nauka i pseudonauka - ateisti srbije

Godine 1981, mala religiozna sekta u Arizoni pripremala se za vaæan doga-œaj. Voœa sekte, Bil Mopen (Bil Maupin), objavio je da je posle 16 godina pro-uåavanja Biblije utvrdio da ñe 28. juna te godine nastupiti smak sveta. Nepo-sredno pre toga doñi ñe Isus Hristos i sledbenike ove sekte povesti put neba.Sakupilo se oko 50 vernika, ali zakazanog dana nije se dogodilo ništa vrednopaænje. Mopen je izjavio da je naåinio omašku u proraåunu (“Nije Bogpogrešio, greška je moja”), ali da ñe jednoga dana Isus svakako doñi. Trebasamo biti strpljiv.

Nekoliko godina kasnije, sveštenik Oral Roberts (Oral Roberts) rekao jeda mu se javio Isus i da mu je poverio zadatak da pronaœe lek protiv raka.Odmah je osnovao istraæivaåki centar koji je prozvao “Kula vere” i zatraæioda mu svi vernici pošalju po 240 dolara, kako bi mogao da obavi istraæivanjai da ispuni zavet dat Isusu.

Krajem marta 1997. godine, grupa od 38 ålanova sekte Nebeska kapija(Heaven’s gate) poåinila je kolektivno samoubistvo. Opravdanje za ovaj ko-rak pronaœeno je u uverenju da kometu Hale-Bopp, koja je upravo prolazilakroz Sunåev sistem, prati veliki vanzemaljski svemirski brod i da na njemuima mesta za sve koji u odgovarajuñem trenutku napuste ovaj svet. Posle to-ga, oni ñe biti odvedeni na novi nivo stvarnosti, o kome mi smrtnici i ne sa-njamo da postoji.

Šta znaåi verovati u nešto, a šta traæiti dokaze da bi se verovalo? Iskre-no reåeno, mi ne moæemo da dokaæemo da su uverenja ljudi iz ovih sekti ne-taåna. Nije nemoguñe da ñe veñ sutra Isus doñi i da ñe od smaka sveta spasi-

301

NAUKA I PSEUDONAUKA

9

9

“Nauci nije potreban misti-cizam kao što ni misticizmunije potrebna nauka, ali jeåoveku potrebno i jedno idrugo.”

(Fritjof Capra)

ti svih 50 Mopenovih sledbenika, kao ni da ñe Oral Roberts uskoro pronañilek protiv raka. Moæe li neko da dokaæe da 38 ålanova Nebeske kapije u ovomtrenutku ne gleda Zemlju sa vanzemaljskog svemirskog broda i ne posmatranas sa æaljenjem, jer smo ostali da tavorimo kao smrtnici i nikada neñemoupoznati novi nivo stvarnosti?

Moæda ñe neko reñi da su navedena verovanja toliko besmislena da tone treba ni dokazivati. Ako bismo to prihvatili kao razlog da ih odbacimo, is-to tako bismo morali da se odreknemo i velikog broja nauånih teorija, jer ve-ñina njih zvuåi još neverovatnije. Ne samo da je teško da ih neko ko se ne ba-vi naukom shvati, nego se snaæno protive zdravom razumu i ustaljenomshvatanju sveta i prirode.

U nauci, recimo, postoji široko prihvañena teorija o Velikom prasku (BigBang), kojim je stvorena cela Vasiona. Nauånici su uspeli da mnoge aspekteove teorije predstave samo njima razumljivim matematiåkim jezikom, pa i daizvedu neke eksperimente åiji rezultati iznenaðujuñe dobro podræavaju ovuteoriju. Ipak, nama nije baš lako da u svoje shvatanje sveta ukljuåimo pojamsingulariteta, kojim se opisuje stanje u kome su, pre Velikog praska, sva ma-terija, prostor i vreme postojali u jednoj taåki bez fiziåkih dimenzija. To nijebila taåka u prostoru i vremenu, jer su se sav prostor i vreme nalazili u tojtaåki. Nije lako ni zamisliti eksploziju koja, åak posle petnaest milijardi godi-na, još uvek traje. Vasiona se neprekidno širi, a mi brzinom od 870 000 kilo-metara na sat putujemo na jednoj maloj åestici koju zovemo Zemlja. Isto tako,Vasionom putuje i nezamislivo veliki broj razliåitih objekata od kojih svakiima svoju genezu: raœa se, oslobaœa energiju, umire ili menja oblik. U tojzbrci najåudnije su crne rupe, gde bi trebalo da vreme i prostor išåeznu i dakraj vremena nastupi trenutno.

I fiziåki zakoni ponekad se protive zdravom razumu. Teorija relativite-ta, recimo, uåi nas (a eksperimenti to dokazuju) da se vreme i prostor menja-ju kad se tela kreñu ekstremno velikim brzinama, tako da je teoretski mogu-ñe da majka posle povratka sa svemirskog putovanja bude mlaœa od svojeñerke. Još åudnija je kvantna mehanika, u kojoj matematiåki opis energijeelektrona pokazuje da on moæe da prolazi kroz “vremenski tunel” ili da bu-de na više mesta u isto vreme (setite se u kom kontekstu smo govorili o bilo-kaciji u poglavlju Åuda / Sai Baba). Neki od postulata kvantne mehanike na-vode na još åudniji zakljuåak da stvarnost ne postoji dok je naša svest “neosvetli”, to jest dok je mi ne vidimo.

Zašto bismo verovali ovako neshvatljivim teorijama, ako ne verujemoidejama koje nude Mopin, Roberts i ålanovi Nebeske kapije? U åemu je razli-ka izmeœu nenauånih i nauånih teorija?

302

Znaåaj dokaza

Neka “narodska” verovanja zasnivaju se na istini, a neka na zabludi. Isto va-æi i za odreðene nauåne hipoteze; razlika je samo u tretmanu ovih uverenja.U domenu religije ili verovanja u paranormalne pojave nema dokaznog pos-tupka i nije dozvoljena sumnja: sledbenici su duæni da veruju u sve što oso-ba od autoriteta tvrdi. Pokušaji provere tih tvrdnji ili se kaænjavaju, ili se zanjihov neuspeh okrivljuje neki spoljni faktor. Najåešñe se u filozofiju vere ilipraznoverja unapred ugraœuje faktor neproverljivosti (samim tim i neobori-vosti) tvrdnje: test telepatije ili telekineze nije uspeo zato što ga vode skepti-ci koji emituju negativne talase, rašljar nije pronašao vodu zato što ga na-slage rude ometaju svojim zraåenjem a nadrilekar nije spasao æivot bolesni-ku zato što on nije bez rezerve verovao u svoje izleåenje. Ako ispostavimobilo kakav dokaz koji obara tvrdnju, dobiñemo novo “zato što”, manje iliviše maštovito; jedino što sigurno neñemo dobiti, to je priznanje “nisam upravu”. Tako dolazimo do zakljuåka da u ovim domenima proverljivosttvrœenja nije dobrodošla i da je na svaki naåin treba izbeñi.

Zanimljivo iskustvo iz svojih studentskih dana iznosi Riåard Dokins(Richard Dawkins):

Kad sam bio student, impresionirala me je reakcija jednog veoma pošto-vanog starijeg nauånika sa Oksfordskog odeljenja za zoologiju, kad je pose-tilac iz Amerike javno oborio njegovu omiljenu teoriju. Stari nauånik jekrupnim koracima došao na binu amfiteatra, srdaåno stegao ruku Ameri-kancu i duboko potresen rekao: "Dragi åoveåe, æelim da vam zahvalim. Biosam u zabludi åitavih petnaest godina". Posle ovih reåi, mi smo mu aplau-dirali dok nas dlanovi nisu zaboleli!

Moæete li da zamislite nekog astrologa, proroka ili “belog maga” kako izgo-vara sliåno priznanje?

Za razliku od verovanja u paranormano, da bi neka teorija dobila ulaz-nicu u svet nauke, ona pre svega mora da bude proverljiva. I više od toga:kao što nas je uåio filozof i teoretiåar nauke Karl Poper (Karl Popper, 1902-1993), svaka tvrdnja mora da bude oboriva. Drugim reåima, da bi se pristu-pilo proveri tvrdnje, neophodno je da postoje dve moguñnosti: da ona moæeda se pokaæe taånom, ali i pogrešnom. Neoborive tvrdnje ne smatraju se una-pred dokazanim, nego besmislenim. O ovome ñemo uskoro opširnije govoriti.

Izvinjenja koja poåinju sa “Tvrdnja je pala na proveri zato što...” ne zna-åe mnogo. Ako eksperiment nije uspešno proverio hipotezu, onda se hipote-za smatra oborenom; primedba koja sledi posle “zato što...” moæe da se isko-risti da bi se hipoteza preformulisala ili da bi se izmenili uslovi pod kojima

303Nauka i pseudonauka

ñe novi eksperiment biti izveden, ali ne i za progledavanje kroz prste i usva-janje neproverenih hipoteza.

Oåigledno, nauånici su “teški” ljudi. Kod njih sve mora da se dokaæe,inaåe ništa od nauke. Oni stvaraju modele i testiraju ih onoliko koliko je topotrebno, pri åemu se odbacuju oni koji se nisu dokazali kroz eksperimentei posmatranja, dok se ne ukloni svaka sumnja u njihovu valjanost. Osim to-ga, zahteva se još i da rezultat eksperimenta bude predvidljiv - nauånik mo-ra teorijom da objasni ponašanje svih elemenata i da eksperimentom samopokaæe da je model bio taåan. Rezultati ovih teorija i eksperimenata stvorilisu nauåni pogled na svet, koji je daleko od savršenog, ali se sa svakom no-vom teorijom kreñe ka Istini (sa velikim “I”), jer ga upravo strog i skeptiåanstav åuva od stranputica i zabluda.

Gde je Istina?

Godine 1666. Isak Njutn (Isaac Newton) objavio je Teoriju gravitacije. Bio jeto jedan od najveñih intelektualnih izazova toga vremena. Ovom teorijomobjašnjena su sva dotadašnja osmatranja i pomoñu nje su naåinjene progno-ze kretanja nebeskih tela. Merenja su pokazala da su proraåuni taåni i da jeteorija ispravna, bar u granicama preciznosti ureœaja toga vremena. Teorijitada ništa nije moglo da se zameri i ona je prihvañena kao Istina.

Tokom devetnaestog veka, upotrebljeni su još precizniji instrumenti ipokazalo se da postoje neka neslaganja izmeœu proraåuna naåinjenih pomo-ñu Njutnove teorije gravitacije i nekih izmerenih podataka. Ubrzo je AlbertAjnštajn (Albert Einstein) objavio najpre posebnu, a zatim i opštu teoriju re-lativiteta, kojima su objašnjene uoåene razlike i naåinjene nove prognoze;pokazalo se da su te prognoze taåne u okviru preciznosti instrumenata togavremena. Ajnštajnovoj teoriji relativiteta ništa nije moglo da se zameri i takoje ona prihvañena kao Istina.

Šta se promenilo? Istina, svet ili zakoni fizike? Ni jedno. Mi æivimo u is-tom svetu u kome je æiveo Isak Njutn i od tada se ništa znaåajno nije prome-nilo. Njegova pravila još uvek vaæe i isto su toliko taåna koliko su bila u tovreme. Promenili su se samo naši kriterijumi: zainteresovali smo se za feno-mene u kojima vladaju ekstremni uslovi - recimo, veoma velike brzine kre-tanja tela, uporedive sa brzinom svetlosti. A pri tim uslovima dolazi do poja-va za koje Njutn, zbog ograniåenog dometa nauke u 17. veku, nije mogao dazna. Kad se posmatraju predmeti koji se kreñu brzinom bliskom brzini sve-tlosti, postaju primetne i izmerljive promene u masi tih predmeta, kao i di-menzije prostora i vremena u kojima se oni kreñu. Sliåno se dogaœa i u veomasnaænim gravitacionim poljima, kakva mi verovatno nikada neñemo iskusiti.

304

U normalnim uslovima, Njutnova i Ajnštajnova teorija dañe rezultate koji sepraktiåno ne razlikuju; jedino što ñe nam za proraåune po Ajnštajnovoj teori-ji biti potrebno više vremena i znanja, jer je matematika kojom se ona sluæineuporedivo sloæenija.

Mada ovim stalnim pomeranjem kriterijuma po kojima se sudi o Istininauka zapravo pokazuje svoju fleksibilnost i sposobnost za napredovanje,zagovornici postojanja “onostranog” proglasiñe to za nedoslednost i iskoris-titi za borbu protiv nauånog pogleda na svet. Oni rado iznose i primedbu danauka nema odgovore na sva pitanja; ovo je taåno, ali tamo gde ona ima od-govore, oni su ispravni. Mi se do te mere svakodnevno sluæimo plodovimakoje nam nauka nudi, da više niko ne sumnja u taånost tih odgovora.

Nauåni metod

U nauci je standardizovan postupak kojim se dolazi do priznatih nauånihistina i kojim se formira nauåni pogled na svet. Ako veñ imamo problem zakoji traæimo nauåno objašnjenje, postupak se sastoji od stvaranja teorije kojañe, ako se pokaæe ispravnom, razjasniti problem i eksperimenta kojim se teo-rija podvrgava proveri. U zavisnosti od ishoda eksperimenta, teorija se sma-tra dokazanom (prihvata se) ili oborenom (odbacuje se). Evo kako glasi ceopostupak, korak po korak:

1. PROBLEM. Formulisati problem tako da se nedvosmisleno vidi šta je pi-tanje i koju pretpostavku (hipotezu) treba proveriti.

2. TEORIJA. Ideja o tome šta se nalazi iza pojave koja se istraæuje i kojimmetodama se treba sluæiti u proveri teorije (u nauci “teorija” ne znaåi “pret-postavka” ili “hipoteza” veñ se odnosi na åitavo uåenje o nekoj pojavi).

3. EKSPERIMENTALNA PROVERA TEORIJE. Kreiranje i izvoðenje testakoji ñe potvrditi ili oboriti teoriju.

4. ANALIZA I DISKUSIJA PROVERE. Poreðenje sa rezultatima drugih au-tora, koji se odnose na sliånu problematiku.

5. ZAKLJUÅAK kojim se pruæa odgovor na pitanjeda li, i u kojoj meri, rezul-tati eksperimenta potvrðuju teoriju. Treba biti oprezan da na zakljuåak ne biuticala predubeœenja ili predrasude koje svaki ispitivaå, buduñi da je i samljudsko biñe, unosi u ispitivanje. Dakle, zakljuåke je dozvoljeno izvoditi samona osnovu dokaza koji su provereni i potvrœeni, bez obzira na liåne æelje isopstveno shvatanje pojave koja se ispituje.


Neke nauåne hipoteze u neempirijskim disciplinama tako su sloæene danjihovu proveru vrše åitave generacije nauånika, pa ipak nemamo pouzdanodgovor na pitanje da li su taåne. Kad se i na to pronaðe odgovor, one ñe ilibiti odbaåene ili ñe dobiti status nauånih istina. Ipak, rezultati jednog ekspe-rimenta uglavnom se ne usvajaju automatski niti se koriste za donošenje za-kljuåaka; što bi se nauånim jezikom reklo, rezultati pojedinaånih eksperi-menata nisu konkluzivni nego sugestivni. Oni se objavljuju u struånim publi-kacijama, posle åega se od strane drugih nauånika analiziraju, kritikuju iuglavnom se sliåni eksperimenti sprovode na više mesta u svetu. Niko se neplaši da ñe mu ideja biti ukradena, jer je veñ ustoliåeno pravilo da je autorideje onaj ko je prvi objavio.

Novi eksperimenti najåešñe se izvode pod stroæijim uslovima, pri åemuse grozniåavo traga za slabostima i nedoreåenostima poåetnog eksperimenta.Svako ko pronaðe neki nedostatak odmah ñe pokušati da usavrši teoriju ilida drugaåije osmisli i izvede eksperiment i objaviñe svoja zapaæanja, što ñe injemu doneti priznanja.

Veoma je vaæno da je eksperiment ponovljiv (reproducibilan), da moæeda ga izvede svako ko æeli i ima uslova za to. On se obiåno ponavlja mnogoputa pod strogo kontrolisanim uslovima, pre nego što nauåni svet konsen-zusom usvoji novu teoriju. Ono što bi za proseånog åoveka bio gotovzakljuåak, za nauånika je tek poåetak strpljivog i metodiånog istraæivanja.Zato treba oprezno primati krupne, bombaste naslove u novinama u kojimase najavljuje “još jedna pobeda nauke” nad ovim ili onim problemom. Prostoreåeno, novinari imaju neke druge ciljeve i metode rada, pa sa rezultatimanauånih eksperimenata rukuju na drugi naåin.

Hipoteza koja opstane posle ovako strogog postupka zaista zasluæujesvako poverenje. Zbog toga nauånicima nije teško da razgraniåe ono što zna-mo od onoga što samo pretpostavljamo i od onoga što još uvek ne znamo.Nauåni metod usvajanja znanja veoma je strog, ali zato kad se nešto naðe ukategoriji “znamo”, to onda funkcioniše; na svakom koraku okruæeni smopredmetima i ureðajima koji ovo potvrðuju. Ljudi koji se kreñu u domenuparanormalnog nikada neñe reñi da nešto ne znaju; oni znaju sve, ali od toganišta ne funkcioniše.

Ko je ko

Kada se govori o paranormalnim ili neobjašnjenim pojavama, sagovornici seobiåno podele u dva tabora: na jednoj strani su oni koji bez rezerve veruju da“tu ima neåega”, a na drugoj oni koji pokušavaju da ih uvere da su u zablu-di. Ipak, ovakvo grupisanje u samo dva klana uglavnom je rezultat meœusob-

306

nog povlaœivanja koje u društvu uvek postoji; umesto liånih stavova, branese stavovi grupe u koju se diskutatnt svojevoljno svrstava.

U stvarnosti, situacija je sloæenija. Zato ñemo u svakoj od ove dve gru-pe naåiniti još po jedan rez, kojim ñemo odvojiti “umerene” od “ekstremnih”zagovornika. Ovakvom podelom dobijamo åetiri zanimljive i prepoznatljivegrupacije, koje ñe nam pomoñi da odmerimo mesto na kome se nalazi nauka,bar što se tiåe stava prema paranormalnim pojavama:

1. “Tvrdi” skeptici. Oni su neizleåivo hladni i matematiåki proraåunati.Njihov odgovor je uvek: sve su to gluposti, nedokazane tvrdnje i diletantskanaklapanja na åiju proveru ne treba gubiti vreme.

2. Nauånici. Oni su spremni da saslušaju svaku razumnu teoriju, ali nezato da bi je automatski prihvatili, nego da bi je podvrgli nauånoj proveri (okojoj je upravo bilo reåi); pa ako proœe test biñe prihvañena, a ako ne - odbi-ja se bez emocija. Sliåno vaæi i za grupu analitiåkih skeptika, koji za razlikuod “tvrdih” skeptika ne odbacuju stav dok ga ne podvrgnu logiåkoj ili ekspe-rimentalnoj proveri; oni koriste nauåni metod u razmišljanju, mada toga åes-to nisu ni svesni.

Ovde se opredeljujemo za nazive “tvrdi” i “analitiåki” skeptici, jer setime bolje odslikavaju njihove metode. U zapadnoj literaturi, prvi su dobiliepitet “suvi” (dry) a drugi “mokri” (wet) skeptici.

Podela o kojoj govorimo nije obavljena po profesionalnoj orijentaciji, pazato u nauånike neñemo ubrojati samo ljude koji se u svakodnevnom poslubave naukom, nego i one kojima je, bez obzira što moæda nemaju formalnonauåno obrazovanje, blizak nauåni naåin delanja i zakljuåivanja.

3. Pseudonauånici. Ovo je zanimljiva grupacija, koja se od prethodnerazlikuje jedino po tome što se teško rastaje od svoje omiljene teorije åak i akoispitivanje pokaæe da je treba odbaciti. Pseudonauka se åesto koristi nauånimmetodama, sve do samog kraja kada treba izvesti zakljuåak, tako da se stiåeutisak da je cilj ispitivanja da se teorija dokaæe, a ne da se podvrgne proveri.Osim toga, glavni cilj pseudonauånih eksperimenata uglavnom je prireði-vanje predstave za posmatraåe, pa je eksperimentatorima vaænije da sakrijunedostatke testova nego da ih otklone.

4. Ljudi koji bez rezerve veruju u sve u šta veruje grupacija i klasa ljudikojima pripadaju. Njima je dovoljan dokaz to da “eto toliko ljudi isto tako mi-sli” i åesto kao potvrde svojih verovanja iznose anegdotske dogaœaje kojenikada nije moguñe proveriti ili dokazati.

Evo primera koji ñe zgodno odslikati svaku od nabrojanih grupa. U na-rodu postoji verovanje (nauånici bi rekli: hipoteza) da voda koja teåe kroz


podzemne kanale proizvodi elektriåno i magnetno polje koji negativno utiåuna ljudsko zdravlje. O tome je bilo više reåi u poglavlju Tehnike obmanjivanja/ Rašljari, ali sada nas interesuje samo kako bi tipiåan predstavnik svake odnabrojanih grupacija odgovorio na pitanje da li je ova tvrdnja istinita.

Tvrdi skeptik preterano veruje u “åuda” koja stvara nauka ali mu ne-dostaje poznavanje nauånih metoda, pa ñe zato pokazati preterani skeptici-zam åak i tamo gde nauka ostavlja otvorena pitanja. Po pitanju magnetizmapodzemnih voda on ñe reñi: “za to nema dokaza i ja nikad u æivotu nisam ose-tio nikakvo elektriåno niti magnetno polje izazvano vodotokovima. Zato zaklju-åujem da je to glupost.”

Analitiåki skeptik unapred je prikupio podatke o oblasti åijoj kriticipristupa pa tako veñ ima odgovor na pitanje da li rašljarstvo “radi” i pronañiñe naåin da, makar i posredno, plasira taj odgovor. Povešñe, recimo, razgovorsa rašljarem u kome ñe ga dovesti do toga da ga rašljar argumentima uveri usvoju teoriju ili da sam sebe demantuje, ili ñe pak osmisliti objektivan testkojim ñe pokazati osnovanost ili neosnovanost rašljarevih tvrdnji.

Nauåniku nije cilj da pruæi odgovore na ovakva pitanja, a još manje daimpresionira široku publiku, pa ñe zato njegov stav biti manje atraktivan odstavova prethodno pomenutih grupa. Ipak, rado ñe pruæiti sve podatke kojiimaju status nauånih åinjenica. On ñe reñi: “Joni koji se nalaze u vodi zaista mo-gu da stvore elektriåno i magnetno polje, ali su ta polja toliko slaba da ih nije mo-guñe ni izmeriti.” Treba obratiti paænju na to da ovde nema odgovora; åak iako neko insistira na njemu, pravi nauånik pre ñe reñi “meni veza izmeœu pod-zemnih voda i zdravlja nije poznata”, nego što ñe mu savetovati da se manegluposti (mada bi, što se njega liåno tiåe, verovatno radije skratio diskusijutakvim odgovorom).

Pseudonauånik uvek cilja na efekat kod publike i rado ñe se posluæitireånikom nauke da do tog cilja doœe. Znajuñi da kad neko veñ postavlja pita-nje samim tim æeli odgovor, on ñe ga i pruæiti. I to, po pravilu, onaj za kojismatra da ñe ga najviše zadovoljiti ili da ñe ostaviti najbolji utisak: “Eto, na-uka ne moæe da ga izmeri pa ni da ga do kraja objasni, ali ona priznaje da pome-nuta polja postoje; prema tome, to je to što izaziva zdravstvene probleme.” Pse-udonauånik nikad ne primeñuje kako ovakvim odgovorom grubo krši metodlogiåkog zakljuåivanja ali, sreñom po njega, to åesto ne primeñuju ni njegovisagovornici.

Åoveku koji veruje najlakše je jer on unapred zna odgovor, åak i pre ne-go što je razmislio: “Oåigledno je da postoji dejstvo podzemnih vodotokova naljudsko zdravlje, mnogi primeri to potvrœuju. Nepotrebno je dokazivati nešto štosvi znaju.”

308

Podela ljudi na åetiri ili pet grupacija suviše je iskljuåiva i nepotpuna; mismo predstavili samo nekoliko stavova na relaciji izmeðu potpunog od-bacivanja i pasivnog prihvatanja svega što nosi sa sobom prizvuk ezoterije.Pomenuñemo samo još jednu, inaåe široko zastupljenu, grupu kojoj nije lakonañi mesto na ovoj relaciji. Nju ñemo prozvati “skeptici ali”. Ovu kategoriju(u kojoj ima dosta ljudi iz tehniåke sfere) najbolje ñemo objasniti primerom:“Ja sam skeptik, ali mora biti da postoji nešto...” ili “Ja sam skeptik, ali jednomje jedan moj prijatelj sanjao...”

Inaåe, termin skeptik uglavnom se odnosi na osobu koja ništa odreðenone tvrdi, nego samo iskazuje svoje mišljenje, åesto uz ograde i dvoumljenje.To takoðe moæe da bude neko åiji stav prema nepotvrðenim pojavama uglav-nom poåiva na neverovanju ili bar na odlaganju odluke dok se ne pribavedokazi koji ñe pomoñi u njenom donošenju. Skepticizam je, takoðe, filozofskoshvatanje po kome se apsolutno saznanje ili dolaæenje do istine smatraiskljuåenim i nemoguñim.

Robert Tod Kerol (Robert Todd Carroll), oslanjajuñi se na Niåeovo (Niet-zsche) uåenje, podelio je skeptike na Apolonijske i Dioniske. Prvi insistirajuna jasnoñi misli i na razumskom rezonovanju. Za njih su sve natprirodnepojave rezultat obmane ili zablude ali to nije razlog što ih oni odbacuju -taånije bi bilo reñi da im takve pojave, prosto reåeno, ne idu “niz dlaku”.Dioniski skeptici više se oslanjaju na strast i na instinkt, tako da oni pri-hvataju religiju i veru, ne zato što veruju u stvari koje ona propoveda negozato što to odgovara njihovim oseñanjima, moralnim naåelima i instinktima.Tako, apolonijski skeptik ne vidi ni jedan razlog da veruje u natprirodnepojave, dok dioniski ne vidi razlog da ne veruje.


Pseudonauka

Mi æivimo u svetu u kome robu ne prodaje samo kvalitet nego i marketing.U æelji da savladaju odbranu koju potencijalni kupci svojim kritiåkim stavomstvaraju protiv ovakve manipulacije, mnogi prodavci ñe svoju robu ponuditiuz laæne podatke o njenom poreklu i efikasnosti.

Na neki naåin, i znanje je roba koja ima svoju cenu. Na træištu znanjanudi se “intelektualna svojina” širokog asortimana; kao i svuda, i ovde imadosta kvalitetne ponude, ali i škarta. Svaki razuman kupac potraæiñe naovom træištu znanje koje je verifikovano od strane nauke ili potiåe iz njenihinstitucija. Ovo ne bi trebalo da nas iznenadi jer smo na poåetku ovog po-glavlja videli kako je nauka stroga u verifikaciji svojih ideja i kako trnovit putmora da proðe svaka hipoteza pre nego što dobije status nauåne istine. Zatonije åudno to što se mnoge ideje, koje bi realno morale da budu odbaåene,prodaju zaogrnute u veo nauke.

Pseudonauka je nastala kao rezultat nastojanja da se neki stavovi i teori-je predstave kao nauåne, iako nisu nauåne. Pseudonauånu teoriju åesto nijemoguñe ni proveriti jer je tako široko formulisana da je u skladu sa svakimmoguñim tokom dogaðaja i ništa ne bi moglo da je obori.

U podraæavanju nauke, pseudonauånici se sluæe svim sredstvima da bisvoj nastup prerušili u nauåni: æargonom, institucijama pa i zvanjima koji-ma se nauånici inaåe sluæe. Osim iskrene æelje da stignu do nauåne istine,njima nedostaje i poštovanje postupka kojim bi ispravljali ili odbacivalinetaåne teorije. Pseudonauånici, zapravo, polaze od æeljenog zakljuåka pa seonda kreñu unazad i osmišljavaju postupak kojim bi potvrdili taj zakljuåak.Kao što nauånici odbacuju teoriju koja nije potvrðena eksperimentima, takoi pseudonauånici odbacuju rezultate eksperimenata koji ne potvrðuju nji-hovu omiljenu teoriju. Dobra ilustracija za ovo su reåi Šerloka Holmsa (Sher-lock Holmes), popularnog detektiva koga je stvorio Artur Konan Dojl (SirArthur Conan Doyle):

Velika je greška donositi zakljuåke pre nego što prikupimo åinjenice. Umes-to da izvrñemo åinjenice kako bismo ih uklopili u teoriju, treba da menja-mo teoriju sve dok je ne dovedemo u sklad sa åinjenicama.

Ako se postupak ipak okrene “naglavaåke”, njegov rezultat nije istina negomanipulacija iza koje se obiåno krije æelja za lakim ostvarivanjem profita ilinekog drugog cilja. Ovaj obrnuti postupak ponekad se åak pretvori i u petljukojom se teorija ne oslanja na åinjenice nego samu sebe “dræi u vazduhu”. Toje, recimo, korišñenje mitova i misterija da bi se dokazala teorija, pa se onda

310

ta teorija iskoristi za dokazivanje istinitosti mitova i misterija; pri tom nigdenema åvrste taåke na koju bi se teorija oslonila. Takvim “dokazima” åesto seu svojim knjigama Fon Deniken sluæio da bi dokazao tezu o posetama van-zemaljskih civilizacija, ali na ovo nisu imuni ni branioci religije (recimo, Bogpostoji jer tako kaæe Biblija, a Biblija ne laæe jer je ona Boæija reå).

Pseudonauånici navode razne izgovore kojima objašnjavaju zašto nau-ka ne prihvata rezultate njihovog rada. Najglasnije su pristalice teorije zavere,koje åesto iznose uverenje da meðu svim svetskim nauånicima postoji orga-nizovana zavera protiv njih. Ako je verovati u ovo tumaåenje, nauåni svetsebe smatra ugroæenim od svih koji ne misle isto kao oni, pa “zbija redove”u borbi protiv konkurencije. Ovaj argument je, ipak, neodræiv jer na svetuima dosta nauånih institucija koje su ne samo meðusobno nezavisne, nego sesmatraju konkurentima. Zato ñe svaka od njih rado prihvatiti i razraditi biloåiju razumnu ideju koja nije veñ pala na testu i koja nudi bar malo nade da ñedovesti do nekog korisnog cilja.

Treba reñi da ima dosta pseudonauånih teorija koje jesu u skladu sa åi-njenicama koje se uz njih iznose, ali su åinjenice tako odabrane da oneuglavnom ne dokazuju ništa. Kao što se selekcijom rezultata eksperimentamoæe izvesti laæni dokaz za bilo koju teoriju, tako se i selekcijom åinjenicamoæe podræati netaåna tvrdnja.

Evo jednostavnog primera. Recimo da smo videli oglas za amajliju kojañe nas garantovano zaštititi od velikih boginja. Prodavac iznosi podatak da jetoliko-i-toliko amajlija prodao i da niko od onih koji su ih nosili nije dobiovelike boginje. Dakle, on garantuje da ñe svako ko nosi njegovu amajliju bitistoprocentno zaštiñen od ove smrtonosne bolesti. Mada je sve ovo savršenotaåno, tvrdnja da amajlija štiti od velikih boginja ipak nije taåna: vi ih sasvimsigurno neñete dobiti ni ako ne nosite amajliju, jer su velike boginje pobeðenejoš 1968. godine i od tada više niko nije njima zaraæen.

U Enciklopediji skepticizma i paranormalnog, koju je izdalo Udruæenjeengleskih skeptika, navedeno je nekoliko karakteristika koje prate pseudo-nauku i koje mogu da se iskoriste u cilju njenog prepoznavanja. Neke od njihñemo proširiti primerima:

1. Odbojnost prema nauånom kriticizmu, a u isto vreme izjednaåavanjepojmova “biti kritikovan” i “biti u pravu”. (“Grešiš što misliš da je perpetuummobile nemoguñ, jer skeptici su u 19. veku isto tako mislili da je nemoguñe pre-neti sliku na daljinu ili leteti u letilici teæoj od vazduha.”)

2. Okrivljavanje imaginarnih nosilaca “teorije zavere” za neuspeh pro-jekta i nepriznavanje u javnosti (o ovome smo upravo govorili)


3. Stvaranje vrline od neznanja. (“Ja nisam izuåio medicinu, pa ipak moguda izleåim svaku bolest.”)

4. Prihvatanje neåijeg svedoåenja ili anegdote za dokaz, åime se detaljnoistraæivanje proglašava za nepotrebno. (“Jedan prijatelj mi je priåao da u Mek-siku raste biljka åiji list treba samo staviti na ranu i ona ñe zarasti za nekolikominuta.”)

5. Fundamentalni principi åesto se baziraju na pojedinaånom sluåaju.(“Naravno da æivotinje mogu da predosete buduñe dogaðaje, jer moj pas je celogdana pred zemljotres uznemireno šetao dvorištem.”)

6. Tvrdnje kojima se obeñava lako i jednostavno rešavanje sloæenih pro-blema ili pitanja. (“Naša amajlija sigurno vas štiti od svih bolesti, povreda i ne-sreñnih dogaðaja.”)

7. Pompezno korišñenje nauånog jezika, ali u besmislenom kontekstu(primeri za ovo uskoro slede).

8. Iznošenje smelih tvrdnji i efektnih retoriåkih postupaka da bi se stvo-rio utisak istinitosti tvrdnje. Isto tako, korišñenje neobiånih fraza kao što je“nasilje nad prirodnom sredinom” ili predstavljanje alternativne medicine kaoopcije koja pacijentu omoguñava da “sam gospodari svojom sudbinom” i pru-æa mu “moguñnost slobode izbora”.

9. Pokušaj odvrañanja problema nepostojanja dokaza od sebe i usmera-vanje ka protivniku. (“Nauånici ne mogu da dokaæu da nisam u pravu.”)

10. Oslanjanje na glasine i nepotvrðene podatke, kao što su “Studijepokazuju...” ili “Negde sam proåitao da...” Pravi nauånici su uvek u stanju dauz tvrdnju navedu i izvor te tvrdnje, naroåito u pisanim delima.

Pseudonauka “odozdo” i “odozgo”

Postoje dve vrste pseudonauke. Jedna je relativno bezopasna i njome se slu-æe ljudi koji nemaju nauånog obrazovanja niti su se ikada bavili naukom.Kad ne bi nastupali sa æeljom da nekoga obmanu svojim laænim znanjem,mogli bismo i sa simpatijama da posmatramo njihovu æelju da dosegnu neš-to åemu teæe, ali za šta iz nekih razloga nemaju moguñnosti.

Ovu vrstu relativno je lako prepoznati, tim pre što njeni poklonici ne-vešto koriste jezik nauke. Pri tome oni odlaze u jednu od dve moguñe kraj-nosti: ili je æargon prilagoðen tome da široka publika lako moæe da garazume (što uglavnom sreñemo u reklamama u kojima se nude razna ezoteri-åna sredstva pod maskom nauånih dostignuña) ili je veštaåki iskomplikovan

312

i “obogañen” tako nerazumljivim terminima da ne nosi nikakvu korisnuinformaciju nego ima za cilj da impresionira slušaoca i da ga uveri da imaposla sa vrsnim struånjakom. Ono što je zajedniåko za obe krajnosti jeste kraj-nje nevešto improvizovanje i baratanje nauånim jezikom i podacima.

Mnogo oåiglednih primera za ovo nudi alternativna medicina. Evo izvo-da iz oglasa, objavljenog na pola stranice åasopisa koji se reklamira kao “ma-gazin za savremenu æenu”. Ovim oglasom se kosmo - bioenergetiåar MišaKrstoviñ preporuåuje publici, navodi dug niz bolesti kod kojih postiæe “do-bre rezultate” i upoznaje nas sa impresivnim “nauånim” otkriñima:

Francuski nuklearni fiziåari otkrili su da je bioenergija åetvrto agregatnostanje i da u jednom kubnom decimetru ima 10-15 elektrona. Isto tako suutvrdili da ti elektroni imaju svest i, što je najbitnije u svemu, dolaze izbuduñnosti, a vreme im se raåuna kontra našem vremenu. Ja tvrdim da seradi o duhovnim biñima koja oplemenjuju åoveka i jednostavno “rade” pre-ko njega. Ta energija nije moja, ona zapravo radi preko mene.

Drugu vrstu pseudonauke zastupaju ljudi koji se bave naukom, koji sunauåno obrazovani ali nikada nisu uspeli da u sebi nadrastu mistiåko shva-tanje sveta. U pokušaju da dokuåe nešto što se po njihovom mišljenju nalaziiznad nauke, oni åesto nisu ni svesni koliko time degradiraju svoj nauåni rad.Vratiñemo se na isti oglas: izgleda da je struåni pristup ovog kosmo - bioener-getiåara bio dovoljan da impresionira ne samo “savremenu æenu”, kojoj jeåasopis namenjen, nego i ljude od nauke. Veñ u sledeñem broju jedan “diplo-mirani psiholog, struåni saradnik za nauåno - istraæivaåki rad Instituta za psi-hologiju u Novom Sadu i Instituta za neurologiju i psihijatriju u Novom Sadu”,objavljuje tekst na skoro celoj strani u kome tvrdi da je Miša Krstoviñ “bacionauku na kolena i pokazao jedini put ka istini”, pa ga uporeðuje i sa slavnimVilhelmom Rajhom.

Sve ovo postaje posebno ozbiljan problem kad se takav nauånik naœe napoloæaju na kome moæe da utiåe na formiranje shvatanja i stava nove gene-racije buduñih nauånika. Profesor dr Dejan Rakoviñ je, recimo, u univerzitet-skom udæbeniku Osnovi biofizike napisao:

Iako je reinkarnacija sloæen spiritualni fenomen (Wentz, 1968), treba reñida post-mortalno mentalno optereñeno (tzv. karmiåko) adresiranje odlazeñejonske strukture - pruæa jaku osnovu za moguñnost reinkarnacije, saglasnobiofiziåkom modelu svesti (Rakoviñ, 1994-95). Kao posledica, reinkarnaci-oni ciklusi mogu se oåekivati izmeœu karmiåki povezanih osoba, u novim inovim meœuzavisnim odnosima sve dok se ne “otplati karma”, odnosnodok se energetski ne rasterete mentalne asocijacije dvaju osoba - što istoånaezoterijska tradicija upravo i tvrdi!


Tako studenti elektrotehnike na Beogradskom univerzitetu uåe o åakrama, te-lepatiji, vidovitosti, prekogniciji (viðenju buduñnosti), astralnom telu, bioener-giji i reinkarnaciji. Takoœe, svoje tehniåko znanje mogu da obogate i na-vodnim biofiziåkim (ne i psihološkim) objašnjenjem dejstva molitve koja bi,kako je autor objasnio, mogla “menjati karmiåku preferenciju (i neprijatnosti)buduñih dogaœaja” (Osnovi biofizike, izdavaå Grosknjiga 1995, str. 163-168).

Prevarant protiv prevaranta

Priåa koja sledi dobra je ilustracija o tome kako predubeœenje s kojim nau-ånik prilazi izvoœenju eksperimenta moæe da navede na pogrešan zakljuåak.Svesna ili nesvesna prevara, koju je lansirao fiziåar Rene Blondlo (Rene Blon-dlot, 1849-1930) bila je tako uverljiva da su mnogi nauånici u svetu posvedo-åili da su videli nešto što zapravo ne postoji.

Tokom 1903. godine, Blondlo je eksperimentisao sa novootkrivenimRendgenovim X-zracima, pokušavajuñi da ih polarizuje. Tom prilikom “ot-krio” je (ili mu se tako samo uåinilo) novu vrstu zraka koje je prozvao N-zra-ci, po gradu Nensiju, u kome je tada radio. Odmah je objavio svoje otkriñe iopisao neka svojstva tih zraka: nevidljivi su golim okom, a emituju ih svi ma-terijali osim sirovog drveta i metala potopljenog u etar ili hloroform.

Obzirom da su N-zraci nevidljivi i relativno niskog intenziteta, Blondloje propisao naåin kako ih je moguñe detektovati u laboratorijskim uslovima.Izvor zraka bila je zagrejana æica u gvozdenoj cevi, a da bi se odvojili od os-talog spektra, treba ih propustiti kroz aluminijumsku prizmu. Na kraju je os-talo samo da se uåine vidljivim: za to je posluæio konac obloæen kalcijum sul-fidom. Ovaj konac trebalo je lagano pokretati u spektru koji je prošao kroz pri-zmu, dok ne poåne da emituje slabu svetlost. To je bio znak da se našao usnopu N-zraka.

Eksperiment je, naravno, ponovljen u mnogim laboratorijama po svetu.U periodu od 8 meseci, u Nensi je iz raznih evropskih laboratorija pristiglo30 potvrda o uspešno izvedenom eksperimentu. Istini za volju, bilo je i prija-va nauånika koji nisu uspeli da replikuju eksperiment (da dobiju isti rezul-tat), ali je to zanemareno. N-zraci su prihvañeni u nauånom svetu i to je Blon-dlou donelo brojna priznanja.

Åasopis Priroda (Nature), koji i danas izlazi, ipak je posumnjao u celupriåu jer ni jedna pozitivna potvrda o eksperimentu nije stigla iz Nemaåke iEngleske (Nemci su veñ imali Rendgena koji je upravo pronašao X-zrake, pazato nisu imali razumevanja za jednog Francuza koji se svim silama trudioda izleåi povreœeni ponos svoje nacije). Urednici åasopisa uputili su ameriå-

314

kog fiziåara Roberta Vuda (Robert Wood) kod Blondloa da malo “istraæi”stvar. On je to uåinio na naåin koji je bio veoma efikasan, mada nije imao ni-kakve veze sa naukom: neposredno pred demonstraciju iskoristio je pogodantrenutak, neopaæeno ukrao aluminijumsku prizmu iz spektroskopa i stavio jeu svoj dæep! Bez prizme ureœaj nikako nije mogao da radi, ali tehniåar koji jeobavljao demonstraciju ništa nije posumnjao. Mada bez prizme nikako ne bimogao da vidi N-zrake, on je zavirio u okular spektroskopa i posvedoåio daih je na koncu sa kalcijum sulfidom upravo video.

Robertu Vudu je sve bilo jasno i za njega je demonstracija bila završena.Ostalo je samo da vrati aluminijumsku prizmu na svoje mesto, ali ovoga pu-ta nije uspeo da to uåini neopaæeno. Tehniåar je primetio podvalu, ali mu jepromakao vaæan detalj: nije video da je Vud vratio prizmu, nego mu se uåi-nilo da je on tek sada izvadio! Pomislivši da ñe doskoåiti “lopovu”, seo je zaureœaj i sada je tvrdio da nikako ne moæe da detektuje N-zrake. Podigao jepoklopac spektroskopa da bi svi videli da prizma nedostaje, ali je ona, na nje-govo veliko iznenaðenje, bila na svom mestu!

Tako su N-zraci za sva vremena nestali sa scene. Ostalo je samo pitanjekako je to moglo da se dogodi! Šta su videli nauånici u 30 institucija kad ni-su imali šta da vide? Da li su svi oni lagali, ili nisu bili dovoljno pametni daviše veruju svojim oåima nego Blondlou? Ili je sve ovo samo dobra lekcija ko-ja nas uåi kako je lako obmanuti svakoga, pa åak i samog sebe? Irving Kloc(Irving Klotz) je u åasopisu Scientific American izneo svoja razmišljanja oovom incidentu:

Za Blondloa i njegove uåenike, bilo je to pitanje senzibilnosti posmatraåapre nego pitanje postojanja fenomena koje je Vud podveo pod sumnju, aovaj naåin gledanja na stvari trebalo bi veñ da je poznat onima koji su pra-tili kontroverzne diskusije o vanåulnom opaæanju. Do 1905. samo su jošfrancuski nauånici ostali kao poklonici verovanja u N-zrake, što je celojstvari dalo nacionalistiåki prizvuk. Neki od ovih nauånika tvrdili su åak dasamo njihova rasa poseduje takvu intelektualnu i åulnu senzibilnost kojaje potrebna da bi se detektovalo prisustvo N-zraka. Tvrdili su da je anglo -saksonska moñ opaæanja zatupljena predugim boravkom u magli, a ger-manska preteranim uæivanjem u pivu.

Martin Gardner (Martin Gardner) je u knjizi Obmane i zablude u ime naukepisao o tragiånim posledicama koje je ovaj incident ostavio na samom Blon-dlou. Dovoljno je reñi da je ovaj francuski fiziåar ostatak æivota proveo u du-ševnoj bolnici, gde je i umro.

Dæejms Rendi (James Randi) ima svoje viœenje lekcije koju je nauka do-bila od incidenta sa N-zracima. Evo šta je on rekao:


Nauka nije baš uvek spremna da uåi na svojim greškama. Kad sam nedav-no posetio Nensi i na skupu govorio o pseudonauci, priåao sam o ovom slu-åaju i, mada se sve dogaœalo u gradu koji je dao svoje ime N-zracima, is-postavilo se da niko iz publike nije ni åuo za njih! Åak ni za Blondloa, uk-ljuåujuñi i njegove kolege profesore sa univerziteta.

Robert Tod Kerol (Robert Todd Carroll) ipak se nije sloæio sa Rendijem. Usvom Reåniku skeptika, napisao je sledeñe:

Åinjenicu da niko u Nensiju ne zna za Blondloa treba prihvatiti kao znakda nauka ipak uåi na svojim greškama. To što Blondlo nije postao “proroku svom selu” zdrav je znak da, iako neki nauånici u svojoj detinjoj rado-znalosti åesto åine greške (åak i velike), postoje i drugi nauånici koji ñe ot-kriti te greške i vratiti nauku na pravi put koji vodi ka razumevanju priro-de. Oni koji misle da je nauka nepogrešiva, oåigledno ne shvataju njenupravu prirodu.

Postoji jedna zanimljiva sliånost izmeðu sluåaja sa N-zracima i onim štosavremeni rašljari pokušavaju da proglase za nauku. U jednom delu rašljar-ske literature, štetno podzemno zraåenje koje oni otkrivaju viskovima i raz-nim drugim alatkama dobilo je nov, savremen naziv: E-zraci. Da li je ovasliånost posledica koincidencije ili je neåiji namerni potez? Svejedno, ko godda je smislio ovaj naziv, treba mu priznati da poseduje istanåan smisao zahumor.

316

Veština kritiåkog razmišljanja

Profesor Dæejms Let (James Lett), teoretiåar i autor nekoliko knjiga iz antropo-logije, na seminaru pod nazivom “Antropologija i paranormalno” koji odr-æava svojim studentima, nudi zanimljiv naåin pojednostavljenja i standardi-zacije metoda za izvoœenje dokaza i ispravnih zakljuåaka. Po njemu, glavnirazlozi za tako rašireno verovanje u paranormalne pojave su sledeñi:

1. Neodgovornost masovnih medija koji eksploatišu i unovåavaju sklo-nost publike ka verovanju u nepostojeñe.

2. Iracionalan pogled na svet, koji se bazira na nestvarnim tvrdnjamakao što je postojanje æivota posle smrti ili na mistifikacijama nekih nauånihdostignuña i tehniåkih naprava, na primer detektora laæi.

3. Neefikasnost obrazovnog sistema, koji ne uåi studente kako da ste-knu veštinu kritiåkog zakljuåivanja.

Cilj ovog seminara je da pomogne u ispravljanju treñeg nedostatka timešto studente, koji manje - više znaju šta da misle, uåi i kako da misle, a da sepri tom saåuvaju od predrasuda i zamki koje ih vrebaju pri donošenju zaklju-åaka. Umesto da insistira na sloæenim antropološkim teorijama, on nudi po-jednostavljeni metod koji je sveo na samo šest pravila. Ako neka tvrdnja pa-dne na nekom od ovih testova treba je odbaciti, a ako uspešno poloæi svihšest, ona time neñe biti automatski dokazana (jer ništa ne garantuje da se su-tra neñe pojaviti neki novi argument), ali to, po reåima autora, ipak pruæa do-voljno povoda da verujemo u nju. Za poåetak, evo naziva ovih pravila:

1. Oborivost,2. Logika,3. Sveobuhvatnost,4. Poštenje,5. Ponovljivost i6. Dovoljnost.

Prva tri pravila neophodna su za logiåko zakljuåivanje, a poslednja tri supragmatiåki (delotvorni) uslovi koji treba da budu ispunjeni da bi tvrðenjemoglo da se proglasi valjanim. Pošto ovako grubo navedeni nazivi pravila neznaåe mnogo, svako od njih ñemo opširnije objasniti.

Osim primera koje je naveo sam profesor Let, posluæiñemo se i prime-rima iz proslavljene drame “Balkanski špijun”, koju je pisao Dušan Kovaåe-viñ. U ovoj satiriånoj priåi glavni junak Ilija tvrdoglavo pokušava da dokaæe


svoju bolesnu tezu da je njegov podstanar zapravo strani plañenik, što stvarabezbroj situacija koje vrve od pogrešnih zakljuåaka izazvanih greškama u za-kljuåivanju i kršenjima pravila koje profesor Let navodi na svom seminaru.

1. Oborivost

Grubo reåeno, tvrdnja ima smisla samo ako je moguñe zamisliti dokaz kojibi je oborio. Ma koliko ovo paradoksalno zvuåalo, profesor Let smatra da jeovo pravilo najvaænije od svih šest.

Ako je tvrdnja takva da nikakav (åak ni zamišljeni) dokaz ne bi mogaoda je obori, onda je besmisleno i izvoditi dokaze jer je rezultat unapred po-znat; tvrdnja je imuna na sve dokaze. To ne znaåi da je ona taåna, naprotiv -to znaåi da je besmislena. Razlog za ovakav zakljuåak je taj što je logiåki ne-moguñe da je tvrdnja ispravna bez obzira na sve moguñe dokaze, drugim re-åima - tvrdnja je ispravna samo ako je prošla test dokaza.

Na primer, istinita je tvrdnja da je (u sadašnjim uslovima) ljudski æivo-tni vek manji od 200 godina. Ako bi neko nekada doæiveo 201. godinu, to biznaåilo da je naša tvrdnja oborena, ali dotle, ona je ispravna. Sliåno tome,tvrdnja da se åista voda pri normalnom atmosferskom pritisku mrzne na 0stepeni Celzijusovih smatra se za nauånu åinjenicu, jer mi ne oåekujemo dañe ona biti oborena, mada moæemo da zamislimo da bi pod nekim zasad ne-poznatim uslovima ona i to mogla biti.

Ovakve tvrdnje govore nam o svetu i objašnjavaju kakav je on. Tvrdnjakoja je logiåki neoboriva, umesto toga, govori nam o tome kako neko subjek-tivno doæivljava svet, kako ga on prelama kroz svoje emotivno biñe, pa takonije ni istinita ni pogrešna; ona nosi informaciju i moæe da bude vredna uumetniåkom delu, ali je kao åinjenica potpuno bezvredna. Pre nego što se po-mognemo primerima, reñi ñemo da postoje dva naåina na koja se iznose (izloupotrebljavaju) ovakve “neoborive” tvrdnje.

Prvi je takozvana nedeklarisana tvrdnja: stav koji je tako uopšten ili ne-definisan da nema nikakav vredan sadræaj. Zamislite, recimo, terapeuta kojise sluæi kristalom kvarca da bi povratio balans i harmoniju pacijentove du-hovne energije. Šta znaåi imati neizbalansiranu duhovnu energiju? Kako se toprepoznaje i dijagnostikuje? Kako da znamo da je harmonija neåije duhovneenergije bila narušena i, još vaænije, da je posle terapije ona ponovo uspostav-ljena? Ako terapeutu postavimo ova pitanja, verovatno ñemo dobiti isto takofluidne i nerazumljive odgovore, pa neñemo moñi nikakvim argumentima daim se suprotstavimo. Drugim reåima, on je svoju terapeutsku sposobnostpotkrepio argumentima koji su neoborivi.

318

Još jasniji primer nude oni koji za sebe tvrde da su vidoviti. Da bi uve-rili publiku u svoju sposobnost “viœenja” buduñnosti, oni javno oglašavajupredviœanja i prognoze koji se odnose na poznate liånosti ili na aktuelne do-gaœaje. Ova predviœanja najåešñe su nerazumljiva i pokrivaju širok opsegmoguñih ishoda, pa tako ostavljaju malo moguñnosti da razvoj dogaœaja po-kaæe da je prognoza bila pogrešna.

Primeri koje autor daje za ovu vrstu nasilja nad pravilom oborivosti suiz zapadnih tabloida, koji rado objavljuju ovakve prognoze, tako da åitalaåkapublika veñ poznaje sve prognozere (meœu kojima prednjaåe æene) i æivoprocenjuje sposobnosti svakog od njih. Dæin Dikson (Jeane Dixon), koja je ve-oma omiljena kod publike, predvidela je da ñe 1987. godina biti “godina pro-mena” (štagod to znaåilo) za Karolinu Kenedi, a da ñe u istoj godini teror dro-ge “uzeti maha”. Za sledeñu godinu je predvidela da bi Den Rater mogao dabude hospitalizovan (kasnije je tvrdila, sasvim ispravno, da nije ni rekla dañe biti, nego da bi mogao da bude, što je zgodan primer nedeklarisane tvrd-nje), a za 1986. da ñe Vitni Hjuston “izbalansirati svoj liåni æivot u odnosu nakarijeru”. Ove nedeklarisane tvrdnje uvek se svode na refren poznate pesme“que sera, sera” (što ñe biti, biñe).

Drugi naåin za plasiranje neoborive tvrdnje je višestruki rezultat. Ovonije ništa drugo nego neiscrpna serija objašnjenja i “izvinjenja„ zašto je razvojdogaœaja oborio prvobitnu tvrdnju, tako da se stvara veštaåka neoborivost.Kreacionisti, na primer, tvrde da je ceo svemir nastao pre deset hiljada godi-na. Oni ovo potkrepljuju starim zapisima, u koje veruju više nego u dokazekoji se danas nude. Nauånim metodima nedvosmisleno je dokazano da sumnoge zvezde udaljene po nekoliko miliona svetlosnih godina od nas, a sa-da ih vidimo samo kakve su bile tada, kad se svetlost sa njih uputila na svestrane, pa i ka mestu na kome se danas nalazi Zemlja. Ovaj argument nijezbunio kreacioniste, nego su odmah lansirali dodatnu tvrdnju po kojoj jeBog, kad je pre 10000 godina stvarao zvezde, odmah stvorio i svetlost koja jeu trenutku stvaranja veñ jurila ka Zemlji (valjda na udaljenosti od 10000 sve-tlosnih godina), i mi je baš sad vidimo.

Primera za višestruki rezultat ima još mnogo. UFOlozi, recimo, uvekimaju kontraargumente koji ñe razuveriti svakog ko bi hteo da vidi dokazepre nego što poveruje u njihove tvrdnje. Ako nema tragova o poseti inteligen-tne civilizacije onda je to zato što su vanzemaljci dovoljno inteligentni i spo-sobni da se kriju i da uklone sve dokaze o svom boravku meðu nama, a akoneko tvrdi da je tih dokaza bilo, onda sledi objašnjenje da je vlada ukloniladokaze kako bi spreåila da ih javnost vidi. Iscelitelji tvrde da mogu da vampomognu samo ako imate dovoljno poverenja u njihove sposobnosti, kakobiste bili sami krivi ako ne doœe do izleåenja. Psihokinezisti tvrde da mogu


da saviju kašiku snagom volje samo ako nisu izloæeni negativnim vibracija-ma od strane prisutnih skeptika. Åitaå tarot karata moæe da vam predvidisudbinu samo ako imate zaista snaænu æelju da je saznate, i tako dalje.

Drugim reåima, višestruki rezultat znaåi: glava - ja dobijam, pismo - tigubiš.

Citat iz “Balkanskog špijuna” daje primer stvaranja veštaåke neo-borivosti tvrdnje da je glavnog junaka Iliju neko namerno, u æelji da ga ubije,udario vozilom dok je pešice prelazio ulicu. I pored toga što neki podacioåigledno ukazuju na to da je sam Ilija krivac za nesreñu (prelazio je ulicu vanpešaåkog prelaza, automobil je najpre udario u kombi u pokušaju da ga izbe-gne, pa je i nesreñni vozaå teško potvreðen), on svoju tezu brani uvek novimargumentima:

Danica: Je l’ taj pobeg’o?

Ilija: Pobeg’o bi da je mog’o. Kad je tresn’o u kombi, onda je mene zakaåio zad-njim delom, a on se odbio i naleteo na zid. Odneli su ga u bolnicu... Došla mili-cija, pravila uviðaj. S njima sam se na krv posvaðao. Napali mene što samprelazio ulicu izvan pešaåkog prelaza. Ja sam kriv što su pokušali da me ubiju.Izgleda, biñu kriv dok sam æiv.

Danica: Jesi prelazio izvan pešaåkog...

Ilija: Jesam, al’ to nije vaæno u ovom sluåaju! Udario bi me i da sam bio na tro-toaru. On je åek’o parkiran, pa kad je video da prelazim ulicu, onda je jurnuo ipravo na mene... Rek’o sam mu, dok su ga bolniåari ubacivali u ambulantnakola: “Za ovo ñu ti se krvi napiti. Platiñeš mi glavom kad - tad.”

Danica: Tebe nisu ‘teli da voze u bolnicu?

Ilija: Jesu, ali ja nisam ‘teo. Ja sam æivot preæalio, rašåistio sam sa sobom, kaoda me nema. Ne mogu mi ništa...

2. Logika

U logiåkom zakljuåivanju, svaki argument (premisa) mora da bude taåan, apostupak zakljuåivanja ispravan. Ovo na prvi pogled zvuåi kao fraza, aliovde ipak svaka reå ima svoje precizno znaåenje.

Zamislite sledeñi postupak zakljuåivanja: Svi psi imaju buve. Cezar imabuve. Zakljuåak: Cezar je pas. Ovde nešto “ne štima”, jer åak i kad bi obepremise bile taåne, obiåan maåor bi, pod uslovom da ga krstimo Cezar, mo-gao da obori tvrdnju. Postupak zakljuåivanja ovde bi bio ispravan samo akobi prva tvrdnja (doduše, netaåna) bila “sva biña koja imaju buve su psi”.

320

Evo i malo izmenjenog postupka: Svi psi imaju buve. Cezar je pas. Za-kljuåak: Cezar ima buve. Postupak je bez zamerke, ali je prva premisa neis-tinita: nemaju baš svi psi buve.

Nije uvek lako prosuditi da li je neka premisa taåna. Ovde su åesto po-trebna statistiåka istraæivanja, eksperimenti ili prikupljanje mase podataka.Moæda u tim teškoñama leæe razlozi zašto ljudi koji se pozivaju na nauku (priåemu se ne udaljavaju od pseudonauke) uglavnom uspevaju da proture ne-taåne argumente ili da pogrešan logiåki postupak proglase za ispravan.

Dosta dobrih primera za ovo nudi Erih fon Deniken, koji se 70-tih godi-na proslavio svojom mitologijom “antiåkih astronauta”. On je napisao neko-liko knjiga koje nude dosta netaånih argumenata. U knjizi Chariots of theGods, nailazimo na argumente koji su i logiåki i faktiåki neispravni - recimo,fon Deniken tvrdi da je turski admiral Piri Re’is u šesnaestom veku naåiniomapu sveta koja je “zapanjujuñe taåna”, tako da je mogla da bude napravlje-na samo na osnovu satelitskih snimaka. Ne samo da je argument netaåan, jerse podjednako taåne mape mogu napraviti i bez pomoñi satelita, nego je iprocena pogrešna - mapa koju je napravio Piri Re’is ima velikih netaånostiåak i za mape tog vremena, a kamo li za svemirske putnike, åije uåešñe u crta-nju mape fon Deniken pokušava da nam sugeriše.

U “Balkanskom Špijunu” postoji više primera faktiåkih grešaka u za-kljuåivanju. U dijalogu koji navodimo grešku åini Danica, dok razgovara sañerkom Sonjom o svom suprugu Iliji. U ovoj sceni Sonja pokušava da oprav-da svoj odlazak na ruåak sa podstanarom, nepravedno okrivljenim za špiju-naæu od strane paranoiånog Ilije, i da (u najboljoj nameri) ubedi majku dazajedno upute Iliju na leåenje:

Sonja: Na ruåak me je zvao da me pita šta se dogaða u našoj kuñi. Rekao je dase zbivaju neke åudne stvari. Ja nisam ništa znala da mu kaæem.

Danica: Sad ñeš mu sve reñi?

Sonja: Neñu, ako otac prestane da ga prati i progoni.

Danica: Ako ga pusti da na miru vršlja i radi, da na miru uništava ljude i celuzemlju. Je li, Sonja, kad veñ ovako razgovaramo, ‘oñu da te pitam nešto: je l’ timisliš da je tvoj otac pokvaren i zao åovek?

Sonja: Ne mislim. To nikad nisam rekla.

Danica: Jel’ nekome do sada uåinio neko zlo? Je l’ pomag’o i prijateljima i poz-nanicima i ljudima koje je prvi put vid’o. Sve je to åinio åista srca i bez ikakveraåunice?

Sonja: Jeste.


Danica: Lepo je da mu bar nešto priznaješ. Znaåi, dok je brin’o o nama, o kuñi,o tvome školovanju i neradu, onda je bio pametan, a sad, kad brine brigu za celodruštvo, za ceo narod, sad je lud, jer ti od toga nemaš nikakve koristi. Pet go-dina te je izdræavao, a ni jedan jedini put te nije upit’o: “Kad misliš da mi seskineš sa grbaåe?” Ni jedan jedini put! I sad, åim si se doåepala svog dinara,došla si da mu se zahvališ, da ga strpaš u ludnicu!

Danicin logiåki postupak zakljuåivanja zasniva se na nekoliko nizova pre-misa koji sleduju lanåano, i svi su korektni sa izuzetkom samo jednog argu-menta na poåetku, ali to ipak åini ceo postupak faktiåki netaånim. Prvi niz je:Otac je dobar åovek - samo zli ljudi su umno poremeñeni (što je jedini neta-åan argument) - znaåi, otac je normalan; drugi niz argumenata pokušava dadokaæe sledeñe: Ti pokušavaš da smestiš oca u duševnu bolnicu - tvoj otacje normalan åovek (što je zakljuåak izveden na osnovu neispravnog tvrðenja)- onaj ko smešta normalnog åoveka u duševnu bolnicu to åini zato što muæeli zlo - znaåi da ti ocu æeliš zlo. Iz ovoga sledi konaåni zakljuåak: Otac tebiæeli dobro (u šta nema sumnje) - ti njemu æeliš zlo (što je upravo izvedeno naosnovu neispravnog argumenta) - znaåi da si ti zla. Ovaj pogrešan zakljuåakna kraju je imao za rezultat prekid odnosa sa ñerkom.

3. Sveobuhvatnost

Nije potrebno posebno objašnjavati zašto u postupku zakljuåivanja treba dase uzmu u obzir svi argumenti, a ne samo oni koji podræavaju teoriju. Nikone spori da odbacivanje “nepoæeljnih” dokaza ne vodi ispravnom zakljuåku,pa se i pored toga ovo pravilo veoma åesto krši, posebno od strane pristalicaverovanja u neidentifikovane leteñe objekte i u paranormalne pojave.

Na primer, pobornici teorije bioritma åesto iznose dokaze da u avion-skim nesreñama znaåajnu ulogu imaju bioritmovi letaåkog osoblja. Oni supronašli nekoliko avionskih katastrofa kod kojih su se poklopili “loši” biori-tmovi pilota i kopilota i od tada ove sluåajeve redovno istiåu, pri åemu zane-maruju sve ostale sluåajeve koji ne pokazuju nikakvu vezu izmeðu bioritmai katastrofe.

Još jedan primer dobijamo od veñ pomenute Dæin Dikson, “vidovite”miljenice zapadnih tabloida, koja se po drugi put u svojoj karijeri proslavilakada je dva meseca unapred ispravno prorekla da ñe u izborima 1988. godi-ne pobediti Dæordæ Buš. Ne samo da je u tom veliåanju proroåanstva zane-marena åinjenica da je isto “proroåanstvo” napravio svaki sociolog, novinarpa i ogromna veñina obiånih graœana, nego je pri tome zanemareno na hilja-de neispravnih predviðanja buduñih dogaðaja od strane iste proroåice. Njena

322

popularnost u Americi bila je tolika da je po njenom imenu prozvan fenomen“stvaranja” proroka od strane masovnih medija (o åemu je bilo reåi u poglav-lju Proroci / Savremeni proroci / Efekat “Dikson”).

Ponovo se pozivamo na “Balkanskog špijuna” i citiramo Ilijin raportsupruzi Danici posle puta u Niš, gde je imao razgovor sa stricem “okriv-ljenog” podstanara:

Ilija: Predstavio sam se k’o novinar. Rek’o sam da pišem feljton o domañimizdajnicima. Kad je åuo, stric me je uveo u kuñu, izneo slike i novinskeålanke sa suðenja, pa sve redom... Strina pravila probleme, govorila kako tonije istina - ona je uvek bila na njegovoj strani - al’ je stric ister’o iz kuñe.Razgovarali smo dve noñi i dva dana bez prestanka. Za ovog veli, kad sampolazio: “Za pare ñe izdati narod, zemlju i ceo svet. Mala je ovo zemlja,koliki je on izdajnik. Takav mu je i otac bio.”

Jasno je da je stric (verovatno zbog nerašåišñenih sukoba sa svojim bratom,ocem osumnjiåenog podstanara) podræavao Ilijinu teoriju o podstanarevojšpijunskoj delatnosti, pa je zato s njim moglo da se razgovara o tome dve noñii dva dana, a strinino svedoåenje (koje ugroæava teoriju) ne samo da nijeuzeto u obzir, nego je za kaznu åak isterana iz kuñe.

4. Poštenje

Podrazumeva se da svaki podatak mora da se procenjuje bez samoobmanji-vanja, ali se ovo pravilo tako åesto krši, da ga ipak treba posebno naglasiti.Ako su raspoloæive åinjenice i dokazi u suprotnosti sa hipotezom (odnosnoteorijom), onda nju treba odbaciti i formulisati bolju, bez obzira na sve emo-tivne i materijalne motive.

Sudeñi po mišljenju jednog od veterana istraæivaåa parapsiholoških po-java, Erika Dingvala (Eric Dingwall), ovo pravilo najåešñe krše parapsiholozikoji, buduñi da sebe proglašavaju za nauånike, nikad ne bi smeli da doœu usukob sa poštenim i ispravnim zakljuåivanjem. “Posle šezdeset godina iskus-tva i liånog poznanstva sa velikim brojem vodeñih parapsihologa”, kaæe on, “mi-slim da ne bih mogao da nabrojim ni pola tuceta objektivnih istraæivaåa koji supošteno æeleli da doznaju istinu”. Izgleda da istraæivaåi u oblasti parapsiholo-gije imaju strah da ñe u sluåaju negativnog rezultata biti doveden u pitanje ismisao njihovog postojanja, pa zato tokom ponovljenih eksperimenata na-merno odbacuju rezultate koji ne potvrœuju teoriju, proglašavajuñi ih za “slu-åajne”, mada bi mnogo pre bilo u skladu sa nauånim razmišljanjem (pre sve-ga sa Okamovom oštricom) proglasiti pogotke za sluåajne.


Dobar primer za ovo je izveštaj sa jednog od ispitivanja “spoonbende-ra”, ljudi koji tvrde da imaju sposobnost savijanja kašike ili nekih drugih me-talnih predmeta snagom misli. Ovde posmatraåi u najveñem broju sluåajevanisu mogli da vide da åovek koji demonstrira svoju paranormalnu sposo-bnost zapravo veštim i dobro prikrivenim pokretom palca savija kašiku, a zasluåajeve u kojima je to viœeno (i snimljeno), prosto je reåeno da oni “samoponekad varaju”.

Princip poštenja je bezbroj puta povreðen u postupku zakljuåivanjajunaka drame “Balkanski špijun”. Navešñemo samo jedan primer, u scenikoja sledi nekoliko dana posle Ilijinog paranoiånog pucanja iz pištolja na ne-duænog åoveka, samo zato što ga je upitao za ulicu koju nije mogao da prona-ðe. Ilija najpre pokazuje Danici iseåak iz novina:

Ilija: Sad mi je krivo što ne ubi’ onu barabu... Proåitaj ovo.

Danica: “Nova poskupljenja æivotnih...”

Ilija: Ne to, ovo: “Manijak sa Zvezdare!”

Danica: To ima svaki dan. Napadaju æene, decu...

Ilija: Proåitaj, bre! Tu piše da sam ja manijak! Pucao sam, vele, naneduænog åoveka koji se raspitiv’o za adresu.

Danica: Vidi, stvarno... Puno ime i prezime, adresa...

Ilija: A znaš ko je to pis’o? Njegova švalerka, novinarka. Misle da me gonepreko novina, dok me ne zatvore. ‘Oñe da me strpaju na robiju, a onda mir-no da rade... Novine u sluæbi špijuna, pa to nema nigde na svetu.

Danica: Kako znaš da je ona pisala kad nema nikakvog potpisa?

Ilija: Nije smela da se potpiše jer zna da je poznajem. Uskoro ñe me napastiradio, televizija...

5. Ponovljivost

Ako se dokazi za neku tvrdnju baziraju na eksperimentalnim rezultatima iliako postoji moguñnost da su posledica koincidencije, onda je neophodnoizvršiti proveru višestrukim ponavljanjem i poreœenjem dobijenih rezultata.

Ovo pravilo eliminiše opasnost pojave greške, namerne podvale ili slu-åajne koincidencije. Jedan eksperiment najåešñe nije dovoljan za donošenjezakljuåka, bez obzira da li je reå o istraæivanju nuklearne fuzije ili telepatskesposobnosti.

Pravilo ponovljivosti (reproducibilnosti) åesto se ne poštuje od straneparapsihologa, koji posebno koriste sluåajne koincidencije za donošenje pris-

324

trasnih zakljuåaka. Åesto ñemo u televizijskim emisijama, koje govore o pa-ranormalnim moñima, videti priåe o ljudima koji su nepogrešivo rešili nekumisteriju ili “videli” nešto što je bilo nedostupno njihovim åulima. Jedan odnjih je i Gerard Croiset, koji je svojim natprirodnim moñima rešio “brojne”kriminalistiåke sluåajeve. Dva sluåaja mogli smo da vidimo u emisiji, ali onošto nismo mogli da doznamo jeste da su to jedina dva sluåaja koja je rešio zaåetrdeset godina “vidovnjaåkog” staæa, od poåetka karijere 1940. godine pado svoje smrti 1980, kad je emisija snimljena. Za hiljade sluåajeva iz njegoveprakse, podaci koje je davao bili su ili pogrešni ili tako neodreœeni da nisu bi-li ni od kakve koristi. Zato nije nikakvo åudo što je imao i dva solidna pogot-ka; narod za to ima izreku “i ñorava koka zrno naœe”.

6. Dovoljnost

Dokazi koji podræavaju neku tvrdnju moraju da budu u skladu sa sledeñimpravilima:

1. Iznošenje dokaza je obaveza onoga ko iznosi tvrdnju,

2. Posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze i

3. Svedoåenja koja se baziraju samo na autoritetu nisu dovoljna da bi podræa-la tvrdnju o postojanju paranormalne pojave.

Prvo pravilo odnosi se na stav da nepostojanje dokaza nije isto što idokaz o nepostojanju; u ovom sluåaju to praktiåno znaåi da ako je nemogu-ñe dokazati da neko åudno svetlo na nebu nije vanzemaljski brod, to nijeautomatski dokaz da jeste vanzemaljski brod.

Zamislimo, recimo, da sam ja izneo tvrdnju da je Adolf Hitler æiv i da senalazi na Siciliji. Moæe li neko da dokaæe da nisam u pravu? Pošto je mojatvrdnja logiåki moguña, najviše što moæe da se tvrdi jeste da je ona malo ve-rovatna, ali nikada niko neñe dokazati da nije taåna. Åak i ako se za svakogåoveka koga je na Siciliji moguñe pronañi dokaæe da on nije Hitler, ja uvekmogu da tvrdim da nisu svi pronaðeni, pa tako nije ni oborena moja tvrdnja.

Åinjenica da niko nije nepobitno dokazano da Hitler ne æivi na Siciliji neznaåi da sam ja dokazao da on æivi tamo. U najboljem sluåaju to moæe da po-dræi moju tvrdnju da bi on mogao da æivi tamo, ali je to od malog praktiånogznaåaja - logiåka moguñnost nije isto što i dokazana åinjenica. Kad bi nepo-stojanje dokaza kojim se negira tvrdnja moglo da se prihvati kao dokaz da jetvrdnja taåna, onda bi time moglo da se dokaæe skoro sve što moæemo dazamislimo.


Ovo pravilo zvuåi sasvim jednostavno i razumno, i time je još åudnijeda se toliko krši u postupku zakljuåivanja. Mnogi UFOlozi, recimo, imajumanir da u raspravama kaæu: Naravno da je to vanzemaljski brod, šta bi dru-go moglo da bude?

Pravilo B (posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze) svodi se na rezonbalansa (fuzzy logiku), što je najlakše objasniti primerom. Ako ja kaæem da jeprošlog utorka kiša pljuštala dobrih pola sata i da sam pokisao na putu doposla, verovatno je da ñete mi verovati bez dodatnih pitanja. Ali, ako tvrdimda su me kidnapovali vanzemaljci i priåu obogatim time da su me odveli nasuprotnu stranu Meseca i na meni vršili neka medicinska istraæivanja, moguslobodno da oåekujem da mi neñete verovati dok ne iznesem ubedljive doka-ze. Moje svedoåenje je obiåan dokaz, koji bi bio dovoljan za obiånu tvrdnju,ali ne i za neobiånu.

Poslednje pravilo (svedoåenja koja se baziraju samo na autoritetu nisudovoljna da bi podræala tvrdnju o postojanju paranormalne pojave) jesteprirodna zaštita od åinjenice da svi ljudi, bez obzira na njihov društveni ilimaterijalni status, mogu da laæu ili da pogrešno zapaæaju. Åak i kada je nekoiskreno ubeœen u to da govori istinu, moæe da se ispostavi da njegova tvrdnjanije taåna. Opaæanje je selektivna delatnost, na koju utiåu subjektivna predu-beœenja, verovanja, sugestija drugih osoba, emocionalno ili fiziološko stanjei još veliki broj åinilaca. Pamñenje je takoœe nesigurno zbog izobliåenja, zabo-ravljanja detalja, zamena ili preuveliåavanja. Zato izjave o tome šta su ljudiåuli ili videli treba uzimati samo kao pribliæno taåne, u najboljem sluåaju kaoindikatore gde treba usmeriti prikupljanje eventualnih materijalnih dokaza oparanormalnoj pojavi.

Ponovo ñemo se posluæiti primerom iz drame “Balkanski špijun”. Ilijaizvodi niz pogrešnih zakljuåaka (donetih bez ijednog valjanog argumenta)posle prañenja osumnjiåene grupe u lovu:

Ilija: Nedelja, 7. mart, na poljima ispod Kosmaja, izvode åistu vojnu veæ-bu pod firmom lova na fazane. Prvo: pucaju bez prekida, a ništa ne ubija-ju, što znaåi da im je osnovni cilj uveæbavanje streljaåke sposobnosti, a nelov. Drugo: odræavaju kondiciju, prelazeñi po petnaest - dvadeset kilo-metara. Treñe: organizovani su po sistemu trojki, a poznato je da su trojkeosnovne jedinice diverzantskih grupa. I, åetvrto: cilj tolikih kretanja jeizuåavanje terena oko Beograda. Danas love ovde, sutra love tamo, preko-sutra onamo, mic po mic, lov za lovom, uloviše oni geografski poloæaj uæeSrbije. Vide gde se šta radi, šta je u planu, razgovaraju sa seljacima oraspoloæenju u narodu...

326

Mehanizmi verovanja

Ako postavimo pitanje “zašto ljudi veruju u paranormalne pojave?”, åesto ñe-mo dobiti odgovor da je to zato što oni imaju potrebu da veruju. Mada jeovaj odgovor manje-više taåan, on nam ipak ništa ne objašnjava. Psihologijaima odgovore koji su detaljniji, a tako su brojni da ih nije lako ni nabrojati. Apošto neki od njih nisu ni oåigledni ni atraktivni, potrebno je dosta truda dabi se svi obuhvatili. Za lakše razumevanje, psiholog dr Terens Sendbek (Ter-rence Sandbeck) je razloge koji su doveli do nekritiåkog verovanja u paranor-malne pojave podelio u sedam kategorija: (1) Ignorisanje prirodnih idruštvenih nauka (posebno matemetike i psihologije), (2) Naivnost, (3) Za-tvorenost uma, (4) Liåno iskustvo, (5) Pomeranje prioriteta, (6) Informaci-ono zagaœenje i (7) Lakovernost.

Ignorisanje matematike

Nepoznavanje i ignorisanje matematike najbolje je objasnio Dæon Alen Polos(John Allen Paulos) u svojoj knjizi “Inumeracija”. U njoj je demonstrirao kakoje lako razumeti koincidenciju, verovatnoñu i sluåajne dogaœaje kad se umes-to cifara unesu situacije koje su veštaåki personalizovane.

Kvazi - matematiåka pitanja”, navodi Polos, “prirodno se pojavljuju sva-ki put kad neko procenjuje sebe, porodicu i prijatelje. Koliko? Kako dugo?Koliko daleko? Koliko brzo? Šta je verovatnije?

Ljudi koji su suviše okrenuti sebi, nalaze da su ova pitanja nedopadljiva ilida su åak sasvim neukusna. Brojevi i “nauka” imaju znaåaja za ove ljudesamo ako ih se liåno tiåu. Njih uglavnom privlaåe verovanja u maniru No-vog Doba kao što su Tarot karte, I Ching, astrologija i bioritam, jer im pru-æaju podatke koji su im liåno prilagoœeni. Nemoguñe je pridobiti intereso-vanje takvih ljudi za matematiåke i nauåne åinjenice, åak i ako je to u nji-hovom interesu ili prosto zbog toga što je to izazovno i lepo.

Polos u istoj knjizi objašnjava vezu izmeœu inumeracije i pseudonauke. Ponjemu, ljudi koji nisu u stanju da vide razliku izmeœu korelacije (statistiåkeveze) i kauzaliteta (uzroåno - poslediåne veze) ne mogu ni da donesu ispra-van zakljuåak.

U åasopisu Ameriåki nauånik (American Scientist) tokom 1988. godineobjavljeni su rezultati istraæivanja o nauånoj opismenjenosti naroda, koje jeizvršila Laboratorija za javno mnjenje (Public Opinion Laboratory). Rezultat jebio poraæavajuñi: 95% ljudi nije prošlo osnovni test nauåne pismenosti! U stu-diji koju je ista institucija izvršila tri godine pre toga, ovoga puta na temu te-


hnološke opismenjenosti, rezultat je bio 85% tehnološki nepismenog stanov-ništva Amerike. Dve treñine upitanih, recimo, nije imalo ni najgrublju pred-stavu o tome šta je molekul. Samo 55% znalo je da je Sunce zvezda, 25% jemislilo da je planeta, 15% da je “nešto drugo” a 5% nije imalo nikakvu pred-stavu šta bi ono moglo biti.

U propratnom ålanku koji je napisao Jon Miler (Jon Miller), direktor po-menute laboratorije, izneto je mišljenje da je ovakva nezainteresovanost pro-seånog åoveka za nauku u velikoj meri posledica stereotipa koji u narodupostoji o nauånicima kao ljudima. U uzorku od 35 000 Amerikanaca, mogaoje da se pronaœe iznenaœujuñe visok procenat negativnog mišljenja o nauåni-cima: oni su ljudi koji zanemaruju svoju porodicu, ne obrañaju paænju na svo-ju suprugu, nikad se ne igraju sa decom i nemaju društveni æivot niti bilo ka-kvih drugih interesa. Dalje, nauånici gnjave svoju æenu, decu i prijatelje, uvekæure u svoju laboratoriju, a kao vrhunac svega, neki od njih åak prisiljavajusvoju decu da i sami postanu nauånici!

Ignorisanje psihologije

Danas je svako psiholog-amater. Mnogi ljudi smatraju da znaju o sebi sve štoje moguñe znati, a ako ih upitate o ograniåenjima ljudskih åula i mozga, oniñe misliti da ste zapoåeli razgovor o alkoholizmu i narkomaniji.

Kad kaæemo da je reå o ograniåenjima koja su svojstvena zdravim ljudi-ma, ova tema ipak postaje interesantna jer nudi objašnjenja nekih mehani-zama koji su doveli do masovnog verovanja u natprirodno. Ovde je sa gledi-šta psihologije situacija priliåno sloæena, ali za ovu priliku dovoljno je da po-menemo nekoliko najvaænijih psihiåkih mehanizama koji su odgovorni zasklonost ka “onostranom”. To su perceptivna distorzija, kognitivna disonan-ca, mentalna selektivnost, greške señanja i kognitivne iluzije. Na prvi pogledreå je o teško razumljivoj temi zbog obilja struånih izraza, ali stvar je znatnojednostavnija kad se “prevede” na obiåan jezik i objasni sa nekoliko primera.

1. Perceptivna distorzija. Jednostavo reåeno, to je izobliåenje u opaæanju.Problem verodostojnosti izjava oåevidaca tako je dobro istraæen i razobliåenda je pravo åudo što sudstvo još uvek olako uzima izjave svedoka kao vero-dostojne. Åak je i meœu pravnicima mali broj onih koji su upoznati sa svimopasnostima koje sa sobom nose i jednostavne optiåke iluzije.

“Jednostavna opaæanja su sve samo ne jednostavna”, rekao je maðioniåarDæeri Endrus (Jerry Andrus). On je stvorio niz iluzija i trikova zasnovanih natome da se opaæanje oslanja na oåekivanja posmatraåa. Njegova je izreka“Svako crta svoju sliku realnosti åetkicom umoåenom u boju prošlosti”.

328

2. Kognitivna disonanca. Drugim reåima, ovo je saznajni nesklad koji nasta-je kad se åovek suoåi sa informacijom koja je u suprotnosti sa njegovim siste-mom shvatanja sveta. Ne treba nam poznavanje psihologije da bismo znalida ñe mnogi ljudi radije posumnjati u svoja åula nego što ñe izmeniti stavovei verovanja. Primer su ålanovi udruæenja “Ravna Zemlja” (Flat Earth Soci-ety), koje ne moæe da razuveri ni sva sila fotografija i video - zapisa naåinje-nih iz svemira; za njih je zemlja ravna ploåa i o tome ne prihvataju raspravu.

Lamar Kin (M. Lamar Keene) uveo je pojam true-believer syndrome, kojije teško prevodiv s obzirom na to da ima dvostruko znaåenje: sindrom istin-skog vernika i sindrom verovanja u istinu. Ovaj sindrom ogleda se u verova-nju u natprirodne pojave åak i kad postoji nesumnjiv dokaz da su zasnovanena prevari. U knjizi Spiritistiåka mafija (The Psychic Mafia) Kin iznosi stavda je “sindrom istinskog vernika najvaænija stvar na koju spiritisti raåunaju, jernikakvo logiåko rasuðivanje ne moæe da ugrozi njihovo verovanje”. Oni kojipate od ovog sindroma smatraju da teæina izloæenih dokaza nije dovoljna uodnosu na teæinu svih dokaza koji su ranije podræavali verovanje.

Mada ovaj sindrom nije do kraja objašnjen, pretpostavlja se da se on za-sniva prvenstveno na zadovoljavanju emocionalnih potreba. Nije teško razu-meti ljudsku potrebu za verovanjem u besmrtnost duše, u komunikaciju saumrlima ili u telekinetiåko upravljanje predmetima.

3. Mentalna selektivnost. Sposobnost našeg mozga da razlikuje bitne odnebitnih stvari daleko je od savršenstva. Mi, ljudi, moramo da se pomirimosa selektivnom percepcijom; ona nas navodi da prosto zanemarimo opaæanjakoja ne odgovaraju našim oåekivanjima. Åak i señanje moæe da bude selek-tivno. Rado se señamo “proroåanskih” snova koji su se ostvarili, a pri tom za-boravljamo na hiljade drugih koji nisu. Isto tako, dugo ñemo pamtiti akopomislimo na neku osobu i ona se sledeñeg trenutka odnekud pojavi, a svarazmišljanja koja se nisu tako završila zaboravljamo veñ u sledeñem trenutku.

Selektivna ekspozicija je manje ili više svesno izbegavanje situacija ko-je bi mogle da ugroze naš naåin shvatanja sveta. To nam pomaæe da oåuva-mo svoj liåni sistem verovanja, jer ñemo rado prihvatiti razvoj dogaœaja kojiu izgledu ima potvrdu naših ubeœenja, a izbeñi opcije koje ih ugroæavaju. Upoglavlju Tehnike obmanjivanja/Kako zaraditi milion dolara naveli smo ponu-du Fondacije Dæejms Rendi za visoku novåanu nagradu svakome ko potvrdineku paranormalnu sposobnost. Mada veliki broj ljudi tvrdi da ima paranor-malne sposobnosti, odziv je ipak bio iznenaœujuñe mali. Šta mislite, zašto?

4. Greške señanja. Ovaj fenomen åesto se ilustruje pojavom koja se u psiho-logiji zove veñ viœeno ili deæavi (dejà vu). Iz nekog razloga, mozak ponekadprosleœuje podatak direktno do dugotrajne memorije, zaobilazeñi kratkotraj-


nu (ikoniåku) memoriju. To stvara pogrešan utisak da se prizor koji upravo(po prvi put) gledamo veñ nalazi u memoriji i da smo ga nekad davno videli.Ovo koriste pristalice teorije reinkarnacije, koji smatraju da je deæavi zapravoseñanje na dogaðaje i mesta viðena u nekom od ranijih æivota.

Deæavi je samo jedan primer pogrešnog señanja, koji je vrlo atraktivan,pa je poznat i laicima. Primera pogrešnog señanja ima mnogo i åesti su kriv-ci za pogrešne zakljuåke, pa u dobroj meri i za verovanja u nepostojeñe.

5. Kognitivne iluzije. Ljudski naåin prikupljanja podataka takav je da veñiznaåaj dajemo dokazima koji proizilaze iz pojedinaånog sluåaja nego onimakoje dobijamo iz masovnih podataka ili statistiåkih istraæivanja. U igrama nasreñu, recimo, paænja javnosti ciljano se fokusira na dobitnika premije åije sli-ke i intervjui izlaze u novinama i veliki broj ljudi prati njegovu sudbinu. Pritome se zanemaruju desetine hiljada onih koji nisu ništa dobili; tako se stva-ra iluzija da je verovatnoña dobijanja premije znatno veña nego što jeste.

Naivnost

Ljudi su društvena biña. Oni mogu da opstanu samo ako æive u porodici ili unekoj drugoj zajednici. Ålanovi ovih zajednica upuñeni su jedni na druge, pasu i meðusobno zavisni. Da bi ovaj sistem grupnog opstanka funkcionisao,oni moraju da veruju jedan drugome, ili prosto reåeno - da budu naivni.

Zato kad nam neko, koga prihvatamo kao poštenu osobu, ispriåa neštoneobiåno, mi ñemo to verovatno prihvatiti kao istinu. Pa kada prenesemo pri-åu drugima, formira se lanac “Radio Mileva” i uskoro ñe cela okolina sa istomkoliåinom poverenja uæivati u neobiånoj priåi. Izobliåenja priåe u ovakvomlancu su kumulativna (u svakoj novoj verziji sve su veña), pa ñe tako svakaneistina, pridodata priåi, da se oåuva kroz lanac i na kraju umesto izvornogdogaœaja (ako i on nije izmišljen) dobiñemo urbanu legendu.

I naivnost ima svoje gradacije - “zdrava” koliåina naivnosti omoguñavanam da uæivamo u akcionom filmu jer verujemo igranoj sceni koju vidimo,mada dobro znamo da ona nije istinita. Za nijansu je ozbiljnija prevara kojuåini maœioniåar dok izvodi svoje trikove pred publikom. Mada ñe on uvekpriznati da je to samo demonstracija trika, ipak neñe otkriti tajne svog zana-ta pa ñe naåin izvoœenja trika za posmatraåa ostati tajna.

Sliånom tehnikom izvoœenja trika sluæe se i ljudi koji tvrde da imajunatprirodne sposobnosti, samo što je stav prema publici nepošten - oni se tru-de da ostave utisak da nije reå o triku nego o posebnim moñima. Njihovi kli-jenti zaista moraju da budu naivni da bi u ovo poverovali, naroåito ako sveto skupo plañaju. Najveñi stepen (reklo bi se åak patološke) naivnosti poka-

330

zuju sami izvoœaåi ovih trikova kad i sami sebe ubede u to da su po neåemuposebni i da imaju sposobnost koja nije svojstvena obiånom åoveku.

Åesto se naivnost meðusobno dopunjava sa selektivnim razmišljanjem.Ako se pojavi nesumnjivi dokaz da je neåiji naåin rezonovanja bio neispra-van, na scenu stupa psihološki mehanizam koji ñe, pomognut naivnošñu,odbaciti dokaze i podræati prvobitno verovanje. Primera za ovo ima dosta imnogi su zaista zabavni. Dogaðaj koji sledi je istinit.

Jedna moja poznanica odluåila je da krene na sluæbeni put u Italiju samozato što joj je njen liåni astrolog (koji se inaåe profesionalno bavi davanjemastroloških poslovnih saveta) rekao da je tamo åeka sjajan uvozno-izvozniposao na kome ñe dobro zaraditi. Åak je precizirao da ñe to biti trgovina kera-miåkim ploåicama. Posle dosta truda, izgubljenog vremena i utrošenog nov-ca, ona se vratila bez najmanjeg izgleda da ostvari bilo kakav profit. Kad gaje upitala zašto joj je dao pogrešan savet, njegov izgovor je bio, blago reåeno,åudan: Pa ja ponekad namerno kaæem suprotno od onoga što “vidim”! Teško mije bilo da saåuvam ozbiljan izraz lica kad je sve to iznela kao dokaz da uastrologiji “ima neåega„: Eto, vidiš, zaista je i bilo suprotno od toga što je rekao!

Zatvorenost uma

Postoji mnogo ljudi koji imaju problema sa shvatanjem pojmova kao što suapsurd, višeznaånost pa åak i jednostavnost. To su veliki poklonici verova-nja u paranormalno. Um ovih ljudi otvoren je samo za iskustva koja podr-æavaju njihov sistem verovanja, a pri tome ñe okriviti sve druge da su robovisvog zatvorenog uma i da ih to spreåava da vide istinu.

Osnovni problem ovih ljudi je što suviše lako odustaju od pokušaja darazumeju stvari ako u njima svaki pojam i svaka pojava ne nose urednu eti-ketu sa lako razumljivim objašnjenjem. Anomalna iskustva spadaju u poseb-nu kategoriju i ona moraju da imaju objašnjenje koje svaki laik moæe da shva-ti i, ako ih nauka ne objasni tako da to bude oåigledno i svima jasno, onda ñeto uåiniti lokalni astrolog ili beli mag. Åak i besmisleno objašnjenje bolje je odstruånog i teško razumljivog, ili åak nikakvog. Kad se tako gleda na stvari,postaje jasno zašto astronom nema objašnjenje za sve pojave a astrolog ima,kao što ni medicina nema lekove za sve bolesti, a lokalni nadrilekar ima.

Svako ñe, u skladu sa svojim naåinom razmišljanja, da se opredeli zasvoje shvatanje pojma otvorenosti uma. Za nekoga to ñe biti prihvatanje sve-ga što se nudi, bez ikakvog kritiåkog stava. Druga grupacija ljudi prihvatiñeono što odgovara njihovim liånim potrebama, materijalnom bilansu i intim-nim æeljama, što je egoistiåan stav koji im æivot åini lakšim ali im u isto vreme


ne dozvoljava da upoznaju svet koji ih okruæuje. U treñoj grupi su oni kojiselektivno prihvataju samo åinjenice da bi njihovim povezivanjem stigli dosaznanja o naåinu na koji priroda funkcioniše.

Liåno iskustvo

U pasusu koji govori o kognitivnim iluzijama dat je primer (potenciranje do-bitnika na lutriji) koji opisuje kako pojedinaåni sluåaj moæe da bude presu-dan za donošenje zakljuåka, naroåito ako se pri tome ignoriše mnoštvo dru-gih sluåajeva koji ne podræavaju æeljenu tezu. Ova iluzija se veoma åesto odstrane politiåkih vlasti zloupotrebljava za pridobijanje javnog mnjenja.

Da bi opravdali agresiju na Jugoslaviju i bombardovanje njenih grado-va 1999. godine, pri åemu je mnogo neduænih civila izgubilo æivote, medijizemalja ålanica NATO objavljivali su autentiåne snimke Šiptara-izbeglica odkojih su mnogi pred mikrofonom ponavljali kako treba bombardovati Beo-grad. Ova jednostranost u zakljuåivanju na zgodan naåin demaskirana je bašod strane jednog ameriåkog vojnog struånjaka, koji je javno rekao da je takvoopravdanje besmisleno, jer biste isto tako lako mogli na svetu da naðete idosta ljudi koji bi pred kamerama izjavili da treba bombardovati Vašington.

Ni jedna vlast nije imuna na to da u propagandi iskoristi moñ iznošenjaneåijeg liånog iskustva kako bi postigla æeljeni propagandni efekat. Najobi-ånija selekcija vesti, pod formom ureœivaåke politike dovoljna je da (åak i bezijedne izgovorene laæi) proturi praktiåno bilo koju tezu.

Dani koji su sledili neposredno posle bombardovanja uåinili su da pri-sustvujemo nesvakidašnjoj ilustraciji ove zloupotrebe. Dve televizijske kuñe,dræavna RTS i anti-reæimska Studio B, objavljivale su informativne emisije sadijametralno suprotnim izveštajima sa Kosova, mada su obe koristile istinitsnimljeni materijal sa istinitim priåama. Iz nekih razloga, prvoj kuñi su odgo-varali smirujuñi izveštaji o tome da se situacija popravlja, a drugoj da je zate-gnutost veña nego ikad. Zahvaljujuñi najobiånijoj selekciji vesti sa puno poje-dinaånih sluåajeva, od kojih je svaki podjednako autentiåan i istinit, mogli stekao u interaktivnom filmu (u kome gledalac sam odluåuje kako ñe se priåazavršiti) pritiskom na dugme daljinskog upravljaåa da odluåite da li ñe vestisa kriznog podruåja biti dobre ili loše.

Korišñenje izolovanih pojedinaånih sluåajeva za dokazivanje teze jedanje od moguñih pokazatelja da je reå o manipulaciji i demagogiji. Veliki brojljudi je neotporan na tu vrstu sugestije, pa se ona koristi tamo gde realni sta-tistiåki pokazatelji ne govore u prilog onome ko organizuje nastup. Ovo do-bro znaju razni iscelitelji, proroci, astrolozi i njima sliåni, pa svoje nastupe

332

osmišljavaju i reæiraju tako da poneki od “neutralnih” svedoka javno iznesesvoj primer u kome se lepo vidi kako je njemu ili njegovom ålanu porodicetaj struånjak pomogao, i to ni manje ni više nego spasao æivot. S obzirom nato da smo svi emotivna biña, rado se uæivljavamo u ovakvo anegdotsko izno-šenje liånog primera, divimo se veštini i sposobnosti struånjaka, zadovoljnismo zbog sreñnog ishoda dogaœaja i, što je najvaænije, verujemo u priåu.

Åak i u neobaveznim razgovorima u društvu moæemo da se uverimo uogromno poverenje koje ljudi imaju u dokaze proizašle iz pojedinaånih slu-åajeva. Zapoånite, recimo, razgovor o štetnosti duvana (neka ne zamere pu-šaåi za ovaj primer) i skoro uvek ñe se pojaviti neki pušaå ko ñe vam se su-protstaviti nesumnjivim “dokazom” da niste u pravu: eto, njegov deda je se-damdeset godina pušio po dve paklice dnevno, i nikad u æivotu nije bio bolestana doæiveo je duboku starost. Primer je verovatno istinit i ovakav ishod je mo-guñ, ali tim pojedinaånim sluåajem ništa ne dokazuje, tim pre što medicinanudi bezbroj suprotnih primera, u kojima je smrtni ishod skoro sigurno na-stupio direktno od posledica pušenja. Osim toga, ovde se zanemaruje još ne-koliko åinjenica - da je njegov deda æiveo u zdravoj sredini, pio åistu vodu,udisao vazduh bez otrovnih isparenja i jeo prirodnu hranu bez pesticida, veš-taåkih boja i konzervansa. Pa, buduñi da jedna cigareta ne sadræi fatalnu do-zu otrova nego predstavlja samo jedan od faktora rizika, on je u startu bio upovoljnijoj poziciji od nas koji uæivamo u “blagodetima” civilizacije.

Pomeranje prioriteta

Kroz celu istoriju pa sve do skorih dana, åovek je morao da ulaæe znaåajannapor da bi preæiveo. Tek je s razvojem industrije preæivljavanje postalo ne-što što se samo po sebi podrazumeva, a zahvaljujuñi efikasnosti proizvodnjei unapreœenju poljoprivrede, u åovekovom dnevnom programu pojavila sevelika koliåina slobodnog vremena, tako da je umesto nekadašnjeg preæivetidanas osnovni cilj postao uæivati.

Na æalost, nisu svi ljudi spremno doåekali ovu promenu. Neki su, ume-sto da traganje za hranom zamene traganjem za sreñom, utonuli u razne psi-hološke zamke iz kojih nisu umeli da naœu izlaz. U novonastaloj situaciji,kada je svakome ostavljeno na volju da svoje slobodno vreme organizujeonako kako to æeli, došle su do izraæaja i razliåitosti meœu ljudima. Nekada-šnji zajedniåki prioritet, preæivljavanje, pretvorio se u mnoštvo individual-nih: novac, moñ, umetnost, rad, Bog, porodica, droga, kocka, ljubav, nasilje,sport, seks, stvaralaštvo - svako je negde našao svoj smisao æivota. Zato ni-je åudno što, u ovakvoj šarolikosti prioriteta, jednom broju ljudi odgovaraonostrano shvatanje sveta.


Informaciono zagaœenje

Termin “informaciono zagaœenje” 1977. godine uveo je Rej Hajmen (RayHyman), profesor psihologije sa Univerziteta u Oregonu. Po njemu, proseåancivilizovani åovek svakodnevno je izloæen velikoj koliåini “prljavih” infor-macija (u koje posebno ubraja priloge u masovnim medijima koji afirmativ-no i nekritiåki govore o paranormalnim pojavama), a onaj ko vidi da se o ne-åemu toliko priåa, mora da pomisli da tu “ima neåega”.

Tako je “pljusak” informacija poåeo znaåajno da utiåe na naše navike, pai na shvatanja. Veliki broj ljudi do te mere se saæiveo sa masovnim medijima(pre svega sa televizijom) da više ne moæe da zamisli æivot bez njih. To ideåak dotle da neki ljudi ne mogu da zaspe bez gledanja televizijskog progra-ma iz kreveta ili da se porodiåna poseta roðaka ili prijatelja više ne svodi nadruæenje i razgovor, nego na seansu kolektivnog buljenja u ekran.

Osnovni problem sa medijima jeste što oni funkcionišu po ekonomskimzakonima i što su prisiljeni da povlaœuju (åesto i lošem) ukusu publike. Gle-daoci koji nalaze zadovoljstvo u tome što ñe se obrazovati ostaju u manjini uodnosu na one koji æele samo zabavu - što samo po sebi ne bi bilo toliko lo-še kad ta zabava ne bi bila prvenstveno vezana za prazan senzacionalizam.

Lakovernost

Ålanak Denijela Æilbera (Daniel Gilbert), objavljen 1991. godine u struånomåasopisu Ameriåki Psiholog, pokušava da odgovori na pitanje zašto ljudiimaju potrebu da nekritiåki veruju u veñinu informacija koje dobiju. Njegovzakljuåak je jednostavan:

Nalazi iz obilja istraæivaåke literature navode na samo jedan zakljuåak -ljudi su lakoverna stvorenja koja smatraju da je vrlo lako verovati i vrlonaporno sumnjati.

Iz perspektive evolucije nije teško pronañi korene ovom rezonu, jer u æivotukoji su naši preci vodili bilo je najvaænije preæiveti. Oni su morali bez razmi-šljanja da veruju tome što vide svojim oåima, jer su samo tako mogli da do-œu do hrane i da izbegnu da sami postanu neåiji obrok.

Ako je Æilber u pravu, onda je jasno zašto je potrebna hrabrost da bi seåovek odupro prvom utisku i da bi dozvolio sebi da pobedi svoju tvrdogla-vost i promeni mišljenje. Sumnjanje je naporna borba sa samim sobom, dokse za verovanje treba samo opustiti i ono ñe doñi samo od sebe.

334

Okamova oštrica

William of Occam (pravilno jenapisati i Ockham) je britanski fi-lozof koji je æiveo od 1285. do1349. godine. Osobine po kojimaje prepoznatljiv jesu jasnoña, oåi-glednost i konciznost misli i izra-æavanja, pa je jedan od kompju-terskih programskih jezika, koji podræava višeprocesorski rad (primenjen usuperkompjuterima) prozvan po njemu. Ovde ga pominjemo zbog njegovogpopularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica ili Okamov bri-jaå, koji se åesto navodi u raspravama izmeœu skeptika i ljudi koji veruju uparanormalne pojave.

Taj stav izraæen je jednom reåenicom: Entia non sunt multiplicanda pra-eter necessitatem, što moæemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotre-bno umnoæavati (entitet = bit, suština). Ovo se åesto formuliše kao pravilo oekonomiji u filozofiji, a moæe da se objasni i na razumljiviji naåin: na osnovuraspoloæivih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji moguñi zakljuåak.Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba napravitioštar “rez” izmeœu najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepo-trebno komplikuju stvar.

Posluæiñemo se grafiåkim objašnjenjem. Ako imamo zadatak da povu-åemo liniju kroz åetiri taåke u koordinatnom sistemu (kao na prvoj slici), tobi mogla da bude prava linija (druga slika), ali i bilo koja druga - na treñoj iåetvrtoj slici vidimo još dva rešenja, a postoji bezbroj moguñih. Ipak, logiånoje da, kao najjednostavnije, usvojimo prvo a odbacimo sva ostala, bar dok sene pojavi još neka taåka; ako ona obori ispravnost prvog rešenja, opet smoduæni da pronaœemo rešenje koje je najjednostavnije za novi niz taåaka.

Iz Okamove oštrice izveden je i stav, koga je definisao Karl Segan (CarlSagan): posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. Ovo bismo mogli da ilus-

trujemo istim grafiåkim primerom:ako se, recimo, opredelimo za reše-nje sa treñe slike, tu odluku mo-ramo da opravdamo valjanimobjašnjenjem zašto smo baš njegaodabrali. Samo prvo rešenje (slika2) ne zahteva posebnu odbranu, jerni rešenje ni po åemu nije posebno.


slika 1 slika 2

slika 3 slika 4

Mada sve to deluje kao jednostavan i logiåan naåin rezonovanja, pravi-lo Okamove oštrice åesto se krši u postupku rasuœivanja (Farovi automobilana brdu? Gluposti, to je svemirski brod!). Svako bi mogao da navede po nekisluåaj u kome se krši ovo pravilo. Evo jednog primera. Dogaðaj je istinit.

Ko je pojeo trešnje?

Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj æeleo je da kupi malu kuñu sa voñnja-kom u nekom od podavalskih vikend-naselja. Raspitao se za cene, pripremionovac i krenuo da prikuplja ponude. Posle nekog vremena kupio je lepu ku-ñu na velikom imanju za manje od polovine oåekivane sume. Kako je uspeo?

Kada se odazvao na oglas i posetio vlasnicu (stariju æenu koja je sa unu-kom povremeno boravila u toj kuñi), razvio se prisan razgovor jer, oåigledno,ni jedna strana nije imala suviše trgovaåkog instinkta, pa ni od koga nije do-lazila æelja za prevarom. Na njegovo otvoreno pitanje zašto je cena, koju jeona sama navela, tako niska, æena je odgovorila da mora hitno da se seli jersu se pojavili duhovi koji joj “rade o glavi”. Kako je došla do tog zakljuåka?Pa, dve noñi uzastopno pojeli su joj trešnje koje je ostavila na stolu u voñnja-ku i umesto njih u åiniji ostavili samo koštice.

Buduñi da je okoreli skeptik i realista, kupac joj je rekao da je to verova-tno delo nestašne dece iz komšiluka, ali vlasnica kuñe je na to nepresano po-navljala “ne, ne, zna se da to samo duhovi rade”; pri tome svoju tvrdnju nijepotkrepila nikakvim dokazom koji bi joj bio primeren. Kupoprodaja je obav-ljena, a moj prijatelj i dan-danas sa porodicom koristi tu kuñu bez ikakvih ne-prijatnosti, pa i bez poseta “duhova”. Nikada mu niko nije pojeo trešnje os-tavljene u voñnjaku (jer su poåinitelji, kogod oni bili, oåigledno više zaziraliod åoveka spremnog da brani svoj posed nego od stare æene i deteta), za no-ñne šumove dobro je znao da potiåu od glodara ili drugih æivotinja, a ako biugledao sovu ili noñnog leptira, nije ih gledao kao posetioce iz “onostranog”nego kao dokaz da boravi u zdravoj prirodnoj sredini.

336

Malo matematike

“Nedavno sam sanjao da mi je umro deda. Probudio sam se uznemiren, alisam rekao sebi da je to samo san i ubrzo zaboravio na to. Ali, nešto kasni-je zazvonio je telefon i jedan roœak mi je javio da mi je umro deda.”

Ovo je saæeto preneta ispovest åitaoca koja se pojavila u jednom našem tablo-idu. Nemamo razloga da ne verujemo u ovakve priåe, tim pre što bi na ovutemu malo ko zbijao šale. Šta je po sredi - telepatija, vidovitost ili prosta koin-cidencija? Logiåan zakljuåak je da postoje neke tajne telepatske veze koje seaktiviraju u kritiånim trenucima - jer ako nije to, šta je onda?

Naæalost, odgovor je mnogo prizemniji. Prosta raåunica pokazañe daovakvi dogaœaji ne samo da nisu neobiåni, nego su sasvim normalni. Napro-tiv, neobiåno bi bilo kad se ne bi dogaðali.

Najpre ñemo pojednostaviti stvar i krenuti od pretpostavke da svako odnas ima samo po jednog dedu, i da je taj nesreñni san imao samo jednom uopsegu od svoje 5. do 50. godine (moæe li neko da se pohvali da u 50-oj go-dini ima æivog dedu?) Ovakvi snovi inaåe nisu nikakva retkost, ali ih mi ve-oma brzo zaboravljamo - naravno, osim kad nas ovako neobiåna koinciden-cija prisili da ga pamtimo celog æivota. Koje su šanse da se ta dva dogaœajazbiju u jednom danu? Tih 45 godina je nešto oko 16 000 dana, dakle mogu-ñnost je 1 : 16 000 (pazite, šansa da se ta dva dogaœaja odviju u jednom odre-œenom danu je 1 : 256 miliona (to je 16000 x 16000), ali da se dogode zajednou bilo kom danu u periodu od 45 godina šansa je 1 : 16 000.

Realno je proceniti da je ova verovatnoña nekoliko puta veña, jer u da-nima kad nam je neka od dragih osoba teško bolesna ili na samrti, znaåajnoraste verovatnoña da ñemo svoje strahove i zle slutnje ispoljiti kroz snove.Ipak, taj faktor ovde zanemarujemo jer je i bez njega, åistom matematikom,moguñe dokazati tezu. Idemo dalje.

Ovako izraåunata verovatnoña odnosi se na samo jednog dedu, ali po-što bi podjednako neverovatno bilo i kad bi se vest odnosila na bilo kog ro-œaka ili prijatelja, onda bi verovatnoña bila veña onoliko puta koliko znamoosoba koje su nam dovoljno bliske da bi strah od njihovog gubitka mogao dase manifestuje kroz tako ruæan san. Koliko je takvih osoba? U tipiånom slu-åaju, oko deset. Tako se verovatnoña penje na 1 : 1600.

To je još uvek mala moguñnost, ali nismo ni krenuli od toga da takav“proroåanski” san mora da se dogodi baš nama ili nekoj odreœenoj osobi, ne-go samo da do nas dopre vest da se to bilo kome desilo. Zato prelazimo nasledeñi korak: ako kod nas ima oko 10 miliona koliko - toliko pismenih ljudi


(nepismene zanemarujemo jer ne oåekujemo da ñe vesti od njih stizati uštampu), to ñe dati veliku grupu od preko 6000 ljudi za koje se moæe oåeki-vati da im se takva koincidencija dogodila nekada u æivotu.

Ostaje još pitanje za koliko od tih 6000 zanimljivih podudarnosti ñemomi ikad doznati? Naravno da neñe svako od aktera ovih dogaðaja poæuriti dadojavi tu vest redakciji åasopisa. Proceniñemo da bi od svakog stotog ovakvavest, direktno ili preko posrednika, stigla do nekog od novinara; tako ñemoza æivota imati oko šezdeset ovakvih sluåajeva u štampi. To je po jedan zasvaku godinu našeg “pismenog” dela æivota, otkad smo poåeli da pratimoštampu. Verovatnoña da ñemo proåitati o jednom ili više njih je realna, i to nipo åemu ne bismo mogli da proglasimo za åudo, a još manje za dokaz da pos-toje paranormalne pojave.

Ova analiza, inaåe, ilustruje nešto što je poznato kao Post hoc zabluda.Ceo latinski izraz glasi Post hoc ergo propter hoc, i moæemo da ga prevede-mo kao posle ovoga dakle zbog ovoga. Zabluda nastaje kad se drugi dogaðajdesi neposredno posle prvog, pa zbog toga izvedemo zakljuåak da se desiozbog prvog. Recimo, kad se prehladimo, samo umotamo stopala krpama na-topljenim rakijom i posle nekoliko dana smo zdravi (svejedno je što bi namisto vreme bilo potrebno za ozdravljenje i bez natapanja nogu). Ili, student jepoloæio ispit zato što je njegova majka prosula åašu vode na put za njim, aako je pao na ispitu, to je zato što nije pisao olovkom koja mu donosi sreñu.

Statistiåari znaju kako da izbegnu post hoc zabludu u svojim istraæi-vanjima; postoji matematiåki mehanizam koji ñe objektivno reñi da li je statis-tiåki uzorak (broj sluåajeva za koje se raåunaju podaci) dovoljan za verodos-tojan zakljuåak. Recimo, ako je od 200 studenata njih 100 poloæilo ispit a 100palo, pa se utvrdi da je u prvoj grupi njih 80 u svom bioritmu imalo pozitivanintelektualni ciklus a u drugoj samo 20, onda je to dovoljan razlog da ozbilj-nije priðemo izuåavanju teorije bioritma. Ali, ako se ja posle jednog ili višenepoloæenih ispita pravdam nepovoljnim bioritmom, onda je to samo moj lošizgovor za neuspeh.

Od pogrešne procene do verovanja

Åesto nam je potrebno da procenimo koliko je verovatan neki dogaðaj. Ako,recimo, bacimo novåiñ, postoji 50% moguñnosti da padne na “glavu” i istotoliko da dobijemo “pismo”. Kolika je verovatnoña da ñemo do kraja danaosetiti zemljotres? Veoma mala, ali svakako veña od nule. A da ñe tokom sle-deñeg meseca pasti kiša? Velika, ali ipak manja od 100%. Za neke dogaðajemoæemo sa velikom taånošñu da procenimo verovatnoñu, ali neke situacije suvarljive i lako navedu na pogrešnu procenu.

338

Postoje dogaðaji za koje bi se reklo da su skoro nemoguñi, ali matema-tiåka analiza pokazuje da su sasvim verovatni. Raåunanje verovatnoñe ovihdogaðaja uglavnom prate veliki brojevi, pa je zato ova pojava dobila nazivZakon velikih brojeva.

Koliko je verovatno da ñe osoba koju ste upravo upoznali imati roðen-dan istog dana kao i Vi? Ovo nije teæak zadatak: ako ni jedan od vas nije ro-ðen baš 29. februara, verovatnoña iznosi 1/365. Tako ñete na utakmici koja jeokupila 50 000 gledalaca moñi da oåekujete da postoji još 137 ljudi koji ñezajedno sa Vama slaviti roðendan. A kolika je verovatnoña da ñe se na terenupo kome se kreñu 22 igraåa i sudija nañi bar dvojica koji istog dana slaveroðendan? Reklo bi se da je za ovo mala šansa, ali raåunica ipak pokazuje daje ona nešto veña od 50%.

Robert Tod Kerol opisuje sluåaj kad je cela svetska štampa pisala osreñnoj dobitnici iz Nju Dæersija. Ona je dva puta dobila glavnu premiju uigri Loto! U listu New York Times objavljen je podatak da su šanse za ovo bile“1 prema 17 triliona”. Kad su statistiåari Stiven Semjuels (Stephen Samuels) iDæordæ Mek Kejb (George Mc Cabe) izraåunali ovu verovatnoñu, ispostavilose da ona iznosi 3,3% za 4-meseåni period i preko 50% za period od sedamgodina! Otkud ovako velika razlika u proceni verovatnoñe? Obe raåunice bilesu formalno korektne, samo što je prva zanemarila vaæan podatak da niko odigraåa ne uplañuje samo po jednu nego veñi broj kombinacija.

U ovom poglavlju opisali smo sluåaj u kome je åitalac izvestio redakci-ju åasopisa o “proroåanskom” snu u kome je najavljena smrt njegovog dede.Sad ñemo proširiti raåunicu: pretpostavimo da matematiåka moguñnost da sesluåajno dogodi da neki san bude proroåanski iznosi jedan prema milion. Nasvetu ima oko 6 milijardi ljudi; svake noñi svaki od njih sanjañe po 250 razli-åitih snova (ovaj podatak navodi Terens Hajnis (Terence Hines) u svojoj knji-zi Pseudonauka i paranormalno). Prosta raåunica pokazañe nam da svake noñipo 1500000 ljudi na svetu sanja bar po jedan “proroåanski” san i to samo kaoposledicu sluåajnosti! Ovaj broj bio bi i veñi ako bismo uzeli u obzir åinjenicuda ljudi åesto sanjaju sadræaje koji ih inaåe brinu ili optereñuju (dakle, za kojepostoji poveñana moguñnost da se dogode na javi) i da je sadræina snovaåesto apstraktna i simboliåna, što poveñava moguñnost da neki “sluåajni” sanpoveæemo sa stvarnim dogaðajem.

Nema sumnje da je pogrešna procena verovatnoñe dogaðaja jedan odvaænih “generatora” verovanja u paranormalno.


Gausova kriva

Uzmimo u ruku 20 novåiña i bacimo ih na sto. Koliko je palo na “glavu”, akoliko na “pismo”? Verovatno je da ima pribliæan broj i jednih i drugih, jer jeto najverovatnija moguñnost (“entropija zatvorenog sistema raste”, rekli bi fi-ziåari, koji entropiju izjednaåavaju sa koliåinom nereda). A da li moæe da se po-javi svih 20 “glava”? Svakako da moæe, mada to nije mnogo verovatno: mo-æemo da oåekujemo da ñe se to dogoditi u jednom od oko milion sluåajeva.

Nacrtañemo dijagram kod koga je na horizontalnoj osi predstavljen brojjednako okrenutih novåiña (za “pismo” on opada od 20 do 0 a za “glavu” ras-te od 0 do 20), a na vertikalnoj verovatnoña pojavljivanja kombinacije. Takoñemo dobiti krivu liniju koja liåi na zvono i koju matematiåari zovu Zvonas-ta ili Gausova kriva, mada se u struånim diskusijama åešñe koristi izraz Nor-malna distribucija.

Naravno da Gausovakriva ne pokazuje samo ve-rovatnoñu koja se odnosi nabacanje novåiña. Mnoge po-jave u prirodi imaju sliånuzakonitost. Recimo, visinaljudi: mali je broj veomaniskih ili veoma visokih,samo je broj proseåno vi-sokih veliki. Sliåno je i sa in-teligencijom, kapacitetompluña ili bilo kojim drugimmerljivim svojstvom.

U poglavlju Tehnike obmanjivanja / Rašljari govorili smo o testiranjurašljara, sprovedenog od strane minhenskog Univerziteta za fiziku. Tada smopomenuli da je u komentaru rezultata agencija Wagner, Betz und Koenig uzelanatproseåan rezultat koji je postiglo nekoliko rašljara i navela ga kao dokazda se “teza o postojanju rašljarskog fenomena moæe smatrati empirijski dokaza-nom”. Åak ni åinjenica da isti rašljari nisu mogli da ponove ostvareni rezultat,nije navela struånjake iz agencije da zakljuåe da je on naprosto bio sluåajan.Uz dovoljno veliki broj uåesnika testa (a u ovom sluåaju bilo ih je preko 500)neizostavno je moralo da se naðe i nekoliko veoma dobrih rezultata; bilo jesvakako i veoma loših, ali to niko nije pomenuo. Ako bi se nacrtala raspodelauspešnosti rašljara, verovatno je da bi se dobila kriva koja liåi na Gausovu, au njoj uvek ima nešto mesta za ekstremne (i dobre i loše) sluåajeve.

340

Verovatnoña pojavljivanja “glava-pismo” za 20bacanja novåiña

Selekcijom rezultata ispitivanja moguñe je dokazati praktiåno bilo kojutvrdnju - setimo se Mišela Goklena (Michel Gauquelin) iz poglavlja Astrolo-gija / Sportski šampioni i efekat Marsa. Selekciju rezultata åesto zloupotreblja-vaju i parapsiholozi, jer odbacuju rezultate koji ne podræavaju njihovu omi-ljenu tezu. Ponekad se za to pronalaze izgovori (uåesnik je bio dekoncentri-san, umoran, nije imao “svoj dan”) a ponekad se dozvoljava i da testiranaosoba sama odluåi kad ñe prekinuti test (pri åemu se poslednji rezultat od-bacuje). Ovo pravilo “slobodnog zaustavljanja i nastavljanja testa” åest je raz-log spora izmeðu parapsiholoških institucija i njihovih kritiåara.

U parapsihološkim eksperimentima postoji i praksa da se uåesnikudozvoli mali period “zagrevanja” pre poåetka glavnog testa, pri åemu se re-zultati ne uzimaju u razmatranje. Ako se pri tom postigne rezultat koji govo-ri u prilog postojanju parapsihiåkog fenomena, eksperimentatori ipak moguda odluåe da ga prihvate.

Gledajuñi crteæ Gausove krive, lako moæemo da vidimo kako selekcijarezultata, ma kako mala i diskretna bila, moæe da utiåe da rezultat testa budeneobjektivan. Recimo da smona veñem broju dobrovoljaca is-pitivali sposobnost telepatskogprenosa brojeva i da smo rezul-tate predstavili dijagramom;oni ñe davati nasumiåne rezul-tate pa ñe biti neuspešnih iveoma neuspešnih (levi deodijagrama), ali i uspešnih iveoma uspešnih (desni deo). Ijednih i drugih biñe malo (samoñe proseånih biti mnogo) pa ñeovaj dijagram, ako je broj uåesnika bio dovoljno velik, liåiti na Gausovukrivu. Ako sad sve neuspešne (ili bar veoma neuspešne) proglasimo zanemerodavne (jer to, bez sumnje, nije bio “njihov” dan) time ñemo “odseñi”jedan deo dijagrama i njegovo teæište (proseåan rezultat) biñe na silupomeren na æeljenu stranu. Ovako laæiran rezultat biñe mali ali znaåajan, baškao što parapsiholozi tvrde da njihovi eksperimenti navode na zakljuåak opostojanju malih ali znaåajnih parapsihiåkih fenomena.

“Selekcija rezultata eksperimenta najgori je vid prevare”, kaæe se u Enci-klopediji skepticizma i paranormalnog, koju je izdalo Englesko udruæenjeskeptika. Ipak, nije to jedini obrazac za laæiranje rezultata; mnogo je naåina dase nepravilno voðenim testom rezultat “našteluje” na æeljenu stranu, åak ikad je naåin prikupljanja podataka ispravan. Evo jednog primera: recimo da


Tipiåna normalna distribucija

nam je iz nekog razloga potrebno da dokaæemo tezu da se bacanjem novåiñaåešñe pojavljuje “glava” nego “pismo”. Ova teza je besmislena, ali imamonaåina da je dokaæemo sa sigurnošñu, i to bez “varanja”. Evo kako:

Uzmemo novåiñ i bacimo ga mnogo puta brojeñi rezultate. Posle velikogbroja bacanja, bilans ñe biti takav da ñe se zbir dobijenih “glava” kretati oko50%, s tim što ñe oscilovati oko ove vrednosti - nekad ñe biti malo iznad nje,a nekad ispod. Treba samo da saåekamo da u jednom trenutku bude iznad50% (što ñe se povremeno dogaðati), da u tom trenutku broj bacanja pro-glasimo za dovoljan i da objavimo da smo dokazali æeljenu tezu. Ovaj eks-periment, naravno, moæemo da ponovimo neograniåen broj puta sa istimishodom. Moæe li neko posle 10 ovako izvedenih eksperimenata još uvek dasumnja da novåiñ åešñe pada na “glavu”? Ili, ako æelite, na “pismo”, ili... štagod je eksperimentator uvrteo sebi u glavu.

Kako lagati uz pomoñ statistike

Matematiåari dobro znaju kako statistiåkom obradom, bez falsifikovanja pri-kupljenih podataka, moæe da se utiåe na konaåan rezultat. Najåešñi sluåaj jeako se traæi samo proseåna vrednost za veñi broj prikupljenih podataka.Reklo bi se da se ovo lako raåuna i da je rezultat objektivan, ali u matematicije poznato više naåina iskazivanja proseåne vrednosti.

Objasniñemo ovo na jednostavnom primeru. Recimo da smo prikupilinumeriåke rezultate testa koji je izveden pet puta i da su oni iznosili 5, 6, 6, 7i 11. Prvi naåin je da saberemo sve vrednosti i da ih podelimo sa 5. Rezultatñe biti 7. Drugi naåin nosi naziv medijalni, i u njemu treba samo uzeti sred-nju vrednost sortirane liste. Pošto naša lista ima pet ålanova, srednja vred-nost je treña po redu, a to je 6. Treñi naåin je modalni, koji za srednju vrednostuzima onu koja se pojavljuje najveñi broj puta. To je ponovo 6. Svaki od ovatri naåina ima i svoje varijante: recimo, u prvom naåinu umesto aritmetiåkemogli bismo da upotrebimo geometrijsku sredinu, åime bismo umesto 7dobili 6,74. Osim toga, neki statistiåari pre raåunanja srednje vrednostiautomatski odbacuju najmanju i najveñu vrednost, pa bismo tako dobili 6,33.Svaki od ovih naåina dovodi do nekog rezultata, ali razlike daju široke mo-guñnosti zloupotrebe.

Osim prikupljanja rezultata i opredeljivanja za matematiåki postupak,postoji još mnogo naåina za zloupotrebu statistike. Izgleda da se najefektniji(samim tim i najåešñe korišñen) oslanja na veštinu dvoznaånog ili nepot-punog formulisanja rezultata statistiåke obrade. Najprostije reåeno, treba reñijedno i uveriti sagovornika da je åuo drugo. Ovaj naåin je još 1954. godineopisao Darel Haf (Darell Huff) u sjajnoj knjizi “Kako lagati uz pomoñ statis-

342

tike”, koja je i posle pola veka podjednako aktuelna i još uvek traæena uknjiæarama. Navešñemo nekoliko primera (veñinom su iz ove knjige, ali suneki uzeti i iz naše dnevne štampe).

U reklami za mehaniåki sokovnik kaæe se da on iz voña moæe da izdvo-ji “26% više soka”. Ne precizira se da li to znaåi da uvek izdvaja ili da samomoæe da izdvoji (biñe ipak da je reå o ovom drugom, ali nedostaje podatakpod kojim okolnostima to vaæi). Osim toga, 26% više od åega? Od konkurent-skih sokovnika, od ruånog ceðenja sa pomagalima ili bez ikakvog alata?

Dva od tri zubara preporuåuju upotrebu zubne paste “XYZ”. Kako suutvrdili ovo? Prosto: pronašli su dva zubara koji preporuåuju da koristitepastu “XYZ” i jednog koji to ne preporuåuje.

Veñi broj saobrañajnih nesreña dogaða se u uslovima dobre vidljivosti negopo magli. Treba, dakle, voziti po magli, jer je tako sigurnije. Sliåno ovome,krevet je najopasnije mesto na svetu jer statistike pokazuju da najveñi brojljudi umire upravo u krevetu.

Objavljeno je da je u špansko-ameriåkom ratu krajem 19. veka smrtnostbila 9 ljudi na 1000. U isto vreme, u Njujorku je smrtnost bila 16 na 1000. Štazakljuåujemo? Da je front bio sigurnije mesto za æivot od Njujorka, ili da suu ratu bili mladi i zdravi ljudi (od kojih malo ko umire prirodnom smrñu) au gradovima oni koji su preostali posle selekcije od strane vojnih sluæbi.

Parovi najåešñe stupaju u brak u junu. Isti mesec je najopasniji za poten-cijalne samoubice, jer tada ima najviše samoubistava. Smemo li da zakljuåi-mo da ljudi posle sudbinskog “Da” odluåuju da podignu ruku na sebe?

Godine 1936, pre predsedniåkih izbora u Americi, åasopis Literarnizbornik (Literary Digest) naåinio je preliminarno ispitivanje javnog mnjenjakojim je utvrdio da ñe Frenklin Ruzvelt (Franklin Roosevelt) izgubiti od kan-didata Alfa Lendona (Alf Landon) sa rezultatom 161 :370. Ruzvelt je ipak po-bedio i to više nego ubedljivo, sa 523 :8. Kako to? Prosto, anketa je obavljenatelefonom, a tokom ekonomske krize 30-ih godina telefone su imali samonajbogatiji... koji su, naravno, priæeljkivali pobedu republikanca Lendona.

Posebno oprezan treba biti kad se objavljuju rezultati istraæivanja o pita-njima koji kod ljudi pokreñu emocionalne reakcije. Primer je veåita javna de-bata na temu da li treba dozvoliti abortus ili ga zabraniti. Neki podræavaju je-dan, a neki drugi stav. I jedni i drugi objavljuju rezultate anketa kojima ube-dljivo dokazuju da su u pravu. Ko laæe? Niko, samo što prva grupa pitanjeformuliše “Da li æenama treba dozvoliti da same odluåuju o tome hoñe li i kadañe raðati, bez uplitanja birokratije u njihove odluke” a druga “Da li lekari smejuda ubijaju neduæne i nezaštiñene bebe koje još nisu dobile svoju šansu u æivotu”.


Kvantna mehanika

Postoji grana fizike koja, mada u potpunosti pripada nauci, mnogima izgle-da kao da se nalazi na tromeœi izmeœu nauke, mašte i paranormalnog. Jedanod tvoraca te grane fizike, kvantne teorije, je danski fiziåar Nils Bor (Niels Bo-hr) koji je rekao: “Onaj ko nije šokiran kvantnom teorijom, nije je ni razumeo”.

Mada se pravila kvantne mehanike na neki naåin opiru ne samo zdra-vom razumu nego i klasiånoj nauci makro sveta, rezultati do kojih je ona do-vela tako su nesumnjivi da niko ne pokušava da ih dovede u pitanje. Perso-nalni kompjuteri, teåni kristali, superprovodnici, laseri, nuklearna energija -sve to za svoje postojanje duguje kvantnoj mehanici.

Poåetkom dvadesetog veka, fiziåari su shvatili da klasiåna fizika ne mo-æe da objasni pojave u veoma malim prostorima makro objekata koji nasokruæuju. Matematiåki obrasci vaæili su za objekte srednje veliåine, kao što jekliker ili fudbal, pa i za ogromne, kao Sunce ili cela galaksija. Ali kako obja-sniti atome, koji su tako mali da ih ima i po desetak milijardi u svakom slo-vu ove knjige? Oni su se na neki åudan naåin opirali matematiåkim modeli-ma koji su u to vreme vaæili. U mikro-svetu ima mnogo paradoksa u vezi sazakonima klasiåne fizike a po jednom od njih, recimo, atomi åak ne bi treba-lo ni da postoje; elektron bi kad - tad morao da se sudari sa drugim elek-tronom ili da odluta sa svoje putanje.

Svet u kome æivimo je, sreñom po nas, stabilan. To nam pokazuje da kla-siåna fizika nije primenljiva na objekte iz mikro - sveta. Uostalom, te objektene bi bilo moguñe videti åak ni kad bismo imali optiåke ureðaje sa dovoljnimpoveñanjem i rezolucijom. Zato se, pre svega, istraæivanja vrše na matema-tiåkim modelima, a maštovito osmišljenim eksperimentima samo se provera-va valjanost tih modela. Ova provera vrši se uglavnom na ureðajima (o koji-ma ñemo uskoro govoriti) åiji opis proseånog åoveka više asocira na nauånufantastiku nego na stvarnost.

Tako se jedna naizgled jednostavna ideja ubrzo pretvorila u zlatni rud-nik za fiziåare. Reå je o pretpostavci da energija, pa åak i prostor i vreme, ni-su kontinualni nego da postoje u veoma malim ali konaånim i nedeljivim ce-linama, koje su nazvane kvanti. Ove veliåine ni na koji naåin ne mogu da seneposredno izmere, ali postoji matematiåki model kojim se to rešava. Tako jeizraåunat kvant vremena (takozvano Plankovo vreme, koje iznosi oko 10 -43

ili 0,0000000000000000000000000000000000000000001 sekundi) i kvant du-æine (oko 10-35 ili 0,00000000000000000000000000000000001 metara). Roœe-na je nauka koja je donela mnogo naizgled paradoksalnih pravila, ali su re-zultati bili nesumnjivi.

344

Talas, åestica ili i jedno i drugo?

Prvi paradoks otkriven je kad je trebalo da se razjasni dilema da li åestice odkojih su saåinjeni atomi imaju supstancijalnu ili talasnu prirodu. Tomas Jang(Thomas Young) još je 1800. godine dokazao da svetlost predstavlja talasanje,a Ajnštajnov fotoelektriåni efekat (za koji je dobio Nobelovu nagradu) uåinas da su fotoni supstancijalne åestice. Dakle, šta åini podatomske åestice?Prema Nilsu Boru, koji je radio u Kopenhagenu kad je predstavio ono što da-nas znamo kao Kopenhagensku interpretaciju kvantne teorije, realnost je onošto u datom trenutku merimo: ako je tretiramo kao da je åestica, onda se onaponaša kao åestica, a ako je tretiramo kao da je talas, onda ta realnost ispolja-va talasno svojstvo. Šta god da traæimo - dobiñemo, ali nikad i jedno i drugoistovremeno!

Ovaj dualizam åest je pratilac nalaza ostvarenih u kvantnoj mehanici.Åuveni princip neodreðenosti, koji je Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg)objavio 1927. godine, govori da za åesticu nije moguñe istovremeno odreditidve fiziåke veliåine, koje se odnose na prostor-vreme s jedne i energiju s drugestrane (recimo, poziciju i rotacionu energiju, takozvani ugaoni momenat). Štose taånije izmeri ugaoni momenat, dobiñe se manje taåan rezultat za poloæaji obratno; ako se jedna od ove dve veliåine izmeri potpuno taåno, o drugoj seneñe znati baš ništa. Do ovoga ne dolazi zbog nesavršenosti instrumenata ni-ti zato što nije pronaœen dovoljno dobar naåin da se to uradi, nego je to fun-damentalni zakon kvantnog sveta.

Ovome se usprotivio Albert Ajnštajn (Albrert Einstein), kada je u pismuMaksu Bornu (Max Born) 1926. godine napisao åuvenu reåenicu “Bog se nekocka” (“God does not play dice”). On je dobar deo svog æivota posle 1925.godine utrošio na pokušaje da reši problem istovremenog merenja pozicije iugaonog momenta åestice. Deset godina kasnije, Ajnštajn i još dva fiziåara(Podolski i Rosen) objavili su ono što danas znamo kao EPR ålanak, u komesu opisali svoju ideju kako bi ovo trebalo uåiniti.

Ajnštajnova propala ideja

Zamisao je bila da se izvede interakcija u kojoj ñe se dve åestice (recimo,fotoni) meœusobno udaljavati jedna od druge, jednakim brzinama i sa jedna-kim ugaonim momentima, ali u suprotnim smerovima. Treba “saåekati” dase one dovoljno udalje, pa onda izmeriti poziciju jedne i ugaoni momenatdruge. Pošto su ove dve veliåine jednake (samo sa ugaonim momentima åijisu smerovi razliåiti), imañemo izmerena oba podatka. Ako bi ovo uspelo ti-me bi bili srušeni osnovi cele kvantne teorije, a ako ne uspe onda bi to znaåi-


346

lo da ove dve åestice komuniciraju superluminalnom brzinom (veñom od br-zine svetlosti), što je po Teoriji relativiteta nemoguñe.

Bio je to naizgled zgodno osmišljen pokušaj da se doskoåi prirodi. Napraktiåno izvoœenje ovog eksperimenta åekalo se skoro 50 godina, jer su ta-dašnje tehniåke moguñnosti bile takve da on nije mogao da se izvede. A on-da je, 1982. godine, francuski fiziåar Alen Aspekt (Alain Aspect) izveo ekspe-riment po ideji predstavljenoj u EPR ålanku i dokazao da Ajnštajn, Podolskii Rozen nisu bili u pravu: ako bi se izmerila jedna veliåina na jednoj åestici,to je na neki volšeban naåin onemoguñilo da se izmeri i druga veliåina nadrugoj. Dakle, umesto da se razreši jedan paradoks, stvoren je novi jer åesti-ce kao da su zaista komunicirale superluminalnom brzinom, što se i daljesmatra nemoguñim!

Ovo nije jedini primer paradoksa, prozvanog nelokalnost, koji navodina pomisao da dve åestice ostaju u vezi åak i kad su daleko jedna od druge.Mnogi drugi eksperimenti doveli su do istog rezultata. To su, naravno,odmah iskoristili zagovornici mistiåkog pogleda na svet. Po njima, sve stva-ri na svetu meœusobno komuniciraju beskrajno velikom brzinom. Eto zašto,recimo, vidovnjak moæe trenutno da zna šta se dogaœa na drugoj strani Ze-mljine kugle ili kako veoma udaljene zvezde deluju na åovekovu sudbinu.Åak ni neki fiziåari nisu mogli da se odupru mistiåkom naåinu tumaåenjaovih rezultata. Emi Gosvami (Amit Goswami) je rekao:

Logiåno je izvesti zakljuåak da su parapsihiåki fenomeni, kao što su viœe-nje na daljinu i napuštanje sopstvenog tela, samo primeri nelokalnog delo-vanja svesti.

Maåka je, hvala na pitanju, æiva i zdrava... i mrtva

Austrijski fiziåar Ervin Šredinger (Erwin Schroedinger), dobitnik Nobelovenagrade za fiziku, izveo je 1926. godine matematiåki obrazac koji prikazujezavisnost talasne funkcije od prostorno-vremenskih koordinata za razne åes-tice i njihove sisteme. Talasna funkcija, zapravo, formalno predstavlja tala-sne osobine åestice. Prilikom “kvantnog skoka”, u kome se prostorno nedefi-nisani talas “pretvara” u åesticu, trebalo bi nekako odrediti gde ñe ta åesticada se pojavi, ali je talasna funkcija ovde zatajila. Ona, naime, omoguñava dase odredi samo verovatnoña njenog pojavljivanja, a ne i da se odredi gde ñese pojaviti (kao da se Bog ponovo kocka!) Osim toga, umesto da se ovimobrascem razreši paradoks kvantnih skokova, åestice su i “na papiru” (pred-stavljene matematiåkim jezikom) neprestano “skakale” iz jednog stanja udrugo. Tada je Šredinger rekao Boru: “Da sam znao da se nikada neñemo oslo-boditi ovih prokletih kvantnih skokova, ne bih se ni upuštao u taj posao”.

Pojednostavljeno reåeno, kad “niko ne gleda”, åestica se kreñe svim moguñimputanjama, ali kad “Bog baci kocku” (kad izvršimo merenje), moæemo sa si-gurnošñu da kaæemo gde se åestica pojavila. Tada je, jezikom kvantne meha-nike reåeno, došlo do “kolapsa talasne funkcije”, jer su sve do tada moguñeputanje åestice svedene na samo jednu.

Ako bismo, kao na priloæenoj slici, postavili izvor jonizujuñeg zraåenja(B), on bi emitovao prostorno nedefinisane elektromagnetne talase, dakle nasve strane podjednako. Ali kad bi se u blizini našao Gajgerov brojaå (C), onbi detektovao samo jednu po jednu prostorno definisanu åesticu. Zamislimoda smo sve to stavili u sanduk (A), koji je dobro zatvoren tako da eksperi-mentator (G) ne vidi šta se u njemu dogaða. Ako åestica uleti u cev Gajge-rovog brojaåa, on ñe je detektovati, aktivirañe se mehanizam (D) koji osloba-œa åekiñ, ovaj razbija staklenu flašu sa cijanidom (E) koji se prosipa i ubijamaåku (F). Ako ni jedna åestica ne pogodi cev brojaåa, maåka ñe preæivetiovaj surovi eksperiment.

Recimo da smo ovakav sanduk zatvorili i ostavili da stoji neko vreme.Recimo, takoðe, da postoji verovatnoña od 50% da ñe (za maåku smrtonosna)åestica tokom tog vremena pogoditi cev brojaåa. Posle toga posmatraå otva-ra sanduk i zatiåe æivu ili mrtvu maåku, ali, pre nego što je sanduk otvoren,maåka je (bar sudeñi po pravilima kvantne fizike) istovremeno i æiva i mrt-va! Ovaj problem nije gnoseološki (ne tiåe se našeg saznanja ili neznanja otome da li je maåka æiva ili mrtva) jer je ona upravo i æiva i mrtva istovre-meno. Tek kad se uverimo u ishod eksperimenta, dolazi do kolapsa talasnefunkcije i maåka ili umire ili nastavlja da æivi i da lovi miševe.


Šredingerov hipotetiåni eksperiment (autor crteæa Villiam R. Warren, Jr)

Ovaj åuveni hipotetiåni eksperiment, u svetu nauke poznat kao Šredin-gerova maåka, ilustruje spekulacije o moguñem uticaju kvantne teorije nashvatanje makro-sveta, kakvog mi poznajemo. Ovo otvara mnoga pitanja.Šta je realnost? Ako se sudi po pravilima kvantne mehanike, realnost ne pos-toji dok je mi ne vidimo, drugim reåima dok je naša svest ne “osvetli”. S dru-ge strane, da li je neophodno da postoji posmatraå G (åovek) ili je dovoljno iprisustvo maåke da bi došlo do kolapsa talasne funkcije, jer je i ona æivo bi-ñe koje ima sposobnost percepcije? Ako jeste, da li bi i prisustvo miša bilo do-voljno? Ili moæda komarca? Amebe? Gde je granica?

S druge strane, šta ako maåku zamenimo åovekom? Tog hipotetiånogåoveka, inaåe, teoretiåari su krstili “Vignerov prijatelj”, po Judæinu Vigneru(Eugen Wigner), fiziåaru koji je razvio mnogo varijacija na eksperiment Šre-dingerove maåke. Prisustvo åoveka svakako bi bilo dovoljno za kolaps talas-ne funkcije, ali mora li to baš da bude eksperimentator van sanduka ili moæeda bude i nesreñnik koji sedi u sanduku?

Teorija “Mnogo svetova”

Ponuðen je veliki broj teorija koje bi mogle da razreše neke goruñe paradok-se koje je donela kvantna teorija. Kao najatraktivniju, pomenuñemo teorijukoju je 1957. godine objavio Hju Everet (Hugh Everett). Po njemu, svaki putkad doœe do kolapsa talasne funkcije, svet se umnoæi na onoliko svetova ko-liko ima moguñih ishoda. Posle svake deobe mi pratimo sudbinu jednog odnjih, ali to ne znaåi da “negde” ne postoje i ostali. Svi ti svetovi su jednaki,osim detalja koji se odnosi na rezultat merenja ili posmatranja kolapsa ta-lasne funkcije: u našem sluåaju imañemo dva sveta i u jednom ñe maåka bitiæiva a u drugom mrtva.

Mada bismo ovako dobili nezamislivo veliki broj svetova, neki para-doksi bili bi rešeni. I to ne samo oni koji se odnose na kvantnu teoriju; reci-mo, åuveni paradoks putovanja u prošlost, u kome se osoba vraña u vreme presvog roœenja i ubija svoje roditelje. Ovaj paradoks dobro poznaju oni kojivole spekulativno razmatranje hipotetiånih situacija, ali on nema rešenje jer,ako je osoba ubila svoje roditelje pre svog roðenja, onda ni ona ne postoji pasamim tim nije ni mogla da izvrši ubistvo. Everetova teorija rešava ovaj pro-blem na elegantan naåin: ubica je stigao iz sveta u kome su roditelji æivi (ilisu bar to bili do njegovog roðenja), a åinom ubistva samo je stvoren novi svetu kome nema ni te osobe ni æivih roditelja; svet iz koga je ubica stigao i daljepostoji i u njemu ništa nije izmenjeno.

348

Koji je odgovor na sve ove paradokse?

Mnoge pristalice misticizma delimiåno su prisvojile znanja iz kvantne teori-je i iskoristile ih za potvrdu svojih teza. Pristalice pokreta Novog doba stvori-le su neku vrstu kvantnog misticizma, koji se sluæi fragmentima nauånog zna-nja u stalnom traganju za post -modernistiåkim izrazom, ponavljajuñi nepre-stano da oni, za razliku od nauke, imaju odgovor na pitanje šta je to realnost.

Osim toga, mnogi savremeni prodavci “magle” izraz kvantno pridodalisu nazivu svoje delatnosti, u nadi da ñe tako ostvariti povoljan utisak na pu-bliku. Fiziåar Dipak Åopra (Deepak Chopra) objavio je 1989. godine bestseler“Kvantno leåenje” u kome tvrdi da je moguñe izleåiti sve bolesti ako se ulo-æi dovoljna koliåina mentalne energije. On iznosi svoju teoriju da je “sav fi-ziåki svet, ukljuåujuñi i naša tela, samo reakcija na naša opaæanja. Mi stvaramonaša tela kao što stvaramo iskustva sveta u kome æivimo”. Bolest i starenje sa-mo su iluzije koje sami sebi prireœujemo, pa uz angaæovanje svesti moæemoda ostvarimo ideal veåite mladosti i zdravlja.

Emi Gosvami (Amit Goswami) u knjizi “Samosvesni univerzum: Kakosvest stvara materijalni svet”, iznosi gledište po kome kvantna mehanikadokazuje postojanje natprirodnih pojava:

Parapsihiåki fenomeni, kao što su vidovitost i napuštanje sopstvenog tela,samo su primeri nelokalnog delovanja svesti... Kvantna mehanika podræa-va ovu teoriju tako što podnosi krunski dokaz za nelokalno postojanjesvesti.

Svi ovi “dokazi” proizilaze iz nepoštovanja jedne proste åinjenice: kvantnateorija bavi se mikro svetom, koji ni po åemu nije nalik makro svetu, u komese mi kreñemo i koji opaæamo. U svetu subatomskih åestica vladaju pravilakoja, kad se prenesu u naš makro svet, zaista izgledaju nestvarno. Mikro svetne moæemo da vidimo pa ga zato predstavljamo matematiåkim modelima iupoznajemo kroz eksperimente; u ovim modelima åesto postoji prostor kojiima više od tri dimenzije, vreme teåe unazad ili se kao sasvim normalne po-javljuju beskonaåne veliåine. Ma kako åudno to izgledalo, svi ovi fenomeni ukvantnoj teoriji “rade” sasvim ispravno mada bi, primenjeni na bilo koju te-oriju koja objašnjava pojave u makro-svetu, doveli do kraha te teorije. Pravi-la kvantne mehanike ne vaæe u makro - svetu.


Dva fronta traganja za istinom

Od kada je åovek poåeo da koristi razum, on neprekidno pokušava da odgo-netne gde se nalazi, šta åini svet oko njega i kakva je njegova uloga u tom sve-tu. Postoje dva uporedna puta kojima pokušava da doœe do cilja: metafiziåkii empirijski. I jedan i drugi stvorili su umni ljudi, podjednako æeljni znanja.Dok su jedni vekovima tragali za drevnim knjigama u kojima ñe pronañirešenje klasiånog metafiziåkog problema koliko anœela moæe da stane na vrhigle, drugi su gradili matematiku, astronomiju, informatiku i ostale nauke.

Oba ova puta postoje i danas. Prvi je prerastao u ono što nazivamo sa-vremenim sujeverjem. To su okultne “nauke”, astrologija, proroštvo, teleki-neza, leåenje ritualima i tako dalje. Smemo li da podvuåemo crtu i da se za-pitamo do kakvih rezultata je doveo ovaj put? Šta je od svega toga upotreblji-vo, šta nam je æivot uåinilo lakšim? Ili, što je podjednako vaæno, da li nas jetaj put bar naåinio boljim? Da li je, recimo, åestitiji nastup astrologa, koji nekrije da ga pre svega interesuje sadræaj Vašeg novåanika - ili astronoma, ko-ga vuåe samo izazov razotkrivanja tajni beskraja u kome æivimo?

Drugi put kojim se kreñe ljudsko saznanje prerastao je u savremenunauku. Pokazalo se da je nauåna istina o svetu u kome æivimo fantastiånijaod najsmelijih i najmaštovitijih mitova. Traganje za poreklom svemira u ko-me æivimo dovelo je do rezultata od kojih mnoge nije moguñe ni predstavitisebi. Šta se dogodilo u prvom deliñu sekunde stvaranja vasione?

Po najšire prihvañenoj teoriji, takozvanoj teoriji Velikog praska (BigBang), svemir je imao veoma burno roœenje. O tome piše dr Ronald Pajn (Ro-nald C. Pine):

U prvih 10-43 sekundi (koje fiziåari zovu Plankovo vreme), temperatura jebila 100 hiljada milijardi milijardi milijardi stepeni. Tada nisu postojale za-sebne prirodne sile kao što je gravitaciona sila koja nas dræi na Zemlji, ilielektromagnetna sila koja je odgovorna za magnetno odbijanje i privlaåe-nje, ili ono što mi fiziåari zovemo jaka nuklearna sila, koja dræi jezgro ato-ma na okupu, ili slaba nuklearna sila odgovorna za nuklearnu radijaciju.Postojala je samo jedna supersila. Posle 10-35 sekundi, taåka se “ohladila”dovoljno da se oslobode nuklearne sile. Prošlo je još 10-14 sekundi, ili 100trilionitih delova sekunde, pa su se nuklearne sile razdvojile na jaku i sla-bu. Po završetku prve sekunde, temperatura je još uvek bila previsoka da bipostojale podatomske åestice kao što su protoni, elektroni i neutroni. Posto-jali su samo zagonetni, zauvek nevidljivi i neodvojivi kvarkovi, ali åak niposle 500000 godina još uvek nije bilo atoma, postojali su samo jezgra i za-sebni elektroni. Kad su atomi konaåno poåeli da se formiraju, bili su to sa-

350

mo atomi vodonika i nešto malo helijuma. Sve ostalo je istorija strukturnei hemijske evolucije; dok se svemir širio, nastajale su galaksije i zvezde.

Ma kako fantastiåno sve ovo zvuåalo, to nije plod neåije mašte niti vizija ko-ju je lansirao neki dokoni samozvani prorok. Naprotiv, to je rezultat veomaozbiljnog višedecenijskog rada hiljada nauånika koji sistematski analizirajusvaki korak u stvaranju ove teorije. Postoji grad pored Æeneve u Švajcarskoju koji nema baš svako pristupa. Tu je Evropski savet za nuklearna istraæiva-nja (CERN) u kome æivi i radi oko 3000 ljudi od kojih su preko 2000 nauåni-ci. Njihov posao je da se na svoj naåin “igraju” sa mikrokosmosom.

Oko 100 nauånika iz ovog grada pripada specijalnoj vrsti, posebno po-vlašñenoj. Oni primaju fantastiåne honorare da bi se, bar naizgled, izleæavaliili šetali. Mada ih formalno na to ništa ne obavezuje, oni provode vreme urazmišljanjima i matematiåkim spekulacijama, jer je to njihova opsesija kojañe ih pratiti celog æivota. Deo svog posla rade na superkompjuterima, ali deoi na salvetama ili na poleœini kartonskih podmetaåa za åaše; nikad se ne znakada ñe beskrajna kombinatorika u njihovim glavama doneti plod.

Gde oni vrše provere svojih pretpostavki i kako izgleda njihov eksperi-mentalni rad? U istom gradu postoji takozvani Superprotonski sinhrotron, ko-ji u obimu ima skoro 7 kilometara i u kome su ostvareni sudari materije i an-timaterije. Tu je i Elektronsko - pozitronski kolajder, koji je još veñi: preko 27 ki-lometara. Sliåne laboratorije postoje i na drugim mestima u svetu - recimoTristan u Japanu ili Hera u Nemaåkoj.

Na Long Ajlendu u dræavi Njujork, sagraœen je kolajder u kome se u dvecevi dugaåke po 4 kilometra, uz pomoñ izuzetno snaænih magneta, åesticezlata ubrzavaju do 99,9% brzine svetlosti. Pri sudaru stvara se loptica super-guste materije åija temperatura iznosi oko jedan trilion stepeni, što je preko10000 puta toplije od površine Sunca. U tim uslovima atomska jezgra ispara-vaju i stvara se plazma i još sitnije åestice kao što su kvarkovi i gluoni, a pret-postavlja se da se pri hlaœenju oslobaœaju još neke åestice koje bi trebalo tekupoznati. Inaåe, ovakva temperatura je poslednji put u istoriji svemira pos-tojala samo u jednom trilionitom delu sekunde posle Velikog praska, pa sestrahuje åak i od toga da bi ovi eksperimenti mogli da izazovu stvaranje ta-kozvane crne rupe, åime bi Zemlja bila uništena u deliñu sekunde. Fiziåarismatraju da su moguñnosti za ovako katastrofalan razvoj dogaœaja minimal-ni, ali da ih ne treba ni zanemariti.

Šta je razlog da se troše nebrojene milijarde dolara na ovakve poduhva-te? Dobiñemo odgovor na pitanje šta se dogodilo pre 15 milijardi godina, aliåemu sluæi takvo saznanje? Da li je zaista toliko vaæno da znamo šta se dogo-dilo u svemiru koji je bio star tek jedan trilioniti deo sekunde?


Ne postoji direktan i lako razumljiv odgovor na ovo pitanje. Åesto sekorist od nekog nauånog programa ostvaruje na podruåjima koja su naizgleddaleko od njega. Istraæivanje svemira, recimo, donelo nam je koristi koje suznatno veñe od onoga što je u njega uloæeno. Pomenuñemo nekoliko: satelit-ske komunikacije, poluprovodniåke åipove, teflon, nove medicinske postup-ke, a uskoro i proizvodna postrojenja za tehnologiju ostvarljivu samo u uslo-vima mikrogravitacije. Osim toga, ispitivanje Venere pomoglo je da shvatimomehanizam staklene bašte, koji ugroæava i æivi svet na Zemlji. Moæda ñe, is-to tako, nekima izgledati smešno to što je neko odbranio doktorsku diserta-ciju sa temom šta se dogaœa sa kapljicom vode kad padne na ravnu podloguili kad buñne u punu åašu, ali ñe svako ko ima tehniåkog poriva odmah pot-vrditi da nam je takvo znanje potrebno da bismo napravili efikasne turbineza hidrocentrale i termocentrale, rashladne sisteme ili da bismo upoznali ne-ke hemijske procese.

Bez obzira na sve argumente jedne ili druge strane, i dalje ñe postojatioba puta kojima se kreñe ljudsko saznanje; pored nauånog, svoje pristaliceimañe i ezoteriåno shvatanje sveta. Svejedno, to neñe zaustaviti nauku unjenom napredovanju; ona ñe i dalje donositi plodove koji ñe se upotrebljava-ti i zloupotrebljavati. Åak i od strane onih koji se kreñu drugim putem.

352

Umesto epiloga

Stiven Vajnberg (Steven Weinberg), dobitnik Nobelove nagrade za fiziku1979. (za objedinjavanje elektromagnetne i slabe nuklearne sile), rekao je:

Naporedo sa glavnim tokom nauånog znanja, postoje i izolovane barice neåegašto ñu (hajde da se neutralno izrazim) nazvati “onim što bi æelelo da bude na-uka”. To su astrologija, prekognicija, vidovitost, telekineza, kreacionizam i raz-ni srodnici pomenutih. Ako bi se pokazalo da ima iole istine u ma kojoj od po-menutih stvari, bilo bi to otkriñe veka, daleko uzbudljivije i vaænije od svega štose danas dešava u normalnom fiziåarskom radu. Pa šta onda treba graœanin dapomisli kad neki profesor, ili filmska zvezda, ili knjiga iz “Time-Life” edicije ka-æe da jedna od tih nazovinauka jeste istinita?

Uobiåajeni odgovor na ovo bio bi da treba oprobati valjanost iznetih dokaza ipri tom biti åovek otvorenog uma, bez teorijskih predrasuda. Ja ne smatram daje to koristan odgovor, ali åini se da je široko prihvañen. Rekoh u nekom inter-vjuu jednom prilikom da verovati u astrologiju znaåi okrenuti leœa celokupnojmodernoj nauci. I dobih posle toga uåtivo pismo od jednog bivšeg hemiåara imetalurga u Nju Dæersiju koji mi je zamerio što nisam liåno prouåio dokaze uprilog astrologije. Sliåno tome, kad je Filip Anderson (Philip Anderson) nedav-no napisao omalovaæavajuñi ålanak o verovanju u vidovitost i telekinezu, uko-rio ga je jedan njegov kolega sa Prinstona, Robert Dæan (Robert Jahn), koji je,reåe, vršio opite sa “anomalijskim pojavama u vezi sa svešñu”. Dæan se poæa-lio: “Iako je njegova (Andersonova) radna soba samo koju stotinu metara da-leko od moje, on nije posetio našu laboratoriju, nije neposredno sa mnom po-priåao o našim delatnostima, pa, åini se, åak nije ni paæljivo proåitao našu teh-niåku literaturu.”

Ono što Dæan, zatim taj hemiåar u Nju Dæersiju i drugi njihovi istomišljeni-ci previœaju jeste oseñanje povezanosti nauånog znanja. Mi ne razumemo bašsve, ali razumemo dovoljno toga da znamo da u našem svetu nema mesta zatelekinezu ili astrologiju. Kakav bi to fiziåki signal iz našeg mozga mogao dapokreñe udaljene predmete, a da ipak ne deluje ni na jedan nauåni instrument?Branioci astrologije ponekad ukazuju na nesumnjivo dejstvo Meseca i Suncana plimu, ali dejstvo gravitacionih polja drugih planeta sasvim je slabašno dabi moglo primetno uticati åak i na Zemljine okeane, a da i ne govorimo o neåe-mu tako malenom kao što je jedna osoba. (Neñu gubiti vreme u dokazivanjuovoga, ali ñu reñi da sliåne primedbe vaæe za svaki pokušaj da se terminimastandardne nauke objasni vidovitost, prekognicija ili bilo koja od nazovina-uka.) U svakom sluåaju, korelacije koje astrolozi predviœaju nisu od one vrstekoja bi mogla da nastane zbog nekih tananih gravitacionih dejstava; astrolozi


ne tvrde samo da pojedini razmeštaji planeta utiåu na æivot ovde na Zemlji, ne-go i to da se ta dejstva razlikuju od åoveka do åoveka, u zavisnosti od datumaroœenja! Ja, zapravo, i ne smatram da veñina onih koji veruju u astrologiju mi-sli da astrologija dejstvuje pomoñu gravitacije, ili pomoñu ma koje druge silepoznate fizici; mislim da oni smatraju da je astrologija jedna autonomna na-uka, sa svojim sopstvenim temeljnim zakonima, i da ne moæe da bude objašnje-na ni fizikom niti ma åime drugim. Kad smo otkrili veliki obrazac nauånogobjašnjavanja, to nam je bilo korisno izmeœu ostalog i zato što smo uvideli dane postoji ni jedna autonomna nauka.

Pa ipak, zar ne bi trebalo da ispitamo astrologiju, telekinezu i sve to, kako bi-smo se uverili da u takvim verovanjima nema niåega? Ja nemam ništa protivda svako ispita šta god hoñe, ali rado bih objasnio zašto ja ne æelim da se zama-javam time, niti to ikome preporuåujem. U svakom trenutku pred nama se po-javljuje široka raznovrsnost novih zamisli za kojima bismo mogli krenuti; nesamo astrologija i njoj sliåne stvari, nego i mnoge ideje daleko bliæe glavnomtoku nauke, i mnoge koje se sasvim uklapaju u moderno nauåno istraæivanje.Zalud je priåati da bi dobro bilo oprobati valjanost svih njih; za to, naprosto,nema vremena. Meni poštom stiæe svake nedelje pedesetak nacrta za ålanke ofizici elementarnih åestica i o astrofizici, a stiæu i ålanci i pisma iz svakojakihoblasti toboænje nauke. Åak i kad bih se ostavio svakog drugog posla u æivotu,ne bih mogao ni da poånem da pošteno razmatram sve te ideje. Šta åovek mo-æe? Nije to samo problem nauånika, svako se nalazi pred sliånim problemima.Svi mi, hteli -ne hteli, moramo da ocenimo, koliko najbolje umemo, za kojim za-mislima vredi iñi; moæda ñemo nañi da za veñinom ne vredi. A da bismo ovo us-pešno radili, pomaæe nam ponajviše obrazac nauånog objašnjavanja.

Kad su španski naseljenici u Meksiku poåeli u šesnaestom veku da nadiru nasever, u zemlju koja se zvala samo Tehas, vodile su ih glasine o gradovima odzlata, o sedam gradova Cibole. U ono doba, to i nije bilo tako nerazumno. Ma-lo koji Evropljanin bio je u Tehasu, moæda nijedan; ko je mogao znati kakva sveåudesa postoje ili ne postoje tamo. Ali pretpostavimo da neko danas javi o do-kazima da negde u modernom Teksasu postoji sedam zlatnih gradova. Da libiste vi, kao osoba bez predrasuda, preporuåili da se pokrene pohod i zaœe u sva-ki kutak dræave izmeœu Crvene reke i Rio Grande sa zadatkom da se traæe tigradovi? Mislim da biste ocenili da mi o Teksasu znamo veñ sasvim dovoljno ida je toliki deo njega istraæen i naseljen, da naprosto ne vredi tragati za tajan-stvenim zlatnim varošima. Pa, eto, isto tako, naše otkriñe povezanog i konver-gentnog obrasca nauånih objašnjenja pouåilo nas je (a to nam je bilo vrlo kori-sno) da u prirodi nema prostora za astrologiju, telekinezu, kreacionizam i dru-ga sujeverja.

354

nauka i pseudonauka - ateisti srbije

Documents