multimedijalni aspekt u delu dušana...

DIPLOMARBEIT

Titel der Diplomarbeit

„Multimedialer Aspekt im Werk von Dušan Radović“

(„Multimedijalni aspekt u delu Dušana Radovića“)

Verfasserin

Biljana Gratt

angestrebter akademischer Grad

Magistra der Philosophie (Mag.phil.)

Wien, 2013

Studienkennzahl lt. Studienblatt: A 243/364

Studienrichtung lt. Studienblatt: Slawistik (Bosnisch/Kroatisch/Serbisch)

Betreuerin: Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katja Sturm-Schnabl

Veliku zahvalnost dugujem svojoj mentorki, dragoj profesorki, Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katji

Sturm-Schnabl, za nauĉnu, tehniĉku i prijateljsku podršku pri pisanju ovog rada.

Rad posvećujem onima koji su me tokom izrade diplomskog rada najviše motivisali da

istrajem u svojim nastojanjima i svojim mirom mi pruţili mir koji mi je bio neophodan,

svom suprugu Bojanu i našoj ćerki Lari.

SADRŢAJ

Uvod......................................................................................................................8

1. Biografski podaci...........................................................................................12

2.Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i literature

uopšte..................................................................................................................16

2.1. Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme

nastajanja prvih dela DušanaRadovića....................................................16

2.2. Knjiţevnost za decu u Srbiji...............................................................18

2.3. Dušan Radović i Zmaj – Dušan Radović i Vasko Popa.....................20

2.4. Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za

decu...........................................................................................................24

2.5. Radovićev odnos prema knjiţevnosti..................................................25

3. Književnost za decu Dušana Radovića........................................................29

3.1. Karakteristike Radovićeve poezije za decu........................................29

3.2. Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih...................33

4. Delo Dušana Radovića u formi aforizma....................................................37

4.1. Aforizam kao kratka forma izraţavanja.............................................37

4.2. Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar..........................................38

4.3. Beograd Dušana Radovića.................................................................40

4.3.1. Beograd kao tema u knjiţevnosti...........................................40

4.3.2. Odnos Dušana Radovića prema Beogradu...........................41

5. Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima............................46

5.1. Dušan Radović i pozorište..................................................................46

5.1.1. Pozorišne predstave za decu.................................................47

5.1.2. Pozorišne predstave za odrasle.............................................49

5.2. Dušan Radović i novine......................................................................51

5.2.1.Deĉiji ĉasopis „Poletarac“....................................................53

5.3. Dušan Radović i film..........................................................................64

5.4. Dušan Radović i radio........................................................................65

5.4.1. Radio drama „Kapetan Dţon Piplfoks“...............................65

5.4.2. „Kako su nastale ruţne reĉi“................................................67

5.4.3. Radio emisija „Beograde, dobro jutro“...............................68

5.5. Dušan Radović i televizija..................................................................74

5.5.1. Rad Dušana Radovića na televiziji za decu..........................75

5.5.2. „Na slovo na slovo“..............................................................76

5.5.3. „Laku noć, deco“..................................................................80

5.5.4. Rad Dušana Radovića na televiziji za odrasle......................81

Zaključak............................................................................................................83

Kurze Zusammenfassung in der deutscher Sprache......................................85

Literatura...........................................................................................................95

Primarna literatura...................................................................................95

Sekundarna literatura................................................................................97

Internet linkovi........................................................................................101

Dodatak............................................................................................................102

Curriculum vitae......................................................................................102

8

Uvod

Danjašnja svakodnevnica se teško moţe zamisliti bez prisustva masovnih medija.

Kako radio, tako i novine, televizija, film i internet, potpuno su postali sastavni deo posla,

obrazovanja, slobodnog vremena i zabave. Mora se primetiti da su i kulturi potrebni masovni

mediji, ne bi li se na najbolji naĉin predstavila što većem broju korisnika. S druge strane,

upravo masovni mediji mogu biti prizma kroz koju se kultura pogrešno tumaĉi i time joj

smanjuje kvalitet. Razvoj tehnike i pojava velikog broja ponudjaĉa na trţištu, dovelo je do

meĊusobne borbe konkurenata na polju medija i masovne komunikacije, ĉiji je cilj da se

privuĉe što više gledalaca. U ponudi je puno raznovrsnih programa, kako za odrasle tako i za

decu, ali im kvantitet ne garantuje i kvalitet.

Pod medijem masovne komunikacije podrazumeva se odreĊeno sredstvo, kojim se

prenosi odreĊena poruka, tj. posreduje u saopštavanju informacije. Danas postoje posebne

nauke koje se bave komunikacijama, masovnim medijima, istraţuju se najrazliĉitiji aspekti

novih dostignuća. Najviše se strahuje od prevelike i teško kontrolisane moći medija, najpre

televizije, pa onda i ostalih. Uticaj na sve delove društva, a najviše na decu, je veliki. Odavno

već postoje zakoni koji pokušavaju da regulišu koliĉinu nasilja i ostalih štetnih sadrţaja u

programskoj šemi.

Nekada to nije bilo tako, jer su nekada masovni mediji, kao što je televizija ili radio,

bili retki. Ne samo što nije bilo širokog izbora, tj. razliĉitih madijskih kuća, već su bila retka i

domaćinstva koja su mogla sebi priuštiti aparate za prenos televizijskog i radio programa.

Od vremena ţivota i rada Dušana Radovića do danasnjih dana, mnogo se toga

promenilo na polju medija, ali je njihova vaţnost ostala ista, tj. povećala se u skladu sa

razvojem samog društva u celini. Sedamdesetih godina 20. veka televizija je bila još u

razvoju, dok su radio, film, pozorište i knjiga su bili najĉešći putevi za masovno prenošenje

informacija. Informacije su tada imale primarno informativni, a odmah zatim obrazovni i

zabavni karakter.

Sam Dušan Radović je rano uoĉio vaţnost medija i snagu njihovog uticaja na široke

narodne mase. Vrlo brzo se „zdruţio“ sa njima, radeci jedan dobar deo zivota upravo za radio

i televiziju. Potrudio se da pisano delo oblikuje za potrebe odreĊenog medija, a da se pritom

ne gubi na kvalitetu istog.

Po mišljenju Miroslava Maksimovića, Radović je prvi srpski pisac koji je

pravovremeno i ozbiljno shvatio masovne medije i profesionalno im pristupio. „Ako bi se

9

statistiĉki izmerio njegov rad, ispostavilo bi se da mnogo više pisao za gledanje i slušanje

nego za ĉitanje“.1

Uz pomoć takvog ozbiljnog pristupa, Radovićev knjiţevni put kroz medije je bio

veoma uspešan, jer se kod njega radilo o „jednom naĉinu mišljenja i deĉijoj odanosti

tehniĉkim izumima i modernim medijima koje je Dušan Radović više uvaţio, dublje razumeo

i srećnije iskoristio nego i jedan naš pisac“2

U vreme kada je Dušan Radović stvarao, a govorimo o periodu od posle Drugog

svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka, izbor medija koji su bili dostupni širokim

masama u tadašnjoj Jugoslaviji je bio mali. Bolje reĉeno, duţi niz godina izbora nije ni bilo.

Postojala je samo jedna kuca, Jugoslovenska radio-televizija, podeljena u republiĉke i

pokrajinske podstanice tadašnje Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije. MeĊu njima

je bila i Radio-Televizija Beograd, koja je poĉela sa radom 23. Avgusta 1958. godine.

S jedne strane je ĉinjenica da su jedini u ponudi, za navedenu medijsku kuću nosila sa

sobom i veliku odgovornost i obavezu da se kvalitetno bira program, a sa druge strane, takva

vrsta monopola dozvoljavala je da se greške dešavaju i ponavljaju. Programske šeme su bile

relativno šture i svodile se se, uglavnom na informativno-zabavni karakter. Bez obzira na to,

gledanost je bila velika.

Odnos nacije prema tadašnjoj Radio Televiziji majbolje ilustruje tekst o televiziji tog

vremena: „Kada je Televizija Beograd poĉelasvoj rad, ţiveli smo u vremenu drţavnog

socijalizma (...) Za mnoge je ova televizija poĉela kao prvo slovo ili kao prvi prozor u svet.

Svake veĉeri okupljale su se porodice, a intenzitet tog osećaja bliskosti nikada kasnije nije

nadmašen. Veliki je bio stepen poverenja u reĉi, u slike i ljude koji su ĉitali vesti ili vodili

programe, i još veća povezanost gledališta i televizijskih junaka. (...) Bilo je to vreme vlasti

jedne ideologije, jedne poruke, jednog programa i jedne drţeve.“3

Na osnovu tih reĉi moţe se reći da je proseĉan gledaoc smatrao radio i televiziju

svojim svarnim „prozorom u svet“, da je prijateljski i sa puno poverenja prihvatao dobijene

informacije, bez sumnje da bi mu bilo šta od toga molgo škoditi. Samim tim su urednici i

autori emisija, na posredan naĉin uĉestvovali u kreiranju sveopšteg razmišljanja, a jednim

delom i obrazovanja.

Dušan Radović je ĉesto komentarisao da je rad na radiju i televiziji mukotrpan posao

jer je malo kvalitetnih ljudi koji znaju i hoće da rade, a puno ponuda koje ne sadrţe umetniĉke

1 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. pogovor

2 Bedkovid Matija, Priznati genije nepriznate knjizevnosti, u predgovoru za Na ostrvu pisaceg stola, Mascom

EC/Booking, 2010, Beograd 3 http://www.rts.rs/page/rts/ci/javniservis/RTS+50/story/248.html

10

vrednosti. Po njegovim reĉima, u vreme dok je radio na Televiziji Beograd, bilo ih je malo

zaposlenih na velikom obimu posla: „Nas je bilo dvoje-troje u redakciji za decu, a pravili smo

150 emisija godišnje (...) okupili smo sve što je u Beogradu obećavalo da moţe nešto pismeno

i pametno da uradi. Više od pedeset autora je saraĊivalo.“4

Tek 1970. godine dolazi do osnivanja jos jedne radijske kuće na podruĉju Beograda.

Studio B je tada bio prva i jedina radio stanica u Jugoslaviji van sistema drţavne Radio-

Televizije Beograd. Osnovana je od strane nekoliko kolega, novinara, tada popularnog lista

Borba i Jugoslovenska revija. Dušan Radović u jednom momentu poĉinje saradnju sa njima i

ostaje u radiju Studija B punih sedam godina.

Masmedijalna dimenzija Radovićeve umetnosti je vaţna jer je „on pisac koji je odmah

prihvatao nove medije. Nije bio pisac ĉije se delo prilagoĊava, recimo, za televiziju, nego je

pisao kao televizijski ĉovek. Ne: pisac za televiziju, nego: televizijski pisac. Umeo je da u

knjiţevnosti misli glavom medija. I po tome je bio reformator i, kao svaki reformator, ĉovek

budućnosti. Oduševljeni pristalica medija, a kritiĉar knjige. Ali u toj budućnosti nije, svojim

delom, dovodio u pitanje knjiţevnost nego medije. Šta su oni bez kreativnosti i odgovornosti

umetnosti?5

Nacin razmišljanja Radovića, po pitanju medija i njihove percepcije je primetan još u

njegovom eseju Dete i knjiga6, gde je Radović doslovno rekao da je su deĉije knjige kao

najdivnije igraĉke i da su oduvek bile najbolja razonoda deci. Kao takve, one su po njemu

morale tako i izgledati, što je primetno već kod njegovih prvih zbirki, Poštovana deco7 i

Smešne reĉi8. Obe su većim delom ukrašene ilustracijama i više su slikovnice nego klasiĉne

knjige. Već je tu moţe uoĉiti njegova teţnja da se doĊe do vizuelizacije pisane reĉi, a samim

tim i podstakne asocijacija, koja je igrala vaţnu ulogu u pesmama Dušana Radovića.

Sa knjigom je 1952. godine i zapoĉeo svoj umetniĉki opus, sa knjigom ga i zatvorio9, a

u meĊuvremenu je delovao za i na televiziji, za i na radiju, novinama, filmu, pozorištu, u sferi

dešijeg obrazovanja, pri društveno-korisnim akcijama, kao i na ostalim medijima koji će biti

zastupljeni u ovom radu.

4 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 217

5 http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:408413-Bio-jednom-jedan-Dusan-Radovic

6 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str.65

7 Prvo izdanje iz 1954. godine u Beogradu u izdanju Dečije knjige, prim. autora

8 Prvo izdanje iz 1961. godine u Beogradu u izdanju Mladog pokolenja, prim. autora

9 Nedovršeno izdanje zbirlke poezije i proze u četiri knjige Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, posthumno

objavljeno u Beogradu 1983. godine u izdanju BIGZ-a – Narodne knjige, prim. autora

11

Posmatrajuci knjiţevni opus Dušana Radovića moţemo reći da njime dominira snaţan

karakter intermedijalnog, ali ako se taĉnije pogleda znaĉenje tog termina, primećuje se da

veliki njegovog dela tehniĉki ne moţe dobiti tu karakteristiku.

Intermedijalnost podrazumeva odnos izmeĊu knjiţevnog dela i medija, tj. obradu istog

dela u jednom od medija (film, televizija, radio, pozorište). Radovićevo delo je jednim delom

klasiĉna poezija i ako je kao takva obraĊena u nekom od medija, moţe se svrstati pod već

spomenutu karakteristiku intermedijalnosi. MeĊutim, veći deo njegovog stvaralaštva je, kako

je već spomenuto ranije u tekstu, namenski pisan za medij i kao takav nije obraĊivan, već

izvorno kreativno oblikovan za medijsku upotrebu.

Ono sto se sa sigurnošću moţe tvrditi je da je Dušan Radović u svim pravcima svog

knjiţevnog rada stvarao u kratkoj formi. Na to dolazi još jedna vaţna karakteristika, a to je da

je namerno ili sluĉajno jeziĉkim karakteristikama i stilskim oblicima omogućavao lak

prelazak svog teksta iz medija u medij, iz knjige u radio emisiju i obrnuto, iz radio emisije u

pozorište. Ako na sve to dodamo da je Radović bio „majstor serijalizacije, koji je izvlaĉio

maksimum iz minimuma zadanih malih oblika, majstor ponavljanja i iscrpljivanja jedne

poĉetne situacije“10

, onda moţemo zakljuĉiti da su upravo ti njegovi talenti omogućili sjajno

oblikovanje knjiţevnosti u okvire zadatih tema odreĊenog medija.

Uoĉljiv je njegov vizionarski pogled na budućnost moderne medijske komunikacije:

„Mi zivimo u jednom vremenu, u civilizaciji koja sve manje govori, a sve se vise sluzi

simbolima.(...) Mi zivimo u vreme slika i simbola, to romantiĉno vreme reĉi je prošlost“11

Moţda gore navedeni tekst zvuĉati previše kritiĉno, ali ĉitajući njegove komentare na temu

novih tehnnologija, nesporno se dolazi do zakljuĉka da je Radović o njima imao veoma

pozitivan stav.

U ovom radu ću predstaviti delo Dušana Radovića, kako sveobuhvatno, tako i kroz

prizmu medija na kojima se njegovo delo predstavljalo. Namerno ili ne, namenjeno

odreĊenom mediju ili ne, videćemo da je sam pisac bio u dosluhu sa novim tehnologijama i da

ih je na pravi naĉin iskoristio ne bi li bio što bliţe i u što neposrednijem kontaktu sa svojim

ĉitalaštvom i gledalaštvom. Pokazaće se da je uspeo zadrţati kvalitet teksta, potpuno

nevezano u kom obliku se izvodi i za koju knjiţevnu vrstu je pisan.

10

Pavkovid Vasa, Moderni duh Dušana Radovida u Dušan Radovid i razvoj moderne srpske književnosti, Učiteljski fakultet, Beograd, 2008 11

Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str 379

12

1. Biografski podaci

Dušan Radović je roĊen u Nišu, 29. Novembra 1922. godine od oca Uglješe, po

zanimanju ţelezniĉara i majke Sofije, domaćice. Sa porodicom se seli u Suboticu 1929.

godine, gde Radović završava osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a maturira 1941. godine

u Beogradu, tri godine nakon preseljenja porodice Radović u glavni grad tadasnje Kraljevine

Jugoslavije. Tu se prvi put susreće sa politikom i biva oduševljen nekolicinom školskih

drugara koji su bili skojevci. Sama ideja komunizma i nije bila toliko interesantna za

Radovića i nije je u potpunosti ni shvatao. Hrabrost i poštenje momaka s kojim je delio

školsku klupu je za njega bila fascinirajuća i ĉesto ih je spominjao ţaleći što su svi do jednog

poginuli tokom rata. Ĉesto je spominjao da ga je poštovanje prema njihovim ţrtvama, na neki

naĉin, moralno obavezalo i da se zbog te obaveze nakon rata trudio da svojim radom uĉini

„ono što su oni sanjali, a nisu doţiveli“12

. Sam Radović je tokom ratnih godina, po

sopstvenom svedoĉenju, „bio nešto malo u partizanima i malo ilegalac u Beogradu“13

, a

nakon rata je na sebi svojstven naĉin bio politiĉki aktivan. Bio je komunista po ubeĊenju,

smatrao je da je bolji komunista nego mnogi drugi, iako je bio izbaĉen iz Komunistiĉke

partije Jugoslavije. Objašnjavao je to time, što je bio komunista kakav je on mislio da treba,

kako ga je otac vaspitavao, a ne Partija14

. Njegov komuniozam je podrazumevao da svoj

posao radi najodgovornije što moţe i da se prema ljudima ponaša najkorektnije što moţe.15

Isti odnos prema navedenim stvarima je oĉekivao i od ostalih, pa i od politiĉara.

Upravo zbog iznošenja svojih stavova i kritika na raĉun nekih od njih, skinuta je sa programa

njegova radio emisija. Uprkos sankcijama, ostao je dosledan svom viĊenju politike i društva

do samog kraja svog ţivota.

Fakultet je pohaĊao samo godinu dana, a prvo zaposlenje je dobio 1947. godine u

Pionirskim novinama, koje su mu ubzo ponudile i mesto glavnog i odgovornog urednika.

Dolazak u Pionirske novine prati jedna interesnatna priĉa, koja kaţe da je Radović, kao

prijavu za posao, poslao uredništvu jednu od svojih prvih pesama, ali pod tuĊim imenom i to

ţenskim. Malo pre nego što je urednica, Jelena Biblija, krenula u potragu za talentovanom

Rajkom Tokić, kako je glasio Radovićev pseudonim, pisac je skupio hrabrost i liĉno se

pojavio u redakciji i time je nesporazum bio izbegnut.

12

Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19 13

Isto, str. 19 14

Isto, str. 19 15

Isto, str. 19

13

Od 1952. godine Dušan Radović radi kao urednik u redakciji programa za decu Radio-

Beograda. Na mesto urednika televizijskog programa za decu Televizije Beograd dolazi 1960.

godine. U NIP Borba radi od 1967. godine kao saradnik u Ateljeu za propagandu i dizajn, a

jedno vreme i honorarno uredjuje deĉiju stranu u Veĉernjim novostima. Pokreće seriju

ĉasopisa Poletarac 1973. godine i radi kao njegov glavni i odovorni urednik sve do gašenja

lista 1975.godine.

Sledeći posao nalazi na radiju Studio B, odakle odlazi u penziju 1983.godine. Nakon

samo godinu dana penzije, umire u Beogradu.

Najznaĉajnija ostvarenja u deĉijoj literaturi su Radio drama Kapetan Dzon Piplfoks

(1953), zatim zbirke pesama Poštovana deco (1954), Smešne reĉi (1961), Priĉam ti priĉu

(1963), tekstovi za televizijske emisije Na slovo na slovo, pesme Vukova azbuka (1971),

pesme o ţivotinjama Zoološki vrt (1972), poezija i proza za decu sabrana i prireĊena od strane

autora pod imenom Ponedeljak, Utorak, Sreda, Ĉetvrtak (1983)

Za odrasle ĉitaoce je objavljena njegova poema Ĉe, tragedija koja traje napisana u

saradnji sa Matijom Bećkovićem 1969. godine. Malo kasnije su objavljene i tri knjige

njegovih aforizama, stvaranih i izgovaranih dok je radio u redakciji radija Studija B,

Beograde, dobro jutro 1 (1977), Beograde, dobro jutro 2 (1981) i Beograde, dobro jutro 3

(1984). Dobitnik je i prestiţne diplome meĊunarodne organizacije za deĉiju knjiţevnost Hans

Kristijan Andersen16

. Njegova dela su prevoĊena na nemaĉki, slovenaĉki, makedonski,

engleski, slovaĉki i ruski jezik.

Detinjstvo je period ţivota koga se sam Radović rado seća. Ĉesto, i sa puno detalja

spominje trenutke svog odrastanja. Detaljno opisuje ţivot u Nišu, gde je roĊen. Subotica mu

je bila meĊustanica u kojoj se dugo zadrţao i tek na pragu odrastanja stiţe u Beograd.

Svoje poreklo je delio na dve strane, Radoviće, po ocu iz Ĉaĉka i Stefanoviće po majci

iz Niša. Razliku je bilo najlakše uoĉiti u njihovim stavovima po pitanju vaspitanjaa i

obrazovanja dece i Radović je s njima i sam postavio neka naĉela koje je kasnije u ţivotu

sledio. Od maminih je prihvatio stav da se detetu treba ugaĊati, da ga treba pustiti da bude

dete što duţe, da decu treba voleti i vaspitavati ih kao vredne i ĉasne ljude. Sa oĉeve strane je

usvojio mišljenje da je obrazovanje veoma vaţno, da se u ţivotu svakom poslu mora pristupiti

ozbiljno i da se do uspeha dolazi samo vrednim radom, a ne preĉicama.

Vaţna figura u ţivotu je bila figura njegovog oca Uglješe, vrednog i obrazovanog

radnika, koji je u Radovićevim oĉima ostao nedostiţan ideal. U jednom od svojih

16

Počasna diploma „Hans Kristian Andersen“ međunarodnog borda knjige za decu, dodeljena Dušanu Radovidu u Madridu 1964. godine, primedba autora

14

autobiografskih zapisa, Radović istiĉe da je „rastao sa stalnim osećanjem krivice što nije

bolji“, govoreći time u stvari da se osećao manje vrednim u odnosu na svoga oca.

Radović se sebe seća kao nejakog deĉaka velike glave koji se nije mogao pohvaliti

velikom snagom, ali je zbog toga vrlo brzo došao do zakljuĉka da je snaga uma takoĊe vaţna.

Rano je poĉeo da piše i odmah su došle i podrške i pohvale, prvo od strane njegovog oca, a

posle u uĉitelja u školi.

Deĉija knjiţevnost mu je još kao malom bila veoma privlaĉna i koristio je svaku

mogućnost da doĊe u kontakt sa njom. Za to je „krivio“ dnevni list Politiku, hvaleći Politikin

dodatak za decu i isticao da je tu bilo sve ono što mu je u tom periodu trebalo. To je bilo

daleke 1929. godine, u periodu kada nije bilo baš puno prilika gde se dete moţe susresti sa

literaturom. Za Radovića je „moja lepa, draga i nezaboravna „Politika za decu“ bila praznik

mog oskudnog duhovnog ţivota bez knjige, radija i televizije, neuporedivo zrelija, pametnija i

svremenija od deĉijih ĉasopisa tog vremena“.17

Zahvaljujuci svom predanom ocu, vrlo brzo je došao u posed prvih knjiga, a nedugo

zatim su mu i prvi pokušaji poezije objavljeni u listu Ţelezniĉar.

Ţiveo je u jednom jednostavnom i skromnom okruţenju, punom zdravih i prisnih

odnosa i lepog ponašanja. Ĉesto je spominjao da njega nije vaspitavalo društvo, već pododica

i to ĉasno, da bude vredan i ĉastan ĉovek, uvek tu za ljude oko sebe.

Kada je bilo jasno da neće nastaviti sa fakultetom, Radović je pokušao putem

konkursa da se zaposli u dnevnom listu Politika. Nakon odbijenice, nakratko razoĉaran

odustaje od pisanja, ali mu se brzo vraća i konkuriše u već somenutim Pionirskim novinama.

Ĉitav ţivot je pisao najrazliĉitije oblike knjiţevnosti, poĉevši od deĉije poezije, preko

kratkih priĉa, do priĉa za odrasle, aforizama, humoristiĉkih skeĉeva za potrebe televizije,

reklama, scenarija za deĉije emisije. Bavio se pisanjem na temu obrazovanja, pisao ĉesto

recenzije, kako za knjige tako i za obavezne udţbenike. Sinopisi za filmove su pratili

scenarija za pozorišne predstave, a uspeo je da se oproba u tekstovima o Beogradu. Kako je i

sam govorio, radio je na pedeset vrsta “primenjene“ literature. Za sebe kaţe da se nikada nije

opterećivao time da li je veliki ili mali pisac, već samo da li je iskren i da li su to, što govori,

njegove reĉi ili kako je to lepo sam autor pojasnio: „Bolje je praviti dobru i lepu dugmad nego

loše brodove“.18

17

Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19-20 18

Isto, str. 16

15

Njegov javno najĉitaniji tekst je zasigurno tekst koji je napisao za potrebe matiĉara u

beogradskoj opštini Stari grad. Generacije mladenaca su ozvaniĉile svoju ljubav uz njegove

reĉi:

„Brak se ureĊuje zakonom samo onda kad ne moţe drukĉije. Zbog toga ne dozvolite da

vam zakon ureĊuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to moţe

da predvidi.

Ţelimo da vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da ţivite sa

uvernjem da ste danas obavili jedan od najvaţnijih i najlepših poslova u ţivotu.

Savetujemo vam da ne ţurite, da štedljivo trošite i reĉi i osećanja. Nemojte odmah

potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedniĉkog

ţivota.

Zakon kaţe da su muţ i ţena u braĉnoj zajednici ravnopravni. A to moţe i lepše da se

kaţe: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugroţavali prava drugih.

(...)

Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Ĉuvajte ga i branite od svih

iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću.“

Kako je povodom toga rekao Radovićev veliki prijatelj, Milovan Vitezović: „U zemlji

organizovanoj kao strogo kontrolisana sveĉanost (...) o apsurda, najviše je ponavljan i

najtoplije je zvuĉao govor koji je napisao Dušan Radović“.19

Dušan Radović je otišao prerano, umro je u 61. Godini ţivota, a dok se pripremao za

poslednje putovanje, stigao je sebi i epitaf da smisli:

„Mnogo je više razumeo nego što je znao“

19

Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 89

16

2. Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i srpske literature

uopšte

2.1.Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme

nastajanja prvih dela Dušana Radovića

Neposredno nakon drugog svetskog rata došlo je do ponovnog buĊenja ţelje za

umetnostnošću, makar ona bila i u sluţbi revolucije. Veliki broj knjiţevnika je bio okrenut

delima u ime i za raĉun revolucije i NOB-a. Tek pedesetih godina 20. veka dolazi do pisanja i

pevanja na temu liĉnih osećanja, dolazi do pronalaţenja inspiracija u drugim tematskim

okvirima, koji nisu u potpunosti povezani sa ratnim dešavanjima.

Vaţno je reći da je prva knjiga Dušana Radovića Poštovana deco izašla upravo

nedugo nakon objavljivanja dve veoma vaţne zbirke pesama, a to su 87 pesama20

Miodraga

Pavlovica i Kore 21

Vaska Pope.

Posmatrano malo šire na knjiţevnost, posleratno vreme su prvenstveno obeleţili

romani i to oni koji su bili „vesnici preporoda srpskog romana“22

, roman Svadba23

Mihaila

Lalića, Daleko je sunce24

Dobrice Ćosića, zatim Pesma25

Oskara Daviĉa i Prolom26

Branka

Ćopića. Srpska proza tih pedesetih godina, kretala se izmeĊu tradicionalnih sa jedne i

modernih pravaca sa druge strane. Vremenom se tradicionalna struja potpuno pribliţila

modernoj i stopila se sa njom. Glavni pokretaĉi modernog izraza su bili Oskar Daviĉo,

Aleksandar Vuĉo i Dušan Matić.

Dušan Radović se na sceni srpske knjiţevnosti 20. veka teško moţe svrstati samo u

jedan literarni kolosek, prikljuĉiti jednom knjiţevnom ţanru, a jos teţe staviti pod kapu samo

jednog knjiţevnog pravca. Niti je bio samo pesnik, niti samo prozni pisac. Nije se uopšte

smatrao modernim, a nije ni bio naslonjen na tradicionalan naĉin izraţavanja.

Poĉeo je svoj stvaralaĉki rad poezijom i to za decu. Upravo je, vec spomenuti,

Aleksandar Vuĉo bio jedini savremenik Radovića koji je, doduše dvadeset godina ranije,

dotakao pisanje za decu, s obzirom da su ostali knjiţevnici tog vremena bili okrenuti

20

Pavlovid Miodrag, 87 pesama, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora 21

Popa Vasko, Kora, Beograd, 1953. godine-prvo izdanje, prim. autora 22

http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_12.html 23

Lalid Mihajlo, Svadba, Beograd, 1950. godine-prvo izdanje, prim. autora 24

Dosid Dobrica, Daleko je sunce, Beograd, 1951. godine-prvo izdanje, prim. autora 25

Davičo Oskar, Pesma, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora 26

Dopid Branko, Prolom, Beograd, 1952. godine-prvo izdanje, prim. autora

17

knjiţevnim pravcima i ţanrovima, koji nisu bili previše orijentisani na deĉiju knjiţevnost, a

neposredno posle rata socijalno angaţovanoj literaturi.

Dušan Radović ce kasnije ĉesto spominjati Vuĉa, kao pisca koji je „uneo u knjiţevnost

za decu novi elemet, a to je inteligencija“27

, misleci na poemu Druţina pet petlića objavljenu

tridesetih godina dvadesetog veka. Sa tom poemom se Radović susreo ĉitajući već spomenuti

Politikin dodatak za decu.

Sam Radović je uspeo već prvom zbirkom da izazove paţnju i publike i kritike. Vodi

se kao rodonaĉelnik novog, modernog talasa u pisanju deĉije poezije i ta prva zbirka pesama

Poštovana deco je od strane mnogih kritiĉara dobila status prekretnice u pisanju poezije, ne

samo deĉije, već uopšte. Jedinstvenih karakteristika njegove deĉije poezije ću se dotaći u

jednom od narednih poglavlja, a ovde bi spomenula samo jednu od njih, vezanu za sam naslov

prve njegove zbirke. Naime, jedan od razloga zbog koga su Radovićevu zbirku Poštovana

deco nazvali prekretniĉkom, je i njen naslov. Uoĉeno je da je po odabiru naĉina na koji će se

obratiti deci pokrenuo jedan novi talas u deĉijoj knjiţevnosti. Zato što ih poštuje kao sebi

ravne. To je tumaĉenje većine knjiţevnih kritiĉara.

MeĊutim, ĉitajući pišĉeve komentare o sopstvenoj poeziji, naišla sam na osporavanje

takvog razmišljanja od strane samog Dušana Radovića. On naime kaţe da se muĉio da naĊe

naziv za svoju prvu zbirku, iako smatra da naziv knjige nije toliko vaţan. Odluĉio se da

naslov bude identiĉan naslovu jedne od pesama i tako je ostalo Poštovana deco. A na to je

dodao i da je „posle, pišući o toj knjizi i o mojim pesmama, kritiĉari su naroĉito zapazili

naslov te knjige i izgledalo je kao da sam ja jedan od prvih naših pesnika koji je poĉeo

ravnopravno da razgovara sa decom i da ih izuzetno poštuje. To nije istina i ja tako nisam

mislio“28

.

Neki savremenici Dušana Radovića koji su se bavili knjiţevnošću su istovremeno bili i

njegovi najbolji prijatelji, i njemu dragi krtiĉari njegovog rada. Pored Matije Bećkovića29

,

takoĊe pisca poezije i satire, koji mu je bio najbliţi od svih, moţemo spomenuti i Stevana

Raiĉkovića30

, poznatog pesnika, Danojlića31

i Branu Crnĉevića32

.

27

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 177 28

Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str.16 29

Bedkovid Matija, srpski pesnik, satiričar i scenarista, rođen 1939. godine, prim. autora 30

Raičkovid Stevan, srpski pesnik i akademik, rođen 1928. godine, umro 2007. Godine, prim. autora 31

Danojlid Milovan, srpski pisac i akademik, rođen 1937. godine, prim. autora 32

Crnčevid Brana, srpski pisac i političar, rođen 1933. godine, prim. autora

18

2.2. Knjiţevnost za decu u Srbiji

Prvo delo u srpskoj knjiţevnosti, koje se vodi kao pesma za decu je Melodija k

proleću, Zaharija Orfelina iz 1765. godine. Sledili su Luka Milovanov Georgijević, Jovan

Sundeĉić (Niz dragocenog bisera ili Duhovne i moralne pjesme za decu), zatim Jovan

Subotić, Petar Despotović, Branko Radiĉević i Jovan Jovanović Zmaj. Kod poslednjeg imena

se mora kratko zadrţati, budući da je Zmaj po mnogima ostao do danas najznaĉajniji pisac u

srpskoj deĉijoj knjiţevnosti. „Iznad svih je Jovan Jovanović Zmaj“33

, govorio je Tihomir

Petrović u svojoj Antologiji srpske poezije za decu.

Zmaj je po prvi put, pisanje za decu stavio u odreĊenu formu, koja omogućava da

ĉitalac jasno razazna da je tekst upućen detetu i to u svrhu vaspitanja i obrazovanja najmlaĊih.

Bio je najvaţniji predstavnik u srpskoj deĉijoj knjiţevnosti skoro ceo vek.34

Posle Zmaja su već na sceni pisci uz koje je i sam Dušan Radović odrastao, Andra

Franiĉević (za Radovića – ĉika Andra35

), Branislav Cvetković (ĉika Brana36

), a za njima i

savremenici samog Dušana Radovića, Desanka Maksimović, Aleksandar Vuĉo, Branko

Ćopić, Momĉilo Tešić, Grigor Vitez.

Dušan Radović je primetio da je, posmatrajuci u poreĊenju sa drugim deĉijim

knjiţevnostima, jugoslovenska knjiţevnost za decu bila po mnogo ĉemu karakteristiĉna.

Odlika jugoslovenske knjiţevnosti je da ima dosta raznovsnim motiva, razliĉitih jezika i

šarolikih primera drugaĉijih kultura. Razlog tome je upravo u velikom broju naroda i

narodnosti u jednoj drţavi, gde su sva deca ravnopravna i imaju mogućnost negovanja svoje

kulture i svog jezika, na sopstvenom jeziku. Druga karakteristika „jugoslovenske škole“, kako

ju je nazivao Radović, je velika briga za decu koja su u Drugom svetskom ratu umirala od

gladi i bolesti, ostajala bez roditelja i sama masovno ginula. Svojim stradanjem su postala

ravnopravna sa odraslima i dolazi do poštovanja deteta kao ravnopravnog. Dolazi do

odstupanja od strogog pedagoškog pristupa koji je do tada bio zastupljen u knjizevnosti i deca

se više ne dele na dobru i lošu.

Po mišljenju samog Radovića, knjiţevnost za decu postaje prirodnija sa dolaskom

Aleksandra Vuĉa i njegovih peoma Doţivljaji hrabrog Koĉe i Druţina pet petlića. Po pravcu

nadrealista, Vuĉo je vrlo spretno spojio humor, elemente bajke i ĉudesa u navedenim

33

Petrovid Tihomir, Antologija srpske poezije za decu, Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor, 2008, str. 12 34

Prva pesma Jovana Jovanovida Zmaja Gašo, Gašo, lenji Gašo, objavljena je 1885. godine, prim. autora 35


Isto, str. 221

19

poemama i ismejao pouĉni karakter deĉije literature do tada. Njegova pojava je na sceni

deĉije knjiţevnosti je napravila osnovu za gradnju zlatne kule Radovićeve poezije za decu.

Sledeći na listi je Branko Ćopić, koji je pisac sa velikim osloncem u tradiciji, u

iskustvima narodnih pevaĉa i pripovedaĉa i sa izraţenim smislom za humor. Poznat je po

svojoj ratnoj tematici u deĉijim knjigama, velikom broju deĉijih likova i kao omiljeni pisac

mnogih generacija do raspada Jugoslavije. Utoliko pristupaĉniji, jer su pojedina njegova

dela37

bila sastavni deo obavezne školske lektire.

Vaţno je spomenuti i legendarnu Desanku Maksimović38

, koja je bila pisac i za decu i

za odrasle, a u njena najpoznatija dela spadaju sigurno pesme Traţim pomilovanje i Krvava

bajka39

.

Ako ţelimo da spomenemo i ko su bili „naslednici“ naĉina pevanja Dušana Radovića,

a istovremeno i njegovi savremenici i saradnici, moţda to najbolje moţemo uraditi jednom

njegovom izjavom o savremenoj literaturi za decu u Srbiji tog vremena: „Ako ste hteli da

znate šta je sadrţaj naše savremene literature za decu, mogu vam (...) dati umirujući odgovor:

strogo se vodi raĉuna o trenutku u kome ţivimo, tako da ni lift, ni taksi, ni pisaća mašina, ni

traktor, ni vasionski brod nisu ostali bez pesme i priĉe. Što ne opeva Dobrica Erić opevaće

Dragan Lukić, (...) setiće se Mika Antić, gde ne stigne Mika, stići će Brana Crnĉević, zaboravi

li nešto Brana – eto Miće Danojlića, gde nema Miće ima Ljubivoja Ršumovića! Oni su

savremenim, ţivim i atraktivnim jezikom poetski inventarisali sve male i velike igraĉke

današnje dece.“40

Ovom izjavom dobijamo ne samo informaciju ko je sve pisao tada, već i Radovićevo

mišljenje o njima. Osećamo radost u njegovim reĉima, radost što postoje pisci koji pišu onako

kako treba po njegovom mišljenju i kako se deci najviše dopada. Ali, iako svaki od njih ima

sopstveni naĉin izraţavanja, „prepoznaje se šinjel iz kojeg su svi izašli“41

. Boţidar Mandić tu

još dodaje da je Dušan Radović bio veliki podstrekaĉ mlaĊih stvaralaca, odliĉan pedagog i

kritiĉar.

Po reĉima Vere Belogrlić, dugogodišnje saradnice Dušana Radovića, on je bio otvoren

prema novoj generaciji pisaca, uvek pun podrške i spremnosti da pomogne kod afirmacije

novog pesnika.

37

Ježeva kudica i druge pjesme, Orlovi rano lete, Bašta sljezove boje, prim. autora 38

Maksimovid Desanka, srpska pesnikinja, akademik i profesor književnosti, rođena 1898. , umrla 1993. godine 39

Pesma napisana povodm streljanja đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine., prim. autora 40

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 82 41

Mandid Božidar, Duško Radovid, stvaralac poetskog paradoksa, za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 36

20

2.3. Dušan Radović i Zmaj – Dušan Radović i Vasko Popa

Istraţivajući naĉin pisanja jednog knjiţevnika, neretko se sreću poreĊenja. U sluĉaju

Dušana Radovića su dodirne taĉke sa drugim piscima ĉesta tema tekstova o njegovoj poeziji.

Najviše sliĉnosti se nalazi kod izvoĊenja paralele za Jovanom Jovanovićem Zmajem kao

predhodnikom i Vaskom Popom kao savremenikom. Interesantno je primetiti da se u oba

sluĉaja, radi o pesnicima koji su bili zaĉetnici odreĊenih faza u knjiţevnosti, utemeljivaĉi

odredĊenog stila i obojica su pisali i za decu i za odrasle, iako se u poreĊenjima uglavnom

uzima Radovićeva poezija za decu. Sluĉajno ili ne, oba pisca je sam Radović izuzetno cenio.

Pohvalu radu Jovana Jovanovića Zmaja je davao kada god je za to imao priliku. Po

njegovim recima je Zmaj „izmislio decu, stavio ih je na ruke, pokazao celom svetu i proglasio

najvecom vrednošću i radošću ţivota“42

Pored njegove zasluge u deĉijoj knjiţevnosti, isticao je Zmaja kao svojevrsnog

hroniĉara svog vremena jer „Zmajevo obimno i razgranato delo liĉi nam danas na komplet

kakvog dnevnog lista iz tog vremena, sa mnogo razliĉitih rubrika, u kojima je zabeleţeno i

opevano sve ĉega je usplahireni Zmaj stigao da se dotakne“43

. Sada moţemo sa sigurnošću

dodati da je Radović takoĊe imao ulogu hroniĉara svog vremena, naroĉito u vreme delovanja

na Studiju B, kada je aktuelna dešavanja pretakao u aforizme koje je poklanjao

BeograĊanima.

PoreĊenje Radovićeve poezije sa Zmajevom se temelji na ĉinjenici da su i Zmaj i

Dušan Radović pisali za decu na jednostavan i deci blizak naĉin, sa elementima i jezikom

koji nalazi inspiraciju u narodnoj knjiţevnosti i folkloru, s tom razlikom što je kod Zmaja bila

izraţena nezaobilazna didaktiĉka crta, dok je Dušan Radović izbegavao proţimanje svoje

poezije klasiĉnim poukama.

Radović je od Zmaja nasledio tu, tako ĉesto spominjanu vedrinu, a time i sposobnost

da iznenadi dete neĉim neoĉekivanim i neobiĉnim. Elementi bajke se sreću i kod jednog i kod

drugog pisca, s tim što je Zmaj preuzimao dosledno ĉitav niz elemenata bajke iz usmene

knjiţevnosti, dok je kod Radovića to bilo u segmentima. Poĉinjao je kao usmeno predanje, ali

su elementi bajke bili u modernoj varijanti. Njegova prva i moţda najpoznatija pesma za

decu, koja se smatra poĉetkom novog naĉina pevanja u deĉijoj poeziji, a koja potvrĊuje

predhodno izlaganje je Strašan lav:

42


Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 429

21

„Bio jednom jedan lav...

Kakav lav?

Strašan lav,

Narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,

Gledao je na tri oka,

Slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte - šta je jeo.

Taj je jeo šta je hteo

-tramvaj ceo

i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,

on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana

jednog dana,

nije gumom izbrisao.

Strašno strašno! “44

44


22

Drugo poreĊenje Dušana Radovića sa njegovim savremenikom Vaskom Popom je sa

jedne strane uslovljeno istim ili makar vrlo bliskim vremenom nastanka njihovih dela, a sa

druge strane i stilom pisanja i naĉinom prihvatanja sveta oko sebe.

Vasko Popa objavljuje svoju zbirku Kora 1953. godine, nepunih godinu dana ranije od

izlaska zbirke Poštovana deco. Oba knjiţevnika su u tom trenutku pokrenuli novi talas u

pisanju poezije, svako na svoj naĉin i na svom terenu, ali ka istom pravcu modernog pogleda

na umetnost. Popa je svoju poeziju za odrasle pribliţio granici gde poĉinje poezija za decu, a

Radović je, sa druge strane, uspeo da pribliţi deĉiju poeziju odraslim ĉitaocima. Tako postaju

pandan jedan drugome na zadatku graniĉnika u savremenoj poeziji srpske knjiţevnosti.

Kada se govori o elementima njihove poezije, prvo se mora spomenuti igra, kao

sastavni deo dela i jednog i drugog knjiţevnika i to je prva nit koja ih spaja. Predmeti u

igrama Vaska Pope omogućavaju odraslom ĉitaocu da se seti detinjstva, a kroz igre u

Radovićevoj poeziji se preţivljava period odrastanja. Ĉesta upotreba pojmova iz

svakodnevnog ţivota je sledeća karika koja ih spaja, a igra reĉima i mali broj reĉi u pesmi je

dodatak nizu. Poznata su Radovićeva stremljenja da se u što manjoj pesmi, priĉi, izjavi, saţme

što veća mudrost.

Ono što je moţda i najupeĉatljivija sliĉnost dva pesnika je stavljanje u „prvi plan jezik

zasnovan na paradoksu i apsurdu, a kod Radovića i na nonsensu.“45

TakoĊe su im sliĉni i

motivi u pesmama, a dobar primer je i poreĊenje već navedene Radovićeve pesme Strašan lav

i pesme Konj Vaska Pope:

„Obiĉno

Osam nogu ima

(...)

U oĉima lepim

Tuga mu se zatvorila

u krug

Jer drum nema kraja

A celu zemlju treba

Za sobom vući

45

Pešid Valentina, Dušan Radovid u kontekstu modere srpske poezije posle Drugog svetskog rata za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 8

23

Pored već navedenih zajedniĉkih karakteristika, moţemo dodati i obiĉaj oba autora da

se svojim izrazom pribliţe folkloru i narodnoj knjiţevnosti. Radović je jednom prilikom rekao

da smatra da je deĉija poezija, ustvari jedna vrsta narodne poezije, ali nove narodne poezije.

Kao takva, ona mora biti zdrava,“ jer ĉuva duhovno zdravlje naroda.“46

S druge strane, Vasko Popa je svojom antologijom Od zlata jabuka pokazao svoj

interes i vaţnost folklora za njegovu poeziju. Oslanja se na narodnu mudrost, kolektivnu meru

i primitivno naĉin mišljenja, a „mitske, paganske, ritualne i hristijanizovane folklorne slike,

koje osvajaju prostore njegove rukoveti narodnih umotvorina, u sluţbi su razumevanja onog

najdubljeg što kao individualna i ljudska bića nosimo u sebi“.47

Valentina Hamović je

najdublje dotakla spoj ova dva pesnika i njihove sluĉajne ili namerne podudarnosti. U jednom

od poglavlja, daje interesantan komentar na Radovićevo pojavljivanje u knjţevnosti, govoreći

da je on bio „nepriznati akter“48

obnove srpskog modernizma. To se na kraju moţe dodati kao

još jedna vaţna paralela izmeĊu Radovića i Pope, koji je zvaniĉno i priznato zaĉetnik

modernog pisanja poezije u Srbiji.

Radovića su poredili i sa Miroslavom Antićem, njegovim savremenikom sa Rastkom

Petrovićem, njegovim predhodnikom, ali sam ja izabala primere Zmaja i Vaska Pope, jer su

kao i Radović rodonaĉelnici novih tendencija svoga vremena. Moţda je interesantno

spomenuti još jednu paralelu, koja je izvedena samo jednom, a to je paralela sa pisanjem Ţaka

Prevera. Na tu ideju je došao veliki poštovalac Radovićevog dela, Milovam Vitezović, koji u

svojoj knjizi o Radoviću kaţe: „Ţanrovi im se skoro podudaraju, malo je ţanrova u kojima se

nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobliĉili. (...) Toliko je neoĉekivanosto i kod jednog i

kod drugog. Ni jednom se ne moţe omeĊiti prostor knjiţevnog svaštarenja. (...) Nisu bili

podozrivi prema novim umetnostima. Prever je više dao filmu, Radović televiziji.(...)“49

Upravo ove jasne sliĉnosti sa navedenom piscima, istiĉu neponovljivu razliĉitost u

pisanju Dušana Radovića, koji je, iz ugla današnje knjiţevne kritike, po naĉinu izraţavanja,

bez predhodnika u istoriji srpske knjiţevnosti. „Mnogi knjiţevni kritiĉari u Radovićevoj

knjiţevnosti za decu vide samoniklu pojavu bez oslonca na tradiciju“50

Kako je rekao Matija Bećković „ovaj Zmaj posle Zmaja podigao je znaĉaj poezije za

decu i postao priznati genije jedne nepriznate knjiţevnosti“51

46

Radovid Dušan, Sredni gost života, Astobmo, Beograd, 2002, str. 136 47

Hamovid Valentina, Dva pesnika prevratnika, Učiteljski fakultet u Beogradu, Beograd, 2008, str. 27 48

Isto, str. 7 49

Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str. 199 50

Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga – komerc, Beograd, 2001, str. 11 51

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 11

24

2.4. Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za decu

U zavisnosti od kritiĉara i perioda o kome govorimo, deĉija knjiţevnost ima razliĉita

mesta u knjigama o knjiţevnosti. Poĉevši od podele na ozbiljnu i neozbiljnu literaturu, u koju

spadaju dela za decu, pa do podele na literaturu za decu i odrasle. Neretko dolazi do

preklapanja, tj, do prelaska jedne literature u drugu, bez volje pisca i kritike, već po samom

uticaju dela na publiku i po njihovom interesovanju.

Stav da je deĉija knjiţevnost na marginama knjiţevne struke polako nestaje iz

knjiţevne kritike. Nekada je taj stav bio jasan i precizno je odreĊivao uĉinak odreĊenog pisca

i njegovog dela. Konkretan sluĉaj se moţe naci u eseju Bogdana Popovića „Šta je veliki

pesnik“ iz 1904. godine, gde Popović govori da je neozbiljno deĉije pesme svrstavati u

ozbiljnu knjiţevnost. Istovremeno je osporavao doprinos Zmajevih pesama za decu, njegovoj

sveukupnoj pesniĉkoj slavi. Danas su stavovi generalno izmenjeni, ali još uvek postoji

nezvaniĉna podela na kritiĉare „ozbiljne“ knjiţevnosti i one koji se bave delima pisaca za

decu. I dalje se ponegde podcenjuje mogućnost uticaja na decu uz pomoć deĉije literature, kao

i njen intelektualni kvalitet.

Dušan Radović je svojim delom za decu stvorio sebi poziciju pod kapom deĉije

knjiţevnosti, a kod svog opusa za odrasle je ostao okarakterisan kao aforisticar i kao takav

spomenut u Istoriji srpske knjiţevnosti52

Jovana Deretića. Interesantno je dodati da je tek u

poslednjem, dopunjenom izdanju te knjige iz 2002. godine, Radović kod Deretića prvi put i

spomenut i to kao što je reĉeno, aforistiĉar i pisac stiriĉnih tekstova, a ne kao deĉiji pisac.

Po reĉima Zorice Turjaĉanin, Radović je bio zaokupljen obiĉnim stvarima i naizgled

banalnim temama i kao takav nije bio interesantan „onom delu kritike koja je bila nespremna

da prihvati izazov stvaranja koje ih je svojom energijom, pameću i duhovnim redom dovodila

u nedoumicu (...) Nauĉeni na red, rigidni i neprilagodljivi, nisu hteli da prihvate rizik

suoĉavanja sa neĉim što im je bilo ĉudno, strano, neozbiljno i nedostojno pera ozbiljnih

stvaralaca“53

.

Na sreću, ukus javnosti je ĉesto potpuno drugaĉiji od ukusa kritiĉara, pa je delo

Dušana Radovića naišlo na veliki broj ĉitalaca, gledaoca i slusalaca, koji su svoj sud o delu

dali time što deo njegovog stvaralaštva koriste u svakodnevnoj komunikaciji, ponekad i ne

znajući ĉije se reĉi izgovaraju.

52

Deretid Jovan, Istorija srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 2004, str. 896 53

Turjačanin Zorica, Mozgalice i smijalice za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 26

25

2.5. Radovićev odnos prema knjiţevnosti

Po Radoviću su najbolji deĉiji pisci oni, koji nisu pisali samo za decu. On sam je bio

pisac i za decu i za odrasle i zato je za sebe govorio da nije „kompletna liĉnost, liĉnost iz

jednog dela, kako bi se kazalo, već na ţalost, liĉnost iz dva dela“54

. Ĉesto je komentarisao

razloge zbog ĉega je poĉeo da piše za decu objašnjavajući vrlo grubo da je to bilo „moţda iz

kukaviĉluka, ljudskog i intelektualnog. Manje sam se plašio dece nego odraslih“.55

Ĉvrsto je branio stav da se mora pisati jednostavno, jasno i razumljivo. Sebe je video

kao pisca jasnog jezika i dugo mu je, po njegovim recima, trebalo vremena da se oslobodi

laţi, tj. pisanja sa lepim izraţavanjem, a ne sopstvenim jezikom. „Mnogo godina mi je trebalo

da se te laţi oslobodim. U toj borbi protiv laţi moţda se stvorio neki moj stil, neka mala

ironija i prema pisanju i prema ţivotu.(...) Mislim da je osnovno pitanje literature neka vrsta

iskrenosti u njoj“.56

Kritikovao je prvi susret dece sa knjiţevnošću, tj. ĉasove srpsko-hrvatskog jezika i

predavaĉe istog, jer se od dece zahtevalo da „laţu“, koristeći knjiţevne fraze i jezik

nerazumljiv i neprimeren njihovim godinama. Bez obzira na jednostavnost, po Radoviću je

dobra pesma za deci morala zanimati i odraslog ĉitaoca, što je mogla samo ako u sebi sadrţi

obrt ili znaĉenje koji izazivaju paţnju. Jer „ona mora imati još jednu vertikalnu dimenziju i

znaĉiti nešto drugo sem onoga što je deci reĉeno“57

.

On se na sebi svojstven naĉin bavio knjiţevnom kritikom, prvenstveno umetniĉkim

tekstovima koji su provokativno i sa dosta parodije doticali sve što je zastarelo i ograniĉeno

klišeima. Poslednje delo Dušana Radovića uopšte, na koje je, potrošio svoju poslednju snagu,

je Antologija srpske poezije za decu58

. Tri meseca pre nego što će umreti, završio je poslednje

stranice i predao ih izdavaĉu. Kao i svaka antologija i ova je trebalo da predstavi baštu

najlepšeg, mirišljavog cveća, u ovom sluĉaju, deĉije poezije.

U ovom poslu mu je nesumljivo pomoglo sopstveno iskustvo sa decom, kao i

sopstveno pisanje deĉije knjiţevnosti, a sam rad na antologiji je opravdavao ţeljom da pokaţe

svoju naklonost detinjstvu i deci kojoj je ta knjiţevnost i namenjena. O radu na antologiji je

54


Isto, str. 224 56

Isto, str. 194-195 57

Isto, str. 126 58

Radovid Dušan, Antologija srpske poezije za decu, SKZ, Beograd, 1990

26

rekao: „To je lep i odgovoran posao. Zato što je lep, ja ga radim, a zato što je odgovoran –

radim ga vrlo sporo i oprezno.“59

Po odabiru pesama koje su u antologiji zastupljene, moţemo doneti zakljuĉak o tome,

ko je po autoru ispunio njegova osnovna naĉela kada je deĉija poezija u pitanju. Veliki prostor

je posvećen delima Jovana Jovanovića Zmaja, Milovana Danojlića, Ljubivoja Ršumovića,

Desanke Maksimović, Miroslava Antića, Branka Ćopića i Milovana Vitezovića. Iako je teza o

igri u Radovićevoj pesmi više puta akcentirana i predstavlja neku vrstu osnove u njegovoj

knjiţevnosti, ovde se njegova selekcija nije na nju previše oslanjala. Radović je pisce delio na

dobre, koji pišu dobre pesme za decu i oni moraju biti pametniji od dece da bi mogli otkriti

neotkriveno i loše koji nejasnim jezikom i nerazumljivim pesmama izgube kontakt sa

najmlaĊima.

Vrlo precizno navodi komponente koje mora imati dobra pesma, a to su vedrina duha,

inteligencija, konkretnost, preciznost i razumljivost. Akcenat se stavlja i na obavezno

posmatranje pesme sa gledišta opšte knjiţevne procene, tj. da pesma prevazilazi granice

knjiţevnosti za decu. Kada govorimo o vedrini i inteligenciji, moramo spomenuti njegovo

razmišljanje na temu tih vaţnih karakternih osobina. Radović se smatrao da mi sami moramo

biti onakvi, kakva ţelimo da nam budu deca: „Dakle, hoćemo da nam deca budu vedra?

Budimo i sami takvi. Hoćemo li da budu pametna, ali i penušava? Maštajmo sa njima i

budimo pametni.“60

Vaţan segment antologije zauzima i Radovićevo definisanje podele

izmeĊu tradicionalne i moderne poezije za decu. Jasno odredjuje Drugi svetski rat kao

vremensku granicu, kao i razlog promene pogleda na detinjstvo uopste, a samim tim i na

naĉin na koji se peva o tome. Na tu temu on kaţe: „Današnja deca i patrijahalna slike

nekadašnjeg ţivota teško se mogu vezati. Filmovi, stripovi, niz drugih, vrlo banalnih oblika

oslobodili su savremenu decu patetiĉnog i romantiĉnog odnosa prema umetnosti, pa i prema

pisanoj reĉi. (...) Ostala je samo knjiga, u konkurenciji vrlo napadne zabave i razonode.“61

Literatura je, po njegovom mišljenju „intelektualna, a ne etiĉka kategorija i ono što ona ĉesto

zapostavlja jeste baš to da se obraća deĉijoj pameti, a ne srcu i duši. Ona mora biti mudra i

uĉiti decu mudrosti“62

. Za njega je dobra pesma, ona koja nema više reĉi od onoga što je

potrebno, pesma koja ima meru , koja je zdrava i koja se oslanja na neki doţivljaj ili iskustvo.

Ona mora imati u sebi ĉinjenice koje se mogu vezati za deĉiji svet i koje će detetu biti bliske,

59





27

a time i razumljive. A naroĉito je naglašavao da „dobra pesma mora biti kultivisana, metriĉki

zdrava i melodiozna“63

.

Ne samo kada je deĉija knjiţevnost u pitanju, već uopše reĉeno, odnos Dušana

Radovića prema umetnosti je bio inovativan za vreme u kome je on ţiveo. Stav, da je

takozvana „primenjena“ umetnost, takoĊe umetnost visokog kvaliteta, iako se stvara za

odreĊene potrebe, ĉesto je potvrĊivao izjavama, a najviše kvalitetom svojih tekstova koji su

pisani po narudţbini. Voleo je da kaţe da je on „šnajderka koja šije po kućama“64

,

„primenjeni knjiţevnik“65

. Donekle je svoju sklonost ka takvoj vrsti pisanja opravdavao

ĉinjenicom da i ne moţe pisati ako nije pod pritiskom. Priznavao je da ne ume ništa drugo da

radi u ţivotu sem da piše i to samo kad mora, pod pritiskom rokova i naruĉioca. Smatrao je da

je takav naĉin pisanja primeren vremenu u kome ţivi. Njegov odnos prema knjiţevnosti

umnogome je uslovljen i još jednom veoma vaţnom ĉinjenicom, a to je da je Dušan Radović

paralelno, od samog poĉetka njegove knjţevne delatnosti, bio i novinar. Sam je govorio da je

veliki broj njegovih knjiga izašao kao plod novinarske profesije i da je njegova literarna

biografija vezana za moj novinarski zanat66

.

Vrlo je interesantna njegova definicija pisca, kojom ţeli da objasni, da pisac nije onaj

koji je to po profesiji, već onaj koji lepo piše. Lepota napisanog je merilo veliĉine pisca, a ne

tiraţi odštampanih knjiga koje niko ne kupuje. Po njegovim reĉima „umetniĉki se izraţava

veliki broj ljudi, ali ne u knjigama, novinama i ne na sceni. Razlika izmeĊu jednih i drugih je

iskljuĉivo u tiraţu. Ima divnih pisama koje je pisala samo jedna ţena. I ima loših pisama koja

su štampana u velikim tiraţima“67

Spomenuli smo već u jednom od predhodnih poglavlja, da je Dušan Radović bio

velika podrška mladim piscima, na se uvek trudio da im se naĊe „pri ruci“ kod njohovih

poĉetaka i pri teškoćama afirmisanja na knjiţevnoj sceni. Bio je ponekad strog u kritikama, ali

praviĉan. Njegovo mišljenje se cenilo, njegova kritika uvaţavala, njegovi pogledi na pisanje i

umetnost uopšte sluţili su ne retko kao aršini koji su obavezivali. A opet su pojedini saveti

zvuĉali tako oĉinski, blago, baš kao da se obraća deci, odraslim kolegama, govoreći da nema

te brige kojom će odrasli biti dostojni svoje dece. Sećanja Milovana Vitezovića na

Radovićeve reĉi pouka i smernica, koje je davao mladim kolegama, govore dobrim delom

saţeto o njegovom odnosu prema knjiţevnosti, a pokazuju nam i Radovićev trud i ţelju da

nove pisce usmeri na pravi put. 63



Isto, str. 166 66

Isto, str. 47 67

Isto, str. 41

28

Vitezović je rekao da je Radović bio vaspitaĉ pesnika za decu. Neka vrsta škole za

mlade pesnike. Razlog takvoj kvalifikaciji, Vitezović nalazi u ĉinjenicama da je Radović uĉio

kolege da decu priznaju kakva jesu, nagovarao ih je da se koriste cinizmom i parodijom, da

razdvoje poeziju za decu od didaktike i pedagogije.

Dušan Radović je ĉesto izvlaĉio vrlo interesantne i neobiĉne paralele i u njima

provlaĉio svoje viĊenje knjiţevnosti. Jedna od njih je sigurno i ona koju je rekao drţeći govor

na otvaranju manifestacije Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima. Nakon lepih reĉi o

Brankovoj umetnosti i njegovom pesništvu, gde su „ţene tako stvarne, tako mirisne, tako

bliske našim ţeljama“, Radović je rekao da bi srodnike Branka Radiĉevića „traţio danas

meĊu onima koji pevaju svoje pesme, koji iz sveg glasa razgovaraju sa svojom generacijom,

koji su u znaĉajnoj pesniĉkoj i društvenoj akciji. Današnja braća Brankova zovu se Arsen

Dedić, ĐorĊe Balašević, Dţoni Štulić, Ibrica Jusić i mnogi drugi pesnici (...) koji znaju da je

ţivot stariji od poezije i da se od ţivota ne moţe pobeci u poeziju (...).68

Ovakva ĉast upućena

mladoj generaciji pesnika-muziĉara jasno pokazuje Radovićevu sklonost ka savremenom, ka

obliku knjiţevnosti koji utopljen u oblik drugog medija, u ovom sluĉaju muzike, stiţe do

krajnjeg korisnika.

O samom bavljenu literaturom, Radović kaţe da je više pokušavao njome da se bavi

nego što je imao ozbiljnih namera. Zabavljao se. Nije bio zaslepljen nikakvom literarnom

strašću, niti dubokim filozofskim idejama. „A to što sam pisao i što sam se toliko napisao

došlo je kao rezultat jedne nesrećne okolnosti da mi je pisanje postalo profesija“.69

Veoma ĉesto u sukobu sa kritiĉarima knjiţevnosti, Radović je znao biti i vrlo oštar u

kritici „kritike“. Govorio je da u Srbiji nema prave – principijelne, hrabre i dosledne kritike i

da je prava mera te neprincipijelnosti i nedoslednosti, pre svega u onome što je „prećutala“70

.

Prećutkivali su loše pisce, loše knjige i lošu poeziju. Govorio je da, u to vreme, u stvari i

nepostoji negativna kritika, da svako moţe naći prijatelja koji će mu napisati pozitivnu

recenziju, a negativne se ne oglašavaju. Poeziji za odrasle je zamerao da je otišla predaleko

od stvarnosti, da je bez duha i potpuno nezanimljiva. Na njegovu veliku sreću, situacija u

deĉijoj poeziji, po njegovom mišljenju, bila mnogo bolja.

Sam Dušan Radović je, po sopstvenim reĉima malo ĉitao. Poštovao je i cenio velika

imena jugoslovenske knjiţevnosti, govoreći da „pošto su umrli Krleţa, Andrić i Crnjanski,sad

nemamo koga da se stidimo. Sad je došlo neko vreme neskromnosti, bez stida i straha. (...)“71

68




Isto, str. 278

29

3. Književnost za decu Dušana Radovića

3.1. Karakteristike Radovićeve poezije za decu

Dušan Radović je smatrao da je pesma najsaţetiji i najkraći oblik razgovora i korisio

ju je za komunikaciju sa mladima. Govorio je da „takozvano lepo pisanje koketira sa pravom

literaturom i uĉi decu da laţu (...)“72

. Po njegovim reĉima mu je trebalo petnaest godina prave

borbe sa sobom, da bi se oslobodio i poĉeo da piše kako misli i govori. Upravo u tim reĉima

moţemo na najkraći mogući naĉin definisati njegovu poezuju za decu. Govoriti jednostavno,

koristiti jednostavne reĉi i fraze iz svakodnevnog ţivota. Pisana reĉ Dušana Radovića je

sledila njegov stav da je suština jednostavnosti u bukvalnosti njenog izvornog znaĉenja. Ta

jednostavnost će ostati glavna kartakteristika i njegovog opusa za odrasle.

„Kad sam bio mali,

ja sam bio mali.

Nisam znao da sam mali,

jer sam bio mali.“

Jednostavno napisana Radovićeva poezija tom osobinom ne gubi na vrednosti

reĉenog, vec, naprotiv, daje tekstu snagu i jasnoću. Najbolji primer kratkoće pesme i prisustva

neoĉekivanog obrta je i jedna od omiljenih pesama samog autora – Pouka:

Htela je da vidi šta je dole

Nagla se preko stola i pala

Ko?

Jedna viljuška radoznala.

Sam stil pisanja, kao i forma u kojoj se Radović obraća publici, vodi se od samog

poĉetka kao potpuno nov u deĉijoj literaturi, bez oslonca na dotadašnja literarna dela i bez

uzora u predhodnicima. Time dobijamo još jednu poznatu karakteristiku Radovićeve poezije

za decu, jer je smatraju „prevratniĉkom“. Sam pojam „prevratniĉka“ je redak u knjiţevnoj

kritici i u ovom sluĉaju obeleţava poetiku Dušana Radovića kao sasvim novu i drugaĉiju u

72

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010

30

odnosu na sve sto se do tada pojavilo u deĉijoj knjiţevnosti. Naĉin njegovog izraţavanja je

okarakterisan kao poĉetak nove ere u deĉijoj knjizevnosti.

Radović je, po sopstvenim reĉima, pokušavao da se seti neĉeg drugog, borio se protiv

tuĊe i svoje dosade i time i tako pronašao novi obrazac pisanja za najmlaĊe ĉitaoce. Jedna od

vaţnih karakteristika njegovog dela za decu je, kako je i sam tvrdio, da su bile stvorene za

konkretnu upotrebu, sa namerom. Tu se podrazumeva pisanje za deĉije listove i ĉasopise,

radio i televiziju.

Nesvakidašnjim za deĉiju poeziju se moţe nazvati i intelektualizam u Radovićevim

pesmama. To nam pokazuje vec prva njegova zbirka Poštovana deco, gde se „oseća sve ono

što je u poeziji Dušana Radovića avangardistiĉko, a bitno u tom avangardistiĉkom je negacija

predhodnog i insistiranje na afirmaciji novog (...) i da se time aktivira ĉitalacki intelektualni

potencijal i da se, tako iz katapulta, izbaci iz ravnodušnosti“73

. Da bi se taj intelekt probudio,

kod Radovića se koristio ineteresantan alat – asocijacija. Po mnogima je Radović nesebiĉno

koristio asocijaciju kao element u deĉijoj pesmi, na šta se osvrće i Stevan Raiĉković: „Dušan

Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je ĉitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim

asocijacijama"74

.

Nakon asocijacija, igra je, moţda i najĉešće spominjan element Radovićeve poezije.

Poziv za igru, uz pomoć melodiĉnih stihova koji bude radoznalost, pitalice, koje u detetu

raĊaju ţelju da uĉestvuje u predloţenoj igri, u ovom sluĉaju, knjiţevnoj. Najbolji primer za to

je pesma Taram, koja na prvi pogled u sebi ima mnoštvo reĉi bez smisla i više liĉi na

brojalicu, nego na pesmu. Uz pomoć završnog stiha, zaokruţuje formu pesme i pokazuje

pišĉevu iskrenost u odnosu na najmlaĊe:

„Taram – baram – beca

- Šta je taram?

Taram je taram,

baram je baram,

beca je beca,

- Tako se varaju mala deca!75

73

Obradovid Slavoljub, Očekivano je neočekivano za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 24 74


Radovid Dušan, Ponedeljak – pesme, knjiga 1, BIGZ – Narodna knjiga, Beograd, 1983, str.32

31

Kada se govori o karakteristikama Radovićeve poezije, ĉesto se srećemo sa pojmom

„modernog“. Sam autor je bio protiv takve klasifikacije i smatrao je da je pogrešno deliti

knjiţevnost na modernu i nempdernu, već je treba posmatrati kao dobre ili loše. Naglašavao je

da „moderno je neprecizan izraz za nešto što bi trebalo da bude trajno, što bi dakle kao

paradoks, moralo da bude izvan mode.“76

Ako bi već moralo da se istakne gde se najviše ispoljava modernizam kod Radovića,

slobodno moţemo reći da je to odnos prema deci u smislu ravnopravnog razgovora, u

pokušaju neke vrste dogovora, kako se kvalitetnije i lepše moţe ţiveti i upoznavati svet oko

sebe. Iako je taj dogovor proţet humorom i jednostavnošću, on u sebi sadrţi visoki procenat

inteligencije i razumnosti.

TATA

TATIN TATA

TATINOG TATE TATA

TATINOG TATE TATIN TATA

TATINOG TATE TATINOG TATE TATA

Sto komata TATA

dok se rodi jedan TATA-MATA.

Kao i ostali deo njegovog knjiţevnnog dela i deĉija poezija ima veliku moć

preobraţenja iz jednog ţanra u drugi. „Radovićeva se reĉ stapa sa objektom, a naroĉito sa

gestom, reĉ prelazi u ţivi govor (...) Radovićevo delo je pozornica po kojoj se kreću

najrazliĉitije liĉnosti, a u isto vreme, ono se i prima kao scensko predstavljanje.“77

„U Vukovo doba

vladala je moda

da se svaka glava

za dve turske proda,

jer će samo tako

svanuti sloboda.

Vuk je bio mudar,

nije dao glavu,

76

Radovid Dušan, Prividi i simboli u Tragom dečije pesme, Kulturni centar, Novi sad, 1969, str. 119 77

Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga – komerc, Beograd, 2001, str. 16

32

mislio je glavom

i bio u pravu

i pomoću glave

stekao je slavu.“78

Ako izmerino procenat verovatnoće da će se stvarno dogoditi ono što Radović peva u

svojim pesmama, došli bi do zakljuĉka da je procenat veoma mali. Iako autor ne ţeli da laţe

decu, već da bude iskren sa njima, u njegovim pesmama, deĉak Brana nacrta, pa izbriše

strašnog lava, dete koje se ĉesto kupa, istanji kupanjem koţu, mrak pojede Gordanin palac.

On je time u stvari ţeleo da probudi deĉiju maštu i navede ih da razmišljaju i samostalno

zamišljaju kako bi sve to moglo da bude. Na prvi pogled bi to moglo zaliĉiti na bajku, ali

Radović „neće da piše bajku , hoće pesmu, s lakim tokom i završetkom, s poentom koja nije

nametanje zakljuĉaka, nego poziv na samostalno uĉenje i zakljuĉivanje.“79

Kao najlepši i najupeĉatljiviji pokretaĉi Radovićeve poezije i proze za decu i njuhove

najuoĉljivije karakteristike su, zasigurno humor i parodija. „Tragajući za naliĉjem ozbiljne

literature, parodja je takoĊe deo igre u Radovićevom delu.(...) Parodija je pokretaĉka

energija..“80

„Poštovana deco!

Ovaj divni, strašni brod zove se

SANGLBANGLTINGLTANGLROD!

Kapetan mu je Hristoforijusa Kolumbusa unuk

ili neki malo dalji rod

Ministarstvo mornarice naredilo je:

Za mornara na taj divan brod mogu da prime

Samo onog ko mu brzo izgovori ime (...)81

Humor je neizostavni element skoro svake Radovićeve pesme. Na humoru je i

zasnivao svoje pesništvo, a humor je bio okosnica i autorovog rada na delima za odrasle. U

pitanju je bio, kao i sve ostalo, jednostavan, jasan i oĉigledan humor, koji nikog nije ostavljao

78

Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 67 79

Dorilid Ljubomir, Zlatna petorka srpske poezije za decu i mlade, For you design, Čačak, 2011, str. 91 80

Antonijevid Damjan, Kritika književnosti za decu, Biblioteka Zmaj, Knjiga 14, Novi Sad, 1977 81

Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 15

33

ravnodušnim. Kod dece nije lako pesmom izmamiti osmeh, pesmom koja nema audio i

vizuelnu pratnju, a Radoviću je to skoro redovno uspevalo.

Stambolskoj princezi

stigao je gost,

princ takoĊe,

al priliĉno prost:

ĉaĉkao je nos! (...)82

Potpuno ogoljenu definiciju i kratak opis glavnih elemenata svoje knjiţevnosti za

decu, najbolje je prikazao sam autor u poĉetnnim stihovima strofa pesme Deca vole:

Deca vole ĉudne stvari(...)

Deca vole slatke stvari(...)

Deca vole smešne reĉi(...)83

3.2. Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih

Iako se mnoga od dela Dušana Radovića mogu svrstati u ĉistu deĉiju knjiţevnost, mi

ćemo ih ovde posmatrati sa stanovišta projekta edukacije. Radović se trudio da ukaţe na to da

knjiţevnost za decu ipak ne sme biti samo edukativna, jer time gubi onaj umetniĉki kvalitet

koji svaka knjiţevnost mora imati u sebi. Smatrao je da je previše didaktike u tekstovima za

decu loše utiĉe na kvalitet same knjiţevvnosti. Isto tako je bio kritiĉan kad su u pitanju

udţbenici, obavezni u školama, u obrazovnom sistemu tadašnje Srbije.

Veoma je interesantan Radovićev komentar na sadrţaj predavanja na odseku za

kjniţevnost Beogradskog univerziteta iz 1945.godine, gde on kaţe da se upisao na studije jer

je bio ţeljan pravih razgovora o piscima i njihovim delima, a doĉekali su ga dijalektologijom,

uporednom gramatikom indoevropskih jezika, staroslovenskim. Time je još tada dao

mišljenje o suvoparnim ĉinjenicama kooje preovladavaju u obrazovnom sistemu, kradući

pritom mesto i vreme aktivnijem, slobodnijem i suvislijem pristupu obrazovanju.

82


Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 25

34

Šire posmatrano, dobar deo materijala koji je Dušan Radović napisao za decu se moţe

posmatrati kao veoma kvalitetan edukativni materijal, iako većina toga nije zvaniĉno dobilo tu

ulogu. Poznati su njegovi stavovi od didaktici u deĉijoj literaturi i s druge strane o vaţnosti

deĉije literature pri obrazovanju. Njegova velika ţelja je bila da napiše nekoliko poetskih

udţbenika za predškolsku decu, ali je naţalost nije ostvario. Pokušao je nešto sliĉno da ostvari

u ĉuvenom deĉijem ĉasopisu Poletarac, a sa ove vremenske distance, moţemo slobodno reći

da je u tome i uspeo. Sakupljenja izdanja ĉasopisa Poletarac se mogu koristiti kao jedan

odliĉan bukvar i sigurno bi u mnogome olakšali put do pismenosti, mnogo bolje nego neki od

zvanicnih bukvara.

Pisac je sam priznao da se malo i uplašio odgovornog zadatka stvaranja udţbenika, a i

drugi zadaci su ga odveli na suprotnu stranu i odvojili od nastale ideje. Zato se dosta bavio

kritikom udţbnika, recenzijama i predlozima vezanim za sadrţaj knjiga koje su prvi zvaniĉan

susret dece sa literaturom. Radović je ĉvrsto zastupao stav da je u Zavodu za udţbenike veliki

nedostatak strzĉnih ljudi koji će se baviti izborom obavezne lektire, ĉitanki i bukvara.

Smatrao je da u odborima za odabir sedi previše onih koji su i sami napisali odreĊene

knjige i da je njihov jedini zadatak, u stvari, da te iste knjige i promovišu, bez obzira na njihov

kvalitet. Jedna od osnovnih zamerki je da je sadrţina udţbenika previše suvoparna, kao i da je

prepuna nekih, trenutno za decu, nevaţnih pojmova, dok je sa druge strane nedovoljno

objašnjenja o stvarima koje decu svakodnevno okruţuju. Isto tako je kritikovao nadleţne da

su previše okrenuti hermetiĉki zatvorenom svetu školstva i pedagogije i da premalo ili nimalo

paţnje ne obraćaju na tok dešavanja u svtvarnom svetu oko njih. Taj stvarni svet je nešto što

deca vide, upijaju i treba im primera i definicija za to što doţivljavaju svaki dan, sa ĉime se

susteću, a ne kaskanje u arhaiĉnom tipu školstva koji ne trpi promene.

Smatrao je da se na takav naĉin ne moţe napredovati i da je jedna od vaţnih uloga

škole da ide u kprak sa savremenim dostignućima i da o tome decu pravovremeno i na, njima

primeren naĉin obaveštava. Umanjivao je vaţnost ĉitanja kao takvog, ako nas ne uĉi i navodi

da uz to bolje posmatramo i doţivljavamo svet oko sebe. „Ja ne priznajem one ĉitaoce koji ni

posle ĉitanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da ţive. Za mene je krajnja svrha ĉitanja

osposobiti ĉoveka da radosnije, sa više ĉula , više oĉiju , aktivnije ţivi i posmatra.“84

Ljutio se na profesore koji su od dece zahtevali da „makar“ na ĉasovima knjiţevnisti

koriste „lepe“ reĉi i da se knjiţevno izraţavaju. Smatrao je da je to laţno uĉenje deteta jeziku,

jer je zadatak ĉasova maternjeg jeziga da opismeni decu i nauĉi ih zdravom, jasnom i

razumljivom izraţavanju, a ne onom koji se koristi samo u literaturi.

84


35

Posebno je obraćao paţnju na knjige obavezne lektire i zapazio jednu vrlo interesantnu

ĉinjenicu, a to je, da se lektira deli po razredima i po piscu, iako je svaka pesma i priĉa u tim

knjigama razliĉita i ne moţe se cela knjiga dodeliti jednom uzrastu. Tako je, kako Radović

kaţe „na osnovu neĉega utvrĊeno da je Dušan Radović za treći razred, Dragan Lukić za ne

znam koji razred, Branko Ćopić za taj i taj razred.(...) Meni je vrlo neprijatno kada vidim da je

moja knjiga za treći razred, a ja mislim a tamo ima dosta pesama koje su iznad mogućnosti

trećeg razreda i dosta koje su ispod mogućnosti trećeg razreda, jer ja nisam pisac ni za jedan

razred.“85

Kada su bukvari u pitanju, pokazala se velika briga Dušana Radovica za one koji ne

znaju da pišu i ĉitaju. Kako bi uĉenje osnovnih elemenata ĉitanja i pisanja bilo što manje

traumatiĉno za dete, u prvoj školskoj knjizi svaka stranica po Radoviću mora da „blista od

jednostavnost, preglednosti, oĉiglednosti i razumljivosti“86

. Svaka reĉ mora biti prava i

najboolja, jer je smatrao da se jezik udţbenika koji pomaţu u obrazovanju dece, mora

prilagoditi jeziku uzrasta deteta i jeziku vremena u kome se koristi87

.

Praktiĉno je razmišljao kad je naĉin uĉenja u pitanju i bio svestan da deca ne misle na

naĉin kako to odrasli ţele, niti uĉe onako kako odrasli misle da treba. U tom kontekstu je

smatrao da je sama televizija moţda praktiĉan naĉin da se detetu za jedan sat kvalitetnog

televizijskog programa, više objasni i doprinese nego za nekoliko sati obiĉne školske nastave.

To je najbolji dokaz za njegovu bliskost masovnom mediju, pa i u sektoru ĉkolstva, tamo gde

su uglanom svi zazirali od televizije. Njegov vizionarski pogled na moderan naĉin uĉenja se

kasnije pretvorio u neophodnost i deo svakodnevnice.

Jedna od njegovih poznatih izjava na temu savremenoszi obrazovnog sistema je i „Ko

misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to ĉiniti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog

uzrasta i vremena u kome ţive.“88

Osnovi zadatak prvih udţbenika jeste da nauĉi decu da

misle, da primećuju to što je napisano, da razmišljaju o tome. Verovatno je takav stav Dušana

Radovića i bio jedan od motiva da napiše Vukovu azbuku. Moramo, kao prvo napomenuti ja

je Radović Vuka Karadţića veoma cenio: „Vuk je bio genije bistrog, aktivnog i funcionalnog

mišljenja...“89

To je upravo ono ĉemu je i sam autor teţio. Kako je Radović zamislio prvi

deĉiji susret sa „Vukovom azbukom“, moţemo videti i u sledećim stihovima, a ĉitajući ih,

odmah postaje jasno da su oni više nego dobar primer kako bi jedan bukvar za prvake trebalo

85


Isto, str. 382 87

Isto, str. 393 88

Isto, str. 392 89


36

da izgleda. Na ţalost, ovi stihovi nisu bili deo ni jednog zvaniĉnog bukvara, ali su se i pored

toga mnoga deca naĉila slovima upravo uz njihovu pomoć:

„Da je „LJ“ nešto što valja

ne bi ga imali seLJak i praLJa,

mrLJa i goLJa, ĉkaLJ i ĈkaLJa.

Ljubav?

Da, al ljubav je patnja.

KraLJ?

TakoĊe, al gde da naĊeš kralja?

Kao pupoljak

„P“ pupi na usni,

da prasne, prsne, prhne, poteĉe

-u poljubac, psovku ili pesmu.

„P“

prvo slovo

svakog poĉetka,

ponedeljka kao i pretka.

Bilo je dţinova i dţinova

dok ih je bilo.

Uplašile se majke dţinovskih sinova,

dţaba ih bilo.

Poslednji dţinovski sin

i poslednji dţin:

DŢAJIĆ DRAGAN90

,

Zvezdino levo krilo.“91

90

Dragan Džajid, rođen 1946.godine, jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih fudbalera, igrač fudbalskog kluba „Zrvena zvezda“ i njen dugogodišnji direktor 91

Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 74, 78 i 84

37

4. Delo Dušana Radovića u formi aforizma

4.1. Aforizam kao kratka forma izraţavanja

Aforizam je, po definiciji „kratka, saţeta, duhovito izreĉena misao“92

ili doslovno

prevedeno od grĉke reĉi aphorismos znaĉi „odrediti, definisati“93

.

Sama reĉ aforizam vodi poreklo iz Grĉke, a postala je poznata u vreme Hipokrata, koji

je svoju zbirku saveta o zdravlju nazvao Aforizmi. Zbirka sadrţi najrazliĉitije savete vezane

za zdravlje, tj. bolesti i lekove koji pomaţu na putu ka ozdravljenju. Sam Hipokrat je u

jednom delu napisao da je umeće dugo, a ţivot kratak, pa je time moţda i dao jedan primer

izvrsnog knjizevnog umeca u samo par reĉi. Njegovom izrekom se donekle moţe doĉarati

krajnji cilj pisaca aforizama, a to je da se velika mudrost sroĉi u kratku, jasnu formu.

Aforizam se kao kratka knjiţevna forma naslanja na formu poslovice, a sadrţajem se

pribliţava satiri. Na prostorima Srbije u drugoj polovini 20. veka aforizam je prerastao u

kratku, jezgrovitu misao, koja je kritiĉki orjentisana prema odreĊenoj stvari koju komentariše.

Posmatrano sa knjiţevne taĉke gledišta, aforizam je minijatirno knjiţevno delo, saţeto

u jednoj reĉenici. Sama ta ĉinjenica govori o tome, koliko umetnik mora biti viĉan i misono

sposoban, da bi sboju poruku oblikovao sa tako malo reĉi. Zanimljivo je dodati i da je

aforizam u 18. veku bio propraćen komentarima i objašnjenjima od strane samog autora, dok

je aforizam sadašnjice uglavnom jedna reĉenica, bez dodatnih razjašnjenja.

Još u 16. veku se filozofija bavila aforizmom i tu je negde i period kada aforizam

polako prelazi u knjiţevnu vrstu. Poznati filozof Bekon je kroz aforizam pokušavao da štivo

za uĉenje napravi zanimljivijim, a sam aforizam je kritiĉki prouĉavao i dao veoma jasnu

studiju. U njegovoj studiji se moţe pronaći da, po njegovom mišljenju, aforistiĉar ne moţe

biti bilo ko, već „to moţe biti samo ĉovek duboko proţet naukom, svestrano i pouzdano

obrazovan za knjigu", uz ĉiju se obrazovanost i spontano ("u moţdini") stvara aforizam kao

najviši vid saznanja suštine“94

.

Najpoznatiji autori koji su se u Srbiji bavili aforizmom su, pre svih, Dušan Radović, a

za njim i Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnĉević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, i

Aleksandar Baljak.

92

Klajn Ivan, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2008, str. 175 93

Isto, str. 175 94

Teofilovid Vitomir, Aforizam kao književna vrsta u Zborniku Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1992

38

4.2. Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar

Dušan Radović je poĉeo da se bavi aforizmom pišući po salvetama beogradskih

kafana. Na mnogobrojnim ceduljicama su bile ispisane njegove kratke misli, nastale u tom

trenutku dok je sedeo za kafanskih stolom. Ĉesto je i sam govorio da piše bez pripreme, sedne

i poĉne ili sedne i napiše, bez beleţaka, iz glave.

Karakter tako napisanih Radovićevih tekstova ni do danas nije sa sigurnošću svrstan ni

u jedan knjiţevni ţanr. „Moţda zahvaljujući tome što u svom bogatom i nezaobilaznom opusu

gotovo balansira na ivici ţanra, verujem da će inventivnost u stvaralaĉkom opusu Dušana

Radovića imati dalekoseţni uticaj na dalji razvoj srpske satire uopšte, na smelije i originalnije

istraţivanje na planu forme, na prevazilaţenje klišeiziranih izraţajnih postupaka“95

. Ono što

se ipak moţe sa sigurnošću tvrditi je da su ti tekstovi imali sve elemente satire.

Samo znaĉenje reĉi satira je ţrtvena ĉinija puna raznog voća, a u prenesenom znaĉenju

je to pesma ili neko drugo knjiţevno delo sastavljeno od raznih elemenata. Satiriĉna moţe biti

pesma, poema, pripovetka, roman, aforizam. U delima satire se podrugljivo obraća paţnja na

neke loše pojave u društvu, na negativne karakterne osobine pojedinaca ili grupe. Takvom

kritikom i osudom, satira pokušava da podstakne promene i uĉestvuje u otklanjanju istih.

Ĉesto je satira bila naĉin borbe protiv politiĉkih dešavanja, a neretko su pisci satire

proganjani zbog svog britkog jezika. Dušan Radović je imao veoma interesantan pogled na

satiru i ne samo što je uz pomoć nje kritikovao pojave u društu, nego je kritikovao i same

satiriĉare i komentare o njoj. Smatrao je da je „već zamorno, neulukusno, smešno,

kompromitujuće po pitanje satire – koliko se kod nas govori o njoj“96

Isto tako je, u svom

stilu, kratkim reĉenicama, dao svoje definicije satire, kojima se ulazi u srţ tog naĉina pisanja i

dotiĉe esenciju samog razloga postojanja takvog vida izraţavanja:

„Satira se ne bavi politikom, već sudbinom. (...)“

„Satira se bavi uzrocima, a ne posledicama“

„Satira se ne bavi liĉnostima već pojavama.(...)“

„Satira ne ismeva autora laţi, već tragiĉnu naivnost onoga koji je u laţ poverovao.“

„Satira je ismevanje velikih gluposti, velikih zabluda i velikih laţi“97

95

http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm 96


Isto, str. 262-263

39

Kao sledeću vaţnu stavku i sastavni deo Radovićevog dela u obliku aforizma,

neizostavno je da spomenemo humor. Ipak je humor ono što je prva asocijacija na

Radovićevo delo i to onaj poseban oblik koji je mogao bio prepoznatljiv kada su njegove reĉi

u pitanju. Sam je govorio da je u pitanju „beogradski humor“ koji je sam autor definisao

sledećim reĉima: „Humor je bio smešan pre rata. Punomastan i vreo. RoĊen na kafanskom

stolu, na skadarlijskoj trpezi. To je valjda bio beogradski humor.(...)“98

Nasuprot svim komentarima kjiţevne kritike, savremenika i kolega, sam Radović sebe

nije video kao aforistiĉara i govorio je da to što on radi „neki mesaju sa aforizmima, a ja

nikada ne bih voleo da budem pisac aforizama.(...) Pre nego što se doĊe do prava da se piše

kratko i mudro, neophodno je godinama i godinama veţbati i duh i telo“99

Isto tako je smatrao da nije ni satiriĉar, jer po njegovom mišljenju to zvuĉi previše

pretenciozno. Poznat je njgov stav da nije voleo kvalifikacije bilo kakve vrste, te je i kada je

satira u pitanju govorio da je tu negde izmeĊu, da on ustvari više uzdiše, nego što napada i

više ţali nego što kritikuje. Nije ţeleo da ima status progonjenog knjiţevnika i naglašavao je

da nema nikakvih sukoba sa vlašću. Nekada je njegovim reĉima davana prekomerna teţina,

ali on sam nije imao nikakavu nameru da se, kao što bi bilo sluĉak kod prave, oštre satire.

direktno uhvati u koštac sa politiĉkom scenom i drţavnim pitanjima uopšte.

Druga strana nije tako mislila i Dušan Radović je, po odluci politiĉara, svojim reĉima

previše kritikovao drţavni aparat. Njegova emisija „Beograde, dobro jutro“ je skinuta sa

radija. O detaljima dogaĊaja reći ćemo nešto više u poglavlju koje nosi naziv kao i pomenuta

emisija, a ovde samo detalj o odnosu drţavne cenzure prema pesništvu tog vremena i

apsurdnoj proceni jedne deĉije pesme Dušana Radovića.

Za festival „Radost Evrope“, Dušan Radović je napisao tekst za himnu i jedan deo

himne glasi:

„Sve što raste htelo bi da raste (...)

Sve što cveta htelo bi da cveta (...)100

Kako je sam Radović prepriĉao „našao se jedan ĉlan saveta i poĉne da sumnja-šta je u

pozadini onoga „sve što cveta htelo bi da cveta“? Znaĉi htelo bi, ali mu drugi ne daju. (...) i,

naravno – da li ste ĉuli tu pesmu ponovo? Niste ni mogli. Skinuta je. Sumnjiva je.“101

98

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 261 99

Isto, str. 376-377 100



40

4.3. Beograd Dušana Radovića

4.3.1. Beograd kao tema u knjiţevnosti

Beograd, glavni grad Jugoslavije za ţivota Dušana Radovića, a današnji glavni grad

Republike Srbije, ĉesta je tema u knjiţevnosti. Sa razliĉitih aspekta posmatran, u razliĉitim

vremenskim periodima opisivan, pruţa piscima neiscrpnu inspiraciju. Bilo kao geografski

milje, mesto istorijskih dešavanja ili predmet psihološkog istraţivanja gradskog duha,

srećemo Beograd u knjiţevnosti još od srednjeg veka pa nadalje.

O Beogradu su pisali Simo Matavulj, Branislav Nušić, a moramo spomenuti i Miloša

Crnjanskog i njegov Lament nad Beogradom102

, Milorada Pavića sa Novim Beogradskim

priĉama103

i Kratkom istorijom Beograda104

, Svetlanu Velmar Janković sa nizom knjiga gde

je Beograd okosnica fabule , Slobodana Selenića sa ĉuvenom ratnom tematikom iz Ubistva sa

predumišljajem105

. Nemoguće je navesti sve pisce i ţanrove koji su Beograd uzimali kao

motiv, ali se moţe pojasniti jedan termin iz vremena Dušana Radovića, veoma ĉest u

knjiţevnim tekstovma, a to je termin „beogradski pisci“. On se pojavljuje u drugoj polovini

20. veka, oznaĉavajuci, ne beogradske pisce u smislu mesta roĊenja ili stanovanja, već u

smislu koliĉine beogradskog duha i folklora u njihovim knjiţevnostima.

Momo Kapor je jedan od njih, specifican po svojim kratkim romanima i po svojoj

takozvanoj „prozi u trapericama“106

. Kapor je jednom prilikom izjavio da je u Beogradu

postojao jedan krug pisaca koji su se redovno druţili i sastajali. MeĊu njima je bio i Dušan

Radović, koji im je svima bio autoritet, zatim Matija Bećković, Brana Crnĉević, Ljubivoje

Ršumović i Milovan Vitezović. Stil pisanja navedenih knjiţevnika je imao zajedniĉke

karakteristike i u knjiţevnim krugovima je nezvaniĉno nazivan „beogradskom knjiţevnom

školom“. Svaki od njih je na svoj naĉin Beograd doĉarao ĉitaocu i svoje licno viĊenje grada u

kome ţivi, pretoĉio u pisanu reĉ.

Jedna od zajedniĉkih katrakteristika im je i jednostavnost, koja je uvek išla kao

neizostavna, a moţda i glavna osobina Radovićeve knjiţevnosti uopšte. Takozvana

„beogradska knjiţevna škola“ je gajila stil kojim je lako dolazila do ĉitaoca, obraĊujuci njemu

bliske teme iz neposredne okoline, i na aktuelnom, upotrebnom jeziku tadašnjeg Beograda.

102

Crnjanski Miloš, Lament nad Beogradom, Garamond, Johannesburg, 1962. godine-prvo izdanje, prim. autora 103

Pavid Milorad, Nove Beogradske priče, Nolit, Beograd, 1981. godine 104

Pavid Milorad, Kratka istorija Beograda, Dereta, Beograd, 2007. godine 105

Selenid Slobodan, Ubistvo sa predumišljajem, Prosveta, Beograd, 2002. godine 106

Flaker Aleksandar, Proza u trapericama, SNL, Zagreb, 1983. godine, str. 27.

41

Ne sluĉajno, ĉesto su dela ovih pisaca nazivana „hronikama“ Beograda, jer su pratila

konkretna dešavanja grada u kojima su navedeni pisci i ţiveli.

4.3.2. Odnos Dušana Radovića prema Beogradu

Kao i mnogi BeograĊani i Dušan Radović je u Beograd stigao odnekuda. Veliki broj

takozvanih „došljaka“ je karakteristika mnogih velikih gradova u svetu, pa i Beograda. Mnogi

dolaze rado, drugi nerado, u potrazi za boljim ţivotom i boljim uslovima. Mali broj tih velikih

gradova prihvati pridošlice, dozvoli im da se vremenom utope u okolinu, integriše, dok ih veći

broj ne prihvati, koristeći svaku priliku da povuĉe crtu izmeĊu „starosedeoca“ i „došljaka“.

Beograd spada u one prve i dozvoljava, svakome ko ţeli, da postane BeograĊanin i da

se tako oseća. Kada se govori o takvoj karakteristici nekog grada, obiĉno se misli na ljude koji

ţive u njemu, jer su oni ti koji će ili neće pruţiti ruku dobrodošlice. Radović je pisao da je

dovoljno malo da se Beograd zavoli. Ako putnik namernik ostane „bar još jedan dan, bar još

jedno godišnje doba, bar još jednu godinu, a onda siguran sam ostaćete zauvek.“107

Dušan Radović je došao u Beograd sa šesnaest godina iz manje sredine, odrastao i

vaspitan potpuno drugaĉije od velegradske omladine. I sam se rado sećao svojih prvih

beogradskih dana govoreći da su ga „zezali po Beogradu, ovi mandovi beogradski , sjajni

tipovi, ali kad doĊes ovako, kao da si došao iz bogoslovije“.108

Taj period „zezanja“ je brzo

prošao, Radović je postao pravi BeograĊanin. Po njegovim reĉima, to nije bilo baš

jednostavno jer je svojim vršnjacima lepo vaspitanog provincijalca (...) Da bi me prihvatili,

morao sam manje da slušam roditelje, a više njih. Polagao sam mnoge teške ispite (...) dok

nisam postao pravi BeograĊanin“109

Radovićev odnos prema Beogradu je bio pun brige, neke oĉinske ljubavi, ali i snaţne

kritike, kada su u pitanju odgovorni za nerešene probleme grada. Brinuo je sto se ruši stari

Beograd, ne bi li se napravile stambene zgrade110

, bunio se što urbanisti ne savetuju sa

graĊanima o novim planovima za graĊu i rušenje111

, pokušavao da predoĉi nedostatke visokih

solitera na obali Zemuna112

. O Beogradu svog detinjstva, o naselju Lisiĉji potok, gde je ţiveo

on kaţe: „Imali smo sve:fudbalsko igralište, igralište za odbojku, dva pekara, dve kafane, tri

kolonijalne radnje, ţenu koja je pravila kiselo mleko. (...) Sad to naselje nestaje. Sa

107


Isto, str. 10 109

Isto, str. 872 110

Isto, str. 869 111

Isto, str. 869 112

Isto, str. 870

42

Kanarevog Brda silaze soliteri - divovi i ruše male porodiĉne kuće. Urbanisti nemaju ni srca,

ni duše, ni previše pameti.(...) Ja ih mrzim.“113

Redak je sluĉaj da knjiţevnik radi tekst za zvaniĉan deo turistiĉkog vodiĉa grada, a

Radoviću je taj posao poveren od strane Turistiĉkog saveza Beograda. U njemu je Radović

delom predstavio i svoje vedrije viĊenje grada nudeći Beograd kao grad koji će putnika

odmoriti, nahraniti, ponuditi nesto novo za videti, „odgovoriti na sva pitanja“114

.

Beograd je Radoviću prijao i zbog dovoljnog broja ljudi koji imaju dovoljno

slobodnog vremena. Govorio da „ ne voli one koji ţure, kojim je sve drugo vaţnije od sedenja

i ćaskanja, jer ako postoji nešto što bi se moglo nazvati duhom i atmosferom Beograda, za to

su iskljuĉivo zasluţni oni lenji i mudri umetnici (...) najcešći gosti beogradskih kafana“.

Prijao mu je takav Beograd, jer je i sam bio ĉovek koji nije imao previše aktivan ţivot

van svog pisanja. Rano je ustajao, pre zore, već oko ĉetiri sata i isto tako rano je i odlazio da

spava. Puno je vremena provodio razmisljajući, u dokolici i druţenju sa prijateljima, za

stolovima beogradskih kafana. Upravo taj niz beogradskih kafana moţe biti neka vrsta

hronologije njegovog rada, s obzirom da su mnoge njegove mudrosti nastajale upravo u

njima. Pisac knjige Sto mojih kafana, Sveta Lukić, opisujuću kultnu beogradsku kafanu

Šumatovac izmeĊu ostalog kaţe: „Sećam se jednog stola za kojim je carevao Duško Radović

(...). S njim je neprekidno sedeo njegov verni pratilac, uostalom i kolega, Aca Antić, kome

sigurno mnogo dugujemo što su saĉuvani salveti, papiri, i druge ceduljice na kojima je Duško

bio raspoloţen da proarĉi dobar deo svoga talenta.“115

Godinama je bio prvi gost u, tada poznatom, beogradskom restoranu Kasina, dok su

popodna bila rezervisana za restoran Maţestik, gde se redovno okupljao njegov krug kolega i

prijatelja. Prijatelje je smatrao najbliţom porodicom. Tu, u kafanama su i nastajale neke od

njegovih najvećih mudrosti. Po njemu se „duh razvija samo u neradu, u aktivnoj i kreativnoj

dokolici, jer da bi ĉovek nešto video, mora imati vremena da posmatra“.116

Uĉestvovao je u velikom broju akcija za zaštitu ţivotne sredine i za njih pisao tekstove

o Beogradu i BeograĊanima. Najpoznatija je brošura Volimo Beograd svakoga dana po

malo117

u kojoj je Radović na svoj naĉin pozvao graĊane da ĉuvaju svoj grad uz prigodne

113





Radovid Dušan, Volimo Beograd svakoga dana po malo, Gradski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i gradski sekretarijat za informacije, Beograd, 1977. godine

43

ilustracije Dušana Petriĉića118

. Neki tekstovi iz te brošure se i danas koriste kao javni pozivi

na oĉuvanje grada, iako su tada bili namenjeni samo najmlaĊim stanovnicima:

„Prijatelji ĉuvaju Breograd, neprijatelji ga ruše.

Ne rušite Beograd, dovoljno je rušen.

Došlo je vreme da ga gradimo i ĉuvamo“

„Za male BeograĊane i obaveze su male.

Ne moraju da grade i sade.

Dovoljno je ako ĉuvaju ono što su drugi

gradili i sadili.“

„Ako si nevaspitan, moli mamu i tatu da te vaspitaju“

„U vašim malim rukama je sudbina Beograda, verovali ili ne.“

Radeći na Studiju B, vodio je jedno vreme i emisiju pod nazivom Beogradske

incijative, koja je pozivala obiĉan narod, kako ih je on nazivao „kvalifikovane laike“ da daju

svoje predloge o tome, šta se sve pametno i korisno moţe uraditi u Beogradu i za Beograd.

Iako je emisija bila ozbiljnog karaktera, Radović je ponekad sebi dozvoljavao i malo šale,

koja je mogla biti zbilja, ali je ipak previše lepa da bi se ostvarila:

Kućice u parku u kojima bi se ĉuvale igraĉke za decu, što bi deca mogla iznajmljivati

za pola sata, sat, jer deci je to milije nego da se igraju sa svojim igraĉkama, ili ko da tegli

bicikle u park i zašto?

Vrtići. Mislim da bi svaka ustanova morala biti primorana da u svom krugu ima i

vrtiće za decu, da majke decu ne motaju u cik zore po gradu, a da jure potom na posao.

Da se otklone ove ubojite igraĉke iz parkova za decu. Kome one sluţe, majkama da ih

zastrašuju ili deci noge i glave da lome.

118

Petričid Dušan, srpski ilustrator i karikaturista, veliki prijatelj Dušana Radovida i njegov dugogodišnji saradnik, rođen 1946. godine, prim. autora

44

Najveći opus tekstova o Beogradu je sigurno sastavljen od njegovih pozdrava

BeograĊanima sa vrha BeograĊanke iz studija radija Studio B. Moţemo ih slobodno

predstaviti na taj naĉin, kao pozdrave, jer iako su zvaniĉno nazvani i svrstani u kniţevnosti

kao aforizmi, sam pisac je smatrao da su nešto posebno. Posmatrajući neke od tih tekstova

(više o njima u odeljku Radio emisija Beograde, dobro jutro) moţemo reći da je bio u pravu.

Po već navedenoj definiciji aforizma, veliki deo njegovih misli se moţe svrstati u taj knjiţevni

rod. Ali postoji i deo koji ne ulazi u okvir aforizma i više se moţe staviti upravo pod

kategoriju onoga što je i sam Radović tvrdio – kategoriju usmenog predanja.

Beograd je u njima predstavljen na vrlo realan naĉin, pa knjiţevne romantike i stilske

obrade na temu Beograda nema. Više se mogu posmatrati kao kratki izveštaji sakupljeni u

sredstvima javnih informisanja i prepriĉani narodnim jezikom. U reĉima Dušana Radovića,

Beograd je bio „opipljiv“, svaĉiji, i mogao se istog momenta i uţivo videti, ako ste sluĉajno u

prilici na se nalazite baš na tom mestu o kome on trenutno govori. Iako na prvi pogled

jednostavan do obiĉnosti, tekst Dušana Radovića ima snaţnu poetsku crtu, koja je sveprisutna

kada su u pitanju njegovi tekstovi o gradu u kome je ţiveo. Beograd, iako velegrad, u

tekstovima Dušana Radovića ima mnoge karakeristike malo veće varoši, ĉime on ne ţeli da

ospori vaţnost i veliĉinu Beograda, već da time pokuša da ga zaštiti od otuĊenja, jurnjave i

sivila koji prate sve velike metropole. Ţeli da saĉuva ono arhaiĉno u njemu, ali mu ni jednog

momenta ne osporava modernizaciju, naravno, ako je u sluţbi i za dobro graĊana. Iz njegove

vizure Beograd je podeljen na Novi i Stari, na Zvezdaru i Palilulu, na odreĊene delove, ali

nikako rasparĉan. Do su za njega sve samo nazivi kockica jedne velike celine, uz pomoć kojih

je jasnije mogao poentirati svoju misao.

Ono što se iz mnogobrojnih Radovićevih tekstova moţe zakljuĉiti je, da je sam autor u

stvari ţeleo da saĉuva stari duh Beograda, ali ne po cenu zastarelosti i da ga modernizuje, ali

ne po cenu gušenja meĊu soliterima. Hteo je da posavetuje sve graĊane, kao i nadleţne u

gradskoj vlasti, kako da se ophode sa svojim gradom, da bi u njemu saĉuvali ono najlepše.

Brinuo je jer „Beograd ne liĉi na BeograĊane, nego liĉi na one u ĉijim je rukama bila,

decenijama, moć odluĉivanja“119

i zato je poţeleo da sa Beogradom bude ono što mora biti,

„ali u jednoj lepšoj i pitomijoj verziji. Neka se malo cenjka sa svojom sudbinom i ne pristaje

na sve. Neka se oblaĉi po poslednjoj modi, kao centar Njujorka, ali neka u nekom svom

Griniĉ Vilidţu ĉuva dušu“120

.

119



45

121

121

Biljana Gratt, Razglednica Beograda-Dušan Radovid, karikatura Dušana Petričida

46

5. Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima

5.1. Dušan Radovići i pozorište

Pozorište ili teatar je kulturna manifestacija koja podrazumeva direktan kontakt

glumca ili više njih i publike u gledalištu. Reĉ teatar dolazi iz grĉkog jezika i znaĉi

„posmatrati“122

. Pozorište je tako gledajući, medij koji ima zadatak da prenese poruku, ali

„ulica“ prenosa poruke nije jednosmerna kao kod moderniijih vidova masovne komunikacije,

vec je dvosmerna, s obzirom da je kontakt izmeĊu onoga koji daje poruku i onoga ko je

prima, direktan. Ovim ţelimo reći da je pozorište još uvek medij koji ne podleţe klasiĉnim

definicijama prenosa komunikacije, koje nam govore da je šema prenosa „odašiljalac - koder -

kanal veze - dekoder - primalac informacije“123

.

Kod pozorišta još uvek moţemo uzeti u obzir onu definiciju komunikacije koju je

veoma precizno definisao lingvista Ferdinand de Sosir124

, rekavši da govorna informacija

nema toliko stroga pravila kao pisana reĉ i da je samim tim apstraktnija od jezika, pisane reĉi,

a kao takvu ju je moguće izraziti na razliĉite naĉine u zavisnosti od liĉnog i emotivnog

doţivljaja, od individualnog pogleda na stvarnost onoga koji je šalje.

Zbog gore pomenutim karakteristikama, pozorište je jedan vid prenosa Radovićevog

dela, koji moţda i najbolje moţe da ga predstavi onakvog kako je sam pisac i ţeleo. Upravo

zbog tog direktnog, neposrednog kontakta sa gledaocima, izgovoreni tekst dobija trenutnu

potvrdu svoga kvaliteta i reakciju koja je oĉekivana. Kada govorimo o pozorišnom ţivotu

Radovićevog dela ne moramo se ograniĉiti samo na klasiĉne i zvaniĉne predstave na

pozorišnim daskama, već na listu moţemo uvrstiti i ona „mala pozorišta“ koja su se

odigravala po školskim uĉionicama, na školskim priredbama i na deĉijim proslavama, a

pravljena su na osnovu njegovih tekstova izabranih od strane samih uĉesnika, tj. dece.

Sam Dušan Radović je voleo pozorište, iako je drame pisao oprezno i retko. Nije mu

se dopadalo kako su tada izgledale deĉije predstave u pozorištima i na školskim priredbama.

Smatrao je da su to još uvek naivne idile okruţene laţnim dekorom i sve ostalo što je

uĉestvovalo u predstavi je bilo laţno. Bube, biljke, sunce, zvezde. Po njegovim reĉima je i

jezik najĉuvenijih bajki za decu bio previše nerazumljiv i trebalo ga je prevesti na ovaj

današnji, da bi ga nove generacije najmlaĊih mogle razumeti. Upravo se zbog toga potrudio

122

http://sr.wikipedia.org/wiki/pozorište 123

Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafanpromet, 2008, Ruma, str. 9 124

Ferdinand de Saussure, rođen 1857.godine, umro 1913. godine je bio švajcarski lingvista

47

kada bi dobio zadatak da napiše „naruĉene“ kratke predstave, koje su bile namenjene upravo

školskim manifestacijama. Njegove predstave su imale samo jedan ĉin, bile su takozvane

„jednoĉinke“, u kojima se ni na koji naĉin nije osetila bilo kakva loša osobina „naruĉenog

teksta“, veĉ su plenile svojom saţetošću, detaljnom osmišljenošću i svaka za sebe je, po

reĉima Milana Markovića bila „biser srpske dramske poezije za decu“125

.

Jedno, nešto malo drugaĉije „Malo pozorište“ ili nekadašnje „Pozorište lutaka NR

Jugoslavije“ je nakon smrti Dušana Radovića ponelo njegovo ime. Malo pozorište „Duško

Radović“ je najpoznatije pozorište za decu i omladinu u Srbiji, a od 1984. godine otvara za

odraslu publiku i Veĉernju scenu „Radović“ na kojoj je uspešno afirmisana nekada

jugoslovenska, a danas srpska satira sa delima kao što su Domanovićeva "Stradija", "Kad su

cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića i "Hamlet studira glumu" Milovana Vitezovića. Kada

su ga, povodom proslave trideset godina rada „Malog pozorišta“, upitali šta bi drugaĉije

uradio od onoga što je do tada uraĊeno, Dušan Radović je rekao: „Trudio bi se da još bolje

upoznam decu. Da svaka reĉ, svaki gest, svaka boja i oblik budu precizni i delotvorni. Mnogo

bih maštao i neprestano pokušavao da otkrijem nove mogućnosti za poetske dimenzije

predstave. Verovao bih da tome nema granica.“126

5.1.1. Pozorišne predstave za decu

Jedna od najĉešće izvoĊenih predstava po tekstu Dušana Radovića je sigurno Kapetan

Dţon Piplfoks. Prvenstveno pisan kao radio-drama za decu, ovaj tekst je bio adaptiran iz

radijskog u pozorišni tekst i izvoĊen na mnogobrojnim scenama. Prvi put je izvedena davne

1962. godine u deĉijem pozorištu Boško Buha i svojim pojavljivanjem iznenadila mnoge

svojim naĉinom parodiranja i ismevanja banalnih priĉa za decu o gusarima. Svojim

delovanjem na pozorišne radnike je ubrzala razvoj deĉije dramaturgije na prostorima bivše

Jugoslavije. Sa istim pozorištem, gusarska komedija Kapetan Dţon Piplfoks je gostovala na

raznim festivalima, prvenstveno u zemlji, na festivalu Sterijino pozorje127

u Novom Sadu, a

potom i u inostranstvu i to u Veneciji 1963. godine i u Pragu 1965. godine. Ono što se mora

spomenuti, a potvrĊuje tezu da je delo Dušana Radovića aktuelno kako u vremenu u kome je

stvarao, tako i danas, posle skoro pedeset godina, je i ĉinjenica, da se ova gusarska komedija i

danas izvodi na srpskim pozorišnim scenama.

125

Markovid, Milovan M., Radovideve jednočinke, za Detinjstvo, knjiga 1-2, Novi sad, 2003, str. 68 126


U režiji Miroslava Belovida, prim. autora

48

Jedna od poznatih adaptacija je raĊena povodom devedeset godina od roĊenja samog

autora i to u saradnji beogradskog Bitef teatra i Deĉijeg kulturnog centra Beograda. Ovoga

puta je forma predstave potpuno prilagoĊena današnjoj deci i tome bi se Radović sigurno

radovao. Predstava je, naime, mjuzikl sa puno plesa i to uz modernu muziku kao što je

brejkdens i hip hop, a u predstavi su samo dva profesionalna glumca, dok su ostali ili deca ili

amateri u glumaĉkom poslu.

Poslednja u nizu je obrada dela u adaptaciji smederevskog pozorišta Patos, a jedan od

reditelja, Nikola Jovanović kaţe da ih Dţon Piplfoks podseća na lepe trenutke druţenja u

detinjstvu, kao i na prve odgovorne zadatke koje su dobijali kao deca. Cilj njihove adaptacije i

njihova velika nada je da će ova predstava biti interesantna i deci i odraslima, naglašavajući

da je „sam tekst ostavljao dosta mesta za razvijanje mašte i to je ono što delo Dušana

Radovića ĉini genijalnim, a glumcima daje dosta prostora za razigravanje i igru.“128

Da kvalitetno delo ne poznaje granice, da je Dušan Radović pisao za sve i za svuda,

potvrĊuje i ĉesta postavka ove predstave u Pozorištu mladih u Sarajevu. Kako se u najavi

ovog pozorišta kaţe, poruka je, izmeĊu ostalog i da „ništa ne moţe zameniti prijatelja i

vaţnost njegovog prisustva u našim ţivotima“129

. Dušan Radović bi se sa sigurnošću sloţio.

Pozorišna predstava Na slovo, na slovo, je nakon velikog uspeha na televiziji,

postavljena i na pozorišnoj sceni i to još za ţivota Dušana Radovića. Reţiserka emisije Vera

Belogrlić u saradnji sa starom ekipom saradnika, uradila je dve verzije za Malo Pozorište.

Poslednja adaptacija je uspešno izvedena u formi mjuzikla u Pozorištu na Terazijama,

u Beogradu, sa premijerom 17. Aprila 2010. godine. Jedan od saradnika na adaptaciji,

Vladimir Andrić je tim povodom rekao da je osećao veliku odgovornost pri radu na adaptaciji

i u svojoj ţelji da saĉuva duh Dušana Radovića, a u isto vreme da postigne ono što je naumio,

a to je da pribliţi priĉu nekadašnjih aktera Miće Tatića i Aćima današnjoj deci. Posle toliko

godina nakon prve verzije, vaţno je bilo naći vezu i sa današnjim generacijama kako bi „

mjuzikl sa zadovoljstvom gledali i današnji mališani i njihovi roditelji, ali i oni, koji su pratili

seriju emitovanu pre više od ĉetrdeset godina.“130

Ĉak i sa primesama sadašnjeg doba, i sa adaptacijom po meri modernog deteta, ova

predstava, mjuzikl je najbliţi naĉin da se umetnost pribliţi najmlaĊima. Puna neţnosti,

zdravog duha, fantazije i deĉije naivnosti ova verzija predstave, nije izgubila nimalo na onoj

jedinstvenosti koju je imala pre skoro pola veka od danas.

128

http://semendria.com/kapetan-dzon-piplfoks-predstava-za-decu-svih-uzrasta/ 129

http://www.infobar.ba/desavanja/event/kapetan-dzon-piplfoks/ 130

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/

49

5.1.2. Pozorišne predstave za odrasle

Ĉe, tragedija koja traje131

je dramska poema, napisana zajedniĉkim snagama Dušana

Radovića i njegovog najboljeg prijatelja Matije Bećkovića. Po priĉi Milovana Vitezovića,

drama je pisana javno, u tadašnjoj Gradskoj kafani na Trgu Republike u Beogradu. Glasno

izgovarani tekst je brzo je preko prisutnih u Sali stizao u sve delove grada. Ideja da napišu

knjigu je došla nakon tragiĉne smrti poznatog revolucionara Ernesta Ĉe Gevare. Poemu je

objavio i poznati slovenaĉki ĉasopis Delo, a na pozorišnim daskama je izvedena od strane

pozorišta ITD Studentskog centra u Zagrebu. Autori su predlagali da na sceni budu velike

slike Prometeja, Dedala i Ikara, Hrista, Stevana Filipovića, Gagarina i Ĉe Gevare „svih onih

koji su širili ruke i pokušavali da polete prema dalekim i nedostiţnim ciljevima. Tragiĉna

sudbina ovih plemenitih zanesenjaka – to je ta „tragedija koja traje“132

Neki delovi poeme

govore i o besmislu te zanesenosti: „Metak je univerzalni lek. Metak je lek protiv glavobolje.

Metak je poslednja reĉ medicine. (...) Metak se moţe dobiti i u našoj zemlji.“133

Priredbe se takoĊe mogu svrstati u pozorišnu umetnost iako nisu imale premijere i

veliki broj izvoĊenja. Kao i za sve ostale medije, tako je Radović po narudţbini pisao i

tekstove za potrebe priredbi za odrasle. Ĉuveni Susreti ĉetvrtkom, pokrenuti 1952. godine u

tadašnjem Domu pionira, bili su pioniri u okupljanjima na kojima su deca mogla dobiti

odgovore vezane za umetnost, nauku i uopšte za pojmove iz svakodnevnog ţivota. Sam

Dušan Radović je, ne samo pisao za Susrete ĉetvrtkom, već je i uĉestvovao u njima, druţeći se

sa decom i odgovarajući na pitanja. Ĉetvrtko je bio lutak koji je komunicirao sa decom i

postavljao pitanja i deci i gostima:

Ja ću sa vama da veţbam jednu malu i laku gramatiku. Ja ću govoriti pogrešno, a vi govorite

taĉno...Hoćete li? (...)

Ne kaţe se HOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - HOĆU)

Ne kaţe se NOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - NOĆU)

Ne kaţe se VOLEM, već se kaţe (deca odgovaraju - VOLIM)

Ne kaţe se ŠTA JE, već se kaţe (deca odgovaraju - MOLIM)

Ne kaţe se SKAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - SKAĈEM)

Ne kaţe se PLAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - PLAĈEM)134

131

Radovid Dušan, Matija Bedkovid, Če, tragedija koja traje, Nezavisno izdanje, Beograd, 1970. godine 132




50

Povodom tradicionalne priredbe Veliki školski ĉas, koja se odrţava u Kragujevcu

svakog 21. oktobra, u znak sećanja na nevine deĉije ţrtve fašistiĉkog terora, Dušan Radović je

1971. godine je napisao tekst u stihovima, koji je posle objavljen kao knjiga stihova Crni

dani135

. I taj tekst je bio naruĉen od strane organizatora priredbe i povodom tog dela, Radović

kaţe: „Prihvatio sam da napišem tekst o kragujevaĉkoj tragediji, pre svega, iz moralne

obaveze prema društvu u kome ţivim, prema narodu kome pripadam i ĉiju sudbinu delim. (...)

Pisao sam uzbuĊen, traţeći neke reĉi nade i ohrabrenja, govoreći na tom strašnom mestu da je

ţivot veliki i lep. (...)“136

Ovi stihovi su redak primer Radovićeve poezije, gde nema humora,

vedrine i poziva na igru, ali ima jasnih poruka poslatih uz pomoć jednostavnog jezika i

poznatih reĉi, koje se kao i poruke protkane humorom, ureţu u pamćenje ĉitaoca već kod

prvog ĉitanja:

Loši Ċaci šapuću dobrim Ċacima

kako se umire,

drţe se ĉvrsto za ruke

da niko ne izda,

profesori ih još jednom pogledom prebrojavaju.

Dobro je, to je dobar razred, dobra deca, ne postavljaju suvišna

pitanja.

Nešto se strašno dešava, svima, pa i njima.

Umiru sa radnnicima, seljacima, popovima, lekarima, ako pravi ljudi.

Prvi put su ih pustili meĊu odrasle, nema više malih i velikih,

svi su dovoljno veliki da budi broj i meta.

Mali prevareni muĉenici,

Strašne ţrtve strašnog dana!137

Sliĉna tematika se moţe videti i u tekstu pisanom za predstavu Lomaĉa, izvedenoj premijerno

24. maja 1969. godine u Narodnom pozorištu u Uţicu:

Ostavljamo vam sve svoje neutrošene dane,

sve što nam je pripadalo i još moglo pripadati.(...)

Rodite našu decu,

govorite naše reĉi,

gledajte kroz naše prozore,

trošite naše dane. (...)

135

Radovid Dušan, Crni dani, Spomen park, Kragujevac, 1971. godina 136



51

5.2. Dušan Radović i novine

Novinarstvo je, u stvari, kamen na kome se izgradilo celokupno stvaralaštvo Dušana

Radovića. On je prvenstveno bio novinar po profesiji, a tek onda knjiţevnik. Moţemo reći da

je on nesvesto stvarao knjiţevna, tj. umetniĉka dela, pišući iz pozicije novinara. Ovde,

naravno, izuzimamo, njegov opus deĉijih pesama, ali i one su jednim delom nastala u vreme

kada je radio u novinskim redakcijama i pisao za njih. Kroz ovo poglavlje će biti jasnije

prikazano, koliko je Dušan Radović, u stvari, bio više novinar po izboru radnog mesta, a

knjiţevnik više po vokaciji. Svoj posao novinara je voleo, bio je, kako je i sam govorio

„ĉovek redakcije“138

. Dolazio je na posao ĉak i kada nije morao, nedeljom ili praznicima.

Smatrao je da pravi, dobar novinar mora puno vremena provoditi na poslu i to je doĉarao

reĉima da dobri novinari umiru u toaletima svojih novinskih kuća. Za njega je bilo

nedopustivo, ono što je osamdesetih godina bila praksa u nekim beogradskim listovima - da

jedan ĉovek nosi dve funkcije u listu, kao urednik i kao direktor, a da pritom godišnje napiše

tek poneki tekst. Po njemu su to bile samo politiĉke, a ne novinarske funkcije. Dušan Radović

kao novinar je predstavljen i u drugim poglavljima, koja se bave radijom i televizijom, a ovde

će najviše biti reĉi o tekstovima koji su pisani za klasiĉne novinske ĉasopise, tj. za medij koji

se samo ĉita, ne sluša i gde ima slika, ali ne pokretnih.

U prvim novinama, u kojima je dobio posao, ostao je punih pet godina. Od 1947. do

1952. godine. Redakcija Pionirskih novina je bila mesto odakle je poĉeo svoju novinarsku

karijeri, pišući pesme i tekstove za decu. Redakcija, u kojoj će mu kolege biti neka od

najpoznatatijih imena naše knjiţevnosti, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Mira Aleĉković, Jelena

Biblija. Vrlo brzo je dobio i mesto urednika, a o svom prvom danu rada u novinarstvu poslu

kaţe: „Toliko sam bio uzbuĊen, da sam poĉeo da povraćam. (...) Ne sećam se taĉno koji je to

datum bio, februara 1947., ali srećnijeg i znaĉajnijeg dana u svom ţivotu i radu ne mogu da se

setim“.139

Upravo u to vreme su nastali prvi stihovi njegove, već spomenute pesme Strašan

lav. To je jedan od dokaza da je poĉeo sa novim naĉinom pisanja ĉak i pre Vaska Pope, iako

je Radovićeva zbirka koja je tu pesmu sadrţala, izašla godinu dana nakon prve Popine zbirke

pesama.

Novinarski stil pisanja, kratak, saţet, sa poentom, ostao je karakteristiĉan za ceo

njegov radni vek. Sam je govorio da samo tako ume. „Jedna kucana strana, to je to. (...)“140

138

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola-sabrani spisi, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str. 47 139

Isto, str. 56 140

Isto, str. 270

52

Sedamdesetih godina je bio zaposlen u redakciji NIP Borba, a istovremeno je radio i

honorarno za poznati beogradski list Veĉernje novosti, gde je ureĊivao deĉiju stranu. Zadatak

mu je bio da tekstom isprati karikature na temu divljeg zapada. Njegovi tekstovi su bili pod

ribrikom Western i jedan od njih je dobar primer kako je i svoje novinarske zadatke radio po

principu pesama za decu, sa igrom reĉi, sa neobiĉnim i „zaĉudnim“ oblicima koji iznenaĊuju

ĉitaoca i privlaĉe mu paţnju, pozivajući ga na igru:

„Bio jedan šerif strog,

ni za sebe ni za svog,

ludo pošten kao bog,

rigorozan samo zbog:

ĉaĉkanjanosaiuva,

drpanjasvegaisvašta,(...)

tabanjanapraznik,

podbrckivanjaucrkvi,(...)

pušenjabezfiltera!“141

Jedno vreme je pisao ĉuvene TV kuvarice, kratke kritike televizijskih lica i

televizijskog programa, jednom nedeljno u formi distiha, objavljivane u ĉasopisu o televiziji

TV Novosti. Uz njih je obavezno išla i karikatura njegovog dugogodišnjeg saradnika i

prijatelja, Dušana Petriĉića. Kritike su bile saţete, pune istine, humora i zaĉinjene onom

koliĉinom satire koja je bila dovoljna da se poruka prihvati bez uvrede. Zorica Jevremović,

dramaturg, je za Radovićeve tekstove rekla da su „odavno postale ep o našem televizijskom

programu“142

. Najĉešće su bili spominjani oni koji su u direktnom kontaktu sa gledaocima,

spikeri, voditelji, legende tadašnje televizije:

„Te-ve dame smeškaju se stalno,

Ne iz srca već više oralno“

„Gleda Bane143

sa naslovne strane

Na dušmane što mu traţe mane!“

141

Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 82-83 142


Vukašinovid Bane, legendarni novinar Televizije Beograd, urednik i voditelj emisije „Beogradska hronika“, prim. autora

53

5.2.1. Deĉiji ĉasopis „Poletarac“

Ĉasopis za decu Poletarac je jedinstveni primer jednog lista koji je, sa jedne strane,

zvaniĉno trajao samo nepune dve godine, do maja 1975. godine, nakon ĉega je ugašen, a sa

druge ostao zapamćen kao najbolji ĉasopis za decu koji je ikada izlazio na prostoru Srbije.

Izašlo je devetnaest brojeva sa ukupno 1600 stranica velikog formata. Ne samo da je nastavio

da ţivi u sećanju, već je pretoĉen pod istim nazivom i u deĉiju televizijsku emisiju. Radovićev

rad kao urednika u Poletarcu je Milovan Danojlić doĉarao na sledeći naĉin: „Sedeo je od jutra

do mraka, u jednom tesnom sobiĉku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i

piscima, davao zadatke i uputstva, disao sa listom i za list“.144

Sa ovog aspekta posmatrano, potpuno je nelogiĉno zbog ĉega je Poletarac bio

društveno neprihvaćen, zašto je nailazio na otpor u školama i sada se mogu i razumeti

Radovićevi komentari iz tog vremena u kojima je kritikovao trţište deĉije štampe i smatrao ga

korumpiranim. Kvalitet ĉasopisa se moţe videti i u ĉinjenici da je postigao i evropsku slavu, o

ĉemu svedoĉi i namera francuskih novinara da se takav projekat uradi i za francusku decu. Isti

ilustrator kao i kod domaćeg lista, već spominjani Dušan Petriĉić, trebalo je da oslika i

naslovnu stranu francuske verzije.

Ono što je Radovićev Poletarac razlikovalo od ostalih ĉasopisa je bila velika koliĉina

tekstova koji su bili istovremeno inteligentni i interesantni. Pouĉni, a laki za pamćenje,

jednostavni, a puni informacija. Poĉevši od slova, preko godišnjih doba, meseci u godini,

geografskih pojmova, do ĉlanova familije. Od razliĉitog nareĉja, ekavice i ijekavice, pa do Ive

Anrrića i Ivana Gorana Kovaĉića. Na njegovim stranicama su predstavljani Jovan Jovanović

Zmaj, Desanka Maksimović, Petar Koĉić. Sve su to pojmovi koje su deca mogla upoznati

kroz ĉasopis, pojmovi koji su bili propraćeni odliĉnim dizajnom, veselim i raznobojnim

ilustracijama Dušana Petriĉića. Reţiser, Dţon Timoti Bajford, koji je reţirao televizijsku

seriju Poletarac je doslovno rekao o ĉasopisu: „Nikada u ţivotu nisam video tako nešto

lepo“.145

Za kratko vreme koliko je ĉasopis postojao bio je „dete udruţene mašte mnoštva

jugoslovenskih autora, njihov liĉni prilog kulturi i prosveti (...)“146

Izdavaĉka kuća „Rad“ je objavila ĉetiri knjige pod nazivima ĉetiri godišnja doba, koje

su izbor najboljih i najpouĉnijih priloga, kao i najlepših ĉasopisa. Ni knjiga, kao ni ĉasopisa

više nema, ostali su jedino muzejski primerci u Narodnoj biblioteci Srbije.

144

Danojlid Milovan, Radovid, prijatelj i urednik, u predgovoru za Prolede: Poletarac Dušana Radovida, Rad , Beograd, 1987 145


Isto, str.119

54

147

147

Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida, http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2816

55

148

148

Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2818

56

149

149


57

150

150

Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2817

58

151

151

Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2817

59

152

152

Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida, http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2816

60

153

153


61

154

154


62

155

155


63

156

156


64

5.3. Dušan Radović i film

Film, kao medij, nije previše privlaĉio Dušana Radovića, te zbog toga i nemamo veliki

broj tekstova koji je raĊen za navedenu oblast. Da li zbog same duţine teksta, tj. scenarija koji

je bio potreban, a koji je bio u suprotnosti sa navikom autora da piše u kratkim formama ili

zbog slabe ekspanzije samog filma u tom periodu, ne moţe se taĉno utvrditi. Filmska

industrija je tih sedamdesetih godina u Jugoslaviji, još uvek bila u zaostatku za televizijskom i

samim tim je potreba za materijalima bila manja. Radović se jeste ostvario i na filmu, ali

uglavnom u tekstovima za kratke animirane ili kratke dokumentarne filmove. Generalno je

javnost slabo i upoznata da se Dušan Radović uopšte i bavio pisanjem za film, a naroĉito je

nepoznato, da je to bilo u toj meri koja je saĉuvana, sakupljena i objavljena u sabranim

spisima Dušana Radovića, Baš svašta. Sam prireĊivaĉ spisa kaţe da bi još više materijala bilo

da su u obzir uzeti i tekstovi na kojima je on bio koautor i redaktor.

Pisao je sinopise za kratke filmove, kako ih je nazivao prospekte gradova bivše

Jugoslavije, Zagreba, Beograda, Dubrovnika, Mostara, Ohrida. Predlagao je da re reklamira

arhitektura navedenih gradova i da se predstave njihove lepote. Ono što je u tome interesantno

je da je njegova ideja bila da to budu animirani, crtani filmovi koji bi tako predstavljali

spomenike uz humoristiĉne prateće komentare. Postoje i sinopisi za film o Lepencima, koji su

trebali da predstavljaju davne pretke našeg naroda, nešto poput današnjeg junaka crtanih

filmova Asteriksa.

Jedan od filmova koji je realizovan po scenariju Dušana Radovića je i Kako su se

volele dve budale, tridesetominutni film i kome su igrali legendarni Dragan Nikolić i Milena

Dravić, kao i ĉuveni Dragomir Gidra Bojanić. U pitanju je niz povezanih anegdota,

jednostavnih, obiĉnih do banalnosti. Prikazana je ljubav, za koju se dvoje mladih ljudi bore,

igraju se ljubavi, brane se od nje i sve to bez velikih reĉi i suvišne drame.

Osim sinopisa za filmove, Radović je radio i recenzije za filmove, kritike koje su bile

kao i knjiţevne, veoma realne i taĉne. Kometarisao je kultni film tog vremena Gorile, po

scenariju Dušana Savkovića o jugoslovenskoj koloniji u pariskom podzemlju, precizno

primetivše da je premalo jugoslovenskih karakteristika kod momaka koji su prikazani u filmu.

Isto tako je bio dosta kritiĉan i prema scenariju za film Derviš i smrt, Zdravka Velimirovića,

govoreći da je jezik filma previše naporan za praćenje, ako i da ima previše pozorišnih scena

za jedan film. Nije ĉitao samu knjigu, te se ogradio od savršene procene, ali iz ove perspektive

sada gledano, moţemo reći da je bio u pravu.

65

5.4. Dušan Radović i radio

Radio Beograd je mesto gde je Radović po prvi put došao u kontakt sa publikom uz

pomoć masovnog medija. Svoj radni vek završava takoĊe u radijskoj kući, ovoga puta u

Studiju B odakle odlazi u penziju.

Godine 1925. osnovano je akcionarsko društvo Radio, a u martu 1929. sveĉano

otvoren program Radio Beograda. Nakon Drugog svetskog rata, srpski radio se pojavljuje kao

deo jugoslovenske mreţe i vrlo brzo stiĉe veliki broj slušalaca. Radio kao medij je u to vreme

bio izuzetno popularan naĉin da se što većem auditorijumu prenesu odreĊene poruke, bilo da

su one bile informativnog ili zabavnog sadrţaja.

5.4.1. Radio drama „Kapetan Dţon Piplfoks“

Dušan Radović dolazi 1952. godine na mesto urednika preograma ze decu Televizije

Beograd. Već 1953. piše radio-dramu Kapetan Dţon Piplfoks, spomenutu u poglavlju o

pozorištu. Tekst radio drame Kapetan Dţon Pilfoks je autentiĉna drama za decu sa muziĉkom

pratnjom. Na veoma interesantan naĉin prikazuje gusarskog kapetana Pilfoksa, koji je pozvan

da prekine svoju penziju i povede staru gusarsku druţinu u borbu protiv do tada nepobedivog

sedmoglavog ĉudovista. Tekst nam vedrim tonom doĉarava ne baš tako vedre scene, kao i

veoma opasne situacije. Pomenute situacije stavlja na granice apsurda i one time dobijaju

karakteristiku humora. Radio drama se naziva i „pozorište zvuka“, jer se zvuk koristi u

nekoliko oblika. Poĉevsi od glasa spikera koji pojašnjava predhodne i uvodi nas u naredne

scene, preko muzike koja prati dešavanje radnje, do tonova koji oponašaju stvarna dešavanja.

Kapetan Pilpofks je opremljen starim oruţjem, dat mu je stari brod na korišćenje i

obezbeĊena mu je stara posada gusara. Svi zajedno neustrašivo kreću u potragu za ĉudovištem

iako ih prate zastrašujuce informacije o uţasima po kome je sedmoglavo ĉudoviste poznato.

Uz pomoc saveta ĉarobne pećine, druţina dobija ideju kako da nadvlada neman, a naĉin je

upravo ono što je i pišĉeva poruka najmlaĊima. Mudrost, pamet i znanje su najmoćnije oruţje.

To oruţje je pomoglo kapetanu Pilfoksu da nadmudri ĉudovste i odseĉe mu svih sedam glava.

Drama ima elemenate bajke, što objašnjava dodatak naslovu koji glasi – gusarska

bajka u više slika, ali nije bajka. Izostavljeno je previše slatkoreĉivosti, jezik je jasan, pojmovi

su, iako ĉarobni, pribliţeni deci korišnjenjem istih pri svakodnevnim aktivnostima.

Vremenska razdaljina je ublaţena korišćenjem pojmova iz savremenog ţivota.

66

Iako je tekst napisan u formi radio drame, Kapetan Dţon Piplfoks je, kao što je već

spomenuto doţiveo mnogobrojna izvoĊenja na scenama stvarnih pozorišta, prevedena je na

nemaĉki i igrana na scenama pozorišta i u Nemaĉkoj.

Radovićeva radio drama je doţivela veliki uspeh, moţda i zbog toga što se pojavila u

jednom veoma teškom vremenu, u kome su se još uvek osećale strašne posledice rata, društvo

je bilo siromašno i svuda je bilo sivilo posleratne sakodnevnice. Kapetan Dţon Piplfoks je

uspeo da unese vedrine i humora, jer je u pitanju neobavezujući humor i tema koja je daleko

od doskorašnjih stradanja i muka uzrokovanim ratom koji se završio samo koju godinu ranije.

S druge strane, do tada su radio drame i drame za decu uopšte, bile u stvari samo loše

prepriĉane bajke ili moralno-pedagoške pridike koje su neuko prepravljane u dramski oblik.

Sveţina koju donosi prva Radovićeva drama za decu je seme koje je pomoglo raĊanju

potpuno autentiĉne dramske umetnosti za decu.

Radio drama Kapetan Dţon Piplfoks je emitovana nekoliko puta na razliĉitim

nemaĉkim radio stanicama, a na radiju u Srbiji je imala više od sto izvoĊenja. Jedan od

dijaloga u drami je pokazatelj neodoljive Radovićeve parodije na uĉenje, kao i predlog za

najrazliĉitije naĉine obrazovanja. Uz humor prihvata neke nepobitne ĉinjenice, ali isto tako uz

humor i veoma jednostavan, a pritom potpuno neoĉekivani naĉin, rešava problem nedostatka

pameti u gusara:

„Kapetan: Dobro , a pitam ja vas, slušajte me dobro – imamo li mi, gusari, pameti?

(...)

Kapetan: Prema tome, ako mi gusari nemamo pameti – a verovatno da je i nemamo –

kako ćemo savladati to ĉudovište sa sedam glava?

(...)

Kapetan: Predlaţem...slušajte – ne predlaţem nego nareĊujem da cela posada od

danas pa za još dvadeset i jedan dan – rešava ukrštene reĉi!“157

Odsustvo klasiĉne didaktike, tako specifiĉno za Radovićevo delo je ovde oĉigledno,

ali nije izostavljen predlog naĉina kako se do znanja i informacija o raznim pojmovima moţe

doći na interesantniji i pristupaĉniji naĉin. Skroman kao i uvek, kada je njegov rad u pitanju,

Radović je razlog velike popularnosti Kapetana Dţona Piplfoksa video u vremenu u kome je

tekst nastao. Vremenu, u kome su ljudi imali puno ozbiljnijh problema i trebalo im je nešto

što bi ih vratilo njima samima. Najlakši put ka tome je povratak u detinjstvo. Kao i kompletna

drama, i datum njenog prvog izvoĊenja je pun humora, šale i smeha.

Radovićev zadatak je bio da spremi nešto za 1. April 1953. godine.

157


67

5.4.2. „Kako su nastale ruţne reĉi“

Radio igra za decu Kako su nastale ruţne reĉi je napisana i izvedena na Radio

Beogradu 1959. godine i ostala je upamćena kao dobar primer slanja odreĊene poruke kroz

igru i deĉiji tekst. Sama priĉa prati nastanak ruţnih reĉi koje su otkrivene sluĉajno kod jedne

male princeze i interesantnim nabrajanjem, povratkom u prošlost uz jednostavne taktove

muzike, dolazi se do zakljuĉka da je izvor ruţnih reĉi njen otac, kralj Riĉard. U meĊuvremenu

su bili uhapšeni i zamalo osuĊeni na smrt i sluškinja Margarita i konjušar Barnabas i Klaudije,

ĉuvar svetionika. Ali kako je na kraju utvrĊeno da je kralj glavni krivac za nastajanje

problema, ukinute su sve kazne i odustalo se od vešanja, jer „zašto da ga obese? On je bio

kralj, a osim toga bio je, verovatno, mnogo ljut na reku Men i na obalu koja se odronila!“158

u

momentu kada su je došlo da izgovori ruţne reĉi. Naravno, Radović je kao ruţnu reĉ uzeo

pridev “šašav“, ţeleći u stvari samo da skrene paţnju deci na odnos prema lepom izraţavanju.

Sa druge strane poslao je poruku odraslima, da je, u stvari, deĉije ponašanje u mnogome

uslovljeno slikom koju odrasli šalju i da od njih zavisi razvoj deĉijeg izraţavanja, ophoĊenja

prema stvarima oko sebe i odnosa prema drugim ljudima. Kao i u drugim oblicima

izraţavanja i ovde Radović kombinuje dešavanja iz stvarnog ţivota sadašnjeg vremena, sa

tradicijom, mitovima i likovima iz bajki, koji su, kao i stvaran ţivot, deci veoma bliski.

Naravno, i ovaj tekst pisan za radio je doţiveo brojne adaptacije i ima ĉesta izvoĊenja u

pozorištima za decu.

Pored dve navedene radio drame za decu, Dušan Radović je za isti medij napisao i

Priĉe za Gordanu, radio dramu koja je emitovana 1965. godine, kao i radio igru Jednoga

dana emitovanu tri godine kasnije. Radio emisija Dobro jutro deco postavljena je 1. juna

1955. godine na inicijativu Dušana Radovića i danas traje i po istom principu kao i pre više od

pola veka. Time je nastavio ideju na se deci obraća direktno. Nakon zbirke pesama Poštovana

deco i poĉetka direktnog obraćanja, dolazi i Dobro jutro deco. Deca se pozdravljaju svako

jutro u sedam sati uz petomunutnu priĉu koja ih na lep naĉin uvodi u dan koji je pred njima.

Kaţu da je Dušan Radović jednog dana stavio prst na ĉelo i rekao da decu treba buditi

priĉama i to taĉno u sedam, a priĉe moraju biti veoma dobre. Vreme emitovanja je, kao i kod

emisije Dobro jutro Beograde, veoma rano, pa ĉak i za ranoranioce. Kada su Radovića

jednom prilikom upitali zar ne bi bilo lakše da je „laku noć“, nego „dobro jutro“, odgovorio

je: „Noć je u nadleţnosti nekog drugog. Ja sam jedino ujutru ţiv i budan“ 159

158


Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str. 180

68

5.4.3. Radio emisija „Beograde, dobro jutro“

Radijska emisija Beograde, dobro jutro je do sada bez pandana u istoriji radija u

Srbiji. Moţda je ne moţemo baš okarakterisati kao nacionalno blago, jer je bila više „lokal

patriotska“, ali na nivou Beograda i prostora gde se emitovanje moglo ĉuti, sigurno je imala

status institucijalne emisije. Po osećanju samovoljne „obaveze“ da se mora poslušati, najbolje

je moţda da je uporedimo sa informativnom emisijom Dnevnik.

Kao što je poznato, ne samo kod nas, već i inaĉe, dnevne vesti, tj. informativne emisije

sa najvaţnijim dnevnim dogaĊajima iz zemlje i sveta, jesu nešto što se obiĉno ne propušta. Sa

njima se poĉinje ili završava dan, traju kratko i uglavnom svi uzmu vremena da ih poslušaju

ili pogledaju i onda nastave sa uobiĉajenim aktivnostima. Ostale su i priĉe da taksisti nisu

hteli da krenu sa taksi stanice, iako je klijent seo u auto, sve dok Dušan Radović ne završi

ĉitanje svojih poruka za to jutro.160

Upravo tako se moţe, za poĉetak, opisati znaĉaj Radovićeve emisije Beograde, dobro

jutro. Emisija je prvenstveno zamišljena kao ĉitanje aforizama Dušana Radovića od strane

profesionalnih spikera. Trebalo je to da zvuĉi kao neka vrsta dnevne hronike koja će sa dozom

zdravog humora i karakteristiĉne poetike Dušana Radovića, obaveštavati graĊane o

svakodnevnim dogaĊanjima. U meĊuvremenu je došao predlog da autor liĉno pozdravlja

BeograĊane svojim glasom i legenda je poĉela da se raĊa.

Radio Studio B je 1. aprila 1970. osnovala grupa novinara dnevnog lista Borba, kao

prvu stanicu izvan sistema drţavnih elektronskih medija. Potpunu revoluciju u ureĊivaĉkoj

politici je predstavljala programska šema - gradski, lokalni radio sa jednom cakom – više

muzike, manje priĉe. To znaĉi red muzike, nekoliko informacija vaţnih za gradsko

stanovništvo, i onda ponovo muzika.161

Kada smo kod informacija za gradsko stanovništvo,

vaţno je reći da je i tu uvedena novina. Tadašnji urednik, ĉuveni Đoko Vještica direktno je

komunicirao sa gradskim komunalnim preduzećima. Kod ukljuĉenja uţivo, vrlo ĉesto su

postavljana i vrlo nezgodna pitanja.

Godine 1971. pokrenut je i Drugi program na srednjim talasima i to prevashodno

muziĉki, sa vestima na svaki sat. Kasnije je pokrenut i Treći program, sa iskljuĉivo ozbiljnom

muzikom, a osnovani su i produkcija gramofonskih ploĉa i produkcija TV reklama.162

160

Bedkovid Matija u televizijskoj emisiji „Kvadratura kruga“, Televizije Beograd 161

http://www.studiob.rs/onama.php 162

http://sh.wikipedia.org/wiki/Studio_B

69

Dušan Radović poĉinje 1975. godine svoju karijeru na Studiju B kao novinar, koji

prelazi u novu radijsku kuću, kao i sami osnivaĉi mladog radija, iz Borbe. Veoma je vaţno

spomenuti i da se studio radija u koji dolazi Dušan Radović nalazi na 23. spratu Palate

Beograd, poznatije kao BeograĊanka. Prva pomisao samog autora, kada se popeo na tu visinu

i pogledao na Beograd, je bila, da bi bilo lepo sa te visine obraćati se sugraĊanima i poţeleti

im na neki naĉin dobro jutro. Kako je u Studiju B bio obiĉaj da svi novinari stanu pred

mikrofon i idu u etar svojim glasom, nagovorili su Radovića da sam ĉita svoje tekstove.

Radovićevi jutarnji tekstovi su imali pratnju muzike i to svaki put iste melodije U ranu

zoru. Naravno, ne sluĉajno. Sam autor je bio poznati ranoranilac. Ustajao je oko ĉetiri sata

ujutru i poĉinjao svoj dan. Stizao je prvim tramvajima i trolejbusima sa Zvezdare, gde je

ţiveo, do palate BeograĊanka, gde se nalazio studio radija Studio B. Sam je tvrdio da je sve

tekstove pisao istog dana kada su trebali biti i proĉitani, što je znaĉilo izmeĊu ĉetiri i sedam

sati ujutru. Ĉesto je naglašavao da, za razliku od svojih kolega, ne pravi nikakve beleške, već

stupa u pogon tek kada njegovi prsti dodirnu tipke pisaće mašine163

. Dešavalo se da ne uspe

da realizuje svoju zamisao na papiru ili da zakljuĉi da ono što je napisao nije dovoljno dobro.

U tim sluĉajevima emisije, jednostavno, tog dana nije ni bilo. Sama visina na kojoj se studio

nalazio davala je posebnu ĉar obraćanju. Ko je bio gore, mogao je da vidi jedan dobar deo

Beograda, naroĉito kada je vedro, bez magle i oblaka. Radović je od ekipe iz studija dobio na

poĉetku rada i dvogled, koji je veoma ĉesto koristio. Posmatrao je Beograd u trenutku kada je

pisao za taj dan, imao je inspiraciju ispred sebe i dešavalo se da je u tekstu baš ono što je

upravo ugledao. Samim tim je i njegovo obraćanje imalo neki liĉni ton i iako je ponekad

nazivana i hronikom grada, ta hronika je pored informacija o trenutnom stanju koje se

spominje, imala i jednu poetsku notu, koja joj je davala na snazi. Neka vrsta narodnog

predanja ĉije se ĉinjenice mogu uzeti kao istorijski relevantne, ali se ne moţe zanemariti liĉna

crta samog naratora.

Forma njegovih tekstova u emisiji Beograde, dobro jutro je bila ĉesto sporna i teško ju

je precizno definisati. Opšte poznato i priznato je reći da su u pitanju aforizmi. Pored već

navedenih definicija moţemo dodati i onu koja kaţe da su aforizmi „po pravilu sitne i

najsitnije forme koje nastaju i ţive u meĊuprostoru knjiţevnosti i publicistike.“164

U ovom

poglavlju ćemo i sami imati prilike da vidimo da se njegovi tekstovi iz navedene emisije, ne

mogu spakovati u okvire date definicije. Sam Radović je klasifikaciju generalno, smatrao

besmislenom i ponavljao da su apsurdna pitanja o tome da li je njegova emisija Beograde,

163


http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/index.html

70

dobro jutro, novinarstvo ili ne. Za njega je bilo vaţno „ono što se napravi, što ostane i kako to

deluje na ljude“.165

Isto tako je, kasnije, za predgovor prve knjige koja je sadrţala izbor

tekstova iz emisije, napisao: „Ovoj vrsti pisanja je teško i verovatno nepotrebno odreĊivati

ime i rod. Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom

folkloru, usmenom predanju našeg vremena“166

. Ono što je u ovoj izjavi neobiĉno je izraz

„beogradski folklor“ koji do tada još nije bio spomenut u knjiţevnosti. Inaĉe je folklor

povezan sa manjim, seoskim sredinama i gradski milje ga nije poznavao. Radović krajnjim

delom reĉenice donekle pojašnjava svoju izjavu, objašnjavajući folklor kao usmeno predanje.

U tome, vizionarski, ni malo nije pogrešio, jer se njegovo delo pisano za emisiju Beograde,

dobro jutro, prenosi sa kolena na koleno. Baš kao i svako usmeno predanje, sa generacije na

generaciju.

Tekstovi iz emisija su sakupljeni u tri knjige pod istim naslovom koji je nosila i

emisija. Ona što je u knjigama vidljivo je odstupanje od centra i idejne okosnice Radovićevog

obraćanja, a to je Beograd. Više su se predstavili tekstovi koji su, jednostavno reĉeno,

univerzalni i odstupaju od lokalnog znaĉaja, već mogu imati globalnu upotrebu. Sama emisija

je bila prvenstveno fokusirana na dešavanja u Beogradu, a na to su se nadovezivale i ostale

teme. Doticao se svega onoga što ga je i samog privatno zaokupljalo i interesovalo.

Jednostavno je na taj naĉin delio svoja razmišljanja sa sugraĊanima. Tako su njegovi

sugraĊani bili manje usamljeni i sa dobrim raspoloţenjem ulazili u novi dan. Posebno je

vaţno obratiti paţnju na, skoro potpunu, aktuelnost njegovih tekstova i u sadašnjem vremenu.

Ono što je tada sigurno zanimalo svakog sugraĊanina je stanje same infrastukture grada. Što

je situacija bila nezgodnija, to su Radovićeve opservacije bile interesantnije za slušaoce:

Beograd nam je prljav. BeograĊani, kao Ivica i Marica, ostavljaju tragove za sobom da bi po

njima umeli da se vrate kućama. Na svakih pedeset metara po jedan trag. Ako znate šta puše i

od ĉega boluju, lako biste ih mogli naći.

Kontrolori Gradskog saobraćajnog preduzeća i ovog jutra traţe putnike bez karata. Imali

bismo više vajde i mi i oni kad bi nam pregledali zube i merili krvni pritisak.

Ne pretiĉite pametnije od sebe. Prava vozaĉka disciplina zove se ko će duţe, a ne ko će brţe

voziti.

165



71

Hoće li skoro taj beogradski metro?

Mnogi BeograĊani su već pod zemljom i ĉekaju.

Komentarisao je, veoma ĉesto, odnos roditelja prema deci sa velikom dozom kritike i realnim

pogledom na stvarna dešavanja u društvu po pitanju vaspitanja:

Lako je onima koji su intimni sa svojom decom. Oni im uvek mogu priznati kad nemaju para.

Teško je onima koji se prave vaţni. Oni moraju da laţu. Pare koje nemaju oni deci ne daju iz

principa.

Uz svu vašu brigu, jedno dete uvek moţe da se izgubi u ţivotu.

Tamo gde ima više dece, jedni drugima pomaţu da se ne izgube.

Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego loše vaspitan.

Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje. Neko drugi je tuţan i

ţalostan jer mu se rodilo ţensko dete...

Nije zaobilazio ni svoju omiljenu temu – obrazovanje i obrazovni sistem u Srbiji:

Na Beogradskom univerzitetu vrši se prijem novih studenata. Telefoni zvrje od ranog jutra:

Zorin zet moli Perinog kuma za Vlastinu svastiku... S tim što će Nadin ujka da sredi sve oko

one cigle. On dobro stoji sa Ţikinim sestrićem koji je zaduţio Braninog bratanca.

Ono Ċaka što pretekne srednjim školama, upisaće kafane Šumatovac i Sunce. ''Poslednja

šansa'' otvara veĉernju školu...

Noćas kasno dvoje roditelja ĉitali su pesmu o zecu i odgonetali - šta je pisac time hteo da

kaţe. Da oni kaţu detetu, da dete kaţe nastavnici.

Više šansi imaju oni koji se kroz školu provlaĉe, koji se štede, jer znaju da ih ĉeka još jedno

veliko poluvreme ţivota.

72

Situacija u zdravstvu je uvek davala povoda za komentare pune humora, ali i jeda :

Uhvatite red u bolnicama sad dok ste još zdravi. Da biste mogli stići na pregled kad se

razbolite.

Neka su nam lekari ţivi i zdravi. Da nije njih, mnogi od nas ne bi imali pred kim da se skinu,

niti bi imao ko da nas pipne.

Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama, ima u banci, ko nema u banci, ima nešto

u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći.

Niko baš nije da nema nigde i ništa.

Govorio je i o fudbalu, jer ga je voleo i bio je vatreni navijaĉ beogradskog fudbalskog

kluba Partizan: „Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji

imaju ţene“. Priĉao o odnosima izmeĊu muškaraca i ţena: „Neki su se već razveli, neki su u

razvodu, a neki su još na poĉetku – tek treba da se venĉaju“. Opisivao zgrade, ulice, terase i

automobile koje vidi: „U ulici Gavrila Principa aktivan je od jutros jedan ţuti buldoţer. U

Sarajevskoj – jedan mali, ali vredan dimnjak.“ Sunce mu je bilo nepresušni izvor inspiracije i

ĉesto ga je spominjao. Poznato je njegovo poštovanje sunca koje je najbolje akcentirano

izjavom da „vedro misliti i vedro pisati, (...) to bi bezmalo moglo znaĉiti: biti saradnik

Sunca“167

Govorio je: „Ako vam je do sunca, trošite ga sada, dok se ne rasproda“. Spominjao

je beogradske pijace i proizvode koji se tamo mogu naći, komentarisao one koji su došli u

Beograd i one koji iz njega odlaze: „Neki neuspeli BeograĊani vraćaju se na selo da krenu iz

poĉetka“.

Tako je Dušan Radović skoro svakog radnog dana punih sedam godina pozdravljao

sugraĊane sa vrha BeograĊanke, svaki put sa po pet izabranih kratkih tekstova primerenih i

prilagoĊenih trenutnim dešavanjima. Tako se s vremena na vreme bavio i aktuelnim

politiĉkim zbivanjima. A onda je došlo vreme ili bolje reĉeno, došli su ljudi, koji su smatrali

da je u Radovićevim reĉima ima nešto što vreĊa i negativno utiĉe na sveukupno razmišljanje

onih koji ga slušaju. Radović je u jednoj od svojih emisija 1982. godine, traţio nacionalizaciju

imovine i to samo one koja pripada ĉlanovima Saveza komunista: „Kad više ne bude ni vas,

ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevaĉa, trgovaca i

nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo.“

167


73

Kao reakcija na njegove reĉi povela se tema o tome na sednici Predsedništva

Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine i raspravljalo se o

"aktuelnim idejno-politiĉkim pitanjima informativnih delatnosti". Došlo se do zakljuĉka da je

sadrţina poruka Dušana Radovića kod njegovih obraćanaja sugraĊanima, previše destruktivna

i neprihvatljiva i kao takva se mora detaljnije razmotriti. U meĊuvremenu je objavljen,

izmeĊu ostalih još jedan aforizam koji je glasio: "Ako već moţemo i moramo bez Tita, mogli

bismo i bez mnogih drugih. Ko se ne slaţe neka kaţe." i emisija je definitivno skinuta sa

programa, a Dušan Radović je prestao da se oglašava. Nakon skoro pet stotina emitovanja i

jutarnjih javljanja, zaćutao je „petao“ sa BeograĊanke. Ugasio se budilnik Beograda.

Takva politiĉka odluka je donela više štete nego koristi, te je sam Ivan Stambolić

pozvao ĉelnike Studija B i predloţio da se Dušan Radović vrati u program. Radovićev

odgovor je bio da on jeste mali ĉovek sa radija, ali da nije onaj koji se pali i gasi na dugme. O

tom odlasku sa programa je Radović nerado govorio. Ne zalazeći previše u detalje,

objašnjavao je da je došlo do nesporazuma i da su njegove izjave postale prejake za javnu reĉ,

te da je odluĉeno da privremeno zaćuti. Na ţalost, nije bilo privremeno. Radović se nije više

nikada obratio BeograĊanima, vrlo brzo je otišao u penziju i u tišini nastavio da stvara. Iako u

penziji, dolazio je i dalje svakoga jutra u redakciju Studija B i pisao reklame i predloge za

programe. Govorio je: „U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam

BeograĊanima, izgubio sam moć govora, teţe govorim, a i oslabio sam.“168

Radovićevi aforizmi sa repom, ili produţene varijante aforizama ostali su zaštitni znak

ne samo Beograda, već i ĉitavih generacija onih koji su u Beogradu roĊeni ili su u njemu

odrastali. Razlog odlaska Radovića sa talasa radija je zaboravljen, ali je veći deo njegovih

izreĉenih misli ostao kao neka vrsta himne gradu u kome je ţiveo. Spomenik „Pobednik“ na

Kalemegdanu je jedan od simbola Beograda. Radović ga je hteo izmeniti, predlaţući da mu se

u ruke stavi košarkaška lopta, jer su to naše jedine pobede trenutno. Drugi simbol je

televizijski toranj na Avali, a treći, moţda i najpoznatiji simbol Beograda je sigurno Dušan

Radović i njegovo delo o Beogradu. Svoju veliku, taĉnije reĉeno, bezuslovnu ljubav prema

tom gradu, pretoĉio je u reĉi koje su u meĊuvremenu postale krilatica svih onih koji Beograd

smatraju svojim domom, bez obzira u kom delu sveta se nalaze:

„Ko je jutros imao sreće da se probudi u Beogradu moţe smatrati da je za danas dovoljno

postigao u ţivotu. Svako insistiranje na još neĉemu, bilo bi neskromno“.

(ĉetvrtak, 24. Jul 1975)

168


74

5.5. Dušan Radović i televizija

Televizija je zasigurno najuticajnije od svih medijskih sredstava koja nam stoje na

raspolaganju. U današnjem društvu internet ima primat po broju korisnika, ali je ipak

televizija na prvom mestu kada je u pitanju slobodno vreme, razbibriga i zabava. Sama

ĉinjenica da kod upotrebe interneta, sami biramo na koji ćemo link kliknuti, donekle nas

stavlja u poziciju da ipak kontrolišemo ono što ćemo videti. Kod televizije je izbor prepušten

nekom drugom, a mi smo u biti samo puki posmatraĉi.

Veliku ulogu kod televizije u odnosu na druge medije igra i spoj vizuelnog i audio

efekta. Ta prednost je sigurno i jedan od razloga ima veliki uticaj „na vrednosti i obrasce

ponašanja mladih. Televizija se izdvaja kao medij uz koji deca i mladi provode najveći deo

svog slobodnog vremena.“169

Sliĉno mišljenje je imao i Dušan Radović i po njemu je „televizija neminovnost i treba

je prihvatiti. Medjutim ona nije prava i prirodna hrana za sva ĉula i sve deĉije potrebe“170

Pored vrlo razumnog gledanja na novi oblik medija i odreĊenog otpora prema tolikom uticaju,

Dušan Radović je televiziju doţivljavao kao relativno korisnu pojavu u društvu. Smatrao je da

„postoji jedan bezrazloţan strah od televizije kada su u pitanju deca (...) Konkretnije, taj strah

od televizije formuliše se i ovako: deca manje ĉitaju, televizija ih je odvojila od pravih

kulturnih i umetniĉkih vrednosti...Ja to ne mogu da prihvatim, jer – s jedne strane – mislim da

je precenjena svaka knjiga, a da su podcenjena neka druga i nova sredstva izraţavanja.“171

Ono što je njega brinulo su ljudi koji rade na televiziji i od kojih zavisi ureĊenje i izbor

onoga što će doći do deteta ili odraslih gledalaca. Sama televizija za njega nije bio bauk, već

nešto sa ĉim se treba „suoĉiti, jer zašto bismo se plašili i beţali pred jednim takvim

dogaĊajem kada smo ga godinama i vekovima pripremali?“172

Ta spremnost da se uklopi u

tokove moderne tehnike, vidi se i u njegovom prihvatanju ĉinjenice da je, kako je sam

govorio, televizija već postala škola miliona ljudi na planeti.

Mogućnosti koju pruţa televizija, Radović je prvenstveno hteo primeniti u sferi

obrazovanja. Kako za decu, tako i za odrasle je pisao korisne scenarije koje su pored

zabavnog imale i snaţan obrazovni karakter.

169

Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafampromet, Ruma, 2008, str. 17 170


Isto, str. 100 172

Isto, str. 100

75

S obzirom na snagu i prostornu raširenost uticaja televizije na kompletno društvo, na

ljude iz razliĉitih socijalnih slojeva, kao i razliĉitih godina starosti, veliki je i „uticaj govornih

poruka tih medija na jeziĉko ponašanje slušalaca i gledalaca njihovog programa“.173

Upravo zbog toga postoje specijalne grupacije koje se bave prouĉavanjem jezika

televizije, pod kojim podrazumevamo naĉin izraţavanja, artikulaciju, brzinu govora i dikciju

onih koji se obraćaju širokom auditorijumu. To su najĉešće glumci, spikeri, ljudi iz

novinarske branše, a ponekad i amateri i sluĉajni prolaznici. Veoma je vaţno da svi oni imaju

dobre navike govora i kvalitetne naĉine prenošenja poruka. Ali dodatno je potrebno i da zadati

tekst koji treba da izgovore bude jasan, bez puno stranih i nepoznatih reĉi i da imaju dovoljno

vremena da ga izgovore u tempu koji dozvoljava da onaj koji sluša i razume ono što je reĉeno.

Jedna od najvaţnijih karakteristika koja krasi pisanje Dušana Radovića je već

spomenuta jednostavnost, kako u odabiru reĉi, tako i u naĉinu sklapanja elemenata napisanog.

To je sigurno jedan od razloga zašto je njegov uspeh kod pisanja za televiziju bio zavidan. Ne

samo da je u njegovom vremenu popularnost bila velika, već su televizijske emisije sa

njegovim potpisom dobile karakteristiku legendarnih. Onih koje se ne zaboravljaju i koje se

vrlo rado repriziraju. Vaţno je istaći da vremenom i sa godinama nisu izgubile na svojoj

aktuelnosti.

Broj dela koje je Radović napisao za televiziju prevazilazi sve ostale grane njegove

knjiţevnosti. PrireĊivaĉ sabranih dela Dušana Radovića u korice knjige Baš svašta, Miroslav

Maksimović kaţe da su stranice Radovićevih tekstova pisanih za televiziju i o televiziji ĉinile

najvišu „kulu“, visoku ĉak ĉetrdeset centimetara.

5.5.1. Rad Dušana Radovića na televiziji za decu

Dušan Radović dolazi na mesto urednika Redakcije programa za decu 1960. godine.

Naĉin njegovog rada i shvatanje uredniĉkog posla moţe se videti i iz njegove izjave date u

tom periodu: "Kod nas ni u redakciji ni u široj okolini, nije odavno viĊen ni pedagog ni

psiholog. U našoj diverzantskoj grupi nije bilo mesta za njihovog ĉoveka. Mi smo verovali

pre svega u pesnike, za njima smo tragali i sa naporom ih okupljali, pretpostavljajući da će

pesnici spontano i jednostavno ostvariti pravi humanistiĉki i demokratski deĉji program. Kad

kaţemo pesnik - mislimo na svakog umetnika i svaku liĉnost koja obogaćuje objektivan svet

maštom, inteligencijom, humanizmom i profesionalnim znanjem".174

173

Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafampromet, Ruma, 2008, str.14 174

http://www.zmajevedecjeigre.org.rs/detinjstvo/br4_99/likdete.html

76

Dušan Radović im je stavio do znanja da će se potruditi da program za decu bude

onakav, kakav je on i ranije predlagao – pun interesantnih, veselih, a istovremeno i

obrazovnih detalja koji će na lak naĉin nauĉiti dete novim pojmovima. Kroz igru, asocijacije,

deca su dobijala informacije koje su ostajale upamćene. Smatrao je da se deca odliĉno

razumeju sa televizijom jer „današnja deca su vršnjaci televizije“175

i ne treba smetnuti sa uma

veliki uticaj koji televizija ima na decu, već ga na pravi naĉin usmeriti ka njima. Zabavu, kao

takvu, nikada ne treba smatrati jeftinom, plitkom i glupom, jer postoji veliki broj ozbiljnih

programa na televiziji, kao što je „Opstanak“, a da su istovremeno veoma zabavne.176

5.5.2.. „Na slovo na slovo“

Radović se dao na posao i ubrzo je poĉelo prikazivanje emisija za decu koje su

istovremeno bile i zabavne i veoma pouĉne. Najpoznatija meĊu njima je sigurno ĉuvena serija

Na slovo na slovo, koja je prikazala, do tada neviĊenu kombinaciju vizuelnog i audio efekta,

na pravi naĉin sinhronizovanog i predstavljenog deci.

Prva epizoda je prikazana 1963., a poslednja 1965. godine. U tom prvom serijalu je

napisano i realizovano 34 epizode. Scenario je pisao Dušan Radović, reditelj je bila Vera

Belogrlić, a glavna uloga je poverena Mići Tatiću. Kao što joj samo ime kaţe, emisija je imala

zadatak da deci pribliţi slova, tj. reĉeno jezikom odraslog ĉoveka, da decu nauĉi slovima.

Trajala je ĉetrdeset minuta, radnja je bila smeštena u jednom od studija Televizije Beograd i

vremenom je postala najbolji serijal za decu ikada snimljen na srpskoj televiziji.

Ĉuveni ameriĉki serijal deĉijih emisija Ulica Sezam se vodi kao prva zabavna emisija

za decu sa edukativnim karakterom, pionirski projekat kojim se obrazovni sadrţaj deci

prikazuje na zabavan naĉin. Premijerno je prikazana 10. Novembra 1969. godine. Ovaj datum

nam govori da su Dušan Radović i ekipa oko njega, postavili model i osmislili esenciju

edukativo-zabavnog programa mnogo pre ameriĉkih kolega.

Cela ekipa je bila usresreĊena na pronalaţenje ideja koje će deci pokazati slova.

Velike kocke su bile osnovni elemenati koji su se koristili. Iz njih su izlazile druge igraĉke sa

razliĉitim poĉetnim slovima u imenu. Igraĉke su mogle bili i obiĉne, prave, a ponekad se

dešavalo i da su ţive. Naravno, to je bilo u sluĉajevima kad su se prave ţivotinje koristile kao

modeli. Igra se zasnivala na tome da Mića Tatić zada odreĊeno slovo, a lutka Aćim (anagram

175



77

od Mića i predstavlja malog Miću) pogaĊa šta je to što je Mića zamislio, a ime zamišljenog

predmeta poĉinje sa zadatim slovom.

Osnova originalne deĉije igre „Na slovo na slovo“ je stara koliko i dete i ĉesto je

igrana meĊu decom, poznaju je i stari i mladi i to je moţda i pomoglo emisiji da odmah dopre

do svojih gledalaca. Bila im je poznata, draga, jednostavna za razumeti i samim tim veoma

bliska. Kao takva naišla je na veliki broj onih koji su je pratili bez izostanka, zabavljali se i

neprimetno uĉili slova.

Muzika je bila sastavni deo predstavljanja Radovićevog dela, a karakter ove emisije je

zahtevao muziĉku podlogu, koja će celu priĉu napraviti još pitkijom za gledaoce. Slova su

„pevala“, pa im je za to trebala i muziĉka pratnja. Za kompozitora je bio izabran Miodrag Ilić

– Beli, koga je Radović veoma cenio i o njemu govorio da je „Beli završio i znao sve muzike,

i ozbiljne i neozbiljne, (...) pa ipak mu je, kao velikom detetu, bilo veoma blisko ono što su

htela da priĉaju i pevaju Slova177

.

Još jedna „zvezda“ emisije se mora spomenuti, a to je Ostoja – glumac koja

predstavlja slovo „o“ i izgovara samo reĉi koje poĉinju tim slovom:

Mića: „Šta radiš unutra smešna glavo?“

Ostoja: „Otresam orahe, obuvam opanke, okrećem oklagije, ostavljam otškrinute

ormane“

Prave zvezde tog vremena su takoĊe imale zadovoljstvo da gostuju, uĉestvuju u igri i otpevaju

ponešto u Slovima. MeĊu njima su i Pepi Laković i Mića Tomić kao dva pajaca, zatim Dragan

Laković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Milan Srdoĉ, Lola Novaković i Pavle Minĉić. Imali su

još jednog stalnog gosta, pravog, ţivog gusana Gavrila, koji je iz emisije u emisiju

uveseljavao decu ispred malih ekrana.

To je bilo vreme kada je televizija brinula za decu, deĉije emisije su bile igre odraslih

na deĉiji naĉin, a svi koji su radili na televiziji su bili kao jedna velika porodica. Dušan

Radović je bio poznat kao najveći beogradski namćor, koji nije maro za rokove, već je pisao

kako mu je inspiracija dozvoljavala. MeĊutima, uporna rediteljka, Vera Belogrlić uspela je da

ga natera da tekstovi za emisije stiţu na vreme. To nije bilo lako jer je svakih petnaest dana

trebalo proizvoditi preko ĉetrdeset minuta poezije i proze. I to skladu sa njegovim naĉelima o

deĉijoj poeziji, tj. prozi, tekstovi su morali imati vedrinu, jednostavnost i elemente asocijacije:

177


78

Kad sam bio mali,

ja sam bio mali,

nisam znao da sam mali,

jer sam bio mali.

Kada budem veliki

ja ću biti veliki

znaću da sam veliki

jer ću biti veliki.178

Emisija se, izmeĊu ostalog bavila i mesecima u godini, kao i geografskim pojmovima,

a sve u svrhu da se slova lakše zapamte:

Gde je ona lepa zemlja Grĉ-ka,

lepa zemlja Grĉ-ka,

lepa zemlja Grĉ?

Gde se riba na maslini krĉ-ka,

na maslini krĉ-ka,

na maslini krĉ!

Gde je ona mala varoš Groc-ka,

mala varoš Groc-ka,

mala varoš Groc?

Gde se breskva i jagoda gloc-ka,

i jagoda gloc-ka,

i jagoda gloc?

Gde je ona mala gora Fruš-ka,

mala gora Fruš-ka,

mala gora Fruš?

178


79

Gde u ţbunu prepelica šuš-ka.

prepelica šuš-ka,

prepelica šuš?179

(...)

Sećanje na seriju je po reĉima pozorišnog reţisera Darijana Mihajlovića povratak u

vreme kada je "jogurt bio u obliku piramide, kada smo imali dva televizijska kanala, pasoš

bez granica, sladoled Rumenko, kada su deca trĉala iz škole da gledaju filmove u okviru

Zimskog bioskopa ili zbog temperature ostajali kod kuće i pratili emisiju Opstanak. Svi smo

tada nosili plave kecelje u osnovnoj školi, razlikovao se tek po neko po patikama, ali je

vaţnije bilo koliko ko zna i ume. To vreme ostavilo je iza sebe upravo predivnu seriju Na

slovo na slovo".180

Na ţalost, najveći deo snimljenog materijala iz prvog serijala je otišao u nepovrat

brisanjem ili nemarnošću televizijske arhive. Jedan deo je saĉuvan zahvaljujući mudroj

reţiserki Veri Belogrlić, koja je posle punih deset godina od poslednje emisije ubedila

odgovorne na Televiziji Beograd da se sa serijom mora nastaviti. Snimljeno je dodatnih 13

epizoda. Ovoga puta je to bilo u boji, u prirodi i sa mnogo više rekvizita, igraĉaka i ţivotinja

koje su uĉestvovale u seriji.

Radović je vrlo interesantno objasnio prvobitnu ideju serije, govoreći da oni u stvari

nisu imali nameru da decu uĉe bilo ĉemu konkretnom. Rekao je da „ova serija proširuje,

nadam se, dimenzije deĉije svesti i deĉijeg sveta, nasuprot ĉestim pokušajima da se za decu

jedan svet do kraja fiksira. Sa velikim zadovoljstvom izmišljam reĉi koje, po nekoj

normativnoj psihologiji, ne spadaju u utvrĊene pojmove.“181

Mnogo kasnije, pisajući neku vrstu recenzije za već spomenutu ameriĉku emisiju

Ulica Sezam, Radović je rekao da je to veoma kvalitetno napravljena emisiju u kojoj je sve

veoma jasno, primamljivo i provokativno i uz koju deca „uĉe, ne uĉeći“. Taj naĉin je za njega

predstavljao „pravi psihološki, pedagoški i kreativni podvig“182

Isto to je postignuto i sa

njegovim Slovima.

Po tekstu Dušana Radovića, a u reţiji mladog reditelja Darjana Mihajlovića, serija Na

slovo, na slovo je ponovo bila na televizijskim ekranima tokom 2011. godine. Krojena po

merama dece 21. veka, nije klasiĉan rimejk stare verzije, ali je ipak zadrţana srţ onoga što je

Radović poklanjao deci pre skoro pola veka.

179


http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/629521/ 181



80

5.5.3 „Laku noć, deco“

U jednom delu svoje karijere Dušan Radović se ipak odluĉio da se oproba i u

veĉernjim terminima i napisao je scenario za pedeset petominutnih emisija za decu, koje su

1966. godine ispraćale najmlaĊe na poĉinak. U emisijama Laku noć deco, glavni lik je bio

Gula, koji je iz emisije u emisiju pozdravljao najmlaĊe sa raznih mesta i sa raznim temama.

Obiĉno je pospan i time poziva na odmor. Tekstovi su takvi da uspevaju da nasmeju decu

pred spavanje i pobude im interesantne asocijacije koje će ih zabaviti u mislima dok utanjaju

u san. Sa njim je uvek još neko u sceni, sa kim vodi dijalog ili o njemu priĉa priĉu deci:

Guli se spava. Zeva i gustira stolice, oĉigledno ţeljan samo šifonjera.(...)

-Deco, to su ĉudne stvari: ja nikada ne spavam, a uvek se ujutru probudim?

-Gulaaaa! Da li da upalim mesec?

-Upali! Prvo ugasi Sunce! Deco, to je neverovatno: samo se sagnem da dohvatim papuĉu – a

ujutru se probudim pod krevetom! Recimo, poĊem u bioskop, idem i sednem u bioskopu,

ledam, gledam i nakraju se probudim u tramvaju! Ne spavam, a uvek se budim!

-Gulaaaa! Deci se spavaaaaa!

-Neka spavaju ako im se spava... Spavajte deco. Ja ne mogu da spavam , kad znam da ću se

probuditi...Laku noć!183

Emisija je trajala samo jednu sezonu, ali je po istom tekstu, a u novom ruhu, ponovo

prikazana kao serijal na Televiziji Beograd u 2002. godini. Dušan Radović je ĉesto dolazio u

situaciju da opravdava svoj rad po narudţbini. Najĉešće je to bilo kada su bili tekstovi za

deĉije emisije. Jednom prilikom je to na pravi naĉin i uspeo opravdati, rekavši da je mnogo

„bolje i opravdanije pisati i stvarati za potrebe nego bez potrebe i da niko pošten i pametan ne

moţe imati namere da stvara dela od trajne vrednosti, jer to najmanje zavisi od njegovih ţelja

i namera“184

On je, dakle, svesno pisao za potrebe nekoga sa televizije ili nekog drugog medija, a

ipak nesvesno stvorio upravo delo od trajne vrednosti, koje je takvo postalo zahvaljujući

ţeljama i ukusu svojih ĉitalaca i gledalaca. Do sada nismo naišli ni na jedan aspekt njegove

delatnosti koja se nije ili ne moţe obraditi i izvesti u današnjim prilikama i za današnje

slušaoce i gledaoce, bilo da su u pitanju deca ili odrasli.

183



81

5.5.4. Rad Dušana Radovića na televiziji za odrasle

Period kada je Dušan Radović pisao tekstove za Televiziju Beograd, je vreme kad je u

Jugoslaviji bilo mirno, kada je celokupna društvena situacija bila takvad, da je narod

raspoloţen za zabavu, vreme prosperiteta i blagostanja. Narod je polako zaboravljao strahote

Drugog svetskog rata, stasale su nove generacije koje ga se ni ne sećaju, veliki deo

stanovništva je okrenut je zabavnim sadrţajima i porodiĉnim okupljanjima sa veselim

povodom. Najĉešće se porodica okupljala ispred televizijskih ekrana, gledajući popularne

emisije, glumce i pevaĉe, voditelje i reportere, koji su vremenom postali i simboli tog srećnog

vremena. Kada se priĉa o poznatim liĉnostima koje su bile neizostavni deo svakog zabavnog

programa, moraju se spomenuti prvenstveno glumaĉki par Milena Dravić i Dragan Nikolić, a

kao srpski najpoznatiji komiĉar svih vremena, svakako, Miodrag Petrović Ĉkalja.

To je bilo vreme kada je televizijska produkcija imala dovoljno novca da proizvodi

kvalitetne programe, po uzoru na svetske televizijske stanice i gde se ulagalo i finansijski i

idejno, da zabavni televizijski šou bude na visokom nivou.

Sigurno najpoznatiji šou, tih „veselih sedamdesetih“ godina, je bio šou pod nazivom

Obraz uz obraz. Koncepcija emisije je bila u svakoj epizodi ista: poĉinjalo je skeĉom,

kratkom dramskom scenom u kome su uĉestvovali Milena Dravić i Dragan Nikolić, a zatim se

emisija nastavljala uz gostovanje najpoznatijih liĉnosti iz raznih sfera, sportista, pevaĉa,

glumaca i knjiţevnika. Popularna muzika tog vremena je bila sastavni deo programa.

Interesantno je reći da je emisija emitovana samo jednom meseĉno i da je veoma dugo i

paţljivo svaki put pripremana. Serija je trajala dve godin, od 1972. do 1974. i prikazano je

osamnaest epizoda, a za šest izdanja je scenario pisao Dušan Radović.

Njegovi dijalozi pisani za Milenu Dravić i Dragana Nikolića su sadrţali ne samo

klasiĉan tekst, već i tekst pesama oje su glumci pevali. Uz puno dramskih dodataka,

maksimalno je koristio glumaĉki talenat oboje uĉesnika i uz malo reĉi, a više pokreta, grimasa

i mimike doĉaravao najrazliĉitije situacije koje su uveseljavale gledaoce ispred malih ekrana.

U navedennim skeĉevima se bavio svim onim što je u tom trenutku bilo aktuelno u

svakodnevnom ţivotu jednog proseĉnog graĊanina. Govorilo se o odnosima u porodici, o

deci, o vaspitanju. Sve to, naravno, uz obaveznu dozu humora. Televizijski šou Obraz uz

obraz je danas sinonim za neka srećna vremena koja su daleko iza nas, a humor iz emisija i

melodije pesama su ostale aktuelne i u današnje vreme, te je serijal nekoliko puta repriziran

na Televiziji Beograd.

82

Ţenski razgovori su tekstovi za skeĉeve koji su prikazivani u izvoĊenju Milene Dravić

u istoimenoj obrazovnoj televizijskoj emisiji. Pisani su za televiziju, ali su kasniju od strane

samog autora adaptirani i premešteni u drugi ţanr i tako je nastala i knjiga pod tim nazivom.

Kasnije su, na osnovu knjige, napravljene i obrade za pozorišnu namenu i predstava takoĊe

pod imenom Ţenski razgovori, se izvodila i izvodi se i danas u mnogim gradovima Srbije.

Tekstovi su kratke dramske forme u kojima se ţena obraća drugoj ţeni i diskutuje na

odreĊenu temu, a tema se u najvećem broju sluĉajeva tiĉe muško-ţenskih odnosa.

„Ja sam, u poĉetku, radila takve stvari. Kontrolisala sam muţa. MeĊutim, ili ja to ne

umemm da radim, ili nemam sreće, tako da nikada nisam znala da li sam ga uhvatila ili

nisam. Jer kad god mislim da sam ga u neĉemu uhvatila, on mi posle sve objasni...i ja

ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga

kontrolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle

objasni da je to bila opklada. (...)“185

Priĉe su duhovite, jasne, potpuno u kontekstu stvarnih dešavanja i jednostavno

primenjljive kod velikog broja ţenskih osoba. Samim tim se gledalac ili ĉitalac vrlo lako

nalazio u ispriĉanoj priĉi, koja je, takoreći, njegova ili pripada nekome iz njegove bliţe

okoline. Tu se samo našao neko, kao što je Dušan Radović da tu priĉu sroĉi u knjiţevnu

celinu i predstavi kroz poetski izraz. Upravo zbog ovih karakteristika, Ţenski razgovori su bili

veoma popularni kod publike, nezavisno u kom ţanru su se našli, a tako je ostalo i do

današnjih dana.

Serija emisija Operacija 30 slova je emitovana u proizvodnji obrazovne redakcije

Televizije Beograd i bila je na programu od oktobra 1969. godine do maja 1974. Godine. Cilj

emisije koja je imala sto epizoda, je bila da se sprovede neka vrsta akcije opismenjavana

srpskog naroda. Uz prigodne reportaţe iz delova zemlje gde je bilo nepismenih ljudi, uz

muziku, skeĉeve, i pesme, narodu je pribliţena Vukova azbuka. Svako slovo je imalo svoju

pesmu, a tekstove je pisao Dušan Radović. Njegova Vukova azbuka korišćena u serijalu je

kasnije izašla i kao istoimena knjiga. Neki stihovi su u ovom radu već spomenuti u delu o

Radovićevom radu na edukaciji mladih.

Veliki broj snimaka emisija Televizije Beograd, nastale po tekstovima Dušana

Radovića je, na ţalost, bespovratno uništeno. Jedan deo tekstova, ali ne i snimaka,saĉuvao je

sam autor i oni su objavljeni u sabranim spisima Baš svašta u poglavlju koje nosi naziv

Televizija186

.

185


Isto, str. 617

83

Zaključak

Juţnoslovenska knjiţevnost je veoma bogata, a njeni pisci imaju kvalitete dostojne

svetske slave. Plodna knjiţevnost, sa velikim brojem kapitalnih dela. Veoma je teško biti

najveći, najbolji, najĉitaniji. Ali je moţda još teţe biti drugaĉiji, poseban, ţanrovski bogat i

stalno aktuelan. Dušan Radović je upravo u tome uspeo. Iako je ostavio veliki trag u srpskoj

knjiţevnosti, uvek je ostao skroman kada je samokritika u pitanju. Govorio je da je srećan

kada dobro radi svoj posao i da je podjednako zadovoljan, bez obzira u kom ţanru se nalazi.

Smatrao je da veliki pisci nisu uvek i dobri pisci. Trudio se da bude dobar pisac i u tome je i

uspeo. Vrlo retko je koristio deminutive u svojoj knjiţevnosti, ali je upravo njih uzeo ne bi li

opisao jedan mali ţivot, vrlo moguće, svoj u pesmi Mali ţivot:

Dok neko pije

– ja pijuckam.

Dok neko grize

– ja samo grickam.

Dok neko gloĊe

– ja samo glockam.

Dok neko bode

– ja samo bockam.

Dok neko peva

– ja pevuckam.

Dok neko drema

– ja dremuckam.

Dok neko radi

– ja raduckam.

I tako malo, sitno ţivuckam.

Bez obzira na pozitivnu stranu skromnosti, ne moţemo se sloţiti da je Dušan Radović

u bilo ĉemu bio manji od velikog i u bilo ĉemu slabiji od izuzetnog. Dokazao je da kvalitetnu

jednostavnost vrlo teško dostići, ali da je ona kao takva suština svake dobre pesme. Uspeo je

da udje u taj ĉarobni deĉiji svet, za koji je smatrao da je bogatiji od onog sveta što stvarno

postoji. Zvali su „ĉika Duško“, jer je svima bio kao deo porodice i kao Duško je ostao

zapamćen u srpskoj knjiţevnosti.

84

Kao deo deĉijeg odrastanja, a kasnije kao svakodnevni gost odraslih slušalaca Studija

B, bio je sastavni deo ţitota svakog BeograĊanina i svake BeograĊanke. Iskoristio je medije

za dobrobit gledalaca i slušalaca, uneo vedrinu, ali i pouku u domove mnogih. Govorio je za

sebe da je šnajderka po kućama i primenjeni umetnik, ali je u takvoj njegovoj umetnosti

kvalitet bio osnova svakog poĉetka. Po današnjim reĉniku mladih reklo bi se da je od svog

dela napravio brend, prepoznatljiv proizvod jedne epohe, geografskog podruĉja ili jedne

generacije. Verovatno bi se obradovao svakom novom vidu medija, koje naţalost nije doţiveo

i sigurno se ne bi iznenadio informacijom da je na svetski poznatoj globalnoj mreţi Facebook,

njegov klub prjatelja broji više od dvesta hiljada ĉlanova. Moţemo predpostaviti da bi bio

vredan bloger i da bi njegovi blogovi bili jedni od najĉitanijih.

Prepoznao je onu originalnu nit Beograda, i istkao njome ogrtaĉ od reĉi kojim se moţe

ugrejati svako ko Beograd smatra svojim domom ili ga kao deo sebe, negde na drugom kraju

planete. Napravio je jednu svojevrsnu hroniku grada, koja je za razliku od ostalih hronika,

koje su ostale verne vremenu koje su posvedoĉile, aktuelna i danas, mnogo godina nakon

onog Beograda, iz vremena socijalizma u kojem je Radović ţiveo.

Kao neko kome je Beograd deo liĉnosti, odrastanja i dom koga nosi svuda sa sobom,

ja sam posebno uţivala u stvaranju ovog rada. Detinjstvo sa Radovićevom poezijom i prvi

odlasci u školu nakon slušanja Radovićevih aforizama su doprineli, da se u radu nalazi ne

samo struĉni osvrt na bogati opus ovog autora, nego i emotivno prepoznavanje motiva i raznih

sekvenci u delima o kojima smo govorili.

Završiću jednom vrstom Radovićeve umetnosti koja je u radu izostavljena, jer imamo

samo jedan primer, ali zbog svoje velike popularnosti deo ove pesme ipak zasluţuje da bude

spomenut. Mnogi su je pevali i pevaju je i dalje, ne znajuću da je „Duško“ Radović njen

tvorac. U originalu je izvodi Bisera Veletanlić, a naziv pesme je Milo moje:

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!

Niĉeg nema, sve se gasi,

nestali su oni glasi.

Umrle su reĉi tvoje,

sve je prošlo za nas dvoje.

Iako nas Radović fiziĉki zauvek napustio, njegovo delo i dalje ţivi, u najrazliĉitijim oblicima.

85

Kurze Zusammenfassung in deutscher Sprache

Das heutige Alltagsleben läßt sich schwer vorstellen ohne die Anwesenheit von

Massenmedien. Sowohl Rundfunk, als auch Zeitungen, Fernsehen, Film und Internet sind

Bestandteil der Arbeit, der Bildung, der Freizeit und des Amüsements geworden. Man muß

bemerken, daß auch die Kultur Massenmedien benötigt, damit sie sich auf die beste Weise

einer so groß wie möglichen Zahl von Benutzern vorstellen könnte. Auf der anderen Seite

können gerade Massenmedien ein Prisma sein, wodurch man die Kultur falsch deutet und ihr

dadurch die Qualität mindert. Die Entwicklung der Technik und das Auftreten einer großen

Zahl von Anbietern auf dem Markt führte zu einem gegenseitigen Kampf unter den

Konkurrenten im Gebiet der Medien und der Massenkommunikation, deren Ziel darin besteht,

so viel wie möglich Zuschauer anzuziehen. Im Angebot stehen verschiedene Programme,

sowohl für Erwachsene als auch für Kinder, aber ihre Quantität garantiert keine Qualität.

Unter dem Medium Massenkommunikation verstehen man ein bestimmtes Mittel,

womit man eine bestimmte Botschaft überträgt, d.h. in der Mitteilung einer Information

vermittelt. Heute gibt es besondere Wissenschaften, die sich mit Kommunikationen und

Massenmedien befassen, es werden die unterschiedlichsten Aspekte neuer Errungenschaften

untersucht. Am meisten befürchtet man die übergroße und schwer kontrollierbare Macht der

Medien, zunächst des Fernsehens, dann auch der übrigen. Der Einfluß auf alle

Gesellschaftsteile, und am meisten auf die Kinder, ist groß. Es gibt schon lange Gesetze, die

versuchen, die Menge der Gewalt und anderer schädlichen Inhalte im Programmschema zu

regeln.

Einst war das nicht so, denn einst waren Massenmedien wie Fernsehen oder Rundfunk

selten. Es gab nicht nur keine breite Auswahl, d.h. verschiedene Medienhäuser, sondern auch

die Haushalte, die sich Apparate für die Übertragung des Fernseh- und Rundfunkprogramms

leisten konnten, waren selten.

Seit der Zeit des Lebens und des Werks von Dušan Radović bis zu den heutigen Tagen

hat sich viel im Medienbereich verändert, aber ihre Bedeutung blieb die gleiche, d.h. sie hat

sich in Einklang mit der Entwicklung der gesamten Gesellschaft selbst erhöht. In den

siebziger Jahren des 20. Jahrhunderts befand sich das Fernsehen noch in Entwicklung,

während Rundfunk, Film und Bücher noch die häufigsten Wege zur Massenübertragung von

Informationen waren. Informationen hatten damals einen primär informativen, und dann

sekundär auch einen Charakter der Bildung und des Amüsement.

86

Dušan Radović hat selbst die Bedeutung der Medien und die Kraft ihres Einflusses auf

breite Volksmassen bemerkt. Sehr bald hat er sich mit ihnen "befreundet", er arbeitete

während eines großen Teils seines Lebens gerade für den Rundfunk und das Fernsehen. Er

bemühte sich, das schriftliche Werk für den Bedarf eines bestimmten Mediums zu gestalten,

ohne dabei die Qualität desselben zu verlieren.

Nach Meinung von Miroslav Maksimović war Radović der erste serbische

Schriftsteller, der rechtzeitig und ernsthaft die Massenmedien verstanden und einen

professionellen Ansatz zu ihnen hatte. "Wenn man seine Arbeit statistisch messen würde,

dann würde sich herausstellen, daß er viel mehr für Zuschauen und Zuhören geschrieben hat

als für Lesen".187

Anhand eines solchen ernsthaften Ansatzes war Radović literarischer Weg durch die

Medien sehr erfolgreich, denn bei ihm handelte es sich um eine "Meinungsart und kindische

Anhänglichkeit zu technischen Erfindungen und modernen Medien, die Dušan Radović mehr

gewürdigt, tiefer verstanden und glücklicher genutzt hat als irgend ein anderer unser

Schriftsteller."188

In der Zeit, als Dušan Radović seine Werke schuf, und wir denken da an den Zeitraum

nach dem Zweiten Weltkrieg bis zu den achtziger Jahren des 20. Jahrhunderts, war die

Auswahl an Medien, die den breiten Massen im damaligen Jugoslawien zugänglich waren,

sehr klein. Besser gesagt, viele Jahre lang gab es keine Auswahl. Es gab nur ein Haus, das

Jugoslawische Rundfunk und Fernsehen, das in Unterstationen der Republiken und Provinzen

der damaligen Sozialistischen Föderativen Republik Jugoslawien unterteilt war. Darunter war

auch der Rundfunk und das Fernsehen Belgrad, das am 23. August 1958 mit der Arbeit

begann.

Die Tatsache, daß es einerseits das einzige im Angebot war, brachte für dieses

Medienhaus eine große Verantwortung und Verpflichtung, ein qualitatives Programm

auszuwählen, andererseits ermöglichte eine solche Art Monopol das Auftreten und die

Wiederholung von Fehlern. Die Programmschemata waren relativ mager und waren

hauptsächlich auf Information und Amüsement reduziert. Ungeachtet dessen war die

Zuschauerzahl groß.

Die Beziehung der Nation zum damaligen Rundfunk und Fernsehen wird am besten

durch den Text über das Fernsehen der damaligen Zeit veranschaulicht: "Als das Fernsehen

Belgrad mit der Arbeit begann, lebten wir in der Zeit des Staatssozialismus (...) Für viele war

187

Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, Nachwort 188

Bedkovid Matija, Priznati genije nepriznate knijževnosti, im Vorwort zu Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Belgrad

87

dieses Fernsehen das erste Wort oder das erste Fenster zur Welt. Jeden Abend versammelten

sich die Familien, und die Intensität dieses Gefühls war eine Verbundenheit, die später nie

übertroffen wurde. Groß war das Vertrauen in die Worte, Bilder und Menschen, die die

Nachrichten gelesen oder die Programme geführt haben, und noch größer war die Verbindung

zwischen den Zuschauern und den Fernsehhelden. (...) Das war eine Zeit der Macht einer

Ideologie, einer Botschaft, eines Programms und eines Staats."189

Aufgrund dieser Worte kann man sagen, daß der durchschnittliche Zuschauer den

Rundfunk und das Fernsehen als sein wirkliches "Fenster zur Welt" ansah, daß er

freundschaftlich und mit viel Vertrauen die erhaltenen Informationen akzeptierte, ohne einen

Verdacht, daß ihm irgend etwas davon schaden könnte. Allein dadurch nahmen die

Redakteure und Autoren von Sendungen auf eine unmittelbare Art an der Schaffung der

allgemeinen Meinung, und teilweise auch der Bildung teil.

Dušan Radović hat oft kommentiert, daß die Arbeit im Rundfunk und Fernsehen

mühsam ist, denn es gibt wenige qualitative Menschen, die die Arbeit kennen und wollen, und

es gibt viele Angebote, die keinen künstlerischen Inhalt haben. Er sagte, in der Zeit, als er im

Fernsehen Belgrads arbeitete, gab es nur wenige Angestellte für einen großen Arbeitsumfang:

"In der Redaktion für Kinder arbeiteten zwei-drei von uns, und wir machten 150 Sendungen

jährlich (...) wir haben alles versammelt, was in Belgrad versprach, etwas schriftlich und

intelligent zu machen. Mehr als fünfzig Autoren waren beteiligt."190

Erst im Jahr 1970 kommt es zur Gründung noch eines Rundfunkhauses auf dem Gebiet

Belgrads. Studio B war damals die erste und einzige Rundfunkstation in Jugoslawien

außerhalb des Systems des staatlichen Rundfunks und Fernsehens Belgrad. Sie wurde von

einigen Kollegen, Journalisten der damaligen populären Zeitungen Borba und Jugoslovenska

revija gegründet. Dušan Radović begann in einem Moment eine Zusammenarbeit mit ihnen

und blieb im Rundfunk Studio B ganze sieben Jahre.

Die Massenmediendimension von Radovićs Kunst ist wichtig, denn er "ist ein

Schriftsteller, der sofort die neuen Medien akzeptiert hat. Er war kein Schriftsteller, dessen

Werk zum Beispiel für das Fernsehen adaptiert wird, sonder schrieb als ein Fernsehmensch.

Nicht ein Schriftsteller für das Fernsehen, sondern ein Fernsehschriftsteller. Er wußte, wie

man in der Literatur mit dem Medienkopf denkt. Und aus diesem Grund war er ein

Reformator, ein Mensch der Zukunft. Ein begeisterter Anhänger der Medien, aber auch ein

Kritiker von Büchern. Aber in dieser Zukunft stellte er mit seinem Werk nicht die Literatur,

189

http://www.rts.rs/page/rts/ci/javniservis/RTS+50/story/248.html 190

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 217

88

sondern die Medien in die Frage. Was waren sie ohne Kreativität und Verantwortung der

Kunst?191

Die Art und Weise des Denkens von Radović, bezüglich der Medien und ihrer

Perzeption, ist bereits in seinem Essay Dete i knjiga192

bemerkbar, als Radović wortwörtlich

gesagt hat, daß Kinderbücher wie die wunderbarsten Spielzeuge sind und daß sie schon

immer den Kindern das beste Vergnügen bereitet haben. Als solche mußten sie, seiner

Meinung nach, auch so aussehen, was bereits bei seinen ersten Sammlungen, Poštovana

deco193

und Smešne reĉi194

bemerkbar ist. Beide sind größtenteils mit Illustrationen verziert,

und sind mehr Bilderbücher als klassische Bücher. Schon da bemerkt man seine Tendenz, zur

Visualisierung des geschriebenen Worts zu gelangen, und allein dadurch die Assoziation

anzuspornen, die eine große Rolle in den Liedern von Dusan Radovic hatte.

Mit einem Buch begann er im Jahr 1952 sein künstlerisches Werk, und mit einem Buch

schloß er es ab195

, und inzwischen war er auch für und im Fernsehen tätig, für und im

Rundfunk, in Zeitungen, im Film, Theater, im Bereich der Kinderbildung, bei gesellschaftlich

nützlichen Aktionen, wie auch bei anderen Medien, die in dieser Arbeit vertreten sein werden.

Bei der Beobachtung des literarischen Werks von Dušan Radović können wir sagen,

daß es von einem kräftigen Charakter des Intermedialen dominiert wird, aber wenn man die

Bedeutung dieses Termins besser analysiert, bemerkt man, daß ein Großteil seines Werks

diese Eigenschaft technisch nicht besitzt.

Die Intermedialität impliziert eine Beziehung zwischen dem literarischen Werk und der

Medien, d.h. die Bearbeitung dieses Werks in einem der Medien (Film, Fernsehen, Rundfunk,

Theater). Das Werk von Radović ist teilweise eine klassische Poesie, und wenn sie als solche

in einem der Medien bearbeitet wurde, kann sie in die bereits erwähne Eigenschaft der

Intermedialität eingegliedert werden. Der größere Teil seines Schaffens wurde, wie schon

vorher im Text erwähnt, zweckgebunden für das Medium geschrieben, und als solches wurde

es nicht verarbeitet, sondern originell kreativ für die Medienbenutzung gestaltet.

Was man mit Sicherheit behaupten kann ist, daß Dušan Radović in allen Richtungen

seines literarischen Werks in der Kurzform schuf. Dazu kommt noch eine wichtige

Eigenschaft, und zwar, daß er mit Absicht oder durch Zufall den sprachlichen Eigenschaften

und den Stilformen einen leichten Übergang seines Texts von Medium zu Medium ermöglicht

191

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:408413-Bio-jednom-jedan-Dušan-Radovid 192

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 65 193

Die erste Ausgabe aus dem Jahr 1954 in Belgrad erschien im Verlag Dečije knjige, Bem. d. Aut. 194

Die erste Ausgabe aus dem Jahr 1961 in Belgrad erschien im Verlag Mlado pokolenje, Bem. d. Aut. 195

Unvollendete Ausgabe der Poesie- und Prosasammlung in vier Büchern Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, posthum veröffentlicht in Belgrad im Jahr 1983 in der Ausgabe von BIGZ – Narodna knjiga, Bem. d. Aut.

89

hat, vom Buch zur Rundfunksendung und umgekehrt, von der Rundfunksendung zum

Theater. Wenn wir all dem hinzufügen, daß Radović ein "Meister der Serialisierung war, der

ein Maximum aus dem Minimum der gegebenen kleinen Formen gewann, ein Meister der

Wiederholung und der Ausschöpfung einer Anfangslage"196

, dann können wir schlußfolgern,

daß gerade diese seine Talente eine großartige Gestaltung der Literatur in den Rahmen der

vorgegebenen Themen eines bestimmten Mediums ermöglicht haben.

Bemerkbar ist sein visionärer Blick in die Zukunft der modernen

Medienkommunikation: "Wir leben in einer Zeit, in einer Zivilisation, die immer weniger

redet und sich immer mehr der Symbole bedient. (....) Wir leben in einer Zeit von Bildern und

Symbolen, die romantische Zeit der Worte ist eine Vergangenheit"197

.

Vielleicht klingt der oben angeführte Text zu kritisch, aber wenn man seine

Kommentare zum Thema neuer Technologien liest, kommt man zweifellos zur

Schlußfolgerung, daß Radović über sie einen sehr positiven Standpunkt hatte.

In dieser Arbeit werde ich das Werk von Dušan Radović sowohl allumfassend

darstellen, als auch durch das Prisma der Medien, in denen sein Werk dargestellt wurde. Mit

Absicht oder nicht, für ein bestimmtes Medium bestimmt oder nicht, wir werden sehen, daß

der Schriftsteller selbst mit neuen Technologien Kontakt hatte und daß er sie auf die richtige

Weise ausgenutzt hat, um mit seinen Lesern und Zuhörern in einem so unmittelbar wie

möglichen Kontakt zu sein. Es wird sich zeigen, daß es ihm gelungen ist, die Qualität des

Texts zu bewahren, ungeachtet dessen, in welcher Form er aufgeführt und für welche

literarische Gattung er geschrieben wurde.

Dušan Radović kann auf der Szene der serbischen Literatur des 20. Jahrhunderts schwer

nur in einen literarischen Gleis klassifiziert, nur einem literarischen Genre zugeordnet, und

noch weniger nur in eine literarische Richtung klassifiziert werden. Er war nicht nur ein

Dichter und Prosaschriftsteller. Er sah sich überhaupt nicht als modern an, aber er lehnte sich

auch nicht an eine traditionelle Ausdrucksweise.

Er begann sein Schaffen mit der Poesie, und zwar für Kinder. Aleksandar Vuĉo war ein

Zeitgenosse von Radović, der, zwar zwanzig Jahre früher, auch das Schreiben für Kinder

berührte, wenn man berücksichtigt, daß die anderen Literaten jener Zeit sich mehr literarische

Richtungen und Genres wandten, die nicht so sehr auf die Kinderliteratur orientiert waren,

sondern unmittelbar nach dem Krieg auf die sozial engagierte Literatur.

196

Pavkovid Vasa, Moderni duh Dušana Radovida in Dušan Radovid i razvoj moderne srpske književnosti, Učiteljski fakultet, Belgrad, 2008 197

Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 379

90

Radović selbst gelang es bereits mit der ersten Sammlung, die Aufmerksamkeit des

Publikums und der Kritik auszulösen. Er wird als der Vater der neuen, modernen Welle des

Schreibens der Kinderliteratur angesehen, und diese erste Sammlung von Liedern Poštovana

deco erhielt von vielen Kritikern den Status eines Wendepunkts im Schreiben der Poesie,

nicht nur der Kinderpoesie, sondern überhaupt. Bei der Untersuchung der Art und Weise des

Schreibens eines Literaten trifft man nicht selten auf Vergleiche. Im Falle von Dušan Radović

sind die Berührungspunkte mit den anderen Schriftsellern ein häufiges Thema der Texte über

seine Poesie. Am meisten Ähnlichkeit trifft man bei der Ableitung der Parallele mit Jovan

Jovanović Zmaj als seinem Vorgänger und Vasko Popa als seinem Zeitgenossen. Der

Vergleich von Radovićs Poesie mit Zmaj gründet auf der Tatsache, daß sowohl Zmaj als auch

Dušan Radović für die Kinder auf eine einfache und den Kindern nahe Weise geschrieben

haben, mit Elementen und einer Sprache, die ihre Inspiration in der Volksliteratur und in der

Folklore findet, mit dem Unterschied, daß bei Zmaj die didaktische Komponente

unumgänglich war, während Dušan Radović die Verknüpfung seiner Poesie mit klassischen

Belehrungen mied. Der zweite Vergleich von Dušan Radović mit seinem Zeitgenossen Vasko

Popa ist einerseits durch die gleiche oder zumindest sehr nahe Entstehungszeit ihrer Werke

bedingt, und andererseits auch durch den Stil und die Art des Akzeptierens der Umwelt.

Radović befaßte sich auf seine charakteristische Weise auch mit der Literaturkritik,

vorrangig mit künstlerischen Texten, die provokativ und mit viel Parodie alles berührten, was

veraltet und durch Klischees begrenzt war. Er führt sehr präzise Komponenten an, die ein

gutes Lied besitzen muß, und das sind die Heiterkeit des Geistes, die Intelligenz, die

Konkretheit, die Präzision und die Verständlichkeit. Betont wird auch die obligatorische

Beobachtung des Lieds vom Standpunkt der allgemeinen literarischen Einschätzung, d.h. daß

das Lied die Grenzen der Kinderliteratur überschreitet. Was die Heiterkeit und die Intelligenz

betrifft, müssen wir sein Nachdenken über das Thema dieser wichtigen

Charaktereigenschaften bemerken. Radović war der Meinung, daß wir selbst das sein müssen,

was wir von unseren Kindern erwarten: "Also, wollen wir, daß unsere Kinder heiter sind?

Dann müssen wir es auch selbst sein. Möchten wir, daß sie klug, aber auch temperamentvoll

sind? Laßt uns mit ihnen zusammen träumen und klug sein."198

Nicht nur, was die Kinderliteratur betrifft, sondern auch im allgemeinen war die

Beziehung von Dušan Radović zur Kunst sehr innovativ für die Zeit, in der er lebte. Den

Standpunkt, daß die sogenannte "angewandte" Kunst ebenfalls eine Kunst hoher Qualität ist,

obwohl sie für bestimmt Bedürfnisse geschaffen wird, hat er oft durch Aussagen bekräftigt,

198


91

und am meisten durch die Qualität seine Texte, die er auf Bestellung schrieb. Er sagte oft über

sich, er sei "ein Schneider, der in den Häusern schneidert"199

, und ein angewandter

Künstler.200

Sein Werk ist in Bezug auf Genres divers, und die meisten Texte sind auch

flexibel in Bezug auf die Genres, d.h. man kann sie leicht der gewünschten Funktion

anpassen.

Was die Poesie betrifft, so war Radović der Ansicht, daß das Lied die bündigste und die

kürzeste Form des Gesprächs ist, und er hat es für die Kommunikation mit den Jüngeren

benutzt. Man sollte einfach reden, einfache Worte und Phrasen aus dem Alltagsleben

benutzen. Das schriftliche Wort von Dušan Radović folgte seinem Standpunkt, daß das

Wesen der Einfachheit in der Wörtlichkeit ihrer Ausgangsbedeutung liegt. Diese Einfachheit

wird auch die Haupteigenschaft seines Werks für die Erwachsenen bleiben.

Der Humor ist ein unumgängliches Element jedes Lieds von Radović. Auf dem Humor

gründete er seine Poesie, und der Humor war auch der Drehpunkt des Werks dieses Autors für

Erwachsene. Es handelt sich, wie auch bei allem anderen, um einen einfachen, klaren und

offensichtlichen Humor, der niemanden gleichgültig ließ. Bei Kindern ist es nicht leicht, mit

einem Lied ihr Lächeln herauszulocken, mit einem Lied, das keine audiovisuelle Begleitung

hat, und Radović gelang dies fast regelmäßig.

Breiter betrachtet kann ein großer Teil des Stoffs, den Dušan Radović für die Kinder

schrieb, als ein sehr qualitatives edukatives Material angesehen werden, obwohl das meiste

davon offiziell diese Rolle nicht erhielt. Bekannt sind seine Standpunkte über die Didaktik in

der Kinderliteratur, und andererseits über die Bedeutung der Kinderliteratur in der Bildung.

Sein großer Wunsch, einige poetische Lehrbücher für Vorschulkinder zu schreiben, wurde

leider nicht verwirklicht. Er hat versucht, etwas ähnliches in der berühmten Kinderzeitschrift

Poletarac zu verwirklichen, und aus dieser zeitlichen Distanz können wir sicher sagen, daß

ihm das gelungen ist. Die gesammelten Ausgaben der Zeitschrift Poletarac können als ein

ausgezeichnetes Abc-Buch benutzt werden und würden in vielem den Weg zur

Schriftkundigkeit erleichtern, viel besser als einige offizielle Abc-Bücher.

Neben der genannten Zeitschrift erlang eine große Beliebtheit auch die Fernsehsendung

Na slovo, na slovo, die nach dem großen Erfolg im Fernsehen auch im Theater aufgeführt

wurde, und zwar zeit Lebens von Dušan Radović. Was den Rundfunk betrifft, so begann er

seine Karriere mit dem Schreiben des Radiodramas Kapetan Dţon Piplfoks. Damit gelang es

ihm, viel Heiterkeit und Humor in die Heime in ganz Serbien zu bringen, denn es handelt sich

199



92

um einen zwangslosen Humor und um ein Thema, das sehr entfernt ist von den bisherigen

Leiden und Qualen, verursacht durch den Krieg, der nur ein paar Jahre zuvor zu Ende ging.

Andererseits waren bis dahin Radiodramen und Dramen für die Kinder überhaupt eigentlich

nur schlecht nacherzählte Märchen oder moralisch-pädagogische Predigten, die sehr

ungeschickt in die dramatische Form überführt wurden. Die Frische, die das erste Drama von

Radović mit sich bringt, ist ein Samen, der zur Geburt einer ganz authentischen dramatischen

Kunst für die Kinder verhalf.

Neben der Poesie und der Prosa für Kinder nimmt einen bedeutenden Platz in seinem

Werk das Schreiben von Aphorismen. Der Charakter der so geschriebenen Texte von Radović

wurde bis zum heutigen Tag nicht mit Sicherheit in ein literarisches Genre klassifiziert.

"Vielleicht dadurch, daß er in seinem reichen und unumgänglichen Opus fast auf dem Rand

des Genres balanciert, glaube ich, daß die Inventionsgabe im Schaffungsopus von Dušan

Radović einen großen Einfluß haben wird auf die Entwicklung der serbischen Satire im

allgemeinen, auf tapferere und originellere Forschung im Bereich der Form, auf das

Überkommen von klischeehaften Ausdrucksverfahren"201

Was man jedoch mit Sicherheit

behaupten kann ist, daß diese Texte alle Elemente der Satire hatten.

Entgegengesetzt zu allen Kommentaren der literarischen Kritik, der Zeitgenossen und

der Kollegen sah Radović sich selbst nicht als einen Aphoristiker an, und sagte, daß das, was

er mache, "einige mit Aphorismen verwechseln, und ich würde nie gerne ein Autor von

Aphorismen sein. (...) Bevor man das Recht bekommt, kurz und weise zu schreiben, muß man

jahrelang sowohl den Geist als auch den Körper trainieren."202

Radović blieb bei den Erwachsenen in Erinnerung vor allem wegen seiner

Rundfunksendung, die den Status eines Kults hatte, Beograde, dobro jutro. Seine Beziehung

zu Belgrad war voller Sorge, einer Art Vaterliebe, aber auch kräftiger Kritik, wenn es um

ungelöste Probleme der Stadt ging. Er war besorgt, daß das alte Belgrad zerstört wurde, um

Wohngebäude zu bauen203

, er empörte sich, daß die Städteplaner sich nicht mit Bürgern über

neue Pläne für den Bau und das Einreißen204

beraten, er versuchte, die Mängel von

Hochhäusern am Ufer von Zemun aufzuzeigen205

. Über das Belgrad seiner Kindheit, die

Siedlung Lisiciji potok, wo er aufwuchs, sagt er: "Wir hatten alles: einen Fußballplatz, einen

Volleyballplatz, zwei Bäckereien, zwei Gaststätten, drei Kolonialwarenläden, eine Frau, die

Sauermilch machte. (...) Jetzt verschwindet diese Siedlung. Von Kanarevo Brdo fließen die 201

http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm 202

Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Belgrad, 2010, S. 376-377 203

Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 869 204

Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 869 205

Radovid Dušan, Baš svašta, Zavod za udžbenike, Belgrad, 2008, S. 870

93

Hochhäuser - Riesen hinab und zerstören die kleinen Häuser. Die Städteplaner haben kein

Herz, keine Seele, und nicht sehr viel Intelligenz. (....) Ich hasse sie."206

Der größte Opus der Texte über Belgrad setzt sich sicherlich aus seinen Grüßen an die

Belgrader von der Spitze des BeograĊanka Hochhauses, aus dem Rundfunkstudio Studio B,

zusammen. Belgrad wurde darin auf eine sehr reale Weise dargestellt, so daß keine

literarische Romantik und stilistische Bearbeitung zum Thema Belgrad vorhanden sind. Sie

können nicht mehr als kurze Berichte angesehen werden, die in öffentlichen

Informationsmitteln gesammelt und in der Volkssprache nacherzählt wurden. In den Worten

von Dušan Radović war Belgrad "tastbar", gehörte jedem, und konnte im gleichen Moment

live betrachtet werden, falls Sie sich zufällig am gleichen Ort befinden, über den er im

Moment redet. Obwohl er auf den ersten Blick einfach ist bis zur Gewöhnlichkeit, hat der

Text von Dušan Radović einen kräftigen poetischen Zug, der allgegenwärtig ist, wenn es um

seine Texte über die Stadt, in der er lebte, geht. Was man aus den vielen Texten von Radović

schließen kann, ist, daß der Autor eigentlich den alten Geist Belgrads bewahren wollte, aber

nicht zum Preis der Veralterung, und ihn modernisieren wollte, aber nicht zum Preis des

Erstickens zwischen den Hochhäusern.

Er wollte alle Bürger, wie auch die Zuständigen in der Stadtregierung beraten, wie sie

sich gegenüber ihrer Stadt verhalten sollen, um in ihr das schönste zu bewahren. Er war

besorgt, denn "Belgrad sieht den Belgradern nicht ähnlich, sondern denen, in deren Händen

jahrzehntelang die Entscheidungsmacht lag207

", und daher wünschte er, daß mit Belgrad das

geschehen solle, was geschehen muß, "aber in einer schöneren und zahmeren Version. Es soll

um sein Schicksal ein bißchen feilschen und nicht mit allem einverstanden sein. Es soll sich

nach der neusten Mode kleiden, wie das Zentrum von New York, aber es soll in seinem

Greenwich Village seine Seele bewahren"208

Wegen einigen Aphorismen, die die Vertreter der serbischen politischen Szene kritisiert

haben, wurde Radovićs Sendung vom Programm abgesetzt. Es blieben Erinnerungen an sie

und drei Bücher, die eine Sammlung der interessantesten Morgenbotschaften sind. Radović

hat seine große, genauer gesagt bedingungslose Liebe gegenüber Belgrad in eine dieser

Botschaften überführt, und sie wurde inzwischen ein Motto aller jener, die Belgrad als ihr

Heim ansehen, ungeachtet dessen, in welchem Teil der Welt sie sich befinden:

206




94

"Wer heute morgen das Glück hatte, in Belgrad zu erwachen, kann davon ausgehen,

daß er für heute ausreichend im Leben erzielt hat. Jedes Bestehen auf etwas Zusätzliches

wäre unbescheiden".

(Donnerstag, 24. Juli 1975)

In der Kinderpoesie wird er als ein Autor angesehen, der eine Epoche abschließt, die mit

dem Drachen begann, und der die nächste mit Radović beginnt. In der kurzen literarischen

Form blieb er ohne präzise Qualifikation, aber mit der Eigentümlichkeit der "Belgrader"

Folklore. Er probierte auch das Schreiben von Texten für alle derzeit bestehende

Massenmedien. Den Höchstpunkt der Originalität der Bestimmung seiner Worte erzielte er im

Feld, das vor und nach ihm kein Künstler berührt hat – im Bereich der Hochzeit. Auch heute

schließt man in Belgrad die Ehe mit den Versen von Dušan Radović, die wie auch alle seine

anderen Texte aktuell sind wie vor fast einem halben Jahrhundert, als sie geschrieben wurden:

(…)„Seid eifersüchtig, aber nicht auf einander, sondern auf Eure Ehe. Bewahrt sie und

schützt sie vor allen Versuchungen, betrachtet sie als wertvoll für Euer Schicksal und

Glück.“(…)

Dušan Radović wurde am 29. November 1922 in Niš geboren. Mit sechs Jahren zieht er

mit seiner Familie nach Subotica, wo er die Grundschule und die sechste Klasse des

Gymnasiums absolviert. Im Jahr 1941. macht er das Abitur in Belgrad und lebt in der

Hauptstadt bis zu seinem Tod. Unmittelbar nach dem Zweiten Weltkrieg arbeitet er als

Redakteur der Pionierzeitung, ab 1952. als Redakteur des Kindeprogramms bei Radio Belgrad

und ab 1960. als Redakteur der Kinderprogramme bei Radio- Televizija Belgrad.

Als Mitarbeiter im Atelier für Propaganda und Design und als Journalist, arbeitet er ab

1967.für die Zeitung „Borba“. Ab 1973. ist er als Hauptredakteur und Gründer des Blattes

Poleterac bis zu seiner Auflösung tätig. Im Jahr 1975. fängt er als Redakteur im Studio B an

und geht 1983. in Pension. Ein Jahr nach seiner Pensionierung stirbt er in Belgrad.

95

Literatura

Primarna literatura

Radović, Dušan: Antologija srpske poezije ze decu, SKZ, Beograd, 1990.

Radović, Dušan: Baš svašta-sabrani spisi, priredio Miroslav Maksimović, Zavod za

udţbenike, Beograd, 2008.

Radović, Dušan, Bećković Matija: Ĉe, tragedija koja traje, Rad, Beograd, 1989.

Radović, Dušan: Beograde, dobro jutro, knjiga 1, BIGZ, Beograd, 1987.



Radović, Dušan: BeograĊani i Beograd, Gradski sekretarijat za urbanizam i zaštitu

ţivotne sredine, Beograd, 1982

Radović, Dušan: Ĉetvrtak: radio i televizijske igre, BIGZ, Beograd, 1983.

Radović, Dušan: Dokolice, SKZ, Beograd, Matica srpska, Novi Sad, 1972.

Radović, Dušan: Duškova kuća: izbor najlepših tekstova za decu Dušana Radovića

ilustovanih crteţima Dušana Petriĉića, Via connect, Beograd, 2004

Radović, Dušan: Igre i igraĉke, Mladost, Zagreb, 1982.

Radović, Dušan: Jesen: pesme i aforizmi, SKZ, Beograd, 2007.

Radović, Dušan: Jesen: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.

Radović, Dušan: Kapetan Dţon Piplfoks: gusarska bajka u više slika, sa pevanjem i

maĉevanjem, Pozorište "Boško Buha", Ĉigoja štampa, Beograd, 2001.

Radović, Dušan: Kratke priĉe, BIGZ, Beograd, 1996.

Radović, Dušan: Leto: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.

Radović, Dušan: Na slovo, na slovo, Dnevnik, Novi sad, 1986.

Radović, Dušan: Na ostrvu pisaćeg stola, priredili Matija Bećković i Miroslav

Maksimović, Macom EC/Booking, Beograd, 2010.

Radović, Dušan: Nije-jeste, Draganić, Beograd, 1998.

Radović, Dušan: O plakanju, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010

Radović, Dušan: Parni valjak, Fudbalski klub Partizan, Verzal press, Beograd, 2000.

Radović, Dušan: Pisanje po plotu: jednoĉinke, Bookland, Beograd, 2009.

96

Radović, Dušan: Ponedeljak: pesme, BIGZ-Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Radović, Dušan: Poštovana deco, Mascom EC/Booking, Beograd, 2012

Radović, Dušan: Poziv dobrim ljudima, Crveni krst, SIZ socijalne zaštite, Beograd,

1978.

Radović, Dušan: Poziv na putovanje: izbor iz poezije i proze za decu, Zavod za

udţbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.

Radović, Dušan: Priĉe i drame za decu, Divit, Beograd, 1998.

Radović, Dušan: Proleće: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.

Radović, Dušan: Razbojnik KaĊa i princeza NaĊa, Zavod za udţbenike i nastavna

sredstva, Srpsko sarajevo, 2004

Radović, Dušan: Sedi da razgovaramo, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010

Radović, Dušan: Smešne reĉi, Mascom EC/Booking, Beograd, 2012

Radović, Dušan: Srećni gost ţivota, priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović,

Astimbo, Beograd, 2002.

Radović, Dušan: Strašan lav, Školska knjiga, Novi sad, 1997.

Radović, Dušan: Svako ima nekog, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd,

2002.

Radović, Dušan: TV kuvarice, Narodna knjiga, Beograd, 1982.

Radović, Dušan: Utorak: priĉe i pesme, BIGZ-Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Radović, Dušan: Volimo Beograd svakoga dana po malo, Skupština grada Beograda,

Gradski sekretarijat za obrazovanje,Via print, Beograd, 2006.

Radović, Dušan: Vukova azbuka, Zavod za udţbenike i nastavna sredstva, Beograd,

1986.

Radović, Dušan: Western, Dositej, Beograd, 1989.

Radović, Dušan: Zima: Poletarac Dušana Radovića, Rad, Beograd, 1987.

Radović, Dušan: Zima: radio i televizijske igre, SKZ, Beograd, 2007.

Radović, Dušan: Zoološki vrt Beograd:stihovi, Dom štampe, Zenica, 1976.

Radović, Dušan: Ţenski razgovori, Dosije, Beograd, 1991.

97

Sekundarna literatura

Aleksić, Milan: „Radovićevo definisanje knjiţevnosti za decu“ za Zbornik radova

Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd,

2008.

Andrić, Dragoslav: Reĉnik ţargona, Beogradski izdavaĉki zavod, Beograd, 1976

Andrić, Dragoslav: Svaštara – udţbenik nonsensa, Beograd, 2000.

Antonijević, Damjan: Kritika knjiţevnosti za decu, Jovan Jovanović Zmaj – Dušan

Radović, Zmaj, Novi Sad, 1978.

Barac, Antun: Jugoslavenska knjiţevnost, Matica hrvatska, Zagreb, 1963.

Cvetković Nikola: Dušan Radović – pesnik deĉije radosti i vedrine, Gradina, Niš,

1995

Ćorilić, Ljubomir: Zlatna petorka srpske poezije za decu i mlade, Zmaj, Radović,

Antić, Erić, Popadić, For you design, Ĉaĉak, 2011.

Deretić, Jovan: Istorija srpske knjiţevnosti, Prosveta, Beograd, 2004.

Dragićević, Rajna: „Dušan Radović o udţbenicima“ za Zbornik radova Dušan

Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

DunĊin, Jovan: „Dušan Radović i Miroslav Antić – paralele ili napomene o

samosvojnosti“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-

2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

Egerić, Miroslav: Dušan Radović, Srpski knjiţevni glasnik, Nauĉna knjiga, Beograd,

1992

Flaker, Aleksandar: Proza u trapericama, SNL, Zagreb, 1983.

Gordić, Slavko: Poezija i okruţje, Matica Srpska, Novi Sad, 1995.

Gordić, Slavko: Zapisi o poeziji Dušana Radovića za Detinjstvo, ĉasopis o

knjiţevnosti za decu, broj 3, Zmajeve deĉije igre, Novi Sad, 1980.

Hamović Valentina: Dva pesnika prevratnika, Uĉiteljski fakultet u Beogradu,

Beograd, 2008

Hamović, Valentina: „Dušan Radović u svetlu srpske avangarde“ za Zbornik radova


2008.

98

Jaćimović, SlaĊana: „Elementi medijske kulture u knjiţevnosti za decu Dušana

Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti,

Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

Jenkić, Dragoljub: Srpska knjiţevnost za decu, MAK, Beograd, 1994

Jovanović Bane, Teofilović Vitomir: Gorki med medija, Beograd, 2012

Jovanović, Slavica: „O Radovićevom knjiţevnom delu za decu“ za Zbornik radova


2008.

Jovanović, Slavica: Poetika Dušana Radovića, Nauĉna knjiga – komerc, Beograd,

2011.

Klajn, Ivan: Veliki reĉnik stranih reĉi i izraza, Prometej, Novi sad, 2008.

Kljajić, Nataša: „Na plavom tiganju neba, sunce na oko – zapisi Beograde, dobro

jutro Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske

knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

Ljuštanović, Jovan: „Odrastanje kao psihološka drama“ za Detinjstvo, ĉasopis o

knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre,

2002.

Ljuštanović, Jovan: „Pesniĉka antropologija detinjstva Dušana Radovića“ za Zbornik

radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet,

Beograd, 2008.

Maksimović, Desanka: „Zapisi o poeziji Dušana Radovića“ za Detinjstvo, broj 3,

Zmajeve deĉije igre, Novi Sad, 1980.

Maksimović, Miroslav: „O modernoj poeziji – Duško Dugouško“, Knjiţevnost 1999.

Sveska 6-7, Prosveta, Beograd, 1999

Mandić Igor: Knjiţevnost i medijska kultura, Zagreb, 1984.

Mandić, Boţidar: „Dušan Radović – stvaralac poetskog paradoksa“ za Detinjstvo,

ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve

deĉije igre, 2002.

Marjanović, Jova: „Poezija liĉnog zvuka“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za

decu, godina XXVIII, broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

Marjanović, Voja: „Radovićeve antologiĉarske pretenzije“ za Detinjstvo, ĉasopis o


2002.

99

Marković R. Milan: „Dušan Radović kao prireĊivaĉ i antologiĉar“ za Detinjstvo,


deĉije igre, 2002.

Marković Ţ., Slobodan: „Klasiĉno i moderno u jednom vidu poezije Dušana

Radovića“ za Zbornik u ĉast Vojislava Đurića, Filološki fakultet, Institut za

knjiţevnost i umetnost, Prosveta, Beograd, 1992.

Marković Ţ., Slobodan: Zapisi o knjiţevnosti za decu, Beogradska knjiga, 2003.

Marković, Ilija: Aforizam - fenomen podneblja za Letopis matice srpske, Novi Sad,

2004

Mihaljĉić, Milenko: Radovićev aforizam ili poetika redukcionizma, Rukovet, Subotica,

1991

Mikić, Radivoje: „Jedna moguća paralela – morfološki aspekti poezije J.J. Zmaja i

Dušana Radovića za Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske

knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

Milanović, Aleksandar: „Radovićev jezik i Radović o jeziku“ za Zbornik radova Dušan


Milenković, SlaĊana: Mediji i obrazovanje, Grafopromet, Ruma, 2008.

MlaĊenović, Milivoje: „Dušan Radović, dramski pisac za decu“ za Zbornik radova


2008.

Nenin, Milivoj: „Lektira Dušana Radovića ili nad jednom neobiĉnom knjigom“ za

Zbornik radova Dušan Radović i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski

fakultet, Beograd, 2008.

Nenin, Milivoj: Stvari koje su prošle, Ogledi o srpskim piscima XX (i XXI) veka,

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 2003.

Nešić, Budimir, Rupnik-Rašić, Vanja: Olovka piše srcem, Gramatik, Beograd, 2003.

Ninkov, Jasmina: Štampa, radio i televizija u sluţbi posredne animacije u procesu

knjiţevne komunikacije, Bibliotekarsko društvo Srbije, Beograd, 1999.

Novaković, Slobodan: „Radović u Kijevu“, Beogradski knjiţevni ĉasopis, Beograd,

2007.

Obradović, Slavoljub: „Oĉekivano je – neoĉekivano“ za Detinjstvo, ĉasopis o


2002.

100

Opaĉić-Nikolić Zorana: „Po meri sopstvene poetike“ za Detinjstvo, ĉasopis o


2002.

Pavković, Vasa: „Moderni duh Dušana Radovića“ za Zbornik radova Dušan Radović

i razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

Perišić, Predrag: „Komiĉno kao element dramske forme“ za Zbornik radova Fakulteta

dramskih umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, 1997.

Pešić, Valentina: „Dušan Radović u kontekstu moderne srpske poezije posle drugog

svetskog rata“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2,

proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

Petrović, Tihomir: Antologija sprske poezije za decu, Univerzitet u Novom sadu,

Sombor, 2006

Popa, Vasko: Kora, Izdavaĉko preduzeće Novo pokolenje, Beograd, 1953.

Radikić, Vasilije: „Avangardne i neoavangardne tendencije u srpskoj knjiţevnosti za

decu“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, broj 1-2, proleće-leto 2001, Novi

Sad, 2001.

Radikić, Vasilije: „Elementi vizuelizacije pesniĉkog govora u stvaranju Duška

Radovića“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2,


Ristanović, Cvijetin: „Dušan Radović i Miroslav Antić kao antipodi“ za Detinjstvo,


deĉije igre, 2002.

Samardţić, Sneţana: Parodija u usmenoj knjiţevnosti, Narodna knjiga-Alfa, Beograd,

2004.

Tasić, Milutin: Srpski velikani poezije za decu, Bookland, Beograd, 2010.

Teofilović, Vitomir: „Aforizam u srpskoj knjiţevnosti XIX i XX veka“ za Razvoj

proznih vrsta u srpskoj knjiţevnosti, MeĊunarodni slavistiĉki centar, Ĉigoja, Beograd,

2000.

Trebješanin, Ţarko: „Dušan Radović, psiholog“ za Zbornik radova Dušan Radović i

razvoj moderne srpske knjiţevnosti, Uĉiteljski fakultet, Beograd, 2008.

Turjaĉanin, Zorica: „Mozgalice i smijalice (Ka fenomenu igre u poeziji za djecu Duška

Radovića)“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2,


101

Utašu, Aniko: „Ţivotinje u pesmama za decu Dušana Radovića“ za Detinjstvo,


deĉije igre, 2002.

Veselinović, Dragan: Televizija kao deo globalnog zagaĊenja planete za Zbornik

radova Fakulteta dramskih umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, 1997.

Vitezović, Miroslav: Majstore, dobro jutro, Bookland, Beograd, 2004.

Vladušić, Slobodan: „Dušan Radović i urbana kanjiţevnost“ za Zbornik radova Dušan


Vuksanović, Divna: „Ja sam centar sveta“, ĉovek kao medijski fenomen, Letopis

Matice srpske, godina 182, knjiga 478

Zmaj, Jovan Jovanović, Savremena riznica pesama, priedili Nenad i SlaĊana Perišić,

Leo commerc, Beograd, 2010.

Ţivotić, Radomir: „Poetiĉke osobenosti Dušana Radovića i Miroslava Antića –

komparativni pristup“ za Detinjstvo, ĉasopis o knjiţevnosti za decu, godina XXVIII,

broj 1-2, proleće-leto 2002, Zmajeve deĉije igre, 2002.

Internet linkovi209

http://www.aforizmi.org/zasto/lekiotrov.htm

http://scc.digital.nb.rs/document/IV-2818

http://www.youtube.com/watch?v=Ag4Dn4cpiZ8

http://www.youtube.com/watch?v=bidkK1c-kQ4

http://www.youtube.com/watch?v=EZn_LCdb1HA

http://www.youtube.com/watch?v=f2bG1LgUbdE

http://www.youtube.com/watch?v=H0zU_y1Nxz4

http://www.youtube.com/watch?v=nIhTCqfMYdU

http://www.youtube.com/watch?v=qdfZ-EkReRk

http://www.youtube.com/watch?v=qllMV4fVFQ

http://www.youtube.com/watch?v=uWMcsrj97sI

http://www.malopozoriste.co.rs/

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura

209

Naveden je samo jedan deo korisnih linkova i oni uglavnom sadrže sačuvane snimke emisija u kojima je tekstove pisao Dušan Radovid. Na internetu se može pronadi još dosta sličnog sadržaja uz ključne reči koji se mogu pronadi u sadržaju gore navedenih internet adresa; prim.autora

102

DODATAK

CURRICULUM VITAE

Persönliche Daten

Name Biljana Gratt

Geburtsdatum 24. 11. 1973

Geburtsort Belgrad, Serbien

Staatsangehörigkeit Serbien

Adresse 1200 Wien, Pielachgasse 3/21

E-Mail [email protected]

Familienstand verheiratet, eine Tochter

Schulausbildung

1980 – 1988 Grundschulausbildung in Belgrad

1988 – 1992 Klassisches Gymnasium

1992 Abschluss Matura

2000 – 2002 Der Vorstudienlehrgang der Wiener Universitäten – Deutsch

Seit 2003 Universität Wien – Institut für Slawistik

2007 – 2009 WIFI Lehrgang zur Vorbereitung auf die Befähigungsprüfung für

Fremdenführer

2009 Befähigungsprüfung für staatlich geprüfte Fremdenführerin – positiv

abgeschlossen

Berufliche Tätigkeit

Seit 2008 als Destination Manager bei der Firma „Mondial“ tätig

Seit 2009 als selbständige staatlich geprüfte Fremdenführerin tätig

multimedijalni aspekt u delu dušana...

Documents