morfosintaksa

1 | М п р ф п с и н т а к с а

1. Атрибути

За зависне конституенте именичких синтагми употребљава се општи назив атрибут.

Међутим, постоје разне врсте атрибута, те се они према саставу и облику конститу-

ентске јединице могу поделити на три ужа типа:

придевски (конгруентни)

падежни (неконгруентни)

атрибутиви

ПРИДЕВСКИ АТРИБУТ У улози конгруентног атрибута налазе се придеви, придев-

ске синтагме, придевске заменице и редни бројеви. Заједничко им је приписивање са-

држаја именичком појму означеном центром синтагме, при чему се то приписивање

формално обележава конгруенцијом (слагањем) у роду, броју и падежу.

прави придев: игма дгвлчза

трпни придев: жеклхгк замрп

радни глаголски придев: кабрчаиа нгза

глаголски прилог садашњи: еадлвлшавачръа лдирза

глаголски прилог садашњи: бжвхж йлйаз

придевске заменице: пач флвгз

број: мнвж пазйжфан

ПАДЕЖНИ АТРИБУТИ Као атрибути могу се употребити и именице и именичке

синтагме у неком зависном падежу било без предлога, било са предлогом. Овакви

атрибути могу се груписати у падежне атрибуте са придевским, рекцијским и при-

лошким значењем. Функцију атрибута обављају конструкције у следећим падежима:

1. квалификативни генитив: дгвлчза вжпзлг опаоа, дгка лд рзроа

2. генитив материје: плнпа лд флзлиадг

3. посесивни генитив: зръа йлчжт нлджпгша, нлйак Мжнлоиава Книгдг

4. партитивни генитив: хлша засг

5. квалификативни акузатив: плнпа ка омнап, оазл ка мнргг

6. квалификативни инструментал: зрпжча о млзилмугй, флвгз оа хгхжнлй

7. квалификативни локатив: лсжужн р мгкежчж, флвгз р глджкайа

Функцију атрибута обављају и конструкције у функцији рекцијске допуне именици:

огъащг на йачзр, опнат од игпгща, дгша за йжнлй. Затим, могу је имати субјекатски и

објекатски генитив: жеиаеаз оркуа, жеблн качигмхг дгвлчзг; конструкције са

прилошким значењем времена, места и узрока: оронгп р манзр, овадба р йачр, надлоп

еблг ромгта; генитив у експресивним синтагмама: млижпжфан глджкг, дрха лд флвгза,

фрдл лд дгпгпа, оак оклва, еил длба; прилог: злназ камнгд, внапа игвл; поредбене кон-

струкције: пжхжка зал р гнлбкжуж; атрибутске реченице: зрмжл чг зщжгр злча чг кагна-

цгка.


АТРИБУТИВИ Именичком појму може се директно приписати садржај неке именице

или именичке синтагме: птица огижуа, змија лпнлвкжуа, пас ирпаижуа, камен пгйг-

шау, син чгджкау, возач млфгпкжз. У наведеним синтагмама, једна именица квалифи-

кује а друга је квалификована. Обележја везе квалификативне именице са именицом

коју квалификује јесу распоред и подударање у падежу (и броју). Атрибутивима се мо-

гу исказати различите титуле, називи сродства и друге квалификације: гломлджк

Никола, мнлсголн Милан, баба Мара, фжза Јован. Другачија врста атрибутива су називи

књига, уметничких дела, листова, часописа, удружења, спортских клубова, хотела и

институција: роман „Тнавкжфза тнлкжза“, трагедија „Хайигп“, клуб „Јгджкопвл“, хотел

„Сиавжча“.

2. Бројеви

Бројеве можемо да поделимо у две групе:

кардинални [нумерички квантификатори]

редни [редослед појмова обележених именицом]

КАРДИНАЛНИ БРОЈЕВИ означавају количину појма обележеног именицом уз коју

стоје. Можемо их поделити на:

основне бројеве [кардинални у ужем смислу]: чгдак, огдай, мгдгогп

збирне бројеве [колективни]: двлчг, пнлчг, огдйлнл, дгогплнл

бројне именице [са наставком -ица]: двлчжуа, пнлчжуа, мгплнжуа

бројни придеви: чгдкж, двлчж, пнлчж, фгпвлнж

Кардинални бројеви у ужем смислу јављају се најпре уз заједничке именице којима

се оз-начавају предмети и појаве при чему те именице не припадају групи pluaralia

tantum: мгп злхрша, дгогп сиаха. Употребљавају се и уз заједничке именице којима

се обележавају особе (при чему није важно означити ког су пола): мгп мрпкжза, као и

уз збирне именице које не означавају бића: чгдкл дргйг – мгп дргйадж. Бројеви од два

до пет променљиви су, остали бројеви од пет па надаље нису.

Бројне именице на –ица употребљавају се када се обележава скуп особа мушког

пола: мгплнжуа йиаджъа.

Бројни придеви су врло ретки. Употребљавају се уз именице pluralia tantum (двоје

макпаилкг, пнлча внапа) као и уз именице које обележавају појмове који се јављају у

функционалним целинама (двлчг нрзавжуг).

Збирни бројеви означавају тачан број појмова који су означени именицама.

Употребљавају се уз заједничке именице којима се означава скуп особа различитог

пола као и уз именице као што су деца, браћа, господа. За бројеве мање од 5 можемо

употребити паралелно и основни и збирни број (бнап / бнаъа).


РЕДНИ БРОЈЕВИ (ординални) означавају у ком се реду налази појам означен имени-

цом уз коју стоје: мнвж човек, днрга награда, огдйж разред. У вишечланим редним

бројевима само је последњи члан редни број, док су остали основни бројеви.

Бројеви један, два, три и четири променљиви су. Остали бројеви, од пет па надаље, не-

променљиви су, с тим што су бројеви стотина, хиљада, милион и милијарда у овој врс-

ти речи само по служби (функцији). По осталим особинама, они су именице и мењају

се по I и III деклинацији.

Број један има облике за сва три рода {један, једна, једно} и променљив је. За

разлику од осталих бројева, он има потпуну промену. Може се наћи и у

множини (једни, једне, једна) само уз именице pluralia tantum.

Број два има тај облик за мушки и средњи род (два човека) и посебан облик за

женски род (две жене) и мења се по промени некадашње двојине. По истој про-

мени мења се и број оба, обе. У пракси се најчешће не мења.

Бројеви три и четири имају један облик за сва три рода и такође се мењају по

падежима, с тим да се та промена у пракси најчешће не извршава. Облици дати-

ва, инструментала и локатива броја четири граде се додавањем наставка –ма

на основу фгпжн- (а не фгпжнж-).

Н ЈЕДАН ДВА ТРИ ЧЕТИРИ

Г једног двају (двеју) трију четирију

Д једном двама (двема) трима четирма

А један / једног две (две) три четири

В - два (две) три четири

И једним двама (двема) трима четирма

Л једном двама (двема) трима четирма

КОНСТРУКЦИЈЕ СА БРОЈЕВИМА могу да буду:

а) партитивне [број + именица у генитиву]: именица је најчешће у генитиву множине,

док се генитив једнине користи само уз суплетивну множину. Ту су бројеви већи од 4,

збирни бројеви и бројне именице на –ица: дгогплнжуа опрдгкапа. е

б) конгруентне [број + именица са којом број конгруира]: користе се редни бројеви,

али постоје и конгруентне конструкције са бројевима мањим од 5. Код бројева 2, 3 и 4

јавља се паукал (мала множина): два, пнж, фгпжнж йиаджъа; двачр йиаджъа, двайа

йиаджъжйа; двгчр дгка, двгйа дгкайа.


3. Конгруенција

Конгруенција представља формално и семантичко прилагођавање граматичких

облика једних синтаксичких јединица другима. Садржај придевских речи (придева,

придевских заменица, редних бројева и основних један, два, оба, обадва, три и четири)

као и придевских синтагми приписује се именичком појму на који се односи придев-

ска реч, односно синтагма. Садржај глагола у функцији предиката приписује се име-

ничком појму означеним субјектом, што је конгруенција у лицу и броју, а ако је гла-

голски облик сложен- са радним или трпним придевом, онда и у роду.

ФОРМАЛНА (ГРАМАТИЧКА) КОНГРУЕНЦИЈА подразумева прилагођавање облика за-

висног синтаксичког дела облику главног именичког дела. То је слагање синтаксич-

ких јединица према облику.

СЕМАНТИЧКА КОНГРУЕНЦИЈА подразумева у најширем смислу слагање према зна-

чењу. То је слагање зависног синтаксичког дела са главним на основу семантике.

СУБОРДИНАТИВНА (УНУТРАШЊА) КОНГРУЕНЦИЈА остварује се у синтагмама, најчеш-

ће именичким, а подразумева слагање именице са зависним члановима: придевима,

придевским заменицама и бројевима у нлдр, бнлчр ж мадгдр.

СПОЉАШЊА КОНГРУЕНЦИЈА остварује се у два вида:

конгруенција између субјекатског и предикатског израза: дгпг ог жгнаил (сла-

жу се у лицу, броју и роду)

конгруенција са кореференцијалним елементом- то је конгруенција између два

именска израза који не припадају истој реченици: Вждгиж ор девојку. Одйат ор

је мнгмлекаиж.

Када имамо конструкције са основним бројем већим од четири (Пгп шрдж чг длхил1),

имамо слагање према облику и ради се о граматичкој конгруенцији. Могуће је и сла-

гање према значењу, када се ради о семантичкој конгруенцији (Пгп шрдж ор длхиж2).

Исто тако → двлчжуа йиаджъа ор длхиа (граматичка)

двлчжуа йиаджъа ор длхиж (семантичка)

Када имамо бројну именицу у комбинацији са заменицом (као двлчжуа злчж ойл фгзаиж)

нећемо имати граматичку конгруенцију. Када имамо збирне бројеве у комбинацији са

заменицама и уколико се тај збирни број односи на лица међу којима је и говорник

или саговорник, конгруенција зависи од тога на које се лице односи збирни број.

1. Ако се збирни број односи на лица међу којима је говорник, онда је предикат

мушког рода (као двлчг ойл мрплваиж р Бглгнад : као двлчг чг мрплваил р Бгл-

гнад).

1 перфекат трећег лица једнине

2 перфекат трећег лица множине


2. Ако се збирни број односи на лица међу којима је саговорник, предикат је у

другом лицу множине и мушког је рода ако глагол разликује род (вао двлчг опг

мрплваиж р Бглгнад : вао двлчг чг мрплваил р Бглгнад).

3. Уколико се збирни број односи на лица међу којима није ни говорник ни

саговорник, предикат може бити у једнини средњег рода или у множини муш-

ког рода (щжт двлчг3 чг мрплваил р Бглгнад : щжт двлчг ор мрплваиж р Бглгнад)

Синтагме са непроменљивим бројевима (5, 6, 7...) имају посебну конгруенцију, јер ови

бројеви за конгруенцију представљају неутралне речи. Зато конгруентне речи стоје у

једнини и средњем роду. При слагању по значењу, пак, јавља се множина (јер број

означава увек више од једног појма) и род који одговара роду именице (мгп дгка чг

длхил, лкжт мгп дгка ор длхиг). Збирни бројеви такође траже једнину и средњи род,

јер то одговара њиховом облику). Кад уз њих стоје збирне именице (деца, чељад), пре-

дикат се обично слаже са бројем. Но, када су збирни бројеви допуњени именицом која

означава лица различитог пола, среће се и слагање по значењу: множина и мушки род

јер је управо мушки род општи род за лица, те се употребљава за скуп лица различи-

тог пола.

Уколико се употреби конструкција број + заменица, може се рећи вао двлчг у речени-

ци Вао двлчг мрпрчгпг о Манзлй јер предлог упућује на инструментал. Међутим, не мо-

же се рећи као лблчг, већ йж лблчг (пл екайл), вж лблчг (пл екапг).

4. Глаголи

Глаголи су несамосталне променљиве речи које означавају радње, стања или збива-

ња. Њихова категоријална обележја су: лице, број, род, вид (аспект), род (дијатеза),

време, стање и начин.

ЛИЦЕ Промена глагола по лицима назива се конјугација. Прво лице подразумева го-

ворника, друго саговорника, а треће лице не мора да буде присутно. Неки глаголи се

јављају само у 3. лицу једнине, а разлог је семантика: ойнзавапж ог, овжпапж, нае-

дакжпж ог, млеижпж. Лице у реченици не мора бити експлицирано посебном речју.

Глаголе можемо поделити на две групе према категорији лица:

1. личне /финитне/ глаголске облике- имају промену по лицима: аорист, им-

перфекат, перфекат, плусквамперфекат, презент, футур I, императив, потен-

цијал и футур II.

2. неличне /инфинитне/ глаголске облике- немају промену по лицима: инфи-

нитив, глаголски прилог садашњи, глаголски прилог прошли, радни глаголски

придев, глаголски придев трпни

3 вас двпје = двпје; двпје лд вас = више пд двпје


РОД Разликују га они облици који се граде од радног глаголског придева. По струк-

тури, могу се поделити у две групе, с тим да футур I може да буде и прост и сложен.

1. прости /синтетични/ облици: имају глаголску основу без помоћног глагола:

презент, аорист, имперфекат, глаголски придеви и прилози, инфинитив и им-

ператив.

2. сложени /перифрастични/ облици: граде се помоћу помоћног глагола: пер-

фекат, плусквамперфекат, потенцијал и футур II.

ГЛАГОЛСКИ ВИД (аспекат) представља трајање радње ознакама А+ (радња је у току)

или A – (радња је завршена). Разликују се две групе глагола:

1. Једноаспекатски могу да буду несвршени (имперфективни) и свршени (пер-

фективни). Глаголима несвршеног вида радња може да буде представљена као

процес који има непрекидно трајање и онда је то ДУРАТИВНИ (трајни) глагол:

йжоижпж, наеглванапж. Радња се може понављати у одређеним временским

интервалима и тада је глагол ИТЕРАТИВНИ (учестали): вжцапж, овнаъапж. Глаго-

лима свршеног вида радња се представља као завршен процес, као готов чин, а

њихово битно обележје је резултативност. Могу да буду ПОЧЕТНО-СВРШЕНИ

(еамгвапж, мнлглвлнжпж), ЗАВРШНО-СВРШЕНИ (длежвапж, длмиапжпж) или

НЕОДРЕЂЕНО-СВРШЕНИ (радња је отпочела и кратко је трајала: млнаеглванапж,

млогдгпж).

2. Двоаспекатски (двовидни) су они глаголи којима је могуће исказати радњу и

као свршени и као несвршени чин. То су глаголи вждгпж, фрпж, нрфапж,

пгигслкжнапж [Нг ойгпач йж зад нрфай : Кад нрфай, чавжър пж ог].

Када се од глагола несвршеног вида добије глагол свршеног вида (фжпапж →

мнлфжпапж), тај процес се зове перфективизација. Кад се од глагола свршеног вида

добија глагол несвршеног вида (лдирфжпж → лдирфжвапж), тај процес се зове импер-

фективизација. Неки глаголи имају суплетивне видске парњаке (глвлнжпж : нгъж), а

неки их уопште немају (жйапж, ойапнапж, рйгпж, внгдгпж).

ГЛАГОЛСКИ РОД Разликује се глаголски род у ширем и у ужем смислу. У ширем смис-

лу, постоји оваква подела:

1. транзитивни (прелазни): глаголи који захтевају објекатску допуну у бес-

предлошком акузативу, деоном и словенском генитиву: зрмжпж йигзл,

зрмжпж йигза

2. интранзитивни (непрелазни): није им потребан објекат и то су глаголи

кретања и мировања.

3. рефлексивни (повратни): уз себе имају морфему се која се схвата на раз-

личите начине:


а) НЕПРАВИ ПОВРАТНИ ГЛАГОЛИ су глаголи у којима је морфема се саставни део

њихове лексичке структуре и тиме је семантички празна: блчапж ог,

ойгчапж ог, млкахапж ог

б) ПРАВИ ПОВРАТНИ ГЛАГОЛИ су глаголи код којих је вршилац радње у исто

време и субјекат и објекат, те постоји могућност да се морфема се развије у

пуни облик себе: фгхшапж ог, омнгйапж ог, камжпж ог

в) УЗАЈАМНО-ПОВРАТНИ (РЕЦИПРОЧНИ) ГЛАГОЛИ означавају радње које врше

најмање два вршиоца један на другом: нвапж ог, пръж ог, омнжчапгшжпж ог.

У ужем смислу, глаголски род се зове глаголско стање (дијатеза). Подразумева се од-

нос субјекта и радње, и с обзиром на ово обележје, говоримо о активној, пасивној или

медијалној дијатези.

→ Активна дијатеза је она у којој субјекат има обележје aktivnost +, а у

функцији предиката је активан глагол. Тај глагол може да буде транзитиван

(йачза гндж дгпг), интранзитиван (авжлк млигъг), прави повратни, реципрочан

глагол (лкж ог овацачр) и глагол који има детерминативну функцију (мао рчгда4).

← Пасивна дијатеза остварује се у реченицама у којима је предикат у

пасивном облику, док је субјекат пацијенс, онај који трпи радњу. Пасив може

бити партиципски и рефлексивни. Партиципски5 се гради од трпног придева и

помоћног глагола, а рефлексивни6 од активног облика глагола + се.

↔ Медијална дијатеза остварује се у реченицама у којима је субјекат носилац

неког процеса, а глагол је у медијалном облику. Тако у реченици Цвгп вгкг

нема активног деловања субјекта. Исто као у: флвгз опанж, орма ог тиадж, дгвлч-

за чг млунвгкгиа.

У српском књижевном језику постоје следећи облици пасива:

1) ПД ТРПНПГ ГЛАГПЛСКПГ ПРИДЕВА + БИТИ / ЈЕСАМ 2) ПД ТРПНПГ ГЛ. ПРИДЕВА И ППМПЋНПГ ГЛАГПЛА БИТИ инфинитив бжпж твашгк, бжпж млтвашгк

перфекат твашгк оай, млтвашгк оай глагплски прилпг садашои брдръж твашгк плусквамперфекат бжл оай твашгк, бгчат млтвашгк

футур први бжър твашгк, бжър млтвашгк глагплски прилпг прпшли бжвхж твашгк футур други брдгй твашгк, брдгй млтвашгк

императив брдр твашгкж, брдр млтвашгкж 3) АКТИВНИ ПБЛИК ГЛАГПЛА КПЈИ СЕ МЕОА СА ППВРАТНПМ

РЕЧЦПМ СЕ пптенцијал бжл бжт твашгк

имперфекат бгчат твашгк презент тваижй ог, млтваижй ог априст бжт твашгк, бжт млтвашгк

4 рчгда је квалификација субјекта

5 Учитељ је ппхвалип ученика : Ученик је ппхваљен пд учитеља (пбјекат активне ппстаје субјекат пасивне)

6 Кућа се гради : Граде кућу


4. Глаголски начини и времена

Глаголски начин (модус) може се посматрати у оквиру шире категорије модалности,

а модалност подразумева изношење става говорног лица према ономе што се саоп-

штава и према учесницима говорног чина. У српском језику постоје два граматичка

средства за исказивање модалности: императив и потенцијал.

ИМПЕРАТИВ је лични глаголски облик који има само 2. лице једнине и 1. и 2. лице

множине. За треће лице једнине и множине употребљава се конструкција кгза + мнг-

егкп. Гради се од трећег лица множине презента одбацивањем његових наставака и

додавањем следећих:

-ј, -јмо, -јте

-и, -имо, -ите

-ји, -јимо, јите

Глаголи који у основи имају веларе, имаће гласовну промену. Забрана се може исказа-

ти на два начина: конструкцијом кг + жймгнапжв кговнхгклг вжда или кгйлч + жксж-

кжпжв / да + мнгегкп. Основно значење императива је модално. Користи се за искази-

вање заповести, па се зато назива заповедним начином. Његово заповедно значење

може имати више нијанси:

захтев: длкгож члх засг

наредба: млфкжпг

предлог: млгигдачйл хпа мжхг р зщжеж

молба: млйлежпг

савет: брджпг лмнгекж

упозорење: фрвач ог моа

претња: озилкж йж ог о лфжчр

Такође, императив може да искаже жељу (брдж рвгз каойгчак), забрану (кгйлч да

мгвах). Прохибитив се исказује конструкцијама не + императив, немој + инфинитив,

немој + да + презент. Императив се користи и у приповедању (а йж пнфж, пнфж), а ње-

гова употреба може да буде и немодална (фжкж длбнл, ма ог длбнр кадач).

ПОТЕНЦИЈАЛ I сложен је глаголски облик. Гради се од помоћног глагола бити у ао-

ристу и радног глаголског придева. Основно значење потенцијала је модално и њиме

се могу исказати различити видови модалног значења:

могућност: лка бж пл блшг рнаджиа

жеља: мрплваиа бжт кггдг

намера: еаърпаиа чг да бж мнжзнжиа ебрщгклоп

увереност: лк бж бжл лдижфак рмнавкжз

услов: зад бж оаекал еа пл, лк бж ог кашрпжл

претпоставка: лк бж ог йлдда рмиахжл


Међутим, потенцијалом I могу се исказати и немодална значења. Употреба је времен-

ска, за исказивање радње која се у прошлости понављала, односно која се у прошлости

вршила по реду и обичају: Ока бж кгдгшлй накл длнрфзлваиа, лпжхиа бж ка Дркав ж

мнлхгпаиа лбаилй.

ПОТЕНЦИЈАЛ II је модални глаголски облик за прошлост и њиме се најчешће означава

могућност за реализовање глаголске радње у прошлости. Гради се од потенцијала I и

радног глаголског придева глагола бити: ча бжт бжл наджл, лка бж га вждгиа да чг длхиа.

Глаголско време као категоријално обележје глагола изражава темпорални однос

радње према нејезичкој стварности. Радња може да се одмерава према тренутку гово-

ра (tg), у tempus dicendi = време у којем се говори. Ако се радња одмерава према tg, го-

воримо о индикативу или правом временском значењу поруке. Ако се радња одмера-

ва према времену о којем се говори, у tempus agendi, говоримо о релативу.

ПРЕЗЕНТ јесте садашње време, а гради се додавањем личних наставака на презент-

ску основу. Наставци су следећи: -м, -ш, -ø, -мо, -те, -ју (-е, -у). У својој основној функ-

цији означава радњу, стање или збивање које се врши у време када се о њој говори. У

презенту се могу употребити само несвршени (имперфективни глаголи).

Тако употребљен облик презента назива се ИНДИКАТИВНИ (прави). Он се употребљава и

за означавање радњи које се стално врше. То је КВАЛИФИКАТИВНИ презент коме се

изричу и познате научне, уметничке и животном праксом утврђене истине (Сава се

код Београда рижва у Дунав), радње које неко уме или зна да врши (Марија глвлнж

неколико страних језика), радње које указују на стална стања (У овој књизи каиаег ог

најлепше песме). Уколико се презент употребљава да означи радње које су напоредне

са неким другим временом, ради се о РЕЛАТИВНОМ презенту. Он може да буде

наративни (историјски) (Пре пар дана ждгйл ми улицом), релативни квалификативни

презент који означава радње које се понављају (Чим лбжцг један круг, он ирща по

дворишту), презент за будућност (Сутра мрпрчгйл у Суботицу) или гномски

(пословични) (По јутру се дан млекачг). Презент који се односи на неостварену или

нереализовану радњу зове се МОДАЛНИМ презентом (Одиаежй и не враћам се више;

Уйжнгй од жеђи). Посебну улогу има презент који се уз везник да користи као допуна

непотпуним глаголима: кжчг тпгл да задг, тлъг да ог лдйлнж, ваша да ог озилкжпг, лк

млфг да глвлнж.

Инфинитивна (аористна) основа гради се на два начина. Кпд глагпла чији се инфинитив

завршава на –пж испред кпга је впкал, дпбија се пдбијаоем инфинитивнпг наставка. Кпд

глагпла чији се инфинитив завршава на –ъж или –опж, пснпва се дпбија пдбијаоем

наставка –лт пд првпг лица једнине априста.

Презентска основа дпбија се такп штп се у 1. лицу мнпжине презента пдбије лични

наставак –йл.


АОРИСТ је синтетичан глаголски облик који се гради од инфинитивне основе и нас-

тавака:

- -охø, -øе, -øе, -осмо, -осте, -оше

- -хø, -ø, -ø, -смо, -сте, -ше

Аористом се обележава радња која се управо десила, а гради се од глагола свршеног

вида. Може да се гради и од глагола несвршеног вида, али у том случају указује на

радњу која се вршила једно одређено време: „ангаплват пнж глджкг дака“. Осим ос-

новног значења, може да се употреби и у приповедању (После Карађорђеве буне,

еанапж се опет у Србији) или у модалном значењу, да изрази увереност (Дај ми воде,

рйнгт од жеђи) или намеру (Одлт ја).

ИМПЕРФЕКАТ је синтетичан глаголски облик. Гради се од презентске основе којој је

одбијен крајњи вокал, а потом додати наставци:

- -ијах, -ијаше, -ијаше, -ијасмо, -ијасте, -ијаху

- -ах, -аше, -аше, -асмо, -асте, -аху

Гради се од глагола несвршеног вида, а употребљава се да оживи радњу која се у

прошлости дешавала, да оживи нешто што је некада било садашњост.

ПЕРФЕКАТ се гради од енклитике помоћног глагола чгоай и радног глаголског приде-

ва. Гради се и од глагола свршеног и од глагола несвршеног вида, а означава радњу

која се догађала или догодила пре тренутка говора. Њиме се може исказати хабитуал-

ност (радња која се (и)регуларно понављала- Они ор нас редовно млогъжваиж). Перфек-

том се може исказати и модално значење наредбе/забране (Да ог кжож йазкрл!),

услова (Да ойл длхиж на време, видели бисмо филм) и квалификативно (Иекад зиж-

орнг кадкгиг ог вжолзг миакжкг).

Кнщж мгнсгзап је перфекат без помоћног глагола. Треба га разликовати од ситуација

када је изостављен глаголски облик из перфекта: уколико имамо низање радњи иска-

заних перфектом, неће се, економичности ради, увек користити помоћни глагол

(Ухал чг у собу, еапвлнжл врата и нгзал да одлази). Када се употребљава крњи перфе-

кат, нагласак је на резултативности (Јгогк длхиа, лмаил ижхъг, гнад лмропгл.) У раз-

говорном језику, крњи перфекат је обележен експресивношћу (Обжиж опак, рзнаиж

арпл!). У новинским текстовима, употреба крњег перфекта обојена је експресивношћу

и најчешће се налази у наслову (Оовлчжл Рлиак Ганло). Може имати и модална значења

и њиме се може исказати жеља (Жжвгиж! Блг пж млйлгал!) или клетва (Убжл пг Блг!).

Има и специјалну употребу у документима (млпмжоал... лвгнжл... жедал... тај и тај).

ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ је перифрастичан облик који се гради од помоћног глагола у

имперфекту или перфекту и радног глаголског придева. Има обележје везаности-

радња је увек везана за неку другу, релативна је и употребљава се у сложеним речени-

цама. Обележава радњу која се догађала пре, после или за време друге радње: Кад оай

ча длхал, лкж ор вгъ бжиж лпжхиж.


ФУТУР I обележава радњу која ће се догодити у будућности. Може да буде и прост и

сложен глаголски облик. Сложени футур од енклитике глагола тпгпж и инфинитива

(ър наджпж), а прост од окрњеног инфинитива и енклитике глагола тпгпж (радит +

ћу = наджър). Може имати и друга значења: радње која се дешава у прошлости и оне

која има квалификативно значење (Он је врло вредан ученик, увек ъг све карфжпж и

длъж на час). Може се употребити и у приповедању (Дуго га је посматрала, па ъг

наједном нгъж).

ФУТУР II гради се од презента помоћног глагола бжпж и радног глаголског придева.

За њега је такође карактеристично обележје везаности и употребљава се у сложеним

реченицама. Обележава будуће радње које су истовремене са неком другом будућом

радњом, или ће се десити пре или после те радње (Кад брдгйл еавнхжиж посао, отићи

ћемо у биоскоп).

РАДНИ ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВ гради се од инфинитивне основе на коју се додају

следећи наставци:

- -о, -ла, -ло, -ли, -ле, -ла

Понаша се као прави придев и има облике за сва три рода. Разликује једнину и множи-

ну. Учествује у грађењу сложених глаголских облика (перфекат, плусквамперфекат,

потенцијал, футур II). Може да се јави у функцији атрибута и тада се понаша као прави

придев (кабрчаиа река, рмаиж образи, мнлйрзал глас). У функцији субјекта понаша се

као поименичени придев (лднаоиж су разговарали). Такође, служи као кондензатор

реченице: Истрчао је из куће млбгокгл лд шрблйлнг (Истрачао је из куће јер је побес-

нео).

ТРПНИ ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВ гради се од презентске основе на коју се додају следећи

наставци:

- -ен, -ена, -ено

- -н, -на, -но

- -т, -та, -то

Учествује у грађењу пасивних глаголских облика, али може имати и другачију

употребу. Може бити део копулативног предиката (коса му чг наебанрхгка), може да

буде у функцији атрибута и тада се понаша као прави придев (жегрбшгка илузија), да

буде субјекат и тада се понаша као поименичени придев (ртамхгкж се није бранио) те

кондензатор реченице (ућутала је рвнгцгка тиме).

ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОГ САДАШЊИ гради се од глагола несвршеног вида, додавањем

наставка –ъж на треће лице множине презента. Глаголи који се завршавају суфиксима

–лвапж и –жвапж често се јављају са грешкама у дијалектима (мнгмжожвачръж). Заједно

са глаголским прилогом прошлим, глаголски прилог садашњи представља герунде

српског језика где има улогу кондензатора који сажима неку зависну или независну

реченицу.


Пнжбиждава ог мрегъж = Приближава се тако што пузи [начинска]

Блчгъж ог бапжка, лдропал чг лд млдртвапа = Због тога што се бојао батина... [узрочна]

Раейжхшал чг ожиаегъж кже опгмгкжуг = ...док је силазио [временска]7

Пгщг ог пгхзл джхръж = ...и тешко је дисао (пратећа околност) [саставна]

Нг млдждръж гиавр, млглджл чг зл чг рхал = Иако није подигао главу [допусна]

ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОГ ПРОШЛИ гради се од инфинитивне основе и наставака –вхж или

–в. Гради се искључиво од глагола свршеног вида и такође се понаша као реченични

кондензатор.

Окговгопжиа ог жомропжвхж плнбр = ...и притом је испустила торбу [саставна]

Оойгткриа ог ргигдавхж га = ...кад га је угледала [временска]

Иевжкжиа ог отвапжвхж да чг млгнгхжиа = ...јер је схватила да је погрешила [узрочна]

Спал чг ртвапжвхж лгнадр = ...тако што је ухватио ограду [начинска]

ИНФИНИТИВ се гради од инфинитивне основе и наставака –пж / -ъж. Он је основни

облик и глаголи се у речницима наводе у форми инфинитива. Није личан глаголски

облик и нема функцију предиката, али се некад може схватити као предикат (Овај лек

режйапж три пута дневно; Уз држављанство мнжилджпж и личну карту). То је прес-

криптивни инфинитив који се схвата као предикат и у питањима типа Бжпж жиж кг

бжпж? Опжъж жиж лопапж? Инфинитив се може користити и као допуна глаголу. Овај

тип инфинитива среће се у сложеном предикату где се јавља као допуна непунознач-

них глагола (модалних и модалитетних): Морао је мнжекапж истину. Среће се и уз

пунозначне глаголе: Отишао је омавапж. Инфинитив такође може да буде и у позицији

субјекта (пнфапж је корисно) или објекта (волим мрплвапж).

инфинитив БИТИ ХТЕТИ

императив -, буди, -

будимо, будите, - -, хтедни, -

хтеднимо, хтедните, -

презент будем, будеш, буде

будемо, будете, буду (хо)ћу, (хо)ћеш, (хо)ће

(хо)ћемо, (хо)ћете, (хо)ће

аорист бих, би, би

бисмо, бисте, бише хте(до)х, хте(де), хте(де)

хте(до)смо, хте(до)сте, хте(до)ше

гл. прилог садашњи

будући хотећи

гл. прилог прошли

бивши хтевши

имперфекат бе(ја)х, бе(ја)ше, бе(ја)ше

бе(ја)смо, бе(ја)сте, бе(ја)ху хоћах, хоћаше, хоћаше

хоћасмо, хоћасте, хоћаху

радни гл. придев

био, била, било били, биле, била

хтео, хтела, хтело хтели, хтеле, хтела

7 Временска реченица се најчешће сажима глагплским прилпгпм садашоим


5. Предикат

У функцији предиката могу се јавити само лични глаголски облици. Предикатом се

именује, конкретизује и приписује ситуација означена реченицом.

ПРОСТ ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ У функцији простог глаголског предиката јавља се

једна лексема у личном облику при чему није важно да ли је глагол прост или сложен

(Марко пнфж; Марко ъг пнфапж, Марко чг пнфал).

СЛОЖЕНИ ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ Састоји се из два глагола. Први глагол је непуно-

значан из групе модалних, модалитетних и фазних. Модални и модалитетни глаголи

означавају однос вршиоца радње према самој радњи, а фазни означавају неку фазу

глаголске радње.

МОДАЛНИ → морати, моћи, смети, требати

МОДАЛИТЕТНИ → настојати, намеравати, усудити се

ФАЗНИ → почети, наставити, престати

У другом делу овог предиката налази се пунозначни глагол. Он је у облику инфини-

тива, а алтернативно се употребљава конструкција да + презент и назива се немо-

билни презент јер се не може заменити другим глаголским обликом сем инфинити-

вом (Он чг йлнал да лдг : Он чг йлнал лпжъж). На формалном плану, примарни је гла-

гол из групе модалних, модалитетних и фазних јер је он носилац категоријалних обе-

лежја (времена, лица и броја). На другој страни, примаран је други глагол јер говори о

којој је радњи реч.

КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТ Структура му је сложена и састоји се из два дела. У функ-

цији копуле (споне) јављају се глаголи чгоай и бжпж. Осим копуле, постоји и део који

се зове предикатив (именски, прилошки). Ако је предикатив именски, говоримо о

копулативно-именском предикату. Ако је прилошки- о копулативно-прилошком пре-

дикату. У функцији предикатива код копулативно-именског предиката јављају се

именица или именичка синтагма, придев или придевска синтагма, заменица или број:

опрдгкп

качблшж опрдгкп

ЈОВАНА ЈЕ... игма

внил игма

па

мнва

У функцији именског предикатива може се јавити и предлошко-падежна конструк-

ција (То питање чг лд лгнлйкг вадклопж.), а у функцији прилошког предикатива јавља

се прилог или предлошко-падежна конструкција са значењем прилога (Школа чг

даигзл; Школа чг р бижежкж).


СЕМИКОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТ Састоји се из два дела. Први је семикопулативни

глагол, а други део је именска реч која попуњава позицију допунског предикатива.

Семикопулативни глагол има одређену значењску нијансу, али она није довољно

самостална да би могла самостално да се и употребљава: жеабнапж, евапж, жйгклвапж.

У функцији допунског предикатива јавља се именска реч у номинативу, инструмента-

лу или конструкцији за + акузатив. Падеж допунског предикатива зависи од рекције.

c номинатив као допуна иде глаголе евапж (ог), мнлевапж, каевапж

c инструментал као допуна иде уз глаголе ойапнапж, мнлгиаожпж, (ка)евапж

c за + акузатив као допуна иде уз глаголе жеабнапж, млопавжпж, жйгклвапж

ПЕРИФРАСТИЧНИ ПРЕДИКАТ Његова структура је сложена. Састоји се од перифраз-

ног глагола и именске речи у падежу или предлошко-падежној конструкцији. Пери-

фразни глаголи су глаголи чија је семантика непотпуна и не јављају се самостално:

внхжпж, лбавшапж; затим глаголи који само у неким контекстима имају ослабљено

значење: влджпж, давапж, чгоай, бжпж (влджпж борбу, преговоре; дапж оставку; мнж-

вгопж крају).

6. Рекција

Рекција (управљање) има етимолошко порекло у речи regere што значи рмнавшапж.

То је посебан граматикализован облик зависног односа који се сагледава на синтаг-

матском плану између две пунозначне речи. У тој синтагми имамо једну реч која је

главна и једну регирану реч. Рекција подразумева да управна реч у синтагми захтева

појављивање региране речи у тачно одређеном облику: изађи же олбг (генитивна

рекција); уђи р олбр (акузативна рекција). Типично је глаголско својство, али се испо-

љава и код других врста речи: именица и придева (али најчешће оних који су добијени

од глагола и који су, према томе, у значењској вези са глаголом).

Уколико се уз глагол појављује један рекцијски облик именске речи, онда је то глагол

просте рекције или рекцијски глагол (одустати лд кгфгга). Уколико се уз глагол по-

јављује више од једног облика именске речи, онда су то глаголи сложене рекције:

обавестити кгзлга (акузатив) / л кгфгйр (локатив). Код неки х глагола постоји алтер-

нативна употреба рекцијских облика именске речи а на такву употребу најчешће ути-

че значење глагола: саветовати кгзлга / кгзлйг, заборавити кгзлга / ка кгзлга,

плашити ог кгзлга / еа кгзлга.

Рекције се везују за именице које имају глагол у творбеној основи. Допуна тада не мо-

же бити у акузативу (куповати кућу [акузатив] : куповање куће [генитив]). Негде

рекција може да буде иста: еатпгвапж кгхпл лд кгзлг; еатпгващг кгфгга лд кгзлг. При-

девска рекција јавља се код придева који су у творбеној вети са глаголом: захвалити

се кгзлйг еа кгхпл – захвалан кгзлйг еа кгхпл – захвалност кгзлйг еа кгхпл.


РЕКЦИЈСКЕ ГРЕШКЕ

оженити Милицу оженити се Милицом

(оженити сина)

сматрати неког као стручњака сматрати неког стручњаком

оценити нешто увредом оценити нешто као увреду

председавати Европском унијом председавати Европској унији

домаћини су упознали госте о стању на терену

домаћини су упознали госте са стањем на терену

то су три теме о којима смо хтели да вас подсетимо

то су три теме на које смо хтели да вас подсетимо

Огњеновић мења Баљића Огњеновић замењује Баљића

7. Непроменљиве врсте речи

У непроменљиве врсте речи спадају предлози, прилози, везници, узвици и речце.

ПРЕДЛОЗИ су непроменљиве помоћне речи које стоје испред одређених падежних

облика самосталних речи и служе за означавање њиховог односа према другим речи-

ма у реченици. Могу да показују просторни однос (мнгд кућом, кад кућом, р граду),

временски однос (лд јутра дл мрака) као и однос узрока, поређења, циља, намере (није

дошао еблг болести, бољи лд нас, камен еа мост).

ПРИЛОЗИ најчешће одређују глаголе, мада се могу наћи и уз друге врсте речи: приде-

ве, именице и заменице. Прилози који стоје уз речи имају квантификативну улогу.

Постоје две врсте прилога:

прави: нису настали од других врста речи (бижер, орпна, чрфг, мнг)

неправи: настали су од именица у другом падежу (ежйж, игпж, знжхлй,

клър, ожклъ, дакао, чгогкао), од придева конверзијом (бнел, длбнл, игмл), у

семантичкој вези са заменицама [заменички прилози]: показни (овако,

лказл, пазл), општи (овазазл), одрични (кжзазл), неодређени (кгзазл),

упитни (зазл).

Њима се може исказати место (камнгд, каеад, бижер, глнг, длиг, лвдг, пайл), време (чрфг,

дакао, орпна), количина квантификативним прилозима (йклгл, йаил, длопа) и начин

(внгдкл, лдижфкл). У оквиру начина:

темпо: бнел, омлнл

интензитет: гиаокл, пжтл

естетски утисак: игмл, нрдкл

емоционални утисак: лглнфгкл, вгогил, бгокл, шрпжпл

вредносни суд: жнлкжфкл


Прилози који имају значење пратеће околности (говори ребрцгкл : говори и притом је

узбуђен) квалификују радњу преко субјекта. Прилози се могу наћи и уз придеве како

би исказали степен особине тог придева: вглйа добар, внил леп, кглбжфкл талентован.

Уколико прилог стоји уз предикат, он има функцију прилошке одредбе јер одређује

аспекат радње. Може се такође јавити у атрибутској функцији када стоји уз именицу

и ближе је одређује (врата дгокл, емисија рджвл). Прилог може да буде и део копула-

тивног предиката (она чг длбнл) или се може употребити као неправи везник када

уводи одређену врсту зависне реченице (Ушли су зада је професор дошао, + где, како).

Прилози могу да буду одредба реченичног предиката, али исто тако могу да модифи-

кују целу реченицу: Он је майгпкл избегао да се изјасни (он је на паметан начин

избегао / он је избегао да се изјасни што је било паметно).

Прилози који модификују целу реченицу су прилози са екстерним карактером (не

задиру у садржинску страну реченице): Пнвл, он није дошао. Днргл, није се ни изјас-

нио; и прагматски прилози (њима говорник исказује саговорнику став о ономе што се

исказује): прилози брзваикл, рзнапзл, кавлдкл. Прилози са унутрашњим каракте-

ром модификују садржину реченице: на експресивном плану (рлмхпг, рмнавл, кжмл-

хпл), прилози којима се указује на неистинитост (зал, плблд, бачагж), модални при-

лози (йлдда, кгорйщжвл, вгнлвапкл) и прилози додатог коментара (иазлйжоигкл).

РЕЧЦЕ (партикуле) спадају у непроменљиву групу речи којима се означава лични став

говорног лица. Деле се на више врста:

o одрицање / потврђивање: да / кг

o упитне: да иж, еан

o показивање и привлачење пажње (презентативи): гвл, гпл, гкл

o подстицајна: кгза

o неограничен избор: йа који, йа где

o за истицање и додавање садржаја: ж, кж, пазлцг

o за истицање супротности: йгцрпжй, маз, длдрхг, хпавжхг, фаз

o модалне партикуле: еажопа, дазазл, ебжша, йлдда

o конверзационе партикуле (поштапалице): лвач, лкач, екафж

ВЕЗНИЦИ су непроменљива врста речи које повезују речи, синтагме и реченице. Деле

се на праве (ж, а, аиж, чгн, азл) и неправе- уколико улогу везника узима нека друга

врста речи (прилози: зада, гдг; заменице: злчж, зазав). Уколико повезују речи, синтаг-

ме и реченице између којих се ствара напоредни однос, онда су то независни (напо-

редни везници) или конјунктори (ж, ма, пг, кж, кжпж) (Супротно, ако повезују

елементе у зависном односу, онда су субјунктори (азл, зада, йада).

УЗВИЦИ су непроменљива врста речи којима се исказује емоционални однос говорни-

ка према исказу. Њима се изражава (не)задовољство, страх, изненађење, сумњичавост,

мука (ат, лт, жт, срч, л). Узвици служе и за успостављање комуникације (тгч, лч), онома-

топеје животиња (ужчр, йщар, мжчр) или звукова предмета (брй, пнао, сжчр, звну).

morfosintaksa

Documents

pluralia tantum