazdinstva svinja moraju biti izabrana na osnovu primene biosigurnosnih mera i pod pretpostavkom da je predviđen biosigurnosni režim trajno na snazi i efikasan. Permanentna i efikasna primena striktnog režima biosigurnosti u proizvodnji svinja je od velikog značaja kada se uvodi područni pristup za prekid preventivne vakcinacije protiv KKS.


Nakon prekida vakcinacije protiv klasične kuge, treba započeti preliminarni nadzor (na pr. u periodu od 6 meseci).

Nadzor će obuhvatati:

zvanična kontrola sprovođenja utvrđenih biosigurnosnih mera;

periodična klinička ispitivanja (mesečno) u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS;

laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom;

evaluacija proizvodnih parametara (stopa mortaliteta i prirast);

serološko testiranje nevakcinisanih životinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom, na klanicama, jednom po proizvodnom ciklusu;

virusološko ispitivanje na nivou zapata ukoliko se nađu serološki pozitivne svinje kao i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS.

Na kraju perioda preliminarnog nadzora, vakcinacija priplodnih životinja će biti prekinuta.

Očekuje se da će Faza II početi po završetku Faze I. Procenjeno vreme trajanja Faze II je 12 meseci.

Nakon prvih 6 meseci preliminarnog nadzora na gazdinstvima sa tovljenicima, vakcinacija na gazdinstvima sa priplodnim svinjama će biti obustavljena, a nadzor sproveden u narednih 6 meseci u cilju praćenja mogućeg širenja infekcije.

Dodatne informacije o Fazi II su date u tabeli 3 priloga I.

Faza 3: Prekid vakcinacije i nadzor na svim tipovima komercijalnih gazdinstava (srednja do velika gazdinstva – vidi prilog I, od 3.1 do 3.3 Strategije)

U cilju identifikacije farmi koje ispunjavaju uslove za prekid vakcinacije, na svim komercijalnim gazdinstvima biće sprovedene sledeće aktivnosti:

evaluacija primene predviđenih biosigurnosnih mera;

periodična klinička ispitivanja (mesečno);


evaluacija proizvodnih parametara (stopa mortaliteta);


Na osnovu rezultata gore spomenutog nadzora, biće pripremljen spisak nezaraženih gazdinstava na kojima se može prekinuti vakcinacija. Na tim gazdinstvimavakcinacija će biti odmah obustavljena, dok će gazdinstva gde je detektovana cirkulacija virusa biti podvrgnuta merama kontrole u skladu sa odredbama kriznog plana.

Nakon prekida vakcinacije na gore spomenutim gazdinstvima, nadzor sa ciljem otkrivanja prethodno nedektovane cirkulacije virusa se mora sastojati od:


zvanične kontrole primene predviđenih biosigurnosnih mera (na osnovu rizika ili slučajnog uzorka);

periodična klinička ispitivanja (mesečno);




Predviđeno je da ova faza traje jednu godinu dana.

Faza 4: Evaluacija rezultata prekida vakcinacije na komercijalnim gazdinstvima i planiranje budućih aktivnosti za mala i seoska gazdinstva

Tokom poslednjih šest meseci implementacije Plana, podaci prikupljeni na komercijalnim farmama biće analizirani zajedno sa specifičnim podacima nadzora prikupljenim u malim i seoskim gazdinstvima, kako bi se procenila epidemiološka situacija u nekomercijalnim zapatima i planirale buduće aktivnosti u njima.

Specifične aktivnosti nadzora koje treba sprovesti u malim i seoskim gazdinstvima:

kontrola krteanja životinja (elektronska registracija svakog krteanja svinja); laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za

KKS;

zvanična kontrola primene predviđenih minimuma biosigurnosnih mera;

primena mera (na osnovu rizika ili slučajnim izborom)



Faza 5: Dodatne mere koje treba usvojiti na osnovu procene trenutne situacije klasične kuge kod divljih svinja u zemlji ili regionu

Ova aktivnost je sastavni deo nadzora divljih svinja na KKS.

20. Ciljevi nadzora divljih svinja na klasičnu kugu Program nadzora divljih svinja na KKS mora uzeti u obzir:

a) Epidemiološku situaciju bolesti u zemlji; b) Gustinu populacije divljih svinja i njihovu geografsku rasprostranjenost; c) Faktore rizika koji mogu dovesti do unošenja i održavanja infekcije u prirodi.

Prema tome, program nadzora populacije divljih svinja treba da bude usmeren na: 1) Detekciju unošenja virusa u područje slobodno od KKS; 2) Otkrivanje prisustva infekcije u područjima nepoznatog statusa; 3) Procenu nivoa infekcije u područjima zaraženim KKS;


4) Razumevanje uloge divljih svinja u epidemiologiji KKS u zemlji.

20.1. Strategije nadzora Strategija nadzora obuhvata:

a) Aktivan (ciljani) nadzor: i. U područjima gde nema dokaza o infekciji divljih svinja virusom KKS, cilj je otkrivanje prevalencije od 5% sa pouzdanošću od 95% što se postiže uzorkovanjem krvi kod određenog broja divljih svinja po jedinici nadzora; ii. U područjima gde postoji direktan ili indirektan dokaz o infekciji divljih svinja virusom KKS, cilj može biti procena nivoa infekcije KKS sa pouzdanošću od 95% što se postiže uzorkovanjem krvi i tkiva kod odrđenog broja divljih svinja po jedinici nadzora.

b) Pasivan (opšti) nadzor: Da bi se povećala verovatnoća detekcije virusa KKS,

uzorkovanje i laboratorijsko ispitivanje divljih svinja koje su nađene mrtve, zatim odstreljenih nakon ispoljavanja nekih kliničkih simptoma ili divljih svinja koje su poginule u saobraćajnim nezgoda itd. (u skladu sa definicijom sumnjivog slučaja na KKS) će biti obezbeđeno, a u cilju isključivanja klasične

kuge u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom.

Dodatne informacije o nadzoru divljih svinja na KKS se nalaze u prilogu 3 Strategije.

21. Mere kontrole

U okviru postepenog prekida vakcinacije protiv klasične kuge, brza reakcija i upravljanje situacijom u slučaju izbijanja, koje su u skladu sa odredbama nacionalnog zakonodavstva i date u kriznom planu, su od ključnog značaja za uspešnu kontrolu i eradikaciju KKS.

Prevencija je takođe od velikog značaja i može se postići:

- efikasnom komunikacijom između veterinarskih vlasti, veterinara i farmera,

- efikasnim prijavljivanjem bolesti i sistemom identifikacije životinja,

- strogom kontrolom uvoza živih svinja, svežeg mesa i suhomesnatih proizvoda,

- zabranom hranjenja svinja otpacima hrane i virusološki i serološki nadzor domaćih i divljih svinja.

Trebalo bi uspostaviti zakonske odredbe kako bi se obezbedila neophodna spremnost za efikasno rešavanje vanrednih situacija prilikom jednog ili više izbijanja KKS, posebno izradom planova i uspostavljanjem kontrolnih centara i ekspertskih grupa za KKS.

21.1. Indikatori učinka, proizvoda, prekretnica i upravljanja Projektom

Pokazatelji učinka projekta će biti:

- Ukupan broj i promene u procentima detektovanih neusaglašenosti u primeni biosigurnosnih mera i procenat korigovanih neusaglašenosti na mesečnom nivou.


- Ukupan broj gazdinstava koja pripadaju ciljnoj rizičnoj kategoriji tekuće faze i mesečni procenat takvih gazdinstava uključenih u projekat;

- Mesečni procenat broja gazdinstava koja se bave tovom i životinja koje nisu vakcinisane.

- Mesečni procenat broja gazdinstava koja se bave gajenjem priplodnih svinja i životinja koje nisu vakcinisane.

Proizvodi:

D1: unapred definisani kriterijumi i smernice za procenu biosigurnosti – pripremljeni od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme 2 meseca od početka projekta;

D2: izveštaj o bisigurnosti u komercijalnom sektoru (gazdinstvo po gazdinstvo) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 1;

D3: spisak farmi koje ispunjavaju uslove za Fazu 2 – pripremljen od strane Uprave za veterinu i relevantnih činilaca – očekivano vreme 1 mesec nakon početka Faze 2;

D4: krizni plan (nacionalni i lokalni) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 1;

D5: izveštaj o serološkom testiranju nevakcinisanih tovnih životinja sa klanica (aktivnosti i rezultati) uključujući virusološka ispitivanja u slučaju serološki pozitivnih nalaza – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme 6 meseci nakon početka Faze 2;

D6: izveštaj o periodičnim kliničkim ispitivanjima životinja na farmama (aktivnosti i rezultati) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 2;

D7: izveštaj o laboratorijskim rezultatima uginulih svinja (aktivnosti i rezultati) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 2;

D8: izveštaj o serološkim analizama slučajno uzorkovanih tovnih svinja iz svake proizvodne jedinice sa klanica za Fazu 2 – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 2;

D9: spisak farmi koje ispunjavaju uslove za fazu 3 - pripremljen od strane Uprave za veterinu i relevantnih činilaca – očekivano vreme 1 mesec nakon početka Faze 3;

D10: izveštaj o serološkom testiranju nevakcinisanih tovnih životinja sa klanica (aktivnosti i rezultati) Faze 3, uključujući virusološka ispitivanja u slučaju serološki pozitivnih nalaza – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme 6 meseci nakon početka Faze 3;

D11: izveštaj o periodičnim kliničkim ispitivanjima životinja na farmama uključenih u Fazu 3 (aktivnosti i rezultati) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 3;

D12: izveštaj o laboratorijskim ispitivanjima uginulih svinja na gazdinstvima uključenim u Fazu 3 (aktivnosti i rezultati) – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 3;

D13: izveštaj o serološkim analizama slučajno uzorkovanih tovnih svinja iz svake proizvodne jedinice sa klanica za Fazu 3 – pripremljen od strane Uprave za veterinu – očekivano vreme kraj Faze 3;


D14: izveštaj o sumnjivim slučajevima otkrivenih sistemom ranog upozoravanja i kliničkim pregledima i o potvrdnim ispitivanjima visokorizičnih grupa životinja;

D15: izveštaj o laboratorijskim ispitivanjima uginulih svinja (aktivnosti i procene rezultata) – pripremljen od strane Uprave za veterinu.

Proizvodi D2, D3, od D5 do D9 i od D11 do D15 mogu biti pripremljeni korišćenjem IT informacionog sistema.

Prepreke koje se mogu očekivati na kraju faze 1, sredini i kraju faze 2, 3 i 4 kada se predviđa najveći broj proizvoda i prelaz iz jedne u drugu fazu i zahtevaju reviziju aktivnosti kao i njihovu efektivnost. Kod svake prepreke, potrebno je održavanje sastanaka svih učesnika.

Rukovođenje projektom će vršiti nadležni organi kroz monitoring navedenih indikatora, proizvoda i poštovanje rokova (prilog 1, tabela 3)

21.2. Troškovi

Troškovi za implementaciju planiranih aktivnosti bazirani su na pretpostavci da se izbijanje KKS neće desiti tokom trajanja projekta i njegove implementacije.

Troškovi su sumirani u tabeli 2, koja predstavlja sumiranu sliku o približnim sredstvima neophodnim po fazama.

FAZA AKTIVNOST BROJ JEDINICA MERE

INDIVIDUALNI TROŠAK

UKUPAN TROŠAK (€)

FAZA 1 Biosigurnosne inspekcije 12 radna nedelja 1500 18,000.00

FAZA 2

Krizni priručnik 4 radna nedelja 1500 6,000.00

Kliničke posete 1500 radna nedelja 272.73 409,095.00

Laboratorijske analize uginulih svinja

2000 PCR test 10 20,000.00

Laboratorijske analize svinja sa klanica

37500 ELISA test 2 75,000.00

FAZA 3

Krizni priručnik (ažuriranje) 1 radna nedelja 1500 1,500.00

Kliničke posete 1500 radni dan 272.73 409,095.00

Laboratorijske analize uginulih svinja

2000 PCR test 10 20,000.00

Laboratorijske analize svinja sa klanica

37500 ELISA test 2 75,000.00

FAZA 4

Laboratorijske analize uginulih svinja u seoskim gazdinstvima

50 PCR test 10 550.00

Laboratorijske analize zaklanih svinja u seoskim gazdinstvima

400 PCR test 10 4,400.00

UKUPNO 1,038,640.00

Tabela 2: procenjeni troškovi plana


22. Komunikacija

Do stvarnog napretka, strategija može dovesti samo ukoliko svi uključeni u zdravstvenu zaštitu životinja rade zajedno i sa svim zainteresovanim stranama. Plan daje strateške smernice na odgovarajućem nivou zdravstvene zaštite životinja i o prioritetima za akciju i komunikaciju. Važno je pratiti napredak strategije i kako najbolje podeliti na jasan i transparentan način planirane proizvode sa veterinarima, farmerima i drugim zainteresovanim stranama. Takođe se smatra da je neophodno povećati svest učesnika kroz informisanje i obuke. Plan komunikacije za sve zainteresovane strane formira se na godišnjem nivou.

Plan komunikacije treba da pomogne u obezbeđivanju efikasne i prijateljske komunikacije sa zainteresovanim stranama kako bi se bolje objasnio značaj implementacije biosigurnosnih mera na farmama, identifikacije i registracije životinja i njihovog kretanja i kao brzi odgovor na sumnjive ili potvrđene slučajeve KKS. Rezultati koji su postignuti takođe moraju biti predmet redovne komunikacije sa svim zainteresovanim stranama.

23. Spremnost učesnika

Farmeri i veterinari imaju važnu ulogu u implementaciji preventivnih biosigurnosnih mera na farmama, u saradnji sa kompetetnim nadležnim organima i brzom reagovanju u slučaju sumnje ili potvrde KKS.

Biosigurnost podrazumeva preduzimanje koraka kojima se osigurava primena dobre higijenske prakse i upotreba od strane svakoga ko dođe na farmu. Efikasne biosigurnosne mere smanjuju verovatnoću izbijanja bolesti koja može imati ozbiljne negativne posledice. Dobra biosigurnost takođe pomaže u smanjivanju troškova lečenja, poboljšava efikasnost farme i štiti susedne farme i susedna sela.

U biosigurnosti je razlika između zdravlja i bolesti. To je razlog zašto farmeri koji su uistinu zabrinuti za zdravlje, dobrobit i produktivnost njihovih životinja ozbiljno shvataju biosigurnost. Ekonomski razlozi za prevenciju bolesti su takođe od velikog značaja za farmere.

Ne postoji “univerzalna veličina" za biosigurnost, ali opšti principi se mogu primeniti na sve životinje pri čemu se dopunjavanju dodatnim merama prema karakteristikama vrste životinje i sistema gajenja.

Uspešne biosigurnosne mere na farmi podrazumevaju širok spektar faktora, uključujući: izolacija novih životinja dovedenih na farmu i bolesnih životinja; kontrola kretanja ljudi, životinja i opreme; pravilna upotreba hrane; procedure za čišćenje i dezinfekciju objekata, procedure za odlganje leševa kao i dobar program kontrole insekata i glodara.

Međutim, biosigurnost je više od prostog skupa radnji: najefikasnija je kada se smatra dnevnim zadacima i odlukama menadžmenta. Razmišljajući kako na najbolji način sprečiti širenje bolesti, prelazak ovih zadataka u dnevni, rutinski posao može najbolje poboljšati biosigurnost na farmi.


Veterinari, državni i privatni, imaju značajnu ulogu u eradikaciji i prevenciji bolesti. Pored toga, oni su odgovorni za pružanje ekspertize i širenje znanja u lokalnim uslovima, prevodeći teoriju u praktična rešenja i postupke.

Zbog gore navedenih razloga, plan obuke mora biti sačinjen tako da unapredi znanje svih učesnika, veterinara, farmera, trgovaca, prevoznika, radnika u klanicama, u pogledu osnovnih principa epidemiologije KKS i biosigurnosti kao i da unapredi spremnost za brzi odgovor u slučaju izbijanja bolesti.

24. Informisanje zainteresovanih strana

Redovno i stručno informisanje zainteresovanih strana o rizicima od KKS je takođe od ogromnog značaja, jer pogrešna percepcija javnosti o riziku može uticati na donosioce odluka da preduzmu neosnovane ili neodgovarajuće mere u slučaju izbijanja KKS.

Sve zainteresovane strane moraju biti redovno informisane o strategiji kontrole i eradikacije KKS koja se primenjuje. Uprava za veterinu koordiniše višestrukom komunikacijom, promovisanjem svesti i učešća kao i razmenom informacija o rezultatima implementacije strategije.


Prilog I – Aktivnosti koje prethode ili slede prestanku vakcinacije protiv klasične kuge svinja

Tabela 3: Zbirna tabela aktivnosti koje prethode ili slede prestanku vakcinacije protiv KKS

FAZA AKTIVNOSTI VREME (meseci)

1

1.1 Uspostavljanje zakonskog okvira za poboljšanje biosigurnosti na komercijalnim gazdinstvima svinja i izrada priručnika o kriterijumima i smernicama za procenu nivoa biosigurnosti na komercijalnim gazdinstvima svinja. 1.2. Prekid vakcinacije divljih svinja i uvođenje nadzora KKS kod divljih svinja. 1.3 Procena pokrivenosti vakcinacijom protiv klasične kuge. 1.4 Obuke i kampanje za podizanje svesti za sve aktere koji doprinose prevenciji, ranom upozoravanju, kontroli i eradikaciji klasične kuge.

0 - 12

2

2.1 Područni pristup/prekid vakvinacije na svim gazdinstvima u određenom području/uzimajući u obzir prioritete zemlje (trgovinske interese/svrhe), ili 2.2 Sektorski pristup, prekid vakcinacije na komercijalnim gazdinstvima svinja sa najmanjim rizikom od infekcije (A_tov; B: uzgoj) izabranim na osnovu implementacije biosigurnosnih mera i pod pretpostavkom da je predviđeni biosigurnosni režim stalno na snazi i efikasan. 2.2.1. Nadzor (A_tov): - zvanična kontrola implementacije predviđenih biosigurnosnih mera, - periodično kliničko ispitivanje (mesečno) u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - procena proizvodnih parametara (stopa mortaliteta), - serološko ispitivanje nevakcinisanih životinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, na klanicama, jednom po proizvodnom ciklusu, - virusološka i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS seropozitivnih svinja na nivou stada.

13 - 18

2.3. Prekid vakcinacije na komercijalnim gazdinstvima svinja sa najmanjim rizikom od infekcije (zatvoren ciklus B: uzgoj) 18

2.3.1 Nadzor (B_uzgoj) - zvanična kontrola implementacije predviđenih biosigurnosnih mera - periodično kliničko ispitivanje (mesečno) u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - procena proizvodnih parametara, - serološko ispitivanje nevakcinisanih životinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, na nivou farme, jednom godišnje, - virusološka i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS seropozitivnih svinja na nivou stada.

19 - 24

3

3.1. Nadzor na svim komercijalnim gazdinstvima svinja (srednjim-velikim/Tip II i III) u cilju identifikacije farmi pogodnih za prekid vakcinacije: - procena implementacije predviđenih biosigurnosnih mera, - periodično kliničko ispitivanje (mesečno), - laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - procena proizvodnih parametara (stopa mortaliteta), - virusološka i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS seropozitivnih svinja na nivou stada.

25 - 27

3.2. Prekid vakcinacije na svim komercijalnim gazdinstvima svinja (srednjim – velikim) 28


3.3. Nadzor na svim komercijalnim gazdinstvima svinja (srednjim – velikim/Tip II i III) nakon prekida vakcinacije: - zvanična kontrola implementacije predviđenih biosigurnosnih mera (na osnovu rizika ili po principu slučajnog uzorka), - periodično kliničko ispitivanje (mesečno), - laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - procena proizvodnih parametara (stopa mortaliteta), - virusološka i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS seropozitivnih svinja na nivou stada.

29 - 36

4

4.1. Procena rezultata prestanka vakcinacije na komercijalnim gazdinstvima i planiranje budućih aktivnosti za mala i seoska gazdinstva /Tip I/ (gde sa vakcinacija još uvek primenjuje) - praćenje kretanja životinja (upotreba elektronskog sistema za registraciju kretanja životinja), - laboratorijsko ispitivanje uginulih svinja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS, - zvanična kontrola implementacije minimuma predviđenih biosigurnosnih mera (na osnovu rizika ili slučajnim uzorkom), - procena proizvodnih parametara (stopa mortaliteta), - virusološka i dodatna ispitivanja u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom za KKS seropozitivnih svinja na nivou stada

37 - 42

5 5.1 Usvojiti dodatne mere na osnovu procene trenutne situacije KKS kod divljih svinja u zemlji ili regionu.

trenutni proces


Prilog II - Klasična kuga svinja (KKS)

Virus Virus klasične kuge svinja (VKKS), goveđe virusne dijareje (BVDV) i border bolesti (BDV) pripadaju vrsti Pestivirus, familiji Flaviviridae (Becher i sar., 1999). Oni su mali virusi, poseduju omotač i jednolančanu RNK pozitivnog polariteta na kojoj se nalazi jedan otvoreni kompleks (ORF) ograničen sa oba kraja, 3’ i 5’, nekodirajućim, konzerviranim regionima koji učestvuju u procesima translacije (Fletcher and Jackson, 2002; Sizova i sar., 1998).

Za razliku od virusa klasične kuge svinja i BDV, BVDV se pojavljuje u dva biotipa, citopatogen (CP) i necitopatogen (nCP) u zavisnosti od njihove patogenosti za ćelijske kulture. Genom pestivirusa koji je veličine 12.5 do 16.5 kb kodira jedan poliprotein (Meyers i sar., 1989) : NH2- (Na pr.o-C-ERNS -E1-E2-p7-NS2/3-NS4A-NS4B-NS5A-NS5B)-COOH, od koga virusnim i ćelijskim priteazama u ko- i posttranslacionoj obradi nastaje 12 funkcionalnih proteina (Rumenapf i sar., 1993). Virion grade 4 strukturna proteina (C, ERNS, E1 i E2) čiji se geni nalaze na 5` kraju genoma. Mada detaljna građa viriona nije poznata, on se sastoji od sfernog nukleokapsida, koga čine C proteini i omotača građenog od ERNS, E1 i E2 proteina u homo (ERNS, E2) ili hetero (E1E2) dimernim formama (Konig i sar., 1995; Thiel i sar., 1991; Weiland i sar., 1992; Weiland i sar., 1990; Weiland i sar., 1999). Za razliku od E1 i E2 proteina, ERNS protein ne poseduje transmembranski deo, te su ERNS proteini veoma slabo vezani za virion, o čemu nema dovoljno podataka. Dok je struktura proteina omotača veoma detaljno proučena, o 8 nestrukturnih proteina uključujući Na pr.o, p7, NS2, NS3, NS4A, NS4B, NS5A i NS5B, se malo zna. Takođe, malo su poznati i mehanizmi replikacije virusne RNK i sam nastanak virusnih partikula. Virioni se iz ćelija oslobađaju egzocitozom, najčešće bez morfoloških oštećenja ćelije.

Otpornost i inaktivacija virusa klasične kuge svinja je nedavno ispitivana (Edwards, 2000). Uprkos činjenici da poseduje omotač, poznato je da virus klasične kuge svinja preživljava duže vreme u pogodnoj sredini, pri odgovarajućoj temperaturi, vlažnosti, bogatoj proteinima, kakvo je meso. Visoka stabilnost pri niskim temperaturama, čak i pri niskom pH (pH4) i u sredinama bogatim proteinima je veoma važna zbog identičnih uslova čuvanja mesa. Na primer, pH vrednost mišića semi membranous i longissimus dorsi nakon klanja je 6,17 - 6,71. Tokom proizvodnje komercijalnih proizvoda od svinjeskog mesa kao i samog mesa, vreme i temperatura čuvanja retko dozvoljavaju pad pH ispod 5,7 (Farez and Morley, 1997) te se na taj način obezbeđuju idealni uslovi za preživljavanje virusa klasične kuge svinja. Postoje podaci o preživljavanju virusa u zamrznutom mesu do 4,5 godine (Edgar, 1949). Tretmani kao što su salamurenje i dimljenje sa druge strane imaju mali uticaj na preživljavanje virusa KKS. Najvažniji faktor je temperatura, dužina i visina temperature korišćene tokom prerade (Edwards, 2000). Virus klasične kuge svinja ostaje aktivan nakon 90 dana u salami (Savi i sar., 1972) i 126 dana u iberijskim šunkama (Mebus i sar., 1993).

Otpornost na temperature i pH veoma zavisi od soja, ali je ipak inaktivacija virusa najviše zavisna od karakteristika medijuma u kome se virus nalazi, pa je tako teško dati smernice o preživljavanju virusa klasične kuge svinja u spoljašnjoj sredini. Mada je pokazano da virus kuge gubi infektivnost za ćelijske linije nakon 10 minuta na 60°C, u defibrinisanoj krvi, virus može preživeti do 30 minuta na 68°C. Virus je relativno stabilan pri širokom pH 5-10, ali inaktivacija pri pH ispod 5 zavisi od temperature (Depner i sar., 1992). Kao i drugi virusi sa omotačem, virus klasične kuge svinja se inaktiviše organskim rastvaračima (etar ili hloroform) i deterdžentima. 2% natrijum hidroksid je i dalje najpogodniji dezinficijens, ali u tečnom


đubretu virus kuge svinja može preživeti 2 sedmice na 20°C i više od 6 sedmica na 4°C (Haas i sar., 1995).

Antigena i genetska tipizacija virusa

Iako je RNK virusa klasične kuge svinja veoma stabilna (Vanderhallen i sar., 1999), skorašnja istraživanja (Hei sar., 2007) pokazuju da je rekombinacija između sojeva ipak moguća. Razlikovanje sojeva u početku je vršeno upotrebom panela monoklonskih antitela (Edwards i sar., 1991). Upotrebom dva seta monoklonskih antitela, protiv E2 i ERNS glikoproteina mogu se razlikovati 21 antigeni tip virusa (Kosmidou i sar., 1995). Sada su već sačinjene standardne procedure za tipizaciju virusa KKS na osnovu sekvenci genoma čijim upoređivanjem se vrši filogenetska analiza i nomenklatura genetskih grupa. Uobičajeno je da se za ove svrhe koriste tri regiona: gen za NS5B, 150 nt na 5’NTR i 190 nt gena za E2 protein. Gen za E2 glikoprotein se najčešće koristi za genotipizaciju. Nomenklatura genogrupa (Lowings i sar., 1996) je tako organizovana da su uvršćeni i izolati iz Azije; virusi KKS svrstani su u tri genogrupe sa po tri ili četiri podgrupe: 1.1, 1.2, 1.3; 2.1, 2.2, 2.3; 3.1, 3.2, 3.3, 3.4 (Paton i sar., 2000a). Filogenetska analiza poslednjih godina, ukazala je na vezu između genotipa i geografskog porekla virusa (Bartak and Greiserwilke, 2000; Stadejek i sar.,1997; Vilcek, 1997; Vilcek and Belak, 1996, 1997). Od početka 90tih godina, najviše izolata iz Zapadne Evrope pripada grupi 2, dok virusi iz grupe 1 cirkulišu Južnom Amerikom (Frias-Lepoureau and Greiser-Wilke, 2002) i Rusijom (Vlasova i sar., 2003). Virusi iz grupe 3 geografski su ograničeni na Aziju (Parchariyanon i sar., 2000). Međutim, unakrsna zaštita među genogrupama ipak postoji (na pr. vakcine od C soja uspešno se koriste u Aziji i Evropi protiv KKS). Referentna laboratorija Evropske Unije iz Hanovera razvila je kompjuterizovanu bazu podataka (http://viro08.tiho-hannover.de/eg/csf) u kojoj se nalaze sekvence izolata širom sveta (Greiser-Wilke i sar., 2000b). Iako su mnogi slučajevi KKS prijavljeni OIEu, sekvence ovih izolata se ne nalaze u ovoj bazi podataka koja je veoma korisna u otkrivanju potencijalnih izvora infekcije naročito u regionima gde KKS ranije nije bila prisutna (Greiser-Wilke i sar., 2000a; Sandvik, 2000, Dreier i sar., 2007). Kod svinja, najčešće izolovani Pestivirusi su upravo virusi klasične kuge svinja. Termini virus goveđe virusne dijareje (BVDV) i virus border bolesti (BDV) se pre svega koriste da označe kod koje životinjske vrste je virus izolovan, goveda ili ovce, s obzirom da ih morfološki i strukturno nije moguće razlikovati. (Laude, 1979). Prvi slučaj prirodne infekcije svinja virusom BVD prijavljen je u Australiji 1964, ali BVDV nije izolovan iz prirodno inficiranih svinja do 1973.godine (Fernelius i sar., 1973). Ipak, pokazano je da oba, BVDV i BDV, mogu biti izolovani iz prirodno inficiranih svinja (Carbrey i sar., 1976; Terpstra and Wensvoort, 1988). Štaviše, pokazano je, upotrebom neutralizacionih testova i monoklonskih antitela (Wensvoort, 1989; Leforban i sar., 1990), da je BVDV i ranije izolovan ali je pogrešno proglašavan kao virus klasične kuge svinja jer su korišćena poliklonska antitela. Kao što je prethodno navedeno, moguće je prenošenje BVDV i BDV u okviru Artiodactyla. Trenutno se rod Pestivirus sastoji od 4 vrste BVDV-1, BVDV-2, CSFV i BDV i jedne privremene vrste koju predstavlja soj (H138) izolovan iz žirafe u Keniji pre 30 godina (Becher i sar., 1999), ali je nedavna filogenetska i antigena anliza navela iste autore da predlože da se BDV podeli u 4 subgrupe, BDV-1 klasični izolati kod ovaca, BDV-2 izolati kod ovaca ali


srodni soju V60 izolovanom kod irvasa, BDV-3 izolovan kod Gifhorn koji se razlikuje značajno od svih pestivirusa uključujući i BDV (Becher i sar., 2003) i BDV-4 izolati poreklom od divokoza (Thabti i sar., 2005; ValdazoGonzalez i sar., 2006). Dodatno, pored virusa izolovanog kod žirafe, još jedna nova, atipična grupa pestivirusa je opisana 2004. godine kao “HoBi” soj izolovan iz fetalnog telećeg seruma (Schirrmeier i sar., 2004). Sada postoje dokazi o novim pestivirusima koji se najčešće izoluju kod goveda u zemljama Južne Amerike i Azije (Greiser-Wilke i sar., 2007; Kirkland i sar., 2007; Kreutz i sar., 2000).

Virulentnost virusa klasične kuge svinja

Prema Mittelholzer i sar., (2000) nema značajnih, kvalitativnih niti kvantativnih, razlika među izolatima različite virulentnosti u replikaciji RNK i sintezi proteina, čak iako je odnos vezanih za ćelije i sekretovanih virusa značajno niži kod visoko za razliku od srednje i nisko virulentnih sojeva. Upotrebom mutageneze, na genomu virusa klasične kuge svinja je identifikovano nekoliko regiona povezanih sa virulencijom mada molekularni mehanizam još nije poznat. Insercija 19 amino kiselina na C kraju E1 regiona izolata Brescia rezultirala je atenuacijom virusa i smanjenom viremijom, odnosno smanjenim širenjem virusa na druge organe (Risatti i sar., 2005b). Slične studije, u kojima su delovi genoma različitih sojeva virusa KKS razmenejni ili mutirani, pokazale su da je virulentnost zavisna od E2 proteina (Risatti i sar., 2005a). Na E2 proteinu identifikovana su tri regiona koji određuju virulentnost: glikozilovano mesto na poziciji 805 (Risatti i sar., 2007b); region između 805 i 837 (Risatti i sar., 2006) i niz od 12 aminokiselinskih substitucija na C kraju (882 to 1032) (Risatti i sar., 2007a). Van Gennip i sar., (2004) su takođe identifikovali determinantu na E2 proteinu (pozicija 710) ali je smanjenje virulentnosti bilo moguće samo uz mutacije na ERNS regionu (pozicije 276, 476 i 477). Slično E2 proteinu, mesta glikozilacije (pozicija 269) na ERNS takođe imaju veze sa virulentnošću kod svinja (Sainz i sar., 2008). Isključenje RNAzne akrivnosti ERNS proteina, mutiranjem kodona 297 i 346 takođe rezultira promenom virulentnosti virusa (Meyers i sar., 1999). Pored strukturnih proteina, determinante virulentnosti nađene su i na jednom od nestrukturnih proteina, na Npro (Mayer i sar., 2004). Do sada, čvrsti in virto parametri koji su povezani sa virulentnošću virusa KKS kod svinja nisu otkriveni. Pa ipak, pitanje virulentnosti je od ključnog značaja na terenu. Visoko virulentni sojevi virusa se šire veoma efikasno u naivnoj populaciji, ali ih je lako detektovati pošto uzrokuju veoma vidljive kliničke simptome, a često i uginuća svinja. Sa druge strane, bolest prouzrokovana srednje virulentnim sojevima se teško otkriva pošto su klinički simptomi slabo izraženi, a u nekim slučajevima moguć je i oporavak svinja (Durand i sar.,2008). Ovi fenomeni viđeni su tokom 1990tih godina prilikom izbijanja kuge u Evropi. Takođe, infekcije srednje i niskovirulentnim sojevima češće dovode do perzistentnih infekcija i veoma dugog perioda širenja virusa (Moennig i sar., 2003). Poznavanje virulencije soja koji je prouzrokovao izbijanje bolesti može pomoći u modeliranju ili predviđanju širenja kao i u odabiru najpogodnijih kontrolnih mera.

Klinički simptomi


U zavisnosti od virulentnosti virusa, razlikuju se perakutna, akutna, hronična ili prenatalna forma bolesti. Virulentnost virusa je teško odrediti s obzirom da isti soj može prouzrokovati različite simptome u zavisnosti od starosti (mlađe životinje su prijemčivije), rase, zdravstvenog stanja i imunološkog statusa (Depner i sar., 1997; Floegel- Niesmann i sar., 2003; Moennig i sar., 2003).

Domaće svinje

Klinički simptomi kod prasadi su izraženiji nego kod odraslih svinja. Konstantan simptom je hipertermija (Davila i sar., 2003; Floegel-Niesmann i sar., 2003), često preko 40°C, ali kod odraslih može biti i niža (39,5°C). Prvi simptomi akutne forme bolesti su anoreksija, letargija, konjunktivitis, respiratorni simptomi i opstipacija nakon koje sledi dijareja (Cariolet i sar., 2008). Hronični tok bolesti je fatalan. Nakon prvih simptoma koji su slični kao u akutnom toku, svinje mogu preživeti naredna 2 ili 3 meseca, ali ne duže, ispoljavajući nespecifične znakove bolesti kao što su povišena telesna temperatura, dijareja, mršavljenje, anoreksija i drugi poremećaji.

Kod suprasnih krmača, virus klasične kuge svinja prolazi kroz placentu i može inficirati fetuse tokom trajanja celog graviditeta. U zavisnosti od virulencije i perioda gestacije, infekcija može rezultirati abortusom i mrtvorođenjem u ranim stadijumima gestacije, odnosno rođenjem perzistentno inficirane prasadi ukoliko se infekcija desila između 50 i 70 dana gestacije. Perzistentno inficirana prasad na rođenju izgledaju zdravo, ali vrlo brzo mršave i ispoljavaju simptome kongenitalnog tremora (Vannier i sar., 1981). Ovakav tok bolesti se naziva "kuga kasnog početka" (van Oirschot and Terpstra, 1977). Ovakve životinje, izlučuju velike količine virusa tokom nekoliko meseci i predstavljaju rezervoar i izvor infekcije.

Kod odraslih domaćih nerastova, eksperimentalna infekcija virusom klasične kuge svinja nije rezultirala smanjenim libidom ili lošijim kvalitetom ejakulata (Wehrend et al, 2006). Klinički tok je bio blag kod nerastova uz povišenu telesnu temperaturu koja nije prelazila 39.9°C i prolaznu anoreksiju. Libido je bio očuvan, a kvalitet sperme na minimumu zahteva za proizvdnju semena za veštačko osemenjavanje. U drugom eksperimentu (Floegel i sar. 2000), četiri mlada nerasta su inficirana virusom klasične kuge svinja, a sperma je uzorkovana svakog drugog dana od infekcije. Tok bolesti je bio blag i klinički ispoljen tokom druge sedmice od infekcije. Virus KKS je izolovan iz semena dve životinje tokom trajanja perioda povišene telesne temperature ali ne i iz testisa. Pošto je dokazano izlučivanje virusa spermom, veštačko osemenjavanje se može smatrati značajnim u epidemiologiji i širenju infekcija naročito kada su klinički simptomi slabo izraženi.

Divlje svinje

Generalno, većina kliničkih simptoma i patomorfoloških promena opisanih kod domaćih svinja, mogu se videti i kod divljih svinja inficiranih virusom klasične kuge svinja (Kaden, 1998; Kaden i sar., 1999, Kaden i sar., 2001a, Kaden i sar., 2004, Kaden i sar., 2005, Koenig i sar., 2007a). Kod postnatalnih infekcija, lezije su uglavnom posledica raširenih tromboza ili oštećenja entotela, i uključuju hemoragičnu dijatezu i petehije. Ipak, zbog pigmentirane kože, ove promene na koži se tečko mogu uočiti.

Nakon eksperimentalne infekcije suprasne divlje krmače i dva mlada divlja nerasta, klinički, patomorfološki i hematološki nalazi bili su komparabilni sa promenama kod domaćih svinja inficiranih istim sojem virusa (Depner i sar., 1995a). Oba nerasta obolela su akutnoj formi,


jedan je uginuo nakon 18 dana od inokulacije, a drugi je eutanaziran dva dana kasnije, u teškom stanju.

Divlja krmača nije ispoljava znakove bolesti, ali je utvrđena serokonverzija. Dvadeset osam dana nakon infekcije, krmača je oprasila šest klinički zdravih prasadi. Jedno prase je bilo viremično do 39 dana starosti kada je uginulo. Osim usporenog rasta, drugi simptomi nisu uočeni kod ovog praseta. Ostala prasad nisu bila viremična, ostala su zdrava iako su bili u bliskom kontaktu sa perzistentno inficiranim prasetom. Visoki neutralizacioni titrovi dokazani su u krvnim serumima ove prasadi. Takođe, svi nalazi bili su skladu sa nalazima kod domaćih svinja kada su inficirani u periodu oko 85 do 90 dana gestacije. Divlja svinja bila je inokulisana oko 87 do 92 dana graviditeta.

Virulentnost izolata virusa klasične kuge svinja izolovanog kod divljih svinja ispitivana je na domaćim i divljim svinjama. Tri odlučena praseta i dva nerasta (jednogodišnja) su intranazalno inokulisana izolatom ''Spante'' i praćena narednih 31 dan klinički, virusološki, hematološki i serološki. Nakon jednog dana od infekcije, prasad su bila u kontaktu sa sentinel svinjama. Tokom 31 dana, ni domaće ni divlje svinje nisu ispoljile kliničke simptome specifične za KKS. Dva praseta ispoljila su prolaznu viremiju, širenje virusa nazalnim sekretima, blagu leukopeniju i serokonverziju. Kontaktna infekcija je rezultirala viremijom kod dva praseta 30. dana. Samo jedna sentinel životinja je serokonvertovala. Ni jedna od divljih svinja nije ispoljila viremiju, izlučivanje virusa nazalnim sekretima ili serokonvertovala (Kaden i sar., 2006a; Kaden i sar., 2000b).

Maternalna antitela mogu delimično štititi divlju prasad u područjima gde je infekcija već prisutna. Umesto akutnog i fatalnog toka, bolest je prolazna, kao što je i pokazano u eksperimentu u kojem je ispitivan tok klasične kuge svinja kod prasadi divljih svinja delimično zaštićenim maternalnim antitelima. Pet zdrave prasadi divljih svinja starosti tri meseca sa niskim titrom kolostralnih antitela protiv virusa klasične kuge svinja su inficirana virulentnim virusom KKS. Pored smanjenog unosa hrane i dijareje, drugi simptomi nisu uočeni. Ovi simptomi su ispoljeni tokom druge i treće sedmice nakon čega su se prasad potpuno oporavila. Virus je izolovan iz krvi uzorkovane 12 i 19 dana od inokulacije. Virus nije izolovan iz krvi uzorkovane kasnije kao ni iz organa uzorkovanih pri postmortalnom pregledu. Zaključeno je da prisustvo maternalnih antitela utiče na klinički tok bolesti favorizujući oporavak. Ovakve divlje svinje mogu imati ključnu ulogu u širenju virusa i održavanju dugotrajnih epizootija (Depner i sar., 2000). Iako eksperimentalne infekcije domaćih i divljih svinja uzrokuju slične bolesti, teže je prepoznati klasičnu kugu kod divljih svinja pošto su uginule divlje svinje često glavni znak bolesti. Leševi divljih svinja se teško nalaze, često ih druge životinje pojedu ili su tokom leta skriveni u žbunju. Postomortalno, najčešći nalazi su: okrugle lezije na koži koje podsećaju na šugu i ulkusi na crevima (Chenoufi i sar., 2006).

Patogeneza

Virus klasične kuge svinja je imunosupresivan (Summerfield i sar., 2001a), ali se neutralizaciona antitela ipak detektuju u cirkulaciji jednu do dve sedmice od infekcije. Takođe, specifičan odgovor CD8+ T limfocita - ćelije ubice započinje već prvog dana of početka infekcije (Pauly i sar., 1995). Nedavno su nezavisni timovi vršili ispitivanja mehanizma interreakcije virusa i domaćina koji su uzrok urođenog izbegavanja imunološke reakcije i odlaganja početka stvaranja stečenog imuniteta i uzrokovanja patoloških promena.


Kao i drugi pestivirusi, i virus klasične kuge svinja umnožava se na ćelijskim linijama bez pojave citopatogenog efekta, sprečavajući antivirusno dejstvo INF α i apoptozu (Ruggli i sar., 2003). Iako je većina pestivirusa necitopatogena in vitro, neki BVD virusi, uzročnici bolesti sluzokože i neki virusi klasične kuge svinja su citopatogeni in vitro, kao posledica veće ekspresije nestrukturnog proteina NS3, koji nastaje od NS2-3 proteina (Kümmerer and Meyers, 2000; Zhang i sar., 2003).

Pošto in vitro virus klasične kuge svinja nije citopatogen, postavlja se pitanje da li su lezije koje nastaju in vivo povezane sa imunopatološkim oštećenjima. Uobičajeni put ulaska virusa u organizam je oronazalni. Primarno mesto replikacije su tonzile odakle se virus širi do regionalnih limfnih čvorova, zatim perifernim krvotokom do kostne srži, visceralnih limfnih čvorova i limfoidnih struktura oko tankih creva i slezine. Širenje virusa po organizmu se završi u okviru 6 dana. Za vreme infekcije, pojavljuju se teška oštećenja u kostnoj srži i belim krvnim ćelijama u perifernoj cirukulaciji što ukazuje na indirektne citopatogene efekte na neinficirane ćelije ili solubilnim faktorom ili preko ćelijskih kontakata (Summerfield i sar., 2001b). Interesantno je da se virus klasične kuge replikuje u monocitima - makrofagima i vaskularnim endotelnim ćelijama. Leukopenija, naročito limfopenija, je karakteristična za ranu fazu KKS (Susa i sar., 1992). Leukopenija podrazumeva smanjen broj različitih subpopulacija leukocita, ali najčešće B limfocita, pomoćničkih i citotoksičnih T ćelija. Smanjen broj limfocita detektuje se kratko ili u isto vreme kada je virus moguće dokazati RT-PCR testom u krvnom serumu. U nastanku leukopenije značajniju ulogu imaju indirektne reakcije domaćina i virusa, verovatno sa mesta ulaska virusa u organizam, nego direktan uticaj virusa i virusnih proteina. Štaviše, ovo objašnjava usporavanja ćelijskog i humoralnog imunološkog odgovora (Summerfield i sar., 2001a). ERNS protein u visokim koncentracijama je okidač za apoptozu (Bruschke i sar., 1997) limfocita in vitro ali se o ovome još uvek diskutuje s obzirom da supernatant sa inficiranih ćelija ne uzrokuje apoptozu ciljanih ćelija. Interakcija virusa i monocitomakrofagnog sistema rezultira oslobađanem medijatora koji su važni za dalju progresiju bolesti. Promene u hemostatskoj ravnoteži nastaju kao posledica proinflamatornih i antivirusnih faktora, koji uzrokuju trombocitopeniju i hemoragije karakteristične za infekciju virusom KKS (Knoetig i sar., 1999). Inflamatorni citokini koje produkuju inficirane endotelne ćelije imaju ulogu u imunosupresiji odnosno ubrzavanju širenja virusa kroz organizam privlačeći monocitne ćelije (Bensaude i sar., 2004). Prezentovanje virusa klasične kuge svinja dendritičnim ćelijama nedavno je istraživano s obzirom da je dokazano da se virus KKS može replikovati u dendritičnim ćelijama (DCs). Virus KKS koristi ove mobilne ćelije za širenje po organizmu, naročito do limfoidnog tkiva (Jamin i sar., 2008). Pa ipak, interakcija između virusa KKS i dendritičnih ćelija nije dovoljna za smanjenje broja limfocita, bez interakcije sa određenim strukturama limfoidnih folikulia (Carrasco i sar., 2004). Kod obolelih svinja, virus klasične kuge svinja i RNK virusa se mogu dokazati od 2-4 dana od infekcije, pa nadalje (Davila i sar., 2003). Trajanje viremije zavisi od kliničkog toka bolesti i može biti veoma kratka u subakutnim infekcijama na primer kod krmača (1 do 2 dana) ili veoma duga kod hroničnih i perzistentnih infekcija.

Imunitet i vakcinacija

Malo je se zna o imunološkom odgovoru divljih svinja protiv virusa klasične kuge. Ipak pošto su domaće i divlje svinje pripadnici iste vrste (Sus scrofa) može se smatrati i da imaju identičan imunološki odgovor. Neutralizaciona antitela se mogu dokazati oko 12 do 14 dana


nakon inokulacije virusa (tabela 3). Pokazano je da potpuna indukcija neutralizacione aktivnosti zavisi od E2 proteina (de Smit i sar., 2001a, Reimann i sar., 2003, Voigt i sar., 2007). Ipak, i neneutralizaciona antitela se mogu dokazati i to protiv ERNS proteina i nestrukturnog NS3 proteina (Rau i sar., 2006). Detekcija NS3 i ERNS antitela ELISA testom je panpesti specifina (Beaudeau i sar., 2001, Mars and Van Maanen, 2005).

U okviru ćelijskog imunološkog odgovora, opisana je uloga citotoksčnih, ćelija ubica (Pauly i sar., 1995, Piriou i sar., 2003) i epitopa za CD4-specifičnu i CD8-specifičnu stimulaciju (Armengol i sar., 2002). Ipak, uloga i ćelija ubica i urođenog imuniteta u klasičnoj kugi svinja nije potpuno razjašnjena (Suradhat i sar., 2005). Skorašnje studije su pokazale da urođeni iminitet koji utiče na funkciju Npro proteina nije relevantna za virulentnost virusa klasične kuge svinja (Nicolas Ruggli, poster at the GfV meeting, Heidelberg 2008).

I specifična neutralizaciona aktivnost i nespecifična aktivnost ćelija ubica su od najvažnijeg značaja za efikasan imunološki odgovor. Ipak i svaki deo imunog odgovora ponaosob ima odgovarajući protektivni potencijal od letalnog ishoda KKS. Pokazano je da E2 subjedinična vakcina može štititi svinje na bazi visokog titra anti E2 neutralizacionih antitela (Bouma i sar., 1999) dok su eksperimenti sa srodnim pestivirusima ili himerama bili efikasni i bez detektabilne neutralizacione aktivnosti (Reimann i sar., 2003; Beer i sar., 2007, Voigt i sar., 2007). Kombinacija ćelijskog i humoralnog imunološkog odgovora je krucijalna za optimalan imunološki odgovor koji obezbeđuje brzu i kompletnu zaštitu kao vrstu "sterilnog imuniteta".

Vrste vakcina za potencijanlu upotrebu u hitnim situacijama

Naredni tekst o klasičnim vakcinama protiv virusa klasične kuge svinja je zasnovan na uzveštaju SCAHAW iz 2003 godine (“Diagnostic Techniques and Vaccines for Foot-and-Mouth Disease, Classical Swine Fever, Avian Influenza and some other important OIE List A Diseases”). Takođe, nedavni OIEov recezentski članak (Blome i sar., 2006) se može koristiti kao referenca za naredne informacije. Uopšteno, postoje dve relevantne vakcine protiv klasične kuge svinja: živa atenuirana (modifikovana živa vakcina = MŽV) i E2 subjedinična (marker ili DIVA) vakcina (E2subV). Dok su MŽV vakcine registrovane i autorizovane pri nacionalnim telima, E2SubV je bila registrovana kod EMEA. Trenutno postoji samo jedna komercijalna E2subV vakcina.

Žive atenuirane/modifikovane žive vakcine (MŽV)

Klasične, žive vakcine se koriste i kod divljih i kod domaćih svinja širom sveta i napravljene su od različitih atenuiranih sojeva virusa klasične kuge svinja. Najčešće se koristi takozvani Kina soj, “Chinese (C)-strain”, ali postoje određene nejasnoće o poreklu ovog soja odnosno postoji nekoliko C sojeva sa različitom istorijom o poreklu. Najčešće, ako ne i svi, C sojevi su nastali slabljenjem virusa klasične kuge svinja stotinama serijskih pasaža kroz kuniće (Aynaud, 1988). Drugi sojevi koji su u upotrebi su japanski GPE-negative soj, Thiverval soj i meksički PAV soj (EC, 2003; Blome i sar., 2006). Vakcine zasnovane na C soju se koriste za oralnu vakcinaciju divljih svinja (Kaden i sar., 2001a, 2001b, 2001c). U Nemačkoj, oralne vakcine od C soja su korišćene u nekoliko federalnih država kao što su Mecklenburg-Western Pommerania, Rhineland Palatinate i North-Rhine-Westphalia (Kaden i sar.,2002, 2003, 2004a, 2005).


E2 subjedinične marker vakcine (E2subV)

Tokom razvoja marker vakcina, postalo je jasno da je prečišćeni E2 glikoprotein dovoljan za indukciju protektivnog imuniteta (Rümenapf i sar., 1991; Van Zijl i sar., 1991; Hulst i sar., 1993; Konig i sar., 1995; Van Rijn i sar., 1996; Peeters i sar., 1997). Ovo je upravo predstavljalo osnovu za tazvoj E2 subjedinične vakcine koja kao antigen sadrži E2 glikoprotein virusa klasične kuge svinja. Rekombinantni E2 protein se proizvodi u kulturama ćelija poreklom od insekata inficiranim bakulovirusima kao vektorima E2 gena (Hulst i sar., 1993). Svinje vakcinisane subjediničnom marker vakcinom stvaraju antitela samo protiv E2 glikoproteina za razliku od prirodno inficiranih koje razvijaju i antitela protiv drugih virusnih proteina (na pr. E2, ERNS, NS3) što upravo omogućava njihovo razlikovanje; kod prirodno inficiranih svinja ELISA testom se dokazuju antitela protiv ERNS proteina, a koja nastaju samo nakon prirodne infekcije (Moormann i sar., 2000). Dva komercijalna testa (ERNS -antibody ELISAs) za dokazivanje ERNS antitela su dostupna (SCAHAW, 2003, Blome i sar., 2006.

Efikasnost vakcina za urgentu vakcinaciju

Efikasnost vakcina se procenjuje nakon infekcije vakcinisanih svinja virulentnim sojem virusa klasične kuge svinja pratećenjem sledećih parametara: klinička procena, telesna temperatura, viremija, izlučivanje virusa i infekcija kontaktnih životinja. Visoko efikasne vakcine indukuju stvaranje sterilnog imuniteta koji rezultira potpunim sprečavanjem replikacije inokulisanog virusa. Generalno, većina MŽ vakcina (na pr. vakcine od C soja) su visoko efikasne nakon aplikacije oralno ili parenteralno jedne doze vakcine, a zaštita nastaje nekoliko dana od vakcinacije. Suprotno njima, E2sub vakcine su najefikasnije nakon busterizovanja, a početak imuniteta nastaje nekoliko nedelja od vakcinacije. Takođe, kod primene E2sub vakcina, opisano je i vertikalno i horizontalno širenje virusa nakon inokulacije (SCAHAW, 2003; Blome i sar., 2006). Pokazano je da su nakon oralne primene, MŽV visoko efikasne i kod domaćih i kod divljih svinja (Kaden and Lange, 2001; Kaden i sar., 2001a; Kaden i sar., 2000a).

Efikasnost živih atenuitanih/modifikovanih živih vakcina (MŽV)

Efikasnost atenuiranih živih vakcina zavisi od dva glavna faktora: soj i titar virusa. Potentnost MŽV se određuje u skladu sa evropskom farmakopejom (European Pharmacopoeia 2008) u eksperimentima imunizacije i veštačke infekcije. Veštačka infekcija vrši se 14 dana nakon imunizacije i pruža mogućnost za dobro razlikovanje potentnosti vakcina. Za procenu potentnosti vakcina u urgentnim situacijama, veštačka infekcija se može vršiti i ranije. Pored toga, tonzile inficiranih životinja se ispituju na prisustvo virusa kojim su životinje veštački inficirane (Biront and Leunen, 1988). Pokazano je da MŽV treba da sadrže najmanje 100 PD50 da bi sprečile nastanak kliconoša (Leunen and Strobbe, 1977). Jedan izveštaj u kojem su svinje oronazalno inficirane 7 dana od vakcinacije pokazao je da su MŽV koje sadrže 160 PD50 bile protektivne (Biront and Leunen, 1988). C soj je visoko efikasan u obezbeđivanju potpune zaštite protiv veštačke infekcije. Od 2 do 4 dana nakon vakcinacije, inficirane svinje ne pokazuju kliničke simptome niti se u njima virus kojim su svinje veštački inficirane replikuje, što se prati ispitivanjem oralnih briseva ili krvi-viremija. Ovakva zaštita traje više od jedne godine, a verovatno tokom celog života (Biront i


sar., 1987; Aynaud, 1988; Terpstra i sar., 1990; Kaden and Lange 2001, Kaden i sar., 2008, Dewulf, 2002 a). Kao i kod drugih MŽ vakcina, maternalna antitela interferiraju sa indukcijom imuniteta: visok titar maternalnih antitela prilikom vakcinacije više utiče na stvaranje aktivnog veštačkog imuniteta (Vandeputte i sar., 2001, Ooi, IPVS 2008). Objavljeni rezultati o dobroj zaštiti su takođe potvrđeni PCR testom za dokazivanje virusa klasične kuge svinja kod vakcinisanih i veštački inficiranih vakcinisanih svinja (Beer i sar., unpublished data). Titar neutralizacionih antitela 1/64 ili viši smatra se protektivnim (Terpstra and Wensvoort, 1988). Mada, to nije uvek slučaj (Kaden i sar.,2006b). Maternalna antitela imaju veliki uticaj u bilo kojoj strategiji eradikacije/kontrole klasine kuge svinja. Ona mogu umanjiti kliničke simptome, ali se viremija i dalje može pojaviti (Depner i sar., 2000). Maternalna antitela najčešće budu katabolisana do 3 meseca starosti (Kaden and Lange, 2004a; Soos i sar.,2001) ali nizak titar se može dokazati i duže (Depner i sar., 1995a, Müller i sar., 2005). Prasad divljih svinja mlađa od 3 meseca ne konzumiraju oralnu vakcinu (Brauer i sar., 2006). U odnosu na hitnu vakcinaciju, najvažnije je kada se smanjuje ili prestaje izlučivanje virusa kod vakcinisanih svinja i kada vakcinisane svinje postaju imune na virus KKS što se određuje u takozvanim eksperimentima transmisije (Bouma i sar., 2000). Pokazano je da C soj zaustavlja transmisiju virusa kod veštački inficiranih i vakcinisanih svinaj od 2 do 7 dana (de Smit i sar., 2001b; Dewulf et. al., 2003; Dewulf i sar., 2002b; Kaden i sar., 2001; Kaden i sar., 2008), a moguće i ranije pošto infekcija nije zabeležena ni kod jedne svinje gde su vakcinisane svinje bile u kontaktu sa inficiranim na dan vakcinacije (Koenen i sar., unpublished observations, Dewulf i sar., 2002b). Efikasne vakcine protiv KKS moraju prevenirati i kongenitalne infekcije proizrokovane divljim sojevima koje mogu dovesti do raznih abnormalnosti fetusa. Sa stanovišta eradikacije, najopasnije je rađanje perzistentno inficirane, imunotolerantne prasadi koja izgledaju zdravo i mogu živeti nekoliko meseci i permanentno izlučivati virus (van Oirschot and Terpstra, 1977). Podaci o efikasnosti C soja su dostupni. Pokazano je su svinje koje su oralno vakcinisane C sojem (Riemser Arzneimittel AG) potpuno zaštićene od transplacentalne infekcije. Pored toga, vakcinalni virus se ne može dokazati kod prasadi od imunizovanih krmača (Kaden i sar., 2008). Iako nema objavljenih istraživanja, iskustvo sa terena tokom godina govori da je transplacentalna infekcija blokirana i nakon intramuskularne aplikacije vakcine (Ooi IPVS 2008; Kaden i sar.,2008; SCAHAW 2003). Skorašnja istraživanja pokazala su da se RNK C soja virusa u tonzilama može dokazati najmanje 42 dana od vakcinacije (Koenig i sar., 2007a), ali virus nije moguće izolovati. Imajući u vidu zaštitu od perzistentne infekcije limfatičnih organa (tonzile, limfni čvorovi, slezina), pokazano je da virus nije moguće izolovati nakon veštačke infekcije, ali i da su rezultati konvencionalnog PCR, u većini slučajeva, negativni (Kaden i sar., 2008; Beer i sar., neobjavljeni podaci, tabela 2).

Efikasnost E2 subjedinične marker vakcine (E2subV)

E2 subjedinične vakcine štite prasad slobodnu od specifičnih patogena (SPF) od kliničkog toka klasične kuge svinja dve nedelje posle dvokratne vakcinacije ili 6 nedelja posle jedne aplikacije (Hulst i sar., 1993; Konig i sar., 1995; Van Rijn i sar., 1996; Peeters i sar., 1997). Skoriji podaci pokazuju da se sa 32 mikrograma E2 proteina u voda-ulje-voda adjuvantu protektivni imunitet obezbeđuje najranije 21 dan posle jednokratne aplikacije vakcine (Bouma i sar., 1999). Ipak, da bi se sprečilo ili svelo na minimum širenje virusa u slučaju izbijanja bolesti, efikasnost vakcina mora biti procenjena na osnovu mogućnosti da zaustavi replikaciju i izlučivanje virusa (van Oirschot, 1999). Sa jednom E2subV, koja više nije dostupna, bilo je pokazano da se horizontalna transmisija u grupi vakcinisanih svinja


sprečava od 10. dana nakon jednokratne vakcinacije (Bouma i sar., 2000). U sličnim eksperimentima sprovedenim u nekoliko referentnih laboratorija, u kojima su korišćena konvencionalna prasad i terenski izolati za veštačku infekciju, pokazano je da se određena transmisija virusa može dokazati čak do 21. dana nakon vakcinacije (Uttenthal i sar., 2001). U drugom eksperimentu SPF prasad koja su inficirana 21. dana posle vakcinacije i spojena sa prijemčivim, inficirala su prijemčivu u jednoj od osam grupa izlučivanjem virusa (Bouma i sar., 1999). Pored toga, pokazano je da je infekcija kod dvokratno vakcinisane prasadi odložena, ali ne i sprečena (Dewulf i sar., 2000). U eksperimentima za procenu vertikalne transmisije, dobijeni su različiti rezultati. Neki opisuju da je dvokratna, pa čak i jednokratna vakcinacija gravidnih krmača dovoljna za sprečavanje transplacentalne infekcije kada se koristi soj Zoelen, genotip 2 virusa klasične kuge svinja (de Smit i sar., 2000b) ili homologni Brescia soj (Ahrens i sar., 2000) za veštačku infekciju. Sa druge strane, studije EU referentne laboratorije, pokazuju da se kod suprasnih krmača, 2 nedelje nakon E2subV vakcinacije i infekcije izolatom “Paderborn”, genotip 2, transplacentalna infekcija dešava u 100% slučajeva (Depner i sar., 2001). Transplacentalna infekcija kod 5 od 12 krmača dešava se nakon dvokratne vakcinacije (Dewulf i sar.,2001). Iz obe studije, zaključuje se da infekcija heterologim terenskim virusom kod suprasnih nazimica koje su dvokratno vakcinisane marker vakcinom rezultira sprečavanjem pojave kliničkih simptoma ali ne i sprečavanjem horizontalnog i vertikalnog širenja. Skorašnja komparativna studija E2subV marker i C vakcine za hitnu vakcinaciju, pakazala je da vakcine od C soja sprečavaju horizontalno širenje virusa na dan vakcinacije, za razliku od marker vakcine koja sprečava horizontalno širenje nakon 14 dana (Dewulf i sar.,2003). Na kraju, mora se spomenuti da uprkos veoma ranom nastajanju imuniteta upotrebom MŽV, vakcinacija inficiranih svinja ne utiče pozitivno na ishod bolesti (Kaden, 1983; Glaner i sar., 1984; Leopoldt und Tesmer, 1985; Kaden und Glaner, 1987). Modifikovane žive vakcine treba aplikovati oralno oko 4 dana, a intramuskularno 2 dana odnosno E2subV 14 do 21 dan pre infekcije za sprečavanje širenja zaraze. Većina navedenih eksperimenata sa E2subV obnosi se na jednokratnu aplikaciju. Ipak, proizvođači preporučuju primarnu vakcinaciju dvokratno u intervalu od 4 sedmice. Tabela 1: Vakcine protiv klasične kuge svinja registrovane/autorizovane u Evropi

Vrsta Vakcina DIVA Soj Komercijalni

naziv Proizvođač Registrovana/autorizovana

Divlja svinja

MŽV oralna Ne

C

RIEMSER Schweinpest‐oral vakzine

Riemser Arzneimittel AG

Belgija, Francuska, Nemačka, Litvanija, Luksemburg, Rumunija, Slovačka

SUICINPEST IZS Perugia Italija

Thiverval IP‐77 PESTUVAC M SNI Pasteur SA Bucharest

Rumunija

Domaća svinja

MŽV parenteralna

Ne

C

RIEMSER Schweinpest‐oral vakzine

Riemser Arzneimittel AG

Nemačka

SUICINPEST IZS Perugia Italija

PESTIFA Merial France Belgija, Holandija, Španija

CZV cepa china CZ Veterinaria S.A.Spain

Španija

PORKIRIN Laboratorios Ovejero S.A.

Thiverval COGLAPEST CEVA‐Philaxia

Co.Ltd. Mađarska, Francuska

Thiverval IP‐77 PESTIVAC SNI Pasteur SA Bucharest

Rumunija


Thiverval RP/93 ROMPESTIVAC Romvac

Company S.A. Rumunija

E2 subjedinična

Da n.a. PORCILIS PESTI Schering Plough‐

Intervet EU

Bezbednost

Generalno, bezbednost se odnosi na MŽV, dok se subjedinične vakcine smatraju neškodljivim. Međutim, ne samo za E2subV već i za većinu MŽV, prijavljeno je samo nekoliko slučajeva neželjenih efekata.

Bezbednost živih atenuiranih/modifikovanih živih (MŽV) vakcina

Rane studije pokazale su da C soj virusa prolazi kroz placentu ali ne uzrokuje bilo kakve abnormalnosti kod fetusa (Bran i sar., 1971; Tesmer i sar., 1973). Takođe, novije studije govore da su trenutne vakcine od C soja (C soj Riems) za gravidne krmače bezbedne i ne uzrokuju infekciju fetusa (Kaden i sar. 2008). Thiverval soj je takođe bezbedan čak i kod imunosuprimovanih svinja (Biront and Leunen, 1988, Suradhat i sar., 2006). Najnoviji podaci, Soos i sar., 2001, pokazuju da ni nakon oralne i imtramuskularne aplikacije nema pojave značajnih kliničkih, ni patomorfoliških simptoma kao i drugih neželjenih efekata tokom graviditeta. Takođe, nema ni leukopenije nakon vakcinacije (Swangard i sar., 1969 Koenig i sar., 2007a). Iako su Terpstra and Tielen (1976) primetili da se C soj širi pod uobičajenim uslovima, nema novijih istraživanja koja bi potkrepila ovo. Nadalje, vakcinalni virus nije moguće dokazati u nosnom iscetku niti u fecesu domaćih svinja (Kaden i sar., 2004).

Takođe, reverzna virulentnost do sada nije opisana, ali je u većini slučajeva ispitivana na prasadima, ali ne i gravidnim krmačama. C soj nije izolovan kod svinja duže od 1 do 24 sedmice (Terpstra, 1978; Lorena i sar., 2001, Kaden i sar.,2004). Mada poslednji podaci govore da je moguće dokazati RNK C soja real ime PCR testom najmanje 42 dana od intramuskularne vakcinacije, ali ne i izolovati virus (Koenig i sar., 2007a).

Imajući u vidu kontaminaciju MŽV drugim virusima, preporuke Evropske Farmakopeje su da se posebno prate kontaminacije drugim Pestivirusima. O kontaminaciji C vakcine drugim pestivirusom izvestili su Wensvoort i Terpstra 1988. Međutim, nove molekularne tehnike danas omogućavaju laku i brzu detekciju kontanimenata, a naročito pestiviruse, zbog čega je rizik veoma smanjen do zanemarljiv (Hoffmann i sar., 2005, 2006; McGoldrick i sar., 1998, 1999; Deregt i sar., 2006).

Bezbednost E2 subjedinične marker vakcine (E2subV)

E2 subjedinične vakcine imaju prednost upravo zahvaljući bezbednosti. Veoma su bezbedne, ako se izuzme lokalna reakcija na mestu aplikacije (Bouma i sar., 1999; Lipowski i sar., 2000; Depner i sar., 2001.

Razlikovanje inficiranih od vakcinisanih životinja (DIVA)


Serološki (DIVA) ili marker testovi su dostupni samo za E2subV. Test izbora je blokirajuća ELISA za dokazivanje anti ERNS specifičnih antitela (Beer i sar., 2007). Nasuprot marker, vakcinacijom MŽV nastaje imunološki odgovor veoma sličan onom posle prirodne infekcije. Ipak, real time PCR test, kojim se dokazuje genom virusa, se može koristiti kao "genetski DIVA test", kojim se razlikuju genom pozitivne od genom negativnih životinja (Beer i sar., 2007). Genetska DIVA je veoma korisna tehnika za rano razlikovanje nevakcinisanih-inficiranih i vakcinisanih-inficiranih životinja. Dok je za dokazivanje specifičnih antitela potrebno da prođe 21 do 35 dana od infekcije, dokazivanje genoma je moguće 2-5 dana od pocetka infekcije. Ipak, dugoročna evaluacija zasnovana je na serološkim, trijažnim tehnikama, pošto se genom virusa kuge eliminiše rano nakon infekcije, posebno kod MŽV vakcinisanih životinja (1 do 60 dana u zavisnosti od vrste uzorka), a specifična antitela perzistiraju mesecima ili čak godinama.

Načini aplikacije vakcina na terenu

Domaće svinje

Subjedinična E2subV se mora aplikovati injekciono. MŽ vakcine se mogu dati oralno ili parenteralno. Ipak, parenteralna administracija ima prednost jer početak imunološkog odgovora nastaje nekoliko dana ranije. Treba napomenuti da je parenteralna aplikacija MŽV korišćena za vakcinisanje svinja u seoskim gazdinstvima u Rumuniji.

Divlje svinje

Vakcinacija divljih svinja vrši se isključivo MŽ vakcinama i to oralno. Liofilizacija C soja pre inkorporiranja u mamke kojom bi se obezbedila i dodatna stabilnosti (Faust i sar., 2007) je način kojim se stimuliše vakcinacija divljih svinja. Ipak, za mlade životinje mamci nisu atraktivni. Iako su napravljeni manji mamci, prasad mlađa od tri meseca ih i dalje ne konzumiraju (FP6 “CSFVACCINE &WILD BOAR” godišnji izveštaj). Postoje indicije da je oralna vakcinacija prasadi mlađe od 3 meseca, praktično, nemoguća. Za praćenje konzumiranja mamaca, iophenoxic koselina se koristi kao biomarker (Cowled i sar., 2008).

Druge kandidat vakcine

Razne vakcine budućnosti navedene su od strane by Dong i sar. (2006), Beer i sar.(2007), u izveštaju radne grupe Evropske Komisije (SCAHAW, 2003) kao i u publikacijama OIEa (Blome i sar., 2005). Najvažnije kandidat vakcine su navedene u tabeli 2 (Beer i sar., 2007). Generalno, himere pestivirusa imaju najveći potencijal za drugu generaciju modifikovanih živih DIVA vakcina sa potencijalom da kombinuju efikasnost MŽV i marker karakteristike E2subV (Dong i sar., 2006, Beer e t al., 2007). Međutim, ove vakcine neće biti dostupne u naredne 3 godine. Tabela 2. Različite vrste kandidat DIVA vakcina

VRSTA VAKCINE PRIMER MARKER PRINCIP ZA SEROLOGIJU REFERENCE


PEPTIDNE VAKCINE peptid ili nekoliko peptida sa domena BC ili A proteina Ee

koji gradi omotač

dokazivanje ERNSili NS3 antitela protiv

virusa kuge ili pestivirusa upotrebom blokirajuće ELISA; dokazivanje E2 antitela upotrebom imunogenih peptida koji nisu

prisutni u vakcini

Dong i sar. 2002, 2005, 2006, Dong i Chen 2006a, 2006b,

Liu i sar 2006

DNK VAKCINE ekspresija plazmida sa

kompletnom ili delimičnom E2 sekvencom

detekcija ERNS, S ili NS3 antitela virus

akuge ili pestivirusa, na pr. upotrebom blokirajuće ELISA

Andrew i sar 2000, YU i sar 2001, Nobiron i sar 2003, Ganges i sar 2005, Liaang i sar 2005, Wienhold i sar 2005, Andrew i sar 2006

VEKTORSKE VAKCINE

ekspresija E2 (kompletnog ili delimičnog) inregrisanog u genom drugog virusa na pr. vakcinija virus, pseudorabies

virus, adeno, parapox

Detekcija ERNS ili NS3 antitela protiv virusa

kuge ili pestivirusa na pr. blojirajućom ELISA

Konig i sar 1995, van Zijl i sar 1991, Hooft van Iddekinge i sar 1996, Mulder i sar 1994,

Peeters i sar 1997, Hammond i sar 2000, 2001,

2003, Hahn i sar 2001

HIMERE PESTIVIRUSA

E2 sekvenca je insertovana u BVDV genom ili BVDV/BDV sekvence su insertovane u

genom virusa kuge

Detekcija ERNS antitela specifičnih za kugu

na pr upotrebom blokirajuće ELISA; detekcija E2 antitela specifičnih za kugu na

pr upotrebom blokirajuće ELISA

De Smit i sar 2001, van Gennip i sar 2002, Reimann i sar 2004, Koenig i sar 2007a,

2007b

TRANS REPLIKON ubačeni replikoni sa delecijom u ERNS

gen; ubačeni replikoni sa delecijom u E2 gen

Detekcija ERNSili NS3 antitela protiv virusa

kuge ili pestivirusa na pr. blojirajućom ELISA

Widjojoatmodjo i sar 2000, Maurer i sar 2005, Frey i sar

2006

Za sve vakcine, genetska DIVA se može koristiti (Beer i sar 2007)

Dijagnostika klasične kuge svinja

Klinički simptomi kod kuge svinja veoma variraju i mogu biti slični sa simptomima drugih bolesti. Zbog toga klinički simptomi vode samo kliničkoj sumnji, a prava dijagnoza mora biti postavljena u laboratoriji. Laboratorijska dijagnostika zasnovana je na dokazivanju virusa (virusnih proteina ili genoma) i specifičnih antitela. Izbor testa zavisi od cilja (nadzor ili sumnja) ali i od infrastrukture i iskustva laboratorije. Tehnički prilozi EU zakonske regulative i priručnik OIEa (OIE Manual of Standards for Diagnostic Tests and Vaccines) obezbeđuju korisne detalje o dijagnostici klasične kuge svinja. Poslednja izdanja daju informacije o većini testova (Blome i sar., 2006; Greiser-Wilke i sar., 2007).

Dokazivanje uzročnika

U zavisnosti od virulentnosti, karakteristika testa i vrste uzorka, virus se može dokazati već nakon 24h od infekcije. Životinje koje uginu usled infekcije, najčešće su viremične do trenutka uginuća bez obzira da li su u akutnom ili hroničnom toku koji može trajati nekoliko meseci. Imunotolerantna prasad su viremična tokom celog života, koji može trajati do 9 meseci. Svinje koje prebole infekciju su viremične kratko, od nekoliko dana do dve sedmice, nakon čega virus nije moguće dokazati u krvi.

Izolacija virusa (VI)


Izolacija virusa (VI) podrazumeva inkubaciju uzorka i ćelija prijemčive linije poreklom od svinja. Ukoliko je u uzorku prisutan, infektivan virus će se replikovati u ćelijama što se može dokazati imunobojenjem inficiranih ćelija konjugovanim antitelima. Specifična antitela protiv virusa kuge su potrebna za razlikovanje drugih pestivirusa. Odgovarajući uzorci za izolaciju virusa su, od živih svinja, leukociti, krvna plazma ili puna krv. Najpodesnija tkiva su tonzile, slezina, ileum i limfni čvorovi. Izolacija virusa je metoda koja se koristi za mali broj uzoraka jer je veoma zahtevna i traje najmanje 3 dana. Ukoliko je u uzorku mala količina virusa, potrebne su još dve pasaže, što znači još dodatnih 10 dana do dobijanja rezultata. Autolitični uzorci su toksični za ćelije i mogu se ograničeno koristiti. Izolacija virusa je zlatni standard iako je prihvaćeno da je PCR test značajno osetljiviji (Depner i sar., 2006a; Depner i sar., 2007a). Smatra se da je osetljivost izolacije visoka, u eksperimentalnim uslovima do 95% (Dewulf i sar., 2004). Međutim, pokazano je, tokom izbijanja kuge u Holandiji 1997/1998, da je dijagnostička osetljivost izolacije iz tonzila oko 77%, slično tehnici fluorescentnih antitela (Bouma i sar., 2001). Osetljivost izolacije virusa iz krvi može dodatno biti smanjena prisutnim antitelima, ali kvantitativni podaci nisu dostupni. Pozitivna izolacija virusa je dokaz prisustva infektivnih virusa, odnosno da je životinja bila zarazna za druge svinje. Negativna izolacija označava odsustvo infektivnih virusa klasične kuge svinja (McKercher i sar., 1987; Panina i sar., 1992; Mebus i sar., 1993, Haegeman i sar.,2006).

RT-PCR

RT-PCR je zasnovan na amplifikaciji i detekciji delova genoma. Mali delovi virusne RNK, prepisani u DNK tokom reverzne transkripcije (RT), umnožavaju se u lančanoj reakciji polimeraze do nivoa detektabilnosti. Vizuelizacija se vrši upotrebom gel elektroforeze, ali, danas su dostupne real time tehnologije koje koriste SYBR green boju ili probe kojima se dodatno povećava specifičnost testa (Liu i sar., 1991; Roehe and Woodward, 1991; Katz i sar., 1993; Diaz i sar., 1998; McGoldrick i sar., 1998; Aguero i sar., 2004; Belak, 2005). Mnoge vrste uzoraka se mogu koristiti za PCR, ali najčešće krv i tkiva. Pored krvi, krvni serum, plazma i leukociti mogu se koristiti. Najpodesnija tkiva su, kao i za izolaciju virusa, tonzile, slezina, ileum, limfni čvorovi. Upotrebljivost bubrega je ograničena. Zahvaljujući osetljivosti, kontaminacija i ukrštena kontaminacija uzoraka, reagenasa i drugih materijala predstavlja veliki problem u molekularnoj dijagnostici. Neophodno je raspolagati odvojenim prostorijama za različite korake, priprema uzoraka, priprema pufera i reagenasa, izolacija RNK, amplifikacija. Procedure o kretanju ljudi, materijala, uzoraka se moraju striktno poštovati. Takođe, ponavljanje ili nezavisna konfirmacija su potrebni prilikom dobijanja sumnjivih rezultata. Iz istih razloga, za izvođenje RT-PCR i real time RT-PCR potrebna je odgovarajuća laboratorijska oprema i obučeno osoblje. I za ekstrakciju RNK i za sam RT-PCR dostupni su potpuno robotizovani sistemi. Rezultati RT-PCR se mogu dobiti u roku od nekoliko sati, ali za veći broj uzoraka, realno je očekivati u roku od 24 - 48 sati. Upotreba validovanih komercijalnih kitova u kojima su regensi već pripremljeni za upotrebu su veoma korisni jer štede vreme, a i mogućnost kontaminacije je značajno redukovana. Iskustvo Fridrih Lefler


Instituta tokom izbijanja avijarne influence i bolesti plavog jezika je da je u jednom danu moguće ispitati do 800 uzoraka ukoliko se koristi automatizovana ekstrakcije RNK. Pokazano je takođe da i pravljenje zbirnih uzoraka do 10 ne smanjuje osetljivost rRT-PCR što teoretski znači da je maksimalni broj uzoraka koji se može ispitati u jednoj dobro opremljenoj laboratoriji sa obučenim osobljem 4000-8000 uzoraka dnevno. U slučaju pozitivnog nalaza, svi uzorci iz zbirnog se moraju testirati pojedinačno, što ograničava ukupan broj uzoraka koji se može testirati u jednom danu. Ipak, smanjenje dijagnostičke osetljivosti PCRa se može očekivati kada se slabopozitivni uzorci ispituju u zbirnom uzorku zbog čega se mora uraditi detaljna validacija pre odlučivanja vrste i broja uzoraka koji će biti u zbirnom uzorku.

RT-PCR je najosetljiviji metod za detekciju virusa klasične kuge svinja (Dewulf i sar., 2004; Handel i sar., 2004; Depner i sar., 2006a; Depner i sar., 2007a, Le Dimna i sar., 2008). RT-PCR je metod izbora za uzorke poreklom od leševa divljih svinja, posebno kada se nađu u poodmaklim fazama autolize kada je virus inaktivisan ili je uzorak citotoksičan da bi bio korišćen za izolaciju. RT-PCR testom RNK se može dokazati prilično dugo u pojedinim uzorcima kod životinja koje su prebolele i potpuno se oporavile od infekcije. U tonzilama svinja koje su prebolele KKS, genom virusa se može dokazati najmanje 9 sedmica (Loeffen i sar., 2005). Pozitivan nalaz RT-PCR testa ne podrazumeva da je dokazan infektivan virus (Dewulf i sar., 2005; Haegeman i sar., 2006). Ovo su takođe opisali i drugi autori za druge viruse. Real time RT-PCR je takođe specifičan 100% (Hoffman i sar.,2005; Depner i sar.,2006; Le Potier i sar., 2006b, Le Dimna i sar.,2008) posebno ako se koriste probe.

Hibridizacione probe su specifinije od hidrolitičnih koje mogu biti razlog nespecifične degradacije tokom kasnih ciklusa i davati slabo pozitivnu reakciju (Ciglenecki i sar.,2008). Uopšteno govoreći, za životinje koje su RT-PCR negativne se može reći da nisu infektivne za druge životinje, dok nalaz RT-PCR pozitivnih ne podrazumeva istovremeno i nalaz infektivnog virusa (Dewulf i sar., 2005; Haegeman i sar., 2006, Le Potier i sar., 2006b).

U zavisnosti od vakcine i uzorka, rRT-PCR se može koristiti kao DIVA test (‘genetic’ DIVA, Beer i sar., 2007). Ukoliko vakcina ne sadrži genom (kao što je E2 subjedinina vakcina) ili ako vakcina ima delecije ili substitucije na mestima vezivanja prajmera (delecioni mutanti ili himerne vakcine) pozitivan rRT-PCR bi značio infekciju virusom klasične kuge svinja (Koenig i sar., 2007a). Novo razvijeni real time RT-PCR specifičan za C soj (Leifer i sar., submitted) se može koristiti za testiranje vakcinisanih životinja na prisustvo MŽV, ali pozitivan nalaz ne isključuje infekciju divljim sojem vrusa.

Mnogo važniji su stoga PCR testovi koji su specifični za terenske sojeve (Li i sar.,2007, Zhao i sar., 2008) i koji se koriste za dokazivanje ili isključivanje infekcije divljim sojevima, nezavisno od vakcinalnog statusa životinje.

Imunohistohemija (IFT)

Imunofluorescentni test (IFT) ili test fluorescentnih antitela (FAT) je zasnovan na dokazivanju virusnih proteina FITC-konjugovanim antitelima (Robertson i sar., 1965). Imunoperoksidaza test (IPT) je zasnovan na detekciji virusnh proteina VRPO konjugovanim antitelima. U prošlosti, oba testa su dosta korišćena za potvrdu sekundarnih izbijanja bolesti. Za potvrdu primarnih slučajeva, i IFT i IPT, moraju biti kombinovani sa drugim direktnim testovima (Wensvoort i sar., 1986; De Smit i sar., 1999, 2000b). Ovi testovi se izvode isključivo post mortem, na organima kao što su tonzile, slezina, bubreg, ileum ili limfni


čvorovi od kojih se prave kriostatski rezovi i boje. Razmaz kostne srži se takođe može koristiti, na primer za ispitivanje divljih svinja, ukoliko organi nisu dostupni ili su autolitični.

Ovi testovi su laki za izvođenje, ali zahtevaju iskusno osoblje jer interpretacija rezultata nije u potpunosti objektivna, a za rezultate je potrebno nekoliko sati. Ipak za veći broj uzoraka (100-200 dnevno) treba ih očekivati za 24-48 sati.

Smatra se da je IFT/FAT test manje ostljiv od izolacije virusa, ali evaluacijom FAT i izolacije virusa tokom izbijanja KKS u Holandiji 1997/98 je pokazano da je osetljivost oba testa oko 75% (Bouma i sar., 2001). Ovaj test treba da izvodi samo iskusno osoblje. Takođe, kvalitet reagenasa mora biti permanentno kontrolisan.

Specifičnost zavisi od antiseruma koji se koristi. Ukoliko se koristi poliklonski, pozitivni uzorci moraju biti potvrđeni drugim testom kojim se može razlikovati infekcija virusom klasične kuge svinja od infekcije drugim pestivirusima. Upotrebom monoklonskih antitela, specifičnost je veoma visoka (99,97% prema navodima Bouma i sar., 2001). Uvođenjem RT-PCR mnoge laboratorije su prestale da koriste imunohistohemijske testove.

Antigen ELISA

Antigen ELISA je zasnovana na dokazivanju virusnih proteina specifičnim antitelima (Shannon i sar., 1993; Depner i sar., 1995b). Test je veoma lak za izvođenje, relativno jeftin i brz. Ipak, zbog niske osetljivosti (od 39% kod divljih svinja prema navodima Depner i sar., 2006, do 74,7% kod eksperimentalno inficiranih svinja prema navodima Dewulf i sar.,2004) samo veoma pozitivni uzorci se mogu dokazati ovim testom. Njegova upotreba je ograničena na veoma ranu infekciju, tokom koje je viremija još uvek visoka. Specifičnost AgELISA je takođe niska jer ukršteno reaguje sa drugim pestivirusima (EU Diagnostic manual for Classical Swine Fever diagnosis, technical part, 3rd draft, June 2007). Ovakve karakteristike su razlog zašto AgELISA više nije test izbora za dokazivanje virusa klasične kuge svinja (Dewulf i sar., 2004; Depner i sar., 2006; Depner i sar., 2007). Dostupnost drugih testova, učinila je da se AgELISA veoma malo koristi. Ipak, panpesti ERNS -antigen ELISA test se takođe može koristiti i to kako prvi podaci pokazuju sa višom osetljivošću i specifičnošću od klasičnog AgELISA kita za klasičnu kugu svinja (Beer, pers.communication).

Sekvenciona analiza

Između 1970 i kasnih 1990-ih godina, Nemačka je bila suočena sa nekoliko manje ili više teškim izbijanjima klasične kuge svinja (Fritzemeier i sar., 2000; Moennig and Plagemann, 1992; Wachendörfer i sar., 1978). Pošto je Institut za virusologiju postao Referentna laboratorija Evropske Unije skoro pre 30 godina (Council Directive 80/217/EEC and Council Decisions 81/859/EEC), svi izolati su sakupljani i čuvani. Ideja je bila da se čuvaju radi rešavanja mnogih otvorenih pitanja u vezi sa samim virusom, od kojih su mnoga još uvek ostala bez odgovora.

Jedan od ciljeva je bio pronalazak metode kojom se mogu razlikovati izolati koji su prouzrokovali različite epidemije što bi bilo od neprocenjivog značaja za epidemiologe odnosno praćenje primarnog i sekundarnih izbijanja bolesti. Prvi uspeh je postignut upotrebom monoklonskih antitela specifičnih za proteine virusa i razlikovanje pestivirusa (Greiser-Wilke i sar., 1990; Paton i sar., 1995; Wensvoort i sar., 1989). Naknadno, monoklonska antitela su korišćena za tipizaciju virusa klasične kuge svinja i drugih pestivirusa (Kosmidou i sar., 1995; Paton i sar., 1995). Ovakav način tipizacije je veoma


zahtevan i limitiran dostupnim monoklonskim antitelima. U to vreme, PCR je bio implementiran u mnoge labortaorije, a sekvencioniranje DNK je postalo praktično i dostupno. Tada je postalo jasno da se izolati iz različitih epidemija mogu razlikovati genetskom tipizacijom. U ove svrhe, nekoliko regiona RNK je sekvencirano, ali je bilo potrebno harmonizovati procedure da bi rezultati raznih labortaorija bili uporedivi. Odabrana su tri regiona koja su najčešće korišćena, i to 3’kraj polimeraza gena (NS5B), (Bjorklund i sar., 1999; Lowings i sar., 1994), 150 nt 5’NT regiona (Greiser-Wilke i sar., 1998; Hofmann i sar., 1994; Stadejek i sar., 1996) i deo (190 nt) gena koji kodira E2 glikoprotein (Arce i sar., 1999; Lowings i sar., 1996). Standardizovani protokol za tipizaciju virusa klasične kuge svinja podrazumeva sekvencioniranje sva tri navedena regiona, konstruisanje filogenetskog stabla i nomenklaturu genetskih grupa (Lowings i sar., 1996; Paton i sar., 2000a). Virusi klasične kuge svinja su podeljeni u tri grupe sa po tri ili četiri podgrupe: 1.1-1.3, 2.1- 2.3, i 3.1-3.4 (Paton i sar., 2000a). Geografska distribucija podgrupa je takođe dosptupna (Frias-Lepoureau and Greiser-Wilke 2002; Moennig i sar., 2003). Istovremeno je odlučeno da se čuvaju svi epidemiološki podaci (domaćin, godina izolacije, zemlja i region) i nukleotidne sekvence ova tri regiona u bazi podataka koja je dostupna online (http://viro08.tihohannover.de/eg/csf) pri Referentnoj laboratoriji EU u Hanoveru, Nemačka i namenjena je tipiziranju novih izolata (Greiser-Wilke i sar., 2000b). Filogenetska analiza izolata iz različitih delova sveta potvrđuje da je virus klasične kuge svinja karakterističan za određeno geografsko područje (Bartak and Greiser-Wilke, 2000; Blacksell i sar., 2005; Chen i sar., 2008; Arce i sar., 2005; Kamakawa i sar., 2006; Li i sar., 2006; Pereda i sar., 2005; Sabogal i sar., 2006; Stadejek i sar., 1997; Vilcek i sar., 1997).

Intenzivna upotreba baze podataka u kojoj se sada nalaze izolati iz istog izbijanja bolesti sa istovetnim sekvencama otežavaju odabir pravih sekvenci za analizu i genotipizaciju novih izolata. Zbog toga je baza podataka nadograđena modulom za napredno pretraživanje identičnih sekvenci odnosno upoređivanje sa standardnim setom sekvenci, i izračunavanje i grafičko prikazivanje Neighbor-Joining filogenetskog stabla (Dreier i sar., 2007).

Dokazivanje antitela

Kod svinja inficiranih virusom klasične kuge svinja, antitela se najčešće u serumu mogu dokazati 1-3 sedmice od nastanka infekcije. Kod svinja koje su prebolele, protektivna antitela se mogu dokazati nakon nekoliko godina ili čak doživotno. Antitela se sporadično mogu dokazati u terminalnom stadijumu letalno obolelih svinja. Kod nekih hronično obolelih životinja, antitela se mogu dokazati nekoliko dana na kraju prvog meseca infekcije (Liess i sar., 1976b). Svinje intrauterino inficirane mogu biti imunotolerantne na homologni virus klasične kuge svinja i ne proizvoditi antitela (Terpstra, 1987). Ipak, maternalna antitela se mogu dokazati u prvim nedeljama života. Poluživot maternalnih antitela protiv različitih virusa svinja kod neviremične, zdrave prasadi varira od 8 dana kod klasične kuge svinja (Vandeputte i sar., 2001), 12 dana kod influence (Loeffen i sar., 2003), 3 sedmice kod parvo virusa svinja i slinavke i šapa (Francis and Black, 1984; Fenati i sar., 2008), do više od 8 sedmica kod Aujeckijeve bolesti u zavisnosti od nivoa maternalnih antitela u kolostrumu (Bouma i sar., 1997). Prema navodima Kaden i Lange (2004) i Müller i sar. (2005), maternalna antitela nisu detektabila posle trećeg meseca života u eksperimentalnim uslovima nakon oralne vakcinacije mladih ženki divljih svinja što ukazuje na dug poluživot antitela. Poluživot antitela je određen povećanjem volumena krvi (Francis and Black, 1984).


Brže napredovanje domaćih svinja u odnosu na divlje, može objasniti zašto su maternalna antitela kod divljih svinja duže detektabilna nego kod domaćih.

E2ELISA

Postoji nekoliko ELISA tehnika u kojima se koriste monoklonska antitela: kompetitivna ili blokirajuća, i nekompetivna ELISA (Wensvoort i sar., 1988, Moser i sar., 1996; Colijn i sar., 1997; Clavijo i sar., 2001). Kompetitivna ili blokirajuća ELISA je obično zasnovana na monoklonskim antitelima. Ukoliko se u ispitujućem serumu nalaze antitela protv virusa klasične kuge svinja, vezujući se za antigen zauzimaju testa monoklonskim antitelima što rezultira redukovanjem signala.

Generalno, samo se krvni serumi mogu koristiti u ELISA testovima. Mada se mesni sok koristi za dojagnostiku nekoliko drugih bolesti, salmoneloza, Aujeckijeva bolest, (Nielsen i sar., 1998; De Lange i sar., 2003), neke studije u kojima se pokušalo da se dokažu antitela iz mišićnih eksudata nisu bile uspešne (Uttenthal and Le Potier, personnal communications), možda zato što ELISA testovi nisu dovoljno osetljivi. ELISA test je jednostavan za izvođenje, uz minimalne zahteve u pogledu opreme i osoblja. Može biti potpuno robotizovan i automatizovan za veliki broj uzoraka, pri čemu se rezultati mogu dobiti u roki od nekoliko sati. Ipak, za veliki broj uzoraka, realnije je očekivati rezultate u roku od 24-48 sati. Osetljivost E2ELISA testa se može porediti sa virus neutralizacionim testom (VNT) koji je osetljiviji u prve 3 sedmice od početka infekcije. Ukoliko se antitela kod inficiranih svinja ne mogu dokazati, najverovatniji razlog je hronična infekcija sa perzistentnom viremijom. Specifičnost ELISA je takođe visoka, od 98 do >99.5%. Delimično obrazloženje za nešto nižu specifičnost su infekcije drugim pestivirusima. Takođe, moguće su i nespecifične reakcije ukoliko je serum lošeg kvaliteta, što se posebno odnosi na serume divljih svinja čak iako je ostvaren značajan napredak tokom poslednjih pet godina u kvalitetu uzorkovanja divljih svinja od strane lovaca (Le Potier, pers. communication).

Dokazivanje antitela ne znači neminovno i da je životinja zarazna. Suprotno, u većini slučajeva kada se dokažu antitela, infektivan virus više nije moguće dokazati. E2ELISA se može koristiti kao DIVA test ukoliko se koriste vakcine koje ne sadrže E2 protein virusa klasične kuge svinja. Ovakve vakcine ili imaju zamenjen E2 protein E2 proteinom grugih pestivirusa (Van Gennip i sar., 2000; De Smit i sar., 2001a) ili ga nemaju uopšte (Van Gennip i sar., 2002).

ERNSELISA

ERNSELISA je zasnovana na istom principu kao i E2ELISA, s tim da detektuje anti ERNS antitela. Razvijena je kao prateći test uz E2 subjediničnu vakcinu (Van Rijn i sar., 1999). Postoje dva komercijalno dostupna testa, A i B, koji su validovani kasnih 1990-tih u obimnim studijama u Evropskoj Uniji (Floegel-Niesmann, 2001). U to vreme, jedan je bio niže osetljivosti, a drugi ne tako dobre specifičnosti. Nova validacija od strane EU Referentne laboratorije je usledila 2003. godine, u saradnji sa 15 nacionalnih referentnih laboratorija iz EU. Zaključeno je da je test A pogodan za DIVA upotrebu u kombinaciji sa E2 subjediničnom vakcinom (Commision Decision 2003/859/EC, Blome i sar.,2006).

Osetljivost ERNS ELISA testa je, generalno, nešto niža od E2ELISA testa; ERNS ELISA test nije specifičan za klasičnu kugu jer detektuje antitela protiv drugih pestivirusa, što ga čini


neupotrebljivim tamo gde su svinje potencijalno inficirane drugim pestivirusima. Pošto je razvijen u kombinaciji sa E2 subjediničnom vakcinom, može se koristiti kao DIVA uz bilo koju drugu vakcinu koja ne sadrži ERNS, bez obzira da li su žive, delecione (Widjojoatmodjo i sar., 2000). Za himerne vakcine, koje sadrže ERNS drugih pestivirusa (Van Gennip i sar., 2000; Reimann i sar., 2004), ovaj test se ne može koristiti kao DIVA, ali se može upotrebiti B test koji je specifičan za klasičnu kugu, ali niske osetljivosti (Floegel-Niesmann, 2001).

Virus neutralizacioni test (VNT)

Virus neutralizacioni test se zasniva na inkubaciji dvostrukih razblaženja uzoraka krvnih seruma svinja sa poznatom količinom virusa u indikatorskom sistemu - prijamčiva ćelijska linija. U odsustvu neutralizacionih antitela, ćelije se inficiraju, a virus započinje replikaciju koja se može dokazati. U prisustvu antitela, virus će biti neutralisan i neće inficirati ćelije. Dokazivanje virusa u ćelijama se obično vrši imunocitohemijskim metodama (IFT/IPT).

Virus neutralizacioni test je težak i dugotrajan. Takođe, zbog umnožavanja virusa, biosigurnosne mere se moraju poštovati. Zahtevi u pogledu kvaliteta objekta ali i osoblja su mnogo viši nego kod ELISA. VNT se smatra zlatnim standardom za dokazivanje specifičnih antitela. Najosetljiviji je test za dokazivanje antitela, ali se njim takođe dokazuju i antitela protiv drugih pestivirusa. Da bi se prevazišao ovaj problem, uzorci se paralelno ispituju sa virusom klasične kuge svinja i virusom goveđe virusne dijareje i ponekad virusom border boelsti. Princip VNT je isti za druge pestiviruse. Ukoliko je titar specifičnih antitela protiv virusa kuge isti ili viši od BVD/BDV titra antitela, nalaz se smarta specifičnim za klasičnu kugu svinja. Ovakva procedura je visoko specifična ali na račun niže osetljivosti. Infekcija virusom klasične kuge svinja u prisustvu anti BDV antitela daje lažno negativan rezultat (Wieringa-Jelsma i sar., 2006).

Testovi izbora za dijagnostiku klasične kuge svinja su dati u tabeli 3. U nekoliko objavljenih radova, izračunata je osetljivost i specifičnost konvencionalnih testova koji se koriste godinama. Poslednja je studija o karakteristikama različitih RT-PCR ili rRT-PVR testova u odnosu na izolaciju virusa (zlatni stadard) i detekciju antigena (FAT, Ag ELISA).

Slika 1, Dewulf i sar., (2004), pokazuje prosečno vreme detekcije bolesti nakon infekcije u zavisnosti od korišćene metode, poređeno sa izolacijom virusa iz pune krvi. Uobičajena procedura za dijagnostiku klasične kuge svinja je dvostepena kao što je opisano na slici 2. Prvi test koji se koristi je trijažni, visoko osetljiv kao što je rRT-PCR za dokazivanje genoma virusa ili E2ELISA za dokazivanje antitela. Svaki pozitivan nalaz se potvrđuje izolacijom virusa ili virus neutralizacionim testom radi provere specifičnosti. Zbog toga je kombinacija dva testa veoma specifičan, skoro 100% način postavljanja dijagnoze klasične kuge svinja. Tabela 3: Testovi izbora za dijagnostiku klasične kuge svinja

Test Uzorak Osetljivost Specifičnost Izvodljivost dpi Mane Prednosti Referenca

IFT/IPT kriostatski isečak organa

srednja (75%)

visoka sa Mab (99,9‐

76%)

srednja do visoka

4‐5 post

mortem

oprema, iskustvo

kratko traje

OIE 2004, Bouma i sar 2001, Defulf i sar 2004

AgELISA

serum, plazma, krvm

homogetat organa

niska (39‐74,7%)

niska ‐ukrštene reakcije sa drugim

pestivirusima

visoka 7‐12

osetljivost, specifičnost,

nije za individualnu dijagnostiku

kratko traje, automatizacija,

cena

Depner i sar 1995, Dewulf i

sar 2004, Depner i sar

2007


Izolacija virusa

leukociti, plazma,

krv, organi

srednja (77‐

88/95%)

visoka (100%)

srednja 5

dugotrajan, skup,

održavanje ćelijskih linija, autolitični uzorci, 1o dana do rezultata

izolacija, genotizacija, molekularna

epidemiologija, antigena tipizacija

OIE 2004, Bouma i sar

2001, Dewulf i sar 2004, Koenig i sar

2007

RT‐PCR krv,

organi, serum

visoka (99%)

visoka (99%) visoka 3‐5

dokazuje neinfektivne

viruse, obučeno osoblje,

kontaminacija, stroga kontrola kvaliteta

rezultat za nekoliko sati, genotipizacija, molekularna

epidemiologija, pogodan za uzorke od leševa

Paton i sar 2000, Aguero i sar 204, Belak

2005

real time

RT‐PCR

krv, organi, serum

veoma visoka (100%)

visoka (99,9‐100%)

visoka 2

dokazuje neinfektivne

viruse, obučeno

osoblje, stroga kontrola

kvaliteta, cena

rezultat za nekoliko sati, kvantitativan, automatizacija, DIVA, pogodan za uzorke od

leševa

Depner i sar 2007, Zhao i sar 2008, Le Potier i

sar 2006, Hoffman i sar

2005

AbELISA

serum, plazma, krvm

homogetat organa

visoka (98,5%)

srednja do visoka (98‐99,5%)

visoka 12‐21

trijažni, kvalitativni rezultati, ukrštene reakcije ‐ lažno

pozitivni, sumnjivi nalazi

brz, automatizacija,

DIVA

Colijn i sar 1997, Langedijk

i sar 2001

VNT

serum, plazma, krvm

homogetat organa

visoka (98%)

niska/visoka (99,9%)

srednja 12‐14 ukrštene reaksine, dugotrajan

kvantitativan, diferencijalna dijagnoza

Leiss i sar a976


NADZOR KLASIČNE KUGE KOD DOMAĆIH SVINJA Uvod Identifikacija primarnog izvora infekcije KKS je teška i nije uvek moguća uprkos intenzivnom epidemiološkom istraživanju. Kod izbijanja KKS 1997/98 u Holandiji, Elbers i sar., (1999) pretpostavili su da je prevoznim sredstvom virus mogao biti unet iz Nemačke. Prilikom izbijanja 2000. godine u Engleskoj, KKS je mogla biti uneta zaraženim mesom ili proizvodima od mesa, ljudima koji koriste puteve pored ograđenih ispusta (Gibbens i sar., 2000). Sa druge strane, u zemljama gde je KKS endemski prisutna kod divljih svinja (na pr. Nemačka) ni trgovina, ni ljudi nisu bili značajni izvori infekcije. Umesto toga, potencijalni izvori u Nemačkoj su (1) direktan ili indirektan kontakt sa zaraženom divljom svinjom (2) meso zaraženih divljih svinja, ili (3) nelegalno hranjenje pomijama (slika 2.; Teuffert i sar., 1997; Kaden i sar., 1998; Fritzemeier i sar., 2000). Verovatno se isti faktori rizika mogu primeniti i na druge zemlje sa endemskom KKS kod divljih svinja. Posledice izbijanja KKS zavise od mera kontrole i broja zaraženih stada na kraju visoko rizičnog perioda (VRP) (Klinkenberg i sar., 2005). Visoko rizični period (VRP) (videti ispod za dalja objašnjenja) je vreme između unošenja virusa KKS i vremena kada se smatra da su sve preduzete mere efikasne. Dug VRP će očigledno povećati rizik od prenošenja virusa (Horst i sar., 1998). Dakle, efikasni programi nadzora treba da teže što kraćem VRP (Stegeman i sar., 2000; Terpstra and De Smit, 2000; Klinkenberg i sar., 2005). Kao što je prikazano u tabeli 4, VRP poslednjih izbijanja KKS kod domaćih svinja u Evropi je trajao od 4 do 8 nedelja. Nakon unošenja virusa KKS, bolest se može širiti relativno sporo; nekoliko slučajeva izbijanja KKS u Evropi je trajalo duže od godinu dana sa značajnim brojem testiranih uzoraka (Elbers i sar., 1999; Fritzemeier i sar., 2000; Stegemann, i sar., 2000; Mintiens i sar., 2001). Primarno izbijanje (n = 111) Sekundarno izbijanje (n = 249)

Visoko rizični period (VRP)


Teoretski, ukupni VRP se može definisati pomoću dva različita vremenska perioda. (1) VRP-1 se definiše kao period između unošenja virusa KKS u region i prve detekcije zaraze. Dužina trajanja VRP-1 zavisi od (a) svesti, sposobnosti i motivacije farmera, veterinara praktičara i mogućnosti laboratorije i (b) virulencije virusa (Engel i sar., 2005). (2) VRP-2 je definisan kao vreme od kada je detektovana prva životinja zaražena virusom KKS pa do uspostavljanja mera za sprečavanje širenja virusa (na pr. ubijanje, zoniranje) (Elbers i sar., 1999).

Dug VRP-1 može se produžiti nespecifičnim kliničkim znacima KKS u njenim ranim fazama. Individualno vreme inkubacije je obično od 5 do 7 dana (Moennig i sar., 2003), sa druge strane stadno vreme inkubacije je oko 4 do 8 nedelja. VRP-1 zavisi od oba inkubaciona perioda. Duga inkubacija je karakteristična za infekcije niskovirulentnim sojevima koja vodi nejasnim ili često atipičnim simptomima (Koenen i sar., 1996; Wensvoort and Terpstra, 1985), a koje farmer teško prepoznaje. Osim toga, postoji nekoliko bolesti koje treba razmotriti diferencijalno dijagnostički, a koje mogu maskirati identifikaciju virusa KKS. Tu spadaju, reproduktivi i respiratorni sindrom svinja (PRRS), sindrom dermatitisa i nefropatije svinja (PDNS) (Moennig i sar., 2003) kao i multisistemsko slabljenje prasadi po zalučenju (PMWS). U nekim slučajevima, povećani mortalitet je pripisan cirkovirusu svinja tip 2 (PCV-2), a hemoragične lezije septikemičnoj salmonelozi (Allepuz i sar., 2007). Sa druge strane, dijagnostička vrednost detaljne obdukcije (Elbers i sar., 2003; Elbers i sar., 2004) i rutinskog serološkog nadzora (Crauwels i sar., 1999) za detekciju KKS je ograničena. Dakle, praćenje kontaktnih stada i kliničko ispitivanje u kombinaciji sa pažljivo ciljanim virusološkim ispitivanjem sumnjivih životinja je verovatno najvažnija mera za otkrivanje sekundarnih izbijanja (Fritzemeier i sar., 2000). Određene mere nadzora takođe imaju efekat na napredak mera kontrole bolesti. Na primer, kasna detekcija prvog slučaja KKS i struktura farmi svinja mogu uticati na VRP. Kampanje eradikacije mogu biti otežane smanjenom osetljivošću kliničkih pregleda tokom izbijanja u području sa velikom gustinom stoke (Pluimers i sar., 1999). Uprkos sistematskim epidemiološkim istraživanjima, dobijanje preciznih informacija o VRP-1 je teško (Elbers i sar., 1999).

Otkrivanje klasične kuge svinja

U praksi, kliničko otkrivanje KKS može biti teško. Prosečno vreme od infekcije do konfirmacije se procenjuje na 4 nedelje na farmama tovljenika i pet nedelja kod krmača (Bergevoet i sar., 2007). Ponekad može proći nekoliko meseci pre nego što se slučajevi izbijanja KKS dijagnostikuju i prijave nadležnim organima (Engel i sar., 2005). Brojni faktori doprinose takvoj situaciji, a dobro poznavanje i analiza mogu olakšati ranu detekciju klasične kuge svinja (Stegeman i sar., 1999; Klinkenberg i sar., 2003; Bergevoet i sar., 2007).

Infekcija individualnih životinja

Infekcija svinja se obično dešava oralno-nazalni putem. Oko 4-6 dana p.i. životinje postaju viremične i razvija se visoka temperatura (Dahle i sar., 1991, Dewulf i sar., 2004). Paralelno,

životinje postaju infektivne i virus se može detektovati u pljuvačkoj i drugim ekskretima. Zavisno od starosti životinje i virulencije virusa, klinički simptomi variraju od nekarakterističnih pa do tipičnih znakova, na pr. petehije i visoki mortalitet. Različitost


kliničkih simptoma koji nisu patognomonični za klasičnu kugu svinja upavo čini malo verovatnim da će klasična kuga svinja biti dijagnostikovana na početku izbijanja, kada je nekoliko životinja bolesno. Zbog toga je potrebno da prođe "stadno inkubaciono vreme" (Karsten i sar., 2005) da bi klasična kuga postala vidljiva.

Infekcija stada

Širenje KKS na farmi je veoma kompleksan proces koji zavisi od individualnog vremena inkubacije, starosti svinja (Klinkenberg i sar., 2002), kontakata među životinjama, i proizvodnih jedinica, objekata kao i prenošenja putem ljudi (Raulo and Lyytikäinen, 2007). Bilo je nekoliko pokušaja kvantifikacije širenja kuge u jednom stadu. Posle eksperimentalnog inficiranja prasadi uočeno je da su kontaktne životinje postale viremične samo 18-21 dan p.i. (Dewulf i sar., 2001). Zavisno od broja inicijalno zaraženih životinja u stadu i mogućnosti za kontakt između životinja i grupa životinja, može proći najmanje tri nedelje i više dok značajan broj svinja ne oboli. Sa povećanjem broja bolesnih svinja, veće su šanse za otkrivanje KKS u stadu. Na osnovu slučajeva izbijanja KKS u Holandiji 1997/98 Stegeman i sar. (1999) su potvrdili sporo širenje virusa u stadu. Stegeman i sar. (1999) su izračinali da je bazalna reprodukcija zaraze R0=2,8 za priplodne svinje. Fritzemeier i sar. (2000) su analizirali retrospektivno 270 slučajeva izbijanja kuge u Nemačkoj između 1993 i 1995. Više od dve trećine (71%) izbijanja je otkriveno zahvaljujući kliničkim znacima u stadu. Kasnije, Elbers i sar. (2002) su uradili sličnu retrospektivnu sudiju i kvantifikovali kliničke znake kao dijagnostičko sredstvo za otkrivanje KKS. Ovi nalazi ukazuju da je farmer ili veterinar bio alarmiran tek kada su klinički znaci postali očigledni i prisutni kod velikog broja svinja.

Ovo može biti rezultat edukacije veterinara i farmera koji tradicionalno opisuju bolest kao perakutnu koja ne bi mogla proći klinički neopaženo. Jedino tada su svinje ili uzorci krvi bili poslati na laboratorijsku dijagnostiku. U Nemačkoj studiji drugih 20% zaraženih stada je identifikovano epidemiološkim praćenjem. Svinje su bile pregledane jer su bile u kontaktu sa obolelim stadom, i neke, sa kliničkim simptomima su otkrivene upravo prilikom ovih pregleda. Međutim, ni u jednom kasnijem slučaju klinički znaci nisu bili povezani sa KKS, niti je virus KKS smatran mogućim uzročnikom bolesti. Ovo potvrđuje da se u praksi nekoliko životinja bolesnih od KKS obično propusti, posebno u velikim gazdinstvima (Depner i sar., 2007).

Nedostatak obrazovanja i svesti

Uprkos pojavi nekoliko povremenih epidemija KKS u Evropi, zaraza je postala retka tokom poslednjih 20 godina, i mnoge zemlje i regioni nisu iskusili slučaj izbijanja već nekoliko decenija. Prema tome, niska svest među farmerima i veterinarima je i dalje prisutna, što je najčešće povezano sa nedostatkom znanja o fundamentalnim činjenicama u vezi sa KKS. Posledica je često kasna dijagnoza KKS, posebno primarnih izbijanja. Važan zadatak veterinara i stočara/poljoprivrednih inženjera je da šire znanje o opasnim zaraznim bolestima obaveznim za prijavljivanje. Takođe, kontinuirani edukativni programi treba da obezbede periodično ažuriranje znanja svih zainteresovanih strana, a drugi faktori koji omogućavaju unošenje KKS moraju biti smanjeni na minimum (Westergaard, 2008).


Nizak nivo prijavljivanja i dostavljanja uzoraka za isključivanje klasične kuge svinja

Uvek kada se na farmi pojavi zvanična sumnja na KKS moraju se preduzeti brojne mere predostrožnosti u skladu sa evropskim i nacionalnim zakonodavstvom. Ovo može biti razlog za opiranje farmera i veterinara da zvanično prijave sumnju, čak iako su se ozbiljni gubici već dogodili na farmi i klinički znaci ukazuju da bi to mogla biti KKS. Ovakav stav u kombinaciji sa ograničenim znanjem i svešću često je dovodio da kasnog prijavljivanja izbijanja KKS, doprinoseći dugom trajanju visoko rizičnog perioda pre otkrivanja primarnih izbijanja.

Monitoring i sistemi nadzora (MOSS)

Tokom proteklih decenija, novo i ponovno izbijanje bolesti, zajedno sa intenzivnim prometom životinja i proizvoda životinjskog porekla povećali su potrebu za opreznom i efikasnom kontrolom bolesti. Monitoring i nadzor bolesti, omogućavajući blagovremeno otkrivanje promena u prevalenciji i brzo uvođenje mera kontrole su, dakle, od sve većeg značaja za veterinarske vlasti i političare. Nedavno je radna grupa Elbers predstavila potencijalno tehničko rešenje (Crauwels i sar., 2001).

Uspostavljen je ekspertski sistem, koji koristi svo raspoloživo znanje, iskustvo u vezi sa KKS i diferencijalnu dijagnostiku. Veterinari koji obilaze farme svinja su povezani sa sistemom preko ručnih kompjutera. Veterinar unosi relevantne informacije i sistem reaguje adekvatnim savetom uključujući uzorkovanje i dijagnostičke mere na pr. za isključivanje KKS kao uzroka dijagnostikovanih kliničkih poremećaja. Ovaj sistem zajedno sa podacima o proizvodnji i stopi mortaliteta (na pr. automatski obezbeđeni) mogao bi da postane barem tehnička ravnoteža u odnosu na nedostatak specifičnog znanja i svesti.

Pasivno i aktivno prikupljanje podataka

U ovom odeljku, biće razmatrane dve aktivnosti monitoring i nadzor, široko prihvaćene kao MOSS (Monitoring and Surveillance System) (Doherr and Audigé, 2001; Stärk,1996). Zavisno od metoda korišćenih za prikupljanje podataka u okviru MOSS, pristup se može klasifikovati kao pasivan i aktivan (Doherr and Audigé, 2001; Salman, 2003). Pasivan i aktivan u ovom smislu odražava ulogu veterinarskih vlasti.

Pasivno prikupljanje podataka se zasniva na rutinskom izveštavanju. U slučaju KKS, klinički simptomi, povišena smrtnost u zapatima svinja ili rutinski post-mortem nalazi dobijeni u klanicama su primeri takvih ključnih elemenata koji zahtevaju dalje istraživanje osnovnog uzorka (Elbers i sar., 2002; Stärk i sar., 2006). Prednost smanjenja troškova usled korišćenja postojećih mreža (vlasnici životinja, veterinari, rutinski pregled mesa u klanicama) mora biti sagledana u odnosu na moguće nedostatke u brzini i kvalitetu izveštavanja. U principu, pasivan MOSS ima tendenciju da podceni pravu prevalenciju bolesti (Doherr and Audigé, 2001; Salman i sar., 2003; Klinkenberg i sar., 2005). Stepen podcenjivanja zavisi od gore pomenutih faktora i teško ga je proceniti.

Aktivno prikupljanje podataka, u okviru aktivnog MOSS, sledi unapred definisanu shemu uzorkovanja, što daje veću kontrolu istražitelju. Studije se mogu projektovati u odnosu na tip ispitivane bolesti i u odnosu na ciljeve. Dok prevazilazi neke od navedenih slabosti pasivnih MOSS sistema, aktivan pristup je mnogo skuplji jer kapaciteti za uzorkovanje i dijagnostiku


moraju unapred biti obezbeđeni. Da li se ovaj povećani napor isplati u smislu na pr. ranije ili pouzdanije detekcije izbijanja, zavisi od faktora svojstvenih za bolest (na pr. kontagioznost, socijalno-ekonomski uticaj, dobrobit životinja) i prevalencije bolesti u određenoj oblasti (Doherr and Audigé, 2001; Salman i sar., 2003). U principu, aktivni sistemi nadzora mogu biti pogodniji od pasivnog nadzora u proceni prevalencije bolesti prisutne u populaciji, ali teško da će biti pogodni za rano otkrivanje novih bolesti u populaciji (Crauwels i sar., 1999). Broj uzoraka potrebnih za postizanje odgovarajućeg nivoa statističke pouzdanosti može da učini čitav sistem neizvodljivim u pogledu troškova ili dijagnostičkih kapaciteta (Cameron and Baldock, 1998a; Doherr and Audigé, 2001; Ziller i sar., 2002; Martin i sar., 2007a). Ovo pitanje je važno, posebno kada se pokušava detektovati niskoprevalenta bolest, ili kada se želi dokazati njeno odsustvo. Osim toga, mala stada mogu predstavljati problem u nadzoru zaraznih bolesti životinja. Tipične vrednosti prevalencije nisu primenljive na malim stadima. Dakle, verovatnoća otkrivanja u malim stadima se ne može povećati povećanjem brojem uzoraka u stadu (Greiner and Dekker, 2005). Verovatnoća otkrivanja zaraznih bolesti životinja u zemlji sa dosta malih stada je dodatno smanjena ukoliko je bolest ograničena na manja stada zbog na pr. nižih biosigurnosnih mera i efekata monitoringa.

Ciljani ili nadzor na osnovu rizika

Termin "ciljan" ili "na osnovu rizika" označava da je cilj uzorkovanja koncentrisanje na specifičnu populaciju prema proceni verovatnoće ili rizika od obolevanja od određene bolesti. Pod uslovom da su faktori rizika korektno identifikovani i procenjeni, ciljani nadzor doprinosi većoj osetljivosti i pozitivnoj prediktivnoj vrednosti za dati broj uzoraka nego što se može očekivati nasumičnim uzorkovanjem u celoj populaciji (Doherr and Audigé, 2001; Stärk i sar., 2006).

Nadzor da bi se osigurao status slobodan od bolesti

U cilju MOSSa, odnosno osiguranja “slobodnog satusa od bolesti” za neko područje koji je definisan kao prevalencija bolesti ispod unapred određene granice, mogu se razmatrati različite višestepene strategije uzorkovanja, sa najoptimalnijim odnosom troškova i koristi. U suštini, nakon nasumičnog odabira gazdinstava koja će biti uključena u istraživanje u prvoj fazi, proces uzorkovanja kako bi se utvrdio status bolesti, određuje samu strategiju (Cameron and Baldock, 1998a; Cameron and Baldock, 1998b; Doherr and Audigé, 2001; Ziller i sar., 2002; Martin i sar., 2007a; Martin i sar., 2007b):

a) Grupa (cluster)-uzorak: sve životinje unutar izabranih stada se testiraju; b) Pojedinačni uzorak: za svako stado se izračunava broj pojedinačnih uzoraka u

zavisnosti od parametara stada; c) Ograničeni uzorak: unapred definisani broj životinja se testira u svim izabranim

stadima. U zavisnosti od potrebnih statističkih proračuna, distribucije stada različitih veličina i finansijskih i logističkih kapaciteta, bira se najpogodnija strategija za određenu situaciju (Ziller i sar., 2002).

Da bi se postigao primarni cilj održavanja perioda visokog rizika što je moguće kraćim, istraživanja usmerena isključivo na otkrivanje zaraženih životinja/stada putem nasumično


raspoređenog serološkog ili virusološkog skrininga su nedovoljna (Crauwels i sar., 1999; de Vos i sar., 2003; Klinkenberg i sar., 2005). Shodno tome, predupozoravajući programi koji omogućavaju identifikaciju i procenu rizika od unošenja, i adekvatan odgovor, treba da budu razmotreni. Ukoliko je otkriven povećani rizik, programi ranog upozoravanja treba da upute na stada pod visokim rizikom kako bi se blagovremeno sprečio unos bolesti (Brouwer-Middelesch i sar., 2008). Kao izvor informacija ovaj sistem koristi podatke o rutinskim kontrolama farmi, nasumično uzorkovanje i inspekcije na klanicama koje predstavljaju način obezbeđenja da virus nije promakao sistemu za rano uzbunjivanje (Klinkenberg i sar., 2005; Stärk i sar., 2006; Brouwer-Middelesch i sar., 2008). Važno je da je MOSS, uključujući sisteme ranog upozoravanja, na snazi u zemljama koje su decenijama slobodne od KKS i mogu se smatrati zemljama van područja rizika. Međutim, treba imati u vidu da su gore pomenuti pristupi za status slobodan od bolesti primenjeni na zatvorenim životinjama. Nijedan od pomenutih pristupa se ne odnosi na životinje koje se drže na otvorenom ili na divlje svinje.

Evaluacija MOSSa

Pri ocenjivanju kvaliteta MOSSa, treba imati u vidu da svaki element sistema doprinosi njegovom ukupnom učinku. Inicijalno otkrivanje slučajeva ili događaja koji ukazuju na pojavu bolesti se može okarakterisati senzitivnošću i specifičnošću primenjenih dijagnostičkih mera (vidi tabelu 5). Pored pouzdanosti dijagnostike, strategija uzorkovanja u smislu broja uzoraka i prostorne i vremenske distribucije i kategorije životinja, kao i metodologija upoređivanja, analiziranja i prenošenja prikupljenih podataka moraju biti analizirani (Doherr and Audigé, 2001; Salman, 2003; Buehler i sar., 2004; Dato i sar., 2004; Klinkenberg i sar., 2005; Feliziani i sar., 2005). Tabela 5 sumira zahteve (način uzorkovanja, projektovanu prevalenciju, pouzdanost) navedene u priručniku 2002/106/EC i podeljene zavisno od razloga uzorkovanja i tipa gazdinstva. Na osnovu toga, izračunati su sledeći parametri:

(1) Nepromenljiv broj uzoraka je izračunat bez obzira na osetljivost i specifičnost dostupnih testova.

(2) Korigovan broj uzoraka, uzimajući u obzir osetljivost i specifičnost testova, kao i kombinovanje osetljivosti i specifičnosti kada se koriste merenje temperature i rRT-PCR.

(3) Uticaj veličine stada na korigovani broj uzoraka na osnovu 50 i 1000 životinja po farmi

Korigovani broj uzoraka u tabeli 5 je projektovan na osnovu sledećih pretpostavki:

(1) Zasnovanost na hipotezi da je bolest odsutna. To znači da se a priori pretpostavlja mogućnost da je broj pozitivnih jednak nuli, odnosno da nema infekcije na nekom području.

(2) Zasnovanost na hipotezi da broj pozitivnih testova treba da je nula nezavisno od karakteristika testa.

(3) Optimizacija u cilju detekcije najmanje jednog pozitivnog slučaja što označava da je stvarna prevalencija veća od projektovane.

Međutim, očigledna prevalencija je rezultat dodavanja stvarno i lažno pozitivnih. Ovo dovodi do kontradiktornosti da test veće osetljivosti i specifičnosti zahteva veći broj uzoraka od testa manje specifičnosti (kao što se dešava na pr. kod serologije kada se poredi sa rRT-PCR)


Tabela 5: Evaluacija protokola uzorkovanja. Levo: Protokoli uzorkovanja kako je navedeno u 2002/106/EC (tip gazdinstva, način uzorkovanja, projektovana prevalencija, nivo pouzdanosti od najmanje 95%). Desno: Evaluacija protokola uzorkovanja (konzervativni broj uzoraka, senzitivnost, specifičnost i korigovani broj uzoraka).

UZROK VRSTA

GAZDINSTVA

NAČIN UZORKOVAN

JA

PREVALENCIJA

KONZERVATIVNI BROJ

UZORAKA

OSETLJIVOST

SPECIFIČNOST

KORIGOVANI BROJ

UZORAKA**** 50

životinja

1000 životinj

a

Sumnjiva gazdinstv

a (A)

Tovne svinje

Merenje temperature

+ potvrda rRT-PCR

10 29

86.8** (86.9***)

99.9** (9.8***)

26 33

Priplodne svinje

5 59 45 65

Centri za proizvodnju semena

Sve životinje Sve životinje Sve

životinje

Sve životinj

e Tovne svinje

ELISA + VNT (rRT-PCR)

10 29

95 (98.5)

98 (99.9)

21 (22)

25 (29)

Priplodne svinje

5 59 36

(39) 43

(57) Centri za

proizvodnju semena


životinje

Sve životinj

e Ubijanje

potvrđenih slučajeva

(B)

Sve vrste ELISA + VNT

(rRT-PCR) 10 29

21 (22)

25 (29)

Preventivno

ubijanje (C)

Tovne svinje


10 29 21

(22) 25

(29) Priplodne

svinje 5 59

36 (39)

43 (57)



životinje

Sve životinj

e

Transport svinja na

drugo gazdistvo

(D.2)

Tovne svinje

Merenje temperature

+ potvrda rRT-PCR

10 29

86.8** (86.9***)

99.9** (9.8***)

26 33

Priplodne svinje

5 59 45 65



životinje

Sve životinj

e

Transport svinja na

klanje (D3 + D4)

Tovne svinje

Merenje temperature

+ potvrda rRT-PCR

20 14 86.8**

(86.9***) 99.9** (9.8***)

14 16

Priplodne svinje

5 59 45 103

Tovne svinje ELISA + VNT

i rRT-PCR

10 29 95 i 98.5 98 i 99.9

21 i 22 25 i 29

Priplodne svinje

5 59 36 i 39 43 i 57

...(E)

Sentinel svinje +

priplodne svinje


20 14

95 (98.5)

98 (99.9)

12 (12)

13 (14)

Kompletna farma

10 29 21

(22) 25

(29)

Podizanje zaštitne zone (F)

Tovne svinje


10 29 21

(22) 25

(29) Priplodne

svinje 5 59

36 (39)

43 (57)



životinje

Sve životinj

e

Uzrok Vrsta

gazdinstva Način

uzorkovanja Prevalencija

Konzervativni broj

uzoraka Senzitivnost

Specifičnost

Korigovani broj uzoraka****

50 životinja

1000 životinja


Podizanje zone

nadzora (G)

Tovne svinje

ELISA + VNT

(rRT-PCR)

10 29

21 (22)

25 (29)

Priplodne svinje

5 59 36

(39) 43

(57) Centri za

proizvodnju semena


životinje Sve

životinje

Izračunavanje broja uzoraka za nisku prevalenciju (nije

razmatrano u priručniku) na pr. prevalencija 1%

Merenje temperature

+ potvrda rRT-PCR

1 299

86.8** (86.9***)

99.9** (9.8***)

Sve životinje (moguć

a prevale

ncija 4%,

odnosno 2

životinje)

274

ELISA + VNT

95 98


a prevale

ncija 2%,

odnosno 1

životinja)

100

rRT-PCR 98.5 99.9


a prevale

ncija 2%,

odnosno 1

životinja)

244

*Kalkulacije broja uzoraka zasnovane na tabelama Cannon i Roe (1982) koriste vrednost za beskonačno veliku populaciju bez korigovanja za osetljivost i specifičnost kao nepromenljivu vrednost gornjeg limita.

**Kombinovana osetljivost (Se) i specifičnost (Sp) merenja temperature i rRT-PCR samo na febrilnim životinjama su izračunate upotrebom sledeće jednačine (Thrusfield, 2005). U praksi, samo febrilne životinje (test pozitivne) su izabrane i naknadno testirane rRT-PCR. Pretpostavlja se da je osetljivost rRT-PCR testa kod febrilnih životinja 99.9 % Ses = Se1 * Se2 Sps = Spe1 + Sp2 – (Spe1 * Sp2) ***Senzitivnost i specifičnost od Elbers i sar.(2002) ****Kalkulacije broja uzoraka uzimajući u obzir osetljivost i specifičnost testa kao i veličinu stada su urađene u FLIjevom softveru. Rezultati su unakrsno provereni sa FreeCalc Software verzija 2 (Cameron and Baldock, 1998a) u slučajevima da je FreeCalc odredio veličinu uzorka korišćenjem praga 1. Teprijska osnova je prirodni produžetak funkcije hipergeometrijske verovatnoće uvođenjem osetjivosti i specifičnosti u prostor verovatnoće. Zbog toga što su osetljivost, specifičnost i prevalencija stohastički nezavisni, jednostavno je izvesti funkciju verovatnoće. Dakle, za posmatrano k, je:


Gde su:

NI – broj stvarno obolelih u celoj posmatranoj populaciji

NN – broj stvarno neobolelih u celoj posmatranoj populaciji

n – broj uzoraka,

Se – senzitivnost korišćenog testa T,

Sp – specifičnost korišćenog testa T.

Stvarna prevalencija je p=NI/(NI+NN)

Na osnovu rezultata tabele 5, može se zaključiti:

(1) Povišena telesna temperatura je jedino korisna ukoliko je kombinovana sa naknadnim rRTPCR kod febrilnih svinja. Mora se imati u vidu da (a) vakcinisane svinje obično nemaju povišenu temperaturu čak iako su inficirane i (b) da je prevalencija zaraženih svinja, ukoliko su vakcinisane, veoma niska.

(2) Kombinacija seroloških ispitivanja i rRT-PCR (kao što se na primer zahteva prilikom transporta svinja u klanicu) ne zahteva nikakve promene u veličini uzorka (vidi tabele od Cannon i Roe, 1982.) koristeći vrednost za beskonačno velike populacije bez korekcije osetljivosti i specifičnosti kao nepromenljivi gornji limit, u cilju detekcije 5 ili 10% prevalencije. Međutim, ukoliko se kombinuje merenje temperature i rRT-PCR, korigovani boj uzoraka mora biti veći.

(3) U slučaju veoma niskih prevalencija (kao na pr. kod vakcinisanih svinja ili na početku infekcije), broj uzoraka značajno raste. To znači da izvori za uzorkovanje i ispitavanje rastu neproporcionalno.

(4) Veličina stada ima presudan uticaj na broj uzoraka. Posebno u slučaju niskih prevalencija (na pr. 1%) i relativno malih stada (na pr. 50 životinja) čak i testiranje celog stada sa testom datih karakteristika i očekivanom prevalencijom ne omogućava potvrđivanje statusa slobodnog od bolesti (Cameron and Baldock, 1998a; Greiner and Dekker, 2005). Međutim ako je epidemiološka situacija u okruženju i/ili ponovljeno ispitivanje zadovoljavajućih rezultata, mogu se uzvući zaključci o statusu slobodnom od bolesti za tu oblast.

Simulacija efikasnosti sistema monitoringa

U cilju demonstracije efekta distribucije stada različite veličine kao i različite prevalencije na nivou životinje i stada na projektovanu prevalenciju pomenutu u Dijagnostičkom priručniku odobrenom Odlukom Komisije 2002/106/EC sprovedena je simultana studija (vidi 3.4.1; Greiner i Dekker, 2005). Softver omogućava simulaciju određenog sistema monitoringa unutar određene populacije. On procenjuje verovatnoću uspešnog otkrivanja postojeće infekcije u određenom vremenskom trenutku.

Za kalkulacije su potrebni sledeći parametri (primeri su posebno fokusirani na zadatke):

1. Simulacioni parametri:

- broj simulacionih ciklusa (= 1000)

2. Populacioni parametri:


- Broj stada prema veličinama stada (veličina stada nasumično raspoređena unutar klase; presek svake klase je baziran na preporukama Huirne i Windhorst (2003) i podataka iz regiona. U Nemačkoj sa prosečnom gustinom svinja; 639 stada i 67,707 svinja; odnosno u proseku 106 svinja po stadu, u Rumuniji sa malom gustinom svinja; 10,344 stada i 167,790 svinja; odnosno u proseku 16 svinja po stadu)

3. Parametri bolesti:

- Prevalencija na nivou stada i prevalencija unutar stada, (= 1% zaraženih stada, na pr. na datom primeru Nemačke u proseku 6 do 7 zaraženih stada, i 1 ili 25% prevalencija unutar stada)

4. Parametri monitoringa:

- Sva stada su testirana (prihvaćen zadatak) i primenjene su dve različite strategije uzorkovanja unutar stada (Ziller i sar., 2002).

- Uzorkovanje svih životinja unutar stada (grupno-cluster uzorkovanje) kako bi se opisao uticaj svojstava testa bez obzira na efekat uzorkovanja.

- Broj uzorkovanih životinja na osnovu nepromenljivog broja uzoraka za 5 i 10% prevalenciju u stadu u cilju transporta tovljenika i priplodnih svinja u klanicu (2002/106/EC) (ograničeno uzorkovanja; vidi tabelu 5).

5. Parametri testa:

- Osetljivost i specifičnost cele dijagnostičke procedure (= rRT-PCR na primer; Se = 98.5; Sp = 99.9; (tabela 5).

Pri svakoj simulaciji program obeležava zaražene jedinke i bira odgovarajući uzorak na osnovu ulaznih parametara. Nakon toga memoriše da li je bolest otkrivena monitoringom ili ne, i pored toga broj lažno i stvarno pozitivnih i negativnih rezulta testa. Kombinacija ograničenog uzorkovanja (na pr. isti, unapred definisani broj životinja je testiran u svim izabranim stadima), nepromenljivog broja uzoraka i strukture date populacije omogućava čak u proseku 1000 simulacionih ciklusa detekcije KKS sa prevalencijom unutar stada od 1% koristeći projektovanu prevalenciju od 5 do 10%. Zbog male prosečne veličine stada i velikog broja stada u Rumuniji (kao primer za zemlje sa većim brojem seoskih gazdinstava), broj uzoraka, lažnih i tačnih rezultata testa značajno raste pri upotrebi istih parametara bolesti, monitoringa i testa. Ovo je takođe pomenuto od strane Bergevoet i sar.(2007).


PRILOG III – KLASIČNA KUGA KOD DIVLJIH SVINJA

Ekologija divljih svinja Distribucija i veličina populacije

Divlje i domaće svinje pripadaju vrsti Suis scrofa

Divlje i domaće svinje pripadaju istoj vrsti Suis scrofa i time dele istu prijemčivost na patogene. Divlje svinje su autohtoni divlji sisari Evrope, u retkim prilikama mogu da se pare sa domaćim svinjama i daju plodne meleze. Teoretski, domaće svinja mogu takođe postati divlje kao što se dešava u SAD ali ova pojava nije više primećena u Evropi i zbog toga neće biti razmatrana u ovom dokumentu. Ovaj izveštaj se bavi samo nekontrolisanim populacijama slodnih divljih svinja.

Populacija divljih svinja u Srbiji

Divlje svinje su široko rasprostranjene u zemlji, mada u ograničenim geografskim oblastima i u veoma maloj gustini. Prema dostupnim podacima, gustina populacije divljih svinja u Srbiji se kreće od 0.2/km2 do maksimalno 1.38/km2. Nije precizirano da li se ta gustina odnosi na celu teritoriju ili samo na poljoprivredno-šumska gazdinstva. U Srbiji je registrovano oko 300 lovišta, a njihova površina se kreće od 2000 do 100.000 hektara. Većinom, lovištima upravljaju javna preduzeća koja imaju svoje radnike. U Srbiji postoje dve lovačke asocijacije i četiri nacionalna parka u kojima je lov dozvoljen. Pet lovišta se nalazi pod direktnom upravom vojske.

Svako lovište implementira desetogodišnji plan upravljanja, koji predviđa stabilnost veličine i gustine populacije divljih svinja. Poseban inspektorat MPŠV je nadležan za sačinjavanje ovih popisa.

Popis divljih svinja u Srbiji obavljaju volonteri. Divlje svinje se dovoze na određeno mesto i broje. Podaci dobijeni na ovaj način se validuju od strane zaposlenih u lovačkim preduzećima kroz direktno posmatranje životinja i druge indirektne znakove njihovog prisustva (štete na usevima itd.). Demografski podaci nisu prikupljeni ili korišćeni za validaciju procene veličine populacije.

Na osnovu rezultata ovog popisa, procenjuje se da populaciju divljih svinja u Srbiji čini oko 20.000 životinja. Ovaj broj je prilično nizak u poređenju sa uobičajenom gustinom zabeleženom u zemljama zapadne Evrope koje su iskusile KKS (Nemačka, Francuska i Italija) gde gustina dostiže 4-6 životinja na km2.

Godišnji ulov ima ulogu u proceni veličine populacije jer se broj životinja za odstrel procenjuje na osnovu godišnjeg ulova. Kako se u mnogim delovima centralne Evrope populacija divljih svinja udvostruči tokom godine, godišnji ulov predstavlja polovinu ukupne populacije i ima za cilj održavanje populacije divljih svinjana istom broju. Srbija je pokušala da primeni istu strategiju. Međutim, broj zvanično odstreljenih divljih svinja tokom prethodnih godina je prilično ispod praga od 10.000 (oko 7.000). Ako je tako, populacija divljih svinja je verovatno porasla tokom proteklih deset godina iako se to povećanje ne vidi iz zvaničnih brojki.

Pored 300 lovišta, u Srbiji postoji 16 ograđenih lovišta sa približno 2935 životinja u ovim ograđenim područjima, gde se svake godine mlade životinje vakcinišu protiv KKS sa


vakcinom od C soja. Životinje se hvataju pomoću određenih zamki i potom injekciono vakcinišu. Broj vakcinisanih životinja nije precizan. Ne postoji post vakcinalni monitoring u cilju praćenja pokrivenosti vakcinacijom, niti na nivou populacije (procenat imunizovanih životinja) niti na individualnom nivou (prisustvo antitela). Do nedavno, neke od tih životinja su korišćene za repopulaciju drugih lovišta. Trenutno se ovaj metod više ne praktikuje zbog male efikasnosti repopulacije i problema puštanja životinja pozitivnih na prisustvo specifičnih antitela u područja gde se ne vrši vakcinacija. Vakcinacija u ograđenim lovištima se vrši dva puta godišnje: u proleće (april-maj) i u jesen (novembar-decembar).

U ograđenim lovištima lov se uglavnom vrši isterivanjem dok se u drugim lovištima vrši individualna selekcija životinje za odstrel i lovac lovi u pratnji radnika preduzeća koje upravlja lovištem.

U šumama je prisutan veliki broj lisica i šakala zajedno sa veoma ograničenim brojem braon medveda i vukova.

Populacija divljih svinja je u ekspanziji

Divlja svinja je sveprisutna vrsta koja naseljava većinu evropskih šuma, čak i močvarne i planinske oblasti (Baubet, 1998; Acevedo i sar., 2006). Veličina i naseljenost evropskih populacija se kritično povećala tokom poslednjih 30 godina, verovatno usled promena u lovačkoj praksi, ekspanzije gajenja jednogodišnjih useva i klimatskih promena. Ovakav razvoj populacije divljih svinja takođe je povećao rizik od održavanja bolesti kod divljih životinja i rizik od njihovod prenošenja na domaće svinje (posebno kod otvorenih farmi) ili drugih vrsta uključujući stoku i čoveka (Hars i sar., 2004; Acedevo i sar., 2006).

Kako proceniti broj divljih svinja?

Usled njihove noćne aktivnosti i šumskog staništa, ne postoji jednostavan način da se precizno proceni veličina populacije. Jedini validovan metod za procenu broja divljih svinja je hvatanje-markiranje-hvatanje na malim područjima tokom najmanje 2-3 godine, što je dugotrajno, skupo, nije odmah primenljivo i nije prilagođeno za monitoring na velikim područjima (Hebeisen 2007). U velikim područjima (>100km²) godišnji odstrel se smatra relativnim indeksom veličine ili gustine populacije (i metod za procenu u nekim državama – prilog A, slika 5); ali ovo može biti veoma pristrasno u zavisnosti od lokalnog lovnog pritiska. Kada je izračunat lovni pritisak na nekim referentnim lokacijama, može se odrediti neprecizna procena veličine populacije: na primer, u severnoistočnoj Francuskoj i severnoj Italiji pretpostavlja se da je lovni pritisak c.a. 0.45-0.50 (Monaco i sar., 2003; ONCFS, 2004), pa se populacija procenjuje kao dupliran godišnji ulov. Struktura ulova utiče na nadzor kuge što će naknadno biti razmatrano.

Socijalna i prostorna orgnizacija populacija divljih svinja

Divlje svinje su socijalno organizovane životinje

Divlja svinja je veoma socijalna vrsta. Na osnovu izbijanja zuba, mogu se svrstati u 4 starosne grupe: mlađe od 6 meseci, tzv. “prasad”, od 6 do 14 meseci, tzv. “nazimad”, od 14 do 24 meseca, tzv. “sub adulti” i preko 24 meseca, tzv. “adulti” (Matschke, 1967; Monaco i sar., 2003; ONCFS, 2004). Ženke, prasad i nazimad žive unutar kohezivnih društvenih grupa sačinjenih od ženki i njihovog potomstva iz tekuće godine. Ženke mogu da napuste ili da se priključe grupi kada postanu subadulti; mladi mužijaci (subadulti) neminovno napuštaju


matrijarhalnu grupu i često se udalje manje od 10 km od prvobitne oblasti (ONCFS 2004). Ova društvena struktura se smatra stabilnom (Kaminski i sar., 2005; Heibeisen, 2007), i usled takve društvene strukture kontakti bi trebalo da budu češći unutar grupa, a ne između grupa. Zbog poliginog parenja postoji rizik da mužijaci prenesu zarazu između grupa. Zatim, veštačko hranjenje divljih svinja koje se dosta koristi u Evropi pospešuje širenje zaraze usled sakupljanja različitih društvenih grupa (Vicente i sar., 2005). Uprskos planovima da se smanji broj divljih svinja, sve zemlje ne koriste prikupljene demografske podatke da bi odredile koje životinje mogu biti odstreljene.

Divlje svinje su teritorijalne

Poznato je da matrijarhalne društvene grupe žive na teritoriji od oko 150 pa do više od 2000 ha (oko 500 ha u proseku); odrasli mužijaci lutaju oko matrijarhalnih grupa i često nastanjuju daleko veće oblasti (1000 – 2000 ha u proseku) (Baubet, 1998; Fisher i sar., 2004, Keuling i sar., 2008a; Sodeikat i Pohlmeyer, 2003). Njihova teritorija varira u zavisnosti od raspoložive hrane, strukture terena i lovačke prakse, ali, u svakom slučaju, divlja svinja je uglavnom sedelačka vrsta sa malim radijusom kretanja (<10 km). Izuzetno, mogu preći velike razdaljine, posebno ukoliko se veliki psi koriste u lovu (Maillard i Fournier, 1995; Brandt i sar., 2005). Korišćenje prostora zavisi od dostupnosti hrane i mesta za odmor tako da se kontakti, a time i prenošenje KKS dešavaju uglavnom u šumskim oblastima. Ograđeni auto – putevi predstavljaju barijere koje divlje svinje sporadično mogu da prolaze, posebno preko mostova (Vassant i sar., 1993; Vignon i sar., 2002; Dobias i Gleich, 2007); verovatnoća da divlje svinje prelaze auto – puteve povećava se tokom lova (Vassant i sar., 1993; Vignon i sar., 2002).

Dinamika populacije divljih svinja

Rođenje

U suštini, većina reproduktivno sposobnih ženki su starije od godinu dana; 30% do preko 60% mladih ženki se može reprodukovati zavisno od dostupnosti hrane (Monaco i sar., 2003; ONCFS, 2004; Servanty, 2007; Gethöffer i sar., 2007; Cellina 2008). Divlje krmače oprase u proseku 4 do 7 prasadi godišnje zavisno od njihovog uzrasta, telesne mase i dostupnosti hrane (Monaco i sar., 2003; Servanty, 2007; Gethöffer i sar., 2007). Broj divljih svinja se uglavnom duplira ali se može i utrostručiti ukoliko ima izuzetno mnogo hrastovog žira (Servanty, 2007). Jedan od razloga povećanja populacija divljih svinja mogu biti široko dostupni usevi. Na primer, kukuruz je najvažnije hranivo biljnog porekla u ishrani divljih svinja (Schley i Roper, 2003).

Vrhunac rađanja je uglavnom u martu i aprilu ali se može desiti i ranije kada hrast dobro rodi (Mauget, 1982; Dardaillon, 1988; ONCFS, 2004; Hohmann, 2005). Veštačko hranjenje nije pokazalo pozitivan efekat na reprodukciju, osim u veoma lošim uslovima. Prašenja se mogu dešavati od januara do septembra zavisno od mesta, godine i starosne strukture populacije. Populacije evropskih divljih svinja pokazuju produžene sezone parenja i prašenja koje često traju mesecima (januar – septembar). Kada je prirodna hrana dostupna u velikim količinama period prašenja ima tendenciju produženja (Servanty, 2007). Tako širok period prašenja može doprineti perzistenciji KKS jer se prašenjem dobijaju nove, prijemčive jedinke tokom dugog peroida godine.


Prirodni opstanak, lov i obnavljanje populacije

Među svim starosnim klasama, prirodni opstanak je oko 0.7-0.8 životinja/godini (ONCFS, 2004; Focardi i sar., u štampi; Toigo i sar.,2008; Hebeisen, 2007); ali deo prirodno opstalih divljih svinja se često intenzivno lovi: verovatnoća da bude odstreljena tokom lova može biti veća od 0.5 u intenzivno eksploatisanoj populaciji (ONCFS, 2004), što generiše važan obrt populacije (nova generacija svake 2.2 godine pa čak i manje od 2 godine) i favorizuje veliki broj uzoraka (aspekti uzorkovanja biće detaljno opisani u delu posvećenom nadzoru KKS kod divljih svinja). Kao posledica se očekuje brzi pad „imuniteta stada“ u zaraženim i nevakcinisanim populacijama, koje mogu učestvovati u ponovnoj pojavi zaraze.

Epidemiologija klasične kuge svinja kod divljih svinja

Uloga divljih svinja u problematici klasične kuge svinja je od ključnog značaja jer se divlje svinje smatraju rezervoarom virusa KKS i mogućim izvorom zaraze za domaće svinje. Stoga, glavni ciljevi kontrole KKS kod divljih svinja su da se smanji rizik od prenošenja bolesti na domaće svinje, da se spreči nastajanje endemije, ili da se smanji trajanje endemične faze i, na kraju, da se iskoreni bolest kod divljih svinja. Ovi ciljevi se mogu ostvariti sa nekoliko mera uključujući lov kao pokušaj smanjenja populacije divljih svinja i/ili vakcinacija divljih svinja kako bi se povećao opšti imunitet populacije.

U principu, virus KKS može da perzistira u populaciji divljih svinja jedino kada postoji viremična životinja koja prenosi virus na najmanje jednu prijemčivu divlju svinju (R>1). Kada se analizira epidemiologija KKS kod divljih svinja, sledeća tri interaktivna kompleksa se moraju uzeti u obzir: (I) biologija populacije divljih svinja (na pr. starosna struktura populacije, stopa reprodukcije, stanište itd.), (II) biologija bolesti (na pr. tok infekcije, imunitet, mortalitet, virulencija virusa, itd.) i (III) uticaj čoveka (na pr. hranjenje, lov, vakcinacija, poljoprivreda). Međutim, monitoring i razumevanje bolesti u otvorenom ekosistemu je veoma kompleksan proces, na pr. struktura i dinamika populacije, veličina populacije ili imunitet stada ostaju nepoznati ili mogu biti samo grubo procenjeni usled stalnih promena unutar populacije.

Dok će bolest postepeno nestati u malim populacijama divljih svinja (između 1000 i 1500) u većim populacijama (>2 000) može postati endemska i može perzistirati nekoliko godina u područjima sa velikom gustinom divljih svinja. Perzistencija KKS zavisi od epidemioloških i ekoloških faktora kao što su procenat životinja koje se oporave od infekcije, pojava hroničnih infekcija kao i društvena struktura i veličina populacije. Divljim svinjama se očigledno ne može upravljati kao domaćim svinjama, na pr. ubijanje ili konvencionalne strategije vakcinacije kao pojedinačni pristupi su neprimenljivi, kao i zbog dimamičnosti populacija divljih svinja (na pr. proizvodnja novih prijemčivih životinja). Međutim, izlovljavanje i vakcinacija mogu da se koriste kako bi se zaustavilo prenošenje bolesti kroz smanjenja broja prijemčivih životinja, dok neadekvatan lov ili neodgovarajuće strategije vakcinacije mogu pojačati perzistenciju KKS.

Direktiva Saveta 2001/89/EC od 23. oktobra 2001. godine o merama Zajednice za kontrolu klasične kuge svinja predstavlja minimalne mere kontrole bolesti. Definisane mere koje treba preduzeti u slučaju izbijanja KKS podrazumeva sačinjavanje planova država članica za eradikaciju KKS kod populacije divljih svinja i hitnu vakcinaciju divljih svinja pod određenim uslovima. Monitoring i procedure uzorkovanja u područjima gde se KKS javlja kod divljih svinja navedeni su u Dijagnostičkom priručniku za KKS (Commission Decision


2002/106/EC2). Cilj ovog poglavlja je da pruži smernice Upravi za veterinu i različite opcije za kontrolu bolesti, uključujući vakcinaciju divljih svinja i mere u lovu.

Ove smernice se zasnivaju na:

• zahtevima iz člana 15 i 16 Direktive 2001/89/EC; • Poglavlju IV, (H) Commission Decision 2002/106;

• Mišljenju Agencije za bezbednost hrane Evropske Unije (EFSA) na zahtev Komisije za kontrolu i eradikaciju klasične kuge svinja.

Trenutna raširenost klasične kuge kod divljih svinja (Evropa)

Prvi pokušaj mapiranja KKS na nivou Evrope beleže se početkom 2000. godine (Laddomada, 2000; Artois i sar., 2002). U poslednjih pet godina (2003 – 2007), KKS je prijavljena u EU u Nemačkoj, Francuskoj, Luksemburgu, Belgiji, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj i u mnogim drugim evropskim zemljama kao što su balkanske zemlje i Rusija. Mere nadzora primenjene od strane svake zemlje mogu doprineti znanju o izbijanju KKS kod divljih svinja. Bez obzira, KKS je još uvek široko rasprostranjena u populacijama divljih svinja na evropskom kontinentu. Izbijanja se mogu grupisati prema subpopulacijama, zavisno od reljefa i ograničenja kao što su prisustvo šuma i fizičkih barijera (na pr. putevi i reke) kao što je primećeno u Nemačkoj i Francuskoj (slika 3).

Poreklo zaraze kod divljih svinja

Poreklo zaraze je generalno teško odrediti i kontrolisati u populacijama divljih životinja. Direktan kontakt između divljih i domaćih svinja može se desiti u veoma specifičnoj situaciji kada poludivlje ili svinje iz seoskih gazdinstava dele istu teritiroju sa divljim svinjama, što je na pr. moguće u Sardiniji ili Rumuniji (Laddomada i sar., 1994). Zatim indirektno prenošenje; distribucija zaraženih mesnih proizvoda u okolinu verovatno je bila uzrok pojave bolesti u mnogim područjima (Aubert i sar., 1994; Artois i sar., 2002). Češće, barem u Zapadnoj Evropi, u poslednjih 10 godina, izgleda da se izbijanja i širenja bolesti dešavaju iz endemski zaraženih područja; izolacija prethodno izolovanih sojeva ide u prilog ovoj tezi: na pr. Uelzen-like soj izolovan u Vosges i Palatinate 2000. godine je bio veoma sličan jednom drugom soju izolovanom 10 godina ranije u istom području (Louguet i sar., 2005).

Faktori rizika

Verovatnoća da su životinje zaražene je veća kod mladih životinja koje su nađene mrtve, posebno kada se bolest tek pojavljuje, odnosno u prvoj godini izbijanja (Kern i sar., 1999; Rossi i sar., 2005a; Roic i sar., 2007; von Rüden i sar., 2008). Ova zapažanja ukazuju na letalan efekat virusa sa većom prijemčivošću mladih divljih svinja na ovaj virus (Kaden i sar., 2006b). Pretpostavlja se da su prasad glavni rezervoar zaraze jer je veća verovatnoća da budu zaraženi, predstavljaju sumnjiviju i prijemčiviju (neimunu) klasu divljih svinja, a neka su verovatno perzistentno zaražena (Depner i sar., 1995a; Kern i sar., 1999; von Rüden i sar., 2008). Mlade i odrasle jedinke mogu dugo izlučivati virus (hronične infekcije dobro poznate iz eksperimenata ali ne i u prirodi) i olakšati lanac infekcije. Takođe, subadulti i odrasle jedinke imaju više društvenih interakcija tokom kretanja što omugućava prenošenje virusa među grupama.


Koliko je prijemčivih divljih svinja potrebno za početak zaraze?

Italija – Švajcarska = 0.58/km2

Nemačka = 0.97/km2

Sardinija = 0.8/km2

Luksemburg = 1.12/km2

Neki faktori rizika povezani sa prisustvom KKS kod divljih svinja su relativno poznati i iako nedostaju specifične studije u Srbiji, mogu su pretpostaviti.

Jedan od najvažnijih faktora rizika za prisustvo virusa KKS predstavlja veličina i/ili gustina populacije divljih svinja. Na osnovu ovog faktora rizika područje u kome bi virus najverovatnije mogao biti prisutan je oblast uz granicu sa Hrvatskom i Mađarskom (Sombor, Apatin, Odžaci) u kojoj je gustina divljih svinja najveća u Srbiji.

Velika gustina divljih svinja je registrovana u ograđenim lovištima. U ovim područjima gustina divljih svinja je najveća registrovana u zemlji. Sve životinje bi trebalo da budu vakcinisane ali s obzirom da su samo uhvaćene životinje vakcinisane nije moguće znati nivo imuniteta stada, a time i rizik koji nosi velika gustina u ovim područjima.

Mogući faktor rizika predstavljaju zaražene slobodne ili svinje u seoskim gazdinstvima. Kada domaće životinje pripadaju sektoru niske biosigurnosti one su simpatrične sa divljim svinjama i zahvaljujući tzv. ping pong razmeni virusa, omogućava se dugotrajan opstanak virusa u okruženju.

Koliko je potrebno divljih svinja za održavanje zaraze u populaciji?

Područje R0 Nt CCS/godina CCS/duga

perzistencija

Nemačka 6,3 0.58/km2 1800 4000-6000

Italija – Švajcarska

4.7 0.97/km2 1000 3000-4000

Luksemburg 14.5 1.12/km2 2300 6000-8000

Gustina (>1-2/km2), veličina (>4-6000) i geografska distribucija (>1000/km2) zaražene populacije divljih svinja su direktno proporcionalni dugotrajnom cirkulisanju virusa i vakcinacija kao mera se mora razmotriti. Razvoj bolesti na osnovu prethodnih izbijanja

Geografsko širenje Izgleda da kuga svinja nije visoko kontagiozna jer je širenje generalno sporo; ovo je verovatno zbog soja umerene virulencije i sedelačkog i društvenog ponašanja divljih svinja (Artois i sar., 2002). Međutim širenje KKS izgleda gotovo neizbežno u šumovitim i povezanim staništima, odnosno kontinuiranim šumama, bez obzira na gustinu divljih svinja (Rossi i sar., 2005a). Pojava otvorenog polja može usporiti ili čak zaustaviti širenje bolesti, verovatno usled smanjenja gustine divljih svinja između nešumovitih oblasti i posledičnog smanjenja kontakata među životinjama (Rossi i sar., 2005a). Barijere kao što su ograđeni auto – putevi,


velike reke, jezera i područja male gustine izgleda da mogu zaustaviti širenje bolesti (Schnyder i sar., 2002; Rossi i sar., 2005b).

Faza epidemije i perzistencija

Do 1990 – tih KKS je smatrana samoograničavajućom bolesti kod divljih životinja, koja postepeno iščezava nakon što se zaraza raširi kroz celu populaciju (Nettles i sar.,1989; Hone i sar.,1992). Ali dugotrajan monitoring klasične kuge svinja izvršen tokom 1990 – tih i 2000 – tih je pokazao da virus može da perzistira godinama u populacijama divljih životinja (Kern i sar.,1999; Laddomada 2000; Artois 2002, Rossi i sar.,2005a).

U početku, zaraza je epidemijskog karaktera (epidemična ili inavzivna faza): dok se bolest širi geografski, na lokalnom nivou kao što je opština, procenat zaraženih raste (godina nastanka/pojave bolesti) do određenog vrhunca i zatim se smanjuje, ali nakon čega procenat imunih životinja raste (Rossi i sar.,2005b).

Zatim zaraza ulazi u drugu i mnogo kompleksniju fazu (endemična/perzistentna faza) kada bolest perzistira iz godine u godinu, generacijama. Tokom druge faze procenat zaraženih se polako smanjuje sve dok ne prestane nastanak novih infekcija, ili sve dok ih nije moguće dokazati. Paralelno, populacija brzo kompenzuje štetu i mortalitet prouzrokovan zarazom rapidno opada (Laddomada i sar., 1994; Rossi i sar., 2005b). Usled nedostatka vremenskih podataka sakupljenih zahvaljujući EFSA upitniku, nije moguće proceniti opadanje seroprevalencije. U nekim slučajevima, pojavljivanje bolesti je ustvari sekundarna epidemija nastala nakon tihe faze sa kontinuiranom perzistencijom i niskom incidencijom što doprinosi da bolest prođe neopaženo (Rossi i sar., 2005a).

Mehanizme perzistencije je teško uočiti u prirodi. Jedan je odnos perzistencije i veličine populacije, na pr. ne samo gustina već i dimenzije populacije u smislu veličine staništa (slika 4) (Rossi i sar., 2005a). U pojedinim populacijama veličine 1500-2000 divljih svinja, svinje mogu oboleti manje od jedne godine u epidemijskoj fazi, dok će u populacijama većim od navedenog broja perzistencija trajati tokom nekoliko godina (slika 4, Rossi i sar., 2005a). Sa druge strane, nema podataka u vezi sa gustinom populacije i mehanizmima zavisnim od gustine. U početku, zaraza je epidemijskog karaktera (epidemična ili invazivna faza): dok se bolest širi geografski, na lokalnom nivou kao što je opština, procenat zaraženih raste (godina nastanka/pojave bolesti) do određenog vrhunca i zatim se smanjuje, ali nakon čega procenat imunih životinja raste (Rossi i sar.,2005b). Mehanizmi prenošenja i perzistencije

Koji su najverovatniji mehanizmi prenošenja?

Društvena i prostorna struktura populacija divljih svinja omogućava prenošenje zaraze unutar grupe i između grupa. Veliki broj kontakata unutar grupe olakšava širenje zaraze dok je broj kontakata između različitih grupa ograničen. U tom smislu, infekcija će se verovatno brže širiti unutar grupe nego između grupa. Zbog toga opstanak zaraze je uglavnom povezan sa brojem kontakata između grupa. Unutar društvenih grupa, virus se prenosi direktnim i indirektnim kontaktom, posebno između prasadi. Između društvenih grupa, indirektni kontakti sa kontaminiranim ekskretima i leševima mogu doprineti širenju KKS s obzirom da virus može preživeti u okruženju pod određenim uslovima nekoliko dana ili čak nedeljama (Edwards, 2000; Ribbens i sar., 2004a,b; Dewulf i sar., 2002b). Prenošenje između grupa


može dešava se i u direktnim kontaktima tokom sezone parenja ili uspostavljanja novih socijalnih grupa (Kaden, 1999b).

Koji su najverovatniji mehanizmi perzistencije?

Definicija dugoročne perzistencije

Razumevanje zašto KKS može da perzistira u prirodnim populacijama je važno za planiranje i procenu kontrole. Dugoročna perzistencija se definiše kao endemična, rekurentna infekcija unutar zatvorene, prostorno ograničene populacije. Nakon unošenja, virus KKS se sukcesivno širi u područja u kojem se nalazi ova populacija inficirajući veliki broj životinja (epidemična faza). Iako širenje može potrajati neko vreme u zavisnosti od veličine područja, ne može se smatrati perzistencijom (vidi MPV). Dugoročna perzistencija KKS se uočava ukoliko određeni mehanizmi omoguće reinfekciju novorođenih prijemčivih jedinki u prethodno pogođenim delovima područja (endemična faza). Dugotrajna perzistencija je određena vremenom od unošenja i trajanjem odnosno dok rekurentna izbijanja ne budu primećena u delovima koja su već bila zaražena.

Analiza mehanizama

Ključno u obrazloženju mehanizama perzistencije je povezivanje u vremenu ili prostoru primarnog izbijanja i novorođenih životinja. Ovakvim povezivanjem uzastopna izbijanja su moguća bez eksternog unošenja, omogućavajući virusu da preživi tokom godišnje pauze u rađanju (generalno gledano od oktobra do decembra).

Ovi mehanizmi zavise od domaćina i karakteristika virusa (Kramer-Schadt i sar., 2007):

Domaćin: veliki broj životinja na velikom prostoru (Artois i sar.,2002; Rossi i sar.,2005a) ili velika gustina sa velikim brojem prijemčivih životinja na lokalnom nivou, duga sezona rađanja obezbeđuju nastanak potpuno prijemčivih životinja nakon nestanka maternalnih antitela, što omogućava prenošenje virusa između generacija.

Virus: dominacija umerenih infekcija („umerena virulencija”, Meyers i Thiel 1996), prenatalno zaražena prasad, na pr. kuga kasnog početka (Kern i sar., 1999) ili prasad delimično zaštićena maternalinim antitelima (Depner i sar., 2000) omogućavaju dugoročnu perzistenciju.

Kramer-Schadt i sar.(2008) su otkrili formalnim sistemom analize dominaciju dva mehanizma: hipoteza umerene virulencije i veličina područja naseljenog zaraženom populacijom. Preostale tri hipoteze imaju ograničen značaj u objašnjenju perzistencije (Kramer-Schadt i sar., 2008).

Hipoteza umerene virulentnosti se odnosi na veći udeo prolaznih infekcija, retko akutne, uglavnom hronične infekcije koje traju duže od 4 nedelje pre uginuća. Tako blaga izbijanja najčešće rezultiraju dugoročnom perzistencijom (Kramer-Schadt i sar., 2008). Blag ishod može biti usled kombinacije karakteristika virusa i stanja populacije. U principu, blaga izbijanja uzrokuju više prolazan tok što se mnogo češće dešava kod starijih jedinki, a što je i neophodno za nastavak produženja vrste. Preostali deo životinja će biti letalno inficirane, retko u smislu iznenadne smrti, a češće nakon hroničnog toka. Pretpostavlja se da hronično obolele jedinke mogu biti zarazne mesecima, čime se može premostiti vremenski razmak između poslednjeg pika zaraze i nove generacije. Ova pretpostavka je zasnovana na ograničenim


eksperimentalnim podacima dobijenim kod domaćih i divljih svinja (Depner i sar., 1995a).

Druga najvažnija hipoteza je obim populacije koja omogućava perzistenciju virusa u nekim delovima velikog područja iako se perzistencija ne postiže na lokalnom nivou (Bolker i Grenfell 1996; Rossi i sar., 2005a; slika 4). U pozadini ovog objašnjenja je mehanizam ponovljene šanse: ukoliko se populacija prostire na većoj površini, mnogo ređe se događaji mogu desiti. Moguće je da društvena struktura interreaguje takođe sa dinamikom KKS u velikim populacijama tako što povećava verovatnoću perzistencije virusa: neke grupe ostaju prijemčive za virus i omogućavaju perzistenciju (Kramer-Schadt, 2007).

Procedura EU za prikupljanje podataka o KKS kod divljih svinja

Da bi odgovorili na prvi zadatak mandata, radna grupa (RG) je odlučila da traži podatke o populaciji divljih svinja u EU, o nedavnim/trenutnim izbijanjima KKS i primenjenim merama kontrole, uključujući vakcinaciju i lovne navike. Predloženo je da se ti podaci sakupe pomoću upitnika koji će biti podeljen svim zemljama članicama i takođe uzimanjem podataka iz baze podataka EU za KKS. Podaci iz objavljenih članaka i iz iskustva eksperata su takođe bili uključeni uvek kada je bili potrebno.

Mere kontrole klasične kuge koje se primenjuju kod divljih svinja

Različiti stepeni kontrole KKS su potrebni kod populacija divljih svinja u zavisnosti od statusa zemlje/regiona, populacije domaćih i divljih svinja i prometa svinja.

Prevencija pojave bolesti i širenja među divljim populacijama

Ograničiti širenje bolesti je najvažniji cilj, posebno za zemlje/regione koji još nisu zaraženi i gde je populacija divljih svinja dovoljno velika da omogući dugoročnu perzistenciju. Sprečavanje pojave bolesti putem kontakata (direktno ili preko mesa) između domaćih i divljih svinja može se pokušati pomoću nekoliko mera: edukacija lovaca i farmera u pogledu hranjenja pomijama u šumi i evisceracije, kontrola hranjenja pomijama u šumi, električne ograde za uzgoj na otvorenom čime se onemogućava fizički kontakt između domaćih i divljih životinja. Međutim, zaustaviti prirodno širenje bolesti između divljih populacija je mnogo komplikovanije i može se pokušati primenom preventivne vakcinacije i/ili merama koje mogu


ograničiti kretanje ili grupisanje životinja: ograničenje lova, zatvaranje puteva kojima se prelaze prirodne barijere, ograničavanje upotrebe hranilišta (van perioda vakcinacije).

Smanjenje rizika od prenošenja sa divljih na domaće svinje

Sprečavanje prenošenja između domaćih i divljih svinja može se pokušati putem edukacije lovaca i farmera u pogledu hranjenja pomijama na farmama, kontrolom hranjenja pomijama na farmama svinja, sistematskom kontrolom leševa divljih svinja u zaraženim područjima, obaveznom upotrebom električnih ograda za uzgoj na otvorenom čime se onemogućava fizički kontakti između domaćih i divljih životinja. U Nemačkoj je uočeno da su oko 60% izbijanja registrovanih kod domaćih svinja sekundarna izbijanja poreklom od endemske perzistencije KKS kod divljih svinja (Fritzemeier i sar., 2000). Prvi korak ka smanjenju rizika od prenošenja virusa KKS sa divljih na domaće svinje je obezbediti odgovarajući nivo biosigurnosti.

U zaraženim područjima biosigurnosne procedure treba primeniti u cilju sprečavanja mogućeg širenja virusa KKS putem odstreljenih zaraženih divljih svinja:

Leševe treba sakupiti u pojedinačne, odvojene vreće kako bi se izbegla kontaminacija nezaraženih leševa preko zaražene krvi,

Životinje moraju biti upakovane, a iznutrice pažljivo sakupljene i bezbedno eliminisane. Iznutrice ne treba ostavljati u lovištu,

Prostorije treba da budu snabdevene vodom i strujom. Zamrzivači su takođe potrebni za skladištenje upakovanih leševa,

Dok se ne dobiju negativni laboratorijski rezultati, životinje se ne smeju premeštati,

Maksimalno treba smanjiti broj vozila i osoba kojima je dozvoljen ulaz u dvorištei/ili prostorije. Vozila treba da budu dezinfikovana i osobe treba da koriste PPE kako bi se izbegla kontaminacija.

Zajedno sa gore pomenutim biosigurnosnim merama druge preventivne mere mogu se preduzeti u organizovanju lova:

Samo lokalnim lovcima treba dozvoliti da love u zaraženim područjima; u svakom slučaju ne treba dozvoliti transport mesa divljih svinja van zaraženih područja s

obzirom da se kontaminacija može desiti kao posledica načina lova i navika.

Vozila treba koristiti samo na asfaltiranim putevima; samo jedno određeno vozilo treba koristiti za transport odstreljenih životinja.

Leševe divljih svinja nađene u šumi/polju treba ukloniti i neškodljivo uništiti; Treba zabraniti hranjenje životinja; U zaraženim područjima lovci treba da pohađaju kurs podsećanja pre svake

lovne sezone; posebno lovce zaposlene u sistemu proizvodnje svinja treba posavetovati o rizicima prenošenja KKS na farmske životinje.

Krivolov treba strogo suzbijati ukoliko je prisutan. Svaka mera kontrole koja će smanjiti broj zaraženih divljih svinja takođe će smanjiti i rizik od prenošenja na domaće svinje. Ovo se pre svega može postići primenom vakcinacije i lovnim merama kako bi se smanjio broj prijemčivih divljih svinja u populaciji. Eradikacija bolesti kod


divljih svinja nije neophodna kako bi se zaštitile domaće svinje, a u zavisnosti od segregacije obe populacije i efikasnosti kontrole upotrebe pomija u ishrani svinja.

Opšte odredbe u slučaju sumnje i potvrde klasične kuge kod divljih svinja

Uprava za veterinu mora da pripremi pisani plan mera za eradikaciju KKS iz definisanog zaraženog područja nakon potvrde primarnog slučaja. Plan mora da sadrži podatke o merama monitoringa koje treba izvršiti nakon perioda od najmanje 12 meseci nakon poslednjeg potvrđenog slučaja. Ove mere nadzora moraju se sprovoditi najmanje 12 meseci.

Odgovarajuće mere kontrole i eradikacije treba odrediti i sprovesti u zaraženom području. To može da uključi suspenziju lova i zabranu hranjenja divljih svinja. Sve odstreljene ili pronađene mrtve divlje svinje u definisanom zaraženom području moraju biti pregledane od strane nadležnog veterinara i ispitane na KKS u skladu sa Dijagnostičkim priručnikom. Delovi životinja koji nisu namenjeni za ljudsku ishranu i leševi svih životinja koje su bile pozitivne moraju biti uništeni pod zvaničnim nadzorom.

U skladu sa članom 4(1)(a)(v) Pravilnika (EC) broj 1774/2002 Evropskog Parlamenta i Saveta od 3. oktobra 2002. godine kojim se utvrđuju pravila u vezi sa proizvodima životinjskog porekla koji nisu namenjeni za ishranu ljudi, svi delovi tela, uključujući krzno i kožu, divljih životinja za koje se sumnja da su zaražene, su klasifikovani kao kategorija 1. Takav materijal se odlaže ili uništava u skladu sa Članom 4(2) tog Pravilnika. Shodno tome, unutrašnji organi i drugi delovi divljih svinja koje su odstreljene ili nađene mrtve u područjima navedenim u prilogu Odluke 2008/855/EC, i sumnjivih da su zaražene klasičnom kugom svinja, moraju se odložiti ili uništiti u skladu sa Članom 4(2) Pravilnika (EC) broj 1774/2002.

Kontrola i eradikacija klasične kuge u populacijama divljih svinja

Imajući u vidu da je bolest kod divljih svinja pretnja za domaće svinje, eradikacija kod divljih rezervoara je cilj u EU i mi ćemo se posebno fokusirati na ovaj kranji stepen kontrole. Teoretski, eradikacija zaraze se može postići smanjenjem broja prijemčivih jedinki u populaciji ispod praga detekcije čime se smanjuje verovatnoća da virus preživi.

Vakcinacija i lov ograničavaju širenje zaraze uticanjem na mehanizme povezane sa gustitnom populacije. Smanjenjem broja prijemčivih divljih svinja takođe se smanjuje verovatnoća da zaražena jedinka dođe u kontakt sa drugom prijemčivom jedinkom. Lov promoviše ovaj mehanizam kroz direktno smanjenje broja imunih i prijemčivih životinja dok će vakcinacija smanjiti samo broj prijemčivih jedinki.

U praksi, eradikacija KKS kod divljih svinja je mnogo komplikovanija jer se divlje životinje ne mogu kontolisati kao domaće svinje masovnim škartiranjem i vakcinacijom, jer je dinamika populacije kompleksna i reaguje na lovački pritisak i jer unutrašnji faktori omogućavaju perzistenciju.

Mogu se primeniti:

- lov koji teoretski omogućava modifikaciju veličine populacije, stopu njenog rasta i starosnu strukturu, što je praktično samo po sebi važan društveno – ekonomski problem i primenjivan od strane amatera i


- oralna vakcinacija koja omogućava postizanje i održavanje maksimalnog imuniteta stada, ali koja ne može biti temeljna ili homogena u prirodi i koju vrše lovci na hranilištima.

Lov

Imajući u vidu da prenošenje virusa KKS teoretski zavisi od broja prijemčivih divljih svinja i da se lovom može smanjiti populacija (posle rođenja) za polovinu godišnje, moglo bi se zaključiti da je lov jednostavan i direktan način za kontrolu broja životinja i eradikaciju KKS. Međutim, ima malo dokaza da je lov efikasan metod u kontroli bolesti. Mogući razlog je što lov ima kompleksan efekat na dinamiku populacije u zavisnosti od pola i starosti ciljnih životinja. Navedeni su teoretski efekti dva moguća scenarija ciljanog lova:

Pretpostavlja se da bi ciljanje uglavnom mladih divljih svinja (mlađih od godinu dana) privremeno smanjilo broj prijemčivih životinja. Međutim, odstrelom mladih jedinki ipak može ostati dovoljno priplodnih ženki kako bi se održao broj novorođenih jedinki/stopa rađanja, a time i broj prijemčivih životinja što omogućava opstanak KKS. Dokazano je da čak i ako se primene pravila lova, rezultat je daleko od cilja, tj. smanjenja broja mladih jedinki za 85%; postignuti rezultat je obično blizu 50%.

Alternativa je ciljanje priplodnih ženki čime se smanjuje populacija dugoročno. Međutim, privremeno može povećati obrt populacije stvarajući idealne ulove za dalje širenje KKS. Ovo može biti posebno kritično u gustim populacijama koje ‘reaguju’ fleksibilnim povećanjem njihovog priplodnog kapaciteta (zavisnost od gustine). Dakle, upotreba ciljanog lova u kontroli KKS nije jednostavno pitanje i može čak generisati suprotan efekat.

Nikada nije dokazano da je intenzivan, nediskriminatorni lov, efikasan u kontroli ili eradikaciji KKS, osim u veoma malim i geografski izolovanim populacijama divljih svinja. Glavni problem je razumevanje dinamike populacije grupa divljih svinja i osmišljavanje lovnih shema koje su praktične za postizanje željenog rezultata sa stanovišta epidemiologije KKS u odnosu na životinje visokog rizika. Samo lov nije dovoljan za presecanje lanca prenošenja virusa što može čak da favorizuje održavanje virusa. Dakle, fokusiranje lova na klase visokog rizika po starosti (mlade jedinke) ili polu (priplodne ženke) nije se pokazalo izvodljivim. Ciljanjem imune ili manje prijemčive subpopulacije, odstranjivanjem odraslih divljih svinja (posebno ukoliko se kombinuje sa merama vakcinacije) ne ostvaruje se cilj potpune eradikacije bolesti.

Razlozi male efikasnost lova u kontroli KKS su:

• povećanja obrta; • neostvariv potreban intenzitet lova, • prekratak uticaj, • različite (ponekad čak i suprostavljene) svrhe lova i kontrole bolesti, mada životinje

treba odstreliti/uloviti radi uzorkovanja. Nema dovoljno naučnog znanja o proceni efekta lova na širenje KKS, ali prema gore pomenutom modelu (simulacija epidemije KKS kod populacije divljih svinja i mogući ishodi u pogledu vakcinacije):

• odsustvo lova ne uzrokuje značajne promene u perzistenciji ili širenju virusa; • normalan obim lova (dostiže 45% populacije) takođe ne uzrokuje značajne promene

u perzistenciji ili širenju virusa; • malo povećanje stope (<60 %) lova može doprineti perzistenciji i širenju virusa;


• veoma velika, nepraktična, stopa lova > 70 – 80% značajno bi smanjila širenje virusa, ali bi rezultirala lokalnim istrebljenjem divljih svinja.

Vredi pomenuti da prosto smanjenje veličine populacije nije konačan cilj za program eradikacije; specifičan nivo depopulacije je potreban da bi se postigao prag gustine divljih svinja na kojoj zaraze iščezavaju/postepeno se gube. Obično je prag gustine značajno ispod zabeleženih aktuelnih gustina za divlje svinje u većini evropskih zemalja. Nekoliko autora zastupa hipotezu da lov može povećati kretanje divljih svinja i geografsko širenje KKS (Laddomada, 2000; Artois i sar., 2002; Schnyder i sar.; 2002). U svakom slučaju, ova hipoteza još uvek nije u potpunosti potvrđena jer nijednom studijom nije posebno proučavan efekat lova na širenje bolesti. Ono što je uočeno u nekim okolnostima je da lov (ne u svakoj prilici; Keuling, 2008b) može naterati divlje svinje da prelaze preko auto – puteva.

U velikim šumskim oblastima (zeleni koridori) bez barijera ili otvorenih polja ograničenje lova ne sprečava širenje virusa (Rossi i sar., 2005b; Pol i sar., 2008). Restrikcija lova je bila implementirana na terenu u malim oblastima relativno izolovanim fizičkim barijerama kao što je Ticino region (Švajcarska, deo izbijanja počinje od Varesea) i najskorije u Thionville regionu (Francuska, deo izbijanja počinje od Eifela) sa nekim dokazima uspeha (Schnyder i sar., 2002; Pol i sar., 2008). Do sada nisu prepoznate metode lova koje mogu sprečiti širenje divljih svinja. Lov nikada nije razmatran kao alat za sprečavanje kretanja zaraženih divljih svinja iz jedne u drugu zemlju preko granica (Alban i sar., 2005).

Vakcinacija divljih svinja

• Kada vakcinaciju vredi planirati i sprovesti?

• Kako vakcinacija sprečava širenje zaraze?

• Kako se sprovodi?

• Kada je prekinuti?

Ukoliko je potvrđeno da populacija zaraženih divljih svinja predstavlja PRAVI epidemiološki rezervoar virusa i da su gustina (>1-2 km2), veličina (>4-6000) i geografska distribucija (>1000 km2) populacije zaraženih divljih svinja kompatibilni sa dugom cirkulacijom virusa, može se razmatrati primena vakcinacije.

Vakcinacija je važno sredstvo u kontroli širenja i intenziteta zaraze pod određenim okolnostima. U kombinaciji sa imunitetom generisanim cirkulacijom virusa, vakcinacija smanjuje cirkulaciju virusa i može eliminisati virus u određenom području. Međutim, samo vakcinacijom, bez podrške drugim merama, željeni rezultati mogu izostati.

Oblasti u kojima vakcinaciju treba sprovesti treba definisati na osnovu strukture terena (na pr. šume, putevi, reke, jezera), prostorne distribucije i povezanosti divljih svinja, a ne na osnovu administrativnih granica. Strategijom vakcinacije treba striktno definisati epidemiološke i jedinice za uzorkovanje.

Proces vakcinacije povećava imunitet populacije progresivno: maksimalni imunitet se postiže samo nakon tri dvokratne kampanje. Nakon toga, potrebna je kontinuirana vakcinacija kako bi se održao imunitet populacije. Očuvanjem visokog nivoa imuniteta, vakcinacije ograničava intenzitet zaraze i rizik od prenošenja zaraze na domaće svinje.


Na terenu, prosečan udeo imunih životinja je često do 60%, ali je imunitet mnogo slabiji kod životinja mlađih od godinu dana, kao i kod prasadi mlađe od šest meseci koja ne uzimaju vakcinu koja se trenutno može naći na tržištu. Slab imunitet uočen kod divljih svinja starosti od 3 do 12 meseci može delimično da objasni perzistenciju divljeg tipa virusa u vakcinisanim populacijama. Trenutno, vakcinacija se zasniva na ručnom postavljanju zalogaja. To zahteva jaku, dugotrajno angažovanje lovaca kao i detaljnu pripremu i obuku. Neophodan je interdisciplinarni pristup koji uključuje lovce, biologe i veterinare.

Shema vakcinacije koja se primenjuje od 2000. godine je empirijski poboljšavana kako bi se postigao maksimalni imunitet. Trenutno, postoji definitivna strategija vakcinacije. Ona podrazumeva najmanje dve ponovljene vakcinacije sa postavljanjem 30-50 zalogaja po 1km2 šume. Zalogaji se postavljaju dvokratno tri puta godišnje: u proleće, leto i jesen. Dvokratna vakcinacija se sastoji od dve kampanje sa intervalom od oko 4 nedelje između njih. Cilj je postići maksimalni imunološki odgovor koji će štititi i mlade svinje do 4,5 meseca starosti. Trenutna preporuka je da se postavi u proseku 40 zalogaja po km2 u svakoj od dve vakcinacije. Ali s obzirom da ne postoji pouzdana procena broja divljih svinja i procenta uzetih zalogaja, broj zalogaja postavljenih na terenu u bilo kom mestu se ne može prilagoditi broju divljih svinja sa tačnom preciznošću.

Vakcinacija se mora nastaviti najmanje godinu dana nakon poslednje detekcije

životinje pozitivne na virus klasične kuge svinja

Pojedinačna, izolovana kampanja vakcinacije ne može povećati imunitet populacije dovoljno da bi se KKS kontrolisala. Pored toga, teoretski, smatra se da bi jednokratna kampanja vakcinacije čak mogla pogoršati perzistenciju KKS. Važno je imati u vidu da se životinje vakcinisane C sojem serološki ne mogu razlikovati od zaraženih životinja. Zato je potreban dugoročan virusološki monitoring tokom i nakon programa vakcinacije. Imajući u vidu težinu vršenja nadzora, posebno u oblastima gde je vakcinacija vršena C sojem (u odsustvu konvencionalnog DIVA testa ili biomarkera) jedini način da se osigura slobodan status oblasti je monitoring virusa i antitela tokom narednih sezona lova.

Nakon kampanje vakcinacije, mogu se detektovati PCR pozitivne životinje. Ove životinje mogu biti pozitivne na vakcinalni ili terenski virus. One mogu biti unakrsno ispitane i njihov status razjašnjen diskriminatornim PCR testom (genetic DIVA – discriminatory PCR), kao što EURL preporučuje. Pri simulaciji epidemije KKS kod populacije divljih svinja sledeće karakteristike u pogledu vakcinacije su uočene:

• Vakcinacijom se uglavnom sprečava širenje zaraze na okolna vakcinisana stada (promovisanjem imuniteta populacije u oblastima slobodnim od bolesti);

• Promoviše dugoročnu eradikaciju kroz progresivno smanjenje sposobnosti virusa da se širi na susedne oblasti;

• Uvek smanjuje pik epidemije (broj zaraženih životinja/vreme); endemska pojava zaraze se može desiti jedino ukoliko je postignut nizak stepen vakcinacije;

• Vakcinacijom oko 20% prijemčivih životinja, povećava se verovatnoća postizanja endemske stabilnosti (niska incidencija u susedne oblasti);

• Vakcinacijom treba obuhvatiti najmanje 40% životinja; • Ukoliko je 60% prijemčivih životinja vakcinisano, može doći do eradikacije zaraze.

Na osnovu modela, pretpostavljajući da vakcinacija počinje 150 dana nakon unošenja virusa, optimalna shema vakcinacije treba da teži imunizaciji najmanje 40% prijemčivih životinja, koliko bi idealno bilo da bude postignuto u prvom krugu vakcinacije.


Nekoliko zemalja je uvelo oralnu vakcinaciju divljih svinja. Korišćena je atenuirana vakcina od C soja u tečnom obliku (Chenut i sar.,1999) koja je stavljena unutar zalogaja privlačnog mirisa i ukusa za divlje svinje (Kaden i sar.,2000a). U kliničkim studijama na divljim svinjama pokazano je ova vakcina indukuje stvaranje visokog titra antitela i da životinje postaju imune 1-2 nedelje nakon konzumiranja zalogaja (Kaden i Lange, 2001). Ispitivanja na terenu kao i široka upotreba zalogaja sa C sojem u Nemačkoj i Francuskoj idu u prilog pozitivnom efektu vakcinacije u kontroli izbijanja KKS u populacijama divljih svinja (Kaden, 1998, Kaden i sar., 2001b, 2002, 2003, 2004a, 2005). Zalogaji se distribuiraju ručno ili avionom (Kaden i sar., 2000a). Ručnu distribuciju vrše lovci na hranilištima. Zalogaji se zakopavaju kako ih ne bi konzumirale neciljne vrste i kako bi bili na stabilnoj temperaturi (Rossi i sar., 2006). Dodatna distribucija zalogaja avionom je primenjena u Nemačkoj kako bi se poboljšao grupni imunitet, ali ovaj metod nije široko prihvaćen (Kaden i sar., 2001). Druge metode kao što je upotreba jaja, takođe su opisane kao način distribucije vakcine (Guberti, pers. communication).

Hranilišta su potrebna kako bi se izvršila oralna vakcinacija divljih svinja (Kaden i sar., 2000; Kaden i sar., 2001). Efikasnost ove metode varira u zavisnosti od sezone i prisustva alternativnih izvora hrane (Rossi i sar., 2006). Postoje podaci da agregacija uzrokovana izvorima hrane ili vode može da pospeši prenošenje patogena kao što su M. bovis ili virus Aujeckijeve bolesti (Vicente i sar., 2005). Međutim, do sada efekat hranilišta na dinamiku KKS nije proučavan. Pored oralne vakcinacije u zaraženim područjima u nekim ogledima je formiran imunizacijski kordon koji okružuje ili se graniči sa zaraženim područjem. Koncept tzv. “sanitarnog kordona” podrazumeva izgradnju vakcinalna barijera u nezaraženom području kako bi se zaustavilo dalje širenje bolesti (Kaden i sar., 2002). Imunizacijski kordon koji okružuje zaraženo područje sa dubinom do 25 km prvi put je primenjen u Mecklenburg- Western Pomerania, Nemačka. Osim toga, granično područje Nemačke (Rhineland - Palatinate) ka zaraženom području u Francuskoj (Vosges) i dalje se vakciniše i pored toga što nije bilo pozitivnih nalaza

na virus KKS od novembra 2004. godine (Odluka Komisije 2006/805/EC). U ovom regionu uspostvaljanje kordona je postignuto smanjenjem ograničenja u pogledu domaćih svinja. Ali ključna tačka svakog “sanitarnog kordona” je nepoznata tačna distribucija i geografsko širenje bolesti divljih životinja u primarno definisanom zaraženom području, što može dovesti do širenje zaraze na kordon i šire (Kaden i sar., 2002). Glavno ograničenje oralne vakcinacije kod divljih svinja se odnosi na konzumiranje zalogaja kod najmlađih starosnih kategorija. Nedavni eksperimenti su pokazali da životinje mlađe od 3 meseca nisu uzimale čak ni manje i sferične zalogaje (FP6 projekat “CSFVACCINE &WILD BOAR”, godišnji izveštaj). Dakle, direktan uticaj oralne vakcinacije je ograničen na životinje starije od 3 meseca; međutim, zahvaljujući prenošenju kolostralnih antitela, vakcinacija starijih divljih svinja ima indirektan uticaj na imunološki status potomstva.

Evaluacija mere je komplikovana jer ne postoji marker vakcina koja bi omogućila razlikovanje vakcinisanih i prirodno imunizovanih jedinki. Zato, prilikom procene seroprevalencije nakon


završene oralne imunizacije seropozitivne životinje mogu imati antitela koja su posledica vakcinacije, infekcije ili maternalnog imuniteta (Kaden i sar., 2006a). Zbog toga je gotovo nemoguće utvrditi konačan rezultat u vakcinisanoj populaciji jer je teško vršiti nadzor zaraze na veoma niskom nivou prevalencije. Od 90ih godina od kada se oralna vakcinacija sprovodi, posebno u Nemačkoj je strategija prilagođena vremenu (Kaden i sar.,2000a; Kaden i sar.,2001b; Kaden i sar.,2004a). Posebno je broj kampanja i njihov razmak bio modifikovan u skladu sa eksperimantalnim rezultatima dobijenim kod divljh svinja (Kaden i sar., 2004a).

Od 2000. godine Nemačka, Luksemburg i Francuska koriste iste mamce i motodologiju koju je razvio V. Kaden:

Vakcinacija se vrši dvokratno, tri puta godišnje: u proleće, leto i jesen. Dvokratna vakcinacija se sastoji od dve kampanje u intervalu od otprilike 4 nedelje (Kaden i sar., 2003). Cilj je obezbediti maksimalni individualni titar antitela (Kaden i sar.,2004a) i time zaštiti mlade divlje svinje koje ne konzumiraju zalogaje pre najmanje 4.5 meseca starosti (Brauer i sar., 2006). Gustina od 2 mesta za opsatvaljanje vakcina po km² se preporučuje tamo gde se 20 do 40 zalogaja distribuira svakog puta (Kaden i sar., 2001b; Von Rüden i sar., 2008). Na žalost, kako su broj divljih svinja i procenat uzetih zalogaja nepoznati ova procedura se ne može prilagoditi kako bi se povećao imunitet stada. Vakcinacija se mora nastaviti najmanje jednu godinu nakon poslednje detekcije životinje pozitivne na virus KKS (Kaden i sar., 2005). Zahvaljujući poboljšanoj proceduri imunizacije postignuta je viša stopa seroprevalencije kod mladih životinja (Von Rüden i sar., 2008).

Kao što je pokazano, oralna vakcinacija C sojem pruža potpunu zaštitu na individualnom nivou u objektima (Chenut i sar., 1999; Kaden i sar., 2006b), a eliminacija KKS iz velikih područja moguća je intenzivnom aplikacijom oralne vakcine kod divljih svinja.

Konačno, brojna terenska istraživanja (tabela 8) u vezi sa oralnom vakcinacijom su pokazala povećanje seroprevalalencije kod svih starosnih kategorija (iako je kod prasadi ređe postignuta), brzo smanjenje detektovanog broja virusa i nisu potvrdila kontinuiranu cirkulaciju virusa nakon primene vakcinacije, tako da postoje jaki dokazi u korist efikasnosti oralne vakcinacije kao mere kontrole, a ,očigledno, i eradikacije bolesti (na pr. Von Rüden, 2008). Usled činjenice da se vakcinalna i infektivna antitela ne razlikuju i niske incidencije i osetljivosti uzorkovanja u endemskim situacijama, definitivan dokaz efikasnosti vakcine u eradikaciji KKS kod populacije divljih svinja još uvek nedostaje. Štaviše, procedure vakcinacije su nekoliko puta prilagođavane u istim područjima na osnovu pokušaja i grešaka. Trenutno, definitivna strategija vakcinacije je usvojena i sastoji se od najmanje dve ponovljene vakcinacije primenom najmanje 30-50 zalogaja na 100 ha šume.

Podaci prikupljeni na terenu ukazuju da retko (ako ikada) vakcinacija može da smanji broj prijemčivih životinja na kritičnu vrednost gustine što bi dovelo do automatske eradikacije virusa, verovatno zbog veoma malog broja zalogaja uzetih od strane prasadi. Glavni efekat vakcinacije je da se održi visok nivo imuniteta stada čak i kada smanjena incidencija virusa bude prirodno indukovala smanjenje imuniteta stada. Održavanje visokog nivoa imuniteta favorizuje eradikaciju virusa. U tom pogledu, vakcinacija se može smatrati jednim od dostupnih načina u kontroli-eradikaciji infekcije. Na terenu, mnogo češće dugotrajna primena sa nekoliko kampanja ne pospešuje eradikaciju. Ponekad je detektovana sero-prevalencija od 60% ili više ali je virus perzistirao godinama (Kaden i sar., 2001b; Rossi i sar., 2006). Zaista, kao što je pokazano u Nemačkoj, faktori kao što su gustina populacije divljih svinja,


veličina zaraženog područja, karakteristike biotipa, korišćena procedura vakcinacije i praktična implementacija su imali krucijalan uticaj na stopu sero-konverzije i trajanje procesa eradikacije (Kaden i sar., 2006a,b). Na osnovu simulacionih modela, smatra se da je relativno visok procenat zaštićenih životinja potreban da bi se garantovala konačna eradikacija KKS kod divljih svinja (vidi sledeće grafikone). Poređenje sa uočenim vrednostima sero-konverzije sa terena ukazuju da je takve nivoe teško dostići. Ograničenje može biti zbog heterogenosti prenošenja i vakcinacije u populaciji (Rossi i sar., u pripremi). Takvo iskustvo sa terena može ograničiti efikasnost vakcinacije pre svega u kontroli bolesti (na pr. sprečavanje širenja van zaraženog područja), a ne u direktnoj eradikaciji samoj po sebi. Moguće je da vakcinacija ima prednost usled separacije divljih svinja u društvene grupe zbog čega se virus lako širi samo unutar grupe ali ne između grupa (R0 unutar grupe više nego R0 između grupa). Vakcinacija celih grupa na hranilištima potom smanjuje vremenski raspon koji virus može da preživi pre nego što pređe na sledeću grupu.

Vakcinacija omogućava održavanje visokog nivoa imuniteta. Posebno kod životinja starijih od jedne godine, stopa imuniteta dostiže 75-90% nakon jedne godine vakcinacije (3 kampanje). Naprotiv, često manje od 30-50% mladih divljih svinja je nađeno imuno čak i posle nekoliko godina (Louguet i sar., 2005; Rossi i sar., 2006; von Rüden i sar., 2008). Jedno objašnjenje za značajno manju seroprevalenciju kod mladih divljih svinja je nedovoljno konzumiranje zalogaja jer su zalogaji veliki i čvrsti (Kern i sar., 1999; Brauer i sar., 2006; Rossi i sar., 2006). S obzirom da mali zalogaji eksperimentalno nisu rešili problem (FP 6 projekat CSFVACCINE &WILD BOAR” godišnji izveštaj), trenutni način da se poveća efikasnost vakcinacije kod mladih životinja je planiranje kampanja kada su životinje stare najmanje 6 meseci, na pr. oktobar-novembar. Međutim, postoje drugi tehnički problemi kao što je "kompeticija" žira i zalogaja-vakcina (Rossi i sar., 2006).

Rezultati kampanja oralne vakcinacije nisu precizni. Dvokratna vakcinacija dva puta godišnje izgleda da zaustavlja dalje širenje virusa, ali zahteva dosta vremena da bi se ostvarila kompletna eradikacija bolesti (vidi tabelu 8) (SANCO 10257/2003). Dvokratna vakcinacija tri puta godišnje daje mnogo brže rezultate (vidi tabelu 8). Preventivna vakcinacija, posebno u slabo naseljenim područjima, je mnogo efikasnija nego vakcinacija u već zaraženim područjima (Rossi i sar., u pripremi); takođe izgleda da je vakcinacija sprečila širenje zaraze u nekim okolnostima tokom nedavnih izbijanja (Staubach i Koenen, lična kom.); izgleda da vakcinacija izvršena u slobodnim područjima koja se nalaze oko područja izbijanja donosi relativnu zaštitu („sanitarni kordon“); ova pretpostavka svakako treba da bude potvrđena primenom kvantitavnog pristupa i uzimajući u obzir različitu strukturu polacije (Proceedings, ESVV, Upsala, 2008).

U nekoliko vakcinisanih područja izgleda da je eradikacija postignuta, na primer u Brandenburgu i regionima Donje Saksonije (Nemačka) (Kaden i sar., 2001b; von Rüden i sar., 2007). Ali u nekim slučajevima izgleda da zaraza može da perzistira u vakcinisanim područjima kao što je u Vosgesu (Francuska), izbijanje počelo 2003. godine (Rossi i sar., 2006) ili da ponovo izbije kao u Eifel regionu 2005. godine (Nemačka) (Kaden i Depner, lična komunikacija). Konačno, ne postoji jednostavan način da se na terenu proceni efikasnost vakcinacije (nasuprot scenariju ne-vakcinacije) da bi se izvršila eradikacija i ograničilo trajanje izbijanja; ova procena treba da se izvrši primenom modela i različitih scenarija.

Jačanje barijera da bi se sprečilo kretanje životinja


Barijere kao što su otvorene površine, jezera i ograđeni autoputevi su izgleda efikasne barijere za širenje KKS (Artois i sar., 2002), čak iako se kretanje divljih životinja kroz takve barijere ne može kontrolisati u potpunosti. Barijere se mogu pojačati primenom jednostavnih mera kao što su zatvaranje puteva divljih životinja (kada ovo nije u suprotnosti sa putnim saobraćajem i bezbednosti), i ograničiti lov sa psima oko puteva (Louguet i sar., 2005). Praktično, uvek će biti nemoguće kontrolisati svako kretanje divljači, ali efikasnost i efektnost kontrole u zaraženim i vakcinisanim područjima mogu imati koristi od ovakvog načina borbe.

Simulacija epidemije klasične kuge kod populacije divljih svinja i mogući ishodi u zavisnosti od različitih mera kontrole (lov ili vakcinacija ili obe istovremeno)

Hanski e Gilpin (1997) je, da bi simulirala epidemiju KKS kod populacije divljih svinja i moguće ishode u zavisnosti od različitih mera kontrole (lov ili vakcinacija ili obe istovremeno) opisala metapopulacijski model. Svaki od 18 delova predstavlja homogenu i nezavisnu jedinicu od 130 divljih svinja povezanih sa ostalima bilateralnim vezama. U svakom delu, populacija divljih svinja ima svoju sopstvenu dinamiku (stopa regrutacije, prirodni mortalitet, lovni mortalitet, plodnost).

Model uzima za pretpostavke:

- MSEIR arhitektura (M=maternalni imunitet, S=prijemčive, E=latentno inficirane, I=zaražene, R=prebolele) (Anderson and May, 1991; Hethcote, 2000) sa dve starosne kategorije: 0-4 meseca i > 4 meseca) (slika 6);

- Gustina zavisna od migracija unutar jedne oblasti; odnosi se na životinje starije od 4 meseca (Massei and Genov, 2000);

- Prenošenje virusa unutar jedne oblasti kao masovna pojava (zavisna od frekvencije) (McCallum, 2000). Širenje virusa unutar jedne oblasti zavisno od migracije latentnih (E) ili zaraženih (I) životinja (Arino i sar., 2005);

- Logičan porast (Wilson and Bossert, 1974) sa gustinom zavisnom od nataliteta i preživljavanjem novorođenih životinja (Focardi i sar.,1996);

- Koeficijent transmisije (β) zavisan od starosti (Rossi i sar., 2005);

- Sezonske varijacije izražene kao stope nataliteta i lova (Fenati and Armaroli, 2004).

Implementirane verzije modela uzimaju u obzir takođe i životinje koje dugo izlučuju virus (imunotolerantne i hronično inficirane) koje je opisao kod divljih svinja Depner i sar.1994. Mogu se koristiti i diskretne i stohastičke simulacije, upotrebom Monte Karlo metoda zasnovanom na 1000 ponavljanja. Svi parametri, varijabilnost i distribucija kao i varijabilnost svakog parametra koji se koristi u stohastičkom modelu su navedeni u prilogu B. Deskriptivni model je validovan poređenjem očekivanih podataka sa uočenim podacima sa terena. Stohastički model je validovan upotrebom Weighted Root Mean Square Error (WRMSE) (Vesely, 2006) kojom se izračunava greška modela i dve ekstremne vrednosti od uočenih podataka: najgori slučaj (WC) i optimalna vrednost (OV). Najbolji pristup je kada je greška blizu OV odnosno između OV i WC (OV< WRMSE<WC). Ukoliko je WRMSE različita od OV ali i dalje u opimalnom opsegu (OV-WC), pristup je i dalje dobar. Na kraju, rezultati stohastičkog modela za različite veličine populacije su poređeni sa regresionim podacima koje je opisao Rossi i sar. (2005a) (slika 4 u 5.1.4.2) koristeći test paralelizma. Model je


validovan pošto dve regresione linije (jedna dobijena modelom i druga od podataka sa terena) ne pokazuju značajne razlike u kosini i visini. Parametri modela, validacija modela, osetljivost analize, metapopulacije i reference su objašnjene u prilogu B.

Utvrđeno je da prosečan intenzitet lova ima neutralan efekat, dok nizak i visok nivo lova (nizak: 25% do 35%; visok oko 60%) favorizuju endemsku evoluciju virusa kroz mehanizam zavistan od gustine divljih svinja. Mehanizmi zavisni od gustine imaju demografske i epidemiološke ishode striktno zavisne od gustine domaćina. U tom smislu, glavni relevantan mehanizam zavistan od gustine je povećanje plodnosti i stope gravidnosti/fekundacije krmača kada je veličina cele populacije divljih svinja smanjena. Plodnost i oplođenje ženki je više zavisno od telesne težine nego od starosti. Kada se veličina populacije smanji ženke će verovatno povećati težinu (obilje i dostupnost hrane) i tada bilo kakva kontrola gustine brzo stimuliše povećanje, kompenzativno jačanje. Sledeći grafikoni su predstavljeni da bi se bolje objasnili rezultati modela. Posebno prvi grafikon (7) predstavlja osnovnu, uobičajenu situaciju u kojoj se primenjuje uobičajena stopa lova uočena u zemljama EU (45% populacije divljih svinja se odstreli svake godine). U svakom su prisutne tri subkomponente. Leva komponenta (A) pokazuje seroprevalenciju tokom vremena, druga (B) pokazuje prevalenciju virusa tokom vremena dok treća komponenta (C) pokazuje prisustvo virusa u svakoj od pretpostavljenih metapopulacija. Rezultati modela se mogu sumirati na sledeći način:

Odsustvo lova ne uzrokuje značajne promene u perzistenciji ili širenju virusa, Samo visoka stopa > 70-80% može značajno smanjiti perzistenciju i širenje virusa

(ali takva stopa lova bi verovatno dovela do lokalnog istrebljenja/izumiranja populacije divljih svinja)

Niska stopa (<45% kao podrazumevane vrednosti) neznatno smanjuje perzistenciju virusa ali povećava pik epidemije (broj zaraženih);

Malo povećanje stope lova (=60%) može promovisati perzistenciju i širenje virusa.

Kasnije je postavljen simulacioni model uključujući i vakcinaciju. U simulacionom modelu vakcinisane su samo prijemčive životinje, odnosno jednike bez prisutnih antitela usled prirodne infekcije.

Simulacija zaraze bez vakcinacije (osnovna varijanta sa 45% godišnjeg odstrela); (A: seroprevalencija; B: prevalencija virusa; C: trajanje zaraze)

Model bez vakcinacije

Nekoliko zaključaka o efikasnosti vakcinacije se može izvesti na osnovu modela bez vakcinacije:

- Vakcinacija je dobro sredstvo za eradikaciju, - Retko samo primena vakcinacije može iskoreniti zarazu, - Primarno, vakcinacija sprečava širenje zaraze na susedne oblasti (promoviše imunitet

stada u slobodnim područjima), - Efikasnost vakcinacije se povećava posle svake kampanje vakcinacije, - Vakcinacija uvek smanjuje pik epidemije, - Endemska evolucija zaraze se dešava kada je niska stopa vakcinacije postignuta u

malim područjima, - Vakcinacijom oko 20% prijemčivih životinja dolazi do povećanja verovatnoće

endemske stabilnosti (zaraze se može raširiti na susedne oblasti sa niskom incidencijom),


- S obzirom na uobičajene parametre zaraze i populacije minimalan cilj od 40% vakcinisanih životinja bi trebalo ostvariti (40% prijemčivih životinja),

- 60% vakcinisanih životinja uvek će iskoreniti zarazu.

Na osnovu rezultata modela može se predložiti optimalna shema vakcinacije:

- Vakcinacija bi trebalo da počne oko 150 dana nakon unošenja virusa; - Vakcinacijom bi trebalo imunizovati najmanje 40% prijemčivih životinja i to po

mogućstvu tokom prve kampanje. - Lov može biti dozvoljen ali stopa lova ne bi trebalo da prelazi 40-45% godišnje

(izuzimajući kategoriju mlađu od 4 meseca starosti), bez povećanja ili smanjenja lova od uobičajenih stopa.

Heterogenost kao faktor

Kao što je prethodno navedeno vrlo često su velike populacije divljih svinja zaražene. Čak iako je upravljanje zarazom standardizovano i primenjeno podjednako u svakom delu okruženja, stohastički efekti će verovatno biti uočeni. Treba napomenuti da su broj zalogaja mesta za hranjenje unapred predodređeni i nisu u skladu sa gustinom divljih svinja; uspeh lova veoma zavisi od nekoliko lokalnih efekata (od gustine do pokrivenosti šumom itd.). Ovi faktori mogu povećati nestabilnost virus/domaćin/ odnosa rezultirajući veoma verovatnom stohastičkom varijabilnošću u konačnim rezulatatima eradikacije kada se i lov i vakcinacija primenjuju. Da bismo potvrdili moguće efekte lokalne varijabilnosti na ceo sistem, korišćena je Monte Karlo simulacija. Model stohastičke implementacije je zasnovan na unošenju određenog stepena nasumične varijabilnosti 8 parametara koji su izabrani zbog njihove senzitivnosti ili literaturnih podataka.

Za većinu od 8 parametara, informacije u vezi sa njihovom varijabilnošću bile su slabo poznate ili definisane, u tom slučaju uniformna distribucija je urađena po principu slučajnosti. Za parametar stopa smrtnosti životinja koje dugo izlučuju virus (hronično obolele i imunotolerantne) izabrana je Weibull distribucija. Stohastički modeli pokazuju malu verovatnoću endemske evolucije (0.6%) kada je u pitanju akutna infekcija (osnovni model), a raste na 10% kada su hronično obolele i imunotolerantne životinje uključene u model.

Treba naglasiti da efekat stohastičke varijabilnosti omogućava perzistenciju virusa nakon 5.5 godina u slučaju unošenja virusa, u 10% primenjenih modela. Ovo potvrđuje da kombinacija stohastičkih efekata na varijabile lako može dovesti do endemske evolucije virusa (slika 15)

- Primarno, vakcinacija sprečava širenje zaraze na susedne oblasti (promoviše imunitet stada u slobodnim područjima);

- Efektivnost vakcinacije se povećava posle svake kampanje; - Vakcinacija uvek smanjuje pik epidemije; - Endemska evolucija zaraze se može desiti kada je mala stopa vakcinacije postignuta

u malim područjima; - Vakcinacijom oko 20% prijemčivih životinja dolazi do povećanja verovatnoće

endemske stabilnosti (zaraze se može raširiti na susedne oblasti sa niskom incidencijom);

- S obzirom na uobičajene parametre zaraze i populacije minimalan cilj od 40% vakcinisanih životinja bi trebalo ostvariti (40% prijemčivih životinja);

- 60% vakcinisanih životinja uvek će iskoreniti zarazu.


Na osnovu rezultata modela može se predložiti optimalna shema vakcinacije:

- Vakcinacija bi trebalo da počne oko 150 dana nakon unošenja virusa; - Vakcinacijom bi trebalo imunizovati najmanje 40% prijemčivih životinja tokom prve

kampanje. - Lov može biti dozvoljen ali stopa lova ne bi trebalo da prelazi 40-45% godišnje

(izuzimajući kategoriju mlađu od 4 meseca starosti), bez povećanja ili smanjenja lova od uobičajenih stopa.

Nadzor i monitoring klasične kuge kod divljih svinja Nadzor bolesti se, kao što je gore navedeno, može definisati kao tekuće sistematsko korišćenje rutinski prikupljenih podataka kojima se obezbeđuju informacije neophodne za preduzimanje akcija za upravljanje bolesti u zemlji, odnosno početak i kraj kontrole u odnosu na njeno otkrivanje (u skladu sa OIE, 2007). Cilj nadzora KKS je otkrivanje slučajeva i preduzimanje nekih mera u cilju kontrole ili eradikacije bolesti što je pre moguće. Otuda je logičan izvor informacija ciljanje subpopulacije visokog rizika, uključujući prethodno zaražene jedinke. Monitoring je sistematsko obezbeđenje kvaliteta kontrolnih i interventnih strategija. Treba imati na umu da suprotno ovom shvatanju u nekim direktivama se koristi pojam 'monitoring kontrole' da bi se opisala kombinacija tekućeg nadzora bolesti tokom aktivne kontrole i evaluaciju mera kontrole (Odluka Komisije 2002/106/EC). Dobro poznat primer obezbeđenja kontrole kvaliteta je masovna oralna vakcinacija lisica protiv besnila gde je učinak vakcinacije meren preko seroprevalencije ili uzimanja zalogaja (Odluka Komisije 2002/106/EC). Isti pristup nije moguć u programima vakcinacije divljih svinja. Dodavanje tetraciklina zalogajima vakcine protiv KKS nije dozvoljeno s obzirom da meso divljih svinja konzumiraju lovci. Cilj kvantitavnog monitoringa programa kontrole je procena efikasnosti primenjenih mera. Logičan izvor informacija se nalazi u nezaraženoj subpopulaciji. Informacije su od značaja samo tokom aktivne kontrole. U aktivnostima nadzora, uzorkovanjem se mogu identifikovati indikator životinje ili to mogu biti ulovljene životnje. Indikator životinje u populaciji divljih životinja su one jedinke koje iz bilo kog razloga imaju veliku verovatnoću da budu pozitivne u odnosu na cilj nadzora. Ovo uključuje životinje odstreljene usled kliničkih simptoma ili sumnjivog ponašanja, nađene mrtve ili koje su bile u kontaktu sa čovekom. Za bolesti koje uzrokuju mortalitet ili morbiditet, izvor uzoraka je po definiciji fokusiran na obolele jedinke, čime se suštinski sužava uzorkovanje u prostoru i vremenu. Ulovljene jedinke su sa potencijalno manjim šansama da su bolesne (tj. nisu indikator životinje). To su na primer životinje uzorkovane kroz uobičajne ili specifične lovačke aktivnosti ili uhvaćene žive (na pr. strukturirana ili neslučajna selekcija) (OIE, 2004). Ovaj izvor uzoraka je statistički projektovan da bude reprezentativan za zdravu populaciju (tj. prijemčive ili zaštićene/tretirane) na velikim prostornim i vremenskim skalama. Konačni cilj uzorkovanja i monitoringa populacije divljih svinja na KKS je uvek da se osigura zdravstveni status populacije domaćih svinja sa sekundarnim ciljem da se utvrdi status KKS kroz prisustvo virusa u populacijama divljih svinja i da se preduzmu sve mere potrebne kako bi se smanjilo i/ili izbeglo širenje virusa sa divljih na domaće svinje.


Aktivno uzorkovanje divljih svinja za pregled na KKS je očigledno teško. Ukoliko je KKS potvrđena u zemlji u prethodne tri godine, pasivan sistem nadzora bi trebalo primeniti u cilju ranog detektovanja rekurencije virusa kod divljih svinja. Lovcima i lovočuvrima treba naložiti da prijave nalaz svih mrtvih divljih svinja nadležnom organu. Svaki leš koji je nađen treba prijaviti nadležnom organu, koji bi trebalo da uzme uzorke i naloži laboratorijska ispitivanja u skladu sa sopstvenom procenom epidemiološke situacije. Lov je jedinstven praktičan sistem za dobijanje uzoraka za aktivan monitoring vakcinacije i statusa slobodnog od bolesti, ali cilj lova svakako nije kontrola bolesti. Shodno tome, broj uzoraka nije pod kontrolom vlasti i retko odgovara ciljevima epidemiološkog istraživanja (odnosno otkrivanje najmanje jedne virus pozitivne životinje ili procena serološke prevalencije). U slučaju situacija visokog rizika, pasivan nadzor bi trebalo dopuniti aktivnim serološkim nadzorom (dodatni odstrel). U idealnom slučaju, broj uzoraka bi trebalo da bude dovoljno veliki da se detektuje 5% (sa 95% CI) seroprevalencija po jednici vremena i prostora. Uzorkovanje bi trebalo intenzivirati i ponoviti najmanje dva puta godišnje. KKS se može širiti duž zelenih koridora, a neke fizičke barijere su izgleda efikasne u zaustavljanju njenog širenja. Prema tome, struktura terena (šume, autoputevi, reke, jezera..itd.) utiče na kontakte između divljih svinja iz različitih populacija i treba je uzeti u obzir prilikom definisanja zaraženih i područja za monitoring, umesto oslanjanja na administrativne granice. Ako ne postoje biološke granice koje definišu zaraženo područje, interpretacija podataka može biti teška. Ponovljeno uzorkovanje tokom nekoliko lovnih sezona povećava verovatnoću detekcije perzistentnog kruženja/cirkulacije zaraze/virusa. Strategije nadzora i evaluacija rezultata treba uvek da razmatraju epidemiološku situaciju/razvoj zaraze i vakcinalni status. Međutim, korektna procena virusne i seroprevalencije je od ogromnog značaja za razumevanje KKS i validaciju intervencija. Dve glavne strategije uzorkovnja mogu da se primene u velikim oblastima:

1) Najpouzdanije (za izvođenje epidemioloških zaključaka) je podeliti celo zaraženo područje u nekoliko malih područja. Potom se broj uzoraka određuje za svako malo područje i nalazi su intepretiraju za svako od njih.

2) Ispituje se celo zaraženo područje, broj uzoraka se određuje u odnosu na celo područje i u skladu sa tim se izvode zaključci.

Ako veličina populacije i procene prevalencije nisu dostupni, prilikom kalkulacije broja uzoraka treba pretpostaviti prevalenciju od 5% i nivo pouzdanosti od 95%. Broj uzoraka u područjima vakcinisanim C sojem treba izračunati kako bi se procenila stabilnost (ili povećanje) imuniteta populacije na željeni ili očekivani nivo seroprevalencije (tj. pre i posle svake intervencije). Podaci specifični za područje o strukturi populacije divljih svinja, režimu lova ili istoriji bolesti mogu doprineti osetljivosti sistema nadzora, a time i boljim procenama.

Ciljevi i strategije


Ciljevi nadzora klasične kuge kod divljih svinja

Program nadzora KKS kod divljih svinja mora biti usmeren, imajući u vidu epidemiološku situaciju u zemlji, posebno na dobijanje sledećih informacija:

a) Epidemiološka situacija i status bolesti u zemlji (KKS status);

b) Prijemčive vrste prisutne u zemlji i njihova geografska distribucija;

c) Glavni faktor rizika koji može omogućiti prisustvo zaraze u okolini.

Prema gore navedenim tačkama shema nadzora populacije divljih svinja Srbije treba da bude usmerena na:

1) Otkrivanje unošenja virusa u slobodno područje;

2) Otkrivanje prisustva zaraze u područjima nepoznatog statusa;

3) Razumevanje uloge divljih svinja u epidemiologiji zaraze ako i kada je virus otkriven.

Strategije nadzora

Kao prvi korak teza da je populacija divljih svinja slobodna od KKS treba da bude odbijena. Ne postoji zvanična definicija, ali sa epidemiološke tačke gledišta populacija divljih svinja slobodna od KKS može biti:

a) Populacija u kojoj su imune životinje zastupljene ispod detektibilnog nivoa; prag detektibilnosti mora biti koherentan sa klasičnom epidemiologijom (očekivana seroprevalencija = 5%);

b) Populacija u kojoj virus KKS nije detektovan najmanje jednu dve godine ali potvrđujući da je broj uzoraka bio dovoljan da se otkrije najmanje jedna pozitivna jedinka (1%<očekivana prevalencija virusa).

Dve glavne pretpostavke moraju biti prihvaćene prilikom izrade nadzora za detekciju prisustva zaraze u populaciji divljih svinja (da li je populacija divljih svinja u Srbiji zaražena?).

a) Životinje nisu vakcinisane tako da će prisustvo antitela ukazati na prethodni kontakt sa virusom KKS;

b) Virus KKS je endemski (ili široko rasprostranjen) u populaciji divljih svinja; zaraza NIJE sporadična;

c) Nakon unošenja u slobodnu populaciju, virus KKS će uvek dovesti do određene stope letaliteta u svim starosnim kategorijama.

Da bi se povećala verovatnoća detekcije zaraze, treba primeniti i aktivan i pasivan nadzor.

U okviru aktivnog nadzora glavni cilj trebalo bi da bude otkrivanje specifičnih antitela. Antitela koja su posledica infekcije su dugotrajna (obično je njihov život duži od životnog veka divljih svinja u lovištima) i njihovo prisustvo znači da je divlja svinja došla u kontakt sa virusom. Direktno traženje virusa putem uzorkovanja je moguće ali broj uzoraka mora da bude veoma veliki s obzirom da je, posebno u endemskim područjima, očekivana prevalencija virusa u jedinici vremena (jedan dan) veoma niska (<1%).

Pasivan nadzor je uglavnom zasnovan na testiranju divljih svinja koje su nađene mrtve ili životinja koje su odstreljene nakon ispoljavanja nekih kliničkih simptoma. Usled teškoća da


se dođe do mrtvih životinja ili da se prepoznaju klinički simptomi u divljini korisno je testirati sve životinje koje pripadaju ovim kategorijama. Upotreba samo pasivnog nadzora u ranom otkrivanju uglavnom se opravdava činjenicom da je stopa smrtnosti KKS u populaciji viša u odnosu na bilo koji metod uzorkovanja (lov, hvatanje itd.). Odd odnos između letaliteta i bilo kog drugog metoda uzorkovanja pokazuje da unošenje virusa može biti lako otkriveno primenom samo pasivnog nadzora.

Da bi se pasivna strategija nadzora primenila potrebna je definicija sumnjivih slučajeva kod divljih svinja.

Sumnjivi slučajevi kod divljih svinja su sve divlje svinje pronađene mrtva ili odstreljene zbog ispoljavanja kliničkin znakova.

Svaka životinja koja, u skladu sa definicijom, pripada sumnjivim slučajevima trebalo bi da bude laboratorijski testirana da bi se isključilo prisustvo virusa KKS (takođe i ASF). Mada, mnogo je važnije da se isključi prisustvo virusa KKS nego da se ustanovi uzrok uginuća. Ovakav pristup će snažno skratiti PRVI PERIOD VISOKOG RIZIKA, a time i širenje zaraze u populaciji.

Monitoring u slučaju sumnje i potvrde klasične kuge kod divljih svinja

Serološki i virusološki monitoring moraju da se vrše. Veličina i geografsko područje ciljne populacije treba da budu definisani unapred da bi se ustanovio broj uzoraka. Broj uzoraka mora biti ustanovljen u funkciji procenjenog broja živih životinja.

Ukoliko podaci o gustini i veličini populacije nisu dostupni, definiše se geografsko područje na kojem se uzimaju uzorci, uzimajući u obzir kontinuirano prisustvo divljih svinja i prisustvo prirodnih i veštačkih barijera koje efikasno sprečavaju slobodno kretanje životinja. Ukoliko nema takvih barijera ili u slučaju velikih područja, preporučuje se identifikovanje područja ne većeg od 200 km2, sa utvrđenom populacijom od oko 400 do 1000 divljih svinja.,

Minimalan broj životinja koje treba uzorkovati unutar definisanog područja uzorkovanja mora omgućiti detekciju od 5% seroprevalencije sa pouzdanošću od 95%. Da bi se to ostvarilo, najmanje 59 životinja mora biti uzorkovano u svakom identifikovanom području.

U područjima sa malom populacijom divljih svinja, usled teškoća prilikom nadzora koje su gore navedene, plan uzorkovanja bi trebalo prilagoditi lokalnim uslovima.

Takođe se preporučuje da:

• polovina uzorkovanih životinja treba da bude starosti između tri meseca i jedne godine, 35% starosti od jedne do dve godine i 15% preko dve godine u područjima gde je intenzitet lova visok i redovan ili se primenjuje selektivan lov kao mera kontrole bolesti, oko;

• u područjima gde je intenzitet lova veoma nizak ili odsutan, najmanje 32 životinje bi trebalo uzorkovati po svakoj od tri starosne kategorije;

• uzorkovanje bi trebalo izvršiti u kratkom periodu, po mogućstvu ne dužem od mesec dana;

• starost uzorkovanih životinja bi trebalo utvrditi na osnovu zuba.

Kada se virusološki monitoring odstreljenih životinja smatra potrebnim, mora se prvenstveno sprovesti na životinjama od tri meseca do jedne godine starosti. Svi uzorci se šalju u laboratoriju praćeni upitnikom iz Člana 16(3)(1) Direktive 2001/89/EC.


Monitoring nakon oralne vakcinacije

Nakon završetka oralne imunizacije, starosna kategorija divljih svinja koju treba serološki ispitati u cilju otkrivanja nove ili izbijanja stare infekcije zavisi od sezone u kojoj je vakcinacija završena i vremena proteklog od njenog završetka.

U drugoj godini nakon kampanje oralne vakcinacije, prasad mlađa od šest meseci mogu još uvek imati maternalna antitela i svinja starije od 12 (ili 18) meseci verovatno još uvek imaju vakcinalna antitela. Dakle, populacija divljih svinja je slobodna od KKS ukoliko je prevalencija antitela u starosnoj kategoriji od 6 do 12 (18) meseci ispod određnog nivoa detekcije (na pr. <5%, 95% CI).

U trećoj i narednim godinama nakon oralne vakcinacije, životinje starosti od 6 do 24 meseca ne bi trebalo da imaju antitela na virus KKS. Životinje starije od tri godine će verovatno biti serološki pozitivne zbog vakcinacije dok životinje <6 meseci mogu imati maternalna antitela.

Nakon završetka kampanje oralne vakcinacije predlaže se sledeći plan monitoringa:

• prva godina nakon vakcinacije (0-12 meseci nakon završetka kampanje): bez serološkog monitoringa, fokus je na virusolokškim ispitivanjima;

• druga godina nakon vakcinacije (13-24 meseca nakon završetka kampanje): serološki monitoring prasadi (6-12 meseci starosti);

• od treće do pete godine nakon vakcinacije (25-60 meseci): serološki monitoring prasadi i mladih divljih svinja (6-24 meseca starosti).

Minimalan broj uzoraka po distriktu (ili metapopulaciji) svake godine: 59 (5 % prevalencija sa 95% pouzdanosti). 5 godina nakon završetka kampanje oralne imunizacije, populacija divljih svinja verovatno će biti potpuno zamenjena naivnim životinjama. Zbog toga, treba smatrati da je populacija ponovo potpuno prijemčiva. Treba imati u vidu da se vakcinalna antitela mogu još uvek detektovati ukoliko se serološki ispitaju životinje starije od 60 meseci.

Pored seroloških ispitivanja, virusološke testova treba sprovoditi u svim starosnim kategorijama. Međutim, naglasak treba staviti na prasad, na sve obolele divlje svinje i sve životinje koje su nađene mrtve. Ukoliko postoji sumnja na KKS, sve odstreljene divlje svinja u radijusu od 3 do 5 km moraju biti virusološki ispitane najduže tokom mesec dana.

Sredstva monitoringa i nadzora primenjena na populacijama divljih svinja sa rezultatima uočenim na terenu

Izvor uzoraka Postoji nekoliko mogućih izvora za sakupljanje uzoraka divljih svinja, a najvažniji je lov. Lovna sezona na sve životinja traje od 1. jula do 31. decembra. Na mužijake, lovna sezona počinje 1. februara, na ženke 1. januara, a na mlade životinje 1. februara. Svake godine se odstreli oko 7.000 jedinki u celoj zemlji. Trenutno, nema dostupnih podataka u vezi sa starosnim kategorijama i polom odstreljenih životinja, a takođe plodnost i fekundacija odstreljenih ženki izgleda da se ne registruju.


Drugi izvor uzoraka mogle bi da budu životinje uhvaćene u ograđenim lovištima u svrhe vakcinacije. Od ovih životinja bi se mogla uzorkovati krv. Najvažniji uzorci za detekciju virusa ili antitela su serum, tonzile i slezina. Neinvazivni uzorci kao što je feces ne sadrži dovoljno virusa za detekciju. Pored toga, postojeći dijagnostički testovi, uključujući PCR, za detekciju virusa iz fecesa još uvek su ograničeni. Većina uzetih uzoraka, bez obzira na tip, često je lošeg kvaliteta u poređenju sa uzorcima dobijenim od domaćih životinja. To je uglavnom zbog sledećih činjenica:

• glavni izvor uzoraka je lov; • odstreljene životinje vrlo često dožive veliki stres, posebno ukoliko su korišćeni psi; u

tom slučaju hemoliza je uobičajen nalaz; • vreme protklo od momenta pogodka (upucavanja) životinje do uzimanja uzorka može

biti dugo. Obično, odstreljene životinje se donose na određeno mesto i tek tada se uzorkuju.

• često se uzorci dostave u laboratoriju jedan dan nakon ulova ili kasnije. Tokom ovog vremena uzorci se često čuvaju na neadekvatan način (na pr. tokom zimskog perioda samo u zatvorenom). Zbog okolnosti u kojima se lov i uzorkovanje vrše, rizik unakrsne kontaminacije je visok.

Pasivan nadzor

Pasivan nadzor se mora sprovoditi tokom cele godine i to u celoj zemlji bez obzira ko upravlja područjem (lovišta, zaštićena područja, nacionalni parkovi itd.). Svaka životinja u skladu sa definicijom mora biti ispitana kako bi se isključilo prisustvo KKS (PCR i eventualno konfirmacija). Prema zvaničnim podacima kompetentnih državnih organa, u Srbiji ima 20.000 divljih svinja. Pretpostavljajući godišnji mortalitet od 3 do 6% (po literaturi), minimalno od 600-1200 jedinki ugine godišnje. Određen svesti lovočuvara, drvoseča i lovaca će omogućiti prijavljivanje oko 10% od ukupnog broja uginulih divljih svinja, tako da se očekuje 60-120 uzoraka, široko rasprostranjenih u celoj zemlji, koji će biti poslati u laboratorije na testiranje. Navedene podatke treba smatrati dobrim indikatorom nivoa pasivnog nadzora u zemlji.

Uloga pasivnog nadzora je rano otkrivanje unošenja virusa u područja slobodna od KKS, alternativno da se poveća verovatnoća detekcije virusa kroz uzorkovanje ciljnih životinja (uginulih jedinki) u zaraženim područjima.

Aktivan nadzor

Glavna uloga aktivnog nadzora je da demonstrira prisustvo virusa KKS, ili antitela, na određenom, unapred utvrđenom, nivou detekcije (1% i 5% sa 95% pouzdanosti). Aktivan nadzor se zasniva na uzorkovanju krvi i tkiva (slezina uglavnom) sa specifičnim intenzitetom uzorkovanja i u specifičnim jedinicama uzorkovanja.

Zbog gore navedenog faktora rizika, zemlja može biti podeljena na četiri različite glavne oblasti, svaka sa specifičnim rizicima:

a) Područja u kojima je registrovana visoka gustina divljih svinja, a susedne zemlje su prijavile KKS ili primenjuju vakcinaciju protiv KKS;


b) Područja u kojima su poslednja ispitivanja otkrila pozitivne jedinke (serološki ili virusološki pozitivne);

c) Ograđena lovišta u kojima je gustina populacije veštački visoka; d) Preostali deo zemlje.

Jedinica uzorkovanja

• Jedinica uzorkovanja NIJE cela populacija divljih svinja; • Jedinica uzorkovanja je mala populacija (matapopulacija divljih svinja), koja je u

stanju da održi virus KKS određeni vremenski period, obično jednu godinu; • U Evropskim ekološkim uslovima jedinicu uzorkovanja treba identifikovati u grupi od

oko 1000-2000 životinja koje žive na području od oko 200-400km2. Vrednosti su naravno fleksibilne, ali ne previše;

• Lovište nema karakteristike jedinice uzorkovanja, čak štaviše: ako se podeli broj jedinica uzorkovanja mora se mnogo povećati broj uzoraka.

Primer:

Površina područja: 5196 km2

Populacija: 32000 divljih svinja

Gustina: 6.1 divljih svinja/ km2

Jedinica uzorkovanja = cela populacija

297 uzoraka je potrebno da bi se otkrila najmanje jedne pozitivne jedinke ukoliko je prevalencija zaraze >= 1% (95% pouzdanost)

Jedinica uzorkovanja = 17 metapopulacija

273 uzorka iz svake metapopulacije su potrebni da bi se otkritla najmanje jedna pozitivna jedinku ukoliko je prevalencija zaraze >= 1% (95% pouzdanost)

Dakle, 297 naspram 4641 uzoraka.

Teoretski, uzorke bi trebalo uzeti u istom trenutku. Vremenski produženo uzorkovanje (6 meseci) drastično će smanjiti verovatnoću otkrivanja zaraze čak iako je broj uzoraka „teoretski“ adekvatan.

Veličina uzorka i tehnike uzorkovanja

Stvarna veličina populacije divljih svinja se veoma teško može proceniti. Štaviše, češće je veličina populacije potcenjena (Zanardi i sar.,2003). Trenutno, godišnji odstrel predstavlja osnovu na osnovu koga se obračunava veličina uzorka i veoma retko predodređen broj uzoraka je izračunat. Zvanični podaci o gustini populacije divljih svinja su često nekonzostentni kada se porede sa podacima o godišnjem odstrelu koji uvek pokazuju da je populacija veća nego što je očekivano ili utvrđeno. Najbolje bi bilo uzorkovati sve (ili veći deo) odsteljene životinje. Tabela 10. Odnos između pretpostavljene gustine i stope lova (izvor EFSA upitnik)

Područje Divlja svinja/km2 % ulovljenih d.svinja Ulov/km2

1 4,34 70,53 3,05

2 0,72 34 0,24


4 0,82 55 0,45

5 9,72 43 4,2

6 11,42 45,9 5,24

7 1,52 38,8 0,6

8 0,89 75.3 0,67

9 # # #

10 0,94 96 0,9

11 0,49 74,5 0,36

12 0,000346 # #

Uzorci se najčešće uzimaju oportunistički (na pr. prva ili poslednja životinja tog dana). Uzorke najčešće uzimaju lovci koji su odgovorni za popunjavanje formulara koji prate svaki uzorak, a sadrže podatke o datumu, lokalitet, ime lovca, starost ipol uzorkovane životinje kao i druge podatke relevantne za strategiju koja se primenjuje u zemlji. Mora se naglasiti da uloga lovaca nije samo prikupljanje uzoraka. Lov je uglavnom hobi (barem u EU), a krajnji cilj lova je održavanje vitalne i guste populacije da bi se osiguralo povećanje godišnjeg odstela. Štaviše, postoje tehnička ograničenja u korišćenju lova kao primarnog izvora uzorkovanja. Lov je ograničen u prostoru, na pr. u nacionalnim parkovima, u zaštićenim područjima je zabranjen i vremenu (obično je lov dozvoljen samo preko zime). Godišnji odstrel retko predstavlja realnu sliku polne i starosne strukture populacije, a takođe, svaki lovac ima sopstveni pristup lovištu, životinjama za odstrel i danu kojim lovi. Ovakva heterogenost ima brojna ograničenja u korišćenju odstreljenih životinja kao primarni izvor uzoraka. Sa druge strane, nema alternative jer su svi drugi načini veoma skupi, teško da će dostići intenzitet kao lov, a takođe poseduju i određena ograničenja. Zbog toga je važno izračunati potencijalnu grešku pri proceni KKS i ranoj detekciji kod divljih svinja koristeći uzorke iz lova. Poteškoće u izračunavanju prevalencije na osnovu ove vrste uzoraka su već opsane (Duncan i sar., 2008). Tabela 11. Udeo uzoraka iz godišnjeg odstrela za dokazivanje virusa i antitela (izvor EFSA upitnik)

Područje Ulov/km2 Uzorci za virus.km2

% uzorkovanih Uzorci za serol.km2

% uzorkovanih

1 3,05 0,245 8,03 0,1 3,28

2 0,24 0,018 7,5 0,0036 1,5

4 0,45 # # 0,0041 0,91

5 4,2 3,23 76,9 2,79 66,43

6 5,24 5,18 98,85 4,62 88,17

7 0,6 0,144 24 # #

8 0,67 0,0024 0,36 0,0008 0,12

9 # 0,078 # 0,044 #

10 0,9 0,83 92,22 0,77 85,56

11 0,36 0,172 47,78 9,148 41,11

12 # # # # #

Utvrđivanje prisustva infekcije

Nadzor KKS kod divljih svinja u mirnom periodu


U velikom obimu, u zemljama EU nema striktno definisanog pristupa za ranu detekciju virusa na određenom terenu, iako je najvažnije u sprečavanju širenja infekcije sa divljih na domaće svinje, upravo rana detekcija virusa. Štaviše, nema jasne definicije sumnjivog slučaja kod divljih svinja. Pojedine zemlje koje su pod rizikom sprovode nadzor u cilju dokazivanja KKS kod divljih svinja (Belgija, Holandija) uzimajući u obzir gustinu i prostorni raspored populacije (Mintiens i sar., 2005). Serološka ispitivanja se uglavnom koriste jer se može dokazati protekla infekcija i zahteva manji broj uzoraka (na pr. za visoku očekivanu prevalenciju). Svaki soj virusa kuge ima određeni letalni potencijal za divlje svinje i rezultira visokim mortalitetom barem na početku infekcije kada se zaraza brzo širi u potpuno prijmčivoj populaciji. Visok mortalitet indicira da rana detekcija zaraze treba biti bazirana na striktrom pasivnom nadzoru. Primarno izbijanje KKS kod divljih svinja je često dokazivano prilikom post mortem pregleda uginulih životinja. Takože, u zaraženom području, odd odnos virus pozitivnih životinja koje su nađene uginule i živih uzorkovanih životinja je 4,66 (95% C.I. 2.09-10.42) (Rossi i sar., 2005a; u Nemačkoj podaci govore da je ovaj odnos 55 (95%-CI: 43-72) kod nevakcinisanih životinja i do 200 (166-244 kod vakcinisanih (Thulke i sar.,in press). Tako da u područjima pod visokim rizikom rana detekcija treba biti primarno zasnovana na prijavljivanju i pregledu uginulih životinja i isljučivanju KKS kao rutinski postupak (pogledaj koncept nadzora zasnovanom na situaciji; Thulke i sar., in press.)

U potencijalno slobodnim oblastima, serološke pretrage su moguć način za indirektno dokazivanje infekcije. Serologija je jeftina, laka za izvođenje i omogućava pregled velikog broja uzoraka za kratko vreme. Pošto antitela ostaju do kraja života, na ovaj način se otkrivaju i tenutne i protekle infekcije. Kada su epidemiološke i jedinice uzorkovanja korektno određene, uzorkovanje treba da bude intenziteta kako bi se sa sigurnošću 95% utvrdila prevalencija od 5%. Zajedno sa pasivnim nadzorom, serologija može biti korišćena u podučjima za koja se zna da su visokorizična (Artois i sar., 2002). U potencijalno slobodnim oblastima se mogu koristiti virusološke pretrage ali će i u pasivnom i aktivnom nadzoru serologija lakše otkriti zarazu nego virusologija kod zdravih životinja. Da bi se dokazala jedna virus pozitivna životinja pri očekivano niskoj prevalenciji i prihvatljivim nivoom sigurnosti, treba pregledati veoma veliki broj uzoraka da bi virusološke pretrage bile efikasne. Logično je bazirati se na serološkim pregledima, a onda pokušati izolaciju virusa u područjima gde su utvrđene serološki pozitivne životinje.

Određivanje zaražene zone

Postoje mnogi pristupi kako precizno odrediti granice zaražene zone. Ranije je zaražena zona određivana prema legislativi koja se primenjuje kod domaćih svinja (3 km u prečniku). Ipak kao što je definisano u EU legislativi (Council Directive 2001/89/EC, Art. 15(a), 16.1, 16.3; Commission Decision 2002/106/EC, Annex, Chapter IV, H), zaražena zona se utvrđuje prema ekološkim karakteristikama terena i prisustva prirodnih (reke) ili veštačkih barijera (auto put) i na osnovu prostorne naseljenosti divljih svinja. EU legislativa takođe uvodi pojam metapopulacije da bi ograničila zaraženu zonu korespodentnu zaraženoj metapopulaciji. Nažalost, u nekoliko zemalja EU prostorna distribucija divljih svinja je toliko velika da su metapopulacje retko poznate što za rezultat ima da su zaražene zone širokih razmera. Zbog toga što je veoma skupo održavati restriktivne i karantinske mere u tako velikim oblastima u smislu divljih svinja ali i prometa domaćih, uobičajena praksa je ograničiti proširenje granica zaraženih zona u skladu sa trgovinom i isplativošću. Nadalje, često su zaražene zone


proširivane zbog nedostatka znanja o prostornom širenju zaraze, distribuciji metapopulacije i monitoringu infekcije tokom lovnih sezona. Ovaj proces ima ograničen domet u kontroli/eradikaciji infekcije pošto se primenjene mere preduzimaju kasno u odnosu na reano širenje zaraze u određenom području. Na kraju, svaka zemlja primenjuje specifičnu politiku i strategiju kako da sačuva slobodne zone od KKS koje se graniče sa zaraženim. Nažalost, odnos između gustine/prostorne distribucije i geografskog širenja virusa još uvek nije potpuno razjašnjen. U Rhineland Palatinate oblasti, procenjeno je širenje infekcije na 24 km godišnje (Irsch, pers. communication) ali mogući faktori koji objašnjavaju primećeno širenje nisu identifikovani.

Ispitivanje/merenje dokazivanjem virus i antitela

Trenutni sistem uzorkovanja je zasnovan na oportunističkom pristupu uzorkovanja ulovljenih životinja (% ulovljenih životinja u EU bazi podataka u odnosu na druge izvore). Veličina uzorka nije dizajnirana da detektuje određeni-predefinisani-nivo trenutne prevalencije niti kroz izolaciju virusa, niti seroprevalenciju, sa određenim nivoom pouzdanosti. To podrazumeva da je broj virus pozitivnih životinja uvek nizak poredeći ga sa brojem serološki pozitivnih životinja. Pored toga, određivanje veličine uzorka ne razmatra ove dve činjenice. Rezultati upitnika pokazuju da je primenjena veličina uzorka uglavnom ista i nije primenljiva za različite ciljeve uzorkovanja (na pr određivanje virus ili sero prevalencije). Tokom poslednjih nekoliko godina, rezultate ispitivanja divljih svinja zemlje EU predstavljaju u odnosu na starost i pol što olakšava bolje razumevanje evolucije infekcije. Ispitivanje životinja starih 6-12 meseci ima za cilj dokazivanje odsustva virusa i antitela. Odsustvo antitela u ovoj kategoriji potvrđuje odsustvo infekcije u zaraženoj zoni (nema cirkulacije virusa u poslednjih 6 meseci). Nažalost primena ovog jednostavnog i robustnog epidemiološkog pristupa je ograničena zbog nedovoljnog broja uzoraka i dugog perioda uzorkovanja. Veličina uzorka životinja starih 6-12 meseci često nije dovoljna za demonstriranje odsustva antitela za željenu prevalenciju pri određenom stepenu sigurnosti; štaviše, produženo vreme uzokovanja dodatno smanjuje efikasnost strategije. Često, granice zaražene zone budu toliko velike da je cela velika populacija ustvari zaražena. U takvim okolnostima, gustina, veličina i prostorna distribucija cele zaražene populacije mogu biti sačinjeni od nekoliko sub populacija od kojih svaka ima različite mikro epidemiološke karakteristike u kojima se virus održava tokom dugog vremenskog perioda i dovoljno je velika da predstavlja nezavisnu, lokalnu populaciju sposobnu da održava virus KKS. U ovom slučaju, mogu se primeniti dve alternativne strategije. Ispitivanje, izračunavanje broja uzoraka i nalazi se odnose na celu teritoriju. Alternativno, teritorija se može podeliti u nekoliko manjih oblasti, pri čenu se za svaku određuje broj uzoraka i intenzitet uzorkovanja. Druga opcija predstavlja aktuelne mikro epidemiološke karakteristije bolesti ali je intenzivnija i skuplja od prve mogućnosti.

ODREĐIVANJE SEROPREVALENCIJE

IMUNOG STATUSA POPULACIJE

DA BI SE ODREDIO IMUNITET

POPULACIJE

UZORKOVANJE REPREZENTATIVNOG DELA

POPULACIJE UZORKOVANJE PO

STAROSNIM KATEGORIJAMA UTIČE NA

SAZNANJA O EPID.SITUACIJI

UZORKOVANJE PO STAROSNIM KATEGORIJAMA ZAHTEVA VELIKI BROJ UZORAKA, U SUPROTNOM, PREVALENCIJA NIJE PRECIZNA.

POŠTO ANTITELA OSTAJU TOKOM CELOG ŽIVOTA, VREME

UZORKOVANJA UTIČE NA REZULTATE MINIMALNO

97


ODREŽIVANJE VIRO PREVALENCIJE

UKOLIKO JE VIRUS PRISUTAN U POPULACIJI

DA BI SE ODREDIO STATUS

POPULACIJE (ZARAŽENA ILI

NE), ENDEMSKA EVOLUCIJA

UZORKOVANJE REPREZENTATIVNOG DELA

POPULACIJE UZORKOVANJE PO

STAROSNIM KATEGORIJAMA UTIČE NA

SAZNANJA O EPID.SITUACIJI

ZBOG POTEŠKOĆA U OBEZBEĐIVANJU TAČNOG

BROJA UZORALA, VIRUS SE LAKO MOŽE PROPUSTITI.

UZORKOVANJE PO STAROSNIM KATEGORIJAMA ZAHTEVA VELIKI

BROJ UZORAKA. VREMENSKI PERIOD TOKOM KOJEG SE VRŠI

UZORKOVANJE DODATNO SMANJUJE EFIKASNOST

UZORKOVANJA.

865

Koje su karakteristike područja vakcinisanog C sojem?

Dokazano je da je vakcinisana teritorija (C sojem) zaražena. Način uzorkovanja koji treba primeniti je isti kao u slučaju zaražene zone u nevakcinisanom području. Kao rezultat u mnogim vakcinisanim oblastima, pregledaju se sve ulovljene životinje. Nažalost, upotreba seroloških testova je ograničena znog nemogućnosti razlikovanja vakcinalnih od infektivnih antitela.

U vakcinisanim područjima, jedan od osnovnih ciljeva uzorkovanja je odrediti efikasnost vakcinacije. Ona se meri seroprevalencijom u celoj vakcinisanoj populaciji, često, ne uzimajući u obzit pol i starost. Veoma često, koriste se statistički testovi za određivanje efikasnosti vakcinacije. U takvim okolnostima, snaga testa treba biti precizno određena u cilju naglašavanja samo biološki relevantnih razlika.

Na kraju, uobičajena strategija za dokazivanje odsustva zaraze je ispitivanje životinja starih 6-12 meseci. Uobičajeno je da se u ovoj nalazi više virus pozitivnih životinja nego u drugim starosnim kategorijama. Zbog toga odsustvo virusa kod životinja 6-12 meseci starosti ukazuje na potencijalno necirkulisanje virusa u zaraženoj populaciji. Od ključnog značaja je naglasiti da je veličina uzorka za dokazivanje odsustva infekcije kod ove starosne kategorije ekstremno velika, i dodatno uzimajući u obzir da je očekivana prevalencija niska (≤ 1%). Štaviše, pošto je uzorkovanje razređeno u vremenu (obično tokom cele lovne sezone) efikasnost uzorkovanja, čak i kada je postignut dovoljan broj uzoraka, drastično smanjuje efikasnost ispitivanja.

Važno je napomenuti da mnoga navedena ograničenja mogu biti sprečena u vakcinisanom području ukoliko bi se koristila marker vakcina za vakcinaciju divljih svinja.

Procena prevalencije, incidencije i širenja infekcije

Prevalencija se najčešće izračunava upotrebom svih dostupnih podataka za jedno administrativno područje. Alternativno, prevalencija se prikazuje kao status zaraze jednog područja (zaraženo, granično itd.) i u odnosu na određeni vremenski period (lovna sezona, mesec, godina). Virusološki podaci se često prezentuju kao incidencija. Kada se primenjuje stratifikovano uzorkovanje u odnosu na starost, može se izračunati snaga infekcije. Jedan od ključnih parametara u određivanju prevalencije je precizno izračunavanje veličine uzorka zaražene populacije koju treba pregledati u odnosu na prostor i vreme. Često se


dešava da je izračunato područje za uzorkovanje premalo ili preveliko, što rezultira netačnim izračunavanjem prevalencije i preciznom određivanju zaraženog područja.

Drugi ključni momenat je trajanje perioda tokom kojeg se vrši uzorkovanje; kumulativni broj uzoraka treba da odgovara traženoj veličini uzorka jer kada se posmara u kratkom vremenskom periodu (sedmice ili meseci) veličina uzorka može biti premala za postizanje cilja.

Tačno izračunavanje virus- i seroprevalencije je najvažnije za razumevanje evolucije infekcije virusom klasične kuge svinja i preduzimanje određenih radnji, a takođe može biti korisno za izračunavanje drugih epidemioloških parametara od kojih zavisi preduzimanje odgovarajućih mera (snaga zaraze, R0 itd.).

Rezultati virusoloških i seroloških pretraga su neophodni za izračunavanje ovih parametra. Da bi se precizno izračunala veličina uzorka za procenu seroprevalencije u prirodnim uslovima (bez primene vakcinacije) i kada prethodni podaci nisu dostupni, očekivana prevalencija treba biti postavljena kao fiksna - 5%. Ovakav pristup osigurava izračunavanje adekvatne veličine uzorka za procenu prevalencije određenog područja. Alternativno, može se vršiti precizno izračunavanje veličine uzorka za dokazivanje određene prevalencije (na pr. pre i posle primene bilo kakve mere). Veličina uzorka treba biti zasnovana na beta grešci (snaga testa) i očekivanoj prevalenciji. Nivo sigurnosti ukoliko je ispod 95% se ne sme prihvatiti. Uobičajeno, virus klasične kuge kod divljih svinja se pojavljije u veoma niskoj prevalenciji (<5%) i zbog toga je potrebno da veliki broj uzoraka bude uzet u kratkom vremenskom periodu. Dakle, opcije navedene gore neće omogućiti tačnu procenu prevalencije virusa.

Demonstriranje statusa slobodnog od klasične kuge svinja

Detalji o statusu slobodnom od bolesti su navedeni u prethodnom tekstu. Iako se većina od tih principa primenjuje i kod divljih svinja, postoje i specifične razlike. Trenutno, područje naseljeno divljim svinjama se smatra slobodnim od klasične kuge ukoliko su dobijeni negativni virusološki nalazi tokom određenog vremenskog perioda. Negativni virusološki rezultati su često povezani sa serološkim nalazima. Ipak, preciznija definicija slobodnog statusa divljih svinja nedostaje i mora biti dodatno potkrepljena. Potencijalne definicije su:

a) Populacija divljih svinja je slobodna od klasične kuge kada su rezultati svih testova kojima se dokazuje virus negativni, a seroprevalencija je ispod određenog nivoa detekcije (na pr. <5%, 95%Cl); alternativno, pošto antitela dugo perzistiraju, ova definicija se može primeniti na životinje stare 6 do 12 meseci, što bi isključilo (prema postavljenom nivou) cirkulaciju virusa u poslednjih 12 meseci.

b) Populacija divljih svinja je slobodna od klasične kuge kada su rezultati svih testova kojima se dokazuje virus negativni, a prisustvo bolesti na osnovu prevalencije virusa je ispod određenog nivoa detekcije (na pr. <1%, 95%Cl); moguće je da uzorkovane životinje pripadaju visokorizičnoj starosnoj kategoriji.

c) Nakon oralne vakcinacije, starosna kategorija koja serološki treba biti pregledana da bi se dokazala nova pojava infekcije zavisi od sezone kada se prestalo i vremenskog perioda koji je protekao od vakcinacije (Kaden i sar., 2006a). Dve godine nakon oralne vakcinacije, divlje svinje mlađe od šest meseci još uvek mogu imati maternalna antitela, a divlje svinje starije od 12 (ili 18) meseci još uvek imaju vakcinalna antitela.


Populacija divljih svinja je slobodna od klasične kuge ako je seroprevalencija u starosnoj kategoriji 6 do 12 (ili 18) meseci ispod određenog nivoa detekcije (na pr. <5%, 95%Cl); U trećoj i narednim godinama posle vakcinacije, životinje stare 6 do 24 meseca traba da budu serološki negativne. Sa druge strane, svinje starije od 3 godine su najverovatnije serološki pozitivne - vakcinalna antitela, a takođe i mlađe od 6 meseci - maternalna antitela.

Veličina uzorka se može izračunati kada se usvoji definicija. Razvijaju se potencijalne, nove tehnike izračunavanja veličine uzorka koje uzimaju u obzir faktore vreme i intenzitet uzorkovanja. Na terenu nije uvek moguće postići zahtevani intenzitet uzorkovanja u relativno kratkom vremenskom periodu koji se zahteva da bi izračunata veličina uzorka bila upotrebljiva. Treba razviti nov, robustan i validovan sistem za izračuvanje prisustva virusa ili antitela (ili greške u njihovom dokazivanju) upotebom prolongiranog uzorkovanja (Martin i sar., 2007a and 2007b).

Trenutno, jedini način kojim se potvrđuje slobodan status je izračunavanje veličine uzorka i vežbe simulacije kao što je objašnjeno u odeljku 3 (vidi tabele 5 i 6). Ovakav način izračunavanja podrazumeva nasumično uzorkovanje ciljane populacije. Kod divljih svija, i ostalih slobodnih životinja, veličina populacije je nepoznata. Metodologija koju korište lovci kao što su pretraživanje, lov u grupama, lov sa ili bez pasa utiče na broj ubijenih životinja odnosno selektivnu grešku u proceni veličine populacije. Otuda MOSS zasnovan na ulovljenim životinjama nije dobro okarakterisan i teško ga je kvantifikovati upotrebom empirijskih studija.

Nenasumično uzorkovanje od strane lovaca je simulirano kao kvantitativan model čiji je cilj postizanje kapaciteta za dokazivanje prisustva niske prevalencije klasične kuge kroz dijagnostičko ispitivanje sakupljenih uzoraka. Za ovaj deo, preporučujemo jedan od mogućih modela. Cilj je pokazati kako način lova i distribucija divljih svinja utiče na kapacitet sistema nadzora.

Osetljivost sistema za uzorkovanje za monitoring klasične kuge kod divljih svinja

Ukupna osetljivost sistema za uzorkovanje zasnovanom na ulovljenim životinjama nije dobro poznata u slučaju klasične kuge kod divljih svinja i teško ju je kvantifikovati upotrebom dostupnih empirijskih studija. Ipak, sistemi zasnovani na lovu se moraju koristiti za monitoring klasične kuge kada prođe talas mortaliteta i kada se posledično može očekivati samo nekoliko virus pozitivnih životinja (na pr. bolest nestaje sa zaražene teritorije ili unos virusa u vakcinisanu populaciju). Standardni epidemiološki proračuni se moraju primeniti da bi se osigurala osetljivost uzorkovanja kojom se bolest može detektovati, sa unapred određenim stepenom sigurnosti, kada god je prevalencija ispod zadatog nivoa. Ipak, standardne procedure podrazumevaju uniformnu i nasumičnu distribuciju divljih svinja, infekcije i uzoraka sakupljenih od strane lovaca. U kontekstu klasične kuge kod divljih svinja, tri uslova moraju biti prekršena. Realno je da je prostorna distribucija populacije divljih svinja često nepoznata, ali je poznato da varira i smislu gustine i veličine. Istraživanje često podrazumeva ukupnu prevalenciju; ipak, prevalencija kod klasične kuge je prostorno različita, kao i kod drugih zaraznih bolesti. Uzorkovanje za dijagnostička ispitivanja je zasnovano na ulovljenim živoinjama, međutim, poznato je da lov nije nasumičan kao ni bolest.


U kojoj meri prirodne kompleksnosti utiču na osetljivost istraživanja? Ili u kojoj meri je osetljivost smanjena zbog pretpostavke ravnomerne distribucije divljih svinja, infekcije i uzorkovanja. Ovako ometeno istraživanje je simulirano modelom za procenu izračunate osetljivosti sistema za uzorkovanje kod niske prevalencije i uzorkovanju zasnovanom na ulovu.

Efikasnost nadzora i mera kontrole kod divljuh svinja: The efficacy of surveillance and control measures in wild boars: kratak pregled i diskusija

Sistemi monitoringa i nadzora (MOSS)

Efikasnost sistema za monitoring i nadzor (MOSS) se procenjuje na osnivu promena epidemiološke situacije (Kramer-Schadt i sar., 2009). Osnovni zadaci su: Zadatak 1. Upravljanje i određivanje optimalnih kontrolnih odluka. Efikasnost primenjenog nadzora se ogleda u određivanju i upravljanju odlukama o optimalnim merama kontrole napočito na početku i kraju izbijanja zaraze na određenom terenu (na pr. efikasnost u bržoj detekciji, određivanju zaražene zone, praćenju prostornog i vremenskog širenja, određivanju kraja zaraze). Zadatak 2. Kontrola kvaliteta i učinka specificiranih mera za kontrolu. Efikasnost nadzora se ogleda u kvalitetu i učinku preduzetih mera.

Effikasnost u rešavanju zadatka 1 (na pr. upravljanje kontrolnim odlukama):

U principu, informacije prikupljene za potrebe ovog izveštaja ukazuju da je nadzor klasične kuge svinja, potencijalno, efikasan u rešavanju zadatka 1, zasnovan na:

- Postojećoj laboratorijskoj dijagnostici za potvrdu bolesti validovanim dijagnostičkim metodama (na pr. rRT-PCR).

- Pojavi klasične kuge svinja koja je u vezi sa primećenim mortalitetom, a koji omogućava dugoročno upozoravanje na osnovu virusoloških podataka. Sistem može biti proširen ispitivanjem jedne zaražene oblasti ciljanim uzorkovanjem i lovnim aktivnostima.

- Naučnom znanju u određivanju uzorkovanja i statističkom izračunavanju kraja zaraze kada se prestaje sa vakcinacijom.

- Postojećem MOSS za određenu situaciju kada se sumnja na klasičnu kugu ili je potvrđena kod divljih svinja (2002/106/EC).

Međutim, postoje teškoće u definisanju konstantne MOSS sheme koja bi se primenjivala u svim državama. Pored toga, neke od primenjenih strategija u pojedinim zemljama ne uzimaju u obzir specifične okolnosti. Effikasnost u rešavanju zadatka 2 (na pr.monitoring kvaliteta mera i uspešnosti):

Informacije prikupljene za potrebe ovog izveštaja pokazuju veoma jasno da je nadzor manje efikasan u rešavanju zadatka 2, posebno kada se primenjuje vakcinacija. Monitoring uspešnosti oralne vakcinacije i mogućnost dokazivanja odsustva bolesti posle izbijanja kuge su limitirani biološkim i praktičnim faktorima:

- Nemogućnost razlikovanja vakcinalnih od infektivnih antitela,


- Teškoće u dokazivanju odsustva bolesti bez mogućnosti pristupa celoj populaciji, što je uobičajen problem kod divljih životinja,

- Teškoće u dokazivanju odsustva bolesti dok traje vakcinacija.

Ukratko, postoje dva osnovna problema koja ometaju efikasnost nadzora klasične kuge svinja:

- Nedostatak usklađenog i potpunog MOSS za klasičnu kugu kod divljih svinja što važi i za druge bolesti,

- Nedostatak potpunog seta tehnika za trajno praćenje uspešnosti u vakcinisanim podrušjima i bez primenljive DIVA vakcine.

”Bezbednost” svežeg svinjskog mesa od vakcinisanih životinja u odnosu na klasičnu kugu

Uvod

Postoji poteba za procenom bezbednosti upotrebe svežeg svinjskog mesa od svinja koje su hitno vakcinisane živom atenuiranom vakcinom ili marker vakcinom posle izbijanja zaraze kod domaćih svinja. Uvek postoji mogućnost da zaražena svinja nije prepoznata i da je zaklana tokom sprovođenja mera strategije. Tako se zaraženo meso može naći u prometu. Po definiciji, neprepoznate svinje nisu registrovane kao zaražene. Uprkos brojnim izbijanjima kuge u zemljama Evropske Unije, ne postoje naučne činjenice o odsustvu virusa kuge u svežem mesu nakon primene strategije bez vakcinacije, a u skladu sa legislativom EU.

Smatra se da je trenutna kontrola klasične kuge kod domaćih svinja bez primene vakcinacije zlatni standard u smislu bezbednosti. Hitna vakcinacija bez ubijanja "vaccinate to live" nikada nije primenjena do 2005. godine, tako da nema dovoljno podataka o njnom potencijalnom uticaju na širenje virusa. Kampanja "vaccinate to live" koja je primenjena u Ruminiji pre nekoliko godina do danas nije dala odgovor da li je meso od vakcinisanih svinja bezbedno. Razvijeni su simulacioni modeli za procenu bezbednosti svežeg mesa primenom različiith strategija, sa i bez vacinecije.

Molediranje je usmereno direktno na razumevanje posledica dostupnih kontrolnih alata i scenarija. Identifikacija nerazumevanja i promena intuicije ka znanju su dominantni benefiti. Jedan od preduslova za analizu rizika zasnovanu na modelima je identifikacija primenjenih ili alternativnih kontrolnih procesa. Posledično, implementacija konceptualnih modela i kvantifikacija rizika kao simulacioni alati će omogućiti eksperimentalnu evaluaciju doslednosti i logične posledice.

Konceptualno, inficirane svinje mogu ući u proizvodni lanac posle ukidanja mera za eradikaciju bolesti na pr. nakon kompletiranja svih kliničkih i laboratorijskih prteraga (Council Directive 2001/89/EC; alternativni predlozi, vidi Depner i sar., 2005). Prema legislativi, završna ispitivanja, u daljem tekstu "završna trijaža" treba da budu završena najkasnije 30 dana od poslednjeg registrovanog slučaja (Council Directive 2001/89/EC). Ukoliko su svi završni trijažni testovi negativni, onda se može proglasiti kraj zaraze i (vakcinisane) životinje iz tog područja mogu biti zaklane.

Pored grešaka u rukovanju i čuvanju vakcina, nepravilna aplikacija i individualni faktori mogu uticati na smanjenje efikasnosti hitne vakcinacije.


U idealnim uslovima, ovakvi propusti se ne razmatraju; ipak, na terenu mogu imati određen uticaj (Terpstra and Wensvoort, 1987). Ukoliko se pretpostavi da je hitna vakcinacija savršeno odrađena, onda se eventualno dva događaja mogu desiti pre nego što zaražena životinja bude zaklana i proizvedeno sveže meso od nje: (1) zaraženo stado nije klinički dijagnosikovano ("rizična stada") pre početka završne trijaže i (2) zaraženo stado nije detektovano tokom završne trijaže zbog odabira uzoraka ili lažno negativnih rezultata. Analiza rizika mora da razmotri obe mogućnosti, na pr. nemogućnost detektovanja bolesti i greške tokom završne trijaže. Pogledaj korišćene koncepte u tekstu ispod. Kod nevakcinisanih svinja, infekcija se kreće ka epidemijskoj multiplikaciji zaraženih životinja (vidi Bergevoet, 2007; Klinkenberg, 2003). Otuda vremenski raspon od infekcije do završne trijaže određuje prevalenciju i otuda takođe rizik od lažno negativnih rezultata.

Kod vakcinisanih svinja, vreme između vakcinacije i infekcije, ili infekcije i vakcinacije je krucijalno, na pr. virus klasične kuge svinja može inficirati stado onoliko dugo koliko životinje nisu zaštićene posle vakcinacije ("inficirane pre zaštite") ili životinje mogu biti inficirane pre vakcinacije. Suprotno nevakcinisanim svinjama, epidemijska multiplikacija će biti spora ili zaustavljena kada većina svinja bude zaštićena. Tako su zaraze kod vakcinisanih svinja ograničene na broj zaraženih životinja, širenje virusa i znakove bolesti. Zbog toga "zaražena i vakcinisana" stada imaju manje šanse da budu detektovana za vreme trajanja restriktivnih mera u poređenju sa nevakcinisanim stadima koja u 70% slučajeva budu otkrivena na osnovu simptoma. Za vreme završne trijaže koja prethodi ukudanju mera, mali broj zaraženih životinja u "zaraženim i vakcinisanim" stadima će ogranićiti šanse za otktivanjem bolesti u ovakvim stadima. Pošto se, u skladu sa legislativom, završna trijaža ne može sprovoditi pre 30 dana od poslednjeg slučaja, broj virus pozitivnih životinja u vakcinisanim stadima će biti čak manji, jer su zaražene životinje ili uginule ili prebolele zarazu (Bergevoet i sar., 2007; Beer i sar., 2006).

U naredna dva odeljka, biće razmotren rizik koji nosi sveže meso i adekvatna dijagnostika da bi ovaj rizik bio smanjen.

Primenjene sheme za dokazivanje virusa u svežem mesu

Monitoring nakon sprovedenih svih mera

U ovom odeljku, biće razmatran monitoring samo pri završnoj trijaži. Generalno, što je više monitoringa implementirano, manji le rizik da će zaraženo stado biti izostavljeno tokom ove procedure.

Efikasnost monitoringa je direktno povezan sa vrstom organa koji su uzorkovani, brojem uzoraka i osetljivošću i specifičnošću dijagnostičkih sistema. Fino podešavanje trijažnih protokola mora biti urađeno prateći odabir odgovarajuće strategije za kontrolu (vidi na pr. strategije za odabir uzoraka predložene od strane (Bergevoet i sar., 2007).

U svim shemama, treba koristiti real time RT-PCR za detekciju virusa i ELISA za dokazivanje antitela (see 9.2.2). Generalno, sistemi za uzorkovanje imaju za cilj detekciju granične vrednosti prevalencije, na pr. 5% uz nivo sigurnosti 95% uz pokrivenost celog stada na pr. uzorkovanjem svake jedinice. Ovakav pristup je neophodan jer se klasična kuga svinja


pojavljuje u grupama, a ne homogeno. Bergevoet i sar. (2007) je simulirao istraživanje na pr. 60 uzoraka za farme do 600 životinja. Sa većih farmi je uzorkovano 10% životinja, i to najmanje 1 uzorak po jedinici. Ovako praktično orjentisano uzorkovanje može biti svsishodno za identifikaciju zaraženih životinja u postvakcinalnom periodu.

Ciljano uzorkovanje životinja sa kliničkim simptomima, na pr. visokom temperaturom povećava efikasnost monitoringa. Na ovaj način se olakšava i otkrivanje hronično zaraženih životinja.

Bez testiranja svih životinja, rizik koji nosi sveže meso, ne može biti potpuno izbegnut. U slučaju lokalne hitne vakcinacije, životinje koje su virus pozitivne ili imaju antitela protiv divljeg soja je očekivano da budu veoma retke. U ovakvim stadima, pretpostavljena prevalencija teško da može biti postignuta. Dakle, bez testiranja svih životinja, potpuno otkrivanje svih zaraženih stada bi donekle bilo slučajno (Bergevoet i sar., 2007). Dostupnost novih dijagnostičkih testova koja može uticati na povećanje broja uzoraka se mora uzeti u obzir prilikom implementacije kod vakcinisanih stada. Ali kada god je moguće, treba testirati sve životinje.

Dijagnostika

Ukratko, u vezi sa dijagnostikom koja je opisana pod 2.6., virus klasične kuge svinja se može dokazati u krvi tokom trajanja viremije. Životinje zaražene divljim sijem virusa kuge su viremične nekoliko dana i izlučuju virus do tri sedmice (vidi prilog D o viremiji). Pored toga, moguće je dokazati virus u tonzilama i u dužem vremenskom periodu (PCR+, izolacija virusa -). Analogno, pokazano je da je PCR duže pozitivan nego izolacija virusa. Nakon viremične faze, specifična antitela se mogu dokazati pomoću svih poznatih seroloških, uključujući i DIVA ELISA, testova,

Hronično inficirane svinje izlučuju virus duže od 28 dana, ekstremno do 120. Otkrivanje ovih životinja tokom završne trijaže je veoma značajno, u smislu obezbeđivanja bezbednog svežeg mesa od životinja koje su hitno vakcinisane. Srećom, ove životinje ispoljavaju kliničke simptome koji su lako uočljivi tokom pregleda.

Zahvaljujući osetljivosti, rRT-PCR je veoma pogodan za masovne skrininge. Mogućnost pregleda velikog proja uzoraka istovremeno i mogućnost automatizacije i pravljenja zbirnih uzoraka čine ga ekonomičnijim od izolacije virusa (Depner i sar. 2006a, Depner i sar., 2007a). Na osnovu iskustva, smatra se da je E2 blokirajuća ELISA najpogodnija za dokazivanje specifičnih antitela. U slučaju upotrebe marker vakcine, treba koristiti ERNS ELISA test.

Ukoliko se raspolaže ovim metodama, klasična kuga svinja se može dokazati 2 do 5 dana od infekcije rRT-PCR testom, odnosno 14-21 dan E2ELISA testom. ERNS antitela se obično ne mogu dokazati pre 21-35 dana. Specifična antitela protiv virusa kuge svinja perzistiraju nekoliko godina.

Zlatni standardi, izolacija virusa i virus neutralizacioni test, se smatraju potvrdnim testovima. Ipak, pozitivan PCR nalaz ne znači automatski da će i izolacija virusa biti pozitivna, odnosno da je životinja infektivna. Infektivni potencijal uzoka se može ispitati samo izolacijom virusa ma prijemčivoj ćelijskoj liniji ili veštačkom infekcijom svinja (tabala 14).


Životinje koje su reagovale negativno na rRT-PCR testu se ne mogu smatrati izvorom infektivnog svežeg mesa. Kod nevakcinisanih životinja, ipak, ovaj nalaz je validan samo u krtakom vremenskom periodu jer životinje mogu reagovati negativno na samom početku infekcije ili se mogu zaraziti neposredno nakon uzorkovanja krvi. Za životinje koje su vakcinisane MŽ vakcinom, negativan nalaz je validan do klanja jer se smatra da životinje koje su propisno vakcinisane i rRT-PCR negativne nakon određenog perioda posle vakcinacije, ne nose nikakav rizik (rizik je jednak 0) u odnosu na sveže meso.

Tabela 14. KKS status životinja ili leševa na osnovu kombinovanih rezultata različitih testova

PCR Izolacija virusa

E2ELISA ERNS ELISA

Interpretacija Zaključak

neg neg neg neg KKS slobodan ili uzorkovanje za

vreme inkubacije slobodan

poz poz neg neg KKS zaražena, rana faza infekcije, infektivan virus

prisutan pozitivan

neg neg poz poz

KKS zaražena, rekonvalescencija ili

vakcinisana MŽV, infektivan virus nije prisutan

pozitivan

neg neg poz neg Vakcinisana sa E2subV negativan

poz neg poz neg

KKS zaražena, rekonvalescencija ili

vakcinisana MŽV, infektivan virus nije prisutan, genom

virusa dokazan

pozitivan

Vakcinacija

Kao što je već opisano, efikasnija vakcina je ona koja onemogućava nastanak kliconoša, odnosno kontaminaciju mesa. Trenutno su dostupne dve vakcine: MŽV i E2subV. Dok je MŽV visoko efikasna, E2subV ima DIVA karakteristike ali je manje efikasna. Rizik od svežeg mesa životinja koje su vakcinisane i zaražene zavisi od vakcine koja je korišćena, karakteristika divljeg soja virusa i vremena koje protekne između vakcinacije i infekcije. Rane infekcije nose veći rizik od viremije, naročito ako je korišćena E2subV.

Ukoliko vakcinacija nije propisno sprovedena, neke životinje neće biti zaštićene. Infekcija ovih životinja se otkriva standardnim merama nadzora ili tokom završne trijaže. Ukoliko je svinja propisno vakcinisana MŽ vakcinom, biće potpuno zaštićena od virusa kuge. Zbog toga se smatra da meso vakcinisanih svinja koje su PCR negativne nakon određenog perioda posle vakcinacije, ne nosi nikakav rizik (rizik je jednak 0).

Svaka nepropisno vakcinisana svinja utiče na smanjenje efikasnosti primenjene vakcine. Da bi se smanjio rizik, vakcinacija mora da bude sprovedena besprekorno. Podaci postoje samo za preventivnu vakcinaciju iz osamdesetih godina i tada korišćene testove. Retrospektivna anliza pokazala je da vakcinacija nije sprovedena propisno u 10% slučajeva. Ovaj nivo je


najverovatnije znatno niži kod hitne vakcinacije manjeg obima i uz primenu unapređenih alata. Iskustvo iz drugih bolesti, kao što je bolest plavog jezika (BT) ili avijarna influenca (AI) govori da je taj procenat niži od 5% pod kontolisanim uslovima (Nemačna ispitivanja na terenu za BT i AI, Beer, pers. communication). U cilju smanjenja ukupnog rizika, mere biosigurnosti se moraju strogo poštovati tokom kampanje vakcinacije, na pr. upotreba sterilnih instrumenata. Kada se koristi MŽV, kritičan period za nastanak infekcije je veoma kratak, jer imunitet nastaje veoma brzo, tako da je rizik relativno nizak u poređenju sa E2subV kod koje se mere biosigurnosti moraju poštovati kao pri poseti nevakcinisane farme u protektivnoj zoni.

Interpretacija i diskusija

Hitna vakcinacija je vredan, dodatni način kontrole u slučaju izbijanja klasične kuge svinja. Obe vrste vakcina (MŽV i E2subV) se mogu koristiti s tim da dijagnostičke metode moraju biti korektno odabrane. Ipak nezavisno od vrste vakcine, testiranje stada u regionu u kojem se desilo izbijanje kuge treba vršiti real time RT-PCR testom kao osnovom za dokazivanje virusa. Nasuprot njemu, marker serlogija je manje više ograničena na finalnu trijažu kod farmi vakcinisanih E2subV, a E2 serologija na nevakcinisane životinje (na pr. priplod). Da bi se smanjio rizik od nalaza virusa klasične kuge svinja u svežem mesu, rRT-PCR pozitivne svinje moraju biti uništene pre klanja. Ni jedna shema uzorkovanja i testiranje nisu evaluirani za detekciju virusa u mesu vakcinisanih svinja tokom hitne vakcinacije. Ipak, protektivni efekat opisanih i dostupnih vakcina smanjuje broj viremičnih životinja na minimum sprečavanjem ili smanjivanjem transmisije, i u idealnim uslovima, testiranje nije potrebno jer virus pozitivne životinje ne mogu postojati u trenutku klanja. Međutim, zbog potencijalnih multifaktorijalnih interakcija, efekti vakcinacije moraju da budu izračunati i predviđeni upotrebom modela u poređenju sa konvencionalnom strategijom klanja (vidi ispod). Nadalje, mere monitoringa mogu smanjiti rizik koje nose zaklane svinje, a koje su potencijalni izvor virusa kuge. Svi napori moraju biti usmereni na životinje pre klanja jer detekcija virusa kuge i antitela u leševima u klanicama nije niti istraživano niti standardizovano (uzorkovanje, metode itd.), a nalaz pozitivne životinje na klanici bi imao veliki uticaj na dalji proces proizvodnje. Zbog toga se savetuju različite sheme monitoringa, ali su podaci sa terena i iskustva uvek ograničeni. Pored toga, testiranje svih životinja je teoretski najbolji pristup, ali iz praktičnih razloga, samo pojedinačni testovi su realni u ovom trenutku. Ipak, može se zaključiti da postoje dva pristupa uzorkovanja i testiranja koji se mogu kombinovati: (1) obavezno, striktno i ciljano uzorkovanje, testiranje svih životinja sa bilo kakvom kliničkom sumnjom rRT-PCR testom. Ovim uzorcima bi takođe bilo moguće detektovati hronično zaražene svinje i (2) "spot testiranje" upotrebom optimalnog broja uzoraka za dokazivanje određenog nivoa prevalencije. Ovde, želimo da napomenemo da je broj uzoraka 60 dovoljan za sva stada manja od 600 životinja odnosno 10% za velike farme. Uzorkovati se moraju sve jedinice (epodemiološke) i objekti. Ipak, mora se uzeti u obzir da niska prevalencija (na pr. manja od 2%) neće biti dokazana bilo kojom od spot metoda. Upotrebom visoko osetljivih testova za detekciju virusa kuge sa zanemarljivim brojem lažno negativnih nalaza, dozvoljava razmatranje razumnog povećanja broja uzoraka do svih životinja ili cenzusa. Ovo je od još većeg značaja kada se


plan za nepredviđene situacije oslanja na rezultate završne trijaže kojima se garantuje bezbednost.


PRILOG IV - Rečnik

Starosne kategorije: za potrebe ovog dokumenta, razlikuju se 4 starosne kategorije: 0-6 meseci, 6 meseci-1 godina, 1-2 godine i >2 godine

Svinje koje se gaje u seoskim gazdinstvima: Domaće svinje koje se drže na malim gazdinstvima za sopstvenu upotrebu ili ograničeno malu trgovinu.

Bazalna reprodukcije zaraze: prosečan broj sekundarnih slučajeva nastalih od primarnog.

Kontrolna zona: područje oko mesta izbijanja kuge nad kojim se sprovode kontrolne mere: preventivno klanje ili hitna vakcinacija. Uobičajeno je veličine 1 ili 3 km, redom.

Hitna vakcinacija: vakcinacija kojom se kontroliše zaraza, a može biti primenjena kao protektivna (vaccinate to live) ili supresivna (vaccinate to kill):

o Protektivna vakcinacija podrazumeva da vakcinisane životinje nastavljaju da žive do kraja proizvodnog ciklusa, a njihovo meso se normalno koristi,

o Supresivna vakcinacija podrazumeva vakcinaciju svinja oko zaražene farme kako bi se smanjilo širenje zaraze i potom se ubijaju.

Divlje svinje: svinje koje žive slobodne bez ikakve zavisnosti od ljudi.

Svinje koje se drže na otvorenom: svinje koje su privremeno ili tokom selog života slobodne.

Stadno inkubaciono vreme: vreme koje protekne od infekcije prve životinje u stadu do uočavanja kliničkih simptoma u stadu.

Zaražene pre zaštite (ibp): na nivou stada podrazumeva da su životinje vakcinisane neposredno posle unošenja zaraze ili da je zaraza uneta posle vakcinacije ali pre nego što su sve životinje postale zaštićene. Na individualnom nivou, vakcinacija zaražene životinje neće promeniti tok bolesti. Zbog toga se infekcija pre zaštite odnosi na zarazu posle vakcinacije. Vreme individualne prijemčivosti zavisi od vrste i karakteristika vakcine.

Zaraženo stado: bilo koje zaraženo stado, bez obzira da li je detektovano. Termin se odnosi na sve stadijume infekcije na pr. životinje u inkubaciju, izolacija virusa, i/ili rRT-PCR pozitivne životinje, kao i samo serološki pozitivne. Naročito, vakcinisana stada mogu biti zaražena

Zaražena zona: područje oko kontrolne zone u kojoj se sprovode mere zabrane (na pr. 10 km).

Završna trijaža: Dijagnostičke procedure koje prethode ukidanju mera. Uobičajeno, počinje nakon 30 dana (Directive 2001/89/EC), a u slučaju negativnih nalaza, mere se ukidaju. Često, ukidanje mera u praksi se odnosi na celo područje, mada u pojedinim oblastima mnogo ranije novi slučajevi nisu dokazani. Obrazloženje za ukidanje mera je da je osigurano dovoljno vremena za detekciju zaraženih nevakcinisanih stada. U slučaju zaraze vakcinisanih životinja, očekuje se da se one oporave ili uginu.

Meso: prema Regulation (EC) No 853/2004 of the European Parliament i of the Council of 29 April 2004 laying down specific hygiene rules for food of animal origin: 1.1. meso podrazumeva jestive delove tela, tačke 1.2 do 1.8, uključujući krv. Nadalje, u Council Directive of 16 December 2002 navedeno je da proizvodnja, prerada i distribucija podrazumevaju bilo koji stadijum uključujući primarnu proizvodnju hrane animalnog porekla do skladištenja, transporta, prodaje krajnjem korisniku.

Metapopulacija: subpopulacija sa ograničenim kontaktima sa drugim subpopulacijama.


Visokorizični period (VRP): definišu ga (1) VRP-1, period između unošenja virusa u region i prve detekcije zaraze i (2) VRP-2, vreme između detekcije prve zaražene životinje i uspostavljanja mera.

Divlja svinja: divlje i domaće svinje su članovi iste vrste Sus scrofa. Divlja svinja je domaći sisar Evrope koji s emože pariti sa domaćom svinjom i davati plodno potomstvo. Domaće svinje mogu postati divlje. U ovom dokumentu pod divljim svinjama se podrazumevaju sve svinje koje nisu kontrolisane.

Reference: The EFSA Journal (2009) 932 1-18.

1

PRILOG V - LITERATURA

Abramowitz, M. and Stegun, I.A., 1972. Handbook of Mathematical Functions. Dover Publications. New York. Acevedo, P., Escudero, M. A., Munoz, R. and Gortázar C., 2006. Factors affecting wild boar abundance across an environmental gradient in Spain. Acta Theriologica 51, 327-336. Aguero, M., Fernandez, J., Romero, L.J., Zamora, M.J., Sanchez, C., Belak, S., Arias, M. and Sanchez-Vizcaino, J.M., 2004. A highly sensitive and specific gel-based multiplex RT-PCR assay for the simultaneous and differential diagnosis of African swine fever and Classical swine fever in clinical samples. Vet. Res. 35, 551-563. Akaike, H., 1974. A new look at the statistical model identification. IEEE Transactions on Automatic. 19(6), 716–723. Alban, L., Andersen, M.M., Asferg, T., Boklund, A., Fernández, N., Goldbach, S.G., Greiner, M., Højgaard, A., Kramer-Schadt, S., Stockmarr, A., Thulke, H.-H., Uttenthal, A. and Ydesen, B., 2005. Classical swine fever and wild boar in Denmark: A risk analysis. Project report, DFVF, p. 118. (ISBN: 87-91587-01-8) Allepuz, A., Casal, J., Pujols, J., Jove, R., Selga, I., Porcar, J. and Domingo, M., 2007. Descriptive epidemiology of the outbreak of classical swine fever in Catalonia (Spain), 2001/02. Veterinary Record 160, 398-403. Anderson, R.M. and May, R.M., 1991. Infectious diseases of human: dynamic and control. Oxford University Press Inc. New York. Andrzejewski, R. and Jezierski W., 1978. Menagement of the wild boar population and its effect on commercial land. Acta theriol. 23, 309-333. Andrew, M.E., Morrissy, C.J., Lenghaus, C., Oke, P.G., Sproat, K.W., Hodgson, A.L., Johnson, M.A. and Coupar, B.E., 2000. Protection of pigs against classical swine fever with DNAdelivered gp55. Vaccine 18(18), 1932-8. Andrew, M., Morris, K., Coupar, B., Sproat, K., Oke, P., Bruce, M., Broadway, M., Morrissy, C. and Strom, D., 2006. Porcine interleukin-3 enhances DNA vaccination against classical swine fever. Vaccine 24(16), 3241-7. Arino, J., Davis, J. R., Hartley, D., Jordan, R., Miller, J. M. and P. Van den Driessche, 2005. A multi-species epidemic model with spatial dynamics. Mathematical Medicine and Biology 22, 129-142. Armengol, E., Wiesmuller, K.H., Wienhold, D., Buttner, M., Pfaff, E., Jung, G. and Saalmuller, A., 2002. Identification of T-cell epitopes in the structural and non-structural proteins of classical swine fever virus. Journal of General Virology 83, 551-560. Artois, M., Depner, K.R., Guberti, V., Hars, J., Rossi, S. and Rutili, D., 2002. Classical swine fever (hog cholera) in wild boar in Europe. Rev. Sci. Tech. 21(2), 287-303. Aubert, M., Picard, M., Fouquet, E., Condé, J., Crucière, C., Ferry, R. and Albina, E., 1994. La peste porcine classique du sanglier en Europe. Ann. Méd. Vét. 138, 239–247. Aynaud, J.M., 1988. Principles of vaccination. In: Liess B, editor. Classical swine fever and related viral infections. Dordrecht: Martinus Nijhoff, 165-180. Bartak, P. and Greiserwilke, I., 2000. Genetic typing of classical swine fever virus isolates from the territory of the Czech Republic. Veterinary Microbiology 77, 59-70. Bates, T.W., Thurmond, M.C. and Carpenter, T.E., 2003. Description of an epidemic simulation model for use in evaluating strategies to control an outbreak of foot-and-mouth disease. Am J. Vet. Res. 64, 195-204. Baubet, E., 1998. Biologie du sanglier en montagne : biodémographie, occupation de l’espace et régime alimentaire. Thèse de Doctorat. Université Lyon I , 281pp. Beaudeau, F., Belloc, C., Seegers, H., Assie, S., Sellal, E. und Joly, A., 2001. Evaluation of a blocking ELISA for the detection of bovine viral diarrhoea virus (BVDV) antibodies in serum and milk. Vet. Microbiol. 80, 329-337.

2

Becher, P., Orlich, M., Kosmidou, A., Konig, M., Baroth, M. and Thiel, H.J., 1999. Genetic diversity of pestiviruses: Identification of novel groups and implications for classification. Virology 262, 64-71. Becher, P., Ramirez, R.A., Orlich, M., Rosales, S.C., Konig, M., Schweizer, M., Stalder, H., Schirrmeier, H. and Thiel, H.J., 2003, Genetic and antigenic characterization of novel pestivirus genotypes: implications for classification. Virology 311, 96-104. Beer, M., Reimann, I., Hoffmann, B. and Depner, K., 2007. Novel marker vaccines against classical swine fever. Vaccine 25, 5665-5670. Belak, S., 2005. The molecular diagnosis of porcine viral diseases: a review. Acta Vet Hung. 53, 113-124 Bensaude, E., Turner, J.L., Wakeley, P.R., Sweetman, D.A., Pardieu, C., Drew, T.W., Wileman, T. and Powell, P.P., 2004. Classical swine fever virus induces proinflammatory cytokines and tissue factor expression and inhibits apoptosis and interferon synthesis during the establishment of long-term infection of porcine vascular endothelial cells. J. Gen. Virol. 85, 1029-1037. Bergevoet, R.H.M., van der Kroon, S.M.A., Baltussen, W.H.M., Hoste, R., Backus, G.B.C., Backer, J.A., Hagenaars, T.J., Engel, B., de Jong, M. and van Roermund, H.J.W., 2007. Vaccinatie bij varkenspest : epidemiologische en sociaaleconomische effecten. Den Haag : LEI, p. 163. (Rapport / LEI 5.07.06) Bieber, C. and Ruf, T., 2005. Population dynamics in wild boar Sus scrofa: ecology, elasticity of growth rate and implications for the management of pulsed resource consumers. J. Appl. Ecology. 42, 1203-1213. Biront, P., Leunen, J. and Vandeputte, J., 1987. Inhibition of virus-replication in the tonsils of pigs previously vaccinated with a Chinese Strain vaccine and challenged oronasally with virulent-Strain of Classical Swine Fever virus. Veterinary Microbiology 14, 105-113. Biront, P. and Leunen, J., 1988. Vaccines. In: Liess B, editor. Classical swine fever and related viral infections. Dordrecht: Martinus Nijhoff, 181-197. Bjorklund, H., Lowings, P., Stadejek, T., Vilcek, S., Greiser-Wilke, I., Paton, D. and Belak, S., 1999. Phylogenetic comparison and molecular epidemiology of classical swine fever virus. Virus Genes 19(3), 189-195. Blacksell, S.D., Khounsy, S., Boyle, D.B., Gleeson, L.J., Westbury, H.A. and Mackenzie, J.S., 2005. Genetic typing of classical swine fever viruses from Lao PDR by analysis of the 5 ' non-coding region. Virus Genes 31(3), 349-355. Blome, S., Meindl-Bohmer, A., Loeffen, W., Thuer, B. and Moennig, V., 2006. Assessment of classical swine fever diagnostics and vaccine performance. Rev. Sci. Tech. Off. int. Epiz., 25, 1025-1038. Bolker, B. M. and Grenfell, B.T., 1996. Impact of vaccination on the spatial correlation and persistence of measles dynamics. Proc. Natn. Acad. Sci. USA 93, 12648-12653. Bouma, A., De Jong, M. C. and Kimman, T. G., 1997. The influence of maternal immunity on the transmission of pseudorabies virus and on the effectiveness of vaccination. Vaccine 15, 287–294. Bouma, A., de Smit, A.J., de Kluijver, E.P., Terpstra, C. and Moormann, R.J.M., 1999. Efficacy and stability of a subunit vaccine based on glycoprotein E2 of classical swine fever virus. Veterinary Microbiology 66, 101-114. Bouma, A., De Smit, A.J., De Jong, M.C.M., De Kluijver, E.P. and Moormann, R.J.M., 2000. Determination of the onset of the herd-immunity induced by the E2 sub-unit vaccine against classical swine fever virus. Vaccine 18, 1374-1381. Bouma, A., Stegeman, J.A., Engel, B., de Kluijver, E.P., Elbers, A.R. and de Jong, M.C., 2001. Evaluation of diagnostic tests for the detection of classical swine fever in the field without a gold standard. J.Vet.Diagn.Invest. 13, 383-388. Bran, L., Mihaita, S., Popa, M., and Totorcea, N., 1971. Trans-uterine and transplacentar transmission of attenuated rabbit-adapted swine fever virus strains, in pregnant sows. Arch. Vet. Bucuresti. 7, 11-20. Brandt, S., Said, S. and Baubet E., 2005. La chasse en battue modifie l’utilisation de l’espace

3

par le sanglier : quelles conséquences pour sa gestion ? Faune Sauvage 266, 12-17. Brauer, A., Lange, E. and Kaden, V., 2006. Oral immunisation of wild boar against classical swine fever: uptake studies of new baits and investigations on the stability of lyophilised Cstrain vaccine. European Journal of Wildlife Research 52, 271-276. Brouwer-Middelesch, H., Backer, J.A., Swart, W.A.J.M, van Roermund, H.J.W, van Wolf and van Schaik, G., 2008. Development of an early warning system (EWS) for detection of Classical Swine Fever. SVEPM Proceedings, 26-28 March 2008, Liverpool, 191-206. Bruschke, C.J., Hulst, M.M., Moormann, R.J., van Rijn, P.A. and van Oirschot, J.T., 1997. Glycoprotein Erns of pestiviruses induces apoptosis in lymphocytes of several species. J. Virol. 71, 6692-6696. Buehler, J.W., Hopkins, R.S., Overhage, J.M., Sosin, D.M. and Tong, V., 2004. Framework for evaluating public health surveillance systems for early detection of outbreaks: recommendations from the CDC Working Group. MMWR Recomm. Rep. 53, 1-11. Cameron, A.R. and Baldock, F.C., 1998a. A new probability formula for surveys to substantiate freedom from disease. Prev. Vet. Med. 34(1), 1-17. Cameron, A.R. and Baldock, F.C., 1998b. Two-stage sampling in surveys to substantiate freedom from disease. Prev. Vet. Med. 34(1), 19-30. Cannon, R.M. and Roe, R.T., 1982. Livestock Disease Surveys – A Field Manual for Veterinarians. Canberra. Carbrey, E.A., Stewart, W.C., Kresse, J.I. and Snyder, M.L., 1976. Natural infection of pigs with bovine viral diarrhea virus and its differential diagnosis from hog cholera. J. Am. Vet. Med. Assoc. 169, 1217-1219. Cariolet, R., Bougeard, S., Rault, J.-C., Jan, B., Keranflech, A., Le Diguerher, G., Pol, F., Kuntz-Simon, G. and Le Potier, M.-F., 2008. Importance des observations cliniques et nécroscopiques dans la détection précoce d'un cas de peste porcine classique. Journées de la Recherche Porcine 40, 45-48. Carrasco, C.P., Rigden, R.C., Vincent, I.E., Balmelli, C., Ceppi, M., Bauhofer, O., Tache, V., Hjertner, B., McNeilly, F., van Gennip, H.G., McCullough, K.C. and Summerfield, A., 2004. Interaction of classical swine fever virus with dendritic cells. J. Gen. Virol. 85, 1633- 1641. Cellina, S., 2008. Effects of supplemental feeding on the body condition and reproductive state of wild boar Sus scrofa in Luxembourg. Thesis, University of Sussex, Brighton, UK. Chen, N., Hu, H., Zhang, Z., Shuai, J., Jiang, L. and Fang, W., 2008. Genetic diversity of the envelope glycoprotein E2 of classical swine fever virus: Recent isolates branched away from historical and vaccine strains. Veterinary Microbiology 127(3-4), 286-299. Chenoufi, N., Masse-Provin, N., Rossi, S. and Le Potier, M.-F., 2006. La PPC engendrerait une létalité de 70 à 90 % chez les marcassins des Vosges du Nord. In La semaine Vétérinaire, p. 54. Chenut, G., Saintilan, A.-F., Burger, C., Rosenthal, F., Cruciere, C., Picard, M., Bruyere, V. and Albina E., 1999. Oral immunisation of swine with a classical swine fever vaccine (Chinese strain) and transmission studies in rabbits and sheep. Veterinary Microbiology 64, 265-276. Clavijo, A., Lin, M., Riva, J., Mallory, M., Lin, F. and Zhou, E.M., 2001. Development of a competitive ELISA using a truncated E2 recombinant protein as antigen for detection of antibodies to classical swine fever virus. Res.Vet.Sci. 70, 1-7. Choisy, M. and Rohani, P., 2006. Harvesting can increase severity of wildlife disease epidemics. Proc Biol Sci. 273(1597), 2025–2034. Coggins, L., 1964. Study of Hog Cholera colostral antibody and its effect on active hog cholera immunization. Am. J. Vet. Res. 25, 613-617. Council Directive 80/217/EEC of 22 January 1980 introducing Community measures for the control of classical swine fever (OJ L 47, 21.2.1980, p. 11). Council Decision 81/859/EEC of 19 October 1981 on the designation and operation of a liaison laboratory for classical swine fever (OJ L 319, 7.11.1981, p. 20). Council Directive 2002/99/EC of 16 December 2002 laying down the animal health rules

4

governing the production, processing, distribution and introduction of products of animal origin for human consumption (OJ No. L 18, 23.1.2003, p. 11). Colijn, E.O., Bloemraad, M. and Wensvoort, G., 1997. An improved ELISA for the detection of serum antibodies directed against classical swine fever virus. Vet.Microbiol. 59(1), 15-25. Cowled, B. D., Lapidge, S. J., Smith, M. I. and Staples, L. D. 2008. Vaccination of feral pigs (Sus scrofa) using iophenoxic acid as a simulated vaccine. Australian Veterinary Journal 86(1-2), 50-55. Crauwels, A.P., Nielen, M., Stegeman, J.A., Elbers, A.R., Dijkhuizen, A.A. and Tielen, M.J. 1999. The effectiveness of routine serological surveillance: case study of the 1997 epidemic of classical swine fever in The Netherlands. Rev. Sci. Tech. 18, 627-637. Crauwels, A.P., de Koning, R., Nielen, M., Elbers, A.R.W., Dijkhuizen, A.A. and Tielen, M.J.M., 2001. A concept for a decision support system based on practical experiences from a national disease emergency - The Dutch experience. Acta Veterinaria Scandinavica, 61- 69. Cross, P.C., Johnson, P.L.F., Lioyd-Smith, J.O. and Getz W.M., 2007. Utility of R0 as a predictor of disease invasion in structured populations. J. R. Soc. Interface 4, 315-324. Dahle, J., Moennig, V., Coulibaly, C.O. and Liess, B., 1991. Clinical, post mortem and virological findings after simultaneous inoculation of pigs with hog cholera and bovine viral diarrhoea virus. Zentralbl. Veterinarmed. B 38(10), 764-772. Dahle, J. and Liess, B., 1992. A review on classical swine fever infection in pig: epizootiology, clinical disease and pathology. Comparative Immunology Microbiology of Infectious Disease 15, 203-211. Dardaillon, M., 1988. Wild boar social groupings and their seasonal-changes in the camargue, southern france. Zeitschrift fur Saugetierkunde-International Journal of Mammalian Biology 53(1), 22-30. Dato, V., Wagner, M.M. and Fapohunda, A., 2004. How outbreaks of infectious disease are detected: a review of surveillance systems and outbreaks. Public Health Rep. 119, 464-471. Davila, S., Cariolet, R. and Le Potier, M.F., 2003. Etude de l'influence de la virulence des souches de peste porcine classique sur l'immunopathogénécité du virus chez les suidés et sur la propagation de la maladie en zone de forte densité porcine. Journées de la Recherche Porcine 35, 375-382. De Lange, K., Haddad, N., Le Potier, M.F., Agier, C., Le Vee, M., Amar, P. and Toma, B., 2003. Specificity of three ELISA-gE kits for screening pig meat for antibodies to Aujeszky's disease. Vet. Rec. 153, 621-624. De Smit, A.J., Eble, P.L., de Kluijver, E.P., Bloemraad, M. and Bouma, A., 1999. Laboratory decision-making during the classical swine fever epidemic of 1997-1998 in The Netherlands. Prev.Vet.Med. 42, 185-199. De Smit, A.J., van Gennip, H.G., Miedema, G.K., van Rijn, P.A., Terpstra, C. and Moormann, R.J., 2000a. Recombinant classical swine fever (CSF) viruses derived from the Chinese vaccine strain (C-strain) of CSF virus retain their avirulent and immunogenic characteristics. Vaccine 18(22), 2351-2358. De Smit, A.J., Eble, P.L., de Kluijver, E.P., Bloemraad, M. and Bouma, A., 2000b. Laboratory experience during the classical swine fever virus epizootic in the Netherlands in 1997-1998. Vet.Microbiol. 73, 197-208. De Smit, A.J., Van de Wetering, G., Colijn, E.C., Hulst, M.M., Kramps, J.A., Van den Blink, A., and Moormann, R.J.M., 2000c. Evaluation of an ELISA for the detection of antibodies against the Erns envelope protein of classical swine fever virus. In: PhD thesis: de Smit, A.J. Classical swine fever. Efficacy of marker vaccines and laboratory diagnosis. Utrecht University, 117-131. De Smit, A.J., Bouma, A., de Kluijver, E.P., Terpstra, C. and Moormann, R.J., 2001a. Duration of the protection of an E2 subunit marker vaccine against classical swine fever after a single vaccination. Vet Microbiol.78(4), 307-317. De Smit, A.J., Bouma, A., van Gennip, H.G.P., de Kluijver, E.P. and Moormann, R.J.M., 2001b. Chimeric (marker) C-strain viruses induce clinical protection against virulent classical swine fever virus (CSFV) and reduce transmission of CSFV between vaccinated pigs. Vaccine 19, 1467-1476.

5

De Vos, C.J., Saatkamp, H.W., Huirne, R.B. and Dijkhuizen, A.A., 2003. The risk of the introduction of classical swine fever virus at regional level in the European Union: a conceptual framework. Rev. Sci. Tech. 22 (3), 795-810. Depner, K., Bauer, T. and Liess, B., 1992. Thermal and pH stability of pestiviruses. Rev. Sci. Tech. 11, 885-893. Depner, K.R., Gruber, A. and Liess, B., 1994. Experimental infections of weaner pigs with a field isolate of hog cholera/classical swine fever virus derived from a recent outbreak in Lower Saxony. I: Clinical, virological and serological finding. Wien Tierarztl. Mschr. 81, 370-373. Depner, K.R., Muller, A., Gruber, A., Rodriguez, A., Bickhardt, K. and Liess, B., 1995a. Classical swine fever in wild boar (Sus scrofa) experimental infections and viral persistence. Dtsch. Tierarztl. Wochenschr. 102(10), 381-4. Depner, K., Paton, D.J., Cruciere, C., De Mia, G.M., Muller, A., Koenen, F., Stark, R., Liess, B., 1995b. Evaluation of the enzyme-linked immunosorbent assay for the rapid screening and detection of classical swine fever virus antigens in the blood of pigs. Rev.Sci.Tech. 14, 677-689. Depner, K.R., Hinrichs, U., Bickhardt, K., Greiser-Wilke, I., Pohlenz, J., Moennig, V. and Liess, B., 1997. Influence of breed-related factors on the course of classical swine fever virus infection. Vet. Rec. 140, 506-507. Depner K.R, Müller T., Lange E., Staubach C., Teuffert J., 2000. Transient classical swine fever virus infection in wild boar piglets partially protected by maternal antibodies, Dtsch. Tierarztl. Wschr. 107, 41-80. Depner, K.R., Bouma, A., Koenen, F., Klinkenberg, D., Lange, E., de Smit, H. and Vanderhallen, H., 2001. Classical swine fever (CSF) marker vaccine - Trial II. Challenge study in pregnant sows. Veterinary Microbiology 83, 107-120. Depner, K., Hoffman, B., Beer, M., Teuffert, J., Kaden, V., Schirrmeier, Blicke, J., Fritzemeier, J. und Mettenleiter, T., 2005. Paradigmenwechsel in der Schweinepestbekämpfung bei Hausschweinen. Ein auf Erregernachweis und Impfung gestüztes, erweitertes Tierseuchenbekämpfungskonzept. Deutsches Tierarzteblatt 4, 398-401. Depner, K., Bunzenthal, C., Heun-Munch, B., Strebelow, G., Hoffmann, B. and Beer, M., 2006a. Diagnostic evaluation of a real-time RT-PCR assay for routine diagnosis of classical swine fever in wild boar. Journal of Veterinary Medicine Series B-Infectious Diseases and Veterinary Public Health 53, 317-320. Depner, K., Hoffmann, B. and Beer, M., 2006b. Does real-time RT-PCR for CSF mark the beginning of a paradigm shift in the control of CSF? In: Vennier P, Espeseth D (eds): New Diagnostic Technology: Applications in Animal Health and Biologics Controls. Dev. Biol. Basel 126, 115-116. Depner, K., Hoffmann, B. and Beer, M., 2007a. Evaluation of real-time RT-PCR assay for the routine intra vitam diagnosis of classical swine fever. Veterinary Microbiology 121, 338- 343. Depner, K.R., Muller, A., Gruber, A., Rodriguez, A., Bickhardt, K. and Liess, B., 2007b. Classical swine fever in Depner, K., Allmann, R., Utke, K., von Felbert, I., Lange, E., Hoffmann, B., Beer, M. 2007. Der Verlauf der klassischen Schweinepest: Ein Infektionsversuch mit dem aktuellen Schweinepest-Virusisolat aus Nordrhein-Westfalen (Kreis Borken). Tierärztl. Umschau. 62, 192-195. Deregt, D., Gilbert, S.A., Dudas, S., Pasick, J., Baxi, S., Burton, K.M. and Baxi, M.K., 2006. Multiplex DNA suspension microarray for simultaneous detection and differentiation of classical swine fever virus and other pestiviruses . Journal of Virological Methods 136 (1-2), 17-23. Dewulf, J., Laevens, H., Koenen, F., Vanderhallen, H., Mintiens, K., Deluyker, H. and de Kruif, A., 2000. An experimental infection with classical swine fever in E2 subunit markervaccine vaccinated and in non-vaccinated pigs. Vaccine 19, 475-482. Dewulf J., Laevens, H., Koenen, F., Mintiens, K. and De Kruif, A., 2001. An experimental infection with classical swine fever virus in pregnant sows: transmission of the virus, course

6

of the disease, antibody response and effect on gestation. Journal of Veterinary Medicine 48(8), 583-591. Dewulf, J., Leavens, H., Koenen, F., Mintiens, K. and de Kruif, A., 2001. An E2 sub-unit marker vaccine does not prevent horizontal or vertical transmission of classical swine fever virus. Vaccine 20, 86-91. Dewulf J., Koenen F., Ribbens S., Haegeman A., Laevens H. and A. De Kruif, 2002. Evaluation of the epidemiological importance of classical swine fever infected, E2 sub-unit marker vaccinated animals with RT-nPCR positive blood samples. J. Vet. Med. B, 49, 452- 456. Dewulf, J., Laevens, H., Koenen, F., Mintiens, K., and De Kruif, A., 2002a. A comparitive study for emergency vaccination against classical swine fever with an E2 sub-unit markervaccine and a C-strain vaccine. Proceedings of the International Pig Veterinary Society, Ames, p. 325. Dewulf, J., Laevens, H., Koenen, F., Mintiens, K. and de Kruif, A., 2002b. An experimental infection to investigate the indirect transmission of classical swine fever virus by excretions of infected pigs. Journal of Veterinary Medicine B 49, 452-456. Dewulf, J., Laevens, H., Koenen, F., Mintiens, K. and Kruif, A., 2003. A comparative study for emergency vaccination against classical swine fever with an E2 sub-unit marker vaccine and a C-strain vaccine. Society for Veterinary Epidemiology and Preventive Medicine. Proceedings of a meeting held at University of Warwick, England, 31st March-2nd April 2003, 221-231. Dewulf, J., Koenen, F., Mintiens, K., Denis, P., Ribbens, S. and de Kruif, A., 2004. Analytical performance of several classical swine fever laboratory diagnostic techniques on live animals for detection of infection. J. Virol. Methods 119, 137-143. Dewulf, J., Koenen, F., Ribbens, S., Haegeman, A., Laevens, H. and De Kruif, A., 2005. Evaluation of the epidemiological importance of classical swine fever infected, E2 sub-unit marker vaccinated animals with RT-nPCR positive blood samples. J. Vet. Med. B Infect. Dis. Vet. Public Health 52, 367-371. Diaz de Arce, Nunez, J.I., Ganges, L., Barreras, M., Frias, M.T. and Sobrino, F., 1998. An RTPCR assay for the specific detection of classical swine fever virus in clinical samples. Vet.Res. 29, 431-440. Diaz de Arce, H., Nunez, J.I., Ganges, L., Barreras, M., Frias, M., T. and Sobrino, F., 1999. Molecular epidemiology of classical swine fever in Cuba. Virus Research 64(1), 61-67. Diaz de Arce, H., Ganges, L., Barrera, M., Naranjo, D., Sobrino, F., Frias, M. T.and Nunez, J. I., 2005. Origin and evolution of viruses causing classical swine fever in Cuba. Virus Research 112 (1-2), 123-131. Dobias, K. und Gleich, E., 2007. Erkenntnisse zur Funktionsfähigkeit BAB 11 als Wildtierpassage. Eberswalder Forstliche Schriftenreihe Band XXIX Wissenstransfer in die Praxis Tagungsband zum 2. EberswalderWinterkolloquium am 1. März. Doherr, M.G. and Audige, L., 2001. Monitoring and surveillance for rare health-related events: a review from the veterinary perspective. Philos. Trans. R. Soc. Lond. B. Biol. Sci. 356, 1097-1106. Dong, X.N., Wei, K., Liu, Z.Q. and Chen, Y.H., 2002. Candidate peptide vaccine induced protection against classical swine fever virus. Vaccine 21(3-4), 167-73. Dong, X.N., Chen, Y., Wu, Y. and Chen, Y.H., 2005. Candidate multi-peptide-vaccine against classical swine fever virus induced potent immunity with serological marker. Vaccine 23(28), 3630-3. Dong, X.N., Qi,Y., Ying, J., Chen, X. and Chen, Y.H., 2006. Candidate peptide-vaccine induced potent protection against CSFV and identified a principal sequential neutralizing determinant on E2. Vaccine 24(4), 426-34. Dong, X.N. and Chen, Y.H., 2006a. Spying the neutralizing epitopes on E2 N-terminal by candidate epitope-vaccines against classical swine fever virus. Vaccine 24(19), 4029-34. Dong, X.N. and Chen, Y.H., 2006b. Candidate peptide-vaccines induced immunity against CSFV and identified sequential neutralizing determinants in antigenic domain A of

7

glycoprotein E2. Vaccine 24(11), 1906-13. Dreier, S., Zimmermann, B., Moennig, V. and Greiser-Wilke, I., 2007. A sequence database allowing automated genotyping of Classical swine fever virus isolates. J. Virol. Methods 140, 95-9. Duncan, C., Backus, L.C., Lynn, T., Powers, B. and Salman, M., 2008, Passive, Opportunistic Wildlife Disease Surveillance in the Rocky Mountain Region, USA.Blackwell Verlag. Transboundrary and Emerging Diseases 55, 308-314 Durand, B., Davila, S., Cariolet, R., Mesplede, A. and Le Potier, M.-F., 2008. Comparison of viraemia- and clinical-based estimates of within- and between pen transmission of Classical Swine Fever Virus from three transmission experiments. Veterinary Microbiol. , in press (Epub ahead of print doi : 10.1016/j.vetmic.2008.09.056). EC (European Commission), Corrigendum to Regulation (EC) No 853/2004 of the European Parliament and of the Council of 29 April 2004 laying down specific hygiene rules for food of animal origin (Official Journal of the European Union L 139 of 30 April 2004) EC (European Commission), Commission Decision 2002/106/EC of 1 February 2002 approving a Diagnostic Manual establishing diagnostic procedures, sampling methods and criteria for evaluation of the laboratory tests for the confirmation of classical swine fever (OJ L 39, 9.2.2001, p. 71). EC (European Commission), Commission Decision 2003/859/EC of 5 December 2003 amending Decision 2002/106/EC as regards the establishment of a classical swine fever discriminatory test (OJ L 324, 11.12.2003, p. 55). EC (European Commission), Commission Decision 2006/805/EC of 24 November 2006 concerning animal health control measures relating to classical swine fever in certain Member States (OJ L 329, 25.11.2006, p. 67). Edgar, G., Hart, L. and Hayston, J.T., 1949. Studies on the viability of the virus of swine fever. Proceedings of 14th International Veterinary Congress, London, pp. 387–391. Edwards, S., Moennig, V. and Wensvoort, G., 1991. The development of an international reference panel of monoclonal antibodies for the differentiation of hog cholera virus from other pestiviruses. Vet. Microbiol. 29, 101-108. Edwards, S., 2000, Survival and inactivation of classical swine fever virus. Veterinary Microbiology 73, 175-181. Elbers, A.R.W., Stegeman, A., Moser, H., Ekker, H.M., Smak, J.A., Pluimers, F.H., 1999. The classical swine fever epidemic 1997-1998 in the Netherlands: descriptive epidemiology. Preventive Veterinary Medicine 39, 157-184. Elbers, A.R., Bouma, A. and Stegeman, J.A., 2002. Quantitative assessment of clinical signs for the detection of classical swine fever outbreaks during an epidemic. Vet. Microbiol. 85, 323-332. Elbers, A.R., Vos, J.H., Bouma, A., van Exsel, A.C. and Stegeman, A., 2003. Assessment of the use of gross lesions at post-mortem to detect outbreaks of classical swine fever. Vet. Microbiol. 96, 345–356. Elbers, A.R., Vos, J.H., Bouma, A. and Stegeman, J.A., 2004. Ability of veterinary pathologists to diagnose classical swine fever from clinical signs and gross pathological findings. Prev. Vet. Med. 66 (1-4), 239-246. Engel, B., Bouma, A., Stegeman, A., Buist, W., Elbers, A., Kogut, J., Döpfer, D. and de Jong, M.C., 2005. When can a veterinarian be expected to detect classical swine fever virus among breeding sows in a herd during an outbreak? Prev. Vet. Med. 67 (2-3), 195-212. Farez, S. and Morley, R.S., 1997. Potential animal health hazards of pork and pork products. Revue Scientifique et Technique de L Office International Des Epizooties 16, 65-78. Faust, A., Lange, B. and Kaden, V., 2007. Efficacy of lyophilized C-strain vaccine after oral immunization of domestic pigs and wild boar against classical swine fever: first results. Dtsch. Tierarztl. Wschh. 114, 412-417. Feliziani, F., Maresca, C., Giovannini, A., Mammoli, R. and Rutili, D., 2005. Statistical evaluation of classical swine fever surveillance plans in Italy (1995-2003). J. Vet. Med. B Infect. Dis. Vet. Public Health 52, 199-200.

8

Fenati, M. and Armaroli E., 2004. Determinazione dei parametri riproduttivi e valutazione dello stato sanitario della popolazione di cinghiale sottoposta al prelievo. INFS, Doc. Tec. 1- 39. Bologna. Fenati, M., Armaroli, E., Corrain, R. and Guberti, V., 2008. Indirect estimation of porcine parvovirus maternal immunity decay in free-living wild boar (Sus scrofa) piglets by capturerecapture data. Vet. J. (Epub ahead of print PMID: 18295517). Fernandez, N., Kramer-Schadt, S. and Thulke, H.-H., 2006. Viability and risk assessment in species restoration: planning reintroductions for the wild boar, a potential disease reservoir. Ecology and Society 11, 6. Fernelius, A.L., Amtower, W.C., Lambert, G., McClurkin, A.W. and Matthews, P.J., 1973. Bovine viral diarrhea virus in swine: characteristics of virus recovered from naturally and experimentally infected swine. Can. J. Comp. Med. 37, 13-20. Fischer, C., Gourdin, H., Obermann, M., 2004. Spatial behaviour of the wild boar in Geneva, Switzerland: testing methods and first results. in: Wild Boar Research 2002. A selection and edited papers from the “4th International Wild Boar Symposium”. Galemys 16(Special Issue), 149–156 Fletcher, S.P. and Jackson, R.J., 2002. Pestivirus Internal Ribosome Entry Site (IRES) structure and function: Elements in the 5 ' untranslated region important for IRES function. Journal of Virology 76, 5024-5033 Floegel, G., Wehrend, A., Depner, K.R., Fritzemeier, J., Waberski, D. and Moennig, V., 2000. Detection of Classical Swine Fever virus in semen of infected boars. Veterinary Microbiology 77, 109-116 Floegel-Niesmann, G., 2001. Classical swine fever (CSF) marker vaccine. Trial III. Evaluation of discriminatory ELISAs. Vet. Microbiol. 83, 121-136. Floegel-Niesmann, G., Bunzenthal, C., Fischer, S. and Moennig, V., 2003. Virulence of recent and former classical swine fever virus isolates evaluated by their clinical and pathological signs. Journal of Veterinary Medicine Series B Infectious Diseases and Veterinary Public Health. 50, 214-220. Focardi, S., Toso, S. and Pecchioli, E., 1996. The population modelling of fallow deer and wild boar in a Mediterranean ecosystem. Forest Ecology and Management 88, 7-14. Francis, M.J. and Black, L. 1984. Effect of the sow vaccination regimen on the decay rate of maternally derived foot-and-mouth disease antibodies in piglets. Res. Vet. Sci. 37, 72-76. Frey, C.F., Bauhofer, O., Ruggli, N., Summerfield, A., Hofmann, M.A., Tradschin, J.D., 2006. Classical swine fewer virus replicon particles lacking the Erns gene: a potential marker vaccine for intradermal application. Vet. Res. 37(5), 655-70. Frias-Lepoureau, M.T. and Greiser-Wilke, I., 2002. An update on classical swine fever (CSF) virus molecular epidemiology. In: Morilla, A., Hernandez, P., Yoon, J.K, Zimmerman, J. (Eds.), Trends in Emerging Viral Infections of Swine. Iowa State Press, Ames Iowa, 165– 171. Fritzemeier, J., Teuffert, J., Greiser-Wilke, I., Staubach, C., Schlüter, H. and Moennig, V. 2000. Epidemiology of classical swine fever in Germany in the 1990s. Vet. Microbiol. 77, 29-41 Ganges, L., Barrera, M., Nunez, J.I., Blanco, I., Frias, M.T., Rodriguez, F. and Sobrino, F. 2005. A DNA vaccine expressing the E2 protein of classical swine fever virus elicits T cell responses that can prime for rapid antibody production and confer total protection upon viral challenge. Vaccine 23(28), 3741-52. Gethöffer, F., Sodeikat, G. and Pohlmeyer, K., 2007. Reproductive parameters of wild boar (Sus scrofa) in three different parts of Germany. Eur. J. Wildl. Res. 53, 287-297 Gibbens, J., Mansley, S., Thomas, G., Morris, H., Paton, D., Drew, T., Sandvik, T. and Wilesmith, J., 2000. Origins of CSF outbreaks. Vet. Rec. 147, 310. Glaner, M., Kaden, V., Tesmer, S. and Hahnefeld, H., 1984. Vaccine against porcine cholera ("Riemser Schweinepest-Vakzine")-a cell-culture vaccine of a high immunobiological valency. Medicamentum. Special issue for veterinary science, 21-25. Greiner, M. and Dekker, A., 2005. On the surveillance for animal diseases in small herds. Prev. Vet. Med. 70(3-4), 223-234.

9

Greiser-Wilke, I., Moennig, V., Coulibaly, Coz., Dahle, J., Leder, L. and Liess, B., 1990. Identification of conserved epitopes on a hog-cholera virus protein. Archives of Virology 111(3-4), 213-225. Greiser-Wilke, I., , Depner, K., Fritzemeier, J., Haas, L. and Moennig, V., 1998. Application of a computer program for genetic typing of classical swine fever virus isolates from Germany Journal of Virological Methods 75(2), 141-150. Greiser-Wilke, I., Fritzemeier, J., Koenen, F., Vanderhallen, H., Rutili, D., Demia, G.M., Romero, L., Rosell, R., Sanchezvizcaino, J.M. and Sangabriel, A., 2000a. Molecular epidemiology of a large classical swine fever epidemic in the European Union in 1997-1998. Veterinary Microbiology 77, 17-27. Greiser-Wilke, I., Zimmermann, B., Fritzemeier, J., Floegel, G. and Moennig, V., 2000b. Structure and presentation of a World Wide Web database of CSF virus isolates held at the EU Reference Laboratory. Veterinary Microbiology 73, 131-136. Greiser-Wilke, I., Dreier, S., Haas, L. and Zimmermann, B. 2006. Genetic typing of classical swine fever viruses--a review. Dtsch. Tierarztl. Wochenschr. 113, 134-138. Greiser-Wilke, I., Blome, S. and Moennig, V., 2007. Diagnostic methods for detection of Classical swine fever virus-Status quo and new developments. Vaccine 25(30), 5524-30. Grimm, V., Revilla, E., Berger, U., Jeltsch, F., Mooij, W.M., Railsback, S.F., Thulke, H.H., Weiner, J., Wiegand, T. and DeAngelis, D.L., 2005. Pattern-oriented modeling of agentbased complex systems: Lessons from ecology. Science 310 (5750), 987-991. Guberti, V., Rutili, D., Ferrari, G., Patta, C. and Oggiano, A., 1998. Estimate the threshold abundance for the persistence of classical swine fever in the wild boar population of the eastern Sardinia. Proceedings of the meeting “ Measures to control classical swine fever in european wild boar”, Perugia, Italy, 6-7 April 1998, European Commission Doc. IV/7196/98, 54-61. Haas, B., Ahl, R., Bohm, R. and Strauch, D., 1995. Inactivation of viruses in liquid manure. Rev. Sci. Tech. 14, 435-445. Haegeman, A., Dewulf, J., Vrancken, R., Tignon, M., Ribbens, S. and Koenen, F., 2006. Characterisation of the discrepancy between PCR and virus isolation in relation to classical swine fever detection. Journal of Virological Methods 136, 44-50. Hahn, J., Park, S.H., Song, J.Y., An, S.H. and Ahn, B.Y., 2001. Construction of recombinant swinepox viruses and expression of the classical swine fever virus E2 protein. J. Virol. Methods 93(1-2), 49-56. Hammond, J.M., McCoy, R.J., Jansen, E.S., Morrissy, C.J., Hodgson, A.L. and Johnson, M.A., 2000. Vaccination with a single dose of a recombinant porcine adenovirus expressing the classical swine fever virus gp55 (E2) gene protects pigs against classical swine fever. Vaccine 18(11-12), 1040-50. Hammond, J.M., Jansen, E.S., Morrissy, C.J., Williamson, M.M., Hodgson, A.L. and Johnson, M.A., 2001. Oral and sub-cutaneous vaccination of commercial pigs with a recombinant porcine adenovirus expressing the classical swine fever virus gp55 gene. Arch. Virol. 46(9), 1787-93. Hammond, J.M., Jansen, E.S., Morrissy, C.J., Hodgson, A.L. and Johnson, M.A., 2003. Protection of pigs against 'in contact' challenge with classical swine fever following oral or subcutaneous vaccination with a recombinant porcine adenovirus. Virus Res. 97(2), 151-7. Hammond, J.M. and Johnson, M.A., 2005. Porcine adenovirus as a delivery system for swine vaccines and immunotherapeutics. Vet. J. 169(1), 17-27. Handel, K., Kehler, H., Hills, K. and Pasick, J., 2004. Comparison of reverse transcriptasepolymerase chain reaction, virus isolation, and immunoperoxidase assays for detecting pigs infected with low, moderate, and high virulent strains of classical swine fever virus. J. Vet. Diagn. Invest. 16, 132-138. Hanski I. and M. E. Gilpin, 1997. The metapopulation approach, its history, conceptual domain, and application to conservation. In: Metapopulation biology: ecology, genetics, and evolution. (ed. I. Hanski and M. E. Gilpin). San Diego, Academic Press: 5-26.

10

Hars, J., Boué, F., Boireau, P., Garin-Bastuji, B., Le Potier, M.-F., Mesplede, A., Rossi, R., Saint-Andrieux, C. and Toma, B., 2004. Impact sanitaire de l’augmentation des effectifs de sangliers sauvages en France. 6ème Symposium international sur l’utilisation durable de la faune sauvage, Paris, 6-9 juin 2004. Recueil des résumés : p. 48. Harvey, N., Reeves, A., Schoenbaum., M.A., Zagmutt-Vergara, F.J., Dube, C., Hill., A.E., Corso, B.A., McNab, W.B., Cartwright C.I, and Salman, M.D., 2007. The North American Animal Disease Spread Model: A simulation model to assist decision making in evaluating animal disease incursions. PVM 82, 176-197. Hebeisen, C., 2007. Population size, density and dynamics, and social organization of wild boar (Sus scrofa) in the Basin of Geneva. PHD, Neuchatel, 2007, 81pp. He, C.Q., Ding, N.Z., Chen, J.G. and Li, Y.L., 2007. Evidence of natural recombination in classical swine virus. Virus Res. 126(1-2), 179-85. Hethcote, H. W., 2000. The mathematics of infectious diseases. SIAM Review 42(4), 599-653. Hoffmann, B., Beer, M., Schelp, C., Schirrmeier, H. and Depner, K., 2005. Validation of a realtime RT-PCR assay for sensitive and specific detection of classical swine fever. J. Virol. Methods 130(1-2), 36-44. Hoffmann, B., Depner, K., Schirrmeier, H. and Beer, M., 2006. A universal heterologous internal control system for duplex real-time RT-PCR assays used in a detection system for pestiviruses. J. Virol. Methods 136(1-2), 200-9. Hofmann, M.A., Brechtbuhl, K. and Stauber, N., 1994. Rapid characterization of new pestivirus strains by direct sequencing of PCR-amplifed cDNA from the 5’ non-coding region. Arch. Virol. 139, 217-219. Hohmann, U., 2005. Rauschgebremst. Die Pirsch 16, 4-9. Hone, J., 1990. Disease surveillance in wildlife with emphasis on detecting foot and mouth disease in feral pigs. Journal of Environmental Management 31, 173-184. Hone, J., Pech, R. and Yip, P., 1992. Estimation of Dynamic and rate of transmission of classical swine fever (hog cholera) in wild pigs. Epidemiol. Infect. 108, 377-386. Hooft van Iddekinge, B.J., de Wind, N., Wensvoort, G., Kimman, T.G., Gielkens, A.L. and Moormann, R.J., 1996. Comparison of the protective efficacy of recombinant pseudorabies viruses against pseudorabies and classical swine fever in pigs; influence of different promoters on gene expression and on protection. Vaccine 14(1), 6-12. Horst, H.S., Dijkhuizen, A.A., Huirne, R.B.M. and De Leeuw, P.W., 1998. Introduction of contagious animal diseases into The Netherlands: elicitation of expert opinions. Livestock Production Science 53, 253-264. Huirne, R.B. and Windhorst, H.W., 2003. Development of prevention and control strategies to address animal health and related problems in densely populated livestock areas of the Community. Final Report – FAIR5-CT97-3566, European Commission, Brussels, p. 234. Hulst, M.M., Westra, D.F., Wensvoort, G. and Moormann, R.J., 1993. Glycoprotein E1 of hog cholera virus expressed in insect cells protects swine from hog cholera. J. Virol. 67(9), 5435-42. Jamin, A., Gorin, S., Cariolet, R., Le Potier, M.F. and Kuntz-Simon, G., 2008. Classical swine fever virus induces activation of plasmacytoid and conventional dendritic cells in tonsil, blood, and spleen of infected pigs. Vet. Res. 39, 7. Jamnikar Ciglenecki, U., Grom, J., Toplak, I., Jemersić, L. and Barlic-Maganja, D., 2008. Realtime RT-PCR assay for rapid and specific detection of classical swine fever virus: comparison of SYBR Green and TaqMan MGB detection methods using novel MGB probes. J. Virol. Methods. 147(2), 257-64. Jian-Jun Zhao, Dan Cheng, Na Li, Yuan Sun, Zixue Shi, Qing-Hu Zhu, Changchun Tu, Guang- Zhi Tong and Hua-Ji Qiu, 2007. Evaluation of a multiplex real-time RT-PCR for quantitative and differential detection of wild-type viruses and C-strain vaccine of Classical swine fever virus. Vet. Microbiol. 126(1-3), 1-10. Kaden, V., 1983. Enhancement of immunological response by unspecific action of additives to vaccines in aerogenic immunization of pigs against swine fever Archiv für Experimentelle Veterinarmedizin 37(5), 693-701.

11

Kaden, V. and Glaner, M., 1987. Effective dose of riems swine fever vaccine for aerogenic immunization. Archiv für Experimentelle Veterinarmedizin 41 (6), 841-845. Kaden, V., 1998. Classical swine fever in wild boars - situation in the European Community and selected aspects of transmission of the disease. Berl. Münch. Tierärztl. Wochenschr. 111, 201-207. Kaden, V., Hubert, P., Strebelow, G., Lange, E., Steyer, H. and Steinhagen, P., 1999a. Comparison of laboratory diagnostic methods for the detection of infection with the virus of classical swine fever in the early inspection phase: an experimental study. Berl Munch Tierarztl Wochenschr 112, 52-57. Kaden, V., 1999b. Control of Classical Swine Fever in wild boar population. Zeitschrift Fur Jagdwissenschaft 45, 45-59. Kaden, V., Lange, E., Fischer, U. and Strebelow, G., 2000a. Oral immunisation of wild boar against classical swine fever: evaluation of the first field study in Germany. Vet. Microbiol. 73 (2-3), 239-252. Kaden, V., Ziegler, U., Lange, E. and Dedek, J., 2000b. Classical swine fever virus: clinical, virological, serological and hematological findings after infection of domestic pigs and wild boars with the field isolate ''Spante'' originating from wild boar. Berliner und Munchener Tierarztliche Wochenschrift 113, 412-416. Kaden, V., Schuring, U., and Steyer, H., 2001a. Oral immunization of pigs against classical swine fever. Course of the disease and virus transmission after simultaneous vaccination and infection. Acta Virologa 45, 23-29. Kaden, V., Heyne, H., Kiupel, H., Letz, W., Kern, B., Lemmer, U., Gossger, K., Rothe, A., Bohme, H. and Tyrpe, P., 2001b. Oral immunisation of wild boar against classical swine fever: concluding analysis of the recent field trials in Germany, Berl. Munch. Tiereartl. Wschr., 114, 1-7. Kaden V. and Lange E., 2001. Oral immunisation against classical swine fever (CSF): Onset and duration of the immunity. Vet. Microbiol. 82, 301-310. Kaden, V., Heyne, H., Kiupel, H., Letz, W., Kern, B., Lemmer, U., Gossger, K., Rothe, A., Böhme, H. and Tyrpe, P., 2002. Oral immunisation of wild boar against classical swine fever: concluding analysis of the recent field trials in Germany. Berl. Münch. Tierärztl. Wochenschr., 115 (5-6), 179-185. Kaden, V., Renner, C., Rothe, A., Lange, E., Hänel, A. and Gossger, K., 2003. Evaluation of the oral immunisation of wild boar against classical swine fever in Baden-Württemberg. Berl. Munch. Tierärztl. Wochenschr., 116 (9-10), 362-367. Kaden V., Lange E. and Steyer H., 2004a. Does multiple vaccination of wild boar against classical swine fever (CSF) have a positive influence on the immunity? Dtsch. Tiereartl. Wschr. 111, 63-67. Kaden, V., Lange, E., Polster, U., Klopfleisch, R. and Teifke, J.P., 2004b. Studies on the virulence of two field isolates of the classical swine fever virus genotype 2.3 Rostock in wild boars of different age groups. Journal of Veterinary Medicine Series B Infectious Diseases and Veterinary Public Health 51, 202-208. Kaden V., and E. Lange, 2004. Development of maternal antibodies after oral vaccination of young female wild boar against classical swine fever. Vet. Microbiol. 5, 115–119. Kaden, V., Steyer, H., Schnabel, J. and Bruer, W., 2005. Classical swine fever (CSF) in wild boar: the role of the transplacental infection in the perpetuation of CSF. J. Vet. Med. B Infect. Dis. Vet. Public Health 52 (4), 161-164. Kaden, V., Kramer, M., Kern, B., Hlinak, A., Mewes, L., Hänel, A., Renner, Ch., Dedek, J., Bruer, W., 2006a. Diagnostic procedures after completion of oral immunisation against classical swine fever in wild boar. Rev. Sci. Tech. 25 (3), 989-997. Kaden, V., Lange, E., Muller, T., Teuert, J., Teifke, J.P. and Riebe, R., 2006b. Protection of gruntlings against classical swine fever virus-infection after oral vaccination of sows with C-strain vaccine. Journal of Veterinary Medicine Series B Infectious Diseases and Veterinary Public Health 53, 455-460. Kaden, V., Lange, E., Steyer, H., Lange, B., Klopfleisch, R., Teifke, J.P. and Bruer, W., 2008. Classical swine virus “C” starin protects the offspring by oral immunisation of pregnant

12

sows. Vet. Microbiol. 130(1-2), 20-7. Kamakawa, A., Thu, H.T.V. and Yamada, S., 2006. Epidemiological survey of viral diseases of pigs in the Mekong delta of Vietnam between 1999 and 2003. Veterinary Microbiology 118 (1-2), 47-56. Kaminski, G., Brandt, S., Baubet, E. and Baudoin, C., 2005. Life-history patterns in female wild boars (Sus scrofa): mother-daughter postweaning associations. Canadian Journal of Zoology-Revue Canadienne de Zoologie 83(3), 474-480. Karsten, S., Rave, G. and Krieter, J., 2005. Monte Carlo simulation of classical swine fever epidemics and control - I. General concepts and description of the model. Vet Microbiol. 108, 187-198. Katz, J.B., Ridpath, J.F. and Bolin, S.R., 1993. Presumptive diagnostic differentiation of hog cholera virus from bovine viral diarrhea and border disease viruses by using a cDNA nestedamplification approach. J.Clin. Microbiol. 31, 565-568. Kern B., Depner K.R., Letz W., Rott M. and Liess B., 1999. Incidence of classical swine fever (CSF) in wild boar in a densely populated area indicating CSF virus persistence as a mechanism for virus perpetuation. Zentralbl. Veterinarmed. 46, 63-67. Kern, B. and Lahrmann, K.H., 2000. Oral immunization against classical swine fever (CSF) in the Federal State of Brandenburg from 1995 to 1997. Dtsch. Tierärztl. Wochenschr. 107 (12), 490-495 [Article in German]. Keuling, O., Stier N. and Roth, M., 2008a. Annual and seasonal space use of different age classes of female wild boar Sus scrofa L. Eur. J. Wildl. Res. 54, 403–412. Keuling, O., Stier, N. and Roth, M., 2008b. How does hunting influence activity and spatial usage in wild boar Sus scrofa L.? Eur. J. Wildl. Res. 54, 729-737. Kirkland, P.D., Frost, M.J., Finlaison, D.S., King, K.R., Ridpath, J.F. and Gu, X., 2007. Identification of a novel virus in pigs--Bungowannah virus: a possible new species of pestivirus. Virus. Res. 129, 26-34. Klinkenberg D., Everts-van der W.A., Graat E.A. and de Jong M.C., 2003. Quantification of the effect of control strategies on classical swine fever epidemics. Math. Biosc. 186(2), 145- 173. Klinkenberg, D., de Bree, J., Laevens, H. and de Jong, M.C., 2002. Within- and between-pen transmission of classical swine fever virus: a new method to estimate the basic reproduction ratio from transmission experiments. Epidemiol. Infect. 128(2), 293-299. Klinkenberg,D.Nielen,M.Mourits, M.C. and de Jong, M.C., 2005. The effectiveness of classical swine fever surveillance programmes in The Netherlands. Prev. Vet. Med.67,19-37. Knoetig, S.M., Summerfield, A., Spagnuoloweaver, M. and Mccullough, K.C., 1999. Immunopathogenesis of classical swine fever: role of monocytic cells. Immunology 97, 359- 366. Koenen, F., VanCaenegem, G., Vermeersch, J.P., Vandenheede, J. and Deluyker, H., 1996. Epidemiological characteristics of an outbreak of classical swine fever in an area of high pig density. Veterinary Record 139, 367-371. Koenig, P., Hoffmann, B., Depner, K.R., Reimann, I., Teifke, J.P. and Beer, M., 2007a. Detection of classical swine fever vaccine virus in blood and tissue samples of pigs vaccinated either with a conventional C-strain vaccine or a modified live marker vaccine. Veterinary Microbiology 120, 343-351. Koenig, P., Lange, E., Reimann, I. and Beer, M., 2007b. CP7_E2alf: A safe and efficient marker vaccine strain for oral immunisation of wild boar against Classical swine fever virus (CSFV). Vaccine 25, 3391-3399. Konig, M., Lengsfeld, T., Pauly, T., Stark, R. and Thiel, H.J., 1995. Classical swine fever virus– Independent induction of protective immunity by 2 structural glycoproteins. Journal of Virology 69, 6479-6486. Köppel, C., Knopf, L., Ryser, M.P., Miserez, R., Thur, B. and Stärk, K.D.C., 2007. Serosurveillance for selected infectious disease agents in wild boars (Sus scrofa) and outdoor pigs in Switzerland. European Journal of Wildlife Research 53, 212-220. Kosmidou, A., Ahl, R., Thiel, H.J. and Weiland, E., 1995. Differentiation of classical swine fever virus (CSFV) strains using monoclonal antibodies against structural glycoproteins.

13

Vet. Microbiol. 47, 111-118. Kramer-Schadt S, Fernandez N, Thulke HH 2006, Explaining disease persistence by combining epidemiological and ecological modelling. Proceedings of the 11th Symposium of the International Society for Veterinary Epidemiology and Economics, Cairns, Australia: ISVEE 11, 405. Kramer-Schadt, S., Fernandez, N. and Thulke, H.H., 2007. A review of potential ecological and epidemiological factors affecting the persistence of Classical Swine Fever in wild boar populations. Mammal Review 37, 1-20. Kramer-Schadt, S., Fernandez, N., Eisinger, D., Grimm, V. and Thulke, H.H., 2009. Individual variations in infectiousness explain long-term disease persistence in wildlife populations. Oikos 118: 199-208. Kreutz, L.C., Donis, R., Gil, L.H., Lima, M., Hoffman, A.N., Garcez, D.C., Flores, E.F. and Weiblen, R., 2000. Production and characterization of monoclonal antibodies to Brazilian isolates of bovine viral diarrhea virus. J. Med. Biol. Res. Braz. 33, 1459-66. Kummerer, B.M. and Meyers, G., 2000, Correlation between point mutations in NS2 and the viability and cytopathogenicity of bovine viral diarrhea virus strain Oregon analyzed with an infectious cDNA clone. Journal of Virology 74, 390-400. Laddomada, A., Patta, C., Oggiano, A., Caccia, A., Ruiu, A., Cossu, P. and Firinu, A., 1994. Epidemiology of classical swine fever in Sardinia: a serological survey of wild boar and comparison with African swine fever. The Veterinary Record 134(8), 183-187. Laddomada A., 2000. Incidence and control of CSF in wild boar in Europe, Vet. Microbiol. 73, 121-130. Langedijk, J. P. M., Middel, W. G. J., Meloen, R. H., Kramps, J. A. and de Smit1, J. A., 2001. Enzyme-Linked Immunosorbent Assay Using a Virus Type-Specific Peptide Based on a Subdomain of Envelope Protein Erns for Serologic Diagnosis of Pestivirus Infections in Swine. Journal of Clinical Microbiology 39(3), 906-912. Laude, H., 1979. Nonarbo-togaviridae: comparative hydrodynamic properties of the pestivirus genus. Brief report. Arch. Virol. 62, 347-352. Leavens, H., Koenen, F., Deluyker, H. and De Kruif, A., 1999. Experimental infection of slaughter pigs with classical swine fever virus: transmission of the virus, course of the disease and antibody response. Vet. Rec. 145, 243-248. Lebedeva, A., 1956. Ekologiceskie osobennosti kabana Belovezskoj Pusci. Uc. Zap. Mosk. Gorod. Ped. Inta. 61, 105-271. Le Dimna, M., Vrancken, R., Koenen, F., Bougeard, S., Mesplede, A., Hutet, E., Kuntz-Simon, G. and Le Potier M.F. 2008. Validation of two commercial real-time RT-PCR kits for rapid and specific diagnosis of classical swine fever virus. J. Virol. Methods. 147(1), 136-42. Lemel, J., 1999. Populations tillvaxt, dynamic och spridning hos vildsvinet, Sus scrofa, I mellersta Sverige. Slutrapport. Le Potier , M.F., Mesplede, A. and Vannier, P., 2006a, Classical swine fever and other pestiviruses, In: Straw, B.E., Zimmerman, J.E., D'Allaire, S., Taylor, D.J. (Eds.) Diseases of Swine. Blackwell Publishing, Ames, Iowa, pp. 309-322. Le Potier, M., Le Dimna, M., Kuntz-Simon, G., Bougeard, S. and Mesplède, A., 2006b. Validation of a Real-Time RT-PCR Assay for Rapid and Specific Diagnosis of Classical Swine Fever Virus. In: Basel (Ed), New Diagnostic Technology : Applications in Animal Health and Biologics Controls. Dev. Biol. Basel126, Basel, Karger, pp. 179-186. Leforban, Y., Edwards, S., Ibata, G. and Vannier, P., 1990. A blocking ELISA to differentiate hog cholera virus antibodies in pig sera from those due to other pestiviruses. Ann. Rech. Vet. 21, 119-129. Leopoldt, D. and Tesmer, S., 1985. Research performance and results on virus-infections of swine with relevance to national-economy. Archiv für Experimentelle Veterinarmedizin 39(5) , 642-652 [Article in German]. Leuenberger, R., 2004. Surveillance of wild boar in Switzerland: prevalence of infections relevant to domestic pigs. Ph.D. Thesis, Basel, 110pp.

14

Leunen, J. and Strobbe, R., 1977. Capacity of attenuated swine fever vaccines to prevent virus carriers in vaccinated pigs, after contact with field virus. Archiv Experimentelle Veterinarmedizin 31(4), 533-536. Li, X., Xu, Z., He, Y., Yao, Q., Zhang, K., Jin, M.L., Chen, H.C. and Qian, P., 2006. Genome comparison of a novel classical swine fever virus isolated in China in 2004 with other CSFV strains. Virus Genes 33 (2), 133-142. Li, Y., Zhao, J.-J., Li, N., Shi, Z., Cheng, D., Zhu, Q.-H., Tu, C., Tong, G.-Z. and Qiu, H.-J., 2007. A multiplex nested RT-PCR for the detection and differentiation of wild-type viruses from C-strain vaccine of classical swine fever virus. J. Virol. Methods 143(1), 16-22 Liang, R., van den Hurk, J.V., Zheng, C., Yu, H., Pontarollo, R.A., Babiuk, L.A., van Drunen Little and van den Hurk, S., 2005. Immunization with plasmid DNA encoding a truncated, secreted form of the bovine viral diarrhea virus E2 protein elicits strong humoral and cellular immune responses. Vaccine 23(45), 5252-62. Liess, B., Roder, B. and Hirchert, R., 1976. Studies on European swine plague. VI. Sampling studies for the detection of ESP antibody carriers in pedigree and hybrid stock in Lower Saxony. Berl.Munch.Tierarztl.Wochenschr. 89, 176-180. Liess, B., Frey, H.R., Hafez, S.M. and Roeder, B., 1976. Detection of neutralizing antibodies (NIF test): use of new technical equipment (CCSC system) for laboratory swine fever diagnosis. In: CEC Report on Diagnosis and Epizootiology of Classical Swine Fever and African Swine Fever 5486, EUR (1976), pp. 187–197. Lipowski, A., Drexler, C. and Pejsak, Z., 2000. Safety and efficacy of a classical swine fever subunit vaccine in pregnant sows and their offspring. Veterinary Microbiology 77, 99-108. Liu, S., Tu, C., Wang, C., Yu, X., Wu, J., Guo, S., Shao, M., Gong, Q., Zhu, Q. and Kong, X., 2006. The protective immune response induced by B cell epitope of classical swine fever virus glycoprotein E2. J. Virol. Meth. 134, 125-9. Liu, S.T., Li, S.N., Wang, D.C., Chang, S.F., Chiang, S.C., Ho, W.C., Chang, Y.S. and Lai, S.S., 1991. Rapid detection of hog cholera virus in tissues by the polymerase chain reaction. J.Virol. Methods 35, 227-236. Lloyd-Smith, J.O., Cross, P.C., Briggs, C.J., Daugherty, M., Getz, W.M., Latto, J., Sanchez, M.S., Smith, A.B. and Swei, A., 2005. Should we expected population thresholds for wildlife disease? TRENDs Ecol. Evol. 20, 511-519. Loeffen, W.L.A., Nodelijk, G., Heinen, P.P., Van Leengoed, L.A., Hunneman, W.A. and Verheijden, J.H., 2003. Estimating the incidence of influenza-virus infections in Dutch weaned piglets using blood samples from a cross-sectional study. Vet.Microbiol. 9,295- 308. Loeffen, W.L.A., Smits-Mastebroek, L. and Quak, S., 2005. Persistence of CSF-virus in E2- vaccinated and subsequently infected pigs. In: Proceedings of the 6th ESVV Pestivirus Symposium, Thun, Switserland, p. 42. Lorena, J., Barlic-Maganja, D., Lojkic, M., Madic, J., Grom, J., Cac, Z., Roic, B., Terzic, S., Lojkic, I., Polancec, D. and Cajavec, S., 2001. Classical swine fever virus (C strain) distribution in organ samples of inoculated piglets. Veterinary Microbiology 81, 1-8. Louguet, Y., Masse-Provin, N., Le Potier, M.-F. and Rossi, S., 2005. Mesures de gestion de la peste porcine classique sur la faune sauvage : stratégie vaccinale. Bulletin épidémiologique de l’AFSSA, Paris. Lowings, J.P., Paton, D.J., Sands, J.J., De Mia, G.M. and Rutili, D., 1994. Classical swine fever: genetic detection and analysis of differences between virus isolates. J.Gen.Virol. 75(12), 3461-3468. Lowings, P., Ibata, G., Needham, J. and Paton, D., 1996. Classical swine fever virus diversity and evolution. J. Gen. Virol. 77, 1311-1321. Lowings, P., Ibata, G., De Mia, G.M., Rutili, D. and Paton, D., 1999. Classical swine fever in Sardinia: epidemiology of recent outbreaks. Epidemiol. Infect. 22(3), 553-559. Maillard, D. and Fournier, P., 1995. Effects of shooting with hounds on size of resting range of wild boar (Sus scrofa L.) groups in mediterranean habitat. Ibex: J. Mountain Ecology 3, 102-107. Mars, M. H. and Van Maanen, C., 2005: Diagnostic assays applied in BVDV control in the Netherlands. Prev. Vet. Med. 72, 43-48. Martin, P.A.J., Cameron, A.R. and Greiner, M. (2007a). Demonstrating freedom from disease

15

using multiple complex data sources 1: A new methodology based on scenario trees. Prev. Vet. Med. 79, 71-97. Martin, P.A.J., Cameron, A.R., Barfod, K., Sergeant, E.S.G. and Greiner, M. 2007b. Demonstrating freedom from disease using multiple complex data sources 2: Case study- Classical swine fever in Denmark. Prev. Vet. Med. 79, 98-115. Massei G. and Genov P., 2000. Il Cinghiale. Eds. Calderini Edagricole 1-68. Matschke, G.H., 1967. Aging European wild boar by dentition. Journal of wildlife management 31, 109-113. Mauget, R., 1982. Seasonality of reproduction in the wild boar. In: Cole, D.J.A., Foxcroft, G.R. (Eds.), Control of Pig Reproduction. Butterworth Scientific, 509–526. Maurer, R., Stettler, P., Ruggli, N., Hofmann, M.A. and Tratschin, J.D., 2005. Oronasal vaccination with classical swine fever virus (CSFV) replicon particles with either partial or complete deletion of the E2 gene induces partial protection against lethal challenge with highly virulent CSFV. Vaccine 23, 3318-28. Mayer, D., Hofmann, M.A. and Tratschin, J.D., 2004, Attenuation of classical swine fever virus by deletion of the viral N-pro gene. Vaccine 22, 317-328 McCallum, H., 2000. Population parameters: estimation for ecological models. Blackwell Science. McGoldrick, A., Lowings, J.P., Ibata, G., Sands, J.J., Belak, S., Paton, D.J., 1998. A novel approach to the detection of classical swine fever virus by RT- PCR with a fluorogenic probe (TaqMan). J.Virol.Methods 72, 125-135. McGoldrick, A., Bensaude, E., Ibata, G., Sharp, G. and Paton, D.J., 1999. Closed one-tube reverse transcription nested polymerase chain reaction for the detection of pestiviral RNA with fluorescent probes. Journal of Virological Methods 79, 85-95 McKercher, P.D., Yedloutshnig, R.J., Callis, J.J., Murphy, R., Panina, G.F., Civardi, A., Bugnetti, M., Foni, E., Laddomada, A., Scarano, C. and Scatozza, F., 1987. Survival of viruses in "Prosciutto di Parma" (Parma ham). Can. Inst. Food Sci. Technol. J.20,267- 272. Mebus, C.A., House, C., Ruiz-Gonzalvo, F., Pineda, J.M., Tapiador, J., Pire, J.J., Bergada, J., Yedloutschnig, R.J., Sahu, S., Becarra, V. and Sanchez-Vizcaino, J.M., 1993. Survival of foot-and-mouth disease, African swine fever, and hog cholera viruses in Spanish serrano cured hams and Iberian cured hams, shoulders and loins. Food Microbiology 10, 133-143. Meyer, H., Liess, B., Frey, H.R., Hermanns W. and Trautwein, G., 1981. Experimental transplacental transmission of hog cholera virus in pig. IV. Virological and serological studies in newborn piglets. Zentralbl. Veterinarinarmed. B 28, 659-668. Meyers, G., Rumenapf, T. and Thiel, H.J., 1989. Molecular cloning and nucleotide sequence of the genome of hog cholera virus. Virology 171, 555-567. Meyers, G., Tautz, N., Becher, P., Thiel, H.J. and Kümmerer, B.M., 1996. Recovery of cytopathogenic and noncytopathogenic bovine viral diarrhea viruses from cDNA constructs. J. Virol. 70(3), 8606-13. Meyers, G., Saalmuller, A. and Buttner, M., 1999. Mutations abrogating the RNase activity in glycoprotein E-rns of the pestivirus classical swine fever virus lead to virus attenuation. Journal of Virology 73, 10224-10235. Meyers, G. and Thiel, H.-J., 1996. Molecular characterization of pestiviruses. - Advances in Virus Research 47, 53-118. Mintiens, K., Deluyker, H., Laevens, H., Koenen, F., Dewulf, J. and De Kruif, A. 2001. Descriptive epidemiology of a classical swine fever outbreak in the Limburg Province of Belgium in 1997. J. Vet. Med. B Infect. Dis. Vet. Public Health 48, 143-149. Mintiens, K., Verloo, D., Venot, E., Laevens, H., Dufey, J., Dewulf, J., Boelaert, F., Kerkhofs, P., Koenen, F. 2005. Estimating the probability of freedom of classical swine fever virus of the East-Belgium wild-boar population. Preventive Veterinary Medicine 70 (3-4), 211-222. Mittelholzer, C., Moser, C., Tratschin, J.D. and Hofmann, M.A., 2000. Analysis of classical swine fever virus replication kinetics allows differentiation of highly virulent from avirulent strains. Veterinary Microbiology 74, 293-308. Moennig, V., Floegel-Niesmann, G. and Greiser-Wilke I., 2003. Clinical signs and epidemiology of classical swine fever: A review of a new Knowledge. Vet. J. 165, 11-20. Moennig, V. and Plagemann, G.W., 1992. The pestiviruses. Adv. Virus Res. 41, 53-98.

16

Monaco, A., Franzetti, B., Pedrotti, L. and Toso, S., 2003. Linee guida per la gestione del cinghiale. Min. Politiche Agricole e Forestali - Istituto Nazionale per la Fauna Selvatica, 116 pp. Moormann, R.J., van Gennip, H.G., Miedema, G.K., Hulst, M.M., van Rijn, P.A., 1996. Infectious RNA transcribed from an engineered full-length cDNA template of the genome of a pestivirus. J. Virol. 70(2), 763-70. Moormann, R.J.M., Bouma, A., Kramps, J.A., Terpstra, C. and De Smit, H.J., 2000. Development of a classical swine fever subunit marker vaccine and companion diagnostic test. Veterinary Microbiology 73, 209-219. Morner, T., Obendorf, D.L., Artois, M., Woodford, M.H., 2002. Surveillance and monitoring of wildlife diseases. Rev. Sci. Tech. 21, 67-76. Moser, C., Ruggli, N., Tratschin, J.D. and Hofmann, M.A., 1996. Detection of antibodies against classical swine fever virus in swine sera by indirect ELISA using recombinant envelope glycoprotein E2. Vet.Microbiol. 51, 41-53. Mulder, W.A., Priem, J., Glazenburg, K.L., Wagenaar, F., Gruys, E., Gielkens, A.L., Pol, J.M. and Kimman, T.G., 1994. Virulence and pathogenesis of non-virulent and virulent strains of pseudorabies virus expressing envelope glycoprotein E1 of hog cholera virus. J. Gen. Virol. 75(1), 117-24. Müller, T., Teuffert, J., Staubach, C., Selhorst, T. and Depner, K. R., 2005. Long-Term Studies on Maternal Immunity for Aujeszky's Disease and Classical Swine Fever in Wild Boar Piglets. Journal of Veterinary Medicine Series B 52(10), 432 – 436. Nettles, V.F., Corn, J.L., Erickson, G.A. and Jessup, D.A., 1989. A survey of wild swine in the United States for evidence of hog cholera. J. Wildl. Dis. 25, 61–65. Nielsen, B., Ekeroth, L., Bager, F. and Lind, P., 1998. Use of muscle fluid as a source of antibodies for serologic detection of Salmonella infection in slaughter pig herds. J. Vet. Diagn. Invest. 10, 158-163. Nobiron, I., Thompson, I., Brownlie, J. and Collins, M.E., 2003. DNA vaccination against bovine viral diarrhoea virus induces humoral and cellular responses in cattle with evidence for protection against viral challenge. Vaccine 21(17-18), 2082-92. OIE (Office International des Epizooties) Manual of Diagnostic Tests and Vaccine for Terrestrial Animals,5th Ed, 2004. Oirschot, J.T.v., 1999. Diva vaccines that reduce virus transmission. Journal of Biotechnology 73, 195-205. Oirschot, J.T.v. and Terpstra, C., 1977. A congenital persistant swine fever infection. I. Clinical and virological observations. II. Immune response to swine fever virus and unrelated antigens. Veterinary Microbiology 2, 121-142. ONCFS, 2004. La gestion du sanglier. Des pistes et des outils pour réduire les populations. DER Cnera Cervidés-sanglier, ONCFS, St Benoist. Ooi , P.T., Lim, B.K., Too, H.L. and Choo P.Y., 2008. Vaccination of sows during gestation with modified live classical swine fever vaccine. Proceedings of the 20th International Pig Veterinary Society Congress, June 22-26, Durban, South Africa (http://www.ipvs2008.org.za) . Panina, G.F., Civardi, A., Cordioli, P., Massirio, I., Scatozza, F., Baldini, P., Palmia, F., 1992. Survival of hog cholera virus (HCV) in sausage meat products (Italian salami). Int.J.Food Microbiol. 17, 19-25. Parchariyanon, S., Inui, K., Damrongwatanapokin, S., Pinyochon, W., Lowings, P. and Paton, D., 2000, Sequence analysis of E2 glycoprotein genes of classical swine fever viruses: identification of a novel genogroup in Thailand. Deutsche Tierarztliche Wochenschrift 107, 236-238. Paton, D.J., Sands, J.J., Lowings, J.P., Smith, J.E., Ibata, G. and Edwards, S., 1995. A proposed division of the pestivirus genus using monoclonal-antibodies, supported by crossneutralization assays and genetic sequencing. Veterinary Research 26(2), 92-109. Paton, D.J., McGoldrick, A., Greiser-Wilke, I., Parchariyanon, S., Song, J.Y., Liou, P.P., Stadejek, T., Lowings, J.P., Bjorklund, H. and Belak, S., 2000a. Genetic typing of classical

17

swine fever virus. Vet.Microbiol. 73, 137-157. Paton, D.J., McGoldrick, A., Bensaude, E., Belak, S., Mittelholzer, C., Koenen, F., Vanderhallen, H., Greiser-Wilke, I., Scheibner, H., Stadejek, T., Hofmann, M. and Thuer, B., 2000b. Classical swine fever virus: a second ring test to evaluate RT-PCR detection methods. Veterinary Microbiology 77(1-2), 71-81. Pauly, T., Elbers, K., Konig, M., Lengsfeld, T., Saalmuller, A. and Thiel, H.J., 1995. Classical swine fever virus-specific cytotoxic T lymphocytes and identification of a T cell epitope Found In: Journal of general virology. J. Gen. Virol. 76 (12), 3039-3049. Peeters, B., BienkowskaSzewczyk, K., Hulst, M., Gielkens, A. and Kimman, T., 1997. Biologically safe, non-transmissible pseudorabies virus vector vaccine protects pigs against both Aujeszky's disease and classical swine fever. Journal of General Virology 78, 3311- 3315. Pereda, A.J, Greiser-Wilke, I., Schmitt, B., Rincon, M.A., Mogollon, J.D., Sabogal, Z.Y., Lora, A.M., Sanguinetti, H. and Piccone, M.E., 2005. Phylogenetic analysis of classical swine fever virus (CSFV) field isolates from outbreaks in South and Central America. Virus Research 110(1-2), 111-118. Piriou, L., Chevallier, S., Hutet, E., Charley, B., Le Potier, M.F. and Albina, E., 2003. Humoral and cell-mediated immune responses of d/d histocompatible pigs against classical swine fever (CSF) virus. Vet. Res. 34, 389-404. Pluimers, F.H., de Leeuw, P.W., Smak, J.A., Elbers, A.R., Stegeman, J.A., 1999. Classical swine fever in The Netherlands 1997-1998: a description of organization and measures to eradicate the disease. Prev. Vet. Med., 42 (3-4), 139-155. Pol, F., Rossi, S., Mesplėde, A., Kuntz-Simon, G. and Le Potier, M-F. 2008. Two outbreaks of classica swine fever in wild boar in France. Veterinary Record 162, 811-816. R Development Core Team, 2006. R: A language and environment for statistical computing. Foundation for Statistical Computing, Vienna, Austria. ISBN 3-900051-07-0, URL http://www.R-project.org. Rau, H., Revets, H., Balmelli, C., McCullough, K.C. and Summerfield, A., 2006. Immunological properties of recombinant classical swine fever virus NS3 protein in vitro and in vivo. Vet. Res. 37, 155-168. Raulo, S.M. and Lyytikäinen, T., 2007. Simulated detection of syndromic classical swine fever on a Finnish pig-breeding farm. Epidemiol. Infect. 135(2), 218-227. Reimann, I., Depner, K., Trapp, S. and Beer, M., 2004. An avirulent chimeric Pestivirus with altered cell tropism protects pigs against lethal infection with classical swine fever virus. Virology 322, 143-157. Reimann, I., Meyers, G. and Beer, M., 2003. Trans-complementation of autonomously replicating Bovine viral diarrhea virus replicons with deletions in the E2 coding region. Virology 307, 213-227. Ribbens, S., Dewulf, J., Koenen, F., Laevens, H. and de Kruif, A., 2004a. Transmission of classical swine fever. A Review. Vet. Quart. 26(4), 146-55. Ribbens, S., Dewulf, J., Koenen, F., Laevens, H., Mintiens, K. and de Kruif, A., 2004b. An experimental infection (II) to investigate the importance of indirect classical swine fever virus transmission by excretions and secretions of infected weaner pigs. Journal of Veterinary Medicine B 51, 438-442. Risatti, G.R., Borca, M.V., Kutish, G.F., Lu, Z., Holinka, L.G., French, R.A., Tulman, E.R. and Rock, D.L., 2005a. The E2 glycoprotein of classical Swine Fever virus is a virulence determinant in Swine. J. Virol. 79, 3787-3796. Risatti, G.R., Holinka, L.G., Lu, Z., Kutish, G.F., Tulman, E.R., French, R.A., Sur, J.H., Rock, D.L. and Borca, M.V., 2005b. Mutation of E1 glycoprotein of classical swine fever virus affects viral virulence in swine. Virology 343, 116-127. Risatti, G.R., Holinka, L.G., Carrillo, C., Kutish, G.F., Lu, Z., Tulman, E.R., Sainz, I.F. and Borca, M.V., 2006. Identification of a novel virulence determinant within the E2 structural glycoprotein of classical swine fever virus, Virology 355, 94–101. Risatti, G.R., Holinka, L.G., Fernandez Sainz, I., Carrillo, C., Kutish, G.F., Lu, Z., Zhu, J., Rock, D.L. and Borca, M.V., 2007a. Mutations in the carboxyl terminal region of E2 glycoprotein of classical swine fever virus are responsible for viral attenuation in swine,

18

Virology 364, 371–382. Risatti, G.R., Holinka, L.G., Fernandez Sainz, I., Carrillo, C., Lu, Z. and Borca, M.V., 2007b. N-linked glycosylation status of classical swine fever virus strain Brescia E2 glycoprotein influences virulence in swine, J. Virol. 81 (2007), 924–933. Robertson, A., Bannister, G.L., Boulanger, P., Appel, M. and Gray, D.P., 1965. Hog cholera. V. Demonstration of the antigen in swine tissues by the fluorescent antibody technique. Can. J. Comp. Med. Vet .Sci. 29, 299-305. Roehe, P.M. and Woodward, M.J., 1991. Polymerase chain reaction amplification of segments of pestivirus genomes. Arch.Virol.Suppl. 3, 231-238. Roic, B., Depner, K.R., Jemersic, L., Lipej, Z., Cajavec, S., Toncic, J., Lojkic, M. and Mihauevic, Z., 2007. Serum antibodies directed against classical swine fever virus and other pestiviruses in wild boar (Sus scrofa) in the Republic of Croatia. Dtsch. Tierärztl. Wochenschr. 114 (4), 145-148. Rossi, S., Fromont, E., Pontier, D., Cruciere, C., Hars, J., Barrat, J., Pacholek, X. and Artois, M., 2005a. Incidence and persistence of classical swine fever in free-ranging wild boar (Sus scrofa). Epidemiology and Infection. 133, 559-568. Rossi, S., Artois, M., Pontier, D., Crucière, C., Hars, J., Barrat, J., Pacholek, X. and Fromont, E., 2005b. Long-term monitoring of classical swine fever in wild boar (Sus scrofa sp.) using serological data. Veterinary Research 36, 27-42. Rossi, S., Hars, J., Klein, F., Louguet, Y., Masse-Provin, N., Lepotier, M-F., 2006. Monitoring the effectiveness of oral vaccination efficiency of wild boars against classical swine fever. ONCFS scientific report, 71-73. Ruggli, N., Tratschin, J.D., Mittelholzer, C. and Hofmann, M.A., 1996. Nucleotide sequence of classical swine fever virus strain Alfort/187 and transcription of infectious RNA from stably cloned full-length cDNA. J. Virol. 70(6), 3478-87. Ruggli, N., Tratschin, J.D., Schweizer, M., McCullough, K.C., Hofmann, M.A. and Summerfield, A., 2003. Classical swine fever virus interferes with cellular antiviral defense: Evidence for a novel function of N-pro. Journal of Virology 77, 7645-7654. Rumenapf, T., Stark, R., Meyers, G. and Thiel, H.J., 1991. Structural Proteins of Hog Cholera Virus Expressed by Vaccinia Virus - further characterization and induction of protective immunity. Journal of Virology 65, 589-597. Rumenapf, T., Unger, G., Strauss, J.H. and Thiel, H.J., 1993. Processing of the envelope glycoproteins of pestiviruses. J. Virol. 67, 3288-3294. Sabogal, Z.Y., Mogollon, J.D, Rincon, M.A., and Clavijo A., 2006. Phylogenetic analysis of recent isolates of classical swine fever virus from Colombia. Virus Research 115(1), 99-103. Sainsbury, A.W., Kirkwood, J.K., Bennett, P.M. and Cunningham, A.A., 2001. Status of wildlife health monitoring in the United Kingdom. Vet. Rec. 148, 558-563. Sainz, I.F., 2008 Removal of a N-linked glycosylation site of classical swine fever virus strain Brescia E-rns glycoprotein affects virulence in swine. Virology 370(1-5), 122-129. Salman, M.D., 2003. Animal disease surveillance and survey systems: methods and applications, 1st ed., pp. xii, 222. Iowa State Press, Ames, Iowa. Sandvik, T., 2000. CSF virus in East Anglia: Where from ? The Veterinary Record 147, 251. Savi, P., Torlone, V. and Titoli, F., 1964. Sulla sopravivenza del virus della peste suina in alcuni prodotti di salumeria. Veterinaria Italiana 15. 760. SCAHAW (Scientific Committee on Animal Health and Animal Welfare), 2003. Diagnostic Techniques and Vaccines for Foot-and-Mouth Disease, Classical Swine Fever, Avian Influenza and some other important OIE List A Diseases. Report of the Scientific Committee on Animal Health and Animal Welfare Adopted 24-25th April 2003. Schirrmeier, H., Strebelow, G., Depner, K., Hoffmann, B. and Beer, M., 2004. Genetic and antigenic characterization of an atypical pestivirus isolate, a putative member of a novel pestivirus species. Journal of General Virology 85, 3647-3652. Schley, L. and Roper, T., 2003. Diet of Wild boar Sus scrofa in western Europe, with particular reference to consumption of agricultural crops. Mamm. Rev. 33(1), 43-56. Schenzle, D., 1995. On the question of further rabies control in Germany. Deutsche Tierarztliche Wochenschrift 102(11), 421-424.

19

Schnyder, M., Stark, K.D., Vanzetti, T., Salman, M.D., Thor, B., Schleiss, W. and Griot, C., 2002. Epidemiology and control of an outbreak of classical swine fever in wild boar in Switzerland. Veterinary Record 150, 102-109. Servanty S., 2007. Variation des paramètres de la reproduction et de la croissance post-natale: cas d’un ongulé à fécondité élevée, le Sanglier (Sus scrofa scrofa). PHD, Lyon. Shannon, A.D., Morrissy, C., Mackintosh, S.G. and Westbury, H.A., 1993, Detection of hog cholera virus antigens in experimentally-infected pigs using an antigen-capture ELISA. Vet.Microbiol. 34, 233-248. Sharpe, K., Gibbens, J., Morris, H. and Drew, T., 2001. Epidemiology of the 2000 CSF outbreak in East Anglia: preliminary findings. Veterinary Record 148 (3), 91. Sizova, D.V., Kolupaeva, V.G., Pestova, T.V., Shatsky, I.N. and Hellen, C.U.T., 1998. Specific interaction of eukaryotic translation initiation factor 3 with the 5' nontranslated regions of hepatitis C virus and classical swine fever virus RNAs. Journal of Virology 72, 4775-4782. Sodeikat, G. and Pohlmeyer, K., 2003. Escape movements of family groups of wild boar Sus scrofa influenced by drive hunts in Lower Saxony, Germany. Wildlife Biology 9, 43-49 Soós, P., Mojzis, M., Pollner, A. and Sümeghy L., 2001. Evaluation of vaccine-induced maternal immunity against classical swine fever. Acta Vet. Hung. 49(1), 17-24. Stadejek, T., Warg, J. and Ridpath, J. F., 1996. Comparative sequence analysis of the 5' noncoding region of classical swine fever virus strains from Europe, Asia, and America. Arch. Virol. 141, 771-777 Stadejek, T., Vilcek, S., Lowings, J.P., Ballagi-Pordany, A., Paton, D.J. and Belak, S., 1997. Genetic heterogeneity of classical swine fever virus in Central Europe.Virus Res. 52,195-204. Standing veterinary committee, April 20 of 2006. Brussels. Information on classical swine fever in Germany (Bundesministerium fuer Landwirtschaft, BMELV, Germany). Standing veterinary committee, January 14-15 of 1997. Brussels. Information on classical swine fever in Germany (Bundesministerium fuer Landwirtschaft, BML, Germany). Standing veterinary committee, November 12 of 1997. Brussels. Spain: classical swine fever 1997 - 13th report (Ministerio de Agricultura, Pesca y Alimentacion (MAPA), Direccion General de sanidad de la produccion agraria, Madrid, Spain). Stärk, K.D., 1996. Animal health monitoring and surveillance in Switzerland. Aust. Vet. J. 73, 96-97. Stärk, K.D.C., Regula, G., Hernandez, J., Knopf, L., Fuchs, K., Morris, R.S. and Davies, P., 2006. Concepts for risk-based surveillance in the field of veterinary medicine and veterinary public health: Review of current approaches. BMC Health Services Research 6, 20. Stegeman, A., Elbers, A.R., Smak, J. and de Jong, M.C., 1999. Quantification of the transmission of classical swine fever virus between herds during the 1997-1998 epidemic in The Netherlands. Prev. Vet. Med. 42(3-4), 219-234. Stegeman, A., Elbers, A., de Smit, H., Moser, H., Smak, J. and Pluimers, F. 2000. The 1997- 1998 epidemic of classical swine fever in the Netherlands. Vet Microbiol. 73, 183-196. Stegeman, J. A., Elbers, A. R.W., Bouma, A. and. De Jong M. C. M., 2002. Rate of inter-herd transmission of classical swine fever virus by different types of contact during the 1997-8 epidemic in The Netherlands. Epidemiol. Infect. 128, 285-291. Summerfield, A., Mcneilly, F., Walker, I., Allan, G., Knoetig, S.M. and Mccullough, K.C., 2001a. Depletion of CD4(+) and CD8(High+) T-cells before the onset of viraemia during classical swine fever. Veterinary Immunology and Immunopathology 78, 3-19. Summerfield, A., Zingle, K., Inumaru, S. and McCullough, K.C., 2001b. Induction of apoptosis in bone marrow neutrophil-lineage cells by classical swine fever virus. J. Gen. Virol. 82, 1309-1318. Suradhat, S., Sada, W., Buranapraditkun, S. and Damrongwatanapokin, S., 2005. The kinetics of cytokine production and CD25 expression by porcine lymphocyte subpopulations following exposure to classical swine fever virus (CSFV). Veterinary Immunology and Immunopathology 106, 197-208.

20

Suradhat, S., Kesdangsakonwut, S., Sada, W., Buranapraditkun, S., Wongsawang, S. and Thanawongnuwech, R., 2006. Negative impact of porcine reproductive and respiratory syndrome virus infection on the efficacy of classical swine fever vaccine. Vaccine 24(14), 2634-42. Susa, M., Konig, M., Saalmuller, A., Reddehase, M.J. and Thiel, H.J., 1992. Pathogenesis of classical swine fever: B-lymphocyte deficiency caused by hog cholera virus. J. Virol. 66, 1171-1175. Swangard, W.M., Armbuster, O. and Carmenes, P., 1969. Viruman, eine Vakzine gegen die klassische Schweinepest auf der Basis von Zellkulturen aus Wiederkäuerzellen. Veterinär- Medizinische Nachrichten 4, 255-271. Terpstra, C. and Tielen, M.J.M., 1976. Antibody response against swine fever following vaccination with C-strain virus. Journal of Veterinary Medicine Series B-Infectious Diseases Immunology Food Hygiene Veterinary Public Health 23, 809-821. Terpstra, C., 1978. Detection of C-strain virus in pigs following vaccination against swine fever. Tijdschrift voor Diergeneeskunde 103(13), 678-684. Terpstra, C. and Wensvoort, G., 1987. Influence Of The Vaccination Regime On The Herd Immune-Response For Swine Fever. Veterinary Microbiology 13(2), 143-151. Terpstra, C. and Wensvoort, G., 1988. Natural infections of pigs with bovine viral diarrhoea virus associated with signs resembling swine fever. Res. Vet. Sci. 45, 137-142. Terpstra, C., 1987. Epizootiology of swine fever. Vet.Q. 9 Suppl 1, 50S-60S. Terpstra, C., Woortmeyer, R. and Barteling, S.J., 1990. Development and properties of a cellculture produced vaccine for hog-cholera based on the Chinese strain. Deutsche Tierarztliche Wochenschrift 97, 77-79. Terpstra, C., Dekker, A. and Wensvoort, G., 1992. Classical swine fever and Swine Vesicular Disease: familiar diseases back in the Netherlands. Annual Report of the Institute for Animal Science and Health (CDI±DLO), Lelystad, The Netherlands, pp. 23±29 (in Dutch). Terpstra, C. and de Smit, A.J., 2000. The 1997/1998 epizootic of swine fever in the Netherlands: control strategies under a non-vaccination regimen. Vet. Microbiol. 77,3-15. Tesmer, S., Urbaneck, D., Kaden, V., Wittmann, W. and Hahnefeld, H., 1973. Effect of attenuated hog cholera virus vaccine from the inoculation virus strain "C" on pregnant sows and their progeny. Monatsh. Veterinarmed 28, 251-254. Teuffert, J., Schlüter, H. and Kramer, M. 1997. Europäische Schweinepest – Übersicht zur internationalen (Europa) und nationalen Schweinepestsituation – ermittelte Einschleppungsursachen und Verschleppungsrisiken. Dtsch. Tierärzteblatt 11, 1078-1080. Thabti, F., Letellier, C., Hammami, S., Pepin, M., Ribiere, M., Mesplede, A., Kerkhofs, P. and Russo, P., 2005. Detection of a novel border disease virus subgroup in Tunisian sheep. Archives of Virology 150, 215-229. Thiel, H.J., Stark, R., Weiland, E., Rumenapf, T. and Meyers, G., 1991. Hog cholera virus: molecular composition of virions from a pestivirus [published erratum appears in J. Virol. 1992 Jan; 66(1), 612]. J. Virol. 65 (9), 4705-4712. Thrusfield, M.V., 2005. Veterinary epidemiology, 3rd ed., pp. xi, 584. Blackwell Science Ltd., Oxford ; Ames, Iowa. Thulke H.-H., Eisinger D. and Beer M. 2007. CSF emergency control – from the control ideal towards the ideal control. Presentation at AVID-meeting Riems (http://www.dvg.net/fileadmin/Bilder/PDF_AVID_Alt/3._Riemser_Diagnostiktage_ Thulke, H.-H., Eisinger, D., Fröhlich, A., Globig, A., Grimm, V., Müller, T., Selhorst, T., Staubach, C. and Zips, S., in press. Situation-based surveillance: adapting schemes to actual epidemic situations. Toigo, C., Servanty, S., Gaillard, J.M., Brandt, S. and Baubet, E., 2008. Disentangling natural from hunting mortality in an intensively hunted wild boar population. Journal of Wildlife Management 72(7) 1532-1539. USDA A, NSU, 2006. Guidelines for Developing an Animal Health Surveillance Plan. Uttenthal, A., Le Potier, M.F., Romero, L., De Mia, G.M. and Floegel-Niesmann, G., 2001. Classical swine fever (CSF) marker vaccine - Trial I. Challenge studies in weaner pigs. Veterinary Microbiology 83, 85-106.

21

Uttenthal, A., Storgaard, T., Oleksiewicz, M. B. and De Stricker, K., 2003. Experimenatl infection with the Padeborn isolate of classical swine fever virus in 10 week-old pigs: determination of viral replication kinetics by quantitative RT-PCR, virus isolation and antigen ELISA. Vet. Microbiol. 92, 197-212. ValdazoGonzalez, B., AlvarezMartinez, M., GreiserWilke, I., 2006. Genetic typing and prevalence of Border disease virus (BDV) in small ruminant flocks in Spain. Veterinary Microbiology 117, 141-153. van Gennip, H.G., Bouma, A., Van Rijn, P.A., Widjojoatmodjo, M.N. and Moormann, R.J., 2002. Experimental non-transmissible marker vaccines for classical swine fever (CSF) by trans-complementation of E(rns) or E2 of CSFV. Vaccine 20, 1544-1556. van Gennip, H.G., Van Rijn, P.A., Widjojoatmodjo, M.N., De Smit, A.J. and Moormann, R.J., 2000. Chimeric classical swine fever viruses containing envelope protein E(RNS) or E2 of bovine viral diarrhoea virus protect pigs against challenge with CSFV and induce a distinguishable antibody response. Vaccine 19, 447-459. van Gennip, H.G.P., Vlot, A.C., Hulst, M.M., deSmit, A.J. and Moormann, R.J.M., 2004, Determinants of virulence of classical swine fever virus strain Brescia. Journal of Virology 78, 8812-8823. van Oirschot, J.T. and Terpstra C., 1977. A congenital persistent swine fever infection. I. Clinical and virological observations. Vet. Microbiol. 2, 121-132. van Oirschot, J.T., 1990. Hog Cholera. In Diseases of swine, Leman, A.D., Starw, B., Glock, R.D., Mengeling, W.L., Penny, R.H.C. and Scholl, E. 1986. (Edit.) Diseases of Swine, Iowa State University Press, Ames, pp. 289–300. van Oirschot, J.T., 1999. Diva vaccines that reduce virus transmission. J. Biotechnol. 73(2-3), 195-205.van Regenmortel, M.H., Mayo, M.A., Fauquet, C.M. and Maniloff, J., 2000, Virus nomenclature: consensus versus chaos. Arch. Virol. 145, 2227-2232 van Rijn, P.A., Bossers, A., Wensfort, G. and Moormann, R.J., 1996. Classical swine fewer virus (CSFV) envelope glycoprotein E2 containing one structural antigenic unit protects pigs from lethal CSFV challenge. J. Gen. Virol. 77(11), 2737-45. van Rijn, P.A., van Gennip, H.G.P. and Moormann, R.J.M., 1999. An experimental marker vaccine and accompanying serological diagnostic test both based on envelope glycoprotein E2 of classical swine fever virus (CSFV). Vaccine 17, 433-440. van Zijl, M., Wensvoort, G., de Kluyver, E., Hulst, M., van der Gulden, H., Gielkens, A., Berns, A. and Moormann, R., 1991. Live attenuated pseudorabies virus expressing envelope glycoprotein E1 of hog cholera virus protects swine against both pseudorabies and hog cholera. J. Virol. 65(5), 2761-5. Vandeputte, J., Too, H.L., Ng, F.K., Chen, C., Chai, K.K. and Liao, G.A., 2001. Adsorption of colostral antibodies against classical swine fever, persistence of maternal antibodies, and effect on response to vaccination in baby pigs. American Journal of Veterinary Research 62, 1805-1811. Vanderhallen, H., Mittelholzer, C., Hofmann, M.A., Koenen, F. and Mittelhozer, C.,1999. Classical swine fever virus is genetically stable in vitro and in vivo. Arch.Virol.144,1669-1677. Vannier, P., E., P. and Tillon, J.P., 1981. Congenital tremor in pigs farrowed from sows given Hog Cholera Virus during pregnancy. American Journal of Veterinary Research 42,135-137. Vanthemsche, P.(1996).Classical swine fever 1993-1994 Belgium. The Pig Journal 37,43-53. Vassant, J., Brandt, S. and Jullien, J.M., 1993. “Influence du passage de l'autoroute A5 sur les populations cerf et sanglier du Massif d'Arc-en-Barrois”, Bulletin Mensuel ONC, 183, oct, 15-25 ; 184, nov., 24-33. Vesely, J., 2006. Numerische Integration und Parameteranpassung für epidemiologische Modelle. Technical University Dresden, p. 119. Vicente J., Ruiz-Fons F., Vidal D., Höfle U., Acevedo P., Villanúa D., Fernández-de-Mera I.G., Martín M.P., Gortazar C., 2005. Serosurvey of Aujeszky's disease virus infection in European wild boar in Spain. Vet. Rec. 156, 408–412. Vignon, V., Joyeux, A. and Dumas, J.-L., 2002. Problématique du besoin de pénétration des sangliers dans les emprises autoroutières. Le cas de l'autoroute A57. RGRA 806, 56-60. Vilcek, S., 1997. Secondary structure of the 5'-noncoding region of border disease virus

22

genome RNAs. Vet. Med. (Praha) 42, 125-128. Vilcek, S. and Belak, S., 1996, Genetic identification of pestivirus strain Frijters as a border disease virus from pigs. J. Virol. Methods 60, 103-108. Vilcek, S. and Belak, S., 1997. Organization and diversity of the 3'-noncoding region of classical swine fever virus genome. Virus Genes 15, 181-186. Vilcek, S., Stadejek, T., Ballagi-Pordany, A., Lowings, J.P., Paton, D.J. and Belak, S., 1996. Genetic variability of classical swine fever virus. Virus Res. 43, 137-147. Vlasova, A., Grebennikova, T., Zaberezhny, A., GreiserWilke, I., FloegelNiesmann, G., Kurinnov, V., Aliper, T., Nepoklonov, E., 2003, Molecular epidemiology of classical swine fever in the Russian Federation. J. Vet. Med. B 50, 363-367. Voigt, H., 2005. Rekombinante Parapockenvakzine gegen klassische Schweinepest: Vergleichende Charakterisierung der Immunreaktionen im Schwein. Inaugural-Dissertation LMU München. Voigt, H., Merant, C., Wienhold, D., Braun, A., Hutet, E., Le Potier, M.F., Saalmuller, A., Pfaff, E. and Buttner, M., 2007. Efficient priming against classical swine fever with a safe glycoprotein E2 expressing Orf virus recombinant (ORFV VrV-E2). Vaccine 25, 5915- 5926. von Rüden, S., Staubach, C., Kaden, K., Hess, R.G., Blicke, J., Kuehne, S., Sonnenburg, S., Froehlich, A., Teuffert, J. and Moennig, V., 2008. Retrospective analysis of the oral immunisation of wild boar populations against classical swine fever virus (CSFV) in region Eifel of Rhineland-Palatinate. Vet. Microbiol. 132, 29-38 Wachendorfer G., Reinhold G.E., Dingeldein W., Berger J., Lorenz J. and Frost J.W. 1978. Analyse der Schweinepest-Epizootie in Hessen in den Jahren 1971-1974. Dtsch. Tierarztl. Wochenschr. 85, 113-120. Wehrend, A., Fritzemeier, J., Flogel-Niesmann, G., Mönnig, V., Hollen-Horst, M. and Meinecke, B., 2006. Effect of experimental classical swine fever (CSF) infection on libido and ejaculate parameters in boars. Deutsche Tierarztliche Wochenschrift 113 (7), 251-255. Weiland, E., Stark, R., Haas, B., Rumenapf, T., Meyers, G. and Thiel, H.J., 1990. Pestivirus glycoprotein which induces neutralizing antibodies forms part of a disulfide-linked heterodimer. J. Virol. 64, 3563-3569. Weiland, E., Ahl, R., Stark, R., Weiland, F. and Thiel, H.J., 1992. A second envelope glycoprotein mediates neutralization of a pestivirus, hog cholera virus. J. Virol. 66, 3677- 3682. Weiland, E., Wieczorekkrohmer, M., Kohl, D., Conzelmann, K.K. and Weiland, F., 1999. Monoclonal antibodies to the GP(5) of porcine reproductive and respiratory syndrome virus are more effective in virus neutralization than monoclonal antibodies to the GP(4). Veterinary Microbiology 66, 171-186. Wensvoort, G., Bloemraad, M. and Terpstra, C., 1988. An enzyme-immunoassay employing monoclonal-antibodies and detecting specifically antibodies to classical swine fever virus. Veterinary Microbiology 17(2), 129-140. Wensvoort, G., 1989. Topographical and functional mapping of epitopes on hog cholera virus with monoclonal antibodies. J. Gen. Virol. 70, 2865-2876. Wensvoort, G. and Terpstra, C. 1985. Varkanspest: een veranderend ziektebeeld. Tijdschr. Diergeneeskd. 110 (7), 263-269. Wensvoort, G., Terpstra, C., Boonstra, J., Bloemraad, M. and Van Zaane, D., 1986. Production of monoclonal antibodies against swine fever virus and their use in laboratory diagnosis. Vet.Microbiol. 12, 101-108. Wensvoort, G., Terpstra, C., 1988. Bovine viral diarrhea virus-infections in piglets born to sows vaccinated against swine fever with contaminated vaccine. Research in Veterinary Science 45(2), 143-148. Westergaard, J.M. 2008. Contingency planning: preparation of contingency plans. Zoonoses Public Health 55(1), 42-49. Widjojoatmodjo, M.N., van Gennip, H.G., Bouma, A., van Rijn, P.A. and Moormann, R.J., 2000. Classical swine fever virus E(rns) deletion mutants: trans- complementation and potential use as nontransmissible, modified, live- attenuated marker vaccines. J.Virol. 74,

23

2973-2980. Wienhold, D., Armengol, E., Marquardt, A., Marquardt, C., Voigt, H., Buttner, M., Saalmuller, A. and Pfaff, E., 2005. Immunomodulatory effect of plasmids co-expressing cytokines in classical swine fever virus subunit gp55/E2-DNA vaccination. Vet. Res. 36(4), 571-87. Wieringa-Jelsma, T., Quak, S. and Loeffen, W.L., 2006. Limited BVDV transmission and full protection against CSFV transmission in pigs experimentally infected with BVDV type 1b. Vet. Microbiol. 118, 26-36. Williams, D.R. and Matthews, D., 1988. Outbreaks of classical swine fever in Great Britain in 1986. Vet. Rec. 122, 479-483. Wilson E.O. and Bossert W.H., 1974. Introduzione alla biologia delle popolazioni. Piccin Editore. Yu, X., Tu, C., Li, H., Hu, R., Chen, C., Li, Z., Zhang, M. and Yin, Z., 2001. DNA-mediated protection against classical swine fever virus. Vaccine 19(11-12), 1520-5. Zanardi, G., Macchi, C., Sacchi, C. and Rutili, D., 2003. Classical swine fever in wild boar in the Lombardy region of Italy from 1997 to 2002. Veterinary Record 12, 461-465. Zhang, G., FlickSmith, H. and McCauley, J.W., 2003. Differences in membrane association and sub-cellular distribution between NS2-3 and NS3 of bovine viral diarrhoea virus. Virus Research 97, 89-102. Zhao, J.J., Cheng, D., Li, N., Sun, Y., Shi, Z., Zhu, Q.H., Tu, C., Tong, G.Z. and Qiu, H.J., 2008. Evaluation of a multiplex real-time RT-PCR for quantitative and differential detection of wild-type viruses and C-strain vaccine of Classical swine fever virus. Vet.Microbiol. 126 (1-3), 1-10 Zijl, M.v., Wensvoort, G., Kluyver, E.d., Hulst, M., Gulden, H.v.d., Gielkens, A., Berns, A. and Moormann, R., 1991. Live attenuated pseudorabies virus expressing envelope glycoprotein E1 of hog cholera virus protects swine against both pseudorabies and hog cholera. Journal of Virology 65, 2761-2765. Ziller, M., Selhorst, T., Teuffert, J., Kramer, M. and Schlüter, H. 2002. Analysing of sampling strategies. Prev. Vet. Med. 52, 333-343.

ministarstvo poljoprivrede, Šumarstva i …€¦ · eradikacije (na pr. ubijanje, naknada...

Documents