muldashev - u potrazi za gradom bogova

U potrazi za gradom bogova

Dr Ernst Muldašev

Hema-Kheya-N eye Beograd, 2009.

Tom 3 U predelima Šambale

Predaovor autora 9

Glava 1. Prve piramide Grada Bogova 13 Glava 2. Čovek koji čita 43 Glava 3. Zvono 53 Glava 4. Kakav je Kajlaš? 61 Glava 5. Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantđmani 91 Glava 6. Ko je gradio Grad Bogova? 101 Glava 7. Bibliteka među stenama 121 Glava 8. Dom Srećnog Kamena.

Glavno Ogledalo Vremena 139 Glava 9. Vrata Šambale 161 Glava 10. Kameni laser 189 Glava 11. Kosmičko ogledalo Kajlaša 209 Glava 12. Dvorci bez prozora i vrata 217 Glava 13. Kamena ogledala Grada Bogova 227 Glava 14. Crna strana Kajlaša 235 Glava 15. U Dolini Smrti 245 Glava 16. Srce vode 319 Glava 17. Milarepina pećina 329 Glava 18. Svuda piramide, piramide, piramide... 395 Glava 19. Kula Šambale 419 Glava 20. Ka Mestu Gladnog Đavola 453 Glava 21. Kući 503 Epilog 527

U potrazi za gradom bogova

Tom 3

U predelima Sambale

Ernst Rifgatovič Muldašev

Doktor medicinskih nauka, profesor univerziteta, direktor Sverusijskog centra za očnu i plastičnu kirurgiju (Ufa), hirurg višeg reda, uvaženi kon-sultant univerziteta u Luisvilu (SAD), inostrani član Američke akademije oftamologa, diplomi-rani oftalmolog Meksika, član Internacionalne akademije nauka, majstor sporta u sportskom planinarenju, trostruki šampion SSSR-a.

E. R. Muldašev je izumitelj hirurškogbiomaterijala „aloplanta", pomoću koga je postalo moguće lečiti bolesti koje su se smatrale neizlečivim (atro-fija očnog nerva, dijabetička retinopatija, pigmentni retinitis i dr). Otkriće „aloplanta" otvorilo je mogućnosti za regenerativnu hirurgiju, tj. hirurgiju usmerenu na „gajenje" čovekovih sopstvenih tkiva.

E. R. Muldašev je značajni ruski naučnik svetskog glasa. On je razra-dio više od 70 novih očnih i plastičnih operacija, razradio i pustio u proizvodnju 58 oblika „aloplanta". Objavio je oko 300 naučnih radova u ruskoj i inostranoj periodici i ima 52 patenta u Rusiji, SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. Njegovi radovi dobijali su zlatne medalje na međunarodnim izložbama. U preko 40 zemalja održao je predavanja i pokazne operacije. On svake godine obavi 300-400 složenih operacija.

Interes ovog naučnika za probleme porekla čovečanstva nije slučajan. Pošto je naučnik širokih pogleda, E. R. Muldašev je počeo da razmišlja o me-dicinskoj problematici ljudske energetike na filozofskom i opšteljudskom planu, štose u krajnjem ishodu pretvorilo u naučno istraživanje tajan-stvenih pitanja porekla čovečanstva. Ali, iz te filozofske i senzacionalne rasprave već su načitijeni direktni praktični zaključci, koji su uticali na formiranje principa novihmetoda lečenja.

E. R. Muldašev misli originalno i zna da jednostavnim ipristupačnim jezikom izloži složene naučne probleme. Knjiga „Od koga smo potekli" na-pisana je umetničkim stilom, premda je u suštini duboko naučna. Ova knjiga je interesantna kako za široki krug čitalaca, tako i za specijaliste.

R. T. Nigmatulin doktor medicinskih nauka, profesor univerziteta

Predgovor autora Prošla je 1999. godina. Ruska ekspedicija na Tibet se nastavila. Postavili smo logor na prilazima legendarnom Gradu Bogova.

Noću sam se iznenada probudio. Ležao sam u šatoru, postavivši ruke pod glavu i čudio se kako mi mozak lako i jasno radi.

- Eh, kada bi tako radio danju, a ne noću - pomislio sam zlovoljno.

Brzo, kao da se vreme skratilo, misli su prolazile kroz glavu. Te misli kao da su prelistavale stranice knjige o organizovanju i odvijanju ove ekspedicije na Tibet.

- A uopšte, interesantno je kako mi se javila pomisao o Gra-du Bogova - začudio sam se.

Shvatao sam da mi je ta misao došla nekako niotkuda, ali mi se tako učvrstila u glavi da sam, uprkos tome što sam negodo-vao i škrgutao zubima što ne mogu da nađem izvor legende o Gradu Bogova, organizovao ekspediciju da potražimo taj fan-tomski grad pod nebom.

Donekle me je umirivalo to što me je poduhvat istraživanja piramida i drevnih spomenika na Zemlji doveo do uvida da svetski sistem piramida i spomenika davne prošlosti počinje od svete planine Kajlaš, a naš šator se sada upravo nalazio ne-daleko od nje; u šatoru sam ležao ja, podmetnuvši ruke pod gla-vu. Doveo sam ekspediciju dovde, nadajući se da ćemo uz svetu planinu Kajlaš naći i Grad Bogova. Ali, hoćemo li ga naći?

- Eh, hoćemo li ga naći? - prošaputao sam, znajući da ćemo se prekosutra uputiti ka mestu na kome bi, po našim proračunima, trebalo da bude Grad Bogova.

Kao san su izgledali nedavni doživljaji u Nepalu i na Tibetu. Sve što se dešavalo ovde, daleko od domovine, sada, dok sam ležao u šatoru sa rukama pod glavom, izgledalo mi je kao fan-tastika, čista fantastika. Moj ruski um odbijao je da poveruje u ono o čemu su govorile nepalske i tibetske lame. Taj prizem-

9

U PREDE LIMA ŠAMBALE

ni um nije hteo da pojmi da čuda zaista postoje na sve-tu i da lamama, koji na sebi nose breme prošlosti, ništa ne znači fantaziranje, da oni naprosto hoće da svi ljudi, računajući i nas - nadmene Evropljane - poverujemo u to da su na Zemlji pre nas postojale velike civilizacije i da najbolji sinovi i kćeri tih drevnih civilizacija nisu

nestali sa lica Zemlje, već da do dan-danas žive u prekrasnoj Šambali iza eterične barijere paralelnog sveta. A takođe, da i Carstvo Mrtvih živi zajedno sa njima - Carstvo Živih Mrtvih.

- Zlatne ploče Harata - proletela mi je kroz glavu patetična misao, podsećajući na to daje sve počelo ovde sa legendarnom zagonetkom Harata.

Setio šam se nepalskih stupa, vozila drevnih naroda, kamena Santamani, za-gonetne svetlosti na nebu, očiju koje je na nebu video Seliverstov, zagonetnog kruga, Jezera Demona i smesta shvatio da sva ta gomila zagonetki ne može biti slučajnost. Iza toga stoji Nešto. I sve se svodilo na to da je to Nešto - Sambala, u

čije smo predele mi hteli da zađemo. U potpunosti sam uviđao da ako to Nešto zaista postoji - mi se

sada nalazimo na dva koraka od Njegove Oblasti. Žudeo sam da se sretnem sa Njim, strasno sam žudeo da se bar na trenutak su-sretnem sa Velikim Ujedinjenim Umom svih zemaljskih Ljudskih Rasa - Umom Sambale. Maštao sam o tome, iako sam znao da

10

Predgovor autora

moj ništavno slabi um nije baš interesantan za njih, za nevidljive ljude Sambale, koji su nekada davno, davno, nakon Vaseljenskog Potopa, ponovo stvorili nas - savremene ljude - baš ovde, u njiho-

vom glavnom staništu, Gradu Bogova. Shvatao sam da me nikad neće pustiti u podzemni svet i da mi nikad neće dopu-stiti da stupim u Carstvo Mrtvih, zato što moja radoznalost nema velikog značaja. Ali sam ipak hteo da vidim legendarna vrata Sambale, ipak... Hteo sam da nađem mitsku Dolinu Smrti, da osetim dah Go-spodara Smrti, Jame. Hteo sam... Ali, još nisam znao da li zaista postoji Grad Bogo-va - nadzemni deo Sambale!

Ležao sam u šatoru sa rukama pod glavom. Napolju je za-vijao i besneo planinski tibetski vetar. Čekao sam jutro i brinuo se kako će se odigrati predstojeći susret sa Gradom Bogova.

Još nisam znao da ne samo da ćemo naći Grad Bogova, ne-go i da ćemo se iščuđavati, štaviše, beskrajno diviti neverovat-nim tehnološkim moćima Sambale, koje su omogućile da se sagradi taj čudesni Grad, koji se sastoji od kolosalnih pira-mida i spomenika. Pa iako ćemo uspe-ti da uđemo u Grad Bogova, nećemo moći da shvatimo namenu tog Grada. Mislićemo, misliti i misliti o toj temi, ali tek po završetku ekspedicije, u Ufi, nakon što završimo pipavi posao izrade mape i sheme Grada Bogova, uspećemo da postavimo hipotezu o njegovoj name-ni, i reč „matrica" će sinuti posebno jarkim bojama.

Još nisam znao da će Dolina Smrti kondenzovanim vreme-nom tako prodrmati svaku moju ćeliju i svaki molekul, da ću

11


dugo nakon toga periodično zastajati, padati na zemlju i dugo patiti od oštrog bola u predelu solarnog pleksusa. Takođe ni-sam znao da ćemo po izlasku iz Grada Bogova upravo na ovom mestu postaviti šator i da ću se čitavu noć previjati od bola osećajući da sa tim divljim bolom iz mene izlazi sva negativna energija koja se nakupila tokom života. I te ću noći, kao nešto najdraže, privijati uz sebe mape sa crtežima građevina Grada Bogova.

Nisam znao da ću ipak ostati živ i da ću početi da pišem knjigu „U potrazi za Gradom Bogova", koja se sastoji od neko-liko tomova. A moje pamćenje, koje će preživeti mučenje kon-denzovanog vremena Doline Smrti, pomno će me snabdeti in-formacijama ne samo o svakom koraku te ekspedicije, već i o svakoj misli koja se tamo pojavi.

A tada, uoči pohoda u Grad Bogova, i dalje sam ležao sa rukama pod glavom. Tibetski vetiar je zviždao. U duši sam se osećao mirno i dobro. A pored mene su spavali momci - članovi tibetske ekspedicije.

Sergej Anatolevič Seliverstov je mirno spavao. On bi povre-meno micao usnama; sigurno je sanjao ružičaste snove - o op-timizmu i romantici, koji su bili karakteristični za njega.

Ravil Šamilevič Mirhajdarov se sklupčao u krug. Jednom rukom je držao kameru koju je oprezno stavio pod jastuk.

Rafael Gajazovič Jusupov je spavao, gurajući nos u grudi Sergeja Seliverstova i stavivši na njega svoju levu ruku. On kao da je i u snu vukao Seliverstova na zemlju, ne dajući mu da „uz-leti" u njegovim romantičnim težnjama.

Ruke koje sam stavio pod glavu gotovo su mi potpuno utr-nule. Izvukao sam ih i okrenuo se na stranu. A napolju je zavijao tibetski vetar. Nisam se više nadao da ću zaspati, naprosto sam čekao sutrašnji dan - dan kada ćemo še spremiti da stupimo na tlo legendarnog Grada Bogova.

12

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide. _________________ Dava Teniing, šerpas

Posvećeno uspomeni na Nikolaja Konstantinoviča Reriha

Glava 1 Prve piramide Grada Bogova

Moj prijatelj Sergej Anatolevič Seliverstov je tovario jaka. - Samo da bude dobro vreme, samo da bude dobro vreme

- govorio sam u sebi, dok sam pomagao da naše rance natova-rimo na jakove koje smo iznajmili od lokalnih pastira da bismo zašli u dubine tibetskih planina u oblasti svete planine Kajlaš.

Uporno su nam savetovali da idemo sa lakim rančevima, zato što će se putovanje odvijati na visinama od 5000 do 6000 me-tara, a na takvim visi-nama veći tereti mogu da veoma uspore brzi-nu hoda. Ali jakovi, po tvrdnjama Tibetanaca, mogli su ne samo da lako nose veliki teret, već i da dobro hodaju kamenim terenima, pa čak i da se veru po liti-cama koje se krune.

13


- Svi da rastovarite jakove! Obratite pažnju koji ranac po-vezujete sa kojim na leđima jaka, da teret ne bi pretezao na je-dnu stranu - rekao je vodič Tatu. - Sutra moramo da krenemo rano, čim svane. Jakove ćemo natovariti još po noći. Goniči će dovesti jakove ovamo već u šest ujutru.

Podigao sam glavu i još jednom pogledao crne oblake koji su su okruživali oblast svetog Kajlaša.

- Eh! - rekao sam ozlovoljeno. - Juče uveče Kajlaš se video, a danas su ga opet obavili oblaci. A da ne bude nevremena? Ako ne bude lepo vreme, ništa nećemo videti! Ništa! Nećemo videti Grad Bogova, koji bi trebalo da bude ovde, u oblasti Kajlaša. Tada će čitava eskpedicija biti uzaludna! Eh!

Vidim li ja to piramidu? Ophrvan takvim mislima, seo sam na humku i zagledao se u pravcu Kajlaša. U rukama mi je bila karta po kojoj sam tačno mogao da odredim položaj Kajlaša, skrivenog oblacima. Zatim je moj pogled skliznuo po padinama i smesta se, na zapadu od Kajlaša, zaustavio na jednom neobično pravilnom obliku. Pažljivo sam se zagledao. Srce mi je ubrzano zakucalo.

- Ono nije planina! Ono je piramida! - glasno sam rekao sam sebi, skočivši od uzbuđenja.

Grčevitim pokretom sam dograbio foto-aparat i maksimal-no zumirajući prizor nekoliko puta fotografisao piramidalnu planinu. Potom sam posegnuo u ranac, dohvatio svesku i počeo da skiciram tu piramidalnu planinu, koja se jasno ocrtavala na pozadini niskog gorja.

- lito vidiš! - govorio sam, glupo mičući usnama i sećajući se kako su mi u Nepalu dva-tri puta u glavu došle misli da se le-gendarni Grad Bogova mora sastojati od veoma starih pirami-da, raspoređenih oko glavne piramide - svete planine Kajlaša.

Setio sam se takođe da je u Katmanduu, dok sam prolazio između stubova kompleksa Svajambanata, raspoređenih oko glav-

14

Prve piramide Grada Bogova

Crtež prve piramidalne planine koju smo videli Ona je orijentisana 300 (zapadni otklon) od mestagde mi stojimo i postrance okrenuta prema Kajlašu (podaci ne sasvim tačni, veoma

je daleko) dobro je zaklonjena (bela je u snegu)

ne stupe, u meni uporno tinjala misao da kompleks Svajambanata simbolizuje kompleks Kajlaša. Tada sam i pažljivo prebrajao sve stupe kompleksa Svajambanata - bilo ih je tačno 108.

Završivši skiciranje, skliznuo sam sa humke i pružio se po retkoj travi. Bilo je veoma hladno. Duvao je ledeni vetar.

- Zar nije oko Kajlaša raspoređeno 108 piramidalnih kon-strukcija? - iznenada sam pomislio. - Zar nije ova planina pre-da mnom jedna od mnogobrojnih piramida?

Izmerio sam rastojanje do piramide koju smo videli, uzeo sve neophodne azimute i uneo njen položaj na mapu. Potom sam hitro pošao u logor i čim sam stigao, povikao:

- Rafaele Gajazoviču! Ravile! Izlazite iz šatora! Dajte digital-ni aparat i spremite notbuk!

Ponovo smo pošli do humke na kojoj sam malopre sedeo i nekoliko puta fotografisali piramidalnu planinu digitalnim apa-

15


ratom. Zamolio sam drugove da prikažu sliku na ekranu kom-pjutera, uveličaju je i načine konture, da bih se uverio u njen piramidalni oblik.

Rafael Jusupov je vrlo brzo načinio konture.

- Liči na piramidu, liči, jel da! - uzvik-nuo sam. - Ali, ako je to pirami-da, onda je veoma stara - pogledajte,

na uveličanom snimku vidna su oštećenja. Snežni pokrivač koji je pokriva ne dopušta da se dobro pogledaju bočne površine! Je li to piramida? Možda nam se naprosto čini da trougaona planina izgleda kao piramida? Možda vidimo ono što želimo?

Sumnje su mi se kovitlale u glavi kao vihor. U grlu mi se javi-la teška neurotična knedla. Sa žaljenjem sam priznao svoju de-tinjastu i... svakako neosnovanu fantaziju i počeo da je mrzim.

- Ja, ja, ja... glupi fantasta, doveo sam ovamo čitavu ekspe-diciju - mislio sam u tom trenutku, stežući kompas u rukama.

- Lako je fantazirati sedeći u udobnom kabinetu. A stvar-nost je već surovija, njoj uvek trebaju dokazi! A gde su dokazi? Samo ovaj rasplinut kompjuterski snimak? A oblaci? Ovi prok-leti crni oblaci! Oni ne samo da su zaklonili sveti Kajlaš, oni će uskoro zakloniti i ovu relativno nisko postavljenu piramidu. Je li to uopšte piramida?

Ježeći se od zime, zapalio sam cigaretu od nervoze. Rafael i Ravil su ćutali.

16


- Kad bi bar nešto rekli! Rekli bi da sam budala i zanesenjak - pomislio sam. - Neće ništa da kažu, ja sam im šef na poslu.

Potrudio sam se da voljnim naporom uklonim sumnje i počnem da analiziram hipotezu da se u oblasti svete planine Kajlaš nalazi čitav kompleks veoma starih piramidalnih kon-strukcija, koje u celini čine Grad Bogova.

- A možda se to i može i potvrditi - nekako žalosno i ravnodušno sam prošaptao sam sebi. - Možda je ova piramidalna planina tek početak? Možda je ona prva lasta? Možda nakon nje počinju da se prostiru sve nove i nove piramidalne konstrukcije?!

Počeo sam da prebiram po glavi sve pretpostavke koje su nas dovele ovamo - na daleki i surovi Tibet - da baš ovde tražimo legendarni Grad Bogova. Misli su počele da se vrte u analitičkom kolopletu. Ali, odnekud je iz dubina'svesti lagano isplivalo pitanje koje me je mučilo - kakva je namena Grada Bogova? To pitanje je prekinulo tok analitičkih misli i počelo da traži bilo kakav, makar i spekulativan, makar i hipotetički, makar i fantastični odgovor. Napregnuo sam se, nastojeći da uključim sav potencijal svoga mozga, ali odgovora nije bilo. Knedla razočaranja i ljutnje na samog sebe opet se javila u grlu. Obuzela me je vrućina.

Tada nisam znao da još dugo, dugo neću moći da nađem odgovor na to pitanje. A taj odgovor će se pokazati toliko neočekivano neobičnim, da ću dugo sedeti sa glupo raširenim rukama, razmišljajući o svrsi postojanja ljudske zlobe na Zem-lji, a baš kao odgovor na postojanje zlobe je i sagrađen taj ne-beski „grad" - Grad Bogova.

Tupo sam vrteo glavom, da bih odugovlačio, i onda upitao prijatelje:

- Momci, kolika je po vašem mišljenju visina ove piramidal-ne planine?

- Čega? Govori glasnije! Ništa se ne čuje od vetra... - trgao se Rafael Jusupov.

17


- Kažem, kolika je visina te piramidalne planine?

- Aha... - Rafael je počeo da pažljivo gleda. - Prilično je vi-soka. Do nje ima... hm... dvade-set kilometara, tako je, a ona se visoko izdiže iznad lanca. Da, i mije ne vidimo do osnove.

- Da li je viša od Keopsove piramide, koja je visoka 146 metara?

- Ja mislim da je viša. Pomislio sam da je ta pira-

midalna planina kao kamičak u poredenju sa svetim Kajlašem koji je... koji je... verovatno i

sam piramidalna konstrukcija koju su sagradili drevni narodi. - Očigledno je veoma stara ta piramidalna planina? - poka-

zao sam prstom na nju. - Šta? - opet me nije čuo Rafael Jusupov. - Govori glasnije,

kažem ti, vetar užasno duva. - Da li je stara ta planina? - viknuo sam. - Ko bi ga znao.. Da bi se to saznalo, do piramidalne planine

morali bi da dođu specijalisti geolozi da bi... - Geologa među nama nema - prekinuo je Ravil Rafaela Ju-

supova. - Sefe, hoćemo li da idemo do te piramidalne planine? - Naravno da nećemo - odgovorio sam, nastojeći da se odu-

prem osećanju tuge koje je naviralo naizgled niotkuda. - Ići ćemo planiranom maršrutom.

- U redu. - Interesantno, kako je bila sagrađena ta piramida? Da li je, na

kraju krajeva, to piramida a rie prirodna planina? - promrmljao sam sebi u bradu.

18


- Hoćeš li govoriti glasnije ili ne? - uzjogunio se Rafael Jusupov.

- Gajaziču, skini kapu sa ušiju - posavetovao ga je Ravil. - Sta? - upitao je opet Rafael Jusupov. Sumnje me nisu napuštale. Još nisam znao da ćemo uskoro

videti ogromne piramidalne konstrukcije raznih oblika i da će one polako, sasvim postepeno, razvejati sumnje da zaista vidi-mo Grad Bogova.

- Momci, idite u logor! Ja ću još malo da budem ovde. Izgle-da da se oblaci podižu. Ostavite mi digitalni foto-aparat - rekao sam.

Ponovo sam seo na moju omiljenu humku. Imao sam osećaj kao da me humka odozdo greje. Pažljivo sam prelazio pogledom od jednog planinskog prevoja do drugog, nastojeći da nađem još neku piramidalnu planinu. Već sam počeo da očajavam, ka-da se iznenada moj pogled zaustavio na nekim čudnim traka-ma nedaleko od prve piramidalne planine, površinama nalik na trake koje su počele da izranjaju iz oblaka koji su se podizali. Pažljivo sam pogledao - trake su bile zaista čudne. Ali je vrh planine bio pokriven oblacima.

Divlji psi Čekao sam, nadajući se da će se oblaci podići i otkriti tu planinu sa trakama. U tom trenutku se otpozadi začulo krckanje suve trave. Instinktivno sam se trgao i okrenuo. Pas strašnog izgleda, koji se pojavio niotkuda, stojao je i iskeženih zuba gledao u mene.

Ustao sam, okrenuo se licem ka psu i počeo da ga ćuteći gledam. Pas nije izdržao ljudski pogled i zalajavši, skočio je na mene. Uspeo sam da ga šutnem nogom, ali je pas, udaljivši se, počeo da kruži oko mene, dok su njegov lavež i režanje odjekivali po okolini.

Odnekuda su izronilajoš dvavelika psa, koji su zajedno saprvim počeli da trče u krug oko mene, nastojeći da mi se prikradu otpo-zadi u ujedu me za nogu. Jedva sam uspevao da se odbranim.

19


Nisam imao nikakvo oružje osim noža. Nož sam čvrsto držao u ruci. Nisam se usuđivao da se sagnem da uzmem ka-men, bojeći se da neću uspeti da reagujem ako me psi napadnu. Dva fotoaparata su se klatila na uzici, ometajući mi koordina-ciju pokreta. Ranac mi se valjao po zemlji. Vlažni vetar je listao stranice dnevnika koji je ležao pored njega.

Osećao sam da psi pokušavaju da me iscrpu. Uskoro sam, pokušavajući da ih odbijem, zaista i počeo da posustajem. Tada sam skinuo kapu i bacio je pred sebe. Jedan pas se instinktivno ustremio ka njoj. Rizikujući da me ostali ujedu otpozadi, pojurio sam ka tom psu i ugrabivši pogodan trenutak, iz sve snage ga šutnuo u njušku. Kao u usporenom filmu, primetio sam kako moja tvrda planinarska čizma ulazi pravo u gubicu tog zlobnog stvorenja lomeći kosti. Zaglušujući krik razlegao se tibetanskom visoravni.

Hitro sam se okrenuo. Druga dva psa, prekinuvši lajanje, zaustavili su se i kezeći zube počeli da me gledaju. Povređeni pas je nastavio da žalosno skiči, okrećući se u mestu.

Hitro sam se sagnuo, dohvatio veliki kamen i bacio ga pre-ma dvama psima koji su ćutali. Psi su se udaljili deset metara i ponovo, kao sablasti, nastavili da gledaju u mene. Povređeni pas, povodeći se, dao se u bekstvo.

Sa dostojanstvom koje je ličilo na dostojanstvo snažnije životinje, nehajno sam podigao bačenu kapu, dnevnik, ranac i ponosno počeo da se udaljavam u stranu, tako da je izgledalo kao da se prema tim divljim psima odnosim kao prema nekim pitomim hrčcima ili zečevima.

Išao sam sve dalje i dalje, nažalost se udaljavajući i od logora, a dva preostala psa su nastavila da me ćuteći gledaju, nalik na sa-blasti. Kada sam se udaljio na pristojnu razdaljinu, otpozadi se razlegao urlik. Okrenuo sam se i video kako su dva sablasna psa pojurila u stranu, i dotrčavši do ranjenog brata, stali pred njega.

- Auuu - skiknuo je povređeni pas, shvativši, očigledno, su-rovost vučjih zakona.

20


Uskoro se sve izmešalo u režeće klupko. Okrenuo sam se i pošao dalje. Zašavši za brežuljak, ponovo

sam našao suvu humku, seo na nju, orijentisao se uz pomoć kompasa i počeo da pogledom pretražujem neobične površine na koje sam malopre usmerio pažnju. Ali, iznutra nikako ni-sam mogao da se saberem, u grudima mi je srce jako kucalo. Stalno sam se osvrtao, bojeći se novog naleta oblaka. Tek kad sam popušio treću cigaretu za redom, uspelo mi je da se misao-no odvojim od malopređašnje „pseće vrteške".

Još jedna piramida?! Ponovo sam počeo da posmatram nagnutu planinu. Nakon nekog vremena sam uzbuđeno rekao sebi:

- To nisu nagnute površine. To je iz oblaka izronila stepena-sta piramida.

Dosta se dobro videlo da ta „planina" ima pravilni pirami-dalni oblik sa zarubljenim vrhom. Iako je južnu stranu „plani-ne" prekrivao nanos snega, u celini su se jasno slagale površine poredane kao stepenici.

Hitro sam nacrtao tu piramidalnu planinu, bojeći se da će je ponovo prekriti oblaci, a nakon toga sam je fotografisao običnim i digitalnim foto-aparatom. Video sam takođe da se pored te pi-ramidalne planine, iako dosta dalje, nalazi još jedna piramidalna konstrukcija, ali drugačijeg oblika i manjih dimenzija. Dvogledom se videlo da je ona prilično zatrpana snegom, ali su se dovoljno jasno videle strane i cilindrična izbočina na vrhu. Nacrtao sam i tu konstrukciju, ne misleći da ona ima neke veze sa piramidama.

Sada ću poći malo unapred i reći da se nakon detaljne kom-pjuterske obrade u gradskim uslovima pokazalo da se i ova po-slednja konstrukcija, po svemu sudeći, može protumačiti kao „piramidalna planina", mada su neke sumnje ostale.

Završivši crtanje i fotografisanje, nastavio sam da posma-tram drugu piramidalnu planinu, koja se videla dovoljno do-

21

U PREDELIMA ŠAMBALE

bro. Ona je veoma ličila na stepenaste piramide, koje sam više puta viđao u Latinskoj Americi. Ali, u poređenju sa njima, ova planina je bila neuporedivo viša i po dimenzijama je očigledno nadmašivala i veliku Keopsovu piramidu u Egiptu.

Počeo sam da ozbiljno razmišljam da bi sutra, možda, bi-lo bolje da ne pođemo po utvrđenoj maršruti, već da krenemo da istražimo piramidalne planine koje smo videli, kako bismo izveli neophodna merenja, popeli se na njihov vrh i slično. U tom slučaju mogli bismo prilično verodostojno da potvrdimo da smo pronašli nove, dotad nepoznate piramide. Tačni azimu-ti, koje sam izmerio, omogućavali su nam da nađemo te pira-midalne planine po bilo kakvom vremenu.

Crtež druge piramidalne planine. Pored nje se vidi još jedna planina, koja podseća na piramidalnu konstrukciju (br. 114)

22


Druga piramidalna planina. Originalni snimak i snimak nakon kompjuterske obrade.

- Šta da radimo? Šta da radimo, a? - počeo sam da se pitam, obuzet duševnom pometnjom.

Ali u dubini duše nadao sam se da će nas vreme poslužiti i da ćemo u okolini svete planine Kajlaš videti još mnogo neobičnih piramida. A legendarna Dolina Smrti? A Ogledalo Kralja Smrti - Jame? A kapija Sambale? A tajanstvena Milarepina pećina?

- Ne! Idemo utvrđenom maršrutom! - odlučno sam rekao sam sebi, ponovo se prisetivši da je glavni cilj ekspedicije po-traga za Gradom Bogova, a ne posmatranje i detaljno opisi-vanje novih piramida.

Iznenada se zrak zalazećeg Sunca probio iz gustih crnih oblaka i osvetlio deo pejzaža malo na istoku od prvih pirami-dalnih planina koje smo videli. I u tom zraku hladnog sumraka ocrtala se još jedna piramidalna konstrukcija.

- Privida li mi se to? - pomislio sam i nehotice. - Da li napro-sto vidim ono što bih želeo da vidim?

Bojeći se da oblaci ponovo ne pokriju tu konstrukciju, nacr-tao sam je onoliko brzo koliko sam mogao. Ali kad sam pošao

23


Crtež treće piramidalne planine

da je fotografišem, tamni oblaci su progutali taj nesrećni zrak Sunca, pafe to uticalo na kvalitet fotografije.

- Do vraga, trebalo je da prvo fotografišem! - izgrdio sam samog sebe.

Tačno sam video da je i ta neobična planina imala oštri pi-ramidalni vrh, postavljen na osnovu nalik na četvorostranu pi-ramidalnu kupolu.

- Vidi ti kakva raznovrsnost piramidalnih konstrukcija! Nije-dna se ne ponavlja! - prošaputao sam. - A zašto je to tako?

Brzo se smrkavalo. Prema kompasu sam odredio azimut ka našem logoru i tu sam se prisetio da će me put voditi pored mesta gde su me napali podivljali psi. Namrštio sam se i rešio da idem okolnim putem, odstupivši od zadatog azimuta isprva 30o na zapad, a nakon pola puta, 30° na istok. Bilo mi je jasno da će mi tako biti teže da nađem logor, ali su psi na mene osta-vili i suviše neprijatan utisak.

24


Hodao sam, orijentisući se po kompasu. Misli su mi se vrte-le oko piramidalnih planina koje sam video, trudeći se da shva-tim kakva im je namena.

- Zašto su drevni narodi gradili piramide - stalno sam se iznova pitao i na to pitanje nisam nalazio odgovor.

Duševna pometnja, koja se javljala zbog odsustva bilo kakvog iole prihvatljivog odgovora, još se pojačala kada sam porazmislio o nameni Grada Bogova, koji se, sasvim moguće... sasvim moguće, sastoji upravo od piramida.

Originalna fotografija i kompjuterski trodimenzionalni model treće piramidalne planine

(sam vrh je zaklonjen oblacima u prolazu)

- Uzgred, treba skrenuti za 30° na istok - prošaputao sam i promenio pravac hoda.

Potpuno se smrklo. Do logora je, po mojim proračunima, ostalo oko kilometar i po.

- Auuuu - začulo se zavijanje. - Idi dođavola - opsovao sam i zgrabio nož, nastavljajući

istim putem. - Auuuu - začulo se negde iz blizine. Da se ohrabrim, počeo sam da na svoj način pevam jednu

pesmu Borisa Mojsejeva, „Crni somot od kiše se skvasio, ali

25


skitnici pomaže Bog". Bilo mi je neprijatno i da pomislim da ću, ako sam se prevario u azimutu i ako promašim logor, morati da prespavam na ledenoj tibetanskoj poljani, na temperaturi oko minus 10, okružen podivljalim psima. O, kako sam tada priželjkivao prostu rusku logorsku vatru!

Silazeći sa brežuljka, spotakao sam se o humku i prostro po zemlji.

- Grrrr - začulo se režanje u blizini. Trnci su mi pošli kičmom. Psi su videli mene, ali ja nisam

video njih. Ponovo sam zapevao pesmu Borisa Mojsejeva, izigravajući nehajnog i samouverenog junaka.

Tad se iznenada levo od pravca moga hoda pojavi raketa - drugovi su mi signalizirali.

Brzo sam ispravio azimut i uskoro stigao do logora. - Auuu - čulo se tamo negde u daljini. Drugovi su me sačekali. Sa uzdahom olakšanja sam se

uvukao u šator. - Sutra ćemo sigurno ponovo videti piramide - rekao sam

sam sebi, mezeći nakon gutljaja razblaženog alkohola.

Hodamo po Zemlji Bogova Ujutru, kad sam promolio glavu iz šatora, video sam da je Ser-gej Seliverstov već vešto natovario jaka. Jak je blago mukao, ali se nije opirao. Natovarivši jaka, Sergej Seliverstov je povikao:

- Uh! Uspelo je! Svanulo je. Duvao je snažan zapadni vetar. Mi smo pošli na

sever, presekavši ravnu dolinu ispred svete planine. - Ovaj vetar bi trebalo da rastera oblake sa Kajlaša i njemu

bliskih planina - pomislio sam. Poredani u guščijem poretku, išli smo sa lakim rančevima.

Jakovi su zajedno sa goničima išli kraj nas. - Kako je hladno, o! Koliko već hodam, a ne mogu da se za-

grejem - čuo sam glas Rafaela Jusupova koji je išao iza mene.

26


Ravnomerno koračajući, sećao sam se reći iz knjige Anagi-rike Govinde, koju sam čitao u hramu lame Kecuna Zangija, periodički se naginjući kroz prozor, kako bih smirio svoju ne baš uzvišenu strast prema pušenju. Anagirika Govinda je, govoreći o dolini kojom smo mi išli, pisao da će hodočasnik koji dođe dovde stati u Predvorju Večnog i videti Zemlju Bogova.

Okrenuo sam se i rekao: - Momci! Mi, tako reći, hodamo Zemljom Bogova! Tako piše

kod Anagirike Govinde. -Aha... Sa zanimanjem sam gledao u zrake svetlosti koji su se pro-

bijali kroz oblake koji, zakačivši se za planinski masiv u predelu svete'planine Kajlaš, nikako nisu hteli da se raziđu. Ali, osećao sam da će jak zapadni vetar uskoro razvejati te oblake.

- Sigurno su - razmišljao sam, koračajući sa malim sivim sportsko-turističkim ruksakom - piramide oko svetog Kajlaša (ako ih, na kraju krajeva, ima!) raspoređene na nekoliko nivoa različite visine. Kada je oblačno, moguće je videti samo niže nivoe piramida, a kad se razvedri, videće se i piramide koje su smeštene više.

Počeo sam da prelazim očima oblasti u podnožju planina, ne gledajući svetlost iz oblaka. Uskoro mi je u oči upala neobična planina, koja se jasno isticala na pozadini tibetskih brda. Na-glo sam stao. Jak, koji je išao uporedo sa nama, takođe je stao, zaklonivši tu planinu. Zakoračio sam nekoliko koraka unapred, da bih mogao da je vidim. I jak je takođe krenuo napred, pa stao, zaklonivši opet planinu. Opet sam krenuo nekoliko ko-raka napred, da pogledam ispred jaka, ali je on opet krenuo napred zaklonivši tu neobičnu planinu.

- Dokle ćeš mi zaklanjati pogled, marvo! - od srca sam opsovao.

- Šefe, on neće da ti tamo gledaš - izreče svoju pretpostavku Seliverstov.

27


Dozvao sam goniče i vodiča Tatua. Nakon živahnog raz-govora medu njima, Tatu je objasnio da taj jak smatra mene goničem, pa zato staje svaki put kad stanem i ja, to jest, „gonič". Tako su ga učili od detinjstva.

-1 šta ja da radim?! - upitao sam, zbunjen. Posavetovavši se sa goničima, Tatu odgovori da treba zasta-

ti na mestima gde raste trava. Tada će jak početi da pase travu i prestati da podražava kretanje... „goniča".

- Ali, mi se zaustavljamo onda kad vidimo planine koje liče na piramide, a ne onda kad vidimo gde raste trava za jaka! - naljutio se Seliverstov.

Tatu se opet posavetovao sa goničima. - Taman kad hoćete da stanete, treba da smesta pođete una-

zad - rekao je. - Ne razumem - podupro je podbradak Seliverstrov. - Pa... - smeo se Tatu - ako se zaustavite i smesta načinite

nekoliko koraka nazad, jak će ostati u mestu, a nazad neće ići. Jak je, shvatate li, pametna životinja, on će ići samo napred, a nikako nazad- kako bi sačuvao snagu.

- Aha ~ rekoh i krenuh unazad. Uzevši svesku, počeo sam da crtam neobičnu planinu koja

je podsećala na piramidu. Seliverstov i Ravil su je fotografisali. Jak je kao ukopan stajao u mestu.

- Interesantno - progovorio je Ravil - kao da je ta neobična pla-nina nekako optočena spreda, to jest sa naše strane, dok izgleda da bočne strane nisu obrađivane. Jednostrana piramida, šta li?

- Ne treba isključiti ni mogućnost - rekao je Rafael Jusupov - da su bočne strane piramidalne konstrukcije doživele veće razaranje. Obratite pažnju da je zapadna strana više razorena nego južna; ovde na Tibetu je zapadna ruža vetrova.

Kod mene je ta neobična planina izazivala sumnju u to da li spada u piramide, i suviše je bila kitnjasta i ekstravagantna. Iscrpljujuće pitanje o ulozi piramida nije mi davalo mira, nije

28


Crtež neobične planine koja podseća na piramidu (br. 5)

dopuštalo da se primeni logička metoda naučne analize. Osta-lo nam je samo da savesno nacrtamo detalje i fotografišemo, nadajući se da će fotografije uspeti.

Uglavisumisevrteliodlomciizliteraturekojisugovoriliodome kako neki delovi DNK i belančevine kolagena imaju piramidal- <® nu strukturu, a materija predstavlja posebno stanje prostora i vremena.

- Biće da piramide utiču na prostor i vreme - nesigurno sam © pomislio. - Ali kako? Kakva je uloga oblika piramide? Kakva je uloga stepenica piramide?

Jak je okrenuo glavu ka nama i našavši pogledom mene, „goniča", usredsređeno me pogledao u oči kako bi mi stavio do znanja da treba krenuti. Pokrenuli smo se napred.

29


Fotografije neobične planine (br. 5) koja podseća na piramidu (u originalu i nakon kompjuterske obrade)

Dok smo hodali, naš „rođeni jak" je išao uporedo na neko-liko koraka iza mene, dopuštajući mi da gledam u stranu. Ni-smo prošli ni dvesta metara, kada smo gotovo smesta ugle-dali jasnu piramidalnu konstrukciju, čija pripadnost porodici piramida nije izazivala nikakvu sumnju. Svi smo stali. Jak je prišao sam i takođe stao, već po navici zaklonivši piramidal-nu planinu.

- Idi dođavola, moram da se vraćam nazad! - opsovah ga ja. Vrativši se unazad, nacrtao sam tu piramidalnu kon-

strukciju: ona je imala oblik zarubljene piramide sa jednim veoma izraženim stepenikom. I konačno, treba reći da je ta piramidalna planina bila ogromna, daleko veća od Keopsove piramide.

- Gle ti piramide, kakva je to gromada! - uzviknuo je Seliver-stov. - Možda da joj priđemo i pregledamo je kako treba?

- Dalje to više nećemo videti! - odazvao se Ravil.

30


Crtež piramidalne planine (br. 7)

- Jasno se vidi da na gornjoj površini te piramidalne planine leži sneg kao okrugla kapa. To govori da se vrh piramide nalazi na visini većoj od 6000 metara - primetio je Rafael Jusupov. -Na Tibetu se u ovo doba godine sneg ne pojavljuje na visinama manjim od 6000 metara.

Predložio sam da pođemo malo ka zapadu da bismo iza gre-bena videli zaklonjenu istočnu stranu piramide. Tek što smo

31


krenuli u stranu, „naš" jak je krenu za nama, dok su ostala tri jaka išla zajedno sa pravim goničima.

- Šefe, imaš uspeha kod jakova - sa zavišću je prokomenta-risao Sergej Anatolevič.

Kada smo uspeli da pogledamo iza grebena, videli smo da od te piramidalne planine polazi nekakva dugačka konstrukcija koja se završava simetričnom izbočinom sa stepenicama. Unu-tar te dugačke konstrukcije još se zadržao poluprovidni oblak jutarnje magle, kroz koji se video taj luk. Bilo mi je jasno da je magla znatno smanjila kvalitet snimka.

- Čudna kombinacija! Kao nekakva savijena piramida spoje-na sa ogledalom vremena - rekoh ja sam sebi.

- Sta? - odazva se Rafael Jusupov. - Imam utisak kao da je ta neobična piramida spojena sa

ogledalom vremena - rekoh naglašavajući svaki slog, pošto sam primetio da je Rafaelu Jusupovu kapa opet pokrila uši.

U tom trenutku još nisam znao da ćemo uskoro naići na takve ogromne udubljene strukture, da će pojam „sažimanje vremena" postati za nas opipljiv, a ime genijalnog ruskog naučnika Nikolaja Kozirceva neće nam silaziti sa usana. U svojoj zbunjenosti ćemo osećati da verovatno postoji nekakav Svemogući Razum, koji pomoću šapata intuicije uvodi u svest nekolicine ljudi koje je odabrao potpuno neverovatne ideje, koje se ne slažu sa vladajućim predstavama u nauci i za koje nema realnih dokazat. Da je samo neko od naučnika koji su kritikovali Kozirceva zbog njegove ideje o sažimanju vreme-na uz pomoć konkavnih ogledala mogao da zna da su takva ogledala već napravili drevni narodi u Gradu Bogova: visoko iznad oblaka!

- Počeo sam da shvatam da on više ne zaklanja pogled - pri-metio je Selivestrov, osvrćući se za životinjom.

Nastavili smo napred po planiranoj maršruti. Očekivao sam pojavu novih piramidalnih konstrukcija.

32


Fotografija piramidalne planine hr. 7 (u originalu i nakon kompjuterske obrade)

- A šta se ono stepenasto pojavljuje iz oblaka? - uskliknuo je Seliverstov. - Jak ne zaklanja, on je zdesna.

- Gde? - Eno je... stepenasta piramida. - Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest - izbrojao sam stepenike.

- Nesumnjivo izgleda kao prava stepenasta piramida. Slikajte, ja ću je nacrtati.

- Šefe, zaklanja je oblak! - povikao je Seliverstov. - Eh, već je pokrio, slikao sam oblak.

- Mmm da - rekao sam, držeći u rukama svesku. - Šta možemo, ovu piramidu nacrtaću po sećanju. Ali, kažem vam, ogromna je, veća od svih koje smo videli. Nije pokrivena sne-gom, što znači da nije na velikoj visini. A stepenice su veoma jasne! Eh! Na sreću, uspeo sam da joj odredim azimut pomoću kompasa, pa je možemo locirati.

33


- Pa dobro, - počeo je da nas umiruje Ravil - nismo uspeli da fotografišemo ovu piramidu, pa šta možemo. Imam osećaj da ih ovde ima mnogo.

- Ne piramidu, već piramidalnu planinu, ili građevinu sličnu piramidi. Treba biti pažljiviji u korišćenju naučnih ter-mina - poučno je primetio Rafael Jusupov. - Tek treba do-kazati da je ta konstrukcija prava piramida. Piramide, ako je suditi po široko poznatim egipatskim piramidama, jesu dre-vne građevine piramidalnog oblika koje su sastavljene od ka-menih blokova.

- A zašto vi, Rafaele Gajazoviču, smatrate da piramide oba-vezno moraju biti sazidane od kamenih blokova? - umešao se u razgovor Seliverstov. - Zašto piramida ne bi mogla biti načinjena klesanjem prirodne planine? U Egiptu planina ne-ma, pa su zato morali da prave piramide slaganjem kamenih blokova, a ovde na Tibetu planina ima na sve strane - kakvog smisla ima obrađivati kamene blokove i slagati ih, jednostav-nije je obraditi planinu. Kod piramide je glavni njen oblik, a ne sadržina. Upravo oblik prelama prostor. i - Ne prelama, već zakrivljuje - opet je ispravio Rafael Jusupov.

- Uzgred, veoma staru spravu za obradu planina smo već videli u Katmanduu - dobacio je Ravil. - - Ko zna, možda je ona doletela ovamo i obrađivala planine, pretvarajući ih u piramide.

- Hteo bih da dodam - upao je u reč Rafael Jusupovič - da me zbunjuju raznovrsne forme piramidalnih konstrukcija. Ponov-ljivost ovog ili onog faktora u nauci je znak verodostojnosti.

- Ne slažem se, ne slažem se - odbrusio je Seliverstov. - Ka-da smo u Katmanduu proučavali kompleks Svajambanata, koji možemo smatrati simbolom... hm... piramidalnog kompleksa svete planine Kajlaš, svi smo obratili pažnju na raznolikost ma-lih stupa - nijedan od 108 primeraka se nije ponovio. A male

34


Crtež i fotografija nakon kompjuterske obrade (pravljenje kontura) piramidalne planine br. 7

duguljastom konstrukcijom (br. 110)

35


stupe Svajambanata možemo smatrati simbolima piramida koje ulaze u sastav.... Grada Bogova, to jest, kompleksa pirami-da planine Kajlaš.

® - Razne piramide različito zakrivljuju prostor - progovorio je Ravil. - Samo, čemu to služi?

- Pogledajte! - povikao sam ja, pokazavši na visoki snegom pokriveni planinski greben - eno još jedne piramide! Pojavila se u rupi između oblaka.

- Ne piramida, već piramidalna planina - imitirao je Seliver-stov Jusupova.

- Ej, fotografišite je! - povikao sam hvatajući se za foto-apa-rat. - Zakloniće je oblaci. Eh... nestala je, nismo uspeli da je slikamo, đavo je odneo, ne mogu da nacrtam. Nisam uspeo da dobro zapazim oblik da bih mogao da nacrtam po sećanju.

- Meni izgleda da je to bila mala piramida, čiju ti je fotogra-fi? fiju pokazivao monah Arun - rekao je Seliverstov svoju pretpo-

stavku. - Ta fotografija je dugo stojala na tvom stolu i ja sam je dobro zapamtio.

- Može biti, može biti... - rekao sam, sećajući se priče mo-0 naha Aruna, koji je išao na hodočašće na svetu planinu Kajlaš i

video ovde, na grebenu, oblik sličan zarubljenoj piramidi. - Pa i liči... na fotografiju monaha Aruna. Istina, rakurs je donekle drugačiji, a i mi smo dalje od nje.

Koračajući dalje uporedo sa jakom, ponovo sam pomislio kako mi zapravo koračamo takozvanom Zemljom Bogova, koju

© je opisao Anagirika Govinda. Pale su mi na um njegove reći o tome da se hodočasnik ovda nalazi okružen nevidljivim saput-nicima - duhovnom braćom, koja takođe idu da se poklone ovoj planini u čijem se materijalnom obliku otkriva superstruktura

P nečeg većeg i nedostupnog. Ponovo su mi promakle misli o pa-ralelnim svetovima a naročito o tome da su sveti Kajlaš i čitav njegov kompleks bili istovremeno sagrađeni u nekoliko paralel-nih svetova.

36


Crtež piramidalne konstrukcije br. 8 (konstrukciju je zaklonio oblak, crtana je po sećanju)

Kada smo zastali da nešto pojedemo, pogledao sam Ravila i vodiča Tatua, koje sam fotografisao. Učinilo mi se da pored njih stoje dva nevidljiva saputnika iz paralelnog sveta.

Prilazeći planinama, počeli smo da se ravnomerno uspinje-mo na oniže brdo. Jaki zapadni vetar je odneo teške oblake sa kompleksa Kajlaša, pa se ponegde pojavilo plavo nebo. Sam Kajlaš je bio zaklonjen brežuljkom. Kada smo ga pogledali, pošto smo se popeli na vrh brda, zanemeli smo.

- O! - samo je toliko mogao da kaže Selivestrov. Sa naše strane, poredane u red, uzdizale su se tri ogromne pira-

mide. One su se toliko izdvajale od okolnih tibetskih planina da se više nisu mogle nazvati „konstrukcijama sličnim piramidama".

- Vidi se, drevne piramide - progovorio je Rafael Jusupov. - Erozija vetra je ponegde razorila stepenike, ali se oni ipak

37

w


Fotografija piramidalnog oblika na grebenu koju je načinio monah Arun u oblasti Kajlaša.

Crtež piramidalnih konstrukcija br. 11,12 i 13

38

k


Fotografija kompleksa piramida br. 11,12 i 13 u originalu i posle kompjuterske obrade (dodatka kontura)

dobro slažu. Sve tri piramide se međusobno razlikuju, ali ipak imaju zajednički stil konstrukcije i gradnje.

Fotografisali smo te piramide. - Momci, da se popnem na uzvisinu da pogledam dole, da

vidim osnove piramida - u ushićenju predložih ja i tu se preki-doh. - Pa i onda, kakvog to ima smisla? Nama je važno da utvr-dimo činjenicu da na Tibetu ima piramida. A ako pođem tamo, izgubićemo oko dva sata, vreme će se pokvariti i nećemo videti, dao Bog, nove piramide.

- Mi ćemo biti prvi koji su otkrili piramide na Tibetu! -ushićeno je podigao prst Ravil.

39


- Mi imamo drugi cilj - da nađemo Grad Bogova - ozbiljno je primetio Sergej Seliverstov. - mada... on tek počinje ovde... taj Grad, koji se sastoji od piramida. Interesantno, čemu li služi? Sa kakvim je ciljem...

- Momci - prekinuo sam Seliverstova, osećajući kako mi je knedla nelagode usled nerešenosti tog pitanja opet stala u grlu - potrčaću po padini brega da iz nekoliko rakursa nacrtam te piramide. Da bi se i treća piramida koliko-toliko videla iza padi-ne brda, treba otići malo ulevo i uvis, da bih je pogledao.

- Hajde. Iskreno rečeno, nije se moglo trčati po padini. Ravil i ja smo

jedva disali pri brzom hodu; bili smo na oko 5000 metara visine! Cesto bih prilegao na zemlju da bih crtao - tako je bilo udobnije.

Crteži su ispali prilično dobro. Pomislio sam da bi nadalje trebalo primeniti metod crtanja piramidalnih konstrukcija na horizontu iz raznih rakursa, budući da se crteži razlikuju od fotografija po tome što je na njima moguće predstaviti veličinu konstrukcije.

Dok sam ja crtao, Ravil je netremice gledao na severoistok, - Šefe, šta je ono tamo? - upitao je. - Čekaj da završim crtež. Pošto sam završio crtež, pogledao sam u pravcu u kome je

pokazivao Ravil. Iza brda je jedva izvirivala nekakva kriva cev, postavljena na površini ravnoj kao sto.

- Pogledaj pri maksimalnom uvećanju video-kamere. Uvećanje video-kamere veće je nego kod dvogleda.

Pokušavši da to učini, Ravil je ljutito priznao: - Ne može nikako! Drhte mi ruke. Neophodan je stativ. - A šta je tamo? - Čak podseća na čoveka. - Na šta? - zaprepastio sam se. - Kao da tamo čovek sedi - Ravilu se raširiše oči. - Brzo dole, k drugovima! Uzećemo stativ i vratiti se ova-

40


mo. Popečemo se još više na brdo, da bolje pogledamo. To može biti kip...

- Čiji? - Čoveka koji čita. Ravilove oči se još više

raširiše.

41

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide. Dava Teniing, šerpas

Glava 2 Čovek koji čita

Kada smo stigli do Rafaela Jusupova i Sergeja Anatoleviča Seli-verstova koji su nas čekali, uzbuđeno sam rekao:

- Izgleda da smo videli statuu Čoveka koji čita. Treba snimiti kamerom pri najvećem uvećanju, a za to nam treba stativ.

- A ispod statue Čoveka koji čita nalaze se glavne zlatne ploče Lamurijanaca na kojima su zapisana „prava znanja", koja mogu da iz korena promene život čovečanstva - retorički je izrekao Seliverstov.

- A gde su ostali jakovi? Samo je naš „rođeni" jak desno -počeo sam da se osvrćem oko sebe.

- Oni su sa goničima pošli napred po maršruti i čekaće nas u dolini reke - odgovorio je Rafael Jusupov.

- Uopšte - naljutio sam se - prilikom ekspedicija se ne treba razdvajati. Ali šta možemo. Pođimo svi tamo gde smo malopre bili Ravil i ja.

43


Crtež Čoveka koji čita

Kada smo se popeli na vrh uz padinu, u glavi su mi se javi-li le reči „starog čoveka" iz pećine i Astamana, da statua Čoveka

koji čita privlači k sebi oblake i retko ko može da je vidi. Setio sam se da „stari čovek", koji je kao hodočasnik išao na Kajlaš, nije uspeo da vidi statuu Čoveka koji čita.

- Šefe, ideš prebrzo. Ni jak ne uspeva da te stigne - čuo sam glas Seliverstova.

- Bojim se da oblaci ne zaklone statuu Čoveka koji čita - od-govorio sam.

44

Čovek koji čita

Zar to nije Čovek koji čita? Kad smo došli do odgovarajućeg mesta, postavili smo stativ i načinili snimak sa maksimalnim uvećanjem, posle čega sam počeo da crtam, posmatrajući obj ektiv kamere. Videlo se potpu-no jasno da je to ogromna statua čoveka, koji sedi u položaju Bude. Nažalost, uslovi vidljivosti i visoke planine, u kojima su sve nijanse crni i slabo vidljivi polutonovi, nisu dopustili da razgledamo detalje statue. Ipak se videlo da je ta ogrom-na statua nagnuta napred, kao da taj ogromni čovek či-ta knjigu koja mu leži na kolenima. Statua je bila po-stavljena na po-stolju sa više ste-penika, a postolje je verovatno staja-lo na vrhu stepe-naste piramide, smeštene na vi-sini ne manjoj od 6 0 0 0 metara. Statua je gledala licem ka istoku. Rastojanje od nas do statue bilo je oko 25-30km. Dimenzije o statue smo procenili da su otprilike kao desetospratne do dvanaestospratne zgrade.

Pogledavši u objektiv kamere, Seliverstov je tiho rekao: - Taj čovek sedi licem prema istoku. Kao i egipatska Sfinga,

koja gleda ka istoku. Ja bih ovoga čoveka nazvao tibetanskom sfingom.

45


- Grešite, Sergeju Anatoleviču! Sfinga je drugačija: njena glava je čovečija, telo lavlje, a ovde vidimo statuu normalnog čoveka koji sedi, koji čita... knjigu - reče Ravil.

- A ko je Sfinga? - neočekivano je upitao Seliverstov. - Hteo bih da te pitam, Ravile - ko je Sfinga? Naravno, ne znaš?

- Pa... ne znam. - Odgovoriću - Seliverstov je ponosno podigao glavu - Sfin-

ga je Zagonetka Vekova. Je li jasno? - Ne baš. - Sve Zagonetke Vekova gledaju na istok. Kud gleda egipatska

Sfinga? Na istok. Kuda gleda čovek koji čita? Ka istoku. I šta se iz toga može zaključiti? - Seliverstov je lukavo namignuo Ravilu.

-Šta? - Svi zagonetni drevni spomenici, koji gledaju na istok nazi-

vaju se Sfingama. - A zašto? - sumnjičavo je progunđao Rafaël Jusupov. - Zato - Seliverstov uzbuđeno skide kapu - što na istoku po-

stoji nešto. Egipatska Sfinga ne gleda naprosto na istok, ona gleda na Grad Bogova, gde se nalazi statua Čoveka koji čita, koja simbolizuje skladište drevnih znanja, zapisanih na zlatnim pločama Lemurijânifca. A Čovek koji čita takođe gleda licem ka Istoku, to jest, tamo gde se nalazi Tihi Okean, gde se nekad nala-zila drevna Lemurija - zemlja najrazvijenije civilizacije u istoriji naše planete, čija znanja nisu iščezla, nego se, pošto su zapisana na zlatnim pločama, čuvaju za pametnije i bolje generacije nego što je naša. Čovek koji čita gleda licem na istok da bi pokazao otkud su došla ta znanja. Tako, egipatska Sfinga gleda Čoveka koji čita, a Čovek koji čita gleda tajanstvenu Lemuriju.

- A zašto si nazvao Čoveka koji čita - tibetanskom Sfingom? - namrštio se Rafaël Jusupov.

- Sfinga - Seliverstov je napravio pauzu - sfinga je simbol Mudrosti, a zar Čovek koji čita na otelovljuje Mudrost? Otelo-vljuje. Zato sam ga i nazvao - „tibetanskom sfingom".

46

Čovek koji čita

- Aaaa - uglas su odgovorili Rafael i Ravil. - A meni - ubacio sam se u razgovor - ne izlazi iz glave raz-

govor sa čuvarima tajanstvene pećine Harati u Nepalu. Asta- O man i „stariji čovek" tvrdili su da se u pećini Harati čuvaju le-murijanske „zlatne ploče". Ali, oni su takođe rekli da se glavne zlatne ploče, na kojima su zapisana Glavna Znanja iz starih vremena, nalaze na Tibetu u oblasti planine Kajlaš i da je to mesto obeleženo statuom Čoveka koji čita.

- Dakle, gospodo - Seliverstov je svečano podigao ruku i pokazao ka Čoveku koji čita - izvolite videti glavno mesto na kome su sačuvana drevna znanja na Zemlji.

- „Stariji čovek" mi je takođe govorio - nastavio sam - da se tu, u blizini statue Čoveka koji čita, nala^idr.Ugi ulaz u pod- jj zemlje Kajlaša i da za poslednjih 2000 godina niko tu nije ušao. Interesantno, kako on može...

- Oblaci se približavaju statui - prekinuo me je Ravil, pogledavši u displej video-kamere.

- Interesantno je, da li ih statua privlači k sebi, kako tvrdi q „stariji čovek", progovorio je Rafael Jusupov.

- Ravile! Daj da pogledam displej. Uključi, molim te, video-kameru - zamolio sam. • Na displeju se videlo kako se oblaci polako približavaju sta-

tui Čoveka koji čita i počinju da je postepeno zaklanjaju. - Zaista ih privlači, da li? - promrmljao sam.

On čita rukama... Oblaci su zaklonili Sunce, i u tom trenutku smo videli kako su planinske crne nijanse na statui počele da blede, pojavili su se polutonovi, a zajedno sa njima su se pojavili i neki detalji statue. Čoveka koji čita. To stanje potrajalo je samo nekoliko sekundi, ali ja sam mogao da se svojim očima uverim da Čovek koji čita, sedeći u položaju Bude, ne drži na kolenima knjigu.

47


Ne! Na njegovim kolenima nije ležala knjiga! Na njegovim kole-nima je ležala velika ploča! A Čovek koji čita je sedeo, položivši ruku na tu ploču!

jo - On čita ploču rukama!! - uzviknuo sam, sa očajanjem gledajući kako oblaci prekrivaju statuu.

Poći ću unapred i reći da je naknadna kompjuterska obrada vi-deo-zapisa koje smo dobili potvrdila činjenicu da Čovek koji čita zaista drži na kolenima ploču, položivši na nju dlanove ruku.

Oblaci su se zakačili za statuu Čoveka koji čita i nikako nisu hteli da se maknu sa nje.

- Kako je dobro ispalo što smo uspeli da vidimo tu legendar-nu statuu - uzdahnuo sam. - Sigurno je Bog pomogao! Ravile, molim te, Boga radi, čuvaj tu video-kasetu kao oči u glavi.

- Naravno, naravno šefe. - Interesantno je - nastavio sam - što... kako sam ja vi-

deo... kako je meni izgledalo, Čovek koji čita „čita" zlatnu ploču položivši na nju dlanove ruku. Mehanizam takvog „čitanja" nam teško može biti shvatljiv, ali očigledno je da je on postojao... i moguće, da će postojati. Uzgred, „stariji čovek", govoreći o zlatnim pločama u pećini Harati, rekao je da njih takođe čitaju rukama: kroz ruke informacija tako reći sama ulazi u mozak.

- Ne treba isključiti ni mogućnost da su drevni ljudi imali veo-ma velike ekstransensorne sposobnosti, tako da je karakter pi-sma mogao da bude potpuno drugačiji - dodao je Rafael Jusupov. - Na primer, sasvim je moguće da se zapis na zlatnim pločama stvarao pomoću biopolja, koje ističe iz čovekovih ruku i fiksira se unutar ploče na atomskom nivou. Čitanje takve informacije ostvarivalo se, očigledno, takođe pomoću biopolja čoveka. Za-to se teško možemo nadati da ćemo na pločama Lemurijanaca moći da vidimo slova na kakva smo navikli, ili bar hijeroglife. q - Saputnik Nikolaja Reriha na eskpedicijama, Osendovski, u svojim knjigama zapisao je priču jednog tibetanskog lame o to-me kako su u jednoj skrivenoj pećini posvećeni ljudi čitali zlat-

48

o ne ploče, približavajući ih glavi - primetio sam.

- Da, moguće je zamisliti i takav način čitanja zlatnih ploča, pošto biopolje izlazi kako iz ruku, tako i iz glave - obja-snio je Rafael Jusupov. - Ali, ja mislim da je „čitanje" rukama osnovni način dobijanja infor-macija sa zlatnih ploča. Ne drži uzalud Čovek koji čita ruke na ploči, umesto da primiče ploču glavi. A ovde... a ovde se nala-ze najvažnije zlatne ploče na svetu.

- Eh! Kako bih ih rado po-gledao! - začuo se uzdah Seliverstova.

Čovek koji čita

Niko neće prići Čoveku koji čita - Ha! - odgovorio je Jusupov. - Misliš da su one složene u hrpe pored statue Čoveka koji čita? Glavne zlatne ploče se sigurno nalaze duboko pod zemljom unutar ili ispod piramida, na vrhu na kome stoji statua.

- U vezi sa tim, opet su mi na pamet pale reči „starijeg čoveka", da postoje tri ulaza u podzemlje Kajlaša. Drugi od njih nalazi se pored statue Čoveka koji čita. Sećam se da je on govorio da već 2000 godina niko nije ušao u podzemlje Kajlaša kroz drugi ulaz. Svakog čoveka, koji pokuša da priđe drugom ulazu, čeka smrt. Ogledalo Kralja Smrti, Jame, ubija neposlušne. Čudno je to...

- Zašto? - Stvar je u tome - nastavio sam ja - što se Ogledalo Kralja Smr-

ti, Jame, koje je očigledno u stanju da ubije čoveka pomoću kon-

49


denzovanog vremena, nalazi, po mojim pretpostavkama, prilično daleko od statue Čoveka koji čita. Na kraju krajeva, put do statue Čoveka koji čita (na primer, odavde) ne prolazi kroz Dolinu Smrti, koja je povezana sa Ogledalom Kralja Smrti Jame. Zašto je onda „stariji čovek" govorio da neposlušne ubija Jamino Ogledalo?

- Šefe, pokaži gde bi po tvojim proračunima trebalo da se nalazi Dolina Smrti i Ogledalo Jame - zamolio je Ravil.

- Evo, ovde bi trebalo da bude to ogledalo - pokazao sam prstom kartu - a statua Čoveka koji čita je evo ovde. One su udaljene nekih 15 kilometara.

- M... da - promrljao je Ravil.

- Evo kako meni izgleda - počeo sam da razmišljam. - Lju-di koji žele da uđu u podnožje Kajlaša kroz drugi ulaz, moraju da prođu kroz Sud Savesti pred Ogledalom Cara Smrti Jame, to jest, da uđu u Dolinu Smrti. Najverovatnije je da je po nepisanim zakoni-ma Tibeta Sud Savesti obavezan uslov, koji pravi izbor ubijajući nedostojne. Ali, uko-liko čovek prođe kroz

Sud Savesti Jame, i nakon toga priđe statui Čoveka koji čita, tamo ga čeka drugi ispit.

- Kakav? Valjda nije takav kao u pećini Harati!? - živo je rea-govao Ravil.

50

- Ako tu pećinu, Ravile, čuva Harati - po pretpostavci, Lemu-rijanac u stanju samadija, čiji je duh u stanju da čita misli ljudi koji prilaze pećini i postavlja neprolazne psihoenergetske barijere za njih, onda možeš da zamisliš kakav ispit čeka čoveka tamo gde se nalaze glavne zlat-ne ploče Lemurijanaca! Taj test psihoenergetskom barijerom je mnogo moćniji i pušta kroz dru-gi ulaz, ispod statue Čoveka koji čita, samo kristalno čiste, goto-vo bogolike ljude. A takvih među nama, savremenim ljudima, nažalost nema. Zato u posle-dnjih 2000 godina niko nije ušao kroz drugi ulaz - krasnorečivo sam predstavio situaciju.

- Ko bi ga znao, sve je moguće - instinktivno se strese Rafael Jusupov.

- Ko zna - energično sam nastavio ja - sasvim je moguće da ispod statue Čoveka koji čita u prekrasnom podzemlju, zajed-no sa glavnim zlanim pločama, miruju u stanju samadija 10-12 metara velika tela mnogih i mnogih Lemurijanaca, čiji nezami-slivo moćni duh ne lenstvuje, nego aktivno živi, analizirajući misli ljudi koji posećuju oblast svete planine i strogo, veoma strogo, procenjuje njihovu duhovnost. Jer njima, Lemurijanci-ma, koje mi nazivamo mrtvima, povereno je da čuvaju glavna znanja, kad god se rodi civlizacija na našoj planeti. Carstvo Mr-tvih čuva Glavna Znanja planete.

51


Skladište znanja - A eto, Atlantiđani, tačnije jedan od Atlantidana, uspeo je da priđe glavnim zlatnim pločama Lemurijanaca, nakon čega... nakon čega je počeo procvat atlantiđanske civilizacije - prime-tio je Seliverstov.

- I među nama, Arijevcima, jednom će se, bilo kada, u da-lekoj budućnosti, kada se smire užasne sile zavisti i pohlepe, konačno pojaviti čovek koji će uspeti da priđe glavnim zlatnim pločama Lemurijanaca - skladištu zemaljskih znanja - tiho sam rekao ja. - Ali, kada će to biti? Eh!

Nastala je tišina. Svi smo gledali ka statui Čoveka koji čita, za koju su se zakačili oblaci bez nade da će se razići. Ali, podnožje piramide se videlo dovoljno dobro.

- Pogledajte, „naš" jak takođe gleda ka Čoveku koji čita -prekinuo je tišinu Ravil.

Silazeći dole, još sam se jednom osvrnuo da pogledam ka legendarnoj statui Čoveka koji čita. Iza jaka začuo sam glas Seliverstova:

- Glavno skladište znanja je tamo, gospodo!

- A u osnovi tih glav-nih znanja leže magijske formule - dobacio sam ja, ne osvrćući se.

Shvatao sam da nema smisla pokušavati da se dokopamo drugog ula-za - za to još nije došlo vreme.

A doživljaji? Biće ih još mnogo...

52

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.: Dava Teniing, šerpas

Glava 3 Zvono

Zajedno sa našim jakom silazili smo niz brežuljak, idući u dolinu.

- Hajde, hajde, dragi! - govorio je Sergej Anatolevič, idući uporedo sa jakom.

Kada smo se spustili u dolinu, meni se smesta učinila da je zdesna promaklo nešto poznato.

- Prividelo mi se, šta li? - pomislio sam, pošto nisam bio u stanju da shvatim šta sam to video, pa sam se zaustavio da bih pogledao tuda.

I jak je takođe stao, kao ukopan. Ja sam se, kako smo se do-govorili, vratio nekoliko koraka unazad i počeo da gledam kroz prostor između jaka i Seliverstova.

- Sagni se, Sergeju Anatoleviču! Nije ti otac staklorezac! -povikao sam.

Gledao sam i gledao tamo. Ali tamo, na tom mestu, bili -su samo oblaci.

53


Naporom volje sam pokrenuo svoju podsvest shvatajući da je ona reagovala brže od svesti. Čak sam se naduvao, kao ćuran. Postepeno su se negde unutra pojavili nekakvi obrisi, potom su počeli da se konkretizuju i na kraju je u mojoj mašti iznikao srednjevekovni zamak, ali prirodni zamak - sa čvrstim zidina-ma i zvonima. Nešto pravoslavno izbijalo je iz tog zamka.

- Ljudi, jeste li videli, eno tamo, srednjovekovni zamak? -upitao sam, pokazavši rukom.

- Šta pričaš, šefe? Ja sam stajao i nastavljao da gledam u prorez između ti-

betskih bregova. Posle nekoliko minuta začuo sam glas Seliverstova:

- Šefe, možda da krenemo...? Evo jak vuče, ovde nema trave. Pesak i kamen.

- Sad ćemo, sad ćemo... Otezao sam, očekujući ni sam ne znam šta. - Vidi ti, moja vera u podsvest nije nestala. Ovde se, pod-

svest, čini mi se, još više izoštrila.

Kameno zvono U tom trenutku, oblaci su se razišli i u prorezu među bregovi-ma, kao iz bajke, pojavilo se prirodno zvono nezamislivo ve-likih razmera.. Imali smo osećaj daje to zvono bilo „načinjeno" pomoću kamenorezačkog struga, cilindrično, sa okruglim vrhom. Njegov vrh je imao dva stupnja, nakon čega je dolazilo konusno proširenje sa skladnim prelazom u cilindar.

- Kameno zvono! - povikao sam. - Eno ga! Svi su navalili da fotografišu. Ravil je uzeo video-kameru, i

pogledavši displej, takođe povikao: - Ima dva zvona! Svi smo napregnuli vid i već smo i golim okom mogli da vidimo,

malo dalje od prvog „zvona", vrh istog takvog, drugog „zvona".

54

Zvono

Crtež „zvona" sa propratnim konstrukcijama.

Crtajući, gledao sam svaki detalj. Postepeno, oko je počelo da sa leve strane zvona razaznaje i nekakvu drugu konstrukciju, koja im je bila pripojena.

- Ne mogu da shvatim, dve neobične piramide, koje prelaze u nekakvu dugačku konstrukciju - prošaputao sam, mrmljajući usnama koje su se smrzavale. - Eh, kad bih imao orlovo oko, do vraga! Sumaglica smeta.

Iako sam dobro pogledao tu konstrukciju pridruženu ja-sno vidljivim „zvonima", nije mi potpuno uspelo da je nacr-tam. Meni je izgledalo da se ogromni kameni luk pri krajevima približava dvema stepenastim piramidama.

- Kakva složena konstrukcija! .- uzviknuo sam, gledajući svoj crtež. - Zanimljivo, čemu li služi?

- Van svake sumnje - zakrivljuje prostor - odazvao se Rafael Jusupovič.

55


"Zvono" i prateće konstrukcije (fotografija u originalu i nakon kompjuterske obrade - 3D model)

- Uzgred - primetio sam ja - ova konstrukcija, sigurno, utiče na vreme - dugački deo veoma podseća na Kozirjevljevo ogle-dalo vremena.

- Evo šta bih ja hteo da znam - podigao je glavu Seliverstov, - čemu je ovde bilo nužno zakrivljavati prostor i menjati protok vremena? Zašto je to bilo nužno drevnim narodima?

Niko nije odgovorio na pitanje Seliverstova.

56

Zvono

Zvuk zvona U tom trenutku sam mislio o tome da su drevni naučnici, očigledno, imali znanja o prostoru kao fizičkoj stvarnosti. Po-red toga su, očigledno, umeli da objektivno proučavaju prostor fiksirajući sve njegove krivine i znali do čega dovodi određeni karakter njegovog zakrivljenja. Ti drevni naučnici su, vero-vatno, imali i aparaturu za proučavanje vremena i mogli su da utiču na njegov tok, gradnjom divovskih kamenih naprava koje zakrivljuju prostor.

U tom trenutku sam već na potpuno zadovoljavajući način shvatao da materija predstavlja zakrivljen prostor, u kome je zaustavljeno vreme, a da je energija takođe zakrivljeni prostor, ali u kome vreme teče. Shvatao sam da su ovde, u Gradu Bogo-va, drevni naučnici uz pomoć čudesnih kamenih konstrukcija stvarali neke materije i neke oblike energije. Ali kakve? Sa kakvim ciljem?

Nije mi dala mira misao da je ovde bilo načinjeno nešto grandiozno i veličanstveno. Ali šta? Ili... ko?

^ Seo sam na tibetski pesak i osetio se malenim, malenim.

- Šta znače, na primer, ta zvona? - zabavio sam se pi-tanjem. - Nisu ih valjda pra-vili radi lepote? Moguće je pretpostaviti da „zvona" sa-vijaju prostor u oblik... zvo-na... ali zašto je to potrebno - radi pravljenja „materija nalik na zvono" ili „energije nalik na zvono", nečeg takvog? A zašto je „zvono" tako ogromno? Zar nisu dimenzije atoma...

57


A možda sva zvona na svetu potiču odavde - iz Grada Bogova?

Na kraju, potpuno sam se zapetljao u svojim razmišljanjima. Ovo sveto mesto, gde smo voljom sudbine imali čast da se nađemo, bilo je obavijeno zagonetkom prošlosti od nezamisli-vog značaja. Iznutra sam osećao da ja - prosti „trodimenzio-nalni" Rus sa neprivlačnim tatarskim prezimenom Muldašev - ne mogu da shvatim zamisli drevnih naroda, da ne mogu da uvidim dubinu njihovih znanja i ne mogu da umom poj-mim tehnološke principe koje su oni primenjivali. Bilo mi je dozvoljeno samo da bacim pogled na legendarni Grad Bogova i... da postavljam hipoteze o njegovoj nameni.

Tada, sedeći na tibetskom pesku, nisam znao da ćemo uskoro, kroz neko vreme, mi - ruski naučnici - svi zajedno pomalo shva-titi zamisao drevnih, i da će nam od tog uvida postati strašno.

- Šefe, čuj - začuh glas Ravila Mirhajdarova.

58

Zvono

Okrenuo sam se i pogledao Ravila, koji je gledao „zvona". - Čini mi se da je postojanje zvona u svim religijama proizašlo

odavde, iz Grada Bogova, i da su zvona načinjena upravo kao kopije ovih tibetskih „zvona" - Ravil je pokazao rukom - Zvo-no, kako meni izgleda, nije samo jedan od instrumenata za proizvođenje zvuka, kakvih na svetu ima mnoštvo, već je pre svega geometrijsko telo koje na odgovarajući način zakrivljuje prostor i zahvaljujući tome sakuplja oko sebe one suptilne energije koje izazivaju kod ljudi osećanja približavanja Bogu i potvrđivanja Boga. Sa zvukom koji izlazi iz zvona, te suptilne energije se šire i tako reći zovu ljude onom glavnom - Bogu.

- Verovatno si u pravu - rekao sam, ustajući iz peska. - A kad bi ušao u oblast ove dugačke konstrukcije, koja je

najverovatnije, ogledalo vremena, čovek bi sigurno u tre-nutku proživeo svoj život i pretvorio se u prah - primetio je Seliverstov.

- Grad Bogova sazidan je samo za posvećenike - uzdahnuo je Ravil.

- Idemo - zapovedio sam.

59


Glava 4 Kakav je Kajlaš?

Uskoro, pošto smo sišli sa brežuljka, pred nama se otkrio sveti Kajlaš.

- Evo ga! - rekao je Rafael Jusupov. - Vreme nam ide naruku! Pojavilo se plavo nebo - primetio

je Seliverstov. - Promena oblačnosti, uopšte. - Serjoža! Serjoža! - povikao je Seliverstova Rafael Jusupov.

- Slikaj me sa svetom planinom u pozadini! - Hajde. Samo se vrati malo nazad, jak te zaklanja. - Važi. Ja sam gledao vrh svete planine Kajlaš, koji se uzdizao iznad

padine. Pokriven snegom, on je svetlucao na pozadini plavog neba. Nešto magično je provejavalo od svete planine.

- Središte tantričkih sila na Zemlju - primetio sam za sebe. A potom, promenivši karakter svog mišljenja u delatni,

sakupio sam drugove i počeo da izdajem naređenje.

61


- Do mraka je ostalo oko tri i po sata. Odavde se ne vidi ceo Kajlaš, već samo njegov vrh. Predlažem da se podelimo. Ser-gej Anatolević i Rafael poći će s jakovima, goničima i vodičem, da postave logor. Eno njih! - poka-zao sam rukom. - A ja i Ravil poći ćemo u dolinu, da bismo dobili širok pogled na Kajlaš, a potom ćemo poći na istok, da bismo po-gledali jugoistočnu stranu svete planine. Hajde da uradimo tako, jer je vreme lepo! Najverovatnije ćemo se vratiti po mraku. Ja sam već uzeo azimut mesta našeg lo-gora. Ne zaboravite da u mraku

upalite lampu i da ispalite poneku raketu. U redu? - Važi. - Ravile, idemo! Nema mnogo vremena. Uzgred, dajte

čokoladu! Seliverstov je počeo da pretura po rancu. - Evo, uzmi. - Hvala. Ravil i ja smo prešli samo nekoliko koraka, kad se „naš" jak

okrenuo i pošao za nama. - Ma nosi se.... - jedino je što sam mogao da kažem. - Slušajte! Ti, Sergeju Anatoleviču, idi napred isto tako rav-

no kao i on - Rafael Jusupov je pokazao na mene. - A ti i Ravil nam se pridružite otpozadi, pa se nakon četristo-petsto meta-ra polako izgubite. Ako jak i primeti da vas nema, on će poći pored onoga ko ide napred, odnosno, prihvatiće Seliverstova kao svog goniča umesto Muldaševa.

62

Kakav je Kajlaš?

Najveličanstvenija piramida na svetu Taj eksperiment je uspeo, i Ravil i ja smo, pošto smo takoreći „zbrisali", hitro koračali ka istoku. Nakon šest kilometara zau-stavili smo se na mestu odakle se sveti Kajlaš najveličanstvenije video. U poređenju sa njim tibetski bregovi izgledali su neugled-no i kuso. Kajlaš je podsećao na grandioznu, neobičnu stepena-stu piramidu. Nije bilo skoro ni najmanj e sumnj e da ta kolosalna po razmerama p i r a m i d a l n a k o n s t r u k c i j a visine 6666 metara pred-stavlja tvore-vinu ljudskih ruku... ili... Pla-ninski vrhovi u njegovoj okoli-ni sa banalnim vrhovima i kli-surama kao da su još više isticali veštačko poreklo svetog Kajlaša.

- Šefe, to nije prirodna planina, to je piramida - tiho je rekao Ravil, nastavljajući da gleda Kajlaš. - Pa, teško da bi se ljudi klanjali nekoj običnoj planini, pa da je i najlepša, opevana pe-smama i slavljena u mitovima. Ne! Ljudi se klanjaju najvećoj piramidi na svetu.

- Dobro si rekao. Svaka čast. Samo... -Šta? - Samo, zašto se ljudi ne klanjaju piramidama Egipta i Mek-

sika... A hodočasnici iz čitavog sveta smatraju daje videti svetu piramidu Kajlaš ovde, na Tibetu, ne samo vrhunska čast, nego i početak novog duhovnog života. Zašto - a?

- ? ? ?

63


- Meni, meni - počeo sam da zamuckujem - izgleda da je sa ovom piramidom povezan pojam života, života... čoveka.

Misli su ponovo počele da mi se kovitlaju u glavi. Pokušao sam da nađem bilo kakvo objašnjenje veze svetog Kajlaša sa ljudskim životom na Zemlji, ali... postepeno su se moje misli preobrazile u banalni haos koji me je nervirao. Protresao sam glavom da bih se izbavio od te zbrke i ponovo sam počeo da gledam Kajlaš.

- Pogledaj, Ravile, čini mi se da se stepenice na pirami-di Kajlaša bolje vide odavde, sa jugoistočne strane, nego sa jugozapadne.

- Da, reklo bi se. - Sa čime bi to moglo biti povezano? Snežna kapa, koja prekri-

va Kajlaš, trebalo bi da bude podjednaka. Da li tu utiču odsjaji?

Potpuna zagonetka - Ta planina - slegnuo je ramenima Ravil - potpuna je zago-netka! Tantričke sile, čije je središte ta zagonetna planina, možda se, na neki način nepoznat za nas, ovde očigledno po-kazuju. Možda... Ko zna? Ko zna?

Shvatao sam da ovde, na ovom svetom mestu, ne samo da srećemo zagonetku za zagonetkom, nego se i nalazimo usred potpune zagonetke. Pošto sam naučnik, navikao sam da „od-gonetam" naučne zagonetke, i to je postalo neka vrsta sastav-nog delà moga bića. Ali, ovde je sve bilo drugačije. Tačnije, ovdašnja tibetska zagonetka imala je drugačiji karakter - ona je bila neverovatno veličanstvna i grandiozna, i takoreći, ispod svoje površine pokazivala da potiče od samog Boga.

Razgledajući sveti Kajlaš, setio sam se reci iz knjige Anagi-rike Govinđe o tome da osa, koja spaja mnogoborojne svetove prolazi kroz ovu planinu (ili... piramidu?). Setio sam se takođe i reči Bonpo-lame, da je kompleks Kajlaša sagrađen uz pomoć

64

Kakav je Kajlaš?

snage pet elemenata. Tu sam sebi predstavio da ta osa koja spaja paralelne svetove i jeste legendarna energija pet eleme-nata, odnosno jedinstvena energija paralelnih svetova, nazva-na u religijama životnom silom. A ta energija upravlja pre svega osećanjima, takvim osećanjima koja nas obuzimaju u trenutku i u sekundi, ali koja su, za razliku od naših osećanja, kristalno čista i ozarena pravom Ljubavlju prema Bogu.

U potpunosti sam shvatao da je peti element našeg trodi-menzionalnog sveta - Čovek (to jest, vi i ja) nedovoljno spo-soban, zbog niskog potencijala čistih osećanja, da učestvuje u izgradnji energije pet elemenata. Ali, ipak sam shvatao da, verovatno, paralelni svetovi pomažu jedan drugom,; i da je neki četvorodimenzionalni čovek, koji je nekad davno došao u naš trodimenzionalni svet iz Sambale ili iz paralelnog sveta, moguće samim sobom nadoknadio nedostajući peti element - Coveka, nakon čega je čudotvorna sila pet elemenata prora-dila ovde, u oblasti „Večnog Kontinenta", obrađujući planine i pretvarajući ih u čudesne po složenosti piramide i ogledala vremena. Nešto veoma i veoma važno sagrađeno je ovde! Ali šta? To nisam znao.

- Šefe, treba da krenemo - čuo sam Ravilov glas. - Idemo, idemo - protresao sam glavom, kako bih se oslobo-

dio od misli koje su me opsedale.

Isklesano lice Kajlaša Krenuvši nazad na zapad, zaustavili smo se tačno naspram svete planine. Iz tog položaja se videlo kako se Kajlaš veličanstveno, ali nekako neprirodno, izdiže nad tibetskim planinama. Veo-ma je dobro bila vidljiva njegova stepenasta konstrukcija i zbog nečega načinjena središnja brazda.

- Zašto je bila potrebna ta brazda? - beznadežno sam mislio, i na kraju nisam našao odgovor.

65


Pogled na svetu planinu Kajlaš sa juga

Dalje smo nastavili da se udaljujemo na jug, penjući se po padini i udaljujući se od svete planine, znajući da će se pri tome našem pogledu otkriti njena osnova, koja je iz blizine zaklonjena planinama. Udaljivši se kilometar od našeg pretho-dnog položaja, zapazili smo da se nakon stepenika u podnožju pojavio strmi prekid koji je takođe imao polukružni oblik karakterističan za jugoistočni deo Kajlaša.

Udaljivši se još kilometar na jug, videli smo da je taj prekid postao još dublji i njegovo dno je postalo vidljivo. Ravil je po-stavio video-kameru na stativ, pa smo pri velikom uvećanju objektiva počeli da razgledamo tu strminu i dno klanca.

- Kakva ravna litica, a! Kao da je taj deo planine odrezan nožem - prokomentarisao je Ravil.

- Da, kao da jeste - složio sam se pogledavši displej. - Samo središnja brazda preseca liticu. Uzgred...

-Šta? - Vodič Engleza Tima, po imenu Gelu... - Onaj koji je imao mnogo vašiju koje su mu izlazile iz kose i

gmizale po crvenoj traci? - E taj. Eto, taj Gelu je govorio da stepenice Kajlaša vode

čoveka u ponor, a ponor je tako dubok da ima dugo da se pada.

66

Kakav je Kajlaš?

Verovatno je on mislio na ovu provaliju - rekao sam, zalepivši oko za displej.

- Ima da se pada ... - Ra-vil je premerio pogledom - sedamsto metara, a možda i kilometar.

- A ja sam, evo, pogledao vrh Kajlaša - nastavio sam ja, ne odvajajući oko od displeja -i ne mogu da shvatim postoji li na njemu ravna površina ili ne. Vodič Gelu je govorio da na vrhu svete planine postoji rav-na površina, ali na njoj ne mo-gu da sede ljudi, tamo mogu da sede samo Bogovi. Čak je i bogolike jogije Milarepu i Bonpoa planina zbacila odande.

- Ako je verovati vašljivom i nepismenom čoveku - posum-njao je Ravil.

- Nije stvar u vašima - usprotivio sam se. - Taj čovek je go-vorio da je od detinjstva slušao tibetanske legende. A legende imaju u sebi stara znanja, one se retko varaju, Ravile!

-A... - Hajde da pažljivo razgledamo vrh Kajlaša gledajući ga iz

raznih položaja - sa juga, zapada, severa i istoka. Ne isključujem da ćemo možda moći da izvedemo matematičku rekonstrukciju vrha planine i razjasnimo - ima li tamo ravne površine ili ne.

- A zašto je to potrebno? - uzjogunio se Ravil. - Ne znam - natmureno sam odgovorio. U tom trenutku nisam znao da će nam zaista uspeti da spro-

vedemu tu matematičku rekonstrukciju i da otkrijemo da na površini Kajlaša postoji potpuno ravna kvadratna površina, a

67


razmišljanje o toj površini nas je približilo razumevanju tajni brodova drevnih naroda.

A tada sam nastavio da posmatram displej video-kamere. - Čudan pesak i šljunak se vide ispod padine jugoistočne

strane Kajlaša. - Šefe, daj da ja pogledam u kameru. - Evo. - Zaista se šljunak i pesak vide ispod padine, kao opiljci po-

sle testerenja drveta - začudio se Ravil. - Eto! - povikao sam ja. - U tome i jeste stvar! Taj kameni

prah je preostao nakon obrade planine kojim joj je dat pirami-dalni oblik.

- Zanimljivo, da li su Kajlaš obrađivali pomoću onog čudnog aparata koji smo videli u hramu Svajambanat? - uzbudio se Ravil.

- Moguće je, moguće - procedio sam. Još nisam znao da ćemo ovde, u Gradu Bogova, videti još

\ jedan aparat starih naroda, daleko moćniji, pomoću koga su, očigledno, i obrađivane planine.

Brazda koja deli A sada, presamitivši se nad dsiplejem, gledao sam taj kameni prah. Potom se moja pažnja opet vratila na središnju vertikal-nu brazdu Kajlaša.

- Zašto je ona načinjena - stalno sam iznova mislio, ne skidajući pogleda sa te brazde.

Potom sam se okrenuo, uzeo mapu i orijentisao projekciju vertikalne brazde Kajlaša na jug. Ispalo je da projekcija te brazde prolazi tačno preko uske prevlake između jezera Manasarovar i Rakšas, to jest, kao da deli ta dva jezera. Odmah sam se se-tio reči monaha Tlenurpa iz manastira Ču-Gompa o tome da je

i£)Kajlašem nekada upravljao Bog demona, koji je načinio jezero

68

Kakav je Kajlaš?

demona Rakšas. A 2300 godina pre toga dobri bog po imenu Tiuku Toče načinio je sveto jezero Manasarovar.

- Da li je ova brazda crta koja deli Dobro i Zlo? - pomi-slio sam, lagano se namrštivši od ezoteričnosti svoje misli.

Dalje je moj pogled, koji je pratio azimut vertikalne projekcije brazde Kajlaša na jug, prošao pored jezera Ma-nasarovar i Rakšas i uputio se dalje, došavši do masiva plani-ne Gurla-Mandata, koja se po tibetanskom predanju takođe smatra svetom. Ali, taj azi-mut nije vodio na vrh planine Gurla-Mandata, koja je visoka 7728 metara, već na tačku prelaska te planine u drugi planin-ski masiv, postavljen na istoku.

Napregavši pogled iz sve snage zagledao sam se u tu sne-gom pokrivenu tačku prevoja i... bez posebnog čuđenja opazio na njoj konstrukciju koja je podsećala na neveliku dvostepe-nu piramidu, apsolutno pravilnog oblika. Ta piramida je imala

uzvišenje na vrhu, sa zapada je bila zasuta snegom i stojala je na nekakvom čisto belom kvadratu, oivičenom crnom cik-cak linijom. Dugo sam po-smatrao taj beli kvadrat, ali ni-sam shvatio odakle on potiče; nešto slično snegu, a unutar kvadrata je on beo. Zašto? Neshvatljivo.

69


Fotografija piramidalne konstrukcije u oblasti planine Gurla-Mandata u originalu i posle kompjuterske obrade

- Piramida je veoma daleko. Odavde nekoliko desetina ki-lometara. Detalji nisu vidljivi. Beli kvadrat je veoma zanimljiv - promrmljao sam sebi u bradu.

- Ta piramida i nije tako mala. Otprilike kao Keopsova pi-ramida; gledamo je iz velike daljine - zagledavši se u displej reče Ravil. - Ali, među tibetanskim divovima od piramida, ona zapravo i nije velika.

- Da. - Slušaj, šefe! Zanimljivo, a zašto je trebalo da se ovde na-

pravi toliko divovskih piramida? Kakav je smisao? Okreni se, pogledaj Kajlaš - to je naprosto divovska piramida... to je... natpiramida, ili superpiramida! Zašto su potrebne tolike dimenzije?

- Ne znam, Ravile. Ali... ali osećam da je gradnja drevnog Grada Bogova imala smisao za čitavu Zemlju. Ovaj čudni Grad su izgradili sa nekim veoma važnim i veličanstvenim ciljem.

Neko vreme smo postojali ćuteći, a onda sam rekao:

70

Kakav je Kajlaš?

- Hajde da još pođemo na jug po vrhu padine kilometar ili dva - hteo bih da bolje pogledam samo dno padine Kajlaša... možda tamo postoji piramida. Istina je, uskoro će veće, a poja-vila se i nekakva sumaglica. Idemo brže, treba požuriti.

Šta se nalazi na dnu padine Kajlaša? Prešavši ta dva kilometra, opet smo postavili video-kameru na stativ i počeli da posmatramo displej. Kajlaš je već bio daleko, ali se dno strme padine svete planine, iako u sumaglici, videlo do-voljno dobro. Osim toga, pažnju su privlačila dva obronka plani-ne Kajlaš: zapadni obronak se završavao nečim nalik na ogromni kameni stub, na čijem se vrhu videla malena piramida, a istočni obronak je bio veoma dugačak - ne manje od 2-3 kilometra.

Našavši ravan kamen i namestivši se na njemu, poduhva-tio sam se crtanja svega toga. Na kraju, crtao sam dovoljno shematično tako da sam mogao da misaono docrtam one delo-ve koji su bili pokriveni snegom ili urušeni ili su se slabo videli kroz sumaglicu. Naravno, shematizujući proces crtanja, mogao sam da ponegde i pogrešim, pa čak i da pobrkam neku pravilnu planinsku izbočinu sa piramidom, ali mogu da sa sigurnošću kažem da nigde i nikada nisam fantazirao. Nije ni bilo nikakvog smisla da se fantazira - taj čudni Grad Bogova ionako je bio pun čudesa.

U procesu crtanja tri objekta ispod padine piramide Kajlaša zapazio sam da se tu nalazi nešto nalik terasi na kojoj stoje dve stepenaste piramide. Jedna od njih, manja, koju sam obeležio brojem „100"1 imala je zarubljen vrh i dve vertikalno odrezane strane.

1 Molim da mi čitalac oprosti za nedoslednu numeraciju piramidalnih konstrukcija koje sam video u Gradu Bogova. Do toga je došlo zato što sam se premišljao i mnoge crteže dovršavao nakon ponovnog gledanja fotografija i video-snimaka. Zato ta „nedoslednost" odražava stvarnu doslednost čitavog mog rada.

71


Pogled na Sveti Kajlaš sa juga (izdaleka). Crtež

Druga, veća, (broj 99) imala je oštar vrh i četiri strane. Malo jugoistočnje, na jednoj sličnoj, nižoj terasi, stojala"

je još jedna piramida (broj 101), koja je na vrhu imala debeli cilindrični ispust.

Potom sam počeo da sa pažnjom posmatram zapadni i istočni obronak Kajlaša.

- Ravile! Čini mi se da nam je vodič Tatu govorio da ima dva Kajlaša - Veliki i Mali. Je li tako? - upitao sam.

- Tačno se sećam da je to govorio. Već dugo tražim pogle-dom Mali Kajlaš - nabrao je usredsređeno obrve Ravil.

- Takođe se sećam - nastavio sam ja - da se Mali Kajlaš, po Tatuovim recima, nalazi na visokom kamenom stubu na zapa-dnoj strani Velikog Kajlaša i da je to zapravo mala, jedva vidlji-va piramida. Tatu je takođe rekao da uloga Malog Kajlaša nije ništa manje od uloge Velikog.

- Da, da. Mene je zapanjila ta tvrdnja da je uloga Malog Kajlaša toliko velika - odazva se Ravil.

- E pa, pogledaj - zapadna padina planine Kajlaš završava se cilindričnim stubom na čijem je vrhu mala piramida, koja,

72

Kakav je Kajlaš?

kako meni izgleda, i jeste Mali Kajlaš. Daleko je, istina, ali hajde da priđemo bliže i uverimo se da li je zaista tako.

Nacrtao sam she-matski pretposta-vljeni Mali Kajlaš (broj 4) i na kraju Veliki Kajlaš (br. 98)

Istočni obronak Velikog Kajlaša (broj 103) imao je ugnut oblik nalazio se na istom nivou kao i pretpostavljeni Mali Kajlaš. Interesantn-no je bilo to što se na tom obronku takođe nalazila vertikalna brazda (br. 102), identična centralnoj brazdi Velikog Kajlaša.

- Opet brazda! Zašto? Sta to ona ovde deli? - upitao sam se. Na tom istočnom obronku takođe sam obratio pažnju na

najperiferniju izbočinu (104) i dugo je gledao u objektivu video-kamere i kroz dvogled. Nešto se zloslutno krilo u toj izbočini.

- Možda je to sama „sekira Karme" o kojoj je pisao Anagirika Govinda? - pomislih, ne nalazeći odgovor.

Još nekoliko minuta sam posmatrao istočni obronak Velikog Kajlaša. U meni se odnekud javilo osećanje unutrašnje uznemi-renosti, koje je postepeno prerastalo u strah. Prevazilazeći to podsvesno stanje odakle su navirala navedena osećanja, počeo

73


sam da crtam istočni obronak Velikog Kajlaša. Tada nisam znao da crtam zadnju stranu Ogledala Kralja Smrti Jame.

Kada sam završio crtanje, brzim korakom uputili smo se na severozapad, ne skidajući pogled sa Kajlaša. Sveti Kajlaš se čas krio iza bregova, čas pojavljivao ponovo, svaki put nas zaprepepašćujući svojom veličinom.

Koliko je ovde piramida! Uskoro nam se otvorio pogled na čitavu grupu piramidalnih konstrukcija, postavljenih na jugu od Kajlaša.

- Koliko je ovde piramida! - povikao je Ravil. - Imam osećaj da se ovde piramide nadovezuju jedna na dru-

gu. Ovo je neki konglomerat piramida - dodao sam. - Uzgred, ova grupa piramida nalazi se dalje od Kajlaša nego

grupa koju smo upravo crtali. - Veoma stare piramide, na mnogim mestima oštećene -

uzdahnuo je Ravil. - Kakva raznovrsnost oblika! Nijedan... - Hajde da crtamo i fotografišemo. Uskoro će veče - prekinuo

sam ga. - Ti snimaj video-kamerom i fotografiši. Ja ću trčati po brežuljcima da hih mogao da na crtežu prikažem množinu pi-ramida. Na fotografiji to neće moći. Samo crtež to dopušta.

- Kako da ne... trčaćeš na visini od skoro 5GG0 metara... „Pretrčavši" nekoliko bregova, završio sam prvi crtež. - Uh - uzdahnuo sam. Postalo je očigledno da je klupko oblaka koji su se pojavi-

li počelo da baca crne senke na piramidalne konstrukcije koje

74

Kakav je Kajlaš?

sam upravo nacrtao. Zato se teško moglo očekivati da će foto-grafija i video-snimak biti dobrog kvaliteta. Foto i video-teh-nika teško može da se „probije" kroz crne senke visokih plani-na, a ljudsko oko to može, opažajući pravilne detalje neobičnih planina pokrivenih crnom senkom.

Od svega što sam nacrtao, najviše me je zainteresovala neobična konstrukcija koju sam u dnevniku obeležio brojem „92". Bila je to konstrukcija sa širokim stepenicama koje se penju na vrh i završavaju trouglastom „krovom".

Crtež kompleksa piramidalnih konstrukcija na jugu od planine Kajlaš

- Interesantno, šta bi mogao da znači prostor iskrivljen na taj način? Kakvu su to materiju pravili drevni narodi, iskrivivši prostor u takav oblik i zaustavivši vreme u njemu? Ako su drev-ni narodi na taj način načinili neki molekul, zašto je on u svom prvobitnom obliku imao tako divovske razmere? Zar nemaju molekuli u svojoj osnovi piramidalne oblike i razlikuju se jedan od drugog po obliku zakrivljenog prostora - razmišljao sam ja, češući se po potiljku.

75


Sleva, na zapadu od kon-strukcije „92" videle su se dve piramidalne konstrukcije („89" i „90") između kojih se nalazio običan tibetski breg sa neprirodno šiljatim vrhom. Piramidalna kon-strukcija „89" bila je prilično ruinirana, ali su se dovoljno jasno uočavale njene odlike stepenaste piramide na čijoj su se gornjoj površini nalazi-le nekakve naprave, koje bi se uz određeni stepen mašte mogli zamisliti kao predaj-nici nekakvih energija. Kon-

strukcija „90" je, očigledno, imala oblik stepenaste dvostrane pi-ramide sa jasnim središnjim prorezom na najvišem stepeniku.

Ekser ... Ali, više od svega me je zainteresovao obični tibetski breg sa neprirodno oštrim vrhom Da bolje pogledam taj breg, popeo sam se na uzvisinu i odatle jasno video da na vrhu tog brda stoji - cilindrični „ekser".

- Ravile! Dođi ovamo! Ponesi video-kameru i dvogled! - po-vikao sam.

Kada je Ravil dodao, pokazao sam na „ekser" i upitao ga: - Šta ti misliš, šta je ono? - Podseća na marker - promrmljao je on. - Ponekad turisti i

mesni žitelji obeležavaju tačke, slažući ih od kamenih markera. - Ako je to marker - nasmejao sam se ja - kolikih li je onda

razmera? Po mojoj proceni, veličina „eksera" nije ništa manja

76

Kakav je Kajlaš?

Fotografija piramidalnih konstrukcija br. 89 i 90 u originalu i nakon kompjuterske obrade (3D modeliranja)

Crtež „eksera" (br. 113) zajedno sa piramidalnim konstrukcijama br. 89 i 90

77


od visine dvospratne-tro-spratne zgrade. Složiti od kamena marker takvih di-menzija... raspao bi se. <s - Da - složio se Ravil. - Izgleda kao da je taj „ek-ser" u obliku pravog cilin-dra isklesan od celog ka-mena, donet na vrh brega i tamo postavljen kao... kao što su bili postavlje-ni i kameni kipovi na Uskršnjim ostrvima ili... kao što su bili doneti ka-meni blokovi za gradnju egipatskih piramida.

- Podseća na cilindar. Kao neki svetionik...

- Ali bez prozora i vrata.

- Da. Zanimljivo, čemu li je služio? - zamislio sam se. - Ja ne znam. A ti?

- Ni ja. - Ravil je pognuo glavu. Obojica smo zaćutali. Sve više i više sam verovao da te takozva-

ne konstrukcije, koje gledamo, fotografišemo i crtamo nisu rezul-tat ćudljivog delovanja vetra i vode. Njih je nekad davno neko ovde načinio - suviše su se izdvajale na fonu prirodnih tibetskih brego-va. Da... postoji i nekakva doslednost. I još... naslućuje se nekakav plan, ali za nas neshvatljiv, savršeno neshvatljiv... Jasno je samo jedno, da su te građevine drevne, veoma drevne, i samo njihove ruševine danas podsećaju na božanstvene lepote Grada Bogova.

Počeo sam da razmišljam o metodama gradnje tih čudnih divovskih tibetanskih građevina. Verovatno je bilo da je

78

Kakav je Kajlaš?

korišćen metod obrade prirodnih planina, kao i metod ukla- O panja ogromnih kamenih blokova ili formiranja proizvoljnih kamenih konstrukcija na nekom udaljenom mestu i njihovog prenosa na potrebno mesto. Ali, kako se to radilo? I sa kakvim ciljem? To nisam znao.

Počeo sam opet da posmatram „ekser" dvogledom. - Ravile! Na „ekseru" ima nekakav kljun. Zanimljivo je, kuda

je on usmeren? Hajde da odredimo po kompasu i karti! Pošto sam pet minuta pratio kompas, uzviknuo sam: - Kljun „eksera" upravljen je prema Malom Kajlašu. Kažem o

ti da u tom Malom Kajlašu nečeg ima, nije džabe vodič Tatu govorio da po značaju on ne zaostaje za Velikim Kajlašom.

To su drevne piramide, a ne rezultat delovanja vode i vetra!

Znao sam da ćemo uskoro poći ka Malom Kajlašu i da ćemo moći da ga dobro pogledamo. A dotle je trebalo da nacrtamo i fotografišemo piramidalnu konstrukciju koja se ukazala pogle-du na istoku od pomenute konstrukcije broj 92.

- Evo crtam običnu piramidalnu konstrukciju i obeležavam je brojem 93 - mrmljao sam sebi u bradu - i verujem da je ona veštačka tvorevina, a ne rezultat delovanja vetra i vode. Na crtežu prikazujem jednu stranu konstrukcije za drugom, i me-ni ispada nešto što jako liči na piramidu, ali sa nekakvim raz-nolikim piramidalnim konstrukcijama na „krovu". Šta znače te konstrukcije na „krovu"? Čemu one služe? Zašto su egipatske piramide jednostavne, lakonske, i u mnogo čemu nalik jedna na drugu, a ovde, na Tibetu, sve piramidalne konstrukcije su do neverovatnosti raznolike, a ta raznolikost ne izražava se toliko u varijacijama samog oblika piramide, već i u mnogobrojnosti detalja, koji dopunjuju same „drevne piramide"? Ne vidim da q se ponovio ijedan oblik! Zašto su u Egiptu, u kompleksu Gize, Kefrenova, Keopsova i Mikerina piramida nalik jedna na drugu

79


i razlikuju se samo po dimenzijama? A ovde nema ponavljanja, nema nikakvih ponavljanja! Jedino ako nisam nacrtao kitnja-ste tvorevine vetra, a Ravile?

- U kompleksu Svajambanat u Katmanduu među malim pi-ramidama nema ponavljanja oblika, one su sve raznih oblika - pogledao me je Ravil pravo u oči. - A ti si, šefe, sam rekao, tačnije pretpostavljao, da kompleks stupa Svajambanata sim-bolizuje kompleks piramida Kajlaša. Ovde mi, rekao bih, crta-mo ono što su simbolično predstavljale male stupe Svajamba-nata. Ako je verovati toj pretpostavci, ovde, u Gradu Bogova, takođe ne bi smelo biti ponavljanja oblika piramida. A to, na-protiv, potvrđuje...

- Da - promrmljao sam. - Hajde da još jednom pogledamo tu piramidu br. 93 - sa

žarom je nastavio Ravil - ima li ikakve sumnje? Jasno se sve vidi - prava piramida! Čak su se i stepenici dobro očuvali i vide se u obliku pruga. Da nije možda vetar načinio te stepenike!?

- Naravno da nije - opet sam promrmljao. - A pored se vidi još jedna piramida - takođe stepenasta. I

na „krovu" ima nekih naprava, ali malo drugačijih. Uporedi je sa običnim...

- Obeležio sam tu piramidalnu konstrukciju brojem 94 -prekinuo sam ga.

- Dakle, ako uporedimo piramidalnu konstrukciju br. 94 sa običnim tibetskim bregovima, jasno se vidi da je ona sasvim drugačija, ona je - veštačka. Mislim da će se odande dobro vi-deti - Ravil je pokazao rukom prema bregu.

Udaljivši se 200 metara, on me pozva. Uzevši pod ruku sve-sku, pođoh za njim.

- Gledaj, vrh piramide 94 se vidi između dva tibetska bre-ga. Tibetski bregovi su rezultat delovanja vetra, a piramidalna konstrukcija - nečijeg rada! Ponavljam još jednom - rezultat nečijeg rada! Ali čijeg? Ne znam - rekao je Ravil.

80

Kakav je Kajlaš?

Crtež piramidalnih konstrukcija br. 93 i 94

Fotografija piramidalnih konstrukcija br. 93 i 94 u originalu i nakon 3D modelovanja

81


Poređenje piramidalne konstrukcije br. 94 sa običnim tibetskim bregovima (original)

- Da - opet progovorih ja. Završio sam crtež. Kroz glavu mi je prošla misao.

O - Materija je piramidalna. A raznovrsnost materije određuje se raznovrsnošću oblika piramidalnih konstrukcija... koje stva-raju materiju.

Zdesna od piramidalne konstrukcije br. 94 videla se još jedna konstrukcija. Ne čudeći se više toliko njenom čudnom obliku, koji je predstavljao kombinaciju trapeziodnih i trougla-stih elemenata, brzo sam je nacrtao (broj 95).

Trebalo je požuriti. Smrkavalo se. A do našeg logora bilo je još daleko. Brzim korakom pošli smo na zapad. Nakon dva ki-lometra, Ravil je povikao:

- Šefe! Eno tamo se vidi ceo kompleks! Podseća na neku drev-nu građevinu. Veoma je runiran... ali je drugačiji.

Dok je Ravil fotografisao i snimao video-kamerom, ja sam se „promuvao" po obližnjim bregovima da bih stekao jasniju pred-stavu i nacrtao prizor. Bilo je očigledno da najviši breg ispred Kajlaša ima tragove neke davne mehaničke obrade. Tragovi te, da tako kažemo, obrade, pri pažljivom posmatranju ocrtavali

82

Kakav je Kajlaš?

Piramidalna konstrukcija br. 95. Crtež, fotografija u originalu i nakon 3D modelovanja

su strukture koje su veoma ličile na dve ogromne stepenaste piramide. Na vrhu jedne od njih (br. 14) prilično jasno se vide-lo nešto što je ličilo na tri okrugle ploče postavljene jedna na drugu, a na vrhu druge piramide (br. 17) bili su vidljivi mnogo-brojni stubići, ili drevne figure koje je neko načinio.

- Ovo je sve staro, veoma staro - rekoh ja samom sebi - teško je reći da li je to sve veštačkog porekla ili naprosto prirodna va-rijacija planina.

83


Crtež piramidalnih konstrukcija br. 14 i br. 17 i „kulice" (br. 16). Vidi se i Mali Kajlaš (br. 4)

Kulica Ali, usred svega toga jasno se videla „kulica" (broj 16) koja je bila cilindričnog oblika. Sam cilindar bio je beo, jasno se izdvajajući na pozadini sivo-braon stepenica. Na vrhu cilindra bile su po-stavljene četiri okrugle tamnobraon ploče, čije su se dimenzije smanjivale idući pema vrhu. Prema parametrima orijentacije, visina „kulice" nije bila manja od trospratne zgrade.

84

Kakav je Kajlaš?

Prilikom posmatranja „kulice" u meni se sve i više stvarao utisak da ona nije načinjena od kamena, već od nekog drugpg materijala, moguće od metala. Nije bilo sumnje da je „kulica" veštačka tvorevina.

„Kulica" je stojala na visokoj kamenoj građevini, nalik na stepenastu piramidu, koja se nalazila na nešto manjoj visini od odavde dobro vidljivog pretpostavljenog Malog Kajlaša, koji je imao oblik tipične piramide.

Slika piramidalnih konstrukcija 14 i 17 (original i nakon 3D modelovanja). Vidljiva je „kulica" (br 16)

- Do mesta gde stoji „kulica" veoma je teško doći, čak i za iskusnog alpinistu. Zato, teško je pretpostaviti da su tu „kuli-cu" načinili ljudi - promrmljao sam sebi u bradu.

85

Kakav je Kajlaš?

- Šta? - nije me čuo Ravil. - Pogledaj „kulicu" kroz okular video-kamere! Imam osečaj

da ona nije načinjena od kamena, već od nekog drugog mate-rijala. Stoji kao strano telo usred kamenih građevina. Teško da su je načinili lokalni Tibetanci - to mesto je nepristupačno i za alpiniste.

Ravil se odvojio od displeja video-kamere, i izbečivši oči, rekao:

- Tako nešto još nisam video. Podseća na nekakvu spravu. - A sećaš li se „eksera" koji smo nedavno videli? - odgovorio

sam. - On je takođe cilindričan i sličnih je dmenzija, iako mu je vrh drugačiji - u obliku kljuna. Možda ni „ekser" nije načinjen od kamena? Dok smo gledali bio je u senci oblaka i teško je bilo razaznati kakve je boje. Kaži, Ravile, za šta su tu potrebni „kulica" i „ekser"?

- Kao da štrče periskopi neke podmornice... - osmehnuo se Ravil.

- Eto, eto - osmehnuo sam se. - Ako imamo u vidu legende Istoka o postojanju podzemnog sveta, baš ovde, u ovoj oblasti Tibeta, može se pretpostaviti da ljudi iz podzemlja posmatraju površinu Zemlje pomoću nekakvih aparata.

- Hajde da ih pogledamo - zamišljeno progovori Ravil. - To ne treba da radimo. Naša radoznalost ne vredi mnogo

- odbrusio sam. - Idemo! Već se smrkava.

Potkovica Išli smo, ne skidajući pogled sa Kajlaša. Iznenada na pozadi-ni belog snega Kajlaša videh neku čudnu tvorevinu, koja je podsećala na potkovicu, a bila dimenzija četvorospratnice.

- Sta je ono? - rekao sam i stao. - Tamo stoji nekakva čudna potkovica, kao da ju je neko postavio na vrhu planine. Pitanje je da li je to planinska stena. Štaviše, na sredini „potkovice"

87


Crtež „potkovice" (br. 25) zajedno sa neobičnim strukturama br. 15,19, 21, 24, 26, 27, 28 i 29

kroz dvogled jasno vidim otvor, na čijim stranama postoje nekakve izbočine, nalik na oči, a na vrhu otvora postoji još jed-na izbočina u obliku kapljice koja podseća... na treće oko! Sni-maj video-kamerom, Ravile, već se smrkava!

Ravil je počeo da snima, a potom, odvojivši se od kamere, progunđao:

- Đavo da ga nosi! Kako pada veče, pojavljuju se nekakvi od-blesci. Bojim se da neće uspeti.

Počeo sam revnosno da crtam. Nacrtao sam skice ne samo „potkovice" (br. 25), nego i pretpostavljenog Malog Kajlaša (br. 7) a takođe i čudnu monumenalnu konstrukciju (br. 15) nekog neobičnog konglomerata planinskih struktura, i dve, pretpostavljam, galerije na kojima je bilo poredano nešto što su bile ili uspravne planinske stene, ili figure koje je neko da-

88

Kakav je Kajlaš?

vno načinio (br. 29 i br. 26). U trenutku sam na donjoj gale-riji ugledao poluizbrisano čovečije lice, ali je na njega, kao za pakost, pala tamna planinska senka.

Završivši skiciranje, ponovo sam se zagledao u „potkovicu". Ona je zaista privlačila pogled.

- Sta ti misliš, Ravile, čemu služi ta potkovica? - upitao sam.

Fotografije „potkovice" na pozadini Kajlaša i 3 D model

- Najverovatnije da je to nekakva antena - odgovorio je on. - Kamena antena drevnih naroda - deklarativno rekoh. Do logora je ostalo tri kilometra. Mračilo se. Ali, sam Kajlaš

89


je bio dobro osvetljen večernjim suncem. Ravil i ja smo se pen-trali po bregovima da nađemo položaj sa koga bi se jasno video pretpostavljeni Mali Kajlaš.

90


Glava 6 Mali Kajlaš

- čuvar kamena Šantamani

Intuitivno sam već verovao da je ta lepa snegom pokrivema piramida na zapadnom obronku Velikog Kajlaša zaista sam taj zagonetni Mali Kajlaš. U dubini podsvesti sam osećao da je u tom Malom Kajlašu sakrivena neka veoma velika tajna drevne prošlosti. Nije uzalud vodič Tatu govorio da po značaju Mali Kajlaš ne zaostaje za Velikim Kajlašem. Nevelika klasična pira-mida Malog Kajlaša, pokrivena snegom, privlačila je sebi - kao da hoće da kaže: „Ja sam čudo!"

Piramida na tri stuba Najzad smo našli položaj sa koga se Mali Kajlaš video veoma dobro. Po dimenzijama, piramida Malog Kajlaša je kao zgrada od 15 do 17 spratova. Ona stoji na osnovi koju čine nešto na-lik na tri kamena stuba slivena u jedno. Sa tog mesta se video

91


Mali i Veliki Kajlaš

svaki deo osnove, ali sam se sećao da je meni i Ravilu, dok smo posmatrali dno strme padine Kajlaša, izgledalo da je visina tih stubova bar 600 do 800 metara.

Beloj piramidi Malog Kajlaša, čiji je snežni pokrivač svetlu-cao, moglo se prići samo iz vazduha... ili spuštanjem po veo-ma strmoj padini sa vrha Velikog Kajlaša. Ali, ja sam znao da se penjanje na Veliki Kajlaš smatra velikim svetogrđem i da čovek koji bi pokušao takav uspon ne samo da bi bio osuđen na pogibiju, već bi bio i žestoko kažnjen na Onom Svetu. Kroz glavu su mi promakle Geluo-ve reči: „Na vrhu Kajlaša mo-gu da sede samo Bogovi".

Nisam imao nikakve sum-nje u strogo piramidalni oblik Malog Kajlaša, bez obzira što je bio pokriven snegom. Bilo je jasno da Mali Kajlaš ne može biti prirodna kamena stena, već da predstavlja veštačku pi-ramidalnu građevinu.

92

Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantamani

Čak i ako primimo k znanju činjenicu da je Mali Kajlaš veštačka piramida, ipak se javlja pitanje - kako je ta pirami-da mogla biti načinjena na tako nepristupačnom mestu? Sva dosadašnja objašnjenja o gradnji piramida radom robova, koji nisu znali za točak, koja su raširena među egiptolozima, padaju u vodu u ovom slučaju, jer se nijedan rob ne bi mogao popeti na zaravan na kojoj stoji piramida Malog Kajlaša, a da i ne go-vorimo o tome da se tu podižu kameni blokovi: zar nije visina kamenih stubova (600-800 metara) jednaka visini tri najviša oblakodera na svetu postavljenih jedan na drugi?

- Nešto veoma važno je sakriveno u tom Malom Kajlašu. Nije on uzalud sagrađen na tako nepristupačnom mestu - pomislio sam. - A najverovatnije je to mesto i bilo posebno načinjeno da učini piramidu Malog Kajlaša potpuno nedostupnom.

Obuzet takvim mislima, prešao sam na drugi breg da odatle još jednom pogledam Mali Kajlaš, i savršeno neočekivano i za sebe samog, ponovo ugledao „kulicu".

- Ravile! Dođi ovamo! - povikao sam. - Ponesi video-kame-ru sa stativom.

Iz tog položaja smo snimili „kulicu" na fonu Malog Kajlaša, iako se već mračilo i teško da bismo mogli da očekujemo dobar kvalitet snimaka. Ali, ja sam jako želeo da dobijem makar i veo-ma loš snimak „kulice" zajedno sa Malim Kajlašem.

- Izgleda kao da iz „kulice" nadgledaju Mali Kajlaš iz... pod-zemnog sveta. Najverovatnije zato što je uloga Malog Kajlaša veoma, veoma velika - javila mi se misao.

Sao sam na tibetski pesak i pognuo glavu zadubljen u misli ezoteričke prirode, sećajući se priča nepalskih lama i pročitane literature. Već sam znao da ezoterijska nauka i istočne religije saglasno govore o postojanju podzemnog sveta, u kome žive najsavršeniji ljudi, koji nadgledaju nas - obične ljude - ali vrše uti-caj na nas samo u izuzetnim situacijama, delujući pre svega na tok i karakter naših misli. Oni nas na neki način usmeravaju, ali ne

93


Mali Kajlaš postavljen na nedostupnom mestu

upravljaju nama, sveto se držeći božanskog postulata da je čovek O samousavršavajući princip. Ali, kako nas oni posmatraju iz dubina

podzemlja? I kako utiču na tok i karakter naših misli u prelomnim trenucima istorije? Pomoću kakvih mehanizama oni to čine?

U početku je moje razmišljanje počelo da analizira savreme-na dostignuća nauke i tehnike, kao što su sateliti i kompjute-ri... a potom, uverivši se u jalovost takvog pristupa, prebacio

94


Izgleda kao da iz „kulice" nadgledaju Mali Kajlaš

sam se na analizu ezoteričkih znanja, pokušavajući da nađem bilo kakvo, čak i fantastično i neverovatno objašnjenje.

- Bolje je i fantazirati nego povlađivati tim egiptolozima koji bi hteli da sva čuda Egipta objasne pomoću „bronzanih dleta i ruku nepismenih robova" - šapatom sam rekao sam sebi.

Bilo mi je potpuno jasno da u tom Gradu ispod neba, koji se sastoji od piramida i drugih neobičnih konstrukcija, ne treba mi-sliti na uobičajen način. Ovde nam se pred očima pokazala bajka, ne bajka koju smo slušali od svojih baba i dedova, već bajka koju su od usta do usta, kao Najveću Tajnu, prenosili lame i gurui, ne znajući ni sami potpuno njenu duboku suštinu i samo bi po-nekad, možda jednom u životu, dolazili ovamo da vide, naprosto vide, bajkoviti Grad Bogova.

- Kakve sam mitove, kakve epove, kakve legende čuo? - rev-nosno sam stao da se prisećam, nadajući se da ću naći bilo kakvu analogiju sa postojanjem divne piramide Malog Kajlaša na tako nepristupačnom mestu.

- Šefe, idemo. Već se gotovo smrklo - čuo sam Ravilov glas. - Evo, evo... Skupi stvari.

95


Mesto gde se čuva kamen Šantamani? Moje misli su se opet zavrtele u besomučnom kolopletu. I na kraju, negde iz dubine je odjeknulo.

- Mali Kajlaš je legendarni kamen Šantamani - sigurno, bez termina „moguće" ili „verovatno" - rekao sam. - Ili... mesto gde se čuva sveti kamen Šantamani!?

Koračajući ka logoru, razmišljao sam kako je malo verovatno da bi drevni narodi postavili na tako nedostupnom mestu (po-sebno izgrađenom nedostupnom mestu!) nešto manje dragoce-no i važno. Sećao sam se da su lame pričale Nikolaju Rerihu da je kamen Šantamani doneo na zemlju krilati konj Lung-Ta i da je on postavljen na kuli Šambale i da ponekad, u određenim vre-menskim periodima, svetli, a svetli tako da se ta svetlost vidi stotinama kilometara unaokolo. Ja nisam imao nikakvog razlo-ga da poričem da veličanstveni Kajlaš i jeste Kula Šambale - sve legende koje sam proučio govorile su o tome.

- A evo, sasvim nedavno hodočasnici su videli svetlost. Zar ne svetli Mali Kajlaš? - pomislio sam. - A čemu to služi? Nije li se naša ekspedicija poklopila sa nekim posebnim periodom vremena koji karakteriše svetlucanje kamena Šantamani?

Potom mi se javila misao da bi kamen Šantamani na Ma-lom Kajlašu mogao da rastopi sneg ako bi zasvetleo, ali sam se odmah setio da ta svetlost možda nema toplotni efekat, a da bi se emitovanje za nas potpuno nepoznatih oblika energije moglo smatrati efektom svetlucanja. Samo, čemu je bilo nužno svetlucanje? To nisam znao... a teško da ću i saznati.

- Šta je to kamen Šantamani? - uzviknuo sam u sebi, bodro koračajući u tami - Zar nema kamen Šantamani piramidalni oblik, a njegove razmere odgovaraju razmerama Malog Kajlaša? A šta ako bismo uspeli da razgrnemo sneg koji pokriva piramidu Malog Kajlaša - zar ne bismo pod snegom videli sam taj legendar-ni kamen? Zanimljivo, kakve li je on boje? Od kakvog materijala je načinjen? Kakva je sila pohranjena u njemu? Kako se ta sila ispolja-

96


va i na šta deluje? Zar ne posmatraju iz „kulice" stalno u kakvom je stanju kamen Šantamani? Zašto je taj kamen donet na Zemlju?

Čak sam i zastao, protresavši glavom, kako bih se izbavio od te salve pitanja, koja nisu imala naprosto hipotetički, nego i bajkoviti ka-rakter. Ali, uz sve to sam shvatao da u stvarnom svetu postoji nešto što prevazilazi okvire našeg poimanja i uvida, na primer - Grad Bo-gova, u čijoj oblasti se upravo nalazimo. Nekim šestim čulom sam osečao, tačnije rečeno, sa velikim stepenom verovatnoće pretpo-stavljao, da bi kamen Šantamani mogao biti onaj mehanizam (ili, neki silikonski oblik života?) pomoću koga mnogoliki ljudi pod-zemne Šambale mogu da čitaju misli ljudi koji žive na površini Zemlje, to jest moje i vaše, a takođe mogu da utiču na karakter i tok tih misli u nekom važnom istorij skom periodu.

- Ravile! A evo sad je kraj 1999. godine. Uskoro nastupa dru-gi milenijum. Ukratko, prelomni period! I svetlucanje Kajlaša samo što se odigralo... - rekoh ja, okrenuvši se zadihan od br-zog hoda na visini od oko 5000 metara.

- Nije to sve bez razloga... -Da... Sasvim se smrklo. Periodično sam palio lampu, da bih po-

gledao kompas. Azimut je već trebalo da nas dovede u logor, ali logora još nije bilo.

- Seliverstov je obećao da će upaliti svetiljku! Šta taj radi!? - nervozno sam rekao.

- Slušaj, šefe, ispred nas i sleva je nešto zagroktalo. Zar to nije jak? Ali, zašto Sergej Anatolevič ne svetli? Zar ne treba već uveče da ih natovare? - čuo sam otpozadi nezadovoljni Ravilov glas.

97


- Gde sleva? - Eno tamo - Ravil je pokazao rukom. Popravio sam azimut i ponovo smo pošli. Iznenada su se na-

pred jasno razaznali topot i graktanje. - To je jak - sa olakšanjem sam odahnuo. - Ali, koliko smo se

udaljili od logora? Hajde da vičemo. - Aaaa - razleglo se po tibetskim uvalama, narušavajući mir

Grada Bogova. - Ou! Ou! Ou! - začuo se povik u odgovor, u čijoj sam boji

razaznao glas Seliverstova. Kada smo prišli logoru, ljutito sam upitao: - Zašto niste upalili svetla, somovi? - Pa sve vreme držimo upaljena svetla! - Nije se videlo! - Kako se nije videlo, kako se nije videlo... - zbunjeno je

promrmljao Seliverstov provirujući iza jaka. - Jeste li videli našu lampu? - Ne. - Pa kako to? Sve vreme smo je držali upaljenu? - začudio

sam se. - Ma nije se videlo nikakvo svetio, sve vreme sam se mrzao

napolju - takođe se začudio Seliverstov. - Čudno, veoma čudno... Dobro je što nije bilo divljih pasa!

- rekao sam. U šatoru je gorela gasna lampa. Sergej Anatolevič i Rafael

Jusupov nalili su meni i Ravilu malo razblaženog alkohola i spremili vruću supu iz kineskih kesica.

- Ukusno? - upitao je Rafael Gajazovič. - Ne baš... - progunđao je Ravil. - Jeste li videlo mnogo interesantnih stvari? - progovorio je

Seliverstov. - Veoma! - odsekao sam. Na ležaju pored gasne lampe ležao je naš vodič i dremao.

98


Primakavši mu se, oprezno, kako ga ne bih polio kineskom su-pom, taknuo sam ga po ramenu i rekao:

- Tatu, izvini molim te! Da li je ona mala piramida na tri stu-ba zapadne padine Kajlaša - Mali Kajlaš?

- Kakva, kakva? - trgao se Tatu. - Ravile! Pokaži-de mu na video-kameri! Nekoliko minuta Ravil i Tatu su posmatrali snimljene video-

materijale na displeju kamere. - Da! To je Mali Kajlaš! - odlučno reče Tatu. - Kaži, je li on uvek pokriven snegom? - upitao sam. - Čudno

je to što se po visini Mali Kajlaš nalazi tamo gde je sneg samo mestimično, u pegama, a on je pokriven debelim slojem, kao na znatno većim visinama.

- Mali Kajlaš je uvek pokriven snegom - dostojanstveno je odgovorio Tatu. - Čak i kada je veoma toplo leto i kada čak i na Velikom Kajlašu ostane malo snega, sneg na Malom Kajlašu ostaje kao i uvek. Okolo je crni kamen, a na Malom Kajlašu beli se snežna kapa.

- A zašto je tako? Da li se Mali Kajlaš sam hladi? - Ne znam. - Tatu, da li si čuo nešto o kamenu Šantamani? - pogledao

sam ga u oči. - Da, a zašto? - namrštio se Tatu. - Zar nije Mali Kajlaš taj legendarni kamen Šantamani? Ili...

možda je taj kamen smešten unutar piramide Malog Kajlaša? - Ja sam mali čovek da bih to znao

- oborivši pogled reče Tatu. - Ali ja tačno znam da po značaju Mali Kajlaš ne zaostaje za Velikim Kajlašem.

- To je, sigurno, povezano sa Šambalom - rekoh sebi u bradu.

U tom trenutku još nisam znao da će nas naša razmišljanja dovesti do

99


uvida da je upravo u unutrašnjosti Malog Kajlaša skriven glavni kameni program života na Zemlji, ostvaren... u Gradu Bogova.

Ujutru nas je čekao oštar mraz. Fotografisali smo se sa ru-skom zastavom sa Kajlašem u pozadini.

Nakon zbora, okupio sam grupu i rekao: - Sinoć sam video crtež lica na jednoj od stena, ljudskog lica,

ali jedva. Sad pažljivo posmatraite, jasno?

Ruska ekspedicija u Gradu Bogova

100

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide. _ Dava Teniing, šerpas

Glava 6 Ko je zidao Grad Bogova

Karavan jakova i goniča pošao je napred. Mi smo išli po dnu veoma lepog kanjona. Odsustvo „našeg" jaka koji nam je stal-no zaklanjao pogled radovalo je sve. Samo je Sergej Seliverstov izgledao malo zabrinut.

Polako sam hodao i bacao pogled na okolne stene. Ali, crteža lica nije bilo. Sinoć sam zapazio mesto na kome sam. ga video, ali se nisam tačno sećao.

- Eno tamo, tamo bi trebalo da bude... Ne, tamo... - govorio sam. - A možda mi se učinilo. Već je bilo tamno.

Na kraju sam pobednički povikao: - Eno tog lica! - Gde? - upita Selivestrov. - Pa eno tamo! Vidiš galeriju, bilo da su to stene, bilo drevne

figure, koje su sada razrušene. Na najvišem delu niskog kame-nog stuba vidi se poluizbrisano ljudsko lice. Vidiš li, Sergeju Anatoleviču?

101


- Ne. Gde je to lice? - Pa eno ga! Eno! - pokazao sam kažiprstom.

Kameni portret - Jedna polovina lica je uništena, ali je druga dovoljno dobro očuvana. Vide se usta, nos, podbradak i jedno oko. Čak se vidi i jedno uvo.

- Aha! - uzviknuo je Seliverstov. - Eno ga, vidi se! A ja sam gledao na drugo mesto. To lice ostavlja utisak! To je lice muževnog čoveka, pravog Atlantidanina! To nije neki savreme-ni momak koji živi u ružičastom svetu.

- Prirodne varijacije raselina u kamenu ponekad mogu da formiraju čudne oblike, koji imitiraju crte nekih predmeta koji su nam poznati - skeptično je primetio Rafael Jusupov.

- To je lice, nije predmet - odvratio je Seliverstov. - Kakva razlika - predmet ili lice - Rafael Jusupov se uzjo-

gunio - važna je činjenica što pukotine u kamenu mogu da slučajno poprime oblik ovog ili drugog...

- Predmeta - možda. Ali lica - ne - parirao mu je Seliverstov.

Reljef ljudskog lica (?) na jednoj od tibetskih stena u oblasti . Grada Bogova. Fotografija u originalu

i nakon kompjuterskog dodavanja kontrasta

102

Ko je zidao Grad Bogova

- Zašto si ti, Sergeju Anatoleviču, toliko ubeđen?

- Zato što to lice... pogledaj, pogledaj - Seliverstov je pokazao prstom - ima izraz, izraz muževnosti i moći. Jesi li video predmet sa izrazom muževnosti i moći? Naravno da nisi. A lice može da ima takav izraz, jer je ono duhom nadahnut rad vajara. Zato skulpture ljudske figure ili... lice imaju duhovni pečat, koji čovek, koji ih gleda...

- Šta gleda, lice? - Da, njega! - nastavio je Seliver-

stov, gledajući lice Rafaela Jusupova. - Ali... ako čovek gleda lice... to jest, tu kamenu skulpturu, on će obavezno osetiti ele-ment duhovnosti, koji se skulptor potrudio da unese u njega. Mi ne samo da vidimo, mi i osećamo tu skulpturu. Dok sam bo-ravio u Peterburgu, nisam samo posmatrao skulpture, nastojao sam i da ih osetim.

- A zašto si poredio izraz toga lica sa savremenim momcima u ružičastom? - Rafael Jusupov je iskosa pogledao Seliverstova.

- Eto tako. Naprosto sam tim poređenjem hteo da naglasim muževnost izraza tog kamenog lica.

- Polovine lica - precizirao je Rafael Jusupov. - Pa, u čemu je razlika? - nakostrešio se Sergej Anatolevič

- Ako se jedna polovina lica izbrisala, druga čuva njegov opšti izraz... izraz lica.

- Da, naravno. Gak i polovina lica može preneti njegove ružičaste nijanse - pecnuo gaje Rafael.

- Zašto ružičaste nijanse? - nije se predavao Seliverstov. - Ja hoću da kažem, da reljef lica načinjen na kamenu...

- Polovine lica - još jednom je naglasio Rafael Jusupov. - Da, da... reljefu polovine lica na kamenu udahnut je duh...

103


- Ma ne prekidaj me stalno! -naljutio se Seliverstov.

- Dobro, dobro. - Ja hoću da kažem - ponovo

je sabrao misli Seliverstov - da muževnost izraza lica tog čoveka ne podseća na izraz lica savreme-nog čoveka.

- Koji živi u ružičastom - nije mogao da se uzdrži da ga opet ne bočne Rafael Jusupov.

- Ja hoću da kažem - Seliver-stov strogo pogleda Jusupova - da je izraz lica koje je isklesano ovde, u Gradu Bogova, potpuno drugačiji nego izraz lica savre-menog čoveka. A kakav zaključak možemo da izvučemo iz toga? A?

- Kakav? - Pa da je u kamenu isklesano

lice pripadnika prethodne civili-zacije - najzad izreče svoju glav-nu ideju Seliverstov.

Crtajući izraz tog lica i slušajući taj razgovor, mislio sam kako raz-

nolikost planinskih stena može da podražava čovečije lice. Ali, može biti i da su nekad, u veoma davnoj prošlosti, na tim ste-nama bili uklesani reljefi lica, figure i mnogo šta drugo, a da je danas, nakon hiljada i hiljada godina, ostao reljef samo jednog lica, tačnije - polovine lica. Vetar i voda učinili su svoje.

Shvatao sam daje nemoguće u potpunosti odbaciti hipotezu o postojanju „umetničkog prikaza" ljudskog lica ovde, u legendar-nom Gradu Bogova, koji se sastoji od skupa čudesnih piramida,

104


spomenika i kamenih ogledala. Reklo mi se da su nekad davno sve te piramidalne konstrukcije bile išarane raznobojnim ornamenti-ma i freskama, sa čijom lepotom ne bi moglo da se uporedi ništa na svetu... I te kako je vredelo analizirati prikaz lica na steni.

- Kojoj od pet rasa koje su postojale na Zemlji pripada to lice? - upitao sam sam sebe.

Na osnovu rezultata ekspedicije na Himalaje 1996. godine, kada smo se u potpunosti bavili rekonstrukcijom spoljašnjeg izgleda ljudi prethodnih civilizacija, mogu da kažem da ovaj prikaz lica na steni pripada čoveku naše arijevske rase, ili pak nama prethodne atlantiđanske rase. Znao sam po čemu se razlikuju crte Atlantiđana, ali stepen ruiniranosti reljefa nije dopuštao da se konkretno odgovori na ovo pitanje, a tvrdnja Seliverstova o neizbežnom muževnom izrazu lica Atlantiđana, kako meni izgleda, nije mogla da se održi.

- Šteta, velika šteta - negodovao sam iznutra, uviđajući da reljef ovog lica najverovatnije predstavlja jednog od gradi-telja Grada Bogova, a odgovoriti na pitanje - da li je predstav-ljen Atlantiđanin ili Arijevac - moglo bi se ukoliko se postavi priličan broj hipoteza o starosti ovih građevina, kao i o teh-nologijama koje su primenjivali graditelji, i što je najvažnije, o svrsi Grada Bogova.

Još jednom sam prešao pogledom po tibetskim stenama, ubacio svesku u ranac i naredio:

- Idemo!

Spomenik Gonpo-Pang Bili smo dobro raspoloženi, a ja sam nekako osećao da ćemo uskoro, sa ovim ili onim stepenom verovatnoće, moći da odgo-vorimo na to pitanje.

Ravnomernim korakom smo išli po Gradu Bogova. Iza krivi-ne je polako, kao na filmu, počela da izranja nekakva ogromna egzotična konstrukcija, visoka oko 800 metara, koja se izrazito

105


razlikovala ne samo od običnih tibetskih planina, već i od sve-ga drugog što smo dosad videli ovde, u srcu Tibeta.

- Šta je ovo?! - već skoro kao po navici sam uzviknuo. - Podseća na nekakvu latinoameričku piramidu - rekao je

Seliverstov.

„Latinoamerički" spomenik br. 15 (spomenik Gonpo-Pang) natibetskim planinama

Meni se to poređenje zbog nečega svidelo, iako nikakvih analo-gija sa latinoameričkim piramidama, koje sam lično video, nije bi-lo; ali je egzotičnost tog spomenika trebalo naglasiti bilo kakvim ne manje egzotičnim nazivom, a za Rusa, koji živi u snegom pokrive-nim gradovima, sama reč „Latinska Amerika" izgleda kao vrhunac egzotike. Ja još nisam znao da mi gledamo legendarni spomenik Gonpo-Pang, kome se klanjaju hodočasnici, izgovarajući molitvu: „0 veliki Bože Vremena, oprosti mi moje grehe!" Tada, takođe, još nisam znao da će nas predstojeća detaljna analiza tog spomenika dovesti do zaključka o postojanju „vremenskog tela" u čoveku.

Zar nisu ovde prikazani ljudi? A tada sam se odvojio od grupe i počeo da se vesto verem po bregovima, kako bih načinio crtež iz maksimalnog broja rakur-sa. Ali, dok sam crtao, na „lationameričkom" monumentu za-pazio sam nešto nalik na prikaze ljudskih figura.

106


Crtež „latinoameričkog" spomenika br. 15 (spomenika Gonpo-Pang)

- Brzo dajte dvogled ovamo! - povikao sam. Legao sam, naslonio dvogled na kamen i počeo da sa pažnjom

razgledam ono što je bilo naslikano na tom monumentu. - Liči na četiri ljudske figure. Na jednoj od njih, najvećoj,

na leđima se vidi mali čovečuljak - da li se razmnožava pu-pljenjem? A ono dvoje liče na ljude koji sede u položaju Bu-de, što je karakteristično za fenomen samadija. A šta je ono - leteći tanjir, nešto takvo? Šta su ta četiri kružića nacrtana pored „letećeg tanjira"? A šta znači ona petlja nacrtana na vrhu spomenika? Šta je ono, kao neke stepenice koje se spuštaju sa zapadne strane spomenika? Kao da je u podnožju sagrađena i jedna stepenasta piramida - govorio sam ja, crtajući.

Zamislio sam da je, verovatno, taj spomenik bio neobično lep i da je sijao raznim bojama, pokazujući kao na panou ele-mente lanca formiranja života na Zemlji.

107


Fotografija reljefa na „latinoameričkom" spomeniku u originalu i nakon kompjuterske 3-D obrade

Bilo mi je potpuno jasno da je i „slobodan rad vetra" mogao da načini to „umetničko delo" koje sam upravo nacrtao. Ali, nisam imao prava da se upuštam u sumnje. Kao naučnik, bio sam dužan da analiziram ono što sam video, tim pre što takav grandiozan spomenik, po logici stvari, nije mogao a da na sebi nema fresaka i sličnih umetničkih tvorevina drevnih naroda.

- Počećemo od toga što ćemo analizirati smisao reljefa četiri ljud-ske figure - rekao sam sebi. Sta bi to moglo da bude? Sta? Sta?

Seo sam, zaustavivši rad svojih moždanih vijuga.

108


Grad Bogova gradili su ljudi Četiri Rase - To je... to je... to znači da su u izgradnji Grada Bogova učestvovali ljudi četiri Korenske Ljudske rase! - uzviknuo sam u sebi. - T6 jest, Grad Bogova su zajedno gradili anđeloliki ljudi, ljudi nalik na seni, Lemurijanci i Atlantiđani. Najbolji od najboljih iz svake Korenske Rase, očigledno, sklonili su se u Šambali i tu stvorili vi-sokoindustrijalizovanu raznoliku zajednicu, sposobnu da sagra-di najzagonetniju građevinu na Zemlji - Grad Bogova. Samo... sa kojim ciljem su ga sagradili?

Takođe je bilo potpuno očigledno da u redovima pretpostavlje-nih graditelja Grada Bogova nema pete Korenske Ljudske Rase - Arijevaca, to jest, nas. Preleteo sam pogledom di-vovski „latinoamerički" spo-menik i shvatio da nikakvim našim, čakninajsavremenijim „arijevskim" metodama, ne bi bilo moguće načiniti takvu građevinu, a iz te perspektive je odsustvo Arijevaca u redo-vima pretpostavljenih gradi-telja moglo biti opravdano. Sto bi se reklo - samo bi sme-tali. A i hipoteza, koju smo iz-neli odavno - da je arijevska rasa bila ponovo klonirana ovde, od „semena ranih Arije-vaca" koji su nastradali u vreme sveopšteg potopa, govorila je u korist pretpostavke da je Grad Bogova sagradila družina prethod-nih Ljudskih Rasa, sklonjenih u tajanstvenoj Šambali.

- Zar mi sad nismo u predelu Šambale? Ona je verovatno ovde, pod nama - i nehotice pomislih.

109


Što se tiče vremena gradnje Grada Bogova, iz svega rečenog bi logički proizilazilo da je on sagrađen najverovatnije u doba civilizacije Atlantiđana, to jest, u periodu kada je živela Četvrta Korenska Ljudska Rasa. A Atlantiđani, kao što piše Elena Bla-vacka, većinom su nastradali pre 850.000 godina, kada se de-sio Veliki Sveopšti Potop, koji je bio izazvan, kako mi pretpo-stavljamo, pomeranjem Zemljine ose za 6666 kilometara.

Odatle bi sledilo da je Grad Bogova bio sagrađen veoma, veo-ma davno, ili pre Sveopšteg Potopa, kada je cvetala civlizacija Atlantiđana, a najverovatnije odmah posle njega, kada su se najbolji od Atlantiđana spasli, prešavši da žive u prelepoj Šambali. Naravno, svestan sam da je datiranje „pre 850.000 godina" teško dokazati, ali naprosto nisam mogao da odvojim vreme gradnje Grada Bogo-va od tog datuma; opsedala me je misao daje Grad Bogova sigurno načinjen u vezi sa nekim izuzetno značajnim zbivanjem - a koje zbivanje može biti značajnije za život na Zemlji nego pomeranje ose planete sa posledičnim apokaliptičnim dešavanjima?

- Ako je verovati pretpostavci da je Grad Bogova izgrađen u tako dalekoj prošlosti, kao što je to 850.000 godina pre nas, onda možemo samo da zanemimo pred kvalitetom građevina starih naroda: zar se nisu monumenti i piramide sačuvali do današnjeg dana - primetih za sebe.

Na osnovu knjiga Elene Blavacke znao sam da se odigrao još i Mali Potop, koji se desio pre otpilike 13.000 godina, izazvan udarom komete Tifona u Zemlju. Ali sam intuitivno osećao da je verovatniji datum 850.000 godina pre nas, iako za to nisam imao nikakvih dokaza.

- Eh, kad bih znao namenu Grada Bogova, mogao bih da od-govorim na pitanje o njegovoj starosti - pomislio sam u sebi.

Ali, namenu Grada Bogova nisam znao. Neće proći još mno-go vremena, a mi, grupa naučnika iz Ufe, moći ćemo da odgo-vorimo na to pitanje, ali ćemo o tome, dragi čitaoci, govoriti u narednom tomu ove knjige.

110


Jedino dete Šambale Potom sam obratio pažnju na figuru prvoga od četiri prikaza na „latinoameričkom" monumentu - sa njegovih pleća kao da je pu-pilo malo dete. To, „kao daje pupelo", naravno, nije me zadovolja-valo i ponovo me je uvlačilo u oblast slatke sumnje, ali se moglo, po strani od kvaliteta te slike, pretpostaviti da je ovde prikazan proces razmnožavanja anđelolikih ljudi pupljenjem, o čemu je u svojoj „Tajnoj doktrini" pisala Elena Blavacka. Po Blavackoj, i ljudi nalik na senke razmnožavali su se pupljenjem i deobom, ali druga po redu figura (pretpostavljeni čovek nalik na sen) nije na fresci imao nikakvih znakova pupljenja ili deobe. Kod treće i četvrte figu-re zdesna u tom nizu (pretpostavljeni Lemurijanac i Atlantiđanin) nije bilo nikakvih „pretenzija" što se tiče pupljenja, jer se, po Bla-vackoj, kod njih već razvio polni način razmnožavanja.

- Ali zašto, zašto druga figura zdesna (to jest čovek nalik na sen) nije „zahvaćen pupljenjem", dok je prva figura (anđeloliki čovek) „zahvaćen"? - cepidlačio sam. - Zašto?

Čak sam na trenutak osetio umor od neprekidnog svrdlanja toga „zašto", tim pre što nije bilo nikakvog razloga da se to pi-tanje toliko revnosno razmatra, a još je i kvalitet prikaza figura

Dete kao daje „pupilo" iz najkrupnije figure na latinameričkom monumentu

111


ljudi na spomeniku izazivao unutrašnju pometnju koja je išla naruku sumnji. Ali, iz dubine duše je nešto uporno podsticalo to „zašto?", kao da se u njemu krije zago-netka Grada Bogova.

Još jednom sam pogledao niz od četiri figure i učinilo

mi se da svi oni učestvuju u pojavi jednog jedinog, za sve, dete-ta - malog anđelčića, koji pupi iz anđelolikog čoveka Šambale.

- Jedino dete Sambale? Ponovo rođeni ovde, u Gradu Bogova, anđelćić? Šta je to - novi hologramski (ili anđeloliki) oblik života, stvoren ovde?! - šapatom sam izgovorio.

Prisetio sam se da je ili Astaman Bindačarija, ili „stariji čovek", pomenuo neke „nove anđele" koji su na neki način po-vezani sa svetim Kajlašom. Maksimalno sam napregao um, ali nikakvih razumnih analogija nisam mogao da nađem.

- Da li je Šambala ovde stvorila „novog anđela" ili tako nešto? - pomislih i nehotice.

U tom trenutku nisam shvatao da će se ta pomisao pokazati veoma važnom i da će se ponovo pojaviti, ali na drugom kvali-tativnom nivou.

I stanovnici Carstva Mrtvih gradili su Grad Bogova

Pošto sam proanalizirao figure ljudi koji su bili prikaza-ni u redu, počeo sam da razmišljam o dvema siluetama koje podsećaju na ljude koji sede u položaju Bude, takođe prikazane

112


na „latinoameričkom" monumentu. Bilo je potpuno očigledno da je ovde prikazan samadi - samokonzervacija ljudskog tela, pošto upravo u toj pozi ljudi ulaze u stanje samadija i čuvaju svoja tela na hiljade i milione godina, čineći tako Genofond čovečanstva. Setio sam se priča lama o Carstvu Mrtvih i zami-slio kako negde pod zemljom postoji Grad Mrtvih - prestonica Podzemnog Carstva Mrtvih, gde tela najboljih sinova i kćeri raznih ljudskih civilizacija borave u miru i spolja podsećaju na mrtva tela, ali u tom čudesnom carstvu sve vrvi od života - duhovnog života, života koji nije opterećen telom.

Meni je bila potpuno jasna uloga Genofonda čovečanstva, (ili Carstva Mrtvih) i shvatao sam da bi u slučaju globalne katastrofe i propasti čovečanstva „mrtva tela" oživela, to jest izašla iz stanja sama-dija i obnovila telesni život na našoj planeti. Ali me je ipak, negde u du-bini duše, kopkala misao da Carstvo Mrtvih ne igra samo ulogu „rezerv-ne zalihe ljudskih tela" već da pred-stavlja i poseban oblik zemaljskog života, koji je takođe neophodan ra-di uspostavljanja ravnoteže života na planeti Zemlji, kao i svetog je-dinstva Zemaljskog Čoveka sa pod-zemnom Sambalom.

- Verovatno su i stanovnici Car-stva Mrtvih takođe učestvovali u građenju Grada Bogova - nisu uza-lud na tom monumentu prikazani ljudi u samadiju, gde su, kao na spomen-ploči, uklesani graditelji Grada Bogova

Dunuo je hladan vetar. Naježio sam se, stavio kapuljaču na glavu i seo na kamen, osećajući čak i kroz planinarske pantalo-ne njegovu hladnoću.

113


- Hladno ne znači i mrtvo - primetio sam, nastavljajući da razmišljam o carstvu mrtvih. - Čudno zvuči, zar ne? Mrtvi su gradili Grad Bogova! A kako su to učinili - da li su oživeli svoja tela ili su koristili samo energiju Duha?

Tada nisam imao predstavu o tome da su stari Vavilonjani pred-stavljali svet u obliku njegova tri sastavna dela: života na površini Zemlje, života u podzemnoj Šambali i života u Carstvu Mrtvih.2

A tada me je mučilo pitanje koje je isplivalo takoreći niotku-da - kako su Mrtvi gradili Grad Bogova? Iz knjiga Blavacke sam znao da u samadiju oslobođeni Duh čoveka živi na Onom sve-tu, ali je povezan sa naizgled mrtvim telom takozvanom „sre-brnom niti", zahvaljujući kojoj duh nikad ne napušta svoje telo. U fraktalnom prostoru Onoga sveta taj Duh može da putuje po raznim prostornim dimenzijama, a da ipak ostane „ privezan" za svoje konzervirano trodimenzionalno telo.

- Putovati po paralelnim svetovima... putovati po paralelnim svetovima - ponavljao sam stalno iznova, dok mi nije sinulo. - O Bože, pa to je tako jednostavno! Verovatno je sve sasvim jedno-stavno - Duh oslobođen od tela u stanju je da uđe u druge di-menzije prostora i da tamo, u nepoznatom i za nas nevidljivom paralelnom svetu, pokrene peti element - nama nepoznatog „paralelnog" čoveka koji poima „energetsku" mudrost Ljubavi prema Bogu - da bi pomogao našem trodimenzionalnom svetu, u kome se nalazi njegovo konzervisano trodimenzionalno telo, da bi pokrenuo čudotvornu energiju pet elemenata. Nije uzalud Bonpo-lama govorio da je Grad Bogova bio sagrađen pomoću energije pet elemenata. Ljudi iz Carstva Mrtvih pomogli su da se mobilizuje ta energija, jer jedino Mrtvi znaju gde i u kakvom paralelnom svetu postoje kristalno čisti ljudi, koji su u stanju da pomoću Ljubavi prema Bogu pokrenu energiju pet elemena-ta, da bi pomogli nama - opterećenim zlom, zavišću i pohlepom - tako što su sagradili Grad Bogova.

2 Vavilonjani su živeli između Tigra i Eufrata na teritoriji današnjeg Iraka.

114


Zadnjica mi se gotovo gotovo smrzla na hladnom kamenu na kome sam ja, obični trodimenzionalni čovek, i dalje sedeo. Ustao sam i ponovo se usredsredio na monument koji sam lično nez-grapno nazvao „latinoameričkim". Moj napregnuti pogled učinio mi se glupavim. Zavrteo sam glavom, kao da sam hteo da posta-nem pametniji - ali mi to nije uspelo, Imao sam kakvu-takvu sposobnost da konstatujem veličanstvenost ustrojstva ovog sveta, ali nisam imao nikakvu mogućnost da utičem na njega.

- A zar nisu mrtvi mogli, a mogu i dalje, da utiču na ustroj-stvo sveta? - pomislio sam.

Peti element paralelnog sveta Jak nalet vetra mi je iz ruku istrgao svesku. Pojurio sam za njom, i dograbivši je ponovo u ruke, osetio radost - jedno-stavnu elementarnu trodimenzionalnu radost, poput radosti mačke kad uhvati miša.

- Hajde da još proanaliziram - gotovo sam naglas rekao sebi. - Sta je ono tamo što visi, nalik na leteći tanjir? A pored njega još četiri kružića.

Mislio sam i mislio o tome, shvatajući pri tom savršeno da moja razmišljanja imaju karakter „fantaziranja na slobodnu te-mu" i da će u svakom slučaju ostati bez dokaza, tim pre što ni-sam mogao biti ubeđen da crteži na tom monumentu nisu „delo vetra". Ali, ko može da zabrani čoveku, i to relativno primitiv-nom trodimenzionalnom čoveku, da misli! Zar Bog ne otkriva kakve-takve istine samo onim ljudima koji razmišljaju, čitavom dušom okrenuti sticanju znanja.

Pretpostavka da je tu predstavljen „leteći tanjir" nije mi se sviđala. Izazivalo je sumnju to da bi mudri drevni ljudi upore-do sa prikazima takvog ranga, kao što su četiri Korenske Rase Čoveka i Carstvo Mrtvih, prikazali i svoje leteće naprave - čak ni mi, kad simbolički prikazujemo neke značajne istorijske pe-riode, ne uključujemo u to crteže aviona.

115


- Pomoću ova četiri kružića i ovala, unutar koga se takođe na-laze dva kružića, verovatno je prikazano nešto veoma značajno i veličanstveno - mislio sam. - Ali, šta?

I tu mi se čak, bez ikakvog napora, javila pretpostavka da je na ovaj način, simbolički, bila prikazana energija pet eleme-nata pomoću kojih je, kako piše u tibetanskim tekstovima, bio sagrađen Grad Bogova. Moglo se zamisliti da četiri kruga pred-stavljaju četiri elementa (vatra, voda, zemlja i vazduh), a da je peti element (čovek) bio donet u naš trodimenzionalni svet iz druge dimenzije pomoću iskrivljenog (u vidu ovala) prostora, da bi pokrenuo jedinstvenu energiju pet elemenata radi grad-nje ovde - u našem trodimenzionalnom svetu. To jest, ovde, u naš svet, bio je prenet čovek iz paralelnog sveta, koji je, za razliku od nas, u stanju da odigra ulogu petog elementa. Ali, zašto su unutar ovala nacrtana dva kružića, a ne jedan (sim-bol petog elementa)? Počeo sam da razmišljam o tome i nisam našao nikakvo drugo objašnjenje osim da bi drugi krug unutar ovala mogao da predstavlja čoveka iz Carstva Mrtvih, bez čije pomoći se ne bi mogao pokrenuti peti element iz paralelnog sveta za potrebe našeg trodimenzionalnog sveta.

Stajao sam na hladnom vetru osećajući u sebi nemo nego-dovanje što znam tako malo i što sam prisiljen da rasuđujem prevashovno spekulativno.

- Zašto ja svo vreme i na svaki povod razmišljam i pokušavam da bez ikakvog praktičnog osnova uspostavljam analogije i do-nosim zaključke? - samokritično sam se upitao i nisam znao kako da sebi odgovorim.

Tada nisam sasvim shvatao da zaključci do kojih se dođe in-tiutivno ili logički (zaključivanjem), mogu da se nagomilavaju, baš kao i realne činjenice. Oni se, kao i činjenice, mogu.redati u nizove, prosejavati kroz sito naučne analize i neočekivano dovesti do nekog praktično važnog zaključka koji se čovek, ako je naučnik, ne plašeći se uvredljivog prezira uglednih akade-

116


mika, trudi da ekspe-rimentalno proveri i dobivši pozitivan rezultat, smesta shva-ta da postoji Svet Misli i da čovek, kao istraživač, ne srne da nepromišljeno odbaci nijednu misao, čak ni krajnje fantastičnu, zato što je kolanje mi-sli u našim glavama povezano ne samo sa željom da se nečim zanimamo i zahvaljujući tome steknemo neki istaknutiji položaj u ljudskom društvu, nego je povezano sa tim što smo i mi pomoću nama bliskog, a u isto vreme sup-tilnog Sveta Misli, povezani sa drugim varijantama razumnog života, bilo sa Sambalom, bilo sa Carstvom Mrtvih, bilo sa pa-ralelnim svetovima, čije misaone sposobnosti poznaje jedino Onaj čija je misao neizmemo moćna, a to je Onaj ko je stvorio i njih i nas - zajedno.

Ponovo sam seo na hladni kamen, naježio se i zamislio da je čudesna energija pet elemenata, pomoću koje je bilo načinjeno sve što nas okružuje u Gradu Bogova, verovatno, nekada u prozračnom mlazu izbijala iz oka petog elementa - čoveka iz paralelnog sveta, koji je došao da nam pomogne da sazidamo nešto izuzetno grandiozno, čija nam je svrha nepoznata.

Na monumentu je iznad kružića i ovala bila dobro vidljiva nekakva ogromna petlja. Potrudio sam se da proanaliziram kakav je to crtež, da li je to prirodno slaganje raselina kamena, ali nisam uspeo. Odmahnuo sam rukom, shvatajući da nemam ni znanja ni misaonih sposobnosti da to shvatim.

117


Stepenice ka nebu Potom sam usmerio pažnju na nešto nalik na stepenice koje se spuštaju sa zapadne strane „latinoameričkog" monumenta.

- Zanimljivo, šta bi to moglo da znači? - upitao sam. - To su stepenice ka nebu! - bez i trunke sumnje odgovorio

je Seliverstov. - Kuda, kuda stepenice? - bio je odlučan da razjasni Rafael

Jusupov. - Ka nebu - izbacio je podbradak Seliverstov. - A šta tamo ima? - Nebo, šta bi drugo. Nastala je tišina. - U mnogim mitovima i legendama pominju se stepenice ka

nebu - počeo je da objašnjava Seliverstov. - Opisuje se kako čovek po tim stepenicama može da se popne na nebo i vidi kakav je nebeski život. Niko od savremenih ljudi nije se peo na nebo, niko ga nije ni video.

- Hoćeš da kažeš - namrštio se Rafael Jusupov - da mi vi-dimo prave stepenice koje vode ka nebu? A kako se, po tebi, može po njima popeti - one nisu vertikalne, a i padina od pola kilometra deli te stepenice od zemlje?

- Pa u tome i jeste stvar - podigao je kažiprst Seliverstov - samo ljudi koji su sposobni da levitiraju, to jest, da podignu svoje telo iznad zemlje, mogu da se domognu stepenica ka ne-bu. Na primer, Vi, Rafaele Gajazoviču, ne možete da se domo-gnete stepenica ka nebu, zato što Vam je levitacija nedostupna. Vi ste, Rafaele Gajazoviču, prizeman čovek.

- Hoćeš da kažeš... - Hoću da kažem - Seliverstov nije dopustio Jusupovu da

odgovori - da Vi nikad nećete moći da se odvojite od površine zemlje. Vi ste - površinski čovek.

- Šta, šta? - bacio je ljutiti pogled Rafael Jusupov na Seliver-stova. - Ja sam, dakle, prizeman i površan?

118


- Van svake sumnje - dr-sko je odgovorio Seliver-stov. - Zar vi možete, Ra-faele Gajazoviču, da letite?

- Gde da letim? - Ne gde da letite, nego

nad Zemljom da lebdite. Prizemni ljudi, izvinite, ne mogu da lebde u vazduhu, a zato ne mogu ni da „doleb-de" do stepenica ka nebu.

- A ti sam, Sergeju Anatoleviču, možeš da „dolebdiš"...?

- Mogu - Seliverstov je ponosno pogledao Jusupova.

- A kako to? - Moj Duh može da se

uzdigne iznad zemlje i ... hm... da dolebdi do ste-penica ka nebu, dok moje smrtno telo bude čekalo na zemlji da se moj Duh vrati u njega. Ja mogu da lebdim u mislima, a prizemni ljudi ne mogu, zato što lebdenjem smatraju samo telesno lebdenje.

- I koliko često ti lebdiš? - sa osmehom ga upita Rafael Jusupov.

- Kako? Telesno ili duhovno? -1 jedno i drugo. - Duhovno lebdim onda kad me posete uzvišene misli, a te-

lesno ne mogu.

119


- Razumljivo - nasmejao se Rafael Jusupov - kako bi tako ve-liko telo moglo da lebdi... telo koje sto tašaka može da pojede.

- Nije stvar u tašcima, nego u snazi duha. Duh, ako je snažan, može da podigne bilo koje telo da lebdi.

- Ali ne tvoje. - Može i moje. - Sergeju Anatoleviču, Rafaele Gajazoviču! Ako biste vi

obojica odlebdeli i domogli se stepenica ka nebu, kuda biste se vi njima popeli? - zajedljivo upita Ravil

- Bez sumnje, dospeli bismo u paralelni svet - odgovorio je Seliverstov. - Mesto ulaska u paralelni svet su, po mom mišljenju, stepenice ka nebu. Samo ljudi koji umeju da lebde mogu da uđu u paralelni svet, kako telesno, tako i duhovno.

Stavio sam olovku, kompas i dvogled u torbu i rekao da tre-ba da se krene. Poredavši se u guščijem poretku, krenuli smo po maršruti. Otpozadi se čulo:

- Ne lebdimo, već nogama idemo. Koračajući i razmišljajući o ovome što smo videli, smesta

sam shvatio da izuzetni prikaz lica čoveka na steni koji smo zapazili najverovatnije pripada Atlantiđaninu, zato što smo na „latinoameričkom" monumentu mi najverovatnije videli prikaze figura Četiri Korenske Rase, a Atlantiđani su, kao što je poznato, četvrta rasa.

Staza nas je dovela do malenog manastira, smeštenog na strmoj kamenitoj padini. Okretao sam glavu na sve strane, trudeći se da ne propustim ništa zanimljivo. Iznenada sam se spotakao i sa uzvikom pao, udarivši nosom o kamen. Prijatelji su mi pomogli da se podignem, počeli da pipkaju moj nos koji je brzo oticao i rekli mi kako sa tako velikim nosom izgledam surovo i egzotično.

- Zanimljivo, kakvo li je lice Čoveka koji čita? - pomislio sam.

120


Glava 7 Biblioteka među stenama

Išli smo prema malenom manastiru, smeštenom na zapadnoj padini kanjona, visoko među stenama. Kad smo prišli mana-stiru, koji je bio nalik na keliju podvižnika, povikali smo:

- Ima li koga tamo? U susret nam je izašao čovek u šarenom džemperu i pred-

stavio nam se, rekavši da je monah. Preko vodiča Tatua za-

molili smo ga za dozvolu da popričamo sa njim i da uđemo u manastir.

- Dobro. Samo, u manasti-ru se može biti samo nekoliko minuta. A porazgovaraćemo na nekom drugom mestu - od-govorio je monah-podvižnik.

- A zašto?

121


- Zato što je ovde mesto gde se čuvaju drevne knjige. Zgledali smo se u nedoumici. - Drevne knjige ne vole nepoznate ljude - objasnio je

monah. - Kako to? - Tako što drevne knjige osećaju ljudske misli.

Ovde ne treba misliti! - Kako osećaju? - još jednom smo se zbunjeno zgledali.

- Da - klimnuo je glavom monah - drevne knjige osećaju mi-sli. Misli nepoznatih ljudi opasne su za drevne knjige, jer one mogu izmeniti zapise u tim knjigama.

- A da se i ovde ne čuvaju zlatne ploče Lemurijanaca na koji-ma je zapisano istinito znanje? Iz priča „starijeg čoveka" sam shvatio daše na zlatnim pločama misao sama zapisivala i da se očitavala uz pomoć ruku - prošaptao mi je Ravil na uvo.

- Da li su te knjige debele ili u obliku ploča? - upitah ja. - Debele, veoma debele - odgovorio je monah. - Debljih knji-

ga od njih nema. - Da li su te knjige napisane slovima ili bez slova? - Sanskritskim pismom.

Skladište drevnih knjiga

122

Biblioteka među stenama

- Zar vi smatrate - obratio sam se monahu - da misli stranih ljudi mogu da izmene reci i slova u knjizi? To ne može biti.

- Ne - mirno je odgovorio monah - reci i slova ostaće isti, ali će čovek, koji bude čitao knjigu, pogrešno shvatati tekst.

Setio sam se istraživanja profesora Stepanova o tome kako svaka fotografija ima na sebi suptilni energetski otisak samog čoveka i zamislio da, shodno tome, i svaki zapis mora u sebi nositi otisak misli čoveka koji ga je pisao.

- Znači tu unutra, u biblioteci drevnih knjiga, ne treba uopšte misliti? - upitao je ironično Rafael Jusupov, uškiljivši očima.

- Da, tamo ne treba misliti. - Uopšte? - Uopšte. Ušli smo u biblioteku drevnih knjiga, trudeći sa da... hm...

ne mislimo. Biblioteka je bila prilično velika soba, duž čija dva zida su bile načinjene visoke police za knjige, a na trećem zidu se nalazilo nešto nalik na oltar sa statuama bogova. U svakom odeljku stajale su po četiri debele knjige. Svaka od knjiga bila je debela oko 20cm i bila je pažljivo umotana u tkaninu žute, crvene ili jorgovan boje. Osećalo se da knjige davno niko nije dotakao.

Ravil bezobrazno izvadi fotoaparat i hitro škljocnu, iako je znao da je u hramovima i manastirima fortografisanje po pra-vilu zabranjeno.

- Ne sme se, ne sme se to raditi! - povikao je monah. Ravil je pokajnički pognuo glavu, krijući zadovoljni osmeh. Kada smo izašli iz skladišta drevnih knjiga, Rafael Jusupov

je upitao Seliverstova: - Vi ste, Sergeju Anatoleviču, kako meni izgleda, o nečemu

razmišljali. - Svakako ne o Vama, Rafaele Gajazoviču! Monah je predložio da pođemo do vrela na padini kanjo-

na, da porazgovaramo. Oko pola kilometara probijali smo se

123


između ogromnog oblog kamenja dok nismo stigli do izvora i seli na pljosnati kamen pokraj njega.

- A što je trebalo da idemo toliko daleko da bismo razgova-rali? - čudio se Seliverstov.

- Da naše misli ne bi oštetile drevne knjige - objasnio je monah.

Te knjige čitaju se jednom godišnje Ledeni vetar i hladan kamen nisu baš pogodovali dugom i srdačnom razgovoru. Ipak sam dohvatio svoju beležnicu i upi-tao monaha:

- Da li ste Vi sami čitali te knjige? - Da, čitam ih svake godine. - Kako da to shvatim? - Tako da ih svake godine čitam po jedan dan. - A zašto tako retko? Ja bih se načitao takvih knjiga. -I ja bih to hteo - mortah se promeškoljio - ali mi je dozvolje-

no da ih čitam samo jedan dan godišnje. - Ko je tako naredio? - začudio sam se ja. - Prethodni čuvar knjiga je rekao da samo jedan dan u godini

imam pravo da otvorim te knjige i da ih čitam. Znam kog dana mije to dopušteno i sveto se toga držim. Taj datum čuvam kao veliku tajnu. Čuvar je rekao da tog dana moje misli neće uticati na knjige... i neće ih pokvariti.

- A Vi znate sanskrit? - Da, naravno. Ali zaboravlja se taj jezik kad se čita samo

jednom godišnje. - Da li ste pročitali mnogo knjiga? - Ne. Knjige su veoma debele, a ja sam još mlad. Treba dugo

živeti da bi se sve pročitale. - O čemu piše u knjigama koje ste uspeli da pročitate? - Sve knjige govore o svetom Kajlašu.

124


- A o čemu konkretno? Da li biste mogli da sistematski izložite?

Monah se zamislio i mislio je deset minuta. Sa zavišću sam gledao prijatelje koji su ustali sa kamena i premeštali se sa noge na nogu, a ja sam morao da tiho sedim na kamenu i smrzavam zadnjicu. Najzad je monah podigao glavu i rekao:

- U drevnim knjigama opisuje se princip gradnje kompleksa Kajlaša, opisuje se Šambala i Carstvo Mrtvih.

-I šta tu piše? - upitah ja načuljivši uši. - Ispričajte mi de-taljnije, molim Vas.

- Ali ja... ali ja... uznemirio se monah - čitam samo jednom godišnje, pa zato slabo znam.

- Nije bitno, šta tamo piše? - Tamo piše - monah nabra obrve - da su čitav kompleks

Kajlaša izgradili drevni narodi po principu mandale koja se naziva kala čakra. Priča se da je kala čakra glavna mandala čudotvornih sila koje se nazivaju tantra, a takođe se ukazuje da je glavni faktor sila tantre - vreme.

- Šta? Vreme?! Ispričajte mi detaljnije o tome - zamolio sam.

- Pa... - zbunjeno se osmehnuo monah — znam samo to da kala čakra upravlja vremenom. A više... nisam uspeo da pročitam.

O, kako su mi važne bile te reči! O kako tada ništa nisam znao! Tada nisam imao pojma da je glavno telo čoveka „vre-mensko telo", koje se pravilo ovde - za nove ljude.

Kipovi prosvetljenih Hladnoća kamena na kome sam sedeo trgla me je iz obamrlosti. Promuklim glasom zamolio sam monaha da nastavi svoju priču.

- U knjigama piše - polagano reče monah - da je u prošlosti čitav taj Grad...

125


- Grad Bogova? - nisam mogao da se uzdržim da ga ne prekinem pitanjem.

- Mi ga malo drugačije zo-vemo... u knjigama piše da je u tom prekrasnom gradu, osim ogromnih građevina, bilo načinjeno oko hiljadu Statua Prosvetjenih, čiji se deo i danas može videti u obliku kame-nih stubova ili drugih figura. Najčešće su poredani u grupe ili u poredak koji obrazuje kva-drat ili krug. Na nekim od njih su čak sačuvani i likovi...

- Nego šta - zadovoljno graknuh ja, sećajući se da je jed-no od naših objašnjenja postojanja grupa neobičnih stena bila pretpostavka da su to nekad bile umetničke figure.

- Piše da su kipovi Prosvetljenih bili toliko lepi da su se njihovoj lepoti divili i bogovi.

- A šta piše o Šambali... to jest, o zemlji Olmo-Longren? - Piše mnogo šta, ali nisam uspeo da pročitam - ja sam još

mlad. - A šta piše o Carstvu Mrtvih? - I o tome piše mnogo šta, ali takođe nisam uspeo da

pročitam. Ali... znam da nedaleko odavde postoji pećina koju je prethodni čuvar smatrao, jednim od ulaza u Carstvo Mrtvih.

- I mi možemo da tamo pođemo? - sa nevericom sam na-brao obrve.

- Da... eno je tamo.


Još jedna samadi-pećina Nakon nekoliko stotina metara pentranja po padini sa krup-nim kamenjem, monah nas je doveo do nevelike pećine.

- Ovde treba malo posedeti, odmoriti se i početi da se razmišlja samo o dobrom; najbolje - o večnom. U pećinu ne treba ulaziti sa lošim mislima, pećini se to neće svideti - rekao je monah i seo na kamen.

I mi smo seli na kamenje i počeli da ćutimo. - Ti, Sergeju Anatoleviču, misliš o dobrom? - kroz nekoliko

minuta prekide tišinu Rafael Jusupov. - Da, o dobrom. A vi Rafaele Gajazoviču? - Isto o nečem dobrom... Kroz nekoliko minuta monah je ustao i poveo nas u pećinu.

Na naše čuđenje, pećina se pokazala kao omalena jama. - Sumnjam da bi ova jama mogla da bude ulaz u Carstvo

Mrtvih - nezadovoljno sam rekao. - A ipak je tako! - osmehnuo se monah. - Ulaz je eno tamo

gde se na svetlosti lampe vidi uski prorez-.-Obuzet instinktom istraživača, uvukao sam se u tu pukoti-

nu, s mukom provlačeći telo. Pokazalo se da je to uski prolaz cik-cak oblika veoma neugodan za kretanje, a kamenje koje me je okruživalo bilo je mokro i klizavo. Uskoro se pukotina potpuno suzila. Pred sobom, gotovo, na nivou tla, video sam otvor. Sagnuo sam se i primakao. <

- Šefe, možda da se ne primičeš toliko otvoru? Meni se nešto kaže da ne treba - začuo sam glas Ravila, koji se provlačio iza mene sa video-kamerom

- Ma kako da ne! - odgovorio sam nervozno, razljućen ti-me što jedan od pretpostavljenih ulaza u Carstvo Mrtvih nije ogromna lepa pećina sa tipičnom psihoenergetskom barije-rom, već nekakva siva mračna jama.

Otvor je bio veličine čovečije glave. Hrabro sam proturio kroz njega ruku sa lampom i potpuno se nagnuvši, pokušao

127


da vidim bilo šta u tom otvoru. Glava mi je zapela za nekakav ispust, kičma mi je pritiskala oštar kamen, ne dajući mi da pri-maknem lice otvoru.

Odjednom sam osetio kako mi uz ruku idu trnci i da ona počinje da se koči. Umalo da nisam ispustio lampu. Trgao sam ruku, nakon čega je obamrlost polako prošla. Tada sam, radi eksperimenta, gurnuo u otvor drugu ruku, sada bez lampe - obamrlost je nastupila gotovo smesta.

- Ravile, ruka u otvoru obamire - promrmljao sam - Dobro je što nisam mogao da proturim glavu, jer bi mi mozak obamro!

Uznemirenost me je polako prolazila, ali ju je zamenio nekakav neshvatljivi strah. Sa naporom sam se okrenuo u uskom prolazu i vratio se nazad. Dnevna svetlost mi je izgleda-la kao neizmerno blago.

- A zašto ruka koja se gurne u otvor obamire? - upitao sam monaha.

- Zato što Vi, dragi naučnice, niste mislili samo o dobrom i večnom. Pećini se to nije svidelo - odgovorio je on.

- Osećaj obamrlosti izazivaju tantričke sile Kajlaša? - Da. One štite pećinu. Ali, Mrtvi upravljaju tantričkim

silama. - Ima li tu mnogo Mrtvih? - Mnogo, veoma mnogo. Tamo je čitavo Carstvo Mrtvih -

kao da se to samo po sebi podrazumeva rekao je monah. - Recite mi, dragi monaše, da li je ulaz u pećinu načinjen

veštački? - Pre mnogo godina u pećini je došlo do obrušavanja koje je

prekrilo deo ulaza. Tada su monasi rešili da zazidaju čitav ulaz, da ljudi koji ulaze u pećinu ne bi umirali. Ostavili su samo mali otvor - objasnio je monah.

- A od čega su ljudi umirali? Telo bi im potpuno obamrlo? - Da, ljudi bi prestali da osećaju svoje telo, a potom bi telo

prestalo da ih sluša.

128

Smesta su mi na um pale samadi-peđne koje smo susretali tokom ekspedicije. U svima njima delovale su nekakve čudne si-le, to jest, delovala je takozvana psihoenergetska barijera koja ne dopušta čoveku da uđe u te tajne pećine. Interesantno je to što su te sile, koje na Istoku nazivaju tantričkim, u raznim pećinama imale različito delovanje na čoveka: u prvoj pećini osećalo se smenjivanje osećanja, koja su se sastojala od straha, nezadovoljstva, glavobolje i slabosti, u drugoj - pećina se ponašala kao energetski vampir, kao da je „isisavala" čoveka, u trećoj (pećina Harati) - tantričke sile su oslepljivale čoveka, i na kraju, u četvrtoj pećini, to jest ovde, na Tibetu, tantričke sile izazivale su osećaj obamrlosti.

Takođe sam se setio da je jedna od samadi-pećina na Himalaji-ma - ona koja je energetski „isisavala" čoveka3 - bila takođe zazi-dana kamenjem nedaleko od ulaza i tamo je takođe bio ostavljen mali otvor. Tada, na Himalajima, već sam shvatao da ljudi koji se nalaze u stanju samokonzervacije (samadi) mogu da ožive i da mogu potražiti izlaz na površinu. Sećam se da'me je zbunjivala izgradnja kamene pregrade, ali od monaha na to nisam dobio nikakav razuman odgovor, osim fraze - „kamen za njih nije pre-preka". Zato sam i tibetanskog monaha upitao o tome.

Pravi mrtvi Tibetanski monah je dugo mislio i tiho rekao:

- Meni su pričali da je pre mnogo, mnogo godina u tom ma-nastiru živeo monah koji je umeo da razgovara sa mrtvima...

- Sa mrtvima iz Carstva Mrtvih? -Da. - A o čemu šu Bili? pričali? - Oni su pričali o tome - nabrao je obrve monah, sećajući se,

očigledno, priče koju je čuo - kako ljudi koji su nastradali ovde na ulazu u ovu pećinu, to jest, koji su umrli ovde... to jest, ostali

3 Uzgred, ovo je potvrđeno proučavanjem čovekove aure pomoću aparata Korot-kova, koji koristi Kirlijanov efekat.

129


mrtvi, nisu pravi Mrtvi. Pravi Mrtvi su tamo - u dubini. Pravi Mrtvi ne bi hteli da ljudi, koji iz strasne želje da se pridruže Carstvu Mrtvih, postanu nešto što nisu pravi Mrtvi.

- Zato su pravi Mrtvi zapovedili da se pećina zazida? - Da, sam taj monah, koji je živeo pre mnogo godina i umeo

da razgovara sa Mrtvima, okupio je monahe i zatražio da pre-grade tu pećinu. I mi periodično obnavljamo tu pregradu.

- Da li je taj stari monah govorio o mrtvima u smislu „ka-men za njih nije prepreka"? - upitao sam, sećajući se da se u prethodnim fazama ekspedicije ta fraza često upotrebljevala što se tiče samadi-pećina.

- Ne znam, možda je govorio, a možda i nije - odgovorio je monah. - Ali znam da Mrtvi mogu da nam narede da uklonimo tu pregradu, a da mogu i sami da je uklone.

- Znate li nešto o samadiju, to jest, samokonzerviranju tela?

- Slušao sam o tome, ali slabo šta znam. - Da li je Carstvo Mrtvih - carstvo ljudi u stanju samadija? - Ne mogu da kažem, ali sam ubeđen da je Carstvo Mrtvih

živo - ubeđeno reče monah. - A takođe znam i da je Carstvo Mrtvih jače od nas.

- Meni izgleda da Carstvo Mrtvih predvodi čovek, čije je „mrtvo" telo ogromno - hitro sam pogledao monaha, pretpostavljajući da i ovde možda postoji drevni čovek tipa le-gendarnog Haratija.

- Zašto Vi tako mislite? - upitao je monah. - Tako mi se kaže. - Tamo, u Carstvu Mrtvih, postoji car, ali njegovo ime ne-

mam pravo da pominjem. - Da li je njegovo telo veliko? - Ne znam. Zaćutali smo. Ustao sam sa kamena, govoreći - „vrlo zanim-

Ij ivo, vrlo zanimlj ivo...".'

130


- Ovde postoji još jedan izvor. Priča se da voda, koja iz njega izvire, teče iz Carstva Mrtvih - iznenada reče monah.

- Gde?! - Evo ovde, iza stene!

Voda Dugovečnosti Došli smo do izvora. Naizgled je to bio obični planinski izvor, kakvih ima mnogo na Tibetu.

- Voda iz tog izvora naziva se Vodom Dugovečnosti - poka-zao je monah kažiprstom.

- Dakle, ako neko pije vodu iz tog izvora, on će živeti dugo? - postavio sam prirodno pitanje.

- Pa... - zbunio se monah. - Recite - upleo se u razgovor Rafael Jusupov - da li su monasi

koji su službovali u ovom manastiru živeli duže od driigih ljudi? - Ne, ne duže, čak ponekad i kraće. - Pa čemu onda naziv „voda dugovečnosti"? - nije se smiri-

vao Jusupov. - Rekao sam da taj izvor ističe iz onog mesta u podzemlju

gde se nalazi Carstvo Mrtvih - sasvim se zbunio monah, - Pa šta? - Pa to da čovek koji pije tu vodu može da se pridruži Car-

stvu Mrtvih. A mrtvi „žive" veoma, veoma dugo. - Hiljade i milione godina?

- uskliknuo sam ja, znajući iz priča lama da ljudi koji uđu u stanje samadija mogu da prožive hiljade i miliona godi-ne očuvavši svoje telo u kon-zervisanom stanju.

- Ja ne znam koliko godi-na mogu da „žive" Mrtvi, ali znam da mogu veoma dugo

131


- odgovorio je monah. - I ja sam pio vodu dugovečnosti, i ja hoću da se pridružim Carstvu Mrtvih.

- A kako vi zamišljate proceduru kojom se postaje pravi Mr-tvi? - ispitivački je pogledao monaha Rafael Jusupov. - Dakle, kako ćete postati Mrtav?

- To je opisano u drevnim knjigama. Doći će vreme kada ću to pročitati - prozborio je monah.

U tom trenutku sam se prisetio naše potrage za „mrtvom" i „živom" vodom u našoj trećoj himalajskoj ekspediciji, kada smo iz sasvim ozbiljnih religioznih izvora uspeli da shvatimo da jo-giji, koji nastoje da uđu u stanje samadija, obavezno piju vodu iz posebnih izvora („mrtvu" vodu?), a da bi neki jogi izašao iz sa-madija, njega treba da okrepi druga osoba i napoji ga drugom po-sebnom vrstom vode („živa" voda?). Čak smo i uspeli da nađemo te izvore,i donesemo vodu na laboratorijska ispitivanja; nakon ispitivanja smo se čudili tome što se delovanje te dve vrste vode na ćelijske kulture pokazalo kao dijametralno suprotno.

- Verovatno da ovde teče „mrtva voda", to jest voda koja omogućava čovekovom telu da uđe u stanje samadija, kada telo izgleda kao mrtvo - pomislio sam i zamislio kako u Carstvu Mr-tvih, verovatno, takođe teče ista takva voda - voda koja je priro-dna za čudno podzemno Carstvo, u kome u nepomičnom stanju sede hiljade i hiljade ljudskih tela raznih rasa i civilizacija, a njihovi Duhovi vode dug, veoma dug i divan lebdeći život, pun utisaka i zbivanja, život na čiji značaj ukazuje činjenica da su krugu Mrtvih mogli da pristupe samo najbolji sinovi i kćeri zemaljskih ljudskih rasa, koji su i na površini zemlje umeli da žive sa čistom dušom.

Mrtvi čuvaju drevna znanja Uzeli smo uzorak vode dugovečnosti i sa monahom pošli na-zad ka manastiru. Prisetivši se da razgovor u okolini manastira može da „naruši mir" drevnih knjiga, zaustavio sam monaha na oko 250-300 metara od manastira da ga priupitam još nešto.

132


- Koliko su stare drevne knjige? - upitao sam ga. - Dve hiljade godina. One su napisane na papirusu, a ne na

hartiji. Prethodni čuvar knjiga je govorio da su ih pre 2000 go-dina prepisali iz još starijih knjiga.

- Kažite, dragi monaše - načinio sam značajnu pauzu - da nisu te knjige prepisivane sa starih zlatnih ploča, na kojima se čuvaju glavna znanja starih naroda?

- Sa zlatnih ploča? - monah me pogleda u oči, takođe zastavši. - Za to ne znam.

- Da li ste nekad videli statuu Čoveka koji čita? - usredsređe-no sam ga gledao u oči. ,

- Ja... mnogo puta sam se trudio da je vidim, išao sam na mesto odakle se ona vidi, ali.nijednom nisam video tu legen-darnu statuu - uvek je bila sakrivena oblacima.

- Znate li da se ispod statue Čoveka koji čita čuvaju glavne zlatne ploče? - kao da sve znam, postavio sam provokativno pitanje, mada, naravno, ni sam uto nisam bio ubeđen.

Monah me je usredsređeno posmatrao i osmehnuo se. - Niko ne može da dođe do tih zlatnih ploča - reče on. - Zašto? - Čuva ih Carstvo Mrtvih - Kako ono to čini? Monah nije odgovorio na moje pitanje. Bilo mi je potpuno jasno da teško da je iko ikada prepisao u

knjige glavna znanja drevnih civilizacija, u koja su spadale i magične formule, i to zato da ne bi dopala u ruke podlih i vlastoljubivih ljudi; ali mi je nešto ipak govorilo da su izvor znanja koja su zapisana u ovim svetim knjigama upra-vo zlatne ploče Sambale.

133


Monument omogućuje knjigama dug život - A zašto je manastir sazidan na tako nezgodnom mestu - na padini planine, usred kamenja? - začulo se pitanje Seliverstova.

- Ovo mesto nije slučajno izabrano - monah je s ljubavlju pogledao svoj manastir - stare knjige moraju se čuvati pored ulaza u Carstvo Mrtvih... pored vode dugovečnosti... i...

-I šta? - Pa... drevne knjige moraju da se čuvaju na onom mestu

odakle istovremeno mogu da se vide dva najsvetija monumen-ta mandale kala čakre - Gonpo-Pang i Dom Srećnog Kamena - ti spomenici daju knjigama dug život.

Na te monahove reči meni sinu misao da (ko zna?) ti monu-menti mogu da izmene karakteristike vremena i da mandala ka-la čakre i jeste mandala vremena. I nikako ne bi trebalo isključiti mogućnost da i samo vreme jeste nezamislivo složena, a možda i najsloženija energetska supstanca, koja je u stanju da po izbo-ru uspostavi individualne karakteristike toka života određenog čoveka, određene ćelije, pa čak i određenog predmeta; a imao sam potpuno pouzdana svedočanstva o postojanju čoveka koji živi već 300 godina, i mnoga druga koja se ne uklapaju u običnu

Na prvi pogled manastir se nalazio na nepogodnom i nepristupačnom mestu

134


Ova dva monumenta obezbeđuju drevnim knjigama dug život

ljudsku logiku. I ko bi mogao da kaže da izraz „monument obezbeđuje knjigama dug život" predstavlja puku fantaziju?

- Pokažite nam gde su ta dva monumenta - zamolio je Siliverstov.

- Evo ih uzdižu se pred nama. Eno tamo - monah pokaza na „latinoamerički" monument, po imenu Gonpo-Pang koji se odavde nije baš dobro prepoznavao - a eno tamo iza toga mo-numenta onaj objekat koji liči na uglačanu pravouganu stenu i naziva se Dom Srećnog Kamena.

Još jednom sam pogledao nama već dabro poznati monu-ment Gonpo-Pang koji smo nazvali „latinoameričkim" i začudio se kako iz ovog rakursa on izgleda drugačije; litica je sakrila fi-gure, a oblik spomenika je dobio drugačije crte.

- O kako složenu konstrukciju je imao taj spomenik - uzvik-nuo sam u sebi.

-Ravil je počeo da snima video-kamerom ova dva spome-nika i kada je okrenuo objektiv prema Domu Srećnog Kamena iznenada se okrete i prekri rukama oči.

- Sta ti je? - prepao sam se.

135


- Kada sam pogledao taj Dom kroz objektiv, oči su me oštro zabolele - rekao je on. - Sad bol kao da mi je uminuo. Čudan bol, kao da me je neko ubo nožem.

Na Dom Srećnog Kamena gledajte s ljubavlju Pregledao sam Ravilove oči i ništa nisam našao osim lakog cr-venila usled konjuktivitisa.

- Čudan je taj Dom Srečnog Kamena - tiho je rekao monah - ponekad ne dopušta ni da ga gledaju. Ali zapamtite - ne sme se prići Domu Srećnog Kamena - tamo deluju posebne sile.

- Koje pretvaraju ljude u starce? - upitah ja, setivši se priče lama o tom Domu i pretpostavljajući da do takvog efekta može dovesti sažeto vreme.

- Nekoga Dom pretvori u starca, a nekoga ne - osmehnuo se monah - sve zavisi od samog čoveka. Neko u tom kamenom domu nade veliku sreću, a neko nađe naprosto smrt... kroz muke umirućeg starca.

Odjednom sam jasno i razgo-vetno, potpuno stvarno osetio značaj čovekovih misli, pa se čak i pobojao da mi se nekakva loša misao ne pojavi u svesti; u ovom čudnom Gradu Bogova, gde sam se nalazio, sve je bilo intenzivira-no - i osećanja i misli i mnogo šta drugo. Čak je počelo da mi postaje jasno da se ljudska misao ovde na-lazi takoreći na oštrici noža i da lako može prevagnuti na ovu ili onu stranu, gde se nalazi ili velika sreća, ili fatalni kraj.

- Sreća je, verovatno, u tome da je kroz Dom moguće dospeti

136


u prekrasni podzemni svet Šambale - rekao sam svoju pretpo-stavku, pogledavši monaha.

- To ne znam, nisam još čitao - prostodušno je rekao mo-nah. - Ali znam da na jednom od zidova Doma Srečnog Ka-mena postoji veliki kvadratni otvor, prekriven sa unutrašnje strane kamenom pločom. Ima još nekoliko malih otvora, koje je takođe moguće videti. Ali, ne sme se prići nijednom od tih otvora - čovek koji to uradi sigurno će navući na sebe tešku Božiju kaznu.

- Vrata Šambale... zamišljeno rekoh ja. - Kada bismo znali magičnu formulu, ta vrata bi se mogla i otvoriti.

- Pričali su mi o toj magičnoj formuli. Ali, niko ne može da je pročita, niko, ukoliko to nije Božija Volja. Samo veonia, veo-ma malom broju ljudi Bog daje mogućnost da saznaju magičnu formulu kojom se ulazi u Dom Srećnog Kamena i stiče Velika i Večna Sreća.

Nakon što sam ćutao oko minut, upitah: - Jeste li bili u Dolini Smrti? - Ne, nisam. - Da li ste nešto čuli o dva kamena koja postoje u Dolini

Smrti? Dakle, o onim kamenovima zajedno sa kojima ide sud Savesti Boga Smrti Jame?

- Nešto sam čuo, ali malo znam o tome. Monah je na neko vreme ćutao, a potom, podigavši ruku,

pokazao na monumente Gonpo-Pang i na Dom Srećnog Kame-na i nežno, poluglasno rekao:

- Svaki hodočasnik se klanja tim spomenicima. Monah je opet zaćutao. Nakon jednog minuta, ne podižući

glavu, on reče: - Postoji još jedan, treći spomenik, kome se hodočasnici oba-

vezno klanjaju. On je oko 15km odavde na sever. Mi ga zovemo šiljci Tšela Namsum.

- Šiljci?

137


- Da, šiljci, to jest, planin-ski vrhovi. Tamo se izdižu dva pljosnata i potpuno jednaka međusobno spojena vrha. To je sveti spomenik - spomenik koji otelotvoruje moć.

-Moć? - Da, moć. Monah je izvadio iz torbice

sredinu hleba i počeo da ga me-si prstima. Sredina hleba se u

njegovim rukama postepeno pretvorila u piramidu, a potom u kupu.

- Recite, šta je to? - upitao ga je Ravil. - Sveti oblik - odgovorio je monah. Oprostili smo se sa njim. Monah je dobacio za nama: - Na Dom Srećnog Kamena gledajte sa ljubavlju.

138


Glava 8 Dom Srećnog Kamena

Glavno Ogledalo Vremena

Ravnomerno smo koračali padinom, približavajući se Domu Srećnog Kamena. Iz glave mi nije izbijala misao koju je još u Nepalu izrekao monah Anga, da nas zagonetni Harati može odvesti tamo gde se ljudi pretvaraju u starce. Setio sam se takođe iskaza „starijeg čoveka" da u oblasti Doma, koji je crve-ne boje, deluju tantričke sile koje ljude pretvaraju u starce. A da se pretvorim u starca - oprostite - nije mi se baš htelo.

Iznutra mi je nešto zatreperilo, nakon čega sam čak usporio hod. U glavi mi se javila pometnja.

- A da nas tajanstveni Harati, koristeći se našom naučnom radoznalošću, ne zavede tamo gde se neminovno dešava da ljudi veoma brzo stare i pretvaraju se u prah - i nenamerno pomislih.

A noge su nas brzo nosile prema crvenom Domu gde... hm... deluju tantričke sile koje pretvaraju...

139


- Na Dom treba gledati sa ljubavlju - prošlo mi je kroz glavu. Shvatao sam daje Istok, a pogotovo Tibet, a pogotovo Grad Bo-

gova, pun zagonetki i tajni nepoznatih nama, Evropljanima, i da naša evropska navika da mislimo da sve znamo i da se oholo odno-simo prema takvim pojmovima kao što je „gledati sa ljubavlju" ne-ma opravdanja ovde, pogotovo ne u Gradu Bogova. Reč „greh" je tek počela da ulazi u moju svest nakon dugog niza godina ateističkog vaspitanja u komunističkoj zemlji, suprotstavljajući se želji da se ne-poznato spozna pomoću čisto materijalističkog eksperimenta, čak i ako bi taj eksperiment imao ponosno-fatalni kraj, gde bi naučnik svojom smrću dokazao ispravnost ove ili one hipoteze. Ali, u misli-ma mi se savršeno jasno ocrtavalo da bi smrt zbog radoznalosti i radi zadovoljenja radoznalosti uobraženih ljudi koji vode glavnu reč u svetu sa čašama viskija u rukama zaista bila greh, pogotovo što se suprotstavlja intuiciji koja učvršćuje i čuva život, a koju mi Evroplja-ni nismo navikli da slušamo... i još, da Bog nije stvorio čoveka zato da bi ga drugi pominjali u razgovorima u kojima bi pričom o nje-govoj „naučnoj smrti" ulepšavali dosadnu konverzaciju o kvalitetu francuskih vina. Ono što čovek jeste - to je nesvesno napredujući princip, to jest princip koji pre svega ima intuitivni pojam o Bogu koji gaje načinio i koji ga moli da duboko veruje u Čudo Stvaranja, u kome daleko od toga da je sve dostupno ljudskom saznanju i na čega se ne može naprosto gledati kao na nemoguće i fantastično, zato što je čovek dete Stvaranja, a ne Tvorac. Zato detinja vera, koja uveseljava nas odrasle, nije samo odraz toga što smo mi, ljudi, stvo-reni, nego je i skrivena protivteža apsolutizmu sveznajućih sedih akademika, radi čijeg „uzvišenog" mišljenja naučnici-istraživači idu čak i u smrt - smrt koja nikome nije potrebna, i koja opet neće uspe-ti da ukloni veo sa Večnoga Čuda.

Kakav monument! Koračajući polagano, zašli smo iza ugla i videli crveno-žuti Dom Srećnog Kamena. Srce mi je zakucalo. Povrativši se, procenio sam

140

Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .

Dom Srećnog Kamena (u poređenju sa razmerama Ajfelove kule - 320m), originalna fotografija

visinu Doma - nije bila manja od 800 metara, što je otprilike kao tri Ajfelove kule (320m), postavljene jedna na drugu. Zid Doma koji se video odavde, sa juga, bio je savršeno gladak; apsolutno vertikalan zid je negde na polovini visine Doma postajao blago na-gnut, a blizu vrha je opet postajao vertikalan sa horizontalnim zao-bljenjem pri vrhu. Imali smo utisak da je Dom nekad bio pokriven slojem nekakvog rastvora čiji su se ostaci očuvali do dan-danas. Osim toga, izgledalo je da je gornji deo Doma bio sagrađen poseb-no i postavljen odozgo iz vazduha - jasna horizontalna linija koja je delila gornji vertikalni od donjeg kosog dela ukazivala je na to.

141


- Kakav monument! - uzdahnuo je Selivestrov. - U tom slučaju ja mogu da konstatujem da Dom nipošto

nije prirodna tvorevina, van svake sumnje - ovo je kolosalni spomenik iz drevnih vremena - progovorio je Rafael Jusupov.

- Ovaj monument se naziva Dom Srećnog Kamena - dodao je Ravil.

Počeo sam da skiciram, prelećući pogledom gore-dole po pa-dini. Ali, jako sam želeo da pogledam sa bočnu severozapadnu stranu Doma - tamo, mislio sam, mora da se nalaze legendar-na vrata koja vode u Šambalu. Prekinuo sam crtanje i pozvavši prijatelje pošao napred, sve se više i više primičući Domu Sret-nog Kamena. Gledao sam samo napred ne okrećući, kao obično, glavu - i ne uzalud: zdesna se u svojoj punoj veličini, kako će se pokazati, uzdizalo Glavno Ogledalo Vremena.

Da li su to ta vrata? Moj pogled, koji je bio prikovan za severozapadnu stranu Doma koja se postepeno otkrivala u hodu, uskoro je počeo da razaz-naje da ona ima ulubljeni vrh. Išao sam, pažljivo posmatrajući i najzad video ono što sam očekivao... Srce mi je brže zakucalo - na donjoj strani toga Doma nalazio se otvor u obliku zaru-bljenog kvadrata, zatvoren iznutra kamenom pločom.

- Zar nisu ovo legendarna vrata Šambale? - stegnutim gla-som progovorih, žaustavivši se.

- Jeste nekakva površ koju je neko isklesao na zidu Doma - začuo sam glas Rafaela Jusupova.

- To nije površ. Kakvog smisla ima klesati površ? Ako priđemo i kažemo „Sezame, otvori se" dno te površi će poći unazad i videćemo stepenice koje vode u Šambalu. - ubeđeno reče Seliverstov.

Ravil je počeo da snima prizor, a ja sam se pozabavio crtanjem. Bilo je hladno. Smrznute ruke nisu me slušale. Vreme nam je, po-put časovnika, bubnjalo u ušima.

142


- Šefe, nije li vreme da krenemo? Izgleda mi da sam počeo da starim - začuo sam hri-pavi glas Seliverstova.

Završivši crtanje i snimanje, opet smo pošli na sever kako bismo bolje razgle-dali severozapadnu stranu Doma. Ta stra-na Doma izgledala je veličanstveno: ogrom-no konkavno (udublje-no) ogledalo sa dobro vidljivim pervazom ukazalo se isplivavši iz oblaka, a u osnovi se jasno videla kvadrat-na površ - upravo ona legendarna površina koju smo smatrali vra-tima Šambale.

Stao sam i počeo da razmišljam. - Treba tokom naučnih razmišljanja makar pretpostaviti ulogu i

namenu Doma Srećnog Kamena, treba makar pretpostaviti, makar pretpostaviti, makar postaviti hipotezu... - mrmljao sam ja.

Ali, nikakve misli nisu dolazile u glavu. Čak sam počeo da se ljutim, osećajući zjapeću prazninu u svom mozgu.

- Dakle, zašto je, radi čega, načinjena ta ogromna udublje-na površ od 800 metara? - sam sebi postavih mučno pitanje, nastojeći da pokrenem sav potencijal svog mozga... naravno, očekujući i šapat intuicije.

143


Ogromno konkavno „ogledalo" severozapadne strane Doma Srećnog Kamena, koje je izronilo iz oblaka

Ali, moj um je tmurno ćutao, kao da ga je uhvatila misaona paraliza, a šapata intuicije nije bilo.

- Konkavno (udubljeno) ogledalo, udubljeno ogledalo vre-mena... zar nije baš udubljene površine koristio Nikolaj Kozi-rev da bi postigao,sažimanje vremena i učvrstio efekat ubrzanja protoka vremena - počeo sam na kraju da manje-više suvislo rasuđujem. - Odatle sledi da je udubljena (konkavna) površ severozapadne strane Doma Srećnog Kamena namenjena sažimanju vremena, kako bi vreme teklo brže. Kako je pamet-no načinjeno! Zar se ne nalaze legendarna „vrata Sambale" baš na tom delu severozapadnog zida Doma gde udubljena površ, to jest površ koja sažima vreme, prelazi u ravnu površinu koja, po logici, ne menja tok vremena.

144


Odjednom sam čitavim telom osetio tibetsku hladnoću i za-mislio da je tamo, unutar Doma Srećnog Kamena, sigurno toplo i udobno, da treba samo prići kvadratnim vratima i reći čarobno „Sezame otvori se", pa će se ukazati stepenice koje vode naniže, u prekrasni svet Sambale, gde čoveka čekaju dobri i gostoprim-ljivi mnogoliki ljudi, koji će ga ogrejati ga, nahraniti i raspitati se o našem životu na površini Zemlje, posebno insistirajući na pitanju: „Zar Dobro još nije pobedilo Zlo?"

- Čudno, a zašto monasi i lame govore da se „vratima Šambale" ne sme prilaziti, da se ljudi tu pretvaraju u starce? Zar nije udubljeno ogledalo, koje sažima vreme, postavljeno znatno više, a žiža konkavne površi, u kojoj efekat sažetog vremena tre-ba da bude najjači, na-lazi se negde na nebu - prošla mi je misao kroz glavu. - Čudno... Veoma čudno.

Ali da sam tada na-prosto okrenuo glavu udesno, video bih Gla-vno Ogledalo Vreme-na, u čijoj oblasti delo-vanja se nalaze i „vrata Sambale". Ali u tom tre-nutku (zapanjujuće!) ja nisam okrenuo gla-vu udesno, nego sam pomno gledao severo-zapadnu stranu Doma, zapanjen veličinom njegove konstrukcije.

Skica Doma Srećnog Kamen. Pogled sa zapada

145


Uzeo sam svesku i skicirao Dom srećnog kamena iz ovog položaja ali... ne okrenuvši ni tada glavu udesno.

Zakrivljeni kameni list Završivši crtanje, okrenuo sam glavu ulevo i pokušao da pogle-dam Dom Srećnog Kamena sa severne strane. Nekakva čudna ka-mena izbočina učinila mi se interesantnom. Pošao sam na sever, ne skidajući pogled sa te kamene izbočine. Uskoro se preda mnom otkrila zanimljiva slika: pravo iza Doma stajala je kamena kon-strukcija visine 350-400 metara koja je podsećala na savijeni list hartije postavljen uspravno na ivicu. Ali, taj „list" je bio načinjen od kamena, od tanke izvijene kamene ploče. Njegov kraj je bio iskrzan od starosti, ali se karakter konstrukcije video dosta jasno.

- Još jedno, dodatno ogledalo vremena - konstatovao sam činjenicu - ali je u ovom slučaju stepen udubljenosti površine znatno veći. Ko zna, možda što je površina iskrivljenija, to više

Skica neobične udubljene konstrukcije (br. 123) sa severne strane Doma Srećnog Kamena

146


Udubljena konstrukcija sa severne strane Doma Srećnog Kamena

sažima vreme i to se bliže nalazi fokus sažetog vremena. Zani-mljivo, šta bi se desilo čoveku kad bi ušao unutar tog „udublje-nog kamenog lista"? Kako bi na njega delovalo sažeto vreme? Ne tvrde uzalud lame i monasi da baš ovde postoje mesta gde se ljudi pretvaraju u starce!

Dok sam crtao, do mene su pristigli ostali drugovi. Ravil je doneo video-kameru i počeo da posmatra otkriveni materijal.

- Šefe, okreni se, pogledaj ovo - reče on. - Sad ću, sad ću, da dovršim crtež.

Divovsko ogledalo Kroz nekoliko minuta pogledao sam u displej video-kamere i zanemeo - preda mnom je stojalo ogromno konkavno (udu-bljeno) ogledalo. Bilo je očigledno da ono počinje od monu-menta Gonpo-Pang i spaja se sa Domom Srećnog Kamena.

147


- Kako ga nisam video? - procedio sam ja. - Zar se nije ono, svo vreme dok smo išli, nalazilo sa moje desne strane a ja... ni-sam okrenuo glavu! Ja uvek, kad hoću, okrećem glavu! Ispalo je da i dok sam crtao Dom Srećnog Kamena sa dva različita mesta takođe nisam okrenuo glavu udesno da bih video to ogromno ogledalo. Trebalo je da samo malo okrenem glavu, a ja... nisam je okrenuo. Čudno! Veoma čudno!

- Šefe - reče mi Seliverstov - sećaš li se, monah je govorio da Dom treba gledati sa ljubavlju? Ti si, video sam, gledao Dom sa ljubavlju i ushićenjem.

- Da pa šta? - Pa to, što možda ogromno ogledalo takode hoće da se na

njega gleda sa ljubavlju, a sva tvoja ljubav bila je upravljena samo na Dom. Eto i to ogromno ogledalo... - Seliverstov se zbunio.

-Šta? - Ogromno ogledalo... odvraćalo ti je pažnju od sebe... okre-

talo glavu zaljubljenu u Dom na drugu stranu... možda je bilo ljubomorno. Uopšte, šefe, zaljubljen ništa nećeš razumeti!

- Aha... a jeste li vi videli to ogromno ogledalo? - Ja nisam- odgovori Seliverstov. - Ni ja - složio se Rafael Jusupov. - A ja sam, kako je čudno, video to ogromno ogledalo tek na

video-snimku! - izbečio je oči Ravil. - Nisam snimao naslepo, nisam snimio utvaru!

- Zanimljivo... - počešao sam se po zatiljku. - Dakle... oda-vde, to ogromno ogledalo se ne vidi, ono bi trebalo daje osta-lo iza prevoja! Hajde da se vratimo nazad, da ga pogledamo očima... stvarno.

Krepko smo pošli po padini. - Pripremite se da gledate ogledalo s ljubavlju - začuo se glas

Seliverstova. - da se ogledalo ne razljuti i ne pretvori nas u starce. Vreme - ono, izgleda mi, može da se ljuti - posebno sažeto vreme!

148


Kada smo se vratili iza prevoja, pred nama se u svoj lepoti ukazalo udubljeno kameno „ogledalo" nezamislivih razmera.

- Glavno Ogledalo Vremena - rekoh tiho. Svi smo stali. Neka nepojmljiva smesa ushićenja i straha

pritiskala je dušu. Odmah sam počeo da crtam. - Zanimljivo, a da to ogledalo... hm... ne počne da utiče na

nas? - zabrinuo se Seliverstov. - Nikolaj Kozirev je dokazao da su konkavne površine u stanju da sažimaju vreme, a ova površina je tako velika, tako ogromna,,da je stepen sažimanja vremena verovatno toliki...

- Uticaće - sarkastično se osmehnuo Rafael Jusupov. A potom, zaškiljivši, dodade: - Pogledaj, Sergeju Anatoleviču, fokus konkavnog Ogledala

nalazi se na nebu, a mi smo u sigurnoj zoni. - A ako se sažeto vreme reflektuje od oblaka i utiče na nas...

- namrštio se Seliverstov.

149


Glavno Ogledalo Vremena (original)

Približne razmere Glavnog Ogledala Vremena

- Nije isključeno - hladnokrvno je odvratio Rafael Jusupov. -Aha... Dobro se videlo da Glavno Ogledalo Vremena (tako smo ga i

počeli nazivati) počinje od monumenta Gonpo-Pang, obrazuje sa njim prav ugao i prostire se do Doma Srećnog Kamena, spajajući se sa njim opet pod pravim uglom. Visina Glavnog Ogledala iznosi oko 500-600 metara, širina - oko 1500 metara, a površina - oko 1 kvadratni kilometar. Površina Ogledala bila je udubljena, savršeno

150


glatka i izgledala je savršeno vertikalna.

Sa foto-aparatom i sveskom za crtanje počeo sam da se mo-tam po brežuljcima i bregovi-ma, zadihavši se na toj visini od 5000m. Hteo sam da snimim i nacrtam detalje Glavnog Ogleda-la Vremena.

Postalo je jasno da od mo-numenta Gonpo-Pang ogleda-lo počinje od jedne kljunaste izbočine tog spomenika, a sa Domom Srećnog Kamena se spaja na nivou prelaska njegovog nižeg vertikalnog zida u nagnuti zid. U blizini mesta spajanja Ogledala sa Domom videla se i jedna pravougaona konstrukcija, koja se sastoji od dve vertikalne ka-mene ploče, postavljene pod pravim uglom jedna na drugu.

- Sa kakvom svrhom je sve ovo bilo sazidano? Sa kakvim ci-ljem je obavljen ovaj kolosalni posao? Kako su stari narodi sve to uradili? - stalno sam se iznova pitao, ne nalazeći odgovor.

Potpuna misaona pometnja u glavi koja je pratila moje jalo-ve napore da nešto shvatim počela je da me nervira. Pored toga sam primetio da tokom tog jalovog procesa i nesvesno mrm-ljam sebi u bradu.

- Dobro je što još i ne razgovaram sam sa sobom! -samokritično sam pomislio.

Skrgućući zubima, počešao sam se po potiljku, iako tamo još nije bilo vašiju, i rekao:

- Idemo, prići ćemo bliže Ogledalu. - Da ne upadnemo u zonu sažetog vremena? - Pazićemo. Pošli smo po padini, približavajući se Glavnom Ogledalu

Vremena.

151

Kljunasta izbočina monumenta Gonpo-Pang

od koje počinje Glavno Ogledalo Vremena


- Muldašev, prestani da se nerviraš. Ovde je bitno imati hladnokrvan um.

Došavši do nekakve ma-lene ravne površine, stali smo. Ogromno Ogledalo kao da je visilo nad nama. Primetio sam kako Ravil, sa kamerom u ruci, posmatra Glavno Ogledalo Vremena. Sam njegov oblik izazivao je divljenje prema misaonoj moći drevnih naroda.

Još sam jednom prešao pogledom čitavu tu drevnu kon-strukciju. U oči mi je još jednom upala činjenica sa su spome-nici Gonpo-Pang i Dom Srečnog Kamena nekad bili pokriveni nečim nalik na malter, čiji su ostaci, u obliku preostalih fleka, jasno upadali u oči. Divljenje je izazivao kvalitet tog „maltera" koji je mogao da se sačuva hiljadama godina... a ako smatramo da je čitav Grad Bogova, po jednoj od pretpostavki, načinjen približno pre 850.000 godina, onda...

Bilo je očigledno da se na severozapadnoj udubljenoj strani Doma Srečnog Kamena „malter" potpuno sačuvao, dajući mu crveno-riđu boju, dok su na jugozapadnoj strani Doma ostali samo pojedini slojevi „maltera". Glavno Ogledalo Vremena bilo je potpuno golo (sasvim je moguće da ono i nije oblagano ,,mal-terom") a vrh monumenta Gonpo-Pang izgledao je kao da su se sa njega oljuštili zaštitni slojevi „maltera".

Kroz dvogled se sasvim jasno videla centralna kupasta izbočina na monumentu Gonpo-Pang - jasno se moglo videti da je ta kupasta izbočina načinjena od jednog kamenog mono-lita, ali je on bio zaliven nekakvim „rastvorom" čiji su se ostaci do dan-danas sačuvali u osnovi kupe.

Ravilu, koji je posmatrao Glavno Ogledalo Vremena,

svaki oblik je svedočio da se treba diviti moći drevnih naroda

152


- Zanimljivo, kako su to stari narodi „malterisali" monumente? Na takvim visinama skele se ne mogu napraviti, a da se to uradi viseći sa konopca koji ide sa prozo-ra ne može se - zato što ovde pro-zora nema! Kako su to oni radili, da nisu leteli? - mislio sam.

Kljunasti ispust monumenta Gonpo-Pang, od koga je počinjalo Glavno Ogledalo Vremena, na pr-vi pogled nije izgledao prekriven nikakvim „malterom", ali prilikom podrobnog razgledanja dvogledom bili su vidljivi ostaci „maltera".

- Ali, zašto stalno mislim o tom malteru - odjednom sam se naljutio na samog sebe. - Nema ničeg posebnog u tome što su dre-vni spomenici bili prekriveni slojem „maltera". Treba odgovoriti na pitanja kao što je - čemu je služio taj kljunasti ispust? Kakva je

Očuvani „malter" na spomeniku Gonpo-Pang

Sticali smo utisak daje središnja kupasta izbočina

monumenta Gonpo-Pang bila zalivena nekakvim ratvorom

153


uloga centralnog kupastog uzvišenja? Čemu je služio monument Gonpo-Pang? Čemu je služilo Glavno Ogledalo Vremena?... Kakva je bila uloga Grada Bogova? - to bi moglo biti, moglo bi biti...

Pognuo sam glavu, shvatajući da moj slabi trodimenzionalni um ne može da odgovori na ta pitanja. Tada mi se zbog nečega od te, ne baš ohrabrujuće misli, sećanje vratilo na davno zabo-ravljenu jednostavnu dečiju radoznalost, kad dete, brišući nos koji curi, zaviruje u motor očevog automobila i ništa ne razume, ali sa vedrinom u duši shvata da će jednom kad poraste lepe reči „karburator" ili „razvodna kapa" za njega dobiti smisao.

Još jednom sam se osvrnuo na Glavno Ogledalo Vremena i iznenada sam za sebe zapevao refren poznate pesme ansam-bla „Ljube":

O vreme, vreme, vremence Badava mi život ne prođe Tramvaj čiću „petice" U Čeremuške4 vozi me.

Javila mi se velika želja da još jednom otpevam taj refren, i to naglas, i to u Gradu Bogova. I to još ovde - pred Glavnim Ogleda-lom Vremena! Okrenuo sam se prema drugovima, otvorivši usta koliko sam mogao, sa usnama pobelelim od hladnoće, i zapevao:

O vreme, vreme, vremence Badava mi život ne prođe Tramvajčiću „petice" U Čeremuške vozi me.

- Ti, šefe, gledaš na fenomen vremena kao Nikolaj Rastor-guev - primerio je Seliverstov, koji se dobro razumeo u savre-menu rusku estradu.

Olakšavši dušu, seo sam na hladni kamen, dohvatio svesku i navukavši platnene rukavice pokušao da zapišem misli, čak i smešne, koje mi se jave ovde - pred Glavnim Ogledalom Vre-mena. Čekao sam da mi se pojave misli.

4 Čeremuške - poznato moskovsko mesto za zabavu, prim. prev.

154


Pod pritiskom sažetog vremena Postepeno su mi se misli usredsredile na činjenicu da efekat sažimanja vremena koji se pojavio u eksperimentima Nikolaja Ko-zireva nije naprosto efekat ubrzanog proticanja vremena; sažeti karakter vremena, očigledno, predstavlja nekakvo posebno stanje vremena, kada dolazi do savršeno nepoznatih efekata. Ali kakvih? Na osnovu radova Nikolaja Aleksandroviča Kozireva sam znao da je on vreme zamišljao kao jedan poseban oblik energije koji prožima sve što postoji u svemiru. Iz radova njegovih nastavljača Vlaila Petroviča Kaznačejeva i Aleksandra Vasiljeviča Trofimova bilo mi je poznato da sažete energije vremena uz pomoć konkav-nih (udubljenih površina) izazivaju kod subjekata-ispitanika identične halucinacije: ti ljudi bi videli letelice tipa NLO i elemente života nekog tuđeg sveta. Sta su to, za ime sveta, videli ti subjek-ti u uslovima sažetog vremena? Odgovor na to pitanje nametao se sam po sebi - subjekti-ispitanici u uslovima sažetog vremena najverovatnije su videli elemente života paralelnih svetova.

Tu sam se setio da mi je Bonpo-lama pričao da u oblasti sve-te planine Kajlaš postoje posebna mesta na kojima čovek, kao u ogledalu, vidi paralelne svetove i da čak može da vidi život u zemlji Omolongren (Sambala). Ali on je takođe primetio da običan čovek ne može da dođe do tog mesta, jer bi se pretvo-rio u pepeo, i da su samo „veliki ljudi" mogli da to učine, a da u današnje vreme samo veoma retki posebni ljudi mogu bez štete po svoje zdravlje da uđu u tu zonu i dive se životu prekra-sne zemlje Omolongren ili paralelnih svetova.

Podigao sam glavu, još jednom pogledavši na divovsku kon-strukciju koju čine Dom Srećnog Kamena, Glavno Ogledalo Vremena i monument Gonpo-Pang i smesta jasno shvatio da su drevni narodi sagradili ovo mesto ne samo radi razmišljanja, nego i radi ulaska u paralelne svetove. Ogromno Glavno Ogle-dalo Vremena sigurno toliko sažima energiju vremena da ovo supersažeto vreme dobija novi kvalitet - ono na neki način

155


utiče na prostor i prevodi čoveka u drugu prostornu dimen-ziju, ne samo tako što ga istiskuje iz njegovog sopstvenog trodimenzionalnog prostora, nego i menja sve supstance nje-govog tela dajući im svojstva supstance koja odgovara paralel-nom svetu. Supersažeto vreme se ne ponaša kao obično vreme, koja odbrojava sekunde, minute, časove i godine, supersažeto vreme se ponaša kao tvorac u stanju stvaralačkog impulsa, koji koristi sve osobine i sve mogućnosti misleće supstance koja se naziva Vreme. Ne piše se uzalud u spisima istočnih religija da Bog upravlja prevashodno dvema tvoračkim supstancama - Prostorom i Vremenom. I ne smatra tek tako savremena fi-zika da materija predstavlja zakrivljeni prostor u kome je vre-me zaustavljeno, a da je energija takođe zakrivljeni prostor, ali u kome vreme teče. Prostor i vreme, kao što znamo, zaista predstavljaju osnov ustrojstva sveta, pa su zato oni - Prostor i Vreme - neverovatno složeni kako pojedinačno, tako i u svom Bogom određenom jedinstvu, a ta složenost, koja se sastoji iz genijalno jednostavnih „cigli", uspinje se ka samom Tvorcu.

Glavno Ogledalo Vremena Mesto ulaska u paralelne svetove

156


- Supersažeto vreme je posebno vreme, posebna vremenska osa, koja prolazi kroz sva Vremena i spaja u jedno sva Vreme-na svih paralelnih svetova - prošaputao sam. - Kod lame Ana-girike Govinde jednostavno piše da kroz Svetu planinu Kajlaš prolazi osa koja spaja paralelne svetove - moguće je da je to osa sažetog vremena. Drevni narodi, genijalni drevni narodi, znali su za to i načinili Glavno Ogledalo Vremena zamislivši ga tako da bi se sažeto vreme uskladilo sa Jednim Stožernim Vre-menom, zahvaljujući kome čovek može da putuje po raznim svetovima - sažeto vreme će ga nositi, kao na krilima.

Na kraju sam se smrzao i spakovavši svesku u koju sam pi-sao zapažanja, ustao i počeo da napregnuto posmatram Glav-no Ogledalo Vremena. Živo sam zamislio kako su drevni naro-di zidanjem ove konstrukcije stekli mogućnost da čovek uđe u Jedno Stožerno Vreme, a kroz njega - mogućnost da putuje po paralelnim svetovima.

Ipak me je uznemiravala jedna protivrečnost. Zašto na me-stu prelaska u paralelne svetove, koje su drevni narodi projek-tovali u obliku Glavnog Ogledala Vremena, po tvrđenju lama, telo može da ubrzano ostari?

- Kako to? Kako to? - mislio sam ja. I smesta sam lako shvatio jednostavnu stvar - sažeto vreme,

tim pre što ima „gustinu" Jednog Stožernog Vremena, istiskuje iz čoveka negativnu energiju, odnosno Zlo; ako je čovek kristal-no čist i neopterećen Zlom, sažeto vreme neće pogubno delo-vati na njega i nosiće ga po raznim svetovima, ali ako je čovek prepun Zla, to zlo će, pod pritiskom sažetog vremena, početi da izlazi iz čoveka, smežuravajući svojom strašnom energijom živa tkiva pa čak ih i pretvarajući u pepeo. Ko zna, možda iskusni šamani i iscelitelji umeju da sažmu vreme svoje psihičke energije i pomoću njega isteruju iz čoveka zli princip koji stvara bolesti, princip čije se izbacivanje, kao što je poznato, izvodi pomoću patnji. Svima nam je dobro poznato da ljudi, koji u svoju dušu

157


puste đavololikog „Zelenog zmaja", pri-likom oslobađanja od njega stare - „zele-no zlo" koje se izbacuje uspeva da deluje na čoveka stvarajući veliku količinu bora i čineći lice bledim i nateklim. Čovek je Božije stvorenje, a zli princip koji uđe u njega mu je stran, i služi svom gazdi - Demonu, a ne Bogu, koji je sa Demonom u večnom ratu.

- Samo za ljude sa Čistom Dušom je načinjena ta konstrukcija koja sažima vreme - pomislio sam. Samo je oni mogu koristiti, a ne mi...

Iz sećanja mi je isplivao razgovor sa Bonpo-lamom, kada sam razmišljao o zagonetnom mehanizmu prelaska trodimenzional-nog ljudskog tela u četvorodimenzionalno i nikako nisam mogao da nađem nimalo zadovoljavajuće objašnjenje za to. Sećao sam se da mije Bonpo-lama odgovorio da čovek nikad ne može da potpu-no razume zamisao Tvorca. Ali, jednu zamisao sam ja, reklo bi se, shvatio - Sažeto Vreme može pripasti samo čoveku sa Čistom Dušom i u paralelni svet može ući samo čovek sa Čistom Dušom.

Opet sam uzeo iz ranca svesku da bih nešto zabeležio. Prelistavši je, video sam mnoštvo piramidalnih konstrukcija koje sam u njoj nacrtao.

- A zar se piramide ne smatraju kolektorima, to jest „skupljačima" suptilnih energija. Čitava zona Grada Bogova je zona koncentrisanih nama nepoznatih energija, računajući i čistu energiju Vremena - primetio sam za sebe.

Protrljao sam promrzle ruke u rukavicama i zamislio Vreme kao živo biće - ono mi se pokazalo kao blisko, milo i paperjasto. U glavi su mi se opet počele pojavljivati reči poznate pesme:

O vreme, vreme, vremence, Život mi uzalud ne prođe. Tramvaj čiću „petice" Vozi me u Čeremuške.

158


A potom sam, ne obraćajući pažnju na hladnoću, počeo da razmišljam kako u ljudskom telu, očigledno, vreme teče različito: svaka ćelija, svaki organ, ima svoje vreme koje je izračunao i usta-novio Tvorac. Čak sam došao do zaključka da čovekposeduje „vre-mensko telo" - nevidljivo telo koje se sastoji od energije vremena.

U tom trenutku, kada mi je planinska hladnoća konačno do-dijala, nisam znao da će nas dalja analiza podataka koje smo saku-pili ovde, u Gradu Bogova, dovesti do uverenja da „vremensko te-lo" postoji u stvarnosti i ga je čak moguće i indirektno proučavati; jezgro „vremenskog tela" je ljudsko oko. Ali o tome ćemo, dragi čitaoci, podrobnije govoriti u narednom tomu ove knjige.

- Momci! - rekoh drugovima, pokazavši na Glavno Ogleda-lo Vremena. - Ako pođemo tamo, u trenutku ćemo ispariti, a čovek sa Čistom Dušom naprosto će postati nevidljiv, prešavši u paralelni svet.

Promislivši još minut, dodao sam: - Verovatno, odande ovamo dolaze „leteći tanjiri", koji kori-

ste sažeto vreme Glavnog Ogledala da bi ulazili i izlazili u pa-ralelne svetove.

159


U tom trenutku još nisam imao pojma da se Božija genijal-nost sastoji u tome što On uvek i sve pravi sa dvostrukom svrhom, i da piloti iz paralelnog sveta koriste za prelazak u drugi svet nešto drugo, a to je ogromno oko Anđela. Ali o tome, kao što sam vam već obećao, govorićemo u sledećoj knjizi.

- Pogledajte me! - začuo se glas Seliverstova. Upiljili smo se u njega. - Da nisam ostario?

- zabrinuto je upitao.. - Ne izgleda da jesi... -

neubeđeno smo odgovorili. Zamolio sam Seliver-

stova i Rafaela Jusupova da siđu sa brega, doteraju naše jakove i pomognu da postavimo logor. Sergej Anatolevič je krenuo niz pa-dinu ne osvrćući se na Rafaela Gajazoviča koji je zaostajao. A ja i Ravil smo resili da prođemo na sever, penjući se naviše po padini, da bismo izbliza razgledali „vrata Šambale".

Pogledao sam Dom Srećnog Kamena, pogledom našao na njemu površinu „vrata" i pokušao da odredim njihov odnos prema Glavnom Ogledalu Vremena - bilo je sasvim jasno da su „vrata" u zoni delovanja Ogledala.

- Onaj ko priđe „vratima Šambale" dospeće pod udar sažetog vremena. Samo pomoću ispita vremenom moguće je ući u Sambalu - pomislio sam.

Iz nizine se čuo nekakav glas. Okrenuo sam se. Selivestrov, silazeći po kamenitoj padini, pevao je:

O vreme, vreme, vremence, Život mi uzalud ne prođe. Tramvajčiću „petice" Vozi me u Čeremuške.

160

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide. : Dava Teniing, šerpas

Glava 9 Ulaz u Šambalu

Pentrajući se po padini, Ravil i ja smo išli ka „vratima Sambale". Stal-no sam posmatrao niži nivo Glavnog Ogledala Vremena, nastojeći da ne dospem u zonu njegovog dejstva - bilo mi je savršeno ja-sno da u našem grešnom svetu Ravil i ja nismo mogli da ostanemo kristalno čisti i to me je rastuživalo. A tako sam želeo da prođem makar po rubu sažetog vremena, tako blizu da bi se, ako pružimo ruku, ono moglo osetiti! Ali, instinkt samoodržanja nije mi davao da to učinim i kao da je govorio, šaputao: ti, koji si rođen da budeš sve u svemu trodimenzionalni čovek još nisi evoluciono sazreo za ulazak u Jedno Stožerno Vreme, ali ti lično, iskreno rekavši, nisi za to kriv - naprosto ogromna količina zlih misli koje borave u našem zemaljskom trodimenzionalnom prostoru hrane tvoju Dušu nega-tivnom ili zlom energijom, uprkos tome što im se suprotstavljaš, ne želeći da postaneš kao drugi - pohlepan, zavidan i koristoljubiv - kako ne bi i na samrtnoj postelji mislio o sefu sa novcem (koji ti više ne treba) kao o glavnom dostignuću svoga života.

161


Od napornog hodanja po kamenju, kao i od stalnog napora da se, grešan, ne nađem u zoni sažetog vremena, počeo sam da posustajem. Setio sam se reči Seliverstova o tome daje moguće lebdeti... ali ja nisam umeo da lebdim.

- Evo odavde se dobro vide „vrata Šambale". Bliže mi grešni ne bi trebalo da prilazimo - promuklo sam rekao, hvatajući dah.

- Da snimam?- takođe hripavo upita Ravi.

„Ulaz" u Šambalu? - Da, ali glavno je - razmišljati.

U glavi mi se javila misao, koja je nastala još pre ekspedicije, tamo u dalekoj Rusiji - da ćemo mi, romantični ufski naučnici, možda zaista naći vrata koja vode u podzemni Svet, gde su nakon Sveopšteg Potopa mnogoliki stanovnici Šambale kloni-rali novog čoveka, koji je bio sposoban da preživi u izmenjenim uslovima života na Zemlji - to jest, klonirali su mene i vas.

I eto, ta „vrata" su bila pred nama! „Vrata" su bila ogromna - minimum 200x250 metara i odavde, pomalo iskosa, izgledala su romboidna. Dobro se videlo da je u zidu Doma Srećnog Ka-mena bila izrezbarena udubina dubine oko... trideset metara,

162

Ulaz u Šambalu

čiji je zadnji deo bila prilično ravna kamena ploča. Površina te ploče razlikovala se od zidova Dima: ako je zid Doma bio pokri-ven „malterom" (to se veoma dobro videlo), onda je površina te ploče, kako je izgledalo, nosila na sebi tragove obrade kamenog monolita. A nad tim „vratima", uzdižući se ka nebu, gordo se uzdizao Dom Srećnoga Kamena.

Obratio sam pažnju na „pesak" koji kao da je bio nasut duž čitave osnove Doma; ličio je na vodeni talog i nije bio karakterističan za ovdašnje planine (planine „Večnog Konti-nenta" nikad nisu bile pod vodom!) Pokušao sam da odgonet-nem odakle potiče taj pesak, nalik na morske sedimente, ali ni-sam mogao. Nisam znao da će nam sutra Bog poslati odgovor odakle ti „pseudomorski peskovi" na ovom mestu.

Mokra leđa počela su da mi se smrzavaju. Savio sam se una-zad, da bih odvojio mokar hladan veš od tela. U mislima mi se pojavio oblik stupe, nazvane „vrata Šambale", koju smo videli relativno skoro, na polasku ka svetoj planini Kajlaš. Setio sam se reci vodiča Tatua da ta stupa simbolizuje ogromna kamena vrata koja se otvaraju onima koji znaju magičnu formulu i koje propusti „srećni kamen".

- Nas „srećni" kamen neće propustiti; u boljem slučaju^ intuiti-vno će nam reći: „Ne idite!", a u gorem slučaju pretvoriće nas u pe-peo sažetim vremenom, ili će nas, možda, isterujući „naš rođeni" zli princip iz nas tako prodrmati i iscediti svaku našu ćeliju da će nas osuditi na preranu starost sa mukama bliskog kraja u bolovi-ma. Mi smo rođeni grešnici... zasad - pomislio sam.

i _ Čista duša

A iz te jasne misli koja mi se javila proizašla je još jedna čudna misao o tome da među nama, trodimenzionalnim savremenim ljudima, nema, ili gotovo nema, ljudi sa Čistom Dušom - Dušom takvog stepena čistote koja dozvoljava čoveku da se uzdigne na drugi kvalitativni nivo, kada čovekova psihička energija postaje

163


efikasno oruđe u rukama koje nisu opterećene zlim mislima uma i omogućava da se u stvarnosti ostvare ona čuda o kojima smo od detinjstva slušali u bajkama i legendama. Ljudi sa zaista Cistom Dušom najverovatnije dolaze u naš grešni svet iz prekrasne i čiste Šambale, gde su se istorijski i evoluciono okupljali najbolji od najboljih ljudi svih zemaljskih Korenskih Rasa. A Najbolji od Najboljih, ili oni koji su imali najviše dobrote, izabrani za život u Šambali, podvrgavaju se u tom čudesnom i neznanom svetu još i dopunskom pročišćenju, postajući članovi društva u kome uopšte nema zla. Kad počnu da žive u Šambali, oni osećaju da je svaka njihova ćelija, svaki molekul oslobođen pritiska negativne energije i da postaje čist, nakon čega bivši (Najbolji!) zemaljski čovek oseća daje postao sasvim drugačiji - on je postao božanski čovek, ili čovek od Boga, pošto je iz njegove duše u potpunosti izašla suparnička đavolska energija čije je prisustvo dotle bilo određeno ustrojstvom čoveka kao samorazvijajućeg principa, kome je borba Dobra i Zla bila predviđena kao podsticaj koji vodi beskrajnom i Bogom zapoveđenom napretku. Taj čovek (Najbolji!) počinje da shvata da se u Šambali taj zakon, koji se naziva jedinstvom i borbom Dobra i Zla, menja i da umesto nje-ga dolazi drugi zakon, zakon Ciste Duše, kada pokretačka bor-ba Dobra protiv Zla više nije neophodna, zato što se u ljudskoj duši zauvek učvršćuje drugi kriterijum - kriterijum božanskog poimanja života. Kad čovek postane svestan sebe kao čestice neprekidno napredujućeg i usložnjavajućeg sveta u kome je predodređen svetlošću obasjan put uspona ka samom Tvorcu, on ne može da ne napreduje i nema prava da ne napreduje. Pa i sam Tvorac neprekidno ide putem napretka, stvarajući razne svetove i osvajajući u i kroz naše živote još neosvojeno i još uspa-vano trodimenzionalno prostranstvo, da bi i relativno primiti-vne trodimenzionalne ljude uzdigao na novi nivo - nivo Ciste Duše, koja se sa tog nivoa može priključiti nivou svetova čistote isvetlosti.

164

Ulaz u Šambalu

Pognuo sam svoju trodimenzionalnu glavu i pomalo se rastu-žio, ali ne previše, ne bolno - shvatao sam da su meni, trodi-menzionalnom čoveku, ostali snovi, najlepši ružičasti snovi, koji se usele u naša srca u vreme bezbrižnog detinjstva; ali da bismo ih ostvarili, potrebni su mnogi i mnogi životi sa beskrajnim ni-zom detinjstava, mladosti, ponosne zrelosti i žalosnog venjenja. Shvatao sam da jedino pomoću niza etapa borbe sa zlom, koje se protežu kroz mnoge živote, čovek može da ojača svoju dušu da nikad više u nju ne pusti taštinu, pohlepu i oholost... da bi ostva-rio svoje najdublje snove - da postane Čovek sa Čistom Dušom.

- Ta „vrata" i to „ogledalo" načinjeni su samo za ljude sa Čistom Dušom - primetio sam za sebe.

Mrtvi Još jednom sam pogledao „vrata Sambale" i smesta osetio daje kroz ta vrata moguće ući ne samo u Šambalu, već i u Carstvo Mr-tvih - carstvo ljudi u stanju Sama-dija, koji su se samokonzervirali.

Setio sam se naše himalajske ek-spedicije iz 1998. godina, kada smo proučavali jogine i kada smo, na naše čuđenje, shvatili da jogini ni-su neka posebna kasta ljudi, već da se jogini pojavljuju na Zemlji spon-tano; neki najobičniji čovek počinje odjednom da čuje zov iz svoje duše, koji ga tera da se udalji od naselje-nih mesta u neku daleku pećinu, i slušajući taj zov, on zaista i kreće tamo da bi se posvetio onome što mu naređuje nevidljivi Vodič. A taj Vodič, koga jogiji nazivaju Natčovekom, telepatski saopštava onome ko je izabran za jogu vežbe za postizanje takvog nivoa meditativnog prosvetljenja

165

Jogin


koje je u stanju da pročisti njegovu dušu. I tako, pročišćujući svoju dušu, jogin provodi u pećini mnogo, mnogo godina. I samo retkim joginima nevidljivi Vodič naloži da uzmu torbu, prihvate se askeze i pođu svetom Kajlašu, gde treba da nađu sveto mesto na kome se nalaze sveta vrata za ulaz u Carstvo Mrtvih. Ako jogin preživi teškoće putovanja po planinama, on dolazi do svetih vrata. U tom trenutku Vodič saopštava joginu dve svete mantre: prvu - da ga sila Kajlaša propusti do sve-tih vrata, a drugu - da se vrata otvore. IzgovorivŠi te mantre i shvatajući da je Vodič uklonio smrtonosne sile koje štite pod-zemlje, jogin vidi kako se na nepojmljiv način vrata otvaraju i sa ushićenjem u duši ulazi u podzemni svet.

Po stepenicama on silazi sve dublje i dublje u zemlju, čudeći se kako je tu svetio, toplo i prijatno. Obuzimaju ga neverovatno uzvišena osećanja, među kojima se jasno izdvaja osećanje koje potiče od njegovog Vodiča - to osećanje koje mu izgleda blisko i poznato vodi jogina sve dalje i dalje. Iza njega ostaju prekrasni vrtovi i gradovi Sambale, a jogin ide sve dalje i dalje napred dok ne stigne do svetog mesta gde nalazi mnoštvo Mrtvih, koji sede u položaju Bude. Jogin se provlači između mrtvih tela i oseća da

ih se ne boji. Na kraju, on nalazi svog Vodiča i počinje da drhti pri pogle-du na njegovo ogromno mrtvo telo, naspram koga on izgleda kao beba. Vodič, ne pomerivši se ni najmanje, misaono pokazuje joginu kuda treba da ide. Jogin poslušno sluša zapo-vest, a potom seda u položaj Bude i počinje da meditira sa takvom sna-gom kakvu nije osetio nijednom to-kom svih godina tokom kojih je bio izabran za jogu. On smesta oseća kako njegovi udovi počinju da trnu,

166

Mrtvi

Ulaz u Šambalu

a disanje postaje sve sporije i sporije. Na kraju disanje prestaje a telo postaje nalik na hladni kamen; očajna duševna bol ga prožima, tama pokriva sve unaokolo... iznenada, iz nekakve ce-vi izlazi mlaz plave svetlosti. Jogin, ni sam ne shvatajući kako, poleće u susret toj svetlosti i počinje da sa uživanjem lebdi u njoj, gledajući po želji prošlost i budućnost i videći oko sebe mnoštvo raznolikih ljudi čija lica radosno blistaju. A potom, zadovoljivši se letenjem i upoznavši se sa neobičnim ljudima, on primećuje kako se iza njega neprekinuta proteže srebrna nit, presijavajući se u bojama duge. On se zainteresuje i počinje da leti duž te sre-brne niti i iznenada, na njenom kraju, vidi svoje mrtvo telo, koje nepomično sedi na mestu koje mu je pokazao Vodič. I tek sad bivši jogin shvata da su ga primili u Carstvo Mrtvih i da je on, jogin, postao Mrtav. I od toga jogin oseća ogromnu radost, zato što su baš njemu Mrtvi podarili dugi život.

Jogin okreće svoju već prozračnu glavi i vidi vrata kroz koja je ušao ovamo, u podzemni svet, i vidi svet iz koga je došao. Duboka zabrinutost svrdla mu u duši, ali... tu mu njegov Vodič govori da se svet iz koga je došao naziva svetom iskušenika i da je taj svet, takođe, neophodan da bi iskušavao stare i... nove.. (!) ljude i da će taj njegov bivši svet kad-tad postati bolji, a da bi on postao bolji, njega, bivšeg jogina, Glavni Zapovednik Car-stva Mrtvih može ponovo poslati nazad, ali ovog puta u svoj-stvu proroka, nagnavši ga da ponovo uđe u svoje mrtvo telo i naredivši mu da ponovo otvori sveta vrata...

Verovatno odavde izlaze Proroci Bacio sam pogled na „vrata" na zidu Doma Srećnog Kamena, okrenuo se Ravilu i rekao:

- Verovatno tuda ulaze i odatle izlaze proroci. Ko zna, možda je to i tačno? Nije naše da sudimo o tome.

Ravil je oćutao.

167


Okrenuo sam glavu, pogledao Glavno Ogledalo Vremena i još je-dnom zamislio da je Sambala ovde sazidala konstrukciju za prelazak Ljudi sa Čistom Dušom u para-lalne svetove. Pomislio sam da je potpuno moguće da se tajanstve-ni ljudi paralelnih svetova takođe pojavljuju u našem trodimenzio-nalnom svetu i razgovaraju sa lju-dima najboljeg društva na Zemlji - Šambale. A o čemu oni razgova-raju... nama, ljudima usamljenog sveta iskušenika, nije poznato.

Usamljeni svet Reč „usamljeni" je bolno pogodi-la moju sujetu. U mojim mislima, uznemirenim pogledom na legen-darni Grad Bogova, pojavili su se fantastični likovi ljudi iz paralelnog sveta, koji su se, pošto su već odavno prevazišli Zlo u svom svetu, istrgli iz stega „iskušavanja usamljenošću" i pomoću veličine Čiste Duše uspeli da steknu sposobnost da ulaze u Je-

dno Stožerno Vreme, a zahvaljujući tome su stekli sposobnost da putuju po paralelnim svetovima i da osećaju da pripadaju svemu što postoji i što je stvorio Tvorac. Tada su oni osetili jednu sasvim drugačiju sreću - Sreću učestvovanja u beskonačnom napretku Vasione, koja je zamenila Sreću pobede nad Zlom; i samo se još negde u zabitim genetskim kutcima njihove svesti meškolji već zaboravljena „sreća" - obogatiti se, osvetiti se i proslaviti se.

Verovatno odavde izlaze Proroci

168

Ulaz u Šambalu

Okrenuo sam se i pogledao Ravila. Taj čisti i romantični čovek stojao je i neprekidno gledao negde u daljinu. On nije bio kriv što se oseća usamljenim.

Misli su mi se opet vratile analizi mogućeg prelaska u paralelne sveto-ve. Svom snagom sam nastojao da mentalno to makar malo razumem, ali nisam mogao. Nisam znao da će se kroz nekoliko godina odigrati naša ekspedicija u Egipat, koja će učiniti mnogo za naše poimanje paralelnih svetova i da će se nakon duge i mučne analize dobijenih činjenica roditi hi-poteza da postoje dva načina ulaska u paralelne svetove - pomoću sažetog vremena i pomoću zakrivljenog pro-stora četvorostranih piramida. A o tome ćemo, dragi čitaoci, govoriti kad počnem da pišem novu knjigu.

- Šefe, potpuno sam se ukočio -začuo sam Ravilov glas. - Hladnoća prodire do kostiju.

-1 ja - odgovorio sam cvokoćući zubima. - Samo da još malo razmislim.

Verovatno je da postoje dva puta ulaska u paralelni svet - pomoću sažetog vremena

i pomoću sažetog prostora piramida

Kada se „vrata" otvore Počeo sam da detaljno posmatram „Vrata Šambale". Videlo se da unutrašnja ploča (ako je to ploča) iznutra potpuno pokriva ulaz, koji je načinjen u obliku romboidnog izreza na zidu Doma Srećnog Kamena, a verovatno je da nekakav unutrašnji mehanizam gla-tko povlači tu ploču unutra, otvarajući ulaz. A taj mehanizam, ma

169


koliko da to čudno zvuči savremenom čoveku, reaguje na izgo-vorenu mantru - onu mantru koji znaju ljudi Sambale i Carstva Mrtvih i koja se telepatski prenosi čoveku kome se dopusti da uđe u podzemni svet kroz ta „vrata". Zamislio sam ushićenje čoveka,

izmučenog dugim putovanjem po visokim planinama Tibeta, koji je našao željena „vrata", kada, pošto je nekoliko puta rekao: „Sezame, otvori se", odjednom vidi kako se unutrašnja ploča „vrata" pomera, a potom sa škripanjem, dok se osipa vekovna prašina, otvara put u zago-netni, a istovremeno privlačni pod-zemni svet.

- A zašto su „vrata" morala da budu toliko ogromna? Da kroz njih ne izleću i letelice ljudi Sambale? Ko zna, možda je i tako, zar ne pretpo-stavljaju mnogi da su dobro poz-nati „leteći tanjiri" zapravo letelice Sambale? A i kombinacija Doma Srećnog Kamena, koji ima „vrata u Sambalu" sa Glavnim Ogledalom Vremena, kao da ukazuje na to da letelice nepoznatih ljudi ovde mo-gu i da prelaze u paralelne svetove (pod uticajem Glavnog Ogledala), a i da uleću u podzemni svet (kroz „vrata") - mislio sam, fantazirajući i cvokoćući zubima od hladnoće.

Moje razmišljanje je prekinuo glas Ravila, koji se malo udaljio odatle:

Zamišljao sam kako se unutrašnja ploča vrata

pokreće i sa škripom počinje da udaljava unazad,

otvarajući put u podzemni svet

170

Ulaz u Šambalu

- Šefe, dođi ovamo! Kao da vidim još dvoja „vrata Šambale". Jedva ispravivši odrvenele noge, pošao sam k Ravilu.

Prišavši mu, procedih: - Joj što je hladno! Ne prestajem da cvokoćem. Gde su ti ta

vrata? - Eno ih tamo, na jugozapadnom zidu Doma, vide se. Samo

su manja, ali liče na „glavna vrata" kao da su im kopija, takođe imaju romboidni otvor, takođe ih iznutra pokriva ploča. Jedna „mala vrata" se odavde vide skoro potpuno, a druga samo izvi-ruju iza kamena.

Pogledao sam ka „malim vratima". Ona su zaista izgleda-la tako kako ih je opisao Ravil i takođe su se nalazila pod uti-cajem Glavnog Ogledala Vremena, i njima su mogli da priđu, očigledno, samo ljudi... sa Cistom Dušom. Dimenzije su im bile otprilike 60x50 metara. Teško da su ta „mala vrata" bila priro-

Ko zna, možda je i tačno...

171


Na Domu Srećnog Kamena videli smo još dva romboidna otvora. Nisu li to „mala vrata Šambale"?

dnog porekla, tim pre što se nalaze na zidu očigledno veštačke tvorevine - Doma Srećnog Kamena.

Setio sam se našeg razgovora sa „starijim čovekom" -čuvarem pećine Harati. On je govorio da zna za tri ulaza u pod-zemlje Kajlaša, ali je video samo jedan od njih - onaj koji se nalazi na zidu Doma Srećnog Kamena i izgleda kao romboidni otvor prekriven iznutra kamenom pločom.

- Jedna, dvoje, troje - prebrojao sam „vrata" na Domu Srećnog Kamena i pomislio da su možda ta tri ulaza u podzem-lje, o kojima je govorio „stariji čovek", upravo ova troja vrata.

Ali sam se potom setio da se tokom razgovora sa „starijim čovekom" razjasnilo da se drugi ulaz u podzemlje Kajlaša na-lazi ispod statue Čoveka Koji Čita i da skoro 2000 godina niko nije ušao kroz taj ulaz, a da se treći ulaz, verovatno, nalazi na vrhu Svetog Kajlaša.

Još jednom sam pogledao ta troja „vrata" koja vode u Dom Srećnog Kamena i shvatio da ulaza u podzemni svet, moguće,

172

Ulaz u Šambalu

ima mnogo. Prisetio sam se reči Astamana Bindačarije, predsta-vnika posebnog roda čuvara pećine Harati, o tome kako je sam Harati došao tu, u svetu nepalsku pećinu, iz podzemlja Kajlaša i da se pećina Haratija nalazi daleko od obronaka Himalaja pre-ma tibetskoj strani Svetog Kajlaša. A i za te himalajske Samadi-pećine, na koje smo naišli tokom naše ekspedicije, govorili su nam da predstavljaju ulaze u podzemni svet. Pa i tibetska pećina pored manastira u kome se čuvaju drevne knjige, po tvrđenju tamošnjeg monaha, služi kao ulaz u Carstvo Mrtvih...

U mašti sam zamislio kako je taj ogromni podzemni svet, iako je povezan sa površinom Zemlje, dobro zaštićen od lju-di koji žive na površini, da mi, nerazumni divljaci, ne bismo narušili mir Živih i Mrtvih koji borave u podzemlju.

- Zašto se ljudi iz podzemlja tako brižljivo štite od nas? Zašto je ta zaštita tako raznovrsna i moćna? Zar smo mi toliko strašni? - pitao sam sam sebe, smrzavajući se nedaleko od jed-nog od tih ulaza u podzemlje.

Pet nivoa zaštite podzemnog sveta Razmišljajući o toj temi, počeo sam da po glavi prebiram svedočanstva koja sam dobio od lama i monaha, nastojeći da ih sistematizujem. Došao sam do toga da može da postoji 5 nivoa zaštite podzemnog sveta.

Prvi nivo možemo nazvati - zaštita vremenom. Nije uzalud ulaz u podzemlje Grada Bogova postavljen pored ogledala vre-mena i izložen je uticaju sažetog vremena, sa svim posledicama koje odatle proizilaze po čoveka koji priđe ulazu.

Drugi nivo zaštite može se definisati kao zaštita pomoću mantri; jedino poznavanje mantri omogućuje pristup podzem-lju. Ali, nije samo stvar u tome da je tajna tih mantri duboko sakrivena, već misli čoveka, koji sazna ta mantre, potpadaju pod nevidljivi uticaj Gospodara Podzemlja, tako da bi i najmanje manipulisanje svetim mantrama bilo kažnjeno smrću. Nije uza-

173


lud Astaman Bindačarija pričao kako onaj koji izda tajnu svete mantre smesta umire, a onaj kome je ta taj-na saopštena ili čitav život proživi u paničnom strahu od Gospodara Pod-zemlja (u datom slučaju od Haratija), ili takođe umire.

Treći nivo je moguće nazvati ba-rijerom koju stvaraju bestelesna ili anđelolika bića, od kojih se ona najpoznatija na Istoku nazivaju asu-rama. Ona različito deluju na čoveka: u jednom slučaju izazivaju efekat energetskog vampirizma, u drugom - efekat obamrlosti, u trećem - osećaj nelagodnosti koji prelazi u telesnu sla-bost, u četvrtom - slepilo, i tako dalje. Astaman Bindačarija je takođe pričao da bestelesna bića takođe učestvuju u ceremoniji ulaska u podzemni svet, a u oblasti Kajlaša, gde je ljudi malo, ce-remonija se odvija uz prisustvo samih anđela, a osim njih još i zagonetnih - novih anđela.

Četvrti nivo je zaštita koju obezbeđuju ljudi iz Carstva Mrtvih, među kojima se, očigledno, nalazi i hipotetički Gospodar Podzemlja. Iz priča lama i monaha se stiče utisak da Gospodar Podzemlja, najverovanije,

ima izuzetno moćan Duh koji je u stanju da čita misli onih koji dođu u podzemlje, analizira ih, pa ako je neophodno, preduzi-ma mere zaštite, zaustavljajući pridošlicu, idući čak dotle i da

Postoji 5 nivoa zaštite podzemnog sveta

174

Ulaz u Šambalu

ga u trenutku usmrti. Nisu uzalud Astaman i „stariji čovek" stalno ponavljali - „Ako dopusti Harati!"

Peti nivo zaštite - to su tantričke sile koje pre-bivaju u podzemlju, i koji-ma, kako tvrdi Astaman Bindačarija, upravlja Sve-ta planina Kajlaš - centar tantričkih sila na Zemlji. To sile, po recima „starijeg čoveka", prijatne su za ono-ga kome se pristup dozvo-li, ali za nezvanog gosta se pretvaraju u noćnu moru.

U meni se javila želja da se skeptično postavim prema ovim hipotetičkim zamislima, ali sam brzo odbacio skepsu, prisetivši se da sam već triput lično osetio delovanje tih zaštitnih sila pod-zemlja. Shvatao sam da podzemni svet treba da bude zaštićen, ali nisam shvatao zašto je potrebna tako snažna zaštita.

- Zašto? Zašto je potrebna tako snažna zaštita? - mislio sam. - Zar smo mi, obični ljudi, tako strašni?

I tog trenutka, kad sam se pred „vratima Šambale" toliko smrzao da sam poželeo da zaspim, sinulo mi je.

- Eh - uzviknuo sam, osetivši i da sam se malo zagrejao. - Mi, obični ljudi, možemo da „zarazimo" čisti podzemni svet negativnom ili zlom energijom, koja prožima čitavu našu zem-nu utrobu. Za ljude iz podzemlja mi smo kao infekcija! Pustiti u podzemlje običnog čoveka značilo bi isto što i pustiti u kuću obolelog od kuge.

175


Naš „svet iskušenja" Čitavo telo mi je zadrhtalo, a u toj drhtavici od hladnoće osetio sam i nervno-duševnu komponentu. Genetska nepravda me je pogodila u srce. Osećao sam da je negativna ili zla komponenta naših duša uslovljena time što smo prinuđeni da živimo u „sve-tu iskušenja", u kome se Bogom određeno načelo - da čovek bude samorazvijajući princip - ostvaruje zahvaljujući borbi Dobra sa Zlom, a naše duše prolaze kroz teška i ponižavajuća isušenja Zlom, da bi jednom... jednom počele da žive kao i čisti ljudi podzemlja... a sve to da bismo jednom zauvek zapamtili tu genetsku nepravdu i da bi u budućnosti ona, i pri najmanjoj pojavi Zla u budućim životima, praćena neprijatnošću isplivala na površinu duše, štiteći njenu prvobitnu čistotu.

- Kako je genijalan Tvorac - koji je stvorio svet „iskušenja Zlom", da bi se u drugim svetovima živelo mirno, da bi drugi svetovi jasno videli kakva je cena iskušenja Zla! - pomislio sam.

Pa ipak, osećaj „genetske uvrede" nije prolazio, posebno se usredsređujući na to da nas - Ljude - Drugi Ljudi smatraju nekakvim „prenosiocima zaraze" koji svojom prljavom dušom mogu da „zaraze" njihovo čisto podzemno društvo. Ali, ja sam već uviđao pozitivnu ulogu te genetske nepravde i shvatao da što ta uvreda bude više pogađala moju dušu, to će biti bolje za mene; to je zato da bi jednom - kroz mnogo života - ona mogla da sa neprijatnošću i težinom izroni iz duše, štiteći je od onoga sa čime se davno, pre mnogo života, mahnito borila dok je pokušavala da makar i malo, makar u bilo čemu, postigne pobedu Dobra.

- Duboko urezano sećanje na Zlo štiti Čisti Svet! - prošaptao sam odrvenelim usnama. - Čisti i veličanstveni ljudi podzemlja, bilo da su to Živi ili Mrtvi, nekada su, u osvit postojanja svojih duša, takođe prošli kroz iskušenje Zlom, da bi ga zauvek za-pamtili i da ne bi dopustili da im zli princip ponovo uđe u dušu.

Sasvim sam dobro shvatao da se taj „zli princip" ispoljava u nama kroz zle misli - one misli na kakve smo mi u našem

176

Ulaz u Šambalu

grešnom svetu navikli i koje smatramo prirodnim i sa-mim po sebi razumljivim. Na-ma, predstavnicima grešnog „sveta iskušenja Zlom", teško je i da zamislimo da svi ljudi oko nas mogu da misle samo dobro; za nas neprijatne (a za ljude iz podzemlja užasne!) misli ispunjene zavišću, pohlepom, vlastoljubivošću, nama su sastavni deo po-stojanja, i bez njih je, ruku na srce, dosadno živeti, zato što smo mi i poslani u naš „svet iskušenja" da bismo se borili i borili protiv Zla. Sasvim je moguće da je za duše ljudi vi-sokih i čistih svetova naš svet pakao, a ko zna, možda smo mi u ovaj svet došli odatle da bismo zauvek zapamtili šta je Zlo i da ga više ne bismo dopustili u sledećem životu.

Verovatno je da je Bog posebno dopustio da u našim dušama postoji zli princip da bismo se, radi napretka, borili, borili i borili - neumorno se borili sa Zlom. I zato, verovatno, u našem svetu, bez obzira na materijalni napredak, zli prin-cip u obliku prigušene zavisti ili prljavog novca nastavlja da traje i traje i traje, zato što je suđeno da naš svet bude „svet iskušenja Zlom".

Ali, dragi čitaoci, mi odlično shvatamo da se život posle smrti ne završava i da nas čekaju još mnogi i mnogi životi. A

Sećanje na Zlo štiti Čisti Svet

177


kako ćemo živeti u narednom životu i u kakvom će se svetu on odvijati, to zavisi od toga kako ćemo se boriti protiv Zla u „svetu iskušenja" u kome imamo „čast" da živimo. Ako se svom snagom koju nam je Bog dao budemo trudili da na-dvladamo Zlo i da uspostavimo princip Dobra, uveren sam da će naš sledeći život biti prekra-san; ali ako u svoju dušu pusti-mo zavist, pohlepu ili opakost, najverovatnije je da ćemo se opet naći u našem „svetu iskušenja", ali sad već kao, na primer, indijski prosjak, ko-me će svi govoriti da je ništak - što je i dobro, pošto ćemo u sledećem životu biti bogati.

- Šefe, potpuno sam promr-zao! Čini mi se da mi se od hladnoće već i kosti tresu -začuo sam Ravila.

-I ja sam se potpuno ukočio, ali... to je dobro u našem „svetu iskušenja" - odgovorio sam.

Počeli smo da silazimo pa-dinom, s mukom pokrećući odrvenele udove. Osvrnuo sam se i još jednom pogledao Dom Srećnog Kamena.

- Ravile! Dom je verovatno iznutra prazan - rekoh. Zaustavio sam se. Obasjan zracima večernjeg sunca, sa sve-

tim Kajlašem u pozadini, Dom je izgledao grandiozno. Zami-

Ko zna, možda je za duše ljudi visokih i čistih svetova

naš svet - pakao?

178

Ulaz u Šambalu

slio sam da je taj spomenik i načinjen tako da se u njemu na-lazi ogromna šupljina u koju vode otvori nekoliko „vrata", a u toj šupljini, podeljenoj na spratove i osvetljenoj unutrašnjim osvetljenjem, nalaze se letelice Sambale, pomoću kojih naučnici Sambale izleću kroz „vrata" i lete po našem svetu, proučavajući nas, grešnike - da ne bismo više bili takvi.

Zar Dom Srećnog Kamena nije šupalj?

Zaželeo sam da to proverim, ali mi je bilo jasno da je to me-ni, običnom - štaviše, sasvim običnom čoveku - nemoguće. A hladnoća, užasna hladnoća našeg grešnog sveta potpuno je za-ledila moje grešno telo podsećajući me da živim u žestokom „svetu iskušenja".

Ćuteći sam krenuo napred, a Ravil za mnom. Umor i hladnoća su se jako osećali. Nikako nisam mogao da se zagrejem.

- Evo pred nama još jednog spomenika - primetio sam goto-vo ravnodušno. - Treba ga nacrtati i fotografisati.

- Naravno - reče Ravil.

179


Svom preostalom snagom počeo sam da mašem rukama, da bi se toplota od rada mišića bar malo raširila po telu, uzeo svesku i seo na mrsko hladni kamen da bih nacrtao prizor. Ruke u rukavicama slabo su me slušale. Završio sam crtež - loš crtež - a onda rekao:

- Loše crtam, nepažljivo. Sutra ćemo se vratiti ovamo da po-novo nacrtamo.

Spomenik preko puta Doma Treba reći da sam se narednog dana zaista vratio na to mesto i načinio novi crtež; tokom crtanja sam primetio da sam juče, zbog umora, propustio mnoštvo detalja tog neobičnog monumenta, zbog čega sam bio nezadovoljan, jer sam shvatio da kvalitet mojih crteža zavisi od mog stanja u tom svetu visokih planina, gde tako

nedostaje kiseonika. Dobro sam video dasetamonumen-talna konstrukcija sastoji od pet piramida, koje kao da su spojene zidom koji je me-ni izgledao tanak i ravan. A takođe mi je bilo sasvim ja-sno da o tim građevinama ništa ne shvatam, a što je najvažnije, ne mogu da od-govorim na pitanje: „Zašto su one sagrađene?"

A onda (juče!) upravo kad sam crtao, smrzavajući zadnjicu na hladnom ka-menu, obratio sam pažnju da je piramidalna kon-strukcija označena brojem 42, imala površinu nalik na ćirilično slovo ,,P", i da su to

Ulaz u Šambalu

Crtež monumenta preko puta Doma SrećnogKamena (crtež načinjen sleđećeg dana)

verovatno još jedna vrata koja vode u podzemlje - ali su veoma ličila na kameni poklopac koji se može odškrinuti.

- Ravile? Može li kamen da se savija? - upitao sam, znajući unapred da ću dobiti odrečan odgovor.

- Znam da može da se slomi - odgovorio je. - Eno tamo nekog crteža u obliku slova ćiriličnog slova ,,P"

na kosoj strani monumenta, vidiš li? - Da, vidim. - Šta je to? - Ne znam. - Da nisu još jedna vrata u podzemlje? - Ko to zna? - umorno je pognuo glavu Ravil. - Veoma liči na

poklopac, ali... poklopac se ne može odškrinuti, kamen se ne savija. Ali, ko zna, možda su ljudi podzemlja znali kako da sa-vijaju kamen? Šefe, na osnovu rezultata prve ekspedicije, sam si rekao da kamen za njih - nije prepreka.

181


Fotografija konstrukcije preko puta Doma Srećnog Kamena u originalu i nakon kompjuterske 3D obrade

Ustao sam sa kamena i vratio svesku u torbu. Potišteno smo okrenuli ka logoru. Smrkavalo se.

Usput sam razmišljao o Sambali. Mislio sam da tamo, u tom podzemnom svetu, nema užasno hladnog vetra, da tamo ljudi mogu da lebde, umesto da s mukom pokreću neposlušne noge. Nekako mi se činilo da je specifičnost Šambale u tome što ona može da istovremeno živi u nekoliko paralelnih svetova i da deca Šambale mogu da kažu: „Tata! Premestiću se začas u trodi-menzionalni svet, tamo ću malo da se igram, a onda ću se vrati-

182

Ulaz u Šambalu

Staje to? Još jedna vrata ili crtež?

ti svojoj četvorodimenzionalnoj kući. Obećavam da neću prela-ziti u druge svetove. Igraću se samo u četvorodimenzionalnom svetu, odmah ovde iza pregrade. Ti možeš kad hoćeš da uđeš u četvorodimenzionalni svet i da me vidiš!"

A Ravil i ja smo koračali kamenom padinom našeg trodi-menzionalnog sveta.

Iz šatora je izvirio Seliverstov i začudio se: - Šta vam je, izgledate kao sablasti? Da nije na vas delovalo

sažeto vreme? - Serjoža! Smrzli smo se kao psi! Naspite vrućeg čaja! -Evo, evo...

Čaj sa suvim hlebom U šatoru su gorele dve sveće. Skinuli smo odeću za planina-renje. Preobukli smo se u suva i topla sportska odela, sa zado-voljstvom obuli vunene čarape i udenuli noge u visoke šiljate tatarske čizme - najudobniju obuću kojom se zamenjuje plani-narska. A potom smo posedali na prostirku na zemlji i počeli da pijemo vrući čaj iz tacni.

183


- Pa, kakav je čaj? Nije se ohladio? - upitao je Seliverstov. - Ne, vruć je. - Nećeš šećera? - Bolje bez šećera... - Možda da naspem malo alkohola u čaj? - Ne treba... - Kažu da čaj sa alkoholom zagreva... -Aha... - Pa, bar umoči prepečeni hleb u čaj. -Neće mi se... - Kažu da je nakvašen prepečeni hleb koristan... -Aha... - Da dodamo još čaja? - Može. - Da naspem do vrha? - Ne skroz. - Mi i Tatu smo se ovde u šatoru toliko zamajali da smo ceo

čajnik ispili. Gajazovič je celu okolinu logora namočio. -Aha... - Uzmi šećera. Kažu da je koristan u visokim planinama. - Ne mogu. - A prepečeni hleb? Osetio sam da mi se po telu počela razlivati dugo željena

toplota. U meni se javio utisak da mi se mozak takođe zaledio i da se sada postepeno otkravljuje. Obična zemaljska sreća -ugrejati se i najesti - počela je da mi sija iž očiju koje su oživele. A nakon kratkog vremena, to osećanje sreće je počelo da po-staje sve jače i jače, to obično zemaljsko osećanje sreće, kao da je ispunilo čitav šator i počelo da ističe napolje da bi ispunilo čitavu okolinu... I čak se približilo sreći onih koji...

- Ja obično pijem grickajući hleb - prekinuo je moje misli glas Seliverstova.

- A ja umačem - dodao je Rafael Jusupov.

184

Ulaz u Šambalu

U mislima se odvojivši od tih razgovora, koji su pratili čajanku, ponovo sam počeo da razmišljam o banalnoj ljudskoj sreći i došao sam do zaključka da je sreća relativna. Setio sam se umetničkih filmova sa nezadovoljnim licima svetskih ljudi kojima je sve u ovom životu tako dodijalo, tako dodijalo... i od-mah sam zamislio srećnu fizionomiju osuđenika, koji sa slašću jede koru hleba nakon čitavog dana rada na sečenju stabala u oblasti u kojoj je minus četrdeset stepeni. Pomislio sam da je nivo sreće određen snagom kojom deluje iskušenje: bilo da je to borba za komad hleba, bilo da je borba za pravdu, bilo da je borba za voljenu, bilo da je borba za neku ideju - sreća je uvek podjednaka i razlikuje se samo snagom sa kojom se ispoljava.

- Bez borbe, verovatno, i nema sreće - doneo sam zaključak u svom mozgu koji se još nije potpuno zagrejao. .

Ali, pri tom sam shvatao da je u naš „svet iskušenja" Bog po-stavio samo jedan oblik sreće - sreću koja sa dobija kao rezul-tat borbe; svi drugi oblici blagostanja, kao što su spokojnost, uživanje sladokusca, ili zadovoljstvo da se sedi na klozetskoj šolji sa novinama, nisu prava sreća, oni su samo nalik na sreću. Upra-vo zato naš svet i jeste „svet iskušenja" da bi ta iskušenja - velika i mala - presretala čoveka na svakom koraku i da bi nakon redo-vnog iskušenja on dobio mali dar - sreću, kako bi ušao u nared-no iskušenje, da bi opet dobio narednu slast pobede. Ali, koliko samo često mi umesto sreće pobede osećamo gorčinu poraza, uviđajući da su sreća i tuga dve podjednako zastupljene suprot-nosti. Element borbe ugrađen je u samu našu unutrašnjost, u kojoj podjednako (u nama samima) žive i Dobro i Zlo, zavideći (u nama samima) jedno drugom i periodično se, čas jedno čas dru-go, ispoljavajući, unoseći na taj način raznovrsnost u naš život - život „sveta iskušenja". I zato mi, Božija stvorenja, našavši se voljom sudbine ili karme u „svetu iskušenja", gde se u našu dušu u obliku iskušenja useljava zli princip, toliko poštujemo i obo-gotvorujemo one retke ljude iz kojih izbija duševna čistota; nas

185


ti ljudi privlače i mi ih nikad ne zaboravljamo, zato što su se oni usudili na najtežu borbu - borbu unutar svoje duše. A ljudi dru-gih svetova, koje nazivaju čistim...

- Šefe, o čemu misliš? - začuo se glas Seliverstova. - Da do-lijem čaja?

-Ne treba... - Dakle, o čemu misliš? - 0 sreći. - O sreći? -Da. - A šta ja po tebi sreća, šefe? - Pa... - zastao sam - sreća je, na primer, to što posle maltre-

tiranja planinskom hladnoćom sedimo u toplom šatoru i pije-mo vruć čaj sa prepečenim hlebom... I u našem svetu smo zbog ponečeg srećni.

- A ti, Rafaele Gajazoviču, kako shvataš sreću? - nije puštao iz ruku inicijativu Seliverstov. - Možda je za tebe, neoženjenog, sreća u tome da se oženiš?

- Da se oženim? - namrštio se Rafael Jusupov. - A kako ti shvataš sreću, da naučiš da levitiraš, ili nešto slično?

- Ja sreću shvatam - zamislio se Seliverstov - shvatam tako da je to stanje kada je na duši dobro i lako, bez obzira što čovek, recimo, nema novca, nema... nekih drugih stvari. Ljudi puni pa-ra imaju vlast, ali nemaju sreće. Ali najnesrećniji ljudi - to su zavidljivci; njih u duši uvek grize zbog uviđanja svoje ništavnosti u odnosu na druge ljude. A ja, shvataš li, Rafaele Gajazoviču, ja... nisam pohlepan i nisam zavidan, ja sam... shvataš li, velikodušan momak. Mene ushićuje duševna širina. Ja mogu, shvataš li, Gajazoviču, svoju košulju strgnuti i dati drugom.

- A kome treba pocepana košulja? Mogao bi čitavu... - Pa daću i čitavu košulju. Skinući sa sebe i dati, natopljenu

mojim znojem... -Operi je...

186

Ulaz u Šambalu

- Pa dobro, opraću i daću je, pa i novu i netaknutu ću lako dati. - Samo košulju možeš da daš, a ništa više? - dokopao se

svoje šanse Rafael Jusupov. - Košulja nije skupa. - Zato što je košulja veoma lična stvar, tvojim znojem....

hm... natopljena. - A kome treba tvoj znoj? - Dakle... - obrecnu se Seliverstov - Košulja, koju si ti, Rafae-

le Gajazoviču, pretvorio u oznojan veš... Ja sve vreme, shvataš li, o principu govorim. A ako već pričamo o znoju...

- O čemu? - O znoju - graknu Seliverstov. - Dakle, ako govorimo o

znoju, to je znoj od rada. Ja o tome govorim, o znoju od rada, a ne o nekakvom...

- Od toga znoj neće postati bolji...

Rafael Gajazovič Jusupov i Sergej Anatolevič Seliverstov tokom razgovora

Pomislio sam o tome koliko je znoja trebalo proliti dok smo mi, prosti ufski građani, došli do Grada Bogova gde smo osetili istinsku sreću ne zato što smo videli drevne spomenike od kojih ti se zavrti u glavi, već i zato što smo uspeli da prevaziđemo ne-poverenje, podsmehe i razumne savete veoma, veoma razum-nih i prizemnih ljudi. Shvatao sam da u tome i leži ona istinska sreća, koju je Bog odredio da bude „svetlost sveta" u mračnom

187


„svetu iskušenja", u životu koji smo dužni boreći se (pre sve-ga sa samim sobom) da dostojanstveno proživimo, da bismo u sledećem životu dospeli u drugi svet - svet Čistih Duša, u kome će nivo sreće biti toliki... toliki... da se prosto ne može opisati recima, pogotovo zato što ovde u igru ulazi jedna druga kategorija, koja se naziva „mašta".

Svi smo se uvukli u vreće za spavanje. Dugo nisam mogao da za-spim. Hor hrkača koji su činili Seliverstov i Rafael Jusupov počeo je da me zasmejava: grandiozno-ričući zvuči, koje je proizvodio Jusupov, praćeni zavijajućim akordima Seliverstova, sa povreme-nim prekidima disanja, kada je izgledalo da je Seliverstov umro, da bi kroz nekoliko sekundi vaskrsao i proizveo takav akord da bi se od njega zatresao ne samo šator, već i čitav Tibet.

Pogledao sam srećna lica momaka koji su hrkali, okrenuo se na stomak i zaspao, verovatno dodavši ovom noćnom horu i svoj glas.

188

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide. : Dava Teniing, šerpas

Glava 10 Kameni laser

Ujutru me je probudio krik Seliverstova: - Šefe, ustaj! Monument... kao onaj... onaj o kome je govorio

monah, vidljiv je. Taj monument liči na laser!

Monument Tšela Nansum Piks - To je monument Tšela Nansum Piks - čuo sam glas Rafaela Jusupova.

-Aha...-odgovorio je Seliverstov. Izašao sam iz šatora, protrljao pospane oči i upitao: - Gde? - Evo tu, pred nama - pokazao je prstom Seliverstov. - Vidiš,

dve ogromne ploče sa šiljatim vrhom strše, a između njih je načinjeno nešto nalik na branu, koja ih spaja. Vidiš?

- Vidim - odgovorih, budeći se. - Divan monument, zar ne? - Nego šta! - uskliknuh, konačno se probudivši.

189


- Ja sam još juče opazio taj monument izdaleka - čuo se glas Ravila, koji se takođe probudio. - Dok si ti, šefe, sedeo i razmišljao u blizini Doma Srećnog Kamena, ja sam fotogra-fisao a u pozadini je bio taj monument. Seliverstov je snimio digitalnom kamerom. Hoćeš li da vidiš na ekranu?

- Hajde - odgovorih, ne skidajući pogled sa samog monumenta.

Na displeju digitalne kamere video sam Ravilova leđa koja su zauzimala polovinu prostora, dok je sam monument tek izvi-rivao iza planina. Ali dobro se videlo da se vidljivi deo tog spo-menika jasno izdvaja na fonu blagih padina tibetskih bregova.

- Eh, Seliverstove! - progunđao sam, nezadovoljan snim-kom. - Dobro su ti ispala leđa na slici!

Odvojivši pogled od ekrana digitalne kamere, podigao sam pogled na sam monument, koji se odlično video iz našeg logo-ra, i počeo da ga pažljivo razgledam. „Ploča" koja je bila bliža nama izgledala je kao malo udubljeni poluovalni list sa kupa-stom izbočinom na vrhu. Taj konus se produžavao na dole i po srednjoj liniji „ploče" pretvarao se u izrez konusnog oblika koji glatko prelazi u udubljenu površinu. Oblik bliže „ploče" bio je elegantan i neobičan. Dobro se videla jasna granica između „ploče" i osnove monumenta; izgledalo je da ta „ploča" nije

190

Kameni laser

nastavak kamene osnove, već da izlazi negde iz unutrašnjosti te osnove. Odavala je utisak kao da „ploča" unutar kamene osnove prelazi u pokretnu konstrukciju koja omogućava da se „ploča" pokreće, kao kod zglobne konstrukcije.

Zadnja „ploča" imala je isti oblik lista sa zupčastim kraje-vima. Ona je takođe bila na neki način postavljena u osnovu monumenta. Ali, za razliku od prednje „ploče", izgledalo je da je zadnja „ploča" čvrsto spojena i ne može da se kreće.

Rastojanje među pločama iznosilo je oko 500 metara. Ploče su bile međusobno spojene dugačkom šiljatom pregradom, koja je na dva mesta bila urušena. Ali, dok je deo urušenja koji se nalazi pored zadnje „ploče" bio jasno prirodnog porekla, klinasto udubljenje, koje se protezalo branom uporedo sa pre-dnjom pločom, moglo je da bude ne deo tog urušenja, već deo konstrukcije čitavog monumenta.

- Kakav čudan monument, jel da? - progovorio sam. - Zani-mljivo, čemu li služi?

- Ne znam - tiho je odgovo-rio Ravil.

- To je ogromni laser -ubeđeno je rekao Seliverstov. - Razumeš li, šefe, ja sam bivši vojni pilot i u tehniku se razumem.

- Dodatak „bivši" baš ne podržava verodostojnost Vaše tvrdnje - primetio je Rafael Jusupov.

- Kažem Vam, kažem Vam... Rafaele Gajazoviču - uzjogunio se Seliverstov, srdito gledajući Jusupova - ja nisam kriv što je Sovjetska Armija počela da se raspada, pa je profesiji vojnog pi-lota morao da se doda epitet „bivši". Ali, to nije uništilo moje znanje: u vojnoj školi smo detaljno proučavali lasere.

191


Crtež monumenta Tšela Nansum Piks. Staje to - da lije kameni laser?

- A možda si ti, Sergeju Anatoleviču, imao trojku! - nastavio je zadevanje Rafael Jusupov.

- Ja? Stalno sam imao četvorke. - Za peticu, znači, nisi učio. - Nisam učio. Ali za četvorku sam uvek znao, za solidnu

četvorku.

192

Kameni laser

- Pa dobro, onda - nasmešio se Jusupov. - Da čujemo Vašu va-rijantu „znanja za četvorku" o laserima i uporedimo je sa ovim spomenikom. Naravno, „znanje za peticu" bi bilo poželjnije.

- Šefe! - zamolio me je Seliverstov - ma šta je ovo? Čim hoću da razvijem misao, mene prekidaju i počinju razgovor o svakakvim glupostima tipa „petica" ili „četvorka". Zabrani Ra-faelu Gajazoviču da me prekida!

- Zabranjujem! - rekao sam, nasmejavši se. - Razmišljaj, Serjoža!

- Da, da, da... počeo je da koncentriše misli Seliverstov - da, da...

- Šta, tako ćemo stalno govoriti „da" - nije mogao da se uzdrži Rafael Jusupov.

Seliverstov ga sa negodovanjem pogleda i reče: - Laser je ozbiljna stvar. Veoma ozbiljna... - Kod nas u očnoj hirurgiji se takođe primenjuje laser, i mi

se pomalo razumemo u lasere i znamo da je laser - ozbiljna stvar - ponovo se ubacio u razgovor Jusupov.

- Rafaele! Ma pusti Sergeja Anatoleviča da kaže - opomenuo sam Jusupova. - Nastavi, Serjoža.

Drevni laser? - Ako ćemo da o laseru govorimo.... hm... ozbiljno - Seliverstov iskosa pogleda Jusupova - može se reći da se laser sastoji od dva ogledala, a prostor između njih se naziva rezonatorom. Unutar rezonatora se nagomilava energija koja poprima karakter kohe-rentnog zračenja, to jest, zračenja sa strogim održanjem faze osci-lovanja. Jedno ogledalo u rezonatoru je uvek potpuno učvršćeno i ima osobinu stopostotnog odbijanja, dok je drugo ogledalo po-kretno (da bi se podesilo na frekvenciju talasa) i pravi se od po-luprovidnog materijala, to jest, materijala koji može ne samo da reflektuje zračenje, već i da ga, kad ono dostigne određeni inten-zitet, propušta kroz sebe u vidu svetlosti. Svi laseri, bilo da su me-

193


dicinski, bilo vojni, bilo industrijski, načinjeni su po tom principu. Nauka o laserima je, uzgred, veoma ozbiljna nauka....

- Zašto sve to pričaš? - nije mogao da se udrži da ga ne preki-ne Rafael Jusupov.

- Zato - Seliverstov mirno i značajno podiže prst - što je ovaj monument načinjen po svim principima konstrukcije la-sera. Ovo je ogromni drevni laser - eto šta hoću da Vam kažem, Rafaele Gajazoviču!

- Pa? - Nije „pa", nego „da". Ja se uopšte ne razumem u lasere. Bez obzira na to, razmišljanja

Seliverstova nisu mi izgledala kao neverovatna i kao puka domišljanja. U stvarnosti su na monumentu Tšela Nansum Piks bila jasno vidljiva dva ogledala (ili „ploče"), a prostor između njih mogao se smatrati rezonatorom. Pri tome je izgledalo da je zadnje ogledalo potpuno učvršćeno (kako i treba da bude kod lasera), a ve-lika je verovatnoća daje prednje ogledalo konstruisano kao pokret-no, kako bi se laser podesio na koherentno zračenje. Još jednom sam pažljivo pogledao prednje ogledalo, obrativši pažnju na nje-gov oblik, i opet mi je izgledalo da se ono nastavlja unutar kamene osnove spomenika u obliku zglobne konstrukcije, koja omogućava pokretljivost prednjeg ogledala. Osim toga, jasno se videlo da su prednje i zadnje ogledalo izrađeni od različite vrste kamena: kamen na zadnjem ogledalu izgledao je kao crni granit, a na prednjem je imao osobine tamnobraon kamena manje gustine.

- Zar ti ne izgleda, Sergeju Anatoleviču, da su prednje i za-dnje ogledao izrađeni od različite vrste kamena? - upitao sam.

- Van svake sumnje - odgovorio je on. - Zadnje ogledalo tre-ba da bude načinjeno od takve vrste kamena koja omogućava stopostotno reflektovanje koherentnog zračenja, a prednje ogledalo treba da je od takvog materijala koji bi bilo propu-stljiv, tačnije polupropustljiv, za koherentno zračenje kad se dostigne određeni nivo energetskog naboja rezonatora.

194

Kameni laser

- To znači da laserski zrak treba da dolazi direktno iz kamena od koga je načinjeno prednje ogledalo, zar ne? - začudio sam se.

- Da, tako je. A brana između

ogledala? Kako da nju objasnimo?

- To je medijum za kohe-rentno zračenje.

- Kako da to shvatim? - Razumeš, razne vrste

zračenja se različito pro-stiru u različitim sredina-ma. Koeficijent refrakcije vazduha i vakuuma je goto-vo identičan, a koeficijent refrakcije kamena je sasvim drugačiji. Zato će talasna dužina u kamenoj sredini biti znatno manja od talasne dužine u vazduhu - objasnio je Selivestrov.

- Zar odatle ne proizilazi da se izborom vrste sredine (na pri-mer, razne vrste kamena) od kojih je načinjena brana između ogledala može postići „uklapanje" talasne dužine tačno u raz-mak između ogledala, tako da se dobije savršeno koherentno zračenje? - izrekoh misao koja mi se javila u glavi.

- Tako se i radi pri konstruisanju lasera: istovremeno se uzima u obzir rastojanje među ogledalima i koeficijent refrakcije sredine.

- A šta bi mogao da znači onaj klinasti urez u brani? - poka-zah prstom na spomenik.

- Hm... - zamislio se Selivestrov - to je, možda, mesto za punjenje rezonatora energije. Ali... šefe, ti ne možeš ni da zamisliš...

195

Stekli smo utisak da prednje ogledalo gigantskog lasera prelazi u osnovu naprave pomoću neke vrste

zglobne konstrukcije


- Šta? - To da... - Seliverstovu

se oči raširiše - da se napu-ni energijom laser takvih razmera, to...

- Šta - to? - Nijedan savremeni

oblik energije nije dovoljan da bi se napunio rezona-tor takvih razmera kako bi se dobilo koherentno zračenje. Zar su stari narodi mogli da napune energijom rezonator takvih razmera?

Još jednom sam očima preleteo rastojanje između

ogledala monumenta - ono nije bilo manje od 500 metara. Setio sam se da sam negde video kako radi rezonator običnog lasera, gde je plava struja koherentnog zračenja tekla i prelivala se, i kao da je zamirala u procepu između ogledala, koja su bila udaljena jedno od drugog - 1 santimetar. A ovde - 500 metara.

Kao da mi je pročitao misli, Seliverstov je nastavio: - Dužina rezonatora lasera koji rade u spektru svetlosnog

zračenja je otprilike lem. Ako se ne varam, maksimalna dužina rezonatora može da bude oko 2 metra. A ovde je - 500 metara!

- Sergeju Anatoleviču! A možda ovaj drevni monument nije drevni laser? Možda je on nešto drugo? - posumnjao sam.

Seliverstov se dugo zamislio, a potom ubeđenim glasom rekao:

- Mislim da niko od nas ne sumnja ko je i na koji način načinio sve monumente ovde, u Gradu Bogova, osim.... - Seliverstov iskosa pogleda Jusupova - osim Rafaela Gajazoviča. - Osim to-ga, mi ne sumnjamo da se ni uz pomoć najsavremenije tehnike

196

Danas nema nikakvog oblika energije kojim bi se mogao napuniti rezonator lasera takvih dimenzija

Kameni laser

takvi monumenti, kao što su Dom Srećnog Kamena, ili... sam sveti Kajlaš, ne mogu sagraditi. Odatle sledi da su drevni ljudi za gradnju tih monumenata koristili aparate čiji nam je princip delovanja nerazumljiv... nego ćemo tek u dalekoj budućnosti mi moći da konstruišemo i upotrebimo slične aparate, onda kad čovečanstvo ovlada novim oblicima energije koji su u stanju da napune rezonator tako ogromnog lasera.

- Energija pet elemenata - tiho rekoh. - Takođe je poznato - nastavio je Seliverstov - da što je re-

zonator lasera duži, to je zrak koji izlazi iz poluprozirnog pre-dnjeg ogledala više frekvencije i moćniji. Pri dužini rezonatora od 500 metara, taj zrak treba da bude toliko visoke frekvencije i da ima takvu moć kojoj ne može da odoli nijedna planina. Kraće rečeno, uz pomoć zraka koji izlazi iz tako ogromnog la-sera, moguće je, na primer, lako preseći planinu.

- Verovatno su pomoću tog kamenog lasera drevni narodi oblikovali planine da bi... - umešao se u razgovor Ravil.

- Ne prekidaj me! - povikao je na njega Seliverstov. - Ja ne mogu ništa da dokažem, ne mogu da potvrdim... ali mi se kaže da je taj laser radio u opsegu infrazvuka.

- Čega? - upitah.

Laserska zaštita - Sasvim je moguće da je taj kameni laser radio i opsegu in-frazvuka, u onom frekventnom opsegu koji pomorci nazivaju „glasom mora" i veoma ga se boje, zato što ti talasi mogu da izazovu depresiju, posrtanje, pa čak i zaustavljanje srca.

Ušao sam u šator, uzeo kompas i pozabavio se određivanjem pravca pretpostavljenog zraka, koji bi mogao da izađe iz pre-dnj eg ogledala tog kamenog lasera.

- I eto! - povikao sam. - Zrak lasera usmeren je tačno ka „vratima Sambale". I još, i još...

- Kuda je još usmeren?

197


Zrak gigantskog kamenog lasera usmeren je ka „vratima Šambale" i Malom Kajlašu (kamen Šantamani). Infrazvučna zaštita?

- Usmeren je još ka Malom Kajlašu, to jest... ka hipotetičnom kamenu Šantamani.

- Ništa čudno! Infrazvučno lasersko zračenje štiti ulaz u Šambalu i legendarni kamen Šantamani! - raširio je oči Ravil. - Šesti nivo zaštite! Niko ne može da tu priđe. Najvažniji ele-menti Grada Bogova zaštićeni su smrtonosnim infrazvukom.

- Ja ne mogu da tvrdim da je taj kameni laser radio... i da radi baš u frekventnom opsegu infrazvuka. Ja to samo pretpo-stavljam - zbunio se Seliverstov.

- Ali logika, Sergeju Anatoleviču, logika govori da je Vaša pretpostavka najverovatnije tačna - ne nalaze se uzalud na pravcu pretpostavljenog laserskog zraka najčuvaniji delovi Grada Bogova - ucakljenih očiju izjavi Ravil.

- Pa da - reče Seliverstov.

Laserska obrada planina I ja sam bio veoma uzbuđen. Misli su mi u rojevima ulazile u gla-vu, a osećaj radosti, izazvan uspešnim odgonetanjem jednog od fenomena Grada Bogova, prijatno mi je golicao nerve. Ali sam se ipak naterao i preusmerio delovanje mog misaonog aparata na mirno rasuđivanje. Počeo sam da razmišljam da je taj divov-ski kameni laser drevnih naroda, očigledno, imao dve funkcije - funkciju zaštite najvažnijih delova Grada Bogova i funkciju mehaničke obrade planina kako bi se načinili ovi monumenti.

198

Kameni laser

Laserska obrada planina se, po svemu sudeći, primenjiva-la u periodu gradnje Grada Bogova kako bi se od prirodnih planina isklesali monumenti. Najverovatnije je da je izuzetno moćni laser obavljao najgrublji deo posla, kao što je srezivanje vrhova planina, odvajanje monumenata od planinskog lanca i slično. Ako, na primer, porazmislimo o gradnji doma Srećnog Kamena, koji ima oblik knjige veličine 800 metara postavljene vertikalno, može se zamisliti koliko je bilo potrebno ukloniti planinske mase da bi se Dom odvojio od prirodnog grebena; potpuno je moguće da je za to upotrebljen isparavajući efekat lasera - u protivnom bi komadi obrađenog masiva popunili sav prostor između monumenata.

Potpuno je opravdano bilo postaviti pitanje - koliko je ka-menih lasera radilo u periodu kada je građen Grad Bogova? Poći ću malo unapred i reći da u Gradu Bogova nismo našli više nijednu konstrukciju koja bi ličila na kameni laser. Iz toga se moglo zaključiti da je ovde postojao samo jedan kameni laser.

Ali, kako je laser mogao da dosegne monumente koji su bili zaklonjeni planinama? Sasvim je moguće da se na vrhu najvišeg monumenta - svete planine Kajlaš - nalazilo dopunsko ogleda-lo na koje bi se usmeravao zrak ovog izuzetno moćnog lasera, a okretanje tog ogledala i njegov nagib su omogućavali da se pomoću reflektovanja moćnog laserskog zraka obrade planine

Sasvim je moguće da se

pri gradnji Grada Bogova

koristio isparavajući

efekat lasera

199


Ko zna, možda je na vrhu Kajlaša stajalo ogledalo koje je reflektovalo zrake divovskog lasera

koje okružuju Kajlaš i da se nepotrebne stene pretvore u paru. Sa mesta gde se nalazi divovski laser vrh Kajlaša se vidi savršeno dobro, pa ako bi tamo bilo postavljeno bilo kakvo ogledalo, la-serski zrak bi mogao da bez ikakvih prepreka dopre direktno do njega. Ali radi toga je bilo neophodno da se prednje ogledalo ka-menog lasera pomeri malo unazad, kako bi se zrak koji izlazi iz njega usmerio naviše, ka vrhu Kajlaša.

Pogledao sam konstrukciju prednjeg ogledala kamenog lase-ra i još jednom pomislio da njegov donji deo, uronjen u osnovu, najverovatnije ima oblik zglobne konstrukcije, tako da prednje ogledalo može da promeni svoj položaj i usmeri zrak lasera tačno na ogledalo postavljeno na vrhu Kajlaša.

I tako, moglo se pretpostaviti da je pomoću jednog izuzetno moćnog lasera koji bi delovao pomoću reflektujućeg ogledala,

200

Kameni laser

postavljenog na planini Kajlaš, koja po visini nadmašuje sve okolne planine, bilo moguće obraditi okolne planine, kako bi se konstruisali monumenti Grada Bogova. Takođe je sasvim moguće da su za obradu onih strana monumenata koje se ne vide sa Kajlaša bila primenjena dodatna reflektujuća ogledala, postavljena radi obrade monumenata.

Razmišljajući o tehnologiji gradnje monumenata Grada Bo-gova, setio sam se „mašine drevnih naroda" koju sam video na postolju u hramu Svajambanat u Katmanduu i za koju se pričalo daje izneta iz tajanstvene pećine Haratija. Ta „mašina", po recima sveštenika tog hrama, Hirama, bila je namenjena da se „obraduju planine". Osim toga, telefonska konsultacija sa akademikom A. V. Akimovom potvrdila mi je tada, u Katman-duu, mogućnost da se takva „mašina" stavi u pogon pomoću mentalne (psihičke) energije čoveka, što se slagalo sa opisima u tibetanskim tekstovima o tome kako se ta mašina pokoravala ljudskim mislima i letela, vrteći se mahnitom brzinom, i tako klesala planine.

U tom pogledu je bilo sasvim logično da se pretpostavi da se za konstrukciju monumenata Grada Bogova koristio ne sa-mo izuzetno moćni laser, već i pomenuta „mašina drevnih". Očigledno su se pomoću lasera izvodili grubi radovi (uklanjanje kamenih blokova iz planinskih uzvisina, isparavanje zemljišta i si) a pomoću „mašine drevnih naroda" obavljala se dorada monumenata koji se grade.

Nije se mogla isključiti ni mogućnost da se „mašina" koristi-la za pravljenje praznih prostora unutar monumenata, čije se postojanje moglo pretpostaviti, naročito unutar Doma Srećnog Kamena.

Poći ću unapred i reći Vam, dragi čitaoče, da je u jednom od tumačenja Tibetanske knjige mrtvih (F. Fremantle,LuminousEmp-tiness, Boston & London 2001, str. 79) napisano daje sveta Vadžra (čiju smo umanjenu kopiju mi videli u obliku „mašine drevnih na-

201


roda") bila oružje koje je raspolagalo neodoljivom silom i moći, a njegov naziv u doslovnom prevodu sa san-skrita znači „munja i dijamant".

Pogledao sam u stranu ka „vra-tima Sambale" i ponovo obratio pažnju na šljunak i pesak, nepri-rodan za tibetske planine, koji je ležao u podnožju Doma.

- Verovatno su taj šljunak i pesak nastali nakon dorade monumenta „mašinom drevnih naroda" - pomi-slio sam.

Takođe sam uviđao da se radovi na „malterisanju" monumenata takođe nisu obavljali ručno, već da su i za to postojale posebne mašine i metodi. Setio sam se reči Astamana Bindačarije da je u pećini Harati sakriveno mnogo starih mašina i zamislio kakva se sve tehnička dostignuća kriju u podzemlju Kajlaša. Kad bi nam samo bila dostupna!

Moćna zaštita Isto tako, divovski kameni laser očigledno se nije koristio samo u periodu gradnje Grada Bogova. Sasvim je moguće da taj su-per-laser radi i danas, ali da radi u infrazvučnom režimu, štiteći

Izuzetno moćna zaštita „vrata Sambale" i kamena Santamani očigledno nije namenjena samo da ih štiti od nas, nerazumnih, već i od drugih, razumnijih oblika života

Uspeli smo da vidimo ovakve aparate drevnih

202

Kameni laser

tim smrtonosnim frekvencijama dva glavna objekta Grada Bo-gova - vrata Šambale i Mali Kajlaš (kamen Šantamani?).

Još jednom sam u mislima nabrojao sredstva zaštite „vra-ta Šambale" i kamena Šantamani (Malog Kajlaša); ona su i bez infrazvučnog zračenja bila dovoljno moćna. „Vrata Sambale" štite se energijom sažetog vremena, mogu se otvoriti samo ako se zna posebna mantra, za šta je nužno doći u telepatski kon-takt sa Carstvom Mrtvih i tako dalje. Piramida Malog Kajlaša (u kojoj se, kako mislimo, krije legendarni kamen Šantamani) po-stavljena je na tri spojena kamena stuba visine 600-800 metara i potpuno je nedostupna, a pored nje se nalaze dve naprave koje vire iz stena („kulica" i „zavrtanj"), koje podsećaju na opremu za posmatranje Malog Kajlaša iz podzemlja..,

Tim pre je imala pravo na postojanje hipoteza o dopunskoj infrazvučnoj zaštiti, pošto je kameni laser bio uperen tačno na „vrata Šambale" i Mali Kajlaš.

Još jednom sam pogledao piramidu Malog Kajlaša koja je svetlucala od snega i prisetio se svog zaključka da kamen Šantamani verovatno predstavlja čudesni aparat pomoću koga ljudi Šambale kontrolišu naše misli i mogu da deluju na njih. Zato je ova umnogostručena moćna zaštita imala potpunog smisla - u rukama savremenog čoveka, poludivljeg u poređenju sa Šambalom, kamen Šantamani pretvorio bi se u oružje neza-mislive moći, kojim bi se moglo upravljati mislima ljudi i usme-riti ih, na primer, u slavu „sebe, voljenog".

Pri svemu tome, nije me napuštala misao da je moćna zaštita tih objekata Grada Bogova uperena ne samo protiv nas, nerazumnih, već i protiv drugih, razumnijih oblika života, čije postojanje tek počinjemo da naslućujemo, a možda čak ni ne naslućujemo. Samo Šambala zna kakav je svet Anđela i kakve sile kolaju tamo, iza nevidljivih zidina paralelnog sveta.

- Šefe, goniči su već sakupili jakove, treba ih natovariti, a mi još ni-smo sklopili šatore! - tišinu je prekinuo duboki glas Seliverstova.

203


- Dobro, dobro... - progovorio sam najzad, pogledavšiposled-nji put kameni laser.

Graditeljska energija drevnih Ja praktično nisam sumnjao da se za energetsko napajanje di-vovskog rezonatora lasera koristila mentalna (ili psihička) ener-gija drevnih ljudi. Već sam znao da se psihička energija, čiju moć slabo poznajemo, mobiliše pomoću mantri - onih melanholično izgovorenih zvukova i reči čiju tajnu jogiji ne odaju nikom, a najvažnije od njih se čuvaju kao veliko blago u samoj Sambali. Tehnologija mantri mogla bi se nazvati tehnologijom drevnih ljudi, čije smo plodove videli ovde - u Gradu Bogova.

- Dakle, veoma je čudan bio život drevnih ljudi! - mislio sam. - Trebalo je samo izgovoriti zavetnu reč, pa bi se niotkuda poja-vila kolosalna sila, kojom je običan (drevni) čovek mogao da upravlja po volji... Samo da se ne pojavi želja da se ta sila usmeri da bi udovoljila zavisti ili osveti... a bez svete kontrole Savesti.

Zamislio sam kako je na ovom istom mestu gde sad ja stojim nekada stojao drevni čovek, više od 10 metara visok, i posmatrao kameni laser. Nekako mi se govorilo da je njegov pogled bio usme-ren upravo na kupastu izbočinu na prednjem ogledalu kamenog lasera, kako bi kroz nju uveo svoju psihičku energiju u rezona-tor lasera. Usmerivši svoj pogled tamo, drevni čovek bi počeo da koncentriše svoju pažnju na svoja osećanja, čineći da ona postanu laka, svetla i lebdeća, i što je najvažnije - ispunjena Ljubavlju pre-ma Bogu. Postepeno bi drevni čovek počinjao da oseća da je čitav svet ispunjen osećanjima i da njegova lična osećanja ulaze u taj svet osećanja. Pomoću svojih osećanja drevni čovek bi počeo da analizira svet osećanja i najzad bi u njemu našao ono što je tražio - u njemu su živela i cvetala osećanja Vode, osećanja Zemlje, osećanja Vatre i osećanja Vetra. Ta osećanja nisu baš ličila na nje-gova ljudska osećanja, ali su jasno postojala - ta čudna osećanja četiri elementa, pored njega. Drevni čovek se potrudio da shvati

204

Kameni laser

osećanja Vode, potom Zemlje, potom Vatre, potom Vetra, ali su ona bila sasvim nenalik na ljudska osećanja, uprkos tome što su bila snažna i puna života... i nečeg veoma bliskog. Drevni čovek bi potom počeo da koncentriše svoju pažnju na taj osećaj da su nje-mu tuđa osećanja Vode, Zemlje, Vatre i Vetra istovremeno i bliska, uviđajući da su sva ta osećanja srodna po Ljubavi prema Bogu koji je stvorio svet u čijoj osnovi stoje tih pet elemenata.

Njemu, drevnom čoveku, uopšte nije bilo teško da se koncentriše na Ljubav prema Bogu, zato što ona ne samo da je prožimala čitavo njegovo biće, već je bila i osnov društva u kome je on živeo, u kome se Ljubav prema Bogu shvatala isto-vremeno i kao duhovni i kao energetski zakon sveta. On, drev= ni čovek, uopšte nije mogao da zamisli da će u nekoj dalekoj budućnosti ljudi dobijati energiju od nafte i gasa, zato što se glavna energija nalazi u čovekovoj duši i treba je samo pokre-nuti pomoću Ljubavi prema Bogu; za njega je bilo sasvim pri-rodno da voli Boga.

Koncentrisavši se na svoju ljubav prema Bogu, drevni čovek bi počeo da očekuje ono što može da očekuje neko ko toliko voli Boga - počeo bi da čeka emocionalnu reakciju ostala četiri elementa, koji ne mogu da toliko vole Boga kao on. On je čekao, čekao, usmeravajući svoju koncentraciju na ljubav pre-ma Bogu, i na kraju osetio da se čudno osećanje Ljubavi Vode odjednom spojilo sa njegovim osećanjem ljubavi; osetio bi da ga je snaga Vode podržala... tačnije, da je podržala njegovu lju-bav prema Bogu. Drevni čovek bi jedva izdržao tu silu, kada bi se njegovim ionako moćnim osećanjima pridružila ništa manje moćna osećanja Vode, ali bi uporno stojao na mestu, nastojeći da dosegne nivo sila pet elemenata. Ali, drugi elementi, kao da ga proveravaju, posmatrali bi kako će on podneti sjedinjenje sa Vodom. A drevni čovek bi stajao i sve više i više se koncentrisao na Ljubav prema Bogu, očekujući da na njegova osećanja odgo-vore još i Zemlja, Vatra i Vetar.

205


Energija osećanja Zemlje, koja bi se sjedinila sa njego-vim osećanjima i osećanjem Vode, donela bi olakšanje, kao da podseća na jedinstvo čoveka sa Zemljom i njegovo telo bi počelo da lagano podrhtava od izliva energije osećanja. Sjedinjenje sa energijom osećanja Vatre bilo je nalik na blesak svetlosti, tako snažan da bi na trenutak drevni čovek izgubio iz vida kameni la-ser. Poslednje bi se pridružilo osećanje vetra, usled čega bi nasta-la strasna želja da se leti, da se leti tako da paralalni svetovi, koje bi načinio Onaj koga volimo, promiču kraj nas kao lepi pejzaži.

Ali, drevni čovek, osetivši nerazdvojno jedinstvo sa čitavim svetom, fiksirao bi pogledom konusno ispupčenje kamenog la-sera i izgovorio mantru koja se ne sme izgovarati ako čovek nije sjedinjen sa osećanjima Vode, Zemlje, Vatre i Vetra.

- - usredsređeno bi rekao on, jedva otvarajući usta i ne skidajući pogled sa kupastog ispupčenja.

Moćni tok energije u duginim bojama izašao bi iz njegovih očiju i u trenu stigao do kupastog ispupčenja na prednjem ogle-dalu kamenog lasera, nakon čega bi prešao u rezonator lasera. Ubrzo bi drevni čovek video da je energija koja dolazi iz njega potpuno napunila rezonator i kao svetlucava buktinja smestila se.u prostor između ogledala lasera:

Nakon toga bi se drevni čovek umirio - znao bi da je uspeo da snabde energijom kameni laser, nakon čega će njegovi drugovi, takođe graditelji Grada Bogova, podesiti prednje ogledalo lasera da „energetski zrak" padne tačno na reflektujuće ogledalo, posta-vljeno na vrhu Kajlaša, kojim će upravljati arhitekti, obrađujući planine njegovom energijom. On, drevni čovek, bio je ponosan što je uspeo da to učini - da stvori energiju pet elemenata.

A energija pet elemenata bi tekla i tekla kroz njega, ne izazivajući više nikakav unutrašnji napor; samo bi raznobojne vizije sprovodile tu energiju, vizije koje su poticale iz raznih pa-ralelnih svetova. Drevni čovek je shvatao da tako i treba da bude, pošto je energija pet elemenata jedinstvena energija paralelnih

206

Kameni laser

svetova, u kojima je Bog podelio svet na pet elemenata jedinstva - Vatru, Vodu, Zemlju, Vetar i Čoveka. Drevni čovek je u duši osećao da je Božiji sin, jer je kroz njega tekla zaista božanstvena energija, ona energija koja je postojala pre nastanka svetova i koja je imala prvobitnu čistotu.

Pognuo sam glavu i na svojim nogama video prljave šiljate tatarske čizme.

- Eh! Kako je samo važno težiti duševnoj čistoti! - uzviknuo sam u sebi.

Pošto sam se preobukao u odeću za planinarenje, oprao sam zube, umio se hladnom vodom i počeo da pakujem ranac.

- Zanimljivo, a pomoću koje energije kameni laser stalno ra-di u režimu infrazvuka? - postavio sam sebi prirodno pitanje.

Ostavio sam pakovanje ranca, podigao glavu i video ogrom-nu piramidu Kajlaša. Okrenuo sam glavu i smesta video neko-liko piramidalnih spomenika.

- Verovatno je da piramide koncentrišu kosmičku energiju, a ovde, u Gradu Bogova, sve je uređeno tako da se pomoću neke od piramidalnih konstrukcija sakupi onaj frekventni opseg energije koji će obezbediti stalno punjenje rezonatora kamenog lasera kako bi on postojano radio u infrazvučnom režimu sa ci-ljem zaštite. Sigurno da postoje i predajnici, koji usmeravaju tu energiju na rezonatore kamenog lasera - pomislio sam.

Još nisam znao da ću ovde uskoro videti mnoštvo kame-nih konstrukcija koje liče na kamene antene ili ogledala,

Energija pet elemenata izašla je iz očiju drevnog čoveka

207


„Njegova energija" je obrađivala planine

koje, očigledno, mogu da energiju piramida prenose do kamenog lasera.

Pošto sam spakovao ranac, u duši su mi se odjednom pojavile sum-nje da je naše znanje o laserima daleko od profesionalnog. Ali, da pođem unapred, dragi čitaoče, reći ću da sam se po okončanju ekspedicije detaljno konsultovao o „kamenom laseru" sa poznatim fizičarima - A. V. Akimovim, G. G. Tertišnovim i S. N. Kružkovim. Bilo je mnogo prepirki i plodonosnih diskusija. Izrečeno je mnogo ideja. Ali, u celini su se svi složili da ta konstrukcija liči na ogromni laser koji bi (hipotetički!) mogao da radi na mentalnu energiju. A Ser-geja Nikolaeviča Kružkova - talentovanog inženjera - posebno je iznenadila konstrukcija prednjeg ogledala kamenog lasera, kojom

je bio oduševljen. Opet mi se u glavi javila misao da

taj kameni laser radi na božanstvenu energiju pet elemenata koja je drev-nim narodima bila dostupna, pre sve-ga zahvaljujući Čistoti Duše.

Ne znam zašto, prišao sam potoku, skinuo se do pojasa i dobro se umio hladnom vodom. A potom, obukavši se i malo se protresavši od hladnoće, pogledao sam Sveti Kajlaš.

Sergej Nikolaevič Kružkov

208


Glava 11 Kosmičko ogledalo Kajlaša

Sa ove strane Kajlaš je izgledao veličanstveno. Znao sam da se Kajlaš smatra središtem tantričkih sila naše planete, pa sam zato smatrao da se i mi, kao i Kajlaš, nalazimo u vlasti tih sila. Setio sam se reči „starijeg čoveka" da su njemu tantričke sile koje deluju u pećini Haratija prijatne i da se njemu ne izlazi od-atle. Setio sam se i razmišljanja koja su prethodila ovoj ekspe-diciji o tome kako planine misle, što je upućivalo na zaključak da u planine treba ići sa čistom dušom, pa sam se okrenuo dru-govima i upitao ih:

- Recite iskreno, je li vam prijatno ovde kraj svete planine Kajlaša?

Svi su ućutali, očigledno analizirajući svoje duševno stanje. Prvi se oglasio najotvoreniji, Seliverstov:

- Ja se, šefe, ovde osećam slobodno i radosno. Dao bih posle-dnju košulju... - Seliverstov iskosa pogleda Rafaela Jusupoviča. - Na duši mi je ovde dobro. Samo... nešto me grize: onda kada

209


ste se ti i Ravil noću vratili u logor i niste videli svetiljku, ja sam zaista stajao sa svetiljkom, a nisam sedeo u šatoru....

- Ma dobro, ne moraš to da pominješ. - Ne nagrću uzalud hodočasnici ovamo, ovde je dobro na

duši - dodao je Ravil. Hteo-ne hteo, u meni se počeo stvarati utisak da nas je „pla-

nina pustila k sebi" i da i mi, slično kao i „stariji čovek", pošto imamo pristup, osećamo tantričke sile kao nešto prijatno za nas. Opet su mi se u mislima javile reči „starijeg čoveka" koji je tvrdio da je Kajlaš živ i da tantričke sile, koje ovde obitavaju, predstavljaju misaonu energiju Kajlaša, koji vidi i analizira dušu svakog živog stvora koji se pojavi pred njim.

- Baš je dobro što sam poslao u Moskvu kinooperatera Kvi-tkovskog, što ga nisam poveo ovamo. Postidela bi se... pred planinom... njegova pragmatična duša - pomislio sam.

Natovarivši jakove, krenuli smo napred. Nisam skidao po-gled sa zapadne strane Kajlaša, tražeći mesto odakle će biti najbolji pogled. Seliverstov, koji se periodički osvrtao na teško natovarene jakove, pevušio je staru komunističku pesmicu:

„Rođeni smo Da bajku pretvorimo u istinu Da savladamo prostranstvo i prostor... Dižući u visinu svoj poslušni avion..."

Zapadna strana Kajlaša svetlucala je pod zracima Sunca. Sve smo fotografisali i snimali kamerom. A ja sam se pentrao po obližnjim bregovima, crtajući skice, da bih potom sve uneo u jedan obimni crtež. Bilo je prilično toplo, nije bilo jakog vetra.

- Vidi, reklo bi se da je cela zapadna strana Kajlaša pre svega udubljeno ogledalo i da se radi o veoma složenoj geometriji prošaputao sam za sebe, završavajući konačnu verziju crteža.

Gornji deo zapadne strane Kajlaša bio je oblika divovske ste-penaste udubljene površine, nagnute pod uglom od oko 45° u odnosu na horizontalu. Nanosi snega videli su se na vrhu i sa

210

Kosmičko ogledalo Kajlaša

južne strane, ali se veoma jasno videla stepenasta kon-strukcija. Ta ogromna stepe-nasta čaša imala je dimenzije minumum 700x700 metara.

Prišao mi je Ravil i pokazavši prstom „čašu" koju sam crtao, rekao:

Ovo izgleda kao kosmičko ogledalo...

Htedoh da ga zapitam o nameni te „čaše", ali se prekidoh, shvativši da ni Ravil ni ja ne možemo ni približno, ni hipotetički, odgovoriti na to pitanje.

U nižem delu je ta „čaša" (ili „kosmičko ogleda-lo") bila jasno ograničena zupčastim i isto tako udubljenim ispustom, koji je na dnu pre-lazio u udubljenu strmu padinu visine otprilike 600 metara. A sa južne strane te strme padine, malo niže, video se Mali Kajlaš u obliku horizontalne oštrokrake piramide, postavljene na tri kamena stuba, visine minimalno 600 do 800 metara.

U podnožju pomenute padine videla se takođe jedna udubljena stepenasta površina, ali ne tako^pfavilna kao na „kosmičkom ogledalu". Ta površina je u središtu imala ravno-merno uzvišenje, a na tri mesta nevelike konstrukcije ogledala, koje kao da su bile montirane na tim mestima. U početku mi je sve to izgledalo kao haos planinske padine, ali pošto sam po-gledao prizor iz nekoliko različitih pozicija, shvatio sam da je to najverovatnije nekakva konstrukcija čija mi je zamisao bila potpuno neshvatljiva.

Crtež zapadne strane planine Kajlaš

211


Kosmičko ogledalo zapadne strane Kajlaša (dimenzije u poređenju sa Ajfelovom kulom)

- Verovatno je da je sve ovo načinjeno radi upravljanja sup-tilnim energijama - pomislio sam.

Setio sam se da sam 1998. godine u gradu Rišikešu u Indiji u jednom od hramova imao u ruci knjigu pod nazivom „Ener-gija svesti". Počeo sam da je listam, čudeći se sa svakom stra-nicom sve više: pokazalo se da je neko nekada podelio ener-giju čovekove svesti na više od 200 vidova energije, od kojih je svaka imala svoj naziv i bila opisana tako detaljno i sa takvom količinom šema i eksplikativnih crteža, daje teško bilo zamisli-ti da je čitav taj kolosalni trud bio tek plod puke mašte. Uprav-nik hrama mi je objasnio da su tu knjigu, prevedenu sa sanskri-ta na engleski jezik, napisali u davnoj prošlosti naučnici jedne velike civilizacije koja je pre nas postojala na Zemlji.

- Drevni narodi su zasnovali nauku o suptilnim energijama i shvatili da je pomoću konstrukcija različitih oblika moguće

212


upravljati tim energijama, čak do te mere da mogu uticati na ljudsku svest - tiho sam rekao.

Još niže na padini zapadne strane Kajlaša, iz raznih pozi-cija, mogla se videti još jedna dugačka udubljena padina, koja je imala tako pravilan oblik da nije bilo sumnje da je veštačkog porekla. Gornja površina te padine bila je nazubljena i kroz dvogled je izgledalo kao da se sastoji od jednog ili dva reda ili uspravnih stena, ili drevnih statua, istrošenih od vremena.

- Kakvu li funkciju ima ta duguljasta konstrukcija? - upitao sam sam sebe i kiselo se osmehnuo, naravno, ne našavši odgovor.

Ravil, koji je stojao pored mene, nakašljao se. - Šta je, Ravile? - upitao sam. - Evo šta mislim... - počeo je da govori, - ovo ogledalo hvata

kosmičku energiju i... raspodeljuje je piramidama Grada Bogo-va, kako bi one nešto učinile pomoću te energije. Ali šta?

- Ko zna, ko zna... - rekoh. - A zar ne bi to „kosmičko ogledalo Kajlaša" moglo da bude

lokator, pomoću koga Sambala, koja je smeštena ispod Kajlaša,

Original jedne fotografije i crtež zapadne strane Kajlaša

213


Jedan oddelova duguljaste konstrukcije zapadne strane Kajlaša. Originalna fotografija i crtež

komunicira sa drugim svetovima? - nadahnuto je nastavio Ra-vil. - Tehnički nivo Šambale dopušta da se tako nešto napravi! A možda, možda... možda je pomoću tog ogledala moguće zajedno sa tokom kosmičke energije ući u kosmos, kako bi se licem u lice srelo sa inteligencijom drugih planeta?

- Ko zna... - tmurno sam odgovorio. Obojica smo zaćutali, shvatajući da osim mašte nemamo

nikakvog drugog sredstva da makar i malo shvatimo šta su to načinili drevni narodi. Trebalo je da prođe tri godine da bi-

214


smo Ravil i ja, analizirajući mapu i shemu Grada Bogova, došli do zaključka da je ta zapadna strana, uključujući i pomenuto „kosmičko oglealo", načinjena da bi se upravljalo Vremenom, kako bi se načinio novi čovek. Ali o tome ćemo, dragi čitaoci, go-voriti u narednom tomu ove knjige, i verujte da će to „putovanje u telo vremena" biti fascinantno.

- Hm... hm... - promrmljao sam, prekidajući tišinu. - Evo šta bih rekao.

- Šta? - Sećaš se daje „stariji čovek", onaj koji je išao u pećinu Hara-

ti, pričao da Harati može da čita ljudske misli i da zahvaljujući tome sve smesta vidi?

- Sećam se. - Najverovatnije je da je Harati čovek iz Carstva Mrtvih.

Znači, Carstvo Mrtvih čita naše misli. Nije li tako? - Tako je. - Osim toga - nastavio sam da razvijam svoju misao - „stariji

čovek" je govorio nešto u smislu kao da je sam Kajlaš u stanju da čita misli ljudi koji ovamo dolaze. Je li tako?

- Tako je. - I, na kraju, došli smo do zaključka da je kamen Šantamani,

koji se čuva u piramidi Ma-log Kajlaša, takođe namenjen čitanju i analiziranju ljudskih misli.

- Da. - Odatle sledi da smo ti i

ja, Ravile, providni kao staklo. Sve o čemu mislimo sasvim je poznato tamo... Samo, zar smo ti i ja toliko strašni da bi neko traćio vreme na analizu naših misli?

215


Zle misli mogu da postanu „infekciona bomba" na ovom mestu stvaranja

- . . . ?

- Nismo - počeo sam da odgovaram na sopstveno pitanje - mi nismo toliko strašni. Ali, osim nas u nevidljivom obliku postoje i anđeli, duhovi, ljudi paralelnih svetova, ljudi sa dru-gih planeta... Oni takođe misle.

Zapalio sam cigaretu. - Naše misli - ponovo sam progovorio - ovde čitaju ljudi

Šambale (pomoću kamena Šantamani), ljudi Carstva Mrtvih i sam... kosmički... Kajlaš. Ali ono najvažnije, na šta oni, verovat-no, obraćaju pažnju - jeste postojanje zlih ili negativnih misli u našim dušama, kojima ne sme biti dozvoljen pristup na ovo sve-to mesto gde je, možda, načinjen... novi čovek. Zar nisu zle misli - faktor uništenja ili „infekciona bomba" za „mesto stvaranja"?

Ponovo smo krenuli napred. Sunce je sijalo. Misli su nam bile radosne i svetle. Sve je u ovom svetu izgledalo prekrasno.

- Šefe, vidim nekakav dvorac. Ali bez prozora i vrata - začuo sam otpozadi Ravilov glas.

216


Glava 12 Dvorac bez prozora i vrata

- Gde? - Evo tu, pred nama! Potpuno prirodan dvorac stoji... bez

prozora i vrata. Osnova se samo malo urušila... - Oho! - uzviknuo sam. U glavi su mi se javile reči Anagirike Govinde, koje sam

pročitao u hramu lame Ketsuna Zangpoa, o tome da kompleks Kajlaša liči na divovsku mandalu, sastavljenu od kombinacije mističnih figura. Sećao sam se takođe da je on govorio sledeče: „Zidovi kanjona podsećaju na građevine. Hodočasnik kao da je okružen divovskim hramovima...".

Građevina koju smo videli bila je visoka oko 250 metara i sastojala se od kombinacija kula i strmih stena. Sve je to veoma ličilo na katoličku crkvu. Prozora i vrata uopšte nije bilo.

- Čudno - rekao sam i počeo da crtam. - Sta bi to moglo da znači? Ali... svakako da ovo nije prirodna planina, već veštački načinjena građevina.

217


Tek što smo se udaljili sto metara od tog mesta, kad smo videli još jednu kon-strukciju, smeštenu na nešto višem mestu na padini. Ta konstrukcija imala je oblik udublje-ne površine sa malim stepenicama na kojima su se isticale mnogo-brojne izbočine, na-lik na male piramide. Južna, dobro vidljiva strana građevine, na vrhu i na dnu je bila krunisana dvama lepim uzvišenjima visine 70-80 metara. Donja uzvi-sina imala je pravou-gaoni oblik, a gornja je ličila na cilindričnu kamenu dršku štapa, postavljenu na uskoj osnovi. Sticao se utisak da je ta „drška štapa", teška sigurno stotine i hiljade tona, bila nak-

nadno isklesana, podignuta i postavljena. - Drevni graditelji su sigurno vladali antigravitacionim sila-

ma - pomislio sam. A malo dalje, u hodu, videli smo grandiozni veličanstveni

„dvorac" savršeno fantastičnog oblika, koji je odavao utisak

Fotografija (original i nakon 3D rekonstrukcije) i crtež neobičnog

monumenta br. 115, koji liči na dvorac bez prozora i vrata

218

Dvorac bez prozora i vrata

Fotografija (original i nakon kompjuterske obrade konturama) i crtež neobične konstrukcije br. 16

nečeg sličnog „carstvu Kaščeja Besmrtnog". Tu analogiju je još više pojačavalo to što je na njega padala senka, pa je on izgle-dao zlokobno-crno na fonu svetlucavog Kajlaša.

219


Fotografija (original i nakon kompjuterske obrade konturama) i crtež monumentalnih konstrukcija, nalik na dvorce (br. 35,36,37 i 127)

Taj „dvorac" se sastojao od dve prednje i dva zadnje kamene ploče (ili „ogledala") položene jedna na drugu, između kojih se nalazila masivna trapezoidna konstrukcija koja se otpozadi i na vrhu završavala kupastim ispustom. Visina tog dvorca bila je minimalno 500 metara.

Fotografišući to, shvatao sam da će senka pogoršati kvalitet snimka. Ali su se zato okom, uprkos senci, mogli videti detalji i uneti u crtež.

Iza „dvorca", bliže Kajlašu, videla se neka ovalna tvorevina, koju sam isprva smatrao običnom planinom. Ali potom, osvrnuvši se i uporedivši tu ovalnu tvorevinu sa prirodnim tibetskim bre-govima, shvatio sam da je i to takođe drevna građevina u vidu trostepenog ovalnog uzvišenja visine oko 350 metara.

220


- Ali zašto su gradili takve neverovatne monumentalne konstrukcije? - uzalud sam pitao samog sebe, znajući već da ne mogu da nađem nikakav odgovor.

A potom, u naredna tri da-na, naišli smo na još nekoliko „dvoraca bez prozora i vrata", za koje ću, dragi čitaoci, dopu-stiti sebi da vam ih pokažem i ukratko opišem. Znajte takođe da sam tokom fotografisanja i crtanja tih konstrukcija u obliku „dvoraca" sve vreme u sebi osećao unutrašnje ne-godovanje, povezano sa tim što ne razumem ništa od onoga što fotografišem i cr-tam; naprosto sam slepo obavljao svoj zadatak u ovoj ekspediciji, zaprepašćujući se veličanstvenošću uma drevnih. U menije tinjala jedino slaba nada da ćemo nekad u budućnosti moći da shvatimo bar nešto o tome.

Fotografija (original i kompjuterska 3D obrada) monumenta br. 53 u Gradu Bogova

221

Crtež „dvorca bez prozora i vrata" (br. 53) u Gradu Bogova


Crtež i fotografija monumenta u obliku kompleksa kupola (br. 38,39 i 40)

Jedan od tih „dvoraca", podignut na vrhu tibetskog brega, predstavljao je složenu kombinaciju blago udubljenih površina, a na vrhu su mu bile postavljene piramida i kupola u obliku po-lulopte. Visina ovog monumenta bila je oko 150-200 metara.

- Šta je to? - glupo sam upitao sam sebe. Naravno, nisam mogao da odgovorim na to pitanje, kao što

ni većina ljudi ne može da odgovori na pitanje čemu su služili drevni monumenti.

222


Crtež i fotografija (original i 3-D model) monumenta u obliku zamka (br. 49-52)

Drugi „dvorac" bio je nalik na kompleks kupola sa dvema ogromnim vertikalnim pločama (oko 100x100 metara), posta-vljenim tačno pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu.

- Čemu služe te kamene kupole? Da sakupljaju određene oblike suptilne energije ili nešto slično? Kakva je uloga tih ploča, koje liče na ogledala? Kakvu energiju one reflektuju i kuda? - iz mene su izbijala pitanja, na koja, avaj, nisam imao odgovora.

223


Naredni monument, postavljen na vrhu jednog visokog ti-betskog brda, podsećao je na starinski španski zamak. Donekle je bio nalik na piramidu, ali je ta piramida imala krajnje čudan nacrt: vertikalne bočne površine, reljefna udubljenja itd. Sa bočnih strana „zamka" stajale su dve kamene ploče; na vrhu je-dne od njih mogle su se razaznati četiri polurazrušene kupole.

Još jedan monument koji smo videli u Gradu Bogova podsećao je na spiralu koja se sužava idući ka vrhu. I narav-no, taj monument, kao i većina drugih, spajao se sa pljosnatim konstrukcijama koje smo mi nazvali reflektujućim ogledalima.

Crtajući taj monument, shvatio sam da se logički domišljam da dodam mnoge njegove delove, prekrivene snegom ili srušene

Crtež i fotografija (original i posle kompjuterske obrade) monumenta u obliku spirale koja se sužava (br. 56-58)

224


Skica i fotografija neobičnih konstrukcija pored spomenika Gompo-Pang (br. 118 i 119)

od zuba vremena. Ali, to nije činilo ništa manje očiglednim da su drevni narodi, sa nekim neshvatljivim ciljem, u davnoj prošlosti, sagradili ovde divovsku kamenu spiralu.

- Možda je to prototip DNK? - tiho reče Ravil, znajući da DNK ima spiralnu strukturu.

I na kraju, u konstrukcije te vrste mogle su se ubrojati kon-strukcije postavljene pored monumenta Gompo Pang. Iza njega se dobro videlo nešto što podseća na uski žleb na čiji se uzdignuti zidovi naslanjaju na stene, koje se spuštaju na dole

225


sa polukružnog obronka monumenta Gompo Pang. Odmah iza njega je na isto-ku bila uočljiva struktura sa oštrim ivicama, na čijoj su se južnoj strani videla dva udubljenja u obliku saća. Iza te strukture moglo se videti nešto nalik na dva „stepeništa" sa ukrašenim rukohvatima, koja se gran-diozno spuštaju sa vrha okrugle kamene tvorevine.

A iza njih, malo dalje na istoku, video se dvojni red ili stena, ili figura, iza kojih je počinjalo već pomenuto zapadno ogledalo sa-mog Kajlaša.

Pri pogledu na te „žlebove", „saća", „stepenice" i sve ostalo, u mojoj glavi su počele da se komešaju misli o njihovoj nameni. Niotkuda mi je došla ideja da se uspostavi analogija sa građom ljudskog organizma, ali se ona odmah ugasila, zato što sam slabo poznavao prostomu strukturu čovekovih molekula. Pa ipak mi se ta ideja u dubini duše učinila zanimljivom i počela je da svrdla u glavi, mada nisam imao nikakve osnove da tvrdim da su drevni na-rodi pomoću gradnje raznovrsnih i neobičnih monumenata ovde stvarali čoveka. Jednostavno sam osećao bolno nesavršenstvo svog uma u poređenju sa mogućnostima drevnih naroda.

Setih se rečenice Sergeja Seliverstova: - Svi smo slušali bajke o dvorcima bez prozora i vrata, a ovde

ih vidimo svojim očima... Tada sam pomislio: - Bajka nije fantazija. Bajka je istorija koja svedoči o zaborav-

ljenoj veličini čoveka.

Bajka nije fantazija, bajka je istorija koja svedoči o zaboravljenoj

veličini čoveka

226


Glava 13 Kamena ogledala Grada Bogova

Što smo duže boravili u Gradu Bogova, to se više u meni stva-rao utisak da je Grad Bogova nekakav neshvatljiv i grandiozan mehanizam, unutar koga se u strogom poretku kreću nama nepoznate energije. O tome su, zapravo, govorile kamene kon-strukcije nalik na reflektujuće površine, kojima su bile oprem-ljene mnoge monumentalne građevine Grada Bogova. Neke od njih ste Vi, dragi čitaoče, već videli na prethodnim fotografija-ma i crtežima, ali dopustite da vam predočim još nekoliko ka-menih ogledala, da bih vam makar malo predstavio da je Grad Bogova bio sazidan radi regulisanja sinteze nekakvih energija sa ciljem da se... da se načini nešto veoma važno.

O, kako su me mučile misli o energetskoj suštini čoveka! O, koliko sam malo tada shvatao! Tada nisam imao predstavu o tome da ljudsko telo ima dva suptilna obrasca: suptilno telo vremena i eteričnu matricu. Ali o tome ćemo, dragi čitaoci, go-voriti u narednom poglavlju ove knjige.

227


Crtež monumenta br. 46, njegova originalna fotografija i fotografija nakon kompjuterske obrade dodatka kontura

Jedna od tih kamenih naprava za reflektovanje bio je kom-pleks od pet udubljenih ogledala (br. 46), spojenih i postavlje-nih na moćnom postolju, nalik na sanduk. Svako od ogledala bilo je visoko otprilike kao četvorospratna zgrada. Taj kompleks ogledala nalazio se na vrhu nečeg što je bilo ili tibetski breg, ili polusrušena piramida. Ogledala su bila usmerena tačno na severozapad.

Ovaj monument u obliku ogledala videli smo kad se već počelo smrkavati. Ravil je počeo da ga revnosno fotografiše, a

228

Kamena ogledala Grada Bogova

ja da revnosno crtam. Video sam da poslednje ogledalo u osno-vi ima nekakvo udubljenje. Ono me je zainteresovalo. Gotovo trčeći (na visini od 5000 metara!) uputili smo se oko brežuljka na kome je stajao monument, da bismo poslednje kameno ogledalo pogledali spreda, a ne sa strane. Na kraju mi je uspelo da raz-gledam poslednje ogledalo: uprkos polutami, u njegovoj osnovi se jasno videlo nešto slično onome što smo već videli na Domu Srećnog Kamena, „vrata Sambale", „zatvorena iznutra kamenom pločom". Visina tih „vrata" bila je oko tri metra. I opet su se ona nalazila na mestu na kome je, kako izgleda, vreme bilo sažeto.

Pokušaj da fotografišemo ovaj monument u obliku ogledala iz ovog položaja nam nije uspeo - bilo je suviše tamno. Dodao sam „vrata" koja sam video na svoj crtež; oko je bilo bolje od foto-aparata.

Drugi monument iz te serije bila je ogromna pravougaona ploča, veličine trospratnice, postavljena na vrhu kamenitog brega. Njena šira površina bila je orijentisana striktno pravcem sever-jug.

Naredni monument iz serije „reflektujućih ogledala" takođe je ličio na ogromnu kamenu ploču veličine petospratnice, po-stavljenu na vrhu brda sa blagom padinom. Ta ploča je imala

Originalna fotografija i crtež monumenta koji podseća na pravougaonu kamenu ploču

229


Crtež i fotografija (original i nakon kompjuterske obrade) monumenta nalik na trapez

oblik ne sasvim pravilnog trapeza sa otvorom na vrhu. Glatka površina ploče bila je okrenuta pravcem „zapad-istok".

A jednom smo naišli na kameno ogledalo nalik na list dr-veta. Ali, sa dimenzijama 100x100 metara taj list je bio toliko tanak da smo mogli jedino da se čudimo kako se on tokom to-likih milenijuma nije raspao.

Nekada su te „reflektujuće površine" bile postavljene u nizu, kao na primer u grupi monumenata na zapadnoj stra-ni Grada Bogova. Tri kamena ogledala, visine 70-80 metara,

raspoređena jedno ispod drugog na vi-sokoj padini, bila su kombinovana u istoj liniji sa piramidal-nim konstrukcijama i jednom kupolom. Sva kamena ogleda-la bila su upravljena tačno prema zapadu.

Nailazili smo, ta-kođe, posebno u za-Crtež kamenog ogledala nalik na list drveta

230


Panoramski crtež i fotografija fragmenta (nakon kompjuterske obrade) kompleksa ogledalskih reflektujućih površina i monumenata

na zapadnom kraju Grada Bogova

padnom delu Grada Bogova, na nešto nalik na uglačane stra-ne rečnih dolina, duž kojih smo išli. U početku mi je izgledalo da je vetar uglačao te kamene padine, ali sam potom shvatio da su uglačani delovi dolina najverovatnije i sami svojevrsna reflektujuća ogledala. Ali, kada sam to shvatio, bilo je već ka-sno - mnoge reflektujuće površine te vrste nisam nacrtao ni fotografisao. Sto bi se reklo, propustio sam.

231


Skica jednog od delova padine rečne doline koji su zaravnjeni kao ogledalo

Ponekad su kamena ogledala zapadne strane Grada Bogova bila podignuta visoko iznad nivoa reka i bila su ili u vidu ravnih graničnika, ili u vidu obronaka bregova, ili ruševnih složenih piramidalnih konstrukcija.

Ako ste Vi, dragi čitaoče, fizičar ili razmišljate kao fizičar, i ako Vas zainteresuju kamena ogledala Grada Bogova, molim Vas da prelistate još jednom ovu knjigu i da obratite pažnju da su mno-gi monumenti u ovom „gradu" visoko pod nebom snabdeveni ravnim ili udubljenim konstrukcijama koje verovatno reflektuju i regulišu nekakve oblike energije. Možda se Vama, dragi čitaoče, pojavi neka elegantna i originalna ideja, koja će vas u potpuno-sti obuzeti i navesti da se usprotivite bezbrojnoj masi konzer-vativaca i zavidljivaca i koja će jednom, makar i kroz mnogo, mnogo pokolenja postati osnova energetike ljudi budućnosti, potvrđujući princip da je čovek „mikrokosmos makrokosmosa". Razmislite, molim Vas, dragi čitaoče. Ima nečeg u tome...

A tada, u Gradu Bogova pod nebom, stajao sam na jed-noj padini i razmišljao o nama nepoznatim energijama, koje

232


Crtež i fotografija (nakon kompjuterske obrade) reflektujućih ogledala, podignutih iznad nivoa reke

se najverovatnije u strogom poretku i u skladu sa nekim ge-nijalnim planom sa određenim ciljem kreću u oblasti tog Gra-da, stvarajući nešto... ili već stvorivši nešto. Shvatao sam da čovečanstvo, koga koči konzervativizam i naftna industrija, još uvek veoma malo zna o tim energijama, ali sam sasvim ja-sno shvatao da je budućnost u ovladavanju tim novim oblicima energije. Pa drevni narodi su znali za njih! A čovečanstvo se razvija po spirali.

233


Ali, jedna misao mi nije davala mira - misao o energiji vre-mena. Ja sam se već potpuno udaljio od banalne predstave 0 vremenu kao o otkucavanju časovnika i već sam uviđao da je Vreme najmoćnija od svih energija... i najinteligentnija od svih energija. Pa ću poći unapred i reći Vam, dragi čitaoče, da 1 mojim i Vašim telima upravlja, tačnije ima rukovodeću ulo-gu u upravljanju njima, vremenska matrica ili vremensko telo - energija vremena zavisna od prostora.

- Sažeto vreme koje se unosi u oblast Grada Bogova verovat-no se reguliše kamenim ogledalima. I zato, verovatno, nijedan od svetih monumenata Grada Bogova nije dostupan običnom čoveku - energija vremena bi ga spalila zbog... prisustva zlih misli u njegovoj duši - pomislio sam.

Ja sam još bio pun snage i zdravlja. A preda mnom je stajala „crna" strana Kajlaša.

234


Glava 14 Crna strana Kajlaša

- Koju boju najviše volite? - upitao je Rafaela Jusupova Sergej Anatolevič Seliverstov, kada smo se predveče udobno smestili na retkoj travi pored šatora postavljanog ispod severne strane Kajlaša, koju lame nazivaju „crnom" (duhovno crnom!) stranom.

- Ciljaš li na crnu boju? - u nedoumici je podigao obrve Jusupov.

- Ma ne. Naprosto sam primetio da u Ufi često nosite crnu košulju i crne pantalone. Čovek u crnom, što kažu - zakikotao se Seliverstov.

- Razumeš li, crnu košulju ne treba prati svakog dana.; Ja sam neženja.

- A ja sam perem! - ponosno podiže podbradak Seliverstov. - Pereš i crne košulje? - Ja ne nosim crne košulje. Pogotovo ne takve kao Vi

- sa nekim glupavim damskim vezom na okovratniku i na manžetnama.

235


- Zato ja ne nosim plave košulje - odgovorio je Rafael Jusu-pov. - A ti ih, Sergeju Anatoleviču, kako vidim, nosiš.

- Boja košulje nije kriterijum seksualne orijentacije čoveka - značajno reče Seliverstov. Evo, Borja Mojsejev stalno u pla-vom odelu peva, ili u ružičastom, ili...

- Šta podrazumevaš pod ružičastim...? - Ne valja kuditi talentovanog glumca. On oblači odeću one

boja koja ga uzbuđuje, kako bi... - Znači, ti oblačiš plavu košulju kako bi... - zajedljivo se uba-

ci Jusupov. - Mani se jeftinih dosetki! Kad ima kreativni impuls, čovek

obavezno ulazi u stanje uzbuđenja. A uzbuđenje slama sve prepreke i uslovljenosti kako bi otkrilo slojeve duhovne ener-gije koja se naziva talenat. Talenat, Rafaele Gajazoviču, treba otvoriti...

- Slično kao čir? - Ne kao čir, već kao sloj duhovne energije - ne zbunjujući se

odgovorio j e Seliverstov. A da bi se otkrio sloj... -Šta? ' - Sloj. -Aha. - Dakle, da bi se otkrio sloj energije talenta... - Kakve energije - dokopao se šanse Rafael Jusupov. - Energije talenta. -Aha... - Hoću da kažem - odbrusi Seliverstov - da radi otkrivanja

sloja energije... hm... energije talenta... hm.... duhovne ener-gije koja u sebi krije talenat...

- Nisam shvatio, kakav sloj. - Ukratko, bez uzbuđenja nema talenta - odseče

Seliverstov. - A kakvo uzbuđenje, po tebi, najbolje otkriva talenat? - upi-

ta Rafael Jusupov.

236

Crna strana Kajlaša

- Bilo kakvo! - odgovorio je Seliverstov. - Svako uzbuđenje može da otkrije talenat. Talenat imaju svi, ali ne umeju svi ljudi da se uzbude.

- Znači glupi i bezizražajni ljudi su ljudi koji ne umeju da se uzbuđuju. Je li tako?

- Tako je. - Znači ni u seksu...? -Da. - A kako se može uzbuditi? - Recimo pomoću neke boje - lukavo se osmehnu Seliverstov. - Na primer, boje posteljine? - takođe se lukavo osmehnu

Rafael Jusupov. - Pa makar i boje posteljine. Ili boje zidova, ili... - Košulje? - I košulje ili... rublja. - I kakva je boja potrebna da bi se neko uzbudio? - Objasniću - uozbilji se Seliverstov. - Crna boja - to nije

nikakva boja, to je boja koje nema. Zato, ako sve vreme ideš obučen u crno, nikoga nećeš uzbuditi.

- Nije valjda? - Jeste. Izgledaš kao crna rupa. - Aha... A ako stalno nosiš samo belo? - Vidim da ste Vi, Rafaele Gajazoviču, stavili belu masku od ga-

ze. Uzgred, zbog čega? Peščanih oluja ovde u planinama nema. - Navikao sam. - Sa tom belom maskom izgledate kao smrt. -Šta? - Kao smrt. Još sa crnim očima. - Preteruješ. - Bela boja - podiže kažiprst Seliverstov - to je spoj svih boja

spektra. To jest, kao neka boja bez individualnosti. Čudno je što su komunisti izabrali kao simbol crvenu, a ne belu boju - kod njih je sve opšte. Dobro je što su Trockoga ubili cepinom, jer da

237


je on došao na vlast, i žene bi postale opšta svojina. Zato Vi, Ra-faele Gajazoviču, sa belom maskom izgledate ne kao individua, već kao opšta... tvorevina. Uzbuditi se pri pogledu na takvog... opšteg... čoveka, izvinite, prilično je teško. To je isto kao i uz-buditi se pri pogledu na gomilu ljudi; među nama, nažalost, za razliku od jogija, nema onih koji mogu da vole čovečanstvo kao opštost; ljudi vole individualnosti...

- I šta će tu boje? - Zato što svaki čovek voli neku svoju boju i uzbuđuje ga po-

gled na tu boju. Evo, na primer, šefa - Seliverstov pokaza prstom na mene - uzbuđuje narandžasta boja, a mene uzbuđuje...

- Kad vidiš plavo? - Ma ne, ja volim... roze. - Ha. - Molim, bez viceva. Roze boja - to je boja nežnosti, boja

umiljatosti, boja zore... Svaki čovek je podešen na svoju indivi-dualnu talasnu dužinu i tu dužinu predstavlja upravo boja koja je čoveku omiljena, koja mu daje individualne osobine, baš one osobine koje iz njega izbijaju kad pogleda svoju omiljenu boju.

- Onda ispada, Sergeju Anatoleviču, da si ti nežan i umiljat čovek - lukavo se osmehnu Rafael Jusupov.

- Da. Zašto? - Ništa. Prosto ponekad... - Ponekad - to nije uvek - ponosno reče Seliverstov. - Pa dobro onda. - Fizičari tvrde - prisećajući se, Seliverstov zaškilji očima -

da postoji matrica organizma, koja se sastoji od suptilne ener-gije postavljene u domenu suptilne energije...

- Nije postavljena, već strukturisana u prostoru - prekinu ga Rafael Jusupov.

- Neka bude i tako. U čemu je razlika? I tako, ta... strukturi-sana ili... postavljena u prostoru energija matrice ima tenden-ciju da se raspada na boje...

238


- Raspadaju se samo leševi - opet ga prekide Rafael Jusupov - u datom slučaju dolazi do difrakcije.

- Ne prekidajte me! Ipak, ta matrica može da se razloži... -Seliverstov oprezno pogleda Jusupova - na dugine boje: crve-nu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, tamnoplavu i ljubičastu, koje se sve razlikuju po talasnoj dužini. Crvena ima najveću talasnu dužinu, ljubičasta - najmanju. Ali glavna stvar je....

-Šta? - To što ta matrica razložena na boje može da pod određenim

uslovima počne da gradi materiju po principu prelaska žive energije u živu materiju.

- A ko je to dokazao? - sumnjičavo upita Jusupov. - Ne sećam se ko. Razjasnilo se da je onaj deo matrice, koga

karakteriše crveni spektar, u stanju da stvori najgrublja živa tkiva, a ljubičasti - najtananija.

- Kao što si ti? - grubo se našali Jusupov. - Zato - ne zbunivši se nastavi Seliverstrov - boje imaju gra-

divni karakter. I tamo gde ima boja, tamo je život, a tamo gde nema boja - tamo nema života ili... tamo je Ništa. A Ništa nije naprosto smrt, Ništa - to je duhovna smrt. I šta se može odatle zaključiti?

- Šta? - To da severna strana Kajlaša nije džabe nazvana Crnom Stra-

nom. To je strana koja otelovljuje Ništa ili strašnu duhovnu smrt. Jogini, koji vladaju suptilno-energetskim znanjem, to znaju.

- Ali... - u glasu Jusupova javila se skepsa. - Ali šta? Vi bi radije, Rafaele Gajazoviču, nosili crnu košulju

sa damskim vezom - oštro odbrusi Seliverstov. - A ti - plavu - dobaci u odgovor Jusupov. Drugovi, okrenuvši glavu jedan od drugog i promrdavši malo

nogama u planinarskim čizmama, počeše da gledaju u stranu. Shvatao sam da lame i jogiji ne nazivaju uzalud tu stranu

Kajlaša Crnom Stranom. Tu se krilo nešto zagonetno i mračno.

239


Setio sam se da mi je lama Ketsun Zangpo ispričao legen-du o grešnoj borbi dva božanstvena čoveka - jogija Milarepe i jogija Bonpoa - na vrhu Svetog Kajlaša, kada je jogi Milarepa uspeo da zbaci sa vrha Bonpo jogija na severnu stranu svete planine, čime je navukao na nju božiju odmazdu - demonske sile - nakon čega je severna strana Kajlaša „pocrnela".

Podigao sam glavu i pogledao severnu stranu Kajlaša. Sneg na njoj je beličasto svetlucao i uopšte nije bila crna. Zamolio sam Sergeja Anatoleviča da mi pozira i fotografisao sam i njega i „crnu" stranu Kajlaša, nakon čega sam počeo da je crtam.

Bilo je vidljivo da severna strana predstavlja gotovo vertikal-nu padinu, možda veoma strmu padinu od 80-85°. Ta padina, prošarana nekakvim malo izbočenim trouglovima, ličila je na udubljenu čašu. Čak sam uspeo da pomoću kompasa izmerim lučnu krivinu pomenute „čaše": iznosila je oko 30°.

Seo sam, pogledao vrh Kajlaša i primetio da ga pokri-va snežna kapa, ispod koje se nalazila ravna horizontalna površina. Intenzivne i u tom trenutku zbunjujuće misli rodile su se u mojoj glavi, kao da su isticale značaj te ravne površine na vrhu Kajlaša.

- Znači, na toj terasi su se borili jogi Mila-repa i jogi Bonpo - po-mislio sam, i odmah osetio apsurdnu neoz-biljnost te misli.

Tada još nisam znao da će nas naši detaljni i intenzivni proračuni nakon ekspedicije do-vesti do zaključka da na vrhu Kajlaša stoji ravna kvadratna površina,

Sergej Anatolevič Seliverstov i Rafael Jusupov nakon

njihovog razgovora

240


čija analiza iz perspektive raznih i raznorodnih drevnih mi-tologija omogućava da se ustanovi legendarna ali... potpuno moguće (ko ga zna?) istorija preživljavanja čovečanstva tokom svemirskih kataklizmi.

Crtež i originalna fotografija (sa Sergejom Seliverstovim) severne strane planine Kajlaš

A u to vreme nismo imali ni predstave da je svetlucavi Kajlaš koji je stojao preda mnom bio izgrađen po sistemu legendarnih pet elemenata kao peti element, kao... Čovek. Ali, o tome... Molim Vas da mi oprostite, dragi čitaoče, što opet moram da napišem rečenicu ,,o tome ćete čitati u sledećem tomu ove knjige". Ipak, izgleda mi, nemam drugog izbora osim da Vas zamolim, dragi čitaoče, da sačekate izlazak sledeće knjige, koju ću nadam se na-pisati, kako bih sumirao podatke o Gradu Bogova.

Prohladno veče zamenila je ledena tibetska noć. Naježio sam se. O, kako sam malo znao! Tada sam, sve u svemu, razmišljao da nije slučajno što na severnoj strani Kajlaša borave demon-ske ili crne sile, zato što je u našem trodimenzionalnom sve-tu „napredak" ustanovljen kao borba dobrih graditeljskih sila

241


protiv tamnih negativnih sila, pri čemu negativne sile imaju ulogu neke vrste stimulatora. U glavi sam sumirao glavne tačke moje naučne karijere i smesta shvatio da bih se bez naučnih protivnika, zavidljivaca i zlobnika, verovatno ulenjio, ili što je još gore, počeo bih da smatram sebe genijalnim ili velikim.

- Hvala vam, zavidljivci i zlobnici! - prošaputao sam. - Kako je dobro što postojite! Vi nosite na sebi teret unutrašnjeg nego-dovanja zbog svoje naučne nespobnosti, vi teško patite pri po-gledu na uspehe naprednog naučnika kome zavidite, noćima ne spavate, smišljajući mu smrtnu osvetu... i sve to radi opšteg na-pretka, da biste ispunili svoju karmom predodređenu funkciju - da budete „stimulator" za onoga kome je Bog dao sposobnost da stvara. Vi, dragi zavidljivci, za njega ste merilo onoga što ne treba da bude... Ali takva je vaša karma: negde u prošlom životu ste toliko pakostili, da vam je Bog uredio za naredni život surovu kaznu - da vas čitav život muče žestoki naleti i nemo hroptanje sopstvene ništavnosti pri pogledu na čoveka koga je Bog nadario blistavim i sjajnim sposobnostima. Podsvest vam šapuće da ne živite pod „srećnom zvezdom", ali vas, dragi zavidljivče, takođe koriste na pametan i spretan način radi napretka... kao „pome-nuti stimulator" ili kao „merilo tame". Hvala vam, dragi zavidlji-vci! Imate tešku ulogu u ovom našem grešnom svetu.

Još jednom sam pogledao Kajlaš. Smrkavalo se. Na posle-dnjim zracima sunca Kajlaš je izgledao kao živ. Jasno sam ose-tio da je moj razum ništavno slab pred Njegovim Razumom. Ali, ja nisam zavideo Njemu, ja sam... bio iskreno oduševljen.

- Eh! - uskliknuo sam u sebi, osetivši da su mi se obr-ve kao kod deteta nabrale oko nosa. - Eh, voleo bih da vidim četvorodimenzionalni ili petodimenzionalni Kajlaš! Zani-mljivo, kako on u tom obliku izgleda? A kakav je, recimo, četvorodimenzionalni ili petodimenzionalni svet?

Romantično sam zatreptao osećajući slatkoću dečijeg oduševljenja. Čak sam i podigao štitnik svog kačketa da bih, po-

242


put pubertetlije, osetio sposobnost delovanja odraslog čoveka uz očuvano dečije oduševljenje svetom u kome i bubuljičavi mladić ponešto može... u tom svetu, novom za njega.

- A možda, možda... - počeh da mrmorim u dubini duše - u tom četvorodimenzionalnom svetu nema zavisti, nema zlobe? Možda je neophodnost stalnog, teškoćama praćenog napretka ugrađena u svest tajanstvenih četvorodimenzionalnih ljudi

Shvatio sam da ću danas poći u Dolini Smrti

243


kao prirodno stanje, slično tome kao što je nama ugrađena neophodnost da dišemo, jedemo ili hodamo? Možda tamo ne-ma podlih i frustriranih zavidljivaca koji postoje samo da bi podstakli... nas? Baš mi je žao tih zavidljivaca!

Ujutro sam se probudio sa tugom u duši. Protrljao sam svoje nadute očne kapke i pošao da se umijem. Hladna voda me je probudila. U glavi su mi isplivale reči lame Ketsuna Zangpoa o tome da su crna i plava boja - boje usmerene na vodu. Istrljavši lice peškirom, več nalik na otrcanu krpu, pogledao sam vodu u potoku u kome sam se umivao, koji je tekao pored „crne" stra-ne Kajlaša. Voda u tom potoku nije mi izgladala loše; potočić je veselo tekao, a voda je prštala na krupnom kamenju. Žubor je bio umiljat i prijatan. A u duši sam se osećao tužno.

Prešao sam rukom preko omršavelog lica. Lice mi je bilo toplo. Na slepoočnici sam osetio kako mi pulsira arterija: ona je ritmično udarala podsećajući me da mojim žilama još uvek teče krv.

Odložio sam u stranu ofucanu plastičnu torbicu sa pribo-rom za higijenu i raskvašenim sapunom, stavio ruke u džepove jakne i zagledao se u neku tačku, okrenuvši leđa Kajlašu.

- Stani tako, šefe! Fotografisaću te sa Kajlašom u pozadini! - povikao je Ravil.

Pokušao sam da napravim veselo i odvažno lice, ali mi nije uspelo. Nešto me je iznutra pritiskalo i dovodilo u tužno stanje. Naporom volje pokušao sam da shvatim uzrok tuge, ali nisam mogao. A tuga je tištala i tištala moju dušu.

Još jednom sam prešao rukom preko lica, osetio toplotu svoga tela i u trenutku jasno shvatio da ću danas ići u Dolinu Smrti.

244


Glava 15 U Dolini Smrti

Došavši do šatora, počeo sam da tmurno pakujem svoj ra-nac. Pogled mi je pao na vreću za spavanje.

- Dobra vreća, pufnasta, topla... bila je - pomislio sam. Potom mi je pogled prešao na moje iscepane planinarske čizme. - Potpuno su se pohabale. Verovatno ih poslednji put nosim

- javila mi se misao. Ne znam zašto, stavio sam pred sebe dlanove i počeo da ih po-

smatram. Moje ruke, koje se nisu odlikovale elegantnim oblikom kao ruke pijaniste ili manekena, izgledale su mi kao debele alat-ke nalik lopate, namgnjene za grub i naporan rad. Promrdao sam kratkim prstima sa prljavim noktima i zapanjio sam se kako mi uopšte uspeva da glatko upravljam njima prilikom najpreciz-nijih očnih operacija, pa još i da zapanjujem Amerikance „uspe-sima ruske hirurgije".

- Dobro su mi poslužile ove ruke - opet sam pomislio u prošlom vremenu.

245


U očekivanju Suda Savesti Podigao sam oči i zamagljenim pogledom prešao tibetske pla-nine koje su nas okruživale i snažno protresao glavom, kao da pokušavam da se izbavim od pridolazećih „misli u prošlom vre-menu". Shvatao sam da će moj život danas procenjivati tajan-stveni razum i da ću ja, običan čovek, po volji sudbine... a možda i po sopstvenoj volji strasno... a možda i bolno želeti da me oce-ne, postavivši me na granicu između života i smrti. Zeleo sam da zahvaljujući svojoj prošlosti uđem... ili ne uđem u budućnost.

Stavio sam u ranac sveske za crtanje, olovke, gumicu, dvo-gled, kompas i mnogo šta drugo što je bilo neophodno ovde, u Gradu Bogova, visoko pod samim nebom. Ravil mi je prišao i dodao mi planinski paket zavijen u celofan.

- Šta ima u tom paketu? - upitao sam. - Čokolada, suvo grožđe, cigare, pečenje, kobasica i slanina -

najdeblja slanina, koju je sam Petrovič solio - odgovorio je on. Uzeo sam celofansku kesu sa hranom, uzeo je u svoje ogru-

bele ruke i nehajno ubacio u ranac. - Mmm... da - rekao sam. Misli su ponovo počele da mi se vrte oko legendi o Dolini

Smrti. Meni, zahvaljujući trezvenosti koju posedujem, nije bilo jasno zašto jogini dolaze ovamo da pogledaju u oči Kralja Smr-ti, koga nazivaju zvučnim imenom - Jama. Meni, stanovniku gradske periferije sa običnim seoskim poreklom, teško je bilo da poverujem da se kod nekih ljudi na našoj planeti u duši iznenada javlja zov da procene sebe suočivši se sa smrću i da bez straha i drhtanja stoje pred nepoznatim razumom u čije postojanje oni sveto veruju. Ti čudni ljudi ne boje se zemaljske smrti, oni se boje jedino toga da nekad u životu nisu nečim uprljali svoju savest. Oni, ljudi koji u planine dolaze bez debelih paketa sa čokoladom, suvim grožđem i slaninom, bez tuge i jada su u stanju da gledaju Smrti u lice, štaviše, raduju se tome da će njihovo telo početi da se pretvara u prah samo zato što je merilo o Dobru i Zlu u duši

246

U Dolini Smrti

- Savest - ocenila neki njihov postupak u životu negativno i pre-sudila da je taj postupak u univerzalnom i večnom svetu, u kome vlada Vreme, narušio životodajni sklad Suštine.

- Šefe, uzmi toalet-papir. Ovde u planinama „gasovi" se ne razlikuju od „sr..." - začuo sam duboki glas Seliverstova.

- Mmm... da - pružio sam ruku. Čvrsto pritegavši rančić, stavio sam ga na leđa i veštački bo-

drim glasom rekao: - Šta je bilo? Krećemo li? - Šefe, hajde da pre polaska pojedemo čokoladu - predložio

je Seliverstov. - Danas idemo na visinu od 6000 metara. A čokolada daje energiju...

Laganim, ravnomernim korakom penjali smo se po padini. - Vidi ti, kako se oseća razlika između 5000 i 5500 metara?

- duboko udahnuvši progovorio je Rafael Jusupov tokom jed-ne od petominutnih pauza.

Išli smo i išli napred. Ja sam tražio pogledom Ogledalo Kralja Smrti Jame. Znao sam da mora biti da ono deluje kao ogledalo koje sažima vreme i očekivao sam da izgleda kao ogromna udu-bljena kamena površina.

Zapanjivalo me je to što je veliki ruski naučnik Nikolaj Kozi-rev, koji je proučavao efekat sažete energije vremena uz pomoć udubljenih konstrukcija, njih takođe nazivao „ogledalima", upravo onako kako je u tibetanskoj mitologiji rečju „ogledalo" bila nazvana konstrukcija koja pomaže Kralju Smrti Jami da sprovede kobni Sud Savesti.

- Da nije Nikolaj Kozirev znao za Vladara Carstva Mrtvih - Jamu, da njemu nije bilo poznato da u dalekom Tibetu, u zagonetnom Gradu Bogova postoji konstrukcija koja se nazi-va ogledalom pomoću koga Kralj Jama sprovodi Sud Savesti, koristeći sažeto vreme?! - mislio sam.

U poslednje vreme sam sve više i više verovao u moć pod-svesti i bez obzira što nisam ni filozof ni neki slobodni misli-

247


lac, već mi je bilo sasvim jasno da podsvest predstavlja drugu „tajnu suštinu" čoveka, da podsvest živi svoj život, uvlačeći u vrtlog svojih strasti i tebe samog i da samo ponekad dopušta da šapne tebi - nerazumnom - ponešto, dajući, na primer, neku šašavu misao punu nepojmljive unutrašnje energije koja će preokrenuti čitav tvoj svesni život sa njegovim dosadnim brigama o pripremanju hrane i zarađivanju novca.

Već mi je bilo jasno da je Tvorac sa nekim ciljem stvorio za čoveka dva sveta: jedan - svesni, sa do bola poznatim tokom misli ljudi koji žude za vlašću i novcem, i drugi - podsvesni, sa uznemirujućim pečatom tajanstvenosti. Bog je, nesumnji-vo, odredio da se put napretka odvija postepenim procesom stapanja ta dva sveta u jednom čoveku, da bi taj čovek jednom, nakon mnogo, mnogo evolucionih etapa, mogao da oseti da je jedno sa samim sobom, što znači - jedno sa Bogom. A podsvest samo šapuće, ništa više od toga, jedino šapuće, budući da je ona božanski čista jedinica Razuma koja svedoči o božanskom po-reklu čoveka, i zato nema prava da se spoji sa svešću „ogrezlom u duševnoj nečistoti". Mada... jednom će doći vreme, sigurno će doći, kada će ljudi postati... čistiji.

- Verovatno je Nikolaju Kozirevu iz podsvesti došla misao da svoje udubljene konstrukcije nazove ogledalima - pomi-

slio sam. - Tajanstvena podsvest je verovatno znala i zna za Kralja Smrti Jamu i znala je i zna za njegov instru-ment - Ogledalo Smr-ti. Podsvest obuhvata istovremeno i Život i Smrt, a ovu drugu sma-tra prelaskom u novu etapu Večnosti.

Polaganim korakom penjali smo se uz padinu

248

U Dolini Smrti

Setio sam se da sam se nakon dugog perioda unutrašnjih su-mnji i mučnih razmišljanja potpuno složio sa šašavom mišlju koja se pojavila niotkuda o tome da je Vreme misleća energetska sup-stanca koja je u stanju da procenjuje misli, dušu i karmu čoveka. Mene je, svakako, kao i sve druge ljude, sve vreme morila želja da uprostim sve u ovom životu i da uđem u blažene predele pri-mitivizma i, naravno, da se prema Vremenu odnosim kao prema uspavljujućem kucanju časovnika. Ali su mi bolesnici, na hilja-de beznadežno bolesnih, stalno pristizali, pokrećući u dejstvo saosećanje. A od njega su mi u glavi počinjale da plešu misli, potom bi same od sebe nalazile neki nivo sistematizacije i počinjale da se nemo kovitlaju na tom nivou, kao da traže nečiju pomoć da bi smanjile to mučno kovitlanje. Najčešće pomoći nije bilo, ali po-nekad, uglavnom onda kad bi to kovitlanje dostiglo svoj vrhunac, javljala bi se draga šašava misao koja se, kao po pravilu, odlikovala neuporedivom neobičnošću, ali je izazivala osećaj olakšanja.

- Hvala ti, podsvesti! - govorio bih za sebe u tim trenucima. I kažem vam, dragi čitaoci, da su prilikom naučne analize

ljudskih bolesti te šašave misli, koje dolaze iz podsvesti, bile najviše povezane sa Vremenom. Kao da mije podsvest šaputala da je Vreme glavni uzrok pojave bolesti.

Postepeno, podstaknut šašavim mislima o Vremenu, počeo sam da shvatam da u ljudskom organizmu postoji zagonetna vremenska matrica, koja ne samo da reguliše vremenske para-metre svih procesa koji se odvijaju u organizmu, već je u stanju i da misli i da stvara, ponekad postižući tokom vremena i takve čudesne stvari kao što je, na primer, samoizlečenje od raka, ka-da u obolelim ćelijama kao da se sažima vreme i kao da one brzo prožive svoj vek, ostare i umru.

Tada još nisam znao da ću ubrzo posle te ekspedicije, uzrujan takvim i sličnim šašavim mislima, izvesti eksperiment da od „aloplanta" i tkiva davalaca u celini sastavim novo oko u očnoj duplji Kijevljanke Tamare Gorbačeve, i da ću petog dana nakon

249


operacije, kada se pojavilo crveno svetlucanje „novoga" oka, se-deti sa rukama koje se tresu i glupo govoriti: „Vreme se saželo, je li se to vreme saželo? Krvni sudovi su izrasli u „novom" oku 150 puta brže! Vreme je resilo da na taj način pomogne..."

Ogledalo Kralja Smrti Jame A sada sam išao uz strmu padinu, teško dišući. Već sam gotovo verovao da je Vreme u stanju da razmišlja i da legenda o Ogle-dalu Kralja Smrti Jame nije bajka, nego stvarnost, ma koliko bila neverovatna, ma koliko bila neshvatljiva. Veoma sam se brinuo, od čega mi se prekidalo ionako teško disanje.

Ogledalo Kralja Smrti Jame pojavilo se iza brega, čak nekako sasvim obično. Ne znam zašto, ali nisam ga tako zamišljao. Iz-gledalo mi je logično da ono počinje od samog Kajlaša u obliku ogromne trokilometarske čaše koja se produžuje na istok. Stao sam. Svi drugovi, koji su išli za mnom, takođe su stali. Sa za-nimanjem sam prešao okom tu ogromnu čašu pokrivenu sne-gom. Šašave i nešašave misli kovitlale su mi se po glavi. Ali jedna šašava misao, najjasnija i najsočnija, govorila mi je da gledam Ogledalo Kralja Smrti Jame.

- Gospodine, ovde se ne sme zaustavljati - začuo sam otpo-zadi glas vodiča Tatua.

- Zašto? - upitao sam. - Tako govore naša predanja. - Zašto? - sa prizvukom nervoze sam upitao, misleći o

sažetom vremenu. - Tako kažu - zbunio se Tatu, ne shvatajući moju nervozu. - Zašto? - tiho sam upitao i krenuo korak napred. - Hajde, fotografišite, uzgred... u sažetom vremenu - po-

vikao sam i dograbio foto-aparat. - Gospodine, treba da idemo! - sa grčom u glasu reče Tatu. - Zašto? - Naša predanja govore da ovaj deo - tu Tatu pokaza rukom na

250

U Dolini Smrti

Ogledalo Kralja Smrti Jame izgledalo je nekako sasvim prirodno

Ogledalo Kralja Smrti Jame - treba proći veoma brzo, veoma... Pogledao sam u Tatuove tamnobraon oči i u njima video ve-

liku uznemirenost čoveka koji živi u „zemlji čuda" i koji shvata da se čuda zaista događaju na svetu.

- Tatu, ja ću ostati ovde. Treba da nacrtam ovo - pokazao sam rukom prema Ogledalu Kralja Smrti Jame.

- Fotografije ćemo svakako imati! - Ja hoću da ostanem, Tatu. - Zašto? - upitao je, opet napeto. - Ja sam naučnik - pokušao sam da se opravdam, osećajući

nepotrebni patos u toj frazi. - Vi svi idite i sačekajte tamo na vrhu, u redu? Ravile, ti osta-

ni sa mnom, ti si... mlad. Svi se okretoše i brzim korakom pođoše uvis po padini. Ra-

vil je počeo da raspakuje video-kameru. A ja sam se nadao. Nadao sam se da je Vreme zaista misleća

supstanca i da će ono, Vreme, shvatiti mene... i Ravila.

251


Crtež i originalna fotografija Ogledala Kralja Smrti Jame

Crtež sam načinio zaista brzo. Ispao je loše, ali sam zato pre-cizno izmerio sve uglove i stepene. Dobro se videlo da severha (crna) strana Kajlaša oštrom ivicom pod pravim uglom prelazi u istočnu stranu, od koje počinje Ogledalo Kralja Smrti Jame, koje se u obliku luka produžava na istok. Sama udubljena površina

252

U Dolini Smrti

Ogledala bila je mestimično pokrivena snegom, ali se osećalo da je veoma ravna, čak kao ispolirana. Po sredini udubljene površine prolazila je kao neka horizontalna linija u obliku stepenika, koja je delila Ogledalo na dva jednaka dela. Na gornjoj ivici Ogledala bile su vidljive dve građevine u obliku piramide blagog nagiba i trapezoidne konstrukcije. Merenja su pokazala da je Ogledalo udubljeno pod uglom od 90° i usmereno pravo na sever.

Crtajući Ogledalo Smrti osetio sam da su ovde na neki neobičan način osećanja izoštrena, da su konkretna i jasna kao nikada dotad i da su ta osećanja u stanju da iz dubine pamćenja istisnu takve nijanse i detalje nečega što je pročitano ili čuveno bilo kada, detalje kakvih se nikada ne bih ni setio.

Straže Doline Smrti U glavi su mi jasno isplivali pasusi iz knjige Anagirike Govinde: „Hodočasnik prilazi mestu (na severu Kajlaša) odakle se vidi Ogledalo Kralja Smrti Jame. On se smešta među stenama i pojavljuje se pred sudom Jame - sudom sopstvene Savesti. On se seća svoje prošlosti".

- Zar vreme, sažeto Ogledalom vremena, ne izvlači iz čoveka ono što je glavno - savest - i procenjuje je, rešavajući da li da ubije ili ne ubije tog čoveka? - počeo sam da filozofiram, ali sam se na vreme prekinuo; to nije bilo mesto za dokonu filozofiju.

Rešio sam da pre svega napravim proračun kako bih našao one dve stena o kojima je pisao Anagirika Govinda. Pretposta-vljao sam da se baš tamo nalazi Dolina Smrti, o kojoj sam tako mnogo slušao od jogija i lama.

Osim toga, u sećanju su mi isplivali neki detalji na koje ni-sam obratio pažnju prilikom čitanja knjige. Odmah sam se setio da je autor pisao o dva četvorooka psa sa širokim nozdrvama, pored kojih putnik treba da prođe da bi „stigao do predaka, koji se vesele na sveopštoj gozbi sa Jamom". Setio sam se takođe da su ti psi pegavi, žute boje i da su baš oni kradljivci... života.

253


Dva pegava žuta kamena u obliku četvorookih pasa videće hodočasnik na ulazu u Dolinu Smrti

- Tako dakle - isplivalo mi je u glavi - znači... znači, te dve ste-ne, među kojima se smesti hodočasnik koji se podvrgava sudu savesti treba da liče na pse - četvorooke pegave žute pse! I baš tu, između tih stena koje liče na pse hodočasnik polaže na oltar svoj život, predajući se sudu Vladara Smrti Jame. Odatle sledi...

U trenutku me je zbunio nepotrebni mistični tok misli, ali sam se potom opet naštimao na tu vibraciju i počeo da dalje razmišljam. Na moje čuđenje, sveža i jaka osećanja su mi po-magala, bilo da su talasom negodovanja koji izlazi iz dubine pokazivala da moja misao nije tačna, bilo da su odvažnim odušeljenjem pokazivala ispravnost mojih zaključivanja.

- Odatle sledi - ponovio sam - da... da... da ulaz u Doli-nu Smrti obeležavaju dva žuta pegava kamena, koja liče na četvorooke pse. A njih bi mogli naći. Ali kako?

Misli su mi se opet zakovitlale u glavi. Za čuđenjem sam pri-metio da mi misli „plešu" po glavi sa nekom posebnom lakoćom, nalik na uvežbane osmehnute plesače, što se drastično razliko-valo od uobičajenog misaonog procesa, koji je podsećao na po-digravanje sa poskakivanjem nekog debelog pevača.

- Fokus! Treba naći fokus Ogledala Kralja Smrti Jame! -neočekivano sam uzviknuo u sebi. - To ogledalo ima udubljenu

254

U Dolini Smrti

površinu i verovatno nije teško da se pomoću kompasa odredi njegov fokus. Upravo tu, u fokusu, trebalo bi da se nalaze te dve stene koje liče na četvorooke pse.

Talas raznih sumnji podigao se u mojoj duši, kao da mi nabija na nos činjenicu o potpunoj Aktivnosti mojih zaključaka. Ipak sam se pridigao, dograbivši kompas koji sam ugledao, i pozivajući u pomoć svo svoje višegodišnje planinarsko iskustvo orijentacije, počeo da određujem fokus Ogledala Kralja Smrti Jame.

- Evo, evo... 45 stepeni... Evo još 45 stepeni... presek im je eno tamo.... Tačno! Tamo! I još tačnije... Eno tamo. Izmeriću azimut tog mesta gde je pre-sek... Izmerio! Koliko stepeni? Aha... Izmeriću još jednom - šaputao sam.

Pogledao sam Ravila Mirhajda-rova. On me je ćuteći gledao. Ravil je shvatao da se spremam da idem u Dolinu Smrti.

- Idemo nazad, nizbrdo. Dosta smo stojali pod dejstvom Ogledala Smrti! - rekoh.

U Dolinu Smrti se ide sam Bodro smo počeli da koračamo po padini. Osećao sam neobičnu lakoću u telo, imao sam želju da skakućem, ili kao u detinjstvu, da govorim „rrrrr..." imitirajući motorciklistu.

- Zašto sam se toliko razveselio? - nehotice pomislih - ovo mesto uopšte nije za veselje!

Silazeći nizbrdo, penjao sam se čas na jedan, čas na drugi breg, da bih načinio korekcije azimuta, koji bi trebalo da nas uskoro do-vede do fokusa Ogledala Kralja Smrti Jame. Uskoro smo stigli do mesta na kome se Ogledalo u potpunosti sakrilo iza padine i po strukturi tog mesta sam shvatio da ću najveći deo puta ka tački

Pomoću kompasa sam pokušavao da odredim fokus Ogledala Kralja

Smrti Jame

255


fokusa preći ne videći Ogle-dalo Smrti i da ću tek na kraju putanje izaći iza brega i naći se pred njim na mestu gde bi trebalo da počinje Dolina Smrti. Zaista sam se spremao da idem tamo i zbog nečega me je to uveseljavalo.

Stali smo. Udahnuo sam punim plućima razređeni planinski vazduh, glasno iz-bacio vazduh i sa zadovolj-stvom upalio cigaretu.

- Pred smrću ne možeš da se nadišeš - primetio sam u se-bi. U duši mi se pojavila blaga tuga, ne pomračivši neobično ushićeno raspoloženje. Ali mi

je ta lagana tuga prizvala iz sećanja i prenela reči, koje je jednom „stariji čovek" rekao o nama:

- Ako ti Rusi budu pokazali previše veliko interesovanje, oni će umreti.

Seo sam na kamen i još jednom sa zadovoljstvom povukao dim. A potom sam podigao glavu i pogledao Ravila koji je stajao kraj mene i rekao:

- Poći ću sam, Ravile. Tako treba. - Šefe, ja ću poći sa tobom. - Ravile, ne raspravljaj se. Treba da idem sam zato što neću

da rizikujem još i tvoj život, ali i zato što se tamo, u Dolinu Smrti, ide sam.

- A društvo u planinama... Ustao sam, stavio ruku Ravilu na rame, pogladao pravo u

njegove dobre muževne smeđe oči i sa naporom u glasu rekao:

256

Ravil Mirhajdarov na Tibetu, u mestancetu nedaleko od

Doline Smrti

U Dolini Smrti

- Ja krećem... A ti, Ravile, ne sedi tu, već se popni na onaj tamo brežuljak - tamo nećeš potpasti pod dejstvo Ogledala, a meni će biti lakše da te nađem na povratku. U redu?! Kontrol-no vreme je - dva sata. A ako...

-Šta ako? - Ako se ne vratim... - Šta tada? - Ravil me pogleda tupim pogledom. - Tada - gorko sam se osmehnuo - tada idi odavde i poteraj

momke. K meni tamo ne idi. -Ali... - Ti već sve odlično shvataš, Ravile. - Da, shvatam...

Tamo odakle se ne vraća Razdragano i veselo raspoloženje je nestalo. Srce je bučno kucalo. Kao talas, u glavi mi se javila olakšavajuća misao da možda Ogledalo Kralja Smrti Jame nije naprava za sažimanje vremena, već samo pravilni planinski krug, lep i bezopasan. Ali, smesta su mi se u glavi pojavile veličanstvene piramidalne građevine koje sam video ovde, u Gradu Bogova i na nekom podsvesnom nivou sam odmah shvatio da su te raznovrsne pi-ramide sagrađene radi koncentrisanja nama nepoznatih sup-tilnih energija, u koje spada i energija vremena. Stresao sam se od pomisli da za razliku od uobičajenih mesta, na kojima nikakva građevina, ma koliko da je ogromna, ne može da oz-biljno naškodi čoveku, ovde, u Gradu Bogova, gde su sve ener-gije koncentrisane na ograničenom prostoru, konkavno Ogle-dalo Kralja Smrti Jame može da u sebe primi ogromni naboj energije vremena - sažetog mislećeg vremena, koje je u stanju da nepojamnom brzinom pročita i proanalizira čitav čovekov život, besciljno (ili ciljno) raspoređen na čitav onaj period koji mu je dao Bog. A povrh toga, Ogledalo Kralja Smrti Jame počinjalo je od najkolosalnije piramide Grada Bogova - Svetog


Kajlaša, koji, van svake sumnje, može da napuni to ogledalo kolosalnom energijom.

Koliko god da sam se trudio da nađem verodostojne dokaze da je Ogledalo Kralja Smrti Jame samo obični planinski venac, a Dolina Smrti - samo lepa legenda, nisam uspevao. Sve se uk-lapalo tako da potvrdi da je u legendama rečena čista istina i... da će uskoro moj život ocenjivati sažeta supstanca vremena.

- Zar vredi dokazivati sopstvenom smrću da je sve ovo isti-na? - javila mi se tužna misao.

Ali, nešto me je gonilo tamo. Silno gonilo. Podigao sam ruku sa kompasom i izmerio azimut tačke fo-

kusa Ogledala Kralja Smrti Jame, pa mahnuvši Ravilu, pošao napred. Moji koraci su gromko odjekivali u tišini, a disanje je izgledalo hučno. Na svakih pređenih 50-60 metara korigovao sam pravac hoda prema kompasu, govoreći ,,e tako, e tako". Ulazio sam u Dolinu Smrti, odakle se ne vraća.

Iznenada pred svojim nogama ugledah kost - pravu dugu ljudsku bedrenu kost.

-Aha... - rekoh. Uskoro sam naišao još na jednu ljudsku kost - ovog puta

lopaticu. - Aha... - opet rekoh. Setih se izraza na licu Rafaela Jusupova tokom jednog od

naših razgovora u Dolini Smrti - ono je izražavalo sve što bi mogao da oseti čovek tokom duševno potresnog razgovora o tajnama smrti i smislu života.

A ja sam hodao i hodao, prateći azimut. Oči su mi lutale po padinama, nastojeći da nađu dve stene koje bi trebalo da liče na četvorooke žute pegave pse. Sa uživanjem sam primetio da okolne stene imaju beličastu, sivu, rede crvenu boju, pa je nada da ću naći ta dva žuta pegava kamena bila potpuno realna.

Sa svakim korakom napred sve više sam osećao da sam sam sebe uvalio u očajan zaplet. Razumom sam dobro shvatao da

258

U Dolini Smrti

ovamo, u Dolinu Smrti, dolaze jogi-ni i hodočasnici da umru, ili, možda, ako tako reši Kralj Smrti Jama, da ovde, pred licem Smrti, steknu no-ve osobine, koje im dopuštaju da pristupe Velikom Carstvu Mrtvih. Na osnovu priča jogija sam znao da njima Natčovek daruje posebne sposobnosti i vodi ih životnim pu-tem koji se naziva „put čiste duše", pripremajući im posebnu ulogu u pročišćenju Sve-ta Misli običnih zemaljskih ljudi. Dakle, ovde dola-ze jogiji da bi sta-li pred Sud Savesti VeiiKoga j\ralja Smrti. Kud sam krenuo ja, običan čovek, pun duševnih protivrečnosti!

Pitanje o ulozi zapleta u životu zakovitlalo se u mojoj gla-vi. Uhvatio sam sebe kako mislim kako u životu neprekidno pokrećem neke igre pa čak mislim da bi bez zapleta bilo dosa-dno živeti. Gotovo svi moji zapleti vrte se oko ljubavnih odno-

Ulazio sam u Dolinu Smrti - tamo, odakle se ne vraća

259


sa među ljudima i ogledaju se u tome što stalno delujem kao provodadžija za razne ljude.

Moja strast za provodadžisanjem bila je dobro poznata u našem centru za očnu hirurgiju gde sam generalni direktor; ta strast, uzgred rečeno, nije baš doprinosila mom autoritetu kao direktora.

Posebna atmosfera nastaje kada ljudi, makar i sedokosi profesori sa izgledom monografske ozbiljnosti u glasu ili mla-de medicinske sestre sa navikom da romantično obaraju oči počnu da se smeškaju i ispod oka gledaju jedni druge, ceneći svoga sagovornika ne više po hijerarhijskim kriterijumima na poslu, već po principu - „Vidi ti, zar nije on sjajna prilika, a?!" ili „Nikad nisam primetio da je ona toliko lepa!"

A ako se provodažisanje sprovodi intenzivno, pa još i maso-vno, u čitavom kolektivu se budi instinkt da se na druge ljude ne gleda iz perspektive administrativnih ukaza, već da se ljudi gledaju ispod oka, i izgovara pri susretu na nekom dugačkom hodniku slatka rečenica - „0, to ste vi!" - sa prizvukom tajan-stvenosti ljubavi. Poznata novinarka Elena Masjuk nakon dva dana provedena u našem Centru, tokom kojih nas je posma-trala, rekla je da smo mi srećni jer živimo u atmosferi ljubavi. Uveren sam da su u tome veliku ulogu odigrali za nas već tradi-cionalni ljubavni zapleti i moja sklonost provodadžisanju.

Najčešće sam nastojao da spajam ljude različitih doba, na pri-mer muškarca sa devojkom od koje je... hm... od čije je majke 15 godina stariji. I u tome postoji veliki smisao. Mladi ljudi, posebno devojke, po pravilu imaju kompleks inferiornosti, koji je izazvan, na primer, bubuljicom na obrazu, kada im se, pošto je detaljno pogledaju ujutru u ogledalu život čini siv i nikakav, tako da uloga te bubuljice počinje da dobija vasionske razmere, iako stvar nije u bubuljici, već u tome što gledajući tu bubuljicu devojka gubi sjaj iz svojih očiju. Ja poljubim devojku upravo u tu bubuljicu i odmah počnem da govorim kako je taj i taj, sedokosi i čuven, pogledao

260

U Dolini Smrti

na nju sa velikom simpatijom... Tada dosadne misli o bubuljici prolaze, pojavljuje se romantični privlačni sjaj u očima kojima ona nagrađuje tog sedokosog i čuvenog kad se sretnu, već zaboravivši na bubuljicu. A taj sedokosi i čuveni* naravno, lovi taj pogled i pod tim dugo očekivanim pogledom koji mu govori da njegovo vreme još nije prošlo, on, naravno, ne primećuje tu zlosrećnu bubuljicu. On, sedokos i čuven, odmah odgovara privlačnim po-gledom na tu devojku, uskliknuvši „Ooo..."; raspoloženje mu se popravlja, kreativna aktivnost poboljšava i on počinje da stva-ra i postiže stvari koje ne mogu da ostave ravnodušnim nikoga, pa ni tu devojku privlačnog izgleda, kojoj je navika špansko se-lo. A devojka, slušajući ispovesti o naučnim otkrićima, pijući čaj i primećujući kako je umetnički stvorena situacija za taj susret, zaista se ushićuje, uzdiše i crveni se od ponosa što takav čovek... takav čovek sam deli sa njom svoje veliko otkriće. Ona, ta devojka, u tom trenutku potpuno zaboravlja svoju bubuljicu i čak je lagano trlja. A potom oni počinju da se zbunjuju, bojeći se da će se kod njih pojaviti ljubav... neprirodna ljubav. Ali, oči nastavljaju da im sijaju, pa im se i život odvija u ružičastim nijansama. Na kraju bu-buljica potpuno nestaje.

Provodadžisanje pomaže da se ublaže razni sukobi na po-slu. Na primer, jednom su dva lekara i jedna medicinska sestra odlučili da se dobro napiju. I stvarno su se i napili dobro, što je medicinsku sestru podstaklo da se otvori, tako da je u nastupu osećanja ispričala sve o sebi... Nakon te priče ona je naprosto pala u histeriju. Ta dva lekara, koji su se takođe dobro napili, pomešali su duševnu histeriju sa napadom nekakve bolesti i nisu mogli da smisle ništa pametnije nego da pozovu hitnu pomoć. U hitnoj pomoći je, naravno, stigao medicinski tehničar i strpao devojku u bolnicu iz koje je ona ujutru, kad ju je histerija prošla, pobegla. Načelnik odeljenja (uzgred, neoženjeni docent), čiji su podređeni bili ta dva lekara i medicinska sestra, kad je čuo za to, rešio je da otpusti medicinsku sestru. Kada je čitava ta priča

261


došla do mene, direktora, ja sam rešio da spasem medicinsku sestru i rekao načelniku odeljenja da je ona zapala u histeriju i da ju je medicinski tehničar strpao u bolnicu samo zato što je ona uzaludno zaljubljena baš u njega, načelnika. Načelnik se za-panjio i prestao da insistira na otkazu. Tada sam rekao medicin-skoj sestri da je načelnik uzaludno zaljubljen u nju i da, pošto nema odgovora od nje, namerava da je otpusti. Izgledalo je da će se sve normalizovati. Ali, da bih utvrdio uspeh, predložio sam medicinskoj sestri da pođe načelniku kući i da mu izrazi svoju privrženost. Naravno, medicinska sestra se složila. I tako, pozvao sam telefonom načelnika odeljenja i rekao da medicinska sestra, slomljena osećanjima, hoće da pođe k njemu da porazgovaraju nasamo. Načelnik se, naravno, rado složio. Sestra je zaista pošla k njemu i prespavala dve noći kod njega. Do neke posebne ljuba-vi nije došlo, ali se incident okončao. I dan danas se oni gledaju toplim pogledom, a možda se, krijući od mene, i sastaju.

Sam vrhunac moje sklonosti ka provodadžisanju je što po-nekad napola u šali zaključam neki par u sobu i kažem: „Dok se ne spanđate, ne otvaram". Obično bi taj par, našavši se u tako ne-prirodnom položaju, započinjao međusobni razgovor o ljubavi i čak se i trudio da ispuni... nalog direktora, što sam ponekad mo-gao da vidim kroz ključaonicu. Ali glavna poenta je u tome što bi ljudi nakon te, na prvi pogled idiotske procedure zaključavanja, počeli da shvataju da nema potrebe da ih neko tera da vole i da je bolje da ih niko ne tera, nego da sami bacaju oko na kolege među kojima im i protiče život i da među njima potraže svoju ljubav i makar malo osete to privlačno osećanje koje se naziva Ljubav. A to je veoma važno, zato što naučnik sa romantičnim očima jeste naučnik koji intenzivno stvara, a atmosfera ljubavi koju on sam kreira svojim romantičnim izgledom mu ne dopušta da upadne u skeptičnost i da gunđa do kraja života.

Ovaj postupak zaključavanja, za divno čudo, dopada se onima koje zaključam. Mada ponekad bude i problema. Jednom sam

262

U Dolini Smrti

zaključao dva predstavnika suprotnih polova u laboratoriji za elektronsku mikroskopiju i otišao da poradim jedno 3 sata. Ali, uskoro mi je dotrčala laborantkinja, koju sam ostavio da pazi na bravu i rekla da zatvoreni predstavnik muškog pola jako lupa u vrata, pa još i viče. Smesta sam dotrčao i otključavši vrata video kako je „zatvorenik" kao metak izleteo iz laboratorije i nestao u hodniku, a da se „zatvorenica" slatko kikotala. Na kraju se razja-snilo da se „zatvoreniku" sve vreme jako išlo u WC, ali se nije usudio da upotrebi slivnik koji je bio na vidiku „zatvorenice", a nije nemoguće da mu je trebala i prava klozetska šolja.

Pa ipak, bez obzira na povremene probleme, ovi provodažij ski zapleti izazivaju opšte veselje, što je u principu pozitivna stvar. Ako je veselo, onda nije dosadno. A sama reč „veselo" nosi u sebi čitav spektar pozitivnih emocija i osećanja koja su osnova dobrog raspoloženja koje nam je toliko važno.

Isto ako, ako ljude zamolimo da nam objasne značenje reči „veselo", ogromnoj većini će biti teško da to učine i ličiće na ne-pismenog seljaka iz Turgenjevljevog romana „Lovčevi zapisi" koji strasno voli ribolov... Turgenjev opisuje kako taj seljak na rečnom čamcu sa ravnim dnom plovi noću po reci, pali baklje, i pri tom treperavom svetlu seljak vidi čitavo tajanstvo podvod-nog sveta sa lelujavim rastinjem i ribama koje miruju na nekim mestima. Taj ribolov, pri kome se riba lovi i probada ostima, nije baš mnogo efikasan. Pa ipak seljak voli takav ribolov, pošto tajanstvenost podvodnog sveta kod njega, nepismenog seljaka, izaziva gomilu neobjašnjivih osećanja. Ali ako tog seljaka upi-taju zašto on toliko voli ribolov ostima, pošto on nema baš neki rečnik i nije u stanju da izrazi svoja osećanja pri pogledu na podvodni svet, on odgovara prosto - „to je baš veselo!"

Zapleti, koji su povezani sa pojmom „veselo" po mom mišljenju su neophodan atribut ljudskog ponašanja, jer ako ne-ma veselih zapleta, zameniće ih dosađivanje. O, koliko sam dosa-dnih kolektiva video u svom životu! Ljudi u takvim kolektivima

263


idu sa mrtvim ozbiljnim izrazom na licu i dan za danom žive u negativnosti. Kad bi samo imali privlačni sjaj u očima! Bolje bi im bilo da se upuštaju u vesele zaplete, nego da se iz dubine duše dosađuju. Trebalo bi ih sve pozaključavati kao što ja radim...

Ljudi su čudna bića. Oni obavezno treba da malo protračare i prospletkare. Bez toga im je dosadno. A dosada je opasna - to je odsustvo radosti. Tim pre što dosada, posebno ako ima pri-vid snalažljivosti, čini čoveka ogorčenim i podstiče ga da pribe-gava svakakvim razonodama, čak i spletkarskim i otrovnim, ali zabavnim, da bi mu u život ušlo makar malo radosti, makar i otrovne... Ne postoji džabe izreka - „Hleba i igara". Zar mi ne posmatramo život kao film, a film treba da nas zabavi. Zato bih ja hteo da kažem: „Pravite zaplete! Ali na dobro!"

Ali, zaplet koji najviše dodiruje dušu, sa kojim se sučava svaki čovek, to je princip ljubavi. I taj zaplet je povezan sa pitanjem - ko će prvi pozvati? Zbog nečega, kada se javi ljubav, to pitanje neizostavno lebdi nad svakim „sveže zaljubljenim". Svako se, sigurno, može setiti kako do bola poznati telefon ćuti i ćuti, a podići slušalicu i pozvati željeni broj - nema se snage. Zato, kad taj zloglasni telefon počne da poskakujući zvoni, „sveže zaljubljeni" bukvalno trči k njemu i podigavši slušalicu začuje glas... starog prijatelja, koji bi hteo da popriča. Nakašljavajući se i upućujući telepatijom starom prijatelju misli da čitav taj razgovor sa nastupima sećanja na staro vreme nije na mestu, „sveže zaljubljeni", koji očekuje „sveže zaljubljenu", počinje da u glasu dobija takve tužne prizvuke da stari prijatelj na kraju kaže: „Vidim da danas nisi nešto raspoložen, pa ću pozvati su-tra". Sa zadovoljstvom spustivši slušalicu, „sveže zaljubljeni" počinje da opet sa željnim osećanjima u duši očekuje poziv od „sveže zaljubljene" i dok čeka, počinje da u mašti stvara strašne slike njene ljubavne ekstaze sa tim i tim, trbonjom, i čak da je ubeđeno okrivljuje zbog njene pohotljive prirode i ubeđuje sebe da sada, kad telefon najzad zazvoni, neće podići slušalicu,

264

U Dolini Smrti

predviđajući da će i ona zamišljati strašne slike njegove ljubav-ne veze sa njenom najboljom drugaricom.

Ali, kada taj prokleti telefon opet zazvoni, on, „sveže zaljublje-ni" kao muva bez glave leti k njemu i trudeći se da sakrije radost u glasu, važno kaže „Halo?" da bi u slušalici opet začuo glas... već mrskog starog prijatelja koji je zaboravio da pita da li....

On, „sveže zaljubljeni", naravno, ne shvata da i ona, „sveže zaljubljena" isto tako gleda svoj telefon i takođe razgovara sa svojom mrskom starom prijateljicom i takođe zamišlja za nju ponižavajuće scene njegove animalne ljubavne ekstaze.

Kakva se to čudna sklonost zapletima, koja je u samoj ljud-skoj suštini, vidi u tim „telefonskim igrama"? Ali, najčudnije je to što je ono najsvetije - Ljubav - obavijeno genijalnim zapletom, da čak i u njoj - Svetoj Ljubavi - ne bi bilo mira i da bi oni koji rastržu dušu u senci „očekivanog telefona" uzbuđivali, uzbuđivali i još više uzbuđivali svoju krv. Zanimljivo, ali je Tvo-rac učinio tako da bi naš život kad se pogleda sa strane izgledao veselo i da bi podsećao na bioskop, da bi se makar i pomoću bioskopa uzbudila krv. O, kako je važna bura u duši! O kako je važno da u duši sve teče i vri! To kretanje i vrenje se i naziva životom, a mrtvilo je - puko vegetiranje. Pa i rečenica nepisme-nog seljaka „To je baš veselo!" - ima smisla.

Takođe treba primetiti da „telefonski zaplet za sveže zaljublje-ne" ima još jedan aspekt. A taj aspekt je povezan sa tim što se upravo u tom periodu, kada se odvijaju „telefonske igre" određuje „prstna suština" nekog od dvoje „sveže zaljubljenih"; drugim recima, određuje se ko će koga „vrteti oko malog prsta" (voljenog ili voljenu). A da ga „vrte oko prsta", kao što je poznato, niko neće. Upravo zato izbezumljeni „sveže zaljubljeni" pogledaju ka tele-fonskom aparatu. I svako hoće da onog drugog „vrti oko malog prsta". Osećanje vlastoljublja je, nažalost, proželo suštinu savre-menog čoveka, tako da čak i ovde, u onom što je sveto - u Ljubavi - ono izbija u prvi plan i izražava se u očekujućem pogledu iskosa

265


na taj „prokleti" telefon. Pri pogledu na taj zlosrećni ljudski izum, na površinu izbija gordost. Ali, nije svemu kriv taj nesrećni tele-fonski aparat; očekujući poziv, „sveže zaljubljeni" je ubeđen da će njegov prvi korak, u obliku telefonskog poziva koji potiče od nje-ga, biti protumačen ne kao iskrenost i hrabrost, već kao njegov prvi korak ka tome da ga „vrte oko malog prsta". On, taj prokleti „prst", stalno koči njegov ljubavni poriv, jer da vas vrte oko pr-sta, izvinite, nije ni prijatno ni prestižno/Tako se i odigrava zaplet oko „telefona" i „malog prsta". A u tom zapletu, dragi čitaoče, po-stoji značajan smisao, jer dok se taj zaplet odvija postoji i ljubav, a kad nekog počnu da „vrte oko prsta", ljubav prolazi a sam pro-ces gašenja ljubavi zbog smanjenog interesovanja za onog koga možete da „vrtite oko malog prsta" (bilo daje muškarac ili žena) praćen je divljim svađama i uvredama, zato što vam je nemoguće da nekog volite dok vas taj „vrti oko prsta", a teško je voleti i onog ko pokorno dozvoljava da ga „vrte oko malog prsta".

I samo ponekad, samo ponekad te misli o „vrtenju oko malog prsta" odlaze u drugi plan, i muškarac i žena nalaze takav način odnosa kad svako od njih „vrti oko malog prsta" onog drugog sar mo povremeno, kada žena smatra da muškarca može da vrti oko prsta u kuhinji, a muškarac ženu u takvim krupnim stvarima kao što je, na primer, ukucavanje eksera ili zarađivanje novca.

Naš svet je još i suviše grešan da bi se odnosi polova odigra-vali bez borbe za dominaciju. Savremeni osećaj sreće sastoji se u tome da vas uopšte ne vrte oko malog prsta, ili da vas ne vrte dugo, ili da vas, još bolje, vrte samo povremeno. Ali, možda je onome koga vrte oko malog prsta u krajnjoj meri ugodno i lepo. A moguće je da tamo, u drugim svetovima, gde ćemo i mi, možda, dospeti, zahvaljujući svojoj smeloj iskrenosti u ovom svetu, uopšte niko nikog i ne vrti oko malog prsta.

„Strah od potčinjavanja", po mom mišljenju, najčešće dovodi čoveka do samoće, iako treba reći da biti potčinjen ne znači biti u zatvoru i nije tako strašno. Ali, stvar je u tome što neki ljudi

266

U Dolini Smrti

uopšte ne podnose da ih vrte oko prsta i ni pod kakvim uslovima neće to da dopuste, čak ni nakratko. Ti su ljudi previše slobodni. Osećaj slobode im daje krila, a ograničenje slobode, a još više ,,vr-tenje oko prsta", užasno ih ugnjetava. Ti slobodni ljudi će ponekad probati jedanput da dopuste da ih neko „vrti oko malog prsta", ali tom prilikom će primetiti nešto neprijatno - da je onaj ko ih vrti gluplji ili nesposobniji od njih. Zaustavivši se, ti posebno slo-bodni ljudi će početi da sravnjuju svoju slobodu sa mogućnošću da njima dominira neko ko je po sposobnostima ispod njih. Ti izuzetno slobodni ljudi ponekad i vežu svoj život za nekoga, ali samo onda kad taj drugi sa zadovoljstvom dopušta da ga oni vrte oko malog prsta, pa još to smatra i vrhuncem svoje sreće. Takvi izuzetno slobodoljubivi ljudi, na kraju krajeva, i ne vole onog koga vrte oko prsta, ali teše svoje samoljublje time da je bolje da to oni rade nekom drugom nego da to neko drugi radi njima. Pa ipak, najčešće se veoma teško nalaze oni koji bi dopustili da ih neko vrti oko prsta, a njihov pokušaj da to dopuste kao po pravilu se završava uvidom da druga osoba ne zaslužuje da joj se tako nešto dopusti. Nakon tih pokušaja, ostaje samo nema neprijatnost od života „pod papučom", a blagorodna sloboda se pokazuje još slađom i poželjnijom, i na kraju se rađa svest o veoma jednostav-noj i individualno pojmljivoj stvari, da nas Bog nije stvorio... hm... da nas neko vrti oko prsta i da nam je dato da osetimo, čak i da se naslađujemo, čudnim i zagonetnim stanjem, nazvanim Sloboda. A u tom pojmu - Sloboda - ima nečeg mističnog, a to mistično je povezano sa tim da je u slobodu uključen element veoma visokog nivoa Ljubavi - ljubavi prema ljudima uopšte. Ne govore uzalud himalajski jogiji da je ljubav majke prema detetu jedan nivo ljuba-vi, ljubav muškarca prema ženi (i obrnuto) drugi, viši stepen lju-bavi, ali je najviši stepen Ljubavi - ljubav prema ljudima uopšte... a novi Cisti Svet može se stvoriti samo onda kada ljudi nauče da vole tom za nas još čudnom ljubavlju - Ljubavlju prema svim ljudi-ma. Ali, ta Velika Ljubav prema svim ljudima već živi među nama i

267


ne uklapa se u banalnu ljudsku „psihologiju dominacije". Ta Velika Ljubav izgleda ružna i izgleda nam da od nje imamo samo nevolje, ali ona postoji, već postoji, i krst te Ljubavi Budućnosti nose na sebi neprivlačni sami ljudi koji tužno saginju glavu. Oni nose svoj krst - krst budućnosti.

I zato nije lepo prigušeno se kikotati, ogovarajući u „porodičnom zatvoru", dok jedemo tanjir čorbe i salatu sa ze-lenim lukom, ženinu drugaricu, samicu. Ta samica je možda i srećnija od drugih jer je njoj dato ono što nije dato mnogim i mnogim, upravo ono što se može nazvati Radošću Budućnosti.

Ljudi zbog nečega osuđuju samce i samice, dok beznadežnu ljubav usamljenog čoveka prema nedostupnom idealu, čak i ako je opipljiv, osuđuju posebno vatreno, govoreći „cccc..." Ti ljudi koji tako cokću ne shvataju da je ljubav samca prema zamišljenom idealu takođe oblik ljubavi, ali da znači voleti u budućem vremenu; a to buduće vreme će neizostavno doći, za-to što čovek ne živi jedan život, već niz života.

Voleti nešto zamišljeno - jeste čudno. Ali, ko zna, možda će u narednom životu taj usamljeni samac sa tužno oborenim pogledom naći svoju himeru - himeru iz prošlog života, i među njima će se roditi prekrasna ljubav, kojoj će zavideti svi koji se-de u „porodičnom zatvoru", koji će sada početi da se ushićuju tim ljudima za koje reč „himera" nikad nije bila prazna reč. A pre svega radovaće se deca, deca budućeg života.

Deca uvek vole usamljene ljude. Deca osećaju da ti usamljenici, kojima zasijaju oči kad vide decu, žive u svetu snova i da usamlje-nici žele, žarko žele da vide samo ono najbolje što je moguće za-misliti - to je njihov san. I verovatno je zato sve više i više oko nas majki-samica, koje rađaju dete ne obavezno iz ljubavi i ne obavez-no od zamišljenog princa, nego naprosto da bi se družili sa njim - zamišljenim malim bićem i da bi u njega uložile svu svoju ljubav, koja može da izraste u nešto veoma veliko - Ljubav prema svim ljudima. I ne treba to osuđivati, jer apsolutno srećni mogu da bu-

268

U Dolini Smrti

du samo glupi ljudi, ali nemaju svi ljudi „sreću" da se rode glupi, pa pošto neće da Se povinuju tupavim i bezosećajnim pravilima savre-menog društva koje je još daleko od savršenstva, oni nalaze svoju sreću u - Snovima. Biti samac - znači biti iskren prema svojim osećanjima i takvu osobu njena osećanja vode u budućnost.

Bog je načinio veliki zaplet - zaplet života, u kome je svaka stvar višeznačna, pa je teško shvatiti šta je sreća a šta - nije. Zbog nečeg je Tvorac rešio da uradi upravo tako, a ne drugačije. Ali, meni izgleda da je glavna osobina zapleta koji je pokrenuo Bog to što se on ne odnosi na jedan život, već na niz čovekovih života. Kao da Bog šapuće da tvoja nesreća ili samaštvo u ovom životu nije konačni udes, da je sanjati i te kako blagorodno i da snovi imaju tendenciju da se ostvare u narednom životu. Zato se ne vredi posebno potresati ako nam nešto nije uspelo - u nared-nom životu biće bolje, ali će nam biti pomalo tužno bez tih ljudi koji su u prošlom životu bili blagorodni i čisti. Ali te ljude ćete obavezno susresti i vi ćete ih sigurno osetiti i sigurno poznati po nekoj srodnoj energiji koja zrači iz njih, makar i da pred vama stoji čovek nekog sasvim drugačijeg lika.

Te misli su mi prolazile kroz glavu besomučnom brzinom, a njihova neverovatna jasnoća me je zaprepašćivala. A ja sam išao i išao napred - u Dolinu Smrti. Na jednom delu sam se spotakao i ispustio kompas, ali sam ga podigao i opet pošao napred. Do tražene tačke fokusa Ogledala Kralja Smrti Jame, po mom računu, ostalo je nekih 100-150 metara.

Zbog nečega nisam razmišljao o smrti, nisam išao tamo da bih umro. Jednostavno sam znao da je u mom životu započeo novi zaplet - igra sa smrću.

Igra sa Smrću Pred nogama ugledah još jednu ljudsku kost. Malo sam usporio korak, ali... ponovo krenuh napred. Nadao sam se da misleća supstanca vremena... možda...

269


U tom trenutku se iza brda pojavilo Ogledalo Kralja Smrti Jame. Zaustavio sam se od iznenađenja. Iz ovog ugla ono je, osvetljeno zracima Sunca, izgledalo posebno lepo.

Došao sam do vrha brežuljka i počeo da se osvrćem, nastojeći da vidim te dve stene pegavo-žute boje, koje liče na četvorooke pse. Skinuo sam naočare i sa naporom izvadivši kraj duksa ispod jakne, obrisao sam ih. Primetio sam da mi ruke pomalo drhte.

Preda mnom se prostirao sumorni pejzaž koji se sastojao od sivog i crnog kamenja. Iz tog kamenja zračila je smrt. A Ogledalo Kralja Smrti Jame je svetlucalo i prelivalo se duginim bojama, privlačeći k sebi stoprocentnu pažnju. Uhvatio sam sebe kako mislim da ne mogu da odvojim pogled od njega - ono me je vuklo i privlačilo k sebi.

- Zar je smrt toliko lepa? - iznenada pomislih, uplašivši se i sam od takvog pitanja.

Sa naporom volje spustivši pogled i opet videvši sumorno crno kamenje, prošaptah:

- Ne, izuzetno lepa je - Savest! Misli su ponovo počele da mi kolaju kroz glavu, i ja sam shva-

tio da nije slučajno što se sud savesti odvija ovde, usred sumor-nog kamenja, a ne tamo - u blizini svetlucavog Ogledala Kralja... Smrti. Reč „smrt" mi nije imala veze sa tim velelepnim Ogleda-lom, ona je čak vređala njegovu veličinu. To nije bilo Ogledalo Kralja Smrti Jame, to je bilo Ogledalo Kralja Savesti Jame. Sa-vest sigurno mora da j e lepa, samo lepa, veoma lepa....

- Smrt je premeštena iza „Ogledala... Savesti" i nalazi se da-leko od njega, u fokusu Ogledala. Savest ne mora da oseća bli-zinu grčeva Smrti, Savest mora da ostane lepa - pomislio sam.

Setio sam se priče Tibetanca Tuktena o tome da se na seve-ru Kajlaša, iza Doline Smrti, nalazi skrivena „rajska" pećina, u kojoj se materijalizuju sve čovekove misli: želiš da se pojavi hrana - i evo, ona se pojavljuje u trenutku, treba samo pomi-sliti: hoćeš još nešto - samo treba pomisliti... Shvatao sam da

270

U Dolini Smrti

je teško u to poverovati, ali sam jako želeo da verujem. Veoma sam želeo da se ponovo vratim u detinjstvo i da živim u tom sanjalačkom detinjstvu dugo-dugo, i da jako-jako verujem da se čovek jednom može naći u „zemlji čuda". A ta zemlja čuda je bila ovde - u Gradu Bogova.

Još jednom sam pogledao Ogledalo Kralja Smrti Jame i na-tukao obod kačketa na čelo kako se Ogledalo ne bi videlo. Po-novo sam počeo da se osvrćem, pomno pretražujući pogledom svaki brežuljak. I tu, pravo pred sobom, videh žutu mrlju. Na-merno polaganim i svečanim pokretom skidoh ranac, uzeh iz njega dvogled i pogledah tu mrlju - iz žute mrlje gledala su me četiri oka. Odvojih oči od dvogleda. Srce mi je besomučno lupa-lo. Usta su mi se osušila.

Primećujući da su mi usled strepnje pokreti postali nepriro-dno polagani, podigao sam kompas i izmerio azimut žute mrlje; taj azimut se slagao sa azimutom po kome sam išao ovamo.

- Vidi ti, proračun orijentacije nije me prevario - hripavim glasom rekoh i... pomalo zažalih zbog toga.

Pogledavši malo sa strane, videh drugu žutu mrlju. Opet po-digoh dvogled i... opet videh četiri oka koja su me gledala.

- To su ta dva kamena nalik na pegavo-žute četvorooke pse - opet prohripah naglas.

Pognuo sam glavu. Izgledalo mi je da lupanje mog srca ne čujem samo ja, već da se čuje po svim okolnim planinama. A potom sam podigao glavu, pogledao naviše ispod nisko spuštenog oboda kačketa i sa zahvalnošću pogledao Ogledalo Kralja Smrti Jame. Dug minut sam ga gledao i mislio njemu kao o... Ogledalu Savesti.

Ponovo sam pogledom našao dve žute mrlje i ne skidajući oči sa njih pošao ka njima. Srce je nastavilo da mi besomučno udara, disanje mije bilo ubrzano. Kao munja su mi sevnule reči Anagirike Govinde:

- Mnogi ovde nastradaju. /

271


Moj korak je resko odjekivao u planinskoj tišini. U tom tre-nutku nisam osećao ništa loše - ni grižu savesti, ni unutrašnje samobičevanje, ni strah. Preda mnom je bio samo jedan cilj - stići do tih pegavo-žutih kamenova i stati između njih, kako bi me ocenila energija sažetog vremena.

Sa svakim korakom se smrtonosni zaplet sve više približavao svom raspletu. Jasno, sa svim detaljima intonacije, iz sećanja su mi isplivale reći koje sam ja lično jednom izgovorio:

- Najstrašnija je energija Savesti gurnute u zapećak. Njeno oslobađanje je kao erupcija i može da sagori telo u pepeo.

Do zavetnih stena ostalo je samo nekoliko metara. Usporio sam korak. Sad se sasvim jasno videlo da te dve stene zaista liče na četvorooke pse. „Njuške" tih pasa bile su usmerene ka meni i činilo mi se da te njuške nisu iskežene, nego da se osmehuju. Svaka od stena bila je visoka oko metar i njihove pegavo-žute boje jasno su se izdvajale na pozadini crno-sivog kamenjara. Rastojanje među kamenovima bilo je oko metar i po.

Potpuno sam usporio korak i zagledao se u jednu od „psećih njuški". Ne, ne bih rekao da je ta „njuška" bila mrska. Ona se smešila, veselo smešila. Ta njuška kao daje govorila da ovde, na ovom svetom mestu, ne može biti žalosti, nikako ne može biti žalosti, uopšte ne može biti žalosti zato što je žalost - sudbina slabih ljudi, a slabi ljudi ne treba da dolaze u Dolinu Smrti.

Još pažljivije sam pogledao jednu od „psećih njuški". Jasno vi-dljiva četiri oka su buljila u mene. Shvatao sam da trodimenzionalna kamena tela tih pasa nisu glavna stvar, da njih dopunjuju značajniji energetski obrasci-tela, živi obrasci njihovih tela. I ko zna, možda jogiji koji ovamo dolaze i koji imaju sposobnost da vide suptilne energije zaista vide te pegave žute četvorooke „energetske" pse i „uživo" osećaju osmeh u pogledu svakog od četiri oka.

Oba pegavo-žuta kamena su zaista podsećala na pse koji se-de. Interesantno je bilo to što nigde u blizini nije bilo kamenja takve boje.

272

U Dolini Smrti

Prišavši tim kamenovima na rastojanje od metar, stao sam. Setio sam se divljih pasa koji su me napali još onda kada sam ugledao prve piramide Grada Bogova.

- To nisu bili psi, to je smrt htela da me rastrgne - blesnula mi je mistička misao.

Počeo sam da pružam ruku ka jednom od kamenova, ali sam je trgao. Kao da mi je struja prošla kroz ruku.

Stojao sam tačno ispred kamenova. Još jednom sam ih po-gledao, još jednom zamislio da to kamenje na suptilno-ener-getskom svetu jesu pegavo-riđi psi i kao da im se obraćam, tiho i nežno sam rekao:

- Pozdravljam vas, ubrzivači života! Još jednom sam podigao glavu, još jednom pogledao svetlu-

cavo Ogledalo Kralja Smrti Jame i... zakoračio u prostor između pegavo-žutih kamenova.

- Uh - tiho rekoh. Učinilo mi se da se taj uzdah „uh" proneo po svim uvalama

Drevnog Tibeta, odjekujući, odjekujući i odjekujući tim kra-tkim zvukom - „uh, uh, uh, uh, uh,".

- Da li sam živeo čistim životom? - došlo mi je da kriknem. Iznenada sam osetio da je moj život počeo da se odvija preda

mnom kao raznobojne slike koje hitro promiču, nalik na staru aluminijumsku tablu sa voznim redom na železničkoj stanici. Tada sam osetio da moja osećanja ne propuštaju nijednu sliku i da reaguju na svaku od njih, bilo da sa osećajem uživanja pro-prate jednu od njih, bilo da sa nemim gunđanjem nezadovolj-stva proprate neku drugu. Ali, ja sam se bojao da se ne pojavi osećanje negovodanja i osećanje revoltiranosti samim sobom... smrtonosno snažno osećanje negodovanja.

Shvatio sam da je Kralj Smrti Jama počeo svoj čuveni Sud Savesti... nada mnom.

A slike iz mog života su promicale i promicale preda mnom. Slike iz detinjstva su zbog nečega isplivavale posebno detaljno,

273


do na prvi pogleda beznačajnih epizoda, na primer takvih kako sam plakao spotakavši se o koprive iza naše šupe...

Živo mi je isplivala slika kako me je moja plavooka majka, tokom šetnje po obali reke Bele na praznik Sabantuj, usred gužve spasla iz vode kada sam počeo da se davim zato što sam hteo da pokažem svima moju veštinu plivanja.

Osećanja koja su pratila slike iz mog detinjstva bila su praktično uvek slatka i čista.

Slike iz moje mladosti su prolazile već manje detaljno, pokazavši samo nekoliko zbivanja iz tog perioda života. Zapanjujuće je bilo da tu nije bilo ključnih momenata kao što se završetak fakulteta ili odbrana doktorske disertacije. Ali, za-to su mi često isplivavale slike kako sam se mučio, osluškujući svoju intuiciju. Neke od tih slika pratilo je lagano, slatko osećanje - ali neke je pratilo duboko gunđanje nezadovolj-stva koje je ponekad prelazilo, srećom veoma retko, u grizuće osećanje negodovanja sa jasnim osećanjem griže savesti.

- Vidi ti, izgleda da je moguće pogaziti svoju savest i pred svojom intuicijom - pomislio sam. - O, sad mi je jasno kako je važno slušati intuiciju, da ne bismo ugušili svoju savest!

Slike iz perioda zrelog života najčešće su bile povezane sa tre-nucima kada sam intuitivno, sa mukom, pronalazio nove me-tode lečenje bolesnih. Osećaj nemog negodovanja duše u tim trenucima sam osećao retko, sve je izgledalo prilično vedro. Čak sam došao do zaključka da sam u zrelim godinama bolje slušao svoju intuiciju nego u mladosti. Ali najslađa osećanja su mi iza-zivale, čudno, slike trenutaka „naučnih batina" i slike kako sam se teško podizao nakon što bi ugledni moskovski naučnici srušili sav naš „intuitivni rad" do temelja. Jasno mi se urezao trenutak kada je Ministarstvo zdravlja Rusije potpisalo ukaz o izgradnji našeg Sverusijskog centra za očnu i plastičnu hirurgiju, i to je u osećanjima bilo primljeno kao... kao dostojanstvo intuicije, do-stojanstvo nauke sagrađene na intuitivnoj osnovi.

274

U Dolini Smrti

Ponekad su se slike iz zrelog perioda života ticale ličnih od-nosa prema raznim ljudima. Kao da sam očekivao da će se ne-mo negodovanje iz duše pojaviti kada bi iskrsla slika kako sam, razbesnevši se, vikao na nekog. Ne, te slike su bile praćene sa-svim povoljnim osećanjima. Nemo negodovanje u duši se poja-vljivalo onda kada bi mi se vratila slika kako sam se, uživljavajući se u ulogu profesora, ravnodušno odnosio prema nekom od neizlečivih pacijenata, zaboravivši da im kažem makar nekoliko toplih reči i da im dam nadu u budućnost. Ali, pri pogledu na slike sa neizlečivim pacijentima, najčešće bi nicalo slatko osećanje i odmah potom bih video sebe kako se mučim u procesu naučnog istraživanja i osluškujem intuiciju.

Interesantnim se pokazalo i to što je slatko osećanje pra-tilo one trenutke mog života kada bi me drugi ljudi izdali, ili, iskoristivši moju naivnost, iskoristili me i iza leđa mi govorili „Gle budale"! Veoma sam se tome začudio, a potom sam shva-tio da se nikad nisam spustio toliko nisko da se svetim.

- Gle kako je važno ne svetiti se - promakla mi je misao. Ali najslađa osećanja pojavila bi se onda kad su promicale

slike o mojoj ekspediciji na Himalaje. Sve te scene sa jogijima, samadi-pećinama, „živom i mrtvom" vodom i mnoge druge iz-gledale su mi toliko nestvarno svetle i čiste da bih počinjao da drhim od radosti. Javila mi se misao da sam u tom periodu života najzad od prve shvatio pojam - Čista Duša.

A potom bih ponovo počinjao da gledam sebe u „naučnim mukama". Ali, ta nauka je već bila drugačija, ona je bila nekako... pa, možda... čista i svetla, zato što sam, uključujući u analizu strogo naučne podatke, prestao da se plašim da ko-ristim ezoterička svedočanstva i sasvim neobične rezultate himalajskih ekspedicija. Ali glavna stvar je bila sledeća: na neki čudan način sam shvatio da su moja osećanja počela da ispituju moje misli ne stideći se da u tom procesu primene magloviti pojam - Čista Duša.

275


Upravo se tada u meni pojavio duboki uvid da je baš detinj-stvo onaj period na Zemlji kad pokušavamo da živimo po princi-pima Onog Sveta, daje mladost period grešaka i prilagođavanja zemaljskim uslovima života, a zrele godine - ostvarenje samog sebe tokom života na Zemlji.

Osećanja, koja su se kretala od slatkih iskustava do nemog negodovanja u duši, ipak kao da su mi pokazivala da griže Savesti, koje su se desile u prošlosti, mogu da se vrate, ili da se pojačaju nemim. negodovanjem, ili da se izbrišu slatkim osećanjima.

- To i jeste pokajanje - pomislio sam - kada je dobrim deli-ma ili dobrom mišlju moguće obrisati staru mrlju na savesti.

Slike povezane sa himalajskom ekspedicijom promicale su posebno često, kao da podrobno pokazuju, na prvi pogled, malo značajne trenutke. Na primer, kako sam, spotakavši se, pao na zemlju udarivši se o kamen. Ali, nešto mi je govorilo da se upra-vo u tom trenutku u mom mozgu rodila za mene nova svest o stvarnosti, nakon čega sam video slike posvećene tom obrtu mi-sli, kada bih negde stojao, gledao unaokolo, pa potom bilo ustao napola se uspravivši, bilo brzo pisao u svesku. Ali pri tome sam savršeno jasno pamtio (tačnije, bio svestan) toka misli koji mi se u to vreme odvijao u glavi. Iz perspektive novih dostignutih nivoa svesnosti o stvarnosti te prošle misli su mi izgledalo kao smešne i glupe, ali mi je neko jako unutrašnje osećanje govorilo da te „glupe varijante" misli nisu bile greške, nego su naprosto bile prelazna etapa kako bih na osnovu svoje gluposti, podstak-nut time što je priznajem, shvatio da je teško shvatiti bilo šta pomoću gordosti. Ako čovek sam prizna svoju glupost, to mu pomaže da prevaziđe sopstvenu gordost.

Uskoro mi je sinulo da Kralj Smrti Jama ne „gleda film" nečijeg života, već da prelistava čudesnu knjigu čovekovih mi-sli, koje osim toga imaju i svoj vizuelni oblik u vidu pogleda na samog sebe sa strane u datom trenutku.

276

U Dolini Smrti

- To su hronike Akaše, to je čudesni nebeski kompjuter u kome su zapisane sve čovekove misli tokom njegovog života! - uzviknuo sam u sebi. - Jama, saževši vreme, ubrzano „preli-stava fasciklu" čovekovog života u hronikama Akaše!

Bio sam izbačen iz pameti kada sam shvatio da niko nijednu svoju misao ne može da sakrije i da čovek, zajedno sa svojim mislima, predstavlja otvorenu knjigu. A moje oduševljenje zbog moći „nebeskog kompjutera" Akaše još je pojačao uvid da neko (možda anđeli, a možda i još neko) ne samo da prate svaki tvoj korak i „snimaju svaki tvoj korak videom", već i spajaju „video snimke" tebe samog sa tokom tvojih misli u tom trenutku!

- Kakva je samo moć smeštena u tom nebeskom kompjute-ru! Da zapiše sve moje misli i „snimi kamerom" čitav moj život, pa još i da poveže te stvari... Pa još isto to za sve ljude na Zem-lji... Pa još i sve životinje i biljke... Pa još i vode... Pa još i... To je kompjuter!!! A koliko je grandiozan um Kralja Jame, koji može da radi sa tim kompjuterom! A koliko je tek super-grandiozan um Boga, koji vidi i analizira sve živo u čitavoj Vasioni!!! - divio sam se u sebi, zapanjen malim značajem moje ličnosti.

Tada sam počeo da shvatam da su u čoveku glavna ne njego-va dela, već njegove misli.

A slike iz mog života su promicale i promicale i promicale. Uskoro se pojavila naša tibetska ekspedicija. Pojavila su se do bola poznata lica Ravila, Seliverstova i Rafaela Jusupova, pa se čak pojavilo i moje lice, koje posmatra spor Seliverstova i Jusu-pova, povezan sa tim što bi Seliverstov hteo da nauči da lebdi i hteo bi da „dolebdi" do „stepenica ka nebu". U tom trenutku sam osećao slatka osećanja, a reč „družina" dobijala je neko po-sebno uzvišeno značenje.

Video sam Glavno Ogledalo Vremena i sebe kako drhtim od hladnoće. Štaviše, pokazalo mi se da ne drhtim od hladnoće, već od sreće. I ta osećanja ispunjena srećom kao da su se odjednom glatko skoncentrisala i izlila u misao da je Vreme - živa i misleća

277


supstanca i da Vreme rešava mnogo šta u poretku sveta, da ima kolosalnu intelektualnu moć i da je u stanju da pomoću meha-nizma starenja uništi ono što želi da uništi... ili da putem mla-dosti koja traje čitav život pruži nekom mogućnost da stvara i stvara i stvara u ime Večnoga i Suštinskog. I još mi je duboko unutra i takođe nekako srećno iznikla misao da sažeto vreme nije prosto fatalno ubrzavanje, već pre svega mogućnost da se ubrzano razmišlja i mogućnost da On - Veliki Razum po imenu Vreme - brže izvrši sudbinu ljudi. Zato nije toliko strašno naći se u zoni sažetog vremena, zato što je vreme pored toga još i veoma dobro, ali u toj prilici veoma pravedno. Večni intelekt Vremena ne smatra nekom velikom vrednošću jedan od života jednog od ljudskih bića. Vreme razmišlja u vasionskim razmerama, i pri tom obraća pažnju na svaki detalj i svaku „nijansu" uključujući i mehanizam prevremenog starenja samo u krajnjem slučaju, a oslanja se pre svega na pokazatelje energije Savesti. A Kralj Smr-ti Jama je takođe Vreme, tačnije... Čovek Vremena.

Naša tibetska ekspedicija se listala veoma podrobno. Promi-cale su piramide i monumenti, promicala su naša lica, a misli koje su se tada javljale kao da su se ponovo vraćale. Posebno se dugo zadržala slika sa „Čovekom koji čita". I opet su svetla osećanja koja prate te tibetske prizore počela da se okreću i poprimaju karakter nekakvih osećajnih misli, koje su uskoro postale veoma jasne i omogućile mi da savršeno jasno shva-tim da su prošlost, sadašnjost i budućnost tesno povezani i da Vreme može da promeni svoj smer, čak može da se vrati una-zad, i tada će se posle nas - Arijevaca - na Zemlji opet pojaviti Atlantiđani, posle njih Lemurijanci i tako dalje.

Ali, vreme retko čini tako; ono najčešće vraća prošlost u bu-dućnost po spirali, kada se u nedrima postojeće ljudske rase na Zemlji pojave čudni ljudi čiji broj sve više raste, a njihov neobičan oblik, neznano zašto, nama izgleda nepojmljivo poznat. Podsvesno sećanje nam šapuće da smo nekad davno, pre mnogo, mnogo života,

278

U Dolini Smrti

i mi sami bili slični njima i sada u tim čudnim ljudima prepoznaje-mo same sebe u prošlom, ali donekle drugačijem obliku. Te čudne ljude svo vreme nešto vuče u njihovu Otadžbinu - Tibet- tamo, gde se nalazi legendarni „Večni Kontinent" i gde je u drevnom Gradu Bogova sakriveno mesto gde se čuva prošlost, obeleženo statuom „Čoveka koji čita", pod zaštitom Velike Šambale. Pre ili kasnije će neko od tih čudnih ljudi steći pristup u skladište Prošlosti i pri po-gledu na drevne sprave i zapise na „zlatnim pločama" osetiti da mu oni izgledaju bliski i poznati, kao da je i on sam, pre veoma mno-go života, koristio takve sprave i unosio zapise na „zlatne ploče". Čudni čovek počinje da shvata da ne postoji apsolutna Prošlost, da je Prošlost relativna i da se ona vraća u Budućnosti, a daje skladište Prošlosti istovremeno i skladište Budućnosti. I tamo u skladištu Prošlosti, čudni čovek postaje svestan da je baš on živeo tamo u drevnoj Prošlosti i da je serenada njegovog života bila, i sada jeste, i biće, beskonačna, iako će nivo njegove svesti u raznim životima bi-ti različit, budući da je potčinjen nekakvom mehanizmu regulacije grandiozne snage. Čudni čovek shvata da njegova podsvest čuva pravo sećanje na sve njegove prošle živote, koji počinju od doba anđela, pa počinje da se sa većim poverenjem odnosi prema intuiti-vnom šapatu podsvesti, u početku pomalo nezadovoljan time što je njegovoj podsvesti dopušteno jedino da mu šapuće, a ne da govori direktnim i čvrstim glasom. Čudni čovek će takođe pomisliti i na to da će u dalekoj Budućnosti, kada se spirala Vremena još jednom vrati, ponovo nastupiti vremena, onakva vremena kakva su bila u doba Lemurijanaca, kada će podsvest promeniti svoj uobičajeni šapat u direktni dijalog sa svešću. I tek tada će čovek početi da vidi Prošlost i imaće direktni kontakt sa samim Tvorcem.

Osetio sam da mi je usred tih misli koje su mi se na neshvat-ljiv način javile promakla misao o „novom čoveku" i on, taj „no-vi čovek", ukazao mi se kao leteći. Osećaj slatke sreće prome-nio se u lagani osećaj tuge. O, koliko mnogo stvari tada nisam znao! Nisam znao da novi čovek već postoji u stvarnosti.

279


A potom, usred slika sa ekspedicije na Tibet koje su pro-micale, pojavile su se moje oči, oči Ravila, Seliverstova i Ra-faela Jusupova... Čudno je bilo gledati u sopstvene oči... već u prošlosti... na pozadini ne baš blistave lepote moga lice. I u tim očima sam smesta pročitao čudnu misao, čudnu i očigledno ne moju misao: daje tim očima dopušteno da vide... dopušteno da vide... dopušteno. To „dopušteno da vide" se ponovilo mnogo puta i bučno mi odjeknulo u glavi.

- Sta? Sta je dopušteno da vide? - gotovo da sam uzviknuo u sebi. A potom, sasvim prosto i lako, shvatio sam da je nama bilo dopušteno da vidimo... Grad Bogova.

- Ko nam je dopustio? - upitao sam u sebi. - Došlo je vreme... zato je i dopušteno - pojavio se misaoni

odgovor. A potom su mi se misli zavrtele u horu, ko da su se oslobodi-

le od mističkog naleta i ušavši u hijerarhiju logike, rekle mi da je uopšte mnogim hodočasnicima i jogijima bilo dopušteno da vide Grad Bogova, ali im zbog nečega nije bilo dato da shvate da su videli baš Njega - legendarni i veliki Grad Bogova.

Zatim sam ponovo video svoje oči i Ravilove oči - i u njima je bilo moguće prepoznati sreću, i te oči na smrznutim i vetrom osušenim licima su izražavale nešto kao kada... ne zna se ko-me... od sveg srca govorite „hvala".

I na kraju, video sam sebe kako idem u Dolinu Smrti. Ja, koji ovde stojim, pobedio sam strah koji me je, kao i svakog čoveka, iskušavao pred susretom sa Nepoznatim, a još više pri susretu sa tajanstvenim Nepoznatim čije je ime - Smrt.

A slike su promicale i promicale, pokazujući kako idem u pravcu dva zavetna kamena koja liče na četvorooke žute pe-gave pse. I usred tog straha pred susretom sa Nepoznatim, štaviše takvim nepoznatim kao što je... ja sam zbog nečega bio srećan, neznano zašto - srećan! Osetio sam da nisam uzalud kompasom tražio ta dva kamena i došao ovamo. Nešto me

280

U Dolini Smrti

je nezadrživo vuklo ovamo. Misli, koje su prekrasno radile u sažetom vremenu, pokazale su mi da sam došao ovamo kako bih shvatio - šta je to ljudski život? I... kao da sam ponešto i shvatio... samo ponešto. A to „ponešto", kako su mi govorile misli, sastoji se u tome što sam shvatio moju spostvenu misiju u životu koju mi je Neko - verovatno Bog - odredio. Ali, kako je teško shvatiti tu misiju! Kako je teško postati je svestan! Zar se radi toga mora ići u Dolinu Smrti?

O, ne! Nij e nužno ići na daleki Tibet i nij e nužno ići u duševnom maglom skrivenu Dolinu Smrti! Treba prosto slušati svoju intui-ciju i njen skriveni šapat. A taj šapat, kako se kaže, zlata vredi. A kako ga retko mi slušamo! Mi kao da nećemo da slušamo šapat, već čujemo samo glasne reči. Ali šapat... zlata vredi.

I tu sam shvatio da... da me je Bog stvorio pre svega da bih slušao svoju intuiciju, a ne da bih mahao rukama i micao nogama. Meni je čak postalo uvredljivo što moram da slušam i slušam taj nejasni šapat i... mučim se zbog toga da li postupam neispravno kad pustim na volju svojim rukama i nogama ili nekim drugim prirodnim instinktima, zato što pri „zvuku" tih prirodnih poriva taj šapat ne može da se čuje. Postao sam svestan da je meni pro-pisano da pokrećem svoje ruke, noge, a pre svega glavu, u onom pravcu koji mi pokazuje sam taj šapat intuicije. Shvatio sam da sam ja najčešće i slušao taj šapat, praćen talasom osećanja pove-zanih sa njim, ali da sam se ponekad koprcao, žestoko koprcao, svom snagom koprcao, predajući se želji da živim „prostonaro-dno" ili, da tako kažem, ,,ko sav normalan svet", kao što obično preporučuju na prostim svadbama sa idiotskim šaljivdžijom. A iza te želje da se živi ,,ko sav normalan svet", u senci vriskavih naloga šaljivdžije, protraćio sam toliko vremena, toliko vreme-na... O koliko sam vremena propustio, posebno u mladosti!

Dok sam stojao između te dve stene pegavo-žute boje u Dolini Smrti, odjednom mi je postalo užasno od toga što sam u svom životu propustio toliko vremena, veoma mnogo vremena, zato što

281


nisam slušao šapat intuicije, i izraz „živeti kao sav normalan svet" počeo je da mi izgleda mrsko. Griža savesti mi je stajala kao knedla u grlu i ja sam shvatio da me ovde, u Dolini Smrti, sustiže kazna samo zbog toga što sam nekada... protraćio vreme... ne poslušavši intuiciju koja mi je nalagala: „i tebe je, kao i druge, stvorio Bog i On je predodredio tvoju individualnu misiju o čemu, dragi moj, možeš da saznaš iz svojih osećanja i... iz tog šapata, koji ti se baš neće da slušaš, posebno nakon saveta svadbarskog šaljivdžije".

Nisam znao samo jedno - kakvu ću kaznu dobiti... još ni-sam znao.

A misli o mojoj misiji su se same od sebe razvijale i razvijale u mojoj glavi. Postalo mi je do bola žao što sam ispustio vreme koje mi je dato... posebno u mladosti. Kao neki talas olakšanja doneo mi je uvid da sam u zrelom dobu u mnogome nadoknadio vreme propušteno u mladosti, nakon što sam počeo da po in-tuiciji radim do tri-četiri sata noću. Ali sam osetio da ipak neću uspeti da nadoknadim to zlosrećno propušteno vreme. I od toga sam se osećao ogorčeno. Čekao sam kaznu Kralja Smrti Jame.

Kroz glavu mije promakla misao o hodočasnicima koji dolaze ovamo, u Dolinu Smrti, da bi baš ovde, pred licem Smrti, najzad shvatili smisao života. Zašto ti hodočasnici, koji baš i nisu mno-go pobožni, dolaze ovamo i zašto mnogi od njih umiru ovde, spaljeni energijom Savesti koja izbije iz njih? Na postavljeno pi-tanje se odmah javio i odgovor - pobožnost nije i iskrenost pred Bogom, a pod ličnom pobožnošću čovek često skriva nešto što hoće da potisne u sebi samom, naučivši nekakve sumorne ritua-le sa prizvukom prezira prema čitavom čovečanstvu koje živi, da izvinete, punovrednim, sočnim i strasnim životom. I što se više oni, hodočasnici, boje ljudi, to više pažnje pridaju molitvama i ritualima. Oni odlaze podalje od ljudi, zatvarajući se u imaginar-ni svet nepoznatih rituala koje... teško da će iko ikad shvatiti. Taj imaginarni svet jeste svet plašljivih ljudi, onih koji se boje života. Tom svetu bi dobro pristajao simbol Zeca.

282

U Dolini Smrti

Ti „zečevi koji beže od života" žive u svetu gluvog negodo-vanja osećanja, koja se bune protiv pada Čoveka do nivoa Zeca, i čak se naviknu na to negodovanje kao što se ljudi koji žive na železničkoj stanici naviknu na tutnjavu vozova. Ali nešto ih na-griza, nagriza i nagriza iznutra. I na kraju, ne mogući da izdrži taj stalni i omrznuti škrgut u duši, hodočasnik, kako nalažu ri-tuali, uzima torbu i štap u ruke, kreće na put i ide tamo kuda rituali kažu da treba ići. On ide, ide i ide, ne jedući gotovo ništa i ustručavajući se da se dovede u red čak i pred kamenom ili drvetom i na kraju, prateći rituale, nalazi Dolinu Smrti i... hra-bro... sa zvukom „Om" ulazi na mesto gde smesta shvata da nije trebalo da dolazi ovamo, jer u slikama iz njegovog života koje mu promiču pred očima uopšte nema pobožnosti i svetosti, već se javlja samo gomila ljudi na čijoj pozadini izrasta simbolični lik Zeca. I tu hodočasnik primećuje da mu se ruke grče, da se bore na njima produbljuju i on sa užasom vidi da njegovo telo, raspadajući se, u ropcu pada na zemlju, dok on lebdi nad stena-ma najzad shvativši sledeće: ako se u duši pojavi strašni znak

- nemo negodovanje - onda njegov razlog treba tražiti u sebi sa-mom, a ne zatrpavati to nemo negodovanje pojanjem naučenih molitvi, i da se oslobođenje od tog nemog negodovanja postiže delovanjem, čak i pogrešnim, ali delovanjem ne u ime samog se-be, sa obeležjima zečjeg roda, nego u ime ljudi sa njihovim ne-predvidljivim reakcijama i aktivnostima, jer je Bog odredio daje glavna vrednost čoveka ljubav (delatna ljubav!) prema čitavom čovečanstvu... a ne prema svim Zečevima; mada nisu baš svi hodočasnici takvi.

- O kako je težak život Bog odredio čoveku! - pomislio sam - i... zašto je Bog kao samu glavnu stvar postavio taj tihi šapat u samom čoveku, koji se ne sme prenebregnuti. A Bog je takođe odredio i napregnuti ritam života u kome, oprostite, ne sme da se traći vreme. Pa ni sam Bog ne traći vreme, već sve vreme stvara, stvara i stvara. A mi... mi smo Božija deca.

283


Osvrnuo sam se i svojim očima sa strane video sebe kako stojim između dva kamena pegavo žute boje. Podigao sam šapku kačketa i video ogledalo Kralja Smrti Jame. Pogledao sam svoje ruke - bile su smrznute i hladne. Spustio sam glavu i sa užasom video da stojim na ljudskim kostima. Tok slika se prekinuo.

Okrenuo sam se, koraknuo i pošao nazad. Nešto sumorno me je tištalo u duši. Moje pohabane čizme su gromko udarale po kamenju, a kazaljka kompasa me je naviknuto vodila ka me-stu gde je ostao da me čeka Ravil.

A to sumorno je sve više tištalo i tištalo dušu. Koračao sam, sa mukom koračao. Najednom mestu sam stao i uštinuo sam sebe.

- Još sam živ - rekao sam naglas. Ali, nešto je zavijalo u mojoj duši. A potom se to zavijanje

pojačalo i neočekivano pretvorilo u oštar bol u predelu želuca. - Joj - presamitio sam se od bola. Seo sam na kamen, i pokušavajući da ne obraćam pažnju

na bol, počeo da gledam svoje ruke. Lice nisam mogao da po-gledam jer, pošto nisam žensko, nisam nosio ogledalo. Zato je ovde, iza mene, postojalo jedno drugo ogledalo - Ogledalo Kralja Smrti Jame.

Zagledao sam svaku boru na svojim rukama, plašeći se da ću videti znake da se one povećavaju. Očekivao sam njihovu pojavu i čak, zbog nečega, sa žudnjom to čekao. Nisam hteo... ali sam čekao. A bol, žestok bol u predelu želuca, kao da mi je davao signal.

- A možda je to naprosto napad čira na želucu? I možda je legenda o Gradu Bogova i Dolini Smrti koja se nalazi u njemu samo izmišljotina? Možda sam sve ovo zamislio u svojoj mašti? - mislio sam.

Ali u tom trenutku sam se setio monumenata Grada Bogova, zamislio ih onako kako sam ih video u stvarnosti i shvatio da je njih zaista neko sagradio uz pomoć nama nepoznatih energija i shvatio... da je legenda o Dolini Smrti - istina.

284

U Dolini Smrti

- To je istina! - hteo sam da viknem, ali mi bol u želucu nije dopustio.

Pred očima su mi ponovo promakle slike piramida i mo-numenata Grada Bogova, ponovo me zapanjujući svojom veličinom i opet mi pokazujući da su taj legendarni Grad Bogo-va u davnoj prošlosti sagradili ljudi koji nisu sumnjali da čovek sa čistom dušom može da ovlada energijom pet elemenata, koja se pokreće u dejstvo Ljubavlju prema Bogu i da Vreme je-ste inteligentna supstanca i to... veoma dobra supstanca.

Te slike iz moga života koje su mi promicale pred očima dok sam stajao između dve pegave žute stene, pomoću osećanja koja su ih pratila, dovele su me do zaključka da sam u celini malo grešio u svom životu, jedino što sam u mladosti slabo slušao svoju intuiciju pa sam propustio mnogo vremena koje mi je dato za stvaralaštvo. Pomislio sam da sam potpuno nado-knadio vreme propušteno u mladosti neobuzdano intenzivnim radom u zrelim godinama. Međutim, pokazalo se da nisam.

Tuga zbog propuštenog vremena mi je teško zavijala u duši i savršeno jasno se pretvorila u oštar bol u želucu. Shvatio sam da je ta bol ona kazna koju mi je odredio Kralj Smrti Jama -kazna za propušteno vreme.

- O kako je strog Jama - rekoh, dok mi se dah prekidao od bola. - Zar se čovekov život ocenjuje tako strogo? Ja sam gubio vreme samo u periodu nerazumne mladosti! Zašto se ne bi oprostilo... i zašto kažnjavati tako oštrim bolom? Zašto se nisam rodio kao glu-pan čiji zahtevi nisu veliki? Zašto moja misija nije bila da radosno udaram krampom ili tovarim lopatom, nego da slušam taj nejasni šapat intuicije? Zašto mi Bog nije dao sreću da budem glupan?!

A bol je postajala sve jača i jača i jača. Nisam mogao više da izdržim i uhvativši se rukama za stomak, svalio sam se na ka-men, grčeći se od bola.

- Oooo - stenjao sam, ležeći na kamenu pored izlaza iz Do-line Smrti.

285


Podigao sam glavu i pogledom koji se mutio pogledao unao-kolo. Pored mene je ležala kost, ljudska kost.

Još jednom sam pogledao svoje ruke, očekujući da na njima ugledam znake venjenja i raspadanja. Ali ih nije bilo... A ja sam hteo da umrem, počeo sam da to želim.

- Ooooo - nastavio sam da stenjem. - Mladost me je zaludela! Pridigao sam se na lakat i još jednom pogledao svoje ruke.

Prsti su mi bili svi u prljavštini; očigledno je da sam u očajanju grebao noktima majku-zemlju. Ali su mi ruke bile ružičaste, čak crvene - u njima je tekla krv.

I tada sam shvatio da ne umirem, da se ne pretvaram u prah, već da sam kažnjen samo bolom, mada žestokim bolom. Kralj Smrti Jama mi je izrekao takvu presudu. On nije hteo da me uzme.

Pridigao sam se na kolena i sagnuvši se položio glavu na zemlju i tako dugo stajao. Suze su mi tekle kvaseći zemlju. Plakao sam i ječao, ječao i plakao, ponekad brišući suze trljajući lice direktno o tibetsko kamenje i razmazujući prljavštinu po licu. Da ustanem nisam imao snage.

Sa suzama je došlo olakšanje. Počeo sam da jecam kao dete, samo povremeno, pri napadu bola, počevši da tiho zavijam i plačem, plačem i plačem.

- Aaa - spontano sam jecao. - Aaaa! Najzad sam sa naporom ustao na noge i sa nepojmljivim za-

dovoljstvom osećajući da stojim podigao kompas da odredim azimut mesta gde je trebalo da me čeka Ravil. Jedva da sam video iglu - kompas je bio sav zamazan.

- Evo ga, evo ga - odredivši azimut prošaptao sam usnama koje su pobelele od bola.

Pljunuo sam na prst i pljuvačkom počeo da brišem prljavštinu sa stakla kompasa. Pljuvačka je bila topla.

- Jesam li živ? - prošaptao sam - Hvala ti Kralju... Zakoračio sam napred. Noge su me slušale, mada slabo. Pošao

sam po azimutu ka mestu gde me je čekao Ravil. Želudac me je

286

U Dolini Smrti

užasno boleo. Ali sam se na-dao da će me Kralj Smrti Ja-ma ostaviti ovde - na ovom svetu. Verovatno sam još po-treban ovde.

Na dvesta metara do brda na kome je trebalo da me čeka Ravil ponesta-lo mi je snage. Pošao sam četvoronoške. Tako sam i došao do Ravila - gotovo četvoronoške.

Ravil je pojurio k meni. Uzeo me je pod ruku i pokušao da me podigne. A ja sam ga uhvatio za noge, zagnjurivši lice u njegova kolena i ne stideći se zajaukao.

- Šta ti je šefe? - čuo sam Ravilov glas. - Jesam li živ? - Da - odgovorio je on zbunjeno. - Nisam ostario? - Nisi. Sasvim si normalan. Potom mi je Ravil dao tablete za želudac i nakupivši šaku

vode negde ispod kamena dao mi da pijem. Kao da mi je postalo lakše. Široko sam otvorio oči i pogledao

svet oko sebe. Snaga je počela da mi se vraća. Želudac me je boleo, ali više ne toliko jako.

Ustao sam i polagano krenuo napred. Nešto mi je krenulo u kolenu; prepao sam se, jer sam pomislio da su kosti počele da mi se raspadaju, a istrulele noge da padaju. Čak sam dodirnuo kolena - ona su bila tvrda i žestoko su bridela.

To me je umirilo, pa sam koraknuo napred, i još jednom, još i još... i mirno se popeo na vrh brega.

- Znači, idem! Znači, živ sam - rekao sam sebi.

Gotovo četvoronoške došao sam do Ravila.

Vraćao sam se iz Doline Smrti

287


Bol A želudac me je boleo, jako boleo. Ali, na taj bol sam se već naučio; postao mi je navika i već sam ga prihvatao kao nešto prirodno. Čak mije bilo teško da zamislim stanje u kome nema tog bola od koga sam se grčio.

Zajedno sa tim bolom sam se penjao i penjao uvis, sa radošću osećajući da ne umirem. Učinilo mi se čudno što ne umirem. Čak me je deprimiralo to što sam živ. Bio sam spreman da umrem, ali... još sam bio živ.

Nakon nekog vremena, počeo sam da osluškujem svoj bol. Gn je bio iste prirode kao i kod mog obostranog čira na želucu, ali mnogo jači. Isto tako, taj bol je imao jednu neobičnu osobenost - on kao da nije dolazio iz želuca, nego negde iz duše, postepeno se prelivajući u predeo želuca. A u duši je nešto ječalo i plakalo, jako plakalo. Od toga čudnog plača u duši je i poticao bol.

Pokušao sam da shvatim uzrok plača moje duše. To mi du-go nije uspelo. A zatim sam nekako neočekivano shvatio da je plač izlivanje negativne energije i da će nakon plača obavezno nastupiti olakšanje. Shvatio sam da negativna energija izlazi iz mene, da izlazi kroz taj oštar bol u želucu.

Taj uvid mije doneo kakvo-takvo olakšanje. Počeo sam da sma-tram taj bol zasluženom kaznom za to što sam gurnuo u zapećak svoju savest pred... svojom intuicijom. Ali, kroz taj bol mi se jasno ukazalo kakve bi patnje u Dolini Smrti doživeo, na primer, poh-lepan čovek - njegovo bi telo sagorelo od užasnog bola, ali bi još neizmerno veće patnje doživeo njegov duh koji izlazi iz njegovog raspadajućeg tela. Kralj Smrti se pokazao kao žestok, ali opravda-no žestok - u suprotnom, da nema te žestoke kazne, ljudi bi rađali decu sa pohlepnim, zavidnim ili opakim karakterom.

Osetio sam sažaljenje prema tim ljudima, ali sam već znao da sažaljenje nije pobožno osećanje, već da je samo surogat pobožnog saosećanja, jer ne treba saosećati sa onim što mora biti kažnjeno - kažnjeno bilo ovde, bilo tamo, na Onom Svetu.

288

U Dolini Smrti

Uskoro sam ponovo ugledao Ogledalo Kralja Smrti Jame. Srce mi je jauknulo. A u duši mi je postalo tužno, tužno, tako tužno kako biva kad izgubiš nekog veoma bliskog... Čak sam se na kratko vreme zaustavio, sa čudnom čežnjom pogledavši Ogledalo i zamislivši čoveka po imenu - Vreme.

- Šefe, ovde se ne treba zaustavljati. Tatu je rekao... - začuh Ravilov glas.

- Da, da, idem - tiho odgovorih. Na nogama polusavijenim od slabosti ponovo sam prošao

kroz zonu dejstva Ogledala Kralja Smrti Jame. Osetio sam da mi se neće da odem odatle, Kralj Smrti ne

samo da je bio žestok, nego kao da me je... mamio k sebi, da, kao da nije hteo da me pusti.

- Smrt neće da me pusti - promakla mi je misao, izazvavši žestoko pojačanje bola u želucu.

Zastao sam, sagnuo se i zaječao. A potom sam podigao gla-vu, okrenuo se i ponovo pogledao Ogledalo Kralja Smrti Jame. Video sam da me ono posmatra... dobrim očima Smrti. Ogleda-lo kao da me je pratilo. A ja sam odlazio, da bih se ponovo vra-tio u naš prolazni svet, svet u kome ima tako mnogo duševne prljavštine. Nije mi se htelo da se vraćam u njega.

Još jednom sam obratio pažnju na žestoki i već poz-nati bol u predelu želuca. Već sam jasno shvatao da se kroz taj bol moja duša čisti, izbacujući kroz taj „kanal bola" negativnu energiju koja se nakupila u'meni.

- A ja hoću, tako hčću, da se još i još pročistim! - za-malo što nisam povikao.

Dok su mi kolena klecala od slabosti, ponovo sam prošao

kroz zonu delovanja Ogledala Kralja Smrti Jame

289


- Hoću, jako hoću da steknem ono o čemu govore sve religije sveta, hoću da steknem... Čistu Dušu!

Taj pojam, po imenu Čista Duša, menije izgledao toliko primam-ljivo i slatko da se umalo nisam okrenuo unatrag da krenem nazad, da bih se opet vratio tim dvema stenama koje liče na četvorooke pegavo-žute pse, da opet stanem između njih i da se opet nađem pred pročišćujućim Sudom Savesti Kralja Smrti Jame.

Ali, slabe noge su me nosile i nosile napred: svakako je tre-balo da me te slabe noge donesu do našeg prolaznog sveta.

Osećanje tuge me je potpuno obuzelo. Shvatao sam da u tom prolaznom svetu, kuda su me nosile moje slabe noge, pojam save-sti, što bi se reklo, baš i nije na ceni. Čak sam poželeo da Svevišnji postroji sve ljude u red i da ih redom podvrgne Sudu Savesti Jame, postavivši ih između te dve stene nalik na pegave žute četvorooke pse, kako bi ti ljudi mog rodnog prolaznog sveta najzad osetili šta je to Savest i kroz oštar bol ili kroz oštro sagledavanje pretvaranja sopstvenog tela u pepeo konačno shvatili da je Bog kao cilj ljudskog napretka odredio dostizanje stanja koje se naziva - Čista Duša.

Cena Savesti Koračajući, setio sam se jednog veoma bogatog čoveka koji mi je doveo svoju decu - ćerku i sina, neizlečivo bolesne od pigment-nog retinitisa (kokošijeg slepila). Taj čovek, koji me je molio da smislim nešto čudesno, smesta je zapazio moje sasvim pristoj-no hirurško odelo i upitao koliko košta. Zbunjeno sam ga po-gledao i rekao da to odelo košta 2000 rubalja. U odgovor, on je mahnuo rukavom svog sakoa i rekao da on košta 2000 dolara (30 puta više), nagovestivši da ću i ja, ako budem smislio nešto čudesno, takođe ići u takvom sakou; ja sam slegao ramenima i sa zanimanjem pogledao njegov sako. On u meni nije izazivao nikakva osećanja - obična siva izgužvana karirana tkanina.

„Proučavanje sakoa", naravno, nije moglo mnogo da podstak-ne moj proces razmišljanja, tim pre što po prirodi nisam u stanju

290

U Dolini Smrti

ne samo da razlikujem skup materijal od jeftinog, nego ni da vidim rupu na sopstvenoj odeći. Jednostavno sam se namrštio i predložio veoma bogatom čoveku da ostavi decu na našoj klinici, da pokušamo da im hirurškim putem bar malo povratimo vid.

„Malo povratiti vid" nije zadovoljavalo veoma bogatog čoveka. On je počeo da mi nagoveštava da će me, ako im vid bude bolji, odenuti i u pantalone slične cene. Zamislio sam kako ću, ako na mojoj ne baš skladnoj figuri budu visile još i takve karirane panta-lone, u kojima zbog njihove bezobrazne cene ne smeš da dopustiš sebi da sedneš na prljavu klupu sa zalepljenom žvakom, postati rob svog preskupog odela i stalno ću se sećati cene po kojoj je na-bavljeno. A i karirano je u meni izazivalo asocijacije na tamnicu.

Dakle, karirano odelo sam odbio. Tada mi je veoma bogati čovek predložio prugasto odelo. To me je još više podsetilo na tamnicu, pa sam ga sa negodovanjem pogledao, objasnivši da će se operacija odvijati kao eksperiment i da ja ne mogu da u potpunosti garantujem pozitivan ishod, čak i ako uz odelo do-bijem još i čarape i gaće.

A veoma bogati čovek me uopšte nije shvatao. On je, kako mi je izgledalo, već mislio o novom donjem rublju, koje ja nikad ne no-sim, jer mi je i sama reč „duge gaće" nesimpatična. Pomislio sam da će mi taj čovek uskoro predložiti i da mi kupi skupe obojke.

Na kraju je taj veoma bogati čovek, okanuvši se svojih jalo-vih pokušaja da me navuče na svoj ukus u pogledu odevanja, bez šale počeo da filozofira o umeću zarađivanja novca i o ulozi novca u postizanju slobode ličnosti, pa rnu je iz gluposti pro-makla neoprezna rečenica kako oni, bogati ljudi, dobre lekare uvek kupe.

- Slične stvari često moram da slušam od bogatih ljudi - raz-besneo sam se. - Jedan naftni magnat čiji je sin imao slično oboljenje govorio mi je to isto!

Sećam se kako mi se lice zacrvenelo, a žila na vratu počela da pulsira. Ošinuo sam pogledom veoma bogatog čoveka i rekao

291


da pravog lekara ne treba kupovati i da se pravi lekar razlikuje od običnog dobrog lekara po tome što on svakom bolesniku prilazi sa dušom i sa saosećanjem. Nažalost, nisam mogao da mu kažem da upravo novac sprečava čoveka da mu sam Bog kaže kako dijagnostikovati bolest i izlečiti je.

Veoma bogati čovek je iz džepa izvadio svežanj dolara i rekao nešto kao: takvoj sumi svakako neću odoleti i smisliću sve što je neophodno za njegovu decu, koju on veoma voli.

Jedva se suzdržavajući da ga grubo ne izbacim kroz vrata, preporučio sam mu da dođe za pola godine - možda će se dotle nešto smisliti. A svežanj dolara sam mu demonstrativno gur-nuo nazad u unutrašnji džep njegovog fensi kockastog kaputa, dodirnuvši njegove znojave grudi.

Veoma bogati čovek došao je kroz tri godine, kada su njego-va deca već bila sasvim oslepela. Ovog puta je nosio prugasti sako. Naravno, ja sam se nasekirao što su došli toliko kasno, ali... šta da se radi! Veoma bogati čovek je počeo da se oprav-dava, govoreći kako su njegova deca navikla da provode zimu u Južnoj Africi, a leto - u južnoj Engleskoj i da ih je teško bi-lo dovući u hladnu Rusiju. On je čak rekao da je njihov dola-zak u Rusiju, pa još i u zabačenu Ufu, moguće smatrati gotovo junaštvom i počašću za naš grad. Zato ja, doktor Muldašev, treba da se posebno postaram da se ne desi da su njegova deca džabe preduzela „opasni put" u „rodnu" Rusiju i da bi nakon toga otputovala u Južnu Afriku sa savršenim vidom. A što se tiče novaca, ne treba brinuti - svežanj dolara biće moj.

Treba priznati da mi je u tom periodu uspelo da razradim novi metod lečenja pigmentnog retinitisa (kokošijeg slepila), pa je bilo šanse da bogataševa deca progledaju, ali samo šanse, a ne stoprocentne garancije. Pogledao sam bespomoćno raširene slepe dečije oči i postalo mi ih je žao - oni nisu bili krivi što im nisu objasnili koliko je lepa reč - Domovina. Oni nisu shvatali da čovekovu domovinu određuje Bog, koji sa Onoga Sveta šalje

292

U Dolini Smrti

dušu u telo deteta koje se rađa na ovom ili onom delu Zemljine kugle i da prekršiti Božiji nalog i nazvati sebe ne baš uvaženim imenom „emigrant" jeste greh, veoma veliki greh. A ko zna, možda sam taj pigmentni retinitis, čiji se oštećeni gen razvija u bolest u 50% slučajeva, i jeste kazna za greh što su prema sve-toj reči Otadžbina počeli da se odnose kao prema praznoj reči, uzdajući se u bolju klimu južne obale Engleske ili Južne Afrike.

Jedno od bogataševe dece, verovatno dečak, razjapivši smešno usta, zaplakao je i počeo da se žali da mu je dojadilo da sedi ovde i da hoće da ga služavka Lurdis napoji svežim ko-kosovim mlekom. Ali, kokosove orahe nisam imao, a nije mi se htelo da šaljem nekoga u prodavnicu. Čekaonica mi je bila puna pacijenata. Da... i ovo nije zemlja u kojoj rastu kokosovi orasi - ovo je Rusija! Bolje da je dečko tražio pečenog krompira.

I tu sam se setio kako je sam taj bogataš pre tri godina nad-meno rekao kako oni, bogataši, uvek kupe dobrog lekara. Mrko sam pogledao naduveni grudni džep njegovog fensi prugastog sakoa i sa zadovoljstvom rekao da ću prihvatiti da operišem njegovu decu, ali da ću ih operisati besplatno. Setio sam se da sam to isto već bio odgovorio i jednom naftnom bogatašu.

Kao i kod naftnog bogataša, ovaj predlog je izazvao efekat rasprskavajuće bombe. Bogataš je stao da prigovara kako za svaki trud, pa čak i pokušaj, treba da se plati i da je on spre-man da to učini. A ja sam se uzjogunio i insistirao na tome da ću njegovu decu operisati besplatno. Setio sam se devojčice iz Vologde sa kikama i crvenom mašnom koja je patila od istog oboljenja, setio sam se njenih slepih očiju, njenih roditelja, seljaka, sa žuljevitim rukama i njihovog pogleda punog nade kojim su me gledali, setio sam se besanih noći koje sam proveo razrađujući novi metod lečenja pigmentnog retinitisa zajedno sa ne baš dobro plaćenim kolegama naučnicima i shvatio da smo mi izmislili taj metod za nju i radi nje - za tu prostu seo-sku devojčicu sa crvenom mašnom koja verovatno nikad nije

293


probala kokosov orah, već je jela uglavnom pečeni krompir iz svoje bašte, sa mirisom zemlje, ruske zemlje.

Lupio sam pesnicom po stolu, mrko pogledao bogataša i tiho mu ponovio da ću operisati njegovu decu besplatno. Bogataš se uznemirio i oznojio. Uvideo je da ne vlada uvek novac svetom. Nje-gov otmeni sako se na jednom ramenu nekako naborao, čarape u njegovim cipelama izabranim po boji sakoa su se zarozale i svukle, pokazujući pozu slabića, a desna ruka je izvukla iz džepa crvenu maramicu, vrednu jedno dvesta dolara, i obrisala čelo.

Sažalio sam se na bogataša - čoveka bez Domovine. Čak sam se pobojao da će odvesti svoju decu i lišiti ih nade da okušaju sreću da vide svetlost dana. Bogataš ih je već lišio jedne sreće -Domovine - a sad ih zamalo nije lišio i druge - Božije svetlosti.

Opet sam se setio devojčice iz Vologde sa crvenom mašnom. Strašno mi se prijeo pečeni krompir. Pozvao sam sekretaricu i pred njima, pred porodicom ljudi bez Domovine, zamolio je da mi ispeče malo krompira, ponudivši, uzgred, i njih.

Bogataševe oči su se suzile. U njima sam video neprijateljstvo. On nije imao izbora - obišao je čitav svet sa svojom šlepom de-com, neštedimice trošeći dolare koje je nekad izneo iz svoje bivše domovine - Rusije - i eto... sudbina ga je dovela nazad tamo gde ga je i poslao Bog, odredivši mu za domovinu tu zemlju iz koje je on, iskoristivši priliku, iznosio, iznosio i iznosio novac otimajući ga od običnih ljudi, dovodeći ih do toga da se hrane samo pečenim krompirom. Ali on je znao da u ovoj zemlji ne samo da peku krom-pir, nego i pronalaze, pronalaze i pronalaze neprekidno nove izu-me, ne misleći o novcu, već se rukovodeći onim što je potrebno ljudima uopšte, čak i onim koji u ovom trenutku lenčare u senci kokosovih palmi, sa slašću pomišljajući da će imati dovoljno nova-ca još za sto života. A na stolu tih pronalazača koji svu svoju dušu ulažu u nauku za dobro svih ljudi, ukusno miriše pečeni krompir.

Bogataš nadmeno podupre svoj podbradak, dunu vazduh kroz nos i naglo podigavši glavu, pogleda me u oči. U njegovim očima

294

U Dolini Smrti

nisam video ništa božansko, u njima je svetlucao drugi Bog - Tuđi Bog, za mene nepojmljiv i neprijatan. Jeza mi je prošla kičmom. Ali, kroz naočare sam nastavio da mirno posmatram te tuđe oči.

Bogataš je odveo svoju decu i nije mi dopustio da ih operišem - besplatno. Odveo ih je iz zemlje nade, iz njegove bivše Domo-vine, za koju je ružičasti krst nade postao svojevrsni simbol - simbol budućnosti.

A kroz nekoliko godina sam saznao da je taj bogataš umro i da su ga sahranili tamo, u tuđoj zemlji, i moguće, na njego-vom sprovodu su nosili jedino što je u životu zaradio - sef sa novcem. Kakva je bila sudbina njegove dece, ne znam; moguće je da su ih tako slepe obmanuli, pa negde jedu sve drugo, sa-mo ne pečene banane; a moguće je i da su sasvim dobro i da ih je služavka Lurdis odvikla da od toga da ih poji kokosovim mlekom i počela da im za jelo daje pečeni krompir.

Razmišljanja o Tuđem Bogu - Tuđi Bog! Tuđi Bog! - počeo sam sa ponavljam u ritmu svojih koraka, penjući se po padini brda na visini od oko 5700 metara.

Sećanje na bogataša nije mi nipošto davalo snagu. Bilo mije žao njegove dece. Dah mi je sa šištanjem izlazio iz grudi, usta su mi se sasvim osušila, noge su mi klecale. Ali sam išao, sa mukom išao napred. A želudac me je boleo, boleo i boleo. Umi-rivala me je misao da sa tim bolom iz mene izlazi negativna energija i kao da sam se radovao tom bolu, oštrom bolu.

Zaustavio sam se, pogledao Ravila i neočekivano i za samog sebe rekao:

- Ravile! A zar ne postoji i drugi Bog - Tuđi Bog! Ali ovde, u Gradu Bogova, on nema moći. Ovde je on bespomoćan. Dolina Smrti ubija samo one u čijoj duši boravi taj sveprisutni Tuđi Bog. Veliki Jama čuva Grad Bogova, grad Pravih Bogova, ne puštajući ovamo Tuđeg Boga. Ogledala spaljuju Tuđeg Boga. Sažeto inte-

295


ligentno vreme ne pušta Tuđeg Boga u podzemnu Šambalu, ne dopušta mu da uprlja veliki simbol „Čoveka koji čita".

Ravil me je zbunjeno pogledao. Obojica smo se osmehnuli i ponovo pošli napred. U mom osmehu krila se grimasa bola.

Misli o Tuđem Bogu nisu me napuštale. Odmah sam shvatio da je taj Tuđi Bog gord i da nije slabić. On je moćan, i što je najvažnije, sveprisutan - odmah prodire u dušu čoveka ako se on makar i ma-lo udalji od svog Pravog Boga. A potom on, Tuđi Bog, ulazi u dušu počinjući da smišljeno i uporno preobraća čoveka u svoju veru - veru Tuđeg Boga. On se bori sa Pravim Bogom, tvrdoglavo se bori, bori se na život i smrt. Veoma je moćan taj Tuđi Bog.

Tu sam smesta shvatio da bezbožništvo ne postoji, uopšte ne postoji. Zato ateizam, koji veliča čoveka kao vrhunac razvoja samostvorenih organskih materija, preko evolucionih etapa životinja i majmuna, nije naprosto greh koji stavlja čoveka na mesto Boga, već je vešta podvala Tuđeg Boga, podvala koja otvara u dušama ljudi prostor koji će biti lišen uticaja Pravog Tvorca i omogućiti Tuđem Bogu da se tu useli.

Ta misao mi je sinula toliko oštro da mi je čak poremetila ritam hoda; zadihao sam se, dah je počeo da mi se prekida i sa šumom sam izdahnuo vazduh.

- Kako to nisam shvatao? Kako nisam shvatao? - počeo sam da govori polušapatom, pokušavajući da dlanom otrem pljuvačku koja mi je curila izusta. - Kakva sam budala! Koliko godina imam, koliko sam godina proučavao ateizam, dobijajući trojke na tom ispitu, i nisam shvatao! Eh, kakva sam budala. Tek posle Doline Smrti sam shvatio, budala. Tek pošto sam po-gledao smrti u oči...

Povratio sam dah i ponovo pošao napred. Za čuđenjem sam primetio kako se bol u predelu želuca smanjio i gotovo prestao da me muči.

A misli o Tuđem Bogu nastavile su da mi plešu i plešu u glavi. Iskreno sam se čudio kako ranije nikako nisam mogao da shva-

296

U Dolini Smrti

tim da bezbožništvo uopšte ne postoji, da ne postoji u najmanju ruku zato što Bog, koji je stvorio dušu i telo čoveka, ne samo da ih je povezao čvrstom vezom, već ih je i nevidljivim nitima po-vezao sa Sobom, ustanovivši jedinstvo Tvorevine. Ne kažu ljudi uzalud da je čovek delić Boga. Mene je ljutila tupavost ateizma, ta neverovatna tupavost filozofa i naučnika koji dokazuju i do-kazuju da Bog ne postoji. Kad bi se ti „ateistički naučnici" makar na trenutak zamislili, na primer, o tome da se poznata naučna činjenica ćelijske nelokalnosti, gde svaka od milijardi ćelija ljud-skog organizma trenutno saznaje za sudbinu svake druge ćelije, ne može objasniti ni na koji drugi način osim prisustvom neke misleće supstance koja ne samo da povezuje sve ćelije u celi-nu, već se i brine o svakoj ćeliji kao o svom detetu, onda bi ti „ateistički naučnici" mogli da prostom logikom pretpostave da se o toj mislećoj supstanci brine neka druga, više organizova-na misleća supstanca, a da je nad njom još neka druga, pa još neka, sve do samoga... Boga. Onda bi drugovi ateisti prestali da streljaju pogledom pri najmanjem neslaganju u pogledu „do-kazanog" nepostojanja Boga. Onda bi prestali da maltretiraju prave naučnike istraživače koji su, hteli to ili ne, u rezultatima svojih naučnih istraživanja dolazili do zaključka o postojanju Boga Tvorca i postajali vernici koji duboko veruju.

Setio sam se očiju profesora ateizma na našem medicinskom institutu, kada mi je na ispitu sa zadovoljstvom dao trojku, iako sam ja, pošto hvala Bogu umem da dobro razmišljam, naučio svo to ateističko smeće. On je, očigledno, u mojim očima video loše sakriveno neprijateljstvo prema njemu - robu Tuđega Boga.

Koračajući napred i u taktu izgovarajući jednostavne zvuke „uh, uh, uh", počeo sam čak i da opravdavam te „naučnike atei-ste", shvatajući da njihov jezik ne pripada njima i da njihovim je-zikom govori lukavi Tuđi Bog. A verovatno je i da se taj Tuđi Bog smeje budali ateisti kad on, namestivši svoj sako preporučeno sive boje, krene da dokazuje svima i svakome nešto čega u priro-

297


di ne može biti ni slučajno. I ta budala ateist je Božije stvorenje, makar i neuspelo, kada se nekad zaljubi i dobivši „milo za drago" ne spava noćima, osećajući da ga duša boli, ali tu već, izbacivši slinavu donju usnu, počinje da misli u svojoj duši preusmerava na poznatu (ali u dubini duše omrznutu) misaonu šemu o ulo-zi organskih molekula, pa čak dolazi do takvog besmislenog zaključka da su njegovi (njega, koji je odbačen) organski mo-lekuli nesaglasni sa njenim (nje, koja ga je odbacila) organskim molekulima, mada su u stvarnosti nesaglasne njihove duše koje su se predale različitim bogovima - Pravom i Tuđem.

- Šefe, hajde da sednemo. Teško hodaš. Tek što si izašao odande, iz Doline... - začuo sam Ravilov glas.

- Hajde - teško sam uzdahnuo. - Bol me je oslabio, ali slabost...

Seo sam na kamen. - Tuđi Bog je veoma snažan. On koristi svaku priliku da se useli

u čovekovu dušu. On zna da nije on stvorio čoveka, ali se trudi da ga obuzme, potpuno obuzme - pomislio sam, sedeći na kamenu.

U glavi su mi se pojavila lica meni poznatih zavidnih, pohlep-nih i neprijatnih ljudi, kao i lica meni poznatih alkoholičara i narkomana. Prebirajući sa naporom svakog od njih u sećanju, nastojao sam da se setim izraza u njihovim očima. To mi je uspelo; njihove oči su bile istovetne - staklene i tuđe. Taj pečat u očima je imao blago plačljivu nijansu, izražavajući neprirodnu servilnost pred onim koji im je... obuzeo dušu. Te tuđe stereo-tipne oči kao da su se izvinjavale što je njihov vlasnik dao svoju dušu Njemu - novom Tuđem Vladaru - i mučno, sa škrgutom, molile za milost prema sebi, robu, i kao da su nagoveštavale da svaki čovek može postati isto što i on - rob. Te stereotipne oči svojom žalošću su molile da se tom čoveku podari makar malo čiste energije, one energije koja ga je rodila i bez koje mu je loše, veoma loše - zato što je ta čista energija nekada stvorila njega - makar i nikakvog, ali ipak čoveka. Taj servilni izraz u

298

U Dolini Smrti

očima kao da je govorio da on - bivši pravi čovek - nema drugog izbora osim da poziva i poziva na sažaljenje, zato što on, koji se pretvorio u ljušturu čoveka, ne može da živi bez opšteljudske božanske energije, bez opšteljudske Ljubavi, pa je prinuđen da prosi i prosi da mu se udeli makar malo te čiste energije, koju pokušava da isprosi izazivanjem sažaljenja prema njemu, robu Tuđeg Boga. On, rob Tuđeg Boga, ne može da ništa učini bez čiste energije Pravoga Boga koji ga je rodio.

Ali, ponekad u tom stereotipnom žalosnom pogledu izbijaju iskre. Te iskre se bacaju na razne strane. Njima je potrebna bor-ba. Njima je potrebna krv. Neprijateljstvo svetluca kroz te iskre - neprijateljstvo Tuđega Boga prema Pravom Bogu. I tada rob Tuđega Boga počinje da se sveti, svom snagom svog poroka, da se strašno sveti onome ko ga sažaljeva.

Rob Tuđeg Boga nekim šestim čulom shvata da on nema snage da se osveti čoveku koji živi pod vlašću Pravog Boga, pa zato mora da odabere slabijeg čoveka, onoga koji je putem žalosti predao deo svoje bogomdane čiste energije na upravu Tuđem Bogu. Nesrećni rob čak i nije kriv što se sveti i što vređa blisku osobu koja ga žali; Tuđi Bog koji sedi u njemu vodi ne-pomirljivu borbu sa Pravim Bogom kako bi zauzeo „duševni prostor" ljudi. Njega, Tuđeg Boga, ako je to uopšte Bog, slabo interesuje sudbina pojedinačnog čoveka koga je obuzeo, nje-govo delovanje se prostire na sve ljude odjednom i on hoće da sruši ono što je načinio Pravi Bog, nemilosrdno žrtvujući ljude sa staklenim očima i stereotipnim pogledom. Tuđi Bog ne voli svoje robove, on ih čak i prezire, zato što je njih na kraju kraje-va rodio Pravi Bog, a ne on - Tuđi.

Glavni cilj Tuđeg Boga je da zauzme prostor duše ljudi i da stane na mesto Pravog Boga, zamenivši ga. Taj Tuđi Bog neće mnogo da se bavi stvaralačkim radom, on neće da gradi pa još i da vaspitava „svog čoveka", on samo hoće da vlada dušama već stvorenih ljudi. A to mu ponekad i uspeva, mada... ne baš slav-

299


no. Na primer, svi se mi sećamo do čega su dovele lukave ideje komunizma - dovele su do represija i samomučenja ljudi čitave jedne zemlje sa ponosnim imenom Sovjetski Savez, ali najgore je bilo to što su tokom proteklih 80 godina ljudi te zemlje išli sa ustakljenim pogledom i posmatrali svet šablonskim nazorima.

Pa i danas, kada je komunizam gotovo pao u zaborav, i u njego-ve „ideje" malo ko veruje, Tuđi Bog nastavlja da deluje, promenivši svoj lik i stav u stav pokrovitelja „dolarskog načina razmišljanja". On se raduje tome što se „dolarska psihologija" sve više i više širi po svetu, što se kroz holivudske filmove uspeva da se ljudima vaspi-tanim na veri u Boga bukvalno usadi „dolarski način razmišljanja", tako da i kod ljudi drugih zemalja oči postaju staklaste pri pogledu na glavni simbol Tuđeg Boga - zeleni dolar.

Tuđeg Boga dobro trese to što se u svetu pojavila real-na protivteža njegovoj „dolarskoj politici" u obliku „valute zajedništva", po imenu evro, zato što je u tu valutu uložena jed-na neverovatna stvar - pobeda zajedništva, poverenja i ljubavi kao protivteža istorijskim ambicijama velikih evropskih zemalja. Prijatno je držati u rukama šuštavu novčanicu evro upravo zato što iz nje zrači istorijska pobeda Ljubavi nad Gordošču. Da... doći će vreme kada će i Velika Rusija zameniti svoju gordu rublju za toplu novčanicu evro, pruživši lepi i veličanstveni most na Istok, gde u tradicijama naroda preovlađuje duhovno načelo, a reč Ljubav nije prazna reč. A tada će, verovatno, nastati i srećna vremena kada će se Tuđi Bog naježiti i osetiti se malim, sa užasom primećujući da ustupa mesto novoj kohorti ljudi sa Cistom Dušim.

Ustao sam sa kamena na kome sam sedeo. - Pa, idemo li, Ravile? Uskoro bi trebalo da stignemo do

naših drugova... Hodajući, osećao sam da su misli o Tuđem bogu zaista do-

prinele da se bol u želucu smanji. - Možda mentalno suprotstavljanje Tuđem Bogu pomaže da

ta energija izađe iz mene? - pomislio sam.

300

U Dolini Smrti

I, u neku ruku sad već i u terapijske svrhe, počeo sam opet da razmišljam o Tuđem Bogu.

Opet sam se setio veoma bogatog čoveka, njegovih staklastih očiju i shvatio da je on lišio svoju decu nade da će videti Božiju svetlost, zarad njega - Tuđeg Boga - čiji je on rob, pa pošto mu je rob, nije mogao da se suprotstavi principu Tuđeg Boga da novac rešava sve, pa je, naravno, zamrzeo tog Muldaševa koji se usudio da se odupre sjajnoj veličanstvenosti svežnja dolara i da izgovori oštre reči koje se protive postulatima „njegovog" Tuđeg Boga - „operisaću vas besplatno". Zar bi neko poverio oči svoje dece čoveku koga mrzi?

Došlo mi je i to da mnogi, veoma mnogi ljudi koje u narodu nazivaju „nadrndanima" takođe imaju vezu sa Tuđim Bogom; možda se u njihovoj duši odvija stalna borba Tuđeg Boga sa pra-vim Bogom, pa su zato i neprijatni. Ali, bolje je biti i „nadrndan" nego rob Tuđeg Boga. Rob je osuđen na stradanja koja mu „stva-ra" Pravi Bog, i ta stradanja prate roba Tuđeg Boga uvek i svuda u ovom svetu, ali ona postaju posebno nepodnošljiva kada „rob" sretne čoveka koji živi pod zaista božanskom zvezdom. Nesrećni „rob" počinje da oseća nemo patničko gunđanje u duši, nezna-no zašto upereno protiv svetloga i pozitivnog čoveka, i smesta oseća da on tog čoveka mrzi, mrzi svom svojom dušom, preda-nom Tuđem Bogu. A mržnja donosi patnju njemu samom - koji mrzi - donosi je po principu Božije kazne za mržnju. A pošto našim prolaznim svetom vladaju zakoni Pravog Boga, on, šireći nozdrve i užasno pateći zbog svoje bespomoćnosti, počinje da se sa čežnjom seća 1937. godine kada je duboku mržnju bilo moguće, pomoću papira koji se nazivao „prijavom", pretvoriti u smrt čoveka koga je on naglo počeo da mrzi. Njemu, robu Tuđeg Boga, čak počinju da podrhtavaju usne kada se seti da više nema 1937. godine i daje vlast Tuđeg Boga oslabila.

Zato se može reći da ako za Vašom dušom posegne Tuđi Bog, molim vas, ne predajite mu se, imajući na umu da je on lukav i

301


ume da privuče k sebi, već se otimajte, otimajte i otimajte, za svoje dobro. Bolje se otimati nego patiti.

Došlo mi je da se može beskrajno dugo otimati protiveći se Tuđem Bogu, ali ako u dušu uđe greh, o kome govore sve reli-gije sveta kao o najvećem grehu, a to je greh da smatrate da ste vi Bog, to znači da je Tuđi Bog već ovladao vašom dušom. A za-vladao je zato što čovek, kao Božije stvorenje, ne može stvarno da postane Bog (mada bi to veoma voleo), nego može postati Bog samo u iluziji koju mu u punoj meri priušćuje Tuđi Bog.

Svi mi umemo da fantaziramo, ali ne umemo da živimo u fantaziji. Tuđi Bog ne samo da nas gura u fantaziju, već nas gu-ra u njen najnestvarniji oblik - iluziju, kako bi pomoću slatke iluzije „Ti si Bog!" oslabio uticaj Pravog Boga i ušao u naše duše. O, kako je opasno makar i jednom reći - ja sam Bog! O, koliko teških patnji to donosi!

Tuđi Bog nije tvorac. On nikada ništa nije stvorio, on je sa-mo rušio i koristio se onim što je stvorio Pravi Bog. „Imaginar-ni svet" je karakterističan za Tuđeg Boga. Tuđeg Boga možemo nazvati Bogom iluzije. I zato mi, obični ljudi, koji loše, bedno živimo pod Pravim Bogom, ne volimo šizofrenike i ljude sa otužnom maskom odvojenosti od postojećeg sveta, jer ti ljudi žive u iluzornom svetu - svetu Tuđeg Boga.

Pa ko je taj - Tuđi Bog? Ja ne znam, zato što ja nisam Bog. Ali, verovatno su u pravu religije koje govore da osim Pravog Boga na svetu postoji i Demon, Đavo, pa čak i Satana. Ja i ne znam ko je od njih glavni i ko je ko, ali osećam da su oni najvažniji akteri sveta paralelnog našem - sveta lukavih iluzija.

U Gradu Bogova nema mesta za Tuđeg Boga I tu sam shvatio da sam ja srećan čovek, zato što sam već bio ovde u pravom (a ne iluzornom) Gradu Bogova. A srećan sam zato što u tom Gradu nema mesta za Tuđeg Boga i što sam najzad video svet, veličanstveni svet Pravog Boga koji se sastoji od piramida i

302

U Dolini Smrti

građevina sazidanih snagom Čiste Misli i Čistih Osećanja. Taj Grad je veoma značajan za Zemlju, zato što je on kristalno čisto ostrvo na našoj planeti, nad kojom se vije crveno-crna utvara Tuđeg Bo-ga. Taj grad je značajan još i zato što on, pomoću Velikog Jame, čuva od pokvarenog i silnog Tuđeg Boga podzemnu Sambalu i Carstvo Mrtvih, u kome su sakupljeni i žive Najbolji od Najboljih iz svih Ljudskih Rasa koje su ikad postojale na Zemlji.

U mislima sam još bio tamo... Zastao sam i osvrnuo se da još jednom pogledam Ogledalo Kralja Smrti Jame, da ga pogledam... sa ljubavlju. Ali, ono je već nestalo iza padine, a nisam imao snage da se vraćam. Opet me je zaboleo želudac, zaboleo oštro i snažno. Nedostajalo mi je... Ogledalo Smrti... hteo sam još više čistote, još veću... još i još veću čisto tu...

- Šefe, pogledaj kako stoji kao stena! - kao u magli sam začuo Ravilov glas.

- Ko stoji? - prohripao sam ja. - Stoji Seliverstov. Nas čeka. Brine se. Liči na stenu. Veliku. - Aaaa - Odavde se vidi da je jedva živ. - Aaaa - Jasno mu je da smo bili u Dolini Smrti. - Kome je... jasno? - Seliverstovu. - Aaaa - Gledaj, trza se, jako. Znači, brine se. - Aaaa - Maše rukama. - Da. - Pošao nam je u susret. -Da . - Opet se trza.

303


-Da . - Ide čas levo čas desno. - Da. - I zašto on ide? - Ne znam. - Nešto čuje? - Možda. - A šta čuje? - Ne znam. - Gledaj, seo je. - Vidim. - A zašto je seo? - Ne znam. -Možda? - Možda. - Sedi, a? - Ima vremena. - Jeste. - Nije. - Jeste. - Vidi, prilegao je. -Da . - A zašto je prilegao? - Ne znam. - Odmara se, šta li? - Baš je našao vreme za odmor! - Baš. - Misli li da smo sablasti? - Viknuo bih, ali nemam snage. -Da. - Sablasti ne viču, mora da shvati! - Mora. - Ali nemem snage.

304

U Dolini Smrti

-Da. - Gle, ustao je. -Da . - Stoji, kao stub. -Da . - Sigurno je uznemiren. -Da . - Zbog nas je uznemiren... da se nismo pretvorili u sablasti. -Da . - Očekuje li neku opasnost od nas? - Možda. - Gle, uhvatio se za kajiš. - Vidim. - Šta hoće? - Ne znam. - Ne, pustio je kajiš. -Da. - Posegnuo je u džep. - Da. - Nešto traži. - Da. -Š t a li traži? - N e znam. - Uzeo je cigaretu? - Izgleda. - Zapalio. - Vidim. - Znači, brine se. -Da. - Za nas se brine? - Za nas. - A zašto da se brine? - Ne znam.

305


- Jesmo li mi sablasti? -Ne . - A ja mislim da je on u to ubeđen. - Možda. - Opet se protresao. -Da . - Jako se protresao. -Da . - A što se trese? - Uznemiren je. Tiho smo prišli Sergeju Anatoleviču Seliverstovu. - Oh, iscimali smo se čekajući vas - reče on. - Da - odgovorismo Ravil i ja. - Zašto ti je, šefe, lice iskrivljeno, kao da su te mlatili po bradi? - Boli me, Serjoža. - Šta te boli, vilica? - Ne, želudac. - Aaa... a izgleda kao da te boli vilica. Sergej Anatolevič Seliverstov, bodro koračajući napred, do-

vede nas Rafaelu Gajazoviču Jusupovu i vodiču Tatuu, koji su sedeli na kamenju.

- I šta, popričao si sa smrću? - veselo upita Jusupov. - I kakva je ona?

- Tako... - Bolje pojedi čokoladu! Masne kiseline sa šećerom su

neophodne u planinama. -Da . - Jesi li video kosti u dolini? - Da. - Čije? Ljudske? -Da. - Mnogo? -Da .

306

U Dolini Smrti

- Znači, tamo umiru. -Da. - A što si šefe tako slab? -Eto... Umorno sam se spustio na zemlju. Želudac me je strašno

boleo. Trpeo sam. - Dolina Smrti sama odabira ljude koje treba ubiti - isplivala

mi je iz sečanja rečenica koju je jednom izrekao vodič Gelu. - Koliko si dugo bio u Dolini Smrti? - Ne znam, nisam merio. -1 kako je tamo? - Tamo vreme drugačije teče.... tamo je vreme sažeto. - Sećaš se da je lama Ketsun Zangpo govorio da se u Doli-

ni Smrti ne može boraviti duže od pet minuta? Inače će Jama početi svoju rabotu. A koliko si ti b i o . t a m o ?

- Ne znam, tamo je vreme sažeto. -Ali mogao bi... - Ne bih. - Je li tamo strašno? Nisam odgovorio. Nedostajalo mi je Ogledalo Kralja Smrti

Jame. Vodič Tatu nas je pozvao i pokazao nam kamen na kome se ja-

sno videlo udubljenje koje je podsećalo na veliku ljudsku stopu. - To je Budina stopa! - ponosno reče on pogledavši me u oči

koje su patile od bola. - Aha... - jedva rekoh. A potom smo se, ravnomerno koračajući, uspeli na prevoj

koji hodočasnici nazivaju Vratima Smrti - sećam se kako sam na tom prevoju legao i počeo da vrištim od bola. Bol u želucu je opet postao nepodnošljiv.

- Aaaa... aaa.... - ječao sam. Momci su stajali i sa sažaljenjem me gledali. - Aaaa - nastavio sam da stenjem.

307


- Šefe, šefe, odavde treba bežati! Ovde je povišena radijacija. Gajgerov brojač trešti kao lud... - začuo sam glas Seliverstova.

- Evo, sad... - Hajde, ustaj, ustaj dragi - nežno zamoli Seliverstov. Sa naporom sam ustao. - Serjoža! Ravile - rekoh, previjajući se od bola. - Treba da

se popnemo na vrh brega na visini od 6000 metara. Kažu da se odatle dobro vidi Sekira Karme. Hoću da je vidim.

- Šefe, šta pričaš? - Idemo! Ravile, ostani ovde! Tako treba. Nemamo mnogo

da idemo do vrha. Brzo ćemo! - zapovedio sam i sakupivši po-slednje ostatke snage, počeo da se penjem uvis po kamenju. Sergej i Ravil su krenuli za mnom.

Sekira Karme Negde na visini od 6000 metara zaista smo videli Sekiru Kar-me. Prvi ju je video Sergej Anatolevič Seliverstov.

- Eno je - Sekira Karme - prostodušno i prijatno reče on. Pogledao sam „Sekiru" i smesta osetio da se bol smanjio.

Teško dišući na toj ogromnoj visini, počeo sam da razgledam Sekiru Karme. Smanjenje bola dopuštalo mi je da razmišljam, a ne da prosto sa naporom cedim iz sebe poslednje snage, kao da mi je svaki pokret poslednji u životu.

Gledao sam i gledao Sekiru Karme... Gledao sam opčinjeno. Odlično sam shvatao da je ta sekira visoka 100 metara, posta-vljena na visokoj kamenoj steni pored cilindrične konstrukcije velikih dimenzija koja je veštačka, a ne posledica „rada vetra". Više se i nisam pitao na kakav je to neverovatan način mogao biti sazidan taj monument i postavljen na tako nepristupačnom vrhu; razmišljao sam o njegovoj nameni.

- Tako dakle... tako dakle... povremeno bih progovorio, razmišljajući.

308

U Dolini Smrti

Sekira Karme (originalna fotografija)

Ali - misli mi nisu dolazile - uopšte nisam shvatao namenu Sekire Karme.

- Hodočasnici nisu uzalud nazvali taj monument Sekirom Karme - potrudio sam se da razmišljam logički. - A ako su ga tako nazvali, to znači da on ima nekakvu vezu sa karmom čoveka. A zašto ima oblik sekire? Da li nešto seče?

Misli mi nikako nisu ulazile u glavu. - Šefe! - začuo sam glas Seliverstova. - Kaži, zašto je karmi,

to jest pravcu života koji je predodredio Bog potrebna sekira? Zar se ovde karma seče? Ili... potkresuje? Ispada da ako čovek prođe kraj tog mesta, nj egova će karma biti potkresana. A nakon potkresivanja karme nastaje... hm... život bez karme. Evo, mi - ti, Ravil i ja - postaćemo odsad ljudi bez karme i počećemo da živimo život bez karme. Kakav li će biti život bez karme?

- Videćemo - potmulim glasom odgovori Ravil. - Zar ljudi ne teže da postignu život bez karme - nastavio je

da razmišlja Seliverstov - ne dolaze oni uzalud ovamo. Ne, ne uzalud! Oj, ne uzalud! Verovatno je taj život bez karme dobar. Da, dobar! Taj život bez karme daje slobodu izbora - ti, čovek, sam odlučuješ kako ćeš živeti, a ne radi to Bog za tebe. Hoću - i tako živim, hoću - e tako. Sve što hoću to i činim! I kazne koje si zaradio u prošlim životima otpadaju, jer ih potkresuje sekira. Oj, zar nećemo mi početi da živimo tako?

309


Ravil se osmehnuo i rekao: - Ne verujem ja u... hm... život bez karme. Sergeju

Anatoleviču, nisi u pećini u kojoj se materijalizuju misli, gde što pomisliš, to se i desi.

Nastavio sam da usredsređeno posmatram Sekiru Karme. Shvatao sam da je taj spomenik načinjen da reguliše neke od mnogobrojnih slojeva suptilne energije. Teško da bi se te priče 0 hodočasnicima mogle roditi na pustom mestu!

- Uh, teško se diše na ovoj visini! Vazduh je tako redak, re-dak... - prekinuo mi j e misli glas Seliverstova.

- Da. Pognuo sam glavu, predahnuo i počeo da razmišljam o karmi

kao takvoj. Setio sam se svojih mnogobrojnih razgovora sa Ami-rom Rašitovičem Saripovom, koji u našem centru radi kao zame-nik generalnog direktora i primenjuje nove procedure za psihoko-rekciju vida, to jest, uči ljude koji progledaju posle operacije kako da vide. Pošto je izuzetno inteligentan čovek, Amir Rašitovič je u svojim istraživanjima ljudske psihe došao do toga da je počeo da proučava njihovu karmu. Zajedno sa svojom mladom saradnicom Tatjanom on je otkrio takve stvari, da vam se zavrti u glavi. Na primer, jedan pacijent koji je izgubio jedno oko od udarca kravlje kopite, ispričao je da su u njegovoj porodici već mnogo pokolenja muškarci stradali od krava. Razjasnilo se da je ta priča započela kad je dvadesetih godina njegov praded, poznati čekista (čeka - tadašnja sovjetska policija - prim. prev.) odabirao u selima krave, oduzimao ih kao višak imovine i slao na klanicu, osudivši seljake na glad. Sin tog čekiste, stočar, propio se i obesio u staji. Drugi sin mu je poginuo tako što ga je pregazilo stado krava. Unuk čekiste je umro otrovavši se lekom za krave... A praunuk, koji takođe nije mogao da umakne kazni te životinje muzare, izgubio je jedno oko

1 pobojavši se za sudbinu preostalog oka, otišao da živi u tundri, gde nema krava i živi tamo i dan danas, sa zadovoljstvom uživajući u odsustvu tih osvetničkih životinja.

310

U Dolini Smrti

Lično sam operisao pacijente, brata i sestru iz Rostova na Donu, koji su u različito vreme zadobili potpuno istu povredu jabučice, koja je izazvala podjednako opadanje vida do 0,2; a slične povrede pratile su čitavu njihovu porodicu. I tako dalje.

Amir Rašitovič je na osnovu rezultata svojih istraživanja došao do zaključka da u nama postoji još i porodična informacija od koje ne možemo da umaknemo i koja, hteli mi to ili ne, ipak utiče na nas, pre ili kasnije nas podsećajući na sebe bilo kao kazna za grehe predaka, bilo kao neočekivani dar sudbine kao nagrada za duševnu čistotu davno zaboravljenih predaka. Pri tom ta porodična infor-macija zadire tako daleko u prošlost da njeni koreni verovatno potiču iz vremena anđela, pa čak i iz vremena stvaranja čoveka, kada je Stvoritelj svakoj porodici ugradio niz informacija koje na-zivamo karmom, unutar koje se ne samo sakupljaju informacije o beskrajnom nizu života, već se te informacije stalno analiziraju, spajajući prošlost i budućnost u jedinstvenu liniju života. U toj karmičkoj liniji se ništa ne zaboravlja i ništa ne ostaje bez pažnje i bez analize. Toj zadivljujuće savršenoj analizi podvrgavaju se ne samo čovekova dela, nego i njegove misli, iste one misli koje nam stalno dosađuju, danju i noću. Nijedan čovek ne može da živi izo-lovano od predaka, nijedan; svako od nas nosi pečat svoje porodi-ce, a naš život se odvija po nama neznanim principima i zakonima jedinstvenog opšteporodičnog načela, ili Karme.

Karma nije zapečaćena, karma je izmenljiva, pošto je ona misleća supstanca, ali supstanca koja misli u kategorijama porodičnog života, objedinjujući čitav niz individualnih života u okviru roda. Čitav vaš rod, uključujući i anđele, seni, Lemu-rijance i Atlantiđane utiče na vas, dragi čoveče, a Vi, svojim ma-lenim, možda milionitim po redu životom, utičete na čitav Rod i kroz njega na nečiji ili svoj budući život. I jednom ćete Vi, dragi čitaoče, videti čitavu tu liniju života, ulazeći u trenutku u prošlost ili roneći u budućnost. I tada ćete shvatiti ne samo veličinu i do-brotu Tvorca, već ćete i savršeno jasno postati svesni značaja

311


pojma - Čista Duša. I verujte, dragi čoveče, da taj trenutak za Vas neće biti strašan; naprotiv, on će biti srećan, jer ćete moći da kroz svoj Rod opštite sa samim Tvorcem, a vaši davno preminuli srodnici će stati pred vas sa svojim mirnim i uverenim licima, ili naprotiv, sa licima koja izražavaju duboku neprolaznu krivi-cu pred čitavim Bogom određenim Rodom. A takođe ćete videti sebe u raznim životima i sami oceniti izraz svog lica u ovom ili onom od mnogobrojnih života. Ali, najvažnije što će se desiti Va-ma, dragi čoveče, jeste što ćete postati svesni glavnog kriteriju-ma procene vaših života - opšteg kriterijuma koji se naziva Čista Duša. O, kako ćete biti tužni kad vidite da ste jedan od svojih života prodali poganom osećariju pohlepe, ne shvatajući da u opšteljudskom životu novac nije potreban! O kako će vam biti odvratno kad pogledate sebi u oči kao zavidljivcu, nesrećnom za-vidljivcu, stvorenom samo zato da podstiče na aktivnost onoga kome zavidi! O kako ćete biti van sebe kad vidite sebe u obliku lepe ali opake žene, koja čitavog života zakera i gunđa! O kako ćete biti van sebe, kad vidite...

Ali u vama će, dragi čoveče, izazvati duboku milinu i radost kad sebe vidite, sigurno vidite, još i kao blagog, dobrog, milog, uglađenog, duhovnog, velikodušnog, i što je najvažnije, kao nekog ko voli, silno voli, jako voli ne samo majku, oca, sina i ćerku već i - sve ljude uopšte. Zaustavićete svoju pažnju na tom životu kada ste mogli da volite ljude uopšte i diviti mu se, dugo se diviti, naslađujući se tim životom i pomalo negodujući zato što nisu svi Vaši životi bili proživljeni na taj način. Upravo u tom životu kada ste Vi, dragi čoveče, voleli sve ljude uopšte, mogli ste da vidite ne samo sve srodničke linije Vašeg života isključivo u svetloružičastoj svetlosti, već ste mogli da primetite i mnogo lepih ružičastih pega koja određuju sreću u budućem životu bilo koga iz Vašeg roda ili... za Vas samog... u budućem životu.

Podigao sam glavu i udahnuo punim plućima. Preda mnom, kao utvara u oblacima, visila je Sekira Karme.

312

U Dolini Smrti

Amir Rašitovič Šaripov i Tatjana Galjamova

- Šefe, ukočio sam se od zime! Da krenemo? - opet sam začuo glas Seliverstova.

- Sad ćemo - jedva rekoh, tresući se. Opet sam spustio glavu i opet počeo da razmišljam. Zamislio

sam vreme koje se kreće zajedno sa nama napred... a možda po-nekad i... nazad. Zamislio sam put vremena, koji je neko već po-stavio za nas usred mnogobrojnih puteva Opšteg Puta naše po-rodice i kao da sam primetio da se od puta pojedinačnog života odvajaju u stranu mnogobrojne stazice koje vode ka neprijatnim crnim mrljama. Shvatio sam da su to putanje smrti - crne fatal-ne staze vremena, kojima u svakom trenutku možeš da skreneš sa dobrog glavnog puta života, koji je neko, neki Veliki Optimi-sta, produžio u budućnost sa nadom da će se svi tvoji budući životu odvijati u ružičastim bojama i da ćeš ti ići putem tvoga života po prekrasnom roze parketu. Ali... i crne staze postoji radi preokreta... ali čovek...

Gurnuo sam ruku u rukav jakne i počeo da sav drhtim od hladnoće.

- Uuuu - izlazilo mi je iz grudi.

313


U misli mi je opet došao onaj isti truli bogataš koji mi nije dao mogućnost da pružim nadu njegovoj bolesnoj deci. Smesta mije došlo daje taj veo-ma bogati otac, koji je sakupio za njih, šlepu decu, novca za još sto života, postavio na njihov

- Pogledaj, SergejuAnatoleviču, ionako ne baš ružičasti životni to nije Sekira Karme, put fatalnu crnu mrlju nesreća,

već Znak Karme dodatnih nesreća. O, da je taj veoma bogati otac znao da mu

njegova nesrećna deca neće ostati dužna i da će mu se osvetiti što je nakupio novac za sto života tako što će oni, koji takođe idu li-nijom života njihove porodice (u kojoj im njihov otac, koji ih je ro-dio u ne baš tako kvalitetnim telima, nije baš bliska osoba), takođe uticati na njegov život, postavivši na ružičastu putanju njegovog života masnu crnu mrlju koju je nemoguće zaobići! Setio sam se smrti njihovog veoma bogatog oca i namrštio se. Nekako mi se reklo da bi ta deca, da otac nije glupavo gomilao novac u njiho-vo ime, već da im je jednostavno dao više duševne topline i, na-ravno, duševne čistote, uskoro videla svetlost dana, a možda bi počela i da razlikuju boje, a prva boja koju bi videla bi, naravno, bila ružičasta.

- Šefe, već mi je dodijalo! - prirodno reče Seliverstov. - Jako je hladno.

- Gledaj, Sergeju Anatoleviču — povikao sam u odgovor - to nije Sekira Karma, to je Znak Karme. On je verovatno nekad bio obojen ružičastom bojom...

- A zašto baš ružičastom? - upita Seliverstov. - Bog je veliki Optimista, on je za svakog čoveka nacrtao

ružičastu liniju života, koja se naziva Karmom. Ljudi su sami krivi... - odgovorio sam.

314

U Dolini Smrti

Vrata Smrti Dok se pod nama kotrljalo kamenje, skliznuli smo nazad po padini ka mestu gde nas je čekao Rafael Jusupov.

- Već sam pomislio da mi je po karmi bilo sssuđeno da se ovde nasssmrt smrzzznem - cvokoćući, s mukom izgovori on.

Zaustavili smo se blizu Jusupova i postojavši nekoliko mi-nuta pognuli glave. Ja sam već hteo da pođem napred, kad je Ravil ubeđeno rekao:

- Kroz nekoliko koraka mi ćemo početi novi život! - Zašto? - zbunjeno podiže obrve Seliverstov. - Ovo mesto na kome stojimo hodočasnici nazivaju Vratima

Smrti. Oni smatraju da čovek koji prođe kroz Vrata Smrti ulazi u novi život - objasnio je Ravil.

- Nisam razumeo! - namrštio se Seliverstov. - Hoćemo li kroz nekoliko koraka umreti?

-Da... - Svašta. - Evo iza onog kamena, pet metara od nas, umrećemo. Eto,

tako, eto - blago se nasmešio Ravil. - A ja sad umirem, je li? - Ti si već gotovo umro, Sergeju Anatoleviču! - Kako da ne. -E jeste. - Ali, kao da sam još živ. Bar sam topao.

: - Nakon smrti život se ne završava - primetio je Ravil. - Ne treba nam crni humor - oglasio se posiveli Rafael Jusu-

pov. - Mi ćemo ovde uskoro pomreti od zime. A iza kog kame-na, kažeš, život se završava?

- Eno iza onog. - Iza onog? - Iza onog. - U svakoj šali... - promrmlja Seliverstov. - Hodočasnici koji obavljaju parikarmu, ili sveti oblazak kom-

315


pleksa Kajlaša - počeo je da objašnjava Ravil - ubeđeni su da se baš ovde, u Vratima Smrti, ostavljaju za sobom svoj prošli život i stupaju u novi, koji se razlikuje od starog po tome što će biti čistiji. Hodočasnici smatraju da ako čovek obavi parikarmu 108 puta, njegova duša će se toliko pročistiti da će postati svetac.

- Zar nije šteta tako se rastajati sa životima? Jedan krug - je-dan život, drugi krug - još jedan život? - baršunastim glasom upi-ta Seliverstov.

- U religijskoj i ezoterijskoj literaturi nema pomena o tome da je Bog postavio neki limit reinkarnacijama - odgovorio je porumenevši Rafael Jusupov.

- Loše je samo to - nasmejao se Seliverstov - što svaki krug treba proći u jednom te istom telu. Kad bi se tela menjala, kao rukavice!

- Greh je da se ti žališ, Sergeju Anatoleviču - zavidljivo je ubacio Rafael Jusupov - ne daje Bog svakom takvo telo koje može 100 tašaka odjednom da smaže.

- Kakve veze imaju tašci... Ko će prvi da pođe u... taj novi život?

Krenuli smo napred. Pogledom sa strane sam primetio kako je Rafael Jusupov, koji je išao pozadi, iskosa pogledao taj zlosrećni kamen.

Iz glave mi nije izlazila Dolina Smrti. Shvatao sam da tu do-lazi retko ko od hodočasnika, koji obavljaju parikarmu... tamo su potrebni drugačiji.

Teško se probijajući između kamenja, izlazili smo iz oblasti Doline Smrti. Na bol u želucu sam već navikao. Nisam još znao hoću li preživeti.

Spustilo se veče. Nakon što smo prošli još nekoliko kilome-tara, sišli smo do reke. Tamo su nas čekali jakovi.

Zamolio sam prijatelje da mi dopuste da ne učestujem u nameštanju logora, otišao sam u stranu, legao na leđa i počeo da posmatam nebo. Misao da sa bolom izlazi negativna ener-gija me je umirivala.

316

U Dolini Smrti

- Baš je dobro što smo svi u istim odelima - negde sa strane začuo se uzdah Rafaela Jusupova.

- Zašto? - čuo sam glas Seliverstova.

- Zato što niko ne insinuira da ja u crnoj košulji izgledam kao crna mrlja.

- A sa belom maskom... kao smrt - dodao je Seliverstov.

A nada mnom su plovili oblaci - tibetski oblaci. Ti oblaci su se u zalazećim zracima Sunca prelivali u svim duginim bojama. Izgledali su kao živa biča, nežna i velika bića.

- O kako je raznolik život! - mislio sam. - Mi ljudi, mali kad se pogleda iz visine, zbog nečeg smatramo da je čovek gospo-dar Zemlje i ni mrvu ne sumnjamo u to. A ako nije tako? Možda oblaci misle drugačije... Poznato je da su oblaci para ili gasovi-to stanje vode, a voda, kao i čovek, spada u legendarnih „pet elemenata", ravnopravnih elemenata, kojima je Bog zapovedio da... stvaraju čuda u Ime Boga. A možda je oblak upravo seno-viti oblik života, ili gasoviti oblik života - to niko ne zna i niko neće znati, sve dok Stvoritelj nama ljudima ne da mogućnost da vidimo svet u svim raznovrsnim oblicima života koje je On stvorio. A dotle... dotle nam ostaje samo da nagađamo... i maštamo... jeste, i da se bunimo što se među nama još nije rodila Opšteljudska Čista Duša.

Odnekud sam se setio poznate Galičeve pesme: Oblaci plove, puno na nebu oblaka U daleki kraj plove, kao u kinu. A ja pilence jedem, cigaru pušim Pola sam litra popio konjaka. Potkovice po tragu saonica idu...

317

Teško hodajući, odlazili smo iz Doline Smrti


Ali konjaka nismo imali. Imali smo samo alkohol, ali mi se toga nije pilo.

A bol je nastavljala da uporno dubi u oblasti solarnog pleksusa.

- Koliko se kod mene nakupilo negativne energije! Nije još sva izašla! Zar sam toliko grešio, a možda su i drugi ljudi svojim grešnim dušama uticali na mene koji živim u našem prolaznom svetu? - mrštio sam se, razmišljajući.

A oblaci su plovili i plovili nada mnom. I iznenada sam osetio sreću, unutrašnju sreću... bez obzira

na bol. Shvatio sam da me je Dolina Smrti pustila.

318

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide. _ _ Dava Teniing, šerpas

Glava 16 Srce Vode

Uveče, pošto sam uzeo lekove, pokušao sam da nešto pojedem. Ali nisam mogao. Već mi se pri pogledu na hranu povraćalo. Trebalo mije još da se oporavljam, da se dugo oporavljam. Osećao sam to.

Noću nisam mogao da spavam. Ustajao sam, izlazio iz šatora i pušio. Mnogo sam pušio. Drhtao sam od noćne tibetske hladnoće, ali sam pušio. A kad bih ušao u šator da se zagrejem, u polumraku bih video blažena lica momaka i slušao prelive hrkanja, među kojima su se izdvajali detinji jecajući zvuči koje je ispuštao Seliverstov. Život se nastavljao.

Bol mi nije suviše smetao. Naprosto mi se nije spavalo i to je sve. Sa zadovoljstvom mi se nije spavalo. A u glavi mi je bilo prazno-prazno. Kao neko ko nikad nije patio od nesanice, nego bih, naprotiv, zaspao i gde ne treba (na sednici ili u pozorištu), malo me je zbunjivalo to stanje noćnog bdenja, ali začudo, ono mi se ukazalo kao prijatno i lako. Na duši mi je bilo veoma lako, ništa me tamo nije tištalo. Shvatio sam da ne spavam zato što

319


čitavim svojim bićem osećam odavno, od detinjstva zaboravlje-no, duševno blaženstvo.

- Kako je čudan život! - mislio sam, ležeći u šatoru i osećajući u grudima grudvu od mnogo popušenih cigareta. - Sva deca se rađaju romantična, maštovita i čista, sva do jednog. I sva do jednog žive u stanju prekrasnog duševnog blaženstva. A za-tim, postepeno, to blaženstvo odlazi zauvek, a zamenjuje ga ili pobednički kikot u duši, ili uznemireni tonovi koji se smenjuju sa zabrinutim zvocanjem. Ljudi počinju da zaboravljaju šta je to duševno blaženstvo. A potom ga se više i ne sećaju. Zaboravljaju potpuno... zajedno sa detinjstvom. Zaboravljaju zato što na čistu dečiju dušu, koja je sposobna da živi u stanju prekrasnog blaženstva, počinje da deluje nešto, da deluje mimo roditelja, da deluje toliko jako da uskoro iz dečijih očiju nestaje oduševljenje životom zapanjujuće po snazi svoje privlačnosti. A koliko je važno makar i ponekad videti oduševljenje životom! Zašto ono nestaje? Sta to deluje na decu? Deluju naše misli, misli nas, odra-slih i... naše mutne oči, umorne od života u svetu crnih misli, oči iz kojih je zauvek nestao izraz oduševljenja time što imamo čast da živimo na ovom svetu.

Obuzelo me je stanje duševnog blaženstva. Dodirnuo sam svoju vreću za spavanje. Bila je udobna i topla. Dodirnuo sam Se-liverstova koje je ležao kraj mene i hrkao - izgledao mi je dobar i blizak. Da bih ponovo izašao napolje i zapalio cigaretu, obuo sam svoje šiljaste tatarske čizme - bile su meke i udobne.

A pred jutro su momci redom počeli da izlaze iz šatora da obave nuždu. Sa milinom sam gledao njihova usredsređena leđa i slušao žuborave zvuke. Vraćajući se u šator, svi su govorili istu stvar.

- O kako je sve to stalo. Celu noć sam trpeo. A ti si, šefe, već obavio?

A potom bi ulazili u šator da bi pred jutro proizveli takve to-nove kojih se ovde, na Tibetu, ne bi postidela ni velika Rusija. Kroz tu kakofoniju zvukova probijao se žubor potočića.

320

Srce Vode

Ujutru opet ništa nisam jeo. Ali bio sam u dobrom stanju, iako sam osećao veliki umor, veoma veliki umor. Ali to je bio prijatan umor, umor bez duševne potištenosti. Osećao sam daje sažeto vreme Doline Smrti tako prodrmalo moje prolazno telo da je ono sve brujalo, ali brujalo prijatno. Čak mi je i bol u prede-lu želuca izgledao prijatan.

Dok su se ostali okupljali, prišao sam potočiću i spustio ruke u njega. Hladna voda je zapljuskivala prste. U toj vodi se osećao život.

- Voda! - sa milinom sam rekao.

Lanac piramida Zatim smo krenuli dalje. Od tereta je počelo da mi se mrkne pred očima, ali sam terao sebe da idem. Uskoro sam duboko udahnuo i počeo da pažljivo posmatram sa strane.

Crtež i fotografija lanca piramida u Gradu Bogova

321


Fotografija u originalu i nakon kompjuterske obrade monumenta br. 76 u lancu piramida

- Oho! - uzviknuo sam nakon nekog vremena. Preda mnom se otkrio prekrasni lanac piramida. - Oho! - još jednom sam ponovio. - Oho! - dodao je Ravil koji je išao za mnom. - Sta ste to videli? - začuo sam glas Rafaela Jusupova. - Eno, zar ne vidiš? - Ravil je pokazao rukom lanac

piramida. - Da, vidim. Ovde se ne može sumnjati u veštačko poreklo

ovih piramidalnih konstrukcija. - Kažem Vam, Rafaele Gajazoviču - ubacio se u razgo-

vor Seliverstov - da je ovde sve veštačko, sve. Vi se, Rafaele Gajazoviču, nalazite u Gradu Bogova! Ovde, shvatate li, treba ići visoko podignute glave i gledati oko sebe, a ne ići gledajući pod noge. Tako se može čitav Grad Bogova prohodati a ne vi-deti ništa osim kamenja.

- Da izvinete, Sergeju Anatoleviču - naljutio se Rafael Ju-supov - dok hodamo vi mi stalno zaklanjate pogled svojom pozadinom.

- Ne treba je dirati - odvratio je Seliverstov. - Treba se sklo-niti od pozadine. Sa rastojanja ona će izgledati manja.

- Hvala, Sergeju Anatoleviču, na savetu - usiljeno reče Rafael Jusupov. - Samo se ne treba naglo zaustavljati u hodu, jer tako, hteo ne hteo, na Vašu pozadinu, Sergeju Anatoleviču, se naleti.

322

Srce Vode

- A ako vi, Rafaele Gajazoviču, budete držali rastojarije, uvek ćete uspeti da primetite kad se pozadina zaustavi.

- Čija? - Moja - okrenu Seliverstov glavu. Alanacpiramidaje ostavljao snažan utisak, jasno se ocrtavajući

na pozadini žutih kosih tibetskih bregova. Pet ogromnih pirami-da, podjednake visine, oko trista metara, raznolikih po obliku, stajalo je u redu, a šesta - koja je više ličila na neki egzotični dvorac - nalazila se malo dalje.

Popeo sam se na padinu i počeo da crtam lanac piramida. Uhvatio sam sebe kako mislim da sam već prestao da razmišljam o tome čemu su služili dati piramidalni kompleksi - već sam priz-nao sebi da ionako ništa ne razumem - a teško da ću i razumeti. U duši je ostalo jedino ushićenje umom drevnih naroda.

Fotografija u originalu i nakon kompjuterske obrade monumenata hr. 71-75 lanca piramida

323


Tri tibetanske žene Kada sam sledeći put podigao glavu od sveske za crtanje, iznena-da kraj sebe ugledah tri tibetanske žene u nacionalnim nošnjama, koje kao da su pale s neba. Okolo je bila ravna, pregledna dolina oblika korita i nije bilo moguće da ih ne vidim izdaleka.

Tibetanske žene su me videle kako sedim na kamenu i prišavši, počele da me gledaju sa interesovanjem. Potom su mi prišle na nekoliko koraka i nastojeći da pogledaju u moju sve-sku, počele da o nečem raspravljaju.

- Po-po-po-po-po - govorile su među sobom.

Tri tibetanske žene koje su došle niotkuda me gledaju

Prišao mi je Ravil sa vodičem Tatuom. Zamolio sam Tatua da mi objasni ovu situaciju - kako su se neverovatno pojavile ovde. Tatu ih je upitao i odgovorio:

- Eno, tamo, leži ogromni kamen - pokazao je rukom. - Iza njega postoji ravno mesto gde su se te žene molile. One su izašle iza kamena i zato izgleda kao da su pale s neba. Niste ih mogli videti, jer su se molile ležeći.

- A zašto su se te žene molile ležeći? - upitao sam. - Tako je propisano - odgovorio je Tatu. - A pored toga, pro-

pisano im je da se ovde mole u mokroj odeći. - Zašto? - Tako je propisano. - Čudno.

324

Srce Vode

Pogledao sam tibetanske žene; njihova odeća mi je zaista izgledala vlažna, ali nije bilo pristojno prići i pipnuti je.

- Tatu, hteo bih... U tom trenutku jedna od žena je glasno povikala Tatua i

nešto ga pitala, prekinuvši me. - Gospodine, ona bi htela da zna šta crtate. - Crtam onaj lanac piramida - pokazao sam rukom prema

piramidama. - A zašto on to crta? - upitala je Tibetanka Tatua, pokazujući

na mene. - Pa... meni je to zanimljivo. - A zašto on crta u suvoj odeći? - opet je Tibetanka pokazala

na mene. - Pa... eto tako - promrmljao sam. Tibetanske žene su počele da o nečem žučno raspravljaju. - O čemu one to pričaju? - povikao sam Tatua. - Čude se tome što je neki belac obratio pažnju na te planina

koje su svete za Tibetance i što ih crta. Po njihovom mišljenju, crtati znači isto što i klanjati se tim svetim planinama. Ali, one bi htele da Vi, gospodine, crtate u mokroj odeći - objasnio je Tatu.

Ideju da sedim i crtam u mokrom odelu na hladnom vetru nisam prihvatio oduševljeno, ali mi je to izgledalo interesant-no. Na moju molbu, Tatu je upitao žene zašto tako treba.

- Stvar je u tome - rekao je Tatu, nakon višeznačne pauze - da te planine pripadaju Vodi.

- Čemu? - Vodi. -Kako to? - Tako kažu tibetanska predanja. A te žene svake godine dolaze

ovamo da se poklone tim svetim planinama, tako im je nekad rekao jedan tibetanski monah. One najpre idu do onog potoka, leže u nje-mu, a potom mokre dolaze do tog kamena, leže na zemlji i dugo čitaju molitvu upućenu tim svetim planinama - objasnio je Tatu.

325


- Aha... Tatu, pitaj ih da li se oni klanjaju baš tim planinama? - pokazao sam lanac piramida.

Kada ih je Tatu upitao, žene su sa radošću klimnule glavama. - Aha... Tatu, molim te, pitaj ih koja je suština te molitve. - Suština molitve se sastoji u dve reči... - odgovorio je Tatu

nakon raspitivanja. - Koje reči? - Ui-ui-ui... One se klanjaju Srcu Vode.

Srce Vode Nešto mi je odjeknulo u grudima, govoreći mi da je to veoma važno. Ja sam se ustobočio, pogledao Tatua ispod oka i ispreki-danim glasom rekao:

- Tatu, pitaj kako oni nazivaju ovaj lanac piramida. Tatu je upitao, pokazavši rukom. Jedna od žena mi je prišla

bliže, pažljivo me pogledala, skrenula pogled na niz piramida i tiho odgovorila:

- Mi nazivamo ove svete planine Srcem Vode. - Znači, to je Srce Vode? - ponovo sam pokazao lanac

piramida. - Da - odgovorila je tibetanska žena. - Zašto? - uzviknuo sam ja. - Tako kažu predanja. - Ali zašto? - nastavio sam. - Ne znam - Tibetanka je pognula glavu. - A zašto? - u očajanju sam progovorio. - Ne znam - čuo sam odgovor. Ustao sam, mahnuo u oproštaj tibetanskim ženama, prišao

potoku, zagazio u njega do kolena i dugo stajao, osećajući hla-dnu tibetsku vodu.

Izašavši iz vode, seo sam na kameniti brežuljak, sa nerazu-mljivom brigom prešao rukama preko mokrih nogu i počeo da posmatram lanac piramida koji se zove... Srce Vode. Moje misli,

326

Srce Vode

bez obzira na strašan umor nakon posete Dolini Smr-ti, razigrale su se i počele da plešu po glavi, pokušavajući da nađu kakvu-takvu odgo-netku. Misli su išle čas na jed-nu, čas na drugu, čas na treću stranu, ali bi svaki put naišle na neku prepreku i vraćale se natrag, tužno svedočeći o tome da rešenje nije nađeno. Ali ja sam osećao da se u tom egzotičnom izrazu „Srce Vo-de" kojim su nazvane drevne piramide krije nešto veoma važno, veoma i veoma važno.

Naprezao sam se, naprezao i naprezao, terajući svoj misao-ni aparat da radi. I iznenada su mi u glavi isplivala sećanja na Jezero Demona (Rakšas) i sveto jezero Manasarovar, a oko njih su se misaoni talasi zavrteli brzo i lako. Setio sam se svojih razmišljanja o vodenim oblicima života, o tome kako voda, kao supstanca koja nosi informaciju, može da nosi u sebi i život - vo-deni život, nama nepoznat i nepojmljiv, ali koji u tom obliku po-stoji i u nama, pošto se naša tela sastoja od vode 75 do 90%.

Moje misli, koje su se već besomučno vrtele oko hipoteze o vodenim oblicima života, kao da su nagoveštavale da se odgo-netka pojma „Srce Vode" nalazi baš tu i da... da....

Umorno sam pognuo glavu. Dolina Smrti - Velika Dolina Smr-ti - potpuno me je iscrpla. Naprosto nisam imao snage da više mislim. Jednostavno sam bio umoran, strašno umoran. Umor me je zaustavio na pragu rešenja. I samo mi se reč „matrica", kao uznemirenje, povremeno pojavljivala u svesti i smesta iščezavala, kao da je šaputala da je odgonetka „Srca Vode" povezana sa tom rečju. Ali umor... strašan umor... posle Doline Smrti.

- Mi nazivamo te svete planine Srcem Vode

- odgovorila je tibetanska žena, pogledavši lanac piramida

327


Proći će duge tri godine... Tokom tog vremena mnogim, mnogim bolesnicima ću pregledati oči i naprezati svoj mozak, želeći da u dubinama svoje svesti nađem bilo kakav način da ih spasem, bilo kakvu nit nade... a misli, te stalno prisutne misli, svaki put će me vraćati u tu tibetsku dolinu iz koje se dobro video lanac piramida, po imenu „Srce Vode", i ja ću prekorevati sebe što onakav, sa nogama mokrim od tibetske vode, nisam tada imao dovoljno snage da se dosetim... dosetim...

Sada je sve drugačije. Sada sam već načinio vodeni aloplant. Sada mi je lakše da gledam ljudima u oči. Ali, te tri godine su izgubljene. A zajedno sa njima, izgubljene su i sudbine ljudi kojima sam mogao pomoći da sam tada... imao snage da se dosetim.

A tada, dok sam stajao naspram lanca piramida sa čudnim imenom Srce Voda, dodirnuo sam svoje mokre noge, potoptao njima i okrenuvši se, pošao napred. Želudac me je i dalje bo-leo, izbacujući iz mene negativnu energiju koju sam nakupljao čitavog života. A noge su mi bile vlažne... mokre noge. Sa na-porom volje sam pokretao te mokre noge, ne shvatajući da se te noge, kao i moje telo, sastoje u osnovi od vode i da se možda tim nogama neće da odu sa tog mesta, gde se nalazi Srce Vode, pa dakle i moje srce, i. srce mojih... mokrih nogu. Jer će se te mokre noge osušiti i postati suve od... vode koja ih je nakvasila u samom - Srcu Vode.

A noge su mi se zaista skoro osušile. One su me nosile na-pred i napred - ka mestu gde se nalazi zagonetna Milarepina pećina.

328


Glava 17 Milarepina pećina

- Šefe, jesu li ti noge vlažne? - upita me Seliverstov tokom predaha.

- Osušile su se... - tužno sam odgovorio, zbunivši Seliverstova.

Šestougaoni monument Opet smo pošli napred. Ubrzo me je vodič Tatu, koji je išao pozadi, povikao po imenu.

- Šta je? - osvrnuo sam se, zaustavivši se. - Gospodine, vidite li onaj mali manastir na padini? - Vidim. - Tamo se nalazi Milarepina pećina. - Oho! Pošli smo uz padinu i za nekoliko minuta stigli do mana-

stira. Manastir je naizgled bio neugledan i više je podsećao na konak nego na manastir.

329


- A gde je ulaz u pećinu? - zainteresovao se Seliverstov. - U samom manastiru - objasnio je Tatu. - A šta je ono? - pokazao sam rukom na ogromni kame-

ni monolit, viši od manastira, koji je imao oblik pravilnog heksaedra.

- To je kamen koji je isklesao i preneo ovamo sam Milarepa! - ponosno je podigao glavu Tatu.

Prišao sam bliže šestougaonom monolitu. Nije bilo sumnje da je to ljudska tvorevina. Neko ga je nekad isklesao od ogrom-ne kamene odronjene stene i preneo ovamo, na kamenu pla-ninsku padinu. Neko je načinio i potpornu kamenu osnovu, koja je držala ogromni šestougaoni monolit da se ne svali na stranu.

Monolit je bio visok oko 8 metara, isto toliko širok, a de-beo oko 4 metra. Spolja je taj monument podsećao na ogromni šestougaoni točak. Zapanjivalo je to što su svaki ugao i svaka stranica heksaedra bili savršeno jednaki. Ta kamena tvorevina (ako uzmemo u obzir gustinu granita, čiji kubni metar teži oko 2,3 do 2,4 tone) bila je teška oko 300 tona.

- Reci mi, Tatu - upitao sam - otkad se taj šestougaoni mo-nolit nalazi na ovom mestu? Šta legende kažu o njemu?

- Taj kamen leži ovde od davne prošlosti - odgovorio je on - i priča se da ga je isklesao Milarepa. A on je živeo otprilike 1000. godine naše ere.

- Hteo bih da razjasnim daje Milarepa, prema podacima iz li-terature, živeo u periodu između 1040. i 1123. godine - ubacio se u razgovor Rafael Jusupov, koji je imao sjajno pamćenje. -Milarepa je, kako se opisuje u literaturi, imao izuzetne psihičke moći i bio je pravi mahasidi.

- Šta, šta? - upitao je Seliverstov. - Mahasidi. - Muhasadi, kažeš? - Da, mahasidi.

330

Milarepina pećina

- A šta je to - zadirkivajući upita Seliverstov. - Muhasadi, š ta je to?

- Pa... - promeškoljio se Jusupov - to je posebno stanje tela i duha. Teško mi je da to objasnim, ali ću reći da ti, Sergeju Anatoleviču, sigurno nisi mahasidi.

- A da niste, Vi, Rafaele Gajazoviču, taj... taj muhasadi? - Nisam ni ja. A zašto? - Zato! Ne treba se gađati nerazumljivim recima koje kad

čuješ, osećaš se kao budala. Muhasidi, muhasadi... - Treba da više čitaš.

Ogromni šestougaoni monolit, koji je po predanju isklesao Milarepa i manastir u kome se nalazi ulaz u Milarepinu pećinu

"331


- Šta, zar ja ne čitam? Čak se sećam kako se na drevnom jeziku zovu Uskršnja ostrva.

- Pa kako se zovu? - Tapitotehunua. - Aaa.... - Čak znam i kako se prevodi ta reč. - Pa kako se prevodi? - Pupak Zemlje. Je li jasno? - Mmm... jeste. - A Vi, Rafele Gajazoviču, ne znate kako se prevodi ta reč

taj... mmm.... - Mahasidi! Trebalo bi več da zapamtiš! U tom trenutku je iz manastira izašao monah i prišao nam.

Pozdravili smo se sa njim i popričali o svim tim pojavama. - Šta je ono? - upitao sam ga, pokazavši šestougaoni

monolit. - Kamen - odgovorio je. - Je li ga isklesao Milarepa? - Naravno - bez i t runke sumnje odgovorio je monah. - A gde ga je isklesao? - Eno tamo, visoko u planinama, gde stoje čvrste stene - po-

kazao je monah rukom. - A onda je Milarepa podigao taj ka-men očima i preneo ga ovamo.

- Kako ga je podigao očima? - začudio se Rafael Gajazovič. - Izbacio je oči na očnim nervima, obuhvatio njima kamen i

preneo ga ovamo! Ha! Ne treba sve shvatati bukvalno! Sasvim je jasno da je Milarepa preneo taj kamen ovamo uz pomoć psihičke energije koja izlazi iz očiju a možda... i pomoću ener-gije pet elemenata - zlobno odseče Seliverstov.

- A čime je Milarepa isklesao taj monolit? - upitao sam monaha.

- Rukama. - . . . ?

332

Milarepina pećina

- Iz Milarepinih ruku je izlazila energija, a dok je klesao kamen, letele su vamice. Kamen bi podizao očima (pogledom!), okretao ga i opet klesao rukama. Kada je monolit bio gotov, Milarepa gaje podigao očima (pogledom!) visoko u vazduh i preneo ovamo.

- Antigravitacija - progovorio je Rafael Jusupov, oprezno bacivši pogled na Seliverstova.

- A zašto je ovde potreban taj šestougaoni monolit? - upitao sam ja.

- Ooo! - izbuljio je monah oči na mene. - To nikad nećete razumeti!

- Pa, potrudićemo se, veoma ćemo se potruditi... - nastavio sam da insistiram. - Mi verujemo u sve tibetanske legende.

Monah me je prodorno pogledao u oči i razgovetno rekao: - Samo onaj ko može da podigne taj kamen očima (pogle-

dom!!!) može da uđe u Car-stvo Mrtvih.

Pogledao sam šestougaoni monolit, osećajući ništavnu slabost svog pogleda, a potom sam mu prišao i pokušao da ga poguram. Kamen nije ni zatreperio.

- Mmm.... da - procedih ja. Obuzela me je unutrašnja

pometnja. Počeo sam da se stidim prizemno stereotipnog karaktera moga razmišljanja. A šestougaoni monolit je ležao preda mnom i... postojao u stvarnosti, kao da hoće da pokaže da je život znatno složeniji nego što mi mislimo.

- Eh! - uzdahnuo sam.

333

Samo onaj ko može da podigne taj kamen očima (pogledom!) može

da ude u Carstvo Mrtvih


Setio sam se Tibetanaca koji se klanjaju skeletima i veruju da će, ako se budu klanjali koštanom ostatku tela, sigurno do-speti u Carstvo Mrtvih - čudni svet u kome sede ljudi u stanju samadija i gde je, verovatno, veoma radosno, zato što tamo čovek, slobodan od tela, može da se sa uživanjem preda duhov-noj ekstazi ili duhovnim utehama. Ali tamo, u taj čudni svet Mrtvih, dospevaju samo oni koje izabere Bog - oni kojima Bog da sposobnosti kao što je, na primer, sposobnost da se pogle-dom podigne ovaj šestougaoni monument.

- A zašto taj kamen ima šest strana? - upitao sam monaha. - Pa., to nećete shvatiti. - Pa ipak? - Šest strana tog kamena simbolizuju šest svetova Carstva

Mrtvih - monah me je ispitivački pogledao u oči, kao da se tru-di da vidi da li sam išta shvatio ili ne.

- Čudno je što Carstvo Mrtvih ima baš šest svetova, a ne... četiri - promrmljao sam ja.

Tatu je preveo moje reči. Monah je začuđeno podigao obrve. - U tibetanskim tekstovima je mnogo napisano o Carstvu

Mrtvih. Ali mi, savremeni monasi, ne možemo da razumemo sve što je tamo napisano. Učitelji su nas napustili. Odavno, odavno, niko nije izašao iz carstva Mrtvih. Niko. A mi čekamo. Svet će nas proždrati - nas, Tibetance. Uskoro nas neće biti. Bojim se da nećemo dočekati taj trenutak kad će iz Carstva Mr-tvih izaći Učitelj i naučiti nas da živimo. Ali mi ćemo ga čekati, stalno čekati - tužno je rekao monah.

I ja sam se rastužio. Ali zajedno sa tugom mije došlo nekakvo ružičasto nadahnuće, sa primesama miline. Misli su mi zaigra-le oko paralelnih svetova, i slatko se vraćajući, dovele me do zaključka da su paralelni svetovi smešteni jedan unutar drugog, kao matrice, i da se razlikuju samo po geometriji zakrivljenog prostora, i shodno tome, po drugačijem protoku vremena.

334

Milarepina pećina

Na neki neshvatljiv način sam počeo da osećam da je osnova našeg trodimenzio-nalnog sveta trougao (a u prostoru tetraedar), u osnovi četvorodimenzionalnog sveta četvorougao (u prostoru - ok-taedar) itako dalje. I zbognečega (ne znam zbog čega) počelo je da mi se kazuje da je Onaj Svet šestodimenzionalan i da je on ujedinjujući za sve svetove do šeste dimenzije, uključujući i samog sebe, i da ćemo mi, kada se mi nadamo tamo, u fraktal-nom prostoru Onog Sveta, gde nema rastojanja i masa, uvide- Šest strana ovog monolita ti isto tako fraktalnu kao i mi simbolizuje šest svetova braću iz drugih svetova, koja Carstva Mrtvih

su bila odvojena od nas tokom zemaljskog života nevidljivom pregradom prostora. Kazalo mi se da Onaj Svet nije jedan, i da naredni Onaj Svet mora da se nalazi na nivou desete dimenzije, sledeći na nivou 14. dimenzije i tako dalje.

- A zašto mislim da ne može da postoji dvodimenzionalni život, to jest, život na površi, ili jednodimenzionalni život, ili čak život bez dimenzija („nulti" život), to jest, život u tački? - pomislio sam. - A možda stvarno postoje takvi oblici života?

Ali, shvatao sam da ćemo to saznati tek kad se nađemo na Onom Svetu i kad vidimo svu veličanstvenost sveta, tačnije svetova, spojenih u jedno.

- Verovatno - mislio sam romantično, pošto sam bio u vlasti intuicije - da ljudi Carstva Mrtih žive svojim dušama na Onom

"335


Svetu, naslađujući se sagledavanjem božanstvene tvorevine sve-tova u tom mnogoobličju. I verovatno je da se ponosni i dobri ljudi šeste dimenzije pomalo i brinu za nas, ljude treće dimen-zije, pomalo se snishodljivo odnose prema ljudima druge dimen-zije koji moraju da žive u ravni, i pomalo se podsmevaju ljudima prve dimenzije, koji žive na liniji i ljudima nulte dimenzije koji žive u tački! Ali, ljudi šeste dimenzije znaju da nulta dimenzija nije gluva i mračna tačka, već da je moguće izbaviti se čak i iz tačke zahvaljujući čistoti duše i kristalnoj jasnoći misli, i da će jednom veličanstveni šestodimenzionalni Onaj Svet izvesti iz tačke čoveka nulte dimenzije u prvu dimenziju, pretvorivši ga od čoveka tačke u čoveka liniju, koji otkriva put za kretanje po svetovima, naravno, ako taj čovek shvati da je glavni kriterijum života Cistota Duše. A verovatno postoji i obrnuti put - put si-laska u niže svetove, sve do čoveka-tačke... pa čak i do potpunog iščeznuća za one koji to ne shvataju. Ko uopšte zna šta je pakao? Možda to i jeste vraćanje u niži svet - neprijatan, stran i primiti-van, a raj je - uspinjanje u viši svet, svet ružičastih snova.

Stajao sam kraj šestougaonog monumenta, obuzet mislima koje su dolazile iz dubine podsvesti i meni se odnekud reklo da sam o svemu ovome nekada već mislio. Napregao sam svoje pamćenje, ali se ničega sličnog nisam setio; u sećanju se sve pomešalo - moje lično sećanje i sećanje predaka.

Od tog trenutka proći će više od dve godine do momenta kada ćemo organizovati naučnu ekspediciju u Egipat, gde ćemo razra-diti hipotezu o tome da su drevni Egipat nekad posećivali ljudi iz raznih paralelnih svetova, ostavivši o sebi svedočanstvo u vi-du piramida i statua u prirodnoj veličini. I tada, kada budemo logički sproveli geometrijsku analizu karaktera zakrivljenosti prostora u paralelnim svetovima, a što je najinteresantnije, kada istim metodom budemo analizirali krst, primetićemo da „naš" Onaj Svet mora biti na nivou upravo šeste dimenzije. I o tome ću, dragi čitaoci, jednom detaljno pisati, u jednoj od svojih na-

336

Milarepina pećina

rednih knjiga. Verovatno će vam to biti interesantno i upoznaće vas sa čudesnim tehnologijama ljudi viših paralelnih svetova.

A tada, na Tibetu, i dalje sam stajao kraj šestougaonog mo-nolita. Podigao sam pogled na monaha i predložio:

- Hajde da se zajedno fotografišemo, šta kažete? - Ne, ne! - odmah se usprotivio monah. - Mene ne sme-

te fotografisati, kao što se ne sme fotografisati ni unutar manastira.

Obratio sam pažnju na monahovu spoljašnjost: bio je to čovek srednjih godina, prilično ružan, sa krupnim očima u kojima su se tuga i čežnja periodično smenjivali, ne ostavljajući mesta za radost ili ushićenje.

Prešao sam rukom po svom potiljku i tiho upitao monaha: - A kakvu ulogu igra svaki ugao na šestougaonom monoli-

tu? Možda jedan ugao simbolizuje jedan svet, drugi ugao drugi svet...?

- Ne znam. O tome piše u tibetanskim tekstovima, ali ja ništa nisam razumeo - tužno reče monah.

- A zar Vam ne izgleda da šest uglova tog kamena simbolizuje šest mogućih apokalipsi na Zemlji, sa pomeranjem Zemljine ose svaki put za 6666km? - izneo je svoju pretpostavku Seli-verstov. - Zemlja je već preživela četiri apokalipse, ostale su još dve kako bi se okončao fatalni krug apokalipsi, kada će život na Zemlji biti potpuno satrt i ostaće samo Carstvo Mrtvih.

- Nije nužno da svaka stvar obavezno nešto simbolizuje - upao je u razgovor Rafael Jusupov. - Uzgred, reč „šestica" takođe nešto simbolizuje.

- Na šta vi to ciljate, Rafaele Gajazoviču?! - namrštio se Se-liverstov. - Na to što...

- Ne treba sa mrštiti - pošao je u napad Jusupov. - Ako se Vi, Sergeju Anatoleviču, mrštite, to znači da ste bili...

- Šta, „šestica"? Uvlakač? - Da, to.

"337


- A Vi, Rafaele Gajazoviču, nikad niste bili „šestica", a? Nijedanput?

- Nijedanput. Ja sam beskompromisan čovek, što znači „antišestica".

- Oho-ho-ho! Ponekad se u životu stvarno mora „uvlačiti", na primer, da bi se došlo do novca - osmehnuo se Seliverstov. - A znate šta je „antišestica"?

- Šta? - nakostrešio se Jusupov. - To je „šestica" na uzici u svojoj gordosti. - Pođimo u manastir! - prekinuo sam raspravu prijatelja. Kada smo ušli u manastir, uhvatio sam monaha za lakat i

upitao: - Recite mi, je li Milarepa, veliki jogi i pesnik, došao iz Car-

stva Mrtvih?

Milarepina ploča Monah me čvrsto pogleda svojim tužnim očima i ne odgovori. Pokretom ruku me pozva ka mestu gde je bilo smešteno nešto nalik na oltar gde su gorele sveće i stajao veliki broj statua koje predstavljaju božanstva.

Dok sam išao, neko me taknu po laktu. Okrenuo sam se. Bio je to Ravil.

- Šefe - prošaputao je - uneo sam video-kameru ispod ode-la. Hoću da potajno snimam.

Ja sam takođe neprimetno klimnuo glavom. - A gde je ulaz u tu pećinu? - upitao je Seliverstov. - Zar nije jasno da je ulaz u pećinu zaklonjen oltarom sa

svećama i božanstvima, kako ljudi ne bi mogli da ulaze i da padnu pod uticaj psihoenergetske barijere te pećine koja, ako je verovati legendama, vodi u Carstvo Mrtvih - sa kritičkim tonom u glasu odvrati Rafael Jusupov.

- Već sam se i dosetio - odbrusi Seliverstov. - I da mi nije rečeno, obišao bih.

338

Milarepina pećina

Ploča koju je postavio Milarepa

- A što onda pitaš? - Šta, ne sme se ni pitati? - Na svetom mestu bolje

je ćutati - poučno reče Rafael Jusupov. - Tim pre na mestu koje je povezano sa mrtvima. Mrtvi, da izvinete Sergeju Anatoleviču, ćute.

- Uzgred, ja sam živ. A Vi, Rafaele Gajazoviču, ako stavi-te belu masku, to će ličiti na...

- Mani jeftine dosetke - naljutio se Rafael Jusupov. - Staviti masku ne znači oba-vezno i...

- Šefe - začuo sam glas Ra-vila, koji je obilazio oltar - iza oltara se vidi zid načinjen od kamenja, koji zatvara ulaz u pećinu.

Seliverstov je razgledao taj zid i dobacio:

- Ne zatvara samo oltar ulaz! Eto, vidite, Rafaele Gajazoviču...

Setio sam se priče Nepalca Tuktena kako je Milarepina pećina načinjena od ogrom-nih kamenih ploča, koje ne mogu da pomere ni hiljade ljudi, pa sam upitao monaha:

- A gde su kamene ploče? - Eno tamo - monah pokaza na slabo osvetljen deo zida iz-

nad oltara.

Shema uklapanja ploče pri ulazu u pećinu Milarepe (crtež)

"339


U polutami sam zaista video ogromnu ploču postavljenu horizontalno na visini od 2,5 metra.

- Možda nam ipak dopustite da fotografišemo ploču? - obra-tio sam se monahu.

- Ne, ne ne - kategorički se usprotivio monah. - Ne sme se! - Ali zašto? - Ne sme se i dosta! - Šefe, snimio sam kamerom ispod skuta - prošaptao mi je

Ravil na uvo. -Sjajno. Monah nam je ispričao da je ta kamena ploča kvadratnog

oblika, dimenzija 4x4 metra, debljine 40cm. Ona je postavljena na dve obrađene granitne stene na čijem su vrhu načinjene pra-vougaoni žlebovi da se u njih uglavi ploča. Širina prolaza između zidova je 2,5 metara. Učitelj ovog monaha je pre nekih 20 godina načinio kameni zid koji zatvara prolaz kako ljudi ne bi ulazili u pećinu i tu stradali. Pred pregradnim zidom on je postavio oltar.

Prišao sam bliže oltaru i na njegovim krajevima zaista vi-deo dva obrađena zida sa žlebovima za smeštanje ploče. A ploča, koja se vidno razlikovala po strukturi i boji granita od obrađenih stena, tesno je ležala na njima, pošto je bila idealno uklopljena.

Procenio sam težinu ploče. Bila je teška otprilike 10 tona. - Je li istina da je Milarapa obrađivao tu ploču na nekom

drugom mestu? - sa sarkastičnim interesovanjem sam se obra-tio monahu.

- Da, on ju je klesao na drugom mestu, visoko u planinama - odgovorio je monah.

- Klesao je, naravno, „rukama" i preneo ploču odande „očima" - osmehnuo sam se.

- Da, da - klimnuo je glavom monah. - Samo bih dodao da je veliki jogi Milarepa isklesao mnogo takvih ploča i preneo ih ovamo kako bi njima obložio ulaz u pećinu, koju je takođe sam načinio.

340

Milarepina pećina

- A čime je načinio pećinu? Isto rukama? - Naravno. A čime bi drugim? - začudio se monah mojoj

nedosetljivosti. - Aha... a nije imao nikakve sprave? - Ne, nije. Samo ruke. - Šta, ceo tunel u stenovitom tlu je prokopao samo rukama?

- posumnjao je Rafael Jusupov. - Naravno - ubedeno odgovori monah. - Da... - progunđao je Jusupov - mi u ovoj inkarnaciji teško

da možemo da shvatimo taj fenomen „rada rukama". Možda, u sledećoj inkarnaciji...

- Naravno da vi Rafaele Gajazoviču to ne možete da shvatite - negde sa strane ubaci Seliverstov.

- A zašto? - nakostrešio se Rafael Jusupov. - Zato što Vi, Rafaele Gajazoviču, niste baš uspela inkarna-

cija! - autoritativno izbaci Seliverstov. - Šta, šta? - Inkarnacija. - Ja sam inkarnacija? I to neuspela...? - Da, neuspela. - Ti si sam inkarnacija - uvredio se Jusupov. - Sta hoćeš da

kažeš, Sergeju Anatoleviču, da si ti uspelija... inkarnacija? - Pa dobro - krenuo je da se miri Seliverstov - svi mi u ovom

svetu nismo baš uspele... hm., inkarnacije - ne možemo da ko-pamo tunele rukama, ne možemo da prenosimo ploče očima... Šta je tu uspelo? Mi jedino možemo da podignemo sa zemlje kocku kaldrme i da je upotrebimo kao oružje proletarijata. Na-dam se da ćemo u sledećoj inkarnaciji biti uspešniji.

- Ipak ti se u očima vidi da ti, Sergeju Anatoleviču, smatraš sebe uspelijim... - reče Jusupov, ne uspevajući da se smiri.

"341


Misli o snazi paralelnog sveta Otišao sam na drugi kraj manastira i zamislio se. Počelo je da mi se razjašnjava da je jogi Milarepa možda „radio rukama" po sličnom principu koji koriste filipinski iscelitelji. Misao koja mi se pojavila neznano otkud direktno mi je potvrđivala da fili-pinski iscelitelji na čudesan način ulaze rukama u ljudsko telo, rade pomoću snage nama paralelnog četvorodimenzionalnog sveta i da j e možda jogi Milarepa takođe upotrebio sile paralel-nog sveta da bi obrađivao kamen.

Odmahnuvši glavom i glupo se počešavši po zatiljku, počeo sam da analiziram tu misao. Iskreno sam verovao da paralelni svetovi zaista postoje, ostajući nevidljivi za nas, i da pojam „pro-stor" ne znači samo, na primer, odstojanje od ograde do šupe, već daje prostor osnova strukture sveta, koja zahvaljujući različitim zakrivljenjima gradi razne materije i razne energije. Sve što mi vidimo oko sebe jeste zakrivljeni prostor. Bilo mi je potpuno jasno da može biti bezbroj različitih varijanti zakrivljenja pro-stora; ali tada još nisam shvatao da Tvorac nije dao mogućnost prostoru da se zakrivljuje haotično, već daje grupisao Prostor po karakteru zakrivljenosti: zakrivljen prostor u obliku trougla (u prostoru - tetraedra) načinio je trodimenzionalni svet (u kome mi živimo!), prostor zakrivljen u obliku četvorougla (u prostoru - oktaedra) načinio je četvorodimenzionalni svet i tako dalje.

Mi, trodimenzionalni ljudi, vidimo oko sebe samo trodi-menzionalnu mačku, trodimenzionalnu ženu, trodimenzional-nog zavidljivca i ne pada nam na pamet da oni - mačka, žena i zavidljivac - mogu da budu još i četvorodimenzionalni, ali... tamo, u senovitom četvorodimenzionalnom svetu gde je sve četvorodimenzionalno.

Prostor je čudesna supstanca, on je mnogolik. Potrebno je samo izmeniti karakter zakrivljenosti prostora od trougaonog u četvorougaoni, pa bi se smesta sve unaokolo izmenilo - pojavio

342

Milarepina pećina

bi se novi svet - i pred vama, dragi čitaoci, počela bi da promiču nova lica, ali bi ona bila drugačija - četvorodimenzionalna i među njima biste, možda, počeli da tražite svoju novu ljubav... četvorodimenzionalnu ljubav.

Mislim, ako vam vredi pominjati, dragi čitaoci nešto o čemu sam već pisao malo ranije, a to je da je trodimenzionalna ma-terija zapravo trougaono zakrivljeni prostor u kome je zau-stavljeno (ili gotovo zaustavljeno!) vreme, a sva raznovrsnost materije se određuje raznim uglovima trouglova, dok je tro-dimenzionalna energija trougaono iskrivljen prostor u kome teče vreme, a sve varijacije oblika energije određuju se, opet, raznovrsnošću uglova trougla.

U vezi sa tim i Vi, dragi čitaoče, sigurno shvatate da je tačno takvu logiku moguće primeniti i što se tiče četvorougaono zakri-vljenog prostora, petougaono zakrivljenog prostora i tako dalje.

Sasvim je jasno da je nama teško da zamislimo činjenicu da je materija paralelnog sveta nevidljiva i da mi tako reći prola-zimo kroz nju. Ali, uveravam Vas, dragi čitaoče, da tako i jeste, pošto je materija u suštini prazna; ako slikovno prikažemo da je atomsko jezgro veličine zrna graška, onda bi elektroni kružili na rastojanju od 5 kilometara! A na takvom rastojanju, izvini-te, grašak nećete ni videti. A tvrdoća kamena ili dijamanta ne potiče od gustine njegove materije, već od karaktera zakrivlje-nosti te zagonetne supstance - Prostora.

Osim toga, meni izgleda da je Tvorac predvideo i mogućnost prelaska iz jednog paralelnog sveta u drugi. U principu bi to tre-balo da bude veoma jednostavno - potrebno je samo, na primer, promeniti trougaonu zakrivljenost prostora u četvorougaonu i obrnuto. To i u praksi izgleda veoma jednostavno ali... u svetu treba da postoji sila koja je u stanju da to učini. Kakva je to sila?

Naravno, ja ne mogu da tačno znam, zato što ja nisam Bog, već samo mali trodimenzionalni čovek - visok svega 180cm - ali imam pravo da se dovijam i postavljam pretpostavke. A ja pretpo-

"343


stavljam da je sila koja je u stanju da menja karakter zakrivljenosti prostora, ili, drugim recima, da nas prenosi iz jednog sveta u drugi - Sila Misli. Ja mislim da se Misao nalazi van prostora i ubeđen sam da se sastoji od supstance koja nije manjeg značaja nego što je to sam prostor. Od kakve se supstance sastoji Misao?

Od kakve supstance se sastoji misao? I ponovo ne mogu ništa da tvrdim i ne mogu ništa da dokažem, pošto sam samo trodimenzionalni čovek... visok samo 180cm i koji, pored toga, vodi ne baš pravedan način života. Ali mi se kaže da se Misao sastoji od energije Vremena. Jer samo Vreme može da utiče na prostor, zato što vreme određuje da li će tro-dimenzionalno zakrivljeni prostor biti materija (ako se Vreme zaustavi) ili energija (ako ono teče). A ipak mi se kaže da Misao nije naprosto vreme spojeno sa Prostorom, već da ona predsta-vlja Slobodno Vreme, slobodnu energiju Vremena, koja živi van prostora po svojim zakonima u prekrasnom Svetu Misli - u Sve-tu Vremena. Ne svodi se uzalud duboki smisao veoma mudrih istočnih religija na to da je Bog pre svega - Vreme i da je glavna mandala na svetu Kalačakra - Mandala Vremena - po čijem je obrascu i sagrađen Grad Bogova nad kojim sija sveti Kajlaš.

Opet sam se glupo pogladio po potiljku i sa neprijatnim osećanjem krivice primetio da se na vrhu mog potiljka nalazi ćela. Kazalo mi se da je Sila Misli ili... Sila Oslobođenog vremena u stanju da preobrazi materiju i energiju iz jednog sveta u drugi, delujući direktno samo na Božijom intervencijom podeljenih pet prvobitnih elemenata (vatru, vodu, vetar, zemlju i čoveka) dok se, istovremeno, na ostale „tvorevine" prirode taj zakon ne odnosi.

Opet sam pogladio svoj nesrećni potiljak sa glatkom ćelom i shvatio da ako Sila Misli prenese u neki paralelni svet bilo koju drugu prirodnu tvorevinu, bilo da je to mačka, drvo ili... zavi-dljivac, onda će ta tvorevina iščeznuti iz beskrajnih prostora

344

Milarepina pećina

Misao je energija vremena

drugoga sveta, raspršivši se i ne pretvorivši se više pono-vo u,.. drugu mačku ili drugo drvo ili... A jedino Čovek sa Čistom Dušom (a ne i zavi-dljivac!)... ili Voda... ili Vatra... ili Vetar... ili Zemlja mogu da se ne rasprše u tuđem para-lelnom svetu i da ih ne apsor-buje njegov beskraj, već su u stanju da se graciozno sakupe i pojave pred stranim paralel-nim ljudima... ili stranom paralelnom Vodom... ili stranom pa-ralelnom Vatrom... ili stranim paralelnim Vetrom... ili stranom paralelnom Zemljom u ponosnom novom paralelnom obliku, potvrđujući svojom pojavom Snagu Misli čiji je glavni postulat (o, kako je to važno!) - Čistota Mišljenja.

- Šefe! Rafael Gajazovič mi je sasvim dodijao svojom uvre-dljivošću na reč „inkarnacija"! - začuo sam glas Seliverstova.

- Radite kako znate! - odgovorio sam. - Razmisliću još minut.

Sada sam već mogao da zamislim da je jogi Milarepa klesao iz stena ogromne ploče, pa čak i kopao tunel „rukama" prevodeći materiju koja okružuje misaonu matricu ploča ili stenu unutar pretpostavljenog tunela u četvrtu dimenziju, gde su oni nestajali bez traga, ostavljajući u trodimenzionalnom svetu ploču ili tunel.

Milarepa je znao da je njemu Bog dao veoma veliku Moć Misli pomoću koje može da prevede trodimenzionalni prostor u četvorodimenzionalni. On je shvatao da je Misao Energija Oslobođenog Vremena, pa je zato mogao da pomoću misli deluje na jedan od dva činioca sveta - Vreme (drugi činilac je - Prostor!). On se koristio Energijom Vremena pomoću svojih misli. Ali kako je to moglo da se događa?

"345

u PREDELIMA ŠAMBALE

Žuđeni prelazak U tom trenutku moje misli su se dohvatile nivoa uopštavanja, nastojeći da shvate tajnu strukture sveta. Čak sam seo na nekakvu klupicu i Milarepinom manastiru, da bih lakše mislio, i opet pogladio svoj potiljak, mršteći se od dosadnog osećanja ćelavosti zadnje strane glave.

Reklo mi se da je materija zakrivljen i zaključan prostor unu-tar koga je zatvorena energija Vremena. U trodimenzionalnom svetu energija vremena je zatvorena unutar tetraedra (koji je pro-storni izraz trougla), a u četvorodimenzionalnom svetu - unutar oktaedra (prostornog izraza četvorougla) i tako dalje. Ali energija Vremena, iako je zatvorena, ne gubi svoju moć. Ta moć je samo sakrivena i ispoljava se kada je bilo kakav sticaj okolnosti pusti napolje. Nije slučajno što, na primer, običan komad drveta može da gori sjajnim plamenom, ili što lepljiva crna tečnost koju zove-mo naftom ima u sebi toliko energije da se skoro sva dostignuća savremenog čovečanstva zasnivaju na njoj. I ja mislim daje i kod svih drugih oblika energije, bilo da se radi o toplotnom ili bilo kakvom drugom obliku energije, glavna komponenta skrivena i tajanstvena energija Vremena koja se pušta napolje.

Potpuno je razumno upitati se - šta bi bilo kada bi se pomoću Sile Oslobođenog Vremena (ili Sile Misli) uveličao potencijal Vre-mena zatvorenog unutar, na primer, trodimenzionalno zakri-vljenog prostora? Da li bi se pri tome zakrivljeni prostor raspao, raspršivši se od izbijanja energije Vremena koja vri unutar njega?

Ne znam zašto, ali mi se zbog nečega kaže da se prostor trodi-menzionalno zakrivljen u obliki tetraedra ne bi raspao, već bi auto-matski reagovao i pomoću „skoka" preobratio tetraedarski karak-ter zakrivljenosti u oktaedarski, to jest, u četvorodimenzionalni. A posledica toga će biti... prelazak trodimenzionalne (ili tetraedarske) materije u četvorodimenzionalnu (ili oktaedarsku) materiju, to jest u materiju nama paralelnog sveta gde je sve drugačije - drugačije su žabe, drugačije je drveće, drugačije su žene i mnogo šta je

346

Milarepina pećina

drugačije, sve je zaista drugačije - četvorodimenzionalno drug-ačije. I treba reći daje to Drugačije takođe i moćnije ne samo zato što je veće (veća žaba, veće drvo ili veća žena), već zato što je u svakoj čestici četvorodimenzionalne materije zatvoreno više energije Vremena. Prelazak u drugi, viši paralelni svet je svakako čudo, ali to čudo je moguće izvršiti, jer je Bog stvorio moć koja to može da učini, koja se naziva Energijom Oslobođenog Vremena ili Sna-gom Misli. O, kako je važno vladati svojim mislima, a najvažnije je očistiti ih od mrskih naleta neprekidnih impulsa pohlepnog, za-vidljivog ili zlobnog karaktera, kako bismo mogli da smesta ose-timo svoju ličnu Moć Misli, pri čemu je čovek u stanju da ispuni svojom Mišlju (ili energijom Slobodnog Vremena) običnu trodi-menzionalnu materiju i da začuje željeni „skok" njegovog prelaska u četvorodimenzionalni prostor, kada se pred tobom - trodimen-zionalnim čovekom - otkriva novi četvorodimenzionalni svet u kome ćeš, možda, naći svoju novu... četvorodimenzionalnu ljubav!

I ja sam, sedeći na klupici u Milarepinom manastiru, pono-vo pogladio svoj... trodimenzionalni potiljak i ponovo sa ne-godovanjem napipao pozadinu... trodimenzionalne, a možda i dvodimenzionalne ćele. Ali misli su mi već tekle, dobro tekle. Sada su se one prebacile na analizu mogućnosti preobraćanja trodimenzionalne energije u četvorodimenzionalnu.

Shvatao sam da je trodimenzionalna energija tetraedarski zakrivljen prostor, ali u kome za razliku od materije Vreme teče, a nije zarobljeno. Iako sam to shvatao, nisam mogao da sebi predstavim kako Vreme može da teče u tetraedarski zakriv-ljenom prostoru. Mislio sam i mislio, gladeći svoj nesrećni

Materija je zakrivljeni i zatvoreni prostor, unutar koga je zarobljena energija Vremena

"347


ćelavi potiljak, ali nisam mogao da to sebi predstavim u obliku slike. Čak mi se učinilo kako se od tog neprekidnog glađenja na mojoj ćeli stvorila kvrga. I tada sam shvatio da pošto sam trodimenzionalni čovek, ja to nikako i ne mogu da zamislim; da bih mogao, morao bih da u najmanju ruku postanem bar četvorodimenzionalni čovek, a možda i... petodimenzionalni.

Ponovo sam se namrštio kada sam osetio da moja ćela, „znak inteligencije", ne može da opravda svoju reputaciju. Isto tako sam savršeno shvatao da čovek koji ima veliku Moć Misli može da svojim mislima, ili Energijom Oslobođenog Vremena, „pu-ni" trodimenzionalno Vreme (odnosno Vreme čiji je protok ograničen trodimenzionalnom zakrivljenošću prostora). Reklo mi se da tek kad to „punjenje" dostigne određenu granicu, dola-zi do skoka koji preobražava trodimenzionalne „okvire" tečenja Vremena u četvorodimenzionalne; potom, pošto nakon tog punjenja postaje još moćnija, energija Vremena već teče u novom četvorodimenzionalnom „koridoru", nestajući zauvek iz trodimen-zionalnog sveta i puneći sobom novi četvorodimenzionalni svet.

Pomislio sam kako bi moćni ljudi visokih paralelnih svetova (oni koji imaju Moć Misli!), ako bi im se prohtelo, mogli da „raz-grade" naš trodimenzionalni svet, prevodeći sve naše trodimen-zionalne energije u svoj četvorodimenzionalni, petodimenzional-ni ili šestodimenzionalni svet. Ali, oni to nikad neće učiniti, zato

348

Milarepina pećina

što shvataju da im je Moć Misli koja je u stanju da prevodi materiju i energiju iz jednog sveta u drugi dao Bog, koji je i načinio sve te svetove i dao ljudima raznih svetova sposobnost da misle, koristeći Energiju Oslobođenog Vremena. A čisto ta četvorodimenzionalnih ili petodimenzionalnih misli je sigurno veća.

Ćela me je zasvrbela. Uz neprijatni zvuk grebanja, počešao sam je, osećajući trodimenzionalnu (ili dvo-dimenzionalnu?) glatku po-vršinu. Odnekud mi je po-stalo žao nama nevidljivih dvodimenzionalnih ljudi koji su prinuđeni da žive na površi a koje mi nije vredelo da žalim, jer ni-sam imao Moć Misli koja bi mogla da me prevede u taj neprivlačni svet koji liči na ravnu glatku ćelu. A još mi je više žao postalo jednodi-menzionalnih ljudi, prinuđenih da žive na liniji sa koje im je tako teško da siđu; ili... ljudi nulte dimenzije, koji žive u tački iz koje je gotovo nemoguće izvući se. Staviše, prohtelo mi se da zađem u te svetove, zbog radoznalosti ili u nastupu sažaljenja.

Stužilo mi se što je taj jednodimenzionalni svet - dosadni i tmurni svet života na liniji - načinjen kao svet kazne za one koji su koristili čistotu i moć misli da bi napunili želudac ili nasitili kipuću zavist, to jest, taj svet je načinjen da bude pakao. A do-speti tamo, naravno, nije mi se htelo, nikako mi se nije htelo.

- Eh! - začuo sam napregnuti uzdah Seliverstova. On je pokušao da pridigne ploču koju je nekad postavio jogi

Milarepa.

Ljudi paralelnih svetova bi mogli da „razgrade" naš trodimenzionalni svet, ali oni to nikad neće učiniti

"349


- Ne ide! Izvini, ali nemaš dovoljno snage! - prokomentari-sao je Rafael Jusupov.

- A Vi, Rafaele Gajazoviču, imate više snage!? - dočekao je na zicer Jusupovljeve reči Seliverstov. - Za razliku od Vas, Ra-faele Gajazoviču, ja bar hoću da pokušam!

Materijal izacija i dematerijalizacija U tom trenutku mi je promakla misao da možda Milarepa nije koristio samo mehanizam prevođenja trodimenzionalne mate-rije kamena u četvorodimenzionalnu materiju, već da je možda pretvarao trodimenzionalnu materiju u trodimenzionalnu ener-giju, pokrećući protok Vremena u materiji. Drugim recima, Mi-larepa je mogao da izazove proces dematerijalizacije materije, to jest, proces prelaska materije u energiju u okviru jedne te iste di-menzije, a isto tako, očigledno, i drugačiji proces - materijaliza-ciju, kada je neophodno zaustaviti protok Vremena u energiji.

- Kako je samo čudesna moć Misli - Energije Oslobođenog Vremena! - sa oduševljenjem sam pomislio. - Kad bismo ovla-dali snagom naših Misli, mogli bismo da činimo čuda: prelazi-mo u druge svetove, da dematerijalizujemo ili materijalizuje-mo bilo šta i da činimo još mnogo toga.

Moć Misli može biti opasna Promeškoljio sam se na klupici na kojoj sam sedeo u manasti-ru Milarepe i najednom sa užasom pomislio kako čovek koji vlada Moći Misli može biti opasan, izuzetno opasan. Zar nije pomoću te neverovatne sile moguće, na primer, dematerijali-zovati protivnika, pretvoriti ga u klupko uzavrelih energija, ili ga naterati u paralelni svet, na primer, u svet nulte dimenzije gde se život odvija u tački i odakle se on nikad neće vratiti.

- Čovek koji vlada Snagom svojih Misli gotovo da postaje Bog! On može gotovo sve! - tiho sam prošaptao samom sebi. -

350

Milarepina pećina

I koliko je važno, koliko važno da se tada ostane dobar i da se imaju samo čiste misli! U suprotnom, čovek koji vlada Moći Misli, umesto da postane polubog - postaje demon.

Misli su me prebacile u naš sa-vremeni svet od koga sam sada bio veoma, veoma daleko. U mojoj uo-brazilji pojavila su se lica savremenih ljudi. Daleko od toga da su ta lica sva bila samo produhovljena i dobra. Je-dino su lica dece bila dobra i mila. Ali, kako je poznato, deca ne „drmaju" našim svetom, a svet uči decu da žive na „zemaljski način". Mi teramo decu da ne veruju samo u dobro, već da ve-ruju i u loše, objašnjavajući im da su ljudi po svojoj prirodi zli i da ne treba da dopustimo da nas ponižavaju, već da treba da umemo da se odbranimo. Mi teramo decu da misle pre svega na sebe, a ne na druge ljude, ne shvatajući da time u deci stva-ramo egoizam, udaljavajući ih od božanskog principa - da vole pre svega sve ljude. A američki akcioni filmovi u kojima se glu-po reklamira „dobri egoista" nam u tome pomažu, učvršćujući u deci pogled na ljudsko društvo kao na skup konkurentskih,

koristoljubivih i osvetoljubivih poje-dinaca, u kome se „pravedna osve-ta" smatra najboljim od „dobrih dela". Mi vaspitavamo decu čineći da liče na nas same, iako bismo i mi sami ponekad, zagnjurivši se noću u jastuk, žarko želeli da verujemo u čuda, u ista ona čuda u koja deca tako iskreno veruju. Od tih noćnih misli, kada se svest odmara i u prvi plan izlazi večna podsvest, nama bu-

"351


de tako dobro da nam čak curi slina, kvaseći jastuk. Podsvest nas uvodi u Svet Mašte, svet u kome su svi ljudi dobri i u kome svi misle pre svega na druge ljude, a ne na same sebe, i gde ne treba vaspitavati decu da liče na nas same zato što je taj svet, Svet Mašte, upravo onakav u kakvom su ubeđeni da žive ljudi koji imaju detinje čistu dušu.

Ustao sam sa klupice i u sebi uzviknuo:

- A zar nije taj svet - Svet Mašte! On postoji! Ali, postoji u drugoj di-menziji, gde je sve drugačije, sve, gde su i ljudi drugačiji. Ali... i mi možemo da postanemo takvi ako počnemo da volimo ljude.

- Šefe, Rafael Gajazovič se stalno vrpolji - začuo se glas Seliverstova.

- A zašto se vrpolji? - upitao sam. - Prosto se vrpolji i to mu je. - Aha.

Ponovo se udubivši u misli, svim svojim bićem sam osetio da našem svetu ni u kom slučaju ne treba otkriti tajnu ovladavanja Moći Misli - ako bi se to desilo, došlo bi do užasne katastrofe, u kojoj bi ljudi počeli da se nadmeću u postizanju bezgranične vla-sti, krijući se pod maskom „osvetoljubivog dobričine" i u krajnjem ishodu, uništili bi naš svet; Zemlja bi se najverovatnije pono-vo pomerila za 6666km i zbrisala sa svoje površine to zablude-lo čovečanstvo, čovečanstvo koje nije shvatilo božanski princip - „pre svega treba voleti ljude!" I ko zna, ako bi se to nastavilo, možda bi i Bog pomoću svoje neverovatne Moći Misli preveo naše trodimenzionalno čovečanstvo u dvodimenzionalni svet u kome bismo počeli da živimo komešajući se kao bubice na listu papira i da zamišljamo čitav svet kao ravnu ploču koja stoji na leđima tri kita, osećajući u dubini duše da svaki od tih „kitova" otelotvoruje

Sigurno negde postoji Svet Mašte u kome su svi

ljudi dobri

352

Milarepina pećina

svet neke druge dimenzije; i da bismo tupavo dvodimenzionalno počeli da žalimo za izgubljenim trodimenzionalnim svetom u ko-me je, kako izgleda, bilo bolje nego ovde... u ravni.

Spasonosne mantre Ali Bog (zato on i Jeste Bog) je u svojoj tvorevini predvideo „zaštitu" trodimenzionalnog čovečanstva od iskušenja ovlada-vanja čudotvornom Moći Misli. A meni izgleda da u osnovi te „zaštite" leže tajne magične formule (ili mantre). Samo onaj ko zna te mantre može da ovlada Snagom Misli. A poznato je da po-stoji mnogo, veoma mnogo mantri i svaka od njih je namenjena konkretnom aspektu delovanja Moći Misli. Probajte da ih sazna-te! A te mantre Bog daje (ako daje!) ljudima - samo po jednu...

Setio sam se Haratijeve pećine i onih koji su u njoj služili, „sveštenika" i „starijeg čoveka" koji su znali mantre za ulazak u svetu Samadi-pećinu, koju, kako su oni govorili, štiti sveti Harati. A takođe sam se setio da je „sveštenik" ispričao svojoj ženi tajnu te mantre, nakon čega je smesta umro: Harati mu nije oprostio. A setio sam se i rečenice koju je izrekao „stariji čovek": „Harati vidi sve".

- Da - pomislio sam - Kraljevstvo Mrtvih i Sambala su u mno-gome načinjeni da bi čuvali svete tajne mantri, da trodimenzio-nalnim ljudima naše planete, koji su daleko od toga da budu do-bri, ne bi dopustili da ovladaju Moći Misli. Mrtvi i ljudi Šambale najverovatnije vide sve i čitaju misli svakog od nas, analizirajući ih pre svega iz aspekta očuvanja tajni svetih mantri. Velike Man-tre nalaze se pod najstrožom kontrolom Mrtvih i ljudi Šambale! A to je, dragi moji, opravdano, jer bi se zli ljudi koji ovladaju Moći Misli pretvorili u demone! A demoni bi, koristeći božansku Moć Misli, uništili svet. Mogli bismo da kažemo da je veo tajne koji krije mantre - zaštita od pojave demona.

Ja lično znam da neki ljudi imaju sreću da znaju nekoliko mantri, koje im je poverio neki Natčovek koji je „stupio u vezu

"353


Šambala i Carstvo Mrtvih čuvaju tajne mantre

sa njima" telepatskim putem. Hima-lajski jogiji su mi to rekli, štaviše, ponešto su mi i pokazali. Kada su mi to pričali (tokom treće himalajske ekspedicije) u očima im se moglo vi-deti neprikriveno oduševljenje što oni mogu da samo prošapuću man-tru i pomisle na ono što bi strasno želeli, pa da se to na čudesan način i ostvari. Ali, ti jogiji su mi takođe priznali da se te mantre, koje im go-vori Nadčovek, tiču ne baš suštinskih stvari - nego stvari kao što su kako se zaštiti od hladnoće, kako ostati

dugo pod vodom, kako ubiti pogledom kokoŠku i oživeti je i tako dalje. Ipak, himalajski jogiji su mi govorili i da na svetu postoje takve mantre, pomoću kojih je moguće učiniti to.... i to... Tajna tih mantr i je duboko sakrivena, veoma duboko, zato što... demoni...

U glavi mi se pojavio lik Sai Babe - čoveka koji ume da mate-rijalizuje prah, pirinač i još štošta, a ume da to i dematerijalizuje. Setio sam se kako je meni u ruku materijalizovao prah vibuti, kao da ga je izduvao iz svog dlana. A njegov zamenik u učenju, gospodin Murti, ispričao mi je da Sai Baba zna tajnu neke mantre, ako je to uopšte mantra, jer je u vidu niza brojeva. I tu tajnu on nikome ne govori jer... ne sme se.

Promeškoljio sam se na klupici na kojoj sam sedeo u manastiru Milarepe. Pogledao sam ploču koju je „isklesao rukama" i „preneo očima" jogi Milare-

Himalajski jogiji znaju nekoliko mantri

354

Milarepina pećina

pa i koju je Seliverstov uzalud pokušavao da pomakne i zamislio kolika je snaga mantri čije znanje ljudima daje jedino Bog, koji pre svega procenjuje stepen Dobra u čovekovoj duši.

- Je li Rafael Jusupov prestao da se vrpolji? - glasno sam upitao Seliverstova.

- Još se vrpolji, ali slabo.

- A zašto se on vrpolji?

- A vrpolji se zbog nečeg.

- Sam se vrpoljiš! -začuo sam glas Rafaela Jusupova Satja Sai Baba. Materijalizacija praha

Natčovek je iz carstva Mrtvih Još jednom sam pogledao ploču „isklesanu" Milarepinim rukama i pokušao da shvatim ko je bio taj jogi Milarepa? Natčovek? Ili...?

Podsvest mi je govorila da je Milarepa bio jogi, veoma moćni Jogi, ali da on nije bio Natčovek. Znao je mnogo važnih man-tri, više od drugih jogija, ali on nije bio Natčovek, jer Natčovek zna sve mantre koje se odnose na zemaljski život.

Ko je taj Natčovek? Naravno, nisam imao prava i nemam prava da to znam. Ali - kaže mi se daje Natčovek neko iz Carstva Mrtvih, neko ko živi u Carstvu Mrtvih. Još jednom ponavljam - Mrtvih.

- Šefe, on se sav iscimao! - opet me je prekinuo glas Seliverstova.

- Ko? - Pa Rafael Gajazovič. I Ravil je počeo da se vrpolji. Ukratko,

stojim između dvojice nervoznih. Njihova tela koja se vrpolje,

"355


shvataš, podsećaju na polni čin. Neprijatno je, razumeš, biti u takvom okruženju.

- S kim ti to polni čin, Sergeju Anatoleviču, zamišljaš? Sa mnom? - promuklo upita Jusupov.

- Niste privlačni - odvali Seliverstov. - A ni ti - Jusupovu se prekinuo dah. - Ja imam prednost nad Vama, Rafaele Gajazoviču - Seliver-

stov je ponosno podigao podbradak - mladost!

Dematerijalizacija ili prebacivanje u drugu dimenziju?

Još jednom sam pogledao ogromnu kamenu ploču i potpu-no svesno shvatajući da je Milarepa koristio Moć Misli (ili Moć Oslobođenog Vremena) da bi je načinio i preneo, zamislio sam se nad pitanjem: kakav „metod rada" pomoću Moći Misli je primenio Milarepa - dematerijalizaciju nakon koje sledi materijalizacija, ili prebacivanje kamene ploče u drugu prostornu dimenziju?

Opet sam grubo počešao svoju nesrećnu ćelu. Učinilo mi se da se tu nešto javilo. Nastavio sam da mislim i mislim, i shva-tio da ne mogu da odgovorim na postavljeno pitanje. A pretpo-stavke su se svodile na to da je najverovatnije Milarepa upotre-bio Moć Misli da prenese trodimenzionalnu materiju kamena u četvorodimenzionalni svet, a da nije izazvao dematerijalizaciju kamena u oblasti trodimenzionalnog sveta (to jest, nije preobrazio kamen u energiju). Da je Milarepa upotrebio efekat dematerijali-zacije, taj proces bi doveo do oslobađanja velike količine energije u obliku eksplozije, što bi sigurno našlo svoj izraz u legendama.

Pokušavajući da zamislim kako je „radio" Milarepa, na kraju krajeva sam došao do sledećeg zaključka: da je jogi Milarepa, „nacrtavši" u granitnoj steni ogromnu misaonu sliku „isklesa-ne" ploče, prevodio slojeve kamena koji su okruživali tu sliku u četvrtu dimenziju; usled čega je trodimenzionalna materija

356

Milarepina pećina

stene oko misaone slike ploče nestajala u beskrajnim prostori-ma četvrte dimenzije, a kamena ploča se, tako reći „izdvajala" iz stene u „gotovom obliku". Pri tome je, očigledno, Milarepa mahao rukama i izgovarao mantre, što je našlo svoj izraz u pri-povedanju o tome kako je on „klesao ploču rukama".

Antigravitacija A kako je Milarepa prenosio tu ploču na potrebno mesto „očima"? Ako je to bilo tako, očigledno se radilo o antigravita-cionom efektu Moći Misli koja je u tom slučaju izlazila iz Mila-repinih očiju.5 Šta su uopšte gravitacija i antigravitacija? Kako je moguće postići antigravitaciju pomoću Moći Misli?

Da napravim digresiju, reći čuvam dragi čitaoci, dakada sam malo ranije u ovoj glavi počeo da razmišljam o Moći Misli kao o Energiji Oslobođenog Vremena, primetio sam da je po mom mišljenju materija zakrivljeni prostor unutar koga je „zatvo-rena" energija Vremena. Pod rečju „zatvorena", ako se sećate, ja sam podrazumevao zaustavljanje toka Vremena u materiji. Ipak... u zagradi sam napisao rečenicu „ili gotovo zaustavlje-no Vreme". I evo to „gotovo", koje je dugo figuriralo u mojim razmišljanjima, pri analizi efekta antigravitacije počelo je da igra glavnu ulogu. Stvar je u tome što to „gotovo", po mom mišljenju, i predstavlja gravitaciju.

Ja opet ne mogu ništa da tvrdim, ali mi se kaže da materija, to jest zakrivljeni prostor u kome je potpuno (još jednom po-navljam - potpuno!) zaustavljeno vreme, nema... težine. A to znači da bi stena od hiljadu tona mogla postati lakša od pera kad bi se u njenoj materiji zaustavilo Vreme - potpuno; bez onoga „gotovo".

Ali, u stvarnosti to „gotovo" i te kako postoji. Staje to „gotovo"? „Gotovo" jeste mali, veoma spor protok Vremena u materiji. A tok 5 U bilo koji drugi način je, dragi čitaoci, teško poverovati, zato što se ta ogromna ploča šepurila tu preda mnom, prenesena ovamo pre 1000 godina, kada nije bilo ni traktora ni dizalica.

"357


Vremena, kao što smo već govori-li, jeste energija, kao što je na pri-mer elektricitet ili... gravitacija.

Gravitacija, kako meni izgle-da, jeste energija koju izaziva polagani protok Vremena u ma-teriji. Energija gravitacije je, na

Pomoću Moći Misli moguće je kraju krajeva, slabija od, na pri-ućiniti materiju lakom kao pero mer, energije atomskog raspada

materije, ali ona postoji svuda gde je materija. A materije je u svetu mnogo, veoma mnogo!

Pomoću Moći Misli ili Energije Oslobođenog Vremena moguće je, očigledno, zaustaviti tok Vremena u materiji, čime se postiže antigravitacioni efekat, to jest, može se materija učiniti lakom kao pero. Energija Oslobođenog Vremena je, po mom mišljenju, energija koja je u stanju da utiče na Vreme u raznim njegovim stanjima. A pomoću toga moguće je postići pojavu čuda o kojima i ne sanjamo. Ali, da se to postigne, treba znati mantru koju... sveto čuva Carstvo Mrtvih.

Jogi Milarepa je očigledno znao nekoliko mantri i primenio ih je kako bi iskoristio Moć Misli. Ne treba isključiti ni mogućnost da je on zaista mogao da prenosi velike težine „očima" (pogledom), kada bi Moć Misli izazivala ne samo zaustavljanje Vremena u ma-teriji kamena, nego je imala i telekinetička svojstva. A dešavalo se verovatno ovako: Milarepa bi podigao u vazduh ogromnu kamenu ploču „isklesanu rukama" i pogledom je prenosio na rastojanje do-kle je pogled dopirao. A potom još dalje i dalje...

I još bih, dragi čitaoci, hteo da vam ispričam da u gradu Penzi živi čovek koji je u stanju da podiže ploče od livenog gvožđa kao perce i da ih drži da mu stoje na grudima. Očigledno je da i on ume da koristi Moć Misli i da izazove antigravitacioni efekat. Moguće je da on i ne zna da ume da zaustavi Vreme u materiji pomoći svoje Energije Oslobođenog Vremena (ili Moći Misli).

358

Milarepina pećina

A sam tunel (pećinu) u koju je Milarepa slagao kamene ploče, sasvim moguće, on je iskopao na sledeći način. On je „nacr-tao" misaoni oblik tunela i svu materiju (tlo) koje se nalazilo na unutrašnjoj strani tunela prebacio je pomoću Moći Misli u četvrtu dimenziju, nakon čega bi kamen iščezao u zagonetnom paralelnom svetu, a u trodimenzionalnom svetu ostao bi tunel.

Na obraćajući pažnju na vrpoljenje drugova, nastavio sam da sedim na klupici u Milarepinom manastiru i da razmišljam. Shvatio sam da će me samo pri pogledu na kamenu ploču koju je postavio Milarepa, misli podstaći. Zato sam i došao ovamo.

I tu sam počeo da razmišljam o isceliteljima Dalje su moje misli pokušale da shvate fenomen filipinskih lekara. Počelo je da mi se govori da i oni vladaju Moći Misli i da znaju mantre, pomoću kojih im uspeva da učine upravo to što je činio jogi Milarepa. Dakle, fili-pinski iscelitelj u procesu meditacije pre svega „crta" misaoni oblik svoje ruke, one ruke koja treba da uđe u čovekovo telo. Potom on misaono „crta" prostor oko ruke u kome će „raditi". Širinu tog prostora zna sa-mo iscelitelj. On takođe zna da taj misaoni prostor treba da se kreće zajedno sa njegovom rukom.

U tom misaonom prostoru se i odigravaju glavna zbivanja. Iscelitelj koncentriše Moć svoje Misli upravo na taj prostor oko svoje ruke. Možda Filipinski iscelitelj isceljitelj i shvata da je njegova mi-sao Energija Oslobođenog Vremena, a možda i ne, ali on, kako ja mislim, puni trodimenzionalnu materiju tog misaonog pro-stora Energijom Vremena. Iscelitelj, sve više se koncentrišući

"359


i izgovarajući i sebi mantre, pu-ni i puni tom energijom prostor oko ruke, sve dok se u njegovoj uzbuđenoj podsvesti ne desi žuđeni „skok" prelaska tetraedar-ski zakrivljene materije u oktae-darski zakrivljenu, to jest „skok" prelaska trodimenzionalne mate-rije u četvorodimenzionalnu... u tom misaono ocrtanom prostoru oko ruke.

- O! - najverovatnije u dubini duše kliče iscelitelj.

Nakon toga on smelo uvodi svoju ruku u čovekovo telo i ona slobodno ulazi u njega. Iscelitelja obuzima unutrašnje zadovolj-stvo. On shvata da je postigao čudo i da je to čudo postigao pomoću snage svojih Sopstve-nih Misli. Isceljitelj, pošto uvede

svoju ruku u telo čoveka, podiže oči k nebu i u mislima govori: - Hvala ti Bože! Hvala ti što si mi dao takvu moć - Moć Mi-

sli! Hvala ti što je u mojoj glavi ne zna se odakle isplivala ta delotvorna jarka mantra i što se pojavio impuls da lečim ljude, da u njih uvodim svoju ruku da bih „napipao bolest" i izvukao je iz čovečijeg tela.

Pri tome iscelitelj shvata da je mantra predata samo nje-mu, lično njemu, i da on nema pravo da otkrije tajnu te man-tre nikom, zato što mu tako kaže Gazda, koji mu je rekao tajnu mantru, i da će, ako bilo kome kaže tu mantru, odmah umreti. Iscelitelju je teško da pojmi ko je taj njegov Gazda, ali on stalno oseća da je taj Gazda stalno nevidljivo prisutan u njemu samom

360

Iscelitelj puni sa Moći Misli prostor oko svoje ruke,

prevodeći trodimenzionalnu materiju u njemu u

četvorodimenzionalnu

Milarepina pećina

- malom filipinskom čoveku sa neuglednim izgledom, koji je voljom Gazde postao iscelitelj. I samo ponekad, u dubini njegove duše, kao iskra svetlosti, javlja se misao da je on, iscelitelj, „po-kazni primer" koji demonstrira Moć Misli koja se ne može dati ljudima, zbog onih ljudi koji su zli, zavidljivi, pohlepni, zlobni i uplašeni i koji ne dozvoljavaju drugim ljudima da potpuno shva-te smisao lepog, ekstatičnog i uzbudljivog simbola - Cista Duša. I iscelitelj se zbog toga rastuži, mada je u dubini duše i ponosan što je on taj božanstveni „pokazni primer".

Ja sumnjam da iscelitelj znabilo šta o četvorodimenzionalnoj materiji, koju on stvara svojom Moći Misli u prostoru ocrtanom oko svojih ruku, ali on zna da mu upravo taj prostor daje slobodu da „ulazi tamo gde se ne može". Verovatno se i sam iscelitelj čudi svojim sposobnostima, a potom, kad izađe iz stanja meditacije (ili transa) prelazi pogledom jadne filipinske kolibe i još se više čudi zašto Bog nije dao svim ostalim ljudima, koji bez talenta životare u tim kolibama, sposobnost da se služe Moći Misli koja je ugrađena u njih, pomoću koje bi mogli da čine čuda i da preobraze svoj život u pravo čudo. Ali, taj iscelitelj ne zna sledeće: ako bi se većini tih ljudi koji hrane svoje svinje kraj bambusovih koliba dalo da se po volji koriste Moći Misli, oni bi se pretvorili u Demone i pre svega bi uništavali jedni druge pomoću Moći svojih Misli, da bi ugodili

Gazda prenosi iscelitelju tajnu mantru

"361


svojim niskim porivima. O, koliko će vode morati da protekne dok ti ljudi koji hrane svinje u bambu-sovim kolibama ne počnu da taj monotoni i u princi-pu neophodni posao oba-vljaju sa kristalno svetlim mislima u duši, da bi jed-nom... jednom - počeli da žive i rade pomoću Moći Misli! A dotle... dotle je

Primerzauzor moguće samo tugovati gledajući te „pokazne pri-

mere" koji demonstriraju samo mali deo onoga što bi trebalo da ume svaki čovek.

Provrteo sam glavom nastojeći da se oslobodim tih tužnih misli, i počeo sam ponovo da pokušavam da razumem fenomen filipinskih iscelitelja. Kamena ploča, koju je postavio Milarepa, nadahnjivala me je svojim veličanstvenim izgledom.

- Tako, tako, tako... - šaputao sam nastojeći da se usredsredim.

U principu sam shvatao da ruka iscelitelja, „okružena zo-nom" u kojoj Moć njegovih Misli preobražava trodimen-zionalnu materiju u četvorodimenzionalnu, može da bez prepreke uđe u čovekovo telo, pošto trodimenzionalna ma-terija nije nikakva prepreka za četvorodimenzionalnu ruku. Očigledno je da se proces prelaska trodimenzionalne materije u četvorodimenzionalnu zonu oko ruke iscelitelja odvija tre-nutno. Zato, kud god da krene ruka iscelitelja unutar tela bo-lesnika, tkiva i organi koji dospeju u zonu delovanja te ruke odmah postaju četvorodimenzionalni. Zona u koju je iscelitelj „uneo" Energiju Oslobođenog Vremena, deluje bez greške.

362

Milarepina pećina

Najverovatnije je da ta zona ima veoma malu širinu. U krajnjoj liniji, u dokumentarnim filmovi-ma o tim isceliteljima se ne vidi da oko ruke isceli-telja postoji široki provid-ni obod.

Još jednom sam pogle-dao kamenu Milarepinu ploču. I odjednom supočele da me razdiru sumnje.

- E svašta! - uzvik-nuo sam u sebi. - Ispada besmisleno! Kada sam razmišljao o pretpostavlje-nom mehanizmu „rada" jo-gija Milarepe, ispalo mi je da je Milarepa, na primer, prenosio trodimenzional-ni kamen unutar misaone slike tunela u četvorodimenzionalni svet, gde je taj kamen iščezavao u beskrajnim prostorima para-lelnog sveta. Zašto onda tkiva čoveka, koja, kako meni izgleda, iscelitelj takođe prevodi u paralelni četvorodimenzionalni svet, ne nestanu takode u beskrajnim prostorima? Zašto?

Ponovo sam počeo da gladim svoj potiljak, a potom nervoz-no počešao ćelu. Njena dvodimenzionalna glatka površina bila mi je neprijatna. Moj misaoni aparat se napregao, još više se napregao, još više... pa sam, gotovo skočivši, rekao sam sebi:

- Pet elemenata! Pet elemenata! Samo pet elemenata: voda, va-tra, vetar, zemlja i čovek mogu da prelaze iz jednog sveta u drugi i da se vraćaju nazad! Svi ostali koji se prevedu u paralalni svet tamo nestaju. I samo pet elemenata mogu da se vrate nazad! A čovek

Tkiva čoveka koja dospeju u „zonu" oko ruke iscelitelja smesta postaju

četvorodimenzionalna, a pri izlasku iz „zone" trenutno se ponovo vraćaju

u trodimenzionalno stanje

"363


spada u tih svetih pet elemenata! Zato tkiva njegovog tela, pošto ih ruka iscelitelja prevede u drugu prostornu dimenziju, mogu da se vrate nazad u naš svet gde mi živimo i gde... bolujemo.

Umorno sam pognuo glavu. Misli su mi potekle ravnomerno i spokojno. Sve se uklapalo u sistem. Već sam shvatao da Ener-gija Oslobođenog Vremena (Moć Misli) može da deluje u zoni koja okružuje ruku iscelitelja trenutno, puneći trodimenzional-na tkiva bolesnika i „skokom" ih prevodi u drugo kvalitativno stanje - ćetvorodimenzionalnu materiju. A potom, prateći ruku iscelitelja, „zona" se premešta prevodeći nove delove tkiva bo-lesnika u četvorodimenzionalno stanje dok se tkiva koja izlaze iz dejstva „zone" obratnim skokom vraćaju u trodimenzionalno stanje. Taj proces - prelazak materije iz trodimenzionalnog sve-ta u četvorodimenzionalni i obrnuto - može da se dogodi, još jednom ponavljam, trenutno: sve što se nalazi u zoni oko ruke iscelitelja - bilo koja materija koja dopadne u tu zonu - sme-sta prelazi u četvorodimenzionalni svet, a čim počne da izlazi iz zone (kada, na primer, iscelitelj podigne ruku), odmah se vraća nazad u trodimenzionalni svet.

Naravno, sumnjam da se svi ti trenutni prelasci iz jed-nog sveta u drugi nalaze pod svesnom kontrolom iscelitelja; štaviše, poznato je da iscelitelj gotovo isključuje svoju svest. Nekakav Bogom stvoreni mehanizam, koji „čuči" u podsvesti, rukovodi tim procesom, pa ili pojačava ili smanjuje „punjenje zone" Energijom Oslobođenog Vremena. O koliko se još tajni krije u na prvi pogled banalnom pojmu - Vreme!

Setio sam se da iscelitelj tokom „lečenja" vadi rukom iz te-la čoveka nekakvo „meso" - komad tkiva pokriven sukrvicom. Sta je to?

Razmišljajući o toj temi, sasvim mi je bilo jasno da je to „meso" agens koji stvara bolest, koji iscelitelj primećuje u telu bolesnika i vadi ga odatle. Moglo se pretpostaviti da iscelitelj „vidi" te delove koji tvore bolest upravo u četvrtoj dimenziji, gde su oni, verovat-

364

Milarepina pećina

no, osvetljeni nekakvom svetlošću i primećuje ih podsvest iscelitelja, u koju se on zadubi. Iscelitelj, pre svega, ostavlja zdrava tkiva u četvorodimenzionalnom stanju, a prevodi nazad, iz če tvo rod imenz iona lnog sveta u trodimenzionalni upravo taj deo koji stvara bolest, izvlačeći ga iz tela pacijenta u vidu „mesa".

Ali, ipak pri tome, opro-stite, slikovito govoreći, ostaje „rupa" ili defekt na mestu uklonjenog bole-snog dela u telu pacijen-ta. A čovekov organizam, kako se kaže, „ne podnosi riipe" u sebi. Rupa (ili de-fekt) obavezno mora biti nečim popunjena, a najbolje pono-vo izraslim zdravim tkivom (ili regenerisanim) a u najgorem slučaju - ožiljkom. Znam nekoliko ljudi koji su se lečili kod fili-pinskih iscelitelja i kod njih nije bilo nikakvih ožiljaka na telu; a verujte da ja, kao hirurg, ožiljke veoma dobro primetim.

Odatle se moglo zaključiti da iscelitelj, koji vadi iz tela „obo-leli deo", trenutno „zaceli ranu", ostavljajući na tom mestu nor-malno zdravo tkivo (a ne ožiljak!). Kako on to radi?

Počevši da razmišljam na tu temu, toliko sam se napregao da sam počeo da se vrpoljim na klupi na kojoj sam sedeo.

- Šefe, i ti si počeo da se vrpoljiš - reagovao je na to Seliverstov.

- Pa eto - odgovorio sam ja.

Iscelitelj koji uklanja bolesni deo čovekovog tkiva trenutno „zaceljuje

ranu" ostavivši na tom mestu normalno zdravo tkivo

"365


- A što se svi mi vrpoljimo? - iskolačio je oči Seliverstov. - Vi, Sergeju Anatoleviču, vrpoljite se više od svih! - obrec-

nuo se Rafael Jusupov. - A meni izgleda da ste vi, Rafaele Gajazoviču, najveći

pokretač. - Šta? Smarač? - nije čuo Jusupov. - Eto, eto! Do reči „smarati" dolazi. - Ja sam to..? - Ne treba iznositi izmišljene uvrede! Kraće rečeno, ne valja

se vrpoljiti! - Seliverstov je gordo okrenuo glavu. - Smarač mi kaže!

Fajl regeneracije Slušajući uobičajenu prepirku među drugovima, ponovo sam se zadubio u misli. Mislio sam i mislio o mogućnosti fantastično brzog zarastanj a tkiva na mestu oštećenj a i smes ta, neočekivano i za samog sebe, došao do zapanjujućeg zaključka. Opet sam se pridigao sa klupe i sebi... samom sebi... rekao:

- Osobina sveta četvrte dimenzije je mogućnost momental-nog zarastanja tkiva!

U tom trenutku sam se setio bajki i fantastičnih filmova u kojima rane vanzemaljaca, vampira i drugih ličnosti trenutno, pred očima, zarastaju.

Ali, kao lekar sam znao da je mehanizam zarastanja rane veoma komplikovan. Staviše, taj proces je relativno dugačak: neophodno je da se u rani pojave gradivne ćelije, kako bi se one preobrazile u druge ćelije, kako bi te druge ćelije počele da se dele, stvarajući sebi slične, neophodno je da „fabrika kolagena" - fibroblasti - počne da proizvodi kolagen, kako bi taj kolagen počeo da se povezuje u snopove vlakana i tako dalje.

- Da li se u tom paralelnom četvorodimenzionalnom svetu proces regeneracije može odigrati t renutno - mislio sam ja.

366

Milarepina pećina

- Ako je to tako, onda je mehanizam regeneracije tkiva tamo drugačiji, sasvim drugačiji. Ali kakav?

Znao sam da se regeneracija tkiva u našem (trodimenzio-nalnom) svetu pokreće i odvija pod kontrolom nekakvog pro-grama koji je načinio Bog, programa koji je, kako ja mislim, smešten u čovekovom biopolju. Taj program rukovodi nevero-vatno složenim procesom autoizgradnje tkiva, kada se odvija uravnotežena proizvodnja ne samo ćelija, već i vlakana, moleku-la, matrica i mnogih drugih stvari od kojih se sastoje tkiva. Taj program kao da govori ćelijama - „razmnožavajte se i rastite po ovom planu". A ćelije i molekuli slušaju, u celini se potčinjavajući tom „fajlu regeneracije" i obavljaju svoj graditeljski posao, kako bi se kroz nekoliko meseci na mestu defekta („rupe") načinila nova tkiva. Čovekova svest nije u stanju da uzme učešća u delo-vanju tog „fajla regeneracije", ali čovekova podsvest zna sve o tom „fajlu" i rukovodi njegovim radom, ne opterećujući svest koja je ionako opterećena brojnim problemima: kuvanja, pranja podo-va, udovoljavanja prohtevima voljene žene i mnogim drugim.

I tako, u trodimenzionalnom svetu „fajl regeneracije" započinje proces prirodnog rasta tkiva, da bi kroz nekoliko me-seci (još jednom ponavljam - kroz nekoliko meseci!) ponosno raportirao podsvesti: „Čitava rupa je pokrivena, tkiva su pono-vo načinjena!" Podsvest trodimenzionalnog čoveka verovatno sa odobravanjem klima glavom, ali je pomalo žalosna, jer zna da njen četvorodimenzionalni sabrat radi sasvim drugačije.

Potpuno sam ubeđen da u zagonetnom i senovitom četvorodimenzionalnom svetu kod ogromnih četvoro-dimenzionalnih ljudi takođe postoji u biopolju „fajl regene-racije", koji je takođe namenjen da, slikovito rečeno, „zakrpi rupu". Ali taj „četvorodimenzionalni fajl regeneracije" radi sa-svim drugačije, on je savršeniji, on ne pokreće proces deobe ćelije, već je u stanju da pokrene... proces materijalizacije. Kako se to dešava?

"367


Hajde da probamo da zavirimo u tajnu hipotetičkog četvorodimenzionalnog sveta, u kome, verovatno, žive ogrom-ni četvorodimenzionalni ljudi i gde, sigurno, cveta predivna četvorodimenzionalna ljubav, jača i strasnija ljubav, zato što taj svet ima više energije i u njemu svaka stvar, naravno, ima veći potencijal Energije Vremena - glavne Energije Tvore-vine, i tamo deluju moćnije energije, a potencijal Moći Misli (Energije Oslobođenog Vremena) je naravno viši. U tom svetu zasićenijem Energijom Vremena, naravno, nužno postoje fe-nomeni o kojima mi, kao manje „energetski" trodimenzionalni ljudi, govorimo kao o čudima: antigravitacija, materijalizacija, dematerijalizacija i verovatno mnogo drugog o čemu mi, koji živimo duboko u trodimenzionalnom svetu, i ne pomišljamo. I sasvim je moguće da četvorodimenzionalni čovek može sasvim prirodno da kaže: „Slušaj, Vasja (četvorodimenzionalni Vasja!), hajde da napregnemo naše Misli i da izazovemo efekat anti-gravitacije, da premestimo evo tu stenu sto metera udesno, jer nam zaklanja čitav četvorodimenzionalni pogled sa prozora" - kao što je nama, trodimenzionalnim ljudima, prirodno da uz-memo malj i počnemo da razbijamo na delove tu stenu koja nas nervira, da bismo kroz jedno deset godina rekli: „Uf, konačno smo je razbili", gladeći sa ljubavlju iskrzani malj u ruci.

I medicina je, verovatno, drugačija tamo u četvorodi-menzionalnom svetu, sasvim drugačija; ona je najverovatnije zasnovana na Moći Misli tamošnjih ljudi. Očigledno je da njihovi četvorodimenzionalni lekari više liče na šamane, a leče, kako mi-slim, ne toliko lekovima koliko Moći Misli. Najsnažniji ljudi (sa najvećim potencijalom Moći Misli!) tamo odlaze u lekare.

Ako niko drugi, onda četvorodimenzionalni lekari znaju da u osnovi lečenja stoji „fajl regeneracije" koji je načinio Bog, po čijem je programu moguće da trenutno „izraste" novo tkivo na mestu gde je uklonjeno, pošto „fajl regeneracije" deluje tako što se oslanja na mogućnost materijalizacije zahvaljujući Moći Misli.

368

Milarepina pećina

Lekari i naučnici četvorodi-menzionalnog sveta svakako shva-taju da je glavna energija Energija Vremena, a da je u školskim pred-metima „Energija vremena" i „Svet misli" neophodno dobiti peticu, jer su oni osnova svih znanja. A takođe, verovatno, u školama predaju tako što teraju učenike da nauče neko-liko mantr i bez čijeg je znanja nemoguće živeti u tom svetu čija je energetika zasnovana na Moći Misli. I konačno, u medicinskim in-stitutima četvorodimenzionalnog sveta, budući lekari se uče mantrama koje pomažu dematerija-lizaciji patoloških objekata i odmah, trenutno, materijalizuju na tom mestu normalno ljudsko tkivo.

Ko zna, možda u četvorodimenzionalnom svetu leće rak na sledeći način: lekar koji ima ekstrasensorne sposobnosti pri-meti u četvorodimenzionalnom telu pacijenta tumor sa meta-stazama, koncentriše se i usmeri Moć svojih Misli upravo na to mesto, izgovorivši nekoliko mantri. „Fajl regeneracije" smesta počinje da deluje, u početku dematerijalizujući tkiva tumora koja su „ispala iz fajla" i odmah, trenutno, „zaceljuje" mesto tu-mora pomoću normalnog tkiva putem materijalizacije. I... bivši oboleli od raka odlazi zdrav.

Pri tome četvorodimenzionalni lekar zna da je misao Ener-gija Oslobođenog Vremena i da on zahvaljujući moći svoje mi-sli, pojačanoj i usmerenoj mantrom, ubrzava tok Vremena u patološkom delu tkiva, usled čega se materija tog patološkog dela pretvara u energiju6, to jest, dolazi do procesa demate-6 Očigledno je da u četvorodimenzionalnom svetu postoje razne mantre za dematerijalizaciju. Lekar najverovatnije bira onu mantru čijim se korišćenjem prilikom meterijalizacije izdvaja energija bezvredna za organizam

"369

Kakav lije četvorodimenzionalni

svet...?


rijalizacije. Odmah zatim lekar brzo izgovara drugu mantru - mantru materijalizacije, nakon čega se Moć Misli usme-rava na zaustavljanje (gotovo zaustavljanje!) Toka Vremena u programu biopolja datog dela tkiva ili u „fajlu regene-racije" u kome postoje tačne energetske (biopolje) kopije zdravih ćelija i svih ostalih de-lova tkiva; čim se Vreme u tim

energetskim kopijama ćelija zaustavi (gotovo zaustavi!) one odmah postaju predmetne, to jest, materijalizuju se.

Ja ne mislim da četvorodimenzionalni lekar šapuće mantre jednu za drugom, verovatnije je da ih izgovara u sebi, a najve-rovatnije je da te mantre već postoje u njegovoj podsvesti i da se realizuju redom kad lekar ude u stanje transa, oslobađajući božansku podsvest od pritiska svesti. Zato se i proces regene-racije odigrava trenutno.

A verovatno je i da mnogi četvorodimenzionalni ljudi umeju da leče sami sebe, jer im je Bog dopustio da koriste svete man-tre i uneo ih je u njihovu podsvest; treba samo da pomisle i... rana sama zarasta na njihove oči. A Bog im je to dopustio zato što su četvorodimenzionalni ljudi uspeli da u njihovom društvu procveta princip Ciste Duše.

Četvorodimenzionalni divovi su lakši A možda je Bog učinio za njih još jednu dobru stvar - smanjio im je težinu (tačnije, masu!); za to je Tvorcu bilo potrebno je-dino da malo ubrza protok lokalnog vremena u materiji ok-taedarski zakrivljenog prostora četvorodimenzionalnog sveta, kako bi umanjio silu gravitacije.

370

Milarepina pećina

Umorno sam pognuo glavu. Nisam više imao snage da po navici pogladim zatiljak. Ali sam se napregao, kako bih završio svoje razmišljanje o filipinskim isceliteljima.

- O čemu misliš, šefe? - začuo sam glas Seliverstova. - O isceliteljima, Serjoža. - Filipinskim? - Da. - Ali mi smo na Tibetu! - Jesmo... Za minut se opet začuo glas Seliverstova. - Šefe! Ja evo gledam prste Rafaela Gajazoviča - koščati su,

lepljivi, takvima treba... samo u tuđa tela ulaziti. - A zašto su oni lepljivi? - nezadovoljno je upitao Rafael

Jusupov. - Koščata ruka je uvek lepljiva -

ispali Seliverstov. - Uopšte, ja sam beskoristan

naučnik! - uznemirio se Jusupov. - A to, što kosti strče...

- Kažu da u Americi takve ljude -koščate - specijalno hrane sendvičima i picama, da bi se ugojili toliko da im se mast ne nataloži samo na želucu, već i na prstima. Tamo veruju da je koščata ruka - lepljiva ruka! I tako se tala-saju debeli Amerikanci da skriju svoju koščatost. A to je vrlo važno: suseda na-gojiti. A ako ne nagojiš suseda - nema radosti! A kako živeti bez radosti? Zato se i treba gojiti, da bi se sakrila svoja lju-bav prema novcu. A koščati... on... jav-no svoju pohlepu pokazuje - poučno je završio monolog Seliverstov.

Sasvim je moguće da četvorodimenzionalni ljudi imaju manju težinu

"371


- Šta hoćeš da kažeš, da ja volim novac zato što sam ... koščat? - potpuno se pomeo Jusupov.

- Nije dobro bukvalno shvatati! Ja, možda, govorim o kosti-ma u prenosnom smislu. A Vi, Rafaele Gajazoviču, sve shvatate toliko bukvalno, da bi se moglo pomisliti da je čitava Vaša glava uopšte samo popunjena kost! - reče Seliverstov.

- Pogledaj sebe - jetko reče Rafael Jusupov. - Ti, Sergeju Anatoleviču, ovde na Tibetu si se sav pretvorio u mišiće. Gde ti je želudac? Gde?! Nema ga! Iscedio te je Tibet, iscedio...

- Ko me je to iscedio? - izbeči oči Seliverstov. - Tibet, pošto ti je isisao mast - nezbunjeno nastavi Jusu-

pov - pa su ti i ruke postale koščate kao i moje. A o lepljivosti tvojih ruku ne treba ni govoriti - kao od ekonoma ekspedicije, od tebe novca nećemo dobiti. Sav leži u čemeru za pojasom.

- Da, malko sam smršao. Čak sam kajiš za šest rupa prite-gao. Pa zato mi ćemer i ne spada sa želuca i ne zapliće se u noge, kao nekima...

-Aha...

Ponovo sam pomislio na iscelitelje Naporom volje sam se opet naterao da razmišljam o isceliteljima. Zagrejavši se, iako umoran, um mije brzo ušao u kolotečinu. Sada sam već shvatao da u podsvesti postoji „informaciona matrica" koju je načinio Bog, koja pokreće rad „fajla biopolja" ne pomoću spore regeneracije tkiva (deljenjem ćelija), karakteristične za naš trodimenzionalni svet, već pomoću trenutne regeneracije koja se zasniva na materijalizaciji. Taj „informacioni obrazac" koji je zadao Bog počinje da deluje kad pre nego što započne lečenje iscelitelj uđe u stanje transa, to jest, kad oslobodi od uticaja sve-sti svoju podsvest, u kojoj se taj obrazac i nalazi. Moguće je da iscelitelj slabo šta i shvata, ali taj „obrazac" deluje, besprekorno deluje, pokazujući veličanstvenost i pouzdanost Božijih tvore-vina. I upravo zato isceliteljeva ruka nigde u telu pacijenta ne

372

Milarepina pećina

zaglavi, zato što je zona preobražaja trodimenzionalne materije u četvorodimenzionalnu (i obratno) pod punom kontrolom tog veličanstvenog „informacionog obrasca".

Kad iscelitelj zaroni ruku u telo pacijenta i u četvrtoj dimen-ziji koju ona stvori primeti deo koji stvara bolest, on selektivno prevodi taj deo iz četvorodimenzionalnog sveta u trodimenzio-nalni, izvlačeći ga svojom rukom kao „meso". „Rupa" (defekt) koja ostane u elastičnoj površini četvorodimenzionalnog sveta, pod kontrolom „fajla regeneracije" t renutno „zarasta" pomoću materijalizacije zdravog tkiva. A potom se delovi tkiva koji ,,za-celjuju ranu", materijalizovaniučetvorodimenzionalnoj „zoni", izlazeći iz zone smesta pretvaraju u trodimenzionalno „pozna-to" tkivo. Iscelitelj koristi specifičnost četvorodimenzionalnog sveta... za lečenje trodimenzionalnog tela.

Iscelitelj umorno okreće glavu. On možda shvata da mu je po-mogao četvorodimenzionalni svet, koji ima veće mogućnosti, a... možda i ne shvata. A možda u četvorodimenzionalnom svetu takođe postoje „iscelitelji" koji rade sa još složenijim petodimen-zionalnim svetom?! Bog je veliki, i sve što je on načinio nalazi se u savršenom poretku!

Svet Misli i Svet Prostora Prešao sam unutrašnjom vizijom sva svoja razmišljanja o Moći Misli, podstaknuta pogledom na kamenu Milarepinu ploču i shvatio da se svet, u osnovi, sastoji od dva dela:

- Sveta Misli, u kome živi i vlada oslobođena od Prostora misleća Energija Vremena, kojom upravlja glavni Princip Slo-bodnog Vremena - Bog i

- Sveta Prostora (tačnije, Prostora) u kome je Vreme - božanski princip - zaključano unutar materije po strogom sistemu zakrivljenja prostora različitih svetova, koji formiraju mnogobrojne sistematizovane po svetovima varijante mate-rijalnog života, čija su osnova materija i energija.

"373


U glavi je počelo da mi bruji od na-prezanja. A kamena Milarepina ploča je ležala preda mnom. Sa naporom sam podigao glavu i prošaputao sam za sebe:

- Hvala ti Bože što si mi dao te misli!

Još jednom sam rezimirao u glavi šta može da učini Moć Misli. Ispalo je veoma solidno: prevođenje materije iz jedne prostorne dimenzije u drugu, prevođenje energije iz jedne prostorne dimenzije u drugu, dematerijalizacija, materijalizacija, antigravitacija... A koliko još femonema mogu da stvore Misli, koje nas, dragi moji, posećuju i danju i noću! O, koliko će se čuda poja-viti kad oslobodimo Misao od ugnjeta-vanja zabludelih duša! Svim našim Mi-slima upravljače direktno... sam Bog!

U tom trenutku, sedeći na klupi, shvatio sam da se sve složilo u sistem. To osećanje mije bilo poznato! Ono me nije varalo! Kada bi se javilo to osećanje, jabih ustajao i odlazio u operacionu salu

i pod dejstvom tog strasnog osećanja hrabro zasecao oko bolesnog čoveka kako bih upravo na tom Čoveku pretvorio u delu tu misao (ili ideju) koja mi je došla odnekud odozgo i... što je najvažnije... koju je moćno proverilo to neponovljivo po snazi osećanje. A kad bi se operacija završila i ja stavio poslednji šav, odvajajući oči od mikroskopa, i bojeći se da ne ispadnem smešan pred mojim medi-cinskim sestrama, tajno bih podizao oči k nebu i radujući se što mi je lice pokriveno hirurškom maskom, tiho šaputao:

Kada ćemo osloboditi misli ugnjetavanja zabludelih duša?

374

Milarepina pećina

- Hvala ti Bože! Hrapavi glas Rafaela Jusupova prekinuo je mi je misli. - Šefe, shvatio sam zašto se Seliverstov vrti više od svih. On,

da izvineš, ima problema sa stolicom. - A kod Vas je, Rafaele Gajazoviču, stolica normalna? -

odvratio je Seliverstov. - Da, meni je stolica uvek normalna. -1 ja sedim na dobroj stolici - odgovorio je Seliverstov. Izašli smo iz manastira. - On je dugo razmišljao — rekao je monah, pokazavši na me-

ne. - To je dobro. A potom nam je monah ispričao poznatu legendu o borbi jogija

Milarepe i jogija Bonpoa, kada su se oni, pošto su se popeli na vrh svetog Kajlaša, tamo borili, razorivši severnu stranu te planine.

- Milarepa je pogrešio što se borio sa Bonpo jogijem - rekao je on. - Tu grešku mu nisu oprostili i nisu ga pustili kroz Vrata u Šambalu i u Carstvo Mrtvih, jer su mu izbrisali iz pamćenja svetu mantru. I zato je Milarepa počeo da pravi novi ulaz... ta-mo gde su Večni Život i Sreća... u Carstvo Mrtvih.

Pravo na grešku Oborio sam pogled i pomislio o pravu čoveka na grešku. Se-tio sam se jedne devojke koju su roditelji u tolikoj meri pazili, bojeći se da već odraslo dete ne načini neku grešku, da se ona na kraju pobunila. Ona je htela da greši. Sanjala je o tome da greši. U detalje mi je ispričala sledeće:

- Udarala sam se do besvesti! Lomila suđe! Bacala sve što mi dopadne ruku! Mačka je pobegla u ćošak! Roditelji izbečili oči! Vičem im - šta radite sa mnom, kao da sam vezana vreća! Od grešaka me čuvate? A vi sami, niste nikad grešili? Svoju mu-drost ste stekli pomoću grešaka. A ja hoću i hoću i hoću... da dobijem svoje packe i da se na njima učim životu, a ne da živim po vašim naredbama, kao krpa! Hoćete da me pretvorite u kr-

"375


pu, da biste pokazali svoju mudrost zarađenu na greškama? Pokažite svoju mudrost ne preda mnom, balavicom, već pred drugim ljudima koji su se učili na svojim greškama! Ne ide vam to? Bojite se da to radite pred onima koji su prošli školu učenja na greškama? Plašite se! Bojite se da se vaša „mudrost" ne pokaže kao beznačajna! A preda mnom naivnom možete! Ne čuvate vi mene od grešaka, već svoje samoljublje na meni tešite! A ja hoću da grešim, hoću, hoću, hoću...

I uskoro se ta devojka odvojila od porodice i počela da zaista pravi greške... Počela je da se sveti roditeljima zato što joj ni-su dali da greši... da greši normalno, sa merom, do mile volje. Nadoknađivala je to upuštajući se u... greške, nadoknađivala besno, sa histerijom, osećajući mračno zadovoljstvo od syake svoje greške.

Roditelji te devojke su se naravno potresli pa su je se čak, iz besa, odrekli. A onda ih je roditeljska dužnost opet vratila k njoj. Ćerka ih je gledala hladnim otuđenim pogledom.

- Ostarili ste - primetila je, videvši roditelje. A potom se ta devojka, nakon što je ispunila kvotu grešaka,

fino udala za sasvim pristojnog, mada debeljuškastog i pomalo metiljavog mladića, i počela da sa njim otaljava svoj trodimen-zionalni život u našem svetu, punom protivrečnosti i kontra-sta, u kome nema samo belog, već se obavezno pojavljuje i cr-no, da bismo mi, ljudi, zahvaljujući tom kontrastu, mogli da se radujemo belom svetu.

A debeljuškasti i blagi mladić za koga se ta devojka udala po-kazao se toliko domaćim čovekom i izuzetnim članom porodice, koji nikad nije gunđao i nikad nije prebacivao, da mu je ta devojka (sada već žena) jednom u nastupu iskrenosti od srca rekla:

- Sto Vanja ne pođeš i ne prošetaš sa ostalim penzionerima? Sto stalno sediš kući?

U tom trenutku, kada smo izašli iz Milarepinog manastira i kada je sveži razređeni vazduh na visini od 5000 metara ispu-

376

Milarepina pećina

nio moja pluća, setio sam se još jednog slučaja koji se ticao grešaka.

Bila jedna devojka. Veoma lepa devojka. Prsata. Sa dugom kosom. Hodala je graciozno i elegantno. Mnogi su uzdisali za njom. Bilo je i takvih koji bi se po seljački sakrili iza drveta samo da bi je videli kad izlazi iz kuće i posmatrali njen graciozni i elegantni hod. Ali, ta devojka je bila stroga i hvalevredna.

I upravo je ta devojka, koja je počela da se nalazi sa jed-nim čovekom, iznenada osetila da je trudna. Ginekolog ju je „obradovao" rekavši joj da će imati dvojke. Ali, ta devojka je uskoro shvatila da ne voli čoveka koji je otac njene dece.A ona je u životu na prvo mesto stavljala ljubav, dakle i ljubav prema deci u sebi. Tada se ona razišla sa tim čovekom sa kojim se za-bavljala i uskoro, sama, rodila dvoje prekrasne dece - dečaka i devojčicu. Sa njima je došla kući, svojim roditeljima.

- Pa, šta da radimo - rekli su roditelji sa osmehom uzevši na ruke dva deteta koja su plakala, a verovatno i piškila.

Roditelji su shvatali da je njihova ćerka pogrešila i da se sve dogodilo onako kako ne treba. Ali su voleli svoju ćerku i znali su da i ona iznad svega u životu stavlja ljubav, ali... desila se greška. I samo je jednom njena majka, naslonivši se mužu na rame, rekla:

- Slušaj, Kolja! Jesu li normalni muškarci nestali? Ti koje je... moguće voleti?

A kroz nekoliko godina sam neočekivano sreo na ulici tu de-vojku (sada majku!).

- Hoću, hoću, hoću... da pravim greške

"377


- Kako deca? - upitao sam. - Rastu - ogovorila je ona, zračeći materinsku sreću. - A kako je u privatnom životu? Da li se srela nekoga... koga

bi mogla voleti? - Uh! - pomela se ona. - Srela sam. On mene veoma voli,

zaista, muški... -1 ti njega? -Da . - Jeste li zajedno? - Ne. On je oženjen. Ali to nije obaveza... Kažu da je prva

žena od Boga. I zato... - Pa si ipak rešila da sve uradiš ne po propisu... ne kako tre-

ba. I sve to u ime ljubavi? - A kako da se živi, kad u duši nema ljubavi! Samo zato da

bi sve bilo kako treba? Ako majka nema ljubavi u duši, i njena deca će odrasti nesposobna da vole. A zar je moguće vaspitati takvu decu?

- Vidim da se ti uopšte ne kaješ što si nekad pogrešila? -ispitivački sam je pogledao.

- Bog mi je poslao tu grešku da bi me iskušao... moju ljubav u duši - ogovorila je ona, oborivši pogled.

Te reči su mi se urezale u pamćenje. Počeo sam da shvatam da je greška pre svega ispit koji dolazi odnekud iz prošlosti... iz čovekove karmičke linije. A takođe sam shvatio da je kriterijum po kome se čovek ocenjuje u periodu iskušavanja greškama pre svega ljubav, koju čovek mora da na dostojan način sačuva u duši.

- Zar su muškarci koju su u stanju da zaista vole nestali? - sa negodovanjem sam pomislio, setivši se još jednom te prekra-sne žene.

Setio sam se priče Helene Blavacke o tome kako čovečanstvo već počinje da izlazi iz „ponora materije" i da će se dalji razvoj odvijati rastom čovekove duhovne komponente. Osetio sam da

378

Milarepina pećina

mi, muškarci, u tom pogledu evoluciono zaostajemo za ženama koje, budući da po prirodi imaju veliki emocio-nalni potencijal, prednjače na našoj planeti. Ženama je očigledno često dosadno sa nama muškarcima, zato što je njihovoj duši prepunoj osećanja potrebna duševna oduška, a ne pogled na glupu gomilu mišića na koju je na-

denuta majica sa neprirodno kratkim rukavima koja omogućava da se u punoj meri ispolji svo „plećato muško dostojanstvo". Pa zato mnoge žene i ostaju same, verne svojim snovima, ili rađaju decu neudate, da bi tu de-cu vaspitale kao muškarce budućnosti - antipode onih koji idu u „majicama sa kratkim rukavima", a od devojaka stvaraju princeze budućnosti koje će bukval-no jednim pogledom ople-menjivati sve oko sebe, podsvesno ukazujući ljudi-ma da će uskoro nastupiti „doba osećanja". I verovat-no će ljudi načiniti mnogo, mnogo grešaka idući pu-tem „napretka osećanja", ali će sve više i više shvatati da ne treba živeti u okviri-ma onoga „kako treba", već

- Slušaj, Kolja! Jesu li normalni muškarci nestali?

- Bog mije poslao tu grešku da bi me iskušao... moju ljubav u duši

"379


u okvirima toga „kako kaže duša". A greške - ti stalno prisutni ispiti u ljudskoj duši - direktno će i nežno podsticati ljude da shvate duboki pojam - Cista Duša - da bijednom, makar i u dalekoj budućnosti, ljudi mogli da osete radost od toga da budu Cisti, nakon čega će početi novo doba - Doba Čuda, takvih čuda kakva se, na primer, nalaze ovde u Gradu Bogova, koji nažalost nismo napravili mi... bar ne još.

Ponovo sam pogledao šesto-ugaoni kamen koji je isklesao Milarepa.

- Verovatno je jogi Milarepa vla-dao tehnologijama Čiste Duše, u

čijoj osnovi leži Moć Misli - pomislio sam. - Zašto je on načinio grešku, upustivši se u borbu sa Bonpo-jogijem? Zar i takvi lju-di mogu da pogreše? Da nije možda... da i Bog ume da pogreši? Zar nije svet načinjen tako da se uvek i svuda svi uče na svojim greškama? Zar nije uvažavanje starijih - zapravo uvažavanje pre-ma „ožiljcima" koje je čovek dobio kao rezultat prevladavanja svojih grešaka? Zar nije uzlet mladog talentovanog naučnika sa-mo blesak koji nije prošao ispit učenja na greškama, a stvaralaštvo sedokosog naučnika - stvaralaštvo koje se naučilo na greškama?

Zastoje Milarepa težio Carstvu Mrtvih? I naravno, ja nisam znao zašto je jogi Milarepa počeo da gradi tu pećinu. Možda on nije mogao da uđe u Carstvo Mrtvih (gde je, verovatno, žarko želeo da dospe) kroz običan ulaz, načinjen na zapadnoj strani Doma Srećnog Kamena, zato što su ga Mr-tvi kaznili za grešku izbrisavši iz njegovog sećanja mantre koje

380

Uvažavanje starosti je uvažavanje „ožiljaka" koji

su nastali kao rezultat prevladavanja grešaka

Milarepina pećina

omogućuju da se otvore ta vra-ta... pa je morao da pravi novi ulaz? A možda je bilo neophod-no da se napravi taj novi ulaz u Carstvo Mrtvih, pa su oni sami, ostavivši mu u sećanju neopho-dne mantre, naredili Milarepi da načini novi ulaz, iskušavši ga, da li može da se dostojan-stveno pridruži društvu Mr-tvih? A možda je Milarepa i sa-da tamo - među veličanstvenim i svemogućim Mrtvima, čija hladna tela miruju u tami podzemlja, a njihova oslobođena duša čini sve što hoće pomoću Moći Misli... Možda.

Okrenuo sam se ka monahu koji je stajao pored mene i upi-tao ga:

- Recite mi, da li je iko ušao u Milarepinu pećinu? Zar ta-mo ne deluju tantričke sile, koje čovek ne može da savlada? Uopšte nije teško skloniti oltar, probiti tanki kameni zid koji pregrađuje ulaz u Milarepinu pećinu i ući unutra?

- Deluju, i te kako deluju! - uzviknuo je monah. - U Milare-pinoj pećini deluju veoma jake tantričke sile. Niko ne može da im se odupre!

-A kakve su te sile? Znam da tantričke sile u nekim pećinama izazivaju slepilo, onemelost, u nekima deluju kao „energetski vampiri" ili čoveka ubijaju pomoću straha, glavobolje i slabo-sti... Kako je ovde?

- Ne znam... Nisam bio tamo... - zbunio se monah. - A ipak? - Ne znam... Ali tamo je strašno, veoma strašno! Počinje pa-

nika! Ljudi se boje da će naprosto umreti, a ne da će se pridružiti Mrtvima, a njihove kosti...

Tamo je strašno! Ljudi se boje da naprosto ne umru, umesto da se

pridruže Mrtvima

"381


- Ima mnogo kostiju u pećini? - Kažu, mnogo. - A zašto su ljudi ulazili u nju? - Hteli su da se pridruže Mrtvima. -1... umrli su? - Da. - Nisu postali Mrtvi? - Ne, ne. Naprosto su umrli. - Zašto? - Mrtvi sami određuju ko je dostojan da postane Mrtvi -

monah je podigao glavu i pogledao me. - A zar ne želite Vi da se pridružite Mrtvima? Vi tako detaljno....

- Ja? - sada sam se ja zbunio. - Ja? Ja ne mogu... Ja sam ovde... sve dok

-1 ja sam ovde... sve dok... - rekao je monah. Pognuo sam glavu. - O kako je značajan fenomen samadija za svet! - pomislio

sam. - O, kako je veliki podzemni svet u kome se, osim Šambale koja živi aktivnim tehnološkim životom, nalazi mnogo, veo-ma mnogo mrtvih, koji vode intenzivan i veoma moćan oblik života a da pri tome ostaju... nepokretni i hladni! Ti Mrtvi žive

382

Milarepina pećina

bez brige o svom telu, oni ne moraju da gube vreme na pripremanje hrane, ne moraju da idu u toalet, ne mo-raju da dišu, ne mo-raju da se odevaju i udešavaju, ne moraju da spavaju i ne moraju da govore. Oni znaju da su im tela koja elegantno i pomalo tužno sede u položaju Bude potrebna samo za slučaj globalne ka-tastrofe, da bi u tom slučaju ponovo ušli u tu „mašinu", nazvanu telom, i ponovo započeli telesni život, čitavu brigu o želucu i mnogim drugim telesnim funkcijama, da bi nastavili božanski eksperiment osvajanja materijalnog aspekta života. Verovatno Mrtvima nije do toga da se bave problemima života kada mogu da se večno nalaze na Onom Svetu u prekrasnom Svetu Misli, gde je potrebno samo pomi-sliti... I... odakle je moguće videti svoje „mrtvim snom zaspa-lo" telo sa kojom je čovek spojen „srebrnom niti" koja ga opo-minje da je njegova dužnost, čovečija dužnost, da ne prekida tu vezu sa planetom Zemljom, u kojoj u dubokom podzemlju sedi njegova „lična mašina" zvana telo i koja će, možda, nekad zatrebati... kada telesni ljudi, čija se „tela-mašine" kreću, rade i razmnožavaju zaborave da za njih - ljude - nije glavna stvar ta „mašina sa rukama, nogama i glavom", već Duh ili Čovek-Misao koji njom upravlja. Kada to zaborave, telesni ljudi svu svoju duhovnu delatnost počinju da usmeravaju na to da po-

"383

Zbog nečega, ljudi teže „mehaničkom" obliku života


stignu nemoguće - da učine „mašinski oblik života" glavnim... zajedno sa onim stvarima koje opslužuju „telo-mašinu" - sta-novima, novcem i mnogim drugim; i na taj način postaju „slu-ge mašina" i postepeno svoje postojanje svode na nebožanske principe, približavajući se time sve više i više globalnoj kata-strofi, zato što Bog nikad ne može postati „sluga mašina".

Monah me je posmatrao ispod oka. Sestougaoni monolit je ležao preda mnom. A misli, te razigrane misli, veselo su mi se vrtele u glavi, podsećajući na svoju moć, kao da govore da je ono glavno u Čoveku - misao, pošto na Onom Svetu Čovek i je-ste Misao, pošto je i rođen u Svetu Misli ili Svetu Oslobođenog Vremena, kojim direktno upravlja sam Bog - Vladar Energije Oslobođenog Vremena.

I nehotice sam se setio kuhinjskih razgovora - tipično ruskog običaja, kada se dva ili tri muškarca ili žene, otvorivši bocu votke i zadimivši toliko da dim može sekirom da se seče, u toj meri za-bave nekim srdačnim razgovorom, da tako, sedeći u kuhinji, mi-sle da ih sluša čitav svet. A zapravo ih svet i sluša. Meni se kaže da nijedna misao ne prođe samo tako. A ako kod ljudi postoji puno jednoobraznih misli, onda se te misli u nekom trenutku mogu sabrati i početi da samostalno deluju na svest ljudi, što se u periodima revolucija naziva „političkim raspoloženjem masa". Kao što sam već pisao, naučnu potvrdu za to su pronašli japan-ski naučnici u tzv. „fenomenu stotog majmuna", kad se jedna majmunica na jednom japanskom ostrvu dosetila da opere slatki krompir koji su naučnici bacili u pesak. Kada je ta „napredna" majmunica naučila tom korisnom postupku ostale svoje srod-nike (kako im pesak ne bi krčkao pod zubima), a drugi majmuni počeli da tome uče i druge, i kada se čitavoj proceduri naučilo 100 majmuna, došao je trenutak kada su svi majmuni na svim japanskim ostrvima (a njih ima mnogo!) odjednom istovremeno naučili da peru krompir koji je pao u pesak. Načinio se nekakav moćan informacioni mehanizam sabiranja i širenja misli.

384

Milarepina pećina

Setio sam se priče jedne moje engleske pacijentkinje, koja mi je ispričala kako je uzrok njene bolesti bio stres koji je izazvalo to što je njen dragi otputovao iz Londona u Njujork gde su mu ponu-dili bolji posao. Nakon go-dinu dana, kada su se opet sreli, Engleskinja nije mogla da prepozna svoga voljenog Ove ljude zaista sluša ceo svet - on je postao bezobzirno pohlepan. Ona se dugo borila protiv njegove pohlepe, koja je, po njenim recima, imala patološki karakter, ali ništa nije mogla da učini - pred njom je stajao isti taj londonski mladić, ali stran, u čijim očima je bila druga strast - novac, pred kojim je bledela ona, ta lepa Engleskinja. On joj je čak jednom rekao da je došao red na nju da plati užinu u kafeu. Ta Engleskinja je bila apsolut-no ubeđena da je Amerika „zarazila" njenog voljenog pohlepom i da je pohlepa zarazna bolest, a da je Amerika „infekciona bom-ba", dok je infekcija - pohlepa - osnova američkog načina života. Nakon što je izgubila svog voljenog, ona je čak nameravala da toj bivšoj engleskoj koloniji predloži da svoju prugastu zastavu zameni zastavom sa slikom dolara.

Shvatao sam da nije uzalud značajni ruski naučnik Vlail Petrovič Kaznačev predlagao termin „informosomi", pošto je naučno do-kazao da informacija može da se rasprostire na nama nepoznat način. I meni se ukazalo da u osnovi tih „informosoma" stoje, ako se tako može reći, „kondenzovane misli", koji su u stanju da se bez prepreka ugnezde u druge organizme, prisiljavajući ih da misle ili čine ono što je sadržano u tim „kondenzovanim mislima".

- Nije slučajno... nije slučajno što je tako neprijatno biti kraj pohlepnog čoveka - pomislio sam. - Ti pohlepni idioti su izvor

"385


„zaraze pohlepom". A kako je prijatno biti kraj vedrog čoveka! On je izvor nečega svetlog i dobrog! Svaka ,,in-formosoma" je drugačija. I... kako mnogo zavisi od misli!

Nastavio sam da stojim u mestu, ne odvajajući pogled od šestougaone stene koju je isklesao Milarepa. Momci me nisu uznemiravali - oni su me razumeli, a i pomalo me, kako izgleda, žalili, što

me te misli, stalno prisutne misli, tako uzbuđuju... tako da su prirodni informosomi kao kiša sipali iz moje svesti. A ja sam u potaji tugovao razmišljajući o tome kako ljudi ne mogu da shva-te da sreća nikako ne leži u novcu.

Već sam shvatao da Misao ne može a da ne bude živo biće, zato što izvorni Onaj Svet - koji je pramajka svih oblika života -jeste Svet Misli i da će se svako od nas, kad se nađe tamo, pretvo-riti u Čoveka-Misao - Slobodnog, Izvornog i Velikog, koga vodi isključivo Tvorac koji je dao svemu živom ono glavno - sposob-nost da misli.

Došlo mi je da viknem: - Bojte se zlih misli! I kako je dobro što se ponekad sastajete u

kuhinji, oslobađajući pomoću alkohola i cigara svoje misli, kako bi-ste porazgovarali o tome i tome... Ali, molim vas, govorite o dobru!

Ali, nisam viknuo. Nastavio sam da gledam šestougaonu ste-nu. Uskoro su mi se misli ponovo vratile na Mrtve. Shvatio sam zašto su oni potrebni. Oni, koji su oslobođeni tela, nužni su ovde na Zemlji da bi živeli u svetu zemaljskih misli i upravljali tim svetom. Mrtvi je takođe Čovek-Misao, ali zemaljski Čovek-Mi-sao. On je neophodan ovde, na Zemlji, jer je Čovek-Misao Onog

386

Mrtvi - to je zemaljski Čovek-Misao

Milarepina pećina

Sveta - kosmički Čovek-Mi-sao. I na zemlji je dovoljno problema; na primer, kako sačuvati svete mantre, kako pratiti tok misli ljudi koji teže da se dokopaju sama-di-pećina, kako pratiti mi-saona usmerenja običnih „pokretnih" zemaljskih ljudi, odrediti kolika je opasnost od pojave predznaka global-ne katastrofe, privesti kaz-ni zabludele ljude i mnogo drugog. Mi naprosto malo znamo o Mrtvima i ne shva-tamo kolika je njihova uloga za život na Zemlji! A ta uloga je ogromna! Mrtve, čija tela počivaju duboko u podzemlju Tibeta i Himalaja, moguće je nazvati čuvarima naših misli.

Ne teže uzalud jogiji da s vremena na vreme liče na Mrtve, odričući se telesnih briga i ulazeći u meditaciji u zemaljski Svet

Mrtvi se mogu nazvati čuvarima naših misli!

Kad umremo, mi postajemo kosmički Covek-Misao

"387


Misli! Nije uzalud jogi Milarepa nastojao da postane pravi Mr-tvi! Ne govori se uzalud da jo-giji čiste misaonu auru Zemlje!

Oštar bol u želucu prekinuo je tok mojih misli. Shvatio sam da je neko (verovatno neko od Mrtvih!) pročitavši tok mojih misli, odlučio da me još više pročisti, isteravši iz mene još više negativne energije koja se nakupila u meni.

Malo sam se povio, trudeći se da ne zastenjem. Ali me je bolna

grimasa na licu očigledno odala. - Sta je šefe? Opet te boli? - Seliverstov mi je nežno stavio

ruku na rame. - Da. Ne obraćaj pažnju. Dolina Smrti... Ja bih je nazvao Do-

linom Mrtvih... Tamo deluju zakoni Mrtvih i tamo nema mesta za zakone živih! Samo onaj ko može da prihvati zakone Mrtvih proći će ispit. Zar nije čitav naš život neprekidni niz grešaka! - prostenjao sam.

Mutnim pogledom sam prešao okolne planine. One kao da su se lelujale u razređenom vazduhu i kao da su govorile da one nisu mrtve. Postoji li u prirodi bilo šta zaista mrtvo? A možda su rečju „mrtvo" drevni mislioci označavali nešto „nepokretno" znajući da je sve u prirodi živo? A možda Ono što u materijal-nom svetu jeste nepomično u Svetu Misli živi intenzivnijim životom od Onih koji umeju da miču ruke i noge? Možda...

Iznenada sam se osetio kao neko sličan životinji izloženoj pogledima radoznalih ljudi u zoološkom vrtu. Zar nije Mrtvi-ma dopušteno da zaviruju u tajne misli svakog čoveka? Zar nije tako?

388

Jogiji teže da liče na Mrtve

Milarepina pećina

I zaboravivši na trenutak bol, zamislio sam se o tom pitanju i shvatio da je upravo tako. Štaviše, Mrtvima je dopušteno da utiču na naše misli i . . . da nas kažnjavaju ili pročišćuju. Dakle, mi smo izloženi, kao u zoološkom vrtu! Oprostite, ali treba mi-sliti čistije, pa onda nećemo imati šta da krijemo!

Pomislio sam da je verovatno svaki čovek u ovoj ili onoj meri u stanju da čita misli. Iskreno govoreći, treba da budemo sve-sni da mi često ne verujemo recima, nego očima koje gledamo. To se veoma često dešava. Probajte da razgovarate sa čovekom koji vas ne gleda u oči - smesta ćete osećati nelagodu - nema dovoljno informacija! Naš Duh (ili Čovek-Misao) je sakriven, ali se on ipak ispoljava i to se izražava na taj način što mi ipak, makar i sasvim malo, čitamo misli jedni drugima. Ali, nama je ostavljeno samo to „makar malo"; nekakav moćni um, koji je formirao program trodimen-zionalnog zemaljskog života, rešio je da podari ljudima „skrovitost misli", mada je naš Duh sposoban i za to... I tako mi živimo skriveni jedni od drugih, zato što hoćemo da se pokažemo kao dobri i velikodušni, mada u stvar-nosti nismo... Još nije došlo doba iskrenosti, zato što je sreću i iskrenost moguće postići samo preko trnja. A Mrtvi mogu da sebi dopuste tu sreću da budu iskreni, zato što svi oni imaju Ciste Duše i predstavljaju poseban ze- Nama je takođe dopušteno da maljski oblik života Čoveka- jednom drugom čitamo misli, ali Misli, sa telima sačuvanim za samo pomalo...

"389


svaki slučaj; oni verovatno, čitajući im misli, ogovaraju obične zemaljske ljude što se tako glupo udaljavaju od glavnog ideala - Iskrenosti - i stalno u sebe upijaju misli Tuđega Boga, koji tera pojedinca da veruje da je Bog - on sam, a da je ideal - Boga-ti Čovek. I Mrtvi bi, očigledno, hteli da sačuvaju telo bogatog i pohlepnog čoveka, da s njim porazgovaraju ,,u duhu" i da ga pogledaju - prozračnog i letećeg - bez njegove „pokretne telesne mašine" čijem se opsluživanju on tako glupo posvetio. Verovat-no je da će tog bivšeg bogatog čoveka obuzeti užas kad shvati da više - nema želudac.

Namrštio sam se od bola. Skinuvši ruksak, uzeo sam iz nje-ga tablete za želudac. Uzevši ih u suva usta, osetio sam da ne mogu da ih progutam. Videvši to, Ravil je iz svog ranca izvadio bocu sa vodom i dao mi je. Najzad sam osetio da su tablete stigle do mog želuca.

- Sergeju Anatoleviču! Da li je tebe nekad boleo želudac? - upitao je Seliverstova Rafael Jusupov.

- Pa... jeste ako sam se prejedeo... A zašto? -Ništa. - Na šta ciljate, Rafaele Gajazoviču! - namrštio se Seliverstov. - Ma ni na šta. Samo sam pitao. - Uzgred, ja nikad nisam bio rob želuca, iako imam dobar

apetit. Mogu da pojedem bilo šta. I ekser bih svario. - Ekser, kažeš? - Da ekser. A što? - Pa ništa... - A Vi bi, Rafaele Gajazoviču, trebalo da se zamislite o pro-

blemima svoga želuca. Imam osećaj da on uopšte ništa ne vari, sve šalje u creva, na izlaz. I od čega ste tako mršavi? Ne govo-rim o ekserima...

- Eksere svakako nisam probao - sad se namrštio Rafael Jusupov.

- Naravno, ekseri se ne jedu - odsekao je Seliverstov.

390

Milarepina pećina

- Menije, razumeš li, Sergeju Anatoleviču, koeficijent kori-snog dejstva pri varenju hrane niži. Zato...

- Sve ide u cev? - Kakvu cev? - Zadnju! - Kao da tebi iz nje ništa ne

izlazi! - Izlazi - zbunio se Seliver-

stov - ali manje. - Ja to ne bih rekao - značajno

reče Jusupov. - A odakle Vi to znate? - Postoje činjenice... -Kakve? - Potrošnja toalet-papira! Ti

si mi sam rekao da je pratim. - A možda se ja samo detalj-

nije i više puta brišem nego Vi, Rafaele Gajazoviču.

- I ja sam veoma čist i uredan.

- A zar Vi ne gledate šta je izašlo? - izbulji se Seliverstov.

- Nikad. To me ne zanima. A Vas to, Sergeju Anatoleviču, osećam, veoma interesuje!

- Svakog to interesuje. - Mene ne interesuje. - A zašto? - Zato što je razgledati to prostački. - Mani lepe fraze! Hoćete da kažete da nikad niste gledali

svoje...

Kako je glupo kloniti se glavnog ideala

- Iskrenosti

"391


- Nikada. - Ne verujem. - Zašto? - Zato što, ako biste Vi Rafaele Gajazoviču, pogledali

svoje „to", videli biste u njemu nesvarenu hranu - na primer šargarepu.

- Uzgred, volim šargarepe. -1... koristite je u ishrani samo da biste ukrasili „to"? - Šta si se toga uhvatio? - Probavni trakt nije cevovod - podiže kažiprst Seliverstov.

- U njemu se svaruje hrana... - Vari - popravi ga Rafael Jusupov. Slušajući ovu uobičajenu raspravu među drugovima, shvatio

sam da nijedan od njih nije rob želuca; da jesu, ne bi ih sudbi-na dovela na daleki Tibet i ne bi ih mučila tolikim lišavanjima. Štaviše, ovde na Tibetu nam se baš i nije jelo, više nam je bilo do uzbudljivih duhovnih stvari. Pa i Seliverstov se po mršavosti brzo približavao Rafaelu Jusupovu.

Bol u želucu mi se malo smanjio. Podigao sam glavu, pogle-dao monaha i upitao ga:

- Recite mi, monaše, da li Vi verujete da je ovu ploču i šestougaoni monument čovek mogao da „iskleše rukama"?

- Naravno da verujem. Ljudi mogu da klešu ne samo pojedinačne stene, nego i čitave planine... na primer, one - mo-nah pokaza rukom.

„Isklesane planine" Pogledah u pravcu u kome je pokazivao i videh da su planine na suprotnoj strani zaista bile kao isklesane: duž njih su prolazile nekakve horizontalne brazde, nalik na stepenike.

- Ovde ne možemo isključiti da je struktura ovih planina slojevita, i da je erozija vetra formirala te grebene nalik na ste-penike - začuo se glas Rafaela Jusupova.

392

Milarepina pećina

Staje ovo? Slojevite planine ili stepenice koje su načinili ljudi...?

- Šta je rekao? - upita monah. Tatu je preveo, koliko je umeo, Jusupovljeve reči. - Ne, ne! - uskliknu monah. - Nije vetar načinio te stepe-

nike! Njih su načinili ljudi! - Kako su to radili? - Rukama i glavom - zbunio se monah - tako se kaže u

legendi. - Legende su uvek ozbiljne - nije mogao da se uzdrži od ko-

mentara Seliverstov, koji je pogledao Jusupova. - A čemu služe te stepenice? - upita cepidlaka Jusupov. - Ne znam. O time ništa ne piše - obori pogled monah. Uhvatio sam sebe u misli da ni ja ne razumem čemu služe te

stepenice, pa čak ne mogu ni da pretpostavim. Nisam znao da su stepenici u stanju da tako reći „gase" suptilnu energiju prilikom prelaska u naš trodimenzionalni svet iz nekog drugog, na pri-mer, četvorodimenzionalnog, koji je više napunjen energijom.

Da bismo došli do makar kakvog pojma o tome, morali smo da obavimo i ekspediciju u Egipat. I tek tamo, u vrelom Egip-tu, počeli smo da tumačimo stepenaste piramide kao piramide koje služe kao ulazi u naš svet, a klasične glatke piramide - kao piramide za izlazak iz našeg sveta.

"393


A tada, na Tibetu, ja sam umno bio na znatno nižem nivou i sve više sam se priklanjao pretpostavci Rafaela Jusupova o to-me da su slojevite planine nastale erozijom vetra. Ali, negde u dubini duše krila se misao da je velika Šambala, koja je u stanju da živi istovremeno u nekoliko svetova, ovde načinila nešto od čega zavisi naša budućnost i da kada se među nama pojave „no-vi ljudi" koji liče na nas, ali su drugačiji... novi...

Pružio sam ruku monahu. A Seliverstov, opraštajući se, to-liko je drugo drmusao njegovu ruku da mi je izgledalo da je uplašio monaha.

Vrludajući između kamenja, pošli smo napred po maršruti. Koračajući, mrštio sam se od bola. Spuštalo se veče.

Uskoro smo stali i počeli da dižemo šatore. Bol u želucu mi je sasvim dodijao. Legao sam na zemlju i grčeći se, počeo da stenjem.

- Joj! Joj - razlegalo se u tišini te hladne tibetske večeri. Mrtvi me nisu štedeli.

Mrtvi me nisu štedeli

394

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide. Dava Teniing, šerpas

Glava 18 Sve piramide, piramide i piramide

Uveče, naravno, nisam ništa jeo; što se kaže, nije mi prijalo. Momci su me, kao bolesnog, stavili u odvojen veliki šator, a sami su se nagurali u malom dopunskom šatoru. Očigledno su se bojali da me ne uznemire svojim hrkanjem. A meni je ne-dostajalo prijateljsko rame na koji bih mogao da se oslonim, boreći se sa užasnim bolom. Ležao sam sam u šatoru... kao u grobu. Zvonka noćna tišina me je deprimirala. Čekao sam ju-tro. Bol u predelu želuca potpuno me je izmučila.

- Hrk! - slatko se razlegalo u tišini noći iz susednog šatora. - Osetio sam da će zaspati pre mene - začuo sam nezado-

voljni glas Rafaela Jusupova. - Da... - odgovorio je smoreni Ravilov glas. - Sta trabunjate? Ne date šefu da spava! Treba imati savesti

- šator je odmah kraj nas! - začuo sam glas Seliverstova koji se probudio.

- Kako hoćeš, Sergeju Anatoleviču!

395


Opet je nastala tišina. Zvonka tišina. Crni svod šatora me je pritiskao, podsećajući na svod pećine gde se nalaze... Mrtvi.

- Hrk! - opet se razlegao zvuk iz susednog šatora, zvuk koji je potvrđivao život.

- Eh - začuo sam uzdah Rafaela Jusupova. - Hrk! - razleglo se u odgovor. - Pada u san... - uzdahnuo je Jusupov. - Hrk! Hrk! Hrk! H...h... hr...hr... hrrrr! - čulo se iz susednog

šatora. - Besana noć nam je zagarantovana - začuo se tragički glas

Jusupova. - Ravile, muni ga laktom! - Evo. - Uop - čulo se nešto. - Uspelo je - zadovoljno izjavi glas Jusupova. - Brže ćemo

zaspati! Opet je nastala zvonka tišina. Bol me nije prolazila. - Hrk! - opet je prekinulo tišinu. - Nismo uspeli... - začulo se u odgovor. - Hrk! Hrk! - čuo sam opet. - H...h... hr...hr...hrrrr.... hrrr...

hrrrr! - Opet se zahuktava! Kakav košmar! -Da... - Hrrr...hrr...hrrr.... - Užas! - Hrr... hrr.... hrr... - Bolje je pored traktora! - Hrr.... hrrr... hr... Potom sam začuo tupe zvuke: očigledno je Ravil muvao Se-

liverstova laktom. - Uop! - ponovo se odsečno začulo u tišini. - Na kratko... - bez nade izgovori glas Jusupova. - Hrk! - kao da je potvrdio glas Seliverstova. - Eh!

396

Sve piramide, piramide i piramide

- Hrk! Hrk! H...h...h...hr....hrrr....hr....hrrrrr - Muvaj ga češće! - Pa to i radim! - Uop! - Još ga muvaj! Jače!!! - Sto se vrtite, ne date mi da spavam - začuo se sanjivi glas

Seliverstova. - Hrčeš! - Ja? - Okreni se na drugu stranu! -Koju? - Na stomak! Dva-tri minuta se čulo nekakvo meškoljenje. - Stisnuli ste me uz bok šatora - zadihano reče Ravil. - I mene - dodao je Jusupov. - A ja, šta, da spavam sedeći? - čuo se nezadovoljni glas

Seliverstova. - Slušaj, Sergeju Anatoleviču, bolje posedi malo u šatoru i

pričekaj da ja i Ravil zaspimo. A potom hrči koliko hoćeš. - A vi nećete hrkati? - Naravno da nećemo! Po karakteru šuštanja sam shvatio da je Seliverstov zaista

seo i počeo da čeka kada će Ravil i Rafael Jusupov zaspati. - Fiju - začulo bi se povremeno u tišini. Osetilo se da Sergej Anatolevič puši kroz prozorčić šatora. - U-hu-hu-hu - začuo se novi zvuk. - Spavaju, ološi - prokomentarisao je naglas Seliverstov,

nervozno fijuknuvši. - U-hu-hu-hu. - Tek je jedan počeo. - U-hu-hu-hu - u...u....ur...urrrr...urrr....urrrr... - Treba trenirati grlo - poučno izgovori glas Seliverstova. - Urrrr.. .urrr... .urrrr...

397


- Kakvo hrapavo grlo! Nakon toga je započelo meškoljenje. Osećalo se da se Seliver-

stov sprema da spava, razmičući Ravila i Rafaela Jusupova. Ovaj poslednji je na neko vreme zaćutao, a potom se opet začulo.

- Urrrr...urrr....urrrr... Usred tih jednolikih zvukova je jasno, kao strela, zazvučalo: -Hrk! - Urrrr...urrr....urrrr... A potom su zvuči „hrk" učestali, potom prešli na zvuk „h",

potom na zvuk ,,hr" i... u tibetskoj noćnoj tišini „zapevao" je grandiozni ruski duet:

- Hrrr... urrr...hrrr.... urrr.... - Jadni Ravil! - pomislio sam. Iskreno rečeno, hrkanje mojih prijatelja pomoglo mi je da pre-

brodim tu užasnu noć sa bolom koji mi je već dodijao preko glave. U prekidima između napada bola čak bih se ponekad i nasmejao. Ja inače odlično spavam i mogu da zaspim čak i kad kraj mene leži izvor najgore moguće varijante hrkanja, kada se monotoni srceparajući zvuči prekinu i kada se, prepadnut, pitaš: „Da ovaj nije umro?" Cesto se ta pauza zastrašujuće produži, pa i sam slušalac oseća da prestaje da diše. Neočekivano, kad napetost dostigne vrhunac, začuje se već dugo čekani „Hrk!!!" nakon čega zvuči do-biju takvu snagu da izgleda da hrkač pokušava da ispusti čitavu zalihu svojih zvukova dok mu koren jezika opet ne zapadne u gr-lo. A jednostavni i prijatni zvuči ,,hrr... hrrr" i „urr... urrr" me čak umiruju i izgledaju mi kao prijatna noćna melodija pred spavanje. Planinari mene, inače, smatraju nekim ko malo hrče.

Ujutru me je želudac i dalje boleo, ali više ne tako jako. - Kako si spavao, šefe? - upita Seliverstov. - Nisam ni spavao. - I mi smo nešto loše spavali. Već sam bio umoran od bola. Išlo mi se... kući. Ali, kuća je

bila daleko.

398


Spakovali smo logor. Doručkovali smo kineske rezance. Neispavani Sergej Anatolevič je dvaput ispustio ranac tovareći svog „rođenog" jaka. Rafael Jusupov ga je mračno posmatrao, sileći se da ne prokomentariše.

- Pa idemo li, a? - tiho sam rekao

I opet piramide... Usput smo počeli da nailazimo na sve nove i nove piramide. Bilo ih je mnogo. Savladavajući bol, zaustavljao bih se, fotografisao i crtao. Shvatao sam da ne mogu da svu pažnju usredsredim na crtanje, ali sam marljivo crtao, nastojeći da ne pridajem značaja neprestanom bolu koji mi je dodijao. Ponekad bih precrtao loš crtež i počinjao da uporno ponovo crtam, da bih nervozno pri-metio da novi nije ništa bolji. Ovde, u okolini Mrtvih, nisam mo-gao da prevaziđem samog sebe. Ali hteo sam... veoma.

Konstrukcija nalik piramidu, hr. 48 - crtež

399


Jedna od piramidalnih konstrukcija koju sam nacrtao (br. 48) imala je mnogo stepenika, visinu oko 400 metara, i bez ob-zira na to što joj oblik nije izgledao sasvim kao da je veštačkog porekla, veoma je ličila na arhitektonsko i veoma staro zdanje, koje se jasno isticalo na pozadini oveštalih tibetskih planina. Po sredini je išla ogromna brazda.

Druga konstrukcija nalik piramidi (br. 59) na koju smo naišli usput bila je ogromna i izuzetno složena. Dok smo išli po dolini, iza padine običnog trošnog tibetskog brega ukazalo se nešto ogromno i stepenasto, visoko minumum 700-800 meta-ra. To „nešto" se jasno videlo na pozadini okolnih planina.

- Oho! - uzviknuo je Ravil. - Kakva piramida! - Bogami jeste - reče Rafael Jusupov. - Šefe, ako bismo pošli uz padinu, a potom... se popeli i na sa-

mu piramidu? Ovde je sasvim moguće popeti se! - romantično predloži Ravil.

- Ne sme se - mrašno sam odgovorio. - Zašto? - Ogledala.

Fotografija kamene kocke koja izlazi iz stepenika piramidalne konstrukcije br. 59

400


Opšti izgled divovske piramidalne konstrukcije hr. 59 (fotografija u originalu)

- Mmm... da. - Rekao bih da su ovde u Gradu Bogova sve piramidalne kon-

strukcije zaštićene Ogledalima Vremena. Mi još nemamo kartu Grada Bogova, ali ćemo je načiniti - sigurno ćemo je načiniti. Ni-sam džabe merio sve azimute i trudio se da tačno lociram svaku piramidu. A ako se popnemo na tu piramidalnu konstrukciju, nije isključeno da ćemo dospeti u zonu sažetog vremena i ... smesta se pretvoriti u starce - dodao sam. - Ne sme se, braćo!

- Ne sme - složio se Seliverstov. Prišavši bliže tom stepenastom objektu, uskoro smo razaz-

nali jasno vidljivu kocku, dimenzija nekih 50x50 metara, koja je izlazila iz jedne stepenice te konstrukcije.

Meni kao da je nadošla snaga, pa sam, zaboravivši na bol, počeo da se vešto pentram po bregovima zajedno s Ravilom. Uskoro je pred nama pukao pogled na divovsko kameno zdanje. Dve stepena-ste piramidalne konstrukcije bile su spojene ogromnim kamenim lukom, ne kraćim od 2 kilometra. Bilo je jasno vidljivo da je čitava ta kamena konstrukcija načinjena od drugačijeg kamena nego okolni tibetski bregovi: taj kamen, mestimično prekriven snegom, bleštao je kao ogledalo. Sticao se utisak daje na mestu te građevine nekad bio obični planinski vrh koji su drevni graditelji srubili i od debelih slojeva stena načinili tu neobičnu konstrukciju.

401


Luk dug dva kilometra koji pripada kompleksu piramida završava se piramidalnim uzvišenjem br. 61 (originalna fotografija)

- Ovde je verovatno za klesanje planina bio upotrebljen ka-meni laser - rekoh sam sebi.

Detaljno sam nacrtao čitavu tu konstrukciju, stalno se pitajući čemu služi.

- Ravile! Sta ti misliš, zašto je načinjena ova mašina? - Ne znam, šefe - odgovorio je on. - Ni ja ne znam... - tiho sam priznao.

Šta je ovo - kalupi? Seo sam na kamen i zamislio se. U glavi mi se kovitlala zbrka misli. Silno sam želeo da to saznam... ali nisam znao. Napregao sam se očekujući da će iz misaone zbrke iskočiti „spasilačka" misao koja će me povesti i razmrsiti kllupko misli. Ali, „iskra" se nije pojavila. Tmurno sam pognuo glavu.

- Eh! - smoreno rekoh. Ustao sam sa kamena, složio sveske za crtanje u ranac i po-

slednji put pogledao tu divovsku kamenu građevinu. - Kalup! - zamalo što nisam povikao, neočekivano i za samog

sebe. - To je kalup! Tačno - to je kalup! Divovski kalup! Ali... čega? Čega? Čega?!! Staje načinjeno po ovom kalupu? Ko je to načinio?

Osetio sam ponižavajuću nemoć svoga uma. Izgledao sam majušno na pozadini tog divovskog kalupa. Bio sam tako mali! Kao mrav.

Pognute glave sam pošao dalje po maršruti. Reč „kalup" je blistavo zasijala i iščezla u podsvesti.

402


Ubrzo smo došli do još jednog piramidalno-ogledalskog kompleksa dužine oko 7km. Crtao sam i crtao, skicirajući svaki element tog kompleksa da bih ih potom spojio u celinu. Sagle-dati čitav taj kompleks iz jedne tačke nije bilo moguće. A i svaki element se morao nacrtati iz nekoliko raznih uglova, kako bi se stvorila celovita slika tog kompleksa. Naravno da sam i foto-grafisao iz nekoliko uglova, ali sam na kraju mog „fotografskog truda" shvatio da će fotografije prikazati malo toga.

Visina svakog elementa tog kompleksa bila je oko 400-500 metara. Sticao se utisak da je ceo kompleks bio „isklesan" iz nekadašnjeg planinskog grebena, možda pomoću... kamenog lasera, koji deluje pomoću ljudske Moći Misli.

Dok sam sedeći na kamenu i boreći se sa dosadnim bolom u želucu završavao panoramski crtež piramidalno-ogledalskog kompleksa, više se nisam bavio besmislenim pitanjem o svrsi te divovske građevine. Jednostavno mi se reklo daje to „kalup", po kome je načinjeno nešto grandiozno. Ali šta? Nisam znao.

U tom trenutku nisam mogao ni da zamislim da će nas logika dovesti do zaključka da su se po tim „kalupima" pravila... ljudska tela, a ne prosto ruke ili noge. A i o tome ću, dragi čitaoci, govoriti

Crtež divovskog piramidalnog kompleksa (br. 59, 60 i 61). Da lije to kalup?

403


Crtež divovskog piramidalno-ogledalskog kompleksa (br. 62-69) dugog oko 7km

u mojoj sledećoj knjizi. Verujte mi, to će biti komplikovano, ali veo-ma zanimljivo. A pored toga ćete se, dragi čitaoče, sigurno začuditi činjenici da su drevni Sumeri znali tajnu Grada Bogova. I... možete da zamislite stepen mog čuđenja kada me je nit misli, koja se vrtela oko analize holografskog i vodenog oblika života na Zemlji, dovela do spoznaje suštine dosad nerastumačenih sumerskih tekstova.

Naredna piramidalna konstrukcija (br. 70) bila je veoma ori-ginalna po zamisli i nije podsećala ni na jednu koju smo dotad sreli. Bila je visoka oko 500 metara. Na njenoj jugozapadnoj stra-ni nadneli su se izbočeni kameni stećci, ili polurazrušene figure, koje je neko nekad načinio.

U početku sam malo sumnjao u veštačko poreklo tih pirami-dalnih konstrukcija, ali sam se, prešavši pogledom okolne ti-betske planine jasno prirodnog porekla, uverio da nikakva pla-nina, čak ni najneobičnija, ne može toliko jasno da se razlikuje od trošnih kosih padina. Osim toga, nalazili smo se u Gradu Bogova, koji se sastoji od piramida i monumenata...

404


Iznenada su mi pažnju privukla dva konusa (br. 77 i 78). Jedan - sa šiljatim vrhom, a drugi sa cilindričnim ispustom na vrhu. Svaki je bio visok oko 200-300 metara. Bili su dopola pokriveni snegom. Na brzu ruku sam ih nacrtao.

- Sta je to? - već po navici upitah sam sebe. - Isto kalup? Ali čega?

Uskoro smo ugledali još jedan kompleks, koji se sastoji od tri ogromne piramidalne konstrukcije (visoke 600-700 metara), br. 82, 83. Bilo je vidljivo da je svaka od tih građevina veoma ruini-rana, ali su stepenasti karakter i mnoštvo drugih osobina koje su imale govorili da to nisu obične planine, već građevine koje su načinili drevni narodi sa nekim ciljem.

Izdaleka se nadnosila još jedna piramidalna konstrukcija (br. 75). Shvatao sam da se iza brda vidi samo njen vrh, ali ni-smo mogli da priđemo bliže kako bismo razgledali njenu osno-vu, jer smo se bojali... ogledala. Vidljivi deo te konstrukcije,

visine oko 200 metara, veoma je podsećao na tipičnu stepe-nastu piramidu. Mada je i ona bila prilično ruinirana, moglo se primetiti da ima čitav niz odlika koje je razlikuju od pi-ramidalnih konstrukcija koje smo dotad videli.

Crtež i original piramidalne konstrukcije (br. 70)

405


I opet se iza tibetskih bregova pojavilo piramidalno zdanje (br. 86). Bilo je visoko oko 500 metara, a dugačko - oko 1000 metara. Ta stepenasta građevina imala je jednu izrazitu poseb-nost. Ona je čitava bila udubljena u obliku luka, a na vrhu je ima-la izbočine, od kojih je jedan podsećala na čoveka koji se klanja, druga na - roščić, a treća na kosu ploču. Hteo sam da se popnem na breg, kako bih detaljnije razgledao ovu građevinu, ali mi bol u želucu koji se neprekidno vraćao to nije dopuštao.

- Kalupi, kalupi i kalupi! - tiho sam rekao. - Ogromni i neobični kalupi! Ali... čega?

Okrenuo sam se i pogled mi se susreo sa Ravilovim. - Sta je, šefe? - upitao me je on. - Pa to su... kalupi. - Kakvi kalupi? - Eto takvi... Još jednom sam

pažljivo pogledao Ravi-la i zbog nečega obratio pažnju na njegove smeđe oči, tačnije na dužice ke-stenjaste boje.

Crtež i fotografija kupastih konstrukcija (br. 77, 78)

406


Crtež piramidalnih konstrukcija (br. 81-83)

- Dužica, dužica... - opet sam tiho progovorio. -Šta? - Pa eto... dužica... - Kakve veze ima dužica? - Ne znam ni sam. Kao da sam se sav skupio, osećajući potpuni besmisao te

pomisli o dužici oka, pa sam se setio još i gomile drugih besmislica koje su me pratile u životu.

- Eh! - mogao sam je-dino da kažem za sebe.

O, koliko mnogo ni-sam znao u tom trenu-tku! Trebalo je da prođu godine da bi ta misao o dužici, koja mi se tako apsurdno javila, ponovo Crtež piramidalne konstrukcija (br. 85)

407


isplivala u novom obličju. Trebalo je da se pojave Anatolij Popov i Robert Gordeev iz Naberežnih Čelnov, da bi se tokom disku-sije sa njima o anđelolikim oblicima života na Zemlji ta misao o dužici počela da konkretizuje, preplićući se sa iridodijagnostikom, koja mi je kao oftalmologu bila dobro poznata - da bi me dovela do savršeno neočekivanog zaključka: da je u početku Bog načinio čoveka u obliku dužice i tek potom razvio iz nje čovečije telo; i da holografsko telo anđela veoma liči, ma kako to čudno zvučalo,

Crtež i fotografija piramidalne konstrukcije br. 86 (nakon kompjuterske obrade konturama i u originalu)

408


dragi čitaoče... na dužicu oka. Nemojte da mi sudite previše strogo, dragi čitaoci, zbog ovog sasvim neočekivanog zaključka - o tome ču detaljno pisati u četvrtom tomu ove knjige i vi ćete shvatiti da ničeg neočekivanog ni sen-zacionalnog tu nema, već će vam se, napro-tiv, sve pokazati kao logično, pojmljivo, čak i razumljivo samo po sebi.

A tada, u tibetskom Gradu Bogova, stajao sam lagano po-gnut od bola u želucu, dok me je probijao planinski hladni ve-tar i za sebe ponavljao:

- Zašto mi je u glavu došla ta misao? Zašto, zašto?

Glupost Dalje sam nastavio da razmišljam o glupostima koje tako često činimo u životu, svaki put prigovarajući samom sebi: „Kakva sam ja budala! Zašto sam tako uradio?" Ali, kako je meni iz-gledalo, moj um uopšte nije odbacivao tu besmislenu misao o dužici; moj um čak kao da je mazio tu glupost, pa je čak i gajio. Čak mi je postalo prijatno što sam dopustio tako glupu misao, a nisam je odagnao oholim odmahivanjem glavom.

- Gluposti! Gluposti! - čak sam coknuo usnama koračajući napred.

Setio sam se kako sam u životu činio mnogo gluposti, veo-ma mnogo... i svaki put kad bih učinio nešto glupo bih sasvim pocrveneo, kao stidljiva devojčica, zato što ja uopšte mogu da činim nešto tako. Setio sam se da bi svaki put kad bih pocrveneo zbog gluposti, u mojoj viziji iznikao gordi ,,men" (muškarac) sa nedokučivim izrazom lica, koji nikada ne bi dopustio glupost, sa izrazom lica koji bih ja tako voleo da imitiram. Ali, imitiranje mi nije uspelo - gluposti bi me pretekle.

- Ma šta je ovo! - govorio sam dopuštajući sebi neku glupost i crveneći pri tom.

409


- Oj, oj, oj. Vidi, pocrveneo je kao rak - „zabrinuto" bi pri-metio neko od prisutnih, terajući me da još više pocrvenim, kada bi lice već počelo da mi gori.

Postepeno sam počeo da se odnosim prema glupostima, koje sam sebi dopuštao u životu, kao prema prirodnim nevoljama u ljudskom ponašanju, pa sam čak počeo i da manje crvenim pri tome, zamenivši proces crvenjenja pušenjem na nervnoj ba-zi ili čašicom votke. A na ljude koji čine gluposti počeo sam da gledam sa osećajem dubokog razumevanja, nastojeći da ih ohrabrujuće potapšem po leđima ili kažem nešto kao: „Dešava se! Za minut će te budale sve zaboraviti".

Ali, u meni je ostalo čudno osećanje uvažavanja prema ljudi-ma koji mogu da pocrvene kao rak.

- Kakav junak, pocrveneo je - mislio bih tada. Počeo sam da analiziram svoju simpatiju prema „crvenjenju"

i tokom te analize sam primetio da su ljudi koji umeju da crvene obično bolji, čistiji i druželjubiviji nego „manekeni" koje ništa ne

može da uzdrma i koji umeju, da tako kažemo, da „drže fasadu".

A onda, nakon mnogo-mno-go godina sam shvatio da je glu-post Bogomdani protivotrov protiv glavnog greha - da čovek smatra sebe Bogom - pošto glu-post zaustavlja čoveka, tačnije, čini da sam sebe zaustavi, ne dajući mu da se suviše uzoholi zbog lepo izabrane kravate ili zbog nekoliko minuta pažnje dobijene od neke žene nalik na lutku. Srećan je onaj ko

O, kako često pravimo gluposti! čini gluposti, pošto je u njegov

410


mentalitet „ugrađen" mentalitet borbe sa „Samim Sobom Velikim". Nije svakom Bog dao srećnu spo-sobnost da čini gluposti i pri tom crveni! Nije svakom dato takvo pravo da pocrveni za samog sebe i da osečajuči pri tom osećanje stida vežba svoju savest. Pratilju gluposti možemo nazvati Trenerom Savesti, koji nas prati u životu. A čovek sa uvežbanom Savešću može čak i da pođe u Dolinu Smrti, gde ga čeka Ve-liki Sud Savesti Kralja Smrti Jame.

- Molim vas, pravite gluposti i crvenite zbog njih! Izuzetno je važno vežbati svoju savest - umalo što nisam povikao naglas.

Shvatao sam da svakako Bog svim ljudima daje tu sposobnost - da prave gluposti i da reaguju na njih, čuvajući se da ne počine greh samoveličanja. Ali, iz svoje tuposti ljudi se bore protiv te „glu-pe navike da se prave gluposti", pa veoma često u tome i uspevaju, pretvarajući se u dobro nam poznate „manekene", kojima je za-garantovano da će na Onom Svetu „dobiti packe od sudbine", ili još gore, da će uz škrgut zuba i stenjanje dobijati packe na ovom svetu - samo zato što su se odvikli od toga da crvene. A i žene - koje su nešto saosećajnija stvorenja sa materinskim elementom u duši - zbog nečega ne vole „manekene" koji svojim nacifranim izgledom uspevaju da zagade svako piće koje reklamiraju, već vo-le obične mladiće, čija snaga nije u „našminkanom imidžu" već u iskrenom pogledu, mladiće koji ponekad umeju da kažu „Izvini", pocrvenevšipri tom. A devojke koje „padaju" na manekene, i same su manekenke, koje im i priliče... na njih ne vredi traćiti osećanja. I ponekad se i njima pokaže kako neki obični mladić može biti moćniji od nekih tamo „manekena" koji su se udaljili od Boga. A

Srećanje čovek koji sebi dopušta gluposti,

jer on ima mehanizam da se bori sa

„Samim Sobom Velikim"

411


ti „manekeni", koji su glupo „pobedili" sve svoje gluposti, pred Bo-gom su obični idioti. A ako se govori o ljubavi, a ne o potenciji, žene vole pomalo smotane muškarce, jer u njima prepoznaju decu koju treba hraniti, pojiti i prati, i... kao što Bog zapoveda, voleti... pona-vljam još jednom - voleti, jer je tako Bog zapovedio.

- Šefe, idemo! Zašto stojimo? - začuo sam Ravilov glas. - Idemo, idemo... - odgovorio sam. - O čemu si mislio, šefe? - Došla mi je glupa misao da je anđeloliki čovek... da je on...

dužica oka... u obliku biopolja ili u holografskom obliku - rekao sam, osetivši da sam pocrveneo.

Opet piramide I potom su opet počele da iskrsavaju piramide, drevne pirami-de, koje je neko nekad, radi nečega, načinio.

Dve piramide (br. 87 i 88) veoma dobro su se videle. Jedna od njih - viša - visoka oko 300m, imala je oštri piramidalni vrh i dva široka stepenika. Druga piramida je bila triput niža od prve i imala je jasno izražene stepenike i zarubljen vrh. Shvatio sam da iza brega vire samo delovi tih piramidalnih konstrukcija, ali nisam imao snage da se penjem na breg da bih ih razgledao.

Mršteći se od bola, nacrtao sam piramide. Ravil i ja smo sve snimili. Iako je kamen na kome sam sedeo bio hladan, bio mi je ugodan i prijatan. Nije mi se ustajalo ni išlo dalje.

- I mrtvi sede na kamenju - javila mi se misao. - Kako je čudan osećaj - biti Mrtav! Nama Živima je nepojmljiv. I samo oni ljudi koji umeju da meditiraju i u mislima ulaze u prostran-stvo Sveta Misli, koji mi nazivamo Onim Svetom, i koji se tamo pretvaraju u Coveka-Misao, mogu da znaju da je to kad neko postane Čovek-Misao istinska sreća - viša i veća sreća, koju daje Bog. O, kako je velika ta sreća - da se bude Čovek-Misao! Kako su srećni jogiji koji se, budući da umeju da se oslobode gravitacione i sličnih težina svoga tela, penju uvis zaboravivši

412

Piramidalne konstrukcije br. 87 i 88. Fotografija u originalu i nakon kompjuterskog dodavanja kontura

privremeno na svoje telo i osećajuči da su nerazdvojni deo pro-stranog i divnog Sveta Misli! Koliko su samo srećni Mrtvi koji svo vreme žive na Onom Svetu, u Svetu Misli, i osmehuju se odatle na svoja nepokretna tela koja nemo svedoče o tome da je glavno polje delatnosti Mrtvih - Svet Misli koji je dodeljen planeti Zemlji, gde živimo i mislimo mi, obični ljudi, koji se čak i ne brinemo o čistoti svojih pomisli. I najverovatnije - isto je

413


tako sreća, neobična sreća, sedeti na kamenom podu pećine i biti tamo gde ćemo jednom biti svi mi.

Uskoro smo videli još jednu grupu piramidalnih konstrukcija (br. 96,97). Dve ogromne piramide visine po 500-600 metara su se nazirale u daljini. Jedna od njih je bila stepenasta, a druga bez ste-

penika, sa zarubljenim vrhom, na kome je bila postavljena ogromna kamena ploča. Već se smrkavalo, pa su fotografija i video-snimak te tri piramide ispali loše, ali su se okom vide-li dovoljno dobro.

Usput smo zapazili još j ed-nu piramidalnu konstrukciju (br. 112) koja je takođe bila stepenasta, ali znatno manje visine (otprilike 80-100 me-tara). Smrkavalo se, a na nju je još pala i senka oblaka - pa sam jedva uspeo da nacrtam tu neveliku piramidu.

Piramidalne konstrukcije br. 96 i 97. Fotografija u originalu, nakon kompjuterske obrade konturama i crtež

414


Crtež piramidalne konstrukcija br. 112

Uveče sam u kuhinjskom šatoru preskočio večeru... tačnije, večerao sam pregršt tableta za želudac. Bol se smirio. Ušao sam u šator i čvrsto zaspao. Da li je neko pored mene hrkao - nisam čuo.

Ujutru smo usput ponovo počeli da nailazimo na piramide. Grupu od tri piramidalne konstrukcije (107-109) primetio je Ravil, koji je zamolio da mu dopustimo da se popne na jedno od uzvišenja, na kome je on izdaleka primetio nešto neobično, što se nije uklapalo u pejzaž običnih tibetskih planina. Kada mi je Ravil mahnuo, i ja sam se popeo na tu uzvisinu i odatle nacrtao tri nevelike piramide (visine 150-200 metara) od kojih su dve bile stepenaste, a jedna glatka.

Još jedna piramidalna konstrukcija (br. 111) izvirila je iz pro-cepa. Ona je bila prilično velika (visine 300-400 metara) i imala je oblik piramide sa glatkim stranama, a na njenom vrhu se nalazila trapezasta konstrukcija, na čijem su vrhu stojale nekakve ušice.

I na kraju smo videli dugačku konstrukciju (oko 700 meta-ra), na kojoj je bila postavljena neobična pravougaona ploča.

415


Pored nje je stajala trapezasta kamena ploča (br. 143) visoka ne manje od lOOm, koja je ličila na nišan. Nekakva neobična udubljena konstrukcija (br. 144) dopunjavala je taj čudni spoj.

Ušli smo u široku dolinu. Pošto smo prešli još tri kilometra, stao sam, ponovo pogledao oko sebe i rekao:

- Bratijo! Rekao bih da smo izašli iz ove džinovske manda-le... Grada Bogova.

- Izgleda da je tako... - složio se Ravil. - Piramida više nema. Osvnuo sam se i pogledao Ravila. Iza njega, prostirale su se

obične tibetske planine, haos klanaca i grebena koji su naizgled bili sasvim obični. A u njima, u tim običnim tibetskim plani-nama, linije su plesale nasumični haotični ples i nigde nije bilo prave linije, nijednog lepog ugla, nijednog stepenika na kome bi mogao da se zaustavi pogled. A ja sam hteo da vidim piramide - prosto po navici.

Pognuo sam glavu. Nisam imao želje da gledam unaokolo. Tmurno sam krenuo napred. Momci su me potišteno sledili.

Setio sam se stupe Svajambanat u Katmanduu, u čijem kompleksu od 108 malih stupa nismo našli nijednu iste vrste.

416


Crtež piramidalne konstrukcije br. 111

Crtež piramidalne konstrukcije br. 142-144

Ni ovde, u Gradu Bogova, nismo sreli ni dve piramide istog oblika.

- Stupa Svajambanat, zapravo, simbolizuje Grad Bogova - pomislio sam. - Zašto je bio sagrađen taj grad? Radi čega je obavljen taj divovski posao koji nema premca u svetu? Radi čega? Da nije to...

417


Već smo napustili divovsku mandalu Grada Bogova. Oko nas su bile obične tibetske planine, čije su linije plesale haotični ples

Bol u želucu mi je smetao da mislim. Za nama je ostala Do-lina Smrti. A moralo je - da se misli!

Nastavio sam da tmurno koračam po ravnoj dolini ka me-stu na kome je pred polazak u Grad Bogova stajao naš šator. Obeležio sam to mesto na karti i sada sam se držao jasnog azi-muta koji je vodio tamo. Sa svakim korakom se Grad Bogova udaljavao od nas - zagonetni i neponovljivi Grad Bogova.

Setio sam se misli koja mi se javila na početku putovanja na Tibet - da je život u Sambali povezan sa piramidama. Ali na koji način - nisam znao. Preda mnom su jednostavno stajale neobične oči naslikane na stupi Svajambanat i nisu mi dava-le mira navodeći me da pomislim da te oči gledaju na Glavno Prebivalište Sambale - Grad Bogova.

Odjednom, neočekivano i za samog sebe, zastao sam i po-gledao nazad. Svetlucavi vrh Kajlaša, koji se pojavio iza plani-na, izgledalo je kao da se uzdiže u nebo.

- Kula Sambale - tiho sam rekao.

418

Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide. Dava Teniing, šerpas

Glava 19 Kula Šambale

Zaustavili smo se. - Da zapalimo? - predložio je Seliverstov. - Hajde - složio sam se. Uzeli smo cigarete, legli na retku travu i zapalili. Svi su

opčinjeno gledali svetlucavu piramidu svetog Kajlaša. Nastala je tišina. Kao da je i vetar utihnuo.

- Fuuu - čuo se zvuk izbačenog dima cigarete. - A što ti Sergejii Anatoleviču tako glasno izduvavaš dim?

- upitao je Rafael Jusupov. - Pa nije glasno - zbunio se Seliverstov. -Glasno je. - Stvarno? - Jeste. - A šta je tu loše? - Postoji, da kažem, kultura pušenja - podigao je prst Rafael

Jusupov. - Čak je cigaretu „prima" bez filtera moguće pušiti

419


kulturno. Pušenje ima ritualni karakter, kada čovek, koji se naslađuje dimom, ispušta kolutiće i divi im se.

- Čemu se divi? - Seliverstov je opet šumno ispustio dim. - Kolutićima. -Aha... - Neophodno je - nastavio je Jusupov - malo zadržati u sebi

udahnut dim da bi on... - Da se upije? - Pa... da bi organizam mogao da apsorbuje aromatične ele-

mente, zbog kojih se i obavlja ritual pušenja. Zato... - Izvinite, Rafaele Gajazoviču - prekinuo ga je Seliverstov - o

kakvim aromatičnim elementima se može govoriti kad se puši ci-gareta „prima"? Ta nesrećna cigareta zaudara na stajsko đubrivo! A jadni seljak-kolhoznik je ipak puši! Naravno da je kolhozniku koji čitavog života radi sa stajskim đubretom taj miris normalan. Ali, da oprostite, onda možete i stajsko đubrivo umotati u cigaret-papir i popušiti! Ali, ipak kolhoznik ne puši đubrivo nego više voli i „primu". A zašto? Dozvolite da vas upitam, Rafaele Gajazoviču!

- Vi, Sergeju Anatoleviču, ne shvatate da se aromatični ele-menti cigarete ne predaju samo preko mirisa. Miris - to je druga priča!

- A koja je prva? Valjda nikotin? Shvatam da u đubrivu nema nikotina zato što krave, oprostite, ne puše. Zato kolhoznik i ne puši đubrivo, već više voli džibru „prima" da bi iz nje upio nikotin. Kolhoznik je zavisnik od nikotina!

- A zašto samo kolhoznik? - usprotivio se Ravil, inače nepušač.

- Može se pušiti i seno - nastavio je Seliverstov, ne obraćajući pažnju na Ravilovu opasku - ali bolje da to seno jede krava i pretvara u đubrivo.

- A vi Sergeju Anatoleviču, mislite da tu džibru... odnosno cigarete „prima" prave od đubriva sa dodatkom nikotina? - sa osmehom je upitao Rafael Jusupov, fino izduvavši dim.

420

Kula Šambale

- Prave ih od trave. Ali nema sumnje da dodaju i đubrivo. A zašto ga dodaju? Da se prilagodimo na seoske uslove? Bolje bi bilo da te cigarete ne zovu „prima", nego „seljačke" ili „kolhoz-ne". To bi bilo pravednije.

- Vi se, Sergeju Anatoleviču, u arome uopšte ne razumete. Arome ili miomirisi...

- Šta, šta? - Arome su u stanju da olfaktornim putem deluju na neke

strukture mozga, pre svega na amigdalno-hipokampalni kom-pleks, izazivajući asocijacije koje su za čoveka prijatne. Upravo zbog tih asocijacija, koje se upijaju podsvesno, ljudi i puse - obja-vi Jusupov.

- Izvinite, Rafaele Gajazoviču, kakve asocijacije može da iza-zove aroma ili, ono drugo...

- Miomiris. - Miomiris koji izbija iz kolhoznika, koji puši pikavac ciga-

rete „prima"? - Asocijacije mogu biti spoljašnje i unutrašnje... - Tu može da bude samo jedna asocijacija - đubrivo! - odseče

Seliverstov. - Nije sve tako jednoznačno! - Kod savremenih žena, posebno kodkaprićioznih šminkerki,

u modu su ušli strašno skupi parfemi sa mirisom pokošenog sena. Ja sam se sa jednom takvom šminkerkom družio... ali kako bi se ona naparfimisala tim parfemom, smesta mi se ja-vljala asocijacija...

- Kakva? - Na đubrivo! - ubeđeno reče Seliverstov. - Da, još je miri-

salo i na špajz. - Špajz? - Da. Da li ste Vi, Rafaele Gajazoviču, mirisali špajz? - Pa, mirisao sam. -1 na šta miriše?

421


- Na špajz. - Špajz - Seliverstov je podigao kažiprst - miriše ustajalo.

Te nervozne damice su postale do te mere glupe da su počele da smatraju modernim i mirise starinarnice... pa još i veš sa mirisom đubriva. A ta damica je baš bila mlada, veoma mlada! A mirisala je na đubrivo... rublje...

- I ostavio si je. -Ostavio. - Uzgred - primetio je Jusupov - muškarci puše zbog žena. - A zašto? - Kada muškarac nepušač sedi pored žene koja puši, on se

oseća kao slabić. Tek kad muškarac zapali, to osećanje nestaje. - Vi to po sebi znate, je li, Rafaele Gajazoviču? - Pa... aroma cigare, koju prima subkorteks, pobuđuje mno-

ge centre, a među njima i... Osim toga, ublažuje se i neprijatna blizina žene koja puši i koja miriše na...

- Đubrivo? - Žene ne puše jeftine cigare! - U potaji, da... Nastao je minut tišine. Osećalo se da su drugovi iscrpli tu

temu. A visoko nad nama na nebu je svetlucala piramida svetog

Kajlaša, koji su Tibetanci nazivali Kulom Šambale. - Hajde da još po jednu zdimimo! - začuo se glas

Seliverstova. - Mislite, zapalimo? - upita Jusupov. - Da. - Samo Vas molim, Sergeju Anatoleviču, da izduvavate dim

malo prefinjenije! - Ovde je vazduh razređen! - Pa šta? - Treba izduvati dim jače. U Ufi ću manje duvati, tamo ima

dosta vazduha.

422

Kula Šambale

Sveta Kula Nastavio sam da posmatram sveti Kajlaš. Osećao sam da se moja podsvest silno raduje pri samom pogledu na tu najsvetiju (ne bojim se te reči!) piramidu - pa ona me je i dovela ovamo. Ali mi je moja podsvest stalno iznova pokazivala da ta divovska piramida nije bila sagrađena za nas - zemne telesne ljude - ona je bila sagrađena za... za... O, kako malo sam tada znao! Nisam mogao ni da zamislim da će se uskoro u mom rečniku pojaviti reč „Novi Čovek".

Ležao sam i razmišljao da je tu divovsku piramidu verovatno sagradila Šambala - raznoliko društvo Najboljih od Najboljih, koji žive po pravim Božijim zakonima i koji, pored toga, čuvaju sve ostale oblike zemnog života, uključujući i naš, i da je to društvo stub života na Zemlji. Zbog nečega im je bila potrebna ta... Kula Šambale.

Pogledao sam na vrh Kajlaša i setio se da je „stariji čovek" pećine Harati govorio da se tamo, na vrhu, nalazi treći ulaz u podzemlje Kajlaša i da niko nema pravo da se popne na taj vrh, da tamo mogu da borave samo Bogovi.

Kula Šambale

423


Setio sam se reči lame Ketsuna Zangpoa da na vrhu Kajlaša postoji paltforma. Tada još nisam ni pretpostavljao da ćemo uskoro logičkim putem uspeti da odgonetnemo dimenzije i oblik te platforme i da će nas taj proračun povesti u nove ek-spedicije po svetu, putevima „brodova drevnih naroda".

Setio sam se dva Tibetanca koji su stojali na bregu i gleda-li na zapad, ka Kajlašu, nastojeći da ulove svetlucanje koje je dolazilo od svete planine. Zatim su mi u sećanju izronila lica nemačkih hodočasnika koji su videli tajanstveno svetlucanje koje potiče od Kajlaša, a setio sam se i priče o zagonetnim očima na nebu koje je video Sergej Anatolevič Seliverstov.

- Legendarni kamen Santamani! - prošaputao sam. - On se nalazi unutar piramide Malog Kajlaša! Ali, niko od ljudi ne može da ga dosegne, niko njime ne može da ovlada i da posta-ne Vladar Sveta!

Pomno sam razgledao jasno vidljivu piramidu Malog Kajlaša. Ona je bila bela i kao da je svetlela na pozadini neba. Reklo mi se da nas kamen Santamani posmatra.

Setio sam se monaha iz manastira Ču Gompa, i njegove priče o Dobrom Bogu Tiuku Toče koji se vratio i sada živi na svetoj planina Kajlaš, najavljujući dolazak „dobrih vremena". A setio sam se i njegove priče da je povratak boga Tiuku Točea bio praćen jakim sijanjem kamena Santamani.

Neobjašnjivo Gledao sam i gledao kulu Šambale. Opčinjeno sam gledao... Već sam shvatao da je svet znatno složeniji nego što mislimo. Ali, čudilo me je to što ljudi zbog nečega smatraju svet u kome živimo prostim i pojmljivim. Ljudi ne razmišljaju o paralalnim svetovi-ma, ne razmišljaju o Sambali, ne razmišljaju o podzemnom sve-tu i mnogim drugim, već se odnose prema svojoj životnoj sredini kao domaća mačka koja smatra da je stan u kome dna živi čitav svet, pri čemu ona sama oseća da je jedini punopravni vlasnik, a

424

Kula Šambale

da su velika dvonožna stvo-renja, zvana ljudi, njene slu-ge, koje su pozvane da hrane domaćina - mačku - i da tre-ba samo jače mjauknuti pa da oni dotrče. Ljudi odnekud smatraju da mogu sve da objasne, zato što oni znaju sve, i u tom zanosu sveznanja dolaze do takvih apsurda kao što je objašnjenje da je pira-mide gradilo robovlasničko društvo poludivljih ljudi koji pri tom nisu znali čak ni za točak. Ljudi još sprovode i idiotske eksperimente „građenja piramida" na poludivlji način, ili smatraju neki tamo slomljeni komad grnčarije za svetski važno otkriće, kao da je sve moguće objasniti na ljudski način, naučno, u okvirima postojećeg nivoa znanja - a sve to da ne bi nikad priznali da u svetu postoji i nešto neobjašnjivo... još uvek neobjašnjivo, i da to neobjašnjivo treba prihvatati kao postojeću stvarnost, najprirod-niju objektivnu stvarnost, a ne fantaziju. Ljudi su u toj meri zalju-bljeni u sebe i u toj meri prožeti grehom da smatraju sebe Bogom, da ne mogu da prihvate da na svetu zaista postoje neobjašnjive stvari, i to da postoje samo zato što čovek nije Bog, nego samo proizvod Božijeg plana. Ali, ljudi bi toliko želeli da smatraju sebe možda ne baš bogom, ali bar sveznajućim!

Ljudi su toliko zaljubljeni u mašinu zvanu „telo", koju im je Bog podario, da podsećaju na ćaknutog fana automobila čiji je čitav život posvećen voljenom autu, a okretanje zamajca mu izgleda kao najviša ljudska vrlina...

Ljudi su čak došli dotle da već mnogo godina ne mogu da se odvoje od objašnjenja da su pomenuti drevni monumenti bili pre svega grobnice careva, pošto je carsko „telo-mašina" po njima bilo

425

Zbog nečega, ljudi smatraju svet u kome živimo prostim

i razumljivim


veoma, veoma dragoceno... to-liko da je bilo potrebno podići ništa manje nego Keopsovu pi-ramidu kako bi se ovekovečila ta ničim posebna, pa još i loše funkcionišuća „mašina", koja se nekada rodila u utrobi majke koja je umirala od do-sade u zemaljskom životu i od oca cara koji je na trenutak po-

I ovo je grobnica? Kako da ne! bedio impotenciju. Ljudi doia_

ze do apsurda trudeći se da sve objasne, a nikako neće da prihvate da je za njih, trodimenzionalne ljude, načinjen pre svega trodimenzionalni - relativno primitivni - svet i da ne treba na sve što je stvoreno gledati „trodimenzio-nalnim pogledom", a pogotovo ne treba stavljati znak jednakosti između drevnih monumenata i običnih grobnica... mi ne pravimo grobnice za svoje automobile! Pored toga, mi nismo bogovi da znamo sve, i za nas, proste trodimenzionalne ljude, treba da bude normalno, savršeno normalno, da postoji Neobjašnjivo. I to treba povremeno priznati, rekavši sebi da je to i to neobjašnjivo! A ako ste i Vi naučnik, dragi čitaoče, onda napišite u nekom naučnom članku, u inat mnogim učenim autoritetima, da se data činjenica, na savremenom nivou znanja, može smatrati neobjašnjivom. U krajnjoj meri to bi bar bilo pošteno.

Radoznalost Gledao sam i gledao sveti Kajlaš - Kulu Šambale. Bukvalno sam ga svrdlao pogledom. Uporno. Naravno, hteo sam da shvatim njegovu namenu. Ali nisam shvatao. Nimalo nisam shvatao! Iako sam hteo, jako hteo. U poređenju sa Kulom Šambale, ja sam bio mali, ništavan... Ali, bio sam čovek. I kao čovek, naravno, imao sam radoznalost koju sam, prirodno, hteo da zadovoljim. Grad

426

Kula Šambale

Bogova me je toliko prodrmao, a Doli-na Smrti toliko izmučila da sam počeo da ponešto shvatam u svom životu. Najzad sam shvatio da je upravo ra-doznalost koja nas je ovamo dovela to osećanje koje je pobuđeno od stra-ne Neobjašnjivog i Nepoznatog, i da je ono pravi stimulator napretka. Ja bih čak rekao da je radoznalost glavno ljudsko osećanje, zato što upravo to jako osećanje, koje proizvodi beskraj-ni niz pitanja: „Zašto?", čini od čoveka samorazvijajući princip.

Veoma je važno pitati se „Zašto?" Ali, isto tako je važno shvatiti da je Tvorac postavio granice znanju u vidu prozračnih i nevidljivih zidova Pro-stora koji odvajaju paralelne svetove i ograničavaju čovekovu radoznalost. Naša radoznalost - radoznalost trodimenzional-nih ljudi - može da se zadovolji samo u okvirima znanja koje je Tvorac odredio za trodimenzionalni svet, a nikada se ne može zadovoljiti na nivou znanja četvorodimenzionalnog sveta. Da bi se ovladalo znanjima četvorodimenzionalnog sveta, potreb-no je - ne zamerite - postati četvorodimenzionalni čovek.

Bog je, kako mislim, predvideo mogućnost da čovek pređe iz jednog sveta u drugi. Zar mi u beskonačnom nizu naših života ne menjamo tela „kao rukavice"... pa će nam jednom Bog poda-riti četvorodimenzionalno telo, a tada će naša radoznalost otkriti bezgranične prostore novog, složenijeg sveta u kome ćemo početi da zadovoljavamo i zadovoljavamo i zadovoljavamo svoju beskraj-nu radoznalost... u tom čudno ustrojenom svetu. I negde u dubini duše ćemo se radovati što smo čak i u ovom trodimenzionalnom svetu koji je već ostao daleko za nama mi ipak mogli, povremeno

Radoznalost je glavno čovekovo osećanje, koje od njega čini

SAMORAZVIJAJUĆI princip

427


psujući i negodujući, da sačuvamo čistotu svoje duše i što smo na-stojali da tim već dalekim trodimenzionalnim ljudima ukažemo na principe života sa Cistom Dušom, kao na protivtežu Pohlepi i Za-visti. I tamo, u tom čudnom četvorodimenzionalnom svetu, vero-vatno ćete sa zadovoljstvom protrljati svoj četvorodimenzionalni stomačić i sa zadovoljstvom primetiti... da su tamo ljudi, kakvi god da su, svi sa čudnim, detinje čistim očima i... da se oni raduju no-vom čoveku, pridošlici iz trodimenzionalnog sveta - zato što je on uspeo da tamo, u tom mračnom trodimenzionalnom svetu, pre-brodi iskušenja Pohlepe i Zavisti, kojih se četvorodimenzionalno ljudsko društvo već davno oslobodilo; i da je tamo lako živeti, sa čistom dušom... za razliku od trodimenzionalnog sveta, gde je čovek sa Cistom Dušom bela vrana.

I dalje sam gledao Kulu Šambale. - Kako mije žao što nisam čovek Šambale! - promakla mije

misao. Ustao sam sa tla. Shvatao sam, sasvim jasno shvatao, da ni-

sam Najbolji od Najboljih. Ali, imao sam pravo da se nadam da ću jednom, možda nakon mnogo života, možda ako uspem... postati čista Duša.

Pomislio sam da su ljudi Šambale, verovatno, toliko savršeni da mogu da prelaze iz jednog sveta u drugi i obrnuto i da su mogli da svojom Moći Misli sagrade Grad Bogova sa Kulom

Šambale u središtu... - Ali Kula Šambale nije sa-

građena samo u jednom svetu, već istovremeno u nekoliko pa-ralelnih svetova! - umalo što nisam viknuo. - Ljudi Šambale, koji su u stanju da istovremeno

Mi smo u stanju da zadovoljimo žive u nekoliko paralelnih sve-svoju radoznalost samo u oblasti tova, u periodu građenja Kule našeg trodimenzionalnog sveta Šambale, verovatno su rekli:

428

Kula Šambale

„Pa, izgradnju trodimenzionalne Kule smo završili, hajde sad da načinimo četvorodimenzionalnu Kulu!"

Uporno sam svojim trodimen-zionalnim pogledom gledao tro-dimenzionalnu Kulu Šambale. Shvatao sam da ne mogu da vidim četvorodimenzionalnu Kulu. Iako sam hteo. Ipak... nisam mogao, pošto sam bio trodimenzionalan, odeven u trodi-menzionalnu jaknu, sa trodimenzio-nalnom cigaretom u ustima.

Čekao sam. Željno sam čekao... da mi se pojavi neka misao. Nadao sam se da će se misao uskoro pojaviti. Jedi-no sam se bojao da ta misao neće biti finalna, konačna, kada je sa zadovoljsvom moguće staviti tačku, već da će biti nejasna i da će joj biti potrebna dalja istraživanja.

Tako je i bilo - misao se pojavila, ali je izgledala nejasna i... veoma, veoma čudna... sa nekim grandioznim nijansama. Hteo sam čak da odbacim tu misao, ali na sreću to nisam učinio.

Gen Života? A suština te misli je bila sledeća: da je Kajlaš (ili Kula Šambale) pre svega matrica na osnovu koje se pravio Gen Života.

- Gen Života! Gen Života! - počeo sam da jedno za drugim ponavljam u sebi.

Kao naučnik-lekar, dobro sam znao da svaka ćelija čoveka, kao i drugih živih organizama, ima u svom genetskom aparatu takozvani gen apoptoze (ili gen koji programira smrt ćelije, odno-sno Gen Samoubistva, ili Gen Smrti) i antiapoptotički gen (Gen Života). Ako proradi Gen Smrti (apoptoze) tada u ćeliji počinje fa-talno odbrojavanje vremena koje dovodi do njene smrti. Ako pro-

429

Bilo mi je jasno da nisam Najbolji od Najboljih


radi Gen Života, efekat pro-gramirane Smrti će prestati i u tom slučaju će zdrava ćelija nastaviti da živi, a bolesna ćelija će preživeti, oporaviti se i na kraju se pretvoriti u zdravu ćeliju.

Naučnici u čitavom sve-tu izučavaju ta dva gena, a za to postoje veoma jaki razlozi; ako nam, na primer, uspe da aktiviramo Gen Smrti u ćelijama raka, onda će tumor izumreti.

Ponovo sam seo na zemlju. Upalio sam novu cigaretu. Počeo sam da razmišljam. U to vreme sam već znao, prema podacima koje su dala dvojica genijalnih ruskih naučnika, P. P. Garjaev i G. G. Tretišni, da genetski aparat organizma nosi samo 10% informa-cija organizma, a da ostalih 90% otpada na biopolje i očigledno na unutarćelijsku i vanćelijsku vodu.

- Tako dakle... - počeo sam da analiziram - informacija, koju je Tvorac ugradio u čoveka, nalazi se u njegova tri sastavna de-la: genima, vodi i biopolju. Ali, nešto mora da povezuje te raz-norodne izvore informacija! Sta je to?

Počela je da me nervira ta nejasna i u krajnjoj meri glupa mi-sao da je piramidalna konstrukcija Kajlaša matrica na osnovu koje je zagonetna Sambala pravila Gen Života. Sve mi se kovi-tlalo u glavi, ružno i neprijatno. Čak sam počeo da se trzam. Potom sam se sabrao i ponovo počeo da analiziram.

U sebi sam bio potpuno saglasan da se osnovna informacija (koju je odredio Tvorac) nalazi u genima, vodi i biopolju, ali nisam mogao da otkrijem princip koji objedinjuje te informacione strukture.

- Sta je to? Sta ih to ujedinjuje? - mislio sam.

Zar nije ovo matrica Gena Života?

430

Kula Šambale

Sve se potčinjava Vremenu I tu sam se setio Doline Smrti i toga kako je mene samog analizira-la misleća supstanca koja je zračila iz Ogledala Kralja Smrti Jame.

- Vreme! Energija vremena objedinjuje sve tri informacione strukture živog organizma! - samo što nisam povikao naglas. - Objedinjujuća informacija nalazi se u Energiji Vremena! Upravo je u Energiji Vremena smešteno ono što ne samo da meri minu-te, sate, dane i godine zemaljskog života, već i ono što u nekom određenom trenutku počinje fatalno odbrojavanje u pravcu neu-mitne smrti, kada se u ćelijama aktivira gen apoptoze kako bi ćelije postepeno i same od sebe počele da umiru, vodeći u smrt i čitav organizam koji se sastoji od ćelija. Sve - bilo da je to voda, bilo geni, bilo biopolje - potčinjava se Vremenu! Kakva je samo moć smeštena u Vremenu. A zašto baš u Vremenu, zašto baš u njemu...? Zašto?

Mozak mi se usijao. Ponovo sam upalio cigaretu, ne obraćajući pažnju na primedbe prijatelja da treba da krenemo.

- Odakle Vremenu tako ogromna informaciona moć? - stalno sam se iznova pitao. - To nije bez razloga! Nije! Nešto grandiozno i... nešto što je povezano sa religioznim znanjima... nalazi se ovde. Ali šta? Šta?

U tom trenutku sam se lupio po glavi i naglas rekao: - Budala! Kakva sam budala! - A što? Jesmo li zalutali? - odazvao se Seliverstov - Pa ti

dobro pratiš azimut. Pravo. Šta još treba? - Kod svakog čoveka naiđe trenutak samobičevanja - začuo

sam glas Rafaela Jusupova. - Uzgred, to je dobar znak. Čovek koji bičuje sebe ne bičuje druge. Na primer, ako bi Vas, Sergeju Anatoleviču, neko nazvao budalom, da li biste se uvredili?

- Uvredio bih se. - A ako biste sami sebe nazvali budalom, nikad se ne biste

naljutili na sebe? Zar nije tako? - Tako je. A što?

431


- Zato što je korisno ponekad sebe nazvati budalom - Rafael Jusupovič uperi pogled preko naočara na Seliverstova.

- Na šta aludiraate? - namršti se Seliverstov. - Ne aludiram. - Ne, aludirate! - Ne, ne aludiram. - Ovde bi se moglo i

uvrediti... - Zbog čega? - Zbog toga. - Zbog čega - toga? Ja

vas, Sergeju Anatoleviču, nisam nazvao...

- Taman da jeste... - Objasniču - pomirljivo

mahnu rukom Jusupov. - Nazvati sebe budalom je korisno iz perspektive preventive.

- Preventive da ne postanem budala? - Seliverstov iskosa pogleda Jusupova. - Kakva je to preventiva? Nema preventive od gluposti! Budale se rađaju!

- Ima i stečenih oblika... - Znao sam jednog glupana, Koljku. On se rodio kao budala

pa tako i živi - izneo je svoje životno iskustvo Seliverstov. - Kako živi? - Kao budala. -1 taj Nikolaj (Kolja) sigurno nikad sebe nije nazvao buda-

lom? - sa zadevanjem u glasu upita Jusupov. - Ne sećam se. Govorio je samo gluposti. Lupetao je gluposti

sa pametnim izrazom, i te kako lupetao! Uopšte, taj Kolja je sebe smatrao pametnim, pa je i pridikovao, ali glupo - sećao se Seli-verstov. - Veoma glupo! Imao sam želju da pobegnem od njegove gluposti da se ne pretvorim u pivsku budalu. Kolja je voleo pivo!

- Pivo, kažeš.

432

Kula Šambale

- Da,.zašto? - Pa ništa. - Stečeni oblik gluposti potiče od piva, to hoćeš da kažeš?

- Seliverstov u nedoumici pogleda Jusupova. - Ne uvek. 1

- Uzgred, ja pivo baš i ne volim. -Ni ja. - Ali ponekad ga popijem. -1 ja, ponekad. Odvratio sam pažnju od uobičajene prepirke drugova koji su,

izvinite dragi čitaoče, bili dovoljno pametni da shvate da u životu treba biti otvoren i aktivan i umeti da se sa detinjom otvorenošću upustiš u raspravu u trenucima opuštanja kojih i nije baš bilo tako mnogo tokom ove naporne ekspedicije. Sa takvim ljudima je bilo lako, uvek lako; iako su obojica bili solidni ruski naučnici - umeli su da žive sa elementima detinjeg u duši.

- Budala! Kakva sam budala! - rekao sam, sada sam za sebe. - Pa i ja sam sasvim nedavno došao do zaključka da je čovek pr-vobitnog (i izvornog) Onog Sveta pre svega Čovek-Misao, a Mi-sao se sastoji od Energije Oslobođenog Vremena, oslobođenog od Prostora. Zato je čoveka sa Onog Sveta (ili Čoveka-Misao) moguće nazvati i „Čovek-Vreme"7. Upravo je tog Čoveka-Vreme, koji večno živi u Svetu Oslobođenog Vremena (ili Svetu Misli, ili Onom Svetu) Bog, slikovito rečeno, naterao da uđe u prostor i da počne da osvaja novi svet - Svet Prostora - u kome Čovek Vreme više nije fraktalan i ne može da se u trenutku premešta po Vasio-ni, već mora da živi u Prostoru, udahnjujući mu život. O kako se neugodno po svoj prilici oseća čovek Onog Sveta koji je navikao da slobodno živi u beskrajnim prostorima Sveta Oslobođenog Vremena, kad ga nateraju da uđe u ovaj ili onaj prostor (na pri-mer, trodimenzionalni) i kada ga bukvalno zatvore unutar „tela-

7 Molim Vas, dragi čitaoče, da imate u vidu da pod pojmom Vreme podrazumevam pre svega Energiju Vremena, a ne otkucavanje časovnika (otkucavanje časovnika je jedno od ispoljavanja te energije)

433


mašine" kojim je dužan da upravlja, neprekidno se starajući o funkcionisanju tri informacione strukture „tela-mašine" - bio-polja, vode i gena! Kako je samo teško kad njega - najstarijeg i najsavršenijeg Čoveka-Vreme - nateraju da upravlja tim ne baš savršenim (još uvek ne!) biopoljima, tom vodom željnom informacija i tim još potpuno primitivnim genima! Kako bi on hteo da ponovo stekne slobodu i leti kuda hoće, samo ako po-misli na to! Ali... Bog Otac je naredio! On bolje vidi! Naređenje je naređenje! O naređenjima se ne raspravlja! Ako je nekog Bog poslao da osvaja Svet Prostora, onda tako i treba!

Naravno, mogao bi da ga pošalje i u neki bolji prostor, a ne u ovaj primitivni prostor u kome je sve tako tmurno, da se čoveku neće čak ni da upravlja telom-mašinom; jer to trodi-menzionalno telo još nije prilagođeno na večni život sa pro-menom tela, ono ispoljava glupu autonomnost i čak pritiska tebe samog - Duh - ignorišući podsvest, kako bi nateralo tebe - večnog Čoveka-Vreme - da ustupiš mesto telu, da pustiš da ono upravlja čitavom trodimenzionalnom svesnom delatnošću „prostornog čoveka", na zadovoljstvo niskim telesnim porivi-ma, kao što je, na primer, obezbediti telu priliku da se najede za još sto života! Kako je neprijatno upravljati telom, koje nago-milava taj nesrećni novac, ne misleći o tome da telo nije večno, a da na Onom Svetu novac nije potreban! Kako je šteta što tako brzo prođe detinjstvo, kada je lakše upravljati telom, a svest još nije zatrovana „trodimenzionalnom materi)alnošću"! Ali... verovatno je ovaj svet iskušenja nužan da bi prekalio nas, dre-vne i savršene Ljude-Vreme, kako bi izvorni Onaj Svet, u kome reč Sloboda blista u svim bojama, bio uvek čist i ispunjen! Bog bolje zna! Verovatno zaista treba osvojiti i usavršiti ovaj svet Prostora! Prostora! Ali, kako bismo želeli da odemo u taj svet Oslobođenog Vremena, u rodni Onaj Svet...

Ležao sam na travi i gledao u nebo. Bilo je plavo. Prešao sam dlanom po zemlji - bila je tvrda. Trodimenzionalno tvrda. A

434

Kula Šambale

potom sam se još jednom usredsredio i pokušao da sistema-tizujem sve te misli.

Shvatao sam da postoje dva principijelno različita sveta -Svet Oslobođenog Vremena i Svet Prostora. Shvatao sam da je Bog pre svega Vladar Sveta Oslobođenog Vremena i da je pre svega tamo, u tom svetu, u koji ćemo jednom sigurno dospeti, On počeo da stvara život i stvorio ga je toliko savršenim da se postiglo čak i to da čovek postane besmrtan. Čovek-Misao, koga je On načinio od Energije Oslobođenog Vremena, postao je istinski srećan, zato što je bio fraktalan, to jest, on nije imao masu (pošto nije bio odvojen od prostora) tako da je mogao da se trenutno premešta po čitavoj Vasioni Oslobođenog Vreme-na8 - bilo je potrebno samo da pomisli.

Ali, Bog se nije zaustavio na tome. Nakon što je život u Sve-tu Oslobođenog Vremena dostigao potpuno savršenstvo, On je resio da osvoji Svet Prostora. U prvi mah je On sistematizo-vao Prostore, razloživši ih na svetove: trodimenzionalni svet, četvorodimenzionalni svet, petodimenzionalni svet i tako dalje. A dalje je iskoristio savršeni oblik života Sveta Oslobođenog Vre-mena, da bi kroz njega udahnuo život u Svet Prostora. Zakrivivši prostor u trodimenzionalnom obliku, Tvorac je tamo poslao i „zatočio" Čoveka-Vreme (Čoveka-Misao) definišući ga kao Duh koji je pozvan da upravlja svim stvorenim informacionim struk-turama tog Prostora, a pre svega biopoljem (ili biopoljima!), vo-dom i genima Čoveka-Prostora. Po zamisli Tvorca, Čovek-Vre-me (ili Duh) bio je dužan da određuje vreme života svake ćelije, svakog organa i čitavog organizma i da čini mnogo, mnogo šta drugo kako bi ta „prostorna mašina" zvana telo radila dobro. Čovek-Vreme je takođe bio zadužen da kontroliše rad svesti -čisto „prostornog oblika mišljenja" i da tera tu svest da makar ponekad posluša Duh i da ne zaboravlja na intuiciju. Ali, pošto

8 Po meni, Vasiona Oslobođenog Vremena se razlikuje od obične Vasione; ona se nalazi van prostora. Svi mi ćemo jednom dospeti tamo i upoznati j e .

435


je Čovek-Vreme (Duh) isto-vremeno i Čovek-Misao, to je on, pošto pomno prati svest prostornog čoveka, bio zadužen da stalno prenosi svojoj Domovini - Onom Svetu - informaciju o misli-ma zemaljskih (prostornih) ljudi i u saglasnosti sa Onim Svetom određuje dužinu života zemaljskog čoveka u okruženju datog istorijskog

perioda; a glavni kriterijum u kom trenutku treba uključiti gen smrti (apoptoza) jeste čistota misli zemaljskih ljudi.

U nama kao da žive dva čoveka - Čovek-Vreme i Čovek-Pro-stor. Kada se oslobodimo od Čoveka-Prostora, zemaljska svest će nestati, ali će je zameniti drugačija svest - kosmička.

- Zašto sam počeo da toliko uopšteno mislim? Odakle ja sve to znam? Gde su dokazi? - iznenada me je pogodila otrežnjujuća misao.

To me je čak bacilo u vatru. - Kakvih dokaza ima

za to? - javila mi se misao kao reakcija. - Zar će sam Bog iznositi dokaze tebi, glupanu, na tanjiru... kao arheolozima crep?! Zašto se toliko bojimo da veruje-mo mislima, nego verujemo glupim komadima kera-mike? Zašto?

Bacio sam pogled na sveti Oblik Kajlaša Kajlaš - Kulu Šambale. Nije -oblik gena života?

U nama žive dva čoveka Covek-Vreme i Covek-Prostor

436

Kula Šambale

- Dužica! Anđeli! - iznikla je neobična misao

me napuštala misao da je to divovski obrazac Gena Života. Čak sam uporedio oblik Kajlaša sa oblikom Gena Života i zamislio kako se na tom „obrascu" zakrivio prostor tako da je smesta obrazovao „gen biopolja" i „vodeni gen", kao i obični telesni gen, da bi sve bilo spremno kada odozgo dođe komanda i tim „geni-ma" priđe nešto drugo - Čovek-Vreme, koji će početi da upravlja njihovim radom, kako bi jednom, kada prođe stadijum anđela

437


-1 Vremensko Telo se takođe pravilo ovde - sevnula mije

još jedna šašava misao

i seni, na Zemlju stupio te-lesni čovek, koji se nikada neće setiti da su ga pravili na osnovu divovskog obrasca u odnosu na koji on - telesni čovek - izgleda kao mrav.

Ustao sam i načinio nekoliko koraka.

- Da li to odlazimo? - upi-tao je Seliverstov.

- Evo, evo... - Dobro. Još jednom sam pogle-

dao Kulu Sambale i zamislio veličinu ljudi u tom zago-netnom podzemnom svetu

- oni ne samo da su sve to znali, već su se time i koristili... i te kako efikasno koristili.

Pognuo sam umornu glavu i prodrmao je. Učinila mi se ma-lom-malom, iako je imala broj kape 61.

- Dužica! Anđeli! - prostrelila me je neobična misao. Ali, nisam mogao da se uhvatim za nju. Naprosto sam bio

umoran. Zar i ja nisam bio mali-mali... pre svega pomalo razu-man čovek... samo pomalo.

A Kula Sambale je svetlucala na suncu, kao da svedoči o mi-saonoj moći ljudi velelepne Sambale.

- Čovek-Vreme, ulazeći u čoveka-Prostor, upravlja pre sve-ga njegovim već načinjenim Telom Vremena a pomoću njega upravlja biopoljem, vodom i genima. I Telo Vremena se takođe pravilo ovde - sevnula mi je još jedna šašava misao.

Ali više nisam imao snage da dalje mislim. O koliko sam malo tada znao! Potrebno je bilo da prođu godi-

ne da bi se te dve šašave misli o dužici i Vremenskom Telu razvile,

438

Kula Šambale

razradile i dovele u red čitavu hipotezu o Gradu Bogove gde se... oprostite na hrabrosti, dragi čitaoče, i konstruisao čovek, ali... novi čovek. Ali o tome ćemo više govoriti u narednom tomu ove knjige, jer će u protivnom ovaj tom postati predebeo i neće moći da stane u žensku torbicu, a to je, kao što shvatate, veoma bitno.

Mi šminkamo svoj život Pogledao sam kompas, još jednom izmerio azimut i pošao ka mestu od koga smo započeli svoj pohod ka Gradu Bogova.

- Mi živimo u nekakvom našminkanom svetu - mislio sam, koračajući. - Svaki čovek je šminker svog života. Svako šminka život... ili gotovo svako. Retko ko živi prirodno. Zašto? Zato što mi znamo veoma malo o sebi. Mi čak ne znamo ni ko smo! Ide-mo u školu pa čak dobijamo i petice iz predmeta koji nam govore o „majmunskoj teoriji" razvoja čovečanstva, ali u dubini duše ne verujemo u to iz čega smo dobili peticu. Nešto duboko u nama ne da nam da otupimo do te mere. Počinjemo da idemo u crkvu da bismo tamo udovoljili svom unutrašnjem porivu da spoznamo sa-mi sebe, ali žalostivo zapevanje popova sa neprirodnim trbušnim nijansama u glasu koje kao da dolazi maltene iz jednjaka nam uskoro dodija, pa prestajemo da se udubljujemo u suštinu moli-

Svaki čovek je šminker svog života

439


tvi, nego uglavnom razgledamo prekrasne ornamente i udišemo posebno aromatični vazduh u crkvi. A pitanje „ko sam ja?" leb-di nad nama i... istovremeno treperi, treperi i treperi iznutra. Te nam ostaje da sami konstruišemo siže na tu temu - ko sam ja?

„Sižei" koje mi „šminkamo" o samim sebi su razni. Prilično retko ljudi stvaraju „samobičujući siže", predstavljajući se kao nešto na-lik na domaću životinju koja je naučila da hoda na dve noge.

Znatno češće ljudi skiciraju o sebi „banalni siže", za koji je, na primer, karakteristično usrdno jedenje sladoleda kao način da se stekne radost; želja da se lepo postoji sa limenkom piva na ulici kao način udovoljenja svojoj taštini; navika da se zagonetno ćuti sa poluoborenim očima pred zainteresovanim predstavnikom su-protnog pola kako bi se sakrila banalnost sopstvenih misli; spo-sobnost da se ispriča „pomodna" anegdota, pri čemu se pripovedač prvi nasmeje kako bi pokazao sopstvenu pamet i tako dalje.

Ali, najčešće ljudi kreiraju o sebi „samoveličajući siže", obično ga duboko krijući u sebi, iako se on ponekad, kada duša više ne može da izdrži, pojavljuje na ljudima u obliku šarene kravate ili crvene košulje preko pantalona, kad uživaju da pred njima (nar-cisima), drugi kriju svoje „banalne sižee" pričajući njima lično privatne doživljaje i servilno gledajući njih - u crvenoj košulji.

Muškarce koji kreiraju „samoveličajući siže" u narodu zovu ,,na-duvenim ćuranima" ili „samoljubivim idiotima". Ono pametniji među tim idiotima u stanju su da se dosete da nije kulturno nositi košulju preko pantalona, zato što se oni najčešće oblače sasvim u belo (očigledno, uključujući i rublje, da ne govorimo o čarapama) ili potpuno u crno (naravno, uključujući i rublje ili... cipele) da bi istakli svoju zagonetnost (ili sakrili svoju banalnost). A najpamet-niji od tih „idiota" shvataju da stvar nije čak ni u odeći, nego u manirima, koje oni negde (uzgred, neshvatljivo gde) uče i lepo pokazuju, sa prekorom pogledajući ispod oka nosioca „banalnog sižea", koji ne ume čak ni da elegantno drži viljušku i nije navikao na engleski način otvaranja usta kako bi u njih ubacio, na primer,

440

Kula Šambale

kupus. A pripadnici te sorte, koji su pravi geniji, dosete se da stvar nije čak ni u manirima, već u izgledu, koji treba dugo uvežbavati pred ogledalom kako bi potom sve vreme živeli na račun svog iz-gleda: ako im se nešto ne svidi - lagano podignu obrvu iznad je-dnog oka; ako im se svidi - obore trepavice (daj Bože da su one dugačke kao kod... manjine); ako im je dosadno - zagledaju se u jednu tačku; ako su veseli - „smeše" se očima (blago ih sakrivši); ako treba nekoga očarati - široko otvore oči i tako dalje. „Banalni" to ne shvata, ali oseća i... „upeca se".

Muškarci ove vrste kao po pravilu „hoće" žene i bez kraja i konca i govore o tome... čak i ako neće. Procesu „htenja" podvrgavaju sve tri kategorije žena: „samobičujuće žene" takvi žele da bi im priuštile blagorodnu ... dvominutnu... ra-dost, „banalne žene" žele setivši se da u svetu životinja postoje odnosi među „samcima i samicama", a ,,sa-mozaljubljene žene" žele govoreći: „Pokazaću ja tebi ko sam ja".

I tako, broj žena treće kategorije (koje skiciraju „samoveličajući siže" svog života, koje muškarci žele po principu „Pokazaću ja tebi...") kako se meni čini, u poslednje vreme ra-ste. Došla su vremena kada je so-vjetska uravnilovka pala u zaborav a u prvi plan su izbile materijalne (a ne „komsomolske" ili „pionirske") vrednosti, kada čak i impoten-tan sa „audijem" može da važi za muškarca, a ona svoj seksualni po-riv može da zadovoljava gledajući ekran kompjutera ili naprosto zamišljajući sanitetskog tehničara

Muškarac u crnom. On, kao po pravilu, ima veš

(ili cipele) takođe crne

441


Vanju, koji je u stanju da... Pri tome je veoma važno da se ne zbuni i da tokom visokoparnih razgovora o ljubavi ne nazove (ne dao Bog!) svog voljenog imenom „audi", ili još gore, „Vanja".

Takve žene veoma cene sebe, veoma, a svaki „pristup" svome belom telu nekog primerka ljudskog roda cene kao da je zlat-ni dar njemu, tom „samcu", ne zaboravljajući da pri tome pu-ste srceparajući uzvik koji svedoči o divljem uzbuđenju tokom dvosekundne procedure koju taj isti Vanja ne bi ni primetio...

Muškarci takvo stanje žena nazivaju „sindromom", podrob-ni je - „sindromom zlatne..." (ženskog organa), na zaboravljajući da u kulturnom društvu, posebno u prisustvu ljudi sa crvenim košuljama, to nazivaju „sindromom zlatne žene".

Ja, naravno, ne verujem da automobil „audi" kupuju samo impotentni, ali u postojanje sindroma „zlatne žene" duboko ve-rujem. Uzgred, te žene veoma vole zlato i nose ga po pet komada odjednom. A prstenja na prstima koliko hoćeš - u zlatnim okovi-ma prsti ne mogu ni da se saviju. Šteta što na noktima dugim po pet santimetara nema prstenja - ne puštaju da se prstenje nosi na noktima, jer to bi već bila Arabija... A niko se nije dosetio, ni Arapi, da bi trebalo početi da se nose minđuše za stomak, ali bi trebalo srediti pupak.

Sindrom „zlatne žene"

442

Kula Šambale

Često viđam žene sa tim „sindromom". Pored toga, one se lepe za mene iako nemam „audi", već se sa vozačem Volođom vozim „nivom". Ali zato uspevam da proučavam te „zlatonosne žene". Uzgred, interesantnome, mada pomalo tužno, proučavati „zlatnu glupost".

Žene sa „zlatnim sindromom" je moguće u ovoj ili onoj meri opravdati, imajući u vidu da se toliko muškaraca u „crvenim košuljama" i „crnim cipelama" šeta unaokolo, da su čitav muški svet obojili u crveno-crnu boju. Te zlatne žene osećaju da su nadmoćne nad „crveno-crnim muškarcima" i kao protivtežu tome postavljaju svoj „siže života obojen zlatnom bojom". Tako počinje „nadmetanje sižea". I kako da se tu dođe do ljubavi?

A ljudi opet hoće da vole te sa „zlatnim sižeom", i njih je stvorio Bog, ali nije ih On (već one same sebe!) „obojio zlatnom bojom". Oni koji žele da vole, posećujući „zlatnu ženu", najčešće u periodu slikovitog preduzetništva sanitetskog tehničara Vanje, pritiskaju sve jače i jače, dok na kraju ne dođe trenutak kada ona - „zlatna žena" - stvarno postavi pitanje - gde je „on"? Ona počinje da razmatra predstavnike muškog pola, nipošto ne zaboravljajući da i „automobil audi" takođe može da - bude ljubomoran. I na kraju ona bira predmet ljubavi. Izgled izabra-nog predmeta zavisi od misaonih sposobnosti „žene sa zlatnim sižeom".

Najprimitivnije od žena sa „zlatnim sižeom", kod kojih bri-ga o pupku prevazilazi sve ostalo, obično kao „predmet ljubavi" biraju „bildera" u kratkoj majici, ne shvatajući da se „anabolički bilderi" ni u snu ne sviđaju sanitetskom tehničaru Vanjki, jer je on iz američkih akcionih filmova naučio da je ženi obavezno potreban zaštitnik, pogotovo zato što nju, „sa zlatnim sižeom" svi toliko hoće... toliko hoće da ju je naprosto neophodno zaštititi. A život, kao za pakost, prolazi mirno, pupak ne može uvek da se otkrije, a taj „bilder" sve prolazi i prolazi tuda, ode-ven čak i po mrazu u glupavu kratku majicu bez rukava.

443


Pametnija kategorija „žena sa zlatni sižeom" koja ne obraća toliko pažnju na pupak, bira kao „predmet ljubavi" miškarca sa kratkim vratom na čijim naborima visi zalemljen zlatni lanac koji se ne skida. Takav izbor je, moguće, povezan sa skrivenom željom te žene da vidi kraj sebe nekog ko „miriše na muškarca", a kratki vrat se smatra glavnim znakom muškosti, tim pre što je lepota tog vrata (koji nije duži od jednog pršljena!) istaknuta zlatnim lancem. U početku izgleda veoma lepo okačiti se na taj bikovski vrat (ili lanac), ali potom i to dojadi, kao što dojadi da se stalno radi jedna te ista vežba tokom jutarnje gimnastike... a i život sa „bikonjom" postaje depresivan, pošto nije sve u vratu.

Još pametnija vrsta „žena sa zlatnim sižeom", koje više obraćaju pažnju na to da ukrase sopstveni vrat, kao „predmet ljubavi" sklo-na je da bira umetnike, istaknute naučnike, deputate i tome slične intelektualce, čak i ako su previše oronuli. Bez obzira što je vrat te klase muškaraca uglavnom tanak i odlikuje se ružno ispupčenom Adamovom jabučicom, „žena sa zlatnim sižeom" shvata daje glav-no na osnovu čega se može voleti muškarac - um. A ako je taj um još odeven u poznato ime - to je fensi! Ponosan si kad ideš pored toga neuglednog, jer taj neugledni ima dovoljno pameti da govo-ri svima kako ga je ona, upravo ona, učinila srećnim i sada je on u takvom stvalačkom zanosu, takvom... Drugarice, koje idu ruku pod ruku što sa „bilderom", što sa „bikonjom", hukću od zavisti, jer njihovi mili ne umeju da sastave ni dve reči, već samo koče nepostojeći vrat i naduvavaju grudni koš.

Ali... postepeno, sasvim postepeno, počinje da nastaje protivrečnost, jer „predmet ljubavi" sve više voli ne nju, „zlatnu", već svoju nauku ili neko umetničko stvaralaštvo, pa je još toliko dr-zak i da stalno baš sa njom razgovara upravo o tom stvaralaštvu (u zemlju propalo!), onda kada bi on, taj „predmet ljubavi" sa tankim vratom, trebalo da svu svoju krasnorečivost i sav svoj stvaralački poriv i sve svoje vreme posvećuje samo njoj - „zlatnoj". Kako da se popravi taj položaj? Kako? Treba zanovetati. Zanovetala jednom

444

Kula Šambale

- pomoglo, zanovetala drugi put - pomoglo, i tako dalje... čitavog života. Ali, potom... potom „zlatna žena" iznenada primećuje da je njen „poznati predmet" postao nekako olinjao, krasnorečivost na njen račun je postala do neprijatnosti banalna (kao kad se ide u toalet), stvaralački nagon - redak i nervozan, a taj tanki vrat, sa koga je počeo da zaboravlja da obrije čekinje, počeo je da liči na vrat očerupanog gusana. I tu se, naravno, javljaju misli tipa: „Kome sam ja, glupača, dala najbolje godine svog života?!" i... odjednom joj postaju bliski ti „vratovi od jednog pršljena" sa ,,za-lemljenim" zlatnim lancem, pa čak i već ugojeni „bilderi" koji po navici šire grudni koš i nose kratke majice, koje sada pokrivaju sa-mo - stomačinu. Ali i minut druženja sa „bikonjom" ili „bilderom" je dovoljan da shvati daje ta „mesno-masna vrsta" muškaraca još gora od ove koja je odjednom, zbog nečega, počela da gubi svoj stvaralački potencijal i počela da zaboravlja da obrije čekinje sa svog omršavelog vrata. Njoj, toj „zlatnoj glupači", nikad ne pad-ne na pamet da je razlog za to u njoj, tačnije u njenom „zlatnom sižeu" koji je ona tako pažljivo konstruisala čitavog svog života. I njoj, već odavno „zatrovanoj zlatom", počinje da se sve češće privida Vanja sanitetski tehničar koji bi je ne bi samo voleo, već bi je doveo pameti i vezao za rogove kao kozu da se ona, drolja, ne odvaja od ljudskog stada.

I na kraju, najpametnija, rekao bih potpuno genijalna katego-rija žena sa „zlatnim sižeom", koja se veoma uzdržano odnosi pre-ma „delikatnim" pitanjima ukrašavanja pupka i vrata, za predmet svoje ljubavi bira „toplu braću" ili muškarce sa, da tako kažemo, neostvarenim homoseksualnim sklonostima. Te „zlatne pametni-ce" shvataju da će „topli brat" (ili nerealizovani „topli brat") posta-ti pre svega njena „drugarica", ali da će je čitavog života uvažavati i svojim životom ublažavati njene „zlatne sklonosti" samo zato što je ona - lepotica - primetila njegov problem i uzela u zaštitu njegovo muško dostojanstvo koje je bilo sabijeno u ćošak njego-vim „zadnjim pomislima". Ona, ta „zlatna pametnica", pogledala

445


ga je u lice, čime je „opravda-la" postojanje kod njega još koječega, pa je čak počela i da se suprotstavlja zlobnim zavidljivcima, koji aludiraju na njegove „zadnje pomisli", genijalnom frazom: „To je ekologija!" Zašto onda on ne bi postao „drugarica" takve žene! Zar ne govori ta „zlatna žena" o njemu uvek dobro, povremeno prigovarajući da je on - normalan muškarac, mada... pomalo voli da veze.

I tako imaju gomilu zajedničkih interesa! Umeće vezenja može se unaprediti jer... ljubav (međusobna ili prema vezenju) stimuliše! A ako govorimo o seksualnom udovoljavanju „zlatnoj pametni-ci", ona, kako meni izgleda, bilo ume da meditira kao jogi, bilo da snagom misli sabije u ćošak svoju prirodnu pohotu, bilo da načini od svoje „drugarice" pravog muškarca, koji posebno iskusno vlada veštinom sanitetskog tehničara Vanje. Pa ako se njena „drugarica-voljeni" ponekad prepusti uticaju svojih prirodom posebno oboje-nih gena, ona, „zlatna", će mu oprostiti... zato što reč „Drugarica" treba pisati velikim slovom, jer je sa tom reči povezano mnogo divnih trenutaka... na primer, vezenje.

Spotakao sam se o kamen i zamalo da nisam pao. Srav-nio sam pravac hoda sa azimutom. Pod nogama mi je opet zaškripalo tibetsko kamenje.

- Eh! Kako se lako ide! - začuo . sam otpozadi glas Seliverstova.

- E da - prohripao je Rafael Gajazovič. - Jeste li se umorili, Rafaele Gajazoviču? - zainteresovao sa

Seliverstov.

446

Svaki čovek hoće ono glavno - Ljubav, ali često mesa Ljubav sa

željom da svi vole samo njega

Kula Šambale

- Nisam, idem. - Ne, recite. Jeste li se umorili? - Pomalo... - Moja baka je govorila - „odmoriću se kad umrem". - Čemu to? - Eto tako... - Niste to, Sergeju Anetoleviču, džabe rekli. Je li tako? - Ma ne, prosto sam rekao. - Imali ste u vidu nešto određeno? - Ne, nisam imao. Rekao sam i to je sve. - Pa dobro onda. Jer može se i nabaksuzirati! Kazaljka kompasa me je povela po tibetskoj visoravni. Grad Bo-

gova, u čijem je središtu stojala Kula Šambale, udaljavao se od nas. - Uskoro ćemo se domoći civilizacije. Tamo će nas sresti „civilizo-

vani" ljudi, kojima ćemo početi da dokazujemo da Grad Bogova zai-sta postoji i da... i da su se tamo, u davnoj prošlosti, dešavale stvari kojima nema premca u istoriji čovečanstva i da... i da... naši koreni potiču sa Tibeta, gde... gde... - počele su da mi se kovitlaju misli, kao da su htele da pre vremena stave tačku na ovu ekspediciju.

Ljubav i posedovanje Opet sam se setio učesnika u „zlatnoj groznici", koji šminkaju sižee svog života, i ja sam smesta shvatio da i oni, budući da su Božija stvorenja, hoće ono glavno - ljubav; ali zbog svoje duhov-ne nerazvijenosti ne znaju šta je to ljubav. Iz gluposti oni mešaju ljubav kao takvu sa željom da svi do jednog vole samo njih, je-dine. Onima koji slikaju „zlatne sižee" to ne uspeva uvek, jer je romantičnih budala veoma malo u životu. I svaka romantična budala, koja je u stanju da se zaljubi u „siže", vredna je zlata. Eh, kada bi se većina ljudi sastojala od romantičnih budala! Je-dan po jedan bi se zaljubljivali u „zlatne" i one bi postale kraljice - Kraljice Ljubavi! Eto u čemu je sreća!

447

TT PREDELIMA ŠAMBALE

Kraljica Ljubavi

I treba iskreno reći da je simbol kraljice (ili kralja) Ljubavi veoma privlačan. On je slađi od, na primer, simbola „Gospodin Novac" ili „Gospođa Popularnost", jer ovde deluje ono glavno što dolazi od samog Boga - Ljubav. A sva Božija stvorenja hoće da budu bliža Bogu!

Ljubav hoće svi: i pametni i glupi, i lepi i ružni, i mladi i sta-ri. Ljudi su spremni da daju sve - i novac, i položaj i mnogo šta drugo - za Ljubav. U poređenju sa Ljubavlju blede čak i Pohlepa i Zavist, zato što je i najgori tvrdica u stanju da ,,svo zlato, nad kojim bdi" pokloni za Ljubav.

Ali Ljubav, budući da je beskrajno zavodljiva, može da se pobrka sapseudoljubavlju,čijajeglavnavarijantapoznata„opštenarodna ljubav" prema vođi, drugu generalnom sekretaru, dučeu, fireru, bilo kom rukovodiocu i njima sličnim vođama. Ali, totalitarni vođa, čiji je „slavni put" osvetljen zracima neograničene vlasti, u čijim je rukama koncentrisan sav novac, sav intelektualni po-tencijal i sva dostignuća nauke, ipak nešto hoće. Hoće, hoće i hoće! On ne spava jednu noć, drugu, treću... prevrćući po bli-stavo beloj posteljini svoje usahlo telo sa pupkom u obliku kra-tera i misli - „Sta ja to hoću?" Na kraju i njemu dolazi genijalna

448

Kula Šambale

Ono što vođa hoće više od svega - to je Ljubav!

ideja da on hoće „ljubav". On, vođa (ili duče) nagoveštava to svojim slugama u rangu, na pri-mer, premijera i... njemu uskoro, uveče, dovode predmet ljubavi u vidu uspaljene seljanke koja počinje da tehnički laska nje-govim „radnim sposobnostima". Vođa, naravno, to sluša, pa čak i od uzbuđenja počinje da se gri-ze u svom kraterskom pupku, pa ipak elegantno (čak tip-top) obavlja ono što se pristoji ne sa-mo pravom muškarcu, već ,,nad-muškarcu", slušajući pri tome kao čarobnu muziku srceparajuće krike koji svedoče o njenom „neograničenom uzubuđenju".

Potom njemu, vođi, ili dučeu, dovode još jednu takvu „zalju-bljenu" u njega, potom treću, četvrtu... i u njemu se javlja želja da ga vole (tačnije da u njega budu zaljubljene) sve žene u zemlji.

A potom, kada vođa (ili duče) u potpunosti potvrdi svoje mišljenje da su sve žene poludele za njim, kod njega se javlja želja

da osvoji i drugu polovinu društva - mušku... možda čak ne u „toploj" varijanti, nego naprosto da ga vole i to mu je. Tako da niče „opštenarodna ljubav", koja je beskrajno sla-tka i ne može se nikako upore-diti sa seksom. Ali čovek hoće sve više i više „opštenarodne ljubavi" kako bi svi ljudi misli-

Pravoj ljubavi je potreban jedan veoma važan sastojak - Cistota

449


li samo o njemu, voljenom... tako da se vođa na kraju složi kada mu predlože da mu za života podignu spomenik do neba, koji, naravno, sakriva sve nedostatke kao što je... pupak u obliku kratera.

Kada ljudi misle o Ljubavi, zbog nečega oni smesta za-boravljaju da pre svega treba da i sami vole, a tek potom da žele da ih drugi vole. Ljudi se boje da sami vole, straho-vito se boje da daju Ljubav! Zašto?!

Upravo zato što pravoj ljubavi u Duši obavezno treba Čistota. A čistota - to nije jednostavno - ako čovek ima pohlepe, zlovolje i zavisti - ne može da postane čist.

A kako da postane čist? Kako? To je veoma jednostavno -treba misliti čisto, zato što se upravo u mislima nalazi čovekova čistota. Čovek sa nečistim mislima neće postati čist.

U svakom od nas boravi i dominira Čovek-Prostor, koji silno, silno želi da po-stane „Božiji Sin" kao i nje-gov večni sabrat - Čovek-Vreme, ali... da bi se to postiglo treba položiti mno-ge, mnoge ispite i potrebno je mnogo, mnogo vremena, a najvažnije je - da je nužno Treba da prestanemo da se shvati da je kriterijum da brkamo pravu ljubav napretka Čistota Misli. Ako sa samoljubljem

450

Kula Šambale

do toga zaista dode, onda će Tvorac, sigurno, reći: „Da, Svet Prostora je osvojen... božanski!"

A dotle... dotle ćemo šminkati i šminkati život. I proći će još mnogo, mnogo vremena, dok ne počnemo da naprosto živimo, a ne da „šminkamo život". A da bi-smo prestali da „šminkamo život", potrebno je pre svega da prestanemo da brkamo pravu Ljubav sa ljubavlju prema sebi. U osnovi prave ljubavi stoji upravo Čistota, a u osnovi ljubavi prema samom sebi - najstrašniji greh: da čovek smatra sebe Bogom. Prava Ljubav je - od Boga, a egoistična ljubav - od Đavola.

U mojoj glavi su se opet pojavili svemogući muškarci u crve-nim košuljama i crnim cipelama, „zlatne žene" raznih manira i ja sam nekako odmah shvatio da ljudi nisu krivi što „šminkaju" život i „šminkaju" ljubav. To je njihova slabost - želja da „šminkaju" kako bi ugodili večnom grehu da smatraju se-be Bogom, a taj greh je veoma veliki, veoma, njegova moć je čak ravna moći Ljubavi; zato ljudi i nose zlato. Ali, tre-ba se boriti sa njim, sa tim grehom, snažno se i uporno boriti... boriti se,

Prava ljubav -je od Boga A egoistična - od Đavola

Potrebno je pre svega boriti se sa samim sobom

- VELIKIM

451


pre svega, sa Samim Sobom Velikim. Tada se neće pojavljivati muškarci u crvenim košuljama, žene „uramljene u zlato", vođe (ili fireri) i mnogo toga sličnog što proizilazi iz tog najvećeg greha.

Od tih misli sam se čak i razveselio. Hodao sam po Tibetu, veselo hodao. U glavi su mi isplivala četiri stiha iz moje pesme o ženama:

Ona hoće da bude naslikana, A sa slike, ko hoće, Može kopiju da napravi I drugu mis da zagrli...

Snažno sam poželeo da se brže nađem u mom rodnom gra-du Ufi i da pogledam ženama u oči. Začudilo me je što sam zamislio kako po celoj ulici idu ljudi koji je osvetljavaju svojim očima, očima onih koji vole jedni druge. Zamislio sam zalju-bljene oči i... ukazalo mi se da će takvih očiju biti sve više i više. Čovek-Prostor se usavršava.

I još mi se pokazalo da su se ljudi Šambale odavno naučili pravoj ljubavi.

Došli smo do mesta na kome je jednom stajao naš šator i odakle smo krenuli u zagonetni Grad Bogova. Osvrnuo sam se - Kulu Šambale više ni-sam mogao da vidim.

Postavili smo šatore. Skuvali ručak. Popili ma-lo alkohola. Želudac me skoro više nije boleo.

- Momci! Sutra ću poći do Mesta Gladno-ga Đavola... sam - rekao

Ovakvih očiju biče sve više i više sam.

452


Glava 20 Ka Mestu Gladnoga Đavola

Ujutro narednog dana probudio sam se ranije nego obično, što mi se retko dešava. Obično me treba buditi glasno mi vičući na uvo: „Idemo!" ili (što je veoma neprijatno) golicanjem. Kad ipak ustanem (a to se dešava svakog dana), minimum jedan sat idem kao zombi, ništa ne primećujući - kako onda obaviti tekuće poslove ili se umiti, pokvasivši vodom makar vrh nosa, iću u toalet - tako lenj - mora se trpeti.

Ali, ranije ili kasnije ja se budim i tada, setivši se da sam ipak vođa ekspedicije, počinjem burnu aktivnost, šaleći se na temu što ćemo opet kasno poći maršrutom, a zaboravljajući da sam glavni uzrok tog kašnjenja, na kraju, ja sam. A kada je sve sprem-no za polazak, dohvatam svoj pribor za higijenu u plastičnoj vrećici sa večno sivim peškirom koji se pretvorio u otrcanu krpu i počinjem proceduru umivanja u kojoj posebnu ulogu igra pranje zuba, pri čemu zaboravljam na lice, a o vratu da i ne govorimo. Ponekad dohvatam umrljano ogledalce i pokušavajući da vidim

453


kroz naslage prljavštine, nakvasivši lice raskvašenim komadom sapuna na kome su se nahvatala zrna peska (naravno, bez vruće vode), i ne ustajući progovorim: „Kakva faca, a?"

Uvek zavidim mom bratu Albertu, koji, pošto je tip „čoveka-ševe" (ranoranioci - prim. prev.), lako ustaje ujutru, pravi doručak za sve i najzad počinje da glasno viče: „Idemo! Idemo!", ponekad čak i pevajući kuplet iz serije sovjetskih pesama tipa „Ustajte prezreni na svetu...". Mi, spavalice, naravno, dugo se ne damo, pa se čak ponekad koristimo i lukavstvom, lupivši po šatoru ruka-ma iznutra da bismo posvedočili da smo već ustali. Ali, Albert se takođe ne predaje i nastavlja da viče: „Završna faza ustajanja! Fi-nalna faza ustajanja!", lupajući pri tom kašikom po šolji. Na kraju se iz šatora, na Albertovu radost, pomaljaju naše pospane njuške.

Pospana fizionomija, naravno, ra-zlikuje se od svih stanja čovekovog li-ca najvećim stepenom neprivlačnosti, kada pojam „kiselo lice" dobija svoj prirodni smisao. Kad pogledam pospa-na... lica, i moje ruke nevoljno počinju da se nervozno trljaju, uvek se setim priče mog druga Jurija Ivanoviča Va-siljeva o ženskoj lepoti, u kojoj on sočno naglašava da je „stvarnu" lepotu žene moguće videti jedino ujutru, od-mah nakon spavanja, kada je ona bez - „moleraja".

Jutarnje misli A ujutru, kada sam se začudo probudio rano, naprosto sam ležao u šatoru sa savršeno jasnim mislima. Setio sam se priča lama, a pre svega lame Ketsuna Zangpoa, Bonpo Lame i mo-naha Tlenurpua o Mestu Gladnog Đavola, kuda sam danas na-meravao da pođem.

454

Ka Mestu Gladnoga Đavola

Setio sam se da je Bonpo Lama pričao da je u oblasti Kajlaša do 7. - 8. veka naše ere postojalo Kraljevstvo Jogija, zvano Zang Song, u kome su živeli adepti ili jogiji, koji su znali man-tre pomoću kojih su mogli da koriste tantričke sile Kajlaša. Pre-stonica tog kraljevstva bila je sagrađena pomoću tantričkih sila Kajlaša i zvala se Tun Long Vali (što znači Vavilon). To mesto, sada već prekriveno dinama peska, danas je začarano i zovu ga Mesto Gladnog Đavola.

U misli su mi se vratili i naši razgovori sa Bonpo-lamom 0 tome da je sasvim moguće da su se ovde obavljali eksperi-menti (savremenim jezikom rečeno) kloniranja pretpotopskog čoveka, to jest čoveka prilagođenog surovim uslovima na Zem-lji nakon Sveopšteg Potopa. Te eksperimente su obavljali Veliki ljudi (pretpostavka je da su to Atlantiđani podzemne Šambale), koristeći „seme" pretpotopskog čoveka arijevske rase, koje je bilo čuvano u Vari - skladištu gena u Sambali. Eksperimenti su se odvijali jedan za drugim, ali su uskoro Veliki ljudi shvatili da je tako rođenom postpotopskom čoveku potrebna poduka, zato što su klonirani Tibetanci bili skloni da zapadaju u greh 1 nikako nisu umeli da se normalno koriste psihičkim tehno-logijama, kao što su to uobičajeno radili Veliki Ljudi. Zato je nedaleko od Kajlaša sazidan grad (tibetanski Vavilon, ili Tun Long Vali) u kome su Veliki ljudi učili rastom malene Tibetance - životu. To je trajalo veoma dugo, dok se Tibetanci nisu raselili po čitavom svetu, izgubivši pri tom, nažalost, sposobnost da koriste psihičke tehnologije. Ali, na Zemlji su već počeli da žive ljudi. Sambala je ispunila svoju misiju. A Veliki Ljudi su počeli da odlaze pod zemlju - u rodnu Sambalu, ostavljajući Tibetan-ce bez poduke. Tibetanci, koji su ostali na „Večnom Kontinen-tu", zaboravili su da njihovi preci, koji su se davno raselili po Zemlji i stvorili razne narode i nacije, jesu njihova braća - njih se nisu ni sećali, oni su čekali povratak Velikih Ljudi. A Veliki Ljudi se nikako nisu vraćali. Tibetanci su ih dozivali i dozivali,

455


ali Velikih Ljudi više nije bilo na površini Zemlje. Tibetanci su tugovali i veoma brzo protraćili ostatke psihičkih tehnologija kojima su ih nekad naučili Veliki Ljudi. O tome je svedočio je-dino veličanstveni Kajlaš. Sa gubljenjem psihičkih tehnologija došli su divljaštvo i primitivizam. Proroci, koji su se povreme-no pojavljivali tako reći niotkuda, osnovali su mnoge religije i naredili Tibetancima da načine teozofsku (religioznu) državu i... da se sećaju, da se sećaju svoje prošlosti, koja je najhitnija za sve na Zemlji. Zemlju Sećanja počeli su da nazivaju Tibet.

Veoma često su Tibetanci dolazili na to mesto gde su se na-lazile sada već ruševine drevnog velikog grada - tibetskog Vavi-lona, gde su zajedno sa njima živeli Veliki Ljudi i... sećali su se, sećali i sećali svoje prošle veličine. A ruševine tog grada je sve više zatrpavao i zatrpavao pesak. Tibetanci su posećivali sveti Kajlaš, obavljali svetu parikarmu (obilazak planine po svetoj maršruti) i molili Kajlaš da im vrati Velike Ljude, bez kojih su bili tako usamljeni. Ali je Kajlaš ćutao.

Uskoro su Tibetanci počeli da primećuju da se na mestu njiho-vog velikog grada, već zatrpanog peskom, naselila nekakva mra-čna sila. Ljudi koji bi tu došli počeli bi da ubijaju jedan drugog bez ikakvog razloga. Pričalo se da je Kajlaš začarao to mesto i da se ta-mo naselilo bestelesno biće, koje ljude hrani zlim mislima. To biće je bilo stalno gladno i stalno mu je bilo potrebno da od ljudi dobija zle misli. I ljudi bi mu se predavali. Čak se moglo desiti da drug ubije druga. Ljudi su počeli da govore da Kajlaš nije uzalud načinio takvo mesto gde se moglo očigledno videti kakva je cena zlih misli kod ljudi... jer se tu zle misli nisu mogle sakriti, tu su se one ostva-rivale. Ljudi su prestali da dolaze na to mesto, a ako bi i došli, išli bi pojedinačno. Ali čak ni oni koji bi tamo došli pojedinačno ne bi izdržali uticaj tih zlih misli koje su dolazile od njih samih, pa bi ili sišli s uma ili molili Boga da im se telo okameni.

Tibetanci su prozvali to mesto Mestom Gladnog Đavola. Oni su uvek pričali drugim ljudima strašne priče o tom užasnom mestu,

456


jer su znali da na tom mestu otupljuje strah. Tibetanci du-boko veruju da je strah sveto osećanje, koje čuva ljude od zlih misli i zlih dela. A tamo, na Mestu Gladnog Đavola, strah ne štiti čoveka i čovek čini sve što hoće.

Rafael Gajazovič je na-glo zahrkao. Trgao sam se. Potom je on podigao glavu, pogledao me mutnim po-gledom i upitao:

- Šta je, ne spavaš? - Ne spava mi se... - od-

govorio sam. - Da! Nedostaje vazduha

- rekao je Jusupov i po-novo melodično zahrkao, proizvodeći niske tonove.

Slušajući hrkanje, mi-slio sam da bi danas, pre nego što pođem ka Mestu Gladnog Đavola, bilo dobro da se ponovo nađem sa monahom Tlenur-pom čija je ćelija (manastir Ču Gompa) bila nedaleko od nas, jer mi naš vodič Lan Vin Je nije dao da ljudski razgovaram sa njim, ispunjavajući nalog kineskih tajnih službi koje su zabranjivale da stranci dugo pričaju sa tibetanskim monasima.

Setio sam se kratke monahove priče o tome kako je nekada Ti-betom vladao Bog Demona, koji je „sedeo" na Kajlašu, a njegova žena je „sedela" na - Mestu Gladnog Đavola. A setio sam se i nje-gove priče o tome kako je Kajlaš zasijao kada su 28 Dobrih Bogova pobedili Boga Demona, a zasijalo je i Mesto Gladnog Đavola. A mogao je da svetli, kako su nam rekli, samo Kamen Santamani.

457

Možda Gladni Đavo štiti deo legendarnog Kamena Santamani?


- Sasvim je moguće da se jedan od komada legendarnog ka-mena Šantamani (koji se tibetanski naziva Norbu Rimpoče) na-lazi tamo - na Mestu Gladnog Đavola - pomislio sam. - A zašto da ne? I deo tog čudesnog kamena takođe mora da ima zaštitu, kao i osnovni kamen Šantamani, koji je, po mom mišljenju, smešten unutar savršeno nedostupne piramide Malog Kajlaša. Potpuno je moguće da je Kajlaš poslao Gladnog Đavola da štiti taj deo kamena Šantamani.

Tiho sam izašao iz šatora, dohvatio zamazani pribor za hi-gijenu u plastičnoj vrećici sa peškirom koji je ličio na pohabanu krpu i obrijavši se sa zadovoljstvom, umio se u potoku, opravši čak i davno neoprano ogledalo i namrštivši se kad sam licu pri-neo krpu-peškir.

Potom- sam upalio primus, dok nije provrila voda za pripre-manje kaše, i setivši se Alberta, glasno povikao:

- Idemo! Idemo! Finalna faza ustajanja! Ustajte! Momci su ispuzali iz šatora. Uživao sam u njihovim pospanim

licima, osećajući svežinu svog umivenog pa još i izbrijanog lica.

Razgovor sa monahomTlenurpuom Kada smo doručkovali, prišao sam vodiču Tatuu i počeo da ga nagovaram da mi obezbedi tajni sastanak sa monahom Tlenur-puom, bez dozvole „vodiča" Lan Vin Jea, koji je trebalo da nas čeka tamo u manastiru Ču Gompa.

- Ne, ne ne! - povikao je vodič Tatu. - To se ne sme raditi! Lan Vin Je sve vidi. Od njega je teško sakriti se! Bolje porazgo-varati sa Lan Vin Jeom.

Sa Tatuom i Ravilom nevoljno sam pošao po ravnom polju ka manastiru Ču Gompa.

Lan Vin Je nas je prvi dočekao. Njegovo istočnjačko lice nije pokazivalo nikakva osećanja. Uloživši svu svoju psihičku ener-giju u pogled, zamolio sam ga da nam dozvoli da porazgova-ramo sa monahom Tlenurpuom. Na moje čuđenje, Lan Vin Je

458


mi je to lako dopustio - pod uslovom da se razgovor oba-vi u njegovom prisustvu.

Kada smo se našli sa mo-nahom, obratio sam mu se:

- Dragi monaše! Hteo bih da nastavim naš razgovor o Mestu Gladnog Đavola. Da-nas hoću da pođem tamo... - rekao sam.

- Tamo? - monah Tle-nurp je podigao obrve, a oči su mu se raširile.

-Da. - Ne idite tamo. To je

začarano mesto. - Vi ste bili tamo? - Da, bio sam tamo...

sam. Sa društvom se tamo Monah Tlenurp: - Covek se tamo oseća loše...

Jako je zao ne sme ići.

- Shvatam... - Din din din din - uba-

cio se u razgovor Lan Vin Je, dotakavši po leđima „prevodioca" Tatua, koji je osim rodnog tibetanskog jezika znao još i engle-ski i kineski.

- Duau duau duau - počeo je da mu odgovara Tatu, iz čega sam „shvatio" da Tatu govori o mojoj želji da pođem ka Mestu Gladnog Đavola.

- Bja, bja, bja - počeo je da govori Lan Vin Je, iz čega sam „shvatio" da je on protiv moje namere.

- Dopustite mi da nastavim razgovor sa monahom! - za-molio sam.

- Please - prvi je odgovorio Tatu.

459


- Kako ste se osećali tamo, na Mestu Gladnog Đavola, dragi monaše?

Tlenurp me je pogledao svojim tamnosmeđim očima i odgovorio:

- Loše. - U čemu se sastojalo to „loše"? - Pa... - monah se promeškoljio - pa... tamo postaješ zao. - Veoma zao? - Veoma. - Imaš želju da ubiješ bilo koga? - Pa... Tamo si veoma zao i... sve loše izgleda. Loše misli ula-

ze u glavu, ukratko - odgovorio je monah. - A ako bi pored tebe bio

neki pratilac? - pomno sam pogledao monaha.

Monah me je pogledao i vrdajući rekao:

- Tamo se može poći jedi-no sam i... jedino...

- Jedino? - Jedino kad čovek oba-

vi svetu parikarmu oko Kajlaša. Kajlaš pročisti eoveka, snažno ga pročisti, pa zato kad postane čistiji, može da pođe tamo.

- A nepročišćeni ljudi ta-mo ne prežive?

-Ne. - Nikad? - Nikad! - monah je obo-

rio oči i ispod oka pogledao Lan Vin Jea. \

460


Znao sam da sam već obavio parikarmu, pa sam zato i ja mogao... da preživim.

- Idu li tamo i „nepročišćeni" ljudi? - nastavio sam. - Ne... Oni se boje smrti. Ko još hoće da umre? - Uopšte ne idu? - Pa,., jedino ako ne znaju. - A kako umiru ljudi na Mestu Gladnog Đavola? - Oni obično... mole Boga da im se telo okameni - monah me

je pogledao nekako sa krivicom, očigledno shvatajući da Evro-pljanima termin „okameniti se" izgleda glup i fantastičan.

- Pa... da li se neko okamenio? - osmehnuo sam se. - Okameniti se - to je sreća - sa naporom reče monah. - Bog

je samo odabranima dodelio takvu sreću - da se okamene. A običnim ljudima ne da tu sreću. Obični ljudi tamo naprosto umiru, a kosti im razvuku lešinari i orlovi.

- Okameniti se, znači... - jedva progovorih. - To je veoma dobro - okameniti se - prostodušno je dodao

monah. U to vreme sam već znao za fenomen samadija, to jest za feno-

men samokonzervacije ljudskog tela, prilikom koga jogiji najvišeg nivoa mogu pomoću meditacije da prevedu vodu svog tela u (kako ja mislim!) vodu 4. agregatnog stanja, nakon čega prestaju procesi razmene materija i telo prelazi u takozvano „kameno-nepokretno stanje" u kome može da se očuva hiljadama, čak i milionima godi-na pri temperaturi od + 4°C. Lično nisam sasvim shvatao zašto i tumačio sam hipotetičku vodu 4. agregatnog stanja kao vodu koja liči na onu koja se nalazi u hrskavicama. A hrskavice, kao što je poznato, imaju sklonost mineralizaciji, to jest; tome da se u nji-ma nagomilavaju mineralne materije, delom soli kalcijuma. Iz to-ga se moglo doći do zaključka da se telo čoveka u samadiju može podvrći mineralizaciji i.... okameniti se.

- A možda stanje samadija nije večno? Možda postoji opa-snost da se čovek okameni? - pomislio sam.

461


Razmišljajući na tu temu, pretpostavio sam da se, verovat-no, „odozgo vidi sve"; ili možda tolika količina tela nije neopho-dno da se osnuje Genofond čovečanstva; ili je možda duh tela koje se okameni, živeći na Onom Svetu, načinio neki greh, pa je telo moralo da bude likvidirano; ili su ljudi ušli u stanje sa-madija u nepovoljnim uslovima (ne pri stabilnoj tempereturi od + 4°C, kakva je u pećinama), usled čega telo propadne - ili se okameni.

- Dun van kao? - začuo sam glas Lan Vin Jea. - Lan Vin Je me pita o čemu sada mislite - zbunio se Tatu,

obrativši mi se. - Pa... odgovorite da ne znate - progovorio sam. - Tatu, Vi

svakako ne možete da znate o čemu ja mislim. - Dan me - odgovorio je Tatu. Nastala je pauza od jedan minut. - Recite mi, monaše, da li na Mestu Gladnog Đavola ima

okamenjenih ljudi? - Ima, ima - odgovorio je monah. - Njih osam.

- Kakvi su oni? - Veliki. -Sede ili stoje? - Sede, naravno. - Kako sede? - U obliku trougla... od-

nosno trougaonih kamenih gromada.

- Ne shvatam. - Čovek koji meditira (u

položaju Bude, odnosno lotosa - prim. prev.) uvek podseća na trougao.

- Aha... A gde su oni? - Dajte da Vam nacrtam.

Mesto Gladnog Đavola Ljudi mole da se njihovo telo...

okameni

462


Monah Tlenurp crta okamenjene ljude

Monah je uzeo moju svesku za skiciranje i počeo da crta. Odmah sam shvatio da njemu Bog nije dao umetničkog talen-ta, ali sam to tolerisao poprilično dugo, prekidajući ga pitanji-ma koja su pomagala da se pojasni.

Razjasnilo se da se to mesto nalazi nedaleko od jedne rečice. Tamo među stenama stoji platforma na kojoj je smešteno osam „tela okamenjenih ljudi". Ta „tela" podsećaju na trouglove, ali svaki trougao ima individualne crte. Visina svake od trou-gaonih „statua" je dva-tri do pet metara, a možda ima i viših (očigledno, monah Tlenurp nije na to obraćao pažnju!)

„Tela okamenjenih ljudi" postavljena su u niz koji se pruža od severozapada ka jugoistoku. Pored njih se nalazi vrući izvor u kome ima mnogo okruglog kamenja, a tu se nalaze i tri izvora i voda u sva tri ima različit ukus. Na dva mesta postoje peščane dine sa svetim peskom, koji se može koristiti u svrhu lečenja.

- A zašto Vi, dragi monaše, smatrate da su te trougaone sta-tue tela okamenjenih ljudi?

- Kako zašto? - začudio se on. - Čovek u meditaciji (položaju Bude) uvek obrazuje trougao. On tome teži. U tome je smisao meditacije.

463


Reprodukcija crteža monaha Tlenurpua, koji nije bio obdaren umetničkim sposobnostima. Skica Mesta Gladnog Đavola

- To nisu male piramide? - Šta govorite, kakve piramide? Piramida - to je, na primer,

Mali Kajlaš.

464


- Pa dobro onda. - Okamenjene ljude ponekad nazivamo statuama, iako to

nije ispravno - dodao je monah. - Uzgred, svaka od tih statua ima svoje ime.

- Znate li ta imena? - Da, da... - počeo je da se priseća monah. - Pišite! Dohvatio sam notes i počeo da pišem sledeće:

1. Pema-Samboa 2. Soge-Torče-Can 3. Pema-Kjalbao 4. Sango-Tango 5. Londen-Cazi 6. Čangi-Sangi 7. Torče-Toli 8. Pema-Džungni

Monah me je pobedonosno pogledao. - Interesantno? - upitao je. - Naravno - odgovorio sam. - A šta ta imena znače? - Ona znače razna ispoljavanja jednog čoveka. - Šta to znači? - Pa... čovek se ispoljava na razne načine - zbunjeno me po-

gleda monah. - U čemu se to ispoljava? - Kako u čemu? Pa u telu. U čemu bi drugom? - Nisam shvatio. Šta to znači - da se jedan te isti čovek oka-

menio osam puta? - začudio sam se. - Da, okamenio se osam puta i svaki put je za sobom ostavio

statuu - bez ikakvog oklevanja odgovori monah. - To je nemoguće! - Kako je nemoguće? - iskreno se začudio monah. - To se

dešava. - Kako ja razumem, ako je čovek ušao u stanje samadija, nje-

govo telo može da se mineralizuje, odnosno okameni, u nepovolj-

465

U PREDE LIM A ŠAMBALE

nim uslovima - primetio sam ja. - Ne može telo da se osam puta mineralizuje i da svaki put ostavi... kameni kalup.

- Može - ubeđeno reče monah.

- I kako se to dešava? - Veoma jednostavno.

Ako niste shvatili, čovek je pre svega Duh. A Duh može da uđe u jedno telo, potom u drugo, potom u treće, pa ako hoće, može da ulazi u razna tela jedno za drugim. Je li tako ili nije?

-Pa.... -1 tako, jedan čovek, odno-

sno Duh, odlučio je jednom davno, davno, da se okame-ni osam puta. Je li to jasno? - monah me je pogledao.

- Nije. - Pa eto: taj Duh je ušao u jedno telo, došao do Mesta Gla-

dnog Đavola, započeo meditaciju i uskoro se okamenio. Je li jasno?

- Očigledno je daje on ušao u stanje samadija, a pošto uslovi nisu bili pogodni (nije bilo glavnog faktora - stabilne tempera-ture od + 4° C), njegovo telo se okamenilo - promrmljao sam sebi u bradu.

- Videvši da se njegovo telo okamenilo, taj čovek (odnosno Duh), napustio je „okamenjeno telo" i uselio se u novo telo to-kom trudnoće neke žene. Kada se njegovo novo telo rodilo i odraslo, on je opet došao do Mesta Gladnog Đavola, opet je

466

Po priči monaha Tlenurpua, Duh jednog te istog čoveka je ulazio u

razna tela i svaki put dovodio svoje telo do Mesta Gladnog Đavola, kako

bi se ono tamo okamenilo. To se dogodilo osam puta


tamo ušao u stanje meditacije nakon čega se njegovo telo opet okamenilo! Onda je opet napustio okamenjeno telo, opet se uselio u novo... i tako je to išlo osam puta. Osam naziva tih statua, koje sam vam nabrojao, jesu imena tog čoveka tokom njegovih osam života. Je li to jasno?

- Jasno mi je - odgovorio sam. - Ali, zašto je on to radio? - Oho! - uzviknuo je monah. - Zašto „oho"? - To nije tako jednostavno... - Da nije hteo da na taj način izvaja osam statua? - osmeh-

nuo sam se ja. - Ma nije - osmehnuo se i monah. - Pa zašto bi se onda kamenio osam puta? - Zato da bi... - monah se prekinuo. - Radi čega? Radi čega? - Zato da bi se borio protiv Crnog Anđela. Taj čovek je hteo

da pobedi Crnog Anđela ili... Anđela Zla. - A ko je Crni Anđeo? - upitao sam. - To je Đavo glavom i bradom - monah me je pogledao kao

što bi pogledao nerazumno dete.

-Aha.... - Taj čovek je žarko želeo

da postane Mrtvi, jer se je-dino Mrtvi mogu nositi sa anđelima - dodao je monah.

Te reči su me silno zain-teresovale. Naravno, ja o anđelima nisam znao ništa, ali sam osećao da verovatno Svet Anđela u stvarnosti po-stoji i na Zemlji - nepoznati i čudesni holografski Svet Crni Anđeo

467


Anđela, u kome se odvija - sasvim moguće - život u razvijenijem obliku od našeg. Naravno, ja sam čitao o anđelima u Bibliji i Ko-ranu, pa sam čak znao i ime jednog od glavnih anđela (bilo da je to Gabriel, bilo Džabrail), ali sam se prema tome odnosio sa dosta skepse, zamišljajući reč „anđeo" više kao simbol nežnosti neke telesne žene (!) ili kao svesno određenje nezemaljske le-pote nekakve dugonoge osobe tamne puti i nevelikog tela, koje se sastoji pretežno od grudi, i kojoj su roditelji, voljom sud-bine, dali ime Anđela ili Anđelika. Ali nisam mogao ni da za-mislim da anđeli mogu da budu zli, pa čak i crni. Celog života sam slušao o anđelima sa ove ili one strane, ali ni na sekundu nisam pomislio da reč „anđeo" nije samo simbol neprestane nežnosti ili lepote dugonogih žena sa tamnim očima i velikim grudima, nego sasvim konkretan pojam koji svedoči o tome da na Zemlji osim nas - pohotljivih do besvesti stvorenja - postoji i anđeoski oblik života, u okviru koga anđeli ne hodaju teško premeštajući noge u čizmama sa debelim đonom ili cipele sa štiklama od 20cm, nego lete, slobodno i lako, a ponekad u na-stupu ljubavi počinju da lebde, držeći se za ruke.

Poslednjih godina, kada me je sudbina bacila na Himalaje i naterala da se bavim istraživačkim ekspedicijama, naravno, po-stao sam malo pametniji, pa sam prestao da na pomen anđela zamišljam tamnooke žene sa navedenim osobinama, već sam ja-sno shvatio daje istorija čovečanstva započela od anđela, koji su tokom evolucije izmenili svoj pojavni oblik, uzeli telo i na kraju načinili nas - telesna i pohotljiva preko mere stvorenja. A kad sam postao još malo pametniji (ne mnogo!) shvatio sam da se anđeoska forma života nije rasplinula kao senka u tami, već da se očuvala i da je možda, tokom evolucije neverovatne dužine, doživela ogromne obrte... i stvorila tako savršeni holografski oblik života, takav da će nama, telesnim ljudima, biti nužno da još dugo hodamo u čizmama sa debelim đonom ili u cipelama na štiklama da bismo im se makar malo približili - anđelima - među

468


kojima, moguće, stvarno postoje anđeloljke osobe... sa velikim holografskim grudima.

Pored toga, treba primeti-ti da mije sudbina omogućila da saznam štošta o Mrtvima, čija tela počivaju u tajnim pećinama, a Duše im lete ku-da hoće, bilo na Onom Sve-tu, bilo na zemlji, povreme-no možda progoneći anđele u slobodnom letu. Shvatao sam da su „Mrtvi" poseban oblik života, čiji nivo pre-vazilazi „živi život". Takođe sam shvatao da Mrtvi mogu postati samo oni telesni lju-di koje je Bog odabrao, koji su u stanju da pomoću svog moćnog duha dovedu svoje telo u stanje konzervacije

(to jest, stanje samadija) da bi koliko-toliko popunili Genofond čovečanstva, koji je krajnje neophodan ne samo radi očuvanja života na Zemlji, već i radi toga da bi Duh slobodan od tela pročistio Zemljinu auru. Setio sam se sopstvenih razmišljanja o tome kako Duh slobodan od tela jeste kosmički i prvobitni Čovek Vreme, koga je Bog stvorio u Svetu Oslobođenog Vreme-na (Onom Svetu) i koji je tokom svog večnog života prošao kroz retortu najviših stepena pročišćenja tokom svojih bezbrojnih putovanja kroz zemaljske živote, zvane inkarnacije i... tu sam shvatio da jedino Čovek-Vreme (Duh) može da poučava o tome kako se čisti zemaljska aura.

Samo mrtvi mogu da se nadmeću sa anđelima

469


od čega treba čistiti auru Zemlje? Bilo mi je potpuno jasno da ne mogu ja - obično stvorenje - da prosuđujem o tome. Ali, pretpostavljao sam da auru Zemlje treba čistiti ne samo od zlih misli telesnih ljudi, koji su toliko privrženi moći đavolskog do-lara, nego i još od nečega drugog. Ali čega?

Zamislio sam se nad tim pitanjem, namrštivši čelo... i odjednom mi se ukazalo da Zemlju treba čistiti i od zlih (ili crnih) anđela.

Smesta sam zamislio Crnog Anđela u obliku crne žene sa velikim grudima i neprijatno hladnim očima... potom sam pre-tresao glavom kako bih se oslobodio te slike... protresao još jednom... i shvatio kako, nažalost, još nije došlo vreme da ana-liziram život anđela.

U glavi mi je neočekivano isplivala sintagma „dužica oka". O koliko je još vode trebalo da protekne! Tada nisam znao da će me život povesti trnovitim putem, kada ću se tokom svojih razmišljanja uplesti u tišteće protivrečnosti, ali će me taj put, hteo ne hteo, voditi u oblast znanja koje se tiče čudnog i nevi-dljivog Sveta Anđela. Ali o tome ćemo, dragi čitaoče, govoriti u narednom tomu ove knjige u kome ćemo se - naći oči u oči sa anđelima.

- A zašto se samo Mrtvi mogu suprotstaviti anđelima? - upi-tao sam monaha Tlenurpua.

- Mrtvi su izuzetno moćni - odgovorio je on. - Živ čovek je slabiji od Mrtvih? - Naravno da je slabiji. - A da li je taj čovek, čije se telo okamenilo osam puta, na

kraju uspeo da pobedi Crnog Anđela zvanog Gladni Đavo? - Ne, nije uspeo. Pokazalo se da je Crni Anđeo jači - oborio

je pogled monah. - Crni Anđeo je čekao da telo tog čoveka uđe u stanje samadija i smesta bi ga pretvarao u kamen, ne dajući mu priliku da postane u potpunosti Mrtvi. Ali, taj čovek, koji je nastojao da pobedi Crnog Anđela, uzimao je novo telo u no-vom životu, opet dolazio na Tibet, opet išao na Mesto Gladnog

470


Đavola, opet ulazio u stanje samadija, i postavši Mrtav, opet se borio sa Crnim Anđelom. Ali, Crni Anđeo je opet pretvarao njegovo telo u kamen, ne dajući mu mogućnost da se dokopa pune snage Mrtvih. Tako se to odigralo osam puta.

- Znači, ima potpuno Mrtvih i nepotpuno Mrtvih - promr-mljao sam sebi u bradu.

- Naravno. Ne primaju svakog čoveka koji postane Mrtav u ešalon mrtvih. Ako ga ne prime u ešalon Mrtvih, njegovo te-lo u samadiju se skameni. Ali, ako armija mrtvih primi novog Mrtvog, onda taj „srećni Mrtvi" zadobija moć svih Mrtvih na Zemlji. A Mrtvih je na Zemlji veoma mnogo i njihova je moć ogromna.

Pomislio sam da Svet Mrtvih uopšte nije jednostavan, pa da zato, verovatno, ne primaju u njega svakog čoveka koji uđe u sa-madi, ali ako ga prime, onda taj Mrtvi zaista ima sreće, jer u sebi oseća kolosalnu moć čitavog Carstva Mrtvih, koja se ogleda u tome što on, „srećni Mrtvi", ne samo da je u stanju da istovre-meno živi i u svetu ljudi i anđela i seni, pa čak i Sambale, nego je u stanju i da utiče na ovaj svet, čisteći ga od prljavih misli.

Shvatio sam da bi taj čovek, čije se telo okamenilo osam puta, da su ga primili u armiju Mrtvih, uspeo da pobedi Crnog Anđela svojom mišlju, pojačanom čitavim Carstvom Mrtvih - pobedio bi on tog Gladnog Đavola, koji ljude hrani zlim mislima.

Na trenutak sam se udaljio i zamislio kako se životinje i ljudi pre stvarne tuče obavezno „bore mislima", usmeravajući prema neprijatelju negativnu misaonu energiju. Kod životinja, na primer kod mačaka, to se izražava tako što ta nežna i prijat-na stvorenja stanu jedno ispred drugog, ispupčivši kičmu i svrdlajući jedna drugu očima, sužavajući svoje ionako uske že-nice i ispuštajući dugačke zastrašujuće zvuke „Mjau, mjau...". Kod ljudi, posebno u selima, „borba mislima" se sastoji u tome što dva mladića, na primer, mašinista i govedar, takođe stoje jedan ispred drugog, takođe svrdlajući jedan drugog pogle-

471


dom i takođe suzivši ženi-ce ispuštaju zastrašujuće zvuke, ali uobličene u reči među kojima preovlađuju izrazi „Sad ćeš ti da vidiš!" na koje odgovor glasi takođe: „Ti ćeš da vidiš!"

„Borba mislima" karakteristična je za sva živa stvorenja, bilo da su to kokoške (češće petlovi!), bi-lo mačke, bilo ljudi, pa veo-ma često do „fizičke" tuče i ne dođe nego pobedi onaj ko uspe da „misaono po-tisne protivnika", bilo jače mjauknuvši, bilo sa više zastrašujućim tonovima u glasu rekavši: „Sad ćeš da vidiš!"

- Dakle, Carstvo Mrtvih nije primilo tog čoveka čije se telo skamenilo osam puta - sa tugom u glasu sam rekao.

- Ne, nije ga primilo - promrmljao je monah. - Ali zašto? Pa zar nije on hteo da se bori protiv Gladnog

Đavola sa plemenitim ciljem? - Ne znam. Ali, starije lame su pričale da je tamo, na tom

mestu, zvanom Mesto Gladnog Đavola, sakriveno nešto sveto. Upravo tu svetu stvar i čuva Gladni Đavo, ne puštajući tuda ljude - tiho je rekao monah. - To su mesto začarali... veoma lukavo su ga začarali.

- A šta je to sveto? - upitao sam. - Ne znam - odgovorio je monah.

472

Pre tuče, sva misaona stvorenja „bore se mislima", bilo proizvodeći

zvuke „Mjau" bilo pitajući: „Sad ćeš da vidiš!"


Misli su mi pobegle u stranu, a potom se sabrale u klupko i ja sam shvatio da ta „sveta" stvar najverovatnije jeste deo ka-mena Santamani. Nažalost, monah Tlenurp nije znao za ka-men Santamani.

- O kako je raznolik i genijalan Tvorac! - pomislio sam. - On je poslao Crnog Anđela po imenu Gladni Đavo na mesto gde je nekad postojao prekrasni grad Tun Long Vali (ili tibetski Va-vilon) i gde su se, verovatno, čuvali delovi čudesnog kamena Santamani. Poslao ga je kako bi Crni Anđeo čuvao to mesto i deo čudesnog kamena, ali da bi ga čuvao na veoma poseban način, u stvarnosti pokazujući ljudima kakva je cena njihovih zlih misli i pretvarajući u kamen one ljude koji su hteli da se protiv njega bore pomoću moći Mrtvih, jer nisu shvatali da je sam Tvorac odredio Crnog Anđela za čuvara fragmenta kame-na Santamani i... zaštitnika uspomene na sveti grad koji su načinili zemaljski ljudi.

Ustao sam sa klupe na kojoj sam sedeo i... smesta video kako je „vodiču" Lan Vin Jeu glava klonula u stranu i kako on čvrsto spava.

- Eto zašto me tako dugo nije prekidao! - sevnula mi je ra-dosna misao.

Nastavljajući da razmišljam o Gladnom Đavolu, još jednom sam postao svestan ne samo genijalnosti, nego i originalnosti rešenja Tvorca. Setio sam se da sam čitavog svog života u nauci mislio, mislio i mislio, osećajući unutrašnje negodovanje zbog tuposti i gluposti svojih misli. I samo bih ponekad, prilično retko, iznenada postajao ushićen što bi mi došla originalna misao koja se odliko-vala neverovatnom jednostavnošću i kao da je svetlela osobitom svetlošću. Čak sam se i čudio - „Kako se toga ranije nisam setio?" U početku bi od te misli u dubinama svesti počela da vri gordost, ali potom, kako sam sa vremenom pomalo postao pametniji, počeo sam da shvatam da to nije moje lično dostignuće, već dar za mene - koji težim da stvorim nešto novo - dar od Tvorca.

473


Kasnije, kada sam postao još malo pametniji, počeo sam da razlikujem „božansku misao" koja je u obliku dara koji je dat meni - nerazumnom - od ljudske „genijalne" misli. „Božanska misao" u stvarnosti kao da svetli, dajući osećaj lakoće i ushićenja svojom beskrajnom jednostavnošću i originalnošću, dok „ge-nijalna" ljudska misao uvek ostaje obavijena plaštom teških sumnji. I na kraju sam prestao da budem naučnik i pretvorio sam se u „prosjaka misli" od Boga, pa sam čak shvatio i „prin-cip traženja odgovora" - misliti, misliti i misliti na temu svojih

- istraživanja (a ne lenjo prositi!) znajući da će Bog - Vladar Sve-ta Misli - osetiti tvoje muke i pomoći ti... Svojom mišlju. Tako sada i živim... kao Rab Božiji i... ponosan sam na to, veoma ponosan, jer shvatam da je i mene stvorio Bog.

- Dan, lin, ve! - probudio se Lan Van Je. - Uf! - mrzovoljno rekoh. - Sta je rekao? - preko prevodioca je upitao Lan Vin Je,

pokazavši na mene. Zbunio sam se. Lan Vin Je me je upitno gledao. - „Uf" se prevodi kao dobro jutro - slagah ja masno.

Ko zna - možda divovske egipatske statue nisu statue, već skamenjena tela ljudi iz paralelnih svetova?

474


Tatu je preveo. Lan Vin Je se osmehnuo. Shvatajući da će se naš razgovor uskoro okončati, hitro sam

upitao monaha: - Da li je taj čovek, čije se telo skamenilo osam puta, bio

običan ili Veliki Cbvek? - Ne znam. Ali, „kipovi" su veliki. Pomislio sam kako možda (ko bi znao!) divovske statue u

Egiptu nisu naprosto statue, već skamenjena tela ljudi iz para-lelnih svetova, koji su, odlazeći u svoj rodni svet, ostavljali ovde, u tuđem svetu, svoja tela, uvodeći ih u stanje samadija i samim tim stvarajući sve uslove za mineralizaciju (ili okamenjenje te-la). Te „statue" su, slučajno, i suviše savršeno isklesane!

- Din de, din-de - počeo je da prigovara vodič Lan Vin Je. - Treba da završavamo, kaže on - reče Tatu, pokazujući na

Lan Vin Jea. - Evo, evo! - Vin leo beo? - On pita, kada ćete konkretno završiti razgovor? - Tatu je

pognuo glavu. - Za tri minuta. Lan Vin klimnu glavom. - Dragi monaše! - počeo sam, sabravši se duhom. -Danas ili su-

tra hoću da pođem do Mesta Gladnog Đavola... sam. Ja sam upravo obavio parikarmu, to jest, ritualni obilazak svete planine Kajlaš, pa sam se, verovatno, zahvaljujući tome bar malo pročistio. Po Vašem mišljenju, mogu li ja da preživim na Mestu Gladnog Đavola?

- Možda ćete preživeti, a možda i nećete - odgovorio je on. - Od čega tamo mogu da nastradam? - Zle misli, koje imate, pojačaće se mnogo puta i razoriti vas. -Aha... -1 još - monah se namrštio - počećete da molite Boga da se

Vaše telo okameni. Vaše telo će patiti, silno patiti... i Vi ćete sil-no želeti da se ono pretvori u kamen... jer kamen ne oseća bol.

475


- Aha... - samo sam rekao. - Upravo je tako - dodao je monah. - Aha... - još jednom rekoh. - Hteo bih da kažem još nešto - monah se počešao po potilj-

ku. - Vi ste - pokazao je na mene - već obavili svetu parikarmu obišavši planinu Kajlaš. Je li tako?

- Da - odgovorio sam. - Čovek koji obavi parikarmu, kao što sam već rekao, može

da preživi na Mestu Gladnog Đavola, jer ga je Kajlaš pročistio od zlih misli i u njemu ih je ostalo malo.

- Da - rekoh. - Ali - nastavio je monah - ne preporučujem Vam da prilazi-

te blizu okamenjenim ljudima. -Zašto? - Vredi li se prljati? - Nisam shvatio. - Upravo tamo, blizu okamenjenih ljudi, boravi Gladni Đavo

- „katalizator" zlih misli ljudi. Ako budete stajali blizu oka-menjenih ljudi, natkriliće vas ogromni Crni Anđeo - Gladni Đavo, i Vaše zle misli, mnogo-struko pojačane, uništiće vas. A ako vas zle misli i ne unište, ipak ćete ostati u vlasti Zla. Zar ste radi toga obavili svetu parikarmu?

- Znači, ne vredi se prljati...?

- Vama se posrećilo u životu - monah je podigao pogled na mene. - Uspeli ste da obavite parikarmu, niste umrli nego Kamen ne oseća hol

476


se pročistili. Ako priđete okamenjenim ljudima, moraćete da još jednom obavite parikarmu kako bi-ste odagnali zle misli koje pojačava Crni Anđeo. Pre nego što sam pošao do me-sta Gladnog Đavola, ja sam dvaput obavio parikarmu, a odmah nakon što sam posetio to mesto morao sam da obavim još jednu parikarmu; i kažem vam da mi je poslednja parikarma bila teža od svega - zle mi-sli, koje je u meni pojačao Crni Anđeo, sa bolom su izlazile iz mog tela.

Monah je zaćutao. - Din jel ki - začuo se

glas Lan Vin Jea. I bez prevoda sam shva-

tio da moli da završimo

U okolini okamenjenih ljudi Crni Anđeo natkriljuje putnika

i ubacuje u njega zle misli

razgovor. - Dođavola, evo sad ću! - odgovorio sam Lan Vin Jeu. - Re-

cite mi, monaše, da li ću se tamo sigurno uprljati? - Sigurno - klimnu monah glavom. - Uzgred, nemojte nositi

foto-aparat sa sobom, a ako ga ponesete, ne fotografišite Me-sto Gladnog Đavola.

- Zašto? - Ponekad se na fotografijama pojavi Gladni Đavo. On to zna... i

najčešće onaj ko ga fotografiše umre, zato što se Gladni Đavo nalju-ti i još više pojača zle misli tog nesrećnika koje ga iznutra razore.

477


U tom trenutku još nisam znao da ću kroz nekoliko godina sakupiti čitav svežanj fotografija sa jasno vidljivim svetlećim objektima, čija će nas analiza dovesti do zaključka da su ti svetleći objekti najverovatnije razne varijante - anđelolikog oblika života na Zemlji, nevidljive golim okom, ali se zbog nečega pojavljuju na fotografijama.

Pogledao sam monaha Tlenurpua i shvatio da ono što je on uspeo da uradi (to jest, obavi parikarmu, poseti mesto Glad-nog Đavola i ponovo obavi parikarmu) ja neću uspeti. Nisam imao vremena za još jedan ritualni obilazak planine Kajlaš: približavao se čas povratka u Rusiju, a i svakog dana je postaja-lo sve hladnije.

Grozd sumnje mi je nikao u duši. Lan Vin Je je ustao i čitavom svojom pojavom pokazivao da

treba da se krene. I ja sam ustao. -1 Vi ćete stvarno poći tamo? - upita monah, natmurivši se. - Poći ću - odgovorio sam. - Pođite sami - dobacio je na kraju. Kada smo izašli iz manastira, stao sam, okrenuo se, ponovo

ušao u manastir i pozvao monaha: - U kom pravcu se nalazi Mesto Gladnog Đavola i koliko ki-

lometara ima do njega? - Tamo... tuda treba ići - pokazao je monah rukom. - Preciznije, preciznije'. Hoću da odredim azimut po

kompasu. - Eno tamo... eno! Do tog mesta ima sedamdeset kilometa-

ra. Puta donde nema. Ali može se dovesti automobilom, svu-da su talasasti bregovi ili ravna polja. Orijentisaćete se prema rečici, na čijoj suprotnoj obali ćete videti nešto kao stene koje strše iz zemlje.

- Baš tamo? - pokazao sam pravac koji sam odredio prema azimutu.

478


- Da, tamo. - Hvala Vam dragi monaše! Pošli smo. - Nemojte da se zaprljate! - povikao je monah za nama. Koračajući u pravcu našeg logora zajedno sa Tatuom i Lan Vin

Jeom, razmišljao sam o peripetijama svoje sudbine, koja me je načinila očnim hirurgom, a potom me je povela do mesta gde se bajke prepliću sa zbiljom. A evo i sada me je sudbina vodila ka Me-stu Gladnog Đavola, koje ovde na Tibetu svi nazivaju začaranim.

U logoru sam nalio malo alkohola Lan Vin Jeu i Tatuu. Kuc-nuli smo se i ispili.

- Sutra ćete poći zajedno sa mnom do Mesta Gladnog Đavola - rekao sam im zapovednim tonom.

- Ne, ne! Neću ići! - smesta je povikao Lan Vin Je. - A što? - upitao sam podbočivši se. - Nemamo dovoljno benzina! - Ma kako da ne! Benzina imamo duple zalihe. Za nama ide

ceo kamion i vozi nekoliko kanti sa gorivom - odvratio sam. - Ne, neće biti dovoljno benzina! - ponovo je povikao Lan

Vin Je. - Dosta gluposti! - udario sam se; pesnicom po kolenu. Lan Vin je ja zaćutao i oborio pogled. Tatu se nagnuo prema

meni i rekao mi na uvo: - On se plaši da pođe tamo. Misli da će tamo sigurno umre-

ti. Svašta su mu napričali o tom strašnom mestu. Gospodine, treba da to shvatite! Strah je strah!

- A što lupa gluposti? - nastavio sam da se ljutim. - Oprostite mu - opet je promrmljao Tatu. - Tatu, ja ću poći tamo sam! Samo hoću da me dovezete

blizu. Objasni tom kukavici! Tatu je preveo. - Ne, ne! - opet je povikao Lan Vin Je. - Nećemo imati do-

voljno benzina!

479


Osetio sam da mi se strpljenje topi. Ali sam se uzdržao i rekao. - Dobro! Poći ću tuda samo sa tobom, Tatu! Kaži mu to. Kada je Tatu to preveo, Lan Vin Je je opet povikao: - Ne! Nećemo imati dovoljno benzina! A Tatu nema pravo da

vozi automobil! Posiveo sam. - Benzina ima dovoljno - progovorili, slog po slog. - Ako me

ne dovezete blizu mestu Gladnog Đavola, poći ću tamo peške, pravo odavde. Ne sumnjajte da ću preći tih 70 kilometara i vra-titi se nazad! A vi ćete me čekati bvde, dugo ćete me čekati. A za to vreme će pasti sneg... porašće nivo reka...

Kada je Tatu preveo te reči, Lan Vin Je je oborio pogled i vrteći glavom gotovo prošaptao:

- Nećemo imati dovoljno benzina... Zenice su mi se suzile. - Nikad nisam ni pomišljao da predstavnik velikog kineskog

naroda može da bude takva kukavica - razdraženo sam proce-dió. - Tatu, prevedi mu to!

Tatu je preveo. Lan Vin Je je posiveo. Stegao je pesnice. Ustao je. I ja sam

ustao. Lan Vin Jeu su poigravali uglovi usta. Gledao sam ga u oči. I on mene.

Potom sam se sagao, uzeo u ruke flašu sa alkoholom, nalio dobru dozu u čašu i pružio je Lan Vin Jeu. On je odgurnuo moju ruku sa čašom. Popio sam alkohol sam. Onda sam nalio dobru dozu alkohola i opet je pružio Lan Vin Jeu. On je opet odgurnuo moju ruku. Opet sam ja popio.

Nastala je grobna tišina. Nalio sam treću čašu i ponovo je pružio Lan Vin Jeu. On je

' uzeo. - Sutra ćemo poći ranije. Vi i Tatu ostaćete 10-20km od Me-

sta Gladnog Đavola, a ja ću poći dalje pešice. Sam. A vi ćete me čekati - ledenim glasom, ne trepćući rekoh ja.

480


Lan Vin Je je i dalje držao čašu. Nalio sam još, sebi i Tatuu. Prvi sam ispio. Za mnom je ispio Tatu a potom... i Lan Vin je.

Onda smo jeli kineske supe. Bile su ukusne. Noću sam lepo spavao. Želudac me nije boleo.

U susret Gladnom Đavolu Ujutru, posebno obrativši pažnju da dobro napuni rezervoar, Lan Vin Je je pregledao auto. Tatu, Lan Vin Je i ja smo seli u au-to i povezli se u pravcu koji sam pokazao na osnovu kompasa.

Polagano smo se vozili po terenu prelazeći breg za bregom. Povremeno bih izašao iz auta da sravnim pravac prema kompasu. Uskoro je tlo počelo da postaje sve niže i po karakteru opadanja visine shvatio sam da ćemo se za 10-15 minuta naći u rečici.

Na prvom narednom bregu sam rekao da zaustave auto, izašao iz njega, uzeo dvogled i počeo da gledam napred. Srce mi je ubrzano zakucalo. Tačno u pravcu u kome se kretao naš auto-mobil video sam grupu stena, koje kao da su stršale iz zemlje.

- Eno Mesta Gladnog Đavola! - prošaputao sam. - Našao sam ga! Našao sam ga! Našao... našao... našao...

Zamolilo sam Tatua i Lan Vin Jea da izađu iz automobila. - Začarano mesto je tamo - pokazao sam rukom. - Čekajte

me ovde. Treba da pređem 12 do 15 kilometara donde i nazad. Ako se smrkne, upalite farove... na moju stranu. A ako se ne vratim, sačekajte ovde još jedan dan... ali me ne tražite.

Zatim sam zavukao ruku u ranac, dohvatio flašu sa alkoho-lom i pružio je Tatuu i Lan Vin Jeu.

- Popijte! Sto da bezveze sedite? Potom sam opet posegao u ranac, dohvatio foto-aparat i za-

molio Tatua da me fotografiše... kako odlazim tamo. Tatu je to i uradio. - Uzmi foto-aparat! - povikao je za mnom. - Ostavi ga! - povikao sam u odgovor. Krenuo sam ka mestu Gladnog Đavola.

481


Polazim ka Mestu Gladnog Đavola

Prelazio sam breg za bregom i dolinu za dolinom, koračajući po azimutu ka Mestu Gladnoga Đavola. Povremeno bih se umorio i seo na zemlju da se odmorim; nadmorska visina nije bila manja od 4600 metara.

Uskoro sarri se približio reci. Izbočine u obliku stena, koje su obeležavale Mesto Gladnog Đavola, videle su se sve jasnije. A ja sam išao i išao napred.

- Samo da se previše ne zaprljam! - mislio sam, koračajući. - Kako da to postignem? Kako da nađem meru između radoz-nalosti i tibetskih praznoverica? Da li da verujem u postojanje Crnog Anđela koga zovu Gladni Đavo, ili ne? Zar nije tamo ostalo svedočanstvo o postojanju drevnog tibetskog Vavilona, u kome je bio „izliven" zemaljski čovek? Da li se tamo nalazi fragment kamena Šantamani?

Naravno, te misli su me obuzele. Istraživački instinkt je bio duboko usađen u moju svest i, kako mi je izgledalo, podsećao na ljubopitljivu mačku koja je šmugnula u hodnik i počela da njuši svaki ugao, ne znajući ni sama zašto to radi. Ali u tom poređenju je najneprijatnije bilo to što bi mačka, onjušivši uglove hodnika, počela da se valja da bi „obeležila" (bilo mirisom, bilo nečim drugim) činjenicu daje bila tu. Pa eto, i ja... vođen istraživačkim

482


instinktom, često sam podsećao na tu nesrečnu mačku, želeći da posetim ovo ili ono mesto da bih ga „obeležio", iako sam, na-ravno, bio dovoljno inteligentan da se ne valjam. Pa i sada sam išao... možda samo zato da bih nešto obeležio.

Poređenje sa mačkom, naravno, nije moglo da polaska mom samoljublju. Čak sam i zastao, pomislivši - treba li uopšte ići tamo? Ali... „mačija" radoznalost je bila tolika da sam sagnuo glavu i kao bik uporno išao napred.

Išao sam i išao, koračajući po tibetskim bregovima. Vreme je bilo lepo. Na duši mi je bilo lako. Želudac me nije boleo.

- Dakle, kakav si ti, Gladni Đavole? - mislio sam šeretski. Naravno, nisam sebe smatrao kukavicom. Život u plani-

narskim pohodima naučio me je da prevazilazim strah. Gsim toga, imao sam a imam i dalje jednu osobinu koju nikako ne treba smatrati uzvišenom ili inteligentnom - bio sam przni-ca. Znao sam da je loše tući se - ali sam veoma voleo (i volim) da se potučem. Pri tome, gotovo uvek ja zadevam protivnika i obično „stupam u borbu" prvi. Efekat neočekivanosti, povezan sa tim da u borbu stupa čuveni profesor, gotovo uvek donosi uspeh. Ali, pošto sam koliko-toliko inteligentan čovek, nikada ne udaram pesnicom u lice, već samo dlanom u grudi, od čega suparnik najčešće padne i ispružen po zemlji vidi pred sobom „poučno" profesorovo lice. Istina, ponekad uhvatim suparnika, kako kažu, „za košulju" i probijajući ga pogledom, u dubini duše shvatam da sam biološki pre svega... mužjak, iako... samac.

Najčešće se tučem prilikom ribolova, braneći od ribokradica svoju teritoriju za lov, jer bih bez ribe umro od gladi. Instinkt „borbe za svoju teritoriju" koji postoji kod vukova, jelena, pa čak verovatno i kod crva, deluje u meni. I deluje snažno, kao da potvrđuje darvinističku teoriju o poreklu čoveka.

Glavna stvar zbog koje se ljudi biju jeste želja da nateraju druge da ih uvažavaju. Čak sam (nedavno se potukavši) mislio o značaju tog „uvažavanja" za koje su sva sredstva dobra da

483


bi se postiglo. Faktor „postizanja da te drugi uvažavaju", kako meni izgleda, proteže se na sve oblike života na Zemlji, bilo da su to vukovi, bilo jeleni, bilo crvi... a verovatno i anđeli.

- „Naterao ih je da ga uvažavaju i ništa bolje nije mogao da smisli" - setio sam se u hodu Puškinovog stiha.

Na putu sam naišao na blato. Pošao sam pravo kroz njega, nakvasivši suve čizme.

- Kako je neprijatno šljapkati po blatu! - primetih za sebe. Dokopavši se suve zemlje, uzdahnuo sam: - Uh! Kako je dobro ovako ići! Ali, moje misli, morao sam da priznam sam sebi, sve su se

vrtele oko Crnog Anđela. Ipak sam ga se bojao! Nisam hteo da se borim sa njim, nisam hteo da se tučem sa njim... ne. Taj Gladni Đavo me je interesovao... i radoznalost me je vodila na mesto na kome bi mogla da me čeka smrt.

A Mesto Gladnog Đavola se približavalo, korak po korak. - Sigurno Crni Anđeo uvažava sebe! - pomislio sam. Shvatio sam da mene ne treba terati da uvažim Crnog Anđela

- već sam ga uvažavao, shvatajući da on čuva fragment legendar-nog Kamena Santamani. Nije Bog uzalud načinio razne oblike Crne Sile, da u životu, kao što se kaže, ne bi tekli med i mleko, kako svaki čovek, čak i najvišeg roda i najvišeg položaja, pa čak i da živi u ružičastom, ne bi naprosto uživao ili živeo naslađujući se „savršenstvom" svojih gena, nego da se seća Puškinovih stiho-va: „Naterao ih je da ga uvažavaju" i da, udelivši nekom ćušku, napomene: „Evo ti, gade", pa da čak i ako za uzvrat dobije nokaut pesnicom, počne da uvažava sebe, pravog muškarca.

Ja sam uvažavao Crnu Silu — silu koju je načinio Bog sa jednim ciljem - da se Čovek ne bi uparložio. Uparložiti se - to je strašnije od Crne Sile, a čoveka koji se uparložio lakše je ubiti nego, recimo, prevaspitati, jer taj uparloženi klipan misli da je on maltene Bog; on oprezno savija kolena da se na njima, ne dao Bog, ne ispra-vi štrafta na pantalonama, što će stvoriti utisak da on nije nalik

484


Bogu. Do takvog je teško dopreti recima, takvom su, oprostite, neophodne batine, koje će brzo sve postaviti na svoje mesto.

Pa zato se ponekad treba i potući... i nastupiti u svojstvu „crne sile", U ovom svetu sve je relativno teško shvatiti - šta je belo, a šta crno. I u svakom od nas postoje „crne mrlje", sa svrhom da te „đavolove rođake" nekad i nekog privukle da počne da ih bilo moralno (proniče vas pogledom i vređa) bilo fizički (u tuči), isteruje iz tebe... tebe samog, Velikog.

Meni izgleda da nema ljudi bez „crnih mrlja"; najvažnije je da nas te „crne mrlje" ne odvedu na teren pohlepe ili zavisti - globalnih deformacija čovečanstva (mrzovolju je još moguće preživeti); i važno je da ljudi, koji su po svojoj prirodi zaprlja-ni, ne uzimaju sebi za uzor „blagorodnosti" likove iz američkih akcionih filmova koje režiseri iz svoje nepojamne gluposti pra-ve isključivo crno-bele: u njima se primitivni heroj „blagorodno sveti", a „crni glupak" jedino strada, previjajući se u grčevitim bolovima. Nakon gledanja američkih akcionih filmova stvara se utisak da čovek, da bi bio ,,beo", treba jedino da bude tu-pav i osvetoljubiv, zbog čega mnogi ljudi u stranim zemljama počinju da smatraju Amerikance upravo takvim. Američki Ho-livud može se nazvati tempiranom bombom sa odloženim dej-stvom! I ne dao Bog da bilo koji talentovani glumac iz bilo koje zemlje zaigra neku ulogu u holivudskom filmu - i njemu će od-mah prikačiti etiketu „pravednog, ali glupog čoveka" koja se ne da oprati ni holivudskim novcem, zarađenim oranjem „polja ljudske gluposti". A kad bismo mogli da povežemo američke akcione filmove sa reklamama, mogli bismo ih zajedno nazva-ti „s'timulatorima ljudske tuposti". A ljudi, oprostite, hoće da postanu pametniji a ne gluplji... Takvim ih je načinio Bog

- načinjeni su da napreduju, pre svega po razumu. Pred sobom sam začuo žubor vode. Podigao sam se na prste

i video rečicu. Odmah iza nje nalazi se Mesto Gladnog Đavola. - Da li se uopšte Gladni Đavo može nazvati crnom silom?! -

485


sinula mije misao. - Zar on ne obavlja plemenitu misiju - štiti fragment kamena Šantamani od ljudi ogrezlih u „prljavštini novca" - ne dao Bog da on dospe u ruke tih nečistih ljudi i omogući im neograničenu vlast koja će se, naravno, pretvoriti u vlast novca - tupa vlast u znaku nagomilavanja... sa samo jednim nejasnim pitanjem - zašto je potrebno kupovati za sto života unapred? Ljudski život je postao kratak!

Setio sam se reči mog druga Venera Gabdrahimoviča Gafa-rova, kada je on jednom, kraj jednog kostura, tiho rekao: „Bog izjednačava ljude u jednoj stvari - smrti".

Setivši se tih reči, stao sam. Shvatao sam da napred, eno tamo, kroz nekoliko stotina metara, i mene samog možda čeka smrt.

Zamislio sam se. -A ti si junačina, Gospodine Đavole... - rekoh šapatom. - Te-

be smatraju crnim, tebe zovu đavolom, a ti, dragi moj Anđele, obavljaš najplemenitiju misiju - pokazuješ ljudima kolika je cena njihovih zadnjih misli koje su oni tako navikli da kriju u sebi; pokazuješ im tako što te zle misli isteraš na površinu kako bi se oni svetili, razarali i služili na zadovoljstvo tebi - Zlome. Ti, dragi Gladni (zlih misli!) Đavole pojačavaš ljudske zle misli u njima samima, u zlim ljudima, a oni najzad počinju da shva-taju (glupani!) koja je cena tih zlih misli, i shvataće to još dugo, ali... već na Onom Svetu.

Smelo sam zakoračio napred,' prešao tih dvesta metara i došao do reke. Na ovoj strani reke, kao monument, izdizala se stena iza koje je izvirivao red kamenih stena, nalik na stećke, koji su izvirivali iz zemlje.

- Statue okamenjenih ljudi bi trebalo da budu malo više uz reku, na ovoj obali - rekoh, setivši se reči monaha Tlenurpua.

Pošao sam malo uvis nizvodno, zavirio iza stena i kroz pro-cep između dva reda kamenih uspravnih stena video niz trou-glastih kamenova. Prebrojao sam ih. Bilo ih je osam! Srce je počelo da mi lupa.

486


Uzeo sam dvogled i pogledao te trouglaste kamenove - svaki od njih je imao nešto kao lice, ruke položene po strani, konture tela, noge savijene kao kad se sedi u položaju Bude... kao da...

- Jesu li to okamenjeni ljudi? - progovorih.

Pošao sam preko reke gazom. Došao sam do sredine i... stao. Le-dena voda je sa šumom zapljuski-vala moja kolena.

Postojao sam u vodi minut... dva... tri... Hladnoća vode bila mi je prijatna.

- Nije neophodno da prila-zim okamenjenim ljudima! Nije neophodno! Nije neophodno! - prostrujala mi je misao.

Smesta sam shvatio da se fragment legendarnog kamena Šantamani nalazi - unutar okamenjenog čoveka.

- Unutar! Baš unutra! - rekoh naglas. - On je unutar kame-na, unutar okamenjenog čoveka.

Hladna voda je pljuskala i žuborila oko mojih nogu... živa voda. - Da nije taj čovek koji se kamenio osam puta hteo da u sebi

zatvori fragment čudesnog kamena Šantamani... da ga sigurno sakrije u okamenjenom telu? Zar nije? - pomislio sam.

A hladna voda je žuborila oko mojih nogu. Nije mi se izla-zilo iz vode. Duvao je hladan vetar, koji probija. Ali meni nije bilo hladno.

- A zašto, zašto se taj čovek okamenio osam puta, a ne je-dan put? Ako je hteo da u sebi sačuva fragment legendarnog kamena Šantamani... bilo je dovoljno da se okameni jedanput,

Zar nije da se fragment legendarnog

kamena Šantamani nalazi unutar

okamenjenog čoveka?

487


unevši u svoje telo taj fragment, na primer, tako što ga progu-ta? Zašto? - vrile su misli.

Hladna voda je donekle umirila moj ključajući um, pa mi se vratila sposobnost da mirno razmišljam.

- Da - mislio sam ja - pohraniti u svoje okamenjeno telo fragment legendarnog kamena Šantamani je najsigurniji način da se on sakrije; čak i ako neko razori okamenjeno telo, teško će unutar jednog kamena naći drugi kamen - legendarni ka-men Šantamani. Ali, zašto se taj čovek okamenio osam puta? To je naprosto...

Hladna voda je još više ohladila moje misli. Počeo sam da mislim logički. I tu mi je sinula ideja.

- Tako, tako - počeo sam da ponavljam u sebi - dakle, ovde, na ovom mestu, nije bio samo jedan fragment, bilo ih je osam - osam fragmenata kamena Šantamani. Zašto je tih fragmena-ta legendarnog kamena koji su doneti ovamo (gde se nalazio nekadašnji tibetski Vavilon - kolevka čovečanstva) bilo osam, upravo osam?! Zašto? Možda je „oživljavanje" novog klonira-nog tibetskog čoveka bilo podeljeno na osam etapa, a tokom svake od njih su koristili drugi komad kamena Šantamani? Možda? Možda!

Osetio sam da su noge počele da mi se koče u hladnoj vodi. - Kako malo znamo! I kako je neprijatno priznati da to nikad

nećemo znati! - uzviknuo sam u sebi. - Sve u svemu, prinuđen sam da pretpostavljam i samo pretpostavljam! Ne mogu da utvrdim! Ne mogu... I ne mogu! Nikako!

Izgledalo mi je kao da je hladna voda načinila potočić i počela da teče kroz moju desnu čizmu. Drhtavica mi je pro-strujala telom.

- Pa neka, mi ćemo uvek samo pretpostavljati i nikad nećemo utvrditi! - nastavio sam da uzbuđeno razmišljam. - Pa neka! Ali, veoma je dobro što možemo makar i da pretposta-vljamo! Niko ne može da zaviri u strukturu sveta i u istoriju,

488


niko ne može da tačno vidi šta se dešavalo pre mno-go, mnogo hiljada godina! Istorija se može nazvati naukom koja se zasniva na pretpostavkama! Pa neka arheolozi i istoričari sa ozbiljnim izgledom iz-govaraju reč „činjenica", uzimajući iz svoje torbe parče drevnog keramičkog vrča, neka oni daju svom prilično neduhovnom licu izraz važnosti, neka... Ali, niko od njih - istoričara i arheologa - ne može da zaviri u prošlost i vidi šta je zaista bilo! Prošlost Je već iza nas, a mi živimo u budućnosti! Zato ostaje samo jedno - da se pretpostavlja, pretpostavlja i pretpostavlja... a to i nije tako loše.

Osetio sam da potočić teče i kroz moju levu čizmu. - Kako pretpostavljam - počeo sam da mislim - kako pretpo-

stavljam, nakon što je kloniran u podzemnoj Šambali, poslepo-topski čovek je bio odgajen na Tibetu, pa je naselio čitavu Zem-lju, a njegova kolevka - tibetski Vavilon - polako je počeo da opada. Došlo je vreme da se sakriju svih osam fragmenata ka-mena Santamani. To je bilo povereno jednom čoveku (najvero-vatnije mu je to poverila Sambala!) koji je u svakom svom životu ispunjavao samo jednu misiju - da pohrani u sebi jedan frag-ment kamena Santamani. Nije se moglo smisliti ništa mudrije ni sigurnije. Taj čovek, koji se svaki put iznova rađao i useljavao u novo telo, uzimao bi sledeći komad kamena Santamani, gutao

489

Osam puta u svakom svom životu taj čovek je dolazio ovamo da hi u svom telu sačuvao osam

fragmenata kamena Šantamani


ga, ulazio u stanje Samadija i... okamenio se, sakrivši u svom okamenjenom telu komadić tog čudesnog ka-mena. A u sledećem životu se dešavalo to isto. I tako se ponovilo osam puta - takva je bila misija tog čoveka!

Osetio sam kako mi zu-bi udaraju jedan o drugi, po ubrzanom taktu.

- Eto o čemu se radi! Osam okamenjenih tela (statua) i u svakoj od njih -komadkamena Šantamani!

Ali, probaj da ih nađeš! U kamenu nećeš naći kamen! Hladna voda mi je tekla po nogama, a zubi su počeli da mi

cvokoću. - Šta je uopšte kamen Santamani? Šta li je to? - zamislio

sam se. - Šta je to? To je... to je... najverovatnije program iz-gradnje i formiranja telesnog čoveka, zapisan... na kamenom fajlu. Glavni fajl se nalazi unutar piramide Malog Kajlaša, u kamenu Šantamani. A osam komada - to su programi osam etapa formiranja novog čoveka koji je nekad, nakon Sveopšteg potopa, bio ponovo načinjen na Zemlji.

Hladnoća mi je postala nepodnošljiva. Hteo sam da izađem iz vode, ali sam se zbog nečega uplašio. Činilo mi se da me voda štiti.

- Ali zašto, zašto je svaki komad kamena Santamani potreb-no čuvati unutar kamenog tela? Zar kamen Šantamani nije već odigrao svoju ulogu? Zar zemaljski čovek već nije načinjen?

Zamislio sam se, zaboravivši na hladnoću.

490

Kamen Santamani - to je program konstrukcije i formiranja telesnog čoveka, zapisan u kamenom fajlu


- Novi čovek! Na Zemlji treba načiniti novog čoveka! - viknuo sam naglas.

U tom trenutku, dok sam stojao do kolena u vodi, ni-sam znao daje novi čovek već načinjen... i to da je načinjen kao protivteža nama, koji smo se potpuno upetljali u trivijalne probleme. .

Koraknuo sam napred. Voda je postala dublja. Zakoračio sam još jednom i upao u nekakvu jamu gotovo do pojasa. Po-gledao sam naniže, na vodu koja je tekla oko mene: ta brza tekuća voda bila je tako čista i tako radosna. Voda se radovala, obilazeći me. Eh, možda je vodi bilo smešno što obilazi ne oko mojih kolena, nego oko moje ne baš prestižne zadnjice.

- Čudno je što je na ovom zlokobnom mestu voda tako radosna. Pa, zar nije i voda živo biće, pa i ona sigurno zna pored kakvog me-sta teče - pomislio sam. - Ona se ne boji ovog mesta, ne ljuti se, ne pada u kaskadama, ne pada u histeriju, nego ponire u vodopadu, i... ne umire pretvarajući se u blato, nego teče kao prijatna i lepa rečica, veselo se radujući životu, teče ovde... na ovom zlokobnom mestu koga se tako boje ljudi koji su ogrezli u...

Novi čovek

Voda

491


Pomerio sam noge, potrudivši se da još više zaronim u vodu... u prijatnu i radosnu vodu. Čak mi se javila želja da sednem kako bih se zamočio u vodu do grudi, ali sam se uplašio da ću skvasiti mape, sveske za crtanje, dnevnike i druge stvari koje su mi bile u džepovima i u rancu.

Više mi nije bilo hladno. Ne. Bilo mi je naprosto dobro... zajedno sa vodom. Čak mi je izgledalo da je njena radost prešla na mene. Već sam bio uveren da je i voda živo biće, kao i mi - ljudi - i da je takođe Božija tvorevina, ali verovatno čistija od nas koji smo ogrezli u... Ova voda je, verovatno, već prošla te faze evolucije kada ju je ispunjavala zloba o vidu zapenušanih kaskada i vodopada i smirila se shvativši da je glavni stožer života Čista Duša... njena Čista Duša vode.

Pljesnuo sam dlanovima po površini vode. - Šljap, šljap, šljap - prijatno se razleglo unaokolo. Pljesnuo sam još jednom. - Šljap, šljap! Osmehnuo sam se. Još jednom sam pljesnuo po vodi.

- Šljap! Prešao sam mokrim dlanom po

licu osušenom vetrom. Ono mi je iz-gledalo... ljudski hrapavo.

- Voda se ne boji Gladnog Đavola, zato što je ona čista - pomislio sam. -Ni ljudi se ne bi bojali, kada bi bili...

Koraknuo sam još jednom na-pred, još jednom, još jednom... i izašao na suprotnu obalu. Voda se cedila sa mene, a to mi se nije htelo.

Ukrućenim nogama sam ko-raknuo još nekoliko puta napred i odmah tu video niz okamenjenih ljudi.

492


- Šantamani! - prošaputao sam. - Legendarni kamen! Ka-meni program života!

Voda se već ocedila sa mene a u duši mi se zakovitlao vihor sumnji.

- Da li sam dostojan, da li sam dostojan da se približim koma-dima legendarnog kamena Šantamani? Ja sam samo potomak tog ¡,kamenog programa" koji je Neko inkorporirao u taj kamen i sakrio u kamenom telu! Da li smem da to sebi dopustim?

Glupo sam mahnuo rukom, kao da ću pljesnuti po vodi. Ali pljesak se nije čuo.

- Moja biopolja, moja biopolja... moja na baš čista biopolja... moja banalna ljudska biopolja... moja biopolja koja su upila život pun zla... moja biopolja koja su u sebe ugradila nužnost da se prilagođavamo nečistoti... moja biopolja, koja su upila u sebe sve čime se ponosi naše čovečanstvo... moja biopolja u kojima se i bez moje volje uzdizao duh Amerike sa Tuđim Bogom u glavi i zveketom dolara... moja biopolja ne mogu biti čista. Ta biopolja mogu da naruše, pa čak i da izbrišu program života u kamenom fajlu Šantamani! - gotovo da sam kriknuo u sebi.

Shvatio sam da nemam prava da prilazim statuama oka-menjenih ljudi. I to me je rastužilo. A tako sam hteo da uprkos čitavom ljudskom društvu budem čist! Ipak, shvatio sam da to ne ide. Svaka individua je pre svega čestica, tako da čak i daleka Amerika putem ljudskog biopolja može da utiče na nekog tamo čoveka - na uralskog Rusa sa tatarsko-ukrajinskim poreklom!

A tako sam hteo da budem čist. Veoma. Čist kao... voda. Pognuo sam glavu. Potom sam je podigao, podigao ruke i

što sam glasnije mogao, da čuje čitavo Mesto Gladnog Đavola, povikao:

- Hvala ti - dragi Crni Anđele! Hvala ti što čuvaš komade legendarnog kamena Šantamani, što čuvaš kameni program stvaranja i formiranja zemaljskog čoveka! Hvala ti što ne puštaš ovamo ljude i pokazuješ im očigledno kuda vode njiho-

493


ve zle misli, koje bi mogle da unište kameni program ljudskog života! Hvala ti, anđele; nepravedno te zli ljudi nazivaju Glad-nim Đavolom! Hvala ti... dobri Crni Anđele! Hvala ti za tvoju misiju - što čuvaš izvor telesnog čoveka! Hvala ti, moj dragi!

Čak mi se učinilo da me je anđeo čuo. Ali, ja ga nisam vi-deo. A on je mene sigurno video, pa me je možda čak i natkrilio svojim crnim krilima. Nisam ga osećao i nisam mogao da do-dirnem njegovo anđeosko telo, za mene je ono bilo prozirno. A tako sam hteo da porazgovaram sa njim! Ali, život nas je poveo na razne strane materijalne tvorevine; nismo mogli - tačnije, nismo imali pravo da razgovaramo, mogli smo jedino da misli-mo jedan na drugog.

Već sam shvatao da se glavni kamen Santamani nalazi u nepristupačnoj piramidi Malog Kajlaša, koja je postavljena na tri kamena stuba viša od 600 metara, gde mogu da priđu jedino

anđeli. Čudni „pampuri" koji štrče iz stena, podsećajući na periskope, kao da nadgle-daju ovaj svet iz zagonetnog podzemlja Kajlaša, da ne bi propustili nešto što bi moglo da naruši mir mesta na kome je zapisan program života na Zemlji... program po kome je građen Grad Bogova.

- Po programu, zapi-sanom u glavnom kame-

~ nu Santamani, građen je U nedostupnoj piramidi Malog Grad Bogova! - prošaputao

Kajlaša sakriven je glavni kamen sam, jedva mičući od vetra Santamani - kameni program ohlađenim usnama.

po kome je građen Grad Bogova A potom sam se zamislio - Grad Života i dodao:

494


- Grad Bogova - to je Grad Života!

Još nisam shvatao smi-sao tih reči. Trebalo je da prođu godine da bi taj smi-sao sa odjekom ušao u moju dušu izazvavši u njoj najdublje ushićenje velikim umom Sambale i... naravno, Tvorca.

- A po programima, zapi-sanim u osam fragmenata kamena Santamani, građen je legendarni tibetski Va-vilon - kolevka zemaljskog čovečanstva - opet sam prošaptao. - Ali, zašto je tih kamenih programa bilo osam, a ne jedan? Zašto se nije smelo sve staviti u jedan kameni program? Tehničke mogućnosti su to, verovat-no, dopuštale.

Zamislio sam se. - Evo u čemu je stvar! Evo

u čemu je stvar!. - gotovo sam viknuo - Period formi-ranja (ili adaptacije na zemaljski život) kloniranog poslepo-topskog čoveka trajao je veoma dugo. I očigledno je Šambala razdelila taj dugi period na osam etapa, a program svake od njih bio je ugrađen u zasebni kameni fajl. Čim se program prve od osam etapa upotpunio, pojavljivao se... onaj isti čovek, uzimao već upotrebljeni program u obliku komada kamena Santamani

Dugački period poslepotopskog rađanja čovečanstva je Šambala podelila na osam etapa, čiji su programi bili zapisani u osam

kamenih fajlova. Kako bi se jedan program ispunio, pojavljivao bi se „onaj čovek" i sakrivao

realizovani kameni fajl u svom okamenjenom telu. To se ponovilo

osam puta

495

u predelima ŠAMBALE

i sakrivao ga u sebi... u svom kamenom telu... za potomstvo. Čim bi se upotpunio program druge etape, taj čovek bi se po-novo pojavljivao i... tako se to ponovilo osam puta, sve dok se čovečanstvo, rođeno ovde na Tibetu, nije čvrsto ukorenilo na čitavoj planeti.

Krenuo sam napred još nekoliko koraka, ka okamenjenim telima u kojima su se, kako sam ja pretpostavljao, nalazili ko-madi kamena Santamani. Odmah sam osetio da me je nešto zaustavilo.

- Sve što je sakriveno, što postoji na Zemlji, ima minimum dva nivoa zaštite. Ako se glavni kamen Santamani nalazi na

savršeno nepristupačnom mestu, unutar piramide Malog Kajlaša, pa još i pod nadzorom ljudi iz podzem-lja Šambale, onda ovih osam fragmenata, koji su čvrsto zazidani u kamena tela, čuva još i anđeo, koga tako ne-pravedno nazivaju Gladnim Đavolom - pomislio sam.

Opet sam strašno zaželeo da popričam sa tim anđelom. Nisam hteo ništa loše! Hteo sam jedino da znam! Nisam nastojao... nisam...

Učinilo mi se kao da me je nešto udarilo odozgo. Sa-gnuo sam se.

- Kako nisam na to pomi-slio! - uzviknuo sam. - Moja biopolja! Moja biopolja, koja su upila grehe čovečaiistva!

496

Dobri Crni Anđeo čuva osam fragmenata

kamena Santamani sakrivenih u kamena tela


Zar imam pravo da se približim svetim kamenim programi-ma?! Nisam samo ja kriv što su moja biopolja daleko od kri-stalne čistote, nego i ljudi među kojima živim!

Mahinalno sam još nekoliko puta koraknuo unapred... iako to nisam hteo da učinim. Oštar bol u želucu me je nenadano presekao.

- Uh! - udahnuo sam i seo. Bol je bio užasan. Grčeći se od bola, podigao sam glavu i po-

gledao na „okamenjena tela". Učinilo mi se da mi je jedna od kamenih statua rekla:

- Odlazi odavde! Okrenuo sam se nazad. Pognut, prešao sam nekoliko meta-

ra i stao. Bol me je razdirala. Klonuvši, srušio sam se na zemlji i glasno, ne stideći se, zaplakao.

- Aaaaaa... - plakao sam ja, odrastao i zdrav muškarac, maj-stor sporta.

Potom sam stao četvoronoške i nespretno počeo da se približavam vodi. Rastojanje do vode mi je izgledalo veoma ve-liko, iako je voda bila sasvim blizu.

Najzad sam se dokopao vode. Grebući rukama po šljunku na obali dopuzao sam do vode, protegnuvši telo dalje u rečicu gde je bilo dublje i sa zadovoljstvom opustivši glavu, pokušao sam da se potpuno zagnjurim u vodu iako je za to bilo potrebno da zagnjurim nos do dna. Izbacio sam razređeni vazduh iz pluća:

- Buć, buć, buć - čuo se prijatan i veseo zvuk. Izdigao sam glavu iz vode i tako ležeći počeo da halapljivo

pijem vodu. Pio sam je... tu kristalno i veselo čistu vodu i izgle-dalo mi je da mi je te čiste i radosne vode malo, malo... Obu-zela me je pohlepa za vodom, pohlepa za njenom kristalnom čistotom.

Hladna voda je smirila bol. Ali, nastavio sam da ležim na obali, osećajući kako mi se po glavi igraju talasi. Povremeno bih okrenuo glavu na stranu i pljeskao dlanovima po vodi.

497


- Šljap - čulo bi se kada bih spustio šaku. Čak sam prelazio šakom gore-dole. - Šljap, šljap, šljap, šljap - čulo se unaokolo. Osmehnuo sam se. - Preživeh! - prošaptao sam. Napio sam se vode toliko da više nije imala gde da stane.

Odjek bola me je grizao iznutra, ali me nije mučio. Ustao sam. U glavi mi se vrtelo. Hladnoća me je sekla. Okrenuo sam se, opet pogledao okamenjena tela, potom

pogledao uvis i progovorio: - Hvala ti, moj dobri Crni Anđele! Hvala ti što nisi pustio

mene, nerazumnog, dalje! Moja radoznalost nije toga dostoj-na. Ja nisam dostojan tog... kamena.

A potom, ponovo se okrenuvši ka vodi, seo sam, potapšao vodu rukom i rekao:

- Hvala ti vodice - izvoru čistote! Spotičući se, prešao sam rečicu po gazu i zaustavivši se na

obali, odredio povratni azimut po kome je trebalo da pređem još petnaest kilometara do našeg automobila. Posrćući od sla-bosti i tresući se od hladnoće, prešao sam nekoliko metara po određenom azimutu. Ali, naglo sam se opet okrenuo, pogledao nebo nad okamenjenim telima, osmehnuo se i glasno kao dete povikao:

- Do viđenja, dobri Crni Anđele! Išao sam, išao i išao po pravcu kompasa. U glavi mi se vrtelo

i to me je odvlačilo od putanje azimuta. Povremeno bih pro-tresao glavom, nastojeći da se usredsredim, ali me je svejedno vuklo u stranu.

Nije bilo jakog bola, ali sam se osećao slabo. Klimave noge su me slabo slušale.

- Hajde, Muldaševe, hajde...! - govorio sam, terajući sebe da nastavim da hodam.

- Preživeo si, preživeo, preživeo! Hajde, hajde!

498


Pognuvši glavu, koračao sam napred. - Brže hodaj, Muldaševe, brže! Uskoro će početi da se smrka-

va - ponavljao sam sebi uporno. I počelo je da se smrkava. Ostalo je još oko pet kilometa-

ra. Nisam bio siguran da idem tačno po azimutu, pošto sam se stalno zanosio u stranu. A trebalo je doći do mesta gde su me čekali Tatu i Lan Vin Je. Trebalo je pogoditi baš tu tačku.

Znao sam da sam dovoljno iskusan u praćenju azimuta, ali... vrtelo mi se u glavi i nikako nisam mogao da se saberem.

- Đavo ga odneo! Hajde, hodaj! - stalno sam ponavljao. Iznenada, ne znam zašto, obuzeo me je strah. Stao sam.

Učinilo mi se da sam nešto čuo. - Auuuu - razleglo se izdaleka. - Psi! Divlji psi! Ili... vukovi!? - tiho rekoh. Osetio sam kako mi je srce besomučno zalupalo. - Tak, tak, tak, tak - lupalo je srce. Zadrhtao sam čitavim telom. - Smrt me prati! - prošaptao sam. - Auuuu - razleglo se kao odgovor, ali sad već bliže. Stegao sam pesnice... pesnice bez oružja. Potom sam dohva-

tio nož. Smrkavalo se, ali je još bilo vidno. Uskoro sam ugledao pse. Oni su hitro presekli pravac moga

puta i zaustavili se malo sa strane, radoznalo me gledajući. Bilo ih je pet.

- Smrt me prati! - još jednom sam prošaptao. Opet sam pognuo glavu i krenuo pravo ka psima, skrećući

sa pravca azimuta. - Koji je već ovo put da me smrt prati! Koji! Nećeš me sa-

da uzeti! Nećeš! Nećeš! Nećeš! - ponavljao sam. - Hajde da se sukobimo! Ej, džukele, dodite ovamo! Napadnite! Da vidimo ko je jači!

Psi su se iznenadili što sam pošao pravo na njih, ne bojeći se. Počeli su da trče u krug i podelili se na dve grupe.

499


- Najvažnije je - ne plašiti se! Strah priziva smrt! - pomislio sam.

Jedan od pasa je počeo da glasno zavija. Ostali su mu odgo-vorili u horu. Potom su se udružili u čopor i iznenada krenuli na mene.

Na trenutak sam se zabrinuo, ali sam potom isturio nož i krenuo na njih, pognuvši vrat. Nisam ih se bojao... zato što se više nisam bojao smrti. Naprosto sam hteo da se sukobim sa njima - đavoljim nakotom - i da vidim ko će pobediti u bi-ci. Hteo sam da se borim, žudeo sam za tim! Uopšte se nisam plašio, samo sam žudeo za borbom.

Psi su se zaustavili na trideset-četrdeset metara od mene i počeli da reže.

- Grrrr - oponašao sam ih, nastavljajući da idem prema njima.

- Auuu - iznenada je počeo da zavija jedan od pasa. Svi psi su zaćutali. I baš taj pas, najveći od njih, verovat-

no voda čopora, potrčao je u stranu, a za njim su krenuli i svi ostali.

Tresao sam se. Ponovo sam odredio pravac po azimutu i sa nekakvim osećajem ispražnjenosti pošao napred. Gotovo se smrklo.

- Izbegao sam smrt, zato što je se nisam uplašio - umorno pomislih.

Hodao sam i hodao po mraku. Samo bi se ponekad, sa boka, razleglo neprijatno zavijanje: „Auuu"!

Uskoro, malo po strani od pravca azimuta, ugledao sam svetlost farova.

- Svaka čast, Tatu i Lan Vin Je su uključili farove - rekoh. Lan Vin Je me je dočekao oduševljenim uzvikom. - Men, men, men - čuo sam. Zagrlio sam tog Kineza. On me je toplo pogledao u oči. Tatu

ga je povukao, pa me je i on zagrlio. A Lan Vin Je se sagnuo,

500


uključio svetio u kabini automobila, dohvatio moju flašu i do-dao mi je zajedno sa čašom.

- Pen! - rekao je. Shvatio sam šta hoće da kaže pa sam dobro potegao iz

flaše. Potom sam dodao flašu njima. I oni su sa zadovoljstvom po-

pili preostali alkohol. - Hvala, momci! - rekoh im ruski. Nisu shvatili. A potom smo se polagano dovezli do našeg logora, naravno,

dobro se istruckavši. Iz šatora su izvirila pospana lica drugova. Sergej Anatolevič

Seliverstov reče: - Pa kako si šefe? Da pojedeš nešto, ostalo je dosta kaše... Kad sam se ujutru probudio, naterao sam sebe da se umijem

i presvučem. A onda sam otišao u stranu i seo na zemlju - ti-betsku zemlju. Bila je hladna, ali prijatna.

- Smrt je prošla kraj mene - odsutno pomislih. Prišli su mi Lan Vin Je i Tatu.

- Smrt je prošla kraj mene - pomislio sam.

501


- Među Kinezima nema kukavica - rekao je Lan Vin Je. - Veliki narod ne može da ima kukavica - važno sam

potvrdio. Setio sam se anđela sa ružnim imenom „Gladni-Đavo", ustao

i prošaptao: - Hvala ti, dobri Crni Anđele! Tog dana smo krenuli kući.

502


Glava 21 Kod kuće

Pokupili smo stvari i natovarili ih u auto. Sergej Anatolevič Se-liverstov se zadržao pored svog „domaćeg" jaka.

- Šefe, tako sam se navikao na njega da mi je teško da se rastanem!

Jak je trljao njušku o upali stomak Sergeja Anatoleviča. - Pa dobro, dosta je bilo sentimentalnosti! Idemo, Sergeju

Anatoleviču! - prekinuo sam dugotrajnu scenu praštanja. Ušli smo u naš džip i krenuli putem nazad. Lan Vin Je je bio očigledno zadovoljan, on se vraćao kući.

Tatu je bio žalostan. Ravil se često i u naletima kikotao. Ra-fael Jusupov se zbog nečega sa zadovoljstvom nakašljavao. Segej Anatolevič Seliverstov, elegantno gladeći slepoočnicu, stalno je gledao u nebo. A mene je boleo želudac, ali ne mno-go jako.

Kajlaš je bio prekriven oblacima. Nije se video. A baš sam želeo da mu mahnem...

503


- Tatu! Lan Vin Je! Hajde da pridemo podnožju planina odakle počinje Grad Bogova. Zaobići ćemo jedno dvadeset ki-lometara, ali nije bitno! - predložio sam.

Svi su se složili. Dovezli smo se do podnožja planina i zaustavili se. „Kao

naručena", spustila se magla i obavila nas belim omotačem. Izašao sam iz automobila i pošao ka planini. Ravil je pošao

za mnom. Došavši do planine, kleknuo sam na kolena i prešao dla-

nom po kamenoj površini planine (tačnije, jedne od plani-na oko Grada Bogova). Ona mi je izgledala veoma, veoma bliska.

Pogledao sam uvis i video samo belu maglu. A potom sam se poklonio, poklonio se pred Gradom Bogova.

Zatvorio sam oči, zamislio veličinu Grada Bogova i... još dublje se poklonio. Ravil me je tako i fotografisao... u magli.... poklonjenog.

Ponovo smo ušli u auto i povezli se. Motor je brujao, rav-nomerno. Pokrio sam oči i počeo da pomalo dremam, tresući se na neravninama i nđ obraćajući pažnju na već poznati bol u predelu želuca.

- Rrrrrrr - brujao je motor. Slatko mi se spavalo. Rame Sergeja Anatoleviča bilo je ugo-

dno, mada koščato. To rame kao da je sa svih strana obavijalo moju glavu i uljuljkivalo je. I odjednom, usred brujanja moto-ra, počeli su da se pojavljuju nekakvi tonovi. Ti tonovi su se pojačavali, pojačavali, i uskoro počeli da se pojavljuju u obliku melodije koju kao da je pevao Sergej Anatolevič:

Buji-paji, svi ljudi treba da spavaju noću. Buji-paji, sutra će biti novi dan. Za ovaj dan smo suviše umorni Svima kažem - laka vam noć Oči se sklapaju, buji-paji...

504

Kod kuće

Meni je bilo dobro, naslonjenom na rame mog druga. Činilo mi se da Sergej Anatolevič peva i peva, u pratnji čudnog orke-stra koji je svirao na instrumentima koji su proizvodili samo zvuk „rrrr..." usred koga sam čuo reči „buji-paji, svi ljudi treba da spavaju noću..."

Verovatno je da sam u snu hrkao, pa mi je možda i curila pljuvačka na rame Sergeja Anatoleviča. Ali sam spavao, slatko spavao, spavao sa osećajem ispunjenja koji ... na kraju kraje-va sam zaradio ja sam, ne znam kako, odužio sam taj moj dug ovde, na Tibetu. „"

U snu sam se setio jedne svoje osobine - da zaspim na bilo kom mestu. U san mi je došla prvakinja pozorišta u Ufi, glumica Tansulpan Babičeva, koja me je jednom pozvala na premijeru u kojoj je igrala glavnu ulogu i rekla da će je igrati samo za mene. A ja... smesta sam zaspao u fotelji, slatko sanjajući. Spektakl se uskoro završio i ja sam, svež kao rosa, stao pred nju praveći se da sam ushićen i očaran njenom glumom.

- Kako je neprijatno bilo glumiti dok si ti čmavao u fotelji! - sećam se da je rekla.

Ali, sada nisam spavao tamo gde ne treba spavati, spavao sam zakonito, normalno... na ramenu Sergeja Anatoleviča Se-liverstova, kome nije smetala moja pljuvačka koja je curila na njegovu prljavu jaknu. To je normalno - da se spava kada može da se spava, a ne da se spava kada se nađeš u situaciji kad nešto treba pomno pratiti.

Dalje mi se u snu prikazala jedna indijska epizoda iz moje prošlosti. Godine 1996. sa Venerom Gafarovim i Sergejem Seliverstovim smo obavili hiruršku turneju po nekoliko in-dijskih gradova, uskladivši je sa početkom naše prve ekspe-dicije na Himalaje. U svim tim indijskim gradovima držali smo predavanja mesnim očnim lekarima i obavljali pokazne operacije. Ali, držanje predavanja je po indijskoj tradiciji bilo praćeno velelepnom ceremonijom na kojoj su me predstav-

505


ljali indijskim očnim lekarima, pri čemu bi me posadili na izdvojenu stolicu obavezno mi oko vrata stavljajući venac od strahovito mirišljavih žutih cvetova i mešavinom engleskog i hindija govorili o meni, tako oko četrdesetak minuta, takve reči da se čak i iz odlomaka engleskih fraza moglo razume-ti da moju posetu tom gradu treba shvatiti u najmanju ruku kao „zrak svetlosti u carstvu tame". Ali, takva je tradicija in-dijskog naroda, koji je sklon da od svega pravi praznike i ume da bilo kojim povodom načini slavlje.

Slušajući te reči i sedeći na izdvojenoj stolici sa vencem oko vrata, osećao sam se kao potpuni idiot. A teško je da se suviše dugo osećate kao idiot, verujte, teško je... pogotovo kao „sla-tki idiot". Zato bih, hteo ne hteo, padao u san (kotrolišući se, istina, da mi ne curi pljuvačka) ali... nastavio bih da „blago-siljam" svojom pojavom indijski skup. U retkim trenucima kada bih otvorio oči i pogledao dvoranu, odmah bih zapa-zio moje drugove - Venera i Sergeja, koji su svom snagom pokušavali da mi telepatski prenesu da spavati naočigled svih (pa još i sa vencem oko vrata!) ne valja, pa su mi, izbečivši oči, čak to pokazivali i rukama. Ja bih im klimnuo glavom u odgovor, izražavajući svoje slaganje sa njima, ali su njihova

lica sa izbečenim očima opet tonula u maglu i... pojavljivala se u tom obliku, ali sada već u snu.

A kada bi se procedu-ra predstavljanja mene - zaspalog - završila, na nepojaman način bih podigao glavu, praveći se kao da je kod nas, u Ru-

Brujećapesmaputeva siji, sasvim prirodno da

506

Kod kuće

se na taj način slušaju izlaganja o sebi samom. Uzdah olakšanja bi dopro od Venera i Sergeja - „Uh!"

Stajući za govornicu (naravno, sa vencem!) i uzimajući mikro-fon u ruke, potpuno bih se probudio i čak ne brkajući engleski i ruski, glasno izgovarao: „Ladys and gentelemens! Dear collea-gues!", s radošću osećajući da govorim... ali više ne u snu.

Uvek sam zavideo mom prijatelju Rafiku Talgatoviču Nig-matulinu (doktoru medicinskih nauka, zameniku direktora našeg Naučnog centra) koji je mogao da ne spava na sastanci-ma i bio je u stanju da satima sedi u bodrom stanju a da mu ne trebaju naočare na kojima su nacrtane široko otvorene oči.

Rame Sergeja Anatoleviča Seliverstova, na kome sam spa-vao u automobilu, bilo mi je sasvim udobno; počeo sam da ga u snu pomeram i na kraju sam našao udobnije mesto za svoju glavu - njegove grudi.

- Uh! - uzdahnuo sam zadovoljno. A automobil se kretao napred, pevajući brujeću pesmu puteva.

A potom su se u tom brujanju pojavili nekakvi grandiozni tonovi i... u mojim ušima je zazvučao prekrasni valcer posleratnih godina:

U gradskome parku koncert duvačkog orkestra Na platou za igru nema slobodnog mesta...

Osećaj veličanstvenosti razlio mi se po duši i kao na javi sam video moskovski park Sokolniki kuda sam davno, davno prolazio idući sa neke izložbe i odjednom, sa strane, čuo zvuk duvačkog orkestra koji je svirao „U gradskome parku...". Sećam se da sam stao, oslušnuo muziku, i preko travnjaka pošao u pravcu svirke. Brzo sam stigao do mrežom ograđene platforme za ples, na čijoj je suprotnoj strani svirao duvački orkestar, u kome su muzičari bili samo sedokosi starci. Ali su oni svirali sa ogromnim nadahnućem, ogromnim nadahnućem... A vetar im je mrsio sede vlasi.

Na platformi je igrao samo jedan par: stari, stari pukovnik u uniformi vrteo je staricu u staromodnoj haljini i cipelama sa visokim debelim potpeticama.

507


Stao sam i gledao i slikovito mi se ukazao rat, koji su preživeli naši očevi i... reklo mi se da su naši očevi i majke zaista voje-vali plemenito, jer reč Otadžbina uvek plemenito zvuči. A taj pukovnik u uniformi, koji do dan danas nije izgubio držanje vojnika, tako je divno vrteo svoju davno-davno bivšu devojku u tim cipelama sa debelim potpeticama, tako je vrteo, da me je porazilo osećanje duboke nepravde što ljudi zbog nečega stare.

Valcer života

508

Kod kuće

Smrt nije strašna, strašan je rastanak

Ali, shvatio sam da je Bog odlučio da nas načini takvima; jer zli ljudi, kojih ima veoma mnogo, nemaju prava da žive previše dugo i moraju da se pročiste na Onom Svetu. Samo... ti zli lju-di povlače na pučinu smrti i druge - dobre - koji, isto kao i zli, moraju da osede, i vrteći se u valceru života, da se sećaju onih godina kada je vladala mladalačka ljubav, da bi, možda u novom životu, kad stanu pred nekog čoveka u novom obliku, smesta osetili da im je on po nečemu... po nečemu drag i bli-zak, ne shvatajući da je taj koji stoji pred njima njihova ljubav - ljubav tog života.

509


Stari drugovi se ne ostavljaju

Stajao sam i dalje, ne primećujući da sam i nos i bradu potpuno proturio kroz rupu u ogradi. A valcer je vrteo i vrteo prekrasni sedokosi par.

- Smrt nije strašna, strašan je rastanak! - pomislio sam. I još sam pomislio da što ljudi više žive jedni sa drugima i

što se duže druže među sobom, to bliskiji i draži postaju. - Stari drugovi se ne ostavljaju! - prostrujalo mi je kroz

glavu.

510

Kod kuće

Ako se čovek nečim ponosi, on se ponosi mladošću

Sećam se da su mi pred očima u nizu promakli likovi mojih starih drugova sa kojima me je život već rastavio, ali... neka topla i dobra energija je obavijala svakog od njih.

- Stari drugovi se ne ostavljaju! - pomislio sam još jednom. Sećam se da sam tada, u parku Sokolniki, dok sam stojao,

proturivši nos kroz rupu na ogradi, pomislio da je najveća niskost kod ljudi to što se oni ponekad ponose svojom mladošću.

Setio sam se lica jedne mlade dame, koja je rekla drugoj gospođi:

- Moja prednost nad Vama je - što sam mlada! Pomislio sam kako čovek, ako hoće da se nečim ponosi, on

se ponosi mladošću, ne misleći kako kroz nekoliko godina neko drugi može da kaže i njemu, oholo ga pogledavši:

- Moja prednost nad Vama je - što sam mlad!

511


Rastužio sam se. Pognuo sam glavu i krenuo parkom Sokol-niki ka metrou. A iza mene je duvački orkestar svirao pesmu ,,U gradskome vrtu...", svirao dostojanstveno, kao da govori da osim niskosti, u životu postoji i dostojanstvo.

Osetio sam kako klizim sa grudi Seliverstova. Podigao sam glavu.

- Spavaj! Spavaj! - rekao je Seliverstov pokušavajući da se što bolje namesti da mi posluži kao jastuk.

Opet sam spustio glavu na njegove grudi. Samo što sad ni-sam mogao da zaspim. Osetio sam da me i dalje snažno želudac. Bol je bio potmuo i sasvim mi je dojadio. Ipak mi se jako spa-valo, jako... Shvatao sam da je moje spavanje prirodna zaštitna reakcija, nastala nakon svih stresova koje smo preživeli u Gra-du Bogova, gde su se Život i Smrt spojili u jedno... sa malom napomenom - da mi se ipak živi.

I osećao sam da živim, ali živim sa tim neprekidnim bolom. - Uprljao sam se tamo... na tom „mestu"... tamo gde je tre-

balo da budem drugačiji... čistiji... znatno čistiji - pomislio sam.

Shvatao sam da sa tim bolom iz mene izlazi sva prljavština... prljavština banalnog života, na koji smo tako navikli i koji smatramo standardom, standardom pod parolom - „Živeti u duševnoj kanti za smeće". A tako bih želeo da kod svih ljudi vidim oči koje sijaju! Ipak, znao sam da ljudske oči sijaju veoma retko... još uvek.

- Još uvek... - sa nadom sam ponovio za sebe. Bol se pojačao. Zamolio sam da stanu i izašao. Udaljio sam se

od auta nekoliko metara po peščanoj padini i stao polusagnut. - Uh... - oteo mi se zvuk bola. Stojao sam još malo, a onda bespomoćno pomislio: - Kuda da idem! Moram da trpim. Zato će nečistota izaći

iz mene... sa bolom! Kad ljudi ne bi bolovali, oni bi sasvim... ogrezli... u prljavštini! Počeli bi da žive na đubrištu! Neka je

512

Kod kuće

ovo žestoko, ali ljudi moraju da boluju, ljudi moraju da podno-se bol, jer je bol - odjek nečistote od koje se oslobađa njihova duša! Pa neka boli. Da, neka boli - što jače boli, to čistiji čovek postaje! Boli, boli jače, pročisti me, pročisti!

Od tih misli mi je postalo lakše. Iznenada se trgoh. - A ako se sasvim „pročistim"... onda... kako ću živeti u

našem svetu? Ovde, oprostite, ali mora se biti prljav! - izbacih iz sebe, pognuvši se od bola.

-Uh- oteo mi se uzdah bola

Na trenutak sam se razočarao, ali sam potom shvatio da čovek, u celini, živi večno, menjajući tela i živote i u toj vrteški života glavni kriterijum je Cistota Duše, koju je davno, davno, kada nas je stvarao, kreirao sam Bog... na svoju sliku i priliku. I mi, Božija stvorenja, ne možemo ništa drugo osim da slušamo zavete Glavnog Oca - Boga, i da naučimo da se odreknemo ne samo onog što je nečisto, nego svega što ima i najmanju prime-su nečistote. A ako čovek to može da učini, to će se odraziti u njegovim očima...

U tom trenutku nekako sam se isprsio, podigao glavu i okrenuvši se u stranu šapatom rekao:

513


- Ja ću se truditi... ja ću se boriti... težiću... rvaću se i dati sve od sebe da promenim naš uprljani svet, makar i malo... makar i malo...

Primetio sam kako je u meni blesnula iskra samouverenosti, a nisam imao želju da budem samouvereni idiot koji želi da izmeni čitav svet.

Zamislio sam se. A onda sam rekao sebi: - Optimisti rešavaju sve u ovom životu! A džangrizavi pe-

simisti, koji glume ulogu „sveznajućih sudija" i koji umeju da lepo odmahuju glavom, neka idu... zato što oni, pošto toliko uživaju u negativnom, samo vuku čitavo društvo naniže, mireći se sa nečistotom i riju po toj nečistoti svojim na nečistotu naviklim mislima! Ne treba gunđati! A treba, makar i na trenutak, umeti odreći se „nečistog života" u senci sveznanja „nečistih zakona", pogledati svet detinjim očima i videti, na primer, u čoveku u kome vidite potencijalnog grab-ljivca, čoveka svetlog i čistog... čak i ako nije tako... čak i ako se varate... čak i ako... Naslađivanje nečistim zakonitostima samo vodi još dublje u nečistotu.

A optimisti, ti glupi optimisti, koje kritikuju i uče pameti sveznajući pesimisti i... koji imaju hrabrosti da detinje ružičasto pogledaju na život, rešavaju sve u ovom životu, jer ga oni vide u budućnosti, u ružičastoj budućnosti, boljoj budućnosti, prekra-snoj budućnosti - onoj budućnosti koju je za sve nas naslikao Bog - Najveći Optimist. A bez tog božanstvenog optimizma ne bi bilo ni nas - ljudi. Upravo su nas istorijski pesimisti bacili u ponor globalnih katastrofa, jer su oni kopali... analitički kopali po „prljavom vešu". A ,,veš" treba da uvek bude opran i čist, kao... detinje oči.

Zamislio sam koliko optimizma je trebalo da imaju ljudi Sambale da bi sagradili Grad Bogova i da bi ponovo, pomoću kalupa, sazdali Čovečanstvo na Zemlji. Samo ružičaste misli o budućnosti su tim optimistima pomagale da čine, čine i čine

514

Kod kuće

Opraštali smo se od Tibeta

velika dela, i to da ih čine ne radi sebe, već radi nas - nerazu-mnih, da bi na planeti Zemlji ljudski glas mogao da izgovori: „Volim te!"

Vratio sam se u automobil. Ponovo smo se povezli. Kraj nas su prolazile planine i bregovi „Večnog Kontinenta".

Bol se polako smirivala. Uhvatio sam sebe kako mislim da sam zadovoljan. Bio sam zadovoljan što je nama, običnim ru-skim ljudima, uspelo da poboravimo u Sambali, u vazdušastim i prekrasnim predelima. Bio sam zadovoljan što smo uspeli da

515

u PREDELIMA ŠAMBALB

vidimo Grad Bogova - neverovatni i neobični grad koji je bio sagrađen radi nečega što je imalo principsku, pa čak bih rekao i presudnu važnost za život na Zemlji.

Još nisam znao da će se odgonetka namene Grada Bogova otezati godinama, ali sam već tada znao da je zagonetka Grada Bogova, koji smo svojim očima videli, zaista grandiozna.

Vozio sam se, povremeno bi mi glava pala čas na rame čas na grudi Sergeja Anatoleviča Seliverstova. Biopolja Sergeja Anatoleviča su prigušivala bol - dobra blaga biopolja mog druga. Sergej Anatolevič bi se povremeno stresao, nastojeći da održi jedan položaj kako me ne bi probudio, a ako bi se i pomerio, činio bi to tiho i udobno. Sergej Anatolevič je povre-meno, tokom vožnje, potezao alkohol iz flaše, ali je to radio precizno i nije izgovarao tradicionalne opaske: „Uhu! Dobro je leglo!", pa čak nijednom nije prosuo na moju ćelu nijednu kap tog životvornog napitka. Samo su zvuči „hrsk... hrsk..." odavali da Sergej Anatolevič mezi dvopek.

U polusnu (a možda i u snu) preda mnom su se redale vi-zije paralelnih svetova i dok sam spavao na ramenu Sergeja Seliverstova, ukazalo mi se da su svi ljudi paralelnih svetova naši prijatelji, koji hoće da nam pomognu i koji su dali svoju moć nama - trodimenzionalnim ljudima - da bi se u našem svetu, gde se reč „čovek" ne piše sa velikim slovom, pojavi-la božanska sila pet elemenata, koja je sposobna ne samo da ruši, nego i da gradi, da gradi ono što se ne može sagraditi ni na koji drugi način. Božanska sila pet elemenata delovala je na Zemlji upravo ovde, na Tibetu, da bi se sagradio Grad Bogova, da bi on... da bi on... da bi on... Rezultate dejstva moći pet elemenata - objedinjenih moći paralelnih svetova -svojim smo očima videli ovde, u obliku jedinstvenih kamenih konstrukcija Grada Bogova, ali uopšte nismo shvatali zašto je ovde bila dovedena „teška mehanizacija" Vasione. Nismo shvatali... još nismo shvatali.

516

Kod kuće

Rame (a povremeno i grudi!) Sergeja Anatoleviča je bilo udobno. Osećao sam da spavam na telu trodimenzionalnog čoveka, trodimenzionalnog Sergeja Anatoleviča Seliverstova. I zbog nečega nije mi se htelo da zamenim to trodimenzio-nalno telo (koje sam koristio umesto jastuka!) za gigantsko telo četvorodimenzionalnog čoveka, iako Sergej Anatolevič ni u trodimenzionalnom obliku nije bio mali! I ja sam bio stvo-renje trodimenzionalnog sveta i naravno, težio sam svemu tro-dimenzionalnom, zato što je ovde, u skučenom i sumornom svetu (mereno višim merilima), bila moja Domovina, koju mi, trodimenzionalni ljudi, treba da promenimo i učinimo je vese-lom i životnom.

Još jednom sam pomerio svoju glavu po trodimenzional-nom ramenu (ili grudima?) Sergeja Anatoleviča i iznenada osetio da mi, trodimenzionalni ljudi, koji baš ne uvažavamo same sebe ipak, ipak možemo da promenimo naš dosadni i tmurni svet i učinimo ga takvim... takvim da čak i u tom sve-tu, smeštenom na nižim nivoima, mogu da se događaju čuda, ona neverovatna čuda na kojima će providnim, ali jasnim slovima biti napisana glavna deviza postizanja čuda - Cista Duša. I tada će (ko zna?) možda i u našem, sad više ne tmur-nom već radosnom svetu, zablistati čudotvorna sila pet ele-menata, sila koja je (reći ću vam, pošavši malo unapred) stvo-rila i nas same kao nerazdvojni deo sveta... načinila nas je uz pomoć Grada Bogova zajedničkim radom (i graditeljstvom!) paralelnih svetova.

- Krrr... krrr... - resko odjeknu u mojoj glavi. Sergej Anatolevič je ponovo hrskao dvopek. U san mi je došlo Glavno Ogledalo Vremena i Ogledalo

Kralja Smrti Jame u Gradu Bogova. I ja sam nekako jedno-stavno i lako (u snu!) uvideo da će vreme čuda doći onda kad Čovečanstvo shvati zakone Vremena i počne da poima svakog čoveka kao Čoveka-Vreme ili Čoveka-Misao (pošto je Energija

517


Misli energija Oslobođenog Vremena), a i kad počne da više veruje osećanjima koje je Bog i poslao radi toga da bi ispitao misli. I tada, kad osećanja počnu da preovlađuju u našem sve-tu, sasvim je moguće da će nastupiti i vremena matrijarhata (pošto su žene sklonije osećanjima!) i... žene će početi da se udvaraju muškarcima (uzgred, takvi simptomi već postoje!) koji će, pošto su iz gluposti nabildovali mišiće, stidljivo okreta-ti glavu ne dopuštajući da krhka žena obgrli njihovo mesnato-masno telo.

U tom trenutku, dok sam se vozio, i nepojamno umoran spa-vao, spavao i spavao na ramenu (ili grudima!) SergejaAnatoleviča Seliverstova, budeći se periodički od već poznatih zvukova ,,hr-sk... hrsk... hrsk...", nisam još znao da ću uskoro biti u stanju da prvi na svetu obavim transplantaciju oka, zasnovanu na možda maglovitim, možda hipotetičkim i nedokazivim zakonima Vre-mena (tačnije „brzini prorastanja krvonosnih sudova") koje će biti veoma teško objasniti kolegama, a koje je nagovestilo Ogle-dalo Kralja Smrti Jame - Misleće Ogledalo Vremena.

- Hrrrsk... - zazvučalo mi je u glavi. - Tvrd dvopek je našao! - pomislih. A mi smo se vozili i vozili dalje. Želudac me je boleo i boleo.

A ja sam, ne obraćajući pažnju na bol, spavao i spavao, spavao i spavao, spavao i spavao. Samo bih se ponekad probudio od nepodnošljivog bola, zamolio da se zaustavi automobil i izla-zio da zaječim... povremeno žestoko zaječim. A jednom sam, naslonivši se na rame Sergeja Anatoleviča koji je stajao kraj mene, glasno zaplakao.

- Boli! Jako boli! - izletelo je iz mene kroz suze. Prolazio je dan za danom. Vozili smo se i vozili. Želudac je

boleo i boleo. A nečisto ta je izlazila i izlazila iz mene. Povremeno bih otvorio oči, gledao kroz prozor i video po-

neki natpis na kamenitoj padini koji je govorio o tome da Ti-betanci ne žele da zaborave nekadašnje velike mantre, bilo ra-

518

Kod kuće

vne krugove - svedočanstva o Šambali, bilo stupe - simbole piramida Grada Bogova, ali sam već shvatao, sa bolom u duši shvatao, da je misija Tibetanaca već završena.

- Zašto Bog nanosi bol ljudima?! - mislio sam stalno iznova.

Nisam nalazio dobar odgovor na ovo pitanje, ali sam u du-bini duše shvatao da je to, najverovatnije, radi napretka, radi velikog napretka, jer bez napretka ne bi bilo života.

- Sve živi: žive ljudi, žive insekti, živi energija, živi voda, živi vatra - prolazilo mi je kroz glavu.

Zbog nečega mi se stužilo. I samo bi me periodični zvuči „hrrrsk" pomalo razveselili.

Uskoro smo stigli do mesta na kome je tibetska visoravan počela da se spušta. Ponosno smo se zagrlili, pozirajući pred foto-aparatom, malo sa jezerom, malo sa šatorom u pozadini, a na duši nam je bilo tužno jer nam se nije rastajalo sa Tibetom - Kolevkom Čovečanstva.

Naravno, ja sam se smešio i fotografisao sa nameštenim osmehom na licu. A želudac me je boleo, boleo i boleo... Ipak, čim bih seo u automobil, smesta bih zaspao i spavao, spavao i spavao, ne obraćajući pažnju na bol. Proradila je zaštitna reakcija organizma nakon učestalih stresova.

Povremeno bih se setio svojih nekadašnjih šampionskih pohoda, kada je na teškim prevojima bilo toliko stresova, to-liko stresova... A onda bi nam oko vrata okačili šampionske medalje.

- Da se nisam predao, da nisam.., ostario? - pomislio sam. Setio sam se već postarijeg predsednika japanske firme

„Ničiboren", gospodina Kondoa, tačnije Kondo-sana. On je div-no govorio ruski, ali bi ponekad pobrkao ruske reči.

Sa gospodinom Kondoom sam šetao po Manježnom trgu, pošto smo dobro popili. Naravno, razgovarali smo o životu, veselo razgovarali. Sećam se da sam pitao o tome koliko se

519


trude japanski muškarci kada se udvaraju japan-skim ženama, zamolivši ga da mi ispriča svoje lično iskustvo.

Šta to govoriš, Muldaševe, šta govoriš? - sećam se da je rekao Kon-do-san. - Ja sam... ja sam već zastareo.

- Šta? - upitao sam. - Zastareo - ponovi on,

brkajući reč „zastareo" sa rečju „ostario".

Sećam se da sam se - Eee... Muldašev-san, rastužio.

ja sam već zastareo Pa i u ovom trenutku sam mogao da kažem da

sam, moguće, i ja „zastareo", ali... ko zna, ko zna u kojoj meri. Uskoro smo počeli da nailazimo na naselja u kojima bi-

smo se zaustavili da nešto pojedemo. Posmatrao sam kako Rafael Jusupov pije čaj, čitavim svojim izgledom ocenjujući kvalitet tog napitka, radovao sam se kako Ravil Mirhajda-rov prostodušno „cuga" pivo iz flaše, ali sam sa posebnom pažnjom posmatrao Sergeja Anatoleviča Seliverstova, koji bi svaki napitak popio u jedan-dva gutljaja, i odmah bi počeo da piše na kolenima u očiglednoj želji da nadoknadi ono što je propustio u svojim dnevnicima.

Na granici sa Nepalom smo stali i veoma dugo čekali da nas propuste. Već smo počeli da strepimo da nas Kinezi neće pusti-ti u Nepal odakle je trebalo da letimo u Rusiju. Ali, uskoro su se pojavili Lan Vin Je i Tatu i predložili da popijemo za rastanak, jer oni ostaju ovde, u Kini... na Tibetu.

520

Kod kuće

Kineska votka je bila užasna, ali neverovat-no mirisna - izgledalo je da smo i mi skroz počeli da mirišemo na nju. I odjednom... Lan Vin Je, pošto se naćefleisao, zapeva - na ruskom: „Izašla je na obalu Kaćuša, na visoku strmu oba-lu..." i poče da se seća godina koje je proveo na Moskovskom uni-verzitetu, govoreći na gotovo savršenom ru-skom. Svi smo se toplo osmehnuli.

Kada smo prešli granicu sa Nepalom i kada nas je autobus dovezao do ravnice, Sergej Anatolevič je uzdahnuo:

- Uh, kako je vazduh gust! Ako dobro uda-hneš, pluća možeš da uništiš. Ovo vam nije „Vecni Kontinent"!

Svi smo disali sa zadovoljstvom.

U nepalskoj presto-nici Katmanduu bilo je

Rafael Jusupov degustira čaj, Rafael Mirhajdarov pije pivo, a

Sergej Anatolevič piše

521


vruće i vlažno. Svi smo išli u šorcevima i povremeno pogleda-li svoje mršave izmučene noge. Želudac me je iz dana uz dan boleo sve manje. Gledao sam na civilizaciju sasvim drugim očima... pomalo tuđim očima.

Svakih sat-dva začuo bi se nečiji glas, najčešće glas Rafaela Gajazoviča Jusupova:

- Momci, da pojedemo nešto? I opet bismo pošli u

neki jeftin restoran da jedemo, sa zadovolj-stvom jedemo, civilnu hranu.

Tokom jela, sa ve-seljem bih gledao lica momaka. Ne, oni se nisu radovali jedino obilnoj hrani, oni su se radovali što su mogli da izdrže teška, ja bih rekao, smr-tonosna iskušenja i da vide legendarni Grad

Bogova ili - Grad Života - i što su uspeli da shvate, mnogo šta shvate u ovom životu. A lice Rafaela Jusupova je prosto sijalo.

Uskoro smo poleteli za Moskvu. U salonu se Sergej Anatolevič „sprijateljio" sa nekim alpinistom i oni su „ugovori-li" bocu alkohola... u boci mineralne vode zapremine 1,5 litra.

Na aerodromu Seremetjevo 2 Sergeju Anatoleviču su pošle suze i on je, kleknuvši na kolena, počeo da ljubi granitni pod govoreći:

- Zemlja! Ruska zemlja! Na izlazu smo videli drugove koji su nam pošli u susret: Iri-

nu Kazminu, Tatjanu Drapenko i Jurija Ivanoviča Vasiljeva. Iz-grlili smo se, seli u auto, povezli se kod Irine Kazmine i... pričali

Lice Rafaela Jusupova je sijalo

522

Kod kuće

i pričali o tome šta je bilo. Trudio sam se da nešto ispričam, ali mi nije polazilo za rukom - sve mi je ovde bilo još više tuđe. I samo su me tople oči mojih drugova vraćale u život, a ja sam... nimalo čudno... još bio tamo, u Gradu Bogova.

A onda smo avionom odleteli u naš rodni grad, Ufu. Dočekali su nas, dodali nam po veliku čašu votke i mi smo neprekidno grajali, razume se, pričajući gluposti. O Gradu Bogova smo, na-ravno, govorili malo - to je bilo i suviše sveto.

Auto me je dovezao do ulaza moje zgrade. Znao sam da me kod kuće čeka moja žena - Tatjana.

Izašavši iz automobila, na trenutak sam zastao. Setio sam se da moja žena, Tanja, ima običaj da spava dvaput dnevno, pošto ima sjajan nervni si-stem, i nikad ne pa-ti od nesanice. Kad se vrati s posla, oko sedam uveče, popije čaj i odspava do je-danaest-dvanaest, nakon čega se bu-di i sprema večeru, očekujući da će joj muž doći s posla negde oko tri noću (pošto je on noćni tip, „čovek-sova") i hteće da jede, a nje-mu, radoholičaru, neće biti zanim-ljivo da kusa šči sam sa mačkom u krilu. Tanja me je uvek čekala i mi

Moja žena Tanja sa našim mačkom, koji se zove Glupan

523


smo, kao normalna porodica, jeli zajed-no... u tri noću. A ja bih, rekavši: „Hoćeš čašicu, Tanja?" srkao šči i jeo kotlete sa krompirom koje je ona pripremila, ne zaboravljajući da na kraju večere, zauzevši važnu pozu tatarskog muškarca, kažem: „Pa, Tanja, molim te, skloni tanjire..".

A potom bismo pi-li čaj, naravno sa piro-gom, koji ja, iskreno, baš ne volim mnogo, ali ga jedem iz osećaja patriotizma, mada

drugi koji probaju Tanjin pirog (kad ga ponesem na posao) govo-re „mmmm...." i dodaju: „Kakav kolač!"

Pa i sada, dok sam stajao u ulazu moje zgrade, osećao sam da ću, evo, doći do lifta, pritisnuti dugme, a lift će se, drndajući, spustiti u prizemlje i povesti me do mog stana pred čijim vra-tima ću na trenutak zastati, da bih shvatio da sam jako želeo da dođem ovamo... kući. Meni... koga su išibale peščane oluje Tibeta... veoma se išlo kući.

Zaista sam i zakoračio u ulaz, pritisnuo dugme lifta, lift je došao i doneo me do vrata mog stana.

Pre nego što ću pozvoniti, na trenutak sam zastao. U glavi su mi zazvučale reči Jurija Ivanoviča Vasiljeva koje je izrekao na aerodromu Seremetjevo 2, kada nas je dočekao:

524

Tanjin pirog

Kod kuće

~ Pa, šefe, jeste li našli Grad Bogova? - Našli smo, Jura, našli! - sećam se da sam odgovorio. -1 šta je to? - Obrazac života na Zemlji - sećam se da sam odgovorio,

neočekivano i za sebe samog.

525

Epilog

Dragi čitaoče, ovim se priča ne završava.: U sledećoj knjizi govoriću o tome kako smo nakon zamornih i dugih proračuna došli do zapanjujućeg zaključka da nam je Gospod dodelio sud-binu da nađemo mesto gde je Bog stvarao zemaljskog čoveka. I makar da će Vama, dragi čitaoče, ti proračuni izgledati pretera-no složeni i dosadni, ipak, kad počnete da čitate sledeću knjigu, shvat'ićete da ćete pomoću Grada Bogova vi spoznati i samog sebe što je... u celini... veoma važno.

A potom će se pojaviti „Matrica života na Zemlji 2".

527

muldashev - u potrazi za gradom bogova

Documents