STRAZBUR PROTIV DEJTONA

Jedanaest aneksa protiv jedanaest godina

Da li su 11 aneksa Dejtonskog sporazuma razlog da se posle 11 godina "entitetskog života" sada ruši i dejtonska BiH? Jer, predlog rezolucije koji se našao pred parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope u Strazburu, a u kojoj se traži ukidanje Republike Srpske preko rušenja Dejtonskog sporazuma, koji su na zahtev ekstremnih bošnjačkih političkih stranaka predložili Mevlut Kovosoglu iz Turske i Kino Sasi iz Finske (opet Finac), izazvao je pravu buru političkih reagovanja u Banjaluci.

Čelni ljudi Republike Srpske, predsednik Dragan Čavić i premijer Milorad Dodik upozorili su "da je to poziv za ukidanje dejtonske BiH, i da bi takva rezolucija dovela do teške unutrašnje, pa i regionalne krize, kao i do dezintegracije BiH".

Naime, predlagači rezolucije traže ukidanje entitetskog glasanja, revidiranje teritorija unutar BiH, uvođenje samo jednog umesto sadašnja tri jezika, a sve to zbog "efikasnosti i održivosti države BiH".

Oni koji već godinama hvale Dejtonski mirovni sporazum kažu da je okončao rat u BiH, zahvaljujući njemu rekonstruisana je BiH u svojim državnim granicama, njegovim potpisivanjem ostvarena je jedna od bitnih pretpostavki za normalizaciju stanja na prostoru bivše Jugoslavije.

U Dejtonski sporazum ugrađena su osnovna svojstva vladajućeg modela razvoja u postbipolarnom periodu, oličena u parlamentarnoj demokratiji, tržišnoj privredi i uvažavanju korpusa ljudskih prava.

Oni koji dezavuišu Dejtonski sporazum tvrde da je jedinstvena BiH sa dva entiteta na duži rok teško održiva veštačka konstrukcija i da se radi o grešci u

"statičkom proračunu" samog mirovnog sporazuma.

Naravno, ni Turčin ni Finac koji su predlagači nove rezolucije u Strazburu, kao uostalom ni ostali parlamentarci Saveta Evrope nemaju volje, a verovatno ni znanja, da se dublje upuste u kontekst formiranja BiH u nekadašnjoj Jugoslaviji, kontekst stvaranja samostalne republike čemu je više doprinelo uzdržavanje od politički delikatnog uplitanja u njenu deobu između Srbije i Hrvatske, nego oslanjanje na neke elemente njene istorijske državnosti.

BiH je bila "Jugoslavija u malom" i kada se Jugoslavija raspala na osnovu iskazane želje etnički manje-više homogenih republika da uspostave potpuno suverene države, a sve uz pomoć određenih međunarodnih faktora, BiH je već bila na ivici raspada u skladu sa nastojanjima i Srba i Hrvata da se pripoje matičnim državama i nacijama.

Sprečeno je to od strane SAD i međunarodne zajednice koja se angažovala da sačuva multietničku BiH.

Ali, osnovno geslo rata u BiH nije bilo za multinacionalnu državu, ili protiv nje, već je svaka etnička grupa sledila svoje interese i ciljeve, pri čemu su Bošnjaci, naravno, težili očuvanju države u kojoj su i najbrojniji. Izvesne distinkcije između etničkih skupina i njihovih vođa u tom ratnom geslu nisu presudnije uticale i na tok sukoba.

S druge strane, Dejtonski mirovni sporazum nije počivao na bezuslovnoj kapitulaciji nijedne ratujuće strane, pa ni srpske. Srbi u BiH nisu tretirani kao poražena strana koja bi zbog toga jedina, ili u najvećoj meri, bila prisiljena na davanje koncesija.

Konačno, ne zbog procentualnog učešća u broju stanovnika, već zbog činjenice da su

Srbi u jednom trenutku rata držali oko 70 odsto teritorije BiH, oni su u Dejtonu i dobili 49 odsto teritorije BiH, što znači da je međunarodna zajednica priznala rezultate rata, iako je osudila sam rat.

Malo pre toga, prihvatila je i ratne vođe kao pregovarače u cilju sklapanja mira. Sve su to kompromisi Dejtonskog sporazuma. Istina, sve tri strane u BiH morale su da pristanu i na neke bolne koncesije: Srbi, pre svega, oko Sarajeva i Brčkog, Bošnjaci su pristali na državu sa dva entiteta, a Hrvati na rešenje u Posavini i na mali uticaj u Federaciji.

No, najveći kompromis Dejtonskog sporazuma leži između stvarnosti i doktrine, sa otvorenim pitanjem da li će stvarnost demantovati doktrinu, ili će doktrina izmeniti stvarnost? Drugim rečima, stvarnost u BiH je proizvod istorijske zaostavštine i posledica rata.

U tom smislu ona i predstavlja jednog od pokusnih miševa u Hantingtonovoj laboratoriji. Otuda i opravdano pitanje da li će ona moći da bude izmenjena i prevaziđena doktrinarnim inkrustacijama i anticipacijama sadržanim u Dejtonskom mirovnom sporazumu? Hoćemo li, dakle, posle toliko godina sprovođenja Dejtonskog sporazuma biti i svedoci zloupotrebljenog Fukujaminog kraja istorije baš u Bosni i Hercegovini?

Jovo, Mujo i Ivo bi na to verovatno rekli: "daj, bolan, pusti tog Fukujamu", ali sudbina dejtonske BiH zapravo je još dosta neizvesna. Kao država, BiH će sigurno postojati sve dok to bude htele SAD i nijedan unutrašnji, ili spoljni politički faktor to neće moći da dovede u pitanje. No, druga mogućnost, da BiH zaista bude "efikasna i održiva država" , kako to sada zagovaraju u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u Strazburu, jeste da ona, ali obavezno i čitav region što pre uđu u EU. Sve drugo provocira regionalnu krizu.

Miroslav Lazanski

KOSOVSKA KOBASICA

Američko-ruske igre oko Kosmeta

Jedno vreme službena i poluslužbena Moskva poručivala je Beogradu "da ako Srbija želi da je Rusija podrži oko pitanja Kosmeta onda Srbija prvo mora jasno da kaže šta hoće, a šta neće". Kada je to Srbija jasno i nekoliko puta javno rekla, odnosno da oko svega može da se razgovara, ali da nezavisnost Kosmeta nije opcija na koju će Srbija staviti svoj potpis, predsednik Rusije Vladimir Putin usprotivio se tretmanu Kosmeta i njegovog konačnog statusa kao "jedinstvenog i neponovljivog slučaja" rekavši da bi Kosmet mogao da bude obrazac i pravilo i za ostala neuralgična područja koja teže secesiji. Zatim je sa ruske strane usledila izvesna pauza u davanju sličnih izjava, u međuvremenu je Beograd pokrenuo dosta jaku diplomatsku ofanzivu objašnjavajući najvažnijim svetskim faktorima i prestonicama svoje stavove oko Kosmeta, da bi "Politika" saopštila da unutar Kontakt grupe postoji neslaganje između Rusije i ostalih članica, pre svega oko roka koji se nameće za završetak pregovora, što Rusija ne prihvata, kao i oko nametanja Srbiji konačnog statusa Kosmeta, sa čime se takođe Moskva ne slaže.

Praktično istog dana, u razgovoru sa grupom beogradskih novinara, ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt izrazio je nezadovoljstvo što vlada Srbije kao jednu od opcija u pregovorima nikako ne prihvata i nezavisnost Kosmeta, iako je to, po njegovim rečima, "jedan od mogućih ishoda pregovora". Istovremeno, ambasador je za "Politiku" uporedio kompromis sa pravljenjem kobasice: "Na početku stavite sve sastojke, a tek na kraju možete znati kakav je konačni proizvod".

Sastavni sastojci te "kosovske kobasice", odnosno kompromisa, su verovatno ljudska prava Srba na Kosmetu, pravo da bezbedno žive i kreću se, zaštita kulturno-istorijske baštine srpskog naroda na tom prostoru, možda i određena decentralizacija... Upravo ono što je američki ambasador i formulisao kao stav "da je od statusa Kosmeta važnije kako će Srbi tamo da žive".

Kao prvo treba reći da će upravo status Kosmeta odrediti kako će da žive Srbi na tom prostoru, jer to upečatljivo pokazuje i iskustvo sa teritorije nekadašnje SFRJ. I kao drugo, šta je tu kompromis? Nije valjda da je pravo na bezbedan život i mogućnost kretanja, zaštita kulturno-istorijske baštine Srba na Kosmetu, možda i određena decentralizacija taj kompromis na koji su spremni u pregovorima velikodušno da pristanu Albanci, a prihvate Amerikanci? Nisu li to neke opštevažeće norme i pravila civilizacijskog života, tekovine demokratije, građanskog društva i humanosti, nešto što se samo po sebi i podrazumeva? Zašto se sada sve to pokušava da uvije u oblandu "kompromisa"? Putujem od Prištine do Prizrena i neću biti kamenovan, niko neće opet zapaliti neku pravoslavnu crkvu, da li je to taj kompromis?

Što se tiče ruskog stava oko Kosmeta, ambsador je izgleda bio u pravu kada je rekao "da ne insistiramo na malim razlikama unutar Kontakt grupe i SB". Naime, tek što je "Politika" javila o "tvrđem" ruskom viđenju američke žurbe da se problem Kosmeta skine sa dnevnog reda do kraja 2006. godine, u Moskvi se oglasio zvanični predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova Mihail Kaminjin navodeći da objavljeni materijal u "Politici" ne odgovara stvarnosti. Pri tome je Kaminjin, objašnjavajući zvaničan stav Moskve, izručio i celu lepezu diplomatskih formula u kojima je pobrojano sve: dokumenti UN, Kontakt grupa za Kosmet, ministarska izjava Grupe

osam najrazvijenijih zemalja, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, podrška Moskve Martiju Ahtisariju i njegovim naporima...

Prosečnom korisniku medija u Srbiji ostaje da se pita negira li se sada ono što je ranije nekoliko puta izjavio predsednik Putin? Možda Kremlj i Ministarstvo spoljnih poslova Rusije nisu uvek usaglašeni, možda su uloge i podeljene oko toga "ko će davati golove, a ko kvariti igru", ili hajde da malo oko Kosmeta tvrdimo pazar? Bilo kako bilo, kraj 2006. godine i nije tako dalek, pa Moskvi i nije preostalo mnogo vremena i prostora za diplomatske manevre oko Kosmeta.

Miroslav Lazanski

NIJE BILO GRAĐANSKE SVESTI

Zašto se raspala Jugoslavija

Petnaest godina posle početka raspada SFRJ, nekadašnje republike bivše Jugoslavije, a danas države, slave svoju nezavisnost. I Crna Gora je, eto, postala suverena država. Svi kao da su zaboravili da su suverene države bile i u SFRJ, i da su po Ustavu iz 1974. godine deo te suverenosti dobrovoljno prenele na federaciju.

Ta je federacija posle Titovog odlaska sa scene bila nesposobna da efikasno funkcioniše, jer su odluke u saveznim organima donošene po principu konsenzusa, a delegati u saveznom parlamentu polagali su računa svojim republikama. Zapravo, vremenom su mnogi problemi društvenog života postajali sve više etnonacionalni, jer osim Tita, partije i JNA nije postojala nijedna ne(etno)nacionalna institucija koja je imala moć odlučivanja. Za mobilizaciju masa nedostajala je još samo psihološka

dimenzija nacionalizma i taj doprinos su već osamdesetih godina prošlog veka dale elite u svim delovima SFRJ.

Osnivanje Jugoslavije posle Prvog svetskog rata ostvareno je u uverenju da su se stekli uslovi da se nacionalna pitanja na prostoru Balkana konačno uspešno i trajno reše. U okviru jugoslovenskog pokreta, jedan deo se orijentisao prema francuskom tipu političke nacije koja u prvi plan stavlja volju za zajedništvom i pripadnost jednoj tako shvaćenoj naciji što se ne vezuje za etničke, jezičke ili verske preduslove. Nasuprot tome, imali smo koncept kulturne nacije odnosno koncepciju "vlastite vrednosti nacije" sa političkom, kulturnom, odnosno moralnom idejom iz koje onda može da se izvede predstava o sopstvenom podređenom ili povlašćenom položaju. Prenaglašavanje nacionalne individualnosti, uz prihvatanje teorije da prirodna država ne treba da obuhvata više od jedne nacije, dalo je nacionalizmima isključiv i agresivan karakter i ograničilo je slobodu na kolektiv. U balkanskim uslovima, odatle pa do etničkog čišćenja bio je još samo jedan korak.

Iako mnogim Evropljanima sukobi na Balkanu izgledaju kao novi pad u varvarstvo, reč je o modernim problemima. Ljudi su identitet ranije zasnivali više na verskoj pripadnosti. I Habsburška monarhija i Osmanlijsko carstvo igrali su dugo ulogu natprostornih sila poretka i sprečavali su širenje međunacionalnih sukoba. Propast obe imperije, uz prethodne unutarbalkanske migracije i mešavine, uobličio je sukobe koji na ovim prostorima traju sve do danas. U socijalističkoj Jugoslaviji komunisti su odustali od toga da nacionalni identitet diskredituju kao "lažnu svest" i jugoslovenska državnost zasnivala se na Titu, partiji i "autohtonoj revoluciji" u borbi za oslobođenje, pri čemu su se pojedini nacionalni identiteti i dalje javljali kao međusobna konkurencija. Tito i partija vršili su samo ulogu arbitra, oni nisu mogli da otklone jaz između

političkog i etno-kulturnog shvatanja nacije. U Hrvatskoj je poraz nacionalističko-liberalnog pokreta 1971. doživljen kao poraz od JNA i srpskih generala, dok je u Srbiji pad Aleksandra Rankovića doživljen kao nacionalno poniženje. Titov kasniji obračun sa srpskim komunistima-liberalima 1972, koji su kroz liberalniju politiku zapravo hteli da se oslobode stalnog tereta optužbi za hegemoniju, dao je dodatne smernice raspada SFRJ.

Ustav Jugoslavije iz 1974. godine, nacionalne ekonomije, teritorijalizacija odbrane, nacionalizam institucionalizovan u strukturama države uz politički policentrizam, oslabio je veze između republika koje su međusobno postale nepoverljive. U predvečerje raspada zemlje novi lideri istakli su koncept nacije, kako bi na smeni epoha spasili svoju vlast (Milošević u Srbiji), ili došli na vlast (Tuđman u Hrvatskoj). U Hrvatskoj su Srbi od državotvornog naroda degradirani u status manjine, Tuđman i njegova ekipa nisu ništa učinili da bi neutralisali strahovanja krajiških Srba, Milošević je opet ta strahovanja vešto koristio. Ta dinamika i logika jugoslovenskog procesa nije ni BiH ostavljala mnogo šansi za opstanak.

Miran raspad Jugoslavije morao je kao preduslov da ima neprikosnovenost republičkih granica i političku integraciju novonastalih manjina. To je, opet, za preduslov zahtevalo i svojevrsnu građansku svest u novim nacionalnim državama. A nje nije bilo, koncept kulturne nacije koji već 200 godina dominira na Balkanu imao je katastrofalne posledice...

Miroslav Lazanski

"JUGIĆ" NA KALIŠU

Srbi, leto i vojska

Proteklih dana ministar odbrane Srbije Zoran Stanković imao je dve izjave: prvu "da će vlada Srbije, odnosno premijer odlučivati o angažovanju antiterorističkog bataljona" i drugu, "da mi našu vojsku ne spremamo za ratne operacije, odnosno da nemamo nikakve namere niti spremamo vojsku da aktivno učestvuje u eventualnim oružanim sukobima na ovim prostorima".

Za prvu izjavu ministar je požurio da se izvini svima koje je njegova izjava pogodila, jer su mediji požurili da jave "da je u toku bitka za vojsku između premijera i predsednika". I predsednik Srbije požurio je da naglasi da vojskom komanduje isključivo on i da bi svako drugo rešenje mimo postojećeg bilo opasno, jer je igranje vojskom opasna stvar.

No, kako je ministar odbrane rekao da mi vojsku ne pripremamo za neke vojne operacije, već, valjda, za borbu protiv ptičjeg gripa, poplava i slično, čemu uopšte briga ko komanduje takvom vojskom? Zašto bi vojska koja se ne priprema za rat uopšte bila opasna? Zbog moguće zloupotrebe na unutrašnjem planu? Ma, hajte! Ovi oficiri i podoficiri gledaju kako da prežive od prvog do prvog, ko će sve odleteti u penziju, kako se prekvalifikovati za civilni život...

Ostaće, ipak, upamćeno da na Stankovićev "poklon" oko upotrebe protivterorističkog bataljona premijer Srbije nije uopšte reagovao.

Naravno da je ministar izjavu oko odbijanja svake mogućnosti da vojska učestvuje u nekom ratnom sukobu na ovim prostorima dao u kontekstu prethodne izjave zamenika predsednika SRS Tomislava Nikolića o tome "da bi u slučaju da Kosmet dobije nezavisnost južnu srpsku pokrajinu trebalo, u krajnjoj liniji, braniti i oružjem".

Za svoju potpuno nepotrebnu izjavu ministar je već dobio mnoge pohvale, iako je on prvi ministar odbrane u istoriji koji je javno rekao da svoje vojnike neće učiti kako da ratuju. "Pis brader", vodite ljubav momci, ipak smo po nečemu prvi u svetu. Ministra odbrane pod hitno treba zaštiti od sopstvenih izjava za medije.

No, Generalštab izgleda ne razmišlja kao ministar Stanković, pa se formiranjem Prve brigade uveliko krenulo u reorganizaciju kopnene vojske. Kritičari kažu "da je prekomponovanje celog Novosadskog korpusa nezakonito, jer je učinjeno na osnovu Strategijskog pregleda odbrane, koji je tek u formi i fazi predloga čak i na sajtu ministarstva odbrane".

Kritičari, naime, brinu šta će biti ako takav nacrt ne potvrdi i Skupština Srbije? Nema brige zlobni kritičari, ovi u Skupštini Srbije ionako nemaju pojma o tim stvarima, a uostalom čvrsta i javno saopštena namera vojske jeste da ne vodi bilo kakav rat. Verovatno i ako nas neki zlikovci prvi napadnu? Jer, za rat je potrebno najmanje dvoje! Kao i za ljubav.

Sukob Izraela i Hezbolaha najbolje pokazuje kako su naoružani i opremljeni moderni teroristi. Da li se i Srbiji jednog dana može dogoditi nekakav Hezbolah? S one strane kosmetske, za sada administrativne, granice? Ili na jugu centralne Srbije? Ili negde drugde? S raketama koje bi fujuknule po našim gradovima? Optimisti bi rekli da to Amerikanci ne bi dozvolili. Pesimisti kažu da se mnogo toga u svetu, ipak, odvija i mimo američke volje, da je i Hezbolah došao do raketa bez dozvole SAD, da je Balkan sve manje interesantan za Ameriku, konačno da i Amerikanci ne mogu svuda da stignu. Posebno, ako se ne radi o njihovim životima.

Realisti vide da su Izraelci protiv Hezbolaha u prvom pravom ratu između jedne armije i terorističke organizacije upotrebili masu tenkova i samohodne

artiljerije, avijaciju, helikoptere i komandose, mornaricu...

Naša je borbena avijacija sada slaba, 25. ovog meseca na Batajnici tek treba da se pojavi ministar finansija Mlađan Dinkić i svečano objavi da je konačno dao pare za remont aviona. Prethodno će ga, verovatno, malo i provozati avionom. Da se odobrovolji. Ako, i treba! Naša artiljerija nema savremenu municiju, naše tenkove T-55 bacamo u staro gvožđe, a T-72 rado bi prodali. Izraelci čuvaju u rezervi još i "patone" iz korejskog rata.

Svođenje trupa Vojske Srbije na potpuno profesionalan sastav odvija se u uslovima nepovoljne demografije, umesto da se "stanjuju" združene jedinice imamo velike redukcije. Sadašnja gustina komandnog kadra u pešadiji vrlo je mala, neodrživo je da četa ima samo dva oficira. Povećanjem broja oficira i podoficira u aktivnim jedinicama treba poboljšati obuku, ali i smanjiti rizike raznih nesreća. Treba sagledati izraelska iskustva gde jedan aktivni bataljon "rađa" drugi bataljon pretežno popunjen rezervistima.

Umesto rasprava o stručnim stvarima, imamo izjave ko komanduje vojskom, bitku oko rasprodaje vojne imovine, rat oko toga koje će ministarstvo dobiti Palatu federacije, koje će se ministarstvo useliti u koju zgradu vojne komande.

Pri tome je kao najopasnija jedinica Vojske Srbije, zapravo, označen Vojni muzej na Kalemegdanu. Bili im u inspekciji međunarodni vojni osmatrači i pregledali da li su sve cevi topova i tenkova na Kalemegdanu zalivene. Zatim je javno preduzeće "Beogradska tvrđava" pokušalo da se useli u zgradu Vojnog muzeja.

Napad je odbijen, ali pre neki dan radnici tog preduzeća nisu pustili "jugić" sa vojnim tablicama, u kojem su bili majstori i materijal za popravak stare telefonske centrale da dođe do zgrade Muzeja. "Jugić" i njegov vojni broj nije bio prethodno najavljen, pa je vozaču rečeno da ubuduće mora iz ministarstva odbrane, sa potpisom ministra, da stigne faks s registarskim brojem "jugića" koji stiže.

Leto je...

Miroslav Lazanski

objavljeno: 12.08.2006

MARTI I MADLEN

Rambuje u Beču

Da li pregovori u Beču između Beograda i Prištine sve više liče na ono što se događalo pre sedam godina u Rambujeu? Igra li Marti Ahtisari sada ulogu Madlen Olbrajt u nastojanju da srpsku delegaciju raznim potezima i izjavama izbaci iz pregovaračkog procesa? Naravno, nije Ahtisari u tome usamljen, jer kako tumačiti izjavu "Politici" Mišela Fušea, inače idejnog tvorca sastanka u Rambujeu, "da se u Rambujeu Miloševiću za Kosovo nudio model rešenja krize u Novoj Kaledoniji koja je tražila otcepljenje od Francuske, da se tom modelu Milošević rugao, i da je Nova Kaledonija i danas

francuska teritorija". Dakle, prvi put čujemo da je neko pokušao da poveže Novu Kaledoniju i Kosmet, i još to u kontekstu neuspelih sastanaka u Rambujeu pre sedam godina. Ispada da je Jugoslavija bombardovana 1999. godine zbog Nove Kaledonije!

Šta se stvarno događalo u Rambujeu to najbolje znaju tadašnji učesnici sastanaka, no tamo nije bilo nikakvih pregovora, jer su se jugoslovensko-srpska delegacija i albanska strana direktno za stolom srele samo jednom, i to na početku događanja. Sve posle toga obavljali su međunarodni posrednici, odnosno Amerikanci koji su jednima i drugima prenosili stavove dve delegacije, naravno i Vašingtona. Ključ neuspeha u Rambujeu bio je aneks B,

odnosno vojni aneks ugovora u kojem je praktično traženo da NATO okupira celu Jugoslaviju. Srbi su to odbili i NATO je krenuo u rat. Jedan predstavnik Stejt departmenta kasnije se pohvalio: "Namerno smo cilj postavili suviše visoko da Srbi ne bi mogli da pristanu. Bilo im je potrebno malo bombardovanja, pa će to i dobiti".

Aneks B je predviđao da trupe NATO-a imaju pravo na korišćenje drumskog, železničkog, pomorskog i vazdušnog saobraćaja u celoj Jugoslaviji bez nadoknade, zatim pravo na korišćenje radio-stanica, pravo na osnivanje svojih baza gde god to požele, sve opet bez nadoknade, bez ograničenja i bez obaveze na pridržavanje zakona Srbije i Jugoslavije i jurisdikcije njenih vlasti, od kojih se opet zahtevalo da poštuju sva naređenja NATO-a na prioritetnoj osnovi i svim adekvatnim sredstvima. Za svakog političara aneks B bio je, zapravo, ultimatum radi okupacije neke zemlje i tako su ga ocenili i neki srpski opozicioni političari koji su bili u Rambujeu.

Jugoslovensko-srpska delegacije u Rambujeu prihvatila je prethodno politički tekst sporazuma o Kosmetu koji je uključivao i prisustvo NATO-a u južnoj srpskoj pokrajini. Amerikanci su bili iznenađeni i usledila je zamka, nekoliko sati pre potpisivanja srpska delegacija dobila je i aneks B vojnog sporazuma. Osim Amerikanaca niko drugi nije znao za aneks B, Rusi su nešto načuli o paragrafima šest, sedam i osam, ali nisu znali detalje. Američki pregovarač Kristofer Hil i austrijski diplomata Volfgang Petrič insistirali su na aneksu, dok je ruski pregovarač Boris Majorski bio uzdržan, odbio je da raspravlja o tome, a kasnije je odbio i da prisustvuje trenutku kada su kosmetski Albanci potpisivali "mirovni" sporazum.

Ni novinari koji su pratili događaje u Rambujeu nisu znali detalje aneksa B vojnog sporazuma. Jugoslovensko-srpska delegacija osudila je taj aneks na poslednjoj konferenciji za novinare u Parizu, slabo posećenom sastanku u jugoslovenskoj ambasadi 18. marta u 11 sati.

Što se tiče Zapada, samo su poslanici Donjeg doma britanskog Parlamenta upoznati su sa aneksom B, ali tek 1. aprila 1999, dakle punih sedam dana posle početka agresije na Jugoslaviju. U američkom Kongresu o aneksu B nikada i nije govoreno.   

U tekstu Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma aneksa B više nema, NATO je odustao od onoga što je sve traženo u Rambujeu i sveo svoju vojnu prisutnost samo na teritoriju južne srpske pokrajine. Čak, štaviše, u Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1.244 Saveta bezbednosti UN koja ga potvrđuje piše "da je Srbija pristala na međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu sa značajnim učešćem NATO-a". Kasnije se to međunarodno učešće pretvorilo u NATO okupaciju Kosmeta, a UN samo figuriraju.

Dakle, Nova Kaledonija nema nikakve veze za neuspehom Rambujea. Aneks B vojnog sporazuma bio je taj trojanski konj koji je sabotirao mir. Bilo je još prostora za diplomatske opcije, rat se mogao izbeći. Oni koji sada pregovaraju u Beču trebalo bi dobro da prouče sve suptilnosti Rambujea, da nam se ne bi ponovila "Nova Kaledonija".

Jer Jugoslavija nije 1999. godine napala nijednu državu NATO-a, niti bilo koju susednu zemlju, nije ugrožavala svetski mir, humanitarna kriza i reka izbeglica sa Kosmeta potekla je tek posle početka bombardovanja.

Miroslav Lazanski