Miodrag Karadži ć

Jesi li ti to došao da me vidiš? Lica: Gorčilo Petrašin Grozdana Maksim Zeljo Miluša Dimitrije 1. (Scena je potpuno zatamnjena. U desnom uglu nejasno, kao u izmaglici naziru se dva lika. Gorčilo nervozno šeta, Prole sjedi i kuca na mašini. Jedino jasan, rezak Gorčilov glas narušava taj prividni mir.) GORČILO: Ja, Gorčilo Zarubica, od oca Maksima Zarubice i majke pokojne Jevrosime Zarubice, roñen 7. 9. godine 1926, selo Virak, ovdašnja opština, svojevoljno, pri čistoj svijesti i ni od koga ne nagovoren, izjavljujem da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu po ZK ulošku br. 678/45, ostsvljam svojoj ženi Grozdani Zarubici i testamentom svojevoljno odreñujem da mi na saranu ne može doć sin ni Petrašin Zarubica, ni njegova buduća žena Koviljka Ratković. Ako bidnu imali ñece, ñeca po svojem izboru, zato što je sin mi Petrašin Zarubica odlučio da, protiv moje volje ovoga sistema, oženi Koviljku Ratković, ćer ifobirovca i domaćeg izdajnika Koste Ratkovića, zvanog Zeljo, čiji je brat Vukota Ratković, zvani Lale, izjavio pred organima UDB-e godine 49.-te da sam ja, Gorčilo Zarubica, ukro zadružnu kobilu Lisu i istu prodo gurbetima, zbog čega sam bio osuñen na šest mjeseci strogog zatvora i na gubloenje prava glasa za tri godine od izlaaka. Testament načinjen dana 8. 8. godine 1965.-te. 2. (Seoska kombinacija sobe i kuhinje. Ljeto.) GORČILO: (van sebe) E Zeljovu ćer ženit nećeš! Ćer iforbirovca Zelja Ratkovića i sinovica špijuna Lala Ratkovića u ovu kuću neće! Ne, ne. Ona mi sna bit neće, nako ne poludim! A ako poludim mož i njig dva oženit mene će bit svedno! PETRAŠIN: Što? GORČILO: Zato što imam pik na njig, eto što! Za njiovu vamiliju je ova kuća zabranjena, za njig je ova kuća na crnu listu, je l ti jasno? PETRAŠIN: Nijesi tata u pravu. Ona je baš fino i kulturno čeljade. Tako svi kažu. GORČILO: Fina nije, a kulturna može bit da je. I majka joj je bila kulturna, kulurnije, da izvineš, u ovi kraj nije bilo. Ona u ovu kuću neće. Ona neće! PETRAŠIN: Oće ona... GORČILO: Znam ja da ona oće no ne dam! Ne dam, je l ti, jasno? PETRAŠIN: Nije... GORČILO: Il ona, il ja, pa biraj!

PETRAŠIN: Ja big rañe nju odabro... GORČILO: Ču nju?!... E ja sam ti reko: ćer poganog ifobirovca i domaćeg izdajnika Zelja Ratkovića, a ko zna je li i njegova... PETRAŠIN: (prekida ga) Eto vidiš, možda nije njegova... GORČILO: (podiže glas) I kučke Miluše, neće! One u ovu kuću, dokle sam ja živ neće! PETRAŠIN: (za sebe) Nećeš ni ti dovijeka... GORČILO: Šta to reče? PETRAŠIN: Ništa.... GORČILO: A znaš li ti, kukavce, da još nijesi oslužio vojsku? PETRAŠIN: Znam... GORČILO: Pa, ko si mislio da ostane š njom, doklen si ti u vojsku? PETRAŠIN: Ja sam mislio da ostane kod nas u kuću, pa da je vi, ko roditelji pričuvate... GORČILO: Nju da pričuvamo? Nju? PETRAŠIN: E... GORČILO: Ako bidne na majku, a oće, ne big je bez diviziona štitit mogo. Ne big je bez kaćuše odbranio! Da vi se, ne daj bože, ujutro rodi dijete i ono bi se izjasnilo za Rusiju. PETRAŠIN: Ja bez nje ne mogu... Eve ja sad s tobom pričam, a nju vidim GORČILO: Ja tebe na nju ličim? Auuu! Ja tebe na ono čudo ličim?! Auuu?! Ja tebe...?! Idem iz ovijeg stopa da legnem prugu! PETRAŠIN: Nema oñe vozova... GORČILO: Ležaću dokle ig ne uvedu! 3. (Isti enterijer. Maksim se oblači za izlazak, dok Gorčilo oblijeće oko njegs.) GORČILO: Nemoj se ti ništa mučit oko spomenika. Spomenik ću ti sačinit ja. Oću, ne svanulo mi, ako neću! Ja ću ti ga a umriješ dić. MAKSIM: Danas davam kaparu, to je gotovo. GORČILO: Griješiš tata, bez razloga. Ja ću ti ga dić, jedva čekam kaću, jel tako Grozdana? GROZDANA: A ja sam čula da u neke krajeve, kad čeljade umre, zapale ga, pa ono što ostane ture u kaku teglu il bočicu i drže u kuću na kredenac da svak vidi. tako sam čula... MAKSIM: Sa mnom, Grozdana, solit ručak nećete! Ne doklen sam u ovu svijes! Ja u bočicu upamtite neću! GROZDANA: (krećući prema vratima) Turaju, tata, i u teglu... MAKSIM: A...? GROZDANA: (izlazeći) Velim: turaju ig i u teglu. MAKSIM: Ma nemoj?! Ma nemoj?! GORČILO: Ma ne veli ona za tebe tata, no priča kaki su ñe običaji. (Grozdana sa vraća) Je li tako Grozdana, da pričaš kaki su ñe obicaji? GROZDANA: Ja sam tako čula. Vele... MAKSIM: (prekida je) Nek vele, ja neću! (Krsti se) Ču čoeka u teglu, ču čoeka u bočicu...?! Auuu...?! GORČILO: Prvo ga tata zapale pa ono što ostane turaju... MAKSIM: (prekida ga) Nek turaju u čarapu! Nek turaju pod pazuk, ako oće, ja ću, ako bog da s popom u zemlju! Za sebe ću, doklen sam pri umu, dić spomenik i s popom ću u zemlju.

MAKSIM: S popom! GORČILO: S kim, tata...?! MAKSIM: S popom Gorčilo, s popom! GORČILO: E kako se ti umiješ šalit, baš ti zavidim. Ja umio, sve big redom zajebavo. MAKSIM: Crkvi sam platio članarinu i pop će, kad umrem, doć! GORČILO: Uuuu! To je teba tata neko nagovorio. MAKSlM: Nije niko! GORČILO: Šta se to u tebe prelomilo, kumim te bogom? Nema čoeka u ovi kraj koji je bio privrženiji partiji od tebe. Šta se desi s tobom, pitaj boga? MAKSIM: Desilo se šta se desilo, prelomilo se de se prelomilo, ja ću s popom u zemlju! GORČILO: Nemoj radi Prela tata, ako znaš šta je sevap. Nemoj radi njega, ne biraju njega za predsjednika crkvene, no ove naše opštine. Kandidat je i on i Lale Ratković, pa ti vidi šta treba da radiš. MAKSIM: Mene je svedno koji će bit! Koji goj bidne lagaće ko i oni te je bio. Lagaće najmanje ko i oni kojega sam ja nekad podržavo. GORČILO: Šta se s tobom desi, za ime gospoda boga? Koji te ñavo preturi na suprotnu stranu, nije mi jasno? MAKSIM: Doslen sam vazda držo nečiju stranu Gorčilo, a sad drzim samo svoju! Ničiju drugo! GROZDANA: Ne znam reko li ti kako sam ja čula da u neka mjesta ima lijep običaj, zapale... MAKSIM: Pušti me Grozdana, ne pali me živa, tako ti boga! Misli u sebe šta goj oćeš, samo me pušti! Volija bi ti da vidiš, jesam li ja ko luč, no da ti čoek pamet da! GROZDANA: Ja sam tako čula... MAKSIM: Nek si, ja ću s popom u zemiju! Bidneš li mi inat ćerala, vladiku ću doves! GORČILO: Da si ti članarinu te si uplatio u crkvu preturio kod nas amo zamjerio bi ti samo pop, niko drugi. MAKSIM: Plaćo sam ja tamo dosta. Plaćo sam i nek joj je bogom prosto. GORČILO: A šta sa to s tobom desi, koje te čudo trevi te ode na drugu stranu, objsani mi? MAKSIM: Vazda ima nešto.Gorcilo! Vazda! GORČILO: Pa dobro i ako si ljut na nas amo, proće te. Majka bila, majka mila! MAKSIM: Neću o tom više! Odlučio sam kako sam odlučio i tun nema šta više da se priča. GORČILO: Pa tebe je Prele sinovac tata. Sinovac ti je Predivoje Zarubica, a on je kandidat. MAKSIM: Neka je da si ti! Ja sam odlučio kako sam odlučio. GORČILO: Znaš li ti tata šta će sad o nama počet da se priča? Znaš li? MAKSIM: Ništa je to šta bi trebalo da se priča! Ništa! GORČILO: A? MAKSIM: E to što si čuo. No vele da se pred smrt čeljade iskupit može, vele, bog sve oprašta, pa da i to probam. GORČILO: Dozovi se tata, dozovi se, znaš li šta pričaš? MAKSIM: Znam, lud nijesam. Znam svaku koju sam reko. Svaku ću ti pred sjedocima ponovit ako treba. Spomenik dižem i popa dovodim, gotovo je! GORČILO: Ela vala, baš me briga! Ela vala, kad si zavro, radi šta goj oćeš! Ne umirem

ja, no ti, pa kako ti drago! Ja da ti rečem da zoveš popa, ti bi iz inata pristo da se spališ! MAKSIM: Ne pali me i ti, Gorčilo, ne pali me i ti, malo mi je te me ovo čudo priždijeva! Imam osjećaj da bi ona najrañe na mene kavu pristavila. GORČILO: A šta će ti noliko mrtvig u jednu grobnicu? Prikupljaš po zemlji rodbinu, ko da ćemo u boj! MAKSIM: Oću da svi bidnemo na jedno mjesto. GORČILO: Ne valja to, ja kad ti kažem, ne valja. Evo viñećeš, pola dolje neće jedno s drugijem govorit. MAKSIM: Nek nas bidne koliko bidne, nek govori ko s kim oće, ja ču za svakoga načinjet mjesto. GROZDANA: E zamisli, molim te, čula sam... MAKSIM: (prekida) I ja sam, Grozdana, čuo da u neka mjesta za svakijem čoekom vatrogasac ide! GROZDANA: Vele... MAKSIM: (prekida) Dodaj joj, Gorčilo, šibicu, nek ukreše! Bolje da me zapali u dan, no da me neñe podloži u noć. GROZDANA: A ne znam je li istina... Ja sam tako čula.. MAKSIM: Ih što bi me rasporedila po teglama i bocama, bože, bože, Da se ti što pitaš, ne big ja bio veći no aspirin! GORČILO: Radi tata kako oćeš, a nama je pukla pogibija. A se čuje što si naumio, misliće da smo se u porodici tako zdovorili, pa će svi za Lala glasat. Tebe je, izgleda, baš briga kudijen će put proć, čiju će zemlju otkupit, a čiju neće, pošto će je plaćat i koliko komada će uzet? Ti si izgleda zaboravio šta je mene Lale učinio? MAKSIM: Okinuo si cijeloj vamiliji nos, eto šta si učinio! GORČILO: Prodo mrtvu kobilu i okinuo nos! E svaka ti čast tata. A ono što je on oto nesretnom Komnenu zemlju, nikom ništa? MAKSIM: Niko ti branio nije da ga prijaviš. GORČILO: Prijavio sam ga ja, pa umalo mene ne uapsiše! E tako da znaš, a ti sad sve činiš da mu pomogneš. I ovo da ti rečem, izaberu li Lala za presjednika opštine, put pro našeg imanja proć neće, sad big smio život založit. MAKSIM: Vuda proć mora, nema kudijen drugo. GORČILO: Ima, ima! Ima, viñećeš! Načinjeće oni sto okuka da narod glave pogubi, načinjeće tunjel il mos, ako treba, samo da nas mimoiñu. MAKSIM: Ja odložit pravljenje spomenika rad puta neću! GORČILO: A reče li ti ono da ćemo dolje svi bit na jedno mjesto? MAKSIM: Rekog. GORČILO: I za unuka si dao da se načini mjesto? MAKSIM: Jesam, no što no jesam! GORČILO: NJega komotno briši! Uzmi gumicu pa ga sa svakog spiska briši. MAKSIM: Što? GORČILO: Što nam kida nos, eto što! Što nas bruka, eto što? Što mu je pukla pogibija, eto što! Što je naciljo, cijev mu se u glavu obrnula, da uzme ćer poganog Zelja Ratkovića, eto što. Što oće da se ženi, eto što! MAKSIM: Oće Petrašin da se ženi? GORČILO: E, e! Oće da se ženi! On sa mnom u grobnicu neće! MAKSIM: Svaka mu čas! Svaka mu čas!

GORČILO: A...? GROZDANA: A ja sam čula, može bit vi nijeste... MAKSIM: Pale Grozdana, znam! GROZDANA: Čula sam... MAKSIM: I, ja Grozdana da u neka mjesta samo ljude lože! GROZDANA: Ama, ja sam čula da je ona Zeljova kučka da izvinete na izraz ostanula s Petrašinom sandruga! GORČILO: Šta to reče, zlo nam u dom?! GROZDANA: Čula sam da je Koviljka, da izvinete na izraz, ostanula sandruga. GORČILO: Kuku..!!! Kuku...!!! Ukrko nam neko kopileeee!! Kuku, uvalili nam dušmani kastig u kućuuuu!! 4. (Groblje. Crkva u sredini. Sa lijeve strane, kroz kapiju, ulaze Maksim i Gorčilo. Zastanu pored nekog spomenika, zagledaju, pa produže.) MAKSIM: Da svu noć trenug, da oka sklopig, sve joj prosto! GORČILO: Nijesi spavo? MAKSIM: Oklen spavo kad sam svu dragu noć od onog tvojeg kastiga štreco? Komotno joj poruči da ću, ako joj ugledam šibicu, il nedaj bože ugarak u ruku, da ću joj ga istog trena u nos zabiti. Tako joj poruči! GORČILO: Neće ona, tata, no priča kaki su ñe običaji. MAKSIM: (udara bocu, krsteći se) Pi, pogle boca na groblje! Pi, ñavola. Slobodno, joj reci: poručio ti je tata da i on o tebe vodi računa. GORČILO: Ama, ona samo priča kaki su ñe običaji, tata. MAKSIM: Isto ću te, ja nešto ko sina zamolit i u amanet ostavit: Pošto će i ono tvoje čudo jednog dana dolje kod nas doć, ne daj joj, kumim te bogom, s šibicama u grob! Ne daj joj avetna je, sve će nas dolje naložit! GORČILO: Ne boj se, komotno se ti ne boj. (Zastaju pored svježe napravljene grobnice.) MAKSIM: A sad da ti sve po redu pokažem. Da ti pokažem da znaš. Vako: oñe će ležat pokojni ti ñed. GORČILO: Bogomi li, jepo! MAKSIM: Oñe će... oli oñe ti? GORČILO: Ja?! MAKSIM: E. GORČILO: Nemoj mene još turat. Nek me ture kad ne bidnem znao za se. MAKSIM: Sad pravim raspored ñe će ko. Bolje ti je da sad zauzmeš mjesto, no da posle nemaš ñe. Može, ne daj bože, uskočit ko preko reda. GORČILO: Nek uskače ko goj oće, ustupam mu mjesto. Ja tako i u voz. MAKSIM: Oñe ću turit tatu mi. Valja li mu oñe? GORČILO: Valja vala, no šta, no valja. Baš si mu odabro najljepše mjesto. Najljepše i najsunčanije. MAKSIM: Je l de? GORČILO: Jes vala da mu pozavidi svak! MAKSIM: (ponosno) A mora da po selu pričaju... GORČILO: Pričaju MAKSIM: Šta pričaju?

GORČILO: Vele da si poaveto. MAKSIM: Znam ja ko to priča! GORČILO: Nijesmo ja i Grozdana, ne svanulo mi ako smo! Laže to ko goj kaže! (Maksim mu lagano prilazi, gledajući ga ispod oka. Izmiče se Gorčilo) Ja nijesam, ne znam za nju. (Maksim mu sasvim prilazi) Ako sam ñe i reko tata, omaklo mi se... MAKSIM: Znam ja da svi vi svisnuste! Znam, znam! Vaku grobnicu još niko u ovi kraj podigo nije! Još kad doñe spomenik, bože, bože! GORČILO: Nije vele niko, tun si u pravu. Doklen su ljudi dizali tolike kuće... Spomenik dolazi taman kad izbori. U isti datum padaju. Naš Prele će, kako je počelo imat samo tri glasa. Doslen je sigumo da ćemo za njega glasat ja, Grozdana i on! Niko drugi neće, viñećeš! MAKSIM: Ne big ni toliko garantovo! (Pokazuje dalje grobnicu) A oñe u centar ću ja! Oko mene ñed i tata! Kako ti se čini? GORČILO: Šta ja znam... MAKSIM: Što? Ne dopada ti se ñe sam sebe odabro mjesto? GORČILO: Mjesto je dobro, samo je u sredini, pa me strag da ti može falit vazduga... MAKSIM: Ja ću oñe, pa nek fali! Ajde sad reci de ćeš ti, nešto prvo smještam muške. GORČILO: Ne znam šta ću vam ja dolje kad vas je već toliko. Ne vjerujem da će iko primijetit da me nema. MAKSIM: Oli ti s ove strane do pokojne babe? GORČILO: Velim ti, mene, je svejedno. Ako oće baba do mene, oću i ja do nje. MAKSIM: E, dobro. GORČILO: Reko već kad smo oñe da upitam pošto je sve ovo? (Maksim ćuti) A ćutiš, mora da je mlogo? MAKSIM: Poprilično... poprilično... Za spomenik sam uzo bijeli mermer. Kad pravim oću da napravim. GORČILO: A za koliko reče da oñe ima mjesta? MAKSIM: Za dvanes! GORČILO: Više no što stane u brzi voz! I za svig dvanes si dao da se isklešu slova? MAKSIM: Jesam, za svig dvanes. GORČILO: Nijesi trebo za mene tata. Za mene nijesi trebo. Ja big pristo da ostanem bez imena. I krs si, veliš, dao da se sačini? MAKSIM: Jesam! GORČILO: Sa četiri kraka? MAKSIM: Sa četiri! GORČILO: Auuu…? Šta te koštalo da dodaš, još jedan krak, tata, kumim te bogom? MAKSIM: Sve je već gotovo. Dao sam majstoru imena svig nas. I kaparu sam dao! GORČILO: Dao si kaporu? MAKSIM: Jesam. (Iznenada, kao što zna, užasno nevrijeme. Sijeva, grmi, počinje kiša. Maskim i Gorčilo se gledaju neodlučno.) Kako, je ovo čudo te se stuštiše nebesa? GORČILO: (krsti se, ali nešto brže) Uuuu... Grmi ko na svetog Iliju. Oćemo li bježat u crkvu? MAKSIM: Ne no ćemo u komitet! Bjež u crkvu, jad te našo! (Trče prema crkvi. Gorčilo jedva otvara vrsta. Crkva stara, zapuštena. Vjetar, još jeziviji. Odbljesci munja, potmula grmljavina. Oba pokisli do gole kože. Brišu se.) GORČILO: Reče, dao si kaparu? MAKSIM: Jesam.

GORČILO: Mora da je skupo? MAKSIM: Jes. GORČILO: Mora da je to ihi skupo? MAKSIM: Jes. (Grmljavina. Oba se krste.) GORČILO: Mors da je to da glava zaboli? MAKSIM: Jes. GORČILO: More da je to kad čoek dava da zaplače? MAKSIM: Jes. GORČILO: Mora da je to kad ig davaš ko da ti se bubreg vadi? MAKSIM: Tako nekako... GORČILO: Mora da je ti ig davaš, a u sebe plačeš? MAKSIM: Taman tako... (Gorčilo vadi duvankesu, meta duvan i pali šibicu. Maksim odskoči i prekrsti) Šta to činiš, jesi li pri sebe? GORČILO: Što? MAKSIM: Ne zaždijevaj preda mnom duvan, sto puta sam ti reko! GORČILO: Što? MAKSIM: A vidim plamen, pričinja mi se Grozdana, eto što! GORČILO: Mora da si za kaparu dao najmanje dvjesta hiljada? (Grmi. Maksim se krsti.) Sto pedeset si dao, ko jedan? (Maksim ćuti) Sto dvades si dao, ko što su dva i dva četiri? (Maksim ćuti) Ispod sto te nije stio pogledat? (Sijeva. Maksim se krsti.) Kad si reko, evo osamdeset, samo što nije okrenuo glavu? (Maksim ćuti) Mora da si reko, evo šeset, pa brat bratu? (Maksim ćuti) Kad si reko pedeset mora da mu se omaklo: tvrd li si, brate mili! (Grmi. Maksim se krsti. Gorčilo veselo, do ushićenja) Kako se ti umiješ jeftino pogodit, svaka ti čas! Ču samo četeres iljada kapare? Nije mlogo, nije mlogo, taman je knap! (Maksim ćuti) Koliko si dao kapare? MAKSIM: Trista! GORČILO: A...?! MAKSIM: Trista! GORČILO: Kapare?! MAKSIM: E. GORČILO: Iljada? MAKSIM: E. GORČILO: (izbezumljeno istrčava iz crkve) Kuku, kuku, zapali nas tata!!! 5. (Ista soba. Ista je jako relativan pojam jer je sve do potpunog nereda ispreturano. Gorčilo pokiso, razbarušen, izbezumljeno zaviruje u svaki ugao.) GORČILO: Traži pare, bog te, jebo! Traži doklen i ovo što je sakrije zapalio nije! Traži, poaveto je, sve odnese u zemlju! GROZDANA: (širi bespomoćno ruke) Ne znam više ñe da tražim, ne znam više kuj udaram... GORČILO: Jesmo li mu pretresali slamaricu? GROZDANA: Jesmo, pretrasamo mu je po tri puta na dan. Nema na svijet urednijeg kreveta od njegova. GORČILO: ðe li krije pemziju i invalidu, bože, bože? GROZDANA: Znaš ñe mogu bit?

GORČILO: ðe, pričaj! Brzo da ne smetneš s uma. GROZDANA: Tun su one neñe, pod nos su nam, samo ig je vješto sakrio. GORČILO: E što pomože, baš ti fala! Lijepo li se sjeti, blago ti u pamet! A turio nas dvanes dolje! Dvanes nas turio! Biće nas dolje više nego gore! Oće viñećeš! Viñećeš kad se počne prisjećat kog je zaboravio, biće nas dolje ko u prvi razred. GROZDANA: Ne znam više ñe da tražim, ne znam više kuj udaram. Svako smo mjesto po tri puta prešli. GORČILO: Lijepo mi doñe da zapalim kuću, pa da vidim ñe su! Potrčo bi on da ig spašava, bilo bi da upada ko da ñecu vadi. E što mu neće sagoret, sagorele gromom! GROZDANA: Najavio, je Zeljo da će sjutra doć... GORČILO: Znam, najavio, je ko da stiže delegacija iz druge države. Kako ću sjutra govotit s čoekom s kojijem dvades godina ne govorim nije mi jasno? GROZDANA: Govoti tata. GORČILO: Lako je tati. Cn, je inforbirovcima počo da se javlja kad su Rusi upsli u Mañarsku. Ko veli, nek se nañe, zlu netrebalo. A jesi li viñela da mi, je sin gaño koju, ja neću, na ovu bi naletio. Da me ikad pito koga neću za prijatelja, Zelja big odabro! Znam ja da on još laje kako sam mu ja četres osme pripomogo. Znam, znam! GROZDANA: A jesi li? GORČILO: Na koga si tako radoznala, bože, bože? Sve li tebe zanima, spasi bogorodice! GROZDANA: Pitam... GORČILO: A što će mi se sve ovo o glavu obit, niko me ništa! Tati je svedno šta će sa mnom bit. Već je počelo da se šuška, al kad pukne pukla mi je pogibija! Sa će mi vagat svaku riječ. Biće da ako naprimjer upitam: šta je ovo? Da petorica skoče i pitaju: ko je ovo? Možda će naa i iz države išćerat. Ko zna? I Prele će, vjerujem obrnut lis. I ja big da sam na njegovo mjesto. Ima livada na svaki ćošak, može otkupit koju oće da mu sve stope ljube! GROZDANA: Oćemo li još tražit il da prestanemo? GORČILO: Traži dalje, bog te jebo. Traži dalje inače on sve odnese u zemlju. (nastavlja traženje) GROZDANA: Ja više ne znam ñe da tražim. GORČILO: Ajde da se probamo prisjetit ñe mogu bit, pa koje se sjeti nek odma kaže. GROZDANA: Ajde. (Pauza) GORČILO: Je li ti što goj palo naom? GROZDANA: (umiljato) Mene, jes. Je li i tebe? GORČILO: Ma nemoj! Ma nemoj! E to gledat nećeš, sad kad bi ti život zavisio! Traži pare, za besposlice se ima kad! 6. (Soba ureñena besprekorno. Sve odiše čistoćom i redom. Očigledno je da stiže prijatelj) MAKSIM: Malo smo popričali nako usput, a sad preñimo na stvar. ZELJO: Vi znate što sam ja došo. GORČILO: Neki znamo, neki ne znamo. Ja sam lično meñu ove druge. ZELJO: Eto, moja mala je, na žalos naše kuće, i da izvinete na izrazu ostanula sandruga sa vašijem malim. PETRAŠIN: Jes, ja potvrñujem. Što jes, jes! GORČILO: Ne vjerujem ja da on to umije.

PETRAŠIN: Umije to svek tata, nema ništa lakše. GORČILO: E ne li, e ne li, e ne li, srećo, Časti ti! ZELJO: Pa sam došo da se, ako oćete, ko ljudi zdogovorimo da se štono vele, ñeca uzmu, da se privjenčaju, takoreći. Pošto je on nju prevario. GORČILO: On nju prevario? PETRAŠIN: Jesam tata, prevario sam, je. Što jes, jes! GORČILO: Kako je to zajeba, objasni mi? MAKSIM: Nema tun šta da se reče: ako ñeca oće, ako se ñeca slažu, gotovo je! GORČILO: Svašta ñeca oće, je l tako Grozdana? GROZDANA: U neke krajeve ñeca oće... MAKSIM: U koju to ti mapu gledaš, Grozdana, tako ti boga? Sve li nešto mimo ljude čuješ, sačuvaj bože. Čujete li šta vam ja velim, ako ñeca oće, ako se slažu, nema toga u ovu državu ko im branit smije, niti toga ko im branit može! A šta si to čula tako ti boga? GROZDANA: Čula sa u neke krajeve neprimjer ima ñece koja i roditelje biju. Tako sam čula, pričaju. Vele, zametne sin tojagu pro ramena pa sve š njom ña po ocu, ña po majci. Tako sam čula... pričaju... MAKSIM: Ako ću ja od sad pričat s tobom bez levora, oca mi u grob jebi. Ovoj ñeci da se uzmu niko branit neće! GORČILO: Je se slažem s tatom, ja sam se š njim vazda slago, samo mali neće. Neće ne znam šta mu je. Zavro pa neće. Ja sam ga ubjeñivo, podmoravo ga da je uzme, viko mu da se ženit mora, a on veli, neću, drago mi! Je l tako, Grozdana? GROZDANA: Taman tako. Mi u zadnje vrijeme ništa drugo i ne radimo no ga ubjeñujemo i podmoravamo, a on voli neću, drago mi je. Tako je rekao, je l de Gorčilo? PETRAŠIN: Nije tačno! Nije tačno! GORČILO: Eto jeste li ga čuli? Jeste li ga čuli kako sam veli da nije tačno da ga je on sačinio? PETRAŠIN: Nije tačno! Nije tačno! Moje je, ja oću da se ženim, samo tata ne da! On mene brani i prijeti da, je uzmem. Ja oću, samo on neće! GORČILO: Ja mu branim i prijetim? Ja mu branim i prijetim? Uuuu... Ču li kako nam sin laže, Grozdana? ZELJO: Mene je Koviljka, mene, je moja Kova, ćer jedinica! Ne daj bože da je ko uvrijedi! Ne daj Bože! Ko bi mi je uvrijedio, oba big mu oka izvadio! Ja sam nju izdvajo, osobio je, i ona mene kad ode ne znam šta ću, ni kako ću... GORČILO: Pa ne daj je Zeljo, jesi li lud! Ne daj je, svisnućeš ti bez nje! ZELJO: Ali što je vakat, vele i vrijeme je. Došlo doba da je udam. GORČILO: Nije Zeljo, još je ona ko cvijet u rosi. MAKSIM: Čujete li ša ja rekog? Ako ñeca oće, ako se ona slažu, nema toga na ovi svijet ko im branit i zabranit može. GORČILO: Svašta tata, ñeca oće, je l tako Grozdana? MAKSIM: Vidim ja Grozdana kako me gledaš. Vidim Grozdana, slijep još nijesam! Sijevaš li, sijevaš! GORČILO: Šta ćemo ako mala neće? ZELJO: Tun sam ja garant! MAKSIM: Prijatelju Zeljo, sve smo se zdogovorili. Čekajte nas u neñelju da je ko ljudi i ko što vašoj vamiliji priliči, po običajima isprosimo. GORČILO: Ja u neñelju nemam kad. Nemam kad, zauzet sam!

MAKSIM: Prijatelju Zeljo, svi ćemo doć u neñelju! Svi! I Gorčilo će doć, čekajte nas u neñelju! ZELJO: Dobro onda, doviñenja! SVI: Doviñenja. (Maksim ga prati) GORČILO: Uvali vam, je ifobiriovac Zeljo! Zavuče vam se i špijun Lale! Sve ide po njiovom planu! Jedino smo ja i Grozdana bili protiv, samo smo bili u manjini! Sad možemo sjeñet i plakat, možemo sve jedan drugog šakama u prsi, možemo blejat, ako kome pane naom, svedno j e! Sve što su šćeli, sproveli smo. Sve što im je palo naom, pristali smo! MAKSIM: Šta Koviljki fali? GORČILO: Uuuu?! Ču šta joj fali...?! MAKSIM: Šta joj fali? GORČILO: Fali joj, tata, samo redovan otac, ništa drugo! Fali joj samo otac kojega ova država priznava, sve ostalo ima! GROZDANA: Bogomi ako bidne na majku po svemu ko po liku, pukla nam je pogibija! MAKSIM: I ti si na majku! I ti si ista ko ono strašilo! GORČILO: A jeste i viñeli, pred ovom svetinjom šta goj rečeč, šta goj u kuću tajno pričaš, on istrtlja! On nijednu riječ držat za se ne može, ko da neñe curi. A mladu su nam podvalili tata, viñećeš. Pitaj Prela ako mene ne vjeruješ. Od brata ti je, pa ga pitaj. Neko joj je ukrko dijete, pa poturili Petrašinu. Možda je i on omastio brk po koji put, ali njegovo nije, ja kad ti kažem. Znaju da je avetan, pa mu poturili jaje! Sve je to Lale isplaniro da Prelu i našoj vamiliji nos okine. MAKSIM: Nije Petrašin sandrug, no njiova Koviljka. GORČILO: Nikad se to do kraja ne zna, ja kad ti kažem! MAKSIM: I Grozdana je imala trbug do zuba kad, je kod nas došla, a ošta, ti znaš. GROZDANA: Uuuu...? Nemoj me tata zastiñivat, nije lijepo! Ja sam bila čestita i poštena žena, a ti tako? MAKSIM: A ne, tebe su prašili polenovim prahom! I ovo da ti rečem Grozdana, sve odsad što čuješ drži za se! Sve! A uputi li mi ikad u život više neki pogled, sine li ti ikad više neka vatra iz oči, jedno živo biti neće, pa se presaberi. A ovo što mi poturaš tegle, boce i kace pod nos, pamtim! Pamtim Grozdana, da znaš. Miči ig neñe iz kuće, miči ig, u krv su mi se pretvorile! GROZDANA: Vazda su one tun bile tata... MAKSIM: Nije tačno! Nije tačno! Ja ig doslen nikad vidio nijesam. Nikad! GROZDANA: Tun su bile, evo pitaj koga oćeš... MAKSIM: I nedaj bože, ne daj bože, da ti ñe ugledam šibicu il ugarak u ruku. Ne daj bože, Grozdana! Nemoj mi ñe s šibicama Grozdana prić, ubiću te! Da mi je kako, kukavcu, produžit život doklen oženim Petrašina i dobijem spomenik, mogo big mirne duše bez stra u zemlju. GORČILO: Moš ti tata u zemlju, no kako ćemo mi na zemlju? MAKSIM: Što? GORČILO: Znaš li ti koji će troškovi sad nastanut? Znaš li? MAKSIM: Vrlo važno... GORČILO: Vrlo važno jes, samo reci ošta ćemo ig pokrit? Ti zgučio pemziju i invalidu neñe, sakrio ig i baš te briga?! MAKSIM: Prodaj kojeg brava.

GORČILO: A? MAKSIM: Velim, prodaj kojeg brava, pa pokrij troškove. GORČILO: Sačuvaj bože! Neću prodat nijednog. MAKSIM: Prodaću ja. GORČILO: Ela vala, baš me briga! Ela vala sve pokolji! Zapali ig, svedno mi, je! Baci bombu u njig, kad si zavro! Uñi meñu njig pa sve sa maljem po glavi kad oćeš! A kako ti ig nije žao, kako te duša ne zaboli, nije mi jasno? 7. (Groblje. Novi spomenik. Slike po njemu. Imena ispisana po cijelom spomeniku. Razeledaju ga Maksim, Gorčilo, Petrašin i Grozdana. Maksim ushićen.) MAKSIM: (Briše suze s očiju) Doñe mi da zaplačem! GORČILO: I mene. MAKSIM: Da mi je kako pokojnog tatu dić da ovo vidi, odma big lego u zemlju! Vaki spomenik u ovi kraj još stizo nije! Ne, u ovu državu! Vakog spomenika, ako ćemo iskreno, nema niñe na svijet! E lijep li je, lijep li je, blago mene, lijep li je! GORČILO: (pokazuje rukom na krst) Auuu...?! Uuuu...?! MAKSIM: Šta bi? GORČILO: Koliki je krs, majko moja! Voliki nećeš naći ni na Cetinje! Moga li uzet manji, tata, kumim te bogom! Ovi se vidi okle goj gledaš. Ovi samo što ne viče, eve me! MAKSIM: Krs je to, moj druže, no šta, no krs! (Gladi ga) Krs je to, nije oklagija! A vidi imena, brate mili! Viñi ove ljepote! Pogle kako ig je sačinio, pogle kako ig je vješto iskleso, ruke mu se pozlatile! GORČILO: Još da si turio redne brojeve, bilo bi sve kako si stio. A koliko reče da nas može stat oñe? MAKSIM: Dvanes! GORČILO: U prvi razred oñe u selo ide devetoro. Sad smo najači na groblje, pa ti vidi! Tu nam niko ne smije Š reć! MAKSIM: Kaki se tebe Petrašine čini? PETRAŠIN: Nema ñedo šta da se kaže no, svaka čas! Svaka ti čas, ništa drugo. MAKSIM: A tebe Grole? GROZDANA: Ja sam čula, na znam je li vjerovati... MAKSIM: Pametna li si, bože, bože! Divna li si u glavu, blago ti ocu! Ništa si ti u tijelo, kaka si u glavu! GROZDANA: Ja sam tako čula... GORČILO: (Ide prstom preko isklesanih imena) Auuu...?! Uuuu...? MAKSIM: Šta bi sad? GORČILO: Pogle ovo: niko nam u vamiliji nema ime manje od osam slova. Pošto je sve ovo ne smijem da pitam. Što ne turi nadime bi i ljepše i neobičnije? MAKSIM: A poglej slike! Pogledaj slike. Ima li iko ljepšu rodbinu na svijet? GORČILO: Ne vala, tun si u pravu. Vidi kako se smiju, ko da im je milo ñe su! Svaki samo što ne progovori! Pola ig ja za života znam, ñavolji na sebe ne liči. MAKSIM: Ne, no ti ličiš! Na šta ti ličiš? A mora da im je milo. Vjerujem da jedva čekaju ka ću i ja dolje. GROZDANA: Tun smo onda isti. MAKSIM: Ma nemoj! Ma nemoj!

GROZDANA: Rodbina smo, tata, pa smo zato i tun isti... MAKSIM: (odmiče se od Grozdane koja mu je prišla) Samo se ti od mene makni, pa pričaj šta oćeš. Još da sjutra isprosimo ñevojku, da oženim Petrašina, pa mogu mirne duše leć oñe. Pogle ove ljepote, pogle ove divote, pogle ove blagovijesti, pogle ove ljucke radosti, majko mila! GORČILO: (ponovo prelazi prstom preko isklesanih imena) Za ovoga sa na sjećam da nam je rod?! (Tajac) Ja se nijednog Dimitrija u našu vamiliju ne sjećam. Može bit i da je bio, ja ga se ne sjećam.. MAKSIM: Dimitrije? GORČILO: Jes vala taman Dimitrije! MAKSIM: Šta, kukala ti majka?! Nije valjda Dimitrije?! GORČILO: Jes tata vidi ga. MAKSIM: Uuuu...?! (Krsti se) PETRAŠIN: Mora da je majstor nešto pobrko. MAKSIM: Ne znam, nije mi jasno, ne znam, sujmivo je... Ma piše li baš Dimitrije, pogledaj ti Petrašine. PETRAŠIN: (gleda) Piše ñedo taman Dimitrije. GROZDANA: Zato sam ja vidiš čula... MAKSIM: (van sebe) Ovo ti je najmanje sedamdeseti put kako me pališ! Najmanje si me sedamdeset puta podložila. GORČILO: Da ja iskontrolišem de se nije ubacio još ko sa strane? MAKSIM: Ela. GROZDANA: A što ig pale, ne znam... MAKSIM: Koga pale? GROZDANA: Ove te u neka mjesta umiru. Možda je mlogo jeftinije... MAKSIM: A što bi me podložila, bože, bože! Što bi rado zapirila u me! Ne bi me ti gasila! Da se ti što pitaš bio big ja ko olimpiska vatra. GORČILO: Ostali su uglavnom naši. A kojeg je Dimitrija turio, ne znam... MAKSIM: ðe turi Dimitrija, oči mu ispale. Nije valjda njega, a ko zna. GORČILO: Koga? MAKSIM: Ne znam, nije mi jasno, ne znam, sujmivo je... GORČILO: Znam ja tata kojega je turio, ja znam! Auuu...?! Jes, zlo nam u dom, jes sto posto! MAKSIM: (prestrašeno) Kojega? GORČILO: (povjerljivo) Špijuna tata, špijuna, sto posto špijuna. MAKSIM: (krsti se) Ko bi to poturo špijuna? Šta će kome špijun dolje? GORČILO: Znaju da ova avetinja oće da se ženi ćerkom iforbirovca i domaćeg izdajnika Zelja Ratkovića, pa oće neko da zna šta ovi dolje o tome misle! Ništa drugo, ja kad ti kažem! Evo sad ga ni obrisat sa spomenika ne smijemo, ako su ga oni turili. MAKSIM: Misliš? GORČILO: Nema šta da misliš ili ne misliš, vako ti je kako si čuo. Sve su nam ovi preko Zelja i Lala namjestili. Sve! Nemoš se više progurat da radiš za naše od iforbirovaca. A oli da ti rečem šta ovi naši misle? Svaki će se izjasnit za rezoluciju, svaki će na istok potrčat, svaki će krenut za Rusiju, jad će nas nać! Viñećeš, viñećeš, sto i jedan jad će nas nać! MAKSIM: Mora da majstor nešto zna... moraću ga viñet...

GORČILO: Nemaš ga rašta gledat. Iako zna, neće ti ništa reć. Ne ukucava se tuñe ime slučajno, ne kleše ig niko džabe. Neko je sve to majstoru podebelo platio, pa ti sad vidi! GROZDANA: A ja sam čula... MAKSIM: (potpuno nekontrolisano) Pale Grozdana, znam! Ždiju žive ljude čuo sam. ðe goj ugledaju čoeka trče za njim s šibicama! GROZDANA: Ja sam tako čula... GORČILO: Lijepo nam ga smjestiše, lijepo nam špijun po rodbinu krenu, a doklen će stić, viñećemo. Viko sam, ja zalud u Opštinu da su mene lično ifobirovci najsujmiviji, al niko ništa. MAKSIM: Što su najsujmiviji? GORČILO: Zato što rade il za naše il za njiove, tata, neutralnig nema! PETRAŠIN: Ma pobrko je to majstor nešto... GROZDANA: Pa kud ne turi naprimer Arso, bila bi mu mnogo jeftinija greška. ðe će Dimitrija kad u njega ima svako slovo koje je u azbuku. GORČILO: Znam ja šta ćemo sad! Nijesmo ni mi bez iñe ikoga. (Odvlači Maksima u stranu i šapće mu) Kad uvatim zgodnu priliku posjeñeću ja pod njiov prozor malo, ko ono nekad, pa ćemo znat šta su naumili i kojeg su Dimitrija dolje uturili. GROZDANA: A ja sam čula, može bit vi nijeste.. MAKSIM: Šta si opet čula, slušalo te nevrijeme! GROZDANA: A ja sam čula da ig ima da promijene mrca u neka mjesta, pa ti saraniš tuñeg oca i plačeš za njim taman ko daje tvoj. Tako sam čula, pričaju tako... MAKSIM: Ču promijene oca?! Uuuuuu....! GROZDANA: Tako vele... Vele i kad se ustanovi greška nikome ništa. Ti si plako što si mislio, drugi put vele ne plače niko. MAKSIM: Ajmo odole, da ne pukne kastig! Ajmo odole doklen se zveknulo nije. Grozdana da me ne ćeraš u zemlju, išo big! Vako neću iz inata. 8. (Soba kod Zarubica. Gorčilo i Grozdana.) GORČILO: (oblačeći se) Vidi da ti kažem: na našu stranu smo koliko se mene čini samo, ja i ti. Niko više! Svi ostali, to jest tata i Petrašin su sujmivi. Tata izgleda o Dimitriju nešto zna, a šta zna, neće da kaže. GROZDANA: Mene je tata sujmiv od prvog dana kad sam u kuću došla no doslen nijesam smjela da rečem. GORČILO: Ja noćas idem, znaš ñe, a oću li se vrnut, ne znam. GROZDANA: Bogomi je opasno. GORČILO: A oću li se vrnut, ne znam. Ako se mene što desi, sve Prelu prenesi, on sve o ovom zna. Ako mene ubiju... GROZDANA: (prekida) Bogomi je opasno. GORČILO: (nervozno) Ne pridodavaj, znam da je opasno. GROZDANA: Jedino da ne uvate živa... GORČILO: Što da me ne uvate živa? Bolje da me uvate živa no mrtva. A vjerujem da svuda oko kuće imaju straže. GROZDANA: Ako se tebe, ne daj bože, što desi, ja mogu selit... GORČILO: Ako se mene, ne daj bože šta desi, šta če danje bit, svedno mi j. Sad idem, a oću li se vrnut ne znam...

GROZDANA: Nemoj se mlogo primicat kući. GORČILO: (izlazeći) Kako de se ne primičem, šta ti je? Ne dozivaju se oni, mp šapću, šapću, il pišu, ako je što vežnije, pišu Grozdana! (Izlazi) 9. (Soba kod Zarubica. Gorčilo leži na krevetu savijne glave. Na krevetu, pored njega, Grozdana. Mijenja mu obloge. Maksim za stolom.) GORČILO: (ječeći) Znam ja s kojijeg je pozicija on gaño! Znam, znam. Znam ja će mu je okidač, znam, nijesam avetan! MAKSIM: Najvažnije je da te nije prepozno. GORČILO: Prepozno me nije, bio sam se prerušio, a po glavi me udario ko da je znao da sam ja! MAKSIM: Jesi li čuo šta goj? GORČILO: Ču jesi li čuo što goj? Jesam, sve sam kako nijesam. Jesam, sve sam čuo. MAKSIM: Pričaj šta vele? GORČILO: Sjutra će nas oni na ručak sve potrovat! Sjutra nam je zadnja ura došla, eto šta vele. MAKSIM: Sjedi ne avetaj, no pričaj šta si čuo. GORČILO: Og mene, svašta, kuku mene, za nas laju. Nijesam ni znao kaki smo doklen njig nijesam čuo. Kuku mene, da si čuo, lele mene, puklo bi ti srce. (Grozdana mu mijenja obloge na glavi.) Polako s ranjenikom Grole, nije to krlja no glava, ruke ti se osušile! GROZDANA: Bogomi da te trevio, ne daj bože, za prs niže, ne bi jaok majko reko. GORČILO: Ko zna i vako oću li. Gaño me Zeljo u glavu, oca mu jebem, u vrg glave me gaño. Da je stio mogo je u nogu il u rbat, al nije. Mogo je ñe bilo drugo, a on ko za inat u glavu. Ide li mi još krv? GROZDANA: Ne ona, stala je. Sad je poplavilo. GORČILO: Kuku mene, eto poplavilo! MAKSIM: Sjedi ñavole, nije to ništa! GORČILO: Ne ono kad je po tuñoj glavi. Da je po tvojoj tata, vidio bi, je li ili nije. GROZDANA: Bogomi te pogodio ko da je iz snajpera gaño. GORČILO: Ime on u ruku nišansku spravu. Ima, ima! Zaždio me su nešto, ne znam sušto, umalo mi glavu ne odvali. (Grozdana mu ponovo mijenja oblog. Gorčilo izmiče glavu stenjući.) MAKSIM: Kako te pogodi kad veliš da si se dobro sakrio? GORČILO: Ču kako me pogodi! Da ovi naši oće da me slušaju ko ono nekad mloge stvari big im ja otkrio! Oni ništa drugo i ne rade no vježbaju da gañu! Ja ti velim: oni Dimitrije na groblje je preko njig ubačen. MAKSIM: Jesu li ga pominjali? GORČILO: Sačuvaj bože! Nijednom ga pomenuli nijesu. Da su ga pomenuli, ne bi mi sujmivo bilo, al vako, jes! Spominjali su da će dese puta i ovo i ono, al njega ni slučajno! A znaš što ga ne pominju? MAKSIM: Što? GORČILO: Što da ga pominju kad mogu il miganjem il kako drugo dat jedno drugom na znanje o kome se radi. GROZDANA: Šta ćemo sad kad Petrašin doñe?

GORČILO: NJemu ne treba ništa reć. Ako pita šta je bilo recite pao nasad s malja pa uždio tatu malj po glavi. Tako mu recite, jer je i on izdajnik, ja kad vi kažem! Sin jes, al i izdajnik jes. MAKSIM: Oklen on izdajnik? GORČILO: O njemu pričaju sve najljepše, eto oklen on! I nije prvi put da je sin izdajnik. Mlogo ig je doslen bilo. GROZDANA: (mijenjajući obloge) Umalo ti ne dočeka svadbu. GORČILO: Og mene, ču umalo, kuku mene, ja sam slučajno osto živ. MAKSIM: Šta ćemo sad? GORČILO: Og mene, ne znam, kuku mene, pametan nijesam. MAKSIM: Znači ti misliš da nam je sjutra pukla pogibija? GORČILO: Jes, videćeš. Sve će nas do jednog potrovat! Zalud ti ja tata velim: ne turaj krs na spomenik, ne daj Petrašinu kučku da oženi, može nas to skupo koštat, a ti: oću, pa oću! Eto ti ga sad! Sve će nas potrovat viñećeš! MAKSIM: Neće valjda? GORČILO: Ti založi kod njig ako smiješ. Najedi se pa pravo na groblje. Lezi komotno ñe ti je mjesto, dizat se nećeš! MAKSIM: I ć moramo! GORČILO: Bogomi kako ko. MAKSIM: Svi ić moramo! GORČILO: Ja vake glave ne mogu. Da mogu išo big, vako ne mogu. MAKSIM: Moš, moš. Turi kapu na glavu, ništa se viñet neće. GORČILO: Kako ću tamo stalno s kapom na glavu? Jasno mi, je da čeljade ne izuje kad u nečiju kuću uñe, al da ne skine kapu, čuo nijesam! MAKSIM: Reci: sviko sam s kapom, nikuj bež nje ne mogu. GORČILO: Ako se ide, ako se ić mora, ja predlažem da niko ništa ne jede. MAKSIM: Kavu ćemo morat popit. GORČILO: Sačuvaj bože! Bože sačuvaj. Daleko mi kuća od nje. Kava je najsujmivija, ja je pit neću! GROZDANA: Ja sam čula... MAKSIM: Jopet? GROZDANA: Ja sam čula da u neke krajeve truju čoeka ko danas, a on umre tek na vrg dvadeset godina. Tako sam čula... pričaju... MAKSIM: Sad big pristo da me tako otruješ. Sad iz ovijeg stopa! GROZDANA: Vele: umire čeljade, a sve se iz dana u dan muke povećavaju. Tako vele... MAKSIM: Ne daš ti mene s anñelima u zemlju, to je čudo! GROZDANA: Ja sam tako čula. Vele opada sve komad po komad, doklen se čeljade ne raspane. MAKSIM: Lijepa li, je smrt pri tebe, moja Grozdana. Sitna i je svaka napas kaka si ti. GROZDANA: Ja sam tako čula... pričaju... MAKSIM: Ako sad znam šta da se radi, jad me znao. GORČILO: Da ti nijesam riječ dao, znao big ja šta da radim.Znao, znao. Uždio šteku dinamita u kuću i veseli te bože! MAKSIM: Sad je gotovo. Ićemo, pa šta bog da. Ićemo i ručat, šta možemo drugo? GROZDANA: Ručaj prvo ti tata, ti si najstari, a mi ćemo sat dva sačekat da vidimo kako si.

MAKSIM: Ma nemoj? Ma ne veliš, Grozdana, imena ti? E ješćemo svi zajedno! Kad ja srknem, ima svi da srknete! Kad založim, ima svi da založite! GROZDANA: (ironično) Šta ćemo ako kineš? MAKSIM: Što? GROZDANA: Oćemo i i mi za tobom? MAKSIM: Pametna li si, blago ti ocu. Bistra li si u glavu, blago mene. Ništa si ti spolja kaka si iznutra! 10. (Soba kod Ratkovića. Enterijer je dosta sličan kao kod Zarubica. Možda tek po neki detalj drukčiji. Zarubice ulaze u kompletnom sastavu. Cijelo vrijeme Koviljka i Petrašin se bez riječi gledaju.) ZELJO: (dočekuje goste) Dragi gosti, dragi prijatelji, dobro nam došli! MAKSIM: Bolje vas našli, prijatelju Zeljo! ZELJO: Sjedite ko u svoju kuću, osjećajte se komotno i slobodno. GORČILO: (Grozdani) To on oće! Oće da se raskomotimo, da ne sujmamo ništa i onda veseli te bože! ZELJO: Šta to veliš Gorčilo? GORČILO: Ja?...Ne vala ništa. Ništa, tako mi boga. Da nijesi ti šta Grozdana rekla? GROZDANA: Ne ja. ZELJO: Onda mi se pričinjelo. (Namješta gostima stolice) Osjećajte se velim ko u svoju kuću, jer je ova kuća vazda za prijatelje bila otvorena. GORČILO: (Grozdani) Jes, kako da ne! Mi smo i drugi il treći te smo u nju ušli. ZELJO: Šta to veliš Gorčilo? GORČILO: Reko Grozdani: raskomoti se Grozdana, što si se stisla, ovo je sad prijateljska kuća, ništa drugo. MAKSIM: Mi smo došli... ZELJO: Čekaj prijatelju Maksime da uspem po jednu. Lakše je uz rakiju. GORČILO: Ja je ne mogu. ZELJO: Ti nemoš rakiju? GORČILO: Eto, ja! Ne mogu je nešto od onomad, ne znam šta mi je. Kavu i rakiju osobito ne mogu, džabe je. Sastavio mi bog vilice, pa uždio u stomak stotine munja. GROZDANA: Ne može, vala cijelim je putem viko: ne znam šta mi, je, rakiju ne mogu! MAKSIM: Uspi mu ti Zeljo rakiju, popiće je on sa mnom. Je li tako Gorčilo? GORČILO: Ne mogu tata, znaš da ne mogu što me ćeraš da pijem kad znaš da ne mogu? Da ne znaš kako sam cijelijem putem viko: ne znam šta mije, rakiju na mogu - ne big se čudio što me ćeraš. MAKSIM: Samo je ti njemu uspi! GORČILO: I tata je na njiovu stranu, vidiš li? Uuuuu i on je otkazo! Šta ću sad, pogibog? Svi su na me naciljali, ja sam im glavna meta! ZELJO: Šta to veliš Gorčilo? GORČILO: Ne velim ja ništa. Rekog li nešto Grozdana? GROZDANA: Ne vala, progovaro nije. MILUŠA: Skini kapu, prijatelju Gorčilo. GORČILO: Što da je skinem, smeta li ti? MILUŠA: Ne ona, no ti je komotnije bez nje.

GORČILO: Mene je š njom mlogo komotnije. Kad je namam na glavu, čini mi se ko da sam bos. Tako mi se čini... ZELJO: Nešto si, mešči, maloprije stio da rečeš? GORČILO: Stio sam da rečem, no me preumiste. Šta sam zaboga ono stio da rečem, a Grozdana? GROZDANA: Mora de je istina dok se ne moš sjetit. GORČILO: E, stio sam da rečem, kako se malo pri, je sjetig vaše pokojne Poleksije. ZELJO: Što nje? ðe ti ona pade naom? GORČILO: Sjetig se kako je ona vikala: bože, bože, ništa na svijet ljepše od Dimitrija Ratkovića gledala nijesam. Toga se sjetig, pa velim da je baš šteta što ti Zeljo nijesi imo sinove, mora da bi bar jedan bio na pokojnog Dimitrija. ZELJO: Kojeg Dimitrija? GORČILO: Ču kojeg Dimitrije? ZELJO: Kojeg Dimitrija? GORČILO: Ti tako mi boga ko da vi u vamiliju nijeste imali ni jednog Dimitrija. ZELJO: Mi u vamiliju, da ja znam, nijesmo imali i nemamo ni jednog Dimitrija! GORČILO: Možda ste ga vi nekako drukčije zvali. Može bit Dile il Sjule il ko zna kako? ZELJO: Dile? Sjule? ... Ja se sjetit ne mogu. Da se ti Miluša ne sjećaš kojeg Dimitrija iz naše vamilije? MILUŠA: Ne nijednog. GORČILO: Onda je mene Poleskija slagala... (Grozdani) Imaju Dimitrija ja kad ti kažem! Imaju, viñećeš! (Glasno) E jesi li vidio kako me Poleksija slagala, c, c, c, c,... ZELJO: Šta te slsgala? GORČILO: Za Dimitrija. ZELJO: Tako ti boga Gorčilo, što si zapo zatog Dimitrija? Iako je živio, umro je, saranjen je, a što ga ti vadiš, pitaj boga?! GROZDANA: A ja sam čula, može bit vi nijeste... MAKSIM: Jesmo Grozdana i mi! Jesmo vala Grozdana čuli najmanje koliko i ti, džaba ti je! GROZDANA: A viš, ja sam mislila da možda nijeste... Ako ste čuli, onda ništa... MAKSIM: To je čudo, viñećete! Više ona zna, više ona čuje no sve radio stanice u Jugoslaviju! Da ñe ide, da kuj mrda, sve bi mi bilo jasno! GROZDANA: Ako znate, onda ništa... MAKSIM: Pričaj Grozdana, ne znamo. Ne sigurno, to što ti znaš ne zna niko nako ti. GROZDANA: Ja sam čula, a ne znam koliko je li lijepo u oči da vam reče kako je vašoj Soviji uteko muž s vjenčanja u Ameriku, a on se vele zvao Dimitrije. (Maksim se zagrcne) S Previši je Dimitrije Kasalica. Vele da se posle rata vrnuo kod nas amo i bio u Previš jedno dva tri mjeseca, a onda ga je vele ñavo ponio. Otad vele i njemu niko ništa ne zna. Uteko je s vjenčanja, tako pričaju... MAKSIM: Ćuti Grozdana, ćuti, na prozivaj svakog, ćuti ne diraj u svašta, oči ti ispale! GROZDANA: Ja sam, tata, tako čula... Pričaju, vele taman tako... ZELJO: Pričaju svašta! Laju! Laje narod, laju pogani nije to ništa novo! Laju i za najbolje ljude, vilice im se raspadale! GORČILO: Ču laju?! Laju, ja kad ti kažem, laju, jezik u usta ne turaju! ZELJO: Evo da vi ko prijateljima rečem: Sinoć neko pod prozor sjedi i prisluškuje! Prisluškuje, uši mu opale! Prisluškuje, slušalo ga čudo! (Iznenañenje. Jedino je Maksim

zamišljen, odsutan.) GORČILO: Uuuu...?! Ma šta veliš...?! Nije valjda...?! Ču pod prozor prisluškuje?! ZELJO: Pa reko: je li moguće Miluša da mi i pod staros namještaju uši pod prozor, je li moguće da nekoga na ovi svijet još zanima šta ja pričam? GORČILO: Zanima, moj prijatelju, ima ig što bi blago dali da znaju šta pričaš. ZELJO: A da sam ga uvatio, da mi je šaka pao, možda big sad bio u zatvor, a i ako big, ne bi mi bilo žao! GORČILO: Zaglavio bi ti prijatelju, prijek si ti čoek, zaglavio bi sto posto! ZELJO: Gaño sam ga, a jesam li ga pogodio, ne znam. GORČILO: Ču, jesi li ga pogodio?! Ču jesi li ga pogodio. Jesi, ne umiješ ti prijatelju promašit! Imaš ti ruku mimo ljude! Isto ko da ti je nišan š njom srasto! A sušto si ga gaño? ZELJO: Putijerom. GORČILO: (instiktivno krećr rukom prema glavi, praveći bolnu grimasu.) Putijerom? Uuuu...?! ZELJO: Taman putijerom, a pogodig li ga ne znam. Možda je jaukno, a je li ili nje, nijesam siguran. GORČILO: Jes jadan, no šta! Jeknuo je, samo što zaleleko nije! Mora da ti je u sebe, da izvineš, jebo sve po spisku. Vjerujem da je reko: vrnuću ti ja ovo kad tad, nezvo se, ja taj i taj! MILUŠA: Tako ti boga prijatelju Gorčilo što ne skineš tu kapu? GORČILO: Što da je skinem? Smeta li ti? Da ne žulja tebe po glavi? MILUŠA: Ne ono, no imam osjećaj ko da je mene na glavu. GORČILO: Brani li ko tebe Miluša da uzmeš jendu, pa turiš na glavu? Brani li? MILUŠA: Ama ne brani niko, no mi se čini da ti je bez nje mlogo komotnije. GORČILO: Mene lično je š njom mlogo komotnije. Kad je nemam na glavu, čini mi se ko da sam bos. ZELJO: Čuo sam prijatelju da si načinio spomenik i da si ga načinio mimo ljude. Čuo sam, vidio nijesam. Neka si svaka čas i vakat je bio. MAKSIM: Jesam vala, prijatelju, jesam vala, milo mi je do nebesa! GORČILO: Jes, načinio ga je, taki će, još malo zakonom bit zabranjeni. MAKSIM: Što zabranjeni? GORČILO: Što? Iz više razloga tata, iz više razloga. Prvo da se ne izdvajaju pojedini na groblje, da ne zidaju kule i gradovepo groblju, drugo da ne zavijaju crne vamilije prije roka u crno i ko zna iz kojijeg još razloga. Ja da sam kojijem slučajem vlas bio bi sredio da svi spomenici bidnu isti taman ko kecelja u školu il ko bliznad. Taki bi predlog bio... GROZDANA: A ja sam čula, može bit vi nijeste... MAKSIM: Jesmo Grozdana i mi sve što si ti čula, čuli smo i mi! GROZDANA: Nijesam znala... MAKSIM: Jesmo Grozdana, čuli smo, ako ni od kog drugog, čuli smo od tebe. GROZDANA: Čula sam te ig ima što po grobljima kradu, što s mrtvijeg ljudi skidaju zlatno pršćenje i zlatne zube. Ja sam tako čuls... Pričaju tako... MAKSIM: To sam i ja čuo. GROZDANA: E zbog toga se, tata, u neke krajeve prvo čeljade zapali, pa ono što ostane... MAKSIM: (prekida je) Vala Grozdana doñe mi da ti ispunim želju! Noćas ću leć u lernu,

pa podloži! Uždi i zapiri vatru koliko ti volja! GROZDANA: Ja sam tako čula.... GORČILO: Mora da je mene pokojna Poleksija pominjala onog Dimitrija te je na vjenčanju uteko u Ameriku. Čini mi se da se kroz maglu sjećam. Mešči da je dva tri put dolazio kod nas kući. A znA li se o njemu što Zeljo? ZELJO: Ni s čijeg vjenčanja on uteko nije! Otišo je siroma prvo da u Ameriku nekoga ñavola zaradi, pa iz Amerike ko dobrovoljac u Rusiju, iz Rusije posle rata kod nas amo i onda je zaglavio tamo ñe sam i ja bio. Zaglavio je nesretnik podobro. Ja sam izišo, on osto i tu mu se trag gubi. GORČILO: Ne gubi tako mi boga! MAKSIM: Ćuti Gorčilo, ćuti, zaveži jednom, doklen zavazda zavezo nijesi! GORČILO: (Grozdani šašćući) Jel ti jasno na čiju, je stranu tata? Jel ti sad jasno? ZELJO: Da ne znaš šta za njega prijatelju Gorčilo? GORČILO: A jeste li se vas dva sretala temo ñe veliš da ste bili? ZELJO: Ču, jesmo li se sretali? Odvajali se nijesmo. Bio mi je ko otac. Ne big pare žalio da znam šta je s njim bilo. Osto je posle mene tamo, e ako znaš šta za njega, pričaj, milijeg mi čoeka u ovi vijek bilo nijs. GORČILO: Ne znam ništa osobito. Prije dva tri dana naiñe jedan čoek i pita zna li ko ñe je saranjen Dimitrije Kasalica, ništa drugo. ZELJO: Ne vjerujem da to zna iko. GORČILO: (namiguje Maksimu) Ne jadan, oklen će ko znat. ZELJO: A vidiš, to je jedini čoek od koga ni za koga ništa čuo nijesam. Jedini on, koliko ja znam nije pričo ko mu pripomože da završi ñe je završio. GORČILO: (namiguje Maksimu) Jesi li vidio kaka je ljucka sudbina, obiñeš vas svijet, a za grob mjesta nemaš. MAKSIM: Zaveži Gorčilo, zadnji ti put velim! Zaveži ne laj vazda, pušti nesretne ljude s mirom, kastiže! GORČILO: Ne velim ja, tata, ništa što nije za ljude, no se čudim kako se čeljade zaturit može. ZELJO: Poznavo si ti njega Maksime? MAKSIM: Jesam, poznavo sam ga, a poznavo je i on mene. Bolje sam ja njega poznavo no on mene. GORČILO: Poznavo si ga, tata? GROZDANA: A ja sam čula, može bit vi nijeste, da su najjeftinije ove zajedničke grobnice, ove te u njig stane dvades trides iljada ljudi. Vele ispane po glavi džabe, ništa skoro. Tako sam čula... Pričaju, vele tako... MAKSIM: (krsti se) Šta da rečem no sačuvaj bože! Sačuvaj i zabrani bože! GORČILO: Ajde, tata, ti reci što smo došli, pa da idemo. Prele bi trebalo svaki minut da naiñe. ZELJO: Nećete vala bez ručka otić! Zaklo sam jagnje, ručat se mora. GORČILO: Drugi će mo put prijatelju Zeljo i na ručak i na večeru ostat. Imaćemo kad. A ne bi bilo lijepo da nam ljudi sami u kuću sjede, moraš priznat. MAKSIM: (ustaje) Prijatelju Zeljo, mi smo došli da po običajima i kao što priliči vašoj kući i tvom ugledu isprosimo Koviljku... 11.

(Soba Zarubica. Noć. Mjesečeva svjetlost pada na Gorčila i Grozdanu. Petrašinov krevet prazan. Maksimovo disanje nepravilno, uostalom kao i kod svih njegovih vršnjaka. Gorčilo i Grozdana u krevetu nepokretni) GORČILO: (šapćući) Je li zaspo, za ime gospoda boga? GROZDANA: Ne znam... ne znam... Ukočig se čekajući ka će. GORČILO: (zove) Tata...? Tata...? O, tata, spavaš li? Mora da je zaspo, a se ne javlja. Tata, spavaš li? Da ti nije studeno? (Grozdani) Spava vala, mrtav bi se ozvo. GROZDANA: Ćuti, prituli se, lak je on na san. Nemoj se slučajno prevrnut, odma će skočit na noge. Nakašlješ li se, eve ga. U zadnje vrijeme, a se koje nakašlje, a se koje prevrne, on skoči ko da je zatrubilo. GORČILO: A Petrašina nema. GROZDANA: Nema. GORČILO: On sad misli da je vascijeli svijet njegov. Da je okupiro državu. Viñećemo, je li ili nije! Šta misliš, je li zaspo? GROZDANA: Ne znam. GORČILO: O tata...! Tata...! Spavaš li? Ozovi se ako spavaš, nemoj ako ne spavaš. GROZDANA: Mora da je zaspo. GORČILO: Vidi da ti kažem: on je pare neñe u kuću sakrio i o Dimitriju nešto zna. Ja sam se Prelom zdogovorio da sjutra navrnem do njega u Opštinu da se oko svega zdogovorimo. Veli: sve se poništit može ako tatu... GROZDANA: Lakše, čuće te... GORČILO: Tata, spavaš li? Spava vala, ozvo bi se da ne spava! (Pauza) GROZDANA: Šta veli? GORČILO: Veli: ako tatu proglasimo za nesposobna, a nesposoban jes, sve što je u zadnje vrijeme činio se poništit može. Svaki, je veli sud na našu stranu. Ako Prela ovijeg dana izaberu za presjednika on se kune da će vako bit. Veli: nije to ništa, treba samo da nañemo sjedoka da potvrde ovo što svak zna i gotovo! A za Dimitrija se zakačio, zakačio se, vjerovat nemoš. Zanima ga mešči više no nas. Zanima on neke drugove koji u UDBU rade, pa će oni malo priteć majstora. Pričaće, veli, majstor za svakog Dimitrija kojega je ikad iñe ukuco. Pričaće ne samo ze njega no za svakoga ko, je na slovo D! A Petrašina će pravac u vojsku. Pravac vojska. Da se, veli, momak melo oladi. GROZDANA: Ma ne veli? GORČILO: Kako je on mene tako ja tebe. GROZDANA: Lakše čuće te. MAKSIM: Ako izaberu Lala za presjednika opštine za sve ovo što ti rekog, piši propalo. Prele veli da će put, ako izaberu Lala ić prvo s Dragove livade, pa onda pro Zeljovig njiva, mene će zaobić. A pro Lalovog će i put i najmanje pešes okuka. Najmanje pešes okuka, ako ne i više. GROZDANA: Što okuka? GORČILO: Ču što okuke? Napraviće on pešes okuka da otkupi pešes livada, eto što! GROZDANA: Ja sam čula... MAKSIM: O, Grozdana, šta si čula! GORČILO: Ne spava, bog te jebo! Ćuti ko da si mrtva! MAKSIM: (pridiže se) O, Grozdana, šta to reče da si, jopet čula? (Tajac) Spavaš li Gorčilo? (Tajac) O, Gorčilo, spavaš li? GORČILO: Ako je čuo šta smo pričali, pukla nam je pogibija!

MAKSIM: Spavaš li, o Gorčilo? GORČILO: Ne spavam tata, imaju oñe nekolike buve, zaspat ne daju. Jesi li ti trenuo zeru? MAKSIM: Ne znam... Ako znam jesam li, jad me znao... GORČILO: Ču ne znaš, jesi li spavo? MAKSIM: Mešči i da jesam i da nijesam. GORČILO: (radosno) Dipliš ti ko pitniče. Dipliš ko da ti je najviše četrnes godina. Dormiraš ti sve u šesnes. Tebe buve ne smetaju. Mene zaokupile ko da sam jedini u kuću. Sve udri jedna gore jedna dolje, živ ostat ne mogu. Probudio sam i Grozdanu da ig uvatimo. MAKSIM: A šta ono reče da si čula, Grozdana? GROZDANA: Ja? MAKSIM: Ti, ti. Šta ono reče da si čula? GROZDANA: Tako pričaju. Ne znam je li vjerovati, ne znam je li istina. MAKSIM: Istina je sve što si ti čula. Za vjerovati je svaki kastig koji saznaš. GROZDANA: Čula sam da će ovi naš kraj da potope, pa da naprave centralu za struju. Tako sam čula. MAKSIM: To sam i ja čuo. Ne da sam čuo, no nema godine kad nas potapali nijesu. GROZDANA: Zato vele odustaju ljudi od spomenika, samo da ig jednog dane na potope, da ig na podave. To sam tata čula, ništa drugo... MAKSIM: Saćeš počet da me daviš! Doslen si me priždijevala, saćeš počet vodom na me! Izmisliš ti vazda neko čudo, neki kastig saznaš mimo ljude, to je za nevjerovat! GROZDANA: Tako sam čula... Vele da u neke krajeve koje su potopili sve kosti po vodi plivaju, udaraju o obale, sve jedne na drugu, da te spopane tuga. (Maksim se krsti) Vele da ig ima zabace udicu, pa pecaju rodbinu. Tako vele. MAKSIM: (ustaje) E aj ga sad ti zaspi, majčin sine! Aj sad treni, ako srca imaš! Ajde zaspi od ovog kastiga, ako te mozak služi. ðe ona sve ovo čuje kad niñe ne ide, pitaj gospoda boga! Na koje gumno joj se sve ovo reče, majko moja! Ču pecaju rodbinu...?! Uuuu...?! (Krsti se) GROZDANA: Tako pričaju, vele tako... MAKSIM: Sve sam čuo, al da ljudi pecaju rodbinu nijesam. Ne vjerujem da ga ima ko je čuo. Uuuuu!! GROZDANA: Tako vele... MAKSIM: Moram ustat, što ću drugo. Kako ti s njom smiješ u krevet Gorčilo, svaka ti čas! Svaka ti čas! Nije, no si jedan meñu ljude. Nema medalje koju zaslužio nijesi! Ja sad da ležem imo big osjećaj da mi je voda do grla stigla! Imo big osjećaj da mi je udica u usta ubačena. (Maksim se oblači i kreće prema vratima.) GORČILO: ðe ćeš to tata? MAKSIM: Napolje, eto ñe. Idem napolje, a oću li se vrtat, ne znam! GORČILO: Ču oćeš li se vrtat! MAKSIM: E ne znam oću li! Ništa više ne znam. GORČILO: Čekaj da upalim bateriju, ne vidiš tako izić, mož se u komade razbit. MAKSIM: Ne pali bateriju Gorčilo, ne pali, je, nako misliš da me zgrane. GORČILO: Strag te od baterije? Nijesam znao! MAKSIM: Samo, je ti ne pali, a ošta me strag lako ćemo. GORČILO: Što da je ne palim?

MAKSIM: Imam osjećaj da Grozdana sjedi sa štapom u ruci, eto što! (Izlazi) GORČILO: Da mu se šta ne desi, kukala, mi majka? GROZDANA: Vrnuće se on, ništa se ne boj. GORČILO: Ima li u ovu kuću ñe šibica da priždijem duvan? GROZDANA: Nema, sve ig je pokupio tata i turio u džep. Ima ig sad dvades u njega. (Maksim se vraća) MAKSIM: (ulazeći) A ñe si čula Grozdana da pecsju roñake, ñe si čula svega ti na svijet? GROZDANA: Pričaju tako... Vele: ima ig... MAKSIM: (izlazi) To nek sluša ko oće! Ja Grozdana neću... pa da mi život od tvoje riječi zavisi! 12. (Soba Zarubica. Gorčilo ulazi, Obučen je "gradski". Grozdana nešto čisti po kući) GROZDANA: Pričaj šta Prele veli? GORČILO: Svašta, eto šta. Prvo veli da s početka majstor nije stio ništa da prizna. GROZDANA:Ništa? GORČILO: Ne s početka. Veli zavezo usta ko da je nijem. Probali su na svaki način da mu ig odvežu, al džabe, ćuti ko da je zaliven. GROZDANA: Ma šta veliš? GORČILO: Veli da je šta bilo odma prizno ne bi im bio sujmiv, a vako im je bio sujmiv, sujmivi nije mogo bit. Dvanes imena koja su ukucata na spomenik su ispisata Petrašinovom rukom, a trinesto, to jes, Dimitrije, nečijom drugom. Imaju oni tu cedulju. Da, da! GROZDANA: C, c, c, c! GORČILO: Tako veli. Veli: lijepo se vidi da je na groblje ubačen špijun, vidi se da je majstor potplaćen, a ćuti! GROZDANA: Ćuti? GORČILO: Zasad ćuti. Evo doslen je izdržo, al da čuješ dalje. GORČILO: Da viš kad su mu rekli: dobro, može bit da ne znaš ništa može bit da kriv nijesi, al ako se otkrije da je ubačen iz inostranstva, moš se komotno oprostit s rodbinom i sa samim sobom! GROZDANA: (ponavlja) I sa samim soooa...?! GORČILO: E, i sa samim sobom. UDBA je to moja Grozdana, UDBA je to, nije to ko bilo. Mene da, nedaj bože pritegnu, ja big odma prizno sve što znam na početak ko zdrav čoek, no na kraj kad mi je svedno oću li ili neću. GROZDANA: Pričaj dolje šta bi, doklen tata nije došo? GORČILO: Dalje bi šta bi. Počo je prvo iz okola da priča kako doñe jedan čoek itede, al uglavnom radi se o tom da je došo jedan stari čoek i reko kako je Maksim, to jes tata, zaboravio da na spomenik doda Dimitrije, a to mu, je veli bliža rodbina i da ga je zamolio, pošto kao tata nema kad, da on majstoru to reče i svojom je rukom dopiso: Dimitrije! GROZDANA: Dimitrije...?! GORČILO: Dimitrije, moja Grozdana, Dimitrije, eto ko! GROZDANA: Koji Dimitrije? GORČILO: Ko zna koji. Ko zna koji, moja Grozdana? GROZDANA: Je li majstor opiso tog čoeka?

GORČILO: Jes, no što no jes. Veli: nikakav! GROZDANA: Nikakav? GORČILO: Ne vala nikakav. Veli: skvrčen, sijed, star, obezubio, jedva se vuče, nikakav! GROZDANA: Nikakav? GORČILO: A kakav bi ti to šćela da bude, svega ti? Lijepo ti kažem nikakav, a ti ko da ne vjeruješ! GROZDANA: Ama vjerujem, samo se čudim. GORČILO: Čudim se i ja, al sam slušo ko da usta nemam. Služo sam šta Prele priča, a mislim da sam bio zino najmanje koliko kaka omanja pećina. GROZDANA: Pričaj šta dalje veli? GORČILO: Veli: skvrčen, nikakav, sijed, jedva se vuče. Drži štap u ruku, a šeće se ko da je usto iz groba. Tako veli. GROZDANA: Veli li još šta? GORČILO: Veli da ga traže. GROZDANA: Traže? GORČILO: Traže. GROZDANA: NJega traže? GORČILO: Ne no mene?! GROZDANA: Što tebe? GORČILO: Ama njega traže, što bi mene tražili? GROZDANA: Šta znam... GORČILO: Neće se on dugo krit, tun je on neñe, brzo će ga uvatit. GROZDANA: Trebalo bi da su oni brži od njega. GORČILO: Brzi su oni Grozdana, ne od njega, no od svig nas zajedno! Uvatiće ga, ja mislim najduže za dva-tri dana. GROZDANA: Iščekat ne mogu da vidim ko je. GORČILO: Ni ja, sve me glava srbi koliko sam radoznao. GROZDANA: Šta Prele još veli? GORČILO: Veli: Petrašin za neñelju dana ide u vojsku. Da se momak malo oladi, ništa drugo. Veli: kad ga pošlju tamo ñe su anumili, zaboraviće na Koviljku i na svaku ženu na svijet! GROZDANA: Svaka mu čas. Veli li još šta? GORČILO: Sad doñe najvažnije. Veli da ako tatu proglasimo za nesposobna za malo nako, znaš, pemziju i invalidu ću primat ja, tako veli. GROZDANA: (vrti rukom u vazduh) Za nako malo? GORČILO: E, za nako malo. Veli da on ima jednog docktora, druga mu, koji treba tatu da pregleda i biće gotovo. Vidio je Prele da s tatinom glavom odavno nije kako valja, al nije stio da se pleka.. GROZDANA: (primjećuje da Maksim ulazi u kuću) Ćuti, eve ga ñe ide! GORČILO: Kako si tata? MAKSIM: (ljutit) Dobro, Gorčilo, dobro! GORČILO: Da te ne viska ñe u glavu? KAKSIM: Što bi me viskalo u glavu? GORČILO: Što ne bi? MAKSIM: Što me u zadnje vrirjeme paziš Gorčilo, to na svijet nema! Nešto se o mene mlogo brineš, svika nijesam. A ñe ti ono od sinoć Grozdana ču, tako ti svega na svijet?

GROZDANA: Pričaju... MAKSIM: Evo, od sinoć imam osjećaj kako se oni dolje dave. Imam osjećaj da po svu noć kojevitezaju i pružaju ruke. Sve u sebe sabiram ko je znao plivat, a ko nije! GROZDANA: Ja sam tako čula... Pričaju, vele tako... MAKSIM: Vala Grozdana, što ti moš čoeku život ogadit, još rodila majka nije! Ne u ovi vijek! A šta ono sinoć, još šće da dodaš? GROZDANA: Ne znam koje? MAKSIM: Počela si sa: ima ig... GROZDANA: E, ima ig, vele, te s kostima trguju. Vele, prodavaju, pa biraj rodbinu koju oćeš. MAKSIM: (krsti se) Uuuu! GROZDANA: Tako sam čula... pričaju... Vele da je tako jadan čoek... MAKSIM: (prekida je) Ćuti Grozdana, ćuti. Ćuti ne gadi mi svaki sekund, ne razaljuj mi ovo malo života, bogom te kumim! Svu dragu noć sam ima osjećaj da se davim. Za neñelju dana preturam kosti u grobnicu, a strag me da ñavolju dolje neću nać! Strag me da je svaka na pazar bila, da je svaka prodata. GORČILO: Sve su one dolje tata, ništa ne brini MAKSIM: Ko zna, ko zna... GORČILO: A veliš da te ne viska niñe u glavu? MAKSIM: U glavu? GORČILO: E, možda te viska, pa trpiš. Ako trpiš, nemoj, imaš se kome požalit, nijesmo sa sto strana svijeta. MAKSIM: Ne viska me niñe, što si zavro s viskanjem! Ne viska me u glavu, u srce me viska. A što si zavro s glavom, pitaj boga? GORČILO: Pitam, tata, pitam, ne ujedam, no pitam. Ako te viska, najbolje će bit da dovedemo doktora da te pogleds. Plaćaš ti osiguranje preko pemzije, a Prele ima jednog druga... MAKSIM: (prekide ga) Predivoje? GORČILO: E! MAKSIM: Ona pogan? GORČILO: Od brata ti je. MAKSIM: Najveća pogan može tvoja bit. I vazda jes! GORČILO: Taj doktor mu je drug, tata... MAKSIM: Znači, oćete da me pregledate? GORČILO: Nećemo mi, no samo doktor... MAKSIM: Ja izgleda dobro nijesam. Ja izgleda ne znam kako sam? GORČILO: Nije to tata ništa. Nijesi ti jedini te ne znaš kako si. Da vidiš koliko ig tamo ima. Veli Prele kad bi oñe, ne daj bože, ulećela kaka ekipa doktora, pola bi ig mrežama vatali. Eno ga pitaj ako ne vjeruješ. Veli: polivini bi odma obrnuli košulje naopako... MAKSIM: Sveta je Grozdana pri tebe! Sveta! GORČILO: Što? MAKSIM: Što...? GORČILO: Prosjutra je glasanje za presjednika, pa veli da bi doktora, ako ti oćeš doveo odma posle izbora. MAKSIM: Lijepo li je bez ñece bit, lijepo li je ko kamen ostat kad znaš kaki si, bože, bože! (Maksim kreće prema vratima. Na vratima se sudara ja Petrašinom.)

PETRAŠIN: ðedo, odi da ti nešto rečem. MAKSIM: Šta? PETRAŠIN: Moram ti nasamo reć. GORČILO: Što nasamo, reci naglas, svoji smo. PETRAŠIN: Rečeno mi je da mu rečem nasamo, tata. MAKSIM (izdvaja se) Kaži šta? PETRAŠIN: Maloprije putem proñe jedan čoek i veli: Jesi li ti unuk Maksima Zarubice? MAKSIM: Koji čoek? PETRAŠIN: Ne znam, nikad ga prije vidio nijesam. Naiñe putem i veli: "Jesi li ti unuk Maksima Zarubice?" Kad sam mu reko da jesam, veli: "Pozdravi ñeda i reci da ga je pozdravio... (Petrašin pravi pauzu, kao da razmišlja da li da kaže.) GORČILO: (nestrpljivo) Ko Petrašine, ko? PETRAŠIN: (šapće) Veli i reci da ga je pozdravio Dimitrije Kasalica. Ovijeg dana ću ja navratit da se vidimo. Tako mi je rrkao. GORČILO: Vala nije lijepo što od mene i Grozdane kriješ nešto. Nije lijepo, je l de Grozdana? GROZDANA: Šta goj kriješ, sakrit nemoš. Ja sam čula, a ne znam je li vjerovati... (Maksim kreće orema vratima.) MAKSIM: ðe goj odem, svedno je! GORČILO: A šta da rečem Prelu za doktora? MAKSIM: Reci mu da će tata potpisati da je poludio, ne treba mu doktor! Tako mu reci (Izlazi) 13. (Lampa na gas osvjetljava unutrašnjost kolibe. Maksimov lik se najjasnije vidi, pored lampe je. Dva čovjeka sjede i ozbiljni i gotovo neobični. Jedan od njih piše Maksim diktira.) MAKSIM: (lagano, isprekidanim glasom diktira) Ja, Maksim Zarubica, od oca pokojnog Ananija Zarubice i majke pokojne Petruše Zarubice, roñen 12. 3. 1897 godine, selo Virak, ovdašnja opština, svojevoljno, pri čistoj svijesti i ni od koga ne nagovoran, izjavljujem: da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu po ZK ulošku br.678/45 dijelim na sledeći način: Polovinu imanja tj. livade u Zavru, livade po Turi livade pod Ivicom, ostavljam svojem unuku Petrašinu Zarubici. Drugu polovinu dijelim na sledeći način: Uzbarnicu, Poda, Jesenište, Bašču i dvije njive oko kuće ostavljam sinu Gorčilu Zarubici. Livade: LJeljenik, Jakovaču i moj dio na Crkvenoj glavici posle moje smrti prodati i pare ostaviti kod sjedoka ovog testsmenta. Pare mogu bit upotrijebljene samo u slučaju da se bilo kad objavi bilo ko iz uže vamilije Dimitrija Kasalice ili on lično roñen u selu Previš, kojega sam ja, na nagovor roñenog mi brata Mihaila Zarubice, prijavio organima narodne vlasti 1950 i koji je zbog moje prijave bio osuñen na šes godina. Pošto sam ga prijavio za isto što sam ja, on i brat Mihailo pričali, testamentom svojevoljno odreñujem da mi na saranu ne može doć sinovac mi Predivoje Zarubica, a pare upotrijebiti za dizanje porodične grobnice. Testament pri čistoj svijesti sačinjen dana 1. 9. godine devesto šeset pete. 14. (Soba kod Ratkovića. Maksim na krevetu u zavojima. U sobi: Gorčilo, Grozdana, Zeljo,

Miluša, Petrašin.) ZELJO: Šta mu bi da zapali kuću? GORČILO: Ne znam. Za ñavola odosmo da plastimo, jedva smo ga živa izvukli. ZELJO: Neko čudo jes... GORČILO: Veli doktor dan tamo, il amo, svedno je. Veli da se nemamo čemu nadat... GROZDANA: E... siroma tata... GORČILO: A Petrešin danas dobi poziv za vojsku... ZELJO: Čuo sam. GORČILO: Neće Petrsšin da reče ko je tatu pozdravio i šta se otad s njim desi, a zna. Molio sam ga, zaklinjo, al džabe. Da nije tebe reko šta? ZELJO: Mene? GORČILO: E. ZELJO: Mene ne ništa. MILUŠA: Zapali štalu bože, bože. PETRAŠIN: Stio je majci želju da ispuni. GROZDANA: Mene?! Eto se čeljade nesmije našalit, ni reć šta je čulo. (Na vrata ulazi čovjek. Svi ga gledaju) ZELJO: Dimitrije! SVI: Dimitrije! MAKSIM: Dimitrije, jesi li to došo da me vidiš? DIMITRIJE: Ne Maksime no da vidiš ti mene! (Maksim pada na krevet i umire.) Zavesa