MOMO KAPOR FOLIRANTI

UVOD

etajui po Knez Mihajlovoj, godinama susreem jednog ludaka. Moj ludakkoraa veoma brzo i teko ga je pratiti. Na prvi pogled oveku se moe uinitida mu se negde jako uri, ali to je samo varka; ma koliko dugo da sam gapratio, nikada nisam uspevao da otkrijem njegov cilj bila je to uvek istatura, posle koje bi naglo iezao u jednoj od sumornih kuerina iza pasaa tosa Knez Mihajlove vodi na Obiliev venac.

Moj ludak je odeven po modi iz pedesetih godina: teki zimski kaput saivenod grombija, ulepan ramenima napunjenim fatelinom, visi na njemu kao navealici; on nosi plitak eir preirokog oboda koji je nekada predstavljaobeogradsku varijantu popularnog crnog eira Doka Holideja iz filma Dragamoja Klementina (Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darlingClementine ...). Ovratnik njegove koulje je visok i zaobljen pa veomapodsea na kragne arlston-koulja, a vor kravate vezan u mikroskopskitrougao. Pantalone, zvane frulice, imaju iroke manetne i veoma su uske;izdaleka lie na neto deblje arape. Oigledan je njegov dirljivi napor da jedanve pohaban i umaen kostim star dvadesetak godina, spase od propasti.Tragovi trule elegancije i oajanja prisutni su u njegovom hodu: moj ludakkoraa elastino poput periferijske make, uvek malo poguren, sa rukama naleima. Tek izbliza moe se uoiti rasulo njegovog lica i odee s drugestrane ulice on bi liio na ostale prolaznike, samo da nije tog hoda, koji su jo1949. zvali frajerskim ili degenskim. Radi se, naime, o hodu naroitojkombinaciji lukavosti i mangupske obesti sa kojom se eta odelo... Ima u tomkoraku neto od eretskog prikradanja zavodnika, kome je ulica veliko lovite.Moj ludak obino pevui dok paljivo prati ivicu trotoara. uo sam i ta: to jeubitano jednolini refren hej babu ribu a baba jede ribu a deda jebe babu hejbabu ribu hej babu ribu hej ribu babu...

Za nekog ko je poput mene najvei deo ivota proveo na ulici, ludaci nisunikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i petgodina pojavljivali na Knez Mihajlovoj, mojoj najdraoj ulici na svetu. Seamse i izludelih ruskih emigranata, babuki u olinjalim astraganskim bundama,bivih generala se seam, uvaenih staraca to su se sasvim prepustili bedi,obrasli u duge sede brade zapletenih dlaka (jedan od njih jo i danas obilazi triinostrane itaonice na Knez Mihajlovoj, a rite njegovog zimskog kaputatapecirane su biltenima ambasada) poznajem seksualne manijake u tankimhubertusima njihovi nervozni prsti prljavih nokata upkaju dno praznogdepa, oi su im vodnjikaste a na licima titra senka veite krivice i stida,onaniste i potajne pedere poznajem i ostarele donuane oni prolaze KnezMihajlovom zaneti svojom izgubljenom lepotom, ije tragove panino ispituju uogledalima optiarskih radnji. O, siromani lepotani grofovi trafte,ostavljeni na cedilu! Vai ivoti, to su sumorne etnje kroz nekoliko besplatnihmesta: nekoliko itaonica, tri prazne fakultetske aule u kojima odjekujesamoa, dve galerije gde se ne plaa ulaz poznajem i vas i vae hitre kosepoglede pune bludnih nagovetaja upuujete ih bezuspeno mladimetaicama, njihovom raspomamljenom proletnjem koraku, ruiastom mesu i

vlanim bambi-njukicama. Jo uvek oekujete da e vam se dogoditi nekoudo oko sedam uvee, kada je Knez Mihajlova najraskonija u obilju to nudenjeni izlozi. Keri te ulice tako mnogo obeavaju sve dok oko devet ne ieznusa trotoara i ne utope se u bezimenosti velikog grada. Odakle uopte stiu naKnez Mihajlovu? Gde se toliko ure? Kuda odlaze? U kakvim sobama ive?

Godinama sam postavljao zasedu na poetku Knez Mihajlove kod Ruskogcara, i danas to ponekad inim: ponovo se oseam kao onaj nekadanji mladilovac na zaboravljene poznanike, za koje sam mislio da sam ih zauvek izgubio.Tu razapinjem mreu u koju s vremena na vreme zalutaju dragocene ribe neke devojke koje su me poznavale iz boljih vremena, neki ljudi od kojih sampozajmljivao novac, tanije, uzimao ga kao to se uzima porez na izuzetnost,mislei da vreme to dolazi vraa sa kamatama ono to sam isprosjaio.Nikada im nisam vratio te novanice od Ijubiaste hartije, a bilo bi takosmeno da im ga vraam sada, kada je novac toliko puta zamenjen! Nepostoje, naime, one iste novanice koje sam pozajmljivao; vrednosti su sesasvim izmenile, a stara hartija od pet stotina dinara iz 1956, na primer, izkoje smo bili u stanju da izmamimo naslueno bogatstvo i rasko za jednovee (ulaznica za Kinoteku u kojoj se prikazivao ciklus Marsela Karnea, dvekafe u Kolarcu, zelena kutija cigareta Morava, sutranji NIN sareportaama o Parizu i dve karte za poslednji autobus; ujutru jo i par kuvanihvirli na vlanom hlebu u kiosku na uglu kod poetne stanice na NovomBeogradu poetak koji obeava uspean dan!) ta novanica od petstodinara, dakle, danas vie i ne postoji i bilo bi besmisleno da je sada vraam,ba kao to bi bilo smeno da nastavljam neke nedovrene Ijubavi koje sumnogo obeavale sada je kasno, a zatim, u moju mreu razapetu na tomuglu Knez Mihajlove ponekad uleu i lica koja ne elim da vidim: ima tu i nekihneraienih rauna, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana idogaaja kojih ne elim da se seam, pogreno protumaenih postupaka igestova te ribe pustam da prou kroz rupe moje iskidane mree, azadravam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme...

I evo, posle onog tako briljantnog poetka etnje po Knez Mihajlovoj, kadazakoraite na njen uglaani trotoar kod Ruskog cara puni slatnih oekivanjada e se dogoditi neto izuzetno, da poinje veliki kraljevski lov na draga lica iizgubljene drugare, lov na neoekivane obrte koji moda mogu da vampotpuno izmene ivot; izmeu tog poetka, dakle, i onog tako tunog okretagore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupogokreta na potpetici, kada ste ve naisto da vam se nee nita lepo desiti paponavljate etnju zatvarajui krug unatrake obrnutim redosledom fasada iizloga, menjajui samo stranu ulice, tek da neto promenite, izmeu ta dvaokreta poinjem sve vie da se oseam kao onaj siroti ludak odeven po modi iz1949, koji kao da etajui obavlja neki neobino vaan posao dok prolazi uvektano odreenom i utabanom stazom slonova, govorei sam sa sobom.

ini mi se tako, dok etam, da sam prestao da ivim. Izgleda mi da sam ustvari iveo tamo negde izmeu pedesete i ezdesete i da sam sada, poto suse svi koje sam voleo i poznavao razili, savren stranac meu ovim svetomto prolazi mimo mene. Muvam se nekadanjom traftom razgrui duhove

iezlih lepotica, koarkaica i cura u modi, prvih manekenki i prvakinja ufloretu, to su se rasule po svetu i vremenu; oekujem da ih ponovo sretnem,ali to je nemogue, pa uranjam u guvu i isplivavam na Terazijama ija meirina obuhvata tugom i prazninom; ne znam vie kamo da krenem, strah meje da me ne pobrkaju sa onim ludakom koji uklet neprestano obilazi grad.

Neprijatno mi je to po nekoliko puta susreem ista lica; moda i za menemisle: Eno ludaka koga smo malopre sreli kod Fontane! Boe, kud godkrenemo, naletimo na njega ta li taj ovek veito radi po ulici, pa on jestalno napolju! Strah me je, a ipak moram da nastavim svoju etnju. Onajstari instinkt lovca na sreu ne naputa me ni u trideset sedmoj, noge me vukusve dalje i dalje, sve dok Knez Mihajlova potpuno ne opusti, a ja ne ostanemposlednji meu manijacima to bespomono donjaju pred izlozima i nauglovima, ne znajui gde bi odvukli svoj mali privatni pakao. Koraam zbogtoga brzo (staro lukavstvo ludaka), kao da imam pred sobom neki odreenicilj, pognem glavu i gledam ispred sebe brojei korake tano hiljadu dvestatrideset i devet koraka i samo povremeno bacim pogled na ona mesta,izmamljujui iz stare Knez Mihajlove zaboravljene tonove, ba kao to se nanekoj izlizanoj gramofonskoj ploi oekuje neko posebno mesto, ono na komse najzad budi uspavana srea, a sve ostalo se slua rutinski, sve ostalo jesavreno nevano. To je ponekad neka kapija, neki izlog ili pramen vetra kojime vraa u jednu (samo za mene) vanu godinu i jedno vee, ili je to samodeo zakrpljenog trotoara na ijoj povrini poinjem da oseam neke drugegradove u kojima nikada nisam bio Knez Mihajlova svira tako pod mojimstopalima kao zategnuti timpan na kome je 1956. stepovao u Lotosu BobiMoreno sa sinom, i prua mi oseanje da sam jedini preostali ludak na mrtvojstrai jednog vremena koje su ve svi zaboravili.

Vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se, vratite se ...

Smeli deaci hladnog rata, devojke snanih nogu posutih zlatnim maljama, vito ste poslednje umele da verujete u nae ludake planove o osvajanju sveta,o slavi i uspehu, vi kojima smo obeavali naputene zamkove u brdima ukojima emo sedeti pokraj rasplamsale vatre i pasa i brda gramofonskih ploasa Lujem Armstrongom i Elom Ficderald, vi kojima smo obeavali da emoostati uvek mladi, nepromenjeni u svojim starim demperima i somotskimpantalonama izlizanih kolena sa vama smo eleli da imamo decu duge,paevski zlatne kose i veno prijateljstvo uvek otvorena vrata za sve kojinaiu da prezime i crtaju u svojim blokovima, da jedu i da se okupaju, dapopiju bocu vina i da itaju knjige; hiljade zanimljivih knjiga sa ilustracijama uboji, stotine impresionistikih reprodukcija u izdanju Skire sa objanjenjimana stranim jezicima koje ete nam prevoditi re po re, sa ljubavlju i panjom.Nismo ispunili obeanja i ne sedimo vie u naim kafanama zbijenih ramenaoko jednog stola, gde se tiskamo jer stiu nai stari prijatelji, pokisli i promrzli,pa trljaju ruke jo sa vrata i raduju se to nas vide na okupu i to imamo zaaj i za cigarete, to smo uspeli da zauzmemo ba taj na sto, mada je kafanadupke puna, a dim se moe rezati na kocke i izvoziti ak na Aljasku: bie tostraan provod, kau, svi ste tu, svi smo se nali, i mi im objanjavamo ko jekoga gde i kako pokupio, i kako smo naleteli jedni na druge sasvim sluajno,

pa pravimo jo mesta za nove drugare koji tek pristiu i govore za film koji sugledali da je sranje, za koncert koji su sluali da je fal, a za damu kojusu potucali da je lopata.

Gospode, kakva pasja zima! Ima li cigaru? Ko e platiti ovo zadovoljstvo?Mogu li da prenoim kod vas? Nema veze, moe i na patosu, mrzi me da sesad vraam ak tamo...

Gde ste?

Hladno mi je dok etam bez vas i kao iznuti duh Hamletovog oca obilazimkafane sada su to neka sasvim izmenjena mesta, ini mi se kao da sanjam:poznate su mi tavanice u tim kafanama, i zidovi su mi poznati, uglovi i patos,ali u njima vie nema limenih furuna bubnjara na pilotinu, ni jelovnikaispisanih nespretnim rukopisom mastiljavom olovkom pasulj sa suvo meso, nigostiju koje sam poznavao iz vienja, ni stolica na kojima sam se klatioodravajui ravnoteu nogama ispod stola ne umem vie da vas pronaemna svojoj sumanutoj turi od Kalemegdana do Slavije, od 1956. do 1961.

Prelazim tu stazu, a koava mi udara u pleksus. Liim sam sebi na mornara-sudopera na brodu koji su svi napustili u panici. Kapetan, oficiri, putnici ipacovi. Kalemegdanski bedemi pretvaraju se pod naletima vetra u pramac laeto plovi u srce tame. Negde daleko na drugoj strani reke svetlucajuuznemirene lampe, ujem kako negde dole, duboko, kljua Dunav koavami donosi mirise usidrenih lepova, katrana, erdapske mahovine i riblje ikre.ta radim sam samcijat na ovoj vetrovitoj palubi? Prolazim po ko zna koji putpokraj zatvorenih prodavnica i izloga u kojima su pogaena svetla, pitam sejesam li glupo proerdao ivot, jesam li pogreio to sam ostao ovde uBeogradu, nastavio ivot u dve ulice i tri kafane, ili je trebalo smoi snage iotisnuti se u svet? Andersenove bajke koje drim u ruci pred spavanje otvarajumi se same od sebe na stranici gde Bog spavanja pria o onima to putuju ionima koji ostaju:

Na svadbi jedne lutke, poe Bog spavanja priu, lasta je priala o lepim itoplim zemljama gde krupni i teki grozdovi vise na lozama, gde je vazduhtako blag i gde planine bljete u bojama kakvih kod nas nikada nemaju. Ali im nedostaje naeg zelenog kupusa, ree kokoka. Ja sam provelajedno leto sa svojim piliima na selu. Tamo je bila jedna peara gde smomogli da lutamo i eprkamo. Imali smo pristup i u jedan vrt sa kupusom. Oh,kako je bio zelen! Ne mogu da zamislim nita lepe. Ali jedna glavicakupusa je ista kao i druga, ree lastavica, a pored toga, ovde je esto takoravo vreme! O, na to smo se ve navikli! ree koko. Uostalom, i ovdekod nas moe biti vrlo toplo. Usto, ovde ne ive otrovne ivotinje kao u onimzemljama, i kod nas nema razbojnika. Moe biti zlikovac samo onaj koji nauzemlju ne smatra najlepom od sviju! Taj zaista ne zasluuje da ovde ivi!Plaui, prekide koko svoj govor i nastavi grcajui: I ja sam putovala!Jednom sam se u jednoj korpi vozila preko dvanaest milja daleko! Putovanjene prua nikakvo zadovoljstvo.

Moda je to potpuno aavo ali ja se ipak zanosim milju da neverovatnobogata zbirka moje dosade, svi promaeni asovi i sve izgubljeno vremeutroeno na pridravanje neke bandere leima, dugogodinje odlaganje da bilota preduzmem, bedno tavorenje sa lovom od koje ne moe da se ivi, a kojavam ne dozvoljava ni da umrete od gladi zanosim se bledom nadom da svete stvari, sve te godine, meseci, dani i potroeni asovi neemu vode i da bi ihmoda iskupila neka knjiga, pretvorivi ih jednim potezom madioniarskogtapia u smisao. Ta knjiga me sve vie zaokuplja. Knjiga o Mimi Laevskoj,Aletu i naim prijateljima. Ali ja ne umem da piem knjige! Pogotovu neromane, za ije je pisanje potrebno biti vet i lukav graditelj. Malo nade ulivami nekoliko sasvim sluajno pronaenih redova Ralpha Walda Emersona, nakoje sam naleteo u Amerikoj itaonici na Knez Mihajlovoj, gde sam svratio dase malo odmorim i posedim u toplom, meu penzionerima i beskunicima.

Ovi e romani proitao sam tamo malo-pomalo ustupiti mestodnevnicima ili autobiografijama zanosnim knjigama, kad bi ovek samo znaokako da meu onome to naziva svojim doivljajima odabere ono to je zaistanjegov doivljaj i kako da istinito zabelei istinu.

Moda bi jedna knjiga?

Moja nenapisana knjiga prua mi tako alibi za dalje troenje vremena. Bez togdivnog oseanja koje me greje iznutra, beogradska koava bi me sledila, aavgustovska jara istopila zajedno s asfaltom. Neko bi konano utisnuo svojevisoke potpetice u moje rastopljeno srce. Bez tog oseanja bio bih niko i nita.Ali, ta su moji doivljaji? Jedno pijenje kafe pod rascvetalim lipamaManjea, kada je lipov cvet pao u Mimino pivo. Otvaranje izlobe BanetaJegulje alijas Cvijia, alijas Kviika, na koju autor nije uopte doao, pokazavitako superiornost nad publikom koja je nagrnula u galeriju Grafiekog kolektivada ga vidi ivog, da vidi jednog od naih momaka koji je uspeo tamo, u Parizu.Siromana kolekcija dogaaja koja se ne moe ni porediti sa svom onompucnjavom iz nae literature, ni sa Hemingvejevim avionskim padovima uafriku dunglu, ili sa sibirskim noima Fjodora Dostojevskog!

ta ima tu da trai jedna knjiga-pismo, upuena osobama koje jenajverovatnije nee ni proitati? S druge strane, zato da ne? Moda bi totrebalo da bude dnevnik koji bi pokazao ostalim anonimnim bednicima da sveto im se dogaa, ili bolje reeno ne dogaa, ima takoe nekog usranogsmisla, da smo svi roeni na isti nain, sa istim izgledima, i da emo otii saovog sveta ko pre, ko kasnije, da e ta smrt boleti i one najslavnije, da e ihtakoe zaboraviti ba kao da nisu ni postojali, da svaki nedeljni slikar-amaterpred belim platnom, u trenutku kada mu prinese etku namoenu u boju, imapotpuno iste anse kao i Pikaso ili bilo ko drugi ko je stajao tako sam izamiljen dvoumei se odakle da krene, a da je sve ostalo samo splet vetine,publiciteta, srenih okolnosti, tradicije (da li iza toga stoje gotske katedrale ilimuk kroz koji tutnje azijske konjice, a posle tenkovi?) na kraju, da svakideak sa Novog Beograda, sin penzionisanog zastavnika, u trenutku kadasedne na ispovraano stepenite stambenog bloka sa gitarom kupljenom naotplatu u ruci, ima potpuno iste izglede da zapeva kao Bob Dilan, uprkos

zadahu kiselog kupusa koji kulja iz podruma kroz otvor za lift, uprkosrazmrvljenom staklu pivskih boca, uprkos rahitinoj travi po kojoj se razvlaeupotrebljeni prezervativi, uprkos svemu. Druga je stvar to njegova pesmanee ui u milione tuih soba, to e je uti samo loe izbrijani milicioner-pozornik i ovek koji skuplja opuke, niko vie, ako ne raunamo jednuprebijenu maku koja izdie ve trei dan kod kanti za ubre. Uprkos tome.Pod zvezdama koje se vide i iz Bruklina, i iz Kampale, i sa ove puste ledine, sakoje jo nisu odneseni ostaci skela svi imamo prava da zavijamo nameseini zvezde e nas uti, i bie to isto kao da su uli i svi ostali, jer zatobi inae, kog avola, taj bubuljiavi pubertetlija uopte pevao, odakle bismogao toliko snage i drskosti da peva posle svih trubadura, posle oraBrasensa, Bulata Okudave i Reja arisa? Zato?

Zato ne napie knjigu? ree mi Z. D. jedne veeri, dok sam muobjanjavao ta oseam kad etam Knez Mihajlovom. Bio je to jedan od onihklasinih trenutaka moje slabosti, kada ne umem da zaustavim bujicu brbljanjai kad mi se sve ini kristalno jasno i mogue, sve ostvarijivo i razumljivo zadruge. Imam tu knjigu u glavi, kazao sam, ali ne znam kako da jenapiem! Ta knjiga, rekao sam, ne bi smela da bude neki blesavi roman ukome u pokuati da zavrnem itaoca, da ga obmanem, jer to ukljuuje u sebeitavu usranu taktiku, mislim na postavljanje lukavih zamki, gde e se jednolice pojavljivati tano u odreenim razmacima, a radnja tei od glavia doglavia noena avanturom ili tako nekim sranjem. Uz to, da bih napisao svojuknjigu, smetaju mi sve ostale knjige koje sam ikada proitao; one me naistoblokiraju, tako da nikada ne bih uspeo da ubacim loptu u ko. Jedno vee mise tako ini da tu knjigu-fantoma treba zapoeti reenicom: "Dok se glavnijunak nae pripovesti etao Knez Mihajlovom, najlepom za njegabeogradskom ulicom, iznenada u izlogu jedne prodavnice nametaja ugledadevojku udesne lepote ..." ali ve sledea knjiga, koju uzimam u ruke iurno prelistavam, nagoni me da blebeem u prvom licu; ali ko je to prvo lice?Ja?

"Ono to me je privuklo Mimi Laevskoj, ono to ju je izdvajalo od svih drugihdevojaka koje sam ikada upoznao, bilo je to to Mima nije imala oiljke odpelcovanja na miici! Hou da kaem, Mima uopte nije imala pelce, ona dvaoiljka koja nas sve na izvestan nain obeleavaju i ine igosanim stadomteladi. Ona kao da je pala sa neba. Niko joj nije udario peat. Pitao sam je,kako? Kazala je: ne znam..."

Ili je pripoveda neko drugi, neko manje komplikovan od mene, neko kodogaaje preliva sosom lane leernosti, a italac, kobajagi, nasluuje o emuse u stvari radi iz oskudnih faktografskih podataka poredanih jedan pokrajdrugog, ba kao to se dve obojene povrine na platnu Raula Difija (ljubiasta izelena boja hipodroma) same od sebe meaju u naoj ronjai.

Uostalom, koga bi zanimala ta moja nenapisana knjiga? iveo sam poslednjihdvadeset sedam godina u relativno mirnom razdoblju diplomatskih arki,lokalnih afro-azijskih ratova, o kojima sam itao u novinama, i povremenih

nestaica ovoga ili onoga, nestaica koje su smenjivala razdoblja obesti i obilja... Nita naroito!

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laevska je stanovala u izloguvelikog salona nametaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvojposleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, etala prekotamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izleavala na ljubiastom divanulistajui od tri do sedam luksuznu monografiju Yugoslavia Today.

Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je krajnovembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kaoopinjeni u taj raskoni prizor obeane zemlje kojoj je pripadala dobroosvetljena soba, za nas, obine smrtnike, potpuno nedostina. Seam se,lampa sa svilenim abaurom bacala je svetlo na zlatne kovrde MimeLaevske, a po Knez Mihajlovoj je zvidala koava, bilo je hladno svetiljkesu se ljuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.

Mima je stanovala za nas beskunike.

Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uivamo u toplinidomaeg ognjita. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnikadevojakih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanikastudentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovojzadravali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivai leaja uprolaznim kuhinjama to vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih jeobavezivao da se izmeu sedam ujutru i osam uvee ne smeju vraati u svojkrevet), a bili su tu i oni drugi to no provode etajui deca eleznikihekaonica i staninih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama,jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti itav ivot, i jedna devojka je bilatu, u toj sobi, devojka kakva se zamilja u besanim noima puberteta,skupocena platinasta maka bez greke. Stanovala je u izlogu i mogli smo jegotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarskoprivienje bilo isto tako daleko, ba kao i svi oni snovi koje smo sanjalipokriveni svojim starim kaputima. im bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelimelom, istog asa bismo se budili i tako ponovo bili izbaeni u hladni svetpedeset i este, na raskaljani sneg pod tedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove,u vlagu tue ohladene kuhinje koja bazdi na zaprku i buba-vabe uginule odbede i amotinje.

Stajao sam gotovo prignjeen uz staklo izloga oseajui na obrazima i elunjegovu hladnou, a iza mojih lea sakupljalo se sve vie i vie prolaznika.Jedno vreme svetina je stajala zabezeknuto. Najpre bi aputali, govorilipobono u pola glasa divei se devojci i nametaju, ali posle otrenjenja, potobi dobro napasli radoznalost, lagano ih je nalivao bes, od oiju pa do dnastomaka. Postajali bi svesni siromatva svoje odee, svojih bednih sobiaka irunih ena to knjavaju u krpama, i same hladne, vlane i dotrajale; pa bineko iznenada zapalio varnicu podrugljivog smeha, neko od onih to su nalazilisnage da se isplaze pravo u lice svojoj bedi, viknuo bi: Skidaj se, mala,stiem! i opasan kikot bi zahvatio gomilu pred izlogom salona.

Rulja bi se u takvim trenucima zaljuljala, a mene je hvatao panian strah da neprobijem staklo, da me njegove krhotine ne iseku: bio je to strah za oi, zakou.

Strana gerla! Uh, al bi je opalio ...

Lezi malo da te vidi bata-Rale!

Kako moe ovako?

Ma, kamenjarka, kaem ti...

Ko li e to da kupi?

Bez brige! Ima ih dosta koji e sve, zajedno s njom ...

ta si zinuo, kulovino?

Kao da nikad nije video mindu!

A mi, ljudi. . . Kakve mi medvede kod kue evimo.

Pazite, dete ete mi prignjeiti!

Kud se gura, ovee? Ostae i za tebe: sit e se nagledati...

Krikovi su mi se zabadali u potiljak, pribijali me uz staklo: bilo me je stid istrah u isto vreme da devojka iz izloga ne uje glasove sa ulice. Ali ona ih nijeula. Ili moda jeste, samo joj je bilo svejedno. Palila je lagano cigaretu zacigaretom i, ljuljajui se na stolici, gledala u nas iz svog akvarijumaneverovatno svetlim oima, koje kao da nisu poticale iz ovog grada veodnekud izdaleka, gde su sve devojke lepo vaspitane, odrasle u slinimsobama.

Znali smo dobro: ni nametaj ni devojka nisu bili za prodaju.

Na izloenim komadima nije ni bilo cene, a tamo sasvim u dubini, iza stvari itoplog svetla, muvali su se poslovni ljudi naoarci poslovnjaci zlatni okviricaklili su se dok su neto potpisivali, pili, telefonirali, srdano se rukovali.Izloeni nametaj bio je namenjen izvozu: mlada industrija razmetala sesvojim prvim garniturama ukradenim iz stranih asopisa za unutranjudekoraciju. Fatamorgana graanske udobnosti pobegla sa stranica La Maisoni Schnes Wohnen. Zemlja je jo uvek stanovala meu pohabanimpokustvom preostalim od pre rata, ili je kupovala ormare obloene orahovimfurnirom koji je bubrio na vlazi, odlepljivao se i visio poput krpa.

Povremeno bi iz salona urno izaao po neki poslovnjak. Svetina na ulici stajalaje pred njim kao bedem mrnje, oi u oi a zatim bi se bez rei razmaklapravei mu prolaz do kola.

Ostajao sam pred tim izlogom sve do kraja, dok ne pogase svetla i nezakljuaju radnju. Video sam: devojku je svake veeri pratio drugi poslovnjak.Ponekad je ulazila u automobil, a ponekad odlazila peke niz Knez Mihajlovuogrui se kaputom, okruena sredovenim mujacima. Liila mi je na srenuprincezu kojoj upravo predlau noni program pravljen samo za nju i njenprovod. Zavideo sam kao ivotinja i njoj i njenim pratiocima to odlaze u neki,za mene, nedostian svet (ne naputajui oseanje da i sam pripadam tomkrugu prijatno osvetljenih soba, utivih razgovora i deza, ali da sam nekomnepravdom isteran iz njega), kovao planove kako da postanem jedan odnjihovih, odvijao po ko zna koji put staru filmugu u boji i vistavinu o malimsrenim udima koja me bez muke uvode u njihovo drutvo, gde se, najzad,pokazujem duhovitijim, spretnijim i tajanstvenijim od svih to mi kradu tudevojku, a onda sam ih mrzeo i video sebe u konom injelu do zemlje bezoznaka ina lice mi je u tom delu filma bilo tvrdo, neprobojno i uvotenozlom zamiljao sam kako leernim pokretom ruke nareujem da izvedu udvorite pred zid tu korumpiranu ubrad i nastavljam da sluam Legendu ozemlji sibirskoj.

este noi padala je kia pomeana sa susneicom, pa su se pred izlogomNovog doma zaustavljali samo retki manijaci i odmah produavali dalje. Usedam sati, devojka izae sama iz salona i pogleda me radoznalo. Stajao sampred njom onako pokisao i promrzao prava ilustracija za Olivera Tvista, daje siroti Oliver nekim udom nosio olinjali mantil dobijen od organizacije CARE,zbog toga to se nekom mamlazu u dravi Dakota kamilja dlaka na leimaizlizala od sedenja za volanom, pa ga priloio napaenima u staroj Evropi.

Ja sam Mima Laevska... kazala je uvijajui se onim dobro poznatim itoliko puta vienim pokretom u svoj kaput, koji kao da nije imao dugmad. (SviMimini kaputi neprestano pokuavaju da zbriu s nje!)

I odjedanput, pokidae se briljivo pohranjene trake svih onih filmova iz mogprivatnog nonog projektora i jednostavno nisam znao ta da kaem, samo mise neto kao plakalo, samo sam eleo da zagnjurim nos u tamnu dlaku njenogsrebrnkastog kaputa i da udahnem njen miris; samo sam stajao tako na onojsusneici i gledao je razrogaenih oiju moju srenu vrnjakinju iz predugosanjanog sna, iz neke bajke koju mi je neko davno itao, davno, jo pre rata,dok sam bio sasvim mali deak i iveo u sobama slinim onoj iz izloga. Samosam stajao i blenuo.

Zavri se i ovo sranje! kazala je Mima Laevska uz uzdah olakanja. Da proslavimo, a?

A odmah zatim, dok sam je sledio potpuno zaaran i bez ijedne duhovitosti(briljantni tosovi koje sam smiljao nedelju dana ibali su najveom brzinomna sever, prema Kalemegdanu), odmah posle toga, ona dodade:

Ja astim! Puna sam love...

Prvi put u ivotu koraao sam tako sa jednom rasnom velegradskomdevojkom, koja je gipko pruala svoje dugake noge klaj, klaj oslanjajuimi se na lakat. I od tada, pa verovatno sve do smrti, uvek u na zvuk imenaMime Laevski u prvom trenutku izazvati u glavi blesak osvetljenog izloga i njuu stolici za ljuljanje, i uvek e to biti otar udarac u pleksus, signal koji e meupozoriti da sam sasvim sluajno i bez ikakvog prava uo to ime, dodirnuo tudevojku tabu, bio samo malo puten u njen krug, ba kao to siromanodete dodiruje izloene igrake znajui dobro da nikada nee biti njegove, dokmu majka stoji u redu za konac u robnoj kui. Samo tako.

Bilo je to u novembru moje prve neuspele beogradske godine.

U septembru sam doputovao na jednom otvorenom teretnom vagonu. Polovinuputa preao sam u polusnu, dok mi je iznad glave promicalo drvee ispodjesenjih oblaka, pokraj plitkih reka to ume nad oblucima, prekoplesnivozelenih austrougarskih mostova, pa kroz ravnicu i polja zrelogsuncokreta. Menjao sam tri dana teretnjake, a hranili su me regruti eljni da seto pre otarase slanine i utipaka koje su im ukuani utrpali na rastanku.Spavao sam po staninim bifeima koji se nikada ne zatvaraju, sluao pijaneispovesti, bio lovljen i uspeo da umaknem i, najzad, stigao u Beograd,oslukujui kao mlad pas grmljavinu mosta iznad velianstvene reke pravo umore svetla i topli amor Knez Mihajlove.

Doputovao sam iz provincije sa mutnim oseanjem da treba iveti nekakodrukije od preivara iz moje ulice. Doao sam da pravim filmuge i javio se naprijemni ispit za studije filmske reije. Bio sam potpuno zbunjen. Pokraj menesu sedela velegradska deca, vunderkindi sa naoarima i svenjevima knjigapod mikom. Mlade intelektualke su me toliko prezirale da to ak nisu nipokazivale. Mnogi od njih poznavali su ve odranije ispitivae. Srdano sueretali, razmetali se imenima pisaca i naslovima neprevedenih knjiga. Mnogisu stigli sa preporukama uticajnih zatitnika. Sem nekoliko oiglednihparanoika, odbeglih provincijskih glumaca, onanista i dabalebaroa, jedinisam ja zalutao meu ovu zlatnu decu Beograda. Bio sam, dakle, idealna metada uvaena komisija sastavljena od samih zvunih imena isproba svoj poznatismisao za humor, velegradski akcenat, blagonaklonu strogost i na koncu najstranije od svega utehu pruenu u obliku reenice: Za vas e biti boljeda pokuate idue godine .. . Bacili su mi tu reenicu, ba kao to se prosjakudodaje sitni kroz tek odkrinuta vrata predsoblja, da se ovek rei bede. Ofilmugama nije bilo ni pomena! Vozali su me jedno vreme sa plesnivimekspirom, a onda su preli na jo buavijeg Bena Donsona. Nikako nisamuspevao da pohvatam ko dolazi iza koga: Henrici posle Riarda, ili obrnuto? Kokoga probada, truje, davi i ucenjuje, ko kome otima krunu? Po glavi mi semotala gomila jadnih, nepotrebnih filmova pabirenih godinama po tri nesrenekino-dvorane tamo, kod kue; hteo sam da im nekako objasnim kakve bih svepravio filmuge, i tek u neprijatnom utanju one uionice saznadoh koliko sambio glup to sam poverovao njihovim dobrim namerama. Moja filmska karijera

kruila je jedno pet minuta oko ispitivakog stola, a zatim odleprala krozotvoren prozor iznad beogradskih krovova.

Nisam smeo da se vratim kui, plaio sam se da me ne pretvore u gradskogludaka. Znam, za mnom bi sigurno vikali: Reiser! a kad se okrenem, ulicabi bila pusta. Tamo gde sam ranije iveo, ale su nemilosrdne a ljudi svirepi.

U hodnicima Akademije otkrih tako odbaene nesrenike sline sebi. Polagalisu prijemne ispite iz godine u godinu, ni sami ne verujui da e ih primiti, aliuvek iznova, uvek sa oajnikom eljom da jedanput naprave svoju sopstvenufilmugu, da se jedanput izvuku i pokau ko su, u stvari sami protiv svih! sa svojim privatnim ludilom, divnom boleu. Primie me kao mlaeg brata iodvedoe u svoja svetilita. Otkrili su mi Kinoteku (ona je bila njihov hram),prljave menze gde su se hranili iskljuivo repetom ostacima veprovakane hrane iz aluminijumskih tanjira, galeriju Grafikog kolektiva naObilievom vencu, gde se moglo sedeti u toplom do devet sati uvee, na jednojdrvenoj klupi, i jo neke sobe kojih se vie ne seam, gde nam je jedanostareli peder putao sa gramofonskih ploa drame Oskara Vajlda u izvoenjuser Dona Gilguda, a mi se guili keksom sa stola, i neka druga mesta nakojima je bilo neuteno hladno, ali gde su iveli slikari i pokerai koje supoznavali, i jo neki Dom invalida gde su nas tuno gledali sakati ljudi, ali gdeje bilo besplatnog aja sa rumom i slobodnih ahovskih ploa. Smucao sam sejedno vreme sa svojim novim prijateljima i ne primeaujui kako nedeljeprolaze i kako iezavaju poslednji tragovi mog graanskog ivota, kako sepantalone liu na kolenima, a tur postaje proziran kao sito. Ali to spoljnopropadanje nije me mnogo brinulo. Jo nisam imao lice bitange onajizgladneli izraz i veitu spremnost da zbriem im ko vikne ili potri; nisam jobio nabacio poniavajuu masku bede koju su moji novi prijatelji nosiliprirodno i bez ikakvog stida.

Prvih noi spavao sam kod zemljaka i nekih dalekih roaka. Nekoliko puta i nastolu u prizemnom sobiku jedne bakice bogomoljke, koja je radila kaogarderoberka u pozoritu, a ja je oslovljavao neprestano sa kumo, jer jenekada davno dolazila u kuu moga oca, gde su je isto tako zvali.Septembarska jutra bila su svea; beogradski dani su mnogo obeavali. Istina,samo pre podne veeri su bile tupe i neutene. Brijao sam se na esmi udvoritu (sa obe strane tog sirotinjskog trga nalazili su se drugi prizemnistanovi, u dnu golubarnik i zajedniki klozet), a dorukovao kiselo groe kojeje raslo na lozi to je puzala uz dvorine zidove. udio sam se: otkud groetako daleko?

Najvie od svega, prvih nedelja me izluivala neprestana grmljavinabeogradske noi; daleka tutnjava kamiona i tramvaja, udaljeno tulenjebrodskih sirena sa reke. Jedan postojan um nalik na talase zapljuskivao mevelikim oekivanjima dok sam se uljuljkivao u san, leei na stolu. Taj nonium obeavao je neto izuzetno, neto to samo Beograd ume da darujeonima koji pate. Svakoga jutra, tako, budio sam se kao da me oekuje nekidragocen poklon, koji mi je po noi obeavala ta grmljavina starog grada to jeusreio toliko mladih doljaka, pruio utehu oajnicima i izbeglicama kada su

stizali preko njegovih reka da potrae hleb, krov i ime. udno, ovek otupiposle izvesnog vremena na mnoge stvari, ali jedno od retkih uzbuenja koje mije preostalo iz prvih beogradskih noi, to je taj velianstveni i ni na jednomdrugom mestu neponovljivi um grada u blagoj noi rane jeseni. Oslukujemga i danas kao udaljenu jeku, ponovo pronaeni zaviaj, obeanje i utehu.

I dok koraam sa Mimom Laevskom ruku pod ruku, znam: ovu skupocenudevojku poklonila mi je beogradska no. Ko zna ta me jo oekuje?

Zanimljivo je da onaj prizor iz 1956. u izlogu Novog doma najpriblinijeobjanjava ko je devojka to me prati ruku pod ruku kroz sve ove godine. Imaneto u toj ivoj slici to otkriva sutinu Mime Laevske, njen karakter i itavnjen kasniji ivot. Ona u stvari ivi kobajagi, voli isto tako. Ona naputa tekosvojena mesta privuena nekim drugim, moda loijim, manje dekorativnimna prvi pogled, ali uvek novim, koji e posle nje biti proglaeni za modu.Jednostavno, niko ko je poznavao Mimu Laevsku nije mogao da prati njenritam, ni redosled dogaaja, tu udnu hroniku nepredvidljivih situacija u kojezapada ili, bolje reeno, koje nju trae i pronalaze. I, ma koliko stranica ispisaoo Mimi Laevskoj, ona e zauvek ostati za mene nereiva tajna, jer, jedanputtano odreena, postavljena po ko zna koji put na svoje mesto za stolomkafane Kolarac, iznad brda popijenih kafa i opuaka koji se dave u crnomtalogu, ona nam ponovo izmie nekim samo njoj svojstvenim leptir-stilom ona izranja na sasvim drugoj obali reke i mae nam da je iva, da je izronila,da opet moemo za njom, da je sledimo i, gle, mi naputamo ogovaranje, vieje ne razotkrivamo i ne pijuniramo, zaista je sledimo, svako za sebe, svako sasvojom skrivenom Mimom Laevskom tajnom, svako kriom od drugoga,dok ona ponovo roni i iezava ostavljajui iza sebe sumorna mesta na kojimaemo morati da nastavimo ivot bez nje.

Mima Laevska je 1956, dakle, bila jedna od prvih beogradskih manekenki kojesu nauile da pravilno hodaju na skraenom kursu Savremene ene u Bulevarurevolucije, pod brinim nadzorom predratne primabalerine Galine PavloviVlkove, pet puta uzastopno Najlepe devojke bala avijatiara u Aero klubu.

Ta rascvrkutana dama ptiije pameti i detinjastog ponaanja, koja ni zaestoaprilskog bombardovanja Beograda nije prekinula svoju jutarnju emisijuHigijenske gimnastike za decu, devojice i dame na radiju, umela je da izMime izvue nesluenu gracioznost, koja je devetnaest godina snudeno amilanesvesna svoje lepote, zarobljena u loe hranjenom telu devojice sa Senjaka.Pomou nekoliko lekcija i samo dve-tri usputne opaske koje je za ruku vodilaizotrena enskasta intuicija, gospoa Vlkova je zbacila sa Mime njen otrcaniperiferijski plat, ispod kojeg se pred zapanjenim, kratko podianimdrutvenim radnicama Savremene ene, odjedanput rodila jedna nova Mima lenja i raskona.

Njen mangupski senjaki klaj-klaj-klaj korak, proizvod obue koju je Mimanajee nosila (a bile su to platnene Batine patike), onaj njen nain na koji jeravnopravno trala sa deacima sa Senjaka ne zapliui pritom nogama kakoto obino devojke ine kad landaraju levo-desno, i klatarenje njenih dugih

nogu ija su kolena od marta pa do kraja septembra bila jedinstvena zbirkaranica i ogrebotina zadobijenih prilikom padova (Mima mi je jedne veeriotkrila tajnu: njeno najvee zadovoljstvo u detinjstvu bilo je opreznoodlepljivanje skorene krastice na kolenu, milimetar po milimetar; oni trenucikada se ispod tamnocrvene kore sasuene krvi pojavljuje nena nova ruiastakoa) sve to, dakle, ostalo je u drutvenim prostorijama Savremene enekao lanjska zmijska kouljica. Tom udu prisustvovali su sluajni svedoci: dveistaice, pet drutvenih radnica u strogim sivim kostimima sa pounimjubilarnim znakama u reverima, biva balet-majstorka Galina Vlkova ikorepetitor Zdenko Pavliek, karakterni ljubavnik otputen zbog pederastije izNarodnog pozorita.

Pred njima, eto, rodila se jedna nova Mima, tanije reeno, raala se svakimnovim korakom po maloj improvizovanoj pisti postavljenoj preko stolova.Moda bi taj prizor liio na Botielijevo Raanje Venere (Mima inae veoma liina tu mladu enu koja izlazi iz koljke) da se itava stvar deavala na obalimora ili makar kakve reke. Ali uda ne biraju mesta na kojima e se dogoditi!

Poaaveli zidovi Savremene ene bili su prekriveni uramljenim fotografijamagleerskih jezera iseenih iz lista Front; bilo je tu slika sa radnih akcijapoumljavanja i godinjih skuptina, a centralni zid su krasile ukrteneprelazne zastavice i parola Za zdrav podmladak! Sto za kojim je zasedalakomisija drutvenih radnica bio je zastrt kardinalski ljubiastim pliom, atkanina mestimino progorena pepelom cigareta, uflekana tragovima prosutekafe. Komisija je sa izvesnim podozrenjem pratila obuku prvih manekenki, nenaputajui sumnju da se iz tog poziva najlake regrutuju kurve i buduerazoriteljice solidnih brakova. Moda se kroz to naoko neduno prikazivanjetela, nogu, osmeha, hoda i isprazne enstvenosti krije uvoenje neprijateljskeideologije na mala vrata moda uopte i nije trebalo organizovati tajsumnjivi kurs, a opet, fabrike konfekcije traile su manekenke: bolje je dratipod rukom nuno zlo, kontrolisati ga i usmeravati, nego biti stavljen predsvren in jednoga dana kad za sve ve bude kasno.

Ali utisak koji je na njih ostavila Mima Laevska moe se zaista meriti samoudom. Paf! Ona je zakoraila u svoj osvajaki pohod i, gle, pred oima tihsredovenih domaica koje su se itavog ivota odricale svega u ime neeglepeg i boljeg to tek treba da stigne, zatreperio je znak za enstvenost!Gledajui tu vilastu curu dok koraa, zaboravljale su na svoja oteala,unitena tela, proirene vene, ten upropaten dimom beskrajnih sastanaka, aMima je gazila, i gazila, i gazila, i gazila, okreui se poput zvrka oko sebe nakraju staze, gazila izazovno isturenih bokova tako da su se na njenoj vunenojhaljini bez struka ocrtavali vrhovi karlinih kostiju i Venerin breuljak. Boljereeno, ona je sekla ustajali vazduh Savremene ene svojim telom,prebacujui nevidljive mostove kroz istoriju enske lepote beogradskogpaaluka.

Bilo je u njenom gracioznom hodu uzbudljive srameljivosti ena sa Dorolakada su iznosile tepsije sa pitama Knezu Mihajlu Obrenoviu, i potuljenecincarske erotike koja tera u ludilo i bolest dok zamie u tamu neke magaze u

Sava Mali, a bilo je i onog tako okantnog raskidanja sa stidom mislim naprvo javno svlaenje mladih plivaica na aekom kupatilu 1920, kada su, isame zapanjene dugo skrivanom belinom svojih butina, pokuavale da sesakriju same od sebe koraajui ka reci kroz pesak i pliak; moda je u tomprizoru bilo i neeg od luckastog hoda beogradskih mondenki izmeu dva ratana konjskim trkama kod Careve uprije; svega je tu bilo, sve se tu osealo imealo, ak i kloparanje drvenih sandala koje su mlade beogradske enemorale da nose za rata u doba nestaice onova i koe, a opet i iznad svega Mima Laevska ila je u ritmu rok-en-rola koji je te godine sa zakanjenjemosvajao beogradske plesne dvorane kao da je uskala, oznaavajuikorakom svaku drugu klecavu sinkopu.

U potpunoj zanemelosti prisutnih, Galina Vlkova je izustila tonom majstora kojiupravo svlai veo sa isklesane skulpture, samo jedno:

Eto, to je to!

Slatka bestidnica ... prostenjao je gospodin Zdenko Pavliek, izvodeizavrni glisando malim prstom koji je krasio dug, odnegovan nokat. Slatkamala bestidnica!

U rei bestidnica oseao se blag trag erotike, mutno seanje preostalo izdavne predpederske epohe u ivotu ovog finog umetnika, a takoe neto nalikna zavist to e ovo malo udo, ovo Galinino slatko malo bestidno otkrie, vena kapiji Savremene ene epati zloesti mujaci i rastrgnuti jezicima,noktima, zubima i, ah, svaim! Siromani korepetitor, koji je bio najblieMiminom preobraaju u Bulevaru revolucije i kome se inilo da ta devojka silazisa piste i gotovo koraa po dirkama izdrndanog Blihnera, osetio je te veeripotrebu da zatiti Mimu od grubosti seksa i brzog propadanja. udno, svi kojisu zaljubljeni u Mimu tvrde da ona u njima razvija taj zatitniki oseaj i da je,moda, ba u tome njen osnovni arm, tajna njene kobnosti.

Zdenko Pavliek je, naime, te veeri predloio Mimi da joj bude sestra i odveoje na slatki pune u kafe Maestik. Dok su koraali kroz stolove i britvastelepeze palmi iz buria, on samo to nije stepovao uivajui u divljenju stalnihgostiju Maestika zavidljivim pogledima to su se poput skupocenog sagaprostirali pred njegovom stazom. Umotan u predug crven al, iji je jedan krajpadao koketno zabaen ak preko lea u stilu Aristida Brijana, priao je MimiLaevskoj svoj ivot, a ona ga sluala na svoj talentovani nain, koji joj je vieod bilo ega prokrio puteve i do najzatvorenijih beogradskih krugova.

Jer, Mima je zaista umela da vas slua! Njene svetle oi doslovno su uranjale uvae, a izraz njenog lica neprestano je davao do znanja onome ko govori da jojje do te sledee reenice bogzna koliko stalo, da gotovo izgara od nestrpljenjada je to pre uje: Oh, ne, ne, molim te, nemoj da nastavlja sa priom, dokse ne popikim, neu apsolutno da propustim ni jednu re od toga!

Hou da kaem, dok ste priali neto Mimi, imali ste oseanje da upravoizvodite monodramu, da ste glavom i bradom ser Lorens Olivije ili neto tako.

Mima je kao niko drugi umela da se namesti u stolici, na krevetu ili na stolu, nanekoj ogradi, svejedno, na makast naein. Poloaj njenog tela kao da jegovorio: Uh, to mi je ovde lepo, ah, to mi je drago to sam s tobom, ne,zaista mi je drago, pojma nema koliko!

I eto, tako, Mima Laevska je, zahvaljujui svojoj diplomi svrene manekenke,bila prva i poslednja devojka-model, u bilo kom od arobnih izloga KnezMihajlove, kroz dugu istoriju trgovina i trgovanja ove ulice.

Knez Mihajlova je, inae, prva beogradska ulica na kojoj su se posle ratapojavili kolporteri Veernjih novosti. Njihovi gromki glasovi kojima su izvikivalinaslove bili su sredinom pedesetih godina udo nevieno! Svet se zaustavljao isluao ih kako se nadmeu u urlanju, a novine su se ludo prodavale. Unedostatku senzacija, ti momci su izvikivali poslednju vest iz Volt Diznijevogstripa: vro nao kost!

Pre Mime se na Knez Mihajlovoj pojavio i jedan sendvi-men; bio je to mladipozorini reditelj V. V. koji je sa dve table okaene o vrat pokuao da reklamiraneku svoju studentsku predstavu. Njegova karijera dobrovoljnog sendvi-menazapoela je na uglu kod robne kue Miti, a zavrila se stotinjak metara nie,pred zgradom Srpske akademije nauka, gde ga je uhapsio deurni milicionerzbog naruavanja javnog reda.

Tako je Mima Laevska, postavi devojka, sila iz svoje strme Senjake ulicepravo na manekensku pistu Savremene ene, a zatim u izlog Novog doma i,najzad, u moj ivot one novembarske veeri kada me je povela da proslavimozavretak sranja.

Spustili smo se do hotela Palas koji je te godine svoju staklenu terasu pretvoriou dansing. Pred liftom nas je doekao Palasov ovek za izbacivanje, pravi divodeven u pogrebno crno odelo, koje je sa leve strane bilo malice ispupeno,verovatno zbog pucaljke:

Dama moe da se popne, ti ne! kazao je prepreivi nam put.

Zato? promucah.

Zato? ponovi gorila Zato? Svi pitaju: zato?

Uhvatio me je za ramena i okrenuo prema ogledalu.

Pogledaj se kako izgleda! kazao je i ja se pogledah.

Zaista, nisam izgledao reprezentativno. Video sam lice izgladnelogdvadesetogodinjaka koji krivi pete prema unutra, slepljenu, mokru kosu,povijena rahitina lea: stari ameriki mantil od kamelhara visio je sa mojihmravih ramena. Odozgo, sa terase, slivale su se bujice deza. Pogledah se uoi: bile su jedina lepa stvar na meni. Oi ispunjene povreenim ponosom i

mrnjom, pune gripoznog, grozniavog sjaja, nostalgije i besa. Oi sanjara kojie, verovao sam tada, pobediti na kraju tog usranog filma.

Okrenuli smo se i izali bez rei, i tada sam se zarekao da nikada, ak ni ondakada se proslavim i namlatim brda love, nikada, nikada, nikada neu zakoraitiu Palas brlog sitih deraa i gorila.

I, da vidite, to je jedna od retkih stvari koje sam ispunio sebi, mada se nisamproslavio.

Poeleh da je moj drug Ale sa mnom, i krenuh sa Mimom da ga traim pogradu.

Pronali smo ga u Kolarcu na Knez Mihajlovoj. Sedeo je za stolom pored vrata ipio aj, ekajui da neko naie i plati.

I tada to poe.

Jo ih vidim te veeri koja se pretvarala u no.

Sede i gledaju me kroz vreme. Vidim njihove ruke na kockastom stolnjaku.Mima ima bledu kou sa slivom plaviastih vena to su leve i desne pritokenjenog srca u koje se ulivamo. Ale ima ruke sportiste, duge vretenaste prstekoarkaa. Na njegovom vrstom dlanu linija uspeha prekida grubo linijuivota. udno.

Vidim ih kako se zatreskavaju jedno u drugo na moje oi. Oseam da postajemsuvian za tim srenim subotnjim stolom.

Mima i Ale sede jedno preko puta drugog (ja izmeu njih) i gutaju sepogledima. Da nisam tu, ona bi ga poevila pred svima, usred Kolarca. Doveosam Mimu za njegov sto i sad treba da mi je otme. Ali cela ta stvar jaa je odnas, to je oigledno, i mi joj se preputamo. Navikli smo da gubimo, pre negoto smo ita posedovali.

Uzmi je, idiote, zar ne vidi da je iznula? Pronaiu ja ve neku drugu maku.Ti si sportista i ivi sportski. Danas. Ba sada i evo ovde! Kako si samosiromaan! Mazni je, kretenu! Kada izgubim Mimu, vratiu se u svoje utoite;stanovau ponovo u svojim knjigama, a ti nema ba nita sem miica i zlatnihpega u zenici. Sav si od mleka, Ale, budalo!

I dok to govorim sebi, znam, oni e se poeviti i bez mog blagoslova. Jeste,imae moda griu savesti. Meutim, nije u redu da im kvarim provod. Nije uredu, mislim, da im ja to priredim. Volim ih oboje. Volim kako izgleda tajprinevski par.

Dok se svlai pred spavanje, Ale svuda oko sebe iri miris sportskihsvlaionica. To je mlad gladijator koga na ulici zagledaju domaice i staripeovani. Potpuno je nesvestan svoje lepote. Kada se umiva, istovremeno pere

i kosu pod mlazom hladne vode. Glavu trlja pekirom i kosa mu je istog asasuva, u poretku savreno podrezane etke. Nikad ne gubi uroenu eleganciju.Seam se, prao je kosu i onog jutra u podrumu ekspres-restorana u Zagrebu,posle duge skitnje, i opet je to bila kosa koarkaa sa reklame za losion.Njegova kosa ivi. ak i pozajmljeni komadi odee stoje mu bolje negovlasnicima za koje su iveni. On je srena mlada ivotinja pravo ljudskomladune, mlada zver koju je prijatno gledati iz sopstvene koe koju ne volite.On je sve ono to ja nisam.

Zato se u naoj vezanosti prepliu ljubav i zavist.

Kada lovimo udvoje provincijalke po Studentskom gradu, obino sam ja taj kojiizvisi. Moda neprestano oekujem revan, pa mi to ne dozvoljava da ganapustim? A moda sam obini mazohista koji uiva da donja ispod prozorakrila-F, zamiljajui kako se gore u Aletovom krevetu spajaju u grehu i znojudve vrele koe: zveket zuba, svetkovina sperme i nenih grubosti... eva! Golisu iza tog visokog kiljavog prozora, znam i ta rade, razgledaju paljivo jednodrugom sva skrivena mesta, oiljke i mladee; pue pod mirkavim svetlomsijalice od dvadeset i pet svea koju je Ale zaklonio novinama, ali njihova telasu pravo bogatstvo i ona ovoj sumornoj sobi Studentskog doma poklanjajurasko dvorca iz Hiljadu i jedne noi.

I uvek sam ja taj koji ulovi maku, a Ale onaj koji je na kraju potuca. Kada jeosvajam na ulici, pravim za nju vatromete, umnoavam joj najlepe primerkesvoje linosti, zapanjujem je poznavanjem stihova i citata ona ide potpunohipnotisana tragom mojih duhovitosti i vie ne prepoznaje ulicu kojom jehiljadu puta prolazila zavarana je mojim otrcanim repertoarom i, najzad,stvar se za mene zavrava time to je dovlaim za na sto u Kolarcu.

Ale oboava moju igru i, zaista, on ne lae kada posle prepriava kakav samutisak ostavio na tu potpuno nepoznatu devojku, tako da je prosto ostalapaf!

Ali mom stilu zabavljaa izgleda da neto ozbiljno nedostaje da bi bio iefikasan. Moj nain ima jednu greku. Zavrava se zamorom od rei koje sedave u poplavi anegdota o Aletu, meni i naim prijateljima. Iznenada nastajemuk, onaj as kad aneo tiine prelee na sto pokraj vrata Kolarca, i ja vidim:devojka koju sam izuliario zaljubljuje se u Aleta, i sa njenog ponaanja spadajedan po jedan pojas nevinosti. Tano vidim da ga eli i da vie ne slua mojou-program, i jo vidim da je njemu zaista neprijatno to opet nisam imaosree, to mi stil ima ozbiljnu manu.

Nas dvojica smo, izgleda, kompletan zavodnik!

Bez mene, Ale bi teko priao nekoj devojci; bez njega nikada ne bih saznaona ta su sve spremne te stroge, velegradske cice, kako brzo zaboravljaju svojsmerni pogled uenica koje se vraaju sa asa klavira, kakve se sve u njimakriju mone tucaice i kako cie dok se opaljuju, ta sve brbljaju dok se eve!Oh, Gospode!

U isto vreme, Ale je lakmus u traenju one prave devojke za mene. Ta prava,esto zamiljana osoba na koju sam godinama ekao nee prebledeti unjegovom prisustvu, a ja neu po ko zna koji put osetiti ukus komedijaa nanepcima usta mi nee opet biti puna pepela i taloga crne kafe.

Zato sam odvodio svaku sveu ulovljenu maku za Aletov sto?

Da mu je pokaem? Da se pohvalim svojim poslednjim uspehom bez poente?Ne samo zbog toga.

Kada mirno razmiljam o tome, savreno mi je jasno da sam eleo da tedevojke podelim sa njim. itava ta igra i besmisleni lov ne bi mi ni upolapriinili toliko zadovoljstva da sam sa novom devojkom morao ostati sam dokraja. Ale je bio moj alibi. eleo sam da tim malim praznoglavicama,ludaama, trepetuama i lujikama, i onim drugim, odnegovanim beogradskimmazama, pokaem neki tajanstveni krug prijateljstva koji sam bio stvorio, ukome su drugari bili odani jedan drugom, uprkos iskuenjima to su ga prednjih postavljale devojke, i u kome je Ale svojom mukou i snagomosvetljavao bezbedan i neprikosnoven dom, na tajni tab sagraen iznadjedne staklene pepeljare i jednog kockastog stolnjaka, stvoren u Kolarcu,obinoj kafani punoj promaje. eleo sam da im pokaem dom u kojem ivim isvog najboljeg prijatelja Aleta. Hteo sam da ga upoznaju i da tako steknem johiljadu poena u svojoj vrednosti ja, izgubljeni mali crv u gradskoj ikari bezmilosti, koja je tih godina gutala energiju, prostore periferijske peare,kilometre pustih obala svojih reka, oktan, maine, znoj i uspeh.

Ale je za mene bio princ i blagonaklono mi je dozvoljavao da pripadam istomtimu za koji on igra. I zaista, to nije samo stilska figura; kada smo nedeljomutirali na male golie po Beanijskoj kosi iznad Studentskog grada, Ale bi meuvek izbarao za tim kome je bio kapiten. Stajali smo tamo na tunoj panonskojledini delei se na dve grupe (birali su obino Ale i Nea), a ja sam nekakonesigurno znao da e me moj prijatelj izabrati za svoj tim, mada sam loebaratao loptom. Znao sam da e mi dodeliti ulogu levog smetala, i on bi touvek inio, naravno, tek poto bi odabrao nekoliko neophodnih, vanijih igraa.

Priao bi mi i udario me po ramenu, gestom kralja koji proizvodi nekog ritera uviteza:

On je na kazao bi i ja sam davao sve od sebe, bacao se u nogeprotivnikim igraima, izlagao svoje jadno mravo telo udarcima i juriao kaomanijak sa loptom koja mi se zaplitala u noge, samo da opravdam Aletovopoverenje. Krajikom oka video sam kako me bodri tamo sa desnog krilaoekujui da dodam loptu kako valja, a kada se udo ipak ne bi dogodilo i jabio baen u blato, prvi bi se zasmejao mom padu, okreuai stvar na alu,spasavajui me tako od prezira ostalih.

Vraali smo se u dom peke, jo oznojeni i zadihani od igre, rame uz rame, i jasam bio ponosan to sam jedan od gladijatora iz njegove ekipe, to i sam

zaudaram na znoj i na akciju, na mukarca, strepei istovremeno da u veeprovesti sam, ako se Aletu pojavi neki provod u izgledu.

Kako sam samo bio srean onih veeri kada bi me zapitao: Kuda emonoas?

Moje komedijantsko lukavstvo, mudrost opave lisice, sve to sam posedovao,sve bi se to istog asa stavljalo u pogon i ja sam izmiljao najlue i najsmelijeplanove: drska uvlaenja na pozorine premijere bez karte, blic-upade nadobro uvane koktele, pozajmljivanje love, bezbroj sitnih lai koje emoupotrebiti da se doepamo klope i provoda sam samcijat bio sam kompletantab za organizaciju boravka Njegovog Kraljevskog Visoanstva te noi uBeogradu. Imao sam izotrene reflekse gradskog pacova, uz to jo i nezasitnumatu provincijalca kome su grad i njegove ulice obeanja punanepredvienih dogaaja to vode ka uivanju. Brbljao sam mu bez prestanka osvojim planovima, a on ih je sluao, blag i nadmoan, dozvoljavajui miblagonaklono da iz sebe isteram i poslednje ludosti.

Naravno, nisam jo uvek znao o kakvom e se to mom uspehu raditi i naosnovu ega bi trebalo da uspem, na kraju: u kom e se smeru kretati taj mojzamiljeni uspeh ali nije vano! Znao sam dobro da se razlikujem od drugih,i Ale je slepo verovao u mene, na svoj postojani, sportski nain. Verovao je dasam bolji i izuzetniji od ostalih, mada ni on ni ja nismo mogli objasniti u emusam to bolji. Jednostavno, obojica smo verovali u vrednost materijala od kogasam napravljen i u pravednost ivota-bajke sa obaveznim hepiendom.

Neto mislim, da se nije druio sa mnom, Ale je mogao postati srean profesorgimnastike. Ali on je bio obasjan nekim posebnim svetlom to pada samo nasrenike, i to osvetljenje me je neodoljivo privlailo. U njegovoj senci bio sam isam lepi i potpuniji. Iz dana u dan, tako, i ne znajui ta inim, trovao samAleta svojim somnabulnim prieama i bolesnim izmiljotinama. Koristio sam senjegovom sveinom i jednostavnou, a njegovu snagu upotrebljavao samumesto tita prema onima koji su eznuli da me linuju zbog uobraenosti bezosnova, kukaviluka i lukavosti profesionalnog grebatora. I zato, kad god bi Alepokuao da se osamostali i priblii sebi ravnima, potenim i jednostavnimmomcima, vukao sam ga svim lukavstvima natrag, izvrgavajui podsmehu teetvrtaste tipove budue malograane, pa se on sa uzdahom rastajao odnjih, ponovo uvuen u otrovni zadah Kolarca i veita matanja bez ikakvogstvarnog temelja. Bilo je prosto neverovatno koliko smo se ja i moji prijatelji,istokrvni gluvatori, bitange i sanjari, lepili za tog zlatnog deka koji nam jeutei ulepavao ivot. Otrov koji je udisao zahvaljujui nama, razarao jelagano njegovo svee sportsko tkivo, a Mima Laevska sa kojom sam gaupoznao izvela je zavrni udarac.

ta je privuklo Mimu ovom mladom bogu, studentu prednjih upora i unjeva?Ne bismo nikako smeli pojednostaviti tu mladu damu, istina, bizarnogponaanja, tvrdnjom da je najzad srela istokrvnog mukarca. Mimin rafiniraniukus izmie ovoj pretpostavci. Njihov susret to je trenutak kada sepronalaze najbolji dokej i najrasnije grlo, meu stotinama dobrih jahaa i

rasnih konja. Zahvaljujui mojoj ludakoj strasti da sve delim s drugima (to jezalog na osnovu kojeg posle neogranieno uzimam od bilo koga), Mima najzadsree Aleta i u njemu vidi jo uvek neoblikovani materijal izuzetne vrednosti,od koga se moe napraviti njen privatni katapult to e je izbaciti daleko s onustranu crte. U njoj se bude tamni enski porivi da sama naini boga posopstvenom nacrtu nekoga ko joj nee biti odan na onaj cmizdravi, slepakinain zaorenih tipova koji je povezdan jure elei je samo za sebe, ve mnogodublje i sutinskije.

Zato se ne zaljubi u mene, na primer?

Zato to Mima osea da sam ve otrovan iznutra. Da sam izgubljen za bilokakvu akciju koja vodi uspehu. Ona nikada ne bi bila sigurna da je neuprevariti sa prvom fatamorganom. Uz to, ja nisam tako lep kao Ale. Mojegluvatorsko prokletstvo oigledno je svakome ko ume da proceni tipa tosatima ee lea o zid i bulji u trotoar preko puta. I mada mi je tek dvadeseta,izgleda da sam roen kao starac, a ako i osvojim neko izuzetno mesto uivotu, bie to dugi rat dobijen lukavstvom, posle mnogo kombinacija ineizvesnosti. Mima, tako, u jednoj nevanoj kafani punoj dima, pronalazinajzad neto za im je oduvek tragala. Ta sloena devojica sklona laganju bezkoristoljublja, za koju su uvek tvrdili da ne zna ta eli, htela je uvek vie odmogueg, htela je nemogue. I eto, najzad je to i pronala, pa vie nije nitavano: ona se opija na nae oi, gledajui Aleta preko puta sebe, njegovo licena tamnoj osnovi staklenog izloga i njegov oreol koji je te veeri vidljiviji negoikad ranije.

I tako, vi ste znai, braa? pita Mima, dok kelneri Kolarca podiu stolicena stolove. Fajront.

Prijatelji... odgovaram ponosno.

Najbolji na svetu?

Klimnuli smo glavama.

Ja nemam nikoga! kazala je Mima. Strano mrzim druenje sa curama!I mrzim ene, uopte! Ja sam jedinica: to je moda zbog toga. Hej, da vambudem malo sestra? Da vam budem malo sestra?

Pristali smo da nam bude malo sestra, krijui u glavama potajnu nadu da ejednoga dana, kad-tad, ipak doi do rodoskvrnua.

Vai! kazao sam. Biae nam malo sestra!

Stvarno?

Odistinski...

Da proslavimo to? predloi Mima. Vodiu vas na provod u Lotos. Punasam love.. .

Otvorila je svoju tanu i, zaista, bila je do vrha napunjena zguvanimnovenicama koje su se meale sa minkom, pufnama od pudera, maramicamai divljim kestenjem, pokupljenim u nekom parku. Taj slatki haos devojakihtorbica! U njemu je pohranjena tajna enstvenosti.

Krenusmo niz Knez Mihajlovu ka Lotosu. Mima je ila izmeu nas. Bilo joj jehladno pa je ruke zavukla u nae depove. Levu u dep mog mantila desnuu dep Aletovih pantalona, jer je Ale te noi nosio svoju vindjaknu bezdepova.

Boe, to je lep! divila se Aletu Ali ti ima lepe oi... dodala je, dame utei.

Odjedanput, zadrhta. Pogled joj postade staklast, a nozdrve se rairie. Istrglaje ruku iz Aletovog depa:

Ne, to ne! To neu!

Zato?

Zato to neu.

Dobro kazao je on.

Ona vrati ruku u njegov dep:

Budi dobar! rekla je.

ta se deava? zapitah.

Bez veze! kazao je Ale. Nita.

Nita ree Mima.

Sili smo u Lotos pravo u toplo, lepljivo drelo dima, saksofona, pudera iparfema. Znao sam to mesto samo po uvenju: Lotos, Kristal, Maestik,Kleopatra i Ruski car pet nonih hramova poroka, bluda, rasipnitva iavanture.

I opet su iskrsle neprilike sa naom odeom.

ovek na vratima je kazao: Gospoda ne mogu unutra bez kravata! ali nijepravio pitanje kada je Mima zatraila da otkupi dve kravate za nas. Vezalisamo ih onako, preko dempera; bio je to najmasniji i najizlizaniji par kravatau ovom delu Evrope. Bile su ve klizave od iznajmljivanja. Moja prugasta, aAletova modra.

I tu, meu vercerima, deurnim policajcima, cinkaroima i podvodaima,ocvalim barskim damama i trgovakim putnicima, sedimo nas troje za malimokruglim mermernim stoliem uz samu ivicu svetleeg kruga. Mima jenacvrcana i razdragana, Ale i ja uplaeni. Po zidovima krune dvorane sastubovima izleavaju se Lede u krilima labudova. Pred nama su tri dugovrateboce belog vina. Sumpor mi tipa grlo dok pijem i oseam da me tamaLotosove dvorane usisava, a stubovi poinju da se okreu stapajui se uvrtoglavi zid smrti.

Od jue nisam nita okusio. udno, kada ste gladni, niko vam ne nudi jelo svi vas teraju da pijete!

eleo bih da umrem za ovim stolom. Sumporisano vino odlino se slae sasaaljenjem koje oseam prema sebi. Oznojena Mimina ruka jedini je mojvodi kroz ovo predvorje pakla, u kome se blistaju klizava tela Marokanaca napodijumu oni izvode parternu gimnastiku, a smenjuje ih ena-majmun, ijeme izvrnuto lice gleda nekud odozdo, izmeu raskreenih nogu i napuklihavova na trikou; pa posle: Step-majstor na roluama Bobi Moreno sapetogodinjim sinom!

Obuzima me talas radosti, ini mi se da sam bez teine i da i sam stepujem pozategnutom bubnju uz pratnju meksikanskog tria La pikonera. U ovojzaguljivoj kutiji, dakle, Beograd skriva svoje tajanstvene podzemne arolije.Ona provincijska varo u kojoj sam nekada iveo lii mi na daleku, veizbledelu razglednicu. Ovo je, najzad, pravi ivot i prava velegradska devojkakoju drim za ruku dok se okree vrteka ardaa, a ongleri etaju po ici, ibuket balerina: Irena, Konstanca, Beba i Kaa izvode potpuri orijentalnih igara ruiasto zategnuto meso ispod prozirnih velova to je, najzad, ivot!

Odjedanput na nas troje pada snop svetla. Iz tame nas gledaju oi punemrnje. Spremni smo da kidamo, a opet, prikovani za svoja mesta strahom tosmo iznenada izvueni iz bezbedne tame, zaslepljeni reflektorom koji otkrivaivakane cipele, pokisla ramena.

Internacionalni majstor crne maije Svengali Peti izvodi Mimu i Aleta nasredinu podijuma za igru. Svetlo ih prati i ja ponovo tonem u tamu. Maioniarih moli da ga zatvore u sanduk i da zatim sednu na poklopac. Pre toga, oni eukucati eksere da budu sigurniji da nema nikakve prevare.

Najpre sam srean to nisam tamo izloen tuim pogledima, a malo kasnijestomak me boli od zavisti to se proslavljaju bez mene. Nije stvar u reflektoru,mislim, nad njima zaista lebdi to svetlo iz kojeg sam iskljuen, u senci, uvek usenci. To je zbog toga to oboje imaju zlatnu kosu, to je zato to pripadamnekoj drugoj, nesrenijoj planeti, drugom soju onom to je uvek upolusvetlu i sivilu, onoj vrsti, mislim, koja je osuena da ljubav neprestanootima, pa i onda kada je stekne, nikada u nju nije potpuno sigurna. Gledamsad to dvoje izabranih (Svengali Peti samo je produena ruka sree) kako sesmeju u snopu zlatnog mlaza to im se sruuje na lica i kosu. Mima landara

nogama otkrivajui kolena, a Ale se smei prema tami i, gle, u zvuku inela igrmljavini bubnja, s druge strane dvorane stie maioniear koga su maloaszakucali klincima: on uzima za ruke Aleta i Mimu, klanjaju se aplauzu pa mi seini da e sve troje odleteti put modre islikane tavanice Lotosa kao u nekojblesavoj apoteozi. I sve se mea, vrti i rasplinjava: presreni Mimin pogledupuen je Aletu a njegov njoj, dim, dim, dim i odmah posle toga muzika zaigru: Dezabel, ti si to! Prvi par na podijumu su Mima i moj prijatelj.Potpuno su zaboravili na mene. Uskoro moj zavidljivi pogled zaklanja zanjihavizid igraa iza koga se njih dvoje gube i iezavaju u vrstom zagrljaju.

Posle mi je zadihana i srena Mima priala da je Svengali Peti, petljajui netou sanduku, cvileo panino na tri jezika da ga ne upropaste te veeri, da mupomognu. Mimi je to bilo smeno, ali je uspela da prokui u emu je tos.Mima kae da joj je Svengali Peti dodirnuo lakat pre nego to je uao u sanduki proaptao: Molim vas, pomozite mi! Please, will you help me...

Mima je posle platila raun.

Kada smo, oznojeni, lepljivi i izgoreni duvanom, izali iz toplog smradaLotosove jazbine, vetar je bio toliko jak da nas je doslovno zalepio za zid.

Svitalo je.

Koava! viknula je Mima u vetar. Duva sa severoistoka!

Mokra kosa ibala joj je preko lica u bievima.

Vetar je u naletima bacao kine zavese po opustelim ulicama i fasadama.Gledali smo u udu nau lepu prijateljicu kako odreuje pravac vetra.

Pokazau vam neto ... doviknula nam je i otrala niz ulicu. Teturali smoza njom, jedva je stiui. U jednom trenutku sasvim je izgubismo, ali, voenikuckavim zvukom njenih potpetica, pronaosmo je nekoliko uglova nie, predjednim zidom, kako mokra i zadihana stoji podignute glave i gleda kroz kiu.

Bio je to boni zid neke trospratnice, a u sivom jutru koje se probijalo krozniske oblake vetar ga je obilno zasipao kiom. Taj obliveni zid je stajao prednama kao avet.

Jo malo... jo samo malo... bulaznila je Mima i ono e poeti da sepojavljuje!

Kisnuli smo na uglu pred bledim zidom sve dok se, ispod tanke naslage uteboje kojom je kua bila prekrivena, ne poeee da pojavljuju slova.

to je zid bivao vlaniji, ona boja odozgo postajala je sve prozirnija te otkrismorazlog zbog koga nas je Mima dovukla ak ovamo: odozdo se nalazila nekastara reklama!

Zauzimala je celu povrinu zida, poinjala u visini prvog sprata, a zavravalase iznad treeg, na samoj granici mansarde i krova.

EVGENIJ LAEVSKI

itali smo sriui,

NAJOMILJENIJE DEIJE KNJIGE U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI

Pogledah Mimu: stajala je sleena, bez pokreta, pred slovima to su izranjalaiz zida vremena, iz nekog srenog pred-detinjstva kojeg se maglovito sealakroz um kie.

IZABRANA DELA KLASINE KNJIEVNOSTI ZA DECU: GUSTAV VAB, BRAAGRIM, HILJADU I JEDNA NO, ALEKSANDAR DIMA, ALFONS DODE, ZEN GREJ,KARL MAJ

AGENTURA LAEVSKI

TRAITE PROSPEKTE NAIH IZDANJA

ULICA KNEZA PAVLA 46.

Jo i sad vidim njeno vlano lice pred zidom, i Aleta, i sebe, kakoprisustvujemo neemu to ne shvatamo dva mlada doljaka stigla izprovincije da osvoje Beograd i erka biveg Kralja knjiga, svrgnuta knjiarskaprinceza, pred poslednjim tragom Plave ptice ...

Sutra, kada se zid osui, opet se nee nita videti... rekla je Mimasklanjajui bieve kose sa lica. Oprostite kazala je to vas maltretiram,ali retko kad koava produva ovu ulicu!

Dok smo je pratili kui, u Senjaku, Mima nam je priala da ponekad, kad jojse sve smui, dolazi do svog zida. To se, naravno, deava samo onda kada sesastave naroito povoljne okolnosti: to jest, kada se njoj smui, kada duvakoava i kada pada kia. Obinim danom, rekla je Mima, slova reklame njenogstarog jedva se naziru i samo ona zna ta je ispod one ute boje na zidu. Njenstari, naprotiv, nikada ne dolazi ovamo pred svoju predratnu reklamu. To biga, kae, potreslo. On je, u stvari, sasvim zaboravio ta je bio pre rata. I ta jebio pre onog, onog, rata. I pre njega. On je takav ovek.

Kada je propala stvar sa knjigama, kae Mima, jedno vreme je bio piljar.Odlazio je sa dvokolicom u Mali Mokri Lug i tamo kupovao od seljaka-zelenaakupus, krompir i ostalo, pa onda to sve preprodavao na pijaci Bajloni. Posle jeneko vreme davao asove ruskog, dok je ruski bio u modi, a nekoliko godinabio je i uitelj maevanja. Floret sablja ma. Jedanput e nam pokazatinjegovo oruje, jedanput kad doemo kod nje, kada nas pozove im sredeneke stvari sa sustanarima i oslobode sobe koje im pripadaju po zakonu. Sadaim stan ni na ta ne lii, deluje deprimirajue i nju je sramota da u njega

dovodi goste. Ne zbog nje same, ba je briga, ve zbog starog Laevskog kojisve to teko podnosi, shvatate?

Ni te noi, a ni kasnije, Mima nam nije dozvoljavala da je otpratimo do samihvrata njene kue. Opratali bismo se uvek u dnu ulice, na uglu, a ona je ulazilau duboki vrt, ija je ograda bila tuno razvaljena. Nikad nas nije pozvala ugoste, mada je stalno obeavala.

Bila je to jedna od onih smenih porodinih vila koje su se tako mnogo gradilepo Senjaku dvadesetih godina ovog veka, sa pseudogotskim tornjiima,alpskim zabatima, a na ulazu pompeznim stubovima od cigle u kolonijalnomstilu.

Mima pria da je njen otac podigao vilu 1925. i nazvao je Mon repos, ali da suprvih godina posle rata, dok je jo bila sasvim mala devojica, ona i njen tatapustili u kuu nekoliko porodica bez krova nad glavom, dok se ne snau, aposle ih nikako nisu mogli da izbace napolje, jer su jedni odlazili, a drugi seuseljavali u njihove sobe, dok su Mima i njen ludi otac, stari Laevski, stanovaliu bivoj garai, u vrtu, vodei beskonane parnice sa svojim novimsustanarima.

Mima nam je jo priala da je njen tata imao jedno vreme predivan posao:poduavao je beogradske hamlete da se mauju, pa su njih dvoje svakogajutra silazili do Narodnog pozorita i, dok je stari Laevski probadao polonije ilaerte, Mima je obilazila veliku mranu pozornicu, pela se uskim gvozdenimlestvama ak gore ili je zavirivala u garderobe, gde su joj glumice oblaileskupocene haljine i kostime, lakirale joj nokte i kovrdale kosu. Kae da su jesvi jako voleli i da se nekoliko puta ak i pojavila na pozornici u MadamBaterflaj kao mala Japanka u kimonu. Te godine su joj ostale u najlepojuspomeni. Ali sve je bilo manje komada sa maevanjem, pa su sve ree zvalinjenog tatu. Tako je ponovo ostao bez posla. Gotovo da su gladovali do onogdana kada je stari Laevski jednoga jutra, prekrstivi se pred ikonama, izneonjihovu staru vagu iz kupatila i siao dole u varo, na jedan ugao kod Zelenogvenca, odmah preko puta pijace, da vae seljake.

Tana vaga, tano merenje vikao je zvonei kravljom klepetuom kao daobjavljuje smak sveta, koji je za njega ve poeo. Ko na ivot svoj polae,taj se vae! U sluaju greke u merenju, plaam odtetu sto hiljada!

Radi slikovitosti, a i zbog tednje, pustio je dugu bradu kao kakav muik. Aliteka vremena su odavno za njima, kae Mima. Stari Laevski je, uz pomodobrih ljudi koji nisu mogli mirno da prolaze preko Zelenog venca dok je onzvonio i zvonio, sredio svoje dokumente i dokazao radni sta, pa su mu dalipenziju, a i Mima povremeno zarauje kao maneken ili devojka za tand usezoni sajmova.

ivimo dobro, kae Mima, mislim, imamo ta da jedemo, a garderobu kojunosim na revijama mogu da otkupim za treinu stvarne vrednosti. Imamprednost! Samo mi je ao knjiga. Tata mi je iz njih itao dok sam bila mala. Po

jedno poglavlje pred spavanje. Ali, poto je garaa u kojoj ive pretesna,morali su da se oproste od svoje ogromne biblioteke, koja je, po Miminomprianju, poprimala razmere Aleksandrijske knjinice, da je ostave razbacanupo onim sobama u kojima stanuje tu svet. Najvie joj je ao tih knjiga, kaeMima: jedanput, kad bude veoma bogata, kazala nam je te noi pred svojimvrtom, ponovo e pokupovati sve izgubljene knjige, sve do poslednje! I onespaljene u kaminu prve zime nakon svretka rata, kada je njen tata zatekao usvojoj biblioteci neku nepoznatu familiju sa detetom koje se treslo u groznici injegovu majku, koja je, ba kad je uao, ubacivala u plamen poslednje sveskeVolterovih sabranih dela.

Samo ga loite, gospoo! kazao je mirno stari Laevski toj nesrenoj enikoja se borila za dete. Samo ga spaljujte, od njega je sve ovo i poelo!

Ponekad odem do one reklame rekla je kad smo se rastajali na njenomuglu da ne zaboravim ko sam, shvatate? ta sam bila i ta u opet biti.Znam sigumo da hou! Videete, kad vam kaem! Svejedno to se smejete.Jednoga dana, kad budem kraljica ili neto slino ... Haug!

Laku no, kraljice ...

Dobro jutro, deaci kazala je i iezla u dubini starog vrta

Mima je bila prva beogradska devojka koja je ula u nau sobu.

Te godine smo stanovali u krilu-F, na treem spratu Prvog bloka Studenskoggrada. Soba broj sto ezdeset i sedam.

Na ulazu su Mimi oduzeli linu kartu. Brkati portir je stavio na gomilu ostalihlegitimacija njenu otvorenu sliku i ispratio Mimu osmehom punimpornografskih nagovetaja. Taj osmeh kao da je govorio: Mala, pazi se, biepoevljena!

Hodnici po kojima je Mima prola bazdili su po lizolu i hlornom kreu kojim suzasipani klozeti bez vrata, a svuda su se vukle guve stare novinske hartije,kore hleba i ogrisci jabuka. Prozori na hodnicima bili su mahom porazbijani, paje kroz njih vejao sneg.

Prvi ozbiljan, teak sneg 1956. godine.

itav Studentski grad bio je na balkonima i prozorima, urlajui:

Ua-a-a-a-a ... sneg!

Mimi se inilo da je izbila pobuna, toliko su se svi derali Ua, sneg!

Mima je do tada viala blokove Studentskog grada samo iz autobusa, kada jeila na aerodrom, putem koji tuda prolazi.

Mima tako nije nita znala o tom studentskom getu s druge strane reke Save,niti o tome kako ga lako zahvata masovna histerija zbog nekog potpunobeznaajnog povoda. Bilo je dovoljno da preko prostora omeenog blokovimaproe, naprimer, neka napadno odevena dama pa da se istog asa zaujegrmljavina urlika Ua, kurva! da se podignu zviduci koji paraju nebo i ui.

Jedanput su tako, lovei pse-lutalice, u Studentski grad upali strvoderi sakamionetom. I im su pojurili prvog psa, neko je vrisnuo: Ua, interi! pa susvi stanovnici grada pohrlili na prozore i balkone (najvei broj njih i ne znajuita se uopte deava). Poletele su kao kamen tvrde vekne bajatog hleba,pivske flae i knjige, a iz etvrtog, enskog bloka, poeo je da pada snegokrvavljene vate ... Strvoderi su jedva izvukli ivu glavu i vie nikada nisuzalazili u taj kraj Novog Beograda.

Kada je duvao vetar, studenti su urlali: Ua, vetar!

Proletnja kia doekivana je povicima Ua, kia!

Pojave masovne histerije, koja jo nije dovoljno nauno ispitana, najee su umesecu junu, kada su studenti pred ispitima. Iza njih je ostala duga zima iizgladnelost; nervi su im napeti kao sajla koja vue lep. To je sezona estihtua i silovanja. Ali bes lako eksplodira i u drugim godinjim dobima. Ba kadaje Mima traila nau sobu lutajui hodnicima, studenti su protestovali protivsnega. Jer, sneg je njihov najljui protivnik. Prozori soba u Studentskom gradusu, naime, mahom rasueni, a centralno grejanje nedovoljno da zagreje sobe.Zbog toga je armija prozeblih studenata doekivala prvi sneg urlicima Ua,sneg!

Zanimljivo je da su ti studentski poari gneva prestajali na isti nain na koji sui zapoeli, naglo i nepredvidivo. Kada se izviu, i dadu oduke srcima, studentise povlae sa balkona, zatvaraju prozore i grad je opet kao to je bio tuan izavejan tiinom.

Mimi je na hodnik, priala je, liio na robijanicu iz koje je ve odavno zbrisalauprava kaznione. Susretala je zarasle momke u prugastim pidamama imanijake u izbledelim plavim trenerkama, sa cipelama navuenim na bosenoge, bez pertli. Po vratima soba s leve i s desne strane hodnika epurili su seupadljivi natpisi, koji su trebali da ulepaju studentski ivot, da ga osvetlenavodno, tipinim studentskim duhovitostima. Bilo je tu nalepljenih golihmaaka iz ilustrovanih listova, mrtvakih glava sa ukrtenim kostima, znakovasa karata za igranje i otisaka tabana koji su se peli potpuno nelogino uz vratai etali preko tavanice. Mima je, traei na broj, itala te natpise u udu:

POKERAI, DIPLOMCI, TRILING, MEKERI, VALERI, TRI KOSTURA,MINKERI, PAZI OTAR PAS! UJEDAMO! MEDICINARI, HOTEL PROMAJA ...

Na jednim ispucalim vratima, pisalo je:

VI KOJI ULAZITE OVAMO NAPUSTITE SVAKU NADU ZA POVRATAK!

Mima je koraala kroz mrane poglede oajnika to su se bez ikakvog ciljamotali po hodniku. Negde su itali radijatori.

Bili smo do neba zahvalni Mimi to niim nije pokazala da nam dom smrdi. Jeripak, ma koliko uasan bio Prvi blok, ja sam ga voleo (a oboavam ga jo idanas) zbog neverovatnog bratstva koje je vladalo u njegovim pre vremenaoronulim paviljonima. Tu se delilo dobro i zlo sa momcima koji su umeli da netede svoje siromatvo. Delili smo tako sparuene kolae od jabuka stigle odkue u paketu, poslednju cigaretu ve istroenog duvana, pikavce, ostatakubualog aja na dnu cediljke, ilet naotren trljanjem o vlanu unutranjostae kojim se brijao itav sprat, na kraju ak i samu postelju! Sve.

Volim sobu broj sto ezdeset i sedam.

Volim bezbednost te sobe u kojoj sam ilegalni spava.

Volim vetroviti hodnik po kom se razvlai smee.

Volim ulubljeni krevet i sivomaslinasto ebe sa zelenom vojnikom prugom posredini. Volim to dom lii na kasarnu, jer sam zaista vojnik u svom privatnomratu.

Moj ivot u to vreme stvarno je nalik na danononi rovovski rat sa Beogradom.Opkolio sam taj grad sa svih strana i ekam da me primi za svoga. Opsada ebiti duga i teka.

Ne posedujem nita sem ogromne radoznalosti, a ona guta polusvarene slike,lica, datume, rei, celuloidnu traku ... Uranjam u beogradske ulice, drogiram sefilmugama i izlobama; satima sam u stanju da buljim u neko blesavonaslikano cvee. Utucavam dane po itaonicama listajui asopise, visim nagaleriji Kolarevog narodnog univerziteta gde je mogue otkunjati izvesnovreme u toplom. I dok gudi neki kvartet, zamiljam u polusnu svojunekadanju kuhinju i mleko na pei.

A kada me ko povredi, cvilei beim u Studentski grad eno, iz magleizranjaju tuni blokovi kasarne, Krilo-F me oekuje pa se zavlaim u jedanod slobodnih kreveta, jer uvek je neko iz sobe na putu, u varoi ili na veeri umenzi.

Sa Kvarnim Rikijem, izuzetno obdarenom protuvom, napao sam jo sredinomseptembra Studentski grad. kolska godina jo nije bila zvanino poeela, pa senajvei broj studenata nije ni vratio sa raspusta. Njihovi kreveti zvrje praznibez posteljine samo tri gola dueka na gvozdenom okviru. Raj zabeskunika!

Bilo je dovoljno uvui se u jedan od etiri bloka Studentskog grada i otvaratiredom vrata, koja su po pravilu imala razvaljene i improvizovane brave, pa bi

spava, eljan sna, veoma brzo natrapao na slobodan krevet, esto i potpunopraznu sobu sa umivaonikom i svim potrebnim luksuzom.

Tako sam i otkrio sobu sto ezdeset i sedam i spavao u njoj sam etrnaestnoi, kada je Kvarni Riki nekud ispario. Uvee bih digao dueke sa susednihkreveta i pokrivao se njima. Hranio sam se ukradenim lubenicama koje samdizao ispred nosa usnulim uvarima.

Onaj uzbudljivi noni um Beograda uspavljivao me kao nikad, njihao iljuljukao, apuui prie o uspehu i slavi.

Otkrio sam Studentski grad poto je strpljenje mojih dalekih roaka dolo dokrajnje granice. Uverili su se, naime, roenim oima da se pretvaram udangubu bez ikakvog odreenog cilja i vrstih namera, pa su mi sve manjeukazivali gostoprimstvo.

Zaticao sam njihova vrata zakljuana i, ma koliko da sam dozivao, zvidao,bacao kamenie u prozore, nisu otvarali. utali su u posteljama, uivali usvom krovu nad glavom i svojoj bezbednosti, koju sam tamo napolju, podprozorima, tako lepo ilustrovao. Lepe nego cvrak u istoimenom filmu omravu!

Davali su mi novac, u stvari neki bedni sitni, sada ve kao crnoj ovci, i netraei da im ga ikada vratim. Davali su ga kao zalogu da ih vie neuuznemiravati, niti ta traiti. Da se ree bede!

No, moja visoka ulina kola gluvarenja bila je ve zavrena postao samiskusan velegradski pacov i umeo sam da se snaem.

Jednoga jutra, poetkom oktobra, u moju sobu upade mladi sa kartonskimkoferom u ruci. Oko kofera je bio obmotan i svezan kanapom zimski kaput.Videlo se da momak namerava da tu prezimi. U drugoj ruci teglio je kartonskukutiju kroz koju su probijale masne mrlje. Oigledno, kutija je bila nabrekla oddobre seljake klope. Izabrao je utke krevet najblii prozoru i poeo darasporeuje stvari. U udu je utvrdio da ne posedujem nita.

Objasnih mu da sam ilegalac. Ilegalni spava usred mira i mirnodopskogivota. Ispitivao me je sumnjiavo, procenjujui u sebi ne krije li se tu modaneka podvala.

Bio je lep na neki divlji, seoski nain koji gradska deca istog asa zavidnoprepoznaju kod onih to su odrasli na slobodnim panjacima. U isto vreme,malice trapav. Nedodirnut gradskim smradom. Studirao je DIF Dravniinstitut za fiziku kulturu. Kao i mnogi deaci roeni u godinama posle 1934. one godine kada je u Marselju ukokan blaenopoivi kralj i on je nosionjegovo ime: Aleksandar, to dokazuje da mu je otac bio skrhan lojalnimbolom inovnika dravnih eleznica. Ali, kao veina njegovih imenjaka, i on jeumesto nedeljnog kraljevskog imena nosio obian nadimak za radni dan.

Druge su tako zvali: Leka, Aleksa, Sale, Acika, Saa, acika, njega Ale.

Prvih noi zakljuavao je svoj izdrkani kofer, plaei se valjda da ga nepokradem. Spavao je na boku i trzao se i na najmanji um. Palio bi svetlo ivikao: ta to radi? kada bih ustao da pijem vode ili piam u lavabo.

Ali, treeg dana, postalo mu je, izgleda, dosadno da sam klopa, nagnut nadrastvorenu kutiju u koju su padale mrve.

Ponudio mi je pare trudle od maka.

Oi mi se napunie suzama nemonog besa i neke alosti to i sam nemampaket, to se tek sad setio da sam moda i ja gladan. Smeno, kad sam besan,meni se najpre plae; suze prosto same naviru na oi, a tek onda diem devu!Bio sam, dakle, lud od besa to sam otpisan, i on je to, izgleda, prokuio. Kroznjegov oprezni seljaki oklop probio se kao neki stid, ta li, valjda solidarnost.

Sredio sam se:

Jedi govna sa svojim geakim paketom! rekoh mirno.

Meni kae? ustao je prebledevi.

Jedi svoja geaka govna! ponovio sam. Svoju usranu seljaku klopu zageake kao to si i sam!

Skoio je i sruio me sasvim profesionalno na srednji krevet. Okvir nije izdrao skljokao se pod naom teinom.

Ponovi jo jedanput ta si rekao! prosiktao je steui mi vrat.

Jedi govna... prostenjao sam i izgubio svest. Mislim da sam se onesvestiood udarca i od stezanja, od svega pomalo, a najvie od stranog skoka tekogmladog tela fajtera. A moda je moj kurvanjski organizam sam od sebe odluioda zbrie u nesvest, da ne bi stavio na probu sopstvenu hrabrost?

Smrtno se uplaio i poeo da mi daje vetako disanje:

Kako ti je? upita mucajui.

Jedi govna! kazao sam jo jedanput.

Od tog dana vie nije zakljuavao kofer. Poverovao mi je.

Posle Aleta, u sobu 167 uselio se Komnen, za njim Gaga Govedo, studentveterine i strastan pokera. Ale mi nije dozvolio da potraim drugu sobu.Postao sam njegov zvanini ilegalac. Navikao se na mene kao na neku domauivotinju: to je bilo njegovo, bilo je i moje.

Tako sam pronaao svog velikog brata, zatitnika zalutalih nonih ptica. Bio jeponosan na moje navodne vrline: poznavanje izvesnih stvari koje su mu biletajanstvene, moju diskretnost (nikada nisam zaboravljao da sam ilegalac bezikakvih prava), napabireno znanje i to to sam zaista znao sve o filmu.

Spavali smo zajedno u njegovom krevetu kada su ostala dva leaja bilazauzeta lea uz lea, a nekoliko puta pokuali smo da se smestimo na nainpoznat u Studentskom gradu kao sistem dupe-glava ili ti pere noge, a jazube! pri emu su nam glave bile na dva suprotna kraja kreveta. Na kraju,prihvatismo najudobniji od svih sistema: svako od zvaninih spavaa davao mije po jedan deo dueka, pa bih ih sastavljao na patosu ispod umivaonika.

Imao sam tako i svoj mali privatni krov nad glavom.

Mima je najpre prila prozoru.

Videla je sumornu ledinu meu blokovima, prekrivenu snegom po kome secaklio stakleni kr i lim starih konzervi.

Po niskom iblju, koje nikako nije uspevalo da izraste do normalne visinedrvea, nikli su tuni plodovi: komadi krpa, stare novine, iscepane najlonarape, duge trake upotrebljenih zavoja... Prozor nam je, dakle, gledao naubrite, ali u daljini su se videli plaviasti breuljci iza kojih je poinjalapanonska ravnica. A to je ipak neto!

iji je ovo krevet? upita isprobavajui vrstinu madraca.

Njegov pokazao sam na Aleta.

A tvoj?

Nemam ga ...

Pa, gdje onda spava?

Na patosu.

Jel se to sme?

Ne sme.

Ako te uhvate?

Onda e sva trojica biti izbaena iz doma.

Stvarno?

Zaista potvrdi Ale, petljajui oko naeg malog reoa. Ako ga uhvate,svi smo najebali!

Komisije su inae upadale samo nou. Po danu bi to bilo neizvodljivo. Niko odnjih ne bi izaao itav iz bloka! Ali nou smo bili sami po sobama, preputenina milost i nemilost komisijama. Udarali su o vrata na policijski nain, a prialose da im je ef naoruan pitoljem. U tim trenucima trebalo je to vie dobitina vremenu, tako da ilegalni spava preko balkona pree na drugu terasu isaeka da kontrola protutnji. Pokazao sam Mimi kuda beim kad naiu.Zviznula je od zaprepatenja:

Ala je visoko! kazala je. Ba si hrabar...

Moja sujeta je bila zadovoljena.

Nije to nita! puvakao sam se.

Najzad, aj je skuvan i mi ga utei pijemo, putajui da se soba puni dimom isumrakom.

Po Krilu-F se raulo da imamo gou u sobi, pa su momci iz susedstva poelida donose darove. Hteli su da izbliza draknu Mimu.

Jedan slikar, Hercegovac, doneo je tri raspukla nara iz Opuzena i punu akuzlatnog duvana kije. Uvijali smo duvan u novine, pravei cigare debele kaoprst. Smejali smo se tome kako nam najvanije svetske vesti gore pred oimadok puimo. Dim tog duvana bio je otar i prijatan, samo se novinska hartijastalno odlepljivala.

Rairene novine bile su na stolnjak, a aj smo pili iz plastinih olja u kojimase dre etkice za pranje zuba. Kao treu olju upotrebili smo konzervu u kojojje nekada bio kikiriki.

Mima je leei preturala po naim stvarima:

Modiljani! uzviknu, izvukavi malu monografiju. Luda sam za njim!

Ta monografija, tampana u masovnom izdanju AN ABRAMS ART BOOK 1954.NEW YORK jedini je primerak na polici moje nepostojee biblioteke. esto jelistam zaljubljen u dva bela zubia Devojice sa pletenicama iz 1917.Razgledam tu knjigu obino pred spavanje, posle nekog naroito runog danabez ikakvih izgleda. Na tim slikama sve je isto i jasno: lakirani listovireprodukcija podseaju na deije slikovnice iz mog detinjstva, od koga su ostalisamo mutni nagovetaji. Ova mala, jeftina knjiica o Modiljaniju, kupljena zalovu poslednjih dana blagostanja, za mene je neka vrsta portabl-oltara.Dovoljno je da spustim prste na njene ve umaene korice pa da se istog asasmirim. Ta broirana knjiica moja je jedina kua.

Pre nego to ponu slike, nalazi se predgovor aka Lipica, koji ne umem daproitam jer ne znam engleski. esto, poput analfabete, prelazim prstima ipogledom preko krupnih, lepo odtampanih slova, zamiljajui o emu li sve

govore onome koji ume da ih odgonetne. ini mi se da je to retka pria ojednom siromanom mladiu, koja se zavrava sreno. Ne znam ta bih dao damogu proitati taj predgovor! Ali na naem spratu niko ne zna engleski...

Jel zna engleski? pitam Mimu Laevsku.

Studiram ga kae ona. to?

Najzad, saznau ta pie ak Lipic! Uzbuen sam do daske i traim da miprevodi one stranice koje, po mojoj skromnoj proceni, najvie obeavaju. Uuima mi bruji njen meki, duboki glas koji ima ukus jonatan-jabuke pune soka.Mima sedi a la turka na surom vojnikom ebetu i povremeno podie oi prematavanici, traei potrebnu re. Prevodi polako, frazu po frazu, kao da izgovararei neke molitve iji smisao ni sama ne shvata:

Dakle, on, taj ak Lipic, kae da je Modiljani izgledao vrio, vrlo lepo ...Seam se, kae, da sam bio oaran njegovom lepotom: izgledao jearistokratski i u otrcanom odelu od rebrastog baruna... To je, to je neto kaona somot! Da, tako.

Dalje, dalje Mima!

Seam se jednog dogaaja koji se desio mnogo docnije (verovatno 1917.)usred noi: bilo je moda tri sata posle ponoi. Odjednom smo se trgli iz sna(sigurno on i njegova devojka, jel da?) jer je neko strahovito udarao u vrata.To je bio Modiljani, treten pijan. Nesigurnim glasom pokuao je da mi objasnikako se sea da je na mojoj polici video knjigu pesama Fransoa Vijona i kakobi eleo da je ima. Upalio sam ... lampu (ovo ne znam ta je, ali mislim da jekao neka lampa, ta bi inae upalio u to doba noi, kog avola?)... da potraimtu knjigu nadajui da e otii i pustiti me da spavam. Ali sam se prevario. On(to Modiljani) seo je u naslonjau i poeo glasno da recituje. (Divan je, ba jesrce!) Taj dogaaj jo ivi u mom seanju (E, ovo ba ne razumem ta znai!Imate li renik? Nemate. teta!) Mala soba, mrak kasne noi, kroz koji seprobija tajanstvena lelujava svetlost... (Opet kao lampa!)... Pijani Modiljani,koji kao avet sedi u naslonjai i neustraivo, sve glasnije recituje Vijona,praen lupnjavom u zidove nae male elije. (Taj Lipic kae da je Modiljani...)Uutao je tek posle nekoliko sati, kada je ve bio na izmaku snage.

Dalje, Mima, hajde dalje, molim te ...

Koji deo?

Evo, ovo ...

Mima se ponovo nameta u poloaj prevodioca svetih tajni:

... Modiljanijev ivot bio je brz sjajan blesak. Da li bi slikao isto tako dobroda je drukije iveo, da je iveo manje lakoumno i bio sreeniji? To ne znam.(Izgleda da je ovaj dasa, ovaj Lipic, ipak malograanin. Mislim, sav je tako

nekako sreen ...) Bio je svestan svoje obdarenosti, ali ivot koji je vodio nijevodio sluajno. Sam ga je izabrao. Jedne veeri, za stolom, primetio samkoliko je bolestan. Jeo je nekako udno, hranu je gotovo zasipao solju ibiberom pre nego to bi je uopte okusio. Kada sam mu rekao neka se manjemui i da malo treba da sredi svoj ivot, razbesneo se kao nikad dotad ... E,ne mogu vie! kazala je Mima, sklopivi Modiljanijevu knjigu.

Od te noi solio sam sva jela pre nego to bih ih okusio.

Od te veeri, Modiljani i Mima Laevski bie zauvek vezani naim zajednikimitanjem.

A Modiljani je do danas ostao moj najdrai slikar.

Soba sto ezdeset i sedam lagano se hladila jer je uprava Doma tedela nagrejanju. Uvukosmo se sve troje pod pokriva. Reo smo ostavili da gori injegova usijana spirala arila se u tami. Mima je leala izmeu nas puei. Biloje sve toplije pod starim ebetom.

Hej, pa vas dvojica ste zaista zloesti... kazala je mekoljei se. Hej,neu tako! Nismo se dogovorili! Neu ...

Nai prsti putovali su po njenom telu, a ona je pokuavala da ih uhvati i zadri.Ali ta je jedna Mimina ruka (druga je bila zauzeta puenjem), ta su Miminipet prstiju prema nae etiri ruke i dvadeset prstiju?

Koa joj je bila glatka.

Nismo joj nita uinili.

Samo smo leali i dirali je.

***

Te veeri izvedosmo Mimu na veeru u menzu Studentskog grada.

Menza je bila pompezno graena u obliku prstena. Veera je bila manjeraskona: krompir-paprika i salata od kupusa. Kupili smo u pola cene dvafalsifikovana bona za nas troje.

Salate preruismo na jedan tanjir i tako oslobodimo tanjir za Mimu.

Najpre smo izbrojali krompire: devet krompira! Dobio je svako po tri. Ondasmo izbrojali meso: dva mesa koja nismo mogli niim da iseemo jer nismoimali no. U toj menzi nikada nisu servirali noeve, verovatno zbog toga to biih studenti pokrali. Poklonili smo Miini oba komadia mesa. Ona ih je vratila nanae tanjire.

Ponovo smo ih na silu gurnuli u njen tanjir i ona ih je jo jedanput vratilanama.

Najzad, odrekli smo se sve troje tog mesa, i pojeli krompire u saftu koji jeimao ukus