UNPROFOR (akronim od engl. United Nations Protection Force: Zaštitna snaga UN-a), mirovna operacija UN-a tijekom 1992–95. u Hrvatskoj , BiH i Makedoniji (operativno je bila uključena i Savezna Republika Jugoslavija). Utemeljena je rezolucijom 743 Vijeća sigurnosti UN-a od 21. II. 1992. Međunarodne snage UNPROFOR-a sastojale su se od vojnog dijela (nacionalni bataljuni i vojni promatrači), civilnoga dijela (policija, različite službe, administracija) te ureda posebnog izaslanika; glavno sjedište UNPROFOR-a bilo je u Zagrebu (u početku u Sarajevu). Isprva je cilj operacije bio nadgledanje i učvršćivanje prekida sukoba u Hrvatskoj (dogovorenoga 2. I. 1992), te sigurnost Područja pod zaštitom UN-a , preventivna prisutnost u BiH i dr. (poslije se mandat dopunjavao mnogim rezolucijama Vijeća sigurnosti UN-a). U ožujku 1992. oko 15 000 pripadnika pretežito vojnog osoblja UNPROFOR-a bilo je razmješteno uglavnom u Hrvatskoj (najviše u UNPA). Broj pripadnika UNPROFOR-a postupno se povećavao zbog rata u BiH (potkraj 1994. ukupno oko 38 800 vojnika, oko 730 civilnih policajaca i oko 4000 pripadnika civilnog osoblja; od toga je u Hrvatskoj bilo oko 18 700 pripadnika); u BiH je mandat mirovnih snaga bio zaštita dostave humanitarne pomoći i sigurnosnih zona, nadgledanje sporazumnoga prekida sukoba i dr. Od prosinca 1992. UNPROFOR je obuhvaćao i Makedoniju sa zadaćom nadgledanja dijela njezina pograničnoga područja. Krajem ožujka 1995. UNPROFOR su zamijenile tri zasebne mirovne operacije (u Hrvatskoj, BiH i Makedoniji); pod istim imenom djelovao je jedino u BiH, do 20. XII. 1995., kada su ovlasti preuzele međunarodne Provedbene snage (IFOR; od kraja 1996.  Stabilizacijske snage – SFOR). U Hrvatskoj je UNPROFOR zamijenila Operacija UN-a za obnovu povjerenja (UNCRO; engl. United Nations Confidence Restoration Operation), koja je trajala od 31. III. 1995. do 15. I. 1996. Promatračka misija na Prevlaci, uspostavljena od listopada 1992., nastavljena je operacijom UNMOP (engl. United Nations Mission of Observers in Prevlaka), koja je trajala od 1. II. 1996. do 15. XII. 2002 (djelovalo je 28 vojnih promatrača). Pošto je HV početkom svibnja i kolovoza 1995. porazila srpske snage, za okupirano područje hrvatskog Podunavlja u studenom 1995. bila je dogovorena mirna reintegracija , te je bila ustanovljena prijelazna vlast UN-a. Tijekom djelovanja UNPROFOR-a poginulo je 213 njegovih pripadnika; troškovi mirovnih operacija (1992–96) procjenjuju se na približno 4,6 mlrd. USD.

Misija UNPROFOR-a (United Nations Protection Force) i UN-a u Bosni i Hercegovini – UNMIBH(United Nations Mission in Bosnia and Hercegovina) Plavi šlemovi Ujedinjenih nacija došli su u ratom zahvaćenu Bosnu i Hercegovinu iz susedne Hrvatske, u kojoj je, takođe, buktao rat. Sa ciljem da smanji intenzitet sukoba i da ih okonča, UNPROFOR je otvorio svoje sedište u Sarajevu 1992. godine, u momentu kada BiH još uvek nije bila međunarodno priznata kao nezavisna država i nakon što je Slobodan Milošević odbio zahtev Alije Izetbegovića da UN interveniše. Sukobi u BiH pretvaraju se u pravi etnički rat neposredno nakon što je Evropska zajednica priznala njenu suverenost. Tada i UNPROFOR biva prinuđen da se povuče iz Sarajeva. Tokom leta 1992. godine Srbi su okupirali skoro 70% ukupne teritorije i aktivno sprovodili etničko čišćenje. Za tih nekoliko meseci 75.000 ljudi napustilo je svoje domove (Daniel et al., 45 u:Ghoniem 2003: 7). UN i Savet bezbednosti pokušali su političkim metodama da zaustave Slobodana Miloševića, čak i tako što su priznale Saveznu Republiku Jugoslaviju, sačinjenu od Srbije i Crne Gore. Osnivanje Komiteta za izbeglice i intenzivna humanitarna pomoć bili su metode pomoći bosanskom stanovništvu. No, ništa od ovoga nije uticalo na prestanak serije uništavanja dobara i ubijanja ljudi. Krajnji rezultat bio je 30-ak mrtvih po danu (ubijenih, promrzlih, umrlih od gladi, preminulih zbog nedostatka medicinske pomoći…)Tako je i ključni utisak o ovoj misiji UN-a njen neuspeh da zaustavi bosanska krvoprolića i srebrenički genocid. I pored očigledne neophodnosti intervencije, UN su se držale principa upotrebe sile samo u slučaju napada na sopstvene snage. Nije samo ovaj princip bio prepreka UN-u da interveniše, već i kapaciteti same misije. Naime, umesto 34.000 zahtevanih trupa, poslato je svega 7.950 (Daniel et. al, 56 u: Ghoniem 2003: 8). Operabilnost NATO-a koji je, takođe, bio prisutan na ovoj teritoriji, zavisila je od odobrenja i naloga misije UN-a, koja je u datom trenutku bila u fazi interne rekonstrukcije, kada se dogodio i masakr u Srebrenici, inače jednoj od 6 zona bezbednosti. Nakon ovoga, UN su odlučile da opunomoće NATO da interveniše u svakom potrebnom momentu (Ghoniem 2003: 9). Srebrenički masakr ostavio je međunarodnoj zajednici dve opcije: da povuče mirovnjake UN-a ili da nametne mir. Ovo je bio ključni trenutak, kada su UN, konačno, odlučile da okončaju rat u Bosni. Što je pre cilj bio definisan, tim je pre mir počinjao. Čini se da je glavni razlog neuspeha misije UN-a u BiH bilo nepostojanje definisanog i jasnog cilja. Inicijalno, UN su bile neodlučne da li uopšte treba da se uključe u rešavanje unutrašnjeg sukoba jedne države, kako im je tada delovao sukob u BiH. Ova neodlučnost samo je dovela do raseljavanje 750.000 ljudi i do sistematskog i kontinuiranog kršenja ljudskih prava. Onda kada su se uključili u sukob, mirovnjaci UN-a bili su neodlučni oko upotrebe sile zarad uspeha mandata. Situacija je ovako izgledala sve dok NATO nije preuzeo vojne operacije, a SAD i druge zemlje političke pregovore koji su, napokon, poveli BiH ka miru. Iskustvo u Bosni ukazuje na to da UN moraju, još dok je konflikt u ranoj fazi, jasno odrediti svoju strategiju i doneti odluke o aktivnostima. Takođe, mirovnim snagama, koje imaju obavezu da zaštite, moraju biti obezbeđeni svi neophodni resursi za realizaciju misije (Ghoniem 2003: 12). UNPROFOR je napustio BiH 1995. godine. Tada  je u BiH došla nova misija UN-a – UNMIBH – sa širokim spektrom funkcija koje su se odnosile na sprovođenje zakona i reforme policije. Misija je, takođe, koordinirala i druge aktivnosti UN-a u zemlji, kao što su humanitarna pomoć i izbeglička pitanja, deminiranje, ljudska prava, nadziranje izbora, rehabilitacija infrastrukture i ekonomsko oživljavanje (United Nation Mission in Bosnia and Hercegovina, internet). Misija UNMIBH završila je svoj mandat i napustila BiH 31. 12. 2002. godine.

Početkom sukoba i opsadom Sarajeva BiH snage su zahtjevale vojnu intervenciju međunarodne zajednice. Kao odgovor počela je masivna organizacija dostavljanja 

humanitarne pomoći te uspostava UNPROFOR-a na prostoru BiH kao neutralne vojne jedinice UN-a.

UNPROFOR je akronim ua United Nations PROtection FORces (Zaštitne Snage Ujedinjenih naroda) osnovane 21. februara 1992., rezolucijom 743 Vijeća sigurnosti, a raspuštene 31. marta 1995. godine. Misija je pokrivala područje bivše Jugoslavije (bez Slovenije) a glavnina snaga je bila raspoređena na teritorijama Hrvatske i BiH.

Glavni štab misije je bio smješten u Zagrebu. Ukupno je bilo raspoređeno 38 599 pripadnika vojnog osoblja, uključujući 684 vojna posmatrača Ujedinjenih naroda.

Osim njih bilo je 803 pripadnika policije, 2 017 međunarodnog civilnog osoblja i 2 615 domaćeg civilnog osoblja.

UNPROFOR je bio sastavljen od vojnika iz Argentine, Australije, Bangladeša, Belgije, Brazila, Kanade, Kolumbije, Češke, Novog Zelanda, Nigerije, Norveške, Pakistana, Poljske, Portugala, Rusije, Slovačke, Španije, Švedske, Švicarske, Tunisa, Turske, Ukrajine, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.

S pogoršanjem situacije u BiH, UNPROFOR je proširen i na omogućavanje funkcioniranje aerodroma u Sarajevu i dostavu humanitarne pomoći, prvo u Sarajevo i okolinu a zatim i cijelu BiH. Mandat je uključivao i zaštitu konvoja, praćenje zabrane letenja i zaštitu tzv. Zaštićenih zona-enklava.

Za razliku od mandata u Hrvatskoj, mandat UNPROFOR-a za Bosnu iHercegovinu nije bio da nadzire dogovore o prekidu oružanih dejstava već da brine o stanovništvu dok se rat ne završi.

Faza 1: podrške za Sarajevo- Počevši od 5. juna 1992. godine UNPROFOR je bio zadužen za zaštitu sarajevske zračne luke kao što je propisano Rezolucijom 758 u humanitarne svrhe. UNPROFOR je u ovoj fazi trebao obezbjediti sigurnosni koridor za dostavu humanitarne pomoći između zračne luke i grada.

Faza 2:  Escort humanitarne pomoći- dana 14. septembra 1992. UNPROFOR jr dobio mandat od strane Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda za zaštitu humanitarnih konvoja po nalogu Visokog povjerenika Ujedinjenih naroda za izbjeglice (UNHCR), i obezbjediti cestovni prijevoz za teške rute.

Faza 3: Zaštita sigurnih površina- Ovo proširenje mandata bilo je 16. aprila 1993. godine Rezolucijom Vijeća sigurnosti Un-a 819 kojom je grad Srebrenica proglašen „zaštićenom zonom“ što bi u praksi značilo bez oružanog napada ili bilo kojeg drugog neprijateljskog čina. U maju 1993. godine, Bihać, Sarajevo, Goražde, Žepa i tuzla su također označeni kao „saštićena područja“.

Faza 4: Praćenje muslimansko-hrvatske Federacije i demilitarizovanih zona- Na kraju, UNPROFOR je nadzirao posredovanje SAD-a o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini u 

februaru 1994. godine kojim je stvaranja muslimansko-hrvatska Federacija. UNPROFOR je bio zadužen za nadgledanje zone razdvajanja i oružanih kontrolnih tačaka. 

Imena komandanata UNPROFOR-a i period kada su bili vršili tu dužnost:

General potpukovnik Satish Nambiar (Indija) - 5. mart 1992 - 2. mart 1993. godine

General potpukovnik Lars-Eric Wahlgren (Švedska) - 2. mart 1993 - juni 1993.

General Jean Cot (Francuska) juni 1993 - mart 1994.

General Bertrand de Sauville de La Presle (Francuska) mart 1994 - mart 1995. godine

General Bernard Janvier (Francuska) - mart 1995 - januar 1996.

Unatoč neprijateljskih akcija, Međunarodni aerodrom u Sarajevou  je uspješno ostao otvoren. U

razdoblju od 3. jula 1992 do 31. januara 1993. godine, humanitarni zračni most organizovan od

strane UNHCR-a pod zaštitom UNPROFOR-a doveo je u 2.476 zrakoplova koji su donijeli 27.460

tona hrane, lijekova i drugih humanitarnih dobara.

Raspodjela humanitarne pomoći prekinuta je zbog nesaradnje i čak neprijateljskih akcija (mina,

pješačkog oružja, RPG) strana na terenu, pogotovo od snaga bosanskih Srba. Ipak, od novembra

1992. do januara 1993. godine, ukupno oko 34.600 tona humanitarnoj pomoći bila dostavljena

do procijenjenih 800.000 osoba u 110 mjesta diljem Bosne i Hercegovine.

Operacija "Deny Flight" 

Sredinom marta, neidentificirani avioni su bacali bombe na sela u okolici Srebrenice kršeći

zabranu letenja po prvi put. Bosanski Srbi su krivi za bombaški napad, ali su to demantirali. Dana

31. marta, rezolucija je izglasana odobravanjem UN pridonošenjem UNPROFOR-u da poduzme

"sve potrebne mjere" kako bi se spriječili vojne letove iz zaraćenih strana zonama zabrane

letenja. Francuski, Nizozemski i Američki zrakoplovi bili raspoređeni za provedbu rezolucije. U

ukupno, do 1. prosinca 1994., 3317 povredesu uočene. Dana 28. veljače 1994. godine, četiri

vojna zrakoplova je oborio NATO preko Bosne i Hercegovine.

Sigurna područja 

Od marta 1993. godine, srpske paravojne jedinice su ubile veliki broj civila, uništila stanove,

spriječila UNHCR od dostave humanitarnu pomoć, te prisilio tisuće bošnjačkih izbjeglica da

pobjegnu u Srebrenicu. 30 ili 40 osoba umire svaki dan od vojnih akcija, glad, izlaganje hladnoći

ili nedostatk medicinskog tretmana. Rezolucija 819 je pokušala riješiti taj problem proglašavanjem

Srebrenice "zaštićenom zonom". Rezolucija 836 ovlašćuje UNPROFOR da djeluje u samoobrani,

kako bi poduzeti potrebne mjere, uključujući i uporabu sile, u odgovoru na bombardiranja u

sigurnim područjima od bilo koje strane ili oružanog upada u njih ili u slučaju bilo kakvog

namjernog ometanja u ili oko tih područja slobode kretanja UNPROFOR-a ili zaštićenih

humanitarnih konvoja ". Za provedbu su poslani oko 7600 ljudi i zračna podrška bila organizirana

u suradnji s NATO-om.

Mart 1994. - novembar 1994 

Pozitivan razvoj i proširenje mandata 

Dana 24. marta 1994. godine, objavljen je plan za ponovno otvaranje Tuzlanskog aerodroma, za

UNPROFOR i humanitarnu uporabu,

Dana 29. marta 1994. godine, u Zagrebu, predstavnici Vlade RH i lokalnih srpskih vlasti u UNPA

su zaključili sporazum o prekidu vatre s ciljem da se postigne trajni prekid neprijateljstava.

Istodobno, mandat UNPROFOR-a produžen je za još šest mjeseci, a pojačanja su poslana, u

iznosu od 10.000 vojnika i nekoliko stotina policajaca i promatrača.

Tijekom 1994. godine, postrojbe UNPROFOR-a u Bosni bile pod povećanim vojnim napadima,

što je rezultiralo sa nekoliko bitaka ( Operation Bøllebank , Operacija Amanda ), sa snagama

bosanskih Srba.

Napad na zaštićena područjima 

Ubrzo nakon primirja između hrvatskih i srpskih snaga, bosanski Srbi su pokrenuli napad protiv

sigurnog područja Goražda , jako granatiranje grada i okolnih sela. Prosvjedi i poticaji od Vijeća

sigurnosti UN-a ispostavilo se da se nedjelotvornim, i 10 i 11 aprila 1994. godine, NATO je

pokrenuo zračne napade na položaje bosanskih Srba. U znak odmazde, snage bosanskih Srba

zarobili su mnogo osoblja UN, koristeći ih kao živi štit na područjima koje se očekuje da će

bombardirati. Bombardiranja su se ispostavila puno manje učinkovita od nedavnog Zaljevskog

rata , koji je uvjetovan razumijevanjem javnosti o zračnim udarima. Unatoč demonstraciji snage

NATO-a, i protesta od Srba, granatiranje se nastavilo. U sličnoj situaciji na ono što se dogodilo u

Sarajevu, ultimatum je izdan, a do 24., većina srpskih trupa je udovoljilo. Ovi incidenti doveli su

do promišljanja o statusu zaštićene zone.

U kolovozu 1994. godine, situacija se pogoršala opet, posebno zbog snajperskih aktivnosti, a

usprkos o anti-snajperskim ugovorima.  Namjerni napadi na osoblje UNPROFOR-a i zrakoplove

su postala učestala.

U oktobru su snage bosanskih Muslimana, zarobljeni u Bihaću, napali su snage bosanskih Srba u

pokušaju da se okonča opsada grada. Napad i protu-napad od strane bosanskih Srba

induciranog nesilja prema lokalnom stanovništvu i još jedan masivni egzodus izbjeglica. U

namjernom suprotnosti s status Bihaća kao "zaštićenoom zonom" i zonom "Ne-letenja" , avioni

bosanskih Srba radili neprekidne napade na bihaćkom području, koristeći bombe i napalm.

U reakciji na tu prijetnju, 21. novembra, NATO avioni uništili pistu Udbina, koji se nalazi u UNPA

Sektoru Jug u Hrvatskoj. Sljedeći dan, NATO avioni ponovo su morali intervenirati protiv

protivzračnih raketa bosanskih Srba koji su otvorili vatru na britanski zrakoplov.  Bosanski Srbi su

uzvratili uzimanjem osoblja UN za taoce i obuzdavanja prijenosa humanitarne pomoći.

Na diplomatskoj sceni, svi napori da se dođe do primirja ispostavilo se da se bez uspjeha, opet

ovdje uglavnom zbog opstrukcije bosanskih Srba.

Taoci UN i Vrbanja most 

Dana 26. maja 1995., nakon zračnih napada NATO-a na Palama jer su bosanski Srbi prekršili

drugi ultimatum UN-a o teškim oružjem, oko 400 Plave kacige su postali taoci, i korišteni su na

strateškim mjestima kao živi štit , a prikazani su u lancima na srpskoj TV.

Dana 27. maja 1995. godine, general Mladić , zajedno s generalom Nuhićem pokrenuo napad

protiv promatračnice UN na most Vrbanju. U 5 ujutro, Francuski kapetan koji je zapovijedao na

poziciji izgubio je kontakt sa 12 muškaraca i otišli su istražiti. Srbin odjeven u plavu kacigu i

francuski oklop i uniformu ga je pokušao ga uzeti za taoca, ali je odbijena pratnja, a policajac je

uspio pobjeći. U sljedećim satima, nakon intenzivnog granatiranja od strane ERC 90

Sagaie oklopnih vozila, Francuzi su ušli u osmatračnicu, ubivši četvero Srba i hvatanje četvero

drugih. Dvojica francuskih vojnika je ubijeno. [ 17 ]

Pad Srebrenice 

Dana 12. jula 1995. UNPROFOR nije uspio spriječiti napad bosanskih Srba na Srebrenicu, jer oni

nisu bili u mogućnosti dovoljno ojačati nizozemski bataljun u tom području, a grad je zauzet. Kada

su učinkovito spriječiti bilo kakve ozbiljne zračne potpore u materijaliziraju holandskog bataljona

jedino što su mogli učiniti bilo je evakuirati žene i djecu. Srbi su zadržali muslimanske muškarace

i masakrirali hiljade njih. Sigurno područje Žepe je isto pao bosanskim Srbima 25. jula. Događaji

u Srebrenici dovelo do Peacekeeping Best Practices Unit (PBPU) izvješća.

NATO je pokrenuo " Operaciju Namjerna sila "30. avgusta 1995. godine u odgovoru na daljnje

provokacije srpskih snaga. U ovom trenutku, UNPROFOR je postao "vojno angažiran" s NATO-

om protiv vojske bosanskih Srba. NATO i UNPROFOR bile sve teže odvojiti od jeseni 1995.

godine u smislu politike i postupaka na terenu.

U znak odmazde za NATO bombardovanja, Srbi su povratili silom svoje oduzeto teško naoružanje iz UN-kontroliranim koncentracijskih područja.  U nekoliko slučajeva, Plave kacige su okruženi u skladištima oružja od strana superiornijih srpskih snaga. General Hervé Gobillard , zapovjednik postrojbi UN-a u Sarajevu, izjavio je da su mirovne snage su "samo ograničeni u svojim pokretima, ali je bilo oružja, streljiva i hrana za više dana i strogim nalozima za obranu svojih pozicija", ali u svjetlu uzimanja talaca, zabrinutost se izrazila i UN-bombardiranja su prestala. Također, srpska odmazda nad civilima zbog bombardiranja je izazvala 70 mrtvih i 150 ranjenih u Tuzli i 5 mrtvih u Goraždu .

Mirovna misija UN-a u Hrvatskoj – UNPROFOR Neposredno po završetku rata u Sloveniji, koji je trajao 27 dana, i po proglašenju njene nezavisnosti, počeli su nemiri i u Hrvatskoj. Godina 1991. predstavlja fazu stalnih oružanih sukoba između JNA i vojske Hrvatske. Međunarodna zajednica i UN uzdržavale su se od intervencije, budući da je jugoslovenska strana insistirala na tome da sukob predstavi kao unutrašnji. Tako je zabrana uvoza oružja bila njihov najviši domet u ovom kontekstu i za prvi period sukoba. Stav međunarodne zajednice, a time i UN-a, bio je da je potrebno uložiti najveći napor da se postigne političko rešenje, budući da Hrvatska još uvek nije bila međunarodno priznata kao nezavisna država, a time nije bila ni član UN-a. Ideja je bila da trupe budu poslate nakon što bude uspostavljeno primirje kako bi nadgledale i pomagale održavanje uspostavljenog mira. No, kako se sukobi nisu smirivali ni onda kada je srpska strana, napokon, odlučila da prihvati prisustvo mirovnjaka UN-a kako bi oni štitili manjinsko srpsko stanovništvo po obodima hrvatskih granica, trupe UNPROFOR-a upućene su u Hrvatsku, i to u skladu sa Vensovim planom (Plan o rešenju hrvatske krize koji je i doveo do primirja 1992. godine). „Mirovna operacija UN-a u Jugoslaviji biće prelazni aranžman kako bi se stvorili uslovi za mir i stabilnost nužni za pregovore o sveobuhvatnom rešenju jugoslavenske krize. Njome se ne prejudicira političko rješenje.” (Miloradović 1992 u: Filipović 2009: 98) Predviđen je rok od šest meseci, odnosno do konačnog rešenja. Takođe je zahtevana potpuna nepristranost snaga UN-a na terenu. Koncept misije zamišljen je tako da će „ Snage (oružane) i policijski promatrači UN-a biti raspoređeni u određenim područjima Hrvatske, označenim kao ‘područja pod zaštitom UN-a’ (UNPA).” (Miloradović 1992 u: Filipović 2009: 98) Ta je područja trebalo demilitarizovati, sve oružane snage u njima ili povući ili raspustiti. „Uloga snaga UN-a biće da osiguraju da ta područja ostanu demilitarizovana i da sve osobe koje u njima žive budu pošteđene straha od oružanog napada... UNPA su područja u Hrvatskoj za koja Generalni Sekretar smatra da su potrebne posebne mere tokom prelaznog perioda kako bi se osiguralo trajno poštivanje prekida vatre. To su bila ona područja u kojima su Srbi većina ili značajna manjina stanovništva i gde su napetosti među zajednicama dovele do sukoba u nedavnoj prošlosti.” (Miloradović 1992 u: Filipović 2009: 98) Predviđena su tri UNPA područja: Istočna Slavonija, Zapadna Slavonija i Krajina, a tačne granice određene su u konsultacijama s lokalnim vođama pre dolaska mirovnih snaga (Filipović 2009: 99). U međuvremenu su se sukobi u Hrvatskoj okon- čali i hrvatska vojska je preuzela dominantnu ulogu u odnosu na JNA, zemlja je postala međunarodno priznata, a Miloševićeve ambicije su promenile svoj smer, pa su snage JNA preusmeravane na BiH. Zato je Slobodan Milošević odlučio da sav srpski interes stavi u okvire UNPA. Beogradu je bio poznat slučaj 

Kipra („Došli Turci, uzeli pola Kipra i UN ih tamo već 30 godina štiti” (Barić 2004 u: Filipović 2009: 100), i računao je na sličan razvoj događaja u Hrvatskoj (Filipović 2009: 100). Stanje na terenu i dalje je bilo prilično burno i nemiri su prekidani i otpočinjani. No, 1992. godine bilo je više nego izvesno da mirovne snage UN-a moraju ući u Hrvatsku. Upravo ulazak mirovnih snaga u Hrvatsku i moralna poruka koju je njihov dolazak poslao predstavljaju primer dobre prakse misija UN-a. Naime, čak i ambiciozni generali JNA prihvatali su zaštitu srpskog stanovništva u Hrvatskoj od UN-a, kao i ideje o povlačenju i potpisivanju mira. Postignuti konsenzus oko sastava mirovnih snaga kojim su uvaženi predlozi srpske strane imao je afirmativni efekat. Hrvatsku stranu brinuo je sistem upravljanja policijom i odnos prema JNA koja je u tom momentu već bila paravojna formacija na tuđoj teritoriji. U jednom momentu nastala je i kriza realizacije mirovne misije zbog neprihvatanja hrvatske strane da UN apsolutno upravlja UNPA područjima. UNPROFOR je formiran i snage UN-a ušle su u Hrvatsku u februaru 1992. godine, nakon pristanka Zagreba, Beograda i Knina. Mandat je nekoliko puta produžavan, jer je izbijanje sukoba i kršenje primirja bilo prilično česta pojava. Misija UNPROFOR-a je kao osnovni zadatak imala rastavljanje strana u sukobu, odnosno ulogu svojevrsne „tampon zone”. Tako su Rezolucijom Saveta bezbednosti UN-a 743 (Resolution 743 (1992), internet) u Hrvatskoj uspostavljene 4 UNPA zone, odnosno 4 sektora – zaštićene zone Ujedinjenih nacija („UNPA zone/područja/sektori”), koje su tokom Domovinskog rata stvorene na području Republike Hrvatske i na koje su bile razmeštene Za- štitne snage UN-a. Vojni posmatrači bili bi ovlašćeni da nadziru delovanje lokalnih policijskih snaga, da štite pojedince bilo koje nacionalnosti od svih oblika diskriminacije i da osiguraju poštovanje ljudskih prava. Pretpostavljeno je povlačenje JNA iz svih područja Hrvatske. UNPROFOR je, u saradnji sa humanitarnim organizacijama UN-a, trebalo da osigura bezbedan i miran povratak osoba raseljanih s UNPA područja. Na državnom području Republike Hrvatske bile su osnovane četiri UNPA zone, nazvane Sektorima Sever, Jug, Istok i Zapad. Područje severne Dalmacije i Like organizovano je kao Sektor Jug, Banija i Kordun kao Sektor Sever, zapadna Slavonija kao Sektor Zapad, a istočna Slavonija kao Sektor Istok. Nad pojedinim područjima koja su se graničila s UNPA zonama, a ona su u to vreme bila okupirana i faktički nedostupna hrvatskim vlastima, mirovne snage UN-a nisu imale mandat. Ta su područja poznata pod nazivom „ružičaste zone” (Domovinski rat, internet). Oko misije UNPROFOR-a u Hrvatskoj održane su brojne rasprave. I jedna i druga strana u sukobu imale su ozbiljne prigovore na izvršavanje zadataka iz misije obuhvaćene rezolucijama. Od optužbi za prenošenje sigurnosno-obaveštajnih podataka s jedne na drugu stranu, do ozbiljnih kršenja zadataka propisanih misijom (Domovinski rat, internet). No, uprkos pomenutom, misija UN-a u Hrvatskoj smatra se jednom od uspešnijih misija, jer se zemlja vrlo brzo uklopila u demokratske okvire, prihvatila principe demokratije i vladavine prava, integrisala se u organizacije međunarodne zajednice, među prvima u regiji postala punopravni član NATO-a i na samom je pragu ulaska u EU. Takođe, karakteriše je najduža tradicija učestvovanja u mirovnim misijama UN-a u čitavoj regiji. Kada su u pitanju zemlje bivše Jugoslavije, Hrvatska daje najveći doprinos misijama UN-a (Srbija se pridružila mirovnim nastojanjima UN,internet).

od 30. studenoga 1994. godine, vojno i civilno policijsko osoblje UNPROFOR-a dale su sljedeće zemlje:

ZEMLJA POLICIJA VOJNO OSOBLJE POSMATRAČI

Argentina 23 854 5

Bangladesh 40 1235 43

Belgium 0 1038 6

Brazil 6 0 34

Canada 45 2091 15

Colombia 12 0 0

Czech Republic 0 971 37

Denmark 45 1230 14

Egypt 0 427 27

Finland 10 463 12

France 41 4493 11

Ghana 0 0 32

Indonesia 15 220 29

Ireland 20 0 9

Jordan 71 3367 48

Kenya 50 967 47

Lithuania 0 32 0

Malaysia 26 1550 27

Nepal 49 899 5

Netherlands 10 1803 48

New Zealand 0 249 9

Nigeria 48 0 10

Norway 31 826 39

Pakistan 19 3017 34

Poland 29 1109 30

Portugal 39 0 12

Russian Federation 36 1464 22

Slovak Republic 0 582 0

Spain 0 1267 19

Sweden 35 1212 19

Switzerland 6 0 6

Tunisia 12 0 0

Turkey 0 1464 0

Ukraine 9 1147 10

United Kingdom 0 3405 19

United States 0 748 0

Venezuela 0 0 2

TOTAL 727 38 130 680