Naš čovek na Saudijskom dvoru

U veliki svet Radomir Babić je ušao na zaista bizaran i nesvakidašnji način. Kao student izgubio je nevinost sa kćerkom vlasnika jedne engleske čeličane – na Šekspirovom grobu – u Strafordu na Ejvonu. A posle nekoliko decenija i nebrojeno krajnje neizvesnih životnih pustolovina vratio se dovoljno bogat u taj isti Straford da provede mirnu starost. Ostalo su uspomene. Negde sredinom 1959. vratio sam se sa trijumfalnog puta u Indiju, gde sam napravio do tada najveći izvozni posao u istoriji jugoslovenske spoljne trgovine. Sam samcat zaključio sam izvoz od preko 250 000 tona železničkih šina iz Zenice, i još kolskih slogova iz Vogošća, za nekih sedam miliona funti. Realizacija ovih poslova trajala je punih sedam godina. Međutim, kako to kod nas obično biva, zasenio sam time mnoge važne drugove u svom preduzeću “Tehnopromet”, koji su na svaki način želeli da umanje moju ulogu. Zato je direktor bio prisiljen da me na nekoliko meseci pošalje u Bejrut – “da bi me spasao od ‘ala’, koje žele da

me živog sahrane”. Tako sam se ponovo našao u Bejrutu, u sredini koju sam dobro poznavao i u kojoj sam već imao dobre poslovne i političke veze. Ministar unutrašnjih poslova Libana Bergaul uredio je da dobijem poziv za prijem koji je libanski predsednik Čarls Helov priredio u čast saudijskog kralja Sauda, kome sam predstavljen kao važan gost iz Jugoslavije. – Pozdravite mi vašeg predsednika, kada se vratite kući i recite mu, da veoma cenim i njega lično kao i njegovu politiku – rekao je. – Da li ste vi, mladi gospodine bili u mojoj zemlji i da li biste želeli da dođete!? Odgovorio sam da nisam bio, jer je njegova zemlja za nas Jugoslovene zatvorena a kralj je nastavio: – Bićete moj gost. Samo pošaljite telegram na kralja Sauda-Rijad i recite gde želite da podignete vizu. Stegao mi je ruku u znak pozdrava: “Videćemo se u Rijadu.” Kako se ovde radilo o prvom “otvaranju” Saudijske Arabije prema Jugoslaviji, odmah sam referisao našem ambasadoru u Bejrutu, Radomiru Raši Radoviću, da to hitno prenese u Beograd, gde se upravo tada pripremala Konferencija nesvrstanih zemalja. Poručeno mi je da brižljivo održavam ovu vezu i da kralju Saudu najavim da u Rijad dolazim sa jednom zvaničnom jugoslovenskom delegacijom, na čelu sa zamenikom ministra inostranih poslova Jugoslavije Josipom Đerđom. Samo saudijski prinčevi smeju da piju Na aerodromu u Rijadu sačekali su nas četiri kraljeva sina i visoki funkcioneri Dvorskog protokola. Iako je već bilo dva časa ujutru, mi smo bili odvedeni na večeru u vilu kraljevog sina princa Majeda, koga je kralj bio odredio da bude “glavna veza” za Jugoslaviju. Na toj večeri, ili bolje rečeno – na doručku, doživeli smo prvo iznenađenje. Bili smo spremni za “totalnu prohibiciju” u Saudijskoj Arabiji. Međutim, pre večere je poslužen viski, a za vreme jela, čuvena stara francuska vina. Princ Majed i njegova braća bili su toliko “pod gasom”, da su počeli da nas ljube, kao da smo im braća rođena. Negde pred zoru došla su dva bela “kadilaka” i odvezla nas u Dvor, gde smo boravili nedelju dana, koliko smo i ostali u Rijadu. Frižideri su nam bili nakrcani svim mogućim pićima i “evian” kiselom vodom. Vremena smo imali na pretek, jer je život u Rijadu počinjao tek po zalasku sunca, posle molitve. Zvaničnih večera je bilo svake noći, a one su trajale od oko 23 časa, sve do oko pet sati ujutro. Ovde je noć bila pretvorena u dan iz klimatskih razloga. Naime, dok je po danu paklena vrućina, dotle su noći bile hladne, da su morali čak i kaputi da se oblače. Ceo Rijad je bio ispresecan predivnim oazama, koje su pri zalasku sunca božanstveno delovale. Kao iz bajki. Osim toga, tu su bile i prelepe bašte, koje su održavale palestinske izbeglice. Posebno je bila uređena bašta princa Majeda, koja je zauzimala kompleks od desetak kilometara kvadratnih u jednoj od najlepših oaza, Vadi Fatima. Gošćenju nije bilo kraja, svake večeri smo se viđali s kraljem, ali bili smo počeli da se brinemo, jer nas on nikako nije pozivao na zvanične razgovore. Tek petog dana, ja sam uspeo da kralju kažem da mi za dva dana moramo da se vratimo, a da još nismo razgovarali o onome zbog čega smo došli, to jest o unapređenju odnosa između naših dveju zemalja. Njegov odgovor bio je zaprepašćujući: – Zar se nismo pokazali kao dovoljno dobri domaćini, kada već želite tako brzo da odete? Zašto se žurite kući!? – Naprotiv, Vaše Veličanstvo, mi smo oduševljeni srdačnošću i ljubaznošću. Ali, gospodin ministar već iduće sedmice ima zakazan sastanak sa indijskim premijerom Nehruom, pa se njemu žuri. Taj moj argument je “upalio” i mi smo naredne večeri pozvani na zvanične razgovore, na kojima su bili prisutni skoro cela vlada i kraljevi najstariji sinovi. Bilo je tu negde stotinak ljudi. Za nas su uz tanjir bili dodati još po nož, viljuška i kašika, dok su oni svi jeli rukama. Od alkohola nije bilo ni kapi. A gostima je bilo ponuđeno tradicionalno beduinsko piće – kamilje hladno mleko sa grumenjem maslaca. To je nešto najodvratnije što se može popiti, jer kamilje mleko ima užasno neprijatan miris i mnogi stranci se od njega odmah ispovraćaju. Od nas četvorice samo sam ja iskapio čašu do dna, što je kralj Saud primetio i uzviknuo: “Bravo hovađa”. Tek kasnije sam saznao da reč “hovađa” na arapskom znači stranac, hrišćanin, ali i “čovek”. Tajna tog mog odvažnog čina bila je u tome što sam ja već u Indiji morao popiti i pojesti neke još užasnije stvari. Tako sam bio naučio da je važno samo ne omirisati jelo ili piće, već ga treba bez oklevanja što pre progutati. Sedelo se na podu po kome su bila servirana mnogobrojna arapska jela. Prema dvorskom protokolu, pored mene je bio tadašnji ministar za trgovinu i industriju, šeik Ahmad Salah Džamadžum, sa kojim sam odmah uspostavio

izuzetno poverenje što će se kasnije pokazati veoma značajnim za moj opstanak u Saudijskoj Arabiji. Međutim, ostali smo gladni i pored tolikog jela ispred nas zato što nismo znali za strogo pravilo da se počinje sa jelom tek kada kralj započne, a završava se – čim on ustane. Imali smo nesreću da je Saud vrlo malo jeo i brzo završavao obrok. To su Saudijci dobro znali i dok smo mi još pričali, oni su napunili svoje tanjire i na brzinu ih halapljivo pojeli. Posle pranja ruku i polivanja kolonjskom vodom, razgovarali smo s kraljem, koji je istakao da on veoma poštuje našeg predsednika Tita i Jugoslaviju i da s nama želi da sarađuje, i na političkom i ekonomskom planu. Međutim, zbog svojih unutrašnjih razloga, nije spreman za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa jednom zemljom koja se još uvek smatra za komunističku. Međutim, koncesije za osnivanje zajedničkog preduzeća, koje je kralj Saud ponudio, više su nego zadovoljavale naše potrebe. Na kraju, kralj Saud je naredio da donesu poklone za goste. Đerđa je dobio mač sa zlatnom drškom, a mi ostali kraljevu fotografiju u ramu od oko 200 grama 24–karatnog zlata. Na žalost, ove ramove su nam ukrali u hotelu za vreme dvodnevnog boravka u Bejrutu. Prijateljstvo sa Bin Ladenom Moj prvi utisak o Rijadu bio je više nego loš. Pogotovo po danu, kada je sve bilo sivo od prašine. Tek tu i tamo bila je podignuta neka novija zgrada, a sve drugo bile su sve tradicionalne beduinske potleušice od naboja i blata. I sam dvor imao je samo jednu malo savremeniju zgradu. To je bio “Medžlis”, gde je kralj primao i domaće i strane goste. Videlo se da je to siromašna zemlja i pored neizmernog bogatstva u nafti. Na ulici su se mogli videti samo beduini u prljavim galebijama. Žena nigde nije ni mogla da se vidi. U Saudijskoj Arabiji uspeo sam da se održim punih 26 godina, a da u međuvremenu promenim četiri kralja i to kao jedini čovek iz bilo koje komunističke ili socijalističke zemlje. Zato su me svi zvali “Hovađa Radomir”. Ipak, od svih osobina najvažnije je bilo “imati strpljenja”. Ništa vam u tom svetu ne pomažu žurba i sekiracija, jer je izgleda potpuno zaboravljeno na Istoku. Čovek sve strpljivo mora da čeka dok u njima – nešto “ne sazri”. Džeda je bila kosmopolitskija od Rijada, a u to vreme u Džedi su bili i ministar inostranih poslova, sa svim stranim ambasadama, kao sva druga civilna ministarstva, osim ministra odbrane i unutrašnjih poslova. No, i pored svega, Džeda je bila obična turska kasaba od oko 50 000 stanovnika. Jedna jedina ulica je bila asfaltirana. Međutim, kuće su bile komfornije i kitnjastije, gotovo sve na četiri-pet spratova, a pošto su bile od debelih zemljanih zidova, u njima je bilo prijatno i leti i zimi. Za strance su bili izgrađeni “kompaundi” i to posebno za svaku zapadnu zemlju. Tada je tamo bilo najviše Amerikanaca koji su u svojim rukama imali sve radove vezane za odbranu zemlje. U Džedu sam došao kao samac, raspuštenik. Prvo sam stanovao u nekom bednom hotelu, u kome je sve bilo užasno loše, ali boljeg nije bilo. Onda sam iznajmio jednu vilu za strance, u koju sam dolazio samo na spavanje. To je bilo još tužnije, nego stanovanje u hotelu. Od svega mi je, ipak, bilo najteže izdržati život bez seksa. Rešio sam zato da se smesta ponovo oženim, ali s kim? Moje veze u Beogradu bile su sve žene odlične samo za seks i izlaske. Osim toga, često sam putovao u inostranstvo, gde sam odmah sebi nalazio “žensku”. U takvoj bezizlaznoj situaciji, rešio sam da se ženim na “provodadžiluk”. Videli smo se prvi put tek na dan venčanja, a uskoro će se navršiti 38 godina od kako Živka i ja živimo zajedno, srećni i zadovoljni. Lepo se snašla u Džedi i odigrala je veoma veliku ulogu u mom poslovnom uspehu, jer smo brzo shvatili da su saudijske žene mnogo moćnije od muškaraca i ako na prvi pogled izgledaju kao robinje na koje se niko ne obazire. Prvi značajan posao bila je prodaja našeg dinamita građevinskoj firmi Mohameda Bin Ladena, koja je gradila put Meka–Rijad kroz planinski predeo, pa je za razbijanje stena bila potrebna veća količina dinamita. Taj Mohamed Bin Laden bio je veoma interesantna ličnost. Tada je već imao oko 70 godina. Bio je veoma cenjen kao izuzetno pošten i religiozan čovek. Iako je bio nepismen, uspeo je da stvori jednu od najvećih građevinskih firmi na Bliskom Istoku. Samo u Caterpilar mašinama imao je preko 200 miliona dolara. Kao poslodavac, bio je tako dobar, tako da su se ljudi prosto otimali da rade kod njega. Bio sam frapiran njegovom fenomenalnom memorijom. U glavi je stalno držao stanje njegovih mnogobrojnih stokova sa par hiljada artikala. Kako je on radio? U ono vreme, jedini je u Saudijskoj Arabiji imao dozvolu da vlastitim avionom svaki dan obilazi svoja brojna gradilišta i svako veče se vraća kući u Džedu. Po obavljenoj drugoj molitvi posle zalaska sunca, on bi legao sa jednom od mnogobrojnih žena, sve negde do ponoći, da bi se u svojoj kancelariji pojavljivao oko jedan. Svi njegovi službenici morali su tada da budu na svojim radnim mestima. Tako sam i ja, na početku naše saradnje, kod njega dolazio između dva-tri sata ujutro, kod kuće posle otkucao telegram sa njegovom porudžbinom i odmah ga nosio na poštu. Pokazao mi je cenu Dinamit Nobela iz Švedske i rekao da će od mene kupovati po istoj ceni, uz uslov da obezbedim kraći rok isporuke od tri-četiri meseca, koliko se čeka na isporuke iz Švedske. Imao je toliko poverenje u mene, da mi je u gotovom davao po nekoliko stotina hiljada dolara, uz napomenu: “Pošalji to sutra u Jugoslaviju”. Prestali smo s tim poslovima posle njegove tragične smrti 1968. godine, kada je pao njegov avion, vraćajući se po velikom nevremenu noću u Džedu. Odmah po njegovoj smrti, dvadesetak sinova podelilo je firmu i novac, u ukupnom iznosu od preko dve milijarde dolara. Nikada u kancelariju nije dovodio nijednog od njegovih sinova. Jedino što sam bio čuo da su mu neki od sinova “skrenuli u islamsku veru”, što je bio dosta čest slučaj kod dece bogatih Saudijaca, u znak protesta protiv “modernog” režima kralja Fahda. To je tamo bio jedini moguć legalan način protesta. Ti mladi ljudi bi prvo puštali bradu, iz svojih

kuća izbacivali televizore i muzičke stubove i sve što je služilo za zabavu. U džamiju su išli na svih pet dnevnih molitvi. Za razliku od običnih disidenata, koje bi vlasti odmah zatvarale i kojima se zatim gubio svaki trag, ovu vrstu političkih protivnika, nikad nisu smeli ni da pipnu. A jedan od njih, Mohamedov sin Osama Bin Laden postao je sada najveći terorista sveta, koji je objavio sveti rat Americi na svakom pedlju zemaljske kugle. Video sam ga nekoliko puta, nisu ga interesovali nikakvi poslovi, delovao je potpuno odsutno i izvan ovog vremena. Svi su pošteni dok su siromašni Rad sa Bin Ladenom otvorio mi je vrata kod mnogih drugih saudijskih firmi, koje su se sve od reda isticale svojim poštenjem. Tako sam uvek mogao mirno da spavam, jer se nikad nije moglo desiti da neko nešto ne plati. Trebalo je samo imati strpljenja, pa sačekati dok se Saudijac ne reši da ti da neku porudžbinu. Zapravo, to je tako bilo sve do velikog ekonomskog buma 1972. godine, kada je cena nafte prvi put učetvorostručena. Sa tim ogromnim novcem, koji se u Saudijsku Arabiju slio u roku od samo tri-četiri godine, zauvek se izgubio i stari moral. Poslove su bili preuzeli prinčevi kojima je taj novac, do koga su olako došli, potpuno “udario u glavu” i tada su počele i poslovne prevare, pojavio se i kriminal, i sve negativno što jedno bogato društvo može da ima. Desilo se da mi je prvi sused u Džedi bio direktor državne bezbednosti za oblast Meke, šeik Omar Šams, sa kojim sam se upoznao još na prijemu kod kralja Sauda. On me je povezao sa glavnim čovekom za državne licitacije Ibrahimom Nasharom. Tako su čitav niz godina saudijska vojska, policija, obalska straža i nacionalna garda, nosili samo cokule iz Borova i beretke iz Zrenjanina, a spavali na ćebadi iz Vukovara. Uniforme sam im nabavljao u Poljskoj, gde su tada bile najjeftinije. Sve škole u zemlji imale su klupe i stolice iz Jugoslavije. Nameštajem sam bio opremio i tri najveće državne bolnice. Ibrahim Nashar mi je postao kao rođeni brat i često je sa mnom putovao u Jugoslaviju. Međutim, on je tako oboleo, da je izgubio pamćenje i nikoga nije raspoznavao desetak godina. Baš kad sam ja pakovao svoje stvari da Džedu napustim za sva vremena 1986. godine, neko je zazvonio na kapiji. Izašao sam napolje i ugledao jedno jadno stvorenje. To je bio Ibrahim Nashar, koji je delimično bio povratio pamćenje. Rekao mi je da već dve godine pokušava da pronađe moju kuću, koja je od njegove bila udaljena svega stotinak metara. Imao je želju da samo mene vidi, pre nego što svoju dušu preda Alahu. Ničega se više nije sećao, ali smo se obojica dobro isplakali. Umro je zaista neposredno posle tog našeg susreta. Od takvih ljudi, koji su mnogo učinili za mene i moju porodicu, ne mogu a da ne pomenem prijateljstvo sa Ibrahimom Bashrahelom, bratom mojih najboljih kupaca drvene građe i nameštaja iz Jugoslavije. S njim sam se upoznao kada se on vratio sa školovanja iz Engleske i odatle jednu čudnovatu Engleskinju Karolinu doveo za ženu. Bilo je to u vreme kada sam ja u jedan posao bio uložio svu svoju ušteđevinu i kada je trebalo da putujem u Ženevu, sa guvernerom Petromina (Državna petrolejska kompanija) na ključni sastanak sa “Geneksom”. Ako bih izgubio taj posao, trebalo je da radim sve iz početka, i to već u godinama, sa ženom i troje dece. S obzirom na visoki nivo učesnika, trebalo je odsesti u najekskluzivnijem hotelu “De Berg” i zato sam negde morao da pozajmim novac. Baš tada se kod mene pojavio Ibrahim sa povećom papirnom kesom u ruci. Ponudio sam ga da sedne u salon, ali on je to odbio i seo za trpezarijski sto. Bilo mi je malo čudno što je došao tako rano i što se ranije nije javio, kao što je imao običaj. Tek u neko doba, pogledao je na sat i rekao da još mora da navrati kod brata Abdulaha. Pozdravio se i otišao, a ja i moja Živka nismo mogli da se načudimo njegovoj neobičnoj poseti. Dok sam ja još bio u kupatilu, doletela je Živka sa papirnom kesom koju je Ibrahim bio doneo. Pogledali smo unutra: bila je puna svežnjeva riala u vrednosti od oko 40 000 dolara. Pomislili smo da je on kesu slučajno zaboravio ispod stola. Kad sam ga telefonom podsetio da je zaboravio kesu, zapanjio me je, rekavši: Da on kod nas nije ni doneo nikakvu kesu, tako mu Alaha! Tek tada mi je sinulo da je on taj novac meni doneo “kao pomoć”, znajući da sam u nevolji. Dogovorio sam se sa Živkom da mu više ne pominjemo tu kesu, a kada budem u mogućnosti – da mu novac vratim na isti način. Na moju sreću, posao u Ženevi je zaključen i od njega je trebalo da dobijem 440 000 dolara, tako sam ja posle šest meseci otišao kod Ibrahima sa onom istom njegovom kesom. Spustio sam kesu pored fotelje na kojoj sam sedeo, i otišao bez reči. Kada sam ga jednom, posle nekoliko godina, upitao kako je mogao da se u Alaha zakune da on nije doneo nikakvu kesu kod mene, on je odgovorio da je on znao da sam ja u finansijskim teškoćama. Njegova dužnost je bila da mi pomogne, a tu kesu ostavio je tako, jer je mislio da bih ja njegovu javnu pomoć odbio. Što se tiče lažne zakletve u Alaha, Alah mu je to odmah i oprostio, pošto je u pitanju bio jedan human potez. Specijalni gost na dvoru Odmah pošto sam došao, početkom 1962, braća su sa prestola zbacila moga zaštitnika kralja Sauda, i proterali ga u inostranstvo, zajedno sa svim njegovim sinovima. Tokom jedne noći, ja sam ostao sam i izgubljen. Rekao sam Živki da popakuje najvažnije stvari, jer nam se vrlo lako moglo desiti da nam novi kralj Fejsal otkaže gostoprimstvo. U međuvremenu, novi kralj je na čelo “Saudi Airlinesa” postavio Ahmada Džamdžuma sa zadatkom da otkaže ugovor sa TVA i da saudizuje tu kompaniju. Taj šeik je izuzetna ličnost. Jedan od retkih u svakom pogledu čistih muslimana, koji je mene bio toliko zavoleo, da sam mu postao bliži od njegovih osmorice braće. Evo, šta je on, na primer, uradio za mene. Kad sam ga u panici zamolio da sa novim kraljem razgovara o meni, toliko me je nahvalio kod kralja Fejsala, da je ovaj rekao: “Taj tvoj prijatelj može da ostane u zemlji kao naš gost, sve dok bude poštovao naše zakone i običaje.” Ali, istovremeno je zabranio svaki dalji ulazak Jugoslovena u Saudijsku Arabiju. Svoj problem rešio sam tako što mi je Ahmad Džamdžum napravio firmu, ali bez ikakve obaveze da s njim delim zaradu. Pošto sam bio jedini Jugosloven u Saudijskoj Arabiji, bilo je normalno da se bavim i diplomatsko-političkim aktivnostima. Još prilikom mojeg “brifovanja” u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu, pre odlaska za Džedu, meni je rečeno da se tamo nalazi nekoliko ustaša-muslimana i da treba da ih se pričuvam. Jedan od njih navodno je radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Preko prijatelja iz državne bezbednosti, međutim, doznao sam da je Husref

Bashagić u stvari samo tehničar u Gradskom vodovodu. Ostali su zaista bili bivše ustaše, od kojih je jedan u ratu bio čak komandant ustaške divizije. Rekao sam da su sve to ljudi koji su u Jugoslaviji počinili najsvirepije zločine i da će moja zemlja svakako pokušati da ih uhvati, a to znači: krvav rat u Saudijskoj Arabiji, što njima uopšte nije potrebno. Posle nedelju dana, oni su ih proterali u Siriju, dok sam sa Husrefom Bashagićem uspostavio izuzetno prijateljstvo, koje je i do dan-danas ostalo nepomućeno. Negde 1976. godine u Džedi se iznenada pojavio neki Amerikanac jugoslovenskog porekla, po imenu Dušan Savić. On je bio došao da od saudijskog kralja traži finansijsku pomoć za obaranje Titovog režima u Jugoslaviji. Opet se prijatelj iz državne bezbednosti setio mene pa me je zamolio da proverim o kome se radi. Kao slučajno, upoznao me je sa “bratom” Dušanom, koga sam kući pozvao na srpski pasulj. Ispričao mi je da je on šef četničke organizacije u Arizoni, pa je pomislio da će saudijski kralj dati par miliona dolara za borbu protiv komunizma. Još mi je ponudio 15 odsto provizije od svakog iznosa koji bi dobio. Ispričao sam sve to svom prijatelju i moj “brat” Dušan je već sutradan bio u avionu za Njujork. Za diplomatsku saradnju, u prvo vreme imao sam direktnu vezu sa kraljem Saudom, koga sam bio uspeo da nagovorim da dođe u Beograd na Prvu konferenciju nesvrstanih zemalja. Međutim, braća, a naročito Fejsal, bili su protiv toga, tako da je Saud morao da odustane i u Beograd je otišao ministar inostranih poslova Al-Suveli. Kasnije sam se bio sprijateljio sa princom Saudom bin Fejsalom, sinom kralja Fejsala, još dok je on bio pomoćnik ministra za naftu Jamanija. Kasnije je on postao ministar inostranih poslova i s njim sam zadržao dobre odnose sve do njegovog dolaska na poslednju Konferenciju nesvrstanih 1989. u Beogradu. Pošto sam se 1986. preselio u Englesku, telefonom me je iz Džede pozvao šeik Ahmad Džamdžum i zamolio da hitno dođem u Džedu, jer za mene ima nešto jako važno, što nikako ne može da mi saopšti telefonom. Dobio sam jedno od najneobičnijih zaduženja i to od generalnog sekretara Svetskog islamskog kongresa, zvanog “Rabita”, dr Nasifa. On i šeik Ahmad nalazili su se u velikom sosu. Nisu smeli da putuju u Englesku, jer su se bojali da će biti uhapšeni čim se pojave na aerodromu. Naime, “Rabita” je bila odlučila da u Londonu otvori islamski kulturni centar, ali pošto za to nije mogla da dobije saglasnost, rešeno je da se u Ridžent stritu otvori luksuzna knjižara. Neki religiozni Egipćanin im je to organizovao, ali je radio tako da nikome nije ništa plaćao, a novac stavljao u svoj džep. Kada su potražioci počeli da ga tuže, pobegao je bestraga u Egipat. Za sobom je ostavio dugove od gotovo tri miliona funti, za koje su bili odgovorni Nasif i Džamdžum, kao predsednik i generalni direktor firme. Kada su razmišljali o tome ko bi mogao da ih izvuče iz toga blata, oni su došli do zaključka da to može biti samo “hovađa Radomir”. Kada su njih dvojica posle došli u London, nisu mogli da veruju da sam tako brzo rešio njihov tako krupan problem. Ponudili su mi pola miliona funti, ali ja sam to ponosno odbio, rekavši: “To moja mala protivusluga za to što sam 26 godina bezbednog života proveo u njihovoj zemlji.” Onda je njihov veliki muftija u Londonu priredio veliki svečani ručak, u moju čast. Jako mi je žao što smo zbog rata u Bosni s njima prekinuli praktično sve odnose. Pravoslavac spasava muslimane u muslimanskoj zemlji Dok je predsednik jugoslovenske vlade bio Džemal Bijedić, bilo mu je veoma stalo da uspostavi pune diplomatske odnose sa Saudijskom Arabijom, koja je već počela da postaje značajna politička i ekonomska sila na Bliskom Istoku. Verujući da se taj cilj najbolje može postići preko muslimanskih veza, on je došao na ideju da u Saudijsku Arabiju pošalje predsednika Islamske zajednice Jugoslavije Kemuru, koji je, kao i svaki drugi musliman iz bilo kojeg dela sveta, u Saudijsku Arabiju mogao da ulazi uz specijalnu “Muslimansku vizu”. Kemura je rešio da na hadžiluk lično povede članove svoje zajednice i da tamo prisustvuje Svetskom islamskom kongresu, koji se svake godine održava za vreme hadžiluka i kome po tradiciji uvek predsedava saudijski kralj. U to vreme, to je bio kralj Fejsal, izrazito antiamerički raspoložen, ali još više antikomunistički. Za razliku od kralja Sauda, koji je veoma cenio predsednika Tita, Fejsal ga je prosto mrzeo. Zato je on i osnažio jedan stari kraljevski dekret “o zabrani ulaska svih građana komunističkih zemalja”. Međutim, u Jugoslaviji je bilo stvoreno uverenje da sam ja taj koji onemogućava ulazak naših ljudi u tu zemlju. Ambasador u Bejrutu Raša Radović pozvao me je da dođem hitno u Bejrut, da bih “preuzeo” i do Džede dopratio predsednika Islamske zajednice Kemuru, kome sam predstavljen kao neki nezvanični jugoslovenski ambasador u Saudijskoj Arabiji. Na aerodrom u Džedi stigli smo negde oko jedan čas posle ponoći. Pošto su me svi znali, ja sam kroz sve aerodromske kontrole prolazio kao “kroz sir” i već za dvadesetak minuta bio sam napolju. Ne sluteći da će moji gosti imati bilo kakvih problema na pasoškoj kontroli, malo me je iznenadilo što se oni nisu pojavili ni posle sat čekanja. Kako ja kao hrišćanin nisam mogao ući u taj Hadžijski terminal, vratio sam se natrag do šefa pasoškog odeljenja i objasnio mu s kim sam doputovao. Posle petnaestak minuta saopštio mi je krajnje neprijatnu vest da su našeg Reis ul–ulemu zadržali na aerodromu, jer nije dobio specijalnu vizu za prisustvo Svetskom islamskom kongresu. Zapravo, on nije ni bio pozvan, jer je postojalo uverenje da je “komunista”, a to je bilo nešto najstrašnije u očima primitivnih saudijskih muftija. Po njima, komunisti su eventualno mogli da budu Jevreji i hrišćani, ali nikako ne i muslimani. Kasnije sam saznao da su to Kemuri zapravo bili smestili njegovi prijatelji iz Jugoslavije. Bilo je jasno da on neće moći da prisustvuje Kongresu, niti će biti primljen od strane kralja Fejsala. Ispalo je da on može da uđe samo kao “običan hadžija” i da kao takav mora da prođe kroz karantin. Što je najstrašnije, dobro se zna da se u taj karantin samo ulazi, a da niko živ iz njega obično ne izlazi. Ja sam to shvatio kao želju da ga što je više moguće ponize. Toliko mi je bio drag taj mali fini Kemura, da sam bio jako srećan što nešto mogu da učinim za njega. A posle svog povratka u Beograd, otišao je kod moje majke sa buketom od 51 ruže i rekao joj da je “njen sin učinio za njega nešto što može da uradi samo najrođeniji brat za brata”. Princa Mohameda sam zamolio da razgovara sa kraljem Fejsalom i da mu kaže da je sramota kako su vlasti postupale sa jednim uglednim gostom, koji odista nije imao zvaničan poziv za Svetski islamski kongres, ali je imao lični poziv od muftije iz Meke. Na ovu opasku, Fejsal se izvinio i rekao da je svim verskim i državnim organima naredio

da se sa jugoslovenskim Reis ul-ulemom postupa kao sa gostom. Međutim, nije mu dozvolio da prisustvuje Islamskom kongresu, jer on “dolazi po nalogu komunističke vlade Jugoslavije”. Ovog puta, drugovi su odlučili da konačno saznaju “istinu” o tome da li sam ja taj koji drugima onemogućava ulazak u Saudijsku Arabiju. Tu ulogu poverili su bivšem visokom funkcioneru iz Saveznog SUP-a, Šiptaru čiji se otac posrbio, a koji je i sam bio oženjen Srpkinjom iz Prizrena. Kako je taj drug imao muslimansko ime i prezime, dogovor je pao da on krene kao na hadžiluk. Iz Jugoslavije nije mogao da ide sa hadžijama iz svog rodnog mesta, jer ga se ljudi još sećaju kao svirepog šefa policije, kao i da mu se otac posrbio. Zato je do Istanbula stigao jednim od švercerskih autobusa i uspeo je nekako da se ubaci među hadžije koje ga nisu poznavali. U Džedi mu je, međutim, pasoška kontrola oduzela pasoš. Nije nikako mogao da objasni zašto je na hadž došao sa turskim hadžijama, umesto sa svojim zemljacima iz Jugoslavije. Ne znajući šta da radi sa ovakvim putnikom, neko od imigracionih oficira se setio mene i rešio da me pozove telefonom negde posle tri sata po ponoći. Tako se moj uhoda našao kod mene u gostima, pošto ga je bio preuzeo moj veoma dobar prijatelj Ibrahim El-Zaben, koji je obećao da će za nedelju dana doći i odvesti ga u Meku, kao i da će ga vratiti posle hadža. Kad je taj drug malo došao sebi, rešio sam da ga povedem do mojeg saudijskog partnera, šeika Ahmada Džamdžuma, i da ga predstavim kao svog prijatelja, muslimana iz Beograda. Ušli smo u luksuzno nameštan kabinet, u kome je bilo oko 40 fotelja, i kada je šeik Ahmad ustao i došao do vrata da nas pozdravi, drug se malo raskravio. Ja sam na njegovu sreću bio prevodilac, pošto se šeik Ahmad interesovao za čisto islamske stvari. Na primer, kada se moli, gde obavlja molitvu kada je na poslu i gde nabavlja meso klano na islamski način itd. Ja sam već imao unapred pripremljene odgovore, tako da je šeik Ahmad bio više nego zadovoljan mojim gostom, a i drug je bio sretan. Sedeo bi tamo još satima, da ga ja naglo nisam povukao napolje, izvinjavajući se šeik Ahmadu što moram otići u pasoško odeljenje pre podnevne molitve. Kad smo izašli napolje, gost me je upitao da on nije nešto pogrešio kada sam ga tako naprasno izvukao napolje. – Nisi ništa pogrešio, dragi prijatelju, nego smo se obojica mogli naći u velikom sosu, pošto je molitva počinjala za dvadesetak minuta u jednoj ogromnoj sali, u koju stane svih 500 njegovih službenika i radnika. Što je najstrašnije, šeik Ahmad ima običaj da pozove gosta da vodi molitvu, pa bi ti imao tu čast. Kada je to čuo, moj drug je samo razrogačio oči i razvukao usta od uha do uha, potpuno ostajući bez daha. Pomislio sam da je on dobio infarkt, pa sam počeo da mu masiram srce. Doneo sam bocu vode i polio ga po licu, tako da se čovek malo povratio, ali još uvek nije mogao da progovori. Toliko se bio uplašio. Tek tada je shvatio u kakav je sos upao i, kad smo došli kući on mi je priznao zašto je zapravo došao u Saudijsku Arabiju i ko ga je poslao. Bilo je očigledno da nije znao ni jednu molitvu i da je morao da je nauči u narednih pet dana, koliko mu je još bilo ostalo do odlaska u Meku. I ja sam mogao imati neprijatnosti, ako se utvrdi da u Saudijsku Arabiju nije došao zbog hadžiluka, nego sa sasvim drugim špijunskim namerama. I tako, došao sam na ideju da pozovem svog prijatelja Salima Idrisa, kome sam objasnio da u gostima imam muslimanskog prijatelja, koji je došao na hadž, ali, kako u Jugoslaviji zbog komunističke diktature nije smeo da se moli, pa je zaboravio molitvu. Salim je progutao tu udicu i pristao. Pošto je želeo da se uveri da je moj gost zaista obrezan, morao je prvo da ga lično okupa. Na sreću, taj se rodio pre nego što mu se otac posrbio. Salim se toliko zauzeo da ga nauči molitvu, da je moj špijun slobodno mogao da sa Ibrahimom El-Zabenom krene na hadž u dogovoreno vreme. Na 65 km puta do Meke ima ukupno 12 policijsko-verskih kontrola da bi se sprečio ulazak “nevernika” na sveto mesto. Kontrole su veoma detaljne i ne svode se samo na pregled dokumenata, nego uključuju i pregled obrezivanja, pa i obavljanje molitvi. Moj drugar je još 12 puta umirao od straha, na svakoj kontrolnoj stanici, iako je bio pošteđen ličnih pregleda, jer je bio u kolima veoma poznate ličnosti. Uz to, tada se na Muni (mestu gde su pre odlaska na Kabu smeštene hadžije) desio veliki požar u kome je život izgubilo nekoliko hiljada ljudi. U spasavanju starih ljudi, posebno se istakao taj moj novi drug, tako da ga je zapazio i saudijski verski agent, za koga je on bio potpuno novo lice. Uglavnom, na kraju se sve dobro završilo i noć pre svog povratka za Istanbul, nas dvojica smo popili dve flaše “Džoni Vokera” i pobratimili se za sva vremena. Još se viđamo i posle više od 30 godina nasmejemo, setivši se uzbudljivih događaja iz Saudijske Arabije. Sada je to zaista smešno, ali moglo je da se završi i tragično. Na doručku sa Žaklinom Onazis Sa šeikom Jamaniem upoznao me je šeik Ahmad Džamdžum još početkom 1962. godine, dok su oni bili članovi kabineta u vladi kralja Sauda. Tada sam šeiku Jamaniju bio predstavljen kao čovek od velikog uticaja u jugoslovenskoj spoljnoj trgovini, sa kojim se mogu raditi i najpoverljiviji poslovi. Mesec-dva kasnije Jamani me je pozvao i rekao da oni čekaju da kroz šest meseci potpišu sporazum sa “Aramcom”, po kome će “Petrominu” za slobodno raspolaganje ostati 10 odsto od ukupne proizvodnje nafte. “Petromin” će imati pravo prodaje te nafte na tržištima koja ne pokrivaju multinacionalne kompanije, a tu je spadala i Jugoslavija. Još je napomenuo da su oni sasvim slobodni u određivanju prodajne cene nafte, što je značilo da naftu možemo dobiti ispod zvaničnih cena. Međutim, punih pet godina nisam mogao doći ni sa jednim konkretnim poslom kupovine nafte, jer su mi iz Jugoslavije uvek javljali da imaju obaveze da preuzimaju naftu iz barter poslova. U stvari, INA nije nikako pristajala da joj bilo ko ruši monopol u uvozu nafte. Najviše vremena sa Jamanijem provodio sam za vreme dugih sastanaka OPEK-a u Ženevi, kojima sam često i ja prisustvovao, ugovarajući privatne poslove za Jamanija. Kako je šeik Jamani bio i predvideo, do značajnog posla sa Jugoslavijom došlo je kada je “Petromin” meni dao svoju prvu porudžbinu za dva tankera od po 44 000 tona, koji su građeni u “Trećem maju” u Rijeci, a posao zaključen preko “Geneksovih” firmi u inostranstvu. Taj posao kuvao se gotovo tri godine sve dok 1972. u Ženevi nije pod dramatičnim uslovima potpisan ugovor. Tada

sam sebi rekao: Radomire, nikada više nemoj sebe dovesti u gotovo infarktno stanje u kome sam se našao tokom ta dva dana u Ženevi. Inače, dok nisu došli ti kritični dani, ja sam imao jednu izuzetnu sreću da se upoznam sa Žaklinom Onazis i njenim suprugom, koji su slučajno tada bili gosti u hotelu “De Berg”, u kome sam i ja odsedao. Sa Žaklinom sam se upoznao još istog prepodneva kada sam došao u hotel. Bilo je to ovako. Sišao sam dole i obišao razne restorane i lobije, kada sam u jednom uglu ugledao jedno poznato lice. Da ne bih nešto pogrešio, javio sam se finim naklonom i ona je meni na isti način odgovorila, klimnuvši glavom. Zatim sam otišao do bara, poručio piće i počeo da razmišljam: “Bože odakle ja poznajem tu ženu.” Ona je bila u društvu devojčice od 11-12 godina. Sve se razjasnilo kad je došao njen suprug Ari Onazis. Samo što nisam propao u zemlju od stida, kako sam mogao da napravim takav kiks. Sutradan pre podne, ona je opet sedela sama i ja sam joj prišao da se izvinim za jučerašnju grešku. Na to se ona samo nasmejala i rekla da je i ona isto tako mislila: “Ko li je taj džentlmen koji mi se tako ljubazno javio.” Predstavila mi je kćerku Karolinu, koja je veoma ličila na Kenedijeve. Pošto joj je muž na razne sastanke odlazio svako jutro već oko osam i vraćao u hotel tek oko pet–šest popodne, ona se silno dosađivala, pa joj je poznanstvo sa mnom očigledno godilo. A pričali smo zaista o svemu i svačemu. Bila je jako iznenađena mojom životnom pričom i tada je rekla: “Vi morate da pišete o tome šta ste sve prošli u životu. To bi mogao da bude jedan veoma zanimljiv roman.” Upoznala me je posle i sa suprugom, predstavljajući me: “Ari, ovo je onaj jugoslovenski džentlmen sa kojim svako pre podne skraćujem vreme.” On se prilično hladno zahvalio na mojoj pažnji i upitao čime se bavim. Odgovorio sam da sam u biznisu sa naftom i ako on ima interesa za te poslove mogao bih mu biti od pomoći. Rekao je da sa naftom radi njegov najveći konkurent Latsis i da on ne želi da mu konkuriše. Sutradan su oni otputovali, a ja sam ostao da sažaljevam tu tako finu damu, što je posle životne tragedije morala da se uda za jednog takvog primitivca, kao što je bio Onazis.