Moma Dimić

ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ

monodrama

NAPOMENA O PISCU

Moma Dimić roñen je 1944. godine u Mirijevu kraj Beograda.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (filozofiju) 1968. godine. Piše

pesme, pripovetke, romane, putopise, eseje, drame...

Knjige: Živeo život Tola Manojlović, roman, Prosveta, Beograd, 1966;

Ciganski krevet, pesme, Delo, Beograd, 1968; Antihrist, proza, Nezavisna

izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1970; Maksim srpski iz doma staraca,

roman u 18 pripovedaka, Nolit, Beograd; Poznanstvo sa danima malog

Maksima (zajedno sa V. Parun), pesme, BIGZ, Beograd, 1974; Tvorac Rusiji,

pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1976; Pesnik i zemljotres, viñenja i

putovanja, Gradina, Niš, 1978; Šumski grañanin, roman, Srpska književna

zadruga, Beograd, 1982; Stvarno, proza, Bibliografsko izdanje Dragana

Momčilovića, Niška Banja, 1983; Monah čeka svoju smrt, putopisi, zapisi,

epifanije, Jedinstvo, Priština, 1983; Gad reskirant, pripovetke, Nolit,

Beograd, 1985; Posvete, pesme, Novo delo, Beograd, 1986; Hilandarski

razgovor, 18 mojih savremenika, Književna zajednica Novi Sad, Novi Sad,

1989; Mala ptica, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1989; Putnik bez milosti,

putopisi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991; Mesta, putopisi,

Prosveta, Niš, 1992; Kako ili autobiografska buncanja (zajedno sa V. Parun),

KOV, Vršac, 1994; Hilandarci, S jednog hodočašća, Gutenbergova galaksija,

Beograd, 1998; Pošto Beograd, pripovetke, Srpska književna zadruga,

Beograd, 1999; Pod bombama, dnevnik, Matica srpska, Novi Sad, 2000.

Dramska dela: Putar (1963), Najveći filozof u mom selu (1966), Živeo

život Tola Manojlović (1967), Šumski grañanin (1983).

Filmski scenario: Kako sam sistematski uništen od idiota (1983).

Priredio tri knjige Derokovih sećanja: A ondak je letijo jeroplan nad

Beogradom (1983), Mangupluci oko Kalimegdana (1987), Uspomene

Beograñanina (2000), zbirku Desankinih pesama na engleskom Don't fear

(1998), kao i antologiju Kletva, Srbija, proleće 1999. (1999).

Prevodi sa švedskog: P. U. Enkvist Pali anñeo (1988), T. Transtremer

Formule putovanja (1991), A. Lundkvist Buket žena (1995), B. Seterlind

Japanska poseta (1996), S. Akselson Vreme lasta (1997), Pet švedskih

pesnika (H. Martison, A. Lundkvist, G. Ekelef, T. Transtremer, K.

Frostenson, 1998).

Poezija i pripovetke Mome Dimića zastupljeni su u brojnim domaćim i

stranim antologijama. Prevoñen je na desetak stranih jezika. Monodrama

Živeo život Tola Manojlović postavljena je u Londonu (1968), a Šumski

grañanin u Upsali, Švedska (1983). Dobio je više značajnih književnih

nagrada.

Godine 1963. otpočinju Dimićeva stranstvovanja po svetu (više od 50),

uključujući SAD, Kinu, Australiju, Egipat, Irak, Jordan, Siriju, Izrael i sve

evropske zemlje izuzev Portugalije, Islanda i Albanije.

Živi u Beogradu kao slobodan umetnik.

Monodrama Živeo život Tola Manojlović premijerno je prikazana u

Ateljeu 212 1968. godine u režiji Petra Teslića. U ulozi Tole nastupio je

Petar Kralj.

NAPOMENA O TOLI

Svetozar - Tola Manojlović (1905-1969), šesto, i najmlañe dete bolešljive

Milenije, a od oca Stevana iz Nemenikuća pod Kosmajem u Srbiji, za života

više od trideset puta na duže oblačio je bolničku pidžamu, a bolovao je "od kako

zna za sebe". Rano je izgubio desno oko, pištoljem osakati levu nogu, a kosa pre

ženidbe osedi. Penziju je primao 33 godine kao invalid-kamenorezac spomenika

Neznanom junaku na Avali. Podigao je sinove Aleksandra i Aranñela. Znao je

još kovački zanat, a radio je zemlju i čuvao stoku. Oktobra 1962. godine, u tri

dana, u Nemenikućama, napisani su njegovi memoari. Roman Živeo život Tola

Manojlović ("Prosveta", 1966) sceni su prilagodili Petar M. Teslić, reditelj, i

kasnijim dopunama glumac Petar Kralj.

SCENA: Seosko dvorište. Kazan za pečenje rakije. Unaokolo nekoliko

posuda, baraka i flaša; tronožac. Tola je obučen u polovno sukneno,

šumadijsko odelo. Na glavi šajkača. Peče rakiju i pripoveda.

Tola: Kad bi mogao da dohvatim

onaj visoki plavi balon,

što je kao lubenica.

Joj, kad bi mogao

da dohvatim

onaj visoki plavi balon

sa žutom uzicom

što leti povrh čerge.

Joj, kakav je

onaj visoki plavi balon

sa žutom uzicom kao sunce...

Joj, kad bi mogao

da ga dohvatim ja.

U gluvo doba noći otidi krišom na raskrsnicu susednog sela i kolikogod

možeš da dohvatiš rukom opiši kažiprstom jedan krug oko sebe. U tom krugu

naloži vatru i u loncu kuvaj četiri kosti: pileću, kučeću, od ovce i od

goluba. Kad proñe pola sata na istočnu stranu baci pileću, na zapadnu

kučeću, na severnu od ovce, a na južnu od goluba.

Onda će se desiti ovo:

Sa istočne strane sveta pojuriće na tebe ogromni voz i ako se ne pomakneš

on će se zaustaviti kod same linije kruga.

Sa zapadne strane doplivaće po vazduhu ogromna laña i ako se ne pomakneš

iz kruga ona će se zaustaviti kod same linije kruga.

Sa severne strane, u čijem si pravcu bacio ovčiju kost, valjaće se k tebi led

visoki. Ako se ne pomakneš i led će se zaustaviti kod same linije kruga.

Sa južne strane možda će doći ptice grabljivice, a možda će doći ništa,

ali to je ono strašno ništa koje ubija čoveka. Ali sve će se to zaustaviti

kod same linije kruga ako se nisi uplašio i pobegao.

Ako si se uplašio i pobegao pred nekom od silnih sila ostaćeš ono što si i

pre bio i više ti nikada neće pomoći kuvanje kostiju u krugu na

raskrsnicama.

Ako se, pak, nisi pomakao ni pred jednom svetskom silom, možeš da poželiš

devojku kakvu hoćeš, možeš da poželiš blago kakvo hoćeš, ali ja ti

savetujem da ništa ne uzimaš za stalno, jer sve je teret, jer sve je muka.

Otkako sam počeo da znam za sebe, sećam se ko uši mi otekle. Bolele su me

uši dva meseca i prošle same od sebe. Može bit da sam imao tri godine.

Posle dva meseca zabolu me oči, obadve. Video sam ko vr' od igle može da se

metne. To je bilo iste godine i trajalo je bezmalo celu godinu.

Ležao sam pod lipom što je bila tu pred kućom i što se sušila i razvijala

ko ja sam. Kaja (Mikailo ðorñević - dete) donosio mi uvek trešnje pod lipu.

Da me izleču, sipali su mi mleko i bogojavljensku vodicu što je pop

blagoslovio.

Bilo mi je pet godina kad sam bolovao od stomaka. Sve na mahove stomak me

mučio kad poñem u livadu, gde smo imali kolibu. Kad koškam volove, sednem

u drvena kola; mesto kanata bili su košarevi pleteni. Kad me stomak

skloviri, legnem preko rude, tako se savijem dok ne stignem do kolibe. Brat

Radovan mi uvek privaćao volove. I to je trajalo tri meseca.

Žene su umesto lekara uzimale lonac zemljani. I ja legnem na leña. Zasuču

mi košulju i lonaš metu na pupak i okreću ga tako da pokupi stomak, pa posle

uzmu krpe i uviju ih; naprave kotrlj i njega stave na pupak i opašu kanicama

taj kotur. I tim sam se izlečio.

Jesam kad čovek čoveka zakolje gledao. Nisam pao u baru.

Švaba doñe do Kosmaja. Ja sam tada izašao na jedno bure od pet akova s

vodom na kolima. Srpska vojska je bila na Kosmaju, a austrijska pred mojom

kućom, zakopana u rovu. Kada se borba otvorila, ja sam sedio na buretu, a

kuršum udari ispod men u bure. Jedan češki oficir, kad je ugledao, skinuo

me s bureta i počeo da psuje mog oca Stevana. "Ja ñavola ne mogu da držim",

pravdao se tata. Češki oficir kaže: "Daj ga meni ovamo." Uhvati me za ruku i

odvede iza druge kuće i da mi dvogled i kazao mi: "Gledaj pravo u Kosmaj." Ja

sam uzeo dvogled, Kosmaj je došao preda men. Onda je austrijska kaubica

pucala od Paunića kuća iz Lovena, i kad pukne ona udari u Beli kamen, a to je

preda mnom bilo, i ja se preturim na leña. A onaj oficir počne da se smeje i

ja se uplašim i s tim pobegnem u podrum. I više nisam smeo da izañem

napolje dokle god Švabe nisu odstupile i naišla naša vojska. A to da ja

sedim na jednom mestu - to mi je najveća boles.

1915. kad sam pošo u školu . . . a išao sam u školu pet ili šest dana . . . Da

sam uvatio još koji dan di bi mi kraj bio!? A vidim danas neki vataju . . . Tad,

kad sam, dakle, pošao u školu, udarili i Nemci i Švabe. Tad sam ostao sam

sa majkom kod kuće. Svi su pobegli. Bila je bežanija iz sela Guberevaca. Tu

su kod moje kuće zaklali svinje neke debele. I ostavu svinjsku glavu, a ono

resto odnesu. A moja majka je ispekla duleke neke, pa povadila i metnula na

šporet, pa je zatim metnula onu svinjsku glavu da peče. Utim su stigla

austrijska vojska i tražili da jedu nešto.

Moja im je majka ponudila duleke, a oni kažu: "U nas to samo svinje jedu." A

šta jedu ljudi?! Samo im to onda nisam kazo. A i sedeo sam nekako nezgodno u

ćošku. Onda je Švaba otvorio rernu na šporetu i onda je ugledao jednu

svinjsku glavu: "Peče se." I kazo je: "No, majko, di je meso?" A ona je kazala da

meso nema, da su samo glavu ostavili ovi što su otišli u bežaniju. I on je

uzeo nož svoj i samo je oseko uvo od glave. I moja majka je tu glavu izvadila i

odnela u podrum, pošto smo u podrumu boravili. U podrumu smo bili ja i moja

majka, moja strina, moja sinovica Natalija i sestra Bosiljka.

Ondak je već noć uvatila. Ondak je došao jedan češki oficir pred vrata i

kazao je: "Majko, ništa se ne bojte. Vojska je naša gorena u kući." Zatim je

otišo. Nije postojalo ni deset minuta, vratio se natrag. Uišo je u podrum.

Lampa je gorela. Mi smo, deca, bili polegali u slamarice. On je seo na jedno

bure i upito moju majku: "Imaš li još čeljadi?" Ona mu je odgovorila: "Imam

još četiri sina i jednu ćerku." On je upitao: "Di su ti sinovi? Jesu li

soldati." Ona je njemu odgovorila: "Samo mi je sin najstariji soldat, a oni su

trojica otišli u bežaniju i čovek mi Stevan."

Ondaj je on, taj oficir, zaplakao i kazao: "Ala, majko, što će da propadnu

deca . . ." A ona odgovorila mu: "Šta ću da radim kada se proneše vesti da

sve muško preko deset godina kolju i zato sam morala da ih pratim u

bežaniju. Ja sam samo ostala sa ovim malim."

Ja sam, kao dete od svojih devet godina, živeo sa mojom majkom tri meseca

bez braće i bez sestre. Ondak, posle tri meseca, prvo doñe sestra sa kolima

kući i sa stokom, a dva brata koji su preda mnom bili stariji, kao deca, oni

su došli posle tri i po meseca, a otac mi i jedan brat, zarobili ih Švabe i

oterali u ropstvo. Otac mi je propao u Kovinu, a za brata Lazara ne zna se

ni danas-danji dal' je živ il' umro. To on valjda najbolje zna. Te tako sam ja

proveo život sa svojom majkom. Tužno smo živeli dok mi braća i sestre nisu

došli, jel smo mislili - a šta smo drugo i mogli da mislimo - da su poklani.

1918. - tada je naša vojska došla pošto smo bili iscrpljeni za vreme

okupacije. Od stoke smo imali samo jednu junicu. Milenko Žujević - taj je bio

na Solunu i kad je došo kući (sad ne znam da l' je zaplenio il' su mu to dali)

doterao je jednu kravu i jednu kobilu i zateko je još dve krave kod kuće.

Ondak je mati, pošto nismo imali čim da oremo, ona je otišla kod Milenka

Žujovića i upitala ga da oremo sa mojom kravom i njegovom jednom u spregu, a

on je reko: "Oću, ali da mi daš onog dečaka Tolu da čuva letom moja goveda i

tvoju kravu, s tim, tako ću da vam poorem." Ja sam pristao da tako radim i

čuvam goveda i radili smo preko leta sve zajedno. Ja sam uvek jašao onu

kobilu od kolibe njegove (zvano mesto Tresije) i poñem njegovoj kući. Kada

sam bio pod planinom Kosmajom, bila je noć, oko devet sati. Kobila se

poplaši nečega i ja spadnem s nje. Kada sam spao, kobila je stala. Ja se

ustanem i uzjašem i produžim istim putem, ali kobila nije tela da ide. Ja

okrenem drugim putem i stignem kući kod Milenka Žujovića. Kada sam stigo u

avliju, oni su kučići zalajali. Oni su izišli iz kuće i upitali meneka:

"Ajde, silazi sa konja." Ja sam kazo da ne mogu. Ondak mi je rekla snaja

Milenkova: "Jebem li ti milu majku, a što ne možeš da siñeš?" Ja sam joj

reko da me mnogo zabolela noga leva. Ona je viknula njenoga muža i on je

izišo iz kuće i skinuo me s konja i uneo u kuću. I metne me na krevet i kaže

meni: "Šta ti je?" Ja sam mu reko da me bole noga, a on mi kaže: "Ti si spao s

konja." Ja mu nisam rekao da sam pao, nego sam kazao da nisam pao. Oni su me

upitali: "Da jedeš?" Ja sam kazao da ne mogu. I tako sam ležao u njinoj kući

šes dana. Noga mi je leva bila se prekupila u kolenu.

Ondak njin zet Vojislav Ješić, kupio je jedan koš (ovako što se kukuruz

drži) od šurnjave Jelice i došo je s kolima da vuče tu zgradu, taj koš.

Ondak je i mene metuo na kola i doterao kući. Kada je bio kod moje kapije,

tada je izišla moja majka i moja snaja i uneli me u kuću. Tako sam ležao osam

meseci. Brat mi je najstariji, Radovan, bio u vojski i kada je došo na osustvo,

on je kazo mojoj majki: "Ajde da mu uzmemo, da mu trgnemo nogu, da mu

ispravimo. Iako ostane sakat, lakše će ići kad mu je noga prava." I tada je

uvatio za nogu i trgo. U kolenu je noga pukla tako jako i prevali se. Tu je

odilazila kao krv i gnoj. I tako sam, pristavimo, ležao ja od te noge osam

meseci. Prezdravio sam. Ta mi je noga prezdravila, ali nije najbolje. I

danas-danji ta noga boli.

Jesam milostinju davao, nisam bombu razmontirao.

1924. to je bilo. Išo sam u pode sinovici. Rasturim pištolj . . . A pucao sam

ja iz svačega:

Pucao sam, prvo, iz karabina državnog. Bio sam u vojski. A puco sam i posle

osloboñenja. Došo Obren Jekić kod mene kući i dono karabin, i ja mu kažem:

"Vidiš onu granu na šljivi?" A bilo je udaljeno jedno trijes metara daljine.

Ja sam mu kazo: "Daj mi karabin i opaliću da osečem onu granu." On mi je dao,

a ja pošto ne vidim na desno oko, ja sam uzeo i nanišanio sa levim oketom i

opalio metak i osekao onu granu.

Opalio sam samo iz karabina oko iljadu komata metaka, koje u vojski, koje kod

kuće.

Puco sam iz puške prelamače. Moja je to puška bila pre rata. Opaljivao sam

metke svud redom, i po livadi i kod kuće, po šumi. Gaño sam vrane i zečeve

kad niko ne vidi i razne ptice.

Iz te puške sam ispalio preko iljadu i po komata.

Puco sam iz starinskih pištolja. To je bila moja pištoljaka. I to je bilo pre

rata. Pištolj, starinski pištolji, kapislari. Puco sam svud redom kad su

bile slave, svadbe, igre. Najviše sam tu i puco. Od tog pištolja se i ranim u

ruku. Upotrebljavan je barut i kapisle. Ispalio sam iz njega oko 150 puta. To

- kilo i po baruta.

Posle sam puco iz crnogorskog revolvera od pet puka. Tako se zvalo što se

pet metkova stajalo u njega. I to je bio moj pištolj. Bila je veličina sa sve

cevom trijes santimetara.

To je bila moja pištoljaka. Kupio sam ga u Kolubari, kad sam radio, od mojeg

jednog druga. Oko trista komata metkova sam ispalio, pa sam to posle sve

prodao.

Posle sam puco iz jednog ruskog laganovca od sedam puka. Isto je i on s

tolubetom. I s njega sam se ranio u nogu. To je moj pištolj. On je bio mali,

četrnajest santimetara dužine sa sve cevom. Oko četiri stotine komata sam

ispalio. Kad sam se posle ranio, ja sam to bacio.

Kad sam bio u vojski, ja sam bio u mitraljeskoj četi. Puco sam iz mitraljeza

na učenju. Imao sam moj mitraljez na rukovanju. Gañali smo u mete iz njega sa

bojevcima. Kad smo išli u manevre, onda su bili manevriski metkovi. S tim

sam ispalio pe-šes redenika.

I kažem, odem u pode sinovici. Rasturim pištolj, namontiram ga i opale tri

metka odjedared i eksplodiraju i ranim se u istu onu nogu što sam bolovao.

Posle su me preneli za bolnicu u Beograd. Tražili su da mi raseču taban

odozdol unakrst da bi izvadili kuršum iz noge, ali ja nisam dao. Tako sam ga

nosio dve godine u nozi s ponosom. Neki tako kažu: "Gle, onaj ćopa!" A ja im

odgovorim: "A ne vidite što sam ponosan! Gledate samo tu spoljnu stranu!"

U vojski izvañen mi je. Komandovano mi je da idem gimnastičkim korakom; ja

stanem na desnu nogu lepo, a čim stanem na levu, ja spuštim desnu. Moj vodnik

oficir kaže meni što se ja pravim lud. Ja sam mu reko da ne mogu da na nju

stojim, da me ona bole. A nisam mu pričo da sam ranjen u nju nikome. Ondak

me

je zovnuo komandir i pitao me: "Dobar si vojnik, a samo to jedno nećeš da

radiš" - veli. Ja sam mu reko: "Gospodine kapetane, mene boli noga." On mi

kazo da se izujem. Kad sam se izuo, noga je sva bila naduvena. On me je pitao:

"Što se ne javiš na lekarsko?" Ja sam mu odgovorio da je meni srce zdravo, a

tamo ne dadu da se leba jede dovoljno, u bolnici! I s tim sam se oslobodio

gimnastičkog koraka.

Kad je prošlo tri meseca u vojski, meni je noga zabolela i brontirala.

Svirala je molitva za večeru, ja sam sedeo za trpezarijom. Svi su moji

drugovi otišli u stroj. Narednik je došo kod mene i kaže zašto ja ne idem u

stroj. Ja sam mu reko da ne mogu, boli me noga. Udario me kaplar kaišom po

nozi što sam tako lepo oprao kad je pregledao naveče noge. Narednik je

zovnuo potporučnika Kostića Čedomira i došli su kod mene i reko mi je:

"Nemoj tužiti Lukića kaplara - Smederevca." Da je bio neki viši čin možda

bih ga i tužio, ovako . . . Zatim su uzeli mene i odneli u kasarnu i spustili

na moj krevet. Utim je grontirala me noga skroz i udarila je vatra jaka da

ništa nisam znao za sebe.

Za Beograd, u bolnicu. U bolnici sam bio šesnaes dana. Ništa nisam znao za

sebe. Bio sam brontirao pola glave, leva noga i pola tela s leve strane. I

sva je koža spala s mene s pola te strane, svukla se. I oni su na moju nogu

izvršili četir operacije kad sam ja bio u nesvesti. Iskoristili me. Kad sam

se ja šesnaesti dan osvestio, ja ne bi znao da imam šesnaes dana za oto što

sam video na listi kad sam donešen u bolnicu. I tu sam se lečio u toj

bolnici šest nedelja.

Pošto sam ležao u bolnici, došao sam, pušten šes nedelja. Pa bio sam u

vojski od Sv. Ilije do Sv. Simeuna, privremeno pušten kući.

1930. Šta je bilo hiljadu devet stotina tridesete? . . .

Jeo sam travu kiseljak, nisam nebo sanjao. A baš legnem neke večeri i kažem:

Tole, ajd da i ti sanjaš nebo . . . Ali to mi nikako nije uspelo . . .

A da, 1930. sam se oženio. Ali ne odmah.

Kad mi je bilo devetnes godina, imao sam ljubav sa devojkom, sa Milenom

Ješić iz sela Nemenikuća, koja je volela mene. I vodili smo ljubav dve

godine. Ja sam je pitao: "Oćeš li poći za mene?" Ona je rekla da oće. I kada

sam ja trebao da idem u vojsku, ona me je ispratila. Kada sam otišao u vojsku,

mi smo se dopisivali sa pismima. Ja iz vojske pisao sam njoj, a ona je od kuće

njene pisala.

Ali je ona volela da više igra, a ja sam joj reko da baš ne mora igrati na

svakoj igranki do svakoga. Ona nije tela da mene to posluša, nego je i dalje

igrala do drugih momaka. Ja, kad sam došo iz vojske, meni su pričali u selu

kako se ona provodila sa drugim momcima. A ja sam je pitao jel' je to tačno

što mi pričaju, a ona kaže da nije. Pošto sam ja doznao tačno da je to bilo. ja

sam doneo odluku i ostavio sam se nje. To je bila sadržina odluke. Nisam

više vodio ljubav sa njom.

Posle toga sam se zauzeo sa drugom devojčicom, isto iz moga sela. I vodio

sam s njom ljubav neko izvesno vreme. Nije bila loša devojka, ali njeni

(njeni!) nisu je dali za mene što su računali da sam ja mangup. Mangup sedi na

brdu i otkud on sad ima veze sa mnom?!

Pošto sam vodio ljubav sa njima dvema, ja sam se slabo posle nji zauzimao sa

drugim devojkama za oto što me to koštalo novaca kad sam se sa njima dvema

zauzeo - davao novac za kola, te one igrale do mene, pa sam im kupovao na

vašaru kolače i popijemo po neko pivo, i eto, tako me je koštalo.

I tako sam proveo vremena posle te naše ljubavi jednu godinu i doneo sam

odluku da se ženim.

Upoznao sam ovu moju ženu kad sam išao u selo Rogaču na montiranje

spomenika. Ona je bila devojčica, čuvala stoku tune blizu, kod groblja, i

tako je se ona meni svidela. Ondak je moj brat Jordan reko meni: "Da se

ženiš?" Ja sam mu kazo da oću. On je me pitao: "Imaš li neku devojku?" ja sam

mu reko da nemam, a on je men kazo: "Kako ćemo?" Ja sam mu reko: "Imaš

rodbine u svakom selu, pa pitaj u koga ima dobra devojka." On je raspitivao i

ondak su mu rekli da ima u Rogači - Zdravka Kandića sestra, zove se

Nevena.Onda je moj brat otišo tamo kod jedne moje seljanke i pratio je njenoj

kući da pita njene starije oće li da je daju. Oni su njoj rekli da oće. Ona im je

rekla da l' da doñe iz Nemenikuća da je prosi. Oni su rekli: "Neka doñe."

Ona je se vratila natrag njenoj kući i zovnula mog brata Jordana. I otišli su

tamo kod njene kuće i on je prosio nju. I ondak oni su tu ugovorili tu kad će

da doñu da gledaju kuću. I došli su toga dana, kada su rekli, mojoj kući. I

onda su tu počeli da ugovaraju kolko će tu da dadu novaca i rakije.

Malo su se ganjali dok se nisu pogodili, uredili. Ondak je moj brat Jordan

izvadio dukate i dao darovninu tom mojom devojki.

I ondak je zatim prošlo dve nedelje. Ja sam sazvao rodbinu moju i otišao

sam za tu moju devojku i doveo je za mene. To je bilo 1930. godine.

Posle godinu dana dobijem, normalno, zapaljenje pluća. kao posledicu

bračnoga života. Majka prestala da me pokriva, a žena još nije počela. I

tako dok su se smenjivale dve vlasti ja propadoh. To sam lečio jedan mesec

dana i produžio rad. Lekari su mi zabranjivali da jedem ljuto, kiselo i

svinjsko meso.

1919. Otišao sam na zanat kod Proke Radojkovića, kovača iz Koraćice. Bio

sam tri godine šegrt. Kad sam se oslobodio kao kalfa, zarañivao sam

petnaest dinara, nekad dvajes. Nije mi se sviñao taj zanat pošto se jeftino

plaća.

Posle sam, 1924. radio kod Vidana, kamenoresca u Mladenovcu. Deset sati

tri banke. Vidan, dobar majstor. To je jedan stegnut majstor. On je Nišlija.

Bugarin. Taj je tvrd za pare.

1926. radio sam kod Živote Žujovića Margera sve do dvadeset i sedme, u

Sopotu. Bio je drugar preko svake mere. Taj je dao ko god je hteo da popije. Još

onda je bio otrovani komunista. Znaš ti da je on, pošto se oslobodilo, dao

državi četres iljada zajma, i to nije posle ni tražio. Bio je drugar što ne

postoji. Ali to za njega nije valjalo. Što je dobar, on je to propao, nako ne bi.

Jok!

1927. Otišao sam na fabriku u Ropočevo da radim. Gor' sam radio godinu

dana u kovačnici. Oštrio sam im alat što treba za kamenoresce, za mejdan,

za celu fabriku. Oni tupe, ja otupljuj! Za celu fabriku! Dorije, Talijan,

mater mu, ne znam kako se prezivao (imao je sina Darija, ali ne znam ni kako

se ovaj prezivao), to je bila njegova fabrika, njegovo preduzeće, to je on

kupio. Nije bio loš čovek. Imao je koji su mu bili poslovoñe - Dragoljub

Pantelić, poslovoña.

Jednog dana je došo Dorije u fabriku. Trebalo mu sedam komata stepenica da

napravu, a imao je svega šest kamenorezaca, a stepenice su mu bile potrebne

hitno. On je kazao poslovoñi: "Šta ćemo za još jednu stepenicu, da uzme da se

radi?" Poslovoña mu kaže: "Imamo mi još jednog kamenoresca ovdi." On je

upitao: "Koji?" On mu je reko: "Cojle - Manojle." Upitao je taj Talijan: "Otkud

taj zna?" On mu je reko: "Zna on to."

Dorije je došo kod mene u kovačnicu i kaže: "Cojle, znas li ti da ladiš

kamenorezački poso?" Ja sam mu reko da znam samo ručno. A on mi je pitao:

"Ne znaš da ladiš na luft?" Ja sam mu reko da nisam radio na luft. A on mi

je reko: "Mnogo je lakše laditi na luft." I pozvao me, te smo otišli u

kamenoreznicu. Dao mi je nacrt za stepenicu i uzeo je ono crevo sa luftom,

metnuo dleto u njega i da mi pokaže kako se radi na luft. Kad sam ja uzeo u

ruke sa onim da radim, ja sam već znao da radim na njega, ali nisam teo da mu

kažem da ja znam da radim. Ali ja sam uzeo onaj šlauf u ruke i metnuo gleto,

on je stajao preda mnom da vidi kako ću ja raditi. Ja sam namestio gleto.

Odjedared otvorim vazduh - ono gleto izleti i potegne Dorija u nogu, u butinu.

A on meni kaže: "Nu, porko dio . . .", što na italijanskom znači ". . . ti svinju

božju". I odma je otišo od mene. Ja sam uzeo i radio tu stepenicu. Kad sam je

napravio, on je došo kod men i uhvatio me za kosu i kaže: "Zato si ti osedio

što ti sve znaš da ladiš zanate!".

Jednu godinu preskačem - nije bilo ništa.

Tu sam radio dok nisam onesposobio. Udari me jedno parče čelika od špica

što se teše kamen u desno oko. U istom vremenu i kamen udari.

U bolnici, u Beogradu - tu me previli i očistili onaj kamen iz oketa, ali

čelik nisu pronašli. Lekar mi je tražio da mi izvadi oko, a da namešti

veštačko. Ja sam ga pitao: "A kad ja ne vidim na njega, šta će mi? Nema mi

mojega!" A on kaže da ću kroz neku godinu da oslepim i na drugo: "Moraćeš da

ga svako veče mećeš u čašu." Šta ako ožednim u toku noći?! neću valjda da

se razgledam iznutra?!

Kad je bilo mesec dana, pušte me kući. Ja sam otišo u baštu sa ženom i

uzmem motiku da joj malo pomognem, da joj prašim baštu. I kad sam se ja sago

da kopam, oko me je toliko zabolelo da je telo da ispadne. I ja sam pao na

zemlju. Žena je zakukala i tu su dotrčale komšije i pitale: "Šta je!" Šta je -

moje oko boli mene na mojoj njivi! Eto šta je !

Onda su me vratili u bolnicu i na lengere me pregledali i pronašli čelik i

onda su izvršili aperaciju, izvadili parče čelika od tri milimetra

veličine. Od tada sam ostao valičan. Zalečili su bolove.

Kad su oni meni, pristavimo, tu aperaciju izvršili, ja sam od zorta jedan zub

odlomio. Jedan. Ove druge izgubio sam drugom i trećom prilikom; bilo je za

to dosta prilika.

A i ti lekari . . . Kad sam bio kod lekara u Beogradu (ne mogu da se setim kod

koga sam bio i kad je bilo, to je najgore), on me je pitao: "Šta te boli?" Ja

sam mu reko: "Boli me sve." A on mi je rekao: "Bole li te kosa?" Ja sam mu

reko: "Da je ne šišam, bolela bi me i ona."

Tu je on meni kazao kako sam ja ispao bezobrazan, a ja sam mu kazao: "Zašto?"

A on mi kaže: "Što mi ne kažeš šta te boli?" Ja sam mu rekao: "Ti treba da

znaš, ti si lekar." On je meni rekao: "Kako mogu ja da znam?" Ja sam mu rekao:

"Onda što si lekar kad ne znaš. Onda bolje zna marveni lekar nego vi, jer

krava ne ume da rekne šta je boli."

On je meni rekao: "Dobro, čiča, kaži šta te boli, ili idi."

"Ma kažem ti, sve me boli: i kosa, i ovo odelo, i kapa, i štap. Sve me bole, a

ti gledaj s kojeg ćeš kraja da me lečiš."

1946. otidem ja u Raljić, na akciju, kod Male Krsne. Izgradnja kanala. Jedan

miting je bio, zbor.

Ja sam kovo. Dolazili su moji grañani kod mene, i muškarci i ženske, te sam

im oštrio budake za izgradnju kanala. Nikom nisam ništa naplatio zato što

sam radio za izgradnju socijalizma.

Svi su redom dolazili kod mene i pitali me: "Oćeš da ideš i ti na

izgradnju?" Ja sam kazo: "Ne mogu, imam malo više posla. Pošto sam siroma,

treba leba." Kada su došli nji dve udovice, da im naoštrim budake, one su

me pitale: "Oćeš da ideš Tole?" Ja sam kazo: "Oću." Ona je jedna rekla: "Ne

da ti Nevena." Ja sam kazo: "Sad će ona da zakolje pile. da umesi pogaču, i

jednu flašu rakije." One su se smejale. Još su one tu bile kad sam ja kazo

ženi: "Ajde, zakolji mi pile i umesi mi pogaču." Ona je se smejala: "Pa, zal i

ti da ideš?" Rekla mi je: "Dabogda oćoravio, pa se i ne vratio." I smejala je

se.

U toku te noći mi smo krenuli u Sopot. Kad smo stigli u ðurinci, trebovano

je dva voza za nas. Samo nisu bile klase, nego furgoni.

U vozu je bila velika šala i veselje; bili smo radosni što idemo na akciju.

I kad smo bili oko Palanke, promaja je bila u vozu. I meni ovo desno oko,

što sam nesposoban, malo zaboli, dobije zapaljenje i ovo drugo i oslepim u

njega.

Kad smo bili u Palanku, tada su me skinuli sa voza i tražili su pomoć za

mene. Pošto tu nije imalo lekara očnoga, vratili su me natrag u voz i

produžili smo prema Raljiću. Kada smo stigli u Malu Krsnu, voz je stao na

otvorenoj pruzi. Tu su mene skinuli sa voza i odveli u jednu vlašku kuću.

Pratioc mi je bio Draga Rakić, iz sela Nemenikuća, i jedan vojnik iz sela

Nemenikuća, moj komšija. Vlajna nije tela primiti u kuću. Ondak je vojnik na

nju strogo previkao. Ona je prestala i upitala: "U koju ćete kuću? Ili u onu

gore, ili u onu dole?" Vojnik je kazao u onu dole, pošto su niske stepenice.

Tu su me uveli. Ja sam upitao: "Ima li koja žena sa malim detetom, da doji

dete, da mi zamuze u oko mleko!" Jel to su mi babe starije govorile, kad

zaboli oko, da samo koja doji dete da zamuze u oko. Ondak je tu ta baba imala

snaju, koja je dojila dete, ali nije tela da mi zamuze u oko. Bilo ju je sramota.

Ondak je ovaj vojnik nasilno na nju da ona to uradi. A ona je vriskala i

pobegla u jednu sobu. A ja sam kazao da uzme u jednu šolju da malo zamuze

mleka i ona je to učinila. I oni su to meni zalili u oči. Mene su bolovi

prestali i ja sam zaspao.

Odatle su me odveli u Beograd i tad su me primili u bolnicu. Šef bolnice,

to je bio Lukić, on mi je rekao: "Il' ja tebi reko, Tole, il' ne reko, iljadu

devetsto tries četvrte godine da ćemo se opet mi naći. I rekah li ti da

vadiš to oketo, jer smetnuće ti drugim oku posle pet ili šest ili dvajes

godina!"

I ležao sam tune mesec dana u bolnici. Bio je jedan čiča iz Mirijeva, koji je

sve bolesnike zafrkavao, pa i mene. Kad oćemo d' idemo u klozet, on je nas

uvatio za ruku i odvede. Kada nas je vodio kroz hodnik, on stane i kaže:

"Pazi, ovde je rupa od bombardovanja." I viče: "Skači!" I mi onako slepi

morali smo da skačemo.

Jednom prilikom poveo je me u klozet i viknuo "Skači!" Kad ja skočio, tada je

naišao šef bolnice Lukić, koji me je poznavao, i upitao: "Šta je to, Tole?"

Ja sam mu reko da su ovde rupe od bombardovanja, kako mi ovaj čiča kazao.

On

je kazo: "Bog s tobom, gde može d' ima rupa u bolnici!"

Posle desetinu dana malo sam primećivao svetlo na ovo levo, koje danas

vidim malo, koje na osam metara ne mogu da poznam čoveka.

1934. Sudio sam se sa Dorije, kad sam ostao nesposoban u desno oko u njegovoj

industriji. On je nas radnike prijavljivao uredu; drži nas prijavljene po

mesec dana, a po dva odjavi nas, a nama je naplaćivao socijalno za svaki

mesec. I baš sam tad bio odjavljen kada sam nastradao u oko. On me je uputio

u Bolnicu opštedržavnu, a nije preko ureda, bratske blagajne, za oto što je

me bio odjavio iako sam ja radio to vreme. Kada sam zalečio oko, ja sam

tražio da mi se da valida za to moje oko što sam nastradao. Ali nisu teli

da mi dadu zato što nisam bio prijavljen. Ondak sam bio prinuñen da tužim

Dorija. I tužio sam ga i obavljali smo suñenje nekoliko puta, ali ja sam bio

siroma radenik, a Dorije je imao pare. I na kraju suñenja kad je bilo, ja sam

podneo pismene dokazi koje sam radio kod Dorija sedam godina. Ondak je sud

obuhvatio da ja imam pravo na invalidu.

I ondak dosude Dorija da deponuje depozitnoj kasi sto iljada dinara za

isplatu moje invalide, pošto me nije bio prejavio. A meni dodele prema mojoj

starosti svega sto osamdeset dinara mesečno da primam invalide.

U to vreme bolovao sam od stomaka. Imao sam, doktor mi je tako pronašao,

zapaljenje creva. (Ko da je to neka boles!) I to je lečeno mesec i po dana.

1937. godine odem kod Vlastimira Maričića, bakalina, jedne subote. Veče.

To je bilo jedne nedelje posle vaskršnjeg posta. A on je bio u Sopotu i kupio

dva sanduka liciderskih kolača i doneo u dućan da bi to sutradan, nedelja,

prodavao, pošto narod ide sa decom u crkvu na prečes. Bakalnica mu je bila

blizu crkve. Ja sam tamo otišao u subotu uveče i on je bio u radnji i

raspakivao kolače na tezgu. Tu je bio Ljubomir Manojlović, Vladisav Savkić

i bio je Jovan Sarić, zvani Ranñić. Stajala je jedna gomila kolača na tezgi.

Ja sam kazao: "Jovo, da platiš, da pojedem ovu gomilu kolača!" I on reče:

"Hoću." Ja sam to pregrnuo preda se. Bakalan je kazao: "Stani, nemoj da jedeš .

. . da izbrojim koliko ima kolača i koliko košta." On je izbrojao i kazao:

"Ovo košta 45 dinara."

Ja sam se opkladio sa njim, sa Jovom, ako pojedem on plaća, ako ne, ja plaćam,

a šta ostane - nosi on. Uzeo sam novinu i stavio na tezgu pored kolača, seo na

stolicu i počeo da jedem nad onom novinom da mi ne bi one mrve padale na

patos, pa će da mi kaže posle kako nisam pojeo sve. Ja sam celo vreme ćutao.

Oni su mi nudili da pijem vode, ali ja nisam hteo. Kada je ostalo pet-šest

kolačića, ja sam njih tako naglo i brzo pojeo, pa počeo da se osvrćem po tezgi.

Oni su upitali šta tražim. A ja kažem: "Ima li još?" A oni kažu meni: "Zar

bi mogao još da jedeš?" Ja kažem: "Mogao bih."

1928. godine bio sam na vašaru i onaj prodaje limunadu iz jedne kabulice. Ja

sam mu rekao: "Pošto da daš da popijem sve?" A on kaže meni: "Ako popiješ

sve, ne tražim ti ništa. Ako ne popiješ, daćeš mi četiri banke." Ja sam uzeo

ono i nakrenuo (moglo je da bude dve i po do tri litre one limunade) da

pijem. U četiri puta popijem sve. I tako dobijem opkladu od njega. Ja nisam

izgubio. Od toga nije mi ništa škodilo, sem što me je teralo da svaki deset

minuta idem na malo polje. A na tom polju ja sam pravi vitez!

1956. godine bolovao sam od bubrega. Prvo me zaboleli bubrezi (osetio sam

tamo da su bubrezi), posle su mi se nadule mošnice i nisam mogo da mokrim,

da idem na malo polje. Lekar mi je dao lekove, nekcije i lekove, te tako sam

probavio vremena u tim lečenjima oko mesec i po dana, ali ipak nisam dobro

izlečen od toga pošto ne mogu u sebe da držim mokraću.

Pedeset pete, pedeset šesta sam kovao za moje grañane, ali više sam ovce i

krave čuvao nego što sam kovo. Nije to bilo kao nekad kad sam kovo kod

Velimira, zvanog Muje, u Nemenikućima. Malo sam radio, ne znam ni ja

koliko. A on je bio strašna lopuža. I ondak jedne noći on je ukrao jednu ovcu

jednog komšije. A onaj komšija nije smeo da nabedi na njega, što je to opasan

bio čovek, nego onda nabedi na mene i na Bana Xukića i na Miju Savkića da

bi mi kao dečaci priznali kod suda da smo jeli meso tu kod Muje, pošto smo

radili kod njega. I jedno jutro taj seljak što mu je nestala ovca, on je došo sa

žandarima iz Sopota. I xandari su nas svi trojicu pokupili i poterali za

Sopot. Kad smo bili kod jedne šumice, onda je reko taj seljak što mu je

ukradena ovca meni: "Nabavite mi jednu ovcu, pa da vas ne teraju xandari za

Sopot." Ja sam mu reko: "Kakvu ovcu!?" A oni dvojica su samo ćutali. I nas su

xandari oterali u Sopot, ali nas nisu zatvorili u zatvor, nego su nas

ostavili onde pred kafanom u varoši. A oni su otišli tamo u Srez sa onim

seljakom što mu je nestala ovca. A moj brat Radovan kad je čuo kod kuće da su

mene oterali xandari za Sopot, on je odma došao u Sopot i pitao: "Vi niste

zatvoreni?" Ja sam reko: "Zašto da nas zatvore?" On je otišo tamo u Srez da

vidi kad će da nas saslušaju, a oni su mu rekli: "Neka čekaju oni." Mi smo

čekali do dva sata popodne. Moj brat je opet otišo natrag da vidi šta je

bilo, oće li nas saslušati ili ne. A oni su mu rekli: "Nek čekaju." A ja sam

kazo mom bratu: "Jebem ja njima mater, ja ne čekam noć da oni men

saslušavaju, jel' ja majka gladan." I obrnem leña da idem kući i pozovem onu

moji dvojicu što su bili sa mnom. Oni se boju i kažu: "Ne smemo da idemo jel

će nas xandari posle da biju." Ja sam kazo: " Ajdete, ne bojte se ništa." I tako

su oni pošli sa mnom zajedno, a moj brat je ostao. I kada je već sunce

zalazilo, služitelj je izišo i viknu moga brata i kazo: "Daj ote dečake

ovamo." A on mu je reko: "Oni su otišli kući." On je pozvo njega da ide tamo u

Srez, i on je otišo. Njemu je reko Raja, praktikant Sreza: "Dobro kad su

otišli kući, neka i', pa kad se pozovu . . ." I moj brat došo kući i kazo mi.

Prošlo je neko vreme. Sreski pisar doñe u našu opštinu i sasluša nas.

Imao je i šta da sasluša, jer smo se drali ko magarci. Ali pre toga dolaska

pisara, bila je ispevana jedna pesma o toj krañi.

PESMA O BELICI

Jedno veče u subotu beše

Kad Miloju belicu odneše.

Udarila ždraka od Tolina fenjera,

Stade piska Dokinoga kera.

Ješić Voja vrata zaprečuje,

Kuka Nata - do boga se čuje:

"Ustaj tata, belicu odneše."

Dok Miloje sa kreveta skoči,

Al' belica izbečila oči.

Dok Miloje oko stana luta,

ðukić Bane xigericu guta.

Kad pisar u selo dolazi, a Miloje podneo tužbu i ko je pesmu ispevao. On je

za pesmu tužio onog tunjavka Božu ðorñevića da je on pesmu ispevao; taj

nikad nije ni zapevao u roñenoj avliji. I kada je pozvao sreski pisar u

opštinu Božu, Boža je reko da je on to čuo od Nikole Prokića. Ondak su

doveli Nikolu. Nikola je kazo da mu je pričala njegova sestra Zagorka. I nju

su doveli u opštinu. Pisar je pitao i nju. Ona je rekla da joj je Jelka ðukića

to pričala. Kad su Jelku pozvali i pisar je upitao: "Od koga si ti čula tu

pesmu?" - ona je rekla: "Pevaju deca." Ondak je Sreski pisar kazao čiči: "Eto,

vidiš da ne može da se uvati ko je pesmu ispevao." Čiča je sago glavu i savio

svoje brke u usta i počeo da gricka. I kazao je Sreskom pisaru: "Kako ćemo

sad?" On mu je odgovorio: "Šta možemo kad nema nikakve dokazi, nego idi

kući pa gledaj posla tvoja." Idi i gledaj posla tvoja - sad ja vas sa tim mnogo

gnjavim, ali on mu je mnogo pametno kazao: "Idi i gledaj posla tvoja..."

1956. opet sam išo u Mladenovac i radio konorarno kod Živote Žujevića. Tu

sam radio kod njega pedeset šestu i pedeset sedmu.

A pedeset i osme sam se razboleo.

Od to vreme nisam više nigde radio, već sam nastavio samo da dobijam

invalidsku penziju, koju mi je data četres šeste godine kad sam i u drugo oko

oslepio.

1934. godine dobijem kao invalid 182 dinara. Nju sam primao do 1936. godine.

1936. godine dobio sam četiri stotine. Pregledali me i dali mi. Molbu

nisam pisao. To mi je trajalo do 1942. godine.

1942. su mi dali šes stotine dinara. To mi je trajalo do četres i četvrte

godine, dok se nije oslobodilo.

Kad se oslobodilo, oni su mi dali 1600 dinara. Isplatili su mi od četres i

druge godine sve po iljadu i šestotina. Od četres i četvrte godine to sam

sve primao do četres i šeste godine.

Posle 1946. godine su mi dali pet iljada mesečno. To je trajalo godinu i po

dana.

Posle su mi spustili na dve iljade i osam stotina. Žalio sam se zašto su mi

spustili. Oni su mi rekli da prema zakonu i uredbi ne mogu više da primam.

Da je nastupio samo zakon ili samo uredba, ali kad su nastupili zajedno

nisam smeo da se bunim. I ja sam posle ćutao.

Oni su sami posle godinu dana podigli na tri iljade i šes stotina. Tako je

trajalo jednu godinu dana, pa su mi posle dali po četiri iljade i pet banke.

To mi je trajalo dok mi posle nisu dali šes iljade i trista. To mi je trajalo

do šeset i prve godine.

1961. godine, nekoga meseca su mi dali po šes iljada i četiri stotine

pedeset, a nekog meseca po četiri i devet stotina, a nekog meseca pet iljada,

a nekog meseca po pet i po.

Kad je nastala šeset druga godina, oni su mi doneli rešenje na deset iljada

i sto dinara, za oto što sam imao penziju sedam iljada i devet stotina

pedeset dinara. Ono resto imao sam oštećenje očiju - dve iljade i sto

pedeset dinara. Te, tako, ukupno primam sada deset iljada i sto deset

dinara. Od osloboñenja duplo - puta dva!

Kad sam ono bolovao od stomaka, 1936, isto u tim vremenu u koski me udarilo

od kolena pa dole. Noge obadve, Lekari su mi davali neku mas, te sam to

mazao, pa sam opet pomalo mogao da igram u kolu.

Jesam deset flaša piva popio. Nisam u nesves padao.

Bili smo u selu Ameriću. Išli smo da montiramo jedan spomenik. Nas

trojica: Božidar Stefanović (zvani Ješić), Borisav Ješić i ja. Kad smo se

vraćali natrag, kiša je jako udarila, i ja sam seo u jedan gip i došo do

Nemenikućke kafane. I meni kiša nigde nije uvatila. A nji dvojicu uhvatila

kiša u putu i bili su obojica mokri ko miši.

I kad su stigli do Nemenikućke kafane, ja sam ih tu sačekao. To je već bio

mrak. Odatle smo pošli sva trojica kući. Kada smo došli do Opštine, tu je

jedna reka bila naviše. To se zove Zubanska reka. Nju je bila voda svu

oplivala i nanela veliko blato. A pošto se ja nisam iskaljo, ja da bi

iskoristio da me oni nose, ja se napravim pijan. I sednem u opštinsku portu

na jedan obrežak, na suvo. Oni su me vikali: "Ajde, bre!" Ja sam kazo da ne

mogu dalje. Oni su me ostavili i pošli kući. Jedno dvajest metara kad su

odmakli od mene, onda je Boško kazao: "Ej bre, Borisave, ajde da se vratimo

da ga provedemo. Umreće na ovoj ladnoj zemlji." Pa su se vratili kod mene i

uvatili me pod ruku da me povedu. Ja sam se toliko otromboljio i napravio

pijan da uopšte ne mogu da idem na noge. Oni su onda, nji dvojica većali:

"Kako ćemo da ga nosimo?" Boško je rekao: "Borisave, daj namešti ruke meni

sa leña oko vrata da ga ja uvatim za ruke spreda, a ti uzmi pa mu podigni noge

i metni sebi na rame, pa ćemo ga tako odneti." I tako su uradili. I kada su

pošli odatle i poneli mene, gazili su blato do kolena. Tako su me nosili za

jedno jače od pola kilometara do jedne vodenice potočare. Pred tom

vodenicom bio je jedan kamen vodenički. Oni su me tu spustili da se odmoru.

I zapalili po jednu cigaru duvana, a meni je se tako pripušilo, ali nisam

smeo da zapalim cigaru, jel oće oni da me izudaraju, da kažu: "Eto, viš, on se

je napravio." A mi seljaci imamo jednu priču kako je posto duvan. Bio je

Cigan. Kad je zidao pod nebom, zido, sve cigla do ciglu, i već došao gore već

blizu - on potegne kamen ozgor. "U-u", zauji s visine, a narod počeo da bega. I

onda, šta će, Sveti Ilija kaže bogu: "Ej, bože, napeo ovaj da doñe na nebo,

ovaj Cigan. Da pustite men da idem dole?" Bog kaže Svetom Iliji: "Idi."

Sveti Ilija ode kod onoga: "Cigo, šta radiš to?" Kaže ovaj: "Ja vedrim i

oblačim, i grmim i pucam i sve! Pošao sam kod boga." "Dobro", kaže Sveti

Ilija, "dede, kad ti grmiš i oblačiš, ja ću da idem na zemlju." Sveti Ilija

siñe dole: "Ajde, grmi!" Ciganin počne da baca kamenje. Sveti Ilija ni pet

para. I popne se opet do Cige: "E, siñi ti, Cigo, sad dole!" Ovaj siñe dolena.

Kad je Sveti Ilija zagrmio onako stručno, iz malog prsta, on potegne grom u

zidinu, ona se sruši. kako se ona srušila, Ciganin čučne i usere se. Tu nikne

duvan. I . . . sad mi to pušimo svi. Ne moram baš sad da zapalim. A nije

zdravo ni za pluća!

Opet su me uzeli na leña isto onako i nosili su me jače od pola kilometra,

dok nisu došli blizu moje kuće. Oni od blata nisu mogli dalje da idu, nego su

prešli u Borisavljevo voće pa su odatle prešli u Radivoja Manojlovića

avliju i doneli me do mojeg plota. Ondak je Boško reko Borisavu: "Preñi u

avliju da ga prevatiš." A Borisav je kazo: "Jebem mu boga, mene su i gaće

mokre. Drži da ga prebacimo samo u avliju." Uvatili su me pod kolena i

prebacili u avliju. Kad su me prebacili, ja sam skinuo kapu i kazo: "Fala vi

kad ste me doneli do kuće da se ne iskaljam." Boško je se zgranuo i opcovo

boga. Zgrabio je letvu da otkuje da bi me njome udario, ali se je otkovalo

celo platno. I reko je "Sunce ti bogovo, da umireš, više te neću povesti, a

nekmoli nositi!" I reko mi je ono za majku, ali ko u budućnosti . . .

1939. godine zabolelo me je opet ovo oko što je valično i nisam ni na ovo

drugo video deset dana. To su mi davali neke kapljice, te sam zasipao oči, i

tako sam spasio ovo zdravo oko.

1958. godine odem u Palanku (Smederevsku) da kupim konja. I ondak kad sam

kupio konja u Palanki poñem kući. To je bilo o Sv. Nikoli, zimskom. Dunula je

košava gadna. Ja sam bio u tankom odelu i tu nazebem. Kada sam stigo kući, ja

sam jašao konja. Kod kuće nisam mogao da se skinem s njeg. Bio sam se sav

ukočio. Sin me je skinuo i uneo u kuću. Posle tri dana dobijem zapaljenje

pluća.

Sve sam iz bolnice u bolnicu išo da bi ostao u bolnici negde, ali bolnice

nije tela da me primi nijedna zato što sam mnogo oboleo i što nije bilo

mesta. U poslednjoj bolnici pregledali su me dva lekara i upitali su mojega

sina: "Ko ti je to?" On im je reko da sam ja njegov ćale. Oni su mu rekli da ja

imam vodu u plućima - plućnoj maramici. "Ako će da da da se vadi voda, mi

ćemo da ga primimo u bolnicu." Ali ja nisam dao da mi se vadi voda zato što

sam znao. Kad vade vodu da voda još više tada nadolazi. Oni su mi rekli:

"Ako imaš nekog prijatelja u bolnici u Mladenovcu, oni će da te prime i ti

ćeš da ležiš tamo i voda će da ti usane." Onda me je moj sin oterao za

Mladenovac. Doktor me je Savić pregledao na lengere i kazao je mom sinu da

ne mož da ga primimo za oto što on nema na pluća, nego ima vodu i prelep

maramice za kičmu. Ondak je on prepisao mi lekove i vratio me kući natrag.

Posle tih lekova pogoršalo mi se. Voda nije mogla da mi usane. Onda sam se

i tu pedeset i devetu godinu lečio. Izvor voda izvirala . . .

1960. godine opet me zabolele oči i to mi udari u uši. Nisam čuo ništa.

Lečio sam se od toga. I kad je, pristavimo, to malo mi bilo zalečeno . . .

1961. godine pojavi se opet voda u plućnoj maramici. Sin me odvede na

pregled i, za čudo, prime me u bolnicu! Tu sam bio dva puta u bolnici i dobio

POTVRDU br. 140 "Prema evidenciji ovog Dispanzera vidi se da Manojlović

Svetozar, po zanimanju penzioner, roñen 1905. godine, iz Nemenikuća

BOLUJE OD AKTIVNE TUBERKULOZE PLUĆA. Potvrda se izdaje na lični

zahtev u cilju dokazivanja bolesti. Ležao je u ATD u Mladenovcu od 11. VI do

20. IX 1960. i od 10. IX do 15. XI 1960. godine. Lekar ATD-a Dr. Jević."

Iz te bolnice doteran sam u Beograd na operaciju. I tu sam u bonici operisan

od slepog creva i žlezde na crevima. Tu sam ležao petnaes dana.

1961. godine, o Sv. Aranñelu, stegne me za gušu i stegne me u nosu, nije mi

dalo da dišem. Udari mi u uši. Ništa nisam čuo.

Lekari su mi to čistili: uši i nos. Svaki sedam dana. Dolazio sam u Beograd

na produbljivanje nosa. Dobijao sam razne lekove, kapljice za nos, za uši,

mas i neke pilule, te pio.

To me je pratilo sve tako do iljadu devetsto šeset druge godine. Šeset druge

godine ne boli me levo oko, ali s vremena na vreme izgubim vid i na njega.

Nekad ne vidim po dva-tri sata, nekad i po pet sari. Baš u toku jedne noći to

me je zadesilo u spavanju. Ja sam izišo oko osam sati izjutra iz krevet u

klozet, napolje. Kad sam se vratio iz klozeta, ja sam se uvatio za zid od kuće

i išo sam polako. Žena me je upitala: "Šta se držiš za zid?" Ja sam njoj

reko: "Šta ćeš ti noćas napolju?" Ona mi je rekla: "Bog s tobom, ovo je sunce

sa dve vrengije izgrejalo."

Mene je žena uvatila za ruku, ja sam se toliko nervirao, i uvela u kuću i

uzela malo mleka kravljeg i sunula mi u obadva oka. Posle jedan sat toga

vremena odvela me lekaru u Sopot. Lekar me je uputio za Beograd,

specijalisti za oči. I on mi je tu pregledao, dao mi je neku mas i kapljice da

zasipam u oko, te se s tim krećem, pomalo vidim na njega.

I tako, na dan 6. X 1962. godine imam sledeće "Zdravstveno stanje":

GLAVA: Desno oko valičan i na levo slabo vidim. Isto i na uvo slabo čujem,

Zubi nemam, nijednoga. Ovo što nosim - to su veštački zubi. Još malo pa ni

pameti nemam! U nosu imam kao neke krastice i smeće mi kad dijam na njega.

Grlo me steže s vremena na vreme, i ono. Noću na usta dišem i uvlačim

vazduh. Guši me.

RUKE: U rukama reumu imam. Pre godinu dana nisam mogo da obavijem

prstima

ni na mišiće, ni na zglob. A sad premašava i prelazi i onaj mali prst. Tolko

sam oslabio. Na levoj šaki imam kao žulj koji raste i ja ga odsečem britvom.

Tu si našo da mi rasteš!

NOGE: Noge (a one su prošle Amerić, Meñulužje, Malu Vrbicu, Kusatak,

Venčane . . .) ne bolu obadve na koje jedva idem. Zato što me udara reuma u

kočice i imam na tabanima žuljeve. Na levoj nozi imam na tri mesta, a na

desnoj na dva. Ja sam ranjen u levu nogu i to me smeta.

TELO: Reuma u koskama. Reumu imam u kičmi i plećima i udara me u vrat i u

glavu i rekli su mi lekari da imam sipnju. Ja sam im reko da nisam konj.

Imam bolesno srce. Guši me. Kad idem uzbrdo, guši me. I brzo ne mogu, čim

poñem. Ako jedem, moram da se umaram. Zamori mi se i kad jedem - srce.

Imam

maramicu prelepljenu za pluća i za kičmu. Imam vodu u levoj strani. Jel,

sve, bućka kad neki put mrdnem. Imam stomak spušten šesnaest santimetara.

Nosim pojas, te podižem stomak. I, sad mi lekari pronalaze da imam čir u

stomaku. Lekari su mi pronašli da imam i na pluća. Kad me potera da idem

na malo polje, ne mogu da zadržim se dok rukom ne držim dok ne odem do

klozeta.

Merio sam se u Mladenovcu i imao četres i pet kila. Kad opsiguješ ove

pantalone, ova gunjica, xemper, kapa, opanci i drugo, moram da merim manje

od četres kila.

Imam 57 godina.

Sad bolujem od sviju ti bolesti; i od bubrega, i od stomaka, i od očiju, i od

ušiju, i od nogu, i od guše, i od sipnje, i od čira, i od nosa i od svačega.

Od imanja, za života stekoh:

1 - 1915. godine - Stevan Manojlović -- očevina; pet jutara loše

zemlje (2,5 ektara);

2 - 1943. godine od žene očevina, Marka Kandića - (Nevena Kandić -

masa - 1 ektar);

3 - Nasledio Miloša Sarića - 4 ektara. Miloš mu nije ništa, ali ga

je 1952. godine posinila baba Perunika. Niko drugi nije teo da

gleda Peruniku kojoj su pomrli muž i pastorci.

4 - 1946. godine agrarna reforma dedelila mu 50 ari dobre zemlje.

5 - Nasledio Radovana Manojlovića zemlje - 2 ektara - njegovog

roñenog brata. Radovan je posinio Tolinog sina Acu. On posinio, ja

nasledio.

6 - Masa Vemije Pavlovića iz Stojnika (50 ari). To je majka Milkina, a

Milka je moja snaja.

7 - Masa Tikomira Ljubičića iz Drlupe, uz ćerku Milanku zvanom

Gara - 1 ektar.

8 - Svetozar Tola Manojlović prima penziju od 10,5 iljada na jedno

oko. Drugo mi ne priznaju.

9 - Aranñel Manojlović, egzekutor, poreski izvršitelj, poreska

uprava za ceo Gornji Kosmaj, prima 22.000 hiljade dinara, a kad je

na terenu i 30.000.

10 - Priča se da primam 13.000 za Peruniku Sarić, koja se vodi kao

ugrožena zato što je meni zemlju sasvim prepisala. Nisam

obavešten!

Jesam tele zaklo. Nisam video Kineza. Mora da je prolazio nekom drugom

ulicom.

Jesam video sanduk kralja Aleksandra. Nisam u pozorište išao.

Jesam davao milostinju. Nisam nikad cipele nosio.

Jesam video četnika. Nisam se brijao 40 dana kad je Miladin umro. Jesam u

crkvu išao. Nisam nikim grobnicu kopao.

Jesam magarca jašio. Nisam pesmu sastavio.

Jesam video Tita u Kosmaju. Nisam držao govor.

Nisam na more bio. Nije ni važno!

I HOĆU u bolnicu u Mladenovac da idem. A NEĆU mnogo šta, jer ne mogu.

Ako se, pak, nisi pomakao ni pred jednom svetskom silom možeš da poželiš

devojku kakvu hoćeš, možeš da poželiš blago kakvo hoćeš, ali ja ti

savetujem da ništa ne uzimaš za stalno, jer sve je teret, jer sve je muka.

Joj, kad bi mogao

da ga dohvatim

Onaj visoki plavi balon

što je kao lubenica . . .