1

Миодраг Булатовић ЦРВЕНИ ПЕТАО ЛЕТИ ПРЕМА НЕБУ Сабрана дела Миодрага Булативића, трећа књига, »Просвета«, БИГЗ, »Младинска књига«, »Српска књижевна задруга«, Београд, 1989.

1 Маслачак и почетак Боса, полунага, сва изгребана и чупава, луда Мара

лежала је на ливади. Изваљена наузнак, с црним коврџама у трави и цвећу, гледала је вечито плачним очима у провалију неба: чинило јој се да му краја нема, као што га није било ни чврстој земљи под њеним плећима. Изгледало јој је да се сунце у помамном обртању све више загрева. Подневна врелина допирала је и до њених слепоочница и мутила јој мисли.

Ни о чему важном није мислила. Само је тако лежала, грицкала киселицу и гледала облачак што се, попут јагњеће коже, растезао између шиљатог каменог брда и сунца. Облак је био нежан и није се могао много растегнути: пуцали су му шавови и он се распадао као што се рашчиња свака кожа кад се тегли на све стране.

Прелазила је рукама преко младих и још једрих груди, стискала их, гњечила их влажним длановима, уверена да ће јој се болови у утроби стишати. Руке су клизиле низ тело, прштиле га, мучиле га као туђе да је. Али болови нису престајали, и она је дрхтала и ћутала. Руке су се, најзад, састајале на трбуху и ту се хватале и стезале. Али бол на њих никако није хтео да пређе. И оне су се, те добре руке покрзаних ноктију, растављале и на слабинама савијале у грч. Крти и окоштали нокти гребли су кожу, улазили у њу, секли је: јачи и оштрији био је бол у месу око пупка.

Мисли на нешто друго, рече себи кад осети да ју је попао хладан зној, мисли на нешто десето. И заборави да

2

постоје невоље. Замисли да нигде на земљи нема бола. Ето, јеси ли схватила: нема више мука и патњи, и људи лакше дишу и корачају. Ни тебе више не пече, зар не видиш. Мисли о томе како ти је добро и како је и осталима лепо. Нико није несрећан. Људска срца су пуна, и никоме неће сузе на очи. Хајде, јеси ли већ замислила.

Замислила сам, рече опет себи, све сам замислила. И лепо је. На све стране је мир. Људи су се одједном продобрили и неће једни другима очи да ваде. То ми је било најтеже да замислим. У почетку нисам могла да поверујем очима којима сам их видела. А сад су ту, преда мном, кротки и меки.

Не мисли на бол, кад ти кажем, прошапута у себи. Није толико важан - проћи ће. Боље подигни главу и шарај очима по небу. Гледај у сунце. Ето, тако. Ако можеш, загледај му се право у очи. Види на којој му је страни срце. Има ли душе, је ли сурово, и може ли ишта у својој кључалој глави да замисли. Ако ти се учини да је добро и лепо, пољуби га у горњу, заврнуту усну. А ако то нећеш, не буди докона и мисли на шта личи. Има ли какве сличности с цветом беле раде. Нема, не личи на тај цвет. Да те не подсећа на царево око. Да, баш ме подсећа на цвет царево око што расте по планинама. Али, зар ти се не чини да личи и на болесног паука који, мучен главобољом, гунђа и преде, и баца око себе невидљиве смртоносне конце. Јесте, и на тог паука ватроношу личи.

На небу је видела облачак. Топио се као грудва снега у детињој руци. Сунце је све више хватало брзину и њој се опет мутило у глави. Сад је теже могла да замисли оно што је хтела. Није је мучила глад, иако од јуче ништа није јела. Други се неки ђаво мотао њеном утробом и терао је да дрхти, да се савија и опружа као од гуме да је.

Очи су јој биле пуне светлости. Није знала што плаче. Осећала је како јој се по лицу разливају сузе. Желела је да за вечита времена остане тако изваљена, тако растављених ногу и забачене главе.

Нећу да хулим, помисли, нећу да хулим. Јер није лоше кад се плаче. После плакања ће ми олакшати, па ћу боље подносити батине и глад, и све друге невоље.

3

Како су болови расли, тако је она обема рукама привлачила себи влати траве и ћумице цвећа и дувала у неокрњене и округле главе маслачка. Гледала је како се бели плодови дижу а онда опет к њој враћају. Дувала је јаче, и беле семенке, безброј њих, упадале су у струју ветра и летеле све више и више. Дувала је још, и још, док је бол растао; дувала је плачући и кроз сузе видела како се одједном цело небо прекрило плодовима маслачка.

Не, нема више неба, чинило јој се. Све је то мека и голицава вуна маслачка. Ни сунце се више не види - цвећем се прегрејани небески свод оплео. Ни шиљатих брда нема - шума побелела. Ни земља на којој лежи у ритама није више тврда - ето постеље невољницима, просјацима и скитницама, онима које је јутрос сретала на љешничком путу.

Дувала је још, не бришући сузе што су јој све више голицале јагодице, и мислила како би било лепо сву земљу и све небо маслачком и другим цвећем да окити и прекрије. Болова би тада нестало, рачунала је. Патњи више не би било, замишљала је. И све би било лепо и светло као пре, шапутала је.

Лежала је на брегу, на пропланку, и гледала како се рој белог семења комеша и окреће, како се разређује и опет гушћа, ношен врелим ветром; како се трава, коју је и даље разгртала и чешљала прстима, гужва, већ жалосно обршћена.

А није видела долину што је почињала стотинак метара испод ње; ни прашњави пут који је водио у градић; ни реку што се стално и узалудно престизала с том гадном, с том прљавом и џомбастом путином провлачећи се кроз јошја и врбаке.

Није видела, нити ће икада моћи да види, како се неколико најкрупнијих плодова поче да одваја од свог ускомешаног јата; и да се, правећи беле кругове, спушта к земљи.

Први плод паде крај пута и укрсти своју сенку са сенком дивље крушке: ту ће ускоро неко доћи да испружи своје уморне ноге. Крваве, залупасте и готово окоштале, ноге ће лежати једна поред друге. Грејаће их и пећи прашина и сунце, и оне ће се мицати и додиривати. Тако испружене, тако

4

остављене, подсетиће сваког пролазника на израњављене и неразумне гуштерове који не могу да мирују ни трена. Четири прашњаве, четири јогунасте, четири људске ноге табана окренутих ка истоку.

Други плод, налик на галеба, спусти се насред муслиманског гробља, које је од пута бранила само ограда од зарђале жице: ту ће неки људи изгубити оно што никад више неће моћи да нађу и поврате. Тешко ће им пасти тај губитак, па ће се, први пут откако се знају, приљубити један уз другог. Биће загрљени тако чврсто да ће им се и сузе мешати. Затећи ће их ноћ и први страхови крај белог маслачковог плода.

Трећи и дотад највећи плод, у косом лету забоде се у трње покрај блештавобеле кућице, покрај веселе гомиле: и ту ће дугорепи ђаво брзо доћи по своје. Ракија ће људима окренути памет наопако: чупаће се за перчине, вући се за уши и носеве; поиграће се с погуреним незваним гостом који се на њих неће наљутити; пуцаче за жар-птицом, оловом ће јој раскомадати срце. Кад се с љешничких брегова спусти ноћ, кезиће се на месец, па чак и на звезде. Ђаво уврнутих ногу и клемпавих ушију прескакаће велики плод маслачка, церекати се и нудити их ракијом, већ полумртве; шапутаће им гласом слепог миша да зна куд је одлетео црвени петао и шта ће с њим бити. Људи ће бленути у краставог ђавола и лајаће на месец и на звезде све док се не раздани.

Остале пахуљице падале су по путу, који се, вијугајући испод брега, гушио у несвакидашње шареној гужви и метежу. Туда ће, пре многих других, проћи погрбљен човек црних, великих - најневеселијих очију. Сви ће га познати по голотињи, по петлу, по кашљуцању.

Држаће нос у петловом перју; жмиркаће не стресајући са себе прашину. И кад га буду мучили, желеће да се изједначи с њима. Боси човек носиће жар-петла и газити овчје брабоњке и беле маслачкове пахуљице.

5

2 Тужна браћа Ишли су ружним, прашњавим путем, к реци што је тихо

шуморила. Вукли су се тромо, са завежијајчићима на плећима. Толико су се знали и познавали да им се није започињао нови разговор. Па су ишли боси и дроњави, прљави и запуштени: такве их непрегледни и свакојаки путеви знају већ петнаестак година.

Снага им је била при крају, видело се, али су корачали по навици, несвесни луде жеље да треба да стигну на крај света. Нису се освртали иза себе, нити су очи скидали са жуте и тврде земљурине пута.

А имали би шта и видети - свет их је гледао: болесна и танковрата деца, махом гола и крива; шиљоглави очеви варошлије с кесама испод очију; крезубе женетине размекшаних трбушина и шоткастих ногу; бели старци и слинаве бабе без гласа и тежине. Било је ту још много људи: сви су их с чуђењем гледали, јер поодавно њихово Бијело Поље нису газиле чудније ноге. Нико није проговарао; само су се подгуркивали и бечили очи. Али, како су скитачи одмицали, тако су се и они ослобађали: чим странце изгубише из очију, врати им се глас и они брзо почеше да преврћу језичинама, и да блебећу и о жези која је спржила пшеницу и јечам још у класу, и о томе како ће поскапати од глади и немаштине.

Дужи и црњи човек, онај Петар, зграби Јована за руку и стеже је. Иако је знао да тај стисак ништа не значи, Јован одоздо погледа свог другара и зину очекујући реч.

Дугоноги је читав тренутак гледао рохаво Јованово лице. Никако није могао да нађе праву реч за мисао која му је лежала на врху језика. Па га је само гледао, па је само бленуо. Његове лепе очи изражавале су умор, а пре времена изровано и наборано лице досаду и гађење. Желео је да пљуне у питомо и широко Јованово лице, уоквирено риђом брадом, да песницом улуби и смрска бабурасти нос што му се црвенео пред очима.

6

Јован се није усуђивао да по други пут подигне поглед до Петрових очију: гледао је нешто ниже. И видео је како се модре Петрове усне растежу, како бубре од добро му познатог беса. Јарост и горчина често су обузимале његовог другара - ни овог пута није хтео да му се противи. Петрови прсти стезали су му лакат и подлактицу, али је он знао да ће га победити и надмудрити само трпљењем и ћутањем.

Петар га је све више стезао. Јован се мало уви и задрхта. Погледа га у очи и рече:

»Шта ти је?« »Мост«, рече Петар буновно и смрачи се. »Па шта?« рече Јован и покуша да ослободи руку. »Па мост!« бубну Петар. »Зар га не видиш?« »Видим. Па шта с тим?« рече Јован. »И теби он не задаје никакву бригу?« рече Петар. »Прећи ћемо га и - квит«, рече Јован. »Зар је први?« »Али није ни последњи«, рече Петар гневно. »Хвала богу што није последњи«, рече болно Јован кад

ослободи руку. Петар осети да више не стеже Јованов лакат и обузе га

срџба. Хтео је нечега да се дочепа, нечега чврстог и оштрог. Али кад спази да у близини ничега нема за шта би се ухватио или с чим би се сударио, он одгурну од себе лабавог Јована и ујури у реку.

С црвоточног моста Јован је гледао како Петар гази све дубље и дубље - као да су га доле вукле зелене маховине и муљ. Млатарао је рукама око себе, тукао безазлену реку, табанима пипао сумњиво дно и поводио се за нејаком матицом. Вода му се попе до појаса - Љешница је била најдубља ту, под мостом. Осећао је како од њега, с водом, одлазе бес и срџба његова праскава. И дах му је постајао мирнији, лупање срца равномерније, а поглед мрачних очију блажи и мекши.

Раскорачен и с рукама на трбуху, Јован је с моста пљуцкао у воду. Жмиркао је и гледао како се његов друг игра с реком, како кваси своју шиљату и космату главу, и врат свој дуги и жилави, и цичи при том као дете које су изненада бацили у вир с обале.

7

Нашавши се насред реке, Петар стаде. Вода му је гргољила око ребара. Био је миран, и није више желео да рашчепи широке Јованове вилице. Сунце му је грејало обнажена рамена и лактове. Све више се смиривао. Корио је себе што је малопре онако грубо одгурнуо Јована. Скот си, рече себи, прави си скот. Што га мучиш. Не заслужује то. Да њега није, одавно би крепао од глади. Немој више то да радиш.

Око Петрових ногу почеше да се обмотавају зелене алге. Пристизале су и рибице, бедна гаовица, рибице налик на пуноглавце, и покушавале да га начну. Алги је било све више. И рибице су у јатима насртале на њ. Он се узнемири. Поче да дрхти. Згади му се бистра Љешница. Погледа према мосту и викну:

»Еј!« »Шта хоћеш?« рече Јован и сав се искриви. »Гладан сам!« викну Петар. »И ја«, рече Јован. »Али ја сам гладнији!« викну Петар и најежи се. »Ниси«, рече Јован и исправи се. »Ниси.« »Како смеш да кажеш да нисам гладнији!« рече Петар.

»Кад добро знаш...« »Ништа не знам«, закикота се Јован. »Баш ништа.« »Ако ништа друго, треба да знаш да не смеш да ми се

противиш«, рече Петар. »Добро, гладнији си«, рече трезвено Јован и истури

трбушчић. »Па шта с тим?« »Докле ћеш да ме сецаш?« рече Петар. Јован слеже раменима и замало не прсну у смех. »Век ми поједе, ђаволе дебели«, рече Петар. »Будућност

и каријеру ми упропасти. Откако сам с тобом, само ме малери прате. Баксузе.«

Раширених руку и погнут, на мосту се црнео Јован; и Петру се чинило како хоће к њему да скочи, да зарони. Али Јован читав тренутак оста тако разапет: нити полете, нити скочи у воду, нити било шта друго уради. Само је гледао рибе и рибице које су пливале изнад љигавих и зелених алги.

8

Ћутке поделише кору хлеба и пођоше путем. Иза њих је остајало самртничко запомагање бјелопољског хоџе, лупање звона које је опомињало на глад и несрећу, и жагор суботње светине на недалеком сточном пазаришту. Нису добро познавали овај крај, али пођоше право, путем уз Љешницу.

»Кад смо последњи пут овуда прошли?« запита Петар сетно.

»Не сећам се да смо икад овде били«, рече озбиљно Јован и обухвати Петра око струка.

»Не љути се на мене«, поче Петар тихо и с изразом кривца у очима. »Неправедан сам према теби.«

»Не детињи«, рече Јован. »Ти на мене немој да се љутиш, а са мном ћемо лако.«

Петар пребаци руку преко његових рамена. Примети да су врела.

»Много си бољи од мене«, рече Петар. »Ја сам велики гад«, рече Јован. »Стално се смејем. И

кад треба и кад не треба. Гад сам, да знаш: мени је све смешно... а то тебе много жести... мени се највише смеје кад, рецимо, видим погреб...«

»И тебе љути што ја стално вичем«, рече Петар. »Не«, рече Јован. »Све што ти радиш, ја волим.« »Па и ја волим кад се ти смејеш«, рече Петар искрено.

»Па чак и кад сам гладан. Ето, сад бих волео да се смејеш. Хајде, почни. Нек ти сузе пођу... знаш како се већ ти смејеш...«

»Е, сад баш не могу«, рече тужно Јован. »Сад бих могао само да плачем, да не сушим образа до мркле ноћи...«

»А што то баш сад?« упита нервозно Петар. »Не знам«, зацвиле Јован. »Можда због сунца и врућине.

Или због прашине.« »Нећеш, ваљда, на овој жези да плачеш?« љутну се

Петар. »Осећам да ће се данас догодити нека несрећа«,

прошапута Јован. »Где?« избечи се Петар. »Где мислиш да ће се

догодити?«

9

»Не знам«, рече Јован. »Негде на земљи. Можда чак и у близини. Али осећам. Ја увек осећам. Мислим да ми се и због тога плаче.«

»Можда се она већ и догодила«, рече Петар мукло и тврдо. »Не мисли на то.«

»Знаш већ: несрећу осећам у ваздуху«, рече Јован. »Баш сам гад. И да није тога, то да не осећам, ја бих се толико смејао да бих на крају пукао од смеха. Баш сам гад.«

»Не говори глупости«, рече Петар и намршти се. »Да ли ти много сметам?« шапну Јован. »Ако ти

сметам...« Петар је ћутао. Јованова рамена била су исувише врела,

али он с њих није хтео да миче руку. »Ако ти сметам...« »Манимо се тужних прича«, рече одлучно Петар.

»Нећемо, ваљда, само о томе као тетке. Треба неки дебео хлад да нађемо и да се лепо одморимо.«

С обе стране пута расло је трње. Нешто даље кочопериле су се прашњава аптовина и коприва у класу. На посним странчинама што су се дизале од саме реке и пута, на две стране, зеленеле су се ниске клеке. Глог и шипурци смењивали су се с бледим јошјем и јасењем, које се црнело око разграђених и изгажених њивица бркатог јечма и питоме пшенице.

Пекло је сунце. Хлада покрај пута није било. Људи су газили прашину као блато и гледали жуте брежуљке око пута, с којих су поплаве, ветрови и сунце односили све оно за шта би се гладан и несрећан човек могао ухватити: зевале су многобројне шкрапе, белело се камење, црнеле су се вододерине - биле су то њиве.

Видели су и гушаве чобанчиће како на везама држе полудивље и баљежаве кравице које нису имале шта да пасу, па су рикале или, просто-напросто, гледале у даљину и сунце. Зној им је обојици текао низ лице, а хлада заиста нигде није било.

Петру се учини да ће се сручити у прашину, па се наслони на свог нижег друга. Јован се напе и одржа га. Петру узбуча у глави: очне дупље му испунише прашина, опако

10

сунце и жута кукурузна кора о којој је мислио чак и кад му се несвестица окренула око главе. Сниза се поред раскораченог Јована, клече поред њега и нешто смрси.

Јован га шчепа за рамена. Подиже га. Петар је отварао очи и гледао у погажено жито поред пута. Што су га изгазили, сужено је мислио, што су га поружнили. Баш грехота. Сурови ти сељаци из брда што суботом иду у Бијело Поље по гас, со и брашно. Газе жито, газе сиротињски хлеб. Види, то жито је гажено и пре класања. Срамота. Али, погледај: јечам се опирао људској непажњи - кољенчио се, заметао зрно и утврђивао га.

»Еда ли игде хлада?« запита Петар кад устаде. »Ено га«, рече Јован кад угледа дрво покрај пута. »Је ли далеко?« рече Петар буновно. »Ту смо«, рече Јован брзо. »Гладан сам«, рече Петар с прикривеним бесом. Јован оћута. Стадоше испод дивље крушке. Петар нежно погледа дугачки плод маслачка што му се

надохват руке белео и рече: »И ти ово називаш дрветом?« »Ипак, биће хлада бар за главу«, рече Јован. »А остало, велиш, нек гори«, рече Петар. »Па и нек гори«, рече Јован и зацерека се. »Врло

важно.« Опружише се један поред другог. Петар уплете прсте испод главе и виде муслиманско

гробље преко пута. Гураве хумке зарасле у чичак, дивљи овас и нану. Натрули дрвени шиљци вире из купињака и оштре травуљине, којој нису могли ништа ни стока, ни рђава времена, ни опако сунце. Бели и већ крњи нишани с источњачким шарама и словима. Један сасвим свеж гроб - велика гомила жуте и песковите земље: како ли се увијају несрећникове кости. Око гроба сијасет нахереног мраморја и обичног камена.

Петар је гледао запуштено гробље. Допада ми се, рече у себи. Нема ни крстова, ни имена с датумима рођења и смрти, ни смешних фотографија. Лежиш доле, земља и камен увијају ти ребра, а нико не зна где си. Нико не долази да те оплакује,

11

кори, грди и лаже. Баш дивота. Само нема смисла што саде дуван између гробова, што шверцују тако.

Јован је жмиркао зрачним очима, навикнутим на све, и видео како путем иду два човека с носиљком. Не, не носе рањеника, помисли. Мртваца тегле. Увијеног у бело платно, носе га на даскама.

»Еј, доносе нам мртваца«, рече Јован. »А ја мислим о хлебу, до ђавола«, рече Петар. »Па мисли и даље«, рече Јован. »Окрени главу и на другу страну«, рече Петар. На шљунковитој ледини што се кроз јошје и врбак

спуштала ка речици, на обалу, белела се кућа. Ни мала, ни велика. Али блештава као и све куће што су такве кад имају срећу да чуче покрај рђавог пута, и кад су пуне људи који пију и веселе се. Од пластова сена и сламе, од гомила лањске плеве и шаше, и од велике трешње заштитнице, не види се баш све. Главно је да се пред кућом, у слабом хладу на брзу руку склепаног наслона, шарени невеста. Њих двојица добро је виде: велика глава јој личи на неку чудну земљану посуду. Црне јој се велике и помало косе очи. Као град стоји на тешким ногама - не би је покренуо ни сам ђаво. Иако је под наслоном, греје је сунце: топе се помаде, боје и уља којима су јој намазали круте образе, набубреле усне, дуги врат и црне и дебеле плетенице.

Петар виде како она двојица спустише насред пута носила с белим товаром. Дуго је гледао како се људи клате и грле изнад дугачке и беле мрље на путу.

Сељаци су заобилазили и људе и њихов бели пртљаг - скретали су с пута, ломили ограду и газили презрело жито, које се просипало. Он затим погледа Јована, чије је лице, окренуто према свадбарима и невести, било задовољно и развучено у велик, широк осмех.

»Имаћемо шта да гледамо«, рече Петар. »Неће нам бити досадно.«

»Да«, рече Јован и протрља риђу браду. »Да.« »Представа«, рече Петар. »Права представа.« »Да«, рече Јован и опет угледа шарену невесту. Сунце је пржило ретке гране дивље крушке.

12

Ветрић је љуљао високи плод маслачка.

13

3 Бели цвет Уморни и знојави, гробари су се вукли, с муком теглећи

товар на даскама. Боси и дроњави, а, поврх свега, и јако пијани, с боцама ракије у џеповима, њих двојица су плели кораке путем и све се више приближавали гробљу. Посртали су и спотицали се; товар се на даскама љуљао, али му се још није падало у прашину.

Петар је гледао првог, оног Срећка. Била је то црна и необријана људина очију ситних, искрљештених и незгодно посађених наврх лобање. Масна и четвртаста глава клатила се на непријатно танком врату. Петар је заматрао и проучавао његово мрачно, али и некако весело лице: очи његове, иако запаљене и црвене, непрестано су се смешиле, па се око њих скупљало мноштво бора и борића.

Јован је пратио другог, Исмета. Четвртаст и здепаст, ниског чела и истурених виличних костију, он се трудио да држи корак са Срећком. Пошто од носиљке није могао да види земљу и пут којим је газио, клецао је и превртао очима. Како је Срећко био дужи и непажљивији, то је замотани и мртви ђаво клизио по дасци: бела стопала све више су му се примицала лицу, и њега је почињало да обузима гађење. Пијан и балав, угибао се под носиљком, и корачао невешто као дете које су тек извадили из дупка и пустили га да само хода.

Петар и Јован видеше како се Срећко спотаче и како клекну. За носиљком сниза се и Исмет: замало му у прашину не испадоше буљаве плаве очи. Он се придиже, опсова Срећка и врати на даске бели товар.

Да су хтели да се дигну, скитачи би видели све. С рукама испод главе, и опружени преко пута, они су видели само дугачку белу мрљу на даскама и две људске главе које су се примицале једна другој. И ништа више, сем заслепљујуће светлости, кржљавог трња око пута, стрмих њива, и прашине,

14

која је као мали облак лебдела на месту где су Срећко и Исмет посрнули.

Ни чути, тако лежећи, ништа нису могли: таква је жега била.

15

4 С ђаволом између себе Већ пијан, Срећко потегну из флаше: био је то горки,

трипут печен и препечен шљивов отров. Ватра му прође ждрелом и он зажмирка. Опет повуче и, осетивши нову топлину негде у утроби, пружи боцу Исмету.

»Добра је«, рече Срећко »јача од оне прве.« Читав тренутак гледао је мрдање Исметове јабучице, и

осећао да с оних неколико гутљаја још није утолио жеђ. »Није«, рече очајнички Исмет и засузи. »Ништа не

ваља.« »Теби ниједна не ваља«, рече Срећко. »Пио бих нешто јаче«, рече Исмет зловољно. »Нешто као

бензин.« »Данас не би требало толико да пијемо«, рече Срећко. Исмет заколута жабљим очима. »Не поливај је ракијом«, рече Срећко. »Само јој још то

треба.« »Неће јој од ракије бити ни горе ни боље«, рече Исмет

гласом проповедника. »Јадна она«, рече Срећко. »Доживела је да је сахрањују

битанге за јефтине паре.« »Бирај речи«, рече Исмет и до насред чела подиже

дебелу обрву. »Откад те знам, гад си«, рече Срећко. »Вараш се«, рече Исмет брзо. »Ја сам добар човек. Фин

човек. Мана ми је само то што не могу да живим док не урадим нешто лоше. Само то. Али сам, у ствари, јако добар човек. То сви знају.«

»Ако и због ког пропаднем, пропашћу због тебе«, рече Срећко као за себе.

»Шта ти могу кад си кукавица«, рече Исмет суво и хладно.

Срећко покуша да устане. Али само клече. »Јесу ли је заиста толико мучили?«

16

»Како да нису«, рече Исмет. »Гледао сам сто пута како је девер, онај Ибро, туче. Био је заљубљен у њу и док јој је муж био жив. Једва је дочекао да постане удовица. Није му се дала, по свој прилици. И он ју је свакодневно мучио батинама и глађу.

»Како јој је било име?« »Заборавио сам, право да ти кажем«, рече Исмет. »Гад«, рече Срећко. »Шта му је све то требало. Боље да

је пио.« »Никако му се није дала«, рече Исмет. »А имао је мерак

на њу.« »Гадна Турчуљина, тај Ибро«, рече Срећко. »Ништа гори од вашег Спасоја«, рече Исмет. »Дао

рођеној жени конопац и натерао је да се обеси. Све због једне носате и гузате женетине. А правио се анђео - хтео је пре рата и председник општине да буде. Ибро бар није изигравао свеца.«

Срећко гадљиво одмахну главом и пљуну у прашину. »Видиш, и тај ваш Спасоје и данас неког врага тражи«,

рече Исмет. »Стално се врти око власти. На реверу носи три одликовања, иако на окупатора није ни метка испалио.«

Срећко је ћутао. »Колико нам је остало пара?« запита Исмет. Срећко се сећао преподнева. Свет, православни и

муслимански, трчао је око трошне кућерине: сви су хтели да виде покојницу коју су за живота више жалили него сада. Жене су вриштале и псовале, а људи су надирали преко плота. Било је ту и деце и стараца. Отварали су се прозорчићи суседних кућа: на све стране виделе су се само некакве главе, некакве руке, некакви вратови. Једино су били мирни нерадници, беспосличари и скитнице којих су били пуни јендеци. Најспокојнији од свих били су њих двојица: гледали су многоглаву руљу и мислили како да дођу до мало хлеба и ракије.

Просед, крупан и разјарен, Ибро је јурио у сусрет радозналом свету. Махао је мотком око себе и сипао псовке. Али је народ стизао са свих страна, надирао преко ограде, која је Иброву мрачну кућу делила од заплашеног и не тако

17

обичног живља. Кркљао је насред дворишта, хватао се за главу, тукао се са суседима који нису хтели да га оставе. Придошлице ни врелом водом није било могуће растерати.

Тада су њих двојица, сећао се Срећко, упали у Иброву кућу, изагнали из ње беспосличаре који су се били дали у пљачку. Завили су леш у бело платно и кренули према љешничком гробљу. За њима је дуго трчао велики и главати Ибро, и неутешно плакао. По свој прилици, хтео је да их стигне, да им се придружи, али су они пожурили. Пре но што су замакли за брег, окренули су се и видели га насред пута: кричао је и тукао се песницама у главу. Изговарао је њено име. Вести у свом гробарском, свом стрвинарском послу, њих двојица су, с боцама узгред купљене ракије, брзо нестали из очију запрепашћеног, радозналог и уплашеног света.

»Одговори, кад те лепо питам: колико још имамо пара?« »Не брини«, рече Срећко. »Три дана не морамо

долазити к себи.« »Чувај добро те паре«, зареза Исмет. Погледаше се с мржњом. »Како су вам гадни обичаји: још се није ни охладила а

већ је носимо на гробље.« »Не би, ваљда, хтео да мртве мећемо у саламуру«, рече

Исмет. »Нисам на то мислио«, рече Срећко. »Мрзим вас што обожавате мртве«, рече Исмет. »Гадни

сте: дивите им се, љубите их, грлите. Пих!« »Па... она је још врућа«, рече Срећко са страхом. »То је од сунца«, рече Исмет. »И ми смо врући.« »Чини ми се и да мрда«, рече Срећко. »Мрда теби у глави«, рече Исмет. Срећко отпи. Онда с муком устаде и подиже крај

носиљке. Обузе га жалост коју је поодавно заборавио. Сећао се давно преминулог оца, ком ни данас не зна за гроб, и мајке која је прошеци преминула негде пред неком богомољом. У белом свету имао је и брата, о коме за последњих двадесет година ништа није чуо.

»Крећи«, рече Срећко мукло. »Ти би ту и заноћио.« »Бих«, рече Исмет.

18

Пођоше. Прашина им се усука око ногу. Исмет га је мерио са завишћу. Било му је криво што је

мањи. Та чињеница увек је у њему подстицала злобу и пакост, и он би престајао да се с њим шали. Није хтео да му призна колико га мрзи због тога, колико му завиди, и шта би дао да су га крстили у цркви или на било ком другом месту на земљи. Неравноправан сам, шапутао је у себи, неравноправан сам. Зато и чиним прљаве ствари: бар у нечему морам предњачити. Кад пуно прљавштина и гадлука учиним, сигуран сам да ће рећи како сам храбар, како сам опасан и важан. А док не постанем то за чим жудим, ја сам за вас само лојава, смрдљива и подмукла Турчуљина Исмет. И ништа више.

Нису ишли - љуљали су се. Бела покојница могла је пасти сваког

часа. »Јеси ли сигуран да знаш где треба да је закопамо«,

упита Срећко. »Знаш где се они копају?« »Пази да ти из џепа не испадне флаша«, рече Исмет и

осети завист према штркљастом и прљавом православцу испред себе.

»Не прави се луд«, рече Срећко. »Чуо си шта сам те питао.«

»Нисам«, шлага Исмет и обрадова се. »У ком се делу гробља копају?« рече Срећко. »Знаш ли?« Исмет рече да зна. И осети сласт од лажи. Преварио сам

га, рече у себи. Не знам где се копају. Јер одавно никог из њихове куће нисам закопао. Преварио сам те, и шта ми можеш. И стално ћу те лагати. На крају ћу ти и главу откинути и бацити је псима и мачкама. Разумеш ли ме. И не иди тако брзо. Пашћу. Лако је теби - напред си и видиш куд газиш. Пашћу, зар не видиш. Само ми још то треба. Лакше иди, кад ти кажем. Испустићу носила и после нећу хтети да их подигнем. Стани за тренутак. Хтео бих да повучем мало, да гуцнем. Да се напијем и заборавим да сам стрвинар који је краћи од свог другара за читаве две мушке главе.

Обојица посрнуше. Падоше на колена. Али не испустише носиљку. Бела клада се само заљуља, преврну и умири.

19

»Што толико журиш?« рече Исмет задихано. »Остави ту ракију«, рече Срећко озбиљно. »Како ти се

већ једном не огади!«

20

5 Петао »Куд се то спремаш, Мухареме?« упита сељак заставши

насред пута. »У варош«, одговори тихо ситни, неугледни и погнути

човек. »У Бијело Поље.« »Па да те причекам« рече човек и затури на потиљак

округлу капу. »Да идемо заједно?« »Нећу ја тако брзо«, рече Мухарем. »Иди ти. Не губи

време због мене.« »Онда ћемо се видети доле, у кафани«, рече човек. »Да

попијемо коју.« »Добро«, рече Мухарем и од стида обори главу. Кад човека нестаде, Мухарем рече себи: Видиш, не

презиру те сви. Не буди несрећан. Ето, комшија те позвао. Немој да му одбијеш част. Увредићеш га. И не мисли више како те се сви стиде. Није тачно. Овај с којим си малопре разговарао виђен је човек и пристаје да с тобом у кафани седи за истим столом. Кад то може и хоће он, чиниће и други. Јер ти ниси најгори. Ти си само ситан, болестан и ћутљив. Ако ти се језик развеже, све ће бити у реду. Опростиће ти што си нејак и што кашљеш. Јер ниси ти једини болестан. Скоро сви су болесни. Болују највише од главе и од срца. То је, по свој прилици, најгоре. А ти само кашљеш и избацујеш нешто румено. Само то.

Да би избегао кашаљ, прислони се уз шљивово дебло. Умири се. Опружених руку и без иједног покрета, гледао је у мутно прозорско окно. И одраз његов био је погнут и скамењен. А он сав танак и пљоснат. Видео је своју дугу и кошчату главу, и црну косу очешљану и зализану. У дну колибе жутела се гомилица сламе у којој је спавао. Назирали су се још сто од буковине, патуљаста троножна столичица и фуруна бубњара, коју је пролетос заборавио да однесе на таван. Његово око ништа више није могло да нађе.

21

Његова појава, слабо одражена у окну четвртастог прозорчића, покрену се. Секиру и друге алатке убаци у колибу, а онда закључа врата. Треба се увек осигурати, помисли, и кључ завуче под камен, у коприве. Јер може наићи нека лопужа или нека скитница и однети ми све што имам.

Тамним очима тридесетогодишњег грудоболника и осамљеника гледао је свог црвеног петла. Крупан, сјајан и кочоперан, петао је перушао кокошку. Ширио је мушка и топла крила и дизао прашину.

Изболовано и запуштено Мухаремово лице озари стидна радост. Још чучећи крај плота, он се насмеши петлу, који је млатарао крилима заклањајући тако потпуно срећну жртвицу. Али се брзо растужи и рече:

»То ти је последњи пут...« Мухарем отвори шаку с јечмом. Прва приђе кокошка.

Кад петао с његовог длана поћука и последње зрно, Мухарем га помилова и узе у наручје.

Петао се није бранио. Навикнут на такве загрљаје, само је раколио и одмицао главу од Мухарема, који му је тепао начетим гласом. Човек је без престанка зујао, а петао га је гледао очима припитомљеног јастреба.

Али морам да те продам, рече Мухарем гласно и поглади врат пламене боје. Морам. Гаса немам. Ни соли. Педесет динара дужан сам суседу. Газда-Илији већ другу годину дугујем триста динара, ред је да му их вратим. Он стално говори да му их не морам враћати. Не знам што ми прашта. Можда зато што ме жали. Е, богами, нећу више да ме жали и да прелази преко мојих дугова. Као да сам последња шуша. Продаћу те, петлићу, и паре му бацити на сто. Мора их узети. А ти немој на мене због тога да се љутиш. Обећај да нећеш.

Мухарем изби на љешнички пут. Пропусти бркате и намргођене сељаке с црногорским капама, склони се пред буљуком плавом бојом маркираних оваца и јагњади, па рече петлу: Можда те будући газда неће одмах заклати. Можда ћеш му требати за кокошке. Шта га знаш. Ала би то била уживација. Ти један, а њих десетак. Боље но код мене, само с једном.

22

Слушај, поче опет Мухарем. Потребне су ми паре још за једну ствар. Отићи ћу с њима у кафану, где ће ме чекати комшија. Рекао је да хоће да ме части. И ја ћу примити част. А онда, кад се људи из комшилука искупе, ја ћу почети да плаћам. Лупаћу песницом у сто и келнер ће дрхтати преда мном. Напићу све. Нудићу их чиме будем могао. Тамо у кафани, данас, морам постати човек. Време је већ да уђем међу људе. Кад се зачовечим, биће ми лакше и живот и болест да подносим. Ето, као што видиш, моја будућност прилично зависи од тебе. Биће ми те жао, али ничег на свету нема што се не би могло прежалити и заборавити.

Стиже га друга стока, нови буљуци. Било је ту и крава, и волова, и јунаца. Да не би гутао прашину, он сакри нос у топло и меко петлово перје и сети се перушања пред кућом, и мирне кокошке с кљуном загњуреним у траву и коприву. Жалост га обузе. Помилова петла и продужи да кашљуца: За мене много не брини. Мучићу се и даље. Гледаћу да постанем човек: тада бих глад, немаштину и болест лакше подносио. Ако икако могнем, и ако не умрем јесенас, нас сушичаве обично с јесени коси, гледаћу да се вратим у воденицу. Болестан сам ти много, и изнемогао, и нисам више ни за какав тежи рад, а понајмање за наполицу. Газда Илија не тражи од мене много, све ми прашта, али то је оно што ме највише чуди и вређа. Види да му упропашћујем имање, да нема од мене вајде, а ћути. И стално ме гледа и испитује ћутке. Избечи на ме очи па по читав сат не трепће. И мене је помало страх од њега. Волим га као да ми је отац, или стриц, али га морам напустити - срам ме живог поједе што му имање упропастих. Отићи ћу у воденицу, одакле ме и довео. Не знам шта ће он на то рећи. Нека мисли шта хоће, али нека зна да ја желим да постанем човек, и да радим оно за шта имам снаге. А то је воденица...

Боси Мухарем гази прашину и овчје брабоњке, а петао издужује шију и гледа све нова и нова стада оваца и јагњади. Петао због нечега стрепи и жмирка, а Мухарем пребира по глави хиљаду пута лемљену мисао: Упали ли ми кец с воденицом, и ако ме и на пролеће прескочи смрт, ићи ћу да просим девојку.

23

Претурао је по мислима и сећању све оне које би смео да запроси. Исмету Хасанову нећу, јер је превише весела и раскалашна, помисли. Шаћиру, такође. Хајру ћу заобићи због једне друге ствари. Те три би ме хтеле. Судећи по ономе што сам чуо да су говориле о мени, замерају ми само болест. Хајра је, чак, рекла да то није тако страшно што сам сушичав. Али њу нећу јер је три мужа под земљу отерала, па ја лако могу бити четврти: зато јој не смем праг прекорачити - године ми њене поголеме не би сметале, доста је старија од мене, почеле су главу да јој освајају беле, и мислим да се не би хватала за туђ гатњик.

Одмичући путем, дође до грешне мисли, до Иванке. То је дуги, белопути и бркати анђео са жућкастим жилицама у очима. Из суседног је села, с ону страну Љешнице. Ништа што је уседелица, рече себи, ништа за то. И шта с тим што смо друге вере. Ти, Мухареме, никад не би дирао њеног Христа, а ни она твог Мухамеда. И све би било лепо. И ако би ти замарала што си болестан, на њу се не би љутио.

Осећајући како се врели петао миче у његовом наручју, Мухарем се сети кокошке и њеног жалосног положаја: није се видела, заклањала су је црвена и раширена крила његовог петла. Кад год би угледао то весеље, Мухарема би обузели и стид и нека чудно тиха радост, и жеља да промени своје самотничко животарење у чича-Илијиној колибици, у коју су, пре његовог усељења, спраћали говеда. Желео је да се у папрати, у слами своје избице, или на било ком другом месту на земљи, нађе насамо с Иванком. Уденуо би се некако између њених округлих колена и испричао јој откад жели да су тако на гомили. Само би јој истину говорио. Казао би јој да мисли на њу и дању и ноћу, и кад мотиком крижа туђу земљу, и кад се забуруче у уситњену сламу свог скровишта. Рекао би јој да му у сан долази, и да му дреши чакшире. Не смем ни у сну да будем докраја човек, рекао би јој. Јер, чим ме се дотакну твоје свете руке, почињем да губим људске облике. Изгубим све што може да има човек. Брзо се претворим у свог црвеног петла. Ти се завучеш у кожу кокошке и оденеш се њеним лепим перјем. Онда трчим за тобом, гоним те по копривама и корову. Па кад се после перушања пробудим, дуго ми се чини

24

да никако нећу моћи да се преобратим у човека. Казао би јој још: Еј, гледам те већ пуних десет или петнаест година, и знам како дишеш. Ти си моја краљица, и не љути се што хоћу да те преко Љешнице преведем, и да те за вечита времена затворим у моју колибу... И ко зна колико би још кашљао и везао клечећи, несигурно углављен између њених дебелих и модрих ногу.

Мухарем убрза ход. Изгледа да сам поприлично задоцнио, закључи и обузе га страх при помисли да ће за сат-два неко други држати у наручју његовог петла. Шта ћу ја онда без њега, запита се. Кад њега не буде било, нећу моћи да сањам да сам човек. С Иванком ће онда бити готово: ни у сну ми неће бити близу. А пошто ни с једном другом нећу да се женим, пошто њу чекам...

Тад се следи. По свој прилици, већ ми је касно за пазар, помисли и виде велико сунце како изнад њега лебди као дечји змај. Али, можда је и добро што сам закаснио, рече у себи па настави: Баш је добро што те нећу продати, петлићу, баш је добро. Заценићу. Тражићу за тебе двеста хиљада. Онда ћу и даље гледати како раколиш и како опкрачеш кокошке. Па зашто те онда носим чак у Бијело Поље кад никако не желим да те продам. Шта ћу с тобом у онолику суботњу грају на пазаришту. Уосталом, и ти види мало света. Биће тамо и кокошака, па може бити свашта. А ниси ми тежак.

Сети се Иванке. Обично чува стоку око Љешнице. Легне на леђа, рашири руке и ноге, и цупка траву. Он иде путем, па чим је угледа, чучне у јошје и посматра. Види јој округлу главу и све друге избочине с предње стране. Отворених уста, она блене у облачиће или сунце што се клони смирају, и лежи дуго као мртва да је, као перушана да је, као да чека само небо да се на њу свали. Он пузи по земљи и осећа да га почиње обузимати неко чудно, родитељско осећање према брду од меса, према клади од крпа и стидних избочина. Тада само жели да јој приђе и неприметно подвуче под њу свој капут - да се замишљено и жалосно дете не прехлади.

Никад с њом није проговорио ни речи. А често му се за то пружала прилика. Јер је стока коју је чувала стално прелазила преко реке и харала чича-Илијине њиве. Једном је

25

њихово ждребе ујурило у газдин јечам. Дошла је да га врати Иванка. Он га је ухватио и довео близу ње. Није смео да јој приђе. Само је држао ждребе за гриву. Миловао га је по глави, по топлим плећима, по трбуху.

Иванка се чудила искрај плота: није помињао штету, нити је проговарао. Задихана, прсата, боса; раскорачена, као да се за трку спремала, мокра од росе, у танкој хаљини која јој се припијала уз уседелички јака бедра. Обузео га је страх. Осетио је колико је слаб и нејак према њој, намрштеној и нарогушеној. Зажелео је да падне пред њене ноге, да јој танким рукама обгрли гола и од росе мокра колена, да јој каже како се не љути што је њихово ждребе начинило штету - врло важно, јечам је ионако прегуст - и како је срећан што је баш она дошла да га врати.

Али није имао храбрости ни да јој назове добар дан. Држала је сукњу, која јој је откривала и колена и нешто више, и била мало избечена, тако да су јој лактови залазили у росну папрат. Побркале су му се мисли. Мокар и мусав, гледао ју је преко ждребета. Иванка му се чудила. Није се мицала, нити је сукњу спуштала преко колена.

Ждребе се одједном окренуло, шчепало га за руку, негде за кошуљу на плећима, угризло га и одгурнуло. Са земље, из траве и купина, гледао га је како трчи желећи и од Иванке да побегне. Али га је она зграбила за ћубу и брзо зауларила. Видео је како је ђипила са земље, и како се брзо нашла горе, на равним ждрепчевим леђима. Ударала га је ногама у слабине и штапом по сапима. И јурила је тако, повијена, голих ногу припијених уз ждрепчеве бокове. Пролетели су поред њега и брзо нестали. Вадећи се из купина и трњака, рекао је себи: Ето, не да ти се никако да постанеш човек...

Данас се сећао само тренутка кад јој је ветар задигао мокру хаљину и обнажио дебеле и мишићаве ноге све до саставака. Никад му се више за разговор с њом није пружила боља прилика.

Прашњав, знојав и изнурен, Мухарем изби иза окуке и спази белу кућу покрај пута. Везани за плот, коњи су се тукли задњим ногама. Блештава кућица тресла се од песме и вике. Насред пута се окретало црногорско коло. Испод наслона, али

26

углавном сва на сунцу, шаренела се млада. Чинило му се да је прелепа.

Браво, Кајице, рече гласно, браво, Кајице. Ти се, богами, ожени. Лепо. И ја ћу ускоро. Срам те било, ниси ме звао у сватове. Ја ћу тебе звати - нисмо узалуд одрасли заједно.

Кад се примаче гомили, Мухарем се охлади. Зажмури и заустави дах. Упамти последњи кликтај песме, укипи се и осети да ће му се из наручја, не престане ли да дрхти, отети петао, и да ће онда полетети на супротну страну, према небу.

Погнута и с изразом бола и патње на лицу, луда Мара стајала је у шипражју крај пута. Гледала га је очима које више нису могле да плачу. Пратила га је будно, и питала се што толико жури. Не би му се гласнула да је није приметио. Пустила би га да прође и да, дижући за собом прашину, сам са собом разговара.

»А ти на свадбу, Мухареме?« рече луда Мара. Мухарем збуњено затрепта очима. »Па зар се на свадбу иде са живим петлом?« опет упита

луда Мара. »Не идем ја ни на какву свадбу, луда Маро«, рече

Мухарем. »Проћи ћеш поред ње хтео-не хтео, Мухареме«, рече

луда Мара. Мухарема проже студен. Упитно је погледа у очи. И она

рече: »Кајицу данас жене.« »Па нека га жене.« »Ех«, јекну луда Мара. »А ваља ли му шта млада?« упита Мухарем. »Има у њој сто кила«, рече луда Мара. »Сто кила.« »Ух«, оте се Мухарему. »Изгледају као мачка и миш«, рече луда Мара. »Може га

носити у зубима као ништа.« »Ух, ух«, настави Мухарем с изразом жаљења на лицу.

»Сиромах Кајица.« »Хајде да се ја и ти узмемо, Мухареме«, простења луда

Мара и усне јој искриви бол.

27

»На другу сам бацио око, луда Маро«, рече Мухарем топло.

»Има ли и у тој твојој сто кила?« упита луда Мара склонивши с лица црне коврџе.

»Има и више«, рече Мухарем и одмахну руком. »Па удавиће те, јадан био«, рече она тужно. »Неће, луда Маро, неће«, рече он кашијуцајући. »Не да

се Мухарем тако лако удавити.« И рекавши то, Мухарем продужи. Гледала га је како, уморан, застајкује, пропушта испред

себе маркирану стоку, и рукавом слободне руке брише зној са образа и чела.

28

6 Старац и остали Крупан, мрк и подбуо, старац Илија стајао је прислоњен

уз крило куће. Леђа је окренуо дугачкој и препуној трпези, око које су се гложили и веселили сити и пијани свадбари. Гребла му је по мозгу крештава и неуједначена свадбарска песма, и он је желео да буде што даље од те шарене и досадне руље. Било му је тесно у новом црногорском оделу, у том тробојном оклопу, и није знао како те неугодности да се ослободи: пљуваће убудуће на све тробојке, макар биле и заставе. Очи његове велике, некад косе и пуне ватре, а сад попрскане крвавим жилицама и уморне, строго су мериле послугу која је с пуним судовима трчала из куће према трпези што се угибала под пићем и јестивом. Сунце му је ударало право у теме и њему је почињало нешто да шуми у ушима. Бојао се тог зујања, те танане и нежне писке; последњих година, откако много једе и пије, то зујање је обично претходило краткој несвестици и убрзаном лупању срца. И немоћ, за коју никад није знао, почињала је да му се јавља: после ње су долазиле меке и влажне туге и отровне мисли које су га доводиле до страшних закључака и црних идеја; и тескобе, кад је највише желео да нечим прекине своје животарење, да ножевима избоде своју пуну и трулу телесину, и да се некако у надљудским боловима изгуби и заборави; и гађење, језиво гађење над самим собом, над својим гнусним и лажним животом, и над светином која га је окруживала. Требало је само да попије неколико ракија па да осети оно што је сад осећао: хладну пустош у срцу, крваву измаглицу у пространој лобањи и велику, опипљиву, многоглаву лаж пред очима и на домаку руку. И исто као и данас, увек се гнушао свадбарских, неукусних и одвратних песама; избегавао је такве скупове, жалбе и парастосе, јер је знао да неће моћи да се одбрани од ракије и огавне сете која је за њом долазила. Па је зато највише волео да се из гомиле издвоји, усами, и на миру нагледа неба, сунца, биља и земље.

29

У оку му се заискри суза. Он се томе зачуди: ни о чему ружном није мислио. Желео је само неколико тренутака де буде сам. Осети и другу сузу. То га још више збуни. Тешком руком пређе преко очију и мрких образа.

Не осети никакво олакшање. Дође му да згроми шаку коју је малопре подигао и отворио: најрадије би пљувао и понижавао ту подмуклу, ту осрамоћену руку; толико би је пљувао и вређао да јој никад више не би пало на памет да се подиже и да тиме придаје важност сузама.

Старац се обрадова кад виде младожењу. Ситан и закржљао, зелен у лицу, руку јако дугих и опуштених низ крхко тело, и потпуно незаинтересован за весеље приређено у његову част, Кајица се играо с дечацима поред речице. Голобрад, утучен, невесео и повучен у себе, само се по смеху разликовао од својих другова у игри: смех његов био је начет, суздржан некако, више крт но искрен. И тек кад би се насмејао и бориће му зракасто напале сиве и безизразне очи, видело се да је нешто старији од дечака његовог раста.

»Кајице!« Било је у том позиву, у том повику, и мржње, и гнева, и

родитељске строгости, и љубави од које се око срца хвата леден круг. Тужан је био старчев глас. А још жалоснији његов изглед: заљуљао се као старо, као дебело дрво које годинама трули изнутра и са страхом и језом очекује први снажнији ветар. Крути образи се мало набраше, искривише. На очи се опет навукоше тешки, намрешкани и црни капци. И тако непокретан, с тупим болом у потиљку, виде како се његов синовац Кајица прену.

»Кајице!« То више није био глас којим се неко драг и близак

позива. Била је то крута, хладна, предсмртна опомена после које се није могло ни с ким играти. Велика и брката старчева глава мало се приклони грудима. И тек кад осети да пред њим неко сипљиво дише, отвори очи и кроз топлу маглу предсна спази младожењу.

»Ту сам, стриче.« »Добро је што си ту«, рече старац.

30

Кајица то схвати као шалу и развуче танке усне. Указаше се ситни, нарецкани зуби рибе. И тек кад се старац увређено накашља, Кајица уснама покри модре десни и кратке зубе.

»Слушај«, рече старац и положи руку на младожењино раме. »Слушај.«

»Слушам«, шапну Кајица. »Добро запамти ово што ти говорим«, рече старац.

»Говорим ти у име оца, који ме на самрти заклео да водим бригу о теби. Јеси ли ме чуо? Јеси ли разумео?«

Кајица климну главом. »Данашњи дан важан је за све нас«, рече старац мрачно.

»За тебе је најважнији. Девојку смо ти довели. И те какву девојку. Сваки други би на твом месту био срећан.«

Кајица се кисело исцери. »Уозбиљи се већ једном«, рече старац мукло. »Крајње је

време. Не брукај нас. Гледај како нас њена родбина мотри. Треба да се покажемо. Бар данас...«

»Хи-хи, хи-хи«, зацерека се Кајица. »Не узимај ми образ, Кајице«, рече старац строго. Кајица га није схватао. Шарао је очима лево-десно -

није знао на коју страну да стругне. »Немој више да крадеш«, процеди старац кроз зубе.

»Бије те глас да си најобичнија јајара. А почео си и пилиће да дижеш. Јесте, јесте, све знам. Све ми је твоја мајка рекла. И мене због свега тога срце боли. Да знаш. Хтео бих да једном постанеш човек. Имаш пуних тридесет година, а не растављаш се од деце. Али, све то може да се поправи. Увек може да се постане човек. Је л' да је тако?«

Кајица га је уплашено гледао. »И каквог смисла има што стално бежиш од куће!«

хрупи старац уплашивши се да га је неко чуо. Само луди људи и крајњи несрећници беже испод свог крова.

Кајица се спремао да заплаче. Старца то дирну, па продужи мало нежније:

»Срамота, сине мој, срамота. Спаваш по туђим кућама као скитница, а твој лепи дом пуст. Брука! Уместо да водиш кућу и замениш оца, ти чуваш туђа говеда. Сва срећа што пријатељи то све не знају.«

31

»Знају«, промуца Кајица. »Уверићемо их да су то клевете«, плану старац. »Је л'да

хоћемо? Док је теби стрица, не бој се.« »Али ја волим да скитам«, шапну Кајица. »То је зато што си био без жене«, рече старац. »Одсад

нећеш. Везаће те она за своју сису, не бој се. Ње се држи, сине, ње се држи. Види само каква је - град. Планина!«

»Не волим што је онолика«, рече Кајица гласно. »Зашто не волиш?« избечи се старац. »Зашто?« »Тако... не волим«, отеже Кајица. »Бојим се...« »Нема чега да се бојиш, сине«, раскрави се старац.

»Важно је прве ноћи да будеш добар. После јој неће помоћи ни да је још онолика. У то буди сигуран. Нигде је неће бити. Биће мала и немоћна као жаба изврнута на леђа.«

»Ја сам се ње одувек бојао«, рече Кајица искрено и гласом који је дрхтао.

»Зашто да се бојиш?« поче старац тужно. »Кад је код тебе на доњем спрату све у реду. Зашто? Је л'да је све на свом месту? Знаш на шта мислим. Не стиди се. Реци стрицу слободно. Кажи. Ослободи се. Замисли да сам ти другар. Кажи да је код тебе као и код других. Обрадуј стрица...«

»Јесте«, рече Кајица и поцрвене. »Баш као код других.« »И није као жир?« рече старац не гледајући синовца у

очи. »Није као жир«, рече Кајица. Старац се измаче и удари га по рамену. Кајица се уви,

занесе, али не побеже. Старац се грохотом засмеја, лупи шаком о бело крило куће и поче:

»Па кад је тако, нећу више да ми говориш о страху. Ту реч да нисам чуо из твојих уста. Не говори ми више о томе. Таква момчина, па се боји. Брука! Хоћу да ми говориш о другом. Да ми причаш како ћеш довече да је усучеш и оплетеш. Како ћеш да је черечиш и уништаваш. Како ћеш да јој правиш децу. То стрицу да причаш. И деца ће да је доје и развлаче као вучицу. То ти мени причај. Сит је твој стриц бљутавих и тужних прича. Сад хоћу нешто масно... и то од тебе... од моје крви... наследника да нам направиш - једног црнпурила... јер нам се крв разводнила, па сви очекујемо да

32

нас ти спасеш... за њу не брини, здрава је и јака као ждребица... сад само ти да стиснеш петљу и да укрешеш, нема ко други, да знаш...«

Старац се загрцну. Црвен у лицу и знојав, он се прислони уз ћошак куће. Кајица покуша да се извуче испод његове левице, али га он још више привуче к себи.

»Обећај да ћеш ме послушати«, поче старац тихо кад осети да му се крати дах. »Обећај стрицу свом. Хајде. Понови све оно што сам ја малопре говорио. Хоћу из твојих уста да чујем оне речи.«

Старац му се уносио у лице. Бечио је очи, дрхтао и шапутао:

»Почни. Кажи шта ћеш довече да јој радиш. Испричај ми то правим речима, онако како се то каже. Све ми натенане испричај. Не стиди се. Стриц твој све зна и све разуме, и ни од чега га више није срамота. Па се ни ти не стиди. Остави то бабама. Дедер, почни, мушкићу мој...«

»Све сам заборавио«, признаде тихо Кајица и брада му задрхта.

»Покушај да се сетиш«, рече старац и осети како му се преко очију навлаче капци које неће моћи лако да подигне. »Говорио сам ти како ћеш довече да је разапнеш, и како ћемо пре овог доба године добити наследника...«

Старац задрхта. Рука којом је држао уза се Кајицу паде му низ тело. Примети како Кајица одскочи у страну.

»Можеш рећи и одатле«, шапну старац. »Слушам те. Само ништа не прескачи. Причај. Изговарај све речи.«

Кајица се осврну око себе: у близини никога није било. Кад схвати колико је старцу стало до његових речи, поче шапатом:

»Стриче, све ћу оно поновити ако ми нешто признаш...« »А шта то, сине?« упита старац подигавши главу. »Шта

то?« »Прво да ми у поверењу кажеш: што сте ми је довели«,

замуца Кајица. »То да ми објасниш...« Старац избечи очи. И виде како Кајица, тихо цвилећи,

одјури у јошје.

33

Из куће изађе Кајичина мајка, средовечна жена састављених црних обрва.

»О чему онолико причате?« запита она бојажљиво пришавши старцу.

»Зна се о чему, Анђелија«, процеди старац. »Па реци ми«, рече она. »Говорили смо о оним стварима, жено«, рече старац

мукло. »Причао ми је како се наоштрио за довече. Каже да једва чека ноћ. Смотаћу је, вели, стрико мој, и згужвати као крпу. А мени лупа срце од среће. Лом ћу, вели, да направим. Сатрећу је, каже и стиска зубе. Русвај ће то да буде, вели. И дођи, каже ми, сутра да видиш како ће изгледати. Ђаво мали!«

»Ех«, поче мајка раздрагано. »Снажно је оно као земља. Једина му је мана што је мален.«

»Снажан је и вешт, да знаш«, рече старац гледајући у земљу.

»Ако се на стрица буде изметнуо, знаће и где ђаво спава«, рече мајка и осети да јој се враћа поуздање.

»Вели он мени, жено: Стрико, два сина ћу одједном да напраТ вим. Да надокнадим, вели, изгубљено време. Јер многи моји вршњаци имају већ одраслу децу. И ја му, Анђелија, све верујем. Наша је то крв. Не да се наша кост!«

Смрачи му се пред очима. Утроба поче да му се преврће. Да не би грунуо у плач, он притиште чело уз ивичњак куће. И ту, учини се Анђелији, зареза. Зашкргута зубима и зажеле да на најстрашнији начин себе осрамоти и понизи.

Што је лажеш, рече себи, што је тако лажеш. Што ти је то требало. Најгоре је то што ће поверовати. И довече ће, чим се гости и пријатељи разиђу, по тавану тражити стару колевку - нек буде спремна. Неће моћи да спава. Обиграваће око њихових врата и прислушкивати. А лома и русваја неће бити. Јер он је још зелен и нејак. И сутра ујутро, кад уђе у њихову собу, неће га затећи међу њеним коленима, ни на кревету уопште. Лежаће иза врата као премлаћено куче које је неко пустио под кров да не кисне. Што си то урадио, луди стари.

Анђелија га поведе страном. Пао би, срушио би се на земљу да га није, онако ситна и кочоперна, држала за руку. Упита га:

34

»Шта ти је, стари? Болестан си?« »Нисам«, поче старац. »Мало ми се завртело у глави.

Ништа више. Проћи ће то, жено.« »Зову те, стари«, рече Анђелија брижно. »Пријатељи те

зову.« »Што ћу им?« рече старац и протрља лице шаком. »Да се куцнеш с њима, стари«, рече Анђелија

кочоперно. »Не пије ми се више ракија«, рече старац тврдо. »Хоће здравицу да држе, стари«, рече Анђелија. »Неко

им с наше стране мора отпоздравити. Ко ће ако нећеш ти.« »Бојим се да нећу имати шта да им кажем«, рече старац. »Мораш, стари«, рече жена. »Ти си сад глава наше

породице. Све остало је танко и мршаво.« Жена га приведе трпези. Узбуча му у глави. Није му било

јасно откуд им снага да онолико вичу, и да онолико урлају. И пре но што га посадише у чело софре, он с муком подиже флашу с ракијом.

»Здрав си, главни пријатељу!« искези се с ону страну трпезе бркат, носат и црвен старац. »Здрав си!«

Читав тренутак је старац Илија кроз пару што се дизала с јела гледао свог крезубог пријатеља. И ништа није могао да му одговори. Изгледало му је да му се језик у пет чворова завезао. И док је крезуби крештао и булазнио љуљајући се, старчева рука с црном боцом штрцала је над многоглавом трпезом као угљенисана да је. Подли очни капци превлачили су се преко зеница, и густи мрак се све више згушњавао око речи шкрбавог пријатеља наздравичара.

35

7 Невести је име Иванка Непомична испод наслона, Иванка је гледала Мухарема.

Гледала га је испод ока и овлаш, као да то уопште и није био он; гледала га је погледом којим је малопре тражила Кајицу.

Видела је како је, приљубивши се уз плот поред пута, завукао пљоснати и зашиљени нос петлу у перје или негде под крило, и како је цело шарено весеље посматрао изненађеним очима. Погнут, као да се спрема да се закашље, дроњав и бос, пропуштао је поред себе сељаке глава великих, четвртастих и бркатих: у оделима од црног сукна и у говеђим опанцима, зајапурени и неуморни, гонили су стоку. И њих је Иванка гледала погледом безбрижног чобанина. У ствари, ни њих није гледала - само их је видела.

Зачуди је погурена Мухаремова појава. Боже, што је онако изненађен, помисли Иванка, па продужи тромо и безвољно: Зашто онако зева у нас; шта ли му је то толико необично. Не види, ваљда, први пут свадбу и весеље. Како је гадан и чудан тај наш комшија Мухарем. Запуштен и жалостан, па још с петлом у наручју. Уопште, шта ће њему петао - није ово први пут да га видим с тим црвеним ђаволом у наручју. И још ме ово чуди: што се бар не обрије. Овако изгледа као да се спрема за хоџу. Боже драги, како су му крупне и тужне очи. Па он, по свој прилици, хоће да заплаче. Од врућине, вероватно.

Држала је тешке руке скрштене на трбуху. Низ њено широко лице сливао се зној. Померала је поглед удесно. И видела је весеље, поднапите и сасвим пијане свадбаре. Трчали су око ње, јурили на све стране, псовали и певали на сав глас.

У обесним враголијама предњачио је Кајичин рођак, зубати Мркоје: није се смиривао, и велика уста непрестано су му била разјапљена. Јаких, широких леђа и кривоноги, њени рођаци, махом старији људи, водили су тобож важне разговоре са старцем Илијом: између њих се церило неколико неоглоданих јагњећих глава. Ситан и безвољан, девер њен,

36

Кајичина даљна својта, лежао је под плотом; покушавао је да устане, блебетао нешто и пружао јој нељудски танку руку.

Погледом је тражила Кајицу. Није га било. Није био ни у знојавом и пијаном колу, у ком се орила несложна и шкрипава песма, ни у кући, из које је избијао отужни мирис куване овчетине и запаљеног сира, а ни међу људима који су иза ње говорили и куцкали се килењачама.

Баш ме брига што га нема и што је такав, помисли Иванка. Важно је да нису сиротиња и да нећу морати да идем у туђу њиву. Уосталом, за мене као уседелицу и овај је добар. Боље ишта но ништа. Можда ће и овако бити лепо. Ако он ишта буде могао, накотићу им пун тор деце. И бићу газда у кући. Богме, скупо ћу их коштати. Повући ће мачка за реп што им је Кајица онако несојаст... а можда ће порасти кад га ја будем почела хранити...

Чула је како га њени стричеви, рођаци и комшије зову. Наздрављали су му и честитали. Није јој било јасно што је Илијино широко лице онако црно.

Кајицу су опет сви, с подигнутим чашама и боцама, звали да дође и прими честитање. Родбина невестина хтела је још једном да га види, да се с њим рукује и мало боље упозна: занимала их је највише земља коју је његова мајка намеравала да купи одмах после венчања.

Сам у шибљу и шевару, покрај речице, Кајица се играо с пуноглавцима и рибицама. Дражио је и ту мачке, које су на њ кидисале. Чуо је како га свадбари зову, најгрлатији је био чупави Мркоје са зубима налик на кукурузна зрна, како га моле да дође и прими здравицу главног пријатеља, Иванкиног стрица. Звала га је и мајка, глас јој одмах познаде, и старац Илија. Звали су га сви, чинило му се, док је мачкама бацао водоземце, и док је стрепео од ноћи која га је очекивала као црно и тврдо брдо преко ког је, без довољно снаге и воље, требало да пређе.

Кроз светину се пробијала луда Мара. Свадбари су је задевали и нападали док је пролазила покрај белог маслачковог пера. Није се бранила, и они су је непоштедно хватали и штипали. Иванки се чинило да к њој жури, да има нешто да јој каже. Па ока с ње није скидала. Гомила је брзо

37

заклони, а људи је некуд поведоше, и Иванку то ражалости. Дође јој да напусти досадно место на ком је стражарила и премештала се с ноге на ногу, као завладичена да је, као пред олтаром да је, и да растера пијану руљу која се повела за опипљивим трагом неразумне и незаштићене жене.

Иванка је гледала како се путем миче чудна слика: два човека носе нешто бело и чисто међу собом - као да су се на свадбу с поклоном намерили. Тетурају се и клецају, прашину силну дижу, док сунце пече у даску на којој се љуља лешина.

Људи, по свој прилици, певају, певају или се свађају; или, просто-напросто, говоре гласно и о обичним стварима по старом стрвинарском обичају. Изгледа да су били задовољни што им до гробља није остајало још много, па нису ни пазили хоће ли се угрувати у крпе и чаршаве замотано тело.

Ни скитачи нису били далеко од ње. Лежали су под дивљом крушком и кроз трепавице гледали пут неба и сунца. Босе ноге досезале су им до средине пута. Изгледа да ништа не проговарају, помисли она. Као да су неми. Откако су се онде зауставили, по свој прилици, нису проговорили ни речи.

Мислећи о скитачима, спази Кајицу. Чучао је у шевару и трсци. Био јој је окренут лицем. На сунцу се сијало његово мало и чворугаво чело.

Не секирај се што се игра с мачкама и рибицама, рече она себи. Не мисли о томе. Нека се игра с чим хоће. Шта те се тиче. Важно је да си се удала, да ћеш бити сита, и да ти у новој кући нико неће мотком бројати ребра. А њему ено и рибица и пуноглаваца. И свега му ено... не било примењено, баш ми се чини као да је Мухаремов брат. Обојица су ћутљиви, стидљиви и сипљиви. Слично и иду, и говоре, и мрдају обрвама.

Видела је и просјаке и јуродиве што су извирали са свих страна, ницали из шибља и примицали се трпези. Људи су им бацали кости, и они су се, много њих, јагмили и тукли. Кљасти, гушави и накарадни, све више су се примицали и њој и трпези. И њу је почињало да обузима гађење.

Мајчице моја жалосна, помисли, мајчице моја тужна. Где си данас да видиш у каквом сам ти народу, у каквом гадлуку. Све неки накарадни људи. Нигде здравог увета. Као да их је све још у утроби гром спалио.

38

Опет јој се наметала оку слика двојице мирних, достојанствених и чудних путника.

39

8 О њима Јован примети како Срећко и Исмет унесе носиљку у

гробље. Нестадоше иза ретких шипурака и спустише терет. Јован их је видео допола. Главе су им биле примакнуте. Зурили су један у другог. Куцкали су се флашама - блештала је на сунцу ракија. Не скидајући поглед с њих, Јован је трљао чекиње своје риђе браде.

Петар је гледао у небо и ништа није видео. То што се горе налазило, то што се плавело, то такозвано небо где су се настањивале душе после смрти тела, била је најобичнија пустош, лака празнина без ичег видљивог, без ичег стварног за шта би људски поглед запео.

Јован је гледао како се Срећко и Исмет грле. Петра, који је осећао да лежи на прашњавој земљи,

мучила је глад; тај сипљиви ђаво налазио се негде у утроби, на средини тела, и окретао се. Чинило му се да је тај ђаво велик колико цео његов желудац, и да има пипке који из сваког грама његовог измученог тела испијају снагу, стрпљење и вољу. Захватио је шакама прашину и песак са земље, и дуго их гњечио и млео. Никад раније није осећао толику ватру у трбуху, ни толико пепела у грлу, ни некога чудног и безукусног праха на уснама и под језиком.

Жмиркајући, Јован је пиљио у ретки трн иза ког се нешто догађало.

Жагор и песма свадбарска мешали су се са звецкањем судова. Око трпезе се лупало, певало и галамило. И јело се преко сваке мере, чинило се Петру. И оној ђаво у желуцу постајао је све немирнији, и мрежио му је скоро обневиделе очи. Стрпи се мало, рече себи, стрпи се. Остаће и за тебе нека кост. Неће све појести.

»Пази, она двојица певају«, рече Јован и дрмну Петра за руку. »И пију. Погледај.«

»Како могу пити на гладан стомак?« рече Петар не померајући се.

40

»Одкуд знаш да пију на гладан стомак?« упита детињасто Јован и важно се намршти.

Петар отвори очи: небо је сад било нешто светлије; као да су се ватре с ћеле земље обреле горе па у његове очи сипају врели пепео и јару. И чинило му се да граја око дугачке трпезе, да сито довикивање и стењање, да лупање судова и гребање кашика, да сав тај прегрејани урнебес долази одозго, из прозрачног и запаљеног неба, а не из белог и четвртастог кућерка искрај пута.

Петар их је замишљао овако. Сви су горе, на небу. Кезе се једни на друге око трпезе претрпане јестивом. Из невидљивих судова точи црна чорба. Чељад се отима о кошчурине. Знојава, главата млада тобож не може да једе, и сви је кљукају као ћурку. Рашчепили су јој вилице. Трпају јој у ждрело вреле кромпире, недробљено месо и комаде тврдог јечменог хлеба. Заливају је још топлијом чорбом, слатким и киселим млеком и медовином: да боље свари месиште и тесто, и да лака као перо скочи у коло прва. Трбух јој неприродно расте, али се томе нико не чуди. Радују се чак. Обигравају око њега и крију се. Куцкају се, лочу, лупкају у њ да виде да ли је чврст - звечи мешина као бачва. Трбух све више расте, и сунце почиње друкчије да шија. Трбух опет крупња, а свадбари су из тренутка у тренутак све ситнији, жгољавији и неприметнији. Све је жалосно на тој небеској свадби, сем младе која ће убрзо телесином својом да испуни цео небески простор. Више се не чују ни песма свадбарска, ни музика, ни вика. Чељад јури око ње, туче се око кора, костију и смрдљиве чорбурине. Сви гледају горе, али нико не може да јој види модру главу на облом трупцу врата. На крају, по плаветнилу дуго иду развлачећи трпезу. Трпеза се распада, али судови с чорбом и костима остају горе. Онда сви иду свако на своју страну, а млада остаје сама на небу. Тако је велика да испуњава цео Петров видик: ноге јој модре висећи мирују; рукама се ослонила на врхове планина; седи на облаку као пчела на јабуковом цвету. Оглодана овчја лобања, неначета печена кокошка жутих леђа и угљенисаних ногу, разапета јарећа кожа – једино се то види иза ње, у позадини...

41

Спазивши трпезу у даљини, Јован се растужи. Придиже се мало и све их обухвати погледом. Неки су играли, а неки нису. Бацали су око себе кости и хлеб. Није знао ко је ситији а ко задовољнији. Чежњиво је гледао у младу.

»Како сам гладан«, рече њушкајући по ваздуху. Јованове речи вратише Петра с неба: сад свадбари сиђоше одозго и заграјаше. Иванки спласну трбух, и сунце поста веће. Од старе небеске слике оста само бледа мрља - свадбари трче око ње као циркузани, диве јој се и крајевима њених шарених хаљина бришу масна и знојава лица.

»Никад нисам оволико био гладан«, рече Јован. »Ни ја«, рече Петар, и тек кад чу свој глас, увери се да је

на земљи. »Да ли знају колико смо гладни?« упита Јован. »Не буди луд«, рече Петар. »Где си видео да сит гладном

верује. Они не само да не знају да смо гладни, но мисле да не можемо устати од ситости.«

»Стока сељачка«, рече Јован. Петар склопи очи и опет утону у дремеж. »Како би било да одем и заиштем мало хлеба и

костију?« шапну Јован. »Ни говора«, одсече Петар. »Не би то било лоше«, запевуши Јован. »Али би било ружно«, груну Петар. »Брзо бих се вратио«, збрза Јован. »И ти би ме онда

благосиљао.« »Ћути ту«, рече Петар. »И чекај.« »Шта да чекам?« узјогуни се Јован. »Па њих«, рече буновно Петар. »Можда ће се сетити да

баце пред нас неку кост. Шта га знаш.« »Али зашто?« побуни се Јован. »Зашто би то радили?

Немају никаквог разлога. Зар не?« »Добро, имају ли каквог разлога да то не ураде?« запита

Петар и малчице отвори очи, те виде очајног Јована над собом.

»Па... немају«, рече Јован. »Заиста немају. Али... враг би га знао...«

42

»Е, кад немају, чекај«, груну из баса Петар. »Можда ће осетити да се гадимо прошње.«

»Боже, да ли ће нас се сетити«, зацвиле Јован и погледа пут свадбара. »Боже, ако не могу да се сете, прекини им за тренутак весеље и кажи им како смо гладни и како не желимо да просимо.«

»Вероватно ће се сетити«, шапну дремовно Петар. »Сељаци су то, од њих очекуј све.«

»Боже, хоће ли се сетити«, понови плачно Јован и као дете се угризе за кажипрст. »Боже, пришапни им да нас не забораве. Реци им: Људи добри и сити, престаните већ једном са ждрањем и погледајте како ваша два брата гладују; баците пред њих оно што не намеравате да поједете, и они ће бити задовољни и, као и увек, кротки... тако реци, боже. Не тражимо ми много, само да прођу поред нас и да нам као псима баце коју кост и коју кору хлеба...«

У крупном и сузном Јовановом оку шаренела се сита свадба.

43

9 Отмица Мухарем уздрхта. Обли га хладан зној. Дах поче да му

се крати. Да се још више не пови, стегнувши петла у наручју као одојче, закашљао би се. А онда би и сузе пошле саме. Људи би то видели, и њега би још једном надрастао стид.

Испоснички савијен, згрчен готово, и прислоњен уз плот, гледао је Иванку са свадбарима и деверима. Улагивали су јој се, показивали модре десни и црне зубе, китили је миришљавим и оним другим цвећем и скакутали око ње уверени да ће је насрне јати и орасположити. Доносили су сирову папрат, јовове гране и аптовину, и заклањали је од сунца. Махали су брезовим прутовима изнад ње, нарочито око главе, на коју су јој на тукли много венаца од беле раде, царевог ока и румене пшенице, и тако је бранили од мува, које су у јатима нападале и коње и свадбаре.

Али она није била тужна, нити је имала зашто да буде. Није била чак ни љута, иако су јој сметали и досађивали. Само јој је долазило да издере из плота колац, и да их све растера. Јер су је подсећали, сви редом, на чудне птице из сна, на носате приказе без крила, на привиђења која су непријатна оку, и која треба баљежавом мотком разјурити.

Погледом је тражила Кајицу. Није га било. Опет га потражи. Није био ни с дечацима. То је нимало не забрину. Хтела је само да га види. Јер јој се учинило да је заборавила како изгледа.

Полако је окретала тешким венцима искићену главу. Прелазила је с лица на лице. Није хтела да задржава поглед ни на свекрви Анђелији, ни на старцу Илији, ни на Мркоју, па чак ни на Мухарему, који јој се чинио најзагонетнији.

Погнут као грбавац, Мухарем је погледом лопова гледао Иванку. И очи су му постајале све веће: није могао да им верује. Стока која је јурила путем дизала је прашину, а он је

44

кроз жућкасте облачиће пиљио у гломазне венце што су венули на њеној глави.

Обузе га тиха завист. Грлио је певца и шапутао му: Видиш, несрећо моја, како нас превари. Како ћемо ми сад сами на свету. Шта ћемо без ње. Њу нам, црвени мој, одведоше други. Ко ће нам давати да једемо. Ко ће нам кошуље прати, синчићу мој. Видиш, преотеше нам је. Криви смо - што смо чекали толико!

Скањерали се и дочекали да нам је тако рећи испред носа дигну. Ех, луда памети нашај.

Није имао снаге да се исправи. Чинило му се да ће се закашљати чим подигне главу. Овако ју је гледао одоздо, право у колена, трбух и чело. Ћутао је и даље, непокретан, и усуканог, танког врата.

Држао је нос у петловом перју и осећао да се небо смрачује. Хтео је да јој каже: Добра моја Иванка. Златна моја Иванка. Једина моја Иванка. Што ме превари. Што ме не сачека. Таман сам се био спремио да те иштем. Јер мислим да ће ме и ове јесени смрт прескочити. Најзлатнија моја Иванка. Није лепо да те сањам кад си туђа. Добра и једина моја сестрице. Не љути се што хоћу нешто да ти кажем. Не знаш где си дошла. Они су добри, али ће те мучити. А ја бих те неговао као своје дете. Окрени се. Зашто ме не погледаш? Дао бих ти све што имам. Чак и паре које би ми неко дао за петла. Не бих ишао у Бијело Поље кад би ме погледала. Не бих чашћавао комшије - можда бих и овде, на твојој свадби, могао постати човек. Само то желим: довољно би ми било да ти то схватиш, и да им кажеш. Теби ће најпре поверовати. Погледај ме -што гледаш само Кајицу.

Гледала га је. Виде како се мало усправи уз плот, и како се онда закашља. Падала је по њему прашина. Иза његове главе цветале су коприве и неке бескорисне и опоре траве. Петао се у његовом наручју црвенео као најкрвавији комад цигле. Гледала га је и чудила се. Лице му је било изболовано и бледо, уоквирено меком брадицом и лепо. Чинило јој се да му усне развлачи смешак. И тај смешак није био злурад и пакостан: једва се и примећивао. Била је то више сенка но грч. Погледа му пажљивије у очи. У њима се нешто искрило.

45

Изгледа да је то била топла светлост с неба. Тако насмешено, пљоснато и издужено лице видела је на зиду Петрове цркве у Бијелом Пољу: био је то неки светац, апостол, испосник, или неко слично чудо.

Шта ли му је, помисли Иванка. Шта ли је нашем чудном комшији Мухарему. Боже, никад нисам видела да неко тако блесаво гледа. Богами, баш као онај из бјелопољске цркве.

Мухарем крену уз плот. Није се усуђивао да прође путем, између свадбара. Вребао је тренутак да пролаз буде слободан па да шмугне између њих непримећен. Али они су играли онуда куда је желео да прође. Пролаз је био затворен чак и стоци која је у крдима пристизала.

Он заустави поглед на Кајици: стајао је недалеко од Иванке и уплашено бленуо у реку и модро јошје. Гости су му још наздрављали. Главни пријатељ је стално устајао, подизао боцу и изговарао Кајичино име.

Обраћали су му се и други. Нарочито је био несрећан и згађен зубати Мркоје: устајући и опет седајући, машући рукама и мрдајући брковима, човек га је грдио и благонаклоно псовао. У игру се уплитала и Анђелија. Мислила је да ће тетошењем одобровољити одсутног сина.

Али је Кајица био замишљен. Погледом рибе обухватао је узљуљану гомилу и ћутао.

Мухарем га је гледао са зебњом. Било му га је жао. Упоређивао га је с мирном Иванком, замишљао га онако киселог и слабашног међу њеним коленима, и стално понављао у себи: па она ће га удавити. Довољно је само да се навали на њега - душа ће му на нос изаћи. Јадни Кајице, шта ти је то требало.

Замисли их у постељи и обузе га стид. Осмотри његове беле, танке и глатке руке шиљатих лактова, његове крхке ноге неприродно дугих стопала, његова обешена рамена с избаченим плећкама, и ражали се. Па њега ће болети, помисли стидно Мухарем. Много ће га болети. Сиромах.

Чим се закрчени пут одјази и стока замаче, Мухарем крену.

46

10 Прашина Сив и мргодан, и глув за све што се око трпезе и око

њега блебетало, старац Илија је гледао пут којим је јавила стока. Прашина је досезала до неба, чинило му се, па је и сунце друкчије сијало. Прашина је и до њега долазила, доносио је неки крилати ђаво. Хватала се његових трепавица и обрва, и њему се чинило да ће ослепети пусти ли је да га тако затрпава. Била је колико и светлости, и нагризала је и разједала живо и мртво ткиво на које би пала. Таложила се по јелу, и оно је, изгледало је старцу, губило укус и мирис. Било је колико и ваздуха, и он ју је удисао плашећи се да ће се угушити.

Ваздух, изгледа, није ни постојао - то је прашина лебдела над земљом. Највише ју је осећао у ушима, где је стварала једва чујан шум; у ноздрвама, где се стврдњавала у чепове; у устима - ту, на језику, око зуба од земље, на непцима и око ресице, претварала се у блато које се није могло испљунути.

Иако му је оковратник кошуље био добро припијен уз врат, налазила је места да прође, и да онда клизи низ његово врело и знојаво тело. Кожа се његова том прашином облагала, и он је почињао да се боји свраба и рана које су се могле брзо појавити.

И ћелу свадбу затрпаће прашина не дуне ли неки јачи ветар. Па неће бити више ни ракије, ни јестива, ни песме, ни жалости, ни траве, нити икаквог другог биља. Прашина ће да расте, да засушује изворе и реке, и да се приближава небу. Настаће прави и највећи мрак за који је икад чуо. Био је сигуран да ће му, док буде умирао, из невидљивог левка у усну шкољку, у сам мозак, капати прашина.

Из жутих облака, које ни ветар није могао да разбије, израњале су главурде људи чији су га додири, откако је малопре сео у чело софре, озловољавали. Видео је и жене некакве, и неуморне пролазнике, и потпарене овце које су своје слинаве главе сагињале до саме земље. И док је

47

проматрао руљу око себе, и руљу на путу, осећао је да постаје све уморнији и мрачнији. Желео је да за вечита времена побегне од гомиле коју је сам сакупио и довео пред кућу свог покојног брата; од пријатеља који су, искапљујући чаше и флаше, с поштовањем, па чак и с дивљењем, помињали његово обично и већ безвредно име; од неутешне Анђелије коју је малопре подло слагао и преварио; од мрзовољног Кајице који му је данас, као нико и никад досад, осрамотио и оцрнио образ.

Није га тешило ни то што је знао да ће се тужно весеље, за које је сам крив био, једном, и то доста брзо, свршити. Био је свестан шта је учинио, оптуживао је себе због тога, али се из несреће коју је сам закувао и себи и другима није имало куд. Па је седео, непомичан и дрвен, развлачећи образе и усне у смешак кад се то морало, и гледао преплашеног младожењу који није смео да приђе ни трпези, ни невести, а ни њему, свом стрицу. Звао га је, оком му је давао знак да приђе. Кајица је, неодлучан и уплашен представом у којој је без своје воље био онај о ком се, и гласно и крадом, највише говори, шарао очима око себе, и старчева жалост постајала је већа и страснија.

Из тренутка у тренутак бивало му је све јасније да од настављања њихове, некад јаке и целој Црној Гори познате, лозе нема ништа; да ће све да се сврши њиме и Анђелијом; и да ће прах и зелена маховина покрити све оно што данас свет зна о њима; и да ће туђи пси, нерадници, лопуже и варалице, одвратни суседи и још одвратнији даљни рођаци развући све оно што је годинама скупљано и чувано за последњег који дође на свет.

Знао је да ће брзо доћи до јагме и опште отимачине. Срцем и инстинктом старог и напуштеног вука осећао је да му је смрт близу, да му виси над главом, да га чека и вреба из прикрајка. Исто осећање говорило му је да ће и Кајицу брзо узети земља. За сином ће пожурити гурава Анђелија. Пепео с њихових пустих згаришта развејаће ветрови. Земља њихова биће тужна; газиће је они који је нису заслужили, па ће се изродити и из жалости за својим правим синовима зарасли у коприве, папрат, дивље купине и други коров. Куће њихове

48

биће још жалосније - неће у њима савијати гнезда орлови и голубови, но ће се лећи и расти деца оних који му сад наздрављају, и који, свесни да лажу и њега и себе, говоре о будућој срећи младих супружника.

Црн и слеп за оне који су га гледали с дивљењем, за оне који су му се улагивачки смешили, откривајући псећи беле и здраве зубине, црн и шлеп за све редом око трпезе, старац Илија је слушао дивље повике гонича стоке који су се каткад помаљали из прашине. Стока је јурила, и гоничи су, машући око себе дугачким моткама, викали и кричали, опомињали и псовали. Бељи и од воденичара, боси и дроњави, више ни налик на људе, они су, попут инсеката које још није угледало људско око, пливали у метежу и густом вихору. Надвикивали су се, желећи да надглуше блејање оваца, рику волова и мукање крава, и нарецкано и страсно рзање коња. Падали су и опет се дизали, шибали стоку која је на њих насртала, звиждали и кашљали, и гушили се у прашину.

Сатерана у теснац пута, и многобројна, стока је надирала са свих страна, рушила црвоточне плотове и плавила уређене вртиће и ливатке. Немоћни да је врате у плитко и уско корито пута, знајући колику ће штету морати да плате, очајни и изгубљени, гоничи су арлаукали и запомагали. Још немоћнији да је стигну и да држе корак с њом, стењали су и клецали вукући за собом криве и изломљене мотке.

Котрљали су се низбрдицама и црнели се над витким воловским роговима. По цео тренутак дубили би на глави, па би'се опет нашли приковани за земљу, раширених руку и растављених ногу. С боловима у кичми и изгладнелом телу, савијали би се у клупко, како би примили што мање удараца. Без мисли, и с једном једином жељом да остану живи и да предају стоку тамо куд је упућена, без снаге и у крајњем очајању, хватали су се коњима за репове. Коњи су јурили, кроз гриве им је дувао ветар. И гоничи су, већ тупи на бол, знојави и крвави, пљували у коњска копита, од чијих им се удараца мутила и мрачила свест.

Старац спази како из прашине, сав бео и згурен, изрони Мухарем. Ишао је на врховима прстију, брзо али пажљиво, као да је носио нешто што се мора сачувати. Освртао се око

49

себе желећи да прође поред свадбара непримећен. Није му много ни требало па да им побегне из очију и опет урони у густе облаке прашине. И прошао би мирно да не би старца.

Осетивши како му је крв прострујала венама, а затим појурила у главу брзином мисли, старац се узнемири. Учини му се да никад више неће моћи да се дигне. С горчином у устима, мрзовољан и тром, он се полако усправи. Тескоба се попе до душника. С језика се изгуби реч извињења коју је хтео да упути главном пријатељу и осталим гостима.

Сви видеше како, ослањајући се на оне што су стајали, одступи од трпезе. На изглед снажан и робустан, суров и неправедан, старац пође страном. Дуго се тако заносио кривећи велике и модре усне. И пао би, крећући се тако искошен, да није било људи који су се поводили за њим.

»Шта ти је, стари?« упита Мркоје. Сва срећа што га старац не примети - пљунуо би му у

бркове. Тетурао се страном, сад већ и без помоћи, и осећао да данас треба нешто да учини: лепо или ружно, свеједно. И пре но што схвати шта би то могло бити, зачу глас главног пријатеља:

»Здрав си, Илија!« С рукама на леђима, погнут мало, старац се искоси и

окрену главу према гласу који му је још наздрављао. Искези зубе, шкрипну њима. Хтеде да га опсује, да му у лице саспе речи које није казао никад никоме, али не могаде ни уста да отвори. Ућути већ једном, рече у себи, и не наздрављај ми више. Јер ми данас није до весеља. Јер бих више волео да ми се на кући вије црн барјак но што се овако веселим. Лаж је ово велика. И ти си та лаж, и ја, и сви смо лаж. Па кад знаш да је тако, што млатиш вилицама и тупиш тај твој дуги и зелени језик. Ти опет наздрављаш. Ти си, по свој прилици, весео. Можда имаш и зашто. Ја немам. Али завежи, псето шкрбаво. Једи и пиј кад те запало, и не изговарај моје име. Не срамоти ме. Ућути, кад ти кажем. Не престанеш ли да мељеш, доћи ћу и отерати те одатле. Главу ми проби том својом пијаном језичином. Скоте главати. Стоко здрава и сита. Рђо и никоговићу. Тикво без корена и гаде који пошто-пото желиш

50

да се уплекаш међу људе. Не наздрављај ми више ако не желиш сам себе да уништим. Чујеш ли ме, разумеш ли ме?

»Здрав си, Илија, главни мој пријатељу! Здрав си и здравицу моју прими!«

Осећао је да ће му се на зенице навући очни капци, и да никад више неће моћи да их подигне; да неће бити у стању да изблиза замотри нејаког Мухарема с петлом у наручју; и да ће заборавити пут којим пре ноћи жели да одмили до свог великог и опустелог дома. Мухарема је хтео да гледа.

И гледао га је. И чудна нека љубав, повезана с болом у потиљку, и с хладноћом око срца, поче да га обузима. Било је у тој љубави и туге и ужаса. Раскрави га изненадна топлина, и он осети како му се очи опет налише сузама.

Вукло га је нешто према несрећнику што се једва примећивао насред пута. Тиха звоњава брујала му је у ушима, то се таласићи реке играју с песком остављајући на обали чисту пену, и он више није чуо своје неравномерно дисање. У трепавице му се уплитала прашина, али он први пут данас није обраћао већу пажњу на њу: хтео је као никад дотад отвореним очима да гледа свог грудоболног наполичара, добро да га осмотри и запамти.

Ишао је према Мухарему, прождирао га великим очима, ширећи руке и посрћући. Више није знао шта ради ни куд то иде. Кроз сузе је видео само изболовано лице и некаквог петла ког су у наручју држале нечије крхке руке.

Занет, омађијан тако, избечен и блед, све више се примицао човеку који га није чекао. У таласима га је запљускивала топлина, смењивала се с тугом и с хладноћом: с времена на време избијала је однекуд љубав. Нека чудна љубав која се граничила са жељом за мучењем, са жељом за злочином.

Куд ово идем, запита се пловећи крвавом сумаглицом преврелог дана, куд ово идем. Куд ли ме ово ноге носе, и шта ће бити са мном наставим ли овако да се крећем. Кога сам то видео на путу и кога сам то хтео да загрлим и подигнем до самог неба. Не знам, ништа не знам. Знам само да ми је мутно и топло у глави, да су ми очи пуне суза и прашине, да ми одело више није тесно, и да ми је меко и лепо под ногама.

51

Знам и то да ме на путу нико не чека, и да ћу морати дуго да идем ако желим да стигнем оног за ким сам пошао.

Није могао приметити да је за њим ишло пола свадбе. Ћутали су чак и најпијанији. Тако се прате и уходе само занесењаци, луди људи и месечари. Једни нису смели да му приђу јер су му познавали шаку. Други су хтели да виде куд се то намерио, и шта ће учинити кад стигне оног који му је узмицао. Милели су за њим, пузали, бауљали четвороношке, шапутали. Били су ту и главни пријатељ, и зубати Мркоје, и Анђелија с преплашеним Кајицом. Пратили су га и просјаци што су све дотад меркали трпезу; и дивљачни чобани; и пролазници којима се није настављао пут. Стрепела је за њега највише луда Мара, на коју нико није обраћао пажњу. Једино је Иванка била мирна: по свој прилици, није гледала ни у облачак ни у сунце, већ у небеску пустош из које су се на земљу и по њеној свадби просипале врела светлост и безбојна јара.

Раскорачен, широк и врућ, старац се нађе лицем у лице с Мухаремом. Непомичан и крвавих очију, схвати где је. И уплаши се тога. Угледа светину иза себе и обузе га паника. Посумњаће, помисли, посумњаће. Зато морам све брзо сакрити. Нека се са мном све догоди, само оно да не сазнају. Мрзим их. Не заслужују да их уплићем у нешто тако лепо и жалосно.

Желео је да га до смрти, коју је предосећао, тако гледа. Затим да га грли и да га љуби. Да га привије уза се и да га, на очиглед свих, милује. И ко зна колико би га тако гледао да Мухарем не крену. Старац осети да остаје сам и обузе га страх. Кад се Мухарем удаљи неколико корака, старац се заљуља и груну тако гласно да се светина која је иза њега жагорила одједном утиша:

»Стој, бре!« Мухарем се заустави. Старац се навали на плот и рече: »Куда?« »У Бијело Поље, на пазар«, рече тихо Мухарем. »А шта ћеш тамо?« »Певца да продам«, рече Мухарем. »И да купим гаса и

соли.«

52

»Тако ли се имање ради, је ли? Жито се просу, а ти скиташ? Тако, а?«

Али старчев глас и поред јачине није био ни убедљив ни строг. Покушавао је свом лицу да прида израз свирепости, али је био свестан да му то тешко полази за руком: слаба је то маска била, и могао ју је, бојао се, ко год је хтео прозрели. Тим пре што му се с трепавица нису никако откидале две крупне сузе.

Око њих двојице сјати се светина; дођоше чак и они што су до малопре играли. Жене увелих и спечених лица, нешто подмладене весељем и ракијом; коњоглавасте девојчуре забрађене белим марамама и с мушким црним кишобранима изнад лобања; чупави и бели старци што су се само уз помоћ штапова и плотова држали на ногама; лојем, чорбом и тестом умазана, запуштена и дивља деца.

Мухарему се чинило да се цео свет око њих скупио. Изгледало му је да се и небо на његова рамена сваљује и да и земља постаје све тврђа и врелија под њим.

Старац је лакше дисао: могао је слободно да га гледа, да слуша његов глас, који је од јутрос почео да заборавља. И био је ту, пред њим, присутан, иако јадан и жалостан. Није обраћао пажњу на светину која је очекивала да се нешто деси. Топле речи нису смеле преко његовог језика.

Хоће да ме понизи, помисли Мухарем и зажеле да пропадне у земљу. Хоће да ме пред њима осрамоти. Што му то треба да ми је знати. Ако му је до тога, што ме не води у шуму, тамо где то нико неће видети. Тамо нек ради са мном шта год му падне на памет.

Сељак неки, један од пролазника којима се није настављао пут, упита свог сапутника:

»Шта му је кад га онолико мустра?« Човек слегну раменима. »Да му није неки род?« »Наполичар му је, кажу«, рече човек. »А, тако«, рече сељак. »Тако. Сад разумем.« Погрешио си, рече Мухарем себи, грдно си погрешио.

Ниси смео овуда да пролазиш. Данас је Иванкина свадба, и требало је да је заобиђеш. Хоће да те понизе што си овуда

53

наишао. И ко зна зашто све још. Можда су и сазнали да је стално сањаш. Биће да си се негде излануо – док спаваш, свашта збориш.

Старцу се учини да Мухарем никад није био лепши и смернији. Проучавао је сваки делић његовог нежног тела, и туга га је прожимала. Најрадије би га заштитио од сунца и прашине коју му је право у лице нагонио ветар.

Побоја се да ће његову грешну мисао открити радознала гомила иза његових леђа. Треба да завараш траг, зверко стара, рече себи. Изненади их. Уради нешто што не очекују. Псуј Мухарема, грди га. На то имаш право јер ти је наполичар, а то је више но да је слуга. Никоме нећеш одговарати и ако га удариш. Лупи га, звизни га. И не дрхти. Удари га колико да сакријеш да га волиш и да ти га је много жао. Сравни га са земљом, па нек мисле како си онај стари, онај некадашњи надувени, натмурени и моћни газда.

И хтео је то да учини. Покушавао је да покрене руку: била је непослушна. И нога којом је хтео да га шутне била је непокорна. И сав је он био непомичан, и дрхтао је од рђаве мисли с којом се борио. Најгрубље речи којих се могао сетити изговори:

»Како смеш, море, да држиш певца?« Људи се згледаше. Очекивали су нешто горе. »Пусти га, стари!« крикну луда Мара из гомиле. Мухарем подиже главу и погледа га молећиво. »Говори!« рече старац. »Говори кад те лепо питам!« »Али ја имам и кокошку«, рече детињасто Мухарем. »Не

држим само певца.« Свадбари стадоше да се кикоћу. Старац није знао ко је

предмет поруге: он или Мухарем. Бојао се да ће на Мухаремов рачун чути нешто ружно. Њему су могли рећи шта су хтели - одавно се ни на ког не љути.

»Питам те лепо, Мухареме: певца како смеш да држиш?«

»Па... зашто да не смем«, замуца Мухарем и подиже густе и ниске обрве до насред чела. »И други држе.«

»Да, али како ти смеш да га држиш?« узвикну старац и продрма плот.

54

»Ето, смем«, процеди кроз зубе Мухарем и обори главу. »И то ти је одговор, је ли?« рече бахато старац. »Стари, никад ми ниси рекао да не смем да држим

петла«, рече Мухарем. »Послушао бих те да си ми икад наредио. То и сам добро знаш.«

»Пусти га, стари!« повика опет луда Мара. »Нема пуштања!« грмну Мркоје. »Нема!« Мухарем је чуо како се кикоћу, како вичу и нешто му

довикују. Изговарали су његово име, и то, изгледа, сви, чак и жене које су пристизале. Није смео да подигне главу и види старца, који је дахтао. Бојао се да ће му неко пљунути у лице помакне ли се само. Зато се све више увлачио у своју чауру, приљубљујући образ уз петлов хрбат.

Знао је, осећао је да ће се данас с њим збити нешто важној. Више се бојао срамоте но батина. Све нека раде са мном, само нека ми гаће не скидају, прошапута у себи и поче да подрхтава. Само то да ми не ураде, помисли са страхом опет и сети се свог највећег понижења...

Било је то поодавно. Имао је петнаест или шеснаест година. Као и данас, горео је месец август. Живео је у колиби у којој и сада тавори. Те године постао је Илијин наполичар. Свет се томе чудио: зар онако мали и нежан дечко да буде наполичар. Тмурни старац није много давао на приче. И једног дана догодило се чудо.

Преморен и знојав, Мухарем је отишао у јошје да се расхлади и да жетелицама и везиоцима снопља донесе воде. Свалио се крај извора и погледао у запаљено небо. Пробудио га је старац Илија, који тада није био тако сед и подбуо. И стао је да га гледа погледом нарочитим. Никад дотад није видео да неко неког тако проматра и одмерава. Старац дуго није проговарао ни речи. Само му је пришао и загрлио га маљавим и јаким рукама. Мухарем се и зачудио и препао. Али није ни писнуо. Чекао је да старац проговори било шта. И старац је почео гласом нежним, благим, успављујућим. Питао га је да ли је гладан и би ли хтео пара.

»Не«, рекао је Мухарем. »Хоћеш ли одело и опанке да ти купим?« Мухарем је одбио све понуде.

55

Тада су се старцу заводниле очи. Дечко се чудио сузама којима није знао прави разлог. И хтео је да побегне. Старац му је рекао:

»Ако си уморан, не мораш више ни радити.« Мухарем је и то одбио. Знојав од муке и страха, рекао је

старцу да то не би било лепо. Старцу је дрхтала брада, сећао се. И сав је дрхтао. Онда

му се обратио гласом каквим се обраћају дедови унуцима или очеви синовима:

»Мухаремице, мислиш ли на жене?« »Не још«, прошапутао је Мухарем и поцрвенео. »Зар још ниси почео?« запитао је старац. »Не још«, одговорио је и пожелео да умре. »А ако би те нека ухватила за ону стварчицу, шта би јој

урадио?« упитао је старац. Мухарем је оћутао. »Зар је не би повалио?« прошапутао је старац. Опет није одговорио. То је старца највише узбудило и

зачудило, закључивао је доцније Мухарем: да сам му одмах одговорио ово што сад мислим, пустио би ме.

Старац му је шапутао крај ува: »Мухаремице мој, како стојиш с оном несрећом? Знаш

на шта мислим... лепо одговори старцу Илији... разумео си шта сам те питао...«

Дечко га је лепо разумео, али није могао ни да зине. Старац је поновио неколико пута, прво тихо, а онда

грозничаво и гласно. И дечко се уплашио да ће га стари задавити - толико се био разјарио.

Кад се старац уверио да је дечко занемео, почео је да плаче. Па је стао да га свлачи и да му, кад је покушао да се брани, задаје кратке и одсечне ћушке, од којих му је дуго зујало у ушима. А кад је старац, свукавши га потпуно, видео да је доле све у реду, да је као и код осталих дечака његових година, почео је још више да плаче. И те сузе као да су биле радоснице, учинило се Мухарему. Старац се дуго тресао у трави, крај извора, понављајући:

»Како сам срећан, Мухаремице мој, како сам срећан...«

56

Изгубљен и готово без свести, дечко је наузнак лежао у трави и држао руке међу ногама. Видео је над собом врело и чисто небо и мислио да спава и сања дуги августовски дан. Из бунила су га вратили старчеви јецаји:

»Па што ми то одмах ниси казао, скоте мали! Што си то крио од мене, гаде!«

Дечко је зграбио оделце и потрчао. За њим се надао старац: хтео је да га ухвати и изудара – толико је био срећан и бесан. На изласку из шуме га је стигао и отео му кошуљу и панталонице - на себи ништа више није имао.

Кад је старац престао да трчи за њим, угледали су га везиоци снопља и чобани. Дугим прутовима терали су га од шуме према њиви. Фијукале су брезове гране, пуцала је нечија кожа.

Да би прикрио сузе и жалост која га је љуљала из темеља, старац је, притискујући на груди његово исцепано и сто пута крпљено одело, викао:

»Ухватите ленштину! Ухватите вуцибатину и нерадника! Излежава се и спава по шуми, док се моје жито просипа! Овамо ми тог лезилебовића!«

Натерали су га преко њиве. Гонили су га стрњиштем све до жетелица. Онда су га, уз урнебесан смех, терали око снопља. Заокупљен са свих страна, морао је да протрчи кроз гомилу жена и девојака. Гађале су га презрелим и трулим шљивама медницама. Вриштале су и махале срповима који су блештали на иванданском сунцу. Неке су криле очи шакама и руковеђем, а неке нису ничим. Неке су гледале кроз прсте, док су другима очи хтеле да искоче од чуда: по свој прилици, имале су шта и да виде.

Мршав, с ребрима која су се назирала испод дуго непране коже, трчао је између надничарки. Ноге су му се подсецале, и он је желео да се убије, да српом искаиша своје слабе удове, да проспе себи црева и да тако заборави своју велику срамоту.

На суседној њиви дочекале су га друге жетелице. Гађале су га земљом и камењем. Пљувале су га, сећао се, много су га пљувале. Најтеже му је падало то што их је све познавао и што је међу њима била и Иванка коју је већ био почео да сусреће у

57

сновима. Снаге више није имао, тако да су га могле стићи и ухватити; још лакше им је било да га онако унакаженог растргну или каменују. Али оне то, на његову жалост, нису учиниле.

Као суманут, преко њиве је трчао старац Илија и гушећи се кричао:

»Браћо, ухватите га! Не дајте му да побегне! Остаћу без наполичара! Зауставите га! Овамо ми га дајте да му пре но што умакне пребројим ребра! Да преслишам лопова који ме годинама мучи и поткрада!«

Видевши да ће дечко заиста умаћи онима који су трчали за њим, старац је готово у хропцу запомагао:

»Браћо моја, ухватите ми га! Не дајте му да се дохвати шуме!

У њега су ми кључеви! Кључеви, кад вам кажем! Због кључева ми треба...«

Изгребан, земљав, попљуван као стрвина да је, ујурио је у шуму и прућио се по земљи. Ни плакати није могао – толико га је било стид. Само је, очи кријући шакама, дрхтао иза љешничких клека све до ноћи. По месечини се обукао и нестао.

Куд су га све носиле немирне ноге - не зна ни сад. Али је сигуран да до своје смрти очи његове неће видети онолико зла и јада колико су за тих пет година скитње и тумарања виделе.

Вратио се у село потиштенији, дроњавији и грудоболнији. Дође однекуд усред дана, по врућини, с црвеним петлом у наручју. Широко развуче модре и дебеле усне, показа начете зубе, и ништа не рече. Тако се поздрави са сељацима који су били почели и да га заборављају.

Отада, знају то његови суседи и познаници, а понајбоље старац Илија, који га опет пусти у колибу на крају имања, стално држи ту живину. Ма куд да крене, носи петла; погне се и нешто му шапуће. Нико не разуме те речи, нико не схвата те разговоре. Човек мили путем и зуји, а петао преврће очима као сојка. Човеку топло око срца; петлу још топлије у наручју.

Људи не знају шта су они један другоме, па нагађају и свашта причају. Помажу орловима и лисицама, и радују се кад кока остане сама. Мухарем после сваке штете болује по

58

читава три дана. Несаница и туговање престану тек кад однекуд добави новог црвенка.

Тако већ годинама траје његово прегоњење с људима, орловима и лисицама.

»Пусти га, стари!« повика луда Мара. »Не мучи га више! Невин је и честит наш Мухарем, луди стари! Па га не мучи више, тако ти бога!«

Старац је мрко гледао преплашеног Мухарема, слушао кркљање луде Маре, која је већ била под гомилом, и шапутао у себи: Знам да је невин и безгрешан мој Мухарем, жено. Све знам и разумем те, и пустио бих га да смем. Да се ништа не би посумњало, морам га мучити. А ти што толико бринеш за сиромаха Мухарема, бежи из ове руље ако ти то већ није касно. Иди на свој брег, луда и добра Маро, бери цвеће и дувај у маслачке.

Гомила зажагори. »Дигни главу!« рече старац. Мухарем га слепо послуша. »Је ли, Мухареме«, забрунда старац, »је ли тај твој петао

Влах или Турчин?« »Не знам«, рече тихо Мухарем. »Код мене се испилио...

додуше, од туђих је јаја... позајмио сам их од...« Гомила се зацерека. »Турчин је, видим ја!« груну човек. »Види се по свему!« Пошто се гомила још смејала, старац реси да је умири.

Четвртаст и глават, раскорачен насред пута, он истрже из дебелог појаса од свиле велики старински револвер. И нанишани, измакнувши се мало. Рука му се затресе. И сав је он, чинило се умиреним свадбарима, дрхтао.

»Шта ћеш то, стари?« крикну Анђелија држећи Кајицу уза се.

»Хоћу да га убијем!« загрме старац. »Кога то, побогу?« зграну се жена. »Кога то?« »Оног Турчина«, рече старац и одгурну Анђелију, која

паде у јендек покрај пута. »Зар нашег Мухарема да убијеш?« поче плачући жена,

која није могла да устане.

59

»Ћути ту, бабетино!« залаја зубати Мркоје и још грубље је одгурну. »И не мешај се у туђе послове! Он ако га убије, он ће и да одговара! Шта се то тебе тиче!«

Нико други није проговарао. Поражен тим ћутањем и пуним одобравањем, старац процеди лењо:

»Нећу ја Мухарему ништа. Добар је он, изгледа. Видите како ћути и слуша ме. И како очекује зрно. Петла његовог хоћу да убијем. Само петла, браћо...«

»А зашто само петла?« викну неко искрај Кајице и Мркоја, који је био озловољен последњим старчевим речима.

Мухарем претрну и приви петла уза се. Дође му да падне на колена и обгрли старчеве ноге. Али не заплака.

»Покажи петла!« рече старац и мрдну брковима. »Дедер! Што си га загрлио као син да ти је! Брже!«

Мухарем је дрхтао и гледао га молећиво. »Покажи га или ћу у тебе пуцати!« рече уморно старац. Са земље се подиже Анђелија и, клечећи, завапи: »Пази шта радиш, стари! Пази, кумим те богом...« Не пише нам се добро, петлићу мој, прошапута Мухарем

и осети да ће га, не згури ли се мало, задрмати кашаљ. Одмаче руке с петлом и окрену главу.

»Не мрдај!« рече старац буновно. »Тако.« Мухарем се умири и осети да ће умрети чим петао буде

пао у прашину. Чекао је пуцањ и у мислима видео Иванку под наслоном: гледала га је, и био јој је гадан док је очекивао да одјекне пуцањ и олово откине младу и лепу петлову главу.

Светина се стиша. Одјекну пуцањ. Мухарем се окрену и зину од среће – старац је

промашио. Читав тренутак гледао је уплашеног петла око кога је летело перје.

Заори се смех. Кикотао се и Мркоје, и главни пријатељ. Сви су, сем Иванке и Анђелије, развлачили своја ружна и црвена уста. Чак се и кисели Кајица церио.

Стоко, рече старац у себи, сита стоко. Како си добар што си промашио, стари, рече у себи

Мухарем. Како си златан. Хајде, још пуцај. Волим да слушам пуцњаву. Мило ми је да се играм с несрећом. Хајде, пуцај па промаши. Понови то неколико пута. Чини то све док ти се не

60

огади тај ружни револвер на коло. Пуцај, само пази да мене не погодиш. Онда ћемо те нас двојица више волети.

Испод ока је гледао старца. Није знао хоће ли још да пуца. Више се плашио његовог мрачног погледа но револвера који му је висио у руци. Бојао се да петла врати у загрљај. Руке су га болеле. Кад петла привуче на груди, старац крочи према њему.

Свадбари су још нешто очекивали. »Је ли ти, Мухареме«, поче човек као из бачве, »је ли,

ти? Јеси ли комуниста, а?« »Нисам ја ништа«, прошапута Мухарем и испружи врат. Главни пријатељ се крештаво зацерека. Старац га гадно

опсова у себи. »А тај твој, тај твој петао, је ли... комуниста...« Мухарем погледа по гомили, која је очекивала његов

одговор, уплаши се натуштеног старца, одмери петла као да га први пут види, и рече снебивљиво:

»Па... црвен је... ето, видиш и сам, стари...« Гомила се заљуљала од смеха. Пљескали су Мухарему, а

звиждали старцу. Онда се није знало ко се коме смеје, а ко коме диви. Пили су и ту, окупљени око њих двојице, наздрављали и кревељили се. Куцкали су се боцама, сударали се лобањама, грлили се и љубили. Жене су биле на људима, а људи у прашини. Мркоје је лупао у стару канту, али светина није могла да се умири.

Смеју нам се, Мухаремице, рече старац у себи. Видиш, исмејавају нас. Желе да те убијем. А ја то не могу. Не могу, па макар све сазнали, макар пукла брука. Опрости ми, не могу да те убијем. Само ћу да те мучим. Можда ће и то бити доста.

Мухарем га је гледао као кривац. Желео је да му пољуби широка и прашњава стопала.

Уз општу вику и одобравање, старац пође према Мухарему. Зграби га за прса, за капутић, који поче да се чепа и распада. Читав тренутак гледао је пљоснату, светачку Мухаремову главу, која је све више падала према његовој маљавој и чврстој руци. Гледао му је у праву косу, јутрос очешљану: расла је и у црним праменовима спуштала се све до обрва.

61

»Је ли, ти« зареза човек тако гласно да га готово сви чуше, »је ли, ти! Је л' и ти изграђујеш социјализам...«

Главни пријатељ начуљи уши. Људи се згледаше, а жене престаше да гачу.

Мухарем задрхта. Осети да ће се закашљати, да ће пасти, па још обори главу.

Човек му је гледао у равно теме, пуно сламе и труња. »Говори!« рече старац. »Говори! Ниси нем, како ми се

чини!« »Ја не изграђујем ништа«, рече Мухарем. »Ни твоје

имање не радим како треба, стари. Знаш и сам... па што ме питаш... све знаш, стари...«

»Браво, соколе!« заблебета главни пријатељ. »Браво, говорниче!«

»Шта ћеш сад, Илија!« повика Мркоје бесно и откри дуге и ретке зубе. »Притера те тај... уза зид те притера, тај твој...«

»Да, да!« настави главни пријатељ. »Тај ваш Мухарем језичину има, а не језик! Видра је то, богами!«

Како си мудар и паметан, рече старац у себи. Па како фино умеш да се снађеш. Ето, неколико пута ме надмудри и надгорња. А мени, иако ми се смеју због тога, мило. Тако, дечко, само ти мене надмудруј. Срце моје крупња кад те чује. Па тобом може човек и да се поноси, Мухаремице.

»Одговори на оно што сам те питао!« викну старац и снажно га продрма. »Одговарај! Пусти мало ту језичину, нек те сви чују! Да ме псујеш, гласнији би био! Дедер!«

Мухаремове усне упише се у човекову канџасту шаку. Плакало му се. Волео је крупног, маљавог и осорног старца. Љубио је његову тврду и слану шаку, и осећао како му телом струји слатка и боцкава топлина; љубио ју је све док се она није искренула и узела положај руке која проси. И кад се она тако заврну, кад

нокте окрену горе, његова уста остадоше полуотворена, искривљена, и с тихим грчем који је малопре запамтила Иванка.

»Шта наш Мухарем зна!« повика пијани Мркоје и поможе Анђелији да се прогура до трпезе.

62

»Јуначина, кад ти кажем!« рече главни пријатељ. »Добро је дете тај грешни Мухарем« рече Анђелија.

»Као да је од наших.« »Ех«, јекну главни пријатељ. »Како се само сети! Љуби

му руку. Жицарош је то стари! Ја ћу њему, вели, руку да пољубим, а он ће мене да пусти. Лија, части ми, права лија!«

Ретко се ко смејао. »А шта ћемо сад стари?« лану злобно и незадовољно

Мркоје кад се врати у гомилу. Како сам срећан, помисли старац. Руку ми је пољубио.

Први пут. Значи да и за мене има места у његовом срцу. Не мрзи ме. О боже. О људи. Зар не видите да ме се не гади, и да је љубио моје прљаве руке. Гадови. Скотови. Хуље сите и пијане. Ви не знате шта то значи. Ја више нисам сам. Нисам ни несрећан. Он је пољубио моју, а ја ћу његову руку. Ја ћу да љубим обе његове руке. Прво ћу их молити да ми опросте, а онда ћу да их позлатим. И гледаћу их дан-ноћ као да су свечеве. Уоквирићу их и нећу дати да се више злопате и муче. А ви пукните од беса, злобници и подвалаџије. Гладнице који сте данас дошли да се смејете овој накарадној свадби, и да се наједете. Гладнице над гладницама.

Сви видеше како Мухаремова глава опет поче да пада. И чуђењу не би краја када се његове усне упише у старчеву руку.

»Браво, мали!« повика главни пријатељ. »Браво, Мухареме!«

»Држи се сад, стари!« кликну Мркоје. »Прсте чувај, одгришће ти их.«

»Има ту нешто!« закашља се главни пријатељ. Не чини то више, Мухареме, рече у себи старац. Не

љуби ми руку. Лепо је и добро што то радиш, али престани већ једном. Посумњали су. Јеси ли чуо Иванкиног стрица. Да знаш шта је рекао, одмах би пустио моју руку и побегао. Не љуби више ту подлу и упрљану руку. Јер она ти је безброј пута зло нанела. Мичи усне с ње, кад ти кажем. И бежи од мене ако ти је стало памет да ме не остави. Кидај док је време.

Старца подиђе топла језа. Смрад некакав осети. Није знао откуда долази: да ли од Мухарема који није одвајао усне

63

од његове надланице, од потпарених и прљавих оваца што су у буљуцима пролазиле поред њих, или од главног пријатеља који им се, избечених очију и искежених вилица, примицао. Кад примети да их сви запањено посматрају, старац гадљиво искриви вилице. Шкрипну зубима, зареза и, кад главни пријатељ начуљи клемпаве уши, груну:

»Сточице лојава! Сточице муслиманска...« Али је Мухарем још дрхтао пред њим и грлио петла.

Старац осети како му крв појури у главу, како га заглухну и како му очи замрежи. Готово без даха, дршћући, он одгурну Мухарема тако снажно да се и сам заљуља.

Старац се занесе. Учини му се да ће, чим падне, изгубити и дах и памет, и да никад више неће моћи да види како му Мухарем љуби руку. С напором се одржа на ногама. Осети да га нека, дотад му непозната, снага вуче к земљи. Мисао своју сужену и поплашену ухвати на малопре пољубљеној левици. Прсти су на њој били раширени, и дрхтали су. Између њих је видео како се невелика гужвица Мухаремовог тела копрца на земљи. Уплаши се бола у потиљку и тихог шума у ушима. Очи стадоше да се муте: виде на својој шаци дебеле, црне и топле Мухаремове усне и смрче му се. Обузе га тескоба. Дах му се још више скрати. Све слабије је чуо светину која је нешто тражила. Побоја се да ће му се преко очију навући тешки капци. Зажеле да кричи, да урликањем проломи меку таму у коју је све више пропадао, да разагна црвену маглу што се као паучина хватала око сунца. Тетурајући се, поче изнемогло:

»Браћо, па он ми је обалавио руку! Браћо... замислите, обалавио ми шаку...«

Окрену се према лицима која су се, по свој прилици, нечему чудила. Није их добро видео, и све их је слабије распознавао. Клатио се, једва се држао на ногама. Не примети кад му стари црногорски револвер паде у прашину.

»Не дај се, стари!« крикну однекуд луда Мара. »Не дај се... држи се... рано ти је још да умреш...«

»Не слути, луда Маро«, рече прекорно Анђелија. Стропоштавао се, плот се под њим ломио. Небо је за

њим падало, спуштало се и дробило као срча. Ближио се земљи и пружао увис леву руку. Шапутао је:

64

»Браћо, зар нисте видели... онај гад... она вашчица ми обалавила руку...«

Лежао је у прашини раширених руку и растављених ногу. Раскопчавали су му црвени црногорски џамадан, оперважен златним шарама, и трљали му врат. Прштили су му чело рапавим прстима, и он није имао снаге да их пљуне. Дизали су му и мућкали главу као презрелу тикву. Бечили су му очи, и вукли га за нос. Трчали су око њега, газили га и прескакали; и викали да се хлади, да умире, да крепава.

Густа светлост блештала му је у очима, и њега је почињала да боли глава од тога. Хтео је нечим да заклони сунце, које му је, чинило му се, пржило и сам голи мозак. Али није могао ни да се макне ни да скрене поглед с лица и руку које су се изнад њега надносиле и кретале.

Чија су то лица, запита се. Чије су то главе. И где сам ја ово. Да ово није нечији погреб. Каква је ово светина.

Знао је само да је жив, и да је негде у туђини, међу потпуно непознатим и ружним људима који желе да га што пре угледају мртвог. Над самим његовим челом, ту испред очију, окретало се неколико црвених глава. Не, то нису главе, чини ми се. То су лобање. Не, опет се буни мисао из мрака, нису то ни лобање. То су сунца. Једно је велико као оно заклоњено, оно што се полако спушта и што лебди у облаку прашине као лаки плод маслачка. Друго је још необичније: бркато, чупаво, с носином совуљаге. Треће је балаво, уплакано, мусаво, забрађено црном марамом. Четврто и претпоследње које види, док лежи наузнак, има лојаве образе и црвеномодра уста која подсећају на рану, на засек секире. Пето, нешто му познатије, расте брзином печурке на врату роде, на тој чудно танкој и климавој шији коју жели обалављеном левицом да шчепа, засуче и прекине.

Поче полако да долази к себи. Изнад чељади што се гомилала око њега и галамила, угледа усуканог Кајицу. Грицкао је травку, кривио усне и држао на рамену мачку. Неко шутну столицу на којој је стајао, и мачка, изгубивши ослонац, полете изнад гомиле и старца као птица, и зари нокте у кору трешњевог дебла.

65

Старац је дрхтао. Усне су му се мицале. Покушавао је да подигне левицу, коју су му трљали. Хтео је да је погледа, да види је ли још обалављена, и да нису на њој какав други траг оставиле оне црне, оне дебеле, оне вреле усне.

Али оних усана није било. Тражио је лобању мутних и црних очију, главу с тринама сена и сламе у коси. Тражио је уско, изболовано и брадицом опточено лице.

Кад схвати да тражи лице човека ког је малопре онако одгурнуо, постиде се. Земљано лице обли му румен. Дрхтавица прошета његовим рашчереченим телом. Засузише му очи.

Хтео је да каже: Главни пријатељу, Мркоје, Анђелија, и сви ви који ме ту трљате и месите, идите до сто ђавола. Оставите ме да мало гледам у небо. Уморан сам и болестан од вас. Зато ми бежите с очију. И ти, Кајице, што жваћеш киселицу или некакву сличну траву, и ти иди с милим богом. Идите сви и пустите ме да слободно дишем.

Али, скупивши снагу, рече: »А где је онај несрећник... онај Мухарем...« Светина узбуча и њему се учини да ће га удавити. Тихо

заплака. Брзо се постиде својих суза. Застења: »Је ли жив онај сиромах што ми је обалавио руку... онај

Мухарем ... и шта је с његовим петлом... чини ми се да је петла носио у наручју... баш тако некако ...«

Ни овога пута нико га не чу. Видели су му сузе - чудили су им се.

Човек је непомично лежао, гледао у небо, које се више није ломило, грцао и стидео се. Гушио се од плача, желећи да запита мрске људе око себе шта је с црним човеком пљоснатог носа, с оним с којим се поиграо. Можда би и зинуо да нису урлали и скакали око њега.

Враћала му се у свест слика: стоји насред пута и држи за прса човека који преко петла гледа у земљу. Бол му раздире срце док га дрмуса. Покушава да заустави сузе које хоће да га издају. Човек лети према земљи, и он га види само у положају одгурнутог и немоћног да се задржи на ногама. У несигурном оквиру слаби човек дуго стоји и никако не може да падне.

66

Најрадије би се нашао у близини човековој - пружио би руке и прихватио га. Не би дао да тресне о тврду земљу, и да се повреди. А ако не би имао снаге да га дочека на руке и у наручју као дете понесе до његове колибе, притегао би опанке и пошао да га још једном тражи. Овога пута би га нашао, сигуран је.

Све више је пропадао у мрак без рубова и дна. Хтео је, док је још осећао живо тле под ногама и рукама, да неке речи превали преко језика. Али је земља са свим опипљивим стварима бежала од њега, и он је осећао да му дах постаје све краћи. Око језика му се мотала неслана паучина, у очне дупље капала је тама, и он је сав постајао бестелеснији и леденији.

Бол у потиљку расте. Сва утроба се попела до душника. Кроз вратне жиле, чини му се, крв или некаква топла и густа водурина јури у главу.

Негде усред облака мокре и сукрвичаве магле стоји го дечак. Предугим и истањеним рукама покушава да сакрије голотињу; савија се и грчи, и витка ребарца стидно се истичу. Дечакове очи плачу: изнад њих су ниске, равне и дебеле обрве.

Очима које боле старац гледа жгољавка. Руке би хтео к њему да пружи; сузе да му покупи; голотињу од света да му сакрије.

Али га је безоблична тама вукла к себи, и он није могао ни честито да се нагледа мршавог и израњављеног дечаковог тела. Осећао је да одлази тамо одакле се не враћа, и страх му је ледио срце. Покушавао је да крикне, да зовне дечака по имену и од њега затражи помоћ, али није могао од слузавих и млаких алги којих му је било пуно ждрело.

Од земље се удаљавао брзином болесног сна. Летео је млатарајући рукама. Пропадао је желећи још само да тај слатки предсан што дуже потраје.

Гледао је дечака и више му се није плакало. Дечак је нестао у магли - то више и није био го и жив човек, већ издужена и бледа мрља и жалосна успомена...

Ни три пуна дана не прођоше од Мухаремовог бекства, кадли старац Илија крену на пут.

»Куд ћеш то?« запита га сусед.

67

»Идем мало до неких рођака«, рече старац и побледе. »Па зар у ово доба?« зачуди се сељак. »Зар се сад иде у

посете? Радови су у пуном јеку.« »Морам«, јекну старац. »Морам. Поручили су за мене.« »Живот ће ти се просути«, рече сусед. »Нека се проспе«, рече старац. »Нека се проспе.« »Па добро«, рече сељак. »Како ти кажеш.« Сунце још није било покупило росу са траве.

Мимоилазио се са сељацима који су још за ноћи били на њивама. Правио се да их не види, али су га они стално запиткивали куд је то уранио. Лагао их је одмахујући штапом. Онда су и они разговор извртали у шалу и, смејући се, слагали снопље у крстине.

Стигао је до Ђапановог гробља. Угледао крстове и хумке своје жене и деце, намрштио се и помислио: без оних којих нема може се и мора живети. Не може се само без живих. Њих треба волети и жалити. А ви, мртви, спавајте. Жено моја, почивај у миру: нећу те више ни тући ни мучити. И ви, синови моји, Иване, Виде и Петре, лежите мирно. Отац ваш не помиње вас много. Не узнемирава вас честим походима, свећама, сузама и нарицањем. Он вас се само понекад сети. То бива кад падне ноћ, и кад остане сам у свом пространом и опустелом дому. Брзо вас заборави, јер се сети да, пре но што га сан савлада, мора поразмислити о живима, којима је теже но вама овде. Спокојно лежите, добра жено и наказна децо моја, и не преврћите се много у гробу. И не љутите се на мене што немам времена да вам окопам и уредим гробове. Стар сам и изнемогао, и имам послова. Немам времена за сузе и плач. Опростите ми и овог пута што морам брзо да вас оставим. Јер пошао сам да тражим оног несрећника, оног Мухарема. Ви га не знате и не вреди вам га описивати. То је мој наполичар. Побегао ми, оставио ме. А ја имању сам не могу ништа. Па сам се упутио да га негде нађем, и да га вратим кући. Ако га икад нађем, доћи ћемо заједно да вам уждимо по свећу уз мрамор. А сада, породицо моја закопана, до виђења.

Окрену главу од разграђеног и запуштеног гробља испод ког се, дубоко доле, пенила белогрива Љешница. И слеђен,

68

рече себи гласно: А сад, стари, крени. Од овог проклетог места гранају се четири пута. Иду на четири стране света. Којим год да пођеш, можеш наћи Мухарема. Један води у Бање Село, а онда иде даље. Други жури право у Бијело Поље и ко зна куд још. Трећи се пење из Оклади и уз Модри До, а затим силази у Шаховиће. Четврти, и најшири, провлачи се кроз мрачну шуму, гура уз Гранчарево и избија на врх планине Лише. Иди тим путем, стари. Јер твој Мухарем мора туда да је отишао. Глас ми неки говори да је тај пут твог дечка одмамио. Не мисли се много, но одмах пођи.

Пре ноћи стиже у Павино Поље. Сакри се од неких познаника и крену преко моста.

Људи видеше да је странац и да звера око себе. Па га један од њих, онај најкракатији, упита:

»Да нешто ниси изгубио, стари?« »Јесам«, рече старац мирно. »А шта?« упита бркајлија. »Наполичара«, рече старац тврдо. »Побегао ми с имања,

а жито се просу. Па сам врло забринут.« »Па како изгледа тај твој наполичар?« упита човек. »Дечко је то«, рече старац. »Шеснаест му је година,

мислим. Има крупне црне и мало косе очи. Оног дана кад је побегао, био је бос.«

»Би ли нам знао рећи шта има на себи?« рече човек. »Јер овуда много таквих пролази, па ко би их запамтио.«

»Не«, рече старац тихо. »Јер је го побегао с мог имања.« »Баш го?« избечи човек очи. »Баш го, велиш?« »Баш го«, рече старац. »Без ичег на себи.« »Е, овуда голи још нису пролазили, стари«, рече човек и

крену. »Свакакве друге смо гледали, али такве још нисмо.« Људи одоше и старац оста на мосту сам. Брзо паде ноћ.

Не хтеде да иде ни у чију кућу да тражи преноћиште. Испружи се на мосту. Река је шумела и звезде су је испраћале. Изнад његове главе летели су блудни свици: падало је снопље чак и планином.

Био је уморан и очи су му се склапале. Говорио је себи: Стари, луди стари, заспи и не буди се више. Јер си заслужио псећу смрт. Таман је за тебе да умреш на мосту као

69

прокаженик, као просјак. Није за тебе дом, ниси за људску трпезу. Ти треба да крепаш негде у непознатом свету, и да ти нико никад ни за гроб не сазна.

Стари, опет рече себи, слушај, стари, немој да те сан превари пре но што ти нешто кажем. Не смеш умрети док не нађеш оног ког тражиш. Пашћеш на колена, пред Мухаремове ноге, и замолити га да ти опрости. После нека те и ђаволи носе у своје стене ако хоће. Важно је да пре смрти измолиш опроштај. Тако, стари, тако. То запамти па онда заспи.

Устаде са сунцем и продужи путем поред реке, према Пљевљима. Био је сигуран да је Мухарем негде у планинама.

Крстарећи тако разним путевима, стиже чак до Босне. Али Мухарема ни тамо није било.

Када други пут, годину дана касније, крену, нико га не виде. Извуче се из куће још за ноћи и пође преко села. Дође до Ђапановог гробља и стаде. Био је љут и кисео, и није му се водио никакав разговор с мртвима.

Пљуну на младе бориће и крену путем за Бијело Поље. Задовољан што никог познатог не срете, старац се са сунцем појави с ону страну Лима.

Схвативши колик је пут превалио, седе да се одмори. С тихим презиром и гађењем гледао је ситни, неугледни, прљави и запуштени преколимски свет што се од ране зоре црнео на својим малим њивама. Откад је сазнао за себе и за људе, гадио се слаботиње и свега што је било танко, нејако и сиромашно. Људе које је гледао није могао замислити ни под оружјем, ни на коњу у трку, и то му је било довољно да их гледа онако како их је одувек гледао. Погнутих вратова и мутних очију, пљоснати и сиви, махом гушави и кржљави, с пртеним кошуљама до колена, ти људи су, како муслимани тако и православни, милели по својим вртовима, захвали паприке и миловали тикве.

»Људи«, поче старац. »Људи, смем ли вас нешто запитати?«

»Смеш«, рекоше ситни и гушави људи. »Како не би смео.«

Старац им приђе. Рече им:

70

»Да се случајно негде у близини не налази дечак по имену Мухарем? Побегао је с оне стране Лима тачно пре годину дана.«

»Нама нико не бежи«, рече човек. »Поготову су нам с ваших страна ретки гости. Више ми бежимо тамо.«

»Можда је овуда прошао«, рече старац са жељом да разувери сумњичавог гушавца.

»А шта ти дође тај Мухарем кад га толико тражиш?« запита човек.

»Готово ништа«, рече старац. »Наполичар ми је био.« »Па зар се за наполичарем толико трага?« рече човек.

»Њих бар има напретек.« »Донекле имаш право«, рече старац и осети проницљив

поглед на себи. »Али га ја тражим због кључева које је са собом понео. Амбар, молим те, никако не могу да отворим. А унутра сав алат и... и жито...«

»Па зар ти се исплати толико време да губиш због тих кључева?« рече човек. »Обиј врата, брате, и одмах промени катанац. Ето, ја бих ти све то за мале паре удесио. Баш сам без посла.«

»Теби све то изгледа обично«, рече старац. »Питао бих те да се теби догодило овако нешто... да ти је неко однео тако важне кључеве... па још да не знаш хоће ли икад с њима да се врати.«

»А што мислиш да тај Мухарем мора бити у овим крајевима?«

»Мајка му је била родом негде одавде«, рече старац. »Па га је можда повукла жеља за ујчевином.«

»Како су се њени презивали, знаш ли?« »То ни она није знала«, рече старац. »Знали смо јој само

име: Ниџара. И да је негде из Преколимља. Ништа више.« »Биће најбоље да се вратиш и промениш катанац на

амбару«, рече човек и опипа своју надувену гушу. »Ако га негде видите, реците му да се врати«, рече

старац и пође. »Никад га нећемо видети«, рече човек и изгуби се у

тиквама.

71

»Али ја га морам наћи«, рече старац потиштено и, пошто му нико не одговори, продужи.

Ишао је из села у село, завиривао по шталама и склоништима, уверен да ће у неком трапу, у неком грму, наћи поплашеног и увређеног дечка Мухарема. Виђали су га како иде од куће до куће и нешто пита, и чудили се како му не досади да тако дуго тражи једно те исто.

»Да овуда није прошао дечко црних и мало косих очију?« пита старац и обазриво гледа око себе.

»Прошло је много таквих, стари«, кажу људи. »Тај ког тражим има танке руке«, каже старац. »Сви који скитају имају танке руке«, кажу људи. »Мислим да је увек насмешен«, додаје старац. »Ех«, слежу раменима људи. »Сви се они насмеше кад

им се покаже кора хлеба.« »Да, али он је стално малчице насмешен«, примећује

старац. »Може бити«, кажу људи сумњичаво. »Али не верујемо,

стари.« »Немам никаквог разлога да вас лажем«, каже старац

увређено. »Што ми не верујете?« »Ни ми немамо никаквог разлога да ти верујемо«, кажу

људи, сигурни на својим праговима. »Ако овуда наиђе, реците му да одмах иде кући«,

шапуће озловољени старац. »Кажите му да га газда тражи, да му је хитно потребан. Ето, мене је платио да му га нађем и доведем. Реците то дечку. Хоћете ли?«

»Рећи ћемо му и то, и још толико, стари«, кажу људи и затварају врата.

Старац поче да се плаши самоће. Пред очима стадоше да му се појављују разна чуда и привиђења. Тужни дечак Мухарем обично предводи гомиле вампира и рогатих људи.

У снове му се уплиће слабоумна Ниџара: на његове очи покушава да растргне и поједе једногодишњег Мухарема. И он трчи за њом, пужа и моли је да му га да. Тамнопута Ниџара нестаје с дететом које се криви, и старца почиње да испуњава самртничка жалост.

72

Сан се обично прекида на најгорем месту, тако да ни после, будан, не зна је ли црнпурасти мушкарчић остао жив.

Чини му се још да га, док се вуче поред туђих плотова, прати бесни Мухарем: језди на црном ждрепцу, језди намргођена момчина набраних обрва, и носи као копље ножину од два метра, и хоће на њ да га набоде. Види како га Мухарем набада на нож и почиње да запомаже. Па призива пролазнике да га одбране од страшног и неумољивог насилника и крвопије.

Од страха се прикључи просјацима. Примише га лепо. И он се обрадова што га нико не запита за име, раније занимање и адресу. Спријатељи се с њима пре но што наставише пут. Било је ту и деце, и средовечних људи, и стараца. Сви су дечаци, чинило му се, личили на Мухарема, и он их заволе као да су му најближа својта, као да су му синови.

»Људи«, рече им старац. »Хвала вам и где чули и где не чули што сте ме примили и повели са собом. Нисам више могао сам. И ђаволи су били почели да ме јашу.«

Нико му ништа не одговори. »Браћо«, поче са зебњом старац. »Будите до краја добри

према мени: помозите ми да нађем дечака Мухарема. Побегао је с мог имања. Оставио жито да се просипа. Упропастио ме, удесио ме. И ако га не пронађем, потпуно сам пропао. Ако му на траг не станем, пиши - пропало! Ето, тако вам је са мном...«

»Па ја сам Мухарем«, рече плави дечак спљоштеног носа. »Ја сам тај.«

»Лепо ти је име«, рече старац. »И ти си леп и златан, дечко мој. Али ниси онај ког тражим.«

»Штета«, рече плави дечак и зацерека се. »Баш штета. Имао бих меког газду.«

»Вараш се, дечко«, рече старац. »Нисам нимало мек, а ни добар. Напротив. Страшан сам и гадан. Ја сам, мали мој, најгори човек кога си у животу досад срео. То ти је сигурно. Најгнуснији и најпрљавији гад. Зато и испаштам. Зато ће тек малери да ме стижу. Ово је тек почетак. Живи били па видели.«

»Ја ћу те бранити, стари«, рече плави дечак.

73

»Не треба мене штитити, дечко«, рече старац. »Треба ме пустити да крепам негде насред пута као пас. Тако са мном треба. И зато те молим да не будеш према мени добар и попустљив. Нека ми, псу поганом, све искија на нос.«

»Прими ме за наполичара, стари«, зацвиле плави дечко. »Радићу све што је радио тај твој Мухарем. Слушачу те боље од њега. Волим кад ми се наређује. Можеш и да ме мучиш. И то ће ми бити слатко. Волим земљу...«

Вукао се с просјацима дугим прашњавим путевима. Од свих њих, умео је жалосније и лепше да моли и иште. Знао је да благосиља, да пружа шаку, да се прави шлеп и кљаст. Научио је од својих сапутника да врача, да погађа судбину и да тумачи снове и без календара.

Деца су се њега плашила: запуштен, одрпан и бос, подсећао их је на ђавола из прича; бежала су од њега и зато што нису могла да слушају његову једноличну и досадну причу о некаквом дечаку који га је оставио. Старији чобани и пролазници још више су га избегавали: били су уверени да све измишља како би их тронуо, и како би им измамио кору хлеба.

На једној раскрсници просјаци се окупише око њега. Плави дечко му рече:

»Стари, морамо те оставити. Јер ти толико помињеш тог твог Мухарема да си већ досадио и богу и људима. Досадан си, стари. Ко о чему, ти о њему. Причај то другима. Нама више нећеш. Иди, стари, сад сам. Иди, кад ти лепо кажемо. Не гледај нас тако – не помаже ти. Иди и сам тражи оног твог... оног Мухарема...«

Трчао је за њима и молио да га сачекају. »Људи!« викао је. »Људи моји! Чекајте ме! Не остављајте

ме самог! Водите ме са собом. Чекајте да вам испричам што стално помињем Мухарема. Разумећете ме. Никоме то још нисам казао. Вама ћу све потанко да објасним. Ионако не могу више да издржим - поједе ме моја гнусна лаж! Срце хоће да ми препукне, браћо! Чекајте ме ако ичега људског има у вама...«

Клецао је, гутао прашину и кашљао. Кад их изгуби из вида, сручи се насред пута. Сапутао је, мислећи да су око њега, зашто га је напустио Мухарем и што он сада њега тражи.

74

Кад отвори очи, угледа над собом неке преколимске кржљавце. Враћали су се с бјелопољске пијаце. Нису знали шта ће с њим. Учини им се да је сишао с ума, али их то много не изненади. Гурнуше га с пута, у трње, па одоше.

Неколико дана лутао је у нади да ће стићи просјаке с којима се био зближио. Распитивао се и за њих и за Мухарема. Хтео је да им се повери, и да их замоли за опроштај.

Скитао је и даље сам, и благосиљао руке које су се к њему пружале. Често је заборављао шта тражи и куд је кренуо.

Кад осети да се лето ближи крају и да га реуматичне кости жигају, промени правац. Не знајући куд се упутио и докле жели да стигне, изби на Лим. Прегази га и зађе у села у којима су га знали. Ни с ким не говорећи, дође једног јутра пред свој глуви и напуштени дом.

Схвативши да је на месту одакле је и пошао пре неколико месеци, горко зајеца. Никога није било да га подигне са земље и унесе у кућу. И он је читаву вечност пред прагом лежао онесвешћен.

Изнемогао и мамуран, старац прође поред радника који су снопове јечма денули у крстине. Чинило му се да никад, откад памти сунце, није било тако врело. Мутило му се у глави док се примицао шуми и извору. Ишао је преко њиве – туда је једном трчао згранути и разголићени дечак, немоћан и да умакне и да сакрије голотињу. Помишљао је да гази по дечаковом трагу и чудна нека сила вукла га је к земљи. Зато је и журио према извору: студеном водом оквасиће чело и вратне жиле, и непријатна осећања оставиће га на миру бар до ноћи.

Мухаремице, тужни и осетљиви дечко, поче старац гласно кад се спусти до извора. На данашњи дан, тачно пре три године, седели смо овде и причали. И ти си, го и онесвешћен, лежао у копривама. Онда си нестао, и оставио ме да тугујем за тобом. Од тебе ми је остало само поцепано, прљаво и знојем натопљено одело. Дечко, што си оставио старца самог. Дана ни ноћи нема кад те се старац не сети. Било би лепо да ми се вратиш, ако не на дуже а оно бар на

75

дан-два - свели бисмо рачуне, измењали по коју реч и напили се горке ракије.

Старац се наднесе над извор. Виде своју широку главу. Како се површина воде таласала цветајући све лепшим и лепшим кружићима, тако се и одраз његовог лица мрешкао и савијао. И у води су му образи били поднадули, тамножути, а очи закрвављене и сузне. Оквир изворчића ломили су дуги и још крути бркови.

И пре но што рукама захвати воду, старац поче да дрхти. Тресао се читав тренутак над лепом водом која га је чекала. Одједном, као погођен хладном стрелом у само срце, окрену се и паде на земљу. Ваљао се као велико буре. Моћ које није био свестан прикова га за ледину: тако изваљен, подсетио би свако људско око на трулу кладу која се у копрцању зауставила усред корова и коприва.

Плакао је и руку повлачио по трави - некад се на њој копрцало осрамоћено дечаково тело. Пипао је земљу, пуштао да му шкољку топлог длана испуне неравнине и испупчења ледине. У

мислима је видео како се дечак мучи и кида. Пролазили су му прсти кроз траву, и њега је почињала да подилази топла језа.

Никог није било у близини да га види. Тихо је цвилео, пузао, и очима месечара и занесењака тражио по земљи трагове. А кад схвати да дечакове ноге нису оставиле никакав траг, поче да љуби земљу коју су газиле. Бауљао је, њушкао и нешто шапутао. Чинило му се да ће тако дозвати из неповратних дана или из сећања унесрећеног и голуждравог дечака.

Са стране се одрони камен и бучну у извор. Шарено огледало прште у парампарчад. Покидаше се и измешаше кругови. У кључу воде што за тренутак покуља из изворске таме, из травуљине и јовових жила, блесну танак сунчев зрак, па се брзо, чим се вода врати земљи и узнемиреном извору, изгуби.

Мухареме, прошапута старац, не могу очима својим да поверујем да те крај мене нема. Очи кажу да ниси ту, и да те нигде у близини не виде. Али ја нећу да им верујем. Хоћу да те

76

нађем, и да те гледам. Да те доведем овамо, код овог извора, где је и започела моја брука и несрећа оног дана, и да те замолим за мало милости. Ма где да си, нећеш ми умаћи. Наћи ћу те, чак и у мишју рупу да си се завукао. Чекај само - видећеш шта старац зна.

Радници видеше како закључа кућу. Уради још нешто и мимоиђе их ћутке. Ни они њему ништа не рекоше; знали су како је прек, а нису били жељни грдње и вике.

»Еј!« викну старац с краја имања. »Еј, ви!« Људи бацише снопље и одазваше му се. »Радите добро!« закркља старац. »Немојте да буде као

прошли пут!« Људи се латише снопља. Гледао их је дуго. Гадио их се.

Презирао их је - никад му се ниједан није успротивио. Видео је како трче према гумну, како се увијају под теретом сламе и жита. Ноге су им дрхтале. Друго им се ништа није видело.

Као ношен ветром ишао је селима која су се спуштала према Бродареву. Осећао је како је уморан, како га издаје снага, али није смео да се заустави. Чинило му се да би слика реке и моста, које је одавно носио у уобразиљи, ишчезла и стопила се с јавом. Желео је да стигне до тог моста, и ништа више. Јер је поодавно увртео себи у главу да ће она река нанети изгубљеног Мухарема.

Тог и следећег дана превали велик пут. У поноћ стиже до неке реке. Била је доста мања од Лима, и пенила се. Пође низ воду: био је сигуран да ће наћи оно што тражи. Пре зоре, мокар и слеђен, натрапа на мост. Ту се и заустави. Одавно није видео лепшу и већу раскрсницу. Путеви су се рачвали на све четири стране света. Поверова да је то оно место чију је слику у својој свести био створио пре но што је кренуо на пут.

Дани су пролазили а он се није мицао с моста. Гледао је како се на раскрсници састају и растају људи из разних крајева. Били су доста необични: на главама су имали широке шајкаче а на ногама опанке с великим и заврнутим кљуновима. Долазили су и одлазили на неугледним брдским коњићима и покушавали да, ишчекујући се, заподену разговор с њим. Али из њега ни сам ђаво није могао ишчупати реч.

77

Једино је разговарао с реком. Гледао јој је у таласе који су нестајали и опет се појављивали, и шапутао: Реко, по стоти пут ти кажем - с моста те гледам и чекам да нанесеш дечка који се зове Мухарем. Дечко мој презимена нема, црн је и танак, а уста су му модра као чивит. Што га већ једном не нанесеш. Што се играш са мном. Сигуран сам да си га однела, или да га, док ти ово зборим, носиш. Реци ми кад га будеш овуда проносила; да му се још једном загледам у косе очи. Реко, пријатељу, буди добра према мени и не изневери ме. Реко, сад никога немам сем тебе и њега. Па кад је тако, шапни ми кад ћеш да га пронесеш. Оковаћу те у звезде. Платићу да ти се десет година у бјелопољској цркви помиње име ако ме не превариш. Учинићу што год хоћеш, само ме не заборави.

Река је била неумољива. Људи повероваше да је нем и престаше да му се

обраћају. Пружао је руку према чобанима, пролазницима и становницима оближњих села. Спуштали су му на длан оно што им се затекло у џеповима или торбама, и пролазили. И он би дуго трљао очи и гледао за њима.

На мосту су се најчешће одмарали просјаци. Дечаци и девојчице, старији и сасвим стари људи и жене. Обично су упрћени малим завежљајима и помажу се штаповима. На мосту понајчешће дочекују залазак сунца, а онда се или растају или се заједно губе на једном од путева.

Загледа свима у очи. Чини му се да сви личе на Мухарема и да је Мухарем у свима њима подједнако. Да му се језик није завезао, нешто би их питао. Поменуо би дечаково име: можда би за неког од њих то нешто значило. Онда би узгред додао шта су њих двојица један другоме, и они би схватили што он толико чека на мосту.

Од дугог чекања порасте му велика и прогрушана брада. Коса му зајаха преко ушију и улепи се; чичак је највише умрси. Очи му утекоше у главу и добише стакласт сјај. Ослаби, преполови се. Побоја се да ће му се одузети ноге, и да ће ослепети. Најтеже би му било да изгуби очи - не би видео како река носи Мухарема.

Сив од прашине коју је ветар носио право на њега, вашљив и запуштен, старац је клечао на мосту и надао се.

78

Добра реко, рече старац кад се спусти ноћ, добра реко. Настављаш с лагаријама. Срам те било. Па зар не видиш да пропадох овде на мосту чекајући да ти омекша срце. Реци ми поштено: јеси ли га икад видела. Је ли те газио. И је ли много пропао и осушио се. Јер је одавно отишао с мог имања. Не знам тачно кад, али ми се чини да је отада прошло сто година. Да му неко није избио очи. Јесу ли му читаве ноге и руке. И је ли још онако тих и мек.

Најбоља и најмилија моја реко, настави да зуји старац. Кога то толико проносиш. Стално видим како ти из трбуха вире нечије руке и ноге. Јесу ли то умоболници, просјаци или обични невољници. Чиме их мамиш. Шапућеш ли им штогод, умиљаваш ли им се. Обећаваш ли им да ће им код тебе бити топло, и да неће бити гладни и жедни. Реци ми поштено како ћеш се, ако то већ ниси учинила, дочепати дечака косих очију и модрих усана.

Али је река била забављена својом тамом, својом водом и својим неуморним и кожастим таласима. Бежала је од моста и обала, и није јој било до разговора.

Мали дечко, поче старац гласом који се кидао, мали дечко. Што већ једном не наиђеш испод моста. Знам да си се утопио, и да те ова вода носи. Па кад већ у неповрат путујеш, што не пожуриш. Побелеше ми очи гледајући у реку и њене таласе. Појави се. Хтео бих само још једном да те видим, па да се онда вратим у село и да тамо крепам. Куће једно невесело, не мучи старца више.

Од силног гледања замрежише му се очи. Замути му се у глави. Учини му се да река наопако тече, да к њему иде, и да на својим широким леђима носи тело црног дечака: из воде вире испране и поднадуле руке; жуте се колена и табани.

Пуче раскрсница; расуше се путеви. Мост одлете увис. Дах поче да му се крати. Раширених руку полете према танком, према пљоснатом телу. Знао је само да треба, још у лету, попут птице грабљивице, да отме од реке лес, и да се онда изгуби с моста. Мирно тело што је пловило као испроваљивани комад плуте желео је вечито да задржи у загрљају. Падао је брзином натруле кладе и био уверен да ће надмудрити и преварити реку-отмичара.

79

Дође к себи тек кад поче да тоне. Матица га је вукла к средини. Спази да од реке ништа није отео, и ражалости се. Обузе га ужас кад виде да река није ништа ни носила.

Први пут откако је сазнао за себе, препусти се несрећи. Знао је да зло с том водом долази, да ће га оно брзо и узети, али не хтеде да се брани. Тонуо је и израњао на површину, пропадао и опет се дизао, и желео да река што пре победи.

Ни данас му није јасно како се нашао на обали, недалеко од моста, и ко су били људи који су га трљали. Сећао се да су то били неки сељаци, махом старци. Тако брзо су говорили да их ништа није разумео. Унесе га у прву кућу на коју наиђоше.

»Одакле си, стари?« упита га домаћин, нечемуран човек клемпавих ушију.

Старац га је тупо гледао. »Ко си и одакле си, стари?« упита опет жалосни

човечуљак бранећи се од деце. Чељад схвати да је нем. Нико га више није ништа ни

питао. Приносили су му да једе и да пије. Домаћин му се жалио на голотињу и босотињу, на глад и несташицу, и сузе су му се искриле у очима.

Старац заволе клемпавог несрећника. Било му је жао што не може да покрене језик и докраја му се исповеди.

Навали јесен. Почеше кише и поплаве. Домаћин протури по селима глас да му се у кући налази нем човек.

Људи су долазили и покушавали да из њега измаме реч. Кад ни мучењем то не постигоше, сељаци га натоварише на коња и до терасе на пријепољско пазариште.

Непомичан и запуштен, старац је гледао свет који је поред њега пролазио.

»Људи«, цвилео је домаћин, »познајете ли овог старца? Људи, да ли сте га икад видели...«

»Не«, кажу људи и губе се у гунгули која кључа по сокачићима и око ћепенака.

»Код мене је већ двадесет дана«, стење домаћин. »Све ми се чини да није од рођења нем, и да никако није сиромах.«

»А чује ли?« упита неко. »Све чује и разуме«, каже домаћин.

80

»Неки ћудљив старац«, мрмљају пролазници. »Браћо«, шапуће домаћин, »пустите глас по народу да

се тражи неко ко га познаје. Спасите и мене и њега.« Светина га је загледала. Подизали су му главу, вукли га

за бркове и дугу, улепљену браду. Завиривали су му у зубе и у очи. Пошто га нико не познаде, и пошто пазариште опусте, пред саму ноћ, домаћин клече преда њ и заплака:

»Стари, немам те куд натраг. Глад нас је притисла, видео си. А ти једеш, хвала богу, за четворо. Остани ту. Опрости ми пред богом што морам да те оставим. Нека те неко други сад прихвати. Ја не могу...«

Гледао је како се клемпави несрећник све више удаљује, и како нестаје у пустој и тамом обављеној уличици.

Ту, на пазаришту, проведе два дана. И ко зна колико би још киснуо да не наиђеше људи који га познадоше.

Били су то гоничи стоке који су крда оваца и коза терали уз Лим до Прибоја. Брзо га натоварише на коња и кренуше натраг, према Бијелом Пољу.

»Како западе у овај несојлук, болан био?« упиташе га људи.

Старац их је гледао великим и мутним очима. »Шта си тражио овуда, стари?« Тек сутрадан, пред само вече, стигоше у Љешницу.

Мокрог, блатњавог и прозеблог, скинуше га с коња. Унесе га у кућу и положише на пространи кревет.

Сетивши се жене и синова који су поумирали баш на том кревету, старац заспа.

Пробуди га око поноћи сусед. Рече му да су сељаци одвукли с имања све што се дало одвући: и жито, и сено, и сламу. Покрали су и алат, чак и сву старудију. Разграбили су стоку и поклали је. Почели су чак и кров с куће да скидају.

Старац му не одговори ништа. И човека то запрепасти. »Где ли га је то ђаво носио?« упита неко из комшилука. »Тамо куд и друге носи.« »Шта ли је тражио да нам је знати.« »Ех, можда ни сам не зна.« »Боже, како је пропао.« »Па где си видео да се у скитњи гоји.«

81

»И вилице му се закамениле, помисли.« »Баш њега брига што смо га опљачкали?« »Други пут ћемо и кожу с леђа да му згулимо.« »Али сам бог зна колико тај кожа на себи има.« Следећа година прође у миру. Несигуран на ногама и

потиштен, кретао се по имању. Ни с ким није говорио. Животарио је од готовине и дугова које су му познаници стали да враћају.

Пето лето однекуд донесе Мухарема: изби усред дана с црвеним петлом у наручју. Срчани удар старца одмах свали за плот. Губећи тле под ногама, први пут за последњих пет година зажеле да још живи.

Радници га подигоше из корова и плеве, и зачудише се кад мрдну уснама:

»Доведите ми ону лопужу.« »Коју лопужу?« »Оног лојавог гада«, рече старац и намршти се. »Оног

покварењака Мухарема...« И док су га водили кући, шапутао им је: »Добро је што се та лоповчина довукла. Види, богати,

био сам га потпуно заборавио. Али сад ћу ја њему ребра да пребројим. Видеће како се газда пљачка и оставља...«

»Немој га, стари«, закука један од тројице. »Добар је он, добар.«

»Сви сте ви добри кад морате«, рече старац. »Њега поштеди, молимо ти се«, рече човек. »Опрости му

овог пута.« »Ником ја не праштам«, рече старац. »Зар ти то није

јасно?« Мухарема доведоше пре ноћи. Оставише их заједно, насамо. И док су се њих двојица

гледали, радници су обигравали око куће: надали су се тучи и кукњави. Били су спремни да бране Мухарема.

»Ракије донеси«, рече старац. »Хоћу, стари«, шапну Мухарем. Погледаше се. »Где си био тако дуго?« јекну старац. »И шта си чинио

тамо?«

82

Мухарема спопаде сумњив кашаљ и старца подиђе језа. »Што те није било тако дуго?« прошапута старац. Мухарем обори главу. Били су близу један другога.

Куцнуше се. Погледи им се сретоше. Намрштеном старцу пуче испред очију најлепша земаљска светлост.

Тако се завршило његово петогодишње трагање и ишчекивање.

83

11 Младожења побеже Свадбари видеше како се Мухарем занесе. За тренутак

оста на ногама, а онда се накриви и пође несигурно, као по греди. И пре но што се исправи, издаде га снага. Паде ничице и загњури лице у прашину. Свадбари се зачудише како не испусти петла.

Дуго оста непомичан. Заборави бол што му просвира костима. Само да ми петао не побегне, помисли и осети слану прашину на језику и у очима, које није ни покушавао да отвори.

»Мртав је!« повика Мркоје. »Мртав је.« »Није мртав«, закркља луда Мара. »Јесте!« опет ће Мркоје разбивши о трешњево стабло

боцу с ракијом. »Како да није!« Нисам мртав, помисли Мухарем и осети како му се бол

разлива по целом телу. Нисам мртав, нисам мртав, нисам мртав. Још дуго хоћу да живим. Хоћу смрт дуго да ме прескаче: и у јесен, и у пролеће, и опет из почетка. Вечито хоћу да живим, и да копам туђу земљу, или да будем воденичар. Хоћу да дишем, макар и баљежаву прашину с овог пута. Желим да постанем човек. Да милим поред вас, и да вам будем слуга, и више од тога, ако желите. Можете ме мучити колико год хоћете, али ја хоћу да сам човек, и да нисам мртав. Ништа више.

Осећао је како му срце бије негде у кошуљи, како туче о земљу уз коју се припио као крпељ; како му крв жмари из рана на челу и испод слепоочнице, с лактова, колена и слабина, и како се меса с прашином у коју је заронио; како се петао, уплашен и угруван, муком миче желећи да одлети из његовог загрљаја.

Ништа ми не мпжете, помисли опипавши петла. Ништа ми не можете док ми је њега.

»Мртав је, зар не видите!« заурла Мркоје трчећи према путу.

84

Никад нећу бити мртав, помисли Мухарем и зажеле да испљуне прашину, труње и песак.

И померио би се, устао можда, да не би буљука оваца и крда телади. Терана бичевима и моткама, маркирана стока пође преко њега као преко најобичнијег мостића. Газиле су га овце, јагњад; прелазила је преко њега штркљаста телад. Под оштрим папцима увијала су се његова ребра. Стока је дуго јавила, безобзирно га газећи. Блејали су јагњићи трчећи за туђим мајкама; заударала је потпарена вуна. Спотицале су се о њега овце, превртале се једна преко друге. Њушкала га је телад, дувала му за врат, и боцкала га младим рошчићима.

Сем рике јунаца и букања младих волова, блејања јагњади и оваца, ништа друго није чуо. Долазило му је да плаче, да јауче од болова, који су из тренутка у тренутак бивали све јачи и неиздржљивији.

Али се он све више грчио, напињао; стискао вилице и мислио: Добро је што ме не виде свадбари... ни Иванка ме не види... боже, срећан ли сам... али шта ће бити кад стока пројави, кад и гоничи прођу... доћи ће и свалити с мене ово мало дроњака, па ће ме онда гонити по путу, не дајући ми да побегнем горе у клеке... удараће ме по голом телу прутовима и копривама... гађаће ме земљом, камењем и коњским балегама, а онда ће ме натерати да оптрчавам око Иванке, трпезе и Кајичине куће... Господе боже, ако те игде има, свети Алаху или вишњи ђаволе, не дајте да то са мном раде... све нека са мном чине, само нека ме не обнажују... очи нека ми ваде, кожу нека ми здиру с леђа и гњата, само нека ме не срамоте пред њом... јер ако би се то догодило, никад више не бих могао постати човек...

Мркоје задрма плот и повика на гониче: »Еј! Зар не видите да прегазисте човека!« »Не видимо«, рече уморни прашњави човек. »Откуда

бисмо и видели.« »Па на путу је!« повика Мркоје. »На путу га нема«, рече гонич и једва се задржа на

ногама. »Лежи!« хрупи пијано Мркоје. »Лежи...« »Па што не устане?« упита гонич. »Није дете.«

85

»Не може!« рече Мркоје. »Па што му не помогнете?« рече други гонич. »Ми смо га и оборили«, замумла Мркоје. Гоничи одоше за стоком; утонуше у облак прашине што

се попут магле вукла изнад пута. Изгажен, прашњав, ни налик на себе малопређашњег,

Мухарем се покрену. Не устаде - само се мало усправи: као да очекује да му ново бреме легне на плећа. Више чучећи но стојећи, погледа пут свадбара. Пили су. Певали су. Гађали су се бусењем, песком, празним и пуним боцама и судовима.

»Жив је!« повика луда Мара. »Жив је наш Мухарем!« Разјарени и пијани, свадбари су се смејали: љутило их је

што је жив и што сад гледа у њих. Мухарем је стресао са петла прашину, жмиркао стидљиво и погледом шарао по гомили. Видео је старца Илију у великој столици с наслоном. Био је миран и непокретан. Руке је држао на коленима и гледао у једну тачку. Раскопчаног и млохавог, поливали су га водом мислећи да ће га тако повратити.

Мухарем га је дуго гледао, и бојао се његовог укоченог погледа. Јадник, помисли и сузе му овлажише прашину на трепавицама. Кап га због мене ударила. Јер да овуда нисам наишао...

Старац је лудим погледом гледао Мухарема. Видео га је исцепаног, прљавог, са засушеним ранама по лицу, врату и рукама. Усне су му се мицале: по свој прилици, хтео је нешто да каже. Сиромах, још не пушта петла, помисли и дрхтавица проструја његовим телом. Ето, ја сам крив. Први сам започео да га мучим. Што ми је то требало. Што га нисам пустио да мирно прође.

Дршћући и са страхом, Мухарем је погледом тражио Иванку. Најзад је угледа. Стајала је на истом оном месту, и гледала узетог старца. У њеном погледу није било ни срџбе, ни сажаљења, ни страха. Просто-напросто - поглед јој је на њему почивао.

Желећи да га не примети, Мухарем се још више скупи. И виде да је остала иста, да јој се ни поглед није променио. Срећом, не види ме, помисли и зажеле да је на другом крају света.

86

Нешто шапну петлу и спази како Иванка окрену главу: тек га сад није могла видети.

Кајица побеже из кола као дете које зна да му није место међу старијима, и нађе се покрај Мухарема. Иза њих се играло и певало. Младожења седе у прашину и, жмурећи на једно око, загледа се у Мухарема и његовог петла.

Мухарем се препаде. То није био поглед човека, већ рибе.

Али немо гледање не потраја дуго. Обојица погледаше пут гробља. Тамо се тек догађало сто чуда. Од узавреле светине нису могли добро да виде ни двојицу скитача ни гробаре с белим теретом између себе.

»Врућина, Мухареме, зар не?« кмекну Кајица. »Је л'да је велика врућина?«

»Шта оно раде?« шапну Мухарем. »Шта ли оно раде... гледај, Кајице...«

87

12 О ногама Дугачке Петрове ноге досезале су до средине пута;

тврди и готово окоштали табани допола су вирили из прашине и гледали скорелу и испуцалу странчину што се као коси бедем дизала испред самих Петрових очију.

Руку скрштених на трбуху, као мртав да је, главе забачене, и опуштен сав, Петар је пуштао да му сунце пече склопљене очне капке, који су му бридели. Сенка крушке одавно је побегла од њега, па га је целом дужином пржило сунце. Лежећи тако, умртвљен и готово без икаквих жеља, осећао је протицање времена. Безброј дана провео је овако лежећи, грејући реуматичне кости, али му се никад прелажење времена није учинило тако опипљиво.

Време које је неповратно одмицало, остављајући га пустом друму без икакве наде и утехе, било је светлост што је у облику невидљиве куле расла на његовим болесним и сада потпуно обамрлим очним капцима; и прашина у коју се претварало све видљиво и невидљиво; и земља под његовим плећима; и тај свуд присутни прах што се попут воденичног паспаља, попут светлости, скупљао и таложио на његовим образима, и пунио му разјапљена уста, и сушио му непца и језик, и стизао брже од ваздуха до душника; и песма свадбарска што није знала ни за какве границе и меру, но се у ужасном нескладу дизала пут густог неба, да би неколико тренутака касније као бедан ехо допрла до њега и потпуно се изгубила; и обични разговори још обичнијих гробара који нису знали ни умели да се опросте чудно белог товара на даскама, па су пили и причали оно што им никад неће ни у сну пасти на ум, грлили се и гуркали, непоновљиви; и тај риђи Јован с очима изгубљене овце, тај четвртасти и вечито отекли ђаво што се за њим натурио као верно псето, па му не да мира, па му непрестано досађује и жести га увек истим питањима и увек друкчијом оданошћу.

88

Чуо је како Љешница жубори, прелива се и претаче с камена на камен, односећи с обала тишину, корење трава и мртве рибе; како земља пуца и рашчиња се, те ситно семење детелине, звонца и дивљег овса пропада и нестаје у дубинама летњих шкрга; како обршћени и сто пута гажени трн искрај пута дише, отвара меки пупољак што се зелени између боце и упија у себе светлост августовског поднева; како му негде у телу бије срце, у том телу што тако лако и брзо зараста у дивље травуљине и нестаје у гомилама преслане прашине; како му венама лагано кружи крв; и како Јован, усправљајући се, стење, кашљуца, даје знак да је жив, прилично весео и веома гладан.

»Слушај«, рече Петар тихо и не отварајући очи, »брину ме ове моје ноге.«

»Зашто?« гракну срећно Јован. »Мрзи ме да ти то објашњавам«, рече Петар. »Баш си луд«, рече Јован. »Забрињавају те сопствене

ноге. Ха, како мене не забрињавају моје.« »Друго су твоје«, рече Петар. »Дупло су краће.« »Какве то сад везе има?« зацерека се Јован. »И ово су,

ваљда, ноге?« »Да«, рече лењо Петар. »Али погледај докле моје

досежу.« »Па ако«, рече Јован весело. »Важно је да ти нису тешке,

а што су дуге, боже мој... ниси ти ту ништа крив. У крајњем случају, можеш да их привучеш к себи, или да их подавијеш пода се.«

»У томе баш и јесте ствар«, рече Петар нешто живље. »Не могу да их прикупим. А може неко наићи па се спотаћи.«

»Баш те брига«, рече Јован. »Нек врат сломи ако хоће.« »Да, али и ја могу да настрадам«, рече Петар. »Због тога

сам и брижан.« »Како то да настрадаш због својих ногу?« запита Јован.

»Није ми јасно.« »Ништа теби није јасно«, рече Петар. »Јер си туп као

теле.« »Све је мени јасно«, зацерека се Јован, »али не то да

можеш настрадати због својих ногу. То не могу да схватим.

89

Разумем да су ти кратке као моје... мањи човек мање и вреди... али то су праве ножурде, бато мој! Све бих дао да сам тако кракат. Богами. Овако сам често неспокојан - тур само што ми се не вуче по прашини.«

Жмурећи још, Петар уздахну и рече: »Ти си заиста јако глуп. Озбиљно ти говорим.« »Па јесам«, кисело се исцери Јован. »Јесам, нема шта. И

ја сам... и ја сам тако задовољан кад ми то кажеш ти, а не неко други. Ти ми то говориш што ме волиш, а други би из мржње...«

»Не петљај«, рече строго Петар. »Још би се сад и расплакао. Него слушај. Моја несрећа је баш у овим ногама. И да знаш, због њих ћу напослетку изгубити тинтару. Ето, замисли да сада наиђу кола. Сељачка кола, рецимо. Јер друга док је света и века овуда неће нанети ветар. И ја овако лежим, жмурим или гледам. И кола пређу преко мојих крака и - готово. Одох ја. Богаљ до гроба.«

»Али, кад се кола приближе, ти ћеш лепо прикупити ноге к себи, и све ће бити у реду«, рече Јован уверен да му је доскочио.

»Па о томе се и ради«, рече гневно Петар. »Нећу моћи да померим ноге. Мрзеће ме, разумеш ли. Знаш ли ти шта то значи кад неког мрзи да дише. Још је вероватније да нећу ни приметити кола. Точкови ме нагазе и - одоше моје стубе. Ето, као из шале ћу се убогаљити. Час посла.«

»Неће тако бити«, рече детињасто Јован. »Ако кола икад и наиђу, волови ће стати...«

»Волови да стану - трт!« »... и сељаци ће те, сељаци или било ко други, замолити

да скрајнеш ноге.« »Али ја их нећу склонити и пропашћу«, рече Петар суво

и цинично. »Зашто да их не склониш?« рече Јован. »А зашто да их склоним?« плану Петар. »Како их није

склонио онај прошле године... онај, и име сам му знао... знаш, богати, причао сам ти о њему бар сто пута...«

»Не сећам се«, рече Јован. »Или се не сећам или сам заборавио, једно јесте.«

90

»Ти се ничега лепог не сећаш«, рече Петар. »А ти, опет, болујеш од претераног памћења«, рече

Јован. »Богати, памтиш све као дете. Питам се само где ти стану толика чуда. Ни мање главе, ни веће луднице ... ето, то си ти...«

»Знаш«, поче Петар лагано и отежући, »лежао онај човек насред тесног пута. Тако, четрдесетих је година био, мој исписник отприлике. Лежао и дремао на сунцу. Ноге испружио, запретао их у врелу прашину; реуму чова хтео да претекне. И мислио куд да крене. Чинило му се да је цео свет упознао. Изгледа да му се било смучило скитање друмовима, па није знао шта да ради са собом и са својим ногама које су хтеле право у пакао и међу ђаволе да га одведу - као ово тебе и мене што ће ове наше да одведу, знаш. И таман ти он почео да заспива, кадли наиђе камион пун кукуруза - возе га из Србије за Црну Гору. Шофер свира, свира, а наш чова ни репом да мрдне. Онда она шоферчина почне да виче на њега. Човек ћути. Пут је био тако узан да га кола нису могла мимоићи.

»Устани, идиоте«, викну му шофер. »Нећу«, одговори он и настави да дрема. »А што, креле?«, опет ће шофер бесно. »Мрзи ме, право да ти кажем«, вели њему искрено наш

чова. »Па видиш ли да ћу ноге да ти прецвикујем, скоте«, још

више се разбеснео шофер. А човек ће њему: »Видим, али шта могу, брате рођени.« »Можеш да устанеш и да се за тренутак склониш«, вели

му шофер, ван себе од срџбе. »Кад бих могао да устанем, ко зна шта бих још урадио«,

шоферу ће човек. Тада шофер изађе из кола и поче да га дрма, и да га

моли да му се склони с пута: »Склони се, болан био, склони се: јер ако се не склониш, морам да те прегазим; а ако те прегазим, бајбокана ми не гине; а кад у бувару одем, деца ће ми од глади поскапати.«

Човек отвори очи, виде да је шофер црвен и љут и да су му од неке муке и сузе пошле, па му пљуну у лице.

91

»Стоко једна«, рече му на то шофер, »стоко неслана, за твоје добро те молим.«

Али наш чова ни да зине: мрзи га и очи да отвори. Шофер покуша да га скрајне с пута, али га човек ритну

ногом у јаја и загњури лице у прашину. Онда шофер седне за волан и почне да труби. Човек у прашини као да га и не чује. Шофер викне:

»Је л' опет нећеш да ми направиш пролаз?« »Нећу«, одговори му наш земљак лежећи, »и шта ми

можеш; знам и ја«, вели, »за инат и за реч.« »Ноге ћу ти прецвиковати«, припрети му шофер. Човек прошапуће као за себе: »Померио бих се, али ме мрзи; како то не схваташ,

забога... уосталом, да видимо како и то изгледа.« Онда ја шофер трубио још читаво пола сата. Човеку то

досади, па поче да га, ничице лежећи, грди и да му псује камион; да га вређа и да га зачикава - замисли како је тај храбар и чудан био. Шофер не би лењ, даде гас својој прдаљци и поткреса га до изнад колена...«

»Па шта је после било?« запита Јован очајнички. »Шофер побегао, а оног несрећника однели у болницу«,

рече Петар глагољиво. »Још није умро: мрзи га, кажу. Неки веле да му је мило што је остао без ногу: не може да скита. Чуо сам још да су га наговарали да тужи оног типа што га је удесио, накнаду би неку добио, али њега мрзи.«

»Па би и ти тако хтео, је ли?« рече Јован. »Не могу казати да бих баш тако хтео, али ће ми се

сличан малер сигурно десити наиђу ли кола«, рече Петар. »Па померићеш ноге, ваљда?« избечи се Јован. »Нећу да их померам«, викну Петар промукло. »Нећу!

Што их онај није померио! Кад је он могао да их не помера, могу и ја! Како то да он може, а ја да не могу. Нећу, свињо дебела, нећу! Нека ми их отфикаре... пси нека их развлаче и глођу, али нећу да се макнем... кад може он, могу и ја...«

»Али, Петре...« »Завежи, ниткове!« сикну Петар. »Ти који ме наводиш на

подлост. ..«

92

Петар се сав тресао. Али није имао снаге да се помери, да устане, па ни да подигне очне капке. Највише је волео да говори жмурећи, тада је био најискренији и најприбранији, да у свом мраку лежи хоризонтално миран, и да у мислима грам слике предмета и ствари које су га окружавале. Тада је најјасније могао да сагледа амбис у ком се налазио, вечиту пустош неба, убитачност светлости која је све разједала и рашчињала, тврдоћу, глад и лаж земље у коју се све видљиво и невидљиво претварало брзином живота. Тако затворених очију, могао је да види своју дугу и мршаву сенку, пружену по прашини; и свог досадног, бубуљичавог другара с очима метиљаве овце, тог Јована који је, као по неком закону, вечито вукао напред или назад, улево или удесно, углавном увек на неку своју плачно-комедијашку страну.

Петар је дрхтао од срџбе, али му је било жао да отвара очи и квари беспрекорно сложену слику која му је титрала пред носом. Желео је да, не померајући се, затисне брбљива уста Јована кукумавке. Онда би, осећајући га живог и топлог покрај себе, дуго лежао у свом пурпурном предсну. Али га је глас Јованов обеспокојавао:

»Не дам ја да те прегазе кола. Шта би ти то хтео, молим те лепо? Да из тврдоглавости останеш богаљ? Боже, луд ли си! Па да после, као онај о ком си малопре тртљао, трунеш по болницама! Е, нећеш, богами. Не дам ја да до тога дође. Па кад би се то зло и догодило, не бих дао да те дуго држе у болници. Изгледа да они тамо трују - баш ми неко рече да је јуче један несрећник умро: отровали га. Водио бих те са собом. Носио бих те. Просио бих и хранио те као мало дете. Знаш већ како лепо умем да просим. Онда ми не би бранио да пружам руку према људима. Јер, како бих без тебе. Пре бих се убио но што бих дозволио да ми те ма куд одведу. На колицима бих те возио, вукао бих те - ни тада не бисмо смрдели на једном месту. Купио бих ти штаке, и ти би клецао за мном. А ако би ти ноге биле прецвиковане високо изнад колена, као оном о ком си ми малопре причао, купио бих ти магаре и уз самар те увезао. И опет бисмо скитали...«

Боже драги, досадан ли је овај човек, помисли Петар. Досаднији је од коњске муве. Само меље и меље - воденица

93

му није равна. Никако да га стигнеш - о чему ли толико трабуња. Што ме не пусти да мало одремам, и да тако заборавим да ће ми убрзо отфикарити ноге.

»Видим ја у чему је ствар«, рече Јован очију пуних суза. »Не можеш да ме се отарасиш друкчије, па хоћеш и ноге да даш да ти прецвикују. И да ме онда отераш од себе као псето. Је л'да је тако? Не буди луд, Петре, не буди луд. Ако сам ти досадио, лепо ми реци. И ја ћу покушати да одем бестрага. А ти иди куд си наумио. Само, чувај ноге. Јер без њих, да знаш, не вреди ни главу имати, ни очи, нити ишта друго...«

Насред пута стајала је луда Мара. Гледала их је ћутке, изгледа, чак и с чуђењем.

94

13 Обавезно С флашом на грудима, Срећко је изнад белог товара

гледао како Исмет бауља између мраморја. Пузао је, пипао боце и псовао. Загледао се у неразумљиве натписе на мермерним плочама, тако да се Срећку чинило да заиста зна шта тражи. Прескакао је преко гробова, одавно зараслих у траву, јахао их кад није могао друкчије да их обгрли, падао с њих и грдио Мухамеда.

»Еј!« викну промукло Срећко. »Јеси ли пронашао оно проклето место?«

»Јок ја!« рече Исмет и пљуну у купине, из којих с муком извуче руку.

»Да није побегло, богаму?« рече Срећко. »Можда«, рече Исмет. »И место може да побегне.« »Па што ми доле ниси рекао да место може да

побегне?« рече Срећко. »Не бих ни пристао да је носим.« »Мислио сам: што баш нама да побегне«, рече Исмет

озбиљно. »Што баш ми да будемо такви баксузи. Али, ето, видиш и сам.«

»Гадно си ме насамарио«, рече бахато Срећко. »Нећу ти то заборавити.«

»Ма немој«, исцери се Исмет пакосно. »Осветићу ти се«, рече Срећко и заљуља се. »Како?« рече Исмет. »Гадно«, рече Срећко. »И ја теби«, рече Исмет. »Како?« рече Срећко. »Лепо«, рече Исмет. »Врло лепо.« »Можеш само да не нађеш оно место«, рече Срећко. »И

да ме тако избламираш. Замисли, прочује се да нисам умео да закопам једну најобичнију булу. Са мном би онда било готово. Нико ми више не би поверио ни стрвину да закопам. Је л' знаш?«

95

»Не знам«, рече Исмет лежећи између две давно затрављене хумке.

»Ти ништа не знаш«, бубну Срећко. »Ти си дупе.« »А ти стражњица«, зацерека се Исмет. »Па то је ... па то је исто«, рече брижно Срећко и

заколута очима. »Исто, мислим, баш исто...« »Није исто«, рече Исмет и подиже се из јарка. »Ти си

оно прво.« Из траве ниче луда Мара. У једној руци држала је цвет,

док је другу притискивала на трбух. Да ју је ко видео, учинило би му се да хоће да се закикоће или да кине. Очи су јој биле мутне и разрогачене: у њима се одсликавало бело мраморје, чудни товар на даскама, и људи запетљани и спутани купиновом лозом. Не помери се с места, нити цвет црвени покрену - држала га је као свецу. Само промукло рече:

»Еј, ви...« Гробари видеше њен цвет. »Еј, ви...« »Шта хоћеш, луда Маро?« рече Срећко готово шапатом

и с нескривеном љубављу. »Ништа«, рече луда Мара. »Па што си дошла?« опет ће Срећко. »Зар вам није врућина?« упита луда Мара. »Није, луда Маро, није«, рече Срећко. »Није нам

врућина.« »А онима што тамо свадбују јесте«, рече луда Мара. »Па

муче сиротог Мухарема. Викала сам им да га не дирају, али они ни да чују. Молила сам их и плакала, и они су ме изгазили... чини ми се да су ме сви газили...«

»Жао ми је«, рече Срећко мукло. »И нас су изгазили.« »Мене су више«, рече луда Мара. »Чини ти се«, рече Срећко. »А боли ли вас?« »Много нас боли, луда Маро«, рече Срећко. »Али не

вреди о томе причати.« »Доста разговора«, викну Исмет и, преврнувши се на

бок, баци нешто на њу. Бусен је погоди баш у лице; зачепи јој уста земљом.

96

Срећко виде како се изгуби у трњу с црвеним цветом у руци.

Исмет отпи из флаше. Срећко гадљиво искриви усне, пљуну у траву и рече:

»Урадим ти нешто и на тебе и на твоју веру. Гаде.« »Ниси први«, рече Исмет и опет се завали. »Скоте, што си је ударио!« рече Срећко. »Видиш, ја то теби не могу да урадим«, рече Исмет. »Јер

немаш вере.« »Имам вере«, рече Срећко увређено. »Крштен сам.« »Није то довољно«, рече Исмет и преврну бели нишан,

који се разби. »Него шта је потребно?« поче трезвеније Срећко. »Да

пустим да ме сунете? Боже сачувај! Пре бих дао нос да ми одсеку.«

»Никоме не треба твој нос«, зацерека се Исмет приневши устима флашу. »Толико је црвен и модар, и гадан, да га не би ни пси с маслом појели. Пих, гадну ли носину теглиш...«

»Немој да ми вређаш... да ми вређаш... да ми вређаш веру... јер ћу те као јагње, као јагњешце преклати...«

»Говорио сам о твом носу, а не о твојој вери«, закркља Исмет и избечи велике плаве очи.

»Шта ти имаш против мене и мог носа?« зареза Срећко и оте му боцу. »Говори!«

Исмет се уви под теретом Срећкове руке. Одоздо погледа бојажљиво: био је спреман да му узврати ударцем, да замахне крампом који се налазио крај белог товара.

Али га Срећко снажно привуче к себи. Знојава чела им се дотакоше. Тако приљубљени један уз другог, још боље су видели дугачку несрећницу што се грејала на даскама између њих.

Уплашени Срећко прекину ћутање: »Је ли, је л' заиста нема оног места?« »Нема га«, рече хладно Исмет. »Нигде га нема.« »А јеси ли сигуран да се они копају баш овде?«

прошапута Срећко. »Има још једно гробље у близини.«

97

»Баш овде«, рече гласно Исмет. »Ту негде сам пре десетак година закопао њеног мужа. И још сам неког из њихове куће ту закопао.«

»Па шта да радимо?« рече Срећко. »Хајде да је ту оставимо«, шапну Исмет и погледа преда

се. »Па нека је други закопају. Зашто морамо баш ми...« »Пих, гаде!« хрупи Срећко и снажно га одгурну. Исмет паде у трње и коприве. Зајаука, али не покуша да

се дигне. Држећи руке на дрвеној носиљци, Срећко га је презриво

гледао. Кад још једном каменицама одби луду Мару, Исмет се

завали у коров, између две хумке. »Бојиш ли се«, поче муцајући Срећко, »бојиш ли се

смрти?« »Јок ја«, рече Исмет и осети да му се у глави мути. »А мене понекад ухвати страх«, рече тихо Срећко и

погледа бели товар. »Па рхе мука спопадне. То обично бива кад вучем неку стрвину. Онда себи кажем: И тебе ће тако ускоро.«

»Неће баш тако«, рече тихо Исмет. »Него како ће?« упита панично Срећко. »Испунићу ти обећање«, рече Исмет. »До раке те нећу

вући за ноге, већ за руке. И нећу дати да те у земљу закопају голог. Гледаћу да те од земљурине заштитим каквим врећама.«

»Не, не врећама«, замуца Срећко. »Него чим?« рече Исмет из трња и подсмешљиво. »Нечим лепшим«, рече Срећко дрхтаво. »Каквим

платном. По могућству, белим, чистим...« »Ни за крст се не секирај«, рече Исмет. »Укрстићу две

мотке и забости их у хумку. Име да не стављам?« »Како не!« рече Срећко брижно. »Обавезно.« »И да напишем овако: Овде лежи Срећко Стрвинар... који

погибе од непријатељске руке ...« »Не тако, забога«, рече меко Срећко. »Стави моје право

презиме, ако га се сећаш.« »Заборавио сам«, рече Исмет. »Али ми га не мораш сад

казивати, јер ће ми опет изветрити из главе.«

98

Срећко угледа бели товар и стресе се. Погледа знојавог Исмета и згади се. Окрену се око себе. Али никог није било у близини. Уплашише га жега и пустош - свадба и свадбари налазили су се на, крају света, чинило му се. Скитачи које је малопре на путу угледао били су још удаљенији. И он је био сам на свету; сам и немоћан да се извуче из трња у које се запетљао.

»Еј, луда Маро«, поче он цвилећи. »Где си, несрећо моја?«

Нико му се није одазивао. »Ако си ту негде, у трњу, луда Маро, дођи да ми

покажеш како да закопам ову сироту.« Одговора није било. »Ти си ту негде, у шипрагу, луда Маро«, рече Срећко.

»Одазови ми се и посаветуј ме. Јер ти си данас, изгледа, једино паметно чељаде...«

Кад му се ни овог пута нико не гласну, Срећко плачно заблебета:

»Мајчице божја, кад нико други неће, посаветуј ме бар ти. Реци ми где да закопам ову јадницу. Исмету се спава, а ја више не могу да је гледам. Ракија ми је ударила у главу, па све двоструко видим... помози ми ако икако можеш, молим ти се...«

Петар и Јован гледали су како се Срећко надноси над леш и мота око Исмета, и како при том плаче. То исто видео је и Кајица из јошја и чудио се: Што плаче кад га нису оженили. Видела је то и луда Мара с пута; а видело је то и неколико потпуно пијаних и поодавно неразумних свадбара.

99

14 Петла овамо На старчево чуђење, зубати Мркоје се устреми на

Мухарема. Налете на судове које су жене носиле око трпезе и паде. Старца то обрадова. Али се Мркоје диже и, да би надглушио смех, повика:

»Еј, Мухареме! Овамо тог петла! Брже!« Мухарем се следи. Побледе и увуче главу међу рамена. »Петла! Петла!« повика Мркоје. »Шта чекаш?« Опет се несрећа примиче, помисли Мухарем и језа га

подиђе. Опет хоће да ми те узму, црвени мој, рече петлу. Осећам да ћемо се овога пута најгоре провести. Држи се добро, држи се.

Петао испружи врат, мрдну крестом, која му је заклањала очи, и виде како Мркоје, размичући светину око себе, појури право према њима.

»Петла овамо, кад ти кажем!« закркља чупави Мркоје. »Шта се ту мислиш и скањераш!«

»Немој да ми га узимаш«, прошапута Мухарем и обори поглед. »Немој...«

»А зашто?« рече Мркоје нешто тише и устукну. »Зашто да ти га не узмемо?«

»Па, то ми је сав мал«, рече тихо Мухарем и застиде се својих речи.

Мркоје се сав изви, накриви и, једва се држећу на ногама, поче да преврће језиком:

»А шта ћемо ако нам је врло потребан?« »Потребнији је мени«, рече Мухарем и подиже оборену

главу. »Како то?« груну Мркоје. »Зашто да теби буде

потребнији но нама?« »Стид ме да ти то кажем«, шапну Мухарем. »Срамота

ме.« »Мухареме, он нам сад треба«, рече Мркоје. »Данас...«

100

»Али он мени треба заувек«, прошапута Мухарем. »Не само за један дан. Зато вас и молим да ми га оставите.«

»Па где си видео, забога, Мухареме, да нешто човеку за свагда треба?« поче тихо Мркоје. »Не петљај и не изводи, болан био...«

»Истину говорим«, рече Мухарем. »Без њега не могу ни дана ни сата.«

Мркоје се заустави. Мухаремове речи учинише му се убедљиве.

»Верујем ти«, рече Мркоје. »Али мене су послали да ти га узмем. Треба нам свима.«

»Узмите неког другог«, завапи Мухарем. »Није овај једини.«

Мркоје се осврну и виде пијану гомилу око куће. Вриштали су, хучали су, рикали су. Најразјаренији је био главни пријатељ: одскакао је од земље као лопта, беснео и губио се у општем метежу.

»Мркоје!« викали су. »Мркоје! Што већ једном не доносиш тог вражјег петла!«

»Колико ћемо те још чекати, Мркоје, вуцибатино!« »Довлачи се брже, црни Мркоје!« Кричала је негде и луда Мара, али јој није могао

разазнати речи. Грдила је некога, помињала Мухаремово име и, примајући ударце, јаукала. Мркоју је ње било најжалије.

Мркоје окрену гомили леђа и виде како Мухарем дрхти. Ражали се. Најрадије би отишао у реку и замочио главу у први вир - толико му је било жао поцепаног, искрвављеног и прашњавог човека с петлом у наручју.

»Не могу ти помоћи«, шапну Мркоје. »Можеш ако хоћеш«, рече Мухарем још тише. »Који те враг овуда нанео!« рече Мркоје. »Боље да си

ударио косама.« »Ето...« Читав тренутак посматрао је Мухарема, који се скупљао

и грчио бранећи се од кашља што му се у душнику препречивао.

»Мркоје, свињо!« повика главни пријатељ. »Петла овамо!«

101

»Петла овамо или ћемо ти мозак просути по трави!« »Погледајте: љубав води с Мухаремом!« »Шта је овим људима!« кмекну главни пријатељ. »Само

да ми је да не увреде Мухарема!« Мркоје спусти руку на Мухаремово раме. И рече му: »Чујеш ли их... чујеш ли их, Мухареме?« »Чујем«, проштења Мухарем. »Морам ти узети петла«, рече Мркоје. »Морам.

Растргнуће ме ако им га не донесем.« »А шта ћу ја онда« запита детињасто Мухарем. »Доћи ћеш сутра код мене« рече Мркоје. »Даћу ти пара

да купиш другог.« »Нема на свету петла који може заменити овог«, шапну

Мухарем. »Па није златан, побогу!« љутну се Мркоје. »Није златан,

али... је незамењив...« »Пружи ми петла, Мухареме«, рече Мркоје. »Лепше је

тако но да ти га сам узмем.« Мухарем је рукама заклањао петла желећи да га

невеликим и костоболним загрљајем сакрије. Капутић подерани откопчавао је и трпао петлове ноге у недра. Сва срећа што је петао схватао опасност, и што се није бранио: главу своју поносну завлачио је Мухарему у рукав, реп савијао као да се кроз плот провлачи, а крила приљубљивао уз тело не би ли био мањи и неприметнији.

Сад ће да ми те узму, рече Мухарем у себи и учини му се да је петла потпуно сакрио. Узеће те и никад више неће хтети да ми те врате. Видим то. Сад је горе но малопре, да знаш. Али се ти добро држи па им побегни. Полети изнад јошја у врбак, а оданде звизни право према нашој кући. И чим горе стигнеш, оперушај коку – дај јој знак да си се с тешког и дугог пута вратио, и да је опет све у реду.

Мухарем се сави око петла и чучну. Доле, на земљи, спопаде га кашаљ. Кидао се крај плота, и превртао тако страшно да се Мркоју чинило да је у њ ушао неки ђаво; одскакао је од земље, заривао лице у суву траву, у земљу, у дебелу прашину, пазећи при том да не озледи, открије или испусти из загрљаја петла. Кад се смири и кад, тако заваљен, с

102

нездравим руменилом у образима, погледа око себе, готов да поново заплаче, угледа намрштеног и пијаног Мркоја са светином иза себе, и схвати да је одбрани дошао крај.

»Не узимајте ми га«, промуца кашљуцајући. »Оставите ми га.«

»Морамо«, рече Мркоје суво. »Треба им. Зар не чујеш како ме грде што га не доносим.«

»Па... замоли их да ме овог пута прескоче«, рече Мухарем. »Не вреди«, рече Мркоје и заљуља се.

»Смилујте се«, рече Мухарем гласно и са жељом да га и други чују. »Сиромах сам човек... и ово ми је све богатство... а поред тога има и још једна ствар због које ми је потребан... ја бих вам је рекао кад бих знао да ме после тога нећете исмејавати, и кад бих био сигуран да ми га не бисте узели... ето, ако хоћете, ја ћу вам одмах...«

»Певај ту песму другоме«, рече Мркоје и подиже га са земље.

»Смилуј се, преклињем те«, закука Мухарем. »Нико ни мени неће да се смилује, Мухареме«, рече

Мркоје суво и шчепа петла за ноге. »Видиш да ме већ гађају питом и колачима.«

»Пази како га држиш«, промуца Мухарем. »Пази, Мркоје, пази. Не тако, забога... не тако ... не за ноге...«

103

15 Кајица се игра с јаретом Старац Илија виде како се Мухаремово лице развуче у

ужасну гримасу, и како се затим скупи и набра. Отворених уста, обрва подигнутих и састављених, и руку пружених к светини, која брзо заклони и Мркоја и петла, Мухарем је читаву вечност стајао не могавши ни да заплаче.

Старац затим спази како неки људи зграбише Мухарема тамо где је и Мркоје нестао. Узнемири се. Виде црну Мухаремову главу, која нагло изрони из гомиле: подизали су га, држали га на рукама, носили га тако.

Пловила је над усклобучаном светином Мухаремова глава са залеђеним осмехом праштања, с малим грчем бола око усана; пловила и љуљала се, падајући некуд, потањајући и израњајући поново, псећи искежена, изгребана и крвава. Сирио је своје танке руке, млатарао њима као недотучена врана крилима, једва одржавајући равнотежу; леђа су му се гола показивала, пршљенови кичме оцртавали на танкој кожи; ноге су му изгажене штрцале изнад гомиле црвених глава, док му је лаки труп тела падао некуд доле, на руке које су га дочекивале да би га што даље одбациле.

Шта то радите с њим, рече старац у себи. Шта то радите. Јесте ли изгубили памет, људи моји. Шта вам је. Не бацајте више тог сиромаха пуког, тог јадника. Пустите га да већ једном падне на земљу, да се разбије или да вам за вечита времена побегне. Не мучите га, ја вас молим. Пресело вам. Губали се. Ох, не дочекујте га песницама. Шаке бар отворите. Јер га тако боли. Ребарца ћете му танка поломити, у гроб га пре времена отерати. Памет сте изгубили.

...добри мој Мухареме, опрости старцу за све ово. Ја сам крив. Јер сам први започео. Све сам први закувао. Ја сам грешан, а не они. Они би те малопре и пропустили да те нисам ја зауставио и одгурнуо. Зато мени опрости, а њих презри. Погледај ме, смилуј ми се. Ако икако можеш, главу своју наружену к старцу окрени. Хтео бих да видим хоћеш ли ишта

104

моћи да прочиташ у мојим очима. Дечко мој, имам нешто важно да ти кажем. Нешто што ти никад нисам смео рећи. Нешто што нико досад није чуо из мојих уста. Реч је само о теби и мени, и ни о ком другом више.

Узнемирен али потпуно непокретан, старац виде младожењу.

Трчао је око гомиле и равнодушно гледао како Мухарема бацају увис, и како га онда дочекују доле, изнад саме земље. Грицкао је киселицу, гледао како је ко обучен, и ко је од кога пијанији. Видео је преко гомиле свадбарске коње и нечију стоку у својим њивама, али томе није придавао никакву важност.

Нека харају, помисли Кајица, нека харају. Кад већ нема траве - нек се наједу јечма. Штета јесте, али шта ја ту могу. Важно је да их ја нисам увео у њиву. А мајци ако је жао жита, нека иде и изведе их. Јер нисам ја ту никаква глава породице па да о свему мислим. То ни убудуће нећу да будем, макар стари и Анђелија пукли. Њих двоје би хтели да ми на главу натоваре триста чуда. Али се ја, богами, не дам. Ако мисле овом младом да ме заведу, грдно се варају - тврда је Кајица кост. Нису мене ни паметнији ни мудрији могли надгорњати... ако им је стало да штета не буде велика, нека пошаљу Мухарема да врати коње из жита. А ако Мухарем не може - моћи ће Иванка. Ионако се укочила стојећи на једном месту, кобилчина једна. Нек и она покаже своје модре ножурде - како ја целог дана не савијам реп пода се... ја, богами, нећу ни за шта прстом да макнем у овој кући. Ја хоћу само да једем, да ловим рибице, и да их дајем мачкама. Нека ме оставе на миру. Враг их однео и с овом свадбом. Све су то закували Анђелија и Илија, бестрага им глава. Сва срећа што се стари одузео... с мајком ћу лакше... а за Иванку нећу ни да чујем: јер ко зна шта би од мене тражила...

Кајице, ђаволе црвљиви, настави старац. Видиш ли како нам Мухаремицу муче. Ако у теби има и трунчице мушке снаге, потрчи и испречи се испред њих, и реци: Стојте, сто вас ђавола понело. Ја сам овде главни, реци, и због мене сте се сакупили. Зато вам као једина мушка глава, као отац породице, наређујем да престанете мучити нашег јадног

105

Мухарема. Јер није он крив, кажи, јер није он крив што је имао певца, и што га је пут овуда нанео. Зато престаните тако да га бацате - угруваће се. Бубреге ћете му одбити, кости му смрскати као пилету, црева му замрсити. Подвикни им да престану с лудом игром, и објасни им да не даш да човек изгуби главу баш на твојој свадби. Грех је и срамота то што с њим чине.

Али се Кајица играо с јаретом, које му је лизало и штрпкало слане дланове. У гомили пијаних и распојасаних није ни примећивао старца који је слинио као дете и гледао како се бездушни свадбари играју с Мухаремом.

Мухарема су одбацивали тако снажно да се по неколико пута превртао у ваздуху. Видео је небо са сунцем и облачком, који му се приближавао; жуте странчине с јечмом у које неће улазити срп; криви пут с гробљем на левој страни, и двојицу скитача опружених испод крушке.

Гледани одозго, свадбари су изгледали помамнији но што су били. Негде насред тог шаренила што се гибало, окретало и вртело, белела се младожењина кућа и он је покушавао, док је падао, сигуран да ће га дочекати нечије руке, да угледа Иванку. Али се ближио земљи тако брзо да је никако није могао спазити.

Бол се разливао његовим слабим и измрцвареним телом. Јер га нису дочекивали само отвореним шакама и песницама, него, по свој прилици, и неким чврстим предметима. На махове је губио свест желећи да не заборави само Иванку и петла, ког уопште није могао да нађе погледом, опет долазио к себи, сигуран да се никад више неће онесвестити.

Носите ме одавде, мислио је, носите ме одавде. Не срамотите ме пред оволиким народом, преклињем вас. Пођимо у шуму, преко реке, и онда чините са мном шта хоћете. Тамо ме можете бацати с ноге на ногу, и играти се са мном као лоптом. Онде ме можете дочекивати и ножевима. Нећу се бранити ни ако ме будете и врелим гвожђем боли. Јер ја сам грешан, и ред је да ми све поганство искија на нос. Згрешио сам толико да заслужујем најружнију казну. Уши ми одвалите с лобање, нос ми срубите, очи ми ископајте. Јер сам крив, јер сам вам покварио данашње весеље. Старца Илију

106

због мене је лупила кап, и ко зна шта ће се с осталима још десити. Све због мене.

Избачен с дотад највише снаге, пакости и зловоље, уз урлик и вриску, кренувши горе раширених руку, Мухарем осети да му је то последњи лет у небо, и да га нико неће дочекати кад буде падао.

Одозго се стропоштавао пљоштимице, са сунцем меду трепавицама. Би како је осетио: чекала га је само земља. Светина се размаче и заурла кад чу како лупи; кад виде да се, угруван сав, опрузи и издужи.

Долазио је к себи, полако отварајући очи. У близини није било никога, и он се морао напрезати да би видео људе који су се малопре њиме играли. Није их много разликовао од осталих; само је знао да су тамо негде око трпезе, која му одједном искрсну пред очима.

Враћао се из дугог и болног предсна и није могао ни напором воље да измени слику гомиле која је недалеко од њега бучала: чељад је дубила на глави, сви су тако стајали, и ишли, и скакали, и певали; и он им је видео ноге које су се чудно кретале, хватајући се неког невидљивог тла, неке горње земље. Још није могао да разабере где је, и како се нашао баш ту, али му је било јасно да би требало да се покрене, и да се онда изгуби.

Покренути се није могао. Па је лежао тако, забачене главе, раширених руку и широко растављених ногу. Здраве и целовите мисли све више су му долазиле у свест: Где ли је сад мој петао. Где ли је. Да ли су га већ заклали, ошурили и очерупали. Или је можда већ одавно печен, скуван и раскомадан?

Али наопаки пут никога поред њега није водио и он је остајао без одговора.

Тада му се учини да види петла. Није више био у Мркојевим шапама. Очерупан и покисао, ишао је по гомили. Покушавали су да га ухвате, али нису стизали. Ни жито које су из невидљивих руку просипали није им могло помоћи. Петао је корачао снажно, сигурно, и Мухарем је био срећан; плам му је жарио образе и мрежио му очи, које су га болеле.

107

Почињао је да схвата где је, и сузе су му влажиле трепавице. И даље је уморним погледом пратио петла. Али он није више ишао по гомили, наткриљујући је. Сад се црвенео у наручју привиђења које се звало Иванка. Мухарема опет обузе стидна радост.

Где си то отишао, рече у себи петлу. Како си се усудио ту да се зауставиш. Како, како, како. Зар те није страх. Је ли ти лепо, црвени мој. Добро је кад ти је топло и кад јој ниси тежак. Тако, остани ту још, мани друге, и гледај да јој не досадиш. Јер и она је, сирота, данас преморена. Ето, целог дана је на ногама, а то није нимало лако. Реци јој да ме не гледа, да ме уопште не гледа, и да окрене главу на другу страну. Нека се забавља с младожењом, и нека јој не пада на памет да мене помиње. Одмах јој реци да се потпуно окрене: нећу да ме оваквог види и запамти.

Сузе су све више бубриле у Мухаремовом оку, и он је видео да петао више није у Иванкином загрљају. Држала га је на грудима, и чврсто, луда Мара. Петао је испружао шију, мрдао главом лево и десно, не желећи да напусти женин загрљај.

Тако, и ту ти је добро, рече Мухарем петлу, и ту ти је лепо. Исто као код Иванке. Можда ће ти у загрљају луде Маре бити најбоље. Јер Иванка има младожењу и друге бриге. А луда Мара никога нема сем тебе и мене: на исте смо гране спали, и не остаје нам ништа друго но да и даље будемо гладна, жалосна и сложна браћа. Мухарем се ослони на лактове. Мало подиже отежалу главу. И виде да нигде нема ни Иванке, ни луде Маре, ни петла; нити било ког познатог. Чуо је како урнебесно галаме тамо негде око трпезе.

Никоме није ни падало на памет да је жив, и да га треба дићи са земље и водом напојити. Лежао је тако, немоћан да се макне, и осећао да му је лепо и пријатно што је сам, и што га нико не гледа -срамоте је било мање. Где ли је сад мој црвенко, мој петлић, запита се и подиђе га топла језа која за тренутак надвлада бол у костима и месу.

Тада спази Илију. Миран и устоличен, старац је гледао пут њега. Мухарема је обузимао страх од тог погледа. Остављен од свих, потпуно заборављен, с рукама опуштеним

108

преко столице, старац је мрдао уснама, желећи, по свој прилици, нешто важно да каже. Поглед му је постајао све страснији и страснији, а израз лица све изопаченији.

Мухаремице мој, рече човек у себи, можеш ли устати. Ако те кости толико не боле, допузај до моје столице. Хоћу нешто важно да ти кажем. Нешто што никад нити си чуо нити ћеш икада и чути. У питању смо само нас двојица, и нико више. И то што ти будем рекао, никоме не говори, па ни црној земљи. То је моја највећа срамота. Поверићу ти се, а ти ћеш бити добар и завезаћеш језик у сто чворова. Довући се до мене и покушај да заборавиш ову данашњу комедију. Све заборави. Све мани к врагу. Јер ће све лепо бити. И опрости мени, слабом старцу, због ког тако непокретан лежиш.

Старце, мислио је Мухарем, добри старце. Не могу до тебе да добауљам. Боли ме свака кошчица. И чини ми се да ће глава надвоје да ми прсне. Утроба ми се кида. Ноге су ми се уштапиле. Не мисли да не бих допузао до тебе да могу. Клекнуо бих уз твоју столицу и положио ову моју ружну и грешну главу на твоја колена. И љубио бих ти дуго старе и дарежљиве руке које нема ко да ти на крилу скрсти. Љубио бих ти и ноге, и траг твојих стопала и крајичак твоје одеће; и све што је твоје. Молио бих те да ми опростиш што сам морао данас да те зачикавам; што нисам клиснуо с петлом преко реке и у шуму; што сам се заљубио у Иванку, твоју садашњу снаху - како сам само то смео!

Старце, настави Мухарем, не гледај ме тако. Што бечиш очи. Плашиш ме. И да ме ништа не боли, изгледа да се не бих усудио да ти приђем руци. Обори мало поглед, или му бар промени правац. Не стрељај ме тако, јер никад нећу смети да се довучем до твојих ногу...

Гледали би се још дуго да не би неких људи који стадоше између њих.

109

16 Јаде мој Луда Мара поче да трчи око старца. Спотицала се и

падала, дизала се и опет посртала. Од трчања укруг мутило јој се у глави, па јој се чинило да људи који јуре за њом не додирују земљу, но да, иако без крила, лете.

Летела је и она, хватајући се старчеве столице и кријући се иза његових леђа. Кад би јој се сасвим примакли, ћутљиви и блескасти од пожуде, које им је било највише у очима, и кад је и старцу постајало јасно да ће је ухватити, она би се извила и измигољила им се из руку: тада би и самог ђавола подсетила на полуголог и неухватљивог гуштера.

Толико јој је бучало у глави да није могла препознати оне који су је гонили. Један је стварно личио на Мркоја, други је имао бркове главног пријатеља, док је трећи подсећао на све људе које је до тада срела и упознала. Али то што су, док им је измицала, били једна једина жива мрља и маса, нимало је није бунило: поодавно не разликује људе, не распознаје их баш најбоље, и чини јој се да су сви исти и једнаки.

Трапави и неспретни, овог пута лакши но обично, људи су обигравали око непомичног старца. Њушкајући по ваздуху и следећи неуловљиву жену, полуслепи од мутне жеље и зла које су собом носили, саплитали су се о дуге и испружене старчеве ноге.

С муком су устајали и, покушавајући да полете за њом, газили, гњечили и ударали старца. Али је витко и преплануло тело одскакало од земље и бежало од људи који су се, свечано и болесно неми, стропоштавали и, страсно се грчећи, гризли траву и земљу зубима.

»Не дај ме, стари!« повика луда Мара кад схвати да ће је шчепати зле руке.

Старац мрдну уснама. Људи ни даље нису проговарали, и њој се чинило да им

се никад неће ни развезати језици. Овако ћутљиви, изгледало јој је, били су опаснији. Погледа старца и поче престрављено:

110

»Стари, јаде мој, проговори! И реци им да ме оставе...« Старац затресе брковима. »Памет хоће да ми помере«, рече она плачно. ».Заштити

ме.« Тројици се придружи четврти. Чим поче да следи њен

опипљиви траг, и он занеме. Готова си, рече себи, готова си. Овај четврти ће ти

смрсити конце. Зато бежи што пре, ако нећеш живу да те растргну пред овим старцем. Склони се испред његових очију: срамота је да тако стар и немоћан гледа како те рашчепљују, срамота би то била велика, а грех још већи. Мичи се одавде, преклињем те. Бежи у јошје - тамо твоју бруку сем њих нико неће видети.

Све се окретало и витлало око ње: и сунце које је и даље пуштало из себе бескрајно дуге конце и ужарене нити; и небо које се све више мутило и парало; и светина која је пристизала и сеирила, пила и галамила; и старац сам, устоличен и мудар, у врелом и уједначеном ритму облетао је око ње, и њој се чинило да ће је баш он најпре ухватити и стегнути црним, испуцалим и маљавим рукама.

Браниће и она старца ако могне. Неће дати да га чепају, газе и муче, нити ће дозволити да га онако беспоштедно и срамотно поливају сумњивим водуринама, ракијштином и сплачинама.

»А ти, стари, ни репом да мрднеш... и баш те брига што хоће да ме растргну...«

Ужаснут, увређен и мусав, старац виде како луда Мара одскочи у страну. Заслепљени људи појурише за њом. Осећање стида обузе старца - у мислима је већ видео како је обарају и муче.

Тамо, у јошју, стигоше је. Од првог ударца у леђа заљуља се. Други човек је шчепа за косу. И привукао би је к себи да не би трећег, који је удари песницом у слабине.

Женско тело се изви, коса се просу по плећима. Тако преломљену, забачене главе и подигнутих руку, полунагу и врелу, поведоше је страном. Најодморнији и најмрачнији, онај четврти, мађионичарском вештином просу је по земљи и обнажи.

111

Луда и најлуђа Маро, рече себи, сад издржи. Очи ће ти испасти од болова и мука. Памет ћеш изгубити од њиховог мутног зла. Стисни зубе и затвори очи. И не гледај их - презри их тако. И замишљај како се над реком растаче и опет у клупко замотава сунце.

Људи нису ништа говорили. Ломила су јој се плећа. Савијала јој се и у чвор

завезивала танка кичма. Очи је држала затворене, али је људе осећала око себе. Јер их је било свуда: и на њој, и под њом, и око ње. И куд год би се пружиле њене немоћне руке, нашле би њих. Примећивала је како су врели, и како дрхте. Био је то страх, знала је. Страх меса и костију. Онај исти страх и туга што су и њу испуњали чак и у тренуцима насладе, најстрашније одмазде или братимљења. Зато се није чудила што их је, док су се око ње врзмали, грозница онако дрмала.

Чула је како шуми река, и како подмукло и преварантски пролази поред њих. Разликовала је жуборење, које је са сваким новим таласом и у сваком новом тренутку било друкчије: један је доносио братску љубав од које се топило увређено срце; други опасну мржњу која је кидала и тровала мучено тело; трећи је сједињавао бол с насладом, преливао преко очију још гушћу, још горчу таму; четврти је био сав од крваве магле којој није било краја.

Река је ишла. Знала је то и осећала својим невеликим разумом. Река је одлазила и није било наде да ће икад нанети оно што је већ једном однела. Доносила је сваки пут друкчији и друкчији страх и стрепњу, и она се бојала да ће потпуно изгубити памет. Река је расла као планина у сну падавичара. Таласи су се по њој гужвали; израстале су јој кврге и гуке по леђима и слабинама. Вода је све више надолазила, и нигде више није било пређашњих обала.

Река је тако крупњала, и жени се чинило да ће својим воденим хрбатом брзо досећи до неба. Река, то модро брдо што се ваља претесним коритом, није ни љубав преварене и унакажене сестре; ни мржња њена дубока и дуготрајна; ни наслада што се меса с оштрим и по стоти пут пробуђеним болом.

112

То што тече к њој, то што се на све стране разлива и пружа, то што прети да их све петоро затрпа и поплави, страх је голи и вечити. Следиће их и некуд однети, иако су на једној гомили - боји се осрамоћено тело. И нико неће знати где је започела срамота какву још није земља запамтила. Биће то страшно: изгледаће као да се ништа није ни догодило.

Река има тело. То је велика аждаја. Река има и врат који је срастао с трупом. Глава јој је широка, затупаста и рогата. На челу има круну од пене и горобиља, које вечито носи све до ушћа. Сад зева и, примичући се, лиже јој табане језиком од муља и наноса.

Ледена језа пође пре воде уз глежњеве и листове рашчеречених ногу. Болом се испунише округле и нежне чашице колена, и слабо тело поче да дрхти и да се боји. Кад се убоге чашице прелише болом и стравом, и кад ледене искрице узгамизаше преко стегана, и кад се сва стрепња земље и света скупи и сави у њеној утроби, слаби крик оте се из гужвице пораженог меса.

Људи знају за страх, али не и за реку која око себе маше прљавим репом. Чују крик, али им ни на крај памети није да разапета жена не лаже. Не би поверовали ни кад би им испричала шта види. Дуга је то аждаја. Иде брзо, иако јој се ноге не виде.

Оседлана је, као за трку спремљена. Газе по њој ђаволи и некаква чуда којима не зна имена. Писте и звижде, и бућкају у воду; чим једни нестану, никну однекуд други, још рогатији и много клемпавији.

Водена аждаја има мутне, велике очи - рекао би човек да из њих сукља нека магла. Без зуба је, али зато има предуг језик. Отуд, из сунђерастих чељусти, шикља ледена вода. Муњевити млазеви имају само једну мету - њену утробу. Точи се тако смрзли отров, и њој долази да још једном зајауче, да закука, и да смртно уплаши оне који је држе разапету. И ко зна шта би са собом урадила да не види како се облик воденог чудовишта мења: можда с новим ђаволом долази и нова срећа.

Протува од воде и пене не може бити ближе. Главурда јој је све шира и крупнија, а многокрака звезда између рогова

113

све видљивија и ружнија. Жена осећа да јој је трбух пун леда, па се грчи и превија, и бол се са свих страна улива у најружније и најболније место. Дах јој се крати, али још има снаге за речи које људи као и да не чују:

»Браћо, не мучите своју сестрицу... не мучите је, добра моја браћо...«

За људе је она чудо. Не оно од воде и наноса, већ обично земаљско чудовиште од костију, меса и коже коју треба што је могуће више разапети. Знај у знање праотаца: да чудо под собом треба горети и сагорети; да му треба стати на реп, а онда му руку ставити у гркљан; да га треба дуго и дуго мучити и злостављати, тако да глогов колац, пободен у главу, сматра за награду.

Они још свашта знају - зато је тако дуго не пуштају испод себе. Они тако много знају да им се ништа не говори. Иста им је само мисао - двоногог ђавола боди и прободи, и како знаш прикуј га за земљу; јер блудне и ружне мисли буди у мирним и запосленим људима; уништеног га остави усред овог Кајичиног јошја - нек и осталим змијама отровницама буде јасно шта их чека буду ли се мотале и увијале око пута на ком се слави, пева и пије.

Људи су само људи - ништа не разумеја. Гледају је и чуде се. Виде да плаче, и криво им је што им квари забаву и уживање. Радије би је гледали насмејану. Вилице им се криве од незадовољства. Чуде се и томе што миче уснама. По свој прилици, хтели би да разумеју и схвате речи које с муком прелазе преко њених усана. Не могу. Чини им се да мумла. Али, то су праве, људске речи.

Луда Маро, шапуће жена, луда Маро. Немој више да се бојиш. Прошла је река с челенком на глави, нису те покрили њени прљави таласи. Сад је ред да се смириш и кажеш себи да ти је добро. И јесте ти добро. Немаш више посла с аждајом, но с анђелима. Јер око тебе су заиста анђели, њих четворица. Види како су им румена и насмејана лица. Крила им не видиш, али то не значи да их немају. И срца велика они имају, срца анђеоска. И зато што су добри, чине ово с тобом. Сажалили се. У ствари, они те ово бране од ђавољих сила, и од злих људи који се ту негде веселе, и који би те најрадије

114

растргли на комаде као гладни пси. Видиш, они ће те и одбранити - толико су добри. И ти ћеш, кад устанеш, пољубити њихове стопе, и безброј пута у себи изговорити молитву коју си, по свој прилици, заборавила. Ићи ћеш њиховим трагом и благосиљати их. Тако се мораш захвалити браниоцима.

Мрак јој се хвата око трепавица, и њој се чини да никад неће сванути. Не зна тачно где је: зна само да се сва претвара у оно место које је жига и пече. Крави се и угиба земља под њеним плећима. Бол је рашчиња и распамећује, али она зна да свако зло има крај, па и њено да ће га имати и не да устима да јаучу и милост да траже.

Мрак је све гушћи испред њених очију и она више јасно не види помамљену четворицу. Изгледа јој да су се претворили у једну масу, у једну једину израслину болесног и врелог месишта. Тешка је њеном измрцвареном телу та гомила, па јој долази да ишчупа своје шаке из њихових и да стегне себе за гркљан. Али снаге има само за речи које нико никад неће разумети.

Ружна и гадна Маро, опет шапуће жена, послушај ме. Не љути се на њих, на анђеле. Несрећни су и јадни, зар не видиш. Па кад им ништа друго није остало, пусти их да се бар поиграју с тобом. Сад те боли, али ти ништа од тога неће бити. Важнија је њихова срећа од твојих мука. Одавно ти то говорим, а ти стално заборављаш. Почела си да памтиш ружне ствари - морам те одучити од тога. Не буди злопамтило. И пусти их да се шале с тобом: можда ће им се учинити да тако постају људи.

Смири се, туго моја. Нареди срцу да ућути - досадно је то његово цвиљење. И ако ниси заборавила реци, кажи им да се не обазиру на тебе и на твоје сузе. Нека чине оно што чине - нека несрећи својој дају одушка. Реци им да нису први који ти задају бол и који те овако муче. Кажи им да људи раде то с тобом годинама. Ухвате те и песницама изударају. Кад потиљком треснеш о земљу, почну да те пеку. Не прође много времена а ти, вечито тако дроњава и боса, приметиш како ти расте трбух. После давиш децу или их живу бацаш у Љешницу. Затим наставиш да скиташ по селима, да просиш и да благосиљаш. Молиш се Богу или најблуднијем дрвету у шуми

115

за душе свих људи које си срела. Највише се бојиш за оне који су те живим огњем пекли: јер ти се вечито чини да су, после оног што су с тобом чинили, још несрећнији и жалоснији.

Реци им да се ни убудуће нећу на њих љутити. Не дам да се у моје гураво срце увуку мржња, зло и пакост. Могу чинити са мном шта год хоће и кад год то буду хтели. Ја ћу поред сеоских плотова вући трбух, а онда ћу бацати у реку оно што сам и досад бацала. И то ће тако трајати ни мање ни више но хиљаду година: они бркати, црни и задовољни, а ја вечито покорна и уплакана. Кажи им то и затвори очи. И окрени се, јаде мој.

Учини јој се да недалеко од места на ком је лежала стоји старац Илија. Исполиван водурином и сплачинама, раскопчан и млохав, једва се држао на ногама. Стајао је и све се више надносио над срамну гомилу. Очи његове отете све више су крупњале - у њима су се окретали велики кругови тамне воде. Тако разглављен и немоћан, поднадуо и нем, све више им се примицао.

Стари, рече му жена, хоћеш ли то и ти да ме мучиш. Да будеш пети, је ли. Не браним ти се ја, мрцино матора, али се бојим да ће ти душа на нос изаћи чим ми се примакнеш. Пустила бих те кад бих знала да ћеш после тога остати жив и да ће ти се повратити говор. А пошто нисам сигурна да ће тако бити - бежи од мене. Отроваћеш се, и ђаво ће ти умилети у срце. Стар си да би постао анђео, човек никад ниси ни био, па се зато мичи с тог брега. И не гледај ме тим твојим црним и закрвављеним очима. Иди, ниси добар. Јер си мучио Мухарема. Крив си поприлично за његову несрећу, и зато ти не дам ни да привириш к мени.

Из земље и пене изрони Мухарем. Мухареме, што плачеш, рече жена. И што си се тако

снуждио, несрећо моја. Није то, ваљда, због петла. Ако је само због њега, мораћу да те грдим. Не вреди плакати за перјем. Још бих те и разумела да плачеш за онима који су ти га узели. Они су прави несрећници. Ти ниси. Ти си... ти си обични и добри Мухарем. Не љути се на њих - они су анђели, иако им још нико није видео крила. И шта год ураде, свето је. Па зато

116

не хули, изгрди срце ако уздивља, сагни изборану шију, па трпи.

Скрушен, бос и дроњав, с рукама прекрштеним на прсима, Мухарем пође страном и право к њима. Лице му је било бледо и изгребано, а очи уплашене. И њој се чинило да нешто жалосно и важно хоће да јој каже.

Мухареме, рече жена, Мухареме. Ти можеш доћи. Држаћеш ме за руку. Биће ми лакше муке да подносим. Чини ми се да би ми болови престали кад би ме ти ухватио за руку. Дођи брзо. Хоћу нешто да ти кажем. Понекад ми се чини да смо исте крви, и да нас је подојила иста сиса. Јесте, ми смо браћа. Ако то досад ниси знао, од данас запамти. Заједно нас и муче: мене боле твоје, а тебе моје ране. Теби се отац не зна. А ја не знам ни мајка ко ми је била. Отхранили су нас и подигли исти људи, баш ови који нас данас муче. Зато они и имају толико право на нас, и зато им се ми не противимо много.

Мухарем поче да се претвара у ђавола. Показаше му се козје уши, никоше му рогови и реп. Руке му заменише крилца, а нос црвеномодра израслина. На раменима шареног ђавола стоји петао и млати крилима од пламена.

То је зато што си био добар, рече гласно жена. Само на добре кидишу ђаволи. Али се ти не секирај много због тога - преобратићеш се у човека чим ти прва зла мисао умили у срце.

Гушћа тама. Сад више не зна да ли је икад и видела сунце и светлост. Дах поче да јој се крати. Утроба пође к душнику - то је гадна тескоба. Сва се земља љуља, и она више није сигурна да се с бркатим анђелима неће сурвали у провалију.

То што са свих страна надолази, тај мрак, река је. Река велика и црна. Река без имена, мостова и обала. Тако је велика и брза да би и аждају с челенком покорила и потопила.

Реко, црна реко, рече жена. Најцрња реко. Најлепша моја сестро. Пређи преко нас. Хтела бих да заборавим све што сам досад знала: и свој бол којим досадих и богу и људима; и данашњу свадбу са свадбарима и анђелима који ми испрштише тело; и старца Илију с Мухаремом и његовим

117

петлом; и Иванку с младожењом; и оне несрећнике на путу, оне скитнице што се гледају с гробарима. И све, и све да изађе из моје памети.

Црна моја реко, поплави нас. Однеси са собом и моју и њихову срамоту. Однеси је тамо где нема људи, и где нико никад за њу неће сазнати. Предајемо ти се. Поиграј се с нама. Прегази нас. Хтела бих да после изађемо чисти и лепи. И да још једном покушамо да будемо људи.

Река расте као бол. На брежуљку, изнад јошја, стоје четири човека. Ништа

не раде, сем што гледају како се на сунцем спрженој ледини грчи и савија полунаго тело луде Маре. Спокојни су, али још не могу један другоме у очи да погледају. Њих река која јури кроз јошје не подсећа ни на шта. Она се ни по чему не разликује од других река и поточина које су до тада виђали и газили. Јер она само доноси и односи воду. И ништа више.

118

17 Кајица и грех Кисело искежен, Кајица спази четворицу. Црнели су се у

јошју, око луде Маре. Један јој је газио црну и дугу косу, двојица су то гледали, а четврти је радио нешто ружно. Није докраја схватао ту игру, али се гадио. Знао је да и он ускоро треба тако нешто да отпочне и студен му је ледила кичму и кривила вилице. Жалио ју је отприлике како се жали неко ко неправедно добија батине. Жена се бацакала и јаукала, и њега је обузимао самртнички страх.

Богами, нико неће мене наговорити на тако нешто, помисли он и скочи. Могу ми они довести и десет Иванки - ниједној нећу ни да се примакнем. Није Кајица луд: ја да им то радим, а оне да вичу и да плачу. Па ме могу лако и на суд одвести. Што је најважније, онако може и да се умре. Не иде ми се на робију због нечијег ћефа. Имам ја паметнијих ствари. А старцу ако је до нечега стало, не знам тачно каквог то наследника жели и стално спомиње, нека сам изволи. Мени никакав наследник не треба. Ја хоћу да сачувам здравље, можда и чист образ, и ништа више. С мајком се не свађам, нисам ни гладан ни жедан, и врло сам срећан. Ни порез нам није баш много велик. Живимо мирно, нарочито ја. И није ми ни на крај памети да се проводим. Ако је до забаве, имам је - ту су мачке и рибице.

Згађен и уплашен, Кајица потрча стазицом која је ишла све до старца и трпезе. Кад спази да му неки свадбари иду у сусрет и да се нешто дошаптавају, он се нарогуши. Поправи цвет на реверу капутића, накашља се и заузе позу кавгаџије. Али му ни то не би доста, сам себи није био убедљив, па поче да певуши неку безобразну песмицу.

Људи се скрајнуше с пута. Кад приметише да не пуче од надмености, стадоше да се кикоћу у шаке.

Кајица се осврну. Учини му се да су га се уплашили и порасте за главу. Људе то још више зачуди, па избечише очи. Он им пркосно рече:

119

»Нема код Кајице лабаво! Нема, нема!« Људи зинуше. »Да, да!« рече Кајица. »Нема код мене мрдања!« Људи склопише вилице - шкљоцнуше им зуби. То Кајицу уплаши. Помисли да ће поћи за њим, да ће га

ухватити и испљувати, заклати и одрати, па пожури. Иза њега, на путу, свадбари остадоше као укопани. А

мало подаље, на ледини, неко поче да запомаже и да призива мајку.

Спазивши старца пред собом, Кајица се преобрати у старог плашљивца и подругљивка. Не хтеде да га заобиђе. Пође право к њему. Схвати да је старац немоћан, и да никако неће моћи да подигне руке којима би га стричевски јако клепио иза ушију. Осмели се и стаде уз саму његову столицу. Старац га је гледао. Кајица му рече: »Окаменио си се, а?« Старац ништа не одговори. »Ти ли си хтео да ме упропастиш, је ли? Говори.« У старчевим очима као да нешто блесну. Изгледа да се зрак светлости заплео у жућкасте жилице његових женица.

»Хтео си да ме ожениш, стари«, рече Кајица надмено. »Да ми кућу ископаш.«

Старчеве очи се смрачише. »А то боли!« рече Кајица и поче да га цима за брк.

»Видео сам малопре, на ледини, у јошју.« Старчева глава поче да се клати. И ко зна колико би тако

мрдала да је Кајица не врати на старо место. Пусти мокри брк и гадљиво одмахну руком.

Неки људи су гледали како га цима за велики нос и како му нешто говори старатељски благим и помало подсмешљивим гласом.

Кајица се сучели с гомилом. Опет му слабашно тело проже страх. Шарао је очима по скупини и тражио најпијаније. Тада спази главног пријатеља: с муком се држао на ногама, а и речи је некакве нејасне и мутне изговарао.

Кајица поче да му се прикрада. Тако се вешто и опрезно провлачио између свадбара да га не приметише чак ни Анђелија ни Мркоје.

120

Главни пријатељ не осети кад се Кајица пободе уз њега. По свој прилици, не би осетио ни дужег ни већег човека. Стално се петлио и враћао на седиште. Псовао је оне који су послуживали јестивом и пићем, јер му више нису давали да пије.

Сад ћу те удесити, рече Кајица у себи, сад ћу те удесити. Коштаће те данашњи ручак, дајем ти реч. Треба и ти да знаш да нема са мном шале.

Кајица се накашља и у басу изговори човеково име. Главни пријатељ се окрену и повика: »Где си, младожења, сабљо бритка! Где си! Тражим те

већ цео сат, а ти и не хајеш за мене!« »Ту сам«, писну изненада Кајица и наљути га сопствени

глас. »Ту сам, главни пријатељу«, додаде нешто мужевније. »Ти си овде глава породице, је л' тако!« закркља главни

пријатељ. »Па нареди да ми се донесе боца ракије! Јер какво ми је то весеље кад нема да се пије до миле воље! Је л' тако, Кајице, муњо из облака, је л тако...«

»Ракије овамо!« повика Кајица крештаво и још једном га наљути издајничко грло. »Ракије, кад кажем!«

»Жив био, сине мој!« заплака главни пријатељ и рашири руке.

Кајица му смишљено паде у загрљај. Главни пријатељ поче да се тресе од плача и среће, и Кајица му завуче руку под капут. И пре но што се старац смири, извуче отуда дебели новчаник. Покретом ђавола стрпа новчаник у недра и измаче се.

Главни пријатељ изгуби ослонац и заљуља се. И пао би следећег тренутка да не би велике столице која га задржа. Кајица шутну ногом столицу и главни пријатељ ничице паде на земљу.

Целу ту игру, која је трајала само неколико тренутака, пратила је једино Иванка. Она се и не зачуди кад виде како се старчев новчаник изгуби у Кајичиним недрима. Чак ни обрве не подиже, нити било шта друго учини. Виде како главни пријатељ погоди главом некакав лонац, и оста мирна.

Гледаш ме чудно, прошапута Кајица. То ме никако не радује. Ако ме и даље будеш тако гледала - зло по мене.

121

Трепни бар једном, враг ти очи ископао. Како можеш тако дуго у једну тачку да гледаш, ђаволе кракати.

Кајица брзо нестаде из очију главног пријатеља. Нађе се сам самцит, и слатко осећање греха испуни сваки делић његовог крхког тела. Лактом напипа новчаник и порадова се. Читав тренутак премирала му је рука од топлине, и он зажеле да до краја живота остане лопов.

Благо мени с тобом, рече у себи новчанику, благо мени. Ти си ми пети од јутрос, најмилији, и, по свој прилици, најдебљи. Ти си моја срећа и моја сласт, дебељко црни. И да ми тебе није, теже бих и тужније дочекао ноћ која прети да ме удави. Само ћу уз твоју помоћ остати жив, дебељко мој.

Усред топле и кратке дрхтавице подиже главу. Иванка га је гледала као и малопре.

Никако не трепће, помисли Кајица. Како може, муња је спалила. Ја и кад не гледам у сунце, стално трепћем, а она упечобразила као да су јој очи од стакла и угљена.

Иванка га је још гледала. Осветићу ти се, рече у себи Кајица и покуша да заузме

позу мрзовољног натмуренка. Али је слатка и топла дрхтавица тихо тресла његово тело,

и он никако није могао да се намршти. Па ју је гледао, ситно трепћући и црвенећи.

Иванка као да је тек почињала да га гледа. Кајица се охлади и поче трезвеније да мисли. И прво

што учини би: исплази се на њу колико год је могао. Она се ни тад не зачуди. И он поче манијачки да се

плази, да кашље, да кркља. Сва срећа што га је гледало само пола свадбара, и што

међу посматрачима није било старца Илије и Анђелије.

122

18 Добри мој стари Иванка виде како се читава гомила људи и жена окупи

око Мркоја, који је држао певца за ноге. Међу онима што последњи притрчаше био је и Кајица: истезао је шију, држао руке у недрима и пљуцкао напразно. Младожењу заклонише нечија леђа, и он виде Мркоја разјапљених вилица. Толико се смејао да јој се чинило испашће му климави и ретки зуби.

»А шта ћемо сад?« запита неко из гомиле. »Зини да ти кажем«, рече Мркоје и поче опет да се

кикоће. »Врати петла Мухарему«, рече нека мушкобања и

прогура се до Мркоја. »Јок!« штуцну Мркоје. »То никако!« »Огрешићемо се«, рече мушкобања и, набравши обрве,

положи тешку руку на Мркојево раме. »Ма нећемо, не бој се!« шкљоцну Мркоје зубима. »Лако ти је с Мухаремом«, рече жена мукло. »Нападни

јачег кад си такав мудоња.« Људи почеше да се церекају. Мркоје побледе, али се

притворно насмеши. Онда погледа жену и рече јој: »Е, јеси ђаво. Прави правцати ђаво... ђаво у сукњи...« »Женетино крезуба!« одсече жена и пође. С прикривеним чуђењем Мркоје погледа светину што се

церекала, осветнички стисну петла, обриса слине рукавом и рече:

»Ех, напила се па не зна шта меље.« Неки дечко, по свој прилици, Кајичин другар, пружи

Мркоју чокањ с ракијом. »Е, сад ћемо мало да се играмо«, рече Мркоје и ноктом

рашчепи петлов кљун. Изненађена светина узбуча. Почеше се смејати чак и црним марамама забрађене бабе.

Тада Иванка спази како неколико свадбара приђе Мухарему, који је лежао. Више му није видела велике црне

123

очи ни изубијано лице. Сад му је гледала само боса и прашњава стопала.

»Еј, Мухареме«, рече човек. »Јеси ли жив?« »Жив сам«, прошапута Мухарем и болно се насмеши. »А ми мислили да си одавно одапео«, рече човек кроз

смех. »Жив сам још, жив сам још«, рече Мухарем тихо и са

страхом. »Па смо дошли да те закопамо«, пошали се други човек. Мухарем се насмеши и осети да му се примиче

вртоглавица. Хтеде да их запита што су дошли, али се побоја да ће их тиме увредити, па оћута. Било му је јасно да нису тек онако. Најзад се осмели:

»Требам ли вам што... што сте дошли... да опет нисам крив, Хи тако нешто...«

»А ђаво би га знао«, рече трећи човек. »Изгледа да смо сви криви. Али то прескочимо.«

Мухарем се некако налакти и упита задихано: »Што сте дошли?« »Да те видимо, забога«, рече други човек. »Ни због чега

другог. Што се плашиш?« »Па... јесте ли ме видели?« прошапута Мухарем. »Јесте

ли ме добро видели...« »Тек кад устанеш, добро ћемо те видети«, рече трећи

човек. Мухарем се уплаши. Рече: »Опет нешто хоћете... да нећете опет са мном да се

играте...« »Ма не, Мухареме, не«, рече први човек. »Какво

играње! Хоћемо само да устанеш и да се мало провеселимо. Да цврцнемо по коју. Свечаност му некаква данас дође. Ето, то хоћемо.«

»Боже, како сте добри«, промуца Мухарем. »Зашто добри што хоћемо да се мало провеселимо с

тобом«, рече први човек. »Добри су само они који се данас жене и удају, и они који су донели онолико јела и пића. Је л тако...«

124

»Боже, како сте добри«, једва рече Мухарем и сузе му склизнуше преко јагодица.

»Устани«, рече први човек. »Устани, Мухареме.« »Изгледа ми да је боље овако«, шапну Мухарем. »Неће бити баш тако«, рече други човек и ухвати га за

раме. »Чини ми се да не могу да устанем«, рече Мухарем и

уплашено их погледа. »Сав сам изломљен.« »Ми ћемо ти помоћи«, рече први човек. Подигоше га са земље. Узеше га међу се. Кренуше. Осећао је да би се сручио на земљу да није било њих.

Крв му је надирала у главу. Повраћало му се. Видео је како свуд око њега играју, како пију, грле се и разбијају боце с ракијом. Недалеко од кола које се луђачки окретало, двојица су се тукли. Већ подељена и опредељена, светина их је бодрила: једни плавог а други црног кавгаџију. Обојица су били рашчупани, крвави и посустали.

»Развадите их«, рече Мухарем. »Какво раздвајање!« рече неко. »Да можемо, ми бисмо

их још више завадили и закрвили!« С Мухаремом између себе људи наставише да миле.

Више су га вукли него што је ишао сам. Чинило му се да су му ноге од дрвета, да ће му руке отпасти чим га пусте. Корачао је невешто, као дете које први пут хода. Савијао се колико је могао како би предухитрио кашаљ.

»Куд ћете ме то?« запита Мухарем. »Куд ме то водите?« »Нигде, болан био, нигде«, рече један од тројице. »Пустите ме да паднем ако сам вам тежак«, рече тихо

Мухарем. »Како ти можеш бити тежак«, рече човек. »Никоме ти,

Мухареме, не можеш бити тежак.« »Добро, али куд ме то водите?« зацвиле Мухарем. Нико му не одговори. Запљусну га талас вртоглавице.

Долазећи к себи, упита их: »А шта је с мојим петлом?« »И њега ћеш видети«, рече један. Људи су пролазили поред њих четворице. Изгледа да су

мислили само на свадбу, на пиће и на весеље.

125

Мухарем је био срећан што га нико не гледа. Боже, како ми се мути у глави, помисли он и клону.

Кад изађоше из највеће гужве, Мухарем угледа Иванку. Стајала је мирно, непокретна као и кад ју је малопре видео. Иза ње се назирала трпеза с великим и округлим хлебовима, питама и оглоданим овчјим главама. Око ње никога није било. Тако сама, гледала је изнад немирних глава што су као у неком тесном лонцу кључале и мешале се. Искићена венцима и травом, шарена и непомична, Иванка је скрштене руке држала на трбуху.

Кад схвати да га воде право к њој, Мухарем рече: »Заобиђимо је.« »А, то никако«, рече човек. »Једино јој ти ниси

честитао.« »Не приводите ме њој«, прошапута Мухарем. »Зашто?« брецну се човек. »Није, ваљда, губава.« »Али сам зато ја губав«, шапну Мухарем. »Не петљај, болан био«, рече човек. »Честитај јој и не

мудруј много.« »Што то не бисте ви урадили место мене?« запита

Мухарем. »Питала је малопре за тебе«, рече човек. »И како би сад

било да не одеш...« »Питала, кажеш, за мене?« прошапута Мухарем и обли

га стидна румен. »Шта је питала? Да јој нисам био нешто потребан... можда је хтела да је послушам... или тако нешто...«

»Питала је јеси ли жив«, рече човек. »Па лепо је од ње и то«, задрхта Мухарем. »Али бих јој

радије честитао други пут. Видите и сами како сад изгледам. Требало би да се оперем, очешљам ... поклон неки да донесем...«

»Честитаћеш јој и без свега тога«, рече човек. »Врло важно што ниси спремио поклон.«

»Спремио бих се ја да сам знао да ће јој свадба бити баш данас«, рече Мухарем. »Али нисам знао.«

Пободоше се испред Иванке. Док су га држали за рамена, покушавао је да стане чврсто, да се усправи. То му

126

није полазило за руком: бол се сврдлао у коленима, а онда се ширио равномерно и према крстима и према чукљевима ногу.

»Иванка, снајчице«, поче један од њих. »Ево и Мухарем хоће да ти честита удају.«

Мухарем задрхта. Побоја се да ће заплакати. Глава му клону према грудима. Избеже кашаљ. Обузе га стид. Хтео је да јој каже: Иванчице, ево и мене да ти честитам. Срећно. И не љути се на мене што ти на свадбу долазим овакав. Не кори ме што сам ти покварио весеље. Опрости ми што стално мислим на тебе. Немам на ког другог. Да на тебе не мислим, одавно би ме моја болест гадна покосила. Опрости ми што ћу на тебе мислити док год будем газио по земљи; ниједну другу не могу да замислим на твом месту. Не грдим те што си се удала и што си ме оставила. Ништа за то. Важно је да те нису одвели далеко: ту смо, суседи као и раније. И још више од данас - браћа. Ти си моја сестрица. И ја ћу да те штитим од насилника и неваљалаца.

Али није могао ни да зине. Само су му усне дрхтале а очи севале. Кривило му се лице, и људима који су га држали чинило се да хоће да кине. Никад је није проматрао тако изблиза. Уплаши се њеног великог трбуха и руку које су га подупирале и чувале. Зној га обли. Хтеде да крене, али брзо осети да ће га ноге издати.

Људи су га гледали очекујући да каже било шта. Главу је обарао према грудима. Видео је своје дроњке,

који су дрхтали. Стидео се своје голотиње. Није имао храбрости да је још једном погледа.

»Па честитај јој, Мухареме«, рече онај који га је држао за јаку капутића.

Мухарем тихо зајеца. »Што плачеш, Мухареме?« запита Иванка из баса. Мухарема загушише сузе. Снизао би се на земљу, пао

испред њених ногу, да не би човека који га снажно продрма. »Ма шта ти је, човече божји,'шта ти је?« рече човек. »Знаш, секира се што није дошао с поклоном«, рече

други човек. Боже, како сам срећан, помисли Мухарем. Пита ме што

плачем. Значи да мисли на мене и да је пеку моје сузе. Нисам

127

се преварио: стало јој је до мене. Како сам срећан... ражалила се гледајући ме... омекшало јој срце, које добро познајем... ето, нисам баш много несрећан, и треба да престанем да плачем...

Иванка се мрштила не кријући гађење. Гледала је како га воде и одводе поред ње. Баш су могли и да ми га не доводе, помисли. Будале пијане, мисле да ми је потребно његово честитање. Како ту стоку божју није стид: кога ми и шта ми честитају - оно усукано пиле што лови рибице и даје их мачкама, оног несоја ком ће душа на нос излетети чим први пут легнем преко њега.

Иванка спази како се тројица с Мухаремом зауставише крај старца Илије. Примети још како Мухарем подиже с груди своју црну главу и како преплашено погледа непокретног и избеченог старца.

»Стари!« викну човек. »Добри мој стари!« Нешто налик на сузе заискри се у углу старчевих очију. »Што су те оставили, старино?« настави човек

громогласно. »Па сви отишли! Пих, срамоте! Никог нема ни руке да ти на крило врати! Ни нос да ти обрише! Бруке ове, бруке!«

Старац се гледао с Мухаремом. Није имао снаге да покрене језик, нити да заустави сузе, које су ћурком текле низ његове мркожуте образе.

Мухарем се једва држао на ногама. У себи је шапутао: Добри стари, видим да су те сви оставили. Сви играју и певају, и није их брига што ти такав самујеш. Али, не љути се на њих, стари мој, весеље је данас велико. Синовца жениш, снају су ти довели, па их пусти да се изјуре и наиграју. Ни ја се на њих не срдим, иако су се онако са мном поиграли. Зато им и ти опрости, стари. Да смем, ја бих клекнуо преда те и вратио ти на крило руке. И неговао бих те, и чувао бих те, и хранио бих те. Али ја не смем ни да ти приђем, јер знам да ме се гадиш, и да ме презиреш. Што ме тако гледаш, добри стари, што ме толико презиреш и жалиш. Јер нисам ја несрећан онолико колико мисле и колико се теби чини - малопре ме питала што плачем, и још је нешто хтела да ми каже, нешто лепо, али није могла од ове тројице што ме држе да не паднем. Онда још

128

чујем и ово: петла ће да ми врате, рекли су, јер им не треба. Нису гладни, кажу. А док ми је петла нема мени несреће - могу да сањам шта хоћу, па и с Иванком да лежим у истом кревету. А што сам овакав, не мари. Брзо ће то да прође. Хоћу да живим, стари, хиљаду година, и да ти будем пријатељ и десна рука у невољи, ако дозвољаваш. Желео бих да оздравиш, и да ми и даље наређујеш шта и како да радим на имању. Добри стари, не плачи и не плаши ме тим твојим лудим погледом...

Мухарему се чинило да старац покушава да устане, да се макне, да подигне и рашири руке.

»Слини и даље сам, стари«, рече тужно човек и Мухарема као лутку окрену на другу страну.

Буди храбар, рече Мухарем у себи, и осети да би и без њих тројице могао стајати на ногама. Буди чврст и не цмиздри. Све иде набоље. Обећали су да ће ти вратити петла. Веруј им. Никад ни у кога немој да сумњаш. И радуј се унапред. Корачај сигурно и сви ће поверовати да ниси слабић, и да ћеш заиста живети хиљаду година.

Стигоше до најбучније гомиле. »Ево Мухарема!« рече неко гласно. Гомила се мало размаче, и он виде Мркоја с петлом на

крилу. »Газда-Мухареме!« повика Мркоје. »Где си досад,

богати?« »Ту сам«, шапну Мухарем и следи се. Немиран, рашчупан, с крилима која нису хтела да

прилегну уз тело, петао је покушавао да кукурикне, али није могао од ракије коју му је Мркоје сипао у ждрело.

Мухаремово лице болно се искриви. Не плачи, рече себи. Још је жив. Ако су га напили, то не значи да ће га и појести. Нису они рђави. Хоће само да се играју с њим. Па нека се и поиграју, на крају крајева. Важно је само да се нас двојица вратимо здрави и читави кући. Поиграли су се и са мном, па ме ево још живог. Изломили су ме целог, намучили ме, али, боже мој - свак једном мора да доживи несрећу која га чекај Па боље данас но сутра. Брука и пад чекају сваког човека, па не би било људски да са својим петлом излазиш из

129

обавезне игре. Најважније је засад што се још није нашао у котлу вреле воде.

»Да не би једну чашицу, Мухареме?« запита Мркоје и виде танки и нежни петлов језичак.

»Не бих«, рече Мухарем и одмахну главом. »Богами, овај твој дечко хоће«, рече Мркоје изручивши

из чокања и последњу кап ракије у петлово ждрело. Свет се врзмао око Мркоја, гурао се и галамио, и он није

могао добро да види петла. Покушавао је да се ослони на ноге. Враћало му се поуздање. Желео је да га што пре пусте она двојица, да макну своје шапе с његових рамена, која га више нису болела као раније.

Прво се изгуби један, а затим и други човек. Остаде сам. Није се плашио да неће моћи дуго да издржи тако, али је молио бога да га нико не додирне. Свадбари су јурили поред њега, пијани и безобзирни, и могли су га и најмањим додиром оборити.

Онда се никад више не бих дигао, помисли Мухарем, нити бих овако добро могао да видим шта се збива с мојим црвенком. Сад видим готово све, и добро ми је. Ено, сад му опет сипају ракију у ждрело. Мркоје то ради, стално сипа из ракијске чашице. Али њему је и то много. Црћи ће јер га'нико досад није тако частио. Пући ће му малено срце, весеље ће им се покварити, а ја ћу остати без ичега и без икога на свету.

Мухарем виде како уз грају, смех и буку пустише петла. Петао паде на плот и закукурика. Мало је промукао, помисли Мухарем и сневесели се.

Изгорели му грло ракијом. Али и то ће брзо проћи. Људи су се смејали тако гласно да су их вилице болеле.

Хватали су се за препуне трбухе, падали и ваљали се по земљи. Доле су се грлили, љубили, балили. Хватали су за ноге оне који су стајали, и вукли их к себи. Кричали су гледајући одоздо како петао пева.

Иванка виде како се гомила још више растури, и како Мркоје паде на колена. Клечао је тако читав тренутак, кривио усне и жмиркао. Буљио је у петла, који се стресао и надимао, и бес га је из темеља љуљао. Тада Иванка примети како се Мркоје, клечећи пред петлом као пред сунцем, разјарен и

130

мокар од ракије, пригну к земљи и како полете за празном ракијском боцом:

»Кукуричи, црвени ђаволе!« Плот се заљуља од боце која прште у парампарчад.

Петао закукурика неартикулисано и у косом лету нађе се на стогу сена.

Опет остављен сам, нешто сигурнији на ногама, али погнут, раширених руку и издуженог врата, као да се спрема да се и сам одлепи од земље и вине високо, Мухарем виде како се црвена лопта петловог тела устреми увис. Висина стога сена била му је мала. Летео је према оближњој трешњи, млатарао крилима и крештао.

Мухарем помисли: Види га, лети као авион. Ко би се томе надао. Богами, лети брже од авиона. Како је пијан, може одлетети и на само небо, и оставити ме самог. Како бих у овој туђини без њега. Петлићу мој црвени, дечко мој, лети колико ти је воља, певај и кукуричи, и увесељавај их, само немој да одлетиш чак на небо. Сети се и мене. Окрени се и осмотри: сам сам, потпуно сам. Сви ме се гаде и беже од мене. Ноге ме боле, а и руке. Ломан сам ти сав. Трудим се да се не сручим на земљу. Али их при том не мрзим. И гледам у тебе као у најлепшу звезду неба у поноћ. Зато пази шта радиш: кад може на мене да мисли Иванка, можеш и ти..

131

19 Дивља крушка и срце Док се Јован вртео не знајући како да започне разговор

који је још малопре дошао до мртве тачке, Петар је гледао велику семенку маслачка. Ужарено лето око ње је бубрило, јара је треперила и дугачки плод се савијао час на једну, а час на другу страну. Видео је како ветрић штрпка и откида комад по комад белог плода, и обузимао га је немир.

»Колико смо већ овде?« запита Петар. »Зашто питаш?« брзо ће увређени Јован. »Онај маслачак је у питању, знаш«, рече Петар. »Ветар

га је готово целог очерупао. Па ме занима колико му је за то требало времена.«

»Ту смо већ два сата«, рече Јован. »А зар нисмо јуче дошли?« запита Петар. »Пре два сата, кажем ти«, рече Јован. »У праву си«, промрмља Петар. »Пре два сата ветар је

начео онај маслачак. И брзо ће га докрајчити.« »За то му нису требала два читава сата«, рече пакосно

Јован. »Могао је он то зачас, да је хтео.« »А да ли он уопште нешто хоће, и да ли ишта зна?« »Како да не зна. Он је мудрац који има велику моћ.« »А да ли би и нас могао тако лако да однесе?« упита

Петар. »Не може нам ништа док лежимо«, рече важно Јован. »Онда боље да што дуже ту дремамо«, рече Петар. »Док

не престане да дува.« »Ма шта радили, он нас чека«, рече Јован. »Лопов је то

матори. Да знаш само колика му је брада.« »Сигурно има и руке велике«, процеди дремљиво Петар. »Више су налик на крила«, поче Јован занесењачки. »Па

кад се размахне...« Преко Петрових очију превлачила се копреница сна.

Лежао је мирно. И потпуно би утврдио сан да Јован не поче да се мешкољи и премешта. Ветар се шалио с прашином на

132

друму, и њему се чинило да се жути облаци дижу чак до неба. Негде испод ветра, и иза прашине, шумела је река. И њено жуборење из тренутка у тренутак било је све лепше и топлије.

»Јоване, зар ти се не чини да је време као ова река искрај нас: подвалаџијски тихо и нечујно одлази, и односи нешто што је било наше. Зар ти се не чини, а?«

»Чини ми се, али те не разумем«, рече Јован. »Како то?« »Лепо«, рече раздражено Петар. »Просто-напросто

прелази преко наших очију и носи са собом нешто што нам је припадало.«

»Ма јок«, одсече Јован. »Ни говора. Нема ту никакве сличности.«

»Има«, успротиви се плачним гласом Петар. »Има. Како то не можеш да осетиш?«

»Ко би то осетио«, подсмехну се Јован. »Потребне су за то неке нарочите уши. Можда веслачке.«

»Слушај«, поче још тужније Петар. »Утишај се мало и ослушни: чућеш како вода носи нешто лепо... нешто меко...«

»Видео сам малопре с моста шта та твоја река односи – све сама гола говна. Ето шта односи. И то је теби лепо и меко...«

»Како си груб«, рече Петар гласом човека који се предаје.

»А ти луцкаст«, рече Јован. Часак доцније, Петар прекиде нелагодно ћутање: »Гледај, још једно парче однео ветар.« »Па нек носи«, рече Јован. »Његово је. И што се то тебе

тиче? Маслачак...« »Онако, просто сам приметио«, рече Петар. »Ништа

више.« Ветрић престаде. Разговор утрну. С рукама испод главе,

и непомичан, Петар је гледао жуте и излокане странчине изнад пута и оног гробља, и рубове неба које се опрезно ослањало на врхове брда. Чуо је како веселници на свадби галаме и певају, помињући некаквог петла, који је без престанка кукурикао; како се гробари препиру, оптужују и псују; како малена и змијуљаста река жубори односећи са собом све оно у шта се могло уздати: и време, и топли дан, и

133

касно лето, и све остале лепе ствари којима никад није знао правог имена, а које је увек волео и прижељкивао. Говорило му се, али је ћутао поражен малопређашњим Јовановим речима.

Јован се сневесели. Закључи да је био груб према Петру. Како сад да га орасположим, запита се. Баш сам гад. Што ми је требало да онолико будем искрен. До ђавола, овај мој Перица право је дете: свакој глупости тражи наличје. И ако му стално не повлађујеш - пропао си. Ако други пут буде рекао како река односи нешто што је било наше, ја ћу додати: Та, имаш право; односи не само оно што је некад нама припадало, него и оно што ће тек пасти у наше власништво. Тако ћу рећи. Али, како сад да га покренем. Можда би требало и да пођемо.

Риђа свињо, рече Јован себи. Онерасположио си свог гладног буразера. Баш си риђа свиња. Сад му се примакни, лези уз њега и тражи да ти опрости. Реци му нешто лепо. Јер то ти је брат - другог, хвала богу, и немаш. Кажи му да време пролази иако то заиста не осећаш. Или изведи неку своју стару глупост која га је увек веселила. Хајде, риђа свињо, хајде.

Јован се примаче Петру и положи руку на његове раздрљене груди. Осети да би најрадије сузама, које нису хтеле на његове очи, затражио опроштај.

Петар је мировао. Под Јовановом руком равномерно је куцкало велико и пространо скитничко срце.

Засузише му очи. То га обрадова. Држећи руку покрај Петровог срца, ћутао је и кроз сузе гледао како нови ветрић стидно перуша и напада дугачки и бели плод маслачка. Би му га жао. Хтеде то да каже Петру, али се побоја да би га тек онда сузе одале. Јер он је мрзео и презирао сузе и људе који су им се препуштали. Зато оћута, и зажеле да пољуби Петрова скорела стопала.

Сакриј сузе, рече Јован себи. Не брукај се. Тетко риђа, не слини више. Тетко гузата, буди човек и стисни зубе. Не дозволи да ти сузе види Петар, нити ико други. Буди храбар као што си увек био. Никад те нико није видео уплаканог. Друго је то кад си сам па по навици као жена слиниш. Ето, ако

134

хоћеш да сакријеш сузе, да их пресечеш, кажи Петру нешто грубо, нешто озбиљно, нешто важно.

Али пре но што заусти да било шта каже, Петар тихо запита:

»Је л' ми куца срце.« »Да«, рече Јован. »Куца.« »А твоје?« »И моје«, рече Јован. »Чак и моје.« »Куца ли исто као и моје?« упита Петар. »Не баш исто, али слично«, рече Јован. »Е, па лепо«, рече Петар задовољно. »А ја мислио да се

наљутило на мене па престало.« »Не би било срце кад би се љутило«, рече Јован. »Оно то

не сме да ради.« »На шта ли људско срце личи?« упита Петар дремовно. »На брдо и реку која испод њега тече«, рече Јован. »Друкчије сам га замишљао«, рече Петар. »Има неко па је налик на планину«, рече стручно Јован.

»Само, ниједно такво нисам видео.« »А мени се чини да срце не наличи ни на шта друго но

на петла«, шапну сањиво Петар. »На великог црвеног петла. Па ти и живот траје док тај петао кукуриче. А чим он сконча - оде све низбрдо: збогом, ноге и животе, збогом, слинави Јоване, збогом, дупе једно бубуљичаво... На часну реч, осећам како у грудима и не носим срце но једног црвеног петлића - кад год се утишам, чујем га: зева, кукуриче, млати крилима... ево, сад... пст, Јовице, пст... тако, сад га чујем ... ох, слатки мој црвенко, само ти певај... кукуричи што дуже можеш – од тебе ми, изгледа, све зависи...«

»Е, сад се ти мало стишај«, шапну Јован широко отворивши очи. »Само мало. Ћути, молим те, ћути. Доста си причао, пусти сад мене... изгледа да се и код мене нешто дешава... брате слатки, Перице, златни мој ветропире, гласка се и мој петлић... кочопери се, скаче с буњишта на плот и – кукурику... пази, мој није сасвим црвен као тај твој - иду низа њ некакве жућкасте пруге... чујеш ли га: кукурику...«

»Лези, шта се ту врпољиш«, рече тихо Петар. »Одмори се. Не мешкољи се толико, забога. Тако, опрузи те твоје масне

135

и дебеле ножурде и дремај. И слушај свог петлића... Хајде, види како ја...«

»Хоћу, Перице«, невесело прошапута Јован. »Послушаћу те.«

Утонуше у дремеж. »Јовице«, гласну се тихо Петар. »Не да ми петлић да

заспим ...« »Ни мени мој не да«, одговори шапатом Јован. »Како је то фино имати у грудима петлића«, разнежено

рече Петар. »Па да ничега другог нема, због тога би вредело живети.«

»Тачно«, рече Јован држећи руку у недрима. »Само да нам их не убију«, застења плачно Петар. »Неће«, рече важно Јован. »Киднућемо им.« »А да ли и други имају ово што ми имамо?« упита

детињасто Јован. »Мислим на петлиће ...« »Неки имају, а неки немају«, рече Петар уморно.

»Спавај.« Прође читава вечност - сто тренутака у прашини. Били

су тако приљубљени један уз другог да уснише исти сан: њих двојица имају једног петла. Људима су дебели вратови, руке дуге и очи похлепне; црвени петао измиче пијаној гомили, не да се. Људи прете оружјем, и њих двојица им се бацају пред ноге: Људи добри, кажу, људи добри; не узимајте нам петла, не остављајте нас без срца. Људи ништа не разумеју, и њих двојица цвиле: Људи добри, њега ако нам узмете, узели сте нам све. Сва срећа што људи опет ништа не разумеју: петао им бежи, лети и кукуриче, и њих двојица почињу да плачу...

У исти трен обојица отворише очи. Преморени, знојави и уплашени, гледали су пут неба. Горе, у висинама, вијорили су се некакви гласови. И они нису знали да ли је то песма или плач. Тренутак доцније све им би јасно: над људским колежом, над грајом свадбарском, орило се црвено петлово кукурикање.

»Мој се петлић ућутао«, рече готово плачно Јован. »И мој«, рече Петар.

136

»Па шта ћемо сад?« упита Јован држећи руку у недрима. »Спавају«, рече Петар. »Па кад се одморе, опет ће пропевати. Сад слушај оног њиховог... пази како крешти...«

Очи су им се одмарале на висинама. Ћутали су слушајући писку и буку што су клобучале насред пута. Можда би им се и учинило како су занемели, како су им се вилице окамениле а језици осушили, да се Јован не гласну:

»Како би било да се негде запослимо... и да не будемо поваздан заједно као слепци...«

»Толико има вредних и запослених да ме мука хвата«, рече тихо Петар.

»Покушајмо«, рече Јован. »Да видимо и то како изгледа.« »Шта вреди да се запошљавамо кад ће нас брзо истерати из службе«, рече Петар. »Фини смо ми људи, нисмо за такве ствари. Је л' тако?«

»Није тако«, рече поуздано Јован. »Него како?« упита Петар не померајући се. »Реци.« »Можда је време да се растанемо«, рече Јован. »Доста смо и били заједно.«

»Шта вреди да се растајемо кад ћемо се опет наћи«, рече очајнички Петар. »Рецимо, одавде кренемо. Ти одеш једним, а ја другим путем. Изгубимо се, како оно кажу, за вечита времена. Обигравамо земљу, утиремо пут другима. Лутамо, лутамо, а свету нигде краја. А пошто је земља округла, ми се баш овде сретнемо и загрлимо. И кажемо један другоме: ала смо били магарци што смо се растајали. Ето, ту бисмо се срели. Под овом дивљом крушком.«

»Значи: настављамо са скитњом«, рече потиштено Јован. »Да«, рече Петар. »Ти си тако тртаст, тако ружан, тако буљав, тако одвратан и гадан да те не могу оставити. Вечито си слинав и крмежљив. Смрдиш као твор. Почео си, по свој прилици, да се жив распадаш. Али због свега тога и не могу да се макнем од тебе.«

»А шта ће бити ако се ја уљудим?« »Ти да се уљудиш!« груну Петар. »Од тебе да постане

човек? Никад! Од гована се пита не прави. Ти једино и значиш нешто зато што си – нула. Ти остајеш оно што си и био - гад и несој.«

137

»Како ти све умеш лепо да објасниш«, рече усхићено Јован. »Баш као учитељ.«

»Да си друкчији, пљунуо бих ти у лице«, рече Петар гледајући у страну. »А овако - слађа ми је кост из твоје руке ...«

»Па шта сам ја онда теби кад нећеш да ме оставиш?« поче Јован примичући му се. »Шта ти ја онда дођем?«

»Шта ја знам шта си ми!« љутну се Петар. »Ниси ми ништа. Ни род, ни помози бог. Тако: срели се, па пошли заједно. Случајно се нашли. Ето, видиш, ниси ми ништа. Нит волим ја тебе, нит волиш ти мене...«

Јован се још више приви уза њ. »А шта му га опет знаш, можда ми нешто и дођеш«, рече

Петар као за себе. »Ко би се иначе годинама вукао и натезао с једним таквим кратконогим јазавцем. Мора ту нешто да има, неко сродство за које не знамо, нека крв... на пример: мој деда помешао колена с твојом бабом, или обрнуто - нек буде ово друго, видим да ти се више свиђа... чекај да видим шта бисмо још један другоме могли бити. Браћа нисмо, сестре нисмо, јетрве нисмо, рођаци нисмо, мој деда твоју бабу и твоја баба мог деду, из истог места нисмо...«

»Ех, ти...« »Из истог места нисмо«, настави Петар омамљен сунцем,

»дабоме да нисмо. И име сам ти заборавио, и надимак, не знам ни ко си ни шта си - не видим те, сунце ми изгоре очни вид, само ми се чини да си ружан, и ја ни часа не могу без тебе... па шта се ја ту толико мислим и мучим, па ти си, па ти си - моја домовина... моја ружна, моја рохава, моја буљава, моја грбава, моја добра и златна домовина...«

Петар одмахну руком и гадљиво пљуну. Одмаче се од овог врелог и знојавог другара и зашкиљи.

»А ти си онда моја влада«, рече Јован и осети сузе око трепавица. »Може тако?«

»Може, брате, како год хоћеш«, рече Петар и показа луду Мару која је ишла према Срећку и Исмету. »Код нас све може.«

»Појачање«, рече Јован гледајући чежњиво за женом.

138

»Шта га знаш: може им и помоћи«, рече Петар погледавши је преко обршћене семенке маслачка. »Можда и код њих све може.«

»А они други никако да ухвате петла«, рече Јован. »Побегао им на трешњу па одозго пева као луд.«

»Досетљив неки петао«, рече Петар кад затвори очи и кад се потпуно препусти сунцу.

И док је Јован са завишћу гледао срећне свадбаре који су облетали око младе и око трешње на којој се налазило пијано кукурикало раширених крила и разјапљеног кљуна, Петар је, готово као за себе, тихо и отегнуто шапутао:

»Није баш ни овако лоше. Скиташ, скиташ, и ни бриге те што су ти ноге рањаве и дотрајале. Туга те за тренутак обузме кад се сетиш да те негде у селу чекају мајка и сестра. Али и то прође, па ти после све дође смешно. Обрађујеш се кад схватиш да те нико ни у какав људски тор не може утерати, да нигде ниси, да те ни у каквим постојећим и непостојећим списковима и књигама нема, и да ти ни ова гадна земљурина што вечито смрди на лешеве и нечист ништа не може. Баш лепо. Где ти глава - ту ти и храна. Кад ти се смучи живот, заподенеш свађу с Јованом и станеш га убеђивати да је баш он крив што си почео говна јести и скитати, и што си га надрљао. Онда он то уради сутрадан и – терај даље за исте паре... куцнеш понегде неко женче, осетиш мирис огњишта и смрдљивих и вашљивих поњава, па си онда задуго миран. Стигнеш тако до мора и видиш да се даље пешке не може, па опет натраг. Стигнеш до другог мора, помокриш се у њ из чистог ината, па му окренеш леђа. И стално тако - до смрдљивог гробића пешке...«

Јован га није слушао. Гледао је луду Мару.

139

20 Загрљај Лежећи у жбуњу и високој трави, луда Мара гледала је

како Срећко и Исмет пузају по гробљу. Није знала шта су то изгубили, али је била сигурна да неће ништа наћи. Вукли су за собом алатке, Срећко лопату, а Исмет крамп, и бауљали. Понегде би застали и почели прстима чепркати земљу. Вукли су се четвороношке и њој је изгледало да никад нису ни стајали на ногама као остали људи.

Чинило јој се још да се никад неће ни усправити, да ће вечито тако пузати, пасти траву и преживати, тражити нешто што још нико није ни изгубио, а камоли нашао. Подсећали су је на напуштене дечаке којима је доцкан да се врате из заводљиве, ружне и опасне игре. Грицкала је траву и шапутала у себи: Баш ми их је жао.

Примицали су се један другоме. Нешто су говорили, али није могла чути шта. Није им чак ни речи разазнавала. Само је гледала како се, беспомоћни и с чичком на ритама одела, приближују белом товару. Пре но што се састадоше, она рече:

»Еј, шта то радите?« Обојица се пренуше. Исмет рече: »Ништа, луда Маро, ништа.« »Зар не видите како се окреће сунце?« упита луда Мара

шапатом. »Видимо«, рече Срећко пијано. »Изгледа ми да се одмотава баш као клупко«, рече луда

Мара. »Богами.« »Као клупко«, потврди Исмет једва покренувши језик. »А шта ћеш ти ту, луда Маро?« строго ће Срећко. »Ког

врага тражиш?« Луда Мара извири из траве. Полугола, с рукама на

трбуху, и клечећи, рече: »Опет су ме силовали...« »А јесу ли ухватили оног петла?« запита Исмет.

140

»Нису«, рече луда Мара. »Изгледа ми да га никад неће ни ухватити.«

»Иди па им помози«, рече Срећко. »Шта ћеш овде? Хајде, иди!«

»Е, али ја не желим да га ухвате«, рече луда Мара и подиже обрве.

»А што не желиш?« штуцну Срећко. »Па... не би било лепо кад би га ухватили«, рече луда

Мара. »Био би то и грех и срамота. И шта би после сироти човек, сироти Мухарем. Било би ружно...«

»Ни ружно, ни лепо«, рече Срећко гњечећи земљу рукама.

»Како тако можеш да говориш«, рече луда Мара. »Имали сте, ваљда, и ви некад петла...«

»То је било давно«, рече Срећко и загрли Исмета. »Кад смо били мали.«

»Ви га и сад имате«, рече луда Мара и ухвати се за трбух.

»Па где нам је, ђаволе женски?« замумла Срећко. »Где нам је?«

»У недрима«, рече луда Мара и насмеши се. »Тамо је.« »Богами, недра ми празна«, рече уплашено Срећко. »И

његова исто. Сем земље и неких травуљина, ништа нема.« »А ти, имаш ли петла?« закркља Исмет. »Имам«, рече брижно луда Мара. »А где ти је?« злобно се исцери Исмет. »Ту негде«, шапну луда Мара и руком показа шумарак.

»Ту негде.« »Иди одавде, луда Маро!« повика Исмет. »Сметаш.« »Бих да вам помогнем«, рече луда Мара. »Вуци се одавде!« нарогуши се Исмет. »Твоје ми

помоћи!« »Немојте ме грдити«, поче она плачно. »Малопре су ме

мучили и... напунили... ено, онамо, код реке, у јошју...« »Губи се!« викну Срећко. »И нас су напунили!« »Али нису као мене«, рече плачно луда Мара. »Нас су још горе!« искези се Срећко. »Губи се, кад ти

кажем! Бежи, гаде погани!«

141

»Не могу у земљу да пропаднем«, прошапута луда Мара. Срећко замахну лопатом. Луда Мара нестаде у трави и

њега обузе још већи бес. Спази немоћног Исмета који као да је очекивао ударац, и спусти лопату. Онда опет погледа по жбуњу, према месту где је жена нестала, и тихо зовну...

»Еј, луда Маро! Где си то?« Око њега било је тихо. »Добра моја Маро«, поче тужно човек. »Покажи се за

тренутак. Ништа ти нећу. Хоћу само да ми кажеш где се копају Ибровићи. Хајде, лепа моја Марице ...«

»У гробљу се копају«, рече луда Мара из папрати. »Зар се не сећаш где смо закопали оног њиховог

старца?« упита Срећко. »Баш си и ти с нама била.« »Мени се чини да смо га бацили у реку«, рече луда

Мара из траве. »Нисмо«, рече Срећко тихо. »Добро се сећам да смо га

баш ту негде закопали. Али сам заборавио тачно где.« »Боже, како се врти сунце«, рече као за себе луда Мара.

»Погледајте, преде као паук.« Срећка то сневесели. Саже се чак до Исмета, загрли га и

поче уплашено: »Сети се, ђаволе један! Сети се.« »А што се ти не сетиш?« побуни се Исмет. »Стао ми мозак од ракије«, рече Срећко. »И мени«, рече Исмет. Луда Мара виде како се, загрљени, сручише на земљу. »Слушај, малопре сам те слагао«, рече шапатом Исмет.

»Рекао сам ти да се не бојим смрти. Слагао сам те. Ето, сад се бојим. Зато сам те тако чврсто загрлио.«

»Немаш чега да се бојиш«, одговори Срећко. »Смрт ти је бедна ствар, да знаш. Само склопиш очи и зинеш: гадости изађу из тебе, савлада те кратак шанчић и - свршена ствар.«

»Зар се ти ничега не бојиш?« шапну Исмет. »Ничега сем овог несрећног товара«, рече Срећко тихо. »А да видиш како ја дрхтим«, поче Исмет. »Завући ми

руку у недра. Ево, ослушни.« »Па ово ти је десна страна«, рече Срећко. »Није ти ту

срце.«

142

»Ту мора бити« прошапута престрављени Исмет. »Богами, нема га«, рече Срећко ликујући. »Биће да је на

лево ј.« »Ма на десној је«, зацвиле Исмет. »Малопре сам га...« »Нема га ни на левој«, рече Срећко тихо и с

прикривеном радошћу.« »Мора бити ту негде«, задрхта Исмет. »Мора, богаму...

лепо потражи...« »Нема га нигде«, рече Срећко. »Целог сам те

претражио...« »Погледај још једном«, шапну Исмет. »Сакрило се ...« Срећко га поче пипати и гњечити. Ослушкивао је, куцкао

га, одмицао од њега главу и затварао једно око - треба погодити куд је побегло човеково срце. То не иде лако, али се он не љути због тога. Чак се и смешка, и као да каже: Чудно је то људско срце; никад с њим ниси начисто - мислиш, ту је, а оно ко зна код кога је.

Исмет је дрхтао и крио лице шакама. Превртао се и окретао, легао потрбушке, а затим наузнак, и знојио се. Уста су му била пуна земље, а коса траве и чичка.

»Нема га, кад ти кажем«, рече Срећко. »Можда га ниси ни имао. То ће најпре бити.«

»Имао сам га«, скочи са земље Исмет и заплака. »Слушао сам га како удара и како хоће да ми побегне из кошуље. Како да га нисам имао! Толике ми бриге и муке задаје већ годинама.«

»Да ли си га имао, не знам, али га сад немаш«, рече Срећко и потегну из флаше.

»Можда сам остао без њега зато што сам целог века био гад«, поче да замуцкује Исмет. »Шта мислиш? Ето, малопре сам те наговарао да лешину оставимо и побегнемо с парама. Нико не би хтео да је закопа, и пси би је развукли као стрвину. Онда сам покушао да ти докажем како би било лепо да силујемо луду Мару. И то је била гадост. Замисли, мучити намученог! И још сам нешто хтео, али ти то до ноћи нећу смети да кажем. Срамота ме. Затим сам још нешто желео. И још, и још, и још. До сутра ти не бих могао испричати шта сам

143

све хтео. Па се због свега тога срце на мене наљутило... шта велиш на то... одговори ми већ једном... што си се укрутио...«

»Побегло.« »Па куд би?« поче кроз сузе Исмет. »Куд би најпре?« Срећко га је тупо гледао. »Да није ушло у тебе?« упита Исмет. »Увек си био

фуњара. И без срца.« »Није, не брини«, промумла Срећко. »Много ми је и

мојега, на врх главе ми се попело.« »Да није ту негде, око нас, у трави?« запита Исмет и

значајно погледа у белу несрећницу на носилима. »Не сумњаш, ваљда, у њу?« »У некога је морало ући.« »Лако ћемо за твоје срце«, рече грубо Срећко и севну

очима. »Прво реци где си сакрио онај литрењак... ону љуту...« Исмет клекну, погледа према небу и разјареном сунцу,

стиште образе шакама и завапи: »Људи моји добри, како ћу без срца...« »Где си сакрио литрењак, лопове?« зареза Срећко. Из траве се помоли луда Мара и виде Исмета како

плаче. »Господе, ако те негде има«, поче луда Мара

полугласно. »Боже од крпа, земље и угљена, не дај да Мухарему узму и закољу петла; наглуви и брадати главоња, смилуј се Исмету и врати му срце. Ти који окрећеш сунце и волиш моје маслачке, не дај да се сироти Исмет онако мучи. Врати му срце и пусти га да иде кући. Чула сам шта је малопре говорио. Све је лагао. Он је само хтео да буде рђав - то и многи други хоће, па не могу. А срце је детиње имао, сигурна сам. Ништа он лоше не може да учини – мали је још за грех. Срећка казни. Гадна је то псина: он Исмета и покушава да исквари. Њему срце није ни требало давати.«

Кроз траву и шипражје видела је како Срећко отпија из пронађеног литрењака, и како дежмекасти Исмет, плачући, гребе своје жуто и ружно лице.

144

21 Немој одозго да слећеш Обливен хладним знојем, старац Илија гледао је како се

свадбари гомилају око Мркоја. Загрљени или с боцама ракије у рукама и изнад главе, кракати и патуљасти, бучни или одавно пијани, гледали су пут трешње, на чијој се највишој грани црвенео петао.

Залетали су се и гађали каменицама; чупали су бусење и бацали га горе. Издирали су из плотова коље и пруће, уверени да ће, ако ничим другим а оно сигурно тиме погодити и стровалити петла. Ту су била чупава и дроњава сеоска деца, с младожењом на челу: он је затезао праћку и нишанио... али камен, избачен маленом снагом, није хтео горе, и падао је, уз општи смех, крај самог дебла трешње.

Неки су доносили витке стубе: сва срећа што није било трезног који би уз њих устрчао и брзо се успео до петла. Жене мушкобањасте довлачиле су котлове вреле воде и гледале горе.

Петао је без престанка кукурикао у круни трешње. Старац спази Мухарема. Мало издвојен из гунгуле, и

погнут, жмиркао је на сунцу и гледао каменице и дрвље које је летело уз трешњу, а затим срамно падало пред ноге оних који су га и избацивали. Шапутао је: Тако, црвени мој, тако. Немој да им се предаш. Држи се храбро. А они нека вичу колико год хоће. Издржи горе што дуже. Нека виде да нам ништа не могу. Пре ноћи ћемо у село, кући: ти полети као змај, а ја ћу полако узбрдо. И немој толико да певаш; прснуће ти грло. Де, послушај ме.

Тада старац виде како Мркоје зграби Мухарема за рамена.

»Мухареме!« зину пијани Мркоје. »Зови га одозго. Хајде, брже! Тера шегу са мном!«

»Зовни га ти«, рече Мухарем. »Вабни га, кад ти кажем!« дрекну Мркоје.

145

»Познаће ти глас, Мухареме«, рече мушкобања искрај котла вруће воде.

Мухарема поведоше до места одакле се петао најбоље видео.

»Еј«, зовну Мухарем сипљиво, прекрстивши руке на грудима. »Еј!«

»Јаче«, рече Мркоје. »Не вреди њему шапутати.« »Не могу јаче«, рече Мухарем. »Тако те и ја једва чујем«, рече Мркоје. »Еј!« понови Мухарем и замало се не закашља. »Чујеш

ли ме? Црвенко мој, сиђи брзо. Слети часком.« Гомила се ћутећи љуљала. Сви су гледали и слушали

погнутог Мухарема, чије је вабљење подсећало на стењање: »Црвени, окрени се. Па ми слети на раме. Или на главу.

Или ћеш да ти пружим руке... Мухарем се закашља. Али продужи: »Траже те. Зар ме не чујеш? Желе да се спустиш. Хоће

да те нахране житом. Не бој се. Ништа ти неће. Није ова врела вода спремљена за тебе.«

Петао је кукурикао. По свој прилици, ништа није чуо до своју пијану песму.

Старац се следи кад Мухарема заклони бучна гомила. Оставите сиромаха, рече у себи. Што сте се на њега острвили, кучкини синови. И петла његовог не дирајте више. Забављајте се друкчије. Оставите слабе и незаштићене. Ако вам је до игре, једни на друге кидишите.

Старчево око није могло да нађе Мухарема. Оно само ухвати Иванку у тренутку кад је подизала главу. Старац примети како она, строго одмеривши гомилу, опет обори главу.

Слушај ти, месецолика, рече јој старац, слушај ти. Добро ме чуј. Румена си, јака си, здрава си, и ја се поносим тобом. Обраћам ти се јер ми се чини да данас једино теби ракија није попила памет. Погледај ме. Сви су ме оставили. Док сам имао снаге и пара, трчали су за мном. А данас, кад сам пао, почеше да ме прескачу. Све се чудим што у брке нису почели да ми пљују: јер сам их све само добрим задужио, па очекујем најгоре.

146

Слушај ти, обрвачо кудрава, настави старац. Хтео бих да дођеш до мене. Да ми својим лепим рукама обришеш лице, да ми од ветра и прашине заклониш очи, и да ми са земље подигнеш руке. Хоћу да ми закопчаш кошуљу, да ме очешљаш, и да ми на главу ставиш црногорску капу коју газе. И да ми дуго држиш руке на раменима - дако се тако покренем. Наслонићу главу на твој велики и меки трбух и мироваћу читаву вечност. Онда ћу молити да ми опростиш што сам те довео у нашу нездраву кућу. Јер ми одавно нисмо оно што се о нама мисли и говори. Тешимо се причама о старој слави; лажима се уљуљкујемо. А болест и туга одавно спавају у нашем месу и у нашој крви. Погледај како смо се изродили. Имао сам три сина. Били су ситни, кржљави, ружни, и смрт их је брзо покосила. Ни по чему се нису разликовали од Мухарема. Чини ми се да су чак били и ружнији -све сама жалост, све сама слаботиња, све сама тањич. И мој се брат изродио: погледај Кајицу, твог младожењу. Отац његов био је крупнији и јачи од мене. Иза онаквог медведа остаде ћосави усуканко, рђица једна, пиле једно злехудо што пијуцка напразно и звиждуће. Па ме не кори што сам те довео у његов креветац. Знам, биће ти тесан и кратак. Довео сам те да нам, ако се то икако буде могло, поправиш разводњену крв. Слаб је и мрзовољан наш Кајица, али ћемо га молити да се покрене. Хранићемо га нарочитим јестивима, појити га најбољим пићима. Знамо за неке траве, и за неке враџбине. Узећемо га међу се: драшкаћемо га парама, мачкама и рибицама; обећаваћемо му златна брда и долине; причаћемо му шаљиве приче; миловаћемо га и гладити, љубићемо га свуда и шашољити. Уши ћемо му извући ако те ни тада не буде хтео. Сигуран сам да ћемо га навести и навадити. А не буде ли могао ништа да учини он - ја ћу. Можда ће ме мука и ова изненадна болест проћи, а смрт мимоићи. Глас ће да ми се врати, стара снага да надође. И нико о том ружном греху неће знати сем тебе и мене. И ти ћеш да нам родиш и одњивиш сина. Биће црн, кудрав и косоок, и неће имати нарецкане зубе и танке руке. Биће то прави ждребац. Земља ће се угибати под њим; небо ће се проламати од његове њиске и рзања. Још једном ти се молим као мајчици божјој: дођи и дигни ми руке

147

из прашине; усправи ме на ноге и реци ми да ћемо Кајицу некако намамити и навести; кажи гласно, и свима, да ће ме смрт прескакати још стотину година; заборави моју гадну, моју тужну мисао, и живи – вечито.

Гомила се ускомеша и разреди, и старац виде муслиманско гробље зарасло у чичак, аптовину и купине. Између мраморја тетурале су се црне фигуре гробара, којима никако није полазило за руком да се удаље од блештавог товара на даскама. Видео је још боље и чистије непомичне скитаче под дивљом крушком, и чудио се како им се ум не помрачи од сунца које их је тако дуго пекло. У даљини се назирало смрадно Бијело Поље, и њега је обузимао страх од јеке звона која је отуда у топлим таласима навирала.

Следи се кад спази како Мркоје шчепа Мухарема за прси. Шта то опет хоће од њега, запита се старац и виде да двојица држе о рамену пушке. Неће, ваљда, да га убију. Боже, поврати ми снагу да одем и да их као псе растерам.

»Ваби петла!« рече бахато Мркоје. »Не помаже«, рече Мухарем једва се држећи на ногама.

»Видео си малопре.« »Ваби, кад ти кажем!« забрунда Мркоје. »Што ће вам?« шапну Мухарем кад виде све три пушке. Мркоје искези зубе и Мухарем помисли да ће му

пљунути у лице, па обори главу и процеди: »Па... лепо му је и горе...« »Ако га не будеш довабио, пуцаћемо«, рече Мркоје. »Прво ми реците што вам је толико стало до њега?«

осмели се Мухарем и подиже главу с груди. »Свадбари траже да га живог кљукнемо у врелу воду«,

смрси пијано Мркоје и пусти Мухарема. »Зато ће и теби бити боље ако га довабиш.«

»Жао ми га је«, прошапута Мухарем. »Хоћеш ли онда тебе место њега малчице да кљукнемо и

черупамо?« Старац не чу њихове рећи, али виде како се Мухарем

измаче, издвоји из гужве и погледа горе. »Црвени мој дечко!« викну Мухарем. »Голупчићу! Немој

никако одозго да слећеш. Остани горе заувек. Хоће да те

148

кљукну у врелу воду и да те онда очерупају. Весели им се. Зато остани горе, макар те никад више не држао у наручју.«

Мркоје опет зграби Мухарема за груди и снажно га одгурну.

И пао би, видео је старац, да није било људи који га дочекаше на руке.

Мухарем затим погледа по гомили, која више није хтела с њим да се игра, и осмех влажне захвалности развеза му се на уснама. Примети у трену да га је један од тројице под пушкама пљунуо, и дође му да заплаче.

Човек искрај Мркој а нанишани. Пушка му дрмну раме. Светину то не збуни - на све стране су играли, певали и

пили. Само је неколико њих гледало уз трешњу. Мухарем виде како петао, тргавши се на пуцањ, полете

страном. Кукурикао је, чинило му се. Али није знао да ли је полетео пре пуцња или тек кад га је куршум погодио. Премирао је од страха и шапутао, тако да су га они између којих се налазио могли чути:

»Можда си само рањен... држи се, не слећи на земљу... лако ћемо с ранама... знам много трава којима ћу ти их зацелити... само ти остани жив...«

Старац виде како и Мркоје погледа низ цев. Онда осети мирис барута.

Пси, рече старац у себи. Гадне и одвратне псине. Ни Мркоје није промашио, помисли Мухарем и зажеле

да и њега олово нађе. Кукуричући, петао се на други пуцањ трже, заустави на

часак, тако да се Мухарему учини да ће на том месту вечито и остати. Али се он с новим кукуриком одлепи од тла и опет полете страном и горе.

Далеко ће одлетети, помисли Мухарем и обузе га дрхтавица. Бојим се да ће му се изгубити сваки траг.

Светина се узгиба. Многи су и даље играли, али је било и оних који су гледали погнутог Мухарема и петла. Песма им је замирала на уснама, пијани повици кршили су се негде испред зуба, а израз чуђења и запрепашћења замењивале су гримасе беса и разјарености. Засукивали су црвене вратове, зевали и покушавали да се одрже на ногама. Преко њихових широких

149

лица, кроз њихове ракијом и игром замућене очи летео је петао као црвена звезда репатица. И ко зна у какав би положај дошле њихове чупаве главе, докле би им се вратине засукивале и увртале, и колико би у косом и звиждућем лету јурио петао, да се не зачу и трећи пуцањ.

Мухарем није могао да погоди ко је пуцао: Мркоје, она двојица иза њега, или пак неко од друге шесторице с пушкама. Али је видео да ни овај последњи није промашио. Само у срце да га не погоде, помисли Мухарем још не схватајући шта се дешава.

Петао се на пуцањ за тренутак заустави: колико да види ко му се то смеје, и ко то за њим просипа ватру и олово. Оста дуго тако подвинуте главе, опуштених канџи и раширених крила. А кад кроз перје пропусти и треће ужарено зрно, трже се и вину право горе.

Можда би и пао да није било плотуна и куршума који су га стизали. Људи су погледали низ цеви, клатили се и пуцали, викали и подврискивали, а празне и димљиве чауре падале су им око ногу. Дуго су тако пуцали. Димила се искрај њих загрејана вода; белеле су се изнад котлова зубине мушкобањастих жентурача.

Погађан, петао је летео све помамније, све брже. Био је толико удаљен од земље и гомиле да му нико, па ни престрављени Мухарем, није могао разликовати ноге од крила, ни врат с главом од репа и перја. То што је Мухарем видео била је прегршт ватре, ужарена лопта што је, добијајући све већу брзину, нестајала у плаветнилу неба.

Ваздух је подрхтавао од песме. Земља се угибала од игре. Мухарема је ледила мисао да ће петао одлетети на само небо.

Никад га одозго неће пустити, шапутао је. Јер ће и њима затребати.

Па ћу остати сам самцит. Кад петао заклони сунце, Мухарем виде како црвена

светлост обли лица свадбара. Руменило се и небо, и брда која су га својим врховима пробадала, и огуљене странчине, и пут, и река што се крила по јошју и врбацима. Крв се из црвене тачке точила, и Мухарему су сузе скакале преко јагодица.

150

Пурпурно перје летело је на све стране, и било га је тако много да никог око себе није могао да препозна: људи су се од њега бранили, али их је оно засипало и прекривало.

Негде усред узбучале гомиле стајао је Мухарем и био немоћан да се с места помери. Кроз сузе је гледао црвену тачку која је постајала све мања, и људе који су без престанка нишанили и пуцали. Желео је само једно: да оде до места где ће петао пасти, да га раширених руку дочека, и да види јесу ли му оловом разнели срце.

Али је петао летео све брже, не мичући се испред сунца, и није ни помишљао хоће ли и где ће пасти. Хитрином звезде парао је небо, нестајући из очију забезекнуте светине. Ватроноша.

Устоличени старац Илија гледао је преко Иванке, Кајице и жена што су просипале воду из котлова. Видео је Мухарема, који је, једва се држећи на ногама, плакао. Шапутао је: Смири се, дечко мој, смири се. Не жали толико петла. Знам, волео си га. Али покушај да га заборавиш. Јер нема земаљске ствари коју човек не би могао да заборави и прежали. Зато не тугуј толико за петлом. Није он таква реткост. Ако је до тога, даћу некако знак овој стоци што ме окружује да ти одмах набаве другог. Сабери се, јер им игра није успела докраја. Петао им је побегао ... винуо се у само небо, и одозго га ни ђаво не би могао вратити. Погледај око себе: преварили су се. Видиш ли како се у само сунце претворио, и како нам одозго шија, крвав и рашчупан. Зато се стишај, мали мој, обриси сузе и дођи да седнеш крај мог колена.

Људи су и даље пуцали; вероватно, ни сами нису знали у шта. Коло се окретало као пре. Није више било мушкобањастих жена ни оних људескара и кепеца што су уз трешњу бацали каменице и дрвље.

Петла више нико није ни помињао - као да никад није ни кукурикао. Рекло би се да је светина била веселија но икад раније. Само је Мухарем пиљио у црвену тачку на небу, и цвилео као штене.

151

22 Неспоразум Мухарем се нађе у чуду. Куд ћу сад, запита се. Свадби и

свадбарима више не требам. Урадили су што су хтели. Мислим да би најбоље било да се изгубим.

Примети да га нико не гледа. Желео је да га било ко запита како му је без петла. Онда би покушао да престане да плаче, и да им каже како би најрадије умро. Веровао је да би се тако најпре смирио, и да би заборавио своју срамоту.

Али никога није било ни да га поздрави, ни да га опсује. И њега је обузимао још већи чемер. Желео је да га неко додирне: не би се наљутио ни кад би га одгурнули. Толико ме презиру да неће ни да ме пљуну, помисли.

Читав тренутак гледао је око себе. Старац Илија мрдао је брадом као и малопре. Држећи на жици десетак рибица, Кајица је дражио мачке. Остале деце није било у близини.

Разваљених вилица, Мркоје је певао и Мухарему се чинило да ће му поиспадати климави зуби. Мушкобањасте жене носиле су међу собом празне котлове. На високом коцу заштитнички се белела давно оглодана коњска глава.

Богату трпезу нападали су просјаци, дивљачна чобанчад, муве и лептирови. Испаравала се ракија, димиле су се чорбе, заударало је овчје месо, кравио се лој. Свадбарски коњи, окићени марамама и пешкирима, полирали су пшеницу и пре времена препланули овас.

Сунце се вртело баш изнад Иванкине главе, и Мухарем га је гледао кроз сузе на трепавицама. Иванка је једина била спокојна: у све је гледала, а никог није видела. Венули су на њој венци од цвећа и трава.

Не гледа ме више, помисли Мухарем и још више се сневесели. Нити мисли на мене. Ето, преварио сам се - није ме ни питала како ми је сад, без петла. Потпуно ме заборавила. Можда ме чак и не види. Сви ми знаци говоре да ју је забављала игра с мојим петлићем... што значи да је као и они...

152

Е, кад је тако, бежи одавде, рече себи. Губи се, луди Мухареме, губи се. Не сметај им. Зар не видиш како си им гадан, и како окрећу главу кад поред тебе пролазе. Ти више ниси важан, јер немаш петла. Сад траже другу жртву. Јер су сити, обесни и много несрећни.

Бежи одавде, кад ти лепо кажем. Док си читав, и вода ти је сјатка.

Запита се куда да бежи. Кући, у село. Шта ће тамо. Преко реке и у шипраг. Ни тамо неће. У брда, у клеке. Не, тамо је пусто и страшно. Ни задимити путем и натраг не може. Још је горе бити сам. Зато је најбоље да побегне од једних к другима. Јер му је место међу људима, било какви да су. Једино то посигурно зна и осећа.

Одлучи да бежи к скитницама и гробарима. Прође поред Иванке и осети мирис јела. Заборави глад при помисли да га је видела исцепаног и изгребаног. Не усуди се да подигне главу и види ко га је то зовнуо. Гласнула се нека жена, свакако. Можда и Иванка.

Кад размину трпезу, опет чу онај глас. Познаде га. Звала га је мушкобањаста, брката сусетка.

»Шта ћу ти?« шапну Мухарем. »Би ли мало хлеба и сира?« рече жена. »Или, можда,

меса и чорбе?« Заигра му срце од сете. Па продужи клецајући. »Би ли нешто јео, јадан био?« забрунда жена гласом

гонича стоке. Измаче јој. Нађе се на чистини, на путу. Чуо је како

гробари певају, и како скитнице разговарају. Тек ту схвати колико је усамљен и несрећан.

Па шта ћеш ти сад на свету сам, Мухареме, запита се. Потпуно си сам. Никад ти горе није било. Док си имао петла - некако се и могло. А сад ћеш повући мачка за реп. Ниси се оженио - Иванку си чекао. Њу ти уграбили, отели је. Док је петао био с тобом, могао си је бар сањати. А сад, кад њега нема, ништа ни од снова. Ни у сновима нећеш одсад смети да идеш до краја као други људи. Живота за тебе нема - јер више ниси човек; ти више ништа ниси. Ето шта си данас зарадио.

153

Уплаши се самоће. Зажеле да се што пре нађе међу људима. Кашљући и повијајући се, с рукама на грудима, у којима као да је нешто крчкало, пође путем. Како је ишао, бојећи се да не падне у прашину, тако је у њему све више расла жеља за људским присуством.

Нека раде са мном шта год хоће, само нека ме пусте да их гледам у очи, и да им слушам глас, помисли и побоја се да скитнице и гробари неће хтети с њим да разговарају. Нека ме и муче, нека ме и понижавају. Шта мари. Главно да Иванка то не види. Нека ме муче - само нека ме и додирују.

Петар и Јован лежали су под крушком. Спремали су се за полазак, Петар је био мрзовољан, а Јован жив и готово весео.

»Иде к нама«, шапну Јован. »Ко?« зевну Петар. »Онај што је имао петла«, рече тихо Јован. »Како је дроњав«, рече Петар и ражалости се.

»Дроњавији од нас.« Гледали су га. Клецао је и сам са собом говорио. Нису то

биле речи, већ шапат, прекидан кашљем. Ћутали су очекујући да им приђе.

Мухарем прво спази Јована. Кад угледа и Петра, препаде се. Гледали су га испитивачки. С места се нису померали.

Хтео је да им каже: Злостављајте ме, само немојте тако да ме гледате. Што се мрштите. Шта сам вам то скривио те ме тако стрељате очима. Дозволите да прођем поред вас, да се поклоним ако треба, и да побегнем. Ви сте добри, ви сте златни људи, али су вам очи мрачне, и мене је страх од њих...

Приђи, рече Петар у себи, приђи. Чујем да су ти петла отели и да си због тога несрећан. Имаш раста и да тугујеш - дивну си птицу имао. И ја имам петла. Никад га нисам видео, али мислим да је црвен, да је крвав, и да је тежи од олова. Вечито млати крилцима, дамара, певуши; не да несрећи и ружном сну на моје очи. По њему распознајем дан од ноћи. Док ми је њега, не бојим се јада и зла по којима свакодневно газим. Приђи да те малчице не лажем; да ти кажем да никад више нећеш бити срећан и спокојан, и да ти се ниједна жеља

154

одсад па до смрти неће испунити. Али немој да плачеш - ружно ти то стоји. Да ми није мучно устати, пришао бих ти и загрлио те; чини ми се да бих имао још неких лепих и неутешних стварчица да ти шапнем на уво.

Што се толико плашиш, човече, прошапута Јован у себи. Не мрзимо те. Нисмо ми сити и пијани свадбари, већ гладне и жедне скитнице. Нисмо ми изгубљени и несрећни да бисмо се онолико веселили. Нас годинама муче сврабови и срдобоље. Па кад је тако, па кад нисмо као они који су те данас расплакали, приступи. Хтео бих да ти очешљам замршену кошићу, и да те научим како да дођеш до новог петла. Хтео бих и да те нахраним - прво парче хлеба до ког дођем теби ћу дати. Јер ми се чини да си гладнији од мене, да си малчице и болестан, туго моја изгребана и поцепана. Зато се помери с тог места, крочи к мени, не бој се.

Мухарема охлади нов талас страха. Људи ништа нису говорили, и то га је бунило. Имао је много штошта да им каже, али није смео ни да зине. Па је дрхтао читав тренутак, желећи да се завуче у трње и побегне им за вечита времена. Гледао их је главе погнуте и руку скрштених на прсима.

Одјеци стидне песме допирали су до његовог ува - то су се гробари веселили. Хтео је тамо где се живи, пије и пева. Није знао ко су ти људи, и шта ће у то доба дана и године на муслиманском гробљу, али је веровао да ће му нешто рећи чим им приђе.

Јован заусти да нешто каже. Али скупљени Мухарем шмугну поред њих.

»Побеже«, шапну Јован. »Дроњавији је од нас«, понови Петар као за себе. Луда Мара ниче из траве. Гледала је Мухарема очима

мачке. Држала је руке на трбуху и све се више савијала - била је то зверчица која се спремала на скок. Мухарем се и ње уплаши. Претрну и успори ход.

»Куд ћеш то, Мухареме?« запита луда Мара. Мухарем погледа веселе гробаре и рече тихо: »Хтео бих мало да певам...« »Па што не певаш сам?«

155

»Не могу«, рече Мухарем и мало се ослободи. »Не могу сам.«

»Није њима до песме«, рече луда Мара и зађе у шумарак.

Петар и Јован видеше како се Мухарем пободе крај гробара.

156

23 Све песме су моје »Шта хоћеш?« упита бахато Срећко. »Страх ме је да будем сам«, поче Мухарем тихо. »Видех

вас, па... па дођох да вам мало правим друштво...« Срећко одгурну Исмета и устаде. »Какво друштво?« бубну Срећко. »Ето, да будем с вама.« Тада Мухарем виде бели товар и устукну. Хтео је још

нешто да каже, али му речи застадоше у грлу. Изненади га уплакано и прљаво Исметово лице: човек је земљавом руком трљао образе; другом руком претраживао је недра.

»Како ми можемо сами, Мухареме«, забрунда Срећко. »Како се ми не плашимо.«

»Али ви нисте сами«, шапну Мухарем и искоса погледа бели товар на даскама.

»Него с ким смо?« рече злурадо Срећко. »Један с другим«, рече Мухарем. »Дошао си само то да нам кажеш?« зину Срећко и

заљуља се. »Нисам ништа хтео да вам кажем«, шапну Мухарем и

препаде се. »Па шта си онда хтео?« викну Срећко. »Шта си хтео?« »Хтео сам да певам с вама«, рече Мухарем и погледа

тужног Исмета. »Зар ти се, Мухареме, не чини да је певање ружна

ствар?« завапи горко искежени Срећко. »Љигава ствар.« Мухарем се мало открави. Живну и рече: »Све што људи раде мени није гадно.« »Па ни оно што су ти узели певца?« избечи се Срећко.

»Ни то?« »Нису криви«, рече Мухарем. »Био им је потребан.« »А, ту смо!« кликну Срећко искрививши вилице. »Ту смо,

птичице. Ти си од оних што све праштају и... што воле да певају...«

157

»Јесте«, уграби Мухарем. »Много волим да певам ... само не смем...«

Са земље га је великим и сузним очима гледао Исмет. »Би ли, онда, малчице ракије, Мухареме?« намигну

Срећко и пружи му боцу. »Све што радите ви, радићу и ја«, рече Мухарем и отпи. После трећег гутљаја Мухарему се заврте у глави. Врати

боцу и рече кривећи усне: »Добра је. Препеченица.« »Главно је да кваси«, рече Срећко мутно и седе. »И то што кажеш«, рече Мухарем весело и зажеле да је

пијан као Срећко. »Кваси и те како.« »Је ли сад све у реду, Мухареме?« јекну Срећко. »Да

нисмо шта заборавили?« »Били смо се договорили да певамо«, рече Мухарем. »Па добро«, готово викну Срећко и повуче Мухарема. Мухарем се сручи меду њих двојицу. При задовољству

што је с људима, заборави болове који су се пробудили око убоја. Ишчезну и нелагодност што је крај белог товара. Од среће му надодоше сузе. Али оста миран. Не уви се ни кад га гломазни Срећко загрли. Боже, како су добри, помисли. Прави људи. Не стиде ме се. Па ме још и додирују без гађења.

Срећко га привуче к себи. Мухарем осети воњ што је избијао из његових дроњака, и зној који му је влажио чело, лице и врат, и хтеде да запева. Желео је да љуби велике и прљаве човекове руке и да их дуго држи у недрима, крај срца.

»Па добро, Мухареме«, закркља Срећко. »Па добро, лепи мој, која је твоја песма?«

»Све песме су моје«, рече Мухарем. »Али коју највише волиш?« »Волим све подједнако«, рече Мухарем и загледа се у

мутне човекове очи. »Нема ниједне која ми није драга.« Срећко је шкрипао зубима и колутао очима. Наваљивао

се на крхког Мухарема, који се није измицао. Тужни Исмет буљио је преда се, у трње: чинило се да тражи нешто што се тешко налази - руке су му висиле, глава му се климала, и сав је био млохав. Пред њим се белео товар, и он је покушавао да га никако не гледа.

158

Срећко замахну руком. Кад осети да му се уз врат прилепи широка шака, Исмет се мало трже, али не подиже главу. Оста непомичан, с погледом у дивљој травуљини и боцама.

»Еј!« крикну Срећко. »Еј, Исмете! Не дремај!« Исмет нешто промрмља. »Исмете, хајде да певамо!« рече Срећко. »Ево, и

Мухарем ће нам помоћи.« Човек је ћутао. Срећко га зграби за рамена и продрма. Исмет подиже главу: очи су му биле влажне и уплашене. »Почињи ону твоју песму«, рече Срећко. »Мухарему је

свака лепа.« Тек тада се Исмету развеза језик: »Певао бих, али не могу...« »Како то?« уплаши се Срећко. »... како да певам кад немам срца...« »Ни малопре га ниси имао, па си певао«, рече Срећко. »Да, али још нисам знао да га немам«, рече Исмет

плачно. »Певај, море, и баш те брига за срце!« повика Срећко и

поче да се искашљаје. »Не могу«, рече тужно Исмет. »Ништа не може да се

уради без срца. Ни лепо, ни ружно.« »Па за песму ти треба само глас«, рече прекорно

Срећко. Исмет обори главу и поче да шмркће. »А где ти је срце?« запита га Мухарем сажаљиво. »Изгубио сам га«, шапну Исмет не подижући главу. »Хтео бих да ти помогнем«, рече узбуђено Мухарем.

»Ово што имам, делићемо.« »Мени треба цело срце«, зацвиле Исмет. Мухарем је гледао у бели товар. Кад прими и трећи шамар, Исмет се покрену: очима

детета које је скривило погледа Срећка. »Почињемо, момци!« повика Срећко. »Ову арију и

врапци знају. Дедер!« Исмет и Мухарем се погледаше. Срећко поче отегнутим,

начетим гласом:

159

Дуни, ветре, мало са Неретве... Мухарем прихвати. Плакало му се од среће. Срећков глас се прекиде на најлепшем месту, при крају. Обојица погледаше Исмета: низ дебеле образе текле су

му сузе. »Хајде сад сам«, поче тихо Срећко. »Де, почни.

Полако...« Исмет преста да плаче. Хтеде да се ухвати за почетак

песме. Срећко и Мухарем гледали су како зева покушавајући да крене. Муцао је, кривио вилице, кидао глас. Кад се увери да не може запевати ни у друштву, а ни сам, Исмет гласно зајеца. Плакао је шакама стежући образе, тресао се и одскакивао од земље као прљава лопта.

Срећко је певао развлачећи реч по реч: Па растерај маглу са Мостара... Али и његова песма брзо утрну. Он отпи из литрењака и

зграби Мухарема за врат. Мухарему почеше да клецају колена. »А шта ћеш сад, соколе?« рече грубо Срећко и осети

како се гумени Мухаремов врат савија и пружа под његовим прстима.

»Још бих певао«, закркља Мухарем. »Има још пуно песама.«

»Знам да има«, рече Срећко. »И ја их много знам, и много волим. Али, шта нам вреди кад је тај скот до тебе изгубио глас.«

»Можда бисмо га песмом орасположили«, рече Мухарем. »Она је лек... тако кажу...«

Мухарем је желео да искапи Срећков литрењак. Чинило му се да би му песма и ракија помогле да што пре заборави данашњу срамоту и пораз. Зато је нетремице гледао у крваве Срећкове очи и понављао да треба продужити с певањем.

Петар и Јован гледали су како се Срећко и Мухарем нешто договарају. Стојећи насред пута, видели су и луду Мару. И она је радознало посматрала Мухарема, који је отпијао из боце.

»Мухареме« застења Срећко, »јеси ли икад спавао са женом?«

160

»Не«, шапну Мухарем. »Никад.« »Доста с таквим разговорима«, рече Исмет. Срећко рукавом обриса зној с чела. Мухарем обори

главу и поче стидљиво да уврће крајичак капута. »А ону стварчицу, јеси ли видео?« упита Срећко гласом

који је дрхтао. Мухарем одмахну главом. »И сигурно би волео да је видиш?« опет ће тихо Срећко. »Све што су видели људи, желео бих да видим и ја«,

процеди кроз зубе Мухарем. »Лепо«, рече Срећко. »Лепо.« Мухарема обли румен. »Баш сте скотови«, рече Исмет. Срећку поче да се крати дах: »И велиш: све што су видели и радили људи...« »Велим«, шапну Мухарем. »Онда зажмури«, рече узбуђено Срећко и одгурну

Исмета. »Зажмурио сам«, рече Мухарем. »Треба ли још шта?« »Пружи ми руку«, рече Срећко. Исмет виде како им се врхови прстију додирнуше. Обузе

га гађење - никад није волео да гледа како се људи

зближују и дотичу. Толико се наљути да му очи пресушише. Спази како Срећкова рука поведе Мухаремову шачицу. Готово без даха и погнути, чељусти разјапљених а очију затворених, дрхтали су над белом гомилом која их је чекала.

Из трња ниче луда Мара и примети да се две руке приближише товару. Подиђе је језа; бол у утроби се стиша. Две пијане, две луде, две земљаве руке склизнуше преко прве избочине; смирише се тек на другој.

Шта ово радим, запита се Мухарем, шта ово радим. Где сам ово, и куд то сета моја рука. Ту сам, међу људима; а руку су моју ухватили и стегли. Изгледа да су ми сунце и ракија ударили у главу, па више не владам собом. Знам само да моја рука није добра, да се узјогунила, и да ме не слуша више. Руко, хоћу да те убијем. Окреће ми се бели товар испред очију. Ракијо, гора си од сунца. Владам ли бар мало собом.

161

Владам. И знам шта чиним: слушам Срећка. Хоћу да се изједначим и с њим, и са свим осталим људима. Густа ли је светлост што ми капље у очи. Руко, ти радиш нешто ружно. Шта ли ми то зуји и бубња у ушима. Руко, не иди даље. Што ми крв јури кроз вратне жиле у главу. Хоћу да постанем човек: а да бих то постао, морам чинити све што они раде и све што они хоће. Руко, буди добра; заустави се за тренутак и не срамоти ме.

Срећко је све више стезао крхку и послушну Мухаремову руку. Играо се њом, шалио се, приљубљивао је уз бели товар. И љуљао се као велико и натруло дебло. Чинило му се да се некако празни: да из њега излазе вода, све врсте крви, сва црева и душа, и да крај белог товара остаје да плаши пролазнике и дуг смрдљив костур. У збрканим мислима, и жмурећи, видео је себе: крај изболованог и престрављеног Мухарема згрчила се телесина. Чворновата глава врти се све већом брзином на болесним жилама врата. Његово тело је без тежине - само да не пирне ветар. Оглодана лобања што жмури и кези се на пролазнике и мраморје металним зубинама брзо ће слетети с непостојећих рамена и откотрљати се у коприве. Над белом мрљом товара остаће до саме ноћи погрбљено страшило. И док је света, гробља и Љешничана, на том месту земље неће се савијати и мучити тако знојава, тако љигава и тако ружна сподоба.

Не вреди ти више ни да отвараш очи, рече себи Срећко. Изгубио си срце. Малопре је из тебе излетело: имало је тело змије, крила птице и главу гуштера. Сад си лакши за читаву гомилу бледог и жиличастог меса; сад ћеш још више да се кривиш и љуљаш на ветру. И ништа ти више не помаже. Па ни устајати с места не мораш - све је готово. Без срца си исто као и Исмет, као и многи други које још ниси срео и упознао. Више нећеш моћи да певаш као раније, да се радујеш, а ни да плачеш као остали људи. А срце око себе не тражи, не дирај земљу и траву: завукло се у прву јаму на коју је наишло. Зато жмури и даље; мируј. И по белом товару води пажљиво Мухаремову шачицу. Нека опипа оно што иначе никада не би. Ако икако можеш буди добар према њему. Звизни га слободном руком, сравни га са земљом, повуци га за нос,

162

цимни га за уво, и не загорчавај му мокрим и лажним речима ионако мучан живот. Распали га и ти, за грло га шчепај. Нека осети да га се нико не гади, да је човек, и да то није тако лако бити.

Срећко је левом руком претурао по недрима. Срца заиста није било. Али је ћутао, желећи да тим открићем не обрадује Исмета и ражалости Мухарема. Ништа, ништа, шапутао је у себи, доживео сам ја и много теже и ружније ствари. Гледао је као и кад је имао срце: Исмет је крио лице шакама, а Мухарем је дрхтао. Баш сте деца, понављао је у себи, баш сте деца.

Свашта ли мора да се ради да би се постало човек, помисли Мухарем и зажеле да је на другом крају света. Ово што чиним, по свој прилици, није лепо, али не смем устати и успротивити се Срећку. Отераће ме од себе и ја ћу опет у село и кући као нечовек.

Рука Мухаремова шетала је белом површином; клизила је од места где би требало да се налазе груди, и спуштала се све ниже.

Кад му шака стиже до најружније избочине, и кад ту оста, Мухарем изгуби дах. Отвори очи, и пресени га белило. Свест поче да му се мути. Виде своју руку у Срећковој: лежала је с дланом надоле, на најстиднијем, на најжалоснијем месту. Надођоше му сузе. Покуша да помери шаку.

»Мируј«, зареза Срећко. »Овако се не постаје човек« зацвиле Мухарем. »Зар ти је до тога још стало?« упита Срећко. »Јесте«, рече Мухарем. »Па што онда плачеш?« на то ће Срећко. »Пусти ме«, завапи Мухарем и сав се изви. »Пуштен си«, рече Срећко гадљиво. Али је Мухарем још држао шаку на тужној избочини

товара. »Јеси ли задовољан?« упита Срећко. »Ја сам хтео само да певамо«, рече Мухарем плачно.

»Ништа друго нисам хтео.« »Хтео си да постанеш човек«, лану Срећко и паде крај

товара.

163

»Навео си ме... ти си ме навео... никад се сам не бих сетио...«

»Добро си прошао«, искашља се Срећко. »Чак ни срце ниси изгубио.«

»Али нисам ни човек постао«, рече Мухарем. Стојећи изнад блештавог товара, гледао је како Срећко

звера око себе, пиљи у трње и разгрће траву - да ту негде није срце; и како тужни и беспомоћни Исмет жмирка и трепће на сунцу.

Погнут и несигуран на ногама, Мухарем је приносио шаку лицу и загледао је. Длан његов био је, као и малопре, знојав, жуљеви! и испуцао. Примицао је к себи и одмицао грешну руку, и никако није знао како да је казни и презре. Пљунуо би је да је био сигуран да ће је тако понизити. Увалио би је у нечист да је знао да ће је тако осрамотити. Све би с њом радио, свашта би с њом чинио, а најрадије је не би уз тело носио.

Мухарем панично одступи у страну. Искрај белих нишана викну кроз сузе.

»Преварили сте ме! Рекли сте да ћемо само певати! Навели сте ме на грех...«

Нико му не одговори. Ћутали су обојица, и Срећко и Исмет. Тихо су слинили. Загрљени и заваљени, знојави и земљави, гледали су га пијаним и избуљеним очима. Ништа нису ни имали да му кажу. Просто-напросто, гледали су га као што се гледа сваки други пролазник. То Мухарема највише и сневесели. Испред њих се белео дугачки товар: светлост се велика на њему гомилала.

И како је натрашке узмицао, бежећи од нестварно белог и нахереног мраморја, тако су и њихове главе, чинило му се, постајале све даље и мање. Па му, кад се на чистом путу нађе, једино оне, тешке и врљаве, мутне и крваве, од свега што је у гробљу видео, остадоше јасне у сећању.

164

24 Пуно цвећа Кад потпуно оста сам, зачу познат глас: »О, Мухареме ...« Обазре се око себе. Све је треперило на сунцу. Кад се

позив понови, Мухарем се окрену и у трњу и трави виде луду Мару. Клечећи, махала му је руком са свог брега. Црнела се у цвећу, у гомилама беле раде и позног маслачка.

»Шта је?« одговори Мухарем. »Бежи к мени!« »Како?« ушепртља се Мухарем. »Како то?« »Лепо!« рече црна Мара с брега. »Где ја, ту и ти.« »Не знам да ли то може... да ли бих тамо могао постати

човек... и још нешто, ја сам...« »Ми смо браћа«, рече нежно луда Мара. »Јер обоје

желимо да живимо хиљаду година.« »Не могу«, рече Мухарем сипљиво. »Никако. Упрљан

сам. Грешан сам.« »Не мари«, рече луда Мара. »Ништа не мари.« »Мари«, рече Мухарем. »Дођи, јаде мој«, рече луда Мара. »Овде има пуно

цвећа. Доле га на путу уопште нема. Зар не видиш?« »Видим, али шта вреди«, рече Мухарем снебивљиво.

»Дошао бих да нисам овакав.« »Ех, чудан ли си«, с нежним прекором рече луда Мара. До земље је сави оштар и изненадан бол. Гледај у сунце

које се окреће и одмотава као клупко, рече луда Мара себи. И дувај у беле крунице маслачка, па ће бол престати да те мучи и кида. Дувај, док се не задишеш, и док лаке пахуљице не застру цело небо. Онда ћеш заборавити да си жива, да си у цвећу и у трњу, и да ти је срце велико као звезда. Учиниће ти се да Мухарем не бежи од тебе, но да се као сироче привија уз твој скут: он плаче и шапуће да је грешан, а ти му милујеш руке за које мисли да су прљаве; дајеш му да једе и тераш га да дува у маслачке - може тако однекуд искрснути петао.

165

Учиниће ти се да си земља. А она је пространа као кошуља; и непокретна је; и не зна ни за какав бол. Тако уради ако хоћеш да ти болови и чемер не разнесу и не ојаде утробу. И гледај како се врти сунце, и како свуда лете беле кокице.

Да смем, дошао бих до тебе, луда Маро, прошапута у себи Мухарем. Можда би ме научила како да казним руку. Или би ми показала како с ње да сперем срамоту. С ње и са себе. Јер ти знаш траве за које нико никад није чуо, па би ме исцелила. Не бих кроз свет ишао као прокаженик, као губавац. Теби бих да дођем, најлуђа Маро. Можда знаш како се заборављају срамоте, порази и друге прљавштине, и како се постаје човек.

Али луду Мару више није видео, нити је ишта могао да јој каже: белео се маслачак, и било га је колико и светлости.

Мухарем појури путем. Ненадно се срете са скитницама. Нису више лежали, али нису ни стајали. Нађе се лицем у лице с Петром: човек га је гледао као и малопре. Од његовог погледа Мухарема подиђе језа. Риђи Јован направи гримасу; уста дебела скупи, очи узрикави а нос меснати искриви, и онда му се насмеши. И то Мухарема уплаши. Па, гледајући преда се, процеди:

»Хтео бих да прођем ... ако је икако могуће ...« »Могуће је«, рече Петар мукло. »Па... хвала«, промуца Мухарем. »Нема на чему«, насмеши се опет Јован. »Има«, рече Мухарем и крену. Јован погледа брижног Петра. Петар упита Мухарема: »Куд ћеш то?« »Не знам«, шапну Мухарем не подижући главу. »Ако немаш куд, могао би с нама«, рече тихо Петар. Мухарем их погледа с чуђењем. Велике Петрове усне

развлачиле су се у смешак. То Мухарема охрабри, па га запита:

»Куд то?« »У скитњу«, рече Петар. »А може ли се тамо постати човек?« шапну Мухарем и

погледа у своју грешну руку.

166

»У скитњи се постаје само скитница«, рече Петар. »И то неизлечива скитница.«

»Рђав човек да ли би се у скитњи могао поправити?« упита Мухарем плачно.

»Како себе можеш да сматраш рђавим?« побуни се Јован и скочи према Мухарему. »Богаму, петла му узели, а он себи увртео у главу да је рђав... ја бих, да сам на твом месту, целом свету пробио главу...«

»Ето, ја тако«, рече Мухарем и пожеле да им умакне. »Хајде с нама«, рече топло Јован прекидајући тишину.

»Па ћемо с твојим злом лако, ја те узимам на душу.« »Смем ли знати докле идете?« упита Мухарем не

скидајући поглед с риђег Јовановог осмеха. »До мора«, рече Петар важно. »А онда?« на то ће Мухарем замишљено. »Онда натраг«, рече брзо Јован и чак до залиска подиже

обрву. Мухаремово лице искриви једва приметан грч. Он рече: »Нисам ја за тако лепе путеве ...« »Зашто не би био?« упита га Петар. Мухарем погледа у своју руку, заплака и побеже. Стојећи у месту без речи, гледали су како трчи путем.

167

25 Браћо најрођенија Сад се преслишај, рече себи Мухарем дижући се из

прашине, добро се преслишај. Узми себе на испит. Види шта си урадио. Певца си имао, људи ти га узели, и он отишао на небо. Иванку си имао - цела ствар била је готово свршена, требало је само још она да пристане, али ти је отеше. Газду си доброг имао и твојом кривицом удари га кап. Весеље си им покварио, Иванки згадио живот, а себе осрамотио. Скитницама се замерио, ракије се гробарске напио, па онда од свих побегао. Али све би добро било да ниси руку своју упрљао и ону несрећницу опипао. Грех си починио, голем грех. Сад ничега нема, а грех носиш, и носићеш га док бауљаш по земљи.

Покушавао је да се дигне, али није могао. Добро су те данас изгњечили, шапутао је пипајући убоје

и ране. Лепо су те удесили. Сад не можеш ни да се дигнеш. Фино, богами. Лежаћеш ту док се не угушиш у кашљу. Ако, то си и заслужио. Који те враг терао и да полазиш од куће, па још и певца да носиш. Све би се лепо свршило да њега ниси понео - новац би негде нашао и вратио га чича-Илији. Чак и да нико није хтео да ти га позајми, старац би те причекао. Али се по теби узмувао ђаво, и ево шта ти се десило.

Тек кад поде, клецајући, поста му јасно колико је сам и грешан.

Дође до раскрснице. Одатле је могао на неколико страна: натраг, у варош, лево, преко реке, десно, у пуста брда. Али он пође четвртим путем, право према свадби и људима. Чинило му се да једино они који су га изиграли могу и да га прихвате, приме и загрле. Њих ће замолити да му опросте - много им данас досађује. Одмаћи ће од тела грешну руку и испричати им како су га навели на гадост. Молиће их да измисле најсуровију казну за његову руку. Нека је и пљују, нека је и врелом водом испеку, нека је и одсеку ако желе. Јер он хоће цео да буде чист и добар, без икаквих грехова и

168

прљавштина. Грлиће им колена, љубице им руке ако му дозволе, и молити их да га све до ноћи не остављају самог. Онда ће, узмогне ли, да се довуче до старца. Држаче његову набрану и полумртву руку у својим недрима, крај срца, и причати све оно што никад није смео да му помене. Рећи ће му колико воли Иванку, колико би за њу дао, и шта би пристао да учини само ње да се домогне. Узети старац никоме неће моћи да ода његову највећу тајну. И биће срећан што може несметано да седи поред њега. Покушаће да намести старчеве руке, да им врати предашњу снагу. Гледаће да га покрене, да га научи како се хода, држи штап, галами и наређује. И нико о тој њиховој слози неће ништа знати. Горе, у селу, у брдима, биће стално заједно. Неће дозволити да сеоске лопуже, нерадници и лезилебовићи развлаче његову имовину. Све ће довести у ред, и по кући и стоци неће моћи да се види да је газда на умору.

Седећи у великој столици, остављен од свих и заборављен и од најближе родбине, издвојен из метежа, старац Илија је осећао како му венама брже но обично кружи млака крв. Избечене очи није скидао с прашњавог, џомбастог и дивљег пута којим је клецао дроњави Мухарем и викао:

»Људи моји добри! Браћо моја... људи...« Старац је гледао како Мухарем трчи, спотиче се и пада.

Гушио се у кашљу, притискивао левом руком кошуљу на грудима, плакао и кричао:

»Браћо моја добра! Примите ме к себи... сретните ме... грешан сам...«

Погнут, и искошен, као да иде по греди, Мухарем је вапио:

»Људи, грешан сам много! Руком сам је опипао! Грех сам починио, највећи грех откад постоје људи! Примите ме к себи... пљуните ми у лице или ме убијте на месту... гасом ме полијте и онда запалите... не треба више да живим овакав! Зато ми прекратите живот и муке... преклињем вас...«

Мухарема не уплаши румени цурак крви који му обоји усне и потече низ брадицу. Сада се бојао само упрљане деснице, коју је, што је могао више, одмицао од себе. Ни

169

посумњати није могао да га неће примити и загрлити, и да му неће опростити. Посртао је, губећи свест, и кркљао:

»Најмилији моји људи... браћо најрођенија... браћо једина... не остављајте ме...«

170

26 Последња тајна Држи се, дечко мој, рече старац у себи. Не дај се.

Одржи се на ногама. И причекај: муке ће брзо проћи. Стојећи издржи све, као прави човек. Не дај да те земља привуче к себи. Отми јој се и пљуни је. Стисни шаке. Савладај кашаљ који те гуши. И не бој се крви која ти влажи усне. Покушај да идеш тако погнут. Послушаће те ноге, видећеш. Ако икако можеш, дођи до мене. Хоћу да разговарам с тобом. А пре свега, да ти пољубим руку за коју кажеш да је грешна. Хоћу дуго да ти је љубим и да је држим уз образ. Није она прљава, нити си ти грешан. Добре су твоје руке, мали мој, и ништа ружно не могу да учине. И срце је твоје меко и добро, срце детиње.

Дођи, шапутао је старац гледајући како се Мухарем руши, како пада. Дођи само за часак. Хтео бих да клекнем на колена преда те и да те замолим да ми опростиш. Ја сам грешан, а не ти. Нема мог греха под небом. Син си ми! Ником досад то нисам смео да кажем. Ни теби то нисам говорио, и од тебе сам то крио. Стидео сам те се, презирао сам те, мучио сам те. Све сам то чинио само да нико не би посумњао да сам ти отац.

Добауљај четвороношке, ако не можеш никако друкчије, настави старац кад виде да Мухарем не може да се дигне. Знам да појма немаш ни мајка ко ти је.

Радила је на мом имању. Била је малоумна, али ми то није сметало - дивно је слушала, и ћутала. Обично је седела у углу или иза фуруне, дрхтала и очекивала да јој нешто наредим. Неговала је моју болесну жену и стално јој љубила руке. Гледао сам их како разговарају, и гађење ме обузимало. Жену сам своју мрзео -пород ми је труо изродила: ниједан од моја три златна синчића није ушао у шесту годину; једва сам чекао да оздрави па да је опет почнем тући.

171

Ниџара је твојој мајци име било - муслиманка из Преколимља. Очи су јој биле велике, црне и уплашене, и ја сам се често питао откуд толико суза у њима.

»Ниџара, што стално плачеш?«, питам је. »Не плачем ја то«, одговара она, »ја се тако смејем.« »Да ти код мене није рђаво?«, питам је. »Нигде ми боље није било«, сриче Ниџара и трчи да

клекне и да ми пољуби ноге. »Реци кад огладниш, или кад ти друго шта затреба«,

кажем јој, »и немој да се мучиш.« »Ништа ми не треба«, преврће језиком Ниџара и увлачи

главу у рамена. Видим, очи јој пуне суза, па се питам - смеје ли се или

плаче? Придиже се из кревета моја ружна, моја жута жена.

Учини ми се да је оздравила, и да ће живети стотину година. Зажелех да јој главу кљукнем у локву, да је тако удавим. Поче да се смеје на мене, и да ми говори како ће Ниџари, која ју је неговала и подигла на ноге, да купи преоблак и опанке.

Згадише ми се и једна и друга, и почех да дрхтим: »Ти си ме отровала. Ти си ме отровала; ти си одувек

била трула и болестан си ми пород накотила... ти, кучка, ти, псето подмукло...«

Тукао сам је, ударао је колико год сам могао. Она се сручи на земљу. Ниџара полете за њом и стаде да је брани. Газио сам их и млео све док ми се мука није попела до душника.

Сву ноћ је моја воштана жена јечала, и мени је долазило да јој разврнем вилице. Кркљала је, молила ме да јој опростим.

»Ниџара, иди и реци му да сам крива«, мумлала је, »крива сам, крива... ко би други...«

Јаукала је тако гласно да нисам могао да заспим. Мислио сам на своје синове и на Ниџару – увек сам јој завидео на здрављу и малој памети. Моји синови: тешка земља увија им ребарца. Ниџара: шмркће, цвили и облеће око моје жене, и ништа под милим богом не зна.

172

Пре сунца пробуди ме Ниџара. Клекну крај мог кревета и зајеца:

»Газдарица не може да затвори очи.« Погледах је. »Газдарица неће да се пробуди«, рече Ниџара. »Молила

сам је и љубила читав сат, па неће.« »Моли је и љуби још«, рекох буновно. »Не вреди«, рече Ниџара. »И дрмусала сам је, па ништа.

Зинула па неће ни да дише«. »Ја ћу је пробудити«, рекох гневно и одгурнух уплакану

Ниџару. Моја стидљива жена лежала је на кревету искошена и

склупчана. Рукама је крила изболовано лице. По устакљеним очима закључих да нећу моћи да је пробудим ни виком ни нежном молбом. Крај ње је чучала Ниџара.

»Није требало баш сад да умре«, рекох. »По овој киши... тешко ћемо је закопати...«

Ниџара је хтела да ископа очи за њом. Остадох сасвим сам. Жену своју жалио нисам, али ми је

без ње било необично. Сан ми на очи није хтео. Почех неумерено да једем и да пијем. Опијао сам се готово сваког дана. Проклет си, шапутао сам себи. Проклет си, и зато све што од тебе на земљу падне мора однети ђаво - не прижељкуј више наследника, узалуд ти је.

Био сам кукавица и нисам смео да се убијем: неколико пута сам с тавана скидао пушку. Често сам помишљао на Ниџару -није била чисте памети, али је имала широка рамена, јаке руке и велику главу. Можда би она могла да ми поправи успавану и разводњену крв. А ћутала би.

Још се гроб моје жене није био затравио а ја зграбих Ниџару за перчин. Поведох је у амбар. Показах јој једино суво и чисто место и рекох:

»Знаш ли ти, Ниџара, да ја више никога немам...« »Не знам«, прошапута Ниџара. »Па сви су отишли«, рекох очајнички. »И ја сам остао

сасвим сам.« »Сви отишли«, рече Ниџара и сневесели се.

173

»Па ћу и ја да умрем, Ниџара, сам. И никог неће бити да ми крај главе свећу запали... ни да ме људски опреми и закопа...«

»Наћи ће се неко«, једва срочи Ниџара. »Неће, Ниџара, неће«, почех плачући. »Па ће пси да ме

као стрвину развлаче.« Гледао сам како ме, изваљена и престрављена, мотри. »Помози ми, Ниџара«, плакао сам клечећи пред њом. »Како да ти помогнем, јаде«, замуца Ниџара и лице јој

се искриви од страха. »Помози ми, Ниџара«, шапутао сам пропадајући у мрак. Још сам јој нешто говорио. Сећам се да сам помињао

синове. Прилазио сам јој желећи и да је смождим и ту за вечита времена оставим, и да је сву позлатим и подигнем до звезда.

Ниџара стаде да цвили. Сламом јој зачепих уста. Напољу је сијало сунце. Ветрић је гладио дуге бркове

златне ражи. Спазих како јој се надима трбух. Дозвах је к себи. Она

клекну и обори поглед. Помиловах је по темену, рекох јој: »Растеш.« »Растем«, рече она и погледа ме. Очи су јој биле пуне суза, и ја нисам знао да ли је тужна

или радосна. »Ћутиш.« »Ћутим.« »А ако те буду питали... знаш ли шта треба да кажеш...« »Нека скитница ме ухватила и повела у шуму... гад један

гадни...« »Ако се негде изланеш, ишчупаћу ти језик и бацити га

псима.« Никад јој више нисам погледао у очи. Расла је брзо. Гледао сам како поред плота вуче велики

трбух. С тугом сам се сећао синова. Погледом сам пратио Ниџару, отпијао из флаше и шапутао:

»Поружњала си много. Носиш мушко. Ако ме одаш, полицу те гасом и запалити.«

174

Да бих прикрио траг - отерах је. И ти се роди у суседном селу, у воденици. Нисам смео да је вратим на имање. Гледао сам како проси носећи те у наручју, како лута од куће до куће, из села у село, и како о празницима погнута стоји пред црквом или џамијом. Не сећам се да сам јој икад на длан спустио новчић.

И даље сам јео и пио преко мере. Ником нисам смео да се појадам, ни да признам да си мој син, мој наследник: к врагу би отишла моја част, моје ордење и сва моја слава.

Побојах се да ће ми омекшати срце и да ћу је заволети. Позвах је једне кишне ноћи и рекох јој:

»Остави то копиле и иди.« »Куд ћу? Пада киша...« »Престаће киша.« Пригрли те и зајеца. »Иди куд знаш«, рекох не гледајући је у очи. »И ако се

икад вратиш, очи ћу ти врелим гвожђем извадити.« Дадох јој нешто пара, а затим за њом залупих врата.

Суседи те однесе у ноћ и кишу. Причали су ми да је неколико дана облетала око мог

имања: косе од жалости постригла, лице изгребла и наружила. Затим јој се изгуби сваки траг.

Ти оста жив - слатко ти и добро било млеко просјакиња и скитница којих је по нашим селима увек било много. Гледао сам те како растеш, како везујеш дан с даном, и како се у твоје слабо тело гнезди опака сушица. Срце ми се стезало гледајући те како теглиш по туђим њивама. Помоћи ти никако нисам смео. Све више сам пио и јео, и чинило ми се да нећу дуго бити међу живима.

Ниџару нико више није видео у нашим крајевима. Ту скоро ми рекоше да лута босанским друмовима, оронула и луда за тобом. Кажу и да се огубала. Љуби земљу, благосиља пролазнике, и изговара твоје име. Изгледа да не срне на наше стране; а можда и не уме пут да погоди.

Али ти не тугуј за њом. Ако је икад овуда ветрови нанесу, задржаћемо је. Одузећемо јој просјачку торбу и штап, нахранити је, пољубити траг њених ногу, и оставити је да живи с нама. Ђаволи ће је овуда навести, и зато не плачи.

175

Старац је погледом шарао по гомили, док му се неизговорена мисао преливала преко усана: Суседи, никоговићи, ништавила и бедо. Оставите се игре и песме. Саслушајте ме. И не заборавите ово што ћу вам, смртан већ, рећи. Мухарем је мој син. То досад није знала ни црна земља. Поверавам вам се да бисте знали како да се убудуће равнате према њему. Дугове свима праштам, велике као и мале исто, само ме саслушајте, и после моје смрти учините како кажем. Све што имам, припада мом сину Мухарему. Споменик ми не подижите, јер га нисам заслужио. Свећу ми не палите, јер нисам човек већ најобичнија псина. Не спомињите ме на скуповима, на жалбама и свадбама, и име моје нека се затре и потпуно заборави. Према мом једином сину будите добри, и немојте га мучити, поткрадати и лагати. Ако у вама има ичега људског, помозите му да постане човек, раван и вама и другима. Сине, зацвиле старац, ако већ не можеш да се макнеш, подигни бар главу са земље и погледај ме. И чуј шта ти говорим. Кад ме смрт однесе, пресели се у моју кућу, зацари се горе. Скини с тавана пушку коју кријем више од двадесет година, јер се увек бунама и пљачкама надам, и не дај рђама на себе. Буди без милости према насилницима, пљачкашима и лопужама. И ожени се што пре. Девојчуру какву јаку доведи - нека буде што кракатија, руменија и здравија. Децу с њом рађај. А ти јој се не држи сукње, но где год можеш, забоди наше семе. Не дај, преклињем те, и молим ти се као пред богом, да нам се прекине ионако истањена лоза. Био би грех и срамота велика да туђе псине вуку оно што смо крвавом муком спечалили нас двојица. Подигни са земље главу и престани да плачеш и да се плашиш смрт може само да нас однесе, а не и да нас осрамоти и порази. Зато јој се искези, пљуни јој у чељусти, песмом надглуши ове животиње чије ми драње проби мозак. Онда иди у своју кућу, у ону која ти и доликује. Мене пусти да овде, пред свима, испустим своју псећу душу. Јер нисам заслужио да издишем на одру, поред свеца, и окружен добрим људима. Нека ми гавранови ископају очи, нека ме црви по потоцима разносе - само ти остани жив, и не заборави да ниси грешан.

176

27 Главом до неба Старац је беспомоћно плакао. Мухарем је изнемогло

мрмљао: »Опростите ми... опростите...« Лежећи ничице, ногу растављених а руку раширених, с

окрвављеном брадицом у прашини, Мухарем је гледао пут свадбе. Између њега и старца опет се окретало коло. Пијанији и луђи но пре, људи су скакали, превијали се као да су од гуме и крпа, а не од меса и костију, певали и кричали, викали и подврискивали, и он им је видео хитре ноге, широка рамена и четвртасте главе. На тренутке му се чинило да уопште не додирују земљу, да су бестелесно лаки, и да ће и без крила полетети изнад гомиле. Није знао ко је почињао, а ко завршавао песму, ни ко је на утабаној земљи, а ко високо изнад ње и у колу.

Изгуби сваку наду да ће старца икад више видети - згазиће га овако играјући. Тражио је погледом Мркоја или било ког познатог. Али их није било; или их није могао разликовати од осталих. Још теже му је било наћи младожењу Кајицу и другу децу. Цео тај раскрављени урнебес, сва та узаврела руља подсећала је Мухарема на огроман рој пчела тек пуштених из кошнице.

Кроз сузе је видео Иванку. Никад није била таква. Непокретна, сигурна на модрим ногама, држала је у руци цвет. Како је она расла, тако се и цвет увећавао. Она најзад порасте толико да надвиси кућу поред које је стајала. И цвет ижђика и наткрили гомилу.

Иванка је била тако велика да је челом додиривала небо и сунце. Свадбари су гмизали око ње, и гледали како све више расте. Гомила се љуљала и гибала, ломила и превртала, дубила на глави и опет се побадала на ноге, шаренећи се око глежњева највеће и најлепше младе света.

177

Крв му је липтала преко зуба, сузе су му бубриле око трепавица, и он је подизао поглед не би ли јој се загледао у лице и у очи. Далеко јој је била глава, и он је видео само ланчиће и ђердане који су јој блештали око врата. Белео се најбељи и најмириснији цвет који је дотад држала женска рука. Зеленели су се венци од најзеленијег шумског биља којим је била окићена.

Однекуд се појави црвени петао. Летећи према небу, подсећао га је на прегршт ватре бачене у провалију. Мухарему се чинило да његов жар-петао јури према Иванки, и да ће јој слетети на рамена или на џиновски цвет. Стидна радост обузимала га је и у бунилу.

Остани на њеним раменима што дуже можеш, хтео је да му довикне, и крилима јој заклони очи од сунца. Знаш, она се данас удала, и образи јој морају бити чисти и бели. А сунце ђаволски пржи и пече све што докучи. Сунце ће јој изгорети и трепавице, и обрве, и ћелу ће је поружити. Зато је ти одбрани: нека вечито остане најмлађа, најдивнија, и најмилија. Рашири крила ако ти их нису оловом поломили.

Петао је летео, стрмоглављивао се, остављајући за собом стокрак и крвав траг. Мухарем је лагано окретао главу, и пратио га, и студен му је ледила срце. Обртало се око његове главе себично небо, спуштало се и опет подизало у неслућене висине, проламало се од његовог плача, све крваво.

Не могавши да се помери, тако разапет на путу, шапутао је у себи: Петлићу, дечко мој. То што из тебе шикља - моја је крв, а ово што из мог грла излази - твоја. То да знаш. Јер ми смо одавно једно - два тела с једним јединим срцем. Зато се не чуди што ћемо истог тренутка и умрети. Кад потпуно будеш одлетео на небо, кад те ниједно земаљско око не буде могло да стигне и угледа, и кад се сасвим изгубиш у тој проклетој светлости, тад ћу и ја да треснем челом о земљу, и да престанем да дишем и плачем. Бојим се да нам сва крв не истече из преморених тела: како ћемо онда око највеће Иванке облетати и бранити је од сунца. Утроба ми се преврће и кида, глава ми све више тежа на раменима, и не знам више шта ти говорим, и шта би, можда, требало да ти кажем.

178

У мислима је видео себе и Иванку. Стоје једно поред другог на неком путу. Обоје су тако високи да ниједан од радозналих пролазника не може да им види лица. Држе се за руке. Између њих је петао - једна нога му на њеном, а друга на његовом рамену. Петао кукуриче тако лепо и тако срећно да му се диве сви људи и све животиње на земљи.

Али је Мухарем још нејак да би дуго остао поред ње - боји се да га ветар не занесе и не претури. И зато не сме Иванки да погледа у лице. А жели само једно: да главу своју рањаву, да главу своју, квргаву, спусти на њен велики, на њен бели и меки трбух. Ни сад не зна шта би требало да јој каже. Ветар растрже јабланове, черечи црне букве и чупа из земље убого раслиње, и он се мора држати чврсто. Попусти ли, испусти ли из своје руке Иванкину руку, одлетеће са својим петлом на небо. И Иванка ће, краљица света, остати на земљи, и још једном припасти сивом и крмељивом Кајици који му сад није ни до колена.

Али ти не смеш да одлетиш на небо, рече себи кад осети да малаксава. Не смеш горе. Никако. Мораш остати овде, на земљи коју гази сада туђа, али само твоја Иванка. Ту негде, крај ње, мораш постати човек. Шта с тим што она већ живи под туђим кровом. Важно је да ћете босим ногама газити исту прашину, гледати у исто небо и у исте звезде. Моћи ћеш да је видиш и изблиза: копаћеш њене њиве док те буде служила снага. После ћеш јој као просјак пружати руку. А она неће бити тврда срца, и никад се на свом лежају нећеш пробудити несрећан. Миловаћеш њену децу и чиниће ти се да су твоја... не смеш да одлетиш на небо... срамота је да узмичеш, и да чело приклањаш к земљи. Прави људи никад се не предају. Они могу да умру, али никад као осрамоћени. Ти мораш постати човек баш ту где су те, откад знаш за себе, мучили, и где су те данас преварили и изиграли. Мораш, макар живео хиљаду година.

Постати човек, прошапута. Сасвим обичан човек. Човек ни најбољи, ни последњи. Неприметан, нечујан, али на свом, на правом људском месту. И бити увек спреман да урадиш оно што се од тебе тражи.

179

Шта то значи, запита се. Је ли то једноставно и може ли то свак. Чини ми се да може, и да мора. Треба стиснути зубе и учинити нешто лепо. Нешто што никоме неће сметати. Ако ништа друго, а оно бар држати петла.

Али, ако ћемо по томе, ти си грешан, рече себи. Држао си петла, и чинило ти се да је све било у реду. Није. Сметао је баш онима који су ти га данас отели и присвојили. Значи да ниси био неприметан и нечујан. А поред тога, био си и себичан: сањао си. Како си смео да радиш нешто што другима смета. Ако се већ усудиш да сањаш, сањај не сметајући другима. Сањај и за друге.

Маштао си да Иванка буде твоја. Како си и то смео. Била је намењена другоме. Када би сазнали шта си желео, и када би им постало јасно колико је још волиш, имали би право да те униште. А ти који, откад те знам, шапућеш да треба бити човек, не би смео да им се браниш. Видиш, сметала су твоја маштања, вечита сањалице. Толико си био крив, толико си био згрешио да си потпуно заслужио данашњу срамоту. Треба им стегнути руку за ово што су данас урадили с тобом. Казном те требало поплашити још оног дана када си, преморен трогодишњом скитњом, узео с пута слабог и остављеног црвеног петлића, уверен да ће вас обојицу пратити само срећа. Батину ти је требало показати још оног тренутка кад си први пут угледао Иванку, и кад си зажелео да се бар за неколико тренутака нађеш између њених колена.

Постати човек, опет је шапутао. Значи ли то никог не вређати, никог не злостављати. И истерати из свог срца зло које ту стално спава и вреба. Заборавити туђе неправде и гадости. Потпуно сметнути с ума своје бедне, своје жалосне жеље. Ето, ако хоћеш да будеш човек, устани, отиђи у Бијело Поље, и нађи оног човека који ти је малопре топло назвао добро јутро. Одржи реч. Уђи с њим у кафану, полупај све што се полупати може, загрлите се, изљубите се као тетке, исплачите се ако вам ракија буде омекшала срца, па пођите својим кућама.

У повратку не заборави да свратиш до свадбара. Клекни им пред ноге и тражи да ти у име свих људи света опросте: што си мислио на Иванку; што си држао црвене петлове, и што

180

си данас с најлепшим од свих прошао поред њих; што си противречио старцу ког је баш због тога треснула кап; што си, одмах после тога, пристао да те приводе Иванки и немоћном чича-Илији; што си наговарао петла да никако не слеће с неба; што си увредио скитаче који су те звали на пут до мора и натраг; што си певао и пио над мртвом женом у белим прњама, и што си је онда, онако непокретну и јадну, опипао; и што си, најзад, зажелео да умреш, кад знаш да се то не сме, да то не треба, и да је то одвратно. У њима има много људског, чим су могли онолико да те муче, па се не бој да ти неће опростити. Они су добри, јер као нико на земљи, знају за добра дела и велика згрешења, за срећу и за крваве патње. Ако се иједан од њих узјогуни, Иванка и Кајица ће му рећи да попусти, и ти ћеш брзо као човек ићи између њих, и разговарати са свима редом о сушним годинама и о злим временима. Обећаћеш им да више нећеш држати црвену живину и да никоме нећеш причати шта ти у сан долази. Ето, чини ми се, то значи постати човек.

Изгледало му је да се никад неће дићи и усправити на ноге. Земља под њим није више тврда: сад је то мека љуљашка која нагони сан на очи. Већ га ништа не боли; не плаши се да ће му чело, кад удари о земљу, прснути надвоје. Глава полако клоне, и, приближујући се земљи, подсећа на велики цвет сунцокрета што се поводи за сунцем.

Није му јасно на ком је крају света, али зна да су му уста пуна земље и згрушане крви, а у очима још више прашине и труња. Догађа се нешто важно, осећа његово тело, па трепери и грчи се.

Још му се очи нису биле склопиле, па је видео да је петловом крвљу цело небо натопљено. Ни сунце се сасвим није видело -заклањали су га велики облаци црвеног перја што је летело на све стране. Шта ли се оно мешало с руменим и лаким паперјем, шта је то прескакале и врцало преко перушки. Да нису то петлове канџе, нокти његови, очи његове, срце искомадано његово.

Не, нису то ни пахуљице. То су бели и бескрајно лаки плодови маслачка. Он то сад зна. И сигуран је да се на свом брегу у боловима превија луда Мара, и да дува у огромно

181

стручје с ког прси меко семе. Крајичком ока видео је како бели облаци постају све гушћи, а црвено перје све ређе и тање.

Заборављао је на себе. Мутне очи с муком и болом пратиле су петла. Рањен и искидан, сав од зева и кукурикања, крстарио је небесима. Био је час на једном, а час на другом крају белог простора у ком се без повратка губило све што је било људско. Тај мали, тај црвени, тај ужарени ђаво раширених крила. Губећи свест, последњи пут га је упоређивао са змајем из прича и бајки. Као никад дотле, тело му је обузимала топла језа, и он је хтео себе да прекори. Али му се мисао губила у слаткој измаглици великог сна на помолу.

Не воли га толико, хтео је да каже себи. Није то лепо. Зар си заборавио оно што сам ти малопре говорио. Не гледај га више: и то смета некоме - нека и други гледају мало за њим. Јер он више није само твој. Он сад припада свима, а нарочито право на њега имају они које боли више но тебе. Не жали га више. Јер он је тако велик, тако важан, и тако страшан, да га не може ожалити обично људско срце. Не губи очи за њим. Јер си хиљадити који са земље гледа како попут муње шева и звижди небом. Смири срце, и пусти га да раширених крила спламти у висинама.

Био је свестан само још тога да, док он пропада с гипком земљом испод себе, негде на неком зачараном брегу болови кидају и раздиру утробу полунаге жене коју, по свој прилици, зову луда Мара. Више ништа није знао. Чак ни да је зубима загризао земљу. Ни да му се у прашини копрцало пространо и неуништиво срце.

182

28 Људи, кости и пси Уморни преко сваке мере, полуживи и готово луди од

жеге и светлости која их је прожимала и пекла, Петар и Јован лежали су насред пута. Сенка дивље крушке од њих је била далеко, крилати плод маслачка оборен и потпуно обршћен, и они су жмиркали гледај ући како се угреј ани ветар игра са пре времена сазрелим стручј ем јечма и ражи. Усијаним очима, које су болеле, шарали су по похараном небу. Видели су и сунце што је жарило, и плећата љешничка брда што су се знојила, одишући зеленом запаром. Осмуђен небеском ватром и усамљен, црнео се орао; надлетао је прашњави пут, муслиманско гробље и свадбаре, и пиштао.

»Огладнео је«, застења Јован. »Притужила му врућина«, готово јекну Петар. »Зато

пишти.« Јован запрета руке у прашину и рече: »Па кад му је ту тешко, што не иде даље. Њему је бар

лако. Ја да имам крила - ех, свет би ми мален и тесан био... а њему се не одлази...«

»Шта га знаш: можда му је ово завичај«, рече Петар гледајући грабљивицу кроз трепавице.

»Зар небо може да буде завичај«, поче уњкаво Јован. »Немаш се за шта ни ухватити. Све празно и бело... горе може и срце да стане...«

Петар оћута. Уздржа се од ружних речи којима је хтео да поклопи блебетало искрај себе.

»Мислио сам да само земља може да буде завичај«, настави стидљиво Јован.

»Не мељи«, одсече тихо Петар. »А шта ће орлу завичај?« рече Јован и избечи очи. »Ако

има завичај, онда више није орао.« »Не мељи«, рече Петар. »Да хоће мало да се променимо«, закука пискаво Јован.

»Их, ала би то било лепо! Шчепао бих те канџама, па право

183

горе, на небо. Било би нам тамо дивно, равница, брате, равница... а на све стране путеви, нигде узбрдице, немаш о шта да се спотакнеш. Али он неће - сигурно не воли трње и прашину. Птица је то. Није шала - орао!«

Орао се дизао све више и више. Летео је право, затим се искретао

на бок, по читав тренутак дубио на оштрим крилима, да би се часак доцније одлепио од тла и винуо у празнину. Орао је бежао од земље и њихових очију, и они нису чули његово тужно пиштање. Орла више није било ни на висинама и они су осећали како им прашина расте по стопалима и цеваницама.

»Никад га више нећемо видети«, рече Јован. »Срам га било«, рече Петар. Небо је било пуно страве, топлине и орлових крила. »Јоване«, поче Петар гласом рањеника. »Помери ми

ноге. Изгореше ми овако.« »Помери ти моје«, одговори Јован подражавајући га. »И

моје горе.« »Не могу«, рече Петар гласом човека који пропада у

мрак и сан. »Ни ја не могу«, отеже Јован и с муком се уздржа од

смеха. »Не волим те више«, оте се Петру. »Нећеш да ми

помериш ноге...« »Много, брате, тражиш«, рече Јован. Где ли сам ово, прошапута у себи Петар. У каквој то

прашини лежим. Какав је ово пут пода мном – куд ли ћеш ме одвести, путино, у шта ли ћеш ме још увалити. Сунце ми изгоре и попи памет; црева ми запече и кожу осмуди. Ко је ово покрај мене: и њега сунце пече, и он се топи, лој с њега капље и цури. Је ли то мој или неки други Јован - који је да је, свеједно, и име ће му сунце спалити, и ноге му скочањити и изгорети, и ништа од њега неће остати. Боже, заклони ме том твојом кљастом шапом; поведи ме у хлад или ме кљукни у прву локву на коју нагазиш; овако више не могу: твоје небо је празно и ја га се бојим; твоје је срце пијандура и паук који ми из прстију извлачи крв. Разроки и ружни боже, доста ми је твоје врелине и твоје светлости...

184

Чупава Петрова лобања ваљала се по прашини – могла је и без узглавља. С ње су гледале велике и запаљене очи. Али орла нигде није било.

»Где ли је?« шапну Петар и осети да је на земљи. »Отишао да једе«, рече Јован. »Па да се онда малчице

одмори.« »Хтео бих још једном да га чујем«, рече Петар. Зауставише дах; зажмурише. И ко зна колико би

прашњава тишина трајала да се Петар не гласну: »Не чујем орла, али чујем нешто друго. А знаш ли шта?« »Не«, рече Јован. »Немамо исте уши.« »Петлића чујем«, шапну Петар и поче тихо да плаче.

»Оног мог, знаш ти већ... срећан ли сам, мислио сам да се наљутио на мене и да је отишао кокошкама. Сиромах мали: кукуриче. И њему сунце ударило у главу.«

»Перице«, кликну Јован и отвори очи. »И мој пропевао. Промукао је, али певуши. Осећам да се једва држи на ногама, и да је пијан од врућине и светлости. Пази како је уморан и очерупан - ко ми те то очупао, дечко мој. Мали мој црвенко, да ли си се и ти мене ужелео. А очице, што су ти крваве.«

Јован се савијао и грчио. Тело му је постајало час млохава опруга, час изваљена клада, а час гомила прегрејаног месишта у крпама. Лице му је било изобличено од радости - растезало се и скупљало, и једино су га речи које су однекуд из њега пробијале чиниле схватљивим. Гледао је како сузе теку низ наборане Петрове образе: мешале су се с прашином и правиле црне бразде.

»Врућина ми је«, тихо је плакао Петар. »Врућина... хоће очи да ми испадну...«

Лежали су, непокретнији но икад. Преко њихових готово обневиделих очију превлачила се танка копреница живог сна. Петлићи у грудима кукуричу, и то више не слушају само они. Кукурикање то јасније је од орловог пиштања и може се надалеко чути. Песма бубри и претвара се у бујне млазеве путева који од места на ком леже шикљају на све четири стране земље. Путеви пролазе кроз њихове очи што кључају. Путеви зује кроз њихов земљави мозак. Путеви шибају преко њихових окошталих ногу. Путеви остављају крваве трагове на

185

њиховој прљавој кожи. Путеви гмижу и по небу и по земљи. Један је црн и дели муслиманско гробље надвоје -гробари никад више неће моћи да се загрле. Други је блештав и усијан, препун маслачкових кокица и говеђих балега, и гази свадбу и свадбаре – под њим се види само велика Иванка с грашкама зноја око слепоочница. Четврти клеца низ Љешницу и стиже до плаве воде коју зову море - челом својим дотиче слану бару, а затим се јогунасто ваља преко ње. Безброј путева полази још из њихових оболелих очију, и они не знају који је од њих најдужи и најлепши. Па, очекујући да се нешто важно и ненадно догоди, мирно леже, зноје се и ћуте.

»Мој петлић још певуши«, прошапута Јован. »Шта ли му то значи?«

»То значи да је време за полазак«, рече Петар. »Боже, срећни ли смо«, рече Јован. »Устани и помози ми да се дигнем«, рече Петар. »Молим

те.« С коленима и шакама у прашини, на путу се видео

Мухарем. С муком је подизао главу, и као да је погледом нешто тражио. Поред њега су јурили гоничи стоке. Просјачки дроњави, мали и бели од прашине, махали су бичевима и моткама. Петру и Јовану се чинило да ће га, иако изнурени и слабашни, некако закачити и оборити. Изнемогао и нем, љуљао се, и сваког тренутка могао је челом треснути о земљу.

»Жао ми га је«, рече Јован пошто крену. »Хајде да му придемо.«

»Остави га«, рече Петар љутило. »Зар не видиш, он сад плаче.«

Ослањајући се један на другог, продоше поред њега ћутке.

Храмали су уз плот који их је делио од разјарене и пијане гомиле. Носнице су им дражили топли мириси разних јела и ракије. Али им ни то није могло задуго заковати очи за лонце, шерпе и тепсије с питама, месом и поквашеним хлебом. Па су полако одмицали, окренувши главе у правцу супротном од оног у ком су ишли.

Нимало их није узбуђивала млада, коју су свадбари товарили и претоваривали венцима и травама. Није их

186

жалостио ни танконоги младожења ког су силом приводили невести. Још мање им је био смешан једнооки сеоски фотограф-луталица који је, правећи сатанске гримасе на црвеном и оглоданом лицу, узалудно покушавао да начини снимак.

Младожења је бежао обигравајући око невесте. Фотограф је трчао за њим и молио га готово нељудским гласом да се само за часак смири; падао је на колена онако дугачак и дроњав, и пиштао, устајао и плакао, и лице му је добијало застрашујући израз привиђења. Младожења је бежао и запомагао, и фотограф-занесењак био је насмешено очајан.

Јован се нагло прену; зину од чуда. Крај пута, баш уз плот, лежала је гомила костију и кора хлеба.

»Види«, рече Јован усхићено. »Видим«, рече Петар обично. »И не кажеш на то ништа«, избечи Јован овчје очи. »Готово ништа«, рече Петар хладно. Јован се узнемири. Стаде тапкати у месту, трљати руке и

напразно сркати. Онда бојажљиво шапну: »Како би било да чучнемо и наждеремо се? Да се

управо наглођемо... ја бих, право да ти кажем, врло радо штрпнуо кошчицу-две...»

Петар га повуче за рукав. »И то би, знаш, остало међу нама«, рече Јован и обори

главу. »И нико сем тебе и мене...« »Зар не видиш да је то остављено псима?« »Видим, али бих стрпао у џеп две-три коске. Да

глођуцкамо успут.« »Па то је псима остављено«, рече тужно и одлучно

Петар. »А ми смо некакви људи, до ђавола!« »Јесмо«, прошапута Јован не скидајући поглед с гомиле

отпадака. »Мислим да смо... да смо некакви људи...« »Па зар би било лепо псима оброк да поједемо?« »Не би било лепо«, рече Јован развлачећи реч по реч. »Онда не зијај више«, рече Петар. »Врат ћеш устукнути.« »Да ме не ухвати на оно како смо људи, а не пси, не бих

се лаке шале дизао иза оног плота« поче да гунђа Јован. »Али,

187

ти тврдиш да смо некакви људи, је ли, па нека ти буде. Да ли и ово да остане међу нама? ...«

Дуго су милели путем, ништа не говорећи. »Еј, просјаци! Еј, видите ли шта вам носим!« Човек који је викао за њима носио је у наручју велик и

пљоснат хлеб. И крештао је преко њега као преко спасоносног штита:

»Еј, браћо! Еј, другари! Станите! Млада хоће овим хлебом да вас дарује! Зар ме не чујете, браћо...«

Петар и Јован слушали су како шуми гладна река. Човек откотрља хлеб низа страну, лупи капом по

прашини, сочно опсова и задими натраг. Стигавши на место где је пут скретао улево, правећи

лакат који је залазио у реку, људи се погледаше. Гледали су се дуго - подсећало је то на немо преслишавање. Целог дана нису се један другоме тако загледали у очи. Петру задрхта брада; низ јагодице потекоше сузе. Био је миран, и држао је руке на трбуху.

»Што плачеш?« упита га Јован. Петар тихо зајеца. Јован се уплаши да ће му другар

пасти; задржа га- »Да те нисам увредио?« поче Јован уњкаво. »Гад сам ја

велики, па сам можда нешто ружно извалио.« »Ниси ме увредио«, промуца Петар. »Ти си добар.« »Па што онда плачеш?« упита забринуто Јован и

раздвоји обрве. »Боли ме... много ме боли«, срицао је Петар. »А шта те то боли?« кмекну Јован и унесе му се у лице. »То што смо... што смо људи...« »Ех«, рече Јован и осети како му сузе бвлажише

трепавице. »Важно је да смо здрави и читави. Знаш, препао си ме. Посумњао сам да те опет заболео зуб.«

Топла језа проструја Јовановим телом. Он се скупи и поче да цвили.

»А што ти плачеш?« брзо ће Петар шмркћући. »И мене боли«, једва изговори Јован. »Боли ме оно што

смо људи... и то ме више боли но тебе. Јер се ја, да није тебе, не бих ни трудио да будем човек...«

188

»Смири се, добри и вашљиви мој дечко«, рече Петар и загрли га. »Хајде, престани да цмиздриш. Слинави мој, погледај ме.«

»Не могу, много ме боли...« »Па проћи ће, забога, проћи ће«, отезао је Петар. »Неће«, рече Јован јогунасто. »Док год смо заједно, то

ће нас обојицу болети. Нарочито мене. Јер ја сам човек само зато што сам с тобом. А чим бих се од тебе одвојио - изједначио бих се с најпоганијом свињом. И онда ме ништа не би пекло.«

»Па ни ја не бих толико наваљивао да будемо честити и да останемо људи да се нисам с тобом упутио«, застења Петар и осети нову бујицу суза. »Многе ствари ја само ради тебе чиним, да знаш. И ко зна шта бих све чинио да ме није стид од тебе...«

»А зна ли се колико све то може потрајати?« брижно ће Јован.

»Не зна се«, рече Петар. »Што се ти стидиш од мене кад се ја не стидим од тебе?«

шмркну Јован. »Дебељко мој«, поче нежно Петар. »Исправи се. Згурио

си се као нека бабетина. Де, послушај ме.« Јован подиже главу. Обрисаше један другоме сузе. »Хоћу да ти се поверим«, рече Петар плачно. »Ово што

ћеш сад чути, можда ти никад нисам рекао.« Јован засука врат; начуљи уво. »Никад нисам оволико био гладан«, рече Петар. »А нигде куће у близини«, рече Јован. »Па шта да радим ако ме и даље буде овако мучило?« »Ја ћу се снаћи«, рече значајно Јован и изведе чудан

покрет руком. »Нећу ни да просиш ни да крадеш«, рече Петар. »Ако те

будем видео да си према некоме пружио руку, пљунућу те. А онда ћу узети маказе и одсећи ти прсте. Јеси ли ме разумео?«

»Стално ти говорим да је јело најважнија ствар«, рече Јован и рукавом обриса зној с чела.

189

»А мени се често чини да ништа није најважније«, рече Петар.

»Боли ли те оно још?« упита Јован пошто се приви уза њ. »Боли«, прошапута Петар. »И мене«, рече плачно Јован. Искошен сав, подигнуте главе и засуканог врата, Петар

је стајао насред пута. Вилица разјапљених и руку раширених, раскорачен и без снаге да се помери, да крене, зурио је у врелу пустош неба. Бучало му је у глави. Осећао је како му се кувају очи. Сунце га је држало прикованог за земљу и он је ридајући шапутао:

»Ако ме глад овако дуго буде мучила, мораћу да те поједем.«

Јован је тапкао у месту и брисао сузе. »Јеси ли чуо: почећу да те једем«, гракну Петар. »Па добро«, рече Јован мирно. »Једи. Шта ја ту могу.« »Не знам само с које стране да те начнем«, рече Петар.

»Одозго или одоздо.« Јован је све грчевитије плакао. Над њега се надносио

дугачки, црни и оглодани човек, и њега је почињао да обузима слатки страх од гласа који је подрхтавао:

»Дечко мој, реци с које стране да почнем.« »С које год хоћеш«, рече Јован. »Свеједно ми је.« »Почећу од главе«, настави Петар јецајући. »Скрцаћу је

као лешник. Затим ћу ти појести руке: откинем их и зачас их нема! Без њих ћеш бити бољи - нећеш имати чиме да просиш и да чиниш друге прљавштине. Разумеш ли: прво главу, а онда руке!«

»Разумем«, гласну се Јован. »Затим на ред долазе плећа, леђа и ребра«, зацвиле

Петар изнемогло. »Цео труп ћу ти за тили час смазати. Издерем из тебе срце и сву изнутрицу и све то стрпам себи у трбух. И црева, и крв, и све! Све ћу да пождерем, и од тебе неће остати ни трага!«

Дрхћући, Петар је манијачки облетао око Јована. Уносио му се у лице, шкргутао и гушио се у сузама. Јецао је и штуцао, и лице му је добијало нестваран израз.

190

Јован је био неутешан. Петар паде на колена и обгрли му ноге. Плакао је доле.

»А онда ћу ове ноге да сажваћем. Једну за другом. И тебе више неће бити. Сем мене, нико те се ни сетити неће. А мене ће гристи савест што сам те одједном појео, и што те нисам оставио да и даље скиташ...«

»Нека буде како ти кажеш«, шапну Јован. »Али те молим да ми оставиш ноге. Све друго поједи, а њих немој.«

»Што ти је баш до њих толико стало?« штукну Петар и подиже главу с Јованових колена.

»Јако ми их је жао«, поче Јован правећи рукама чудне и готово несхватљиве покрете. »Увек сам некако до њих држао. Па ми учини: остави их. Знаш, кад мене не буде било, кад не буде било коже и ребара, руку и главе, нека оне место мене скитају. До мора и натраг, па опет из почетка...«

Петар га је гледао с чуђењем. »Нека лутају моје ножице«, настави занесењачки Јован

мрдајући прстима. »Једна поред друге. Нису им потребни ни глава ни мозак. Трупа, врата и руку увек су се гадиле. Срце им, додуше, не би било сувишно, али и без њега могу. Моје гадне и златне ноге... оне су добре - нису као руке које су навикле да просе, да се бију, и да чине остале гадлуке. Оне, сироте, само иду и иду ... гмижу као дебели црви... И ништа ти под милим богом не знају. И носе срце и очи ако их где у близини има...«

»Послушаћу те«, рече Петар слеђено и приљуби чело уз Јованова колена. »Али знај да ником другом тако нешто не бих учинио. Теби морам јер си ми брат. Учинићу како желиш, оставићу ти их, па нека их ђаволи носе куд им падне на памет.«

»Велика ти хвала«, заплака се Јован. »Ти си заиста мој брат, мој једини и најбољи брат. И буди сигуран да ћу ти и после, кад ме не буде било, бити захвалан. Вечито захвалан. Помињаћу те свуда, и говорићу да је само твојом заслугом од мене нешто остало. А после тога нико неће моћи да те заборави.«

»Због тебе вреди бити човек«, рече Петар. »И због тебе вреди имати ноге«, рече Јован.

191

Окренуше се. Лепо се видела свадба. Играло се и певало као и на почетку. Фотограф-чаробњак по стоти пут је шкљоцао апаратом, који је од света, сунца и намргођене Иванке крила црна и искрпљена марама.

Младожење није било ни међу децом. Сине, викала је старица. И људи су га панично тражили. Сине мој добри, кричала је мајка, сине мој лепи, одазови се. Нико није могао да га нађе. Старица је још дуго кричала; запомагала је. Тукла се у груди и главу проклињући и дан кад га је родила. Али сина нигде није било, и погрбљеној старици остајало је само да виче, да га зове, да се спотиче, и да пада.

Старац некакав узети гледао је великим и црним очима изнад гомиле. Ни сам ђаво не би погодио у кога је то пиљио, и за ким плакао. Раскопчан и прашњав, опуштен сав, рукама додирујући земљу, седео је у високој столици од буковине. Свадбари су око њега скакали, пиштали и вриштали. Вукли су га за нос; пљували су му у бркове.

Мало даље, насред пута, видели су Мухарема. Није могао да се дигне. Клечао је и гледао према свадби. Ридао је и гребао упало и изболовано лице. Викао је, али не тако гласно да би га и они који су јели, пили и певали могли чути:

»Браћо, крив сам... опростите ми... и не остављајте ме... хтео сам да се изједначим с вама, и да постанем човек...«

Нису га примећивали чак ни гробари. Они нису ни могли ништа чути - толико су били пијани и уплакани. Ни срца своја нису тражили - толико су били мали. Сва срећа што су били загрљени - друкчије их Петар и Јован не би ни видели. Испред њих је блештао најчистији терет који су дотад носили људи. Толико је сијао да је личио на неко друго, на неко мало сунце; толико је био бео да се у њ није могло дуго гледати.

Подигоше очи. И видеше да небо почиње да се мути. Бели облаци маслачка мотали су се један око другог као узљућени ројеви пчела. И небо брзо изгуби плаветнило и висину.

Маслачка је било више но на гори листа, више но траве - било га је колико и ваздуха. Било га је толико да нису могли видети ни гробље с белим товаром, ни црног човека који је клечао пред свадбом као пред храмом, ни многе свадбаре

192

који су малопре почели да заврзују коло баш око оног узетог старца.

Маслачка је било све више, и они су почињали да се плаше. А нису ни слутили да дотад најжешћи и најотровнији болови цепају и харају утробу полунаге жене; и да од њеног бола тугује и сама земља, онај брег над путем, да пати, да се срами и отвара - дако јој тако муке бар за тренутак престану. Још мање би поверовали да плаче, да грли трње и шумско цвеће, и да дува у наручја позног маслачка.

Чула се песма. Долазила је са свих страна: и испод земље, и с неба, и из шуме, и са реком. Ослушкивали су - певали су петлићи у грудима; пиштали су сви орлови које су дотад у висинама и изнад друмова видели; кукурикао је црвени петао оног човека с брадицом и брчићима ког су малопре мимоишли, кукурикао и зевао, и сипао око себе крв, ватру и перје; њискали су и рзали ознојени коњи; несложно, ко у клинац а ко у плочу, певали су свадбари. Цео тај прегрејани урнебес точио им се у мозак, клинчио им се у месо.

Нису више разликовали песму од кукњаве. Чинило им се да и они сами кукуричу, да писте као онај орао, и да су делић те опште, те велике и кључале песме. Од маслачка се више ни сунце није видело: са места где је требало да се налази допирале су најружнија песма и најпродорнија дерњава.

»Зар не видиш да сам те начео?« шапну грозничаво Петар.

»Само ти једи«, једва одговори Јован. »Већ сам ти скрцао главу«, додаде Петар готово у

бунилу. »Сад су на реду врат и ребра...« »Јесам ли ти горак?« упита Јован и спотаче се. »Приближио сам ти се срцу«, завапи Петар. »Видећеш

шта ће бити од тебе. Само се држи чврсто, и немој да паднеш... ето, тако...«

Јован је безнадежније плакао. Храмали су, загрљени. Плели су кораке споро.

Пробијали су се кроз опипљиву, густу песму и маслачак теже но кроз коров, но кроз облаке.

А пут је, и испред њих и иза њих, био изрован и бео.