.

EUTANAZIJA

-Pravo na smrt-

O eutanaziji uopšteno

Eutanazija zbog svoje etičke višeslojnosti i interdisciplinarne fizionomije, iritira čovekov um od najstarijih vremena, održavajući u istoj tenziji, kako svoje pristalice, tako i protivnike. Mnogobrojni argumenti, medju kojima se sreću i neki za koje je teško reći da nisu opravdani, idu u prilog prihvatanju eutanazije, a drugi ništa manje mnogobrojni stoje na suprotnom stanovištu o neprihvatanju eutanazije. Iako eutanazija predstavlja pre svega medicinski fenomen, o njoj se može govoriti sa različitih aspekata, etičkog, religijskog, pa i krivično-pravnog.

Čovekov san o besmrtnosti nije se ostvario, pa je tako čovek stvorio uverenje o nekom produžetku života na nekom drugom svetu. Ali, ipak čine se ogromni napori da se ovozemaljski život produži, što je moguće duže i učini srećnim, u tom cilju angažovani su ogromni potencijali i napori, tako da se postižu odredjeni rezultati na tom polju.

I dalje ljudi umiru u velikim mukama, slomljeni neizlečivim bolestima i sve češće nalaze izlaz u samoubistvu i okončanju života na sličan način. Tako, neizlečivi bolesnici koji nisu u fizičkoj mogućnosti da sebi prekrate život, traže da to učine lekari ili rodbina. Ovo se dešava i kada bolesnik ili nemoćno lice iz bilo kojih razloga neće ili ne može da izvrši samoubistvo. Medicinska profesija našla se pred dilemom koja je suprotna normama ponašanja i rada: po svaku cenu produžavati život ili ga prekinuti kada predstoji neposredno gašenje, a uz to postoji izričit zahtev pacijenta za smrću. U toj dilemi, kod mnogih lekara javio bi se običan čovek, koji bi prekratio bespotrebne muke umirujućeg, smatrajući da čini gest humaniste, dok bi se drugi pridržavali svoje zakletve, nastojati da ovakvu agoniju bolesnika produže, jer će u protivnom dovesti u pitanje svoju pravnu sigurnost koja će se manifestvovati krivično-pravnim progonom.

Inače, institut eutanazije, generacijama je hvaljen i osporavan, primenjivan i zabranjivan, došao je u fazu kada ga treba regulisati na drugim osnovama i etičkim opredeljenjima. Prošla su vremena kada su medicinska profesija i krivično zakonodavstvo u ime nekih sasvim apstraktnih etičkih i filozofskih premisa suvereno zabranjivali lično disponiranje sopstvenim životom kada je ovaj izgubio svaki realni smisao i postao neizdrživ teret i umirujućem i njegovoj porodici, država koja od ovakvog života ima samo štetu, morala bi konačno priznati da za očuvanjem takvog života ne postoji nikakav interes.

Tako, prvi zakoni o pravu na "prirodnu smrt" donose SAD 1976. godine, a danas postoje još tridesetak takvih država u SAD, Australiji i Evropi.

1

Holandski parlament 1986. godine dobio je predlog zakona kojim je tražena legalizacija eutanazije. Ovaj predlog predvidjao je "da lekari budu oslobodjeni krivičnog gonjenja ukoliko eutanaziju izvrše u skladu sa zakonski definisanim kriterijumima: ako pomognu osobama koje već umiru ili koje trpe nepodnošljive fizičke ili duševne patnje, pacijent mora sam da traži da mu se okonča život, a konačnu odluku donosi lekar nakon konsultacije sa "nezavisnim stručnjakom", s tim što ovaj čin mora da se izvrši u prisustvu sudskih vlasti".

Kako je i uobičajeno, kod donošenja važnih odluka u zemljama zapadne demokratije, podnošenju zakonskog predloga prethodilo je plebiscitarno izjašnjavanje Holandjana za ili protiv eutanazije. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja koje je sprovedeno 1986. godine, pokazalo je da 87% Holandjana bilo je za legalizaciju eutanazije, jer smatraju da svaki čovek koji je u objektivnoj mogućnosti da samostalno donosi racionalne odluke, sposoban je da izabere kada će i kako umreti. Danas je u Holandiji eutanazija legalizovana.

Eutanazija se prema načinu izvršenja deli na aktivnu i pasivnu. Aktivna se sastoji u preduzimanju neke radnje ili pokreta, a pasivna u propuštanju, odnosno u pasivnom ponašanju.

Po drugom kriterijumu eutanazija se može podeliti na eutanaziju de facto i eutanaziju de iure. Eutanazija de facto se sprovodi ekstralegalno i pretežno u slučajevima kada pozitivno zakonodavstvo tretira eutanaziju kao obično ili privilegovano ubistvo, tako da se u odsustvu zakonske dozvole vrši tajno, dok se eutanazija de iure sprovodi na način i pod uslovom kako je to regulisano zakonskim ili podzakonskim aktima.

Eutanazija ( grč. eu = blaga, dobra ; thantos = smrt ) u doslovnom prevodu znači 'blaga smrt'. Pojam eutanazija je od svojeg pojavljivanja kroz istoriju, pa sve do danas bio različito shvaćan. U svakom slučaju ideja eutanazije seže prilično daleko u prošlost. Naziv euthanasia prvi je upotrijebio F.Bacon u svojem delu Novi Organon (1620.god.). U helenističkoj kulturi eutanazija je imala značenje lepe i srećne smrti, u grčko-rimskoj kulturi plemenite i hrabre smrti. U starom Rimu pojam eutanazija je dobio praktično značenje, označavajući držanje odnosno stav čoveka prema smrti. U starim i primitivnim društvima nalazimo mnoge aktivnosti koje nalikuju eutanaziji, poput eugenike u staroj Grčkoj. Tako su primitivni Bretonci prema Pineau – Valencienneu, osveštanim čekićem razbijali glavu umirućima, a Eskimi i danas nemoćne starce ostavljaju same da skončaju u snegu. Zanimljivo je istaknuti, da i Platon smatra da bolesni ne mogu biti na teret ostalima u državi, te ih iz toga razloga ne treba lečiti, već ih treba pustiti da umru, te se on zalaže za neku reklo bi se, pasivnu eutanaziju iz pragmatičkih razloga. Filozofi poput Montesquiea, Moora, de Montaignea te pesnici poput Shakespearea, u svojim djelima su dotaknuli pa u neku ruku i razradili svoje shvatanje eutanazije. Montesquieu se 1721.god. javno zalaže za pravo na samoubojstvo ljudi koji su svladani bolovima. Tako je Thomas Moore u svom delu Utopija predložio da u njegovoj idealnoj državi neizlečivi bolesnici dobijaju saveta da se požure sa micanjem iz ovog života, tj. da umru. Deontologija doktora se još od razdoblja stare Grčke protivi eutanaziji. U Hipokratovoj zakletvi jasno stoji da doktor ni u kom slučaju neće dati pacijentu sredstvo ni savet koji donosi smrt. U 18.v. u vreme dok nema selektivnih lekova, dok vlada netehnološka medicina i kad farmacija nije poznata, bilo je donekle skoro i neizbežno izvršiti neku vrstu eutanazije, jer uprotiv dobroj volji izlečenje nije bilo moguće. Promena duhovne klime i povećanje efikasnosti medicine dovele su do povećanja zanimanja za

2

eutanaziju u današnje vreme. Danas pojam eutanazija obuhvaća nekoliko značenja pa tako u Klajićevom rječniku eutanazija ima tri značenja: laka smrt, olakšavanje smrtne muke i boli pomoću narkotika i sl. i treće značenje je usmrćivanje neizlečivo bolesnih. Upravo to poslednje značenje je tema mnogih rasprava vezanih uz problematiku eutanazije. U toku 19.v. pojam eutanazija se radikalno mijenja te se pod njim počinje razumevati pomoć umirućem i olakšavanje umiranja uz pomoć medicinskog osoblja. Tako se danas eutanaziji pristupa iz četiri potpuno različite dimenzije. Tu postoji medicinski pristup, pravni, etički i opšedruštveni pristup.

Moralni pristup – Moral je kod ovakve problematike uvek diskutabilan. Naime sa moralnog gledišta u medicini i nije sve nužno dopustivo, i iz toga razloga moralno načelo je jedan od ključnih objašnjenja bolesti u pojedinim kulturama. Danas nalazimo na vrlo raširenu saglasnost da je oslobođenje od beznadnih i beskorisnih patnji ipak moralno opravdano i da barem pasivna eutanazija može u spomenutim situacijama biti dopuštena. Čak neki teolozi kažu da je moralno neopravdano uskraćivati u određenim situacijama eutanaziju.

Eutanazija kroz istoriju

Istorijska je činjenica da su Spartanci ubijali svoju decu, ako su bila degenerisana, fizički ili mentalno slaba, ili njihova opšta konstitucija nije bila takva da bi se mogli uspešno snalaziti u ratovima. Isti tretman imali su i teški bolesnici, nemoćni iz bilo kog razloga, kao i starci koji su ubijani jer nisu ispunjavali kriterijume koji bi po vladajućem stavu ovog ratničkog naroda predstavljali vizu za dalji život. Smatra se da je ovo jedan od razloga što je u Sparti ljudski život po nekima iznosio svega dvadeset jednu godinu.

Ovakvi običaji Spartanaca imali su svoju ideološku i moralnu osnovu u stavovima njihovih najslavnijih i najautoritativnijih gradjana. "U tom pogledu, i Likurg, i Solon, i Aristotel, i Platon, njihovi najveći ljudi, filozofi i zakonodavci, pružali su im ne samo ideološkog već i zakonskog oslonca".

Svakako, razlog ovakvog postupanja Spartanaca bio je pre svega poboljšanje ratničkih kvaliteta jedne izrazito ratničke nacije, ali izvesno je da se ne smeju zanemariti ni ekonomski motivi koji se manifestuju u teškoćama jedne mobilne i ratničke države u izdržavanju neproduktivnog dela stanovništva, koje nema perspetivu da to bilo kada postane. Tako, spartanski način života postao je sinonim asketskog i okrutnog življenja.

I austrijski domorodci, Aboridžani, ubijali su decu i starce. Razlozi su bili ekonomski i verski. Sam čin je imao formu ritualnog ubistva i sprovodio se na specijalnim plamenskim svečanostima kojom prilikom su žrtve rituala na kraju pojedene.

Američki Indijanci nisu jeli svoje saplemenike ali je znano da su stare i iznemogle roditelje ostavljali u divljinu gde bi ovi skončali od gladi i žedji ili bi ih rastrgle divlje zveri.

Indijanci, koji su bili pretežno nomadi, nisu dozvoljavali da izlišno žive i time ih sputavaju njihovi ostareli preci i iznemogli saplemenici. Prema tome, razlozi ovakvom postupanju bili su strogo racionalni i bez religijskih ili nekih drugih premisa, i ako se ne isključuju ritualni i folklorni elementi prilikom obavljanja obreda.

3

Stari Prusi su ubijali svoje nemoćne roditelje samo ako je postojala njihova izričita želja u tom pravcu. Ovakvo eliminisanje starih i nemoćnih je najbliže današnjem pojmu eutanazije.

U Švedskoj su postojale izložene po crkvama velike "porodične budže", kojima su Švedjani, na svečan način ubijali, odnosno premlaćivali teške i neizlečive bolesnike kao i stare i iznemogle ljude i žene.

Oto Banberški tvrdi da su kod starih severnih Slovena mnoge žene ubijale svoju žensku decu - jer su one radjale mnogobrojnu decu - da bi na taj način mogle da ishrane i odoje ostalu, naročito mušku decu, kojoj je pridavana daleko veća važnost. Dakle, razlozi su, u većini slučajeva, čisto ekonomske prirode. Cajler je je pronašao da su lužički Srbi ubijali svoje stare i iznemogle roditelje, rodjake i poznanike, prijatelje, čak i strance samo ako nisu bili sposobni za privredjivanje.

Često su ih žive zakopavali, čak ih kuvali i jeli, priredjujući tom prilikom naročite svečanosti. Tako je čak i u XVI veku, u Lotaringiji, na porugu pravosudja, neki sudija Remignus osudio na smrt spaljivanjem 800 baba - veštica. One su zaista spaljene na strašnom plamenu lomače.

Slično Slovenima su postupali i stari Indusi. "Stari vračevi Inda imali su laganiji posao, jer su svi lečili samo izlečive bolesnike; neizlečive ne imadoše lečiti jer bi ih njihove svojte odvezle do reke Ganga, natrpale im nos i usta sa posvećenim limunom i pobacale ih u vodu."

Eutanazija, dakle nije izum XX veka. Poznato je na primer, da su stari rimski mudraci imali običaj da se shvativši svoju bolest, istrošenost i bezpomoćnost, bacaju u reku Tibar, uz objašnjenje da skraćuju svoje muke. Iznemogle, i starce pred smrt, Heleni su ubijali, tvrdeći da tako čiste svoje grešne duše a grehove prenose na žrtvovane.

Eutanazija kod naših predaka

Ni naši prethodnici nisu bili isuviše sentimentalni kada su bili u pitanju životi njihovih predaka. Brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijeni starci i starice. "Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo "lapot". Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na "lapot" ... išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjenja deca ubijala".

Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo "specijalitet" Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: "Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama".

U Risnici, kod Pirota ... u staro doba ubijali su, vele, i kod nas starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu

4

rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: "Hoću da je čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba". Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to kao pametni ljudi više nikada ne čine.

U našim krajevima eutanazija se primenjivala u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore...

Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju - ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji "više nije za život" postavi na posudu u koju se hleb meša.

U Crnoj Gori u prošlosti bili su "nežniji" prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani "pustenjak", prostirku napravljenu od vune.

Posmatrano iz savremene perspektive, blago rečeno, etička shvatanja i postupanje naših predaka, vrlo su dubiozne moralne vrednosti. Po mnogima, ovo bi spadalo u socijalnu patologiju i tako bilo podložno oštroj etičkoj kritici. Medjutim, kod nas, kao i kod drugih naroda toga vremena, ova pojava bila je ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao takvu neophodno ne posmatrati sa manje kritičnosti.

Sociološki pogled na eutanaziju

Eutanazija je tema koja podjednako utieče na društvo i njegove normativne standarde i tako su sociolozi počeli posmatrati događaje koji prate eutanaziju. Njihova dela bi mogla početi uticati kako na javnost tako i na privatnu praksu. Sociolozi su počeli prikupljati empirijske dokaze o tome kako današnji svijet pristupa smrti i umiranju. Sociolozi se tako bave faktorima koji su skriveni iza odluka koje se tiču moralnosti bilo kojeg aspekta ljudskog ponašanja. Sociološki pristup pokušava eutanaziju locirati unutar sociološkog, kulturnog, političkog i ekonomskog konteksta. Svest o bolu i patnji (psihološkoj i fizičkoj) koju se podrazumeva da proces umiranja uključuje, bio je jedan od povoda da sociolozi započnu sa proučavanjem između ostalog i eutanazije. Tako su u poslednje vrieme sprovedena mnoga empirijska istraživanja o eutanaziji i situacijama umiranja kako u svetu tako i kod nas. Jedan od ciljeva je bio istražiti kakva se smrt smatra zadovoljavajućom i moralno opravdanom, a kakva ne.

Tako je u Hrvatskoj 1988.,1989. i 1990. godine provedeno istraživanje upravo na tu temu. Istraživanje je vodio D. Novaković sa Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Anketom su bili obuhvaćeni svi gradovi koji imaju hospitalnu delatnost i osobe koje su u hospitalnu delatnost uključene tj. medicinskog osoblja. Iz tog jedinog relevantnog istraživanja na tu temu kod nas, jasno je vidljivo da je medicinsko osoblje izričito protiv eutanazije. Već samo pitanje je izazvalo mnogo revolta. Deo medicinskog osoblja zalaže se za eutanaziju ako ona ne bi vodila zloupotrebama, ali pri svemu tome potrebno je mnogo humanosti i

5

stručnosti za donošenje takve odluke. Zanimljivo je da niko od medicinskog osoblja ne bi hteo doneti takvu odluku. Medicinsko osoblje se zalaže za postupak između olakšavanja patnji i skraćivanja muka, jer eutanazija izvorno nije i ne može biti medicinski postupak – sveobuhvatno je smatrana običnim ubistvom, makar je osoblje svesno neophodnosti ublažavanja bolai patnje. Ovo istraživanje je vrlo bitno iz više razloga. Ono predstavlja veliki pomak u pristupanju problemu eutanazije i ujedno rasvjetljava stavove i poglede stručnog osoblja. Dosad se o eutanaziji kod nas i nije mnogo raspravljalo, tako da ovo sociološko istraživanje predstavlja prvi korak javne diskusije problema eutanazije. Za zauzimanje stava o eutanaziji preko je potrebno uzeti u obzir i mišljenje zainteresovanih bolesnika, jer upravo je reč o njihovim životima odnosno sudbinama. Svakako je teško uživeti se u tegobe druge osobe te stoga mnogi koji sami ne podnose tegobe, lako osuđuju eutanaziju i suicid. Jedan od zadataka sociologa je svakako naći objašnjenja za razlike u pristupu eutanaziji koje su povezane sa normama, vrednostima i verovanjima u određenom društvu. Sociološke pretpostavke bi svakako bile da odnos prema osobi koja umire, koji se smatra prikladnim i propisnim, reflektuje dominantne vrednosti i uverenja koja preovladavaju u društvu o životu i smrti. Rituali koji su uključeni, trud koji se ulaže u održavanje nečijeg života ili podnošenje patnji i muka i pogled ljudi, i stručnog osoblja na sve to – to su sve aspekti koji ulaze u posmatranje jednog sociologa.

Eutanazija – za i protiv

Kada govorimo o eutanaziji, govorimo o usmrćivanju jednog živog organizma, na ovakav ili onakav način, pod određenim okolnostima. Jedno je ostati nemoćan pred određenom neizlečivom bolešću, a nešto sasvim drugo, učiniti nešto da se smrt izazove, postupkom izazvati smrt. Reč „postupak“ ne treba uzimati tako da isključije propuštanje: postupak eutanazije je kada se nekome namerno dopušta da umre, za svoje vlastito dobro, a ne samo kada se preduzimaju određene mere da se podstakne smrt. Drugi momenat kod definisanja eutanazije jeste razlika između činjenica i verovanja. Onaj ko izvršava postupak eutanazije „veruje“ da će smrt biti dobra za onoga ko umire. Ali, da li je dovoljno da onaj ko to čini, čini to sa tom namerom ili stvari aktuelno treba da budu onakve kakve on veruje da jesu. Ako jedan čovek usmrti drugoga iz verovanja da je to najbolje za onoga ko umire, misleći da je on u poslednjoj fazi bolesti, iako je on mogao biti izlečen, da li je to eutanazija ili nije?

Život je dar Božji, pa odbacujući dar (ubistvom ili samoubistvom), odbacujemo i darodavca, svesno se odvajajući od izvora sveg života. Umremo li u takvom stanju, bez pokajanja i posvetne milosti, zavšićemo u paklu. Takav odnos hrišćana prema eutanaziji delom je i posledica neshvatanja nekih hrišćana da je patnja sastavni dio života. Oni ne žele trpeti, ne žele prihvatiti patnju, a ipak je ne mogu izbeći. Hrišćani koji prihvataju patnju kao deo života, i koji prikažu svoju patnju Hristu, iako pate, uživaju duboki mir jer se uzdaju u milost Božju i večni spas. Patnja je u životu ljudskom neizbežna, pa se na nju možemo ili ljutiti i proklinjati sve oko sebe, i time je još samo pojačati, ili tu patnju prihvatiti kao krst Hristov i time duši doneti trajni mir nadajući se večnom životu po Isusu Hristu. Kao Hrišćani mi verujemo da patnja ima spasiteljsku vrednost. Oni koji prikažu svoju patnju Hristu postaju veliki u očima Božjim.

6

(Eutanazijom se krši šesta Božja zapovest - ne ubij. Ovom argumentu javlja se dakako i ekvivalentni protuargument koji govori da religiozna uverenja moraju biti poštovana, ali da u demokratskim zajednicama mora biti stvoreno takvo zakonodavstvo koje će dopustiti život svakome prema vlastitim uvrenjima. Religijske dogme su principijelno nespojive sa individualističkim koncepcijama zapadnih demokratija. Crkva (katolička, protestanska i židovska ) prihvata i odobrava pasivnu eutanaziju dok se izričito protivi svakom obliku aktivne eutanazije. Distinkcija između aktivne i pasivne eutanazije eventualno služi umiranju savesti ili izbegavanju sankcija, ali to je u principu teorijska konstrukcija, spekulacija ili licemjerje. Nema moralne granice koja bi bila relevantna između ubrizgavanja smrtonosne injekcije ili nelečenja neke bolesti.)

Rešenje ovih problema je relativno lako, ali se javlja jedan problem koji je u središtu diskusije o eutanaziji. Po definiciji, eutanazijom se teži dobru onoga čija je smrt u pitanju tj. smrt se želi za njegovo dobro. Međutim, život većine ljudi sadrži takva zla kao što su tuga i bol, ali mi iz toga ne izvlačimo zaključak da bi smrt za njih bila blagodet. Naprotiv, smatra se da je život dobro, čak i za onog ko je nesrećan i osujećen. Kako je onda moguće da se želi nečija smrt za njegovo vlastito dobro? Da li su postupci eutanazije, definisani kako smo ih definisali, ikada moralno dopustivi?

Onoga ko spasi nečiji život, obično nazivamo dobročinitelj. Ovo je, u normalnim uslovima, obično tačno. Međutim, ako čoveka muče do smrti, i daju mu neki lek koji će produžiti njegov život (njegovu patnju), to onda nije dobročinstvo, već nešto suprotno tome. Produžetak života nije uvek dobrobit za onoga kome se daje. Spašavanje ili produžavanje nečijeg života ne znači uvek da mu se čini usluga, može biti za njega bolje da umre ranije nego kasnije. Staljinov metod istrebljenja je trajao mesecima i za te ljude je bilo bolje da npr. umru od metka, nego da žive mesecima u agoniji i da na kraju umru od gladi.

Prilično je lako izreći sud da je život dobar ili da nije dobar, ali je teško naći osnovu za njega. Kada možemo reći da je život dobar i na osnovu čega to možemo reći?

U životima mnogih ljudi ima mnogo manje dobra, nego zla, ali mi ne zaključijemo da im ne bismo učinili nikakvu uslugu time što bismo im spasili život. Drugi pokušaj da se reši ovaj problem jeste da je čovekova želja za životom ono zbog čega zovemo život dobrim, ako čovek želi da živi, onda svako ko mu produžuje život, čini mu dobročinstvo. Ipak, neko može imati želju za životo,, tamo gde bismo sa sigurnošću rekli da je bolje za njega da bude mrtav, a to i on sam može priznati. Primer koji ovo ilustruje jesu koncentracioni logori. Što su uslovi za život postajali suroviji, to je želja za životom postajala jača. Nema ničeg nerazumnog u čovekovoj želji za životom, bez obrira na uslove života ili na činjenice o svojoj budućnosti.

Međutim, postupak eutanazije se ne odnosi samo na ljude čiji je život prožet patnjama i mučenjuma, nego i na ljude za koje ne bismo mogli da kažemo da su osobe (ličnosti). Osobu (ličnost) možemo definisati kao ljudsko biće kod koga su sačuvane emocionalne, kognitivne i konativne sposobnosti.

Postoje granice kada ljudski organizam definitivno više nije osoba – kada dodje do moždane smrti ili kod komatoznih, odnosno vegetativnih stanja. Kod ovakvih slučajeva, mozak nije u funkciji, dok je organizam, uz pomoć aparata, u funkciji. Odustajanje od lečenja ovakvih pacijenata će sigurno rezultirati smrću, dok

7

nastavak lečenja neće zasigurno dovesti do izlečenja. Ovde moralna dilema bledi ili potpuno nestaje, jer za ljude sa ovakvim bolestima ne možemo baš reći da su živi tj. da su ličnosti koje karakteriše određeni stav o životu, kao što je to slučaj sa logorašima. Ovde možemo povući demarkacionu liniju, jer logoraši žive sličnije životu običnih ljudi, nego hendikepirani i komatozni. Ono što ugrožava živote logoraša jeste ropstvo, a ne neka neizlečiva bolest. Život u ropstvu ponekad može biti bolji od života u bolesti.

Predloženo rešenje problema jeste da život nije prosto preživljavanje, već da život mora zadovoljavati određeni standard normalnosti. Obični ljudski životi, čak i oni veoma teški, sadrže minimum osnovnih dobara koja čine život dobrim. Ali, kad su oni odsutni, ideja života nije više povezana sa idejom dobra. Veze između života i dobra mogu se prekinuti, jer se svest potpuno izgubila usled senilnosti ili teške povrede mozga. Ovakav život, po sebi nije ni dobar ni rđav, ali ako nastupi bol, treba se težiti bržem i bezbolnijem kraju.

Postupak eutanazije, bilo shvaćen kao postupak ili kao propuštanje, pripisuje se onom delatniku koji se opredeljuje za smrt druge osobe zato što u njenom slučaju život izgleda da je više zlo nego dobro. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je postupak eutanazije ikada opravdan? Ovo pitanje je složeno i može se odnositi na određene slučajeve, koji posmatrani za sebe jesu moralno opravdljivi i na eutanaziju uopšte tj. da je sasvim u redu da se eutanazija legalizuje. Legalizovanjem eutanazije postoji mogućnost od zloupotrebe i od mnogih grešaka u proceni. Još jedan problem koji se ovde javlja jeste pravo na život. Kod postupka eutanazije, jedna osoba odlučuje o smrti druge osobe. Ubistvo jeste nepravedan čin i čovek ima pravo da bude slobodan od upliatanja drugih, koja ugrožavaju njegov život. Kako onda pravo na život utiče na postupke eutanazije? Da li su takvi postupci ponekad ili uvek isključeni pravom na život? Čak iako možemo da kažemo da je za nekog „bolje da bude mrtav“, to nas ne opravdava da mu oduzmemo život, sve dok on sam to ne bude želeo, što bi onda bila voljna eutanazija. Voljnom eutanazijom se ne ugrožava ničije pravo na život, pravo se ne nerušava ako se nekome dopusti da umre ili se ubije na njegov vlastiti zahtev, ali ova činjenica ne daje odgovor na pitanje – da li je eutanazija moralno dopustiva? Voljna eutanazija ne mora uvek biti za dobro onoga ko umire, jer mogu postojati razni razlozi zbog kojih bi neko želeo da umre. Možda osoba želi da umre zarad nekog drugog ili da ne bi bila na teretu, ali to ne znači nužno da je to najbolje za tu osobu. Prema tome, ovo neće biti eutanazija kako smo je malopre definisali, ali to ne znači da ne može postojati voljna eutanazija, protiv koje ne pravda ni milosrđe neće imati ništa protiv.

Na BBCSerbian.com je 11.12.2008. godine objavljen sledeći tekst:

U mnogim delovima sveta, smrt je jedan od najvećih tabua - ljudi ne vole ni da misle o njoj, a kamoli da je gledaju.

8

Bolovao je od teške bolesti, i uz podršku porodice, otputovao iz Velike Britanije, gde eutanazija nije legalna, na švajcarsku kliniku gde su mu tamošnji doktori pomogli da se ubije.

Posle prikazivanja dokumentarca o tome na jednom od TV kanala, usledila je debata na temu da li je reč o konstruktivnom doprinosu raspravi o eutanaziji, ili se radi o još jednom slučaju neprikladnog voajerizma u borbi za što većim brojem gledalaca.

"U živoj grobnici"

Krejg Juart je patio od neizlečive progresivne neurološke bolesti -amiotrofične lateralne skleroze - ili skraćeno ALS.

Juart je bio Amerikanac, univerzitetski profesor koji je živeo u Britaniji, i 2006. godine je odlučio da ne želi da provede ostatak života - prognoze su bile između dve i pet godina - zarobljen u, kako je govorio, " živoj grobnici" - sopstvenom telu, pošto bi vremenom izgubio moć kretanja i komunikacije sa spoljašnjim svetom.

Njegova porodica je podržala njegovu odluku i bila sa njim kada je snimljen kako pije sedative, ujedom vilice prekida dovod kiseonika, i pre nego što zatvori oči, kaže "hvala". Sve je obavljeno u Švajcarskoj, u specijalizovanoj klinici Dignitas u Cirihu.

Pre nego što je izvršio čin samoubistva, Juart je pred kamerama objasnio svoju odluku da umre:

"Ako ovo uradim, umreću - kao što bih i morao u nekom trenutku. Ali ako odlučim suprotno, to bi značilo da sam se u suštini opredelio za mučenje - i sebe i svoje porodice - pre nego što umrem".

"Nema tu morbidnog voajerizma"

Autor dokumentarca koji je snimljen pre dve godine, i u međuvremenu emitovan na kanadskoj i švajcarskoj televiziji, kao i na nekoliko filmskih festivala bez veće kontroverze, Kanađin Džon Zaritski tvrdi da snimanje i emitovanje trenutka smrti Krejga Juarta nije morbidni voajerizam, kako neki tvrde, već da je posredi informativan i poučan uvid u veoma komplikovano moralno pitanje.

Pomaganje nekom da izvrši samoubistvo je protivzakonitzo svuda u svetu, osim u Švajcarskoj, Belgiji, Holandiji, i američkoj državi Oregon.

Protivnici takozvanog "asistiranog samoubistva", pak, kažu da bi neki pacijenti mogli da se odluče za smrt jer postaju isuviše veliki teret svojim porodicama.

Šta je legalno?

Poslanik u Vestminsteru, Fil Vilis, se protivio emitovanju dokumentarca na britanskoj tv stanici Skaj:

"Ovde postoje dva pitanja. Prvo je - da li je asistirano samoubistvo uopšte legalno? U ovoj zemlji nije, i prosto mislim da ne treba emitovati stvari koje nisu legalne. Drugo pitanje je da li uopšte neko ima pravo da prikaže jedan veoma intiman trenutak, kao što je smrt, na televiziji", kaže on.

9

I zaista, u debati koja prati emitovanje dokumentarca "Pravo na smrt" teško je razlučiti šta je njenim učesncima važnije - moralne i zakonske dileme povezane s eutanazijom, ili sloboda medija da zadiru u ovakve tabu teme.

Britanski premijer Gordon Braun se u parlamentu uzdržao od procene, rekavši samo da je emitovanje dokumentarca "kontroverzno", dodajući i da će nadležne državne agencije pažljivo ispitati da li je bio u skladu sa postojećim propisima.

80% Britanaca za promenu zakona

Što se tiče ove druge, moralne dimenzije, uprkos veoma glasnom protivljenju pretežno verskih organizacija, ankete pokazuju da 80% Britanaca misli da zakon treba da bude promenjen, čime bi lekarima bilo dozvoljeno da pomognu pacijentima kao što je bio Krejg Juart da izvrše samoubistvo - ako tako odluče.

Ova tema proteklih dana podiže veliku prašinu i u kneževini Luksemburg.

Naime, tamošnji parlamentarci žele da promene Ustav kako bi onemogućili Knezu Anriju da spreči legalizaciju eutanazije.

Dopisnici kažu da je u Luksemburgu, povodom rasprave o pravu na asistirano samoubistvo, na pomolu "klasičan sukob monarha i parlamenta". (izvor www.bbc.co.uk/serbian )

Slučaj eutanazije koji mi je privukao pažnju, zabeležen je 28.10.2008.u Hrvatskoj, a objavljen u Jutarnjem listu

(prenosim original tekst, na Hrvatskom jeziku)

“Zašto je izabrao umrijeti?

Morali smo pomoći našem sinu, on nije bio spreman za drugorazredan život, tvrde Julie i Mark James, roditelji mladića Daniela koji je prošloga mjeseca okončao život u Švicarskoj uz pomoć djelatnika “klinike za eutanaziju” Dignitas. Slučaj Daniela Jamesa posljednjih je dana u središtu pozornosti britanske javnosti, a njegovi bi roditelji mogli završiti u zatvoru jer su sinu pomogli u suicidu.

Daniel James (23) bio je mlada ragbijaška zvijezda, no tijekom treninga u ožujku 2007. teško je ozlijedio leđnu moždinu te ostao paraliziran od vrata nadolje. Osam mjeseci proveo je u bolnici gdje je podvrgnut brojnim operacijama, ali bez uspjeha. Tako se život mladića promijenio iz temelja; Daniel je postao zarobljenik svoga paraliziranog tijela. Naposljetku, u rujnu ove godine mladić je zajedno s roditeljima otputovao u Švicarsku gdje je okončao život uz pomoć djelatnika centra Dignitas.

Legalna smrt u Švicarskoj

Dignitas je 1998. u Zürichu utemeljio Ludwig Minelli, bivši novinar i odvjetnik specijaliziran za ljudska prava. Taj je centar tijekom 10 godina djelovanja potpomogao suicid 870 osoba iz raznih krajeva svijeta, među kojima i 100 Britanaca. U Švicarskoj je potpomognuti suicid legalan još od 1941., a dopušten je i stranim državljanima.

10

Budući da su svome sinu pomogli u njegovom naumu da okonča život, supružnici James bi, prema britanskom zakonu, mogli dobiti 14 godina zatvora. - Od kuda pravo bilo kome da drugom čovjeku kaže da treba živjeti takvim životom, prepunim poniženja, patnje i neugode - rekli su supružnici James nakon policijskog saslušanja.

Autonomna odluka

Slučaj James ponovno je potaknuo rasprave o eutanaziji, a komentirali su ga i hrvatski stručnjaci za bioetiku iz različitih disciplina.

- Daniel James je iz punog zdravlja postao teški invalid i donio odluku o eutanaziju uz potporu i razumijevanje svojih roditelja. Može li se, osim iz sasvim principijelnih razloga, tome suprostaviti? - rekao je prof. dr. Božidar Vrhovac, član Povjerenstva za etiku i deontologiju Hrvatske liječničke komore. I filozof dr. Tomislav Bracanović, docent na Hrvatskim studijima, smatra da je slučaj James primjer svojevoljne eutanazije.

-Daniela Jamesa se opisuje kao inteligentnog mladića koji je donio čvrstu i promišljenu odluku da život u njegovu stanju za njega više nije vrijedan i da ga želi okončati. Dakle, radilo se o autonomnoj odluci. No, ono zbog čega ovaj slučaj plijeni pozornost jest sukob intuicije da moramo poštovati autonomne odluke pojedinaca, pogotovo ako se one tiču isključivo njih samih, i intuicije da moramo poštovati zakon, koji zabranjuje i kažnjava pomaganje pojedincima koji odluče okončati svoj život - rekao je dr. Bracanović.

Teolog Tonči Matulić, izvanredni profesor na Katoličko-bogoslovnom fakultetu, u slučaju James ne vidi neki ozbiljni argument u prilog asistiranom samoubojstvu i protiv je njegove legalizacije u Hrvatskoj.

- Ja sam apsolutno protiv toga da se legalizira liječnički čin ubrizgavanja smrtonosnog otrova u bolesnika s neizlječivom bolesti koji se nalazi u terminalnoj fazi života ili, pak, u bolesnika koji je pogođen nekim teškim i neizlječivim invaliditetom, što je slučaj mladoga Jamesa.

Moralne dileme

Takvo djelovanje predstavlja radikalno izokretanje smisla liječničkoga čina koji je moralno obvezan štititi i spašavati ljudski život - rekao je dr. Matulić. U svijetu je asistirani suicid, osim u Švicarskoj, legalan još samo u Nizozemskoj, Belgiji, Luksemburgu i američkoj saveznoj državi Oregon.

- U Nizozemskoj je eutanazija moguća samo ako je sigurno da bolesnik, koji boluje od neizlječive bolesti i ta mu bolest pričinjava  patnje, to želi. Osim toga, to moraju prihvatiti dva liječnika koja ne sudjeluju u procesu pacijentova liječenja, a zatim to mora potvrditi i nadležni ured - kaže prof. Vrhovac. On smatra da Hrvatska još nije zrela za ozakonjenje eutanazije.

- S jedne strane, katolička vjera koja je dominantna u nas to striktno zabranjuje, a s druge strane smatram da kao društvo nismo dovoljno zreli za legalizaciju eutanazije i da bi u tom slučaju postojala opasnost zloupotrebe, odnosno ilegalnog ‘ubijanja’ bolesnih, a možda i zdravih - istaknuo je Vrhovac.

‘Skliska padina’

Dr. Bracanović, pak, u načelu nije protivnik legalizacije eutanazije. - Možda bi u hrvatskom

11

zakonodavstvu, i to  upravo zbog poštivanja prava pojedinca na dostojanstvenu smrt, trebalo konkretnije regulirati ova složena pitanja. Bilo koja zakonska odredba o eutanaziji trebala bi biti dobro promišljena i uz vrlo stroge procedure koje bi sprječavale  zloporabe.

No, s obzirom na loša iskustva koja u nas postoje s provođenjem mnogih zakona, možda bi s donošenjem konkretnijeg zakona koji bi regulirao ovu problematiku trebalo još pričekati. Jer ako nešto nije ‘skliska padina’ u Nizozemskoj ili Švicarskoj, ne mora značiti da to neće biti u nas - kaže Bracanović.

Welby: Želim dostojanstven kraj

Slučaj Quinlan:

Na jednom partiju 1975. Karen Quinlan kolabirala je nakon što je kombinirala alkohol, valij i aspirin. Liječnici su joj spasili život, ali je pala u ‘trajno vegetirajuće stanje’ pa su se nakon nekoliko godina njezini roditelji počeli boriti za pravo da se njihovoj kćeri isključi respirator. Karen je umrla  1985.

Slučaj Schiavo:

Terry Schiavo je od 1990. bila u trajnom vegetirajućem stanju, a sud je njezina supruga Michaela izbrao za skrbnika. Michael je u međuvremenu zasnovao novu obitelj, a 1998. podnio je prvi zahtjev da se Terry prestane na umjetan način održavati na životu. Uslijedila je pravna bitka između njega i Terrynih roditelja koji nisu dopuštali prekid umjetnog održavanja života njihove kćeri. Vrhovni sud je 2005. presudio da se Terry ukloni cjevčica za hranjenje i ona je umrla nakon 13 dana.

Slučaj Welby:

Nakon što je 10 godina bolovao od progresivne mišićne distrofije zbog čega je bio nepokretan, nije mogao govoriti, a pritom je i trpio teške bolove, Piergiorgio Welby se u rujnu 2006.  obratio videopismom talijanskom predsjedniku Giorgiju Napolitanu, zahtijevajući da ga uspavaju sedativom, a zatim da mu isključe respirator. Njegovu želju ispunio je dva mjeseca kasnije Mario Riccio, liječnik anesteziolog. “ (izvor http://www.jutarnji.hr/zasto-je-izabrao-umrijeti-/264887/)

Zaključak

Zbog nepomirljivih suprotnosti između protivnika i zagovornika eutanazije, raspravljanje o eutanaziji je nemoguće završiti. S obzirom na problematičnost teme, kako sa moralnog, pravnog i profesionalnog gledišta tako i sa opšte društvenog - u raspravljanje se uključuju mnogi i to upravo iz domena svojih

12

profesija ili aspiracija. Tehnologizacija medicine i njene goleme mogućnosti na jednoj strani, a ograničeni ekonomski resursi na drugoj (troškovi održavanja terminalno bolesnih, već danas uvelike nadmašuju ekonomske potencijale zajednice, pa restrikcije takvih ekonomskih izdataka za zdravstvenu zaštitu postaju neophodne), te evolucija moralnih uverenja i niza drugih faktora upravo govore u prilog večnom raspravljanju o eutanaziji. Kao što se vidi, ipak postoje određeni pomaci u shvatanju i tretiranju eutanazije. Iako je principijelno eutanazija kažnjiva po zakonu, u nekim se zemljama ona toleriše pod strogo definisanim uslovima (bolesnik mora to potpuno svesno želeti ) njenog izvršavanja. Još uvek postoji dilema o granici između života i smrti i ko i kada bi mogao a bez zloupotrebe, čiste i mirne savesti te moralno - pravno i profesionalno opravdano odrediti tu granicu.

Literatura preuzimana sa portala:

- http://infoz.ffzg.hr/afric/MetodeII/Arhiva01_02/Donat_Math.htm - http://nemacenzure.7.forumer.com/a/eutanazija_post1593.html

13

- http://www.jutarnji.hr/zasto-je-izabrao-umrijeti-/264887/ - www.bbc.co.uk/serbian - http://sr.wikipedia.org/wiki/Eutanazija

14