Sreten S. PetkovićMLINAREV SIN

IzdavačDobra knjiga d.o.o.

Maksima Gorkog 137, Beograd

Za izdavačaGoran MilenkovićMilan Milenković

Lektura i korekturaMiroslava Stojković

Dizajn i prelomOlja Stanić

ŠtampaRubikon, Beograd

Tiraž1.000 primeraka

Plasman011/ 24 55 026064/ 22 33 763

Copyright © Dobra knjigaSva prava autora i izdavača su zakonom zaštićena.

Slika na naslovnoj strani: Saskija kao Flora, 1634.Ulje na platnu, 125 x 101 cm, Ermitaž, Sankt Peterburg

Sreten S. Petković

Mlinarev sin

Beograd, 2008.

„Celi Univerzum je živ...“ Nikola Tesla

Knjigu posvećujem mojoj Đurđijii sinovima Stanku i Marku

9

Gubitak vremena

Mišljenje je potpuno u tišini. U poslednjim trenucima života čovek dobije neograničeno vreme da vidi i čuje sve što treba. Da se seti svega što mu je u životu bilo važno. U trenu smrti gubi dimenziju vremena. Može da misli, vidi i seti se svega odjednom. Misao traje još, ali ne više u vre-menu. Ona traži prostor u sećanju.

Kada izgubiš dimenziju vremena osetiš lakoću. Odvojiš se od tela i kao da ti pogled lebdi. To nisu stvarni pogle-di i predeli kao u životu. To je ono što je od njih ostalo u sećanju.

Ponekad je to muzika, glas koji te doziva iz daljine, likovi i njihove senke. Najčešće su boje koje se kreću, prelivaju oblicima kao oblaci na nebu i stvaraju u toplini razumeva-nja, nekog čistog mišljenja.

Misao je izražena energijom tačnog značenja. Čovek tada saznaje sve. Sjedinjuje se sa Bogom. Misli kao on.

Ležim bez oblika i osećanja, sa disanjem i treptanjem, jedinim pokretima tela. Možda bih mogao da pokrenem i prste na desnoj ruci ali za to nemam snage. Srce kuca kao reka koja presušuje.

Dišem duboko i napregnuto, hvatajući se za život a znam da mi se život gasi kao žar u pepelištu. Pogled više ne pre-poznaje oblike i ne shvata ih. Propadam u beskonačnu du-binu.

Sreten S. Petković

10

Kristali okivaju bistrinu oka. Suza se cakli u daljini pred listanjem pogleda. Kao da sam na krovu kuće od koje ne smem da se otisnem.

Boje se vrte kao vetrenjača. Iz tame, pojavljuje se Saski-ja u beloj spavaćici sa raspuštenom crvenkastom kosom. Smeši se kao kada me doziva a u glavi mi bol od tuge jer sam je izgubio.

Na moru je bila bura. Visoki talasi, kao besni konji, za-skakivali su brodovlje u amsterdamskoj luci. Nebom su svetlucale munje. Iz mene je, kao i sada, sva energija iste-kla. Mislim da nisam disao ni pomerao delove tela. Nisam ni očne kapke zatvarao. Pred sobom sam imao njen lik a u dubini, u krvi, bol. Očekivao sam talas koji će da se sruči i zbriše me sa zemlje.

Onda Saskija prilazi dečaku koji spava na složenim vrećama u tami mlina, podiže ga u naručje i iznosi u noć. Odnosi ga do mora, stavlja u čamac sa velikim belim je-drima i gura niz vetar. Oluja se stišava a jedro u daljini se belasa kao ptica koja leti ka mesecu.

Nema više Saskije. Uskoro ni mene neće biti. Nadam se da ćemo se ponovo sresti ali mi se sve više čini da se ga-sim. Jednostavno prolazim kroz treptaje razuma i taložim se na nekom dnu, bez pokreta.

Polako gubim svest? Samo sam sklopio očne kapke. Vi-dim iz mrkline svetlost u daljini. Leptirica leti oko svetiljke u mlinu koju je otac kačio iznad ulaznih vrata. Zaleće se na razigrani plamen i pored toga što joj ovaj oprlji krila.

Razmišljam o tome kako svaka svetlost prži i kako Sunce i vatra i saznanje uzimaju žrtve od onih koji se zaleću na plamen bez iskustva i uvažavanja zahtevnosti života.

Mlinarev sin

11

Otvaram oči i vidim crnog pauka. Klizi mi po licu. Svo-ju tanku nit je spustio čak sa tavanice do mog nosa. Ovom niti povezao me je sa najudaljenijom tačkom koju vidim sa mesta na kome nepomično ležim. Pomislih da bi me mogao ujesti ali vidim da on na mene gleda kao na neki predmet koji ga ne ugrožava ni najmanjim pokretom. Smirih se, a on produži dalje. Njegov ujed mi ne bi mogao nauditi.

Mislim kako je sada izuzetna prilika da naslikam ovaj prizor ali mi pokret desne ruke ostade u mislima.

Sreten S. Petković

12

Proročica

Postoje dani u kojima se čoveku rasplete život i pro-meni sve. Pre polaska na put, dugo sam sedeo u očevoj sobi i posmatrao malu sliku moje majke koju je Mlinar držao pored svog kreveta. Ulje na platnu u zlatnom ramu, nepoznatog autora.

Bilo je oblačno jutro i tamno kao suton. A lik sa slike je svetleo čudnim sjajem. Shvatio sam Mlinara kada je go-vorio zašto voli ovu sliku i kako mu je ona donosila mir i sigurnost. Video sam da je moj otac u majci pronašao ljubav koju je znao da neguje i čuva i da je prenese na svoju decu.

Naša majka, Neltje van Sojtbrug, srednja od tri kćeri pekara Vilensdera iz Sojtburga, bila je pripadnica „Reda Svete Ane“. Pre svoje udaje za našeg oca, provela je dve godine u manastiru posvećenom ovoj svetici. Njeno školovanje bilo je i priprema za udaju i za vaspitavanje dece kad postane majka. Možda i zato, ona je uvek bila pripravna na sve što se oko nje zbiva. Znala je odgovore na sva naša pitanja. Prema svakom od nas imala je stav i od svakog deteta je očekivala različite stvari. Braću je terala da porane i vredno rade pomažući ocu u milinu. Sestre su morale da je slede u kućnim veštinama i da uče iz njenih knjiga koje je sa sobom donela iz manastira. Svima je znala

Mlinarev sin

13

da pokaže ljubav i strogo odredi granice ponašanja koje se nisu smele narušavati. Verovatno pod njenim uticajem, ja sam određen da se školujem na „Latinskom univerzitetu“ u Lajdenu.

Prva slika, na koju sam ja od malena obraćao pažnju, bila je ikona Proročice Ane koji je majka držala iznad svog stolića sa ogledalom za kojim je uređivala kosu, čitala i molila se Bogu kada joj je neko od devetoro dece bilo bole-sno ili kada je godina bila na teretu našem ocu. Na toj slici ja sam video lik svoje majke, i bio začuđen tim preplita-njem koje nisam smeo ni njoj da otkrijem.

Ponekad u životu moraš da izgubiš nekoga da bi stekao nekog drugog. Izgubio sam Mlinara i sa tim gubitkom se nisam nikada pomirio ali sam stekao Saskiju. Najveću, u stvari, jedinu ljubav svoga života.

Najsvetlija misao koja čoveka može obuzeti i koja je u stanju da ga promeni iz korena, jeste ljubav. Ljubav je misao u boji i njena energija.

Imao sam i druge žene u životu koje su zaokupljale moju pažnju ali je jedino Saskija bila najveća radost u njemu.

Od svih patnji i tegoba koje mogu u životu zadesiti čoveka, najteže mu padne crna misao. I dok patnje i tegobe vremenom prolaze ili se čovek na njih navikne, crna misao rije po glavi i duši. Što duže traje, duže muči čoveka i ne dozvoljava drugoj da mu nadu da. Kao što crna boja potapa sve boje.

Sreten S. Petković

14

Ptice na pustom nebu

U pukotini, iz crnila, sada se, kao zaleđeno prazninom misli, bez pokreta, razvija plavetnilo neba. Prizori se ređaju brzinom, po redosledu koji ne mogu da dokučim u vrtlogu boja, svetlosti i mrkline.

Tišina. Sunce od svog izlaska prži i svemu živom ispija pokret. Tamo u daljini ptica leti, ili se to sa mnom poigrava sećanje. Zamah njenih krila se otima pogledu i donosi ra-dost u ovoj praznini. Radost pokreta.

Pronađoh mesto, sakriveno od nesnosne vreline ispod krošnje velikog hrasta ali sa pogledom ka nebu i pticu u njemu. Tu su sada već dve, koje se jure.

Da li ih nagon opstanka tera da proždiru jedna drugu? Možda ona jedna juri svoju senku?

Nabrah obrve i skupih oči da izoštrim pogled i bolje vi-dim šta se na pustom i vrelom nebu događa. I videh da se ptice ili senke poklopiše i uleteše u zenit. Na praznom i nepreglednom nebu nije bilo mesta za obe. Jedna je u drugoj morala nestati. Kao da su ljudi. Kao da ih je ljudska misao stvorila i da su od nje i nestale. Opet se prazno nebo razli u crnoj izmaglici u ovo jutro vrelog sećanja.

Skučen je prostor za razum kao za svetlost u sveopštoj mrklini. Tišina je vreme potrebno da misao traje. Ona je i

Mlinarev sin

15

strepnja, slutnja i nada.Neke stvari, kada se u životu dese prebrzo, čine se kao

nedorečene i nedovoljno sazrele. Tek kasnije shvatiš ko-liko je bilo značajno što su se desile baš tako i tada.

Kao one olujne noći u mlinu gde sam se sklonio pred nevremenom spolja i nemirom u duši. Kada se u čoveku sakupi bezbroj pitanja bez odgovora, spas potraži u samoći.

Sreten S. Petković

16

Kolač od maslačka i rogača

Mladići o ženama misle slično kao neplivači o moru. Moraju da skoče i zaplivaju, kako i kada, zavisi više od svih drugih nego od njih. Mnoga pitanja im se postavljaju a nemaju strpljenja da ih reše. Slana je reč od koje očekuju odgovor a žedan sluh koji im se nada.

Noć je nasledila kratak dan. Sa mora je duvao vetar i gurao sve pred sobom, kao pijani mornar kada ne može da pronađe svoju lađu.

Ležao sam u mlinu na svom mestu, na složenim vrećama, i osluškivao senke koje vetar stvara igrajući se sa plamenom lampe.

Škripnula su vrata mlina i malo se otvorila. Niko ne kroči u mlin te pomislih da ih je vetar otvorio. Priđoh da ih zatvorim, kad me iz mraka neka meka i hladna ruka uhvati za podlakticu. Trgoh se uplašen i uvukoh je sa so-bom u mlin. Učini mi se kao vilinsko stvorenje. Ispod marame i rasute crne kose svetlucala su dva lepa ženska oka. Priđoh joj, privučen milinom njenog pogleda, i stavih joj ruke na promrzle obraze. Toplina mojih dlanova mora-la joj je prijati ali je strah natera da uzmakne. Leđima, slučajno, zatvori vrata a ona uplašena, pribi se uz njih.

„Ne boj se, olujna vilo“, rekoh joj tiho, obradovan nje-nim prisustvom. „Ovde je toplo.“ Povedoh je do ognjišta

Mlinarev sin

17

na kome je majka tog poslepodneva ispekla hlebove, i gde je žar svetlucao u pepelu.

Malo se oslobodila i skinula maramu. Njeno izduženo lice, ukrašeno očima koje su gospodarile njime kao zvezde vedrim noćnim nebom, virkalo je ispod uvijene i duge crne kose. Iznad male i šiljaste bradice meke i rumene usne su bile na ivici zagonetnog osmeha. Nos, tanak i duguljast, svetlucao je u polumraku mlina. Kada skide ogrtač, videh da joj je tanko i krhko telo podrhtavalo pod otkucajima srca. Kao srna, uhvaćena u zamku, i sama je procenjivala ovaj trenutak. Milina njenog pogleda, mekota ruku i krh-kost tela su me opčinili.

Nabrekla je u meni čežnja koja se preli u jaku želju da je strasno zagrlim. Istovremeno mi se postavljalo i pita-nje: šta sada? Ako nasrnem na nju uplašiću je i odlepršaće mi kao ptica. Kako da postupim? Učini mi se da je otkrila moju nedoumicu. Tim saznanjem umiri svoj strah. Pogle-dasmo se oči u oči. Video sam da joj se dopadam i da nju obuzima zanos. Ustreptalu, lomio je drhtaj i kolena su joj klecnula.

Kroz igru senki, koje su titrale na plamenu lampe, pomaljao se osmeh na njenim usnama. Koraknuo sam pre-ma njoj. Nije se izmakla. Naprotiv, rešila je da ostane. Da me sačeka da joj priđem.

Nevreme kao da je zastalo da bi dodiru i čežnji omogućilo da se čuju. Lagano sklopi oči, kao da me dozva. Ruke su nam kliznule jedne prema drugima. Spojile se strasnim dodirom a potom prešle u milovanje. Moje su otišle na nje-no lice, ramena i bedra. Njene su milovale moju kosu i na vratu se ukrštale u stisak.

Sreten S. Petković

18

Polako smo se pomerali ka gomili naslaganih vreća. Ona je pala prva a ja preko nje. Tela, upredena, tražila su žestinu. Sve je titralo oko nas. Suknja joj se beše povila, a između njenih razigranih nogu, bljesnu ženska nagota. To sam video prvi put u životu i doživeo takvo uzbuđenje da će ubuduće taj prizor biti najsnažniji izvor čežnje iz koje tutnji strast koju je teško umiriti. Istovremeno, kao da sam ukrotio Rajnu i zagrlio zvezdano nebo. U dubini nabujale reke pronašao sam titraj Vasione.

Nismo ni primetili da je oluja prestala. Svetlost lampe širila se ravnomerno. Pogledao sam je otvorenih očiju i mirnoćom tek osvešćenog muškarca. Bila je neskladno lepa i jedinstvena.

„Ko si ti ljubavi moja“, pitao sam je spreman na za-kletvu.

„Konstanca“, reče mi preko ramena. „Tebi je ovo bilo prvi put. Eto ugrejala sam se“, i pođe prema vratima, ali se vrati. „Majka me je poslala da mlinarevoj ženi donesem recept za kolač sa maslačkom i rogačima. Evo tu je zapi-sano. A ko si ti?“

„Ja sam Rembrant, student „Latinskog univerziteta“ u Lajdenu i njen sin.“

„Za potpunu ljubav moraš imati sve: pogled, dodir i vreme. Radost te ljubavi je kao sjaj Sunca, a žalost za njom je smrt.“ Ode kroz vrata mlina u mirnu noć.

Na komadiću hartije pisalo je:Recept za kolač od maslačka i rogača.Listiće svežeg maslačka izmrviti u čaši vina, crnog sa

dna bačve. Čašu bira nada a toči strpljenje.Rogač, nabran sa najviših grana drveta istucaš u avanu

Mlinarev sin

19

i pomešaš sa zaslađenim brašnom. Sve to preliti vinom u kome je maslačak promenio boju u nestvarno ljubičastu i zamesiti toplom vodom ugrejanom na jutarnjem suncu. Mesiti dugo, dok se ne ujednači kao da je u pepelu zrelo. Kolač se peče na vatri gde gore grančice vinove loze i kroz koju šušti slani vetar severnih mora. Jede se samo u zoru sa crnim vinom. Omogućava, kažu, da se isti snovi sanjaju više puta.

Sve odgovore saznao sam odjednom. Slane reči koje sadrži saznanje mladog muškarca o najvažnijem pitanju u njegovom životu olizao sam kao muški san. Od njega mi je pobeleo jezik kao da sam vatru lizao. Saznao sam šta je ljubav prema ženi i opčinjen time čitavog svog života tragao za njom.

U mlinu, otac je naučio da pogledom bira sito. Mogao je često da proseje neku misao ili tajnu pre nego što mu je kažeš.

Ovo jutro ušao je u mlin kao da je sanjao moje snove. Pokrio me je kaputom i tiho mi šapnuo na uvo:

„Samo spavaj, iz slatkih snova proiziđu i slatke nade. Od sada nećeš smeti da zaboraviš ono što ti se u poverenju kaže.“

Sreten S. Petković

20

Mlinar, otac sa sedam kora

Svoju mladost proveo sam uz oca mlinara. On je radio u mlinu, podešavao žrvanj i primao narudžbine za posao a ja sam ležao na složenim vrećama, dodavao mu kad šta zatreba i slušao ga dok govori. Najčešće je radio ćutke. Predano, kao da jedino za posao zna. Govorio je samo kada se mora.

„Čovek koji dobro vidi oko sebe i misli, govori onda kada je siguran da to što hoće reći, ako tada ne kaže, ne mora više nikada ni reći. Neke se stvari ipak moraju reći u pravo vreme. Nikako pre, jer im vreme pojede značenje koje mora da sazri. Ni posle, jer to zakašnjenje u vremenu je trag u prošlosti. Kao paučina, nekud vodi, nekoga čeka ali uvek i jedino u prošlost.“

Ocu je poštenje bilo mera. Govorio mi je:„Vidiš sine, sile života i zakoni, naročito oni koje su

ljudi stvorili, nisu po pravdi i poštenju. I ovaj moj žrvanj sirotinji uzima više nego bogatima. Kada je prazan više baca sa strane, dok kada se napuni sipa sve u vreću. Pravo i pravdu su izmislili bogati da bi štitili svoju imovinu. Oni siromašni, na pravdu i državu ne računaju jer nemaju šta da štite.“

Ljubav naše majke, katolkinje, i oca kalviniste i prote-stanta bila je kao spoj mudrog i praktičnog. Oni su jedno

Mlinarev sin

21

drugo dopunjavali i podržavali se uzajamno noseći svako svoje: majka veru, ljubav i mudrost zasnovanu na katoličkoj tradiciji a otac praktičnost i preduzimljivost modernog i u nastajajućoj holandskoj državi veoma zastupljenog pro-tenstantizma. Oni se po pitanju svojih razlika nikada nisu sukobili. Imali su razumevanja jedno za drugo i za svoju decu. Njihova bračna ljubav bila je uzajamno radovanje. Mi, njihova deca, mogli smo u porodici da steknemo veru i ljubav i na njima stvaranu sigurnost.

Moj otac je voleo novac i na prilično srećan način je dolazio do njega. Nikada novac nije stavljao iznad razuma, ljubavi i vere. Prihvatao je savremene ideje ali tradicional-ne vrednosti nikada nije odbacivao.

„Ljudi su, sine, u stanju i Bogu da podmetnu svoje mišljenje i da svoje namere pravdaju Božijom voljom, samo da bi ih ostvarili.“

Kada pomene Boga otac govori tiho i polako, odmereno kao da mu reč zaspi u grlu pa mora da je budi kako bi rekao ono što želi.

„Sa Gospodom, sine, ne možeš kao sa ljudima. On nas ne vidi i ne razume kao što se mi međusobno odnosimo jed-ni prema drugima. Za njega mi smo deo ukupnog stvorenja i svesti, koju još nismo razumeli i koju ćemo razumeti tek kada se sa Njim sjedinimo.“

Kao lednik, otkači se život i sklizne u nepoznato tako da o njegovom toku više odlučuju sile van nas. Težina, brzina, pritisak i temperatura, ali i mnoge druge koje su prisutne a mi ih ne razlikujemo, ne uočavamo i ne shvatamo.

Ako ih mi ne znamo ne znači da one i ne postoje. Ljudi su skloni da baš tako gledaju na život: ono što mi ne znamo i ne postoji.

Sreten S. Petković

22

„Čovek živi onako kako veruje ali najčešće veruje ona-ko kako mu odgovara. Tako upada u zamku i lavirint svojih opčina.“

„Najteže je sebi odrediti granice i postaviti merila stvar-nosti. Ljudi imaju sklonost da misao i ideju koja im se do-pada i koja im odgovara proglase za potpunu i da je nameću kao jedinu istinu. Evo ti kao primer novac. Dobra i korisna ideja. Roba koja se menja za sve robe i svima daje vred-nost. U toj njenoj nameni krije se zamka: da novac postane potpuni vladar. Da oni koji ga imaju mogu sve da kupe a da oni koji ga nemaju izgube pravo na život. Razmišljam o tome kako će izgledati ljudski život ako njime neograničeno zavlada novac.“

Događalo se često da, dok bismo jeli vruć hleb i zalogaje zalivali crnim pivom, otac govorio o svojim životnim saznanjima. Učio me da život okusim kroz sedam kora. Da ne zaboravim da verujem svom pogledu i dodiru, da se oslanjam na razum i saznanje. Tek posle toga mogu da slušam druge i učim od njih.

„Sa novcem treba oprezno, uvek moraš znati svoj in-teres i kako da ga zaštitiš. Moraš znati u svom poslu kojim se baviš da uzmeš najviše što možeš a da tvoj poručilac bude zadovoljan. Zapamti, kada radiš neki posao, uvek mora postojati neko ko hoće da ti plati za to. Novac, ako ga imaš, moraš dati pod interes jer ćeš tako zaraditi još više ali i nećeš izgubiti. Jer može ti se i to dogoditi. Bankari, privatni vlasnici novca, koji su stekli pravo da njime rade državni posao, uvek će nastojati da ti ga preotmu.“

Kod ove priče zalogaj mi je zastajao u grlu. Uzimao sam očevu kriglu sa pivom i pio više kao da sa hlebom hoću da

Mlinarev sin

23

progutam i nešto drugo, veće, što mi nije prijalo.„Što više budeš imao, više ćeš zarađivati. Interes je pra-

vo bogatih. Kada imaš interes, hoćeš da ga zaštitiš. Tada hoćeš vlast u državi i nad ljudima. Vlast hoće bogati da bi bili još bogatiji. A siromašni i tako ništa neće. Bogati će dati i njima ali samo da ne ugroze svoj interes. Ta njihova ideja nema nikakve veze sa stvarnim potrebama i prirod-nim pravom.“

Sada mi te očeve reči zvone u glavi kao istina koju ja nikad nisam mogao da shvatim i u životu primenim. Ta ne-sposobnost me je mnogo unazadila i cena koju sam platio bila je previsoka.

Od svetla u kome gore misli tama je spas. Predah pred vrelinom sećanja koja me zaokuplja. Misao siva i teška.

Kada zaklopim kapke, za tren vidim svoju glavu iznu-tra. Mnoštvo oblika i boja preliva se pred mojim očima. Taj pogled gubi se u neku šupljinu u beskonačnosti. Kroz tu šupljinu leprša ptica pokušavajući da iz nje izađe. Jedini put izbavljenja vodi kroz moj pogled.

Ovaj dan, poslednji, izgubljen je za nadu.