Moskva III Rim

Sve veće nadiranje Turaka na Balkansko Poluostrvo dovelo je u pitanje opstanak same Vizantije, pošto je nekoliko drugih balkanskih država, među njima i drugo Bugarsko Carstvo, potpalo pod neposrednu tursku vlast, dok su srpske još samostalne države više manje spadale pod turski uticaj odnosno bile su u vazalnoj zavisnosti prema sultanu. Tražeći spas na Zapadu Vizantija je bila prinuđena da pristane na učešće njenog cara i višeg sveštenstva na čelu sa carigradskim patrijarhom Josifom na Feraro-Firentinskom crkvenom saboru (1435-39). Na tome saboru uzeo je učešće i mitropolit moskovski i cele Rusije, po narodnosti Grk, Isidor sa svojom grčkom i ruskom pratnjom. Isidor je dao pristanak na uniju, kao i starije grčke vladike i sâm car, ali je po povratku u Rusiju bio uhapšen po naredbi velikog kneza Vasilija II, koji nije priznao uniju, i svrgnut sa mitropolitske stolice. Od ovog vremena Rusija nije više imala mitropolite-Grke.

Isto tako i Carigrad nije primio uniju. Uskoro zatim Turci su osvojili Carigrad uz pasivan stav gotovo cele Evrope (1453). Ovaj događaj svetsko - istorijskog značaja, kao i pad ostalih pravoslavnih (srpskih i rumunskih) država pod Turku vlast, izazvao je veliko interesovanje, a i zaprepašćenje u Rusiji. Na ovaj način moskovski veliki knez je postao jedini pravoslavni vladar na svetu, a pošto su u Moskvi smatrali samo pravoslavlje istinskim hrišćanstvom, tako su i svoga vladara smatrali jedinim na svetu istinski hrišćanskim vladarom. U tome smislu, a pod nesumnjivim uticajem tradicija carstva koja su se razvila na Balkanu, srpskog carstva cara Dušana i bugarskog Simeonovog carstva, razvija se u Moskvi jedna veoma ponosna ideologija i stvara se ideja da je Moskva - naslednica Vizantije. Tako se javlja ideja koja je imala crkveni motiv, ali je još više bila političkog karaktera.

U ovom periodu na mesto velikog kneza u Moskvi nalazi se Ivan III, sin Vasilija II. Moskovska kneževina pod njegovom vladavinom postiže veliki uspeh. Na početku vladavine Ivana III severoistočna Rusija je još uvek bila politički podeljena. Osim Moskve, postojale su još dve velike kneževine Rjazanska i Tverska, dve kneževine Rostov i Jaroslav, i tri grada - republike Novgorod, Pskov i Vjatka. Nakon dolaska na vlast 1462. godine Ivan III počinje da ostvaruje svoje velike ambicije. Najveću borbu vodio je sa gradom Novgorod, od 1471. do 1480. kada je Novgorod izgubio autonomiju. U borbi velikog kneza jedino je grad Pskov ostao neosvojen, njegovu samostalnost će ukinuti Ivanov naslednik Vasilije III, 1510. godine. Ovim osvajanjima, kao i pobedom nad

Mongolima, Moskva je postigla veliki ugled u Evropi. Tako se Rusiji pružila mogućnost da bude naslednik Vizantije, a njeni naslednici budu naslednici careva Romeja.

Zbog njenog veliko uspeha papa Pavle II je sve više zainteresovan za Moskvu i želi da je stavi pod svoj uticaj. Rimski papa želi da, i nakon pada Vizantije pod tursku vlast ostvari hrišćansku uniju koja je imala za cilj sprečavanje širenja Osmanskog carstva, s tim što sada Moskovsku kneževinu vidi kao predstavnika istočnog hrišćanstva. Da bi Moskva mogla naslediti Vizantiju bilo je potrebno da se ispune više uslova. Jedan od veoma bitnih formalnih uslova, bio je ostvaren drugim brakom Ivana III sa vizantijskom princezom Zojom Paleolog. Ona je bila kći poslednjeg morejskog despota Tome, brata poslednjeg vizantijskog cara Konstantina IX Dragaša. Zoja je sa porodicom ispred Turaka pobegla u Italiju, da bi posle smrti roditelja našla utočište kod pape i postala njegova štićenica. Ona je priznala uniju i papa je njen brak video kao odličnu šansu da proširi svoj uticaj u Moskvi.

U Rimu su 24. maja 1472. godine zastupnici Ivana III formalno sklopili brak svog gospodara sa Zojom. Ona stiže u Moskvu 12. novembra 1472. godine. Venčanje je izvršeno po pravoslavnom obredu, a Zoja je dobila ime Sofija. Sofija je bila izuzetno obrazovana žena. Nije nigde zabeleženo da se žalila na svoju novu domovinu iako je velika razlika između tople Italije gde je provela mladost i hladne i surove Rusije koja se pritom nalazila na samoj kraju evropskog sveta. Kneginja vizantijske krvi imala je mnogo protivnika na moskovskom dvoru. Pre svega optuživali su je za veliki uticaj koji je imala na svog muža Ivana III. Sofija je zaista imala veliki uticaj na muža i na politički i kulturni život Moskve, ali potpuno u drugom smislu nego što su to mislili i očekivali od nje u Rimu. Od unije i katoličke propagande nema ništa, nego Sofija deluje na svoga muža u duhu utvrđivanja apsolutizma pomalo teokratskog karaktera, kakav je bio u Vizantiji. Najveći njen protivnik na dvoru bio je prestolonaslednik Ivan Mlađi koji se prema njoj ophodio bez ikakvog poštovanja i koji če kasnije stradati, najverovatnije po njenom nalogu. U Moskvi su svi počev od samog velikog kneza, odlično shvatili značaj braka sa Sofijom, koja je oličavala vezu sa “drugim Rimom”, ali to ne znači da je preko njega Ivan III sebe smatrao naslednikom Vizantije, jer je najviše prava da se smatra naslednikom Vizantije imao Sofijim brat Andronik Paleolog. On je pokušao da svoje pravo na vizantijsku krunu proda Ivanu III ali u tome nie uspeo. Međutim, Ivan nakon sklapanja braka sa princezom iz kuće Paleologa, na svoj vladarski pečat stavlja dvoglavog orla, koji je drevni simbol Vizantije. Ovu praksu su kasnije preuzeli i njegovi naslednici. U ovom periodu uvedeni su i elementi

vizantijskog ceremonijala, koji je prvi put u Moskvi korišćen prilikom krunisanja Ivanovog unuka Dimitrija Ivanoviča za velikog kneza 1497. godine. U kasnijoj epohi, ideolozi moskovske carske ideje, s pravom su pridavali veliki značaj Ivanovom drugom braku. On je postao pravna i simbolična nit koja je povezivala Moskvu sa Carigradom i Vizantijskim carstvom.

Ipak Ruska crkva je bila prva koja je vlasti moskovskih kneževa dala jedan ideološki značaj. Firentinska unija i propast Vizantije u ruskim crkvenim krugovima se tumačila kao božja kazna. I zaista u političkoj stvarnosti Moskva je ostala jedina velika i pre svega suverena država čiji je vladar postao pravi zaštitnik pravoslavlja. U ovom ambijentu vrlo intenzivnog političkog i kulturnog života stare Moskve i pod uticajem velikih kontrasta između odličnih uspeha moskovske Velike Kneževine na diplomatskom i vojnom polju i žalosne i beslavne propasti Vizantije i drugih pravoslavnih balkanskih država stvara se veoma dalekosežna, a i ohola ideologija »Moskve - Trećeg Rima«. Ovu ideologiju je napisao monah Filotej 1510. godine u poslanici Ivanovom nasledniku Vasiliju III. Upozoravajuci moskovskog kneza da cuva tradicije svojih predaka, starac Filotej kaze "Pazi, blagočastivi caru, da se sva hriscanska carstva sabrala u tvoje jedino, jer su dva Rima pala, a treci Moskva stoji, a cetvrtog nece biti". Filotej je u moskovskom knezu, skoro je sigurno, video zaštitnika, a istorijske okolnosti će u budućim vekovima stvoriti uslove da u ovim rečima mnogi prepoznaju Moskvu kao naslednicu Vizantijskog carstva čije su ideje i duhovni ideali nastavili da žive u Ruskom carstvu.