nasleđe karla marksa: politička metafizika, zavedena ... · politička metafizika, zavedena...

32

Milan Brdar

Nasleđe Karla Marksa: politička metafizika, zavedena emancipacija i propala nada

Karl Marks je tokom vladavine komunističke partije decenijama uglav nom bio opevavan, nikad ozbiljno pretresan, pogotovo ne kri ti ko van, jer je to u poretku uspostavljenom u njegovo ime bilo opas no. Mis lilac „uki da nja države” uživao je autoritet „genija čo-večanstva” isk lju čivo zahva lju jući zaštiti države. U zamenu za kri-tiku „slobo dou m ni” autori su se utrkivali u kritici kapita liz ma, da bi se u fazi disidentstva nadgornjavali s vlašću u tome ko je verniji Marksu i „au ten tičnom ko munizmu”. Kada su otkri ve ni komuni-stički konclogori, sledbenici su se dali na posao spa savanja Mar-ksovog imena i dela od epohalne bruke. Svu kri vi cu svalili su na Staljina, Lenjina su ču vali, a to su naročito činili s Marksom, kod koga su iznenada otkrili hu ma nizam. Posle te huma ni stičke ob-nove, kritika nije bila bila moguća ni kao mi saona ime nica. Nikog nije glava bolela zbog toga što se veliki društveni eks pe riment te-meljio na jednoj potpuno neis pi tanoj misli.

Ono za šta nisu bili sposobni „slobodoumni” autori nadokna-dio je pad Berlinskog zida 1989. Taj događaj je označio pad mar-ksističkih istina kao „propalih nada” i otvorio nesanjanu perspek-tivu i put eman ci pa cije: kroz dovršenje dekon strukcije Marksovih

„velikih istina”. Pošto je marksi zam, sasvim neočekivano, funkci-onisao kao osnovna prepreka eman ci pacije, ista se ne može do-vršiti bez njegovog prev la davanja kao anahrone, neeman ci povane, što će reći nauč no i politički zavodljive i simptomatično amater-ske misli. Kako šesnaest godina od pada mark siz ma nemamo knji-gu kritičke samorefl ek sije kojom bi bilo apsolvirano tegobno isku-

Nasleđe Karla Marksa: politička metafizika, zavedena emancipacija i propala nada | 33

stvo socijalizma i njegove nauke, ovaj tekst predstavlja skroman pri log u tom pravcu.

Za obrazovanje Marksove misli, a time i za objašnjenje nje-nih os no vnih odlika i deficita značajan je preobražaj modernog Prosve ti te ljstva tokom prve trećine XIX veka. Taj preobražaj čine tri epohalna procesa:

1. moderni proces transformacije transcendencije kao pro-lon gi ra nje „smrti boga”;

2. intersekcija racionalizma i romantike kao dva krila novove-kov nog Prosvetiteljstva;

3. preobražaj teorije priro d nog prava u kritički istoricizam i obra zovanje kritičke teorije društva.

U radu ću argumentovati da Marksova misao, obrazovana ovim procesima, predstavlja:

1. slučaj istoricističke političke metafizike;2. da je Marks idealista veći od Hegela;3. da njegova misao nije dozrela do stepena moderne nau-

ke, nego je ostala na nivou instrumenta ideološke mani-pulacije;

4. da su užasi socijalizma i Gulaga bili već založeni u skri-venim po s tavkama njegove misli i da su se samo ispolji-li u praktičnim posle di ca ma njene primene. Drugim reči-ma, da je „iskrivljavanje njenog istins kog smisla” bila samo iluzija.

Genealogija Marksovog mesijanizmai političke metafizikeDruštveni procesi diferenciranja na pragu moderne u teo rijskoj misli bili su praćeni težnjama ka sintezi.1 Kako su ti pro cesi uklju-čivali ra cio na lizovanje i sekula ri zovanje, takođe su vodili neizbež-nom opa da nju pri ma ta religije. Tome se u drugoj fazi pridružuju procesi formiranja naroda i nacija, a u trećoj društvenog dife ren-ci ra nja. U tom smislu, kao pandan pro ce si ma dekon st rukcije, u kontinen tal noj fi lozofiji imamo težnje ka sintezi. One se javljaju u pro cesu transformacije trans cen dencije kojim je „smrt boga” hro-nično odlagana smenom različitih topoloških supstituta u identič-

1 Brdar (2002): 290-91, et passim.

34 | Milan Brdar

noj funkciji: kao nosioca jedinstva dobra, istine i lepog. Taj proces istorijski se odvijao sme nom:

Bog – čovek – narod – klasa.Tokom ovih smena tradi cio nalno, za boga vezano jedinstvo

istine, dobra i le pog, preme š talo se s toposa, gde se više nije mo-glo odr ža ti, na nove topose, na kojima je obnavljalo svoju moć. U isti mah, zbog pre la za transcen den cije u ima nen ciju sve ta, bilo je moguće odlo že no poti skiva nje nihi li zma no vim vari jan tama op-timizma i održa nja smisla sve ta.2

U punom istorijskom ciklusu pro mena trans cen den cije zbi-va se modulacija iden tič nog, naime ideje subjekta. Tim putem se trans for ma cija meta fizike subjektivnosti zavr ša va pre la zom teo rije sazna nja u teoriju druš t va. Razlog je u tome što u ovom toku ima-mo ekvi valent smena: od jedne sve sti uopšte (Kant), preko Hege-la i nje go vog kon cepta objektiv nog/na rod nog duha, preko ka te go-rije naroda i na rod nog duha (Volks geist), što se u Mark sovoj teori-ji fi nalizuje u vidu pro le ta rijata i proleter ske kla sne svesti. Imamo li u vidu izložene transfor ma cije u pu nom rasponu kom binacija, a uz to zavi snost subjekta od to posa is ti ne, nuž nim na činom sle di da mark si zam ishodi kao ve liko finale i zak lju čak ra ciocentrične meta fizike sub jek tiv no sti.

Na ra v no, posledica ovih transformacija bile su i pro me ne pri-mar ne ravni refl ek sije: to je, prvo, bila teo lo gija, drugo, kri za teolo-gije u pos lednjoj trećini XVI veka vodi direk tno u teo riju saznanja, koja, opet, u prvoj tre ćini XVII veka dolazi na prvo me sto pre sve-ga zbog trans fera problema vere u problem znanja (kako je mogu-će znanje is tinske vere?) Moder na teorija saznanja već polovi nom XVII veka prelazi u teo riju prirode, odnosno u teo ri ju pri rodnog prava, da bi se po lo vinom XIX veka zaključila u teoriji istorije i u njenom okvi ru – u teoriju druš tva.

U svakoj od istorijskih faza razvoja političke polemike kao os-lo nac za mišljenje sinteze usta no vi će mo savez između aktera pole-mike i tran s ce n dentnog mesta isti ne. U svim isto rijskim va rija ci-ja ma topos jedin stva uma (jedinstva isti ni tog, dob ra i le pog) odr-žava se na osnovu izloženih razlika. U fazi Prosve ti telj st va, to je priro da, i na rod u konfrontaciji Racionalizma i Romantike, a po-

2 Šire o tom fenomenu, Brdar (2005): glava 7.


tom u XIX veku to je pro leterska kla sa. Svaku epohu karakteriše frontalni sukob preko reference na sta ri i novi topos istine. Svaka topo loš ka varijacija imala je funk ciju na do knade izgub ljenog prin-cipa univer zal no sti zna nja. Pošto je tran secen den tno upo rište kri-tičkog diskursa uvek iden tično, u tom smislu što kroz sve ove raz-like provlači jedinstvo uma i po što zna nje uvek ima izvo r u toj trans cen dentnoj tački, potpuno je jasno zašto se po lemi č ko znanje u svim faza ma, samo legi timiše na iden ti čan način: kao da je izve-deno iz trans ce nden tnog toposa isti ne. Taj identitet razli ka rezi-mira se ovako:

Topos suverenosti Medijum istineKalvinDekart Bog/transcendencija Sveti duh

Lumen naturaleRusoRobespjer Priroda/imanencija Opšta volja

(Volonte generalè)MarksLenjin Klasa/Istorija Klasna svest

(Klassenbewußtsein)

Ideja svetog duha kod Kalvina, opšte volje kod Rusoa i kla-sne svesti kod Marksa imaju identičan rang. Ovo su tri ekvi va-lentna slučaja u isto rij ski različitim istorijskim epoha ma. Rusoova metafi zič ka opšta volja naroda topo lo ški je ekvi va lent Kalvi nove svetlosti Svetog duha, da bi se na po sled njem stepenu kod Mark sa preobrazila u klasnu svest. Zbog re čenih ekvi va len cija važe i iden-titeti: biti na sta no vištu Sve tog duha (Kalvin), ili na stano vi štu pri-rodnog ra zuma (Dekart), od nosno na sta no vištu op šte volje (Ruso) iden tično je sa „biti na sta no vi štu prole ter ske klasne sve sti” (Mar-ks). Na osnovu ovoga, otkriva se da Marksova misao predstavlja slučaj skrivene teologije u vidu istoricističke političke metafizike.

Što se tiče druge tačke, tokom procesa transformacije transcen-den cije odvijala se inter sekcija Racionalizma i Romantike, kao dva legi tim na krila moder nog Prosvetiteljstva. Njihove nepriznate fu-zije i znane konfrontacije urodile su obrazovanjem velikih ideolo-gija, a ove su po stavile osnovne okvire tri mo der na programa sin-teze:

liberali zma – sa slobodom indi vi duuma,

36 | Milan Brdar

egalitarizam – s jedna košću klasnog položaja i konzervativizma – sa zajednicom na ci je.S ove tri megaideologije, tri toposa: individuuma, naroda i kla-

se, postaju sinhroni i na taj način se direktno konfrontiraju. U nji-hovim okvirima se i teorija društva obrazuje u tri zasebna vida. Svaka megaideologija daje svoj odgovor na pita nj e šta čini društvo: skup indi vidua i pravnih usta nova – li be ra lizam; narod i običaji

– ro ma n ti ka/kon zer va ti vi zam (is tin ska zajed nica versus druš tvo); klase i sred stva za proiz vodnju – mark sizam. Sve tri u isti mah po dr ža vaju tri pro g rama ute me ljenja istinske zajed nice: na in di vi-duumu i pravu; na narodu i običaju; na klasi i mo ralu.

Već tu, u osnovnim reperima konstitucije Marksove misli po-ložene su jednostranosti koje marksizam neće moći da prevlada. Obrazovana kao ideologija u ime materijalne jednakosti, Markso-va misao već u sebi sadrži nepremo sti ve prepreke rea li zaciji slo-bode pojedinca, funkcional ne zajednice i pravne države. Sloboda je potisnuta u ime jednakosti, a zaje dnica ugro žena indukovanim klasnim sukobom u svrhu ostvarenja ega litarističkog ideala. Prak-tično osvedočene nevolje socijalizma sa slo bo dom bile su založene u Marksovoj teoriji i samo su, tokom tegobne XX-vekovne istorije, došle do empi rij skog izraza.

Genealogija revolucionarnog radikalizmaTransfomacija transcendencije, s izložnim kompo nen ta ma nje nog prenosa u imanen ciju sveta, ima sledeće konačne pos ledice:

A. ateizam na površini, koji se propagandno promo vi sao scijenti sti čkom fanta stikom prosvetiteljskog racio na liz ma, a kas nije i „naučnog socijalizma”.

B. ispod te površine zadržava se preobražena ili funk cio nalno izme njena religioznost – koja se nepo sred no izra ža va u pozi tiv no-sujevernoj veri u nauku (scijen tističko sujeverje) od koje se očekuje ono što ona ne može dati: da obez bedi sve u pog le du čega nas je religija „varala”.

Izložena eksplikacija omogućuje razumevanje trans for ma cije pred mo derne apoli ti čne religiozne sekte u modernu političku par-tiju – na bazi identi čnog sup rot stavljanja stanju i toku sveta. Na-ime, dok je bog bio trans cen dencija, bilo je mo gu će povlačenje iz sveta uz pre zir, zbog šan se izbavljenja na onom svetu putem etič ki


kodifi ko vanog van poli ti čkog delanja. Sada, izbavljenje na isti način više nije moguće, iz dva osnovna razloga:

(1) Prenosom transcendencije u imanenciju sveta Raj skupa s onim svetom (a to znači i Pakao) u onostranosti više nije moguć. Nebo postaje prazno i besmisleno (isk lju čivo kao pro blem astro-nomije), ali je zato zemlja pre puna svega od čega je nebo isp raž-njeno. (Odavde prois tiče vebe rovski „politeizam vred nosti” i su-kob obnov lje nih pagans kih, anti čkih i starorim skih bogova). Pošto tamo nema ni čega, sve mora da bude ovde, na zemlji – i prela zi u domen esha tološke po li tič ke astro logije pod ime nom nauke. (Uto-liko, ostaje nevid ljivo da mo derni radi kalizam pro ističe iz epohal-nog ni hi li stičkog očaja). Akteri mo derne po li tike postaju personi-fi ka cije sila, odno sno entuzi jastički zastupljenih programa – što će reći da iznutra postaju replike antičkih bogova koji ne znaju za gra nicu i moral. (Racio nalizacija sveta, kao osno v na ka ra k te ri stika Mo der ne, teče u paru sa sve većom ira ci o na liza ci jom).

(2) Prikazanim tokom utopija nastaje kao rezultat trans for ma-cije učenja o spasenju, što će reći kao ze malj ski sup sti tut ne be skog rajskog stanja. I kao što su u Raju vladale vrli na, harmonija i radost, tako se sada isto očekuje na zem lji: svet bez znoja, muka i suza, kao cvetni prop lanak sreće na kojem se živi i radi u vrli ni, iz zado volj-stva i u cilju auten tičnog ljudskog samoo st va re nja. Pri tom je po-sle pomenutih promena sam ideal toliko utkan u doktrinu i legiti-macioni postav da va ženje raz dvo je nosti ideala od sveta više nije moguće, pa više ni ne važi, pošto sa z nanje po zitivnog stanja sveta uvek već znači i sazna nje budućeg sveta u čije ime posto jeći treba uniš titi. Zato će Marks, s Engelsom, samo uvereno govoriti da je s njim „utopija prešla u nauku” – što ni na koji način nije moguće.

(3) Prezir sveta kakav jeste (što karakteriše ra dikalnu sektu uze-tu u svom pojmu) ostaje kao konstan ta, samo što se, dej st vom izlo-ženih promena transcen den cije, kardinalno menja prak ti čni stav:

(3.1) najpre se preokreće pravac izbav lje nja. Kako se trans-cen den cija prese lila u ovostranost, svet više nije moguće ostavi-ti za leđima, odla skom u manastir. Etički vođeno delanje spa senja mora da se pre o brati u po li tičko delanje kao doga đaj svetskog spa-sa. To znači da se pers pek tiva indi vidualnog spasenja otvara jedi-no u unu tar sve tov noj per spek tivi ko le ktivnog spa senja čovečan-stva

38 | Milan Brdar

(3.2) Uz to, pošto Raja više nema, spa se nje nije moguće ako se ceo svet ne pretvori u Raj. To znači da ide n tična etika delanja u novim okol no stima na laže upravo unu tar svetovno politički-radi-kal no de lanje koje za svoju svrhu ima uspos tavu Uto pi je na zemlji, ako je potrebno i po cenu poli tič kog Pakla.

Odgovor nost za svet, prema tome, nuž no i u potpunosti pro-ističe iz novih okolnosti – i na čisto „ego is tičkog” staranja o sebi. Egoizam ne može da ostvari svoj cilj, ako se ne uk lju či u „humani-zam brige za sve ljude”. I kao što poje dinac vi še ne može da spase sebe ako ne spase za je d nicu, tako će kod Marksa prole tarijat dobi-ti zada tak da „oslo bodi čove čan stvo – da bi oslobodio sebe”.3 To po sebno znači:

(3.2) da se apo litično znanje izbavljenja (Erlösungswissen), koje je za vreme živog boga bilo skup etič kih normi isp ravnog života i delanja,4 preobražava u po li tičko zna nje svets kog spasa, u vidu sku pa normi revo lucionarnog delanja i znanja vla da vi ne (Herrs-chaf tswissen). To je, kao što je pokazalo isku st vo XX veka, ima-lo kobne posledice po zdravo znanje poli tičkog obra zovanja (Aus-bildun g s wi ssen).

Ista etika koja je nalagala povlačenje iz sveta, u epoha lno izme-nje nim okol no stima, nalaže napad na svet – objavom rata u ime vrhovne isti ne. Jedino mo ra l na akcija mora da bude po li tička ak-cija. Ova, opet, mora da bude revo lu cija i kao takva, sukob sveto va. Zato moderni politički mesi janizam vodi:

(a) u mani he jizam, obnovom klasičnog sukoba Svetla i Mraka;(b) u drastične vidove milenarizma (raznih varijanti „hi-

ljadugodišnjih carstava” uz obavezno okončanje isto rije) i to-talitarizma – koji su viđeni tek u našem, modernom XX veku.

Sukob sa svetom je sukob dva sveta: stvarnog i lažnog i uto pij-skog i istinskog. Pošto je na kocki spas sveta, to je revolu cio narno delanje s onu stranu svakog morala. Ali amoralnost nije samo teh-nika svetskog spasa, nego, zbog cilja kojem služi, ima smi sao jedi-no istinski mo ralnog delanja. Najveće zlo, najveća je pravda (sum-mum malum summa ius titia), usled: neka bude pravda, pa makar svet propao (fiat iustitia pereat mundus).

3 Marks, MED, t. 3, str. 159, et passim.4 Weber (1989): 144, 160, et passim; isti (1947): 541.


„Tradicionalizam” kritičke teorijeIzložene transfor macije u punom rasponu kom binacija, uz zavi-snost subjekta od to posa is ti ne, nuž nim na činom su vodili trans-for ma ciji mo derne meta fizike subjek tiv no sti

1) s jed ne strane, pre lazom teo rije sazna nja u teoriju druš t va; a2) s druge stra ne, proletarijat pred stavlja rezultat pre vo đe-

nja aps t ra kcije transcen den talnog subjekta u imanenciju isto-rije, što je fi nalni ekvi va lent ideji boga kao jedinstva dobra-isti-ne i lepog.

Zaključak tog procesa upravo je Marksova misao. Karl Marks je, prema tome, istorijski značajna tačka transformacije kri ti čkog diskursa iz XVIII veka centriranog na topos naroda/pri rode u dis-kurs koji se utemeljuje na toposu društvene klase, odnosno prole ta-rijata/istori je, na osnovu smene prirode društvom i prirodnog za-kona istori jom. Mark sizam je, prema tome, naj veći, legitimni XIX-vekovni nasled nik kritičkog prosvetitelj stva XVIII veka; njegova dijalek tika u potpunosti je odre đe na polemi čkom intersek cijom ra-cionali zma i romantike zgusnute u prvoj trećini XIX veka. Kri ti-čki diskurs, koji preko Marksa dobija ob novljenu moć, i nastav lja se u XX vek u potpunosti nasleđuje nor ma tivni binarno opo zitivni režim prirodno-pravnog dis kursa, s sup rotstav lje nim katego rijama physis-nomos. Sam kri tički dis kurs je logos koji sve svoje kate go-rijalno-pojmovne nizove u sebi razd vaja i spaja u okviru ove os-novne opozicije.5

Već u prvoj polovini XIX veka u sfe ri idejno-poli tičke borbe, teorija pri rod nog pra va pole mički je potu čena od strane istorij-skog miš lje nja romantike, na karti kojom je samo igralo: znanja o tome „kako je nekada bilo”.6 Usled toga bila je neophodna velika ob no va metode kri tike, sve do tipa zna nja kojim će se legi ti mi sati, uklju čujući i subjekt koji će važiti kao izvor legi ti macije samog tog novog, po lemi čki uspe š nog znanja. Teorija pri rodnog prava, pod udarom ro man tike, neće nestati sa scene, nego će se istorizova-ti kao okvir polemičkog mišlje nja. To će reći da Marksova politič-ka metafizika, pored trans for macije transcen dencije kao osnovu svog obrazovanja ima i trans forma ciju pri rodno-pravnog diskursa

5 Za kategorijalne nizove vid. šire Brdar (2005): 260-61.6 Gierke (1957): 12–13.

40 | Milan Brdar

u kritičko-istorici stički. Teorija o prirodnim pravima čoveka preći će u teoriju o istorijskom pravu društvene klase.

Da je Karl Marks značajan zato što mu se misao obrazuje u pome nutim procesima i intersekcijama naročito se vidi po tome što je u pri kazanim procesima izvršena obno va moder ne me tode po-li ti čke po le mi ke. Taj posao je Marks dovršio tako što je pristao na pret po stav ke istori ciz ma, a novo tran sce nde ntno uporište kao iz vor isti ne – s kojim je u sa vezu na du binski iden tičan na čin kao pređaš-nji s bogom, narodom i pri rodom – našao u pro leta ri jatu. Uosta lom, samo tako, u epo hal nom pre lazu iz natu ra lizma XVIII u isto rici-zam XIX veka, bila je mo guća kon sti tu cija kri tičke teo rije druš tva. Ovo tim pre što je vreme na tu rali zma, u kojem je „iz vođenje znanja iz pri ro de stvari” smenjeno vre menom istorizo vanja i so cio lo gi zo-vanja sviju stva ri.7 Pog le dajmo uk ratko kako je do toga došlo.

Teorija pri rod nog prava pret pos tavlja stanje društvene kri-ze kao uslov svoje poja ve; ona je prva, rudi men tarna i pri mi ti vna vari janta prak tičko-kri tič kog mi š lje nja. Kriza se refl ektuje u pri-rod no-pravnom logos-u u vidu sup rot stav lje nih ka tegorija: phy sisa, za koju se ve zuju vred no sti morala, prav de, is tine i dob ra; nomos pod koju se podvo de ka tego rije prava, po retka, auto ri teta, a koje u od vo je no sti od prvih dobijaju smi sao izvora si le i tla čenja.

Pomenuta kategorijalna opozicija s objedi njavaju ćim logo som, čini osnovu konstitu cije kritičke te orije. Nai me, me todski sk lop kojim se kri tička teorija specifikuje i raz li kuje od same teo rije pri-rodnog pra va, oblikovan je preko ope ra tiv nih principa odnosa po-menutih norma tiv nih kon ce pa ta, na sledeći način:

I Prvi je operativni princip suprotnosti u sadržini i etič kom smi-s lu; physis je topos istine, morala, pravde, slo bode, nasuprot nomo-su koji funkcio niše kao topos nei stine, prava odvojenog od morala, nepravde, tira ni je ili tla čenja.

II Drugi je princip komplementarnosti normativnih kon -cepata u metodi: logos teorije putem komp le mentarne sprege nor-mativnih kon cepata konstitu iše inter pre taciju pos to je ćeg kriznog soci jalnog stanja i na taj na čin izra đuje odgo vor na pitanje moguć-nosti soci jal ne sin teze: favo ri zo va njem etičkog ideala pod katego-ri jom physis, koji čini upo rište za kritiku po retka.

7 Cf. Wolin (1961): 359-60, et passim.


III Princip ukrštanja normativnih kon cepata i njihovo ob jedi-nja vanje u inter pre ta ciji kriznog društvenog stanja.

IV Princip prevođenja u sferi realiteta, ili jedinstva nor ma tiv-nih koncepata u predme tu (putem redukcije: „ni čeg ne ma u pred-metu čega ne bi bilo u interpre ta ciji”).

Pomenuti operativni principi karak teri šu opš ti, sklop Markso-ve kritičke teorije. Dva ba zična norma tivna kon cepta (physis–no-mos), kao sup rotna u sa dr žini i etič kom smislu, funkcio ni šu komp-lemen tar no u meto di, upravo zato što ni jedan u sebi ne sad r ži ni šta od onoga što čini sadr žinu drugog. Po zi tiv no-nor ma tivni kon cept, kao ideja physis-a, pripada nivou vere i sadrži ideal soci-jalne sin teze: ideal is tin skog jedin st va har monične ljudske zajed-nice („u skladu s pri ro dom”). Ovaj kon cept je uto pij ski. Nega tivno-nor ma tivni kon cept, s ka tego ri jal nim statu som nomosa, pri pada di men ziji moći i sadrži še mu gospod stva i rop stva, odno sno ti ra-nije i tlačenja. Prema osnovnom impe ra tivu sup rotnosti, dos lov no je anti uto pij ski, etički ne ga tiv no prena p regnut. Ova dva nor ma-tivna koncepta u uzajam nom su odno su isk lju čivanja na osi slo-bode i spontano sti, nasu prot ti ra ni ji i tlačenju; do bra i zla, istine i neisti ne, pravde i ne pravde. Zbog toga njiho va metodska komp-lemen tarnost biva pre ve dena u suprot nost, a pre ko principa me-tode bivaju ukrš teni na in te r pre tiranoj gra đi. Na kraju se objedi-njuju u inter pre ta ciji kriz nog stanja, koja dolazi na mesto zaključka ili znanja, u kojem su „stopljeni” s predmetom. Ukrš ta nje i objedi-nja vanje okon ča vaju, kao prevo đenje konce pata u sferu real no sti, pu tem re duk cije predmeta na in ter pretaciju. U rezul tatu, odnosno zna nju, dru štvena stvarnost se po kazuje kao u sebi raz lom ljena na dva suprot stavljena i nepomirljiva pola u borbi sup rot no sti.

Logikom metode na osnovu četiri operativna pri ncipa funk -ci oni sanja nor mativnih kon ce pata, predmet se u in ter pretaciji kon s ti tuiše, prvo kao totalitet, drugo kao pro tiv rečan u sebi, (u pogledu svog iden ti teta); treće, kao pok re tan, pu tem osnov ne protiv reč nosti; i kao isto rizovan, u vidu borbe sup rot nosti, to jest po la ri zovanih socijalnih snaga (gru pa, kla sa): koja za ishod ima identitet, odnosno relizaciju be s kon fl ik tnog jedinstva sinteze. U filozofsko-is to rijskoj per s pe k ti vi, istorij ski tok odre đen pro tiv reč-nostima, vi đen je kao rea lizo vanje ideala so ci jalne sinteze sadrža-ne u po zi tivno-nor mativnom kon ce p tu, što za svoju drugu stranu

42 | Milan Brdar

ima ukidanje svega u realitetu što kritička teo rija sin te tizuje pod nega tiv no-nor mativni koncept „tiranije i tla čenja”.

Totalitet je, dakle, protivrečan zato što je kons tituisan sje di nja-vanjem dva sin tetička koncepta koji se ne odno se kao teza i anti-teza, nego kao sinteza (sadr žana u pozi tivno-norma tiv nom kon -ceptu ili etičkoj uto piji) i anti-sin teza (koja je sadržana u antiuto-pij skom nega tiv nom kon ceptu).8 Pos tojeće pred stavlja ono treće u kojem su dve opo zi tivne sin teze vezane u jedinstvo, koje re zul tuje u sup rot stav ljanju i borbi. To jedi n stvo čini ka rak te ristiku pos to-jećeg dru štve nog sta nja u vi zuri kriti č ke teo rije, zbog čega je ono nes vod ljivo na jedan ili drugi kon cept.

Antinomičnost koncepata vezanih u metodi refl ek tuje se kao „istin ska dijalektika” sâmog realiteta koji postaje ka rak te risan jedins tvom i borbom sup rot nosti realnih dru št ve nih snaga među kojima nije mo guće po mi renje. Pošto se pro tiv reč nost, koja izvire iz obje di nja vanja sup rot nosti, zak lju čuje u sli ci ma ni hejske bor be, kri tička teo rija u njoj fun di ra svoju beli cističku ideo logiju kojom nastoji da do maksi mu ma po le mi zuje (učini ratnim) stanje sveta. Ta borba ima samo dva isho da: Eden, u slučaju pobede druš t venih snaga po zi tivno-nor ma tiv nog koncepta, ili Apo ka lip sa, u slu čaju nji hovog po su sta ja nja.9

Kritička teorija društva, po opštem pravi lu, spe ci fi kuje se princi pom isto ri č nosti koje u teoriji prirod nog pra va, po pravi-lu nema. No, ka ra kter isto rič nosti, sadr žan u logos-u teorije pri-rod nog prava, od re đen je s če ti ri po me nuta ope ra tivna prin cipa meto de:

1) istorija se u interpretaciji kritičke teorije po ja v ljuje kao me-di jum jedinstva normativnih koncepata trans for misanih u onto-lo ške principe sveta,

2) istorija se razvija u logičan tok zbivanja, po kre tan pro tiv reč-nostima, koje slede matricu sis te m ski ugrađene suprot nosti,

3) istorijski tok se uspostavlja markiranjem po zitivnog uto-

8 Brdar (1988): 208-09.9 Pretnja „novim varvarstvom” obavezan je deo samopromocije kri ti č ke teorije društva. Vid. Horkhajmer (1976): 69. Od ostvarenja njenog ide a la „za vi si sudbina čovečanstva”. Markuze (1977): 79. Mo bi liza torska moć kri tičke teorije isključivo zavisi od uverlji vosti njene slike posto jećeg stanja koja je po pravilu antiuto pijska. Marku zeova slika Ame rike, u Marcuse (1968): gotovo je ravna Orvelovoj 1984.


pijskog koncepta kao eshatona zbivanja i telosa kri ti čke teo rije i antiutopij skim koncep tom kao počelom. Vizija is to rije je be-licistička: vi đena je kao stalna borba,

4) Konačno, vizija istorije je obavezno optimi stič ka, kao tok prog re sivnog realizovanja utopije, s izve s nim kra jem u bu du ć-nosti: u stanju pomirenja (iden ti te ta): rea li zo vanjem ideala soci-jalne sinteze.

Situiranjem logosa u istoriju na izložen način, do vr šen je sklop kritičke teorije s momentom njene spe ci fi č ne raz like prema teoriji prirodnog prava i oba vez nim distan ci ranjem od nje u samorazu-me vanju. Zato o kri tič koj teo riji ne može da se sudi po onome što o sebi misli, nego po tome šta, i naročito, kako „radi”.10

Lo gi ka ovako obrazovane me tode diktira prirodu Marksove kritičke teorije. U prvom redu, znanje/inter pretacija i kritika kre-ću se u iden tičnoj rav ni – ravni bića u kojoj postavlja polove istin-skog bića i ne bića – što za pos le dicu ima sledeće:

(1) Njen skepticizam nema epis te mo lo ški, nego ontološki karak-ter. Pošto su norma tivni kon cep ti dos lo vno „prevedeni” u realitet kao uza jamno sup rot stav ljeni onto lo ški principi u vidu vrlo odre-đenih dru š tve nih nosilaca, kritička teo rija svoj smisao vidi u prak-si, na bazi identi fi ka cije s nosio cem utopijskog koncepta kojom će se realizo vati ideal zajednice putem ukidanja postojećeg sta nja.11 Prak-sa kri ti ke, u stvari, je praksa prak tičke promene postojećeg stanja u njego vom biću do od go vara nja idealu (putem realizovanja mogućeg u stvar nom): a teorij ska kri tika je uvod, priprema i pedagogija refe-rentnog sub jekta za „svesnu revo lu cionarnu praksu”. Kri tič ka teori-ja sebe vidi kao prak tič ki moment borbe koju „otkri va” kao objek-tivno zbivanje.

10 Šire, Brdar (1989).11 Nalazimo dva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva Nalazimo dva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva dva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva dva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva reprezentativna mesta: „Konstrukciji društva mesta: „Konstrukciji društva mesta: „Konstrukciji društva : „Konstrukciji društva Konstrukciji društva društva društva štva tva po uzoru koji uključuje radikalnu promenu... nedostaje ta prednost da je za jed nič ka mno gim sub jek tima. Težnja za stanjem bez izrabljivanja i tla čenja... još ne pred sta vlja ostva re nje tog uzora”. Horkhajmer (1976): 79 (kur ziv moj). Ali kri ti č ka teorija nema veze s ostvarenjem ideala koji treba une ti u društvene bor be. U ovim bor-u društvene bor be. U ovim bor- društvene bor be. U ovim bor-društvene bor be. U ovim bor-štvene bor be. U ovim bor-tvene bor be. U ovim bor- bor be. U ovim bor-bor be. U ovim borbe. U ovim bor-be. U ovim bor-. U ovim bor-U ovim bor- ovim bor-ovim bor- bor-bor-bama, ona spo znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-, ona spo znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-ona spo znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var- spo znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-spo znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var- znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-znaje, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-, s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-s jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var- jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-jedne strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var- strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-strane, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-, stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-stvar slobode, a s druge, stvar tlačenja i var- slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-slobode, a s druge, stvar tlačenja i var-, a s druge, stvar tlačenja i var-a s druge, stvar tlačenja i var- s druge, stvar tlačenja i var-s druge, stvar tlačenja i var- druge, stvar tlačenja i var-druge, stvar tlačenja i var-, stvar tlačenja i var-stvar tlačenja i var- tlačenja i var-tlačenja i var-čenja i var-enja i var- i var-i var- var-var-varstva”. Marku ze (1977): 81 (kurziv moj). Negiranje uno še nja ideala fun k cioni še u legi tima cio noj nara ciji kao posledica činje nice da ga logi kom metode kri ti č ki theo ros zaista vidi kao moment postojećeg. On nikoga ne obma njuje, nego je u samo obmani.

44 | Milan Brdar

(2) Na osnovu skicirane logike neizbežno je da njen „pozitivan prikaz” (Darstellung) postojećeg društvenog stanja bude „u isti mah i nje gova kri tika”; kritika se poima kao onto lo ški prin cip koji se sku-pa s totali tetom „ogleda (ab bildet) u ideji”12 koja, dakle, sama sobom sve doči: da kri ti ka nije spo ljašnja rad nja kritičkog teo retičara, nego ima nentno zbi vanje samog pred meta koje on samo „do vo di do poj-ma”. Samo obmana kritičke teorije dovr šava se u uve renju da je dos-ti g nuta že lje na tačka čiste theo riae: „umnog mot re nja pred meta u nje go voj istini”, bez ikak vog po s redo va nja, doda vanja ili oduzi manja; da je teo rija kritička zato što prika zuje ima nen tni moment nega cije pred meta „u njemu samom”, koji otkri va na na čin naj ve će mo gu će naučne objek tiv nosti, prodorom do suštine. Zato kritički teo retičar dos lov no vidi dru štveni sub jekt kao nosioca uto pi je, ali kao objek tiv-ni moment rea liteta, on vidi dve strane tota li teta u ne pre kid nom od-nosu „čas prik ri vene čas otvo rene borbe”, ili, pak, „ko mu ni zam kao pro ces koji ukida sada šnje stanje” (Marks) – i s ve likom sa mo uve re-no šću objav ljuje: da „svetu izvodi prin cipe iz prin cipa sveta”, ali da ne postavlja i zahtev: ovde je istina, pred njom na ko lena! Pošto skonča-va s uvere njem da se teme lji u dos ti gnuću „ogledala sveta”, kri tička teorija će os ta ti sputana za uvid da je materiju sveta učinila ogle-da lom svojih norma tiv nih koncepata. U ovoj samoobmani reč je o donkiho tov skom sind romu, čijim dejstvom vetrenjače posta ju di vo-vi, a sluškinje se preobraćavaju u princeze i obrnu to.

(3) Time smo do bi li odgovor na pitanje: kako je mo guće da teo-rija kao inter pretacija bude u isti mah i kri tika svog pred meta? Kri-tička teo rija, zbog izlo že nih karakteristika, nije u sta nju da diferen-ci ra in ter pre ta ciju i kritiku i da svoju in ter pre taciju povrgne kri-tici. Obe su u odnosu nep re ki dne in ter fe ren cije i pri tom se i jedna i druga odnose na isto: na posto jeće društveno stanje. Sama in-ter pretacija, konstituisana na pri ka za n način, biva fiksi rana u sta-tusu ne pro men lji vog prin ci pa prakse (teo rije kao „pos led nje in-terpre tacije sveta pos le koje preostaje nje gova pro me na”).13 Jedino

12 Marks, MED, t. 21, str. 24-5. 13 Ljudi koji je imaju udi koji je imaju koji je imaju koji je imaju je imaju je imaju imaju imaju kao celinu u glavi i deluju u skladu s tom ce li nom”. Hork-hajmer (1976): 79 (kurziv moj). Ovo za posledicu ima ina če zna nu stvar iz sveg iskustva političke prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- političke prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-političke prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-čke prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-ke prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-prakse vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-vođene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-đene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-ene kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-kritičkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-čkom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-kom teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- teo rijom: na ime, da se „tota litet iz-teo rijom: na ime, da se „tota litet iz- rijom: na ime, da se „tota litet iz-rijom: na ime, da se „tota litet iz-: na ime, da se „tota litet iz-na ime, da se „tota litet iz- ime, da se „tota litet iz-ime, da se „tota litet iz-, da se „tota litet iz-da se „tota litet iz- se „tota litet iz-se „tota litet iz- „tota litet iz-tota litet iz- litet iz-litet iz- iz-iz-van glave koja misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- glave koja misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-glave koja misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- koja misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-koja misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-misli” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-” više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-više ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-še ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-e ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-ne vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-vidi u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-u bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon-bilo kakvoj razlici od „totali teta kao kon- kakvoj razlici od „totali teta kao kon-kakvoj razlici od „totali teta kao kon- razlici od „totali teta kao kon-razlici od „totali teta kao kon- od „totali teta kao kon-od „totali teta kao kon- „totali teta kao kon-totali teta kao kon- teta kao kon-teta kao kon- kao kon-kao kon- kon-kon-strukta glave” koja ga je smislila (Marks).


se može me njati postojeće stanje da bi u izme njenom vidu „odgo-varalo svom poj mu”.

Funkcio nisanje nor ma tivnih koncepata po izlo že nim opera-tivnim principima možemo škol ski da re kon st rui še mo na Mar-ksovom veli kom „otk riću” fetišizma robe. Ključeve za svoje „otk-riće” Marks ima pre ozbi lj nijih studija političke ekono mi je. Rob-ni feti šizam nije otk ri ven, nego je konsti tuisan iz dva normativna ključa ukrš te na na fak tu robne razmene i prevedena u odnos po-jave i suštine koji je me todom pred od ređen da bude, na ravno, pro-tiv rečan. Prvi, po zi tiv no-norma tiv ni ključ sadr žan je u kon ceptu

„istin skog (rod nog) odnosa čoveka pre ma čoveku” (ili u uzoru ne-posred nog ljud skog odno sa); drugi, negativno-nor ma tiv ni ključ sadr žan je u nega tiv no-moral nom srozavanju robne raz me ne, ili od nosa čove ka prema robi – u kojem „čovek ne vidi drugog čoveka nego stvar kao svoje drugo biv stvo”. Zao k ru žen, mada ne i imeno-van, koncept rob nog fe tiši zma na osno vu ovih ključeva Marks po-seduje već u usput nim be leš kama, u Eko nom sko-filo zof skim ruko-pisima (1844).14

Kritička teorija društva kao izdaja ProsvetiteljstvaŠto se, dakle, tiče Marksove misli, možemo reći da se ona isto-rijski obra zo vala (a) u ishodu pro mena određenih transformaci-jama transcen dencije u baznom to posu od Naroda i prirode do Klase i istorije (a) na osnovu učinaka po le mi čkog sukoba Racio-na lizma i Ro mantike; (b) trans for ma cijom teorije pri rod nog pra-va XVIII veka, što će reći (c) da je obra zovana kao kritičko-istori-ci stički diskurs koji nastavlja tradiciju kri ti čkog Prosvetiteljstva u izme nje nim isto rijskim i polemič kim okol no s ti ma; i (g) da iz reče-nih razloga u sebi sadrži ne ukidive crte leve ro man tike, što je čini nesvod lji vom na ideal no-tipski pročiš ćen racio na lizam.15

Pored toga što dva dela preobražaja modernog Prosvetitelj stva

14 Vid. Marks, Vid. Marks, Vid. Marks, id. Marks, MED, III, str. 285-91.15 Razliku između leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch Razliku između leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch između leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch između leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch đu leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch u leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch leve i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch i desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch desne romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch romantike prvi je povukao Ernst Topič �Topitch prvi je povukao Ernst Topič �Topitch prvi je povukao Ernst Topič �Topitch je povukao Ernst Topič �Topitch je povukao Ernst Topič �Topitch povukao Ernst Topič �Topitch povukao Ernst Topič �Topitch Ernst Topič �Topitch Ernst Topič �Topitch Topič �Topitch Topič �Topitch č �Topitch Topitch (1961): 37, et passim; uz to vid. Lorencenovo tumačenje u Lorenzen (1976): 57-72]. Desni romantik je onaj ko se vezuje za „viši svet” koji je postojao u prošlosti. Levi romantik viši svet koji smešta u bu dućnost (cf. Schiller, 1910: 315-16). U levu ro-man tiku spada levo hege li janstvo, marksizam, filo zo fi i socio lo zi Frank furtskog kruga. Cf. Lorenzen (1976): 59.

46 | Milan Brdar

čine prikazana transformacija transcendencije, kao osnova i inter-sekcija Ra cionalizma i Romantike kao način realizacije, postoji i treći deo tog pre obražaja u koji spadaju:

1) preob ra žaj učenja o predrasudi (De kart) ili o idolima (Be-kon), iz koje nastaje učenje o ideo logiji i

2) transformisana teorija saznanja u posredovanju klasno ispre se ca nom teorijom društva i epistemološki priveligovanom pozicijom pro le tarijata, preobražava se u kri tičko-ideo lošku teori-ju društvenog nezna nja.

Na osnovu izloženih transformacija mo že mo s pravom reći da je Karl Mark s najznačaj niji pred stav nik moder nog Pro sveti telj stva i njego v naslednik. U isti mah, važi i to da je on sproveo i izdaju Pros ve ti telj stva, upravo u pogledu obećavane eman ci patorske per-spek tive. To je počinio slede ćim dosti gnu ćima:

Prvo, pošto je obnovio moć polemičkog diskursa, Marks ove-ko ve čuje be li ci sti č ko stanje u for mi klasnog rata do esha to l oškog dovr še nja sve tske revo lucije. Na taj način kri tičkom dis kursu bilo je su đeno da hronično pato lo gi zuje proces eman cipacije.

Drugo, uništenjem teorije saz na nja, tako što je pre ve de na u teo riju dru štva, obezvređen je program kritičke legitimacije zna-nja; u da ljem, teorija saznanja izve dena je u sup ro t nom iz da nju: naime, u vidu teo rije nez na nje, odno s no – teo rije ide o lo gije (kao

„lažne svesti”)!Treće, individuum je lišen prava, ne samo zbog nji hovog pre-

no sa na društvenu klasu kao subjekt isto ri je, nego i zato što usled to talnog so cio logi zovanja i sama ljudska priroda pre staje da ima znače nje van dru štva. Čovek „izdvojen od dru štva” nije ni šta („čo-vek je sveukupnost druš t venih odnosa”).16 Sloboda, pravo i prav da za pojedin ca svoj nu žan us lov imaju u ostva renju slo bode i pravde za sve, u raz me ra ma čove čan stva. U tome je najznačajniji ili odlu-ču jući Marksov prilog izdaji Pro svetiteljstva, jer se sastoji u elimi-naciji slobode javne upotrebe auto no m nog uma, kao prin cipa de-mokratske procedure legitimacije. Pog le dajmo to detaljnije.

Izložene epohalne promene omo gu ću ju nam da ra z vi jemo kri-tiku Marksove teze o odre đe nosti is tine društvenim bi ćem i izbe g-nemo nepo tre b na sho la stička ras p re danja. I pored toga što je Mar-

16 Vid. Marks, id. Marks, . Marks, Marks, , MED, t. 3, str. 150; t. 6, str. 6.


ks tezu pro mo visao u vidu moderne naučno-kauzalne teze, izlo že ni uvidi nam otk ri vaju da je ista, uprkos naučnom omo ta ču, teo loško-reli giozna varija cija teze o određe no sti is ti ne božan skim umom.

U pitanju je, kao što smo videli, izmoduliran (i mo der ni zovan) vid tra di cionalnog učenja o emanaciji i ne po srednom do diru s onim što je po sebi isti ni to. Po što je proleterska po zicija izvor i ga-rant istine na identičan način kao što je bila to božanska za teolo-giju, to se, kao uslov istine, pret po stavlja neposredan dodir izme-đu klase i mislioca, kao i to da je sama klasa jedini autoritet nadle-žan za sud o istinitosti Marksove teorije.

Biti u poziciji prole tarijata isto je što i stajati u contem plumu: kao hramu is ti ne, na ogra ničenom mestu obas ja nom svetlo šću Svetog duha i oivi če nom ta mom. Iz tog kla snog polo žaja vidi se neis ti na druš tvene celine posto jećeg sveta, kao i moguć, is tin ski svet, koji se ost va ruje. Op ravdanje zato ide uvek pozivanjem na to-pos isti ne ili „izvo đenjem iz nje ga”, što će reći iz „bića prole ta ri ja-ta”. Marks, opet, sto ji kao Medi jator između indi vi duuma i prole-tarijata ili kao ogle dalo odnosa sa mog prole ta ri jata sa sobom. Po-što je proleta rijat topološki sup sti tut za boga, to teza o od re đenost istine njego vim klas nim polo ža jem ima teo lo ško-religioznu potku. Ona je osa Mark sove nauke kao pos led nje ver zije moderne poli-tičke me tafi zike.17 Posle dosadašnjeg izlaganja sva ko dalje obraz-lo že nje bilo bi suvišno.

Pomenutim preokretom u pogledu toposa subjekta dekonstrui-sana je sama mogućnost teo rije saznanja: jer znanje više ne zavi-si od rada refl eksije, tako da nije neop hod na refleksija utemeljenja. Kan tovsko kri tičko pitanje postaje bu bi ca idealizma: transcenden-talni uslovi saznanja moduli rani su u ontološke principe moguć-nosti istorij skog i ljudskog sveta (dru štva), koja je vodila teoriji društvenog neznanja, kako Marks opravdava eliminacije („preva-zilaženja”) teorije saznanja.

Neophodnu bazu legitimacije svoje nauke Marks je našao u pri-vi le govanju klasnog položaja proletarijata. Final na transformacija trans cen dencije u enti tetu pro leta ri jata uklju čivala je okre t od mi-šljenja ka biću. Konsti tu tivni uslo vi znanja više nisu u kate go rijal-nom sklopu „jed ne sve sti”, nego su u onto lo škom smislu, u dru š-

17 Cf. Brdar (2002): 412, et passim.

48 | Milan Brdar

tve nom biću prole ter ske klase, koja stoji nasu prot ostalim klasama. Takođe se teorija sazna nja, preko učenja o predrasudi, preobrazila u kri tiku nez nanja. Rezultat je poznat kao kri tika ide ologije.

Marks je postavio kao aksiom da je istina mo gu ća je di no ako pro izilazi iz prole terske dru štveno-eko nom ske pozicije. U njoj kri-tika ideo lo gije ima svoje uteme ljenje. Pošto je prole terska klasa su-bjekt sup stan cija sveg dob ra, lepog (jer to je njen pro iz vod) pa i istini tog, istina je moguća samo iz te pozi cije, da izvan nje isti-ne nema.

Ovakav to pos legi ti ma cije u isti mah je to pos de le giti ma-cije svake druge pre ten zije na istinu. Ali, ta legi tima cija se nuž-no zak ljučuje u tau to loškoj fi guri iz sle de ćeg raz loga: ko je stvar-no na stano vi štu proleta ri jata i ko se zaista iz digao do jasne klasne sve sti, jedino sam Marks može da kaže sa stano višta svoje nauke. Najopip lji viji kri te rijum te zre lo sti je prak tički odnos prema nje-govoj nau ci: onaj ko je prihvata, dobija serti fikat posed nika zrele

„kla sne sve sti”. Spo sobni „uviđaju njenu isti nito st”, pa i ne po stavlj-aju zah teve za legi ti macijom. Oni drugi takve zah teve po s tav ljaju

„upravo zato što ne razumeju i što ne maju spo sob nost ra zume-va nja”,18 kao, na primer, buržoazija koja je zbog klasnog polo žaja

„opšte teo rijski nespo sob na da se uzdig ne iznad razume vanja po-jedi načnosti”,19 dok je prole ta rijat „prvi subjekt u toku povesti koji je (objek tivno) sposoban da ima adek vatnu društvenu svest”20.

Teško i zagonetno pitanje, šta znači biti na prole terskoj pozi ciji i kako do nje doći rešava se, dakle, ličnim stavom prema po ziciji Kar-la Marksa. Tauto logija je u tome što se ta nau ka može legi ti misati jedi no sa stano višta pro leter skog in teresa, a sama određuje i ogra-ni ča va u če mu se taj in te res uop šte sas toji i ko se iz digao do sve sti o njemu. Le gi tima cija je zaključ ena, a da ozbiljno nije ni po čela.

Konačno, vezi va njem moguć nosti znanja za društveni (klasni) polo žaj, do kraja je sprovedena izda ja Pro sve titeljstva po ni š tenjem cen t ral nog prin cipa – auto no mije uma, pred čijim sudom treba da se izvode radnje legi ti macije. Pošto je sam um doveden u zavi snost od klasnog po ložaja, sledi da je ukidanje klasa neop hodan uslov po-

18 Kako to kaže Lukacs (1977): 250–51.Kako to kaže Lukacs (1977): 250–51. to kaže Lukacs (1977): 250–51.to kaže Lukacs (1977): 250–51. kaže Lukacs (1977): 250–51.kaže Lukacs (1977): 250–51.že Lukacs (1977): 250–51.e Lukacs (1977): 250–51. Lukacs (1977): 250–51.19 Ibidem, 140.20 Ibidem, 294-95.


stignuća auto no mije i epi ste mičke spo sob no sti za isti nu.21 Pomenu-ta teza, opet, pos redno oprav dava tautolo gič nost procedu re oprav-da nja. Prvo nam valja da se Marksu pri d ru ži mo, na osnovu blan ko pove renja, da digne mo i do vr šimo ko mu nis tičku revo luciju, da bi-smo tek na kraju shva tili osve do če nu isti nu njegovog učenja.22

Nedostaci „kritike ideologije”Ako prethodno izlaganje povežemo s XX-vekov nim do stig nućima semantike i pragmatike (ste če nih izvan mark si zma), dolazimo do zak ljučka da kritika ideo logije načelno nema epistemi č ku ili nauč-nu vred nost. Razlozi su u njenim vrlo određenim logič kim, me-tod s kim i nor ma tiv nim nedostacima:

(1) izvodeći iz pozitivno utvrđenog stanja (jeste) nor me de lanja (šta treba i šta se mora či ni ti), na na čin: „tako je... dakle mora”,23 ona samo razum ljivo izvodi normu iz činje nice. Pošto je to iz vođe-nje lo gi čki ne mo guće, ona ne pre kidno fun kci o niše u hroničnoj natu ra lis tič koj greški (natu ra listic falla cy).24

(2) Iz činjenice ko govori i odakle, u smislu dru št venog po lo-žaja i ide ološkog okvira – kriti ka ideolo gije uvek ideo loški stav au-tora uzima kao krite ri jum episte mičke vrednosti izloženih nauč-nih propo zi cija. Ovo je u stvari nemo guće i, u lo gič kom smislu, pred stavlja grešku non sequitur. Kao što se semantika diskursa ne može izvesti iz pragmatike, tako nastanak, ili ideološko poreklo ideje ne govori ništa o njenoj is ti nitosti,

(3) Kritika ideologije radi u kardinalnoj neodgo vor nosti iz sle-dećih razlo ga:

3.1 Odnos prema Drugom ne može se bez poni š tenja po kri va-ti ka te go ri jama odnosa prema svetu.25 Ali poš to kritika ide o lo gije na njega pri menjuje svoju teoriju koja bi tek trebalo da bude kri-tički ispitana.

21 Šire, Brdar (1997): 69-71fn10.22 Na određen način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du Na određen način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du određen način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du određen način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du đen način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du en način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du način, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du čin, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du in, tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du , tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du tako se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du se zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du zai sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du sta i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du i dogodilo, samo što je is hod – u pogle du dogodilo, samo što je is hod – u pogle du dogodilo, samo što je is hod – u pogle du , samo što je is hod – u pogle du samo što je is hod – u pogle du što je is hod – u pogle du to je is hod – u pogle du je is hod – u pogle du je is hod – u pogle du is hod – u pogle du is hod – u pogle du hod – u pogle du hod – u pogle du – u pogle du u pogle du pogle du pogle du du du isti ne, stečen pu tem „razrešenja svih mistici zama njegove teorije u praksi” – pot-puno nesanjan. Pokazalo se da je istina marksi zma u tome da je po svom učenju bio nau kolika bajka.23 Cf. Adorno (1976): 50; šire, Brdar (1989): 18-19, et passim.24 Za naturalističku grešku, cf. Frankena (1939).25 Vid. Winch (1960): 84-86, 89. Vid. Winch (1960): 84-86, 89.Vid. Winch (1960): 84-86, 89.Winch (1960): 84-86, 89.

50 | Milan Brdar

(a) Drugi je iz horizonta ideološke inter pre tacije uvek bio smi-saono redu kovan na činilac u svetu ili stvar koja mi sli; tako da:

(b) kritički dijalog nikada nije bio moguć,26

(c) a umesto da se legitimiše teorija, sam Drugi, kao opo nent, gubi legi tim nost iz apriorne diskre dita cije kao kritičkog sagovor-ni ka.27

3. 2 To nam, opet, ukazuje na činjenicu da se marksizam u sva-koj pri meni pro cedure kritike ide olo gije odr žavao pu tem tautolo-gije legi ti ma cije.28 Kriti čar je uvek „o b ja š njavao suš tinu” kritič kog stava opo nenta (u vidu otvo re nog ili skrive nog ideolo škog nep ri ja-teljstva), umesto da pri sta ne na kri tičko ispi ti va nje svojih objaš nje-nja. Legitimacija teorije njenom primenom na kriti ča ra predstav-ljala je mani pulativni trik kojim se od ržavala sa mo uni ver zali za cija i netr pe lji vost prema Dru gom, odakle sle di epi ste mička neod-govornost i konačno epi ste mo lo š ka oholost.

Epistemička neodgovornost29 proističe iz di s k re di ta cije Dru gog kao opo nenta, tako da nikad nisu imale važenje nep ri ko s novene norme dija loga i dužnosti da se istrpi kri tika i na nju argumen-tovano odgo vori. Na taj način, iz metode kritike ideologije, hroni-čno su odr ža vane tri funda mentalne ilu zije, koje čine epi ste molo-šku oho lost:

1) iluzija o posedu poslednje in terpre ta cije sveta koja može sve da objasni i posle koje ima smisla još samo njegova praktična promena,

2) ukoliko se Drugi pojavi kao opo nent, važio je kao „nes vestan pri padnik buržoaskih klasa” i ideo logije, ipso facto kao nepri jatelj sa kojim se ne vodi ras pra va. A tome nasuprot, s isto mi šljenicima ni kad nije bilo načel nog raz loga za rasp ra vu,

26 Ova teza je jasnija ako uporedno pogledamo tabele kategorija teo rij skog i Ova teza je jasnija ako uporedno pogledamo tabele kategorija teo rij skog i prak tičkog uma: kategorije teorijskog uma u primeni na pojave u svetu čine: nad-ređe nost-podređenost, kau za litet-zavisnost, uzrok-posle di ca (Kant, KrV, A 80). Za razliku od toga, kategorije prak tičkog uma: odnos prema stanju osobe i uza jam nost (Kant, KpV, A 117). Ako na Drugog prime nimo prvi skup katego rija, onda je on stvar u svetu, ako primenimo drugi par on je autonomna ličnost s kojom vo dimo dijalog. Šire, u okviru problema transcendentalne, komunikativne pragmatike i reaktuali-zacije Kant avid. Brdar (2004).s27 Lukačevo diskreditovanje građanske klase videli smo u nap. 19-21. U mar-ksističkim kritikama takve diskreditacije su bile normalna stvar.28 Brdar (1988): 219.29 Cf. Kornblith (1983): 35.


3) fik cija o sebi kao nosi ocu istine sveta, s pos le di com u ne-spo sob nosti za „samo pro širenje svog uma”, usled nemo guć nosti za

„prelaz na sta no vi šte Dru gog”.30 Ovo je ideo loško-smi sa o nim pre-za siće njem bilo a priori poni šteno kao „buržoa sko stano vi šte ne-prija teljsko prema pro le tarijatu i mark sizmu”.

To znači da je kritika ideologije, počev od Karla Marksa, hro-nič no uni štavala osnovni prin cip Prosve titelj stva: autonomiju uma pred čijim sudom sva ka teorija mora da polaže račune op rav danja. Vezu jući Dru gog za njegov druš tveni polo žaj, diskre di tovao ga je kao epi ste mo lo š ki nekompe tentnog iz ideo lo ških razloga.

Marksistička kritika ideologije je, posredstvom ovih fik cija, svo-je pe da go ške žrtve držala u pro longiranoj nezrelosti, mo no loškom umu i metodskom so lip si zmu pro teg nutom do raz mera sek taš-ke zajed nice isto mi š lje nika izvan koje jed nostavno ništa značajno

„nije posto jalo”. Usled toga je i propao: kao žrtva samodovoljne gos-podsko-parazitirajuće svesti.

Misticizam dijalektikePut formiranja Marksove misli ostavio je dubokog traga na nje-govom poimanju dijalektike. S obzirom na izložene koordinate, ka rak teristike njegove dijalektike proističu:

1. iz fuzije opo zi cije physis-nomos na tumačenoj građi (tu je po reklo dijalektike kao „jedinstva i borbe suprotnosti”.),

2. iz epistemo loške arogancije i prezira Dru gog, što sledi iz mesi janske pozicije oslo bođenja i

3. iz mate rijalističke zavedenosti i pogrešnog filozofskog tuma če nja Hegela.

Ad. 1. Interpretacija dijalektike kao „jedinstva i borbe suprot no-sti” nije samo njeno vulgarizo vanje nego je, u stvari, jedina interp re-ta cija koja zaista odgo vara duhu marksizma. Takvo viđenje di jalek-tike, sudeći prema prethodnom izla ganju, ishod je objedi njavanja sup rotnih koncepata u metodi i njihovog vezi vanja za dru št veno-istorijske no sioce čiji odnos se fiksira u vidu bor be na život i smrt. Dru gim re či ma, di jalek tika je redu kovana na odnos društvenih sila, eo ipso diskredi to va na kao me to da civili zo vanog dijaloškog miš-ljenja. Zato mark si sti čka di ja lek tika pret postav lja rat i uvodi u rat,

30 Kant, ApH, BA 123, BA 167.

52 | Milan Brdar

dok dijalektika kao me toda obrazovnog miš ljenja pretpostavlja mir. Mir, koji je za kri tič ku teoriju uvek bio „samo puki privid”.

Ad. 2. Pošto dijalektika postoji za posmatrača (the oros-a) Mar-ksa, koji je u svojoj interpretaciji vidi kao objektivnu po sebi – kao odnos stva ri A i B – neizbežno je morala da „sklizne” i zahvati sva-ki odnos u kosmosu, po principu „akcije i reakcije” (što nije prin-cip uza jamnosti). Tako je mogla da „odleti” u prirodu i da nastane

„dija lek tika prirode” (Engels), kao amaterska i sas vim mistična i be-smislena stvar. Ali, reč je i o nečemu indikativnijem.

Lukačevo vraća nje dijalek tike u odnos S-O, što je inače u mar-ksizmu bilo slavljeno kao epohalno dostignuće, u stvari je, sa stano-višta smisla dijalek tike, takođe di le tantski potez. Ali, niko pojedi-načno, nego je mark sizam sadržavao imanentne granice punom povratku dijalektike samoj sebi i svom smislu. Njen smisao, naime, nije u odnosu S-a sa O, nego, pos re dovano sa O u odnosu S-a sa sobom, ili bolje: u intersubje ktiv nosti. Govo riti o dijalektici mimo odnosa inte rsubjektivno sti je bes mis leno, a S-O nije taj tip odno-sa. Ali, nas, ovde, ne zanima smisao dijalektike koji bi u ozbiljnoj (a ne egzibicio ni stičkoj) fi lo zofiji bio priz nat, nego smisao poimanja dijalek tike kao odnosa S-O. Šta ovakvo poi manje čini ozbiljnim?

Lukačeva (i uopšte marksistička) formula drži se jedino iz arogan t nog stava prema inter sub jektivnom odnosu u kojem se Drugi fiksira kao ob jekt, u tome je poenta. To mark sizam svojom interpretacijom i čini, te radi tog učinka fiksira i istaknuti smi sao dijalektike. Naime, činio je sve da prole tarijat učini subjek tom, a buržoaziju objektom, i da svojom pedago gijom proletarijat nauči da buržoaziju gleda iden tično: sa mo kao objekt, a ne kao Drugog. Učinak ove peda gogije bio je da se prema svim „neprijateljima re-volucije i proletarijata” pona ša mo kao pre ma stvari ma, ne radi sa-znanja, nego radi njiho vog ukla nja nja na smetlište isto rije.

Dok je Drugi bio objekt, odnosno „stvar koja govori”, u poziciji roba, diskurs kri tike ide ologije uvek je bio govor gospo dara, koji je uvek funk cionisao kao govor koji stvara. (I socijalizma je bilo samo onoliko koliko se o njemu govorilo.)

Ad. 3. „Čovek stvara istoriju, istorija ne stvara čoveka”31 – do-padljiv je i priv lačan huma ni stički iskaz koji, ozbiljno uzeto, ne go-

31 Vid. Marks , Vid. Marks , Vid. Marks , MED, t. 5, str. 82.


vori ništa. Istoriju stvara društ vena dinamika gos pod stva i rop-stva. Ume sto toga, Marks protiv Hegelovog speku lativnog idealiz-ma investira hu manističku pri ču o čoveku kao predmetnom biću na proplanku pri ro de.32 U kritici Hegelove dija lek tike iz Feno-menologije duha Marks je duboko grešio: odbaci va njem idealiz-ma odba cio je i rad refl eksije („rad duha”), od nosno grešio je što u radu samo sve sti nije video rad miš ljenja, nego mistifikaciju pred-me t nog, fizičkog rada. Zašto?

U završnoj verziji transepohalnog procesa trans for macije transcen dencije koji uključuje okret od mišljenja ka biću, od-lučujući značaj za saznanje, peda go giju i (samo)obrazo vanje do-bija predmetni rad pro letarijata kao subjekta isto rije. Materijali-zam se nameće kao više nego ubedljiva perspektiva. „Ne određu-je svest društveno biće nego biće od ređuje svest”. Znanje iz vi re iz dru štvenog bića, što bi zna čilo da njegov osnov nije noo loški, nego je ontolo ški.

Elem, na osnovu ovog preokreta Marksu je unapred pripre-mljena zamka koju ni on, ni njegovi sledbenici, nisu prozreli. Pošto su ob ra zovanje i emancipacija iz rada reflek sije mate rija lističkom interpre taci jom prevedeni u sferu fizičkog obrađi va nja stvari, ne-volja je u tome što iz te nove pers pektive svaki rad refleksije ili mišljenja nužno dobijaju izgled „mistifikovane” logike predmet-nog rada. Marks toj zamci nije iz makao. To će reći da nije shvatio da je mistifikacija materijalističke os nove posledica poslednjeg po-menutog ontološkog preokreta, tako da potez demistifikacije nije okret od mišljenja ka biću, nego upravo sup rotno. Barem kad je di-jalektika u pitanju.

Poenta je u tome da pored (ropskog) pred met nog rada postoji i rad duha, odnosno autonomni rad miš ljenja. Rob se ne obrazuje zato što fi zički radi za gospodara – kao što bi potpisali Marks, Ko-žev i os ta li koji su ih sledili – nego zato što je nateran i u rad reflek-sije, kojim jedino može i mora nešto da uradi za sebe, da bi opstao.

To znači da Marks nije konsekventno shvatio da pos toje dve dija lektike: dijalektika rada i dijalektika mišlje nja/refle ksije. Da je-ste, ne bi drugu izvodio iz prve. Ove dve vrste rada uzajamno su nesvod ljive, neophodne i komp le men tarne. Njihove dijalektike

32 Vid. Marks , Vid. Marks , Vid. Marks , MED, t. 3, str. 267-68.

54 | Milan Brdar

se ne mogu svoditi, jer su egzistencijalno suprotne – rob se pr-vim radom uni štava, drugim se obnavlja. Kada to imamo u vidu, moramo drukčije da tuma čimo smisao idea lizma: on nije kon-zervativan, nego revo lucionaran, materi jali zam je konzerva ti van i parazitski (što je, uostalom, istorija soci jalizma osve dočila). Ali, sreću ne donosi ni jedan ni drugi, jer je svaki deformisan samom struk turom odnosa.

Iz te strateške greške, u koju je Marks bio zaveden materijali-stičkom redukcijom metafizike subjekta, nižu se dalje greške koje su bile praktično po litički kobne: pošto je samosvest već otpi sao kao ideali zam, dao se na tu mačenje kako bi u logici rada refl eksije otkrio to bože misti fikovanu logiku predmetnog rada (problem

„preokretanja”). Nema, međutim, šta da se preokreće, jer je He-gel u pravu: dija lek tika je metoda uma, umnog mišljenja u samom sebi, i u tome ga podrža vaju Pla ton i Aristotel.33 Tobo ž nju Hege-lovu mistiku Marks zame njuje svojom: kako, uostalom, možemo da vidimo dijalektičko kre ta nje predmetnog sveta? Samo tumače-njem, koje će predstaviti kao neposredan empi rij ski uvid. Kardi-nalna her me neutička greška, koju je počinio u startu čita nja Hege-la, Marksu se pri viđala kao Hegelova greška i misti fi ka cija.

Pošto je logično da je izvor znanja i istine u radu reflek sije, Mar-ks je redu kcijom rad refleksije na instru men talan rad34 kao prvu istinu postav io sasvim pro b lema ti čnu stvar: da je izvor znanja i is tine fizič ki rad! Time je, u konačnom ishodu, napravio naj veću gre šku tezom da je predmetni rad medijum „obrazo vanja čove-ka”, a ne nje gove idioti zacije i oštećenja. (Zašto onda i fizički rad u konclo gorima Gulaga ne bi imao obrazovnu funkciju?) Drugim re-čima, forsiranje fizičkog rada, i njegova upotreba kao pe da goškog sredstva u socijalističkoj pedago giji, koja i od konclogora čini „ško-lu ličnosti”, ispos tav lja se kao izvedenica iz Marksovog „obra čuna” s Hegelo vim „svođenjem čoveka na samosvest”.35

33 Za sve, vid. šire Brdar (2005).Brdar (2005). (2005).34 Habermas (1975): 75, Habermas (1975): 75, Habermas (1975): 75, 75, , et passim.35 Bio je to jedan od kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u edan od kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u od kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u od kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u kobnih marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u marksističkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u čkih misti ci zama, koji se zaklju čuje u kih misti ci zama, koji se zaklju čuje u misti ci zama, koji se zaklju čuje u misti ci zama, koji se zaklju čuje u ci zama, koji se zaklju čuje u ci zama, koji se zaklju čuje u zama, koji se zaklju čuje u zama, koji se zaklju čuje u , koji se zaklju čuje u koji se zaklju čuje u se zaklju čuje u se zaklju čuje u zaklju čuje u zaklju čuje u čuje u uje u u u stavu da fizički rad oslobađa (što je i pisalo na logorima Kolime), ispo stavlja se kao iznuđen upra vo pod okriljem materijalizma i „shvatanja čoveka kao pred-metnog bića koje deluje predmetno”, a ni u kom slučaju idealizma. Taj mis ticizam je zaista svoje razrešenje našao u praksi.


Konačno, mak simalna greška hi postaze pred metno-instru-men tal nog rada na objektu prirode, kao medijumu obrazovanja čoveka, do lazi do iz raza u finalnom zak lju čku: Marksu je za održa-nje promašene teze da rad obra zuje, neop hodno, ni manje ni više, nego ukidanje pode le rada, radi ostvarenja utopije „ce lo vitog čo-veka”. U podeli rada, svaki rad je neistinit, jer nije ceo, kao što je i saznanje, svako saznanje ideološko i neisti nito, jer nije celo.36 Dru-gim rečima, sva mišljenja su ne istinita zato što uopšte postoje – na osnovu podele rada! Naizgled uverljivo sledi da, u cilju osi gu ranja istin skog rada, kao i mogućnosti saznanja istine: pode lu na umni i fizički – tre ba ukinuti, kako bi se radu vratila celo vitost.

Mark sova fan ta zija o „celovitosti” – koja nema ništa s pozi tiv-nom naukom, ne go s levom romantikom a là Ši ler37 i kompenzo-vanjem teo rij skih deficita – ušla je di rektno u komunističku uto-piju i mark sisti čku pseu do nauku. Ovu, inače promašenu tezu, o ukida nju podele rada, niko u vajnoj marksi stičkoj filo zofiji nije do 1989. pot či nio ozbiljnom is pi tivanju. A na njoj se temelje sve osta-le strateške Marksove teze:

Prvo, pošto je podela rada kla sna, njeno ukidanje poklapa se sa uki da njem klasa, kao uslo vom ukidanje države.38 Ovaj zaklju-čak će legiti m no izvesti Lenjin i ispisati monstruoz nost koja je kod Marksa već položena: soci jalizma nema bez eliminacije društ-venih klasa (što uključuje istrebljenje buržoazije),39 dok svi ne pos-tanu trudbenici.

Drugo, pošto se država temelji na klasnoj podeli rada i po što „nije ni šta drugo do sila represije nad čo vekom”, njeno ukidanje ta-kođe traži uki danje klasa.

I jedno i dru go ukidanje neophodno je radi „celovitosti čoveka” i fizičkog rada kao obrazovnog medijuma. I jedno i drugo slučaje-vi su non sequitur-a. U osnovi Mark sove teo rije je niz kar dinalnih grešaka iz ama terski pogreš nog čitanja Hege la, pro ma šaja koji su, s jedne strane, više od veka važi li kao pos led nje reči uma, a s druge,

36 Ova romantičnu šilerovsku iluziju Marks eksplicitno ističe kao svoj stav u MED, III, 239, 243, et passim.37 Vid. Vid. Vid. Cf. Schiller (1910): „Sechter Brief” (1794), S. 312.38 Po tome je Marks samo jedan od mislilaca protiv države u opštem antidržav-nom trendu moderne misli. Vid. Brdar (2006). 39 Šire, o tome dokumentovano, Brdar (2000): 260 fn 85. Šire, o tome dokumentovano, Brdar (2000): 260 fn 85.Šire, o tome dokumentovano, Brdar (2000): 260 fn 85.

56 | Milan Brdar

bili legitimacija pomora stotina miliona lju di na potezu od Jadrana do Japana. Misao XX veka, koja je para zi tirala na tim „do stig nu-ćima”, održavala je skan dal uma fi lozo fije i nau ke do 1989. go dine.

Mesijanski diskurs: Marks u vremeplovuili preticanje istorijePreticanje istorije putem proročanstva i obećanja svetsko-is-torijske emancipatorske misije tipični su za ambiciozne mislioce društava zaostalih na skali modernizacije. Kao što je Marks obe-ćavao misiju ne mač kog proletarijata u oslobađanju Evrope, 40 tako će, sedam dece ni ja kas nije, učiniti Lenjin s ruskim pro letarijatom. U oba slučaja ima mo proročanstva kojima se „pretiče” istorija i obojica su idealisti veći od Hegela.

Marksovo „preticanje istorije” vidljivo je u dve vremenski razli-čite tačke geneze njegovog učenja, čija identičnost ishoda otkriva varlji vost teo rij skog i bio grafskog saz re vanja.

Prvu tačku čini glasovit, tipično mesijan s ki stav da on, eto, objav lju je isti nu do koje „pro letarijat tek mora da dođe”.

„Mi ne istupamo nasuprot svetu doktri nar ski s novim princi-pom: ovde je istina, pred njom na kolena! Mi svetu razvijamo nove principe iz prin cipa sveta... Mi svetu samo pokazujemo zašto se on zapravo bori, a svest je takva stvar do koje on mora doći, ma-kar to i ne hteo”.41

Tipičan mesijanski diskurs: propozitivno ne objavljuje isti nu, per for mativno upravo to či ni, već samim „razvijanjem prin cipa iz prin cipa sveta”. I dalje:

„Da bi se ukinulo privatno vlasni štvo, potrebna je stvarna komu nistička akcija. Istorija će je doneti i onaj pokret koji u misli-ma već vidimo da se sam ukida, u stvarnosti će proći kroz vrlo su-rov i dugotra jan proces. Ali, mora mo smatrati za stvaran napre-dak to što smo od početka stekli svest kako o ogra ničenosti, tako i o cilju isto rijskog kretanja, svest koja pretiče to kretanje”42

Ta istina je „kla s na svest proletarija ta” koja sadrži listom sve umne razloge za radikalan prev rat ili revoluciju. Ali, ako proleta-

40 MED, t. 3, str. 157-60.41 MED, t. 3, str. 122.42 MED, t. 3, str. 250 (poslednji kurziv naš).


rijat do te istine tek mora da dođe, odakle onda ona Karlu Mar-ksu? On ne može, kao Hegel, da kaže da je „objektivni duh” oba-vio posao i pojedincu obezbedio lestve, tako da do istine samo treba da se uzdigne „radom poj ma”. Naprotiv, Marks i refe ren-cijalna proleterska klasa razli ku ju se kao sadaš njo st i budu ćnost

– on govo ri kao da se iz XX veka vre me plovom vratio u 1844. ili 1846. godi nu.

To Marksovo otkriće predstavlja idealizam par excellence, s ko-jim onaj Hegelov uopšte ne može da se poredi. Drugim rečima, dok dve dece nije kasnije (posle svog „otkrića” pomenute is ti ne) pro-pozitivno tvrdi da Hege la „okreće s glave na noge”, Marks je već 1844. prak tično uči nio suprotno – sve je okrenuo „s nogu na gla-vu”. Noge kod Hegela, kojima samosvest dolazi do apsolutnog zna-nja su – u iskus tvu. A odsustvo is kustva ne može se kompenzo-va ti nikakvim priča ma o „primatu bića”. Teorijskom maštom još manje. Nekakvo samo pre ticanje duha za Hegela je fantazija o ko-joj on ne bi pristao ni da razgo vara. He gel nije idealista, bez obzira što ope ri še kategorijama: samos vest, duh, miš ljenje, ideja. (Samo su filozofski diletanti, kao što je bio Lenjin i mnogi marksisti, mo-gao da veruje da je ide a lizam svako me sto gde Hegel pomi nje ide-ju, a materi jali zam gde koristi reč „mate ri ja”). Nije, jer je kod nje-ga apsolutno znanje kraj fenomeno lo š kog kre tanja iskustva. Okon-čanjem te gene ze samo svest više nema kud. Zato Mi ner vina sova uzleće u suton i saznaje ono što „bejaše bilo”, a ne ono što ima da bude.

No, recimo da su u navedenom slučaju u pitanju iluzije mladog Maksa. Da vidimo šta je sa starim? Drugi element velikog pretica-nja istorije, sadržan je u sre dištu nje go ve naj jače, naučno-analitič-ke apst rakcije: u kon st ruk ciji pravne jed na ko sti ka pi ta liste i rad-nika u Kapi talu. U njoj je, veli Marks, razmena moguća samo kao zajed nički akt volje:

„Toga radi, moraju jedan drugog priznati kao privat ne vlasnike. Ovaj pravni od nos, čiji je oblik ugovor, bio ovaj oblik zakonski raz-vijen ili ne, jeste odnos volja... Ovom prav nom odnosu... sadrži nu daje sam ekonomski odnos”.43

Ova konstrukcija mu je, kao što je poznato, omogućila punu

43 MED, t. 21, str. 85.

58 | Milan Brdar

dra ma ti zaciju kapi talističke eksploatacije. A kada se njeni elemen-ti pre vedu u medijum stvarnog eko no m skog živo ta, ekvi valenti anali tič kim tipo vima postaju društ ve no-eko nomske grupe, odno-sno stvar ni (ov la šće ni) pred sta v nici obeju strana. Borba, kako sam kaže, „ukup nog kapita li ste” i „ukup nog radni ka”: rad ni č ke klase44 je put ka ceni rada: ova nije stvar mirne saglasno sti volja. A to zna-či da rad nik, kao pred stavnik radnika u prego vorima s predstav-ni kom kapi ta lista, može i mora da bude samo predstav nik rad-ničkog sin dikata koji ugo vara i para fi ra cenu rada za sve pripadni-ke datog sindikata.

Ali, gde je pravna jed na kost u stvar no sti pedese tih godina XIX veka? Nara v no, nigde. Bivši mark sisti reći će da je to anali tička aps trakcija, a nije opis stvar nosti! U redu, ali po en ta je u tome da Marks nije poštovao tu raz liku. Njeno zanemarivanje tipično je za na uč ne ama tere, samo što je u Marksovom slučaju po ništenje uči-nak i do dat nog impulsa me sijan skog volun ta rizma. Konstruisana činje nica pravne jedna kosti u dru goj polovini XIX veka postoji je-dino u Mark sovoj knjiškoj apst rakciji kapi talizma. To ga nije ome-talo da bude pro tiv sindikata i političke emancipacije radnika.

U Marksovom dualizmu pravne jednakosti i bezdušne eksp-loata cije, možemo pregledno da razgraničimo dve taktike: soci-jaldemo krat sku i komu ni stičku.

Za soci jal demo kra tiju je tipično pomeranje težišta ka polu pravne kompo nente: ona se zalaže za uspostav ljanje pravne jed-nakosti i poli tičku emanci pa ciju radni ka. Što se tiče same apstrak-cije, ona se uzima kao teorijska konstrukcija do koje stvar nost tek treba da se izdigne.

Socijaldemokratija, počev od Marksovog vre mena, ide na poli tičku eman ci pa ciju radničke klase, do prizna vanja radni-ka kao građa nina (citoayen), do opšteg prava glasa, zagarantova-nog prava na udru ži vanje, osni va nje sindi kata, sve do stepena koji je u Markso voj apstrak ciji skiciran: do spo ra zu mevanja i sklapa-nja ugovora. To znači an ga žovanje u borbi za rad ničku stvar ula-skom soci jalističke par tije u parlament i, dalje, bor bu za socijali-zam parlamen tar nim sredst vima.

Komunistička taktika, nasuprot prethodnoj, pomera težište

44 Ibidem, t. 21, str. 209-10.


ka dru gom polu Mark sove apst rakcije, utoliko što teži uki danju eksploa ta cije! Sama apstrakcija uzima se kao gotova činje nica (što je značilo istorijsko pravljenje goto vine od veresije), tako da sklad teorije i stvar nosti nije problem. Umesto da se stvar nost diže ka teoriji, ova mora da se spusti ka stvarnosti.

Dok su u prethodnoj taktici osnovni razlozi političkog angaž-mana obes p rav ljenost radnika i pravo, u ovoj drugoj osnovni raz-log za revo luciju su eks ploa tacija i nepra vda. Revolucija je zato planska taktika zaposedanja vlasti u cilju realizacije komu nizma, što će reći da bi se odjed nom uspo sta vili odno si svetske pravde. To znači da njena svrha nije uspostava prava, nego njegova eli-minacija kao maske nepravde. Prema tome, neop hod no je uki nu-ti drža vu, a proces osloba đanja oba viti mimo medijuma bilo ka-kvog prava.

Ova taktika temelji se na sudu o bezvrednosti političke i prav-ne eman ci pacije rad nika. Tu je Karl Marks prvi, što će reći da je i te kako odgovoran za sve tegobe emancipacije u vezi sa politič-kim slobodama i pravima. Pošto sve to „ostaje u okvirima građan-skog dru štva”, neop hodna je revo lucija koja će prevladati politi čku eman cipaciju, a, s ukidanjem države, ukinuti i pravo kao buržo a-sku katego riju. Markso va odgovornost za okasnelu modernizaciju zema lja tranzicije di rek tno proističe iz ovog dubokog nerazume-vanja građa n ske političke eman ci pacije i njegovih kobnih posledi-ca (nerazu me vanje značaja sindi kata, parlamentarne borbe, for-malne slobode, države...)45

Rad i refleksija: kvazidijalektika i manipulacijaOd momenta Marksove objave pomenute istine, postavlja se pita-nje kako pro le ta rijat da dođe do istine – „do koje tek mora da dođe”. Mar ksova teorija govo ri o jednom načinu: putem rada i borbe. Ali sama pojava njegovog učenja otvara novu, komotniju perspekti-vu: ume sto „dugog kur sa” istorije, do istine se može doći „kratkim kur som”, mimo rada – čitanjem njegove knjige! Li ni jom ove druge mo gućnosti, umesto radnika koji rinta u fabri ci dolazi teorijski ili par tij ski radnik, koji nikad u životu ništa nije radio, sem što je či-tao Marksa i pro pa girao njegovo učenje.

45 Vid. Brdar (2000): 291, Vid. Brdar (2000): 291, Vid. Brdar (2000): 291, et passim.

60 | Milan Brdar

Unutrašnji problem Marksove teorije je odnos uma i rada, a to znači odnos njegove nauke i sopstvenog subjekta, što je srž pro-blema teorije i prakse. Odnos uma i rada centri ran je na odnos re-ferentnog subjekta, to jest proleta rijata, prema njegovoj nauci, za koju sam veli da prois tiče iz po zi cije i iskustva proleta rijata, dodu-še u velikom „preticanju”.46 Os nov na dilema: da li će proletarijat svojim radom, fizič kim dirin čenjem i obradom prirode u za guš -lji vim fabrikama, uklju čujuči borbu na bari ka dama, zaista doći do marksizma, koji već poseduje njegovu „isti nu o sebi”. Ima li rad za-ista tako ču des nu moć, ili je neop hodno svemu opet dodati – rad ref eksije, u cilju pedagogije subjekta?

Deklarativno, ontološki osnov teorije je pro leta rijat koji materijal-no radi, njegov položaj u poretku proizvodnje. Na ovom nivou teo-rija je mate rijalistička, nasuprot idealizmu. Faktič ki, teorija je osnov moguć no sti proletarijata (u stvar nosti) kakav je u teoriji, koja nasto-ji da „zah va ta njem masa” tek kons tituiše sopstveni subjekt. Teori-ja ima funkciju supstancije pro leterskog subjekta. To je idealizam – zaklonjen materija li s tič kim deklara cijama – veći od Hege lovog. Dok u Hegelovoj fe no me no lo giji nema preticanja, Marksova teorija nije rezultat fe no me no lo gije svesti radnika, koji materijal no radi, nego feno me no lo gije sve sti moder ne građanske leve inteligencije, opte re-ćene mitom o nedo vr še nosti re vo lucije. Otuda proističu sve zablude koje će čovečanstvo, u toku XX veka, izuzetno skupo stajati.

I kao što smo istakli da u sklopu gospodstva i ropstva posto-je dve vrste refleksije, tako je i ovde. To će reći: iako je Marks logi-ku refleksije sveo na logiku rada (i izvodio je iz nje), njegova misao ipak je istra ja vala u njihovom dualizmu i nesvodljivosti. Pokazalo se, nai me, da je neophodan nosilac umnog rada proleta rijata, koji će mu istumačiti smi sao njego vog fizič kog rada i svega ostalog. To je onaj, ranije pomenut komotniji put.

Komotniji da, ali sa zastrašujućom cenom koju smo svi platili, ovako ili onako. Naime, odnos proletarijata i nosio ca svesti bio je s Hege lovog stano vi šta uspostavljen apsur dno, pa se tako i završio. Reč je o tome da je nosilac refleksije (partijska avangarda), osvaja-njem vlasti, došao u po zi ciju gospodara, što, u stvari, znači da se marksizam, od trenutka isto rijskog i političkog trijumfa utemeljio

46 MED, t. 3, str. 122, 250.


na besmislenoj fikciji: da gospo dar neće parazitirati, nego će, na-vodno, za roba da reflek sivno radi, dok rob-radnik za njega dirin-či u fabrikama! Zbog te gos pod ske pozi cije svaka samorefleksija marksizma bila je i ostala mršava i smešna. Tako đe, iz istog razlo-ga, pomenuta bes mislica marksizmu je došla glave, zato što onaj ropski rad refleksije nije bio ukinut (niti je mogao da bude), nego je drugarskim pritiskom odozgo samo bivao više indukovan. Učin ku tog rada pripada ishod: da su od mark sizma na kraju pobegli svi koji su mislili svojom glavom. Marksizam je i odumro – kao para-zitska gos podska svest.

Dakle, činjenična istorija socijalističkih manipulacija i preva-ra (gos podar i rob kao „drugovi”) i užasa unapred založena je u mark si stič kim naka radnim (neodr živim) konstruk cijama, a bilo je moguće antici povati ih pažlji vim tuma čenjem Hegelove struk ture gospodara i roba!

Pravac obnove: od Marksa do KontaModerna je hronična sinhronija istorijskih asinhronosti. Da je to tačno, vidi se po izloženim toposima koje karakterišu dva tipa od-nosa: oni su asinhroni i sinhroni u isti mah. Ali drugi primer nam je pogodniji za okončanje ovog izlaganja. U vreme kada se revo-lucija u Francuskoj završava, u Pruskoj se o njoj tek sa njari. Slu-čaj zna čajne istorijske asinhronije je koincidencija Ogista Konta i Karla Marksa. Dok prvi društvo motri s kra ja revo lu cije – u na-stojanju da istakne neophodnost pozitivne strategije uz pod re đe-nost mašte posma tranju i pravi plan reforme, drugi ga motri s po-četka, usled „neost va renosti ideala revolu cije” – radi čega traži prelaz na revolucionarne mere, u primatu mašte nad činje ni cama, i u fazi po litičke metafizike.

Posle pada Ber linskog zida i izdaha revo lucije „ko ja je tekla”, do-lazi do pada njene političke meta fi zike, tako da se nala zimo u pre-lazu od Marksove do po zi cije Konta. To nije kretanje una zad, nego napre dak na skali socijalnog i političkog učenja koji traži kristali-zovanje određenih pouka. Ta kardi nalno izmenjena situa cija dik-tira nam neko liko značajnih zaključaka:

1) Pošto se pokazalo da je revolucija sa svojim radikaliz mom uza ludna stvar, na osnovu praktičnog zaključka uma iz isku stva sle di prelaz:

62 | Milan Brdar

od revolucije ka reformizmu.Najjači argument tome u prilog je jadno stanje postso cija lis-

ti čkih druš tava, koja se iz istorijskog ćorso kaka iz bavljuju putem re for me, što je tokom poslednjih godina predmet rasp rave pod eufemis tičkom te mom „tran zicije”.

2) U drugom koraku, to znači prelaz:od netrpeljivosti ka toleranciji,

što omogućuje, s jedne strane, legalizovanje i stabi li za ciju neo p hodnog poli tičkog plura lizma, a s druge, pov ra ta k ra zumu, smire nje i uozbi lje nje uma (ako je njegovo „ozbiljenje” već skanda-lozno propalo).

Padom utopije i istorijskom parodijom njene „naučne ute me lje-no sti” dispo zitiv društvene nauke u postsoci ja lizmu mora da pro-đe kroz značajne pro me ne. Ako imamo u vidu Konta i Marksa, kao dva para dig ma tična slu čaja XIX veka u pogledu razli čitih uslo va moguć nosti ute me ljenja nau ke, jasno je da nam sledi neiz bežno i izuzetno poželj no po me ranje

od političke metafizike, ka pozitivnojpolitici i pozitivnoj nauci.

Taj korak napred izdiktiran je nezaustav lji vim pro ce som ras-pada poslednje političke metafi zike u kojoj je prole ta rijat bio sup-stan cija-subjekat isto rije kao pos led nja varijanta trans for ma cije tran scen dencije. To povlači neizbežno „pada nje” na nivo po zi tiv no ras hlađenog ili raš čaranog (Entz auberte) stanja sveta. Ova velika promena manifestuje se kao „tranzi cija” sviju stva ri od pola meta-fizički podr ža vane sup stan cije na pol funkcije i odno sa.47 Suš tina nestaje nes ta nkom onost ranosti ili „smrću boga” (koja je „smrću uto pi je” do ve dena do kraja), a pos lednji vid tran scen den cije nesta-je padom mark si stičkog istori ci zma.48 Zato dekonstrukcija politič-ke metafizike vodi u pome ra nje:

od uto pi zma ka realizmu (od prin cip želje na princip real nosti);

što vodi u okret: od mašte ka pos ma t ranju. To, na ravno, ne znači na pu šta nje teorije, nego ozbilj nije uvaža vanje činje nica (nasu p rot njenom ra ni jem preziru u okviru „kritike pos to jećeg”)

47 Cassirer (1953): 305-06, Cassirer (1953): 305-06, (1953): 305-06, et passim.48 Brdar (1981): 77-98.


u njenom in teresu.49 Ovo uključuje neop hodnost pre la za od me-si jan ske umišlje nosti isto rijske pozvano sti ka sokra tov skoj skro m-nosti i fa li bi liz mu ( falibilism – pogre šivosti) i ka poslednjem, za nas značaj nom, po meranju:

od kritičke teorije ka kritičkom racionalizmu,odnosno pozitivizmu kao perspektivi, osnovi i kao jedino me-

ro dav nom okviru samoreflek sije društvenih nauka i filozofije i po-litičke prak se. Emancipatorski kapacitet te perspektive do sada nije bio isproban, tako da nije ni poznat.

Kraj mišljenja tipa kritičke teorije društva, koji iz izlo ženog sle-di, kao kraj mark sizma, ne mora da znači i kraj kritike, nego ne-ophodnost njenog preutemeljenja ili reseto vanja u metodi. Kome je do toga stalo, dužan je da njenu mogućnost pokaže na savre-men način.

A utvrđivanje nabrojanih i drugih zabluda kod Marksa, njihovo evi den tiranje i priznavanje predstavlja dovršenje procesa ema n -cipacije, na nesanjan način – idući protiv osnovnih pos tav ki Mar-ksa i marksizma. Uostalom, uvek moramo da ispravljamo grešku što smo sinovi svojih očeva. To ne dugujemo nikome do sebi.

LITERATURA:Adorno, T. W., u.a. (1976): Der Positivismusstreit in der deutschen Soziologie, Luchterhand Verlag, Darmstadt und Neuwied, 5. Aufl.Adorno, T. W., Horkhajmer (1974): Dijalektika prosvetiteljstva, Lo-gos, Sarajevo. Brdar, Milan (1988): Kritika kao neosholastika: o metodi ukida-nja teorijskog plu ra vlizma, Sociološki pregled; vol. 22, br. 3, str. 201-28.(1989) Vera-znanje-moć: interpretacija i kritika u ‘kritičkoj’ i ‘tradicio nalnoj’ teo riji društva, Theoria, 32, br. 3-4, str. 5-29(1992): Megaideologije i problem sinteze: nacrt za kritičku reva-lorizaciju društ veno-naučnih paradigmi, Theoria, 35, br. 1, str. 69-96(1997): Osnovna metateorijska pomeranja u dispoziciji post-socija-

49 Vid. šire, Brdar (1988). Vid. šire, Brdar (1988).Vid. šire, Brdar (1988).

64 | Milan Brdar

lističke misli posle sloma socijalizma, u: Vidojević Z., V.Tomanović, M. Janićijević (ur.) Pro mene post socijalističkih društava iz socio-loške perspektive, naučni skup, Beo grad, 12-13. decembar, 1996, Institut društvenih nauka - Centar za sociološka istraživanja, Be-ograd, str. 61-84.(2000): Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitariz-ma 1917–1923, Službeni list, Beograd.(2001): Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923–1929, Službeni list, Beograd.(2002): Filozofija u Dišanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vekov ne filozofije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad.(2004): „Laudibus sensum communem: aktuelnost Kan tove transcendenta lne filozo fije iz ugla njene semio tičke transformaci-je”, Arhe, 1, no. 1, str. 199–222. (2005): Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samo ref eksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva, Stylos, Novi Sad.(2006): „Vindicae Contra Tyrannos: odbrana države kao mediju-ma društvene integracije”, Treći program, br. 129–130, I–II, str. 195-224.Bubner, R. (1982): „Habermas’ Concept of Critical Theory”, Ha-bermas: Critical Debates, J. B. Thompson and D. Held, (eds.), The Macmillan Press, London.Burtt, E. A. (1932): The Metaphysical Foundations of Modern Physical Science, Doubleday & Co., Inc., New York.Cassirer, Ernst (1953): Substance and Function & Einstein’s Theory of Relati vity, Do over Publ., New York.Dekart, R., Rasprava o metodi/O dobrom vodjenju svog uma u istraživanju istine, FDS, Beograd, 1956.Frankena, W. K. (1939): „Naturalistic Fallacy”, Readings in Ethical Theory, W. Sellars & J. Hospers (eds.), Appleton-Century-Crofts, Inc, New York, 1952, pp. 103-114.Gierke, O. (1957): Natural Law Theories 1500-1800, Bacon Pre-ss, Boston. Habermas, J. (1975): Saznanje i interes, Nolit, Beograd.Horkhajmer, M. (1976): „Tradicionalna i kritička teorija”, Tradicio-nalna i kritička teorija, BIGZ, Beograd.


(1989): Kritika instrumentalnog uma, Globus, Zagreb.Jaeger, W. (1936): Paideia: Die formung des griechischen Menschen, Bd. I, Walter de Gruyter & Co., Berlin und Leipzig, 2. Aufl.(1947): „The Praise of Law”, u Interpretations of Modern Legal Phi-losophies: Essays in Honour of Roscoe Pound, P. Sayre (ed.), New York, 1947.Kant, Immanuel, Werke im sechst Banden, Wilhelm Weischedel �Hrsg.], Insel Verlag, Frank furt am Mein, 1964:KrV: Kritik der reinen Vernunft, Bd. II.KpV: Kritik der praktishen Vernunft, Bd. III.BWA: „Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?” (1784): Bd. VI, S. 53-61.ApH: Anthropologie in pragmatischer Hinsicht (1798): Bd VI.Kont, O. (1989): Kurs pozitivne filozofije, Univerzitetska riječ, Nik-šić.Kornblith, Hilary (1983). „Justified Belief and Epistemically Res-ponsible Ac tion”, The Philosophical Review, 92 (1983), pp. 33-48.Lorenzen, Peter (1976): „Scientismus versus Dialektik”, u Her-meneutik und Dialektik I: Methode und Wissenschaft, Lebenswelt und Ges chichte, J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tübingen, S. 57-72.Lukacs, Georg (1977): Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb.Marks, Karl, Engels, Fridrih – MED Dela, u 46 tomova, Prosve-ta, Beograd, 1979.Markuze, H. (1977): „Filozofija i kritička teorija”, Kultura i druš-tvo, BIGZ, Beo grad. (1968): Čovjek jedne dimenzije. Logos, Sarajevo.Schiller, F. (1910): Schi llers philosoph ische Schrif ten und Gedichte (Auswahl): E. Kühnemann �Hrsg.], Felix Meiner, Leipzig, 2. Aufl.Strauss, Leo (1971): Prirodno pravo i istorija, Logos, Sarajevo.Topi tch, Ernst (1961): Sozialphilos ophie zwischen Ideologie und Wissenschaft, Her mann Luchte rhand Verlag, Neuwied. Weber, Max (1947): Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tübin gen, Vierte Aufl.(1986): Metodologija društvenih nauka, Globus, Zagreb.Winch, Peter (1960), Idea of Social Science and Its Relation to Philoso phy, R. & K. Paul, London.Wolin, S. S. (1961): Politics and Vision: Continuity and Innovation in Western Political Thought, George Allen & Unwin, London.

66 | Milan Brdar

Milan Brdar, University of Novi Sad

Karl Marx’s Heritage: Political Metaphysics, Seduced Emancipation and Wishbone Ash

The article provides a reconstruction of the background to the for-ming of Marx’ thought, that could be helpful in understanding its main traits, its main shortcomings, as well as its ideological cha-racter. This background consists of three processes: first, there is a transformation of transcendence in keeping with the crisis of re-ligion and upheaval of secularization: the key role here belongs to the transfer from the topos of People and Nature to the topos of Class and History; second, the quarrel between Rationalism and Romanticism; and third, the transformation of XVIII century’s natural law theory into the theory of historicism. That is to say that Marx’s thought is successor to critical Enlightenment under the new historical and polemical circumstances. On such groun-ds, the theses that the author maintains are: that Marx is the cre-ator of the last political metaphysics; that his doctrine is not com-pleted as a science, i.e. that it is ideology; that Marx was an idea-list much more than Hegel was; that his criticism of ideology lacks epistemic value in its results; that he also affords a mystical con-ception of dialectic which has no emancipatory capacity. Expla-nation is also given to the fact that the last phase of emancipation has unfolded contrary to Marx’s main theses.

nasleđe karla marksa: politička metafizika, zavedena ... · politička metafizika, zavedena...

Documents