Zvončica

Neky

1

Zvončica

Nina Krojcerbaum

Neizbežno

neverstvo

Neky

2

Zvončica

Osvald Halbe ušao je uz pozdrav u kancelariju generalnog direktora Bekera i bacio pogled prema velikim prozorima pored njegovog radnog stola. Napolju je sve jače padao sneg.

- Neću vas dugo zadržavati, gospodine Beker - rekao je Osvald. - Samo sam hteo da vam kažem da bih danas morao da izađem nešto ranije. Moram na aerodrom da sačekam sestru koja dolazi iz Južne Amerike.

- Naravno, u redu je, samo idi. Ako se dobro sećam, imaš sestru koja je udata za nekog bogatog zemljoposednika i živi... - Beker je bio dobro upućen u privatne živote svojih saradnika, ali nije pamtio detalje. - U Argentini, zar ne?

- U Venecueli, u Karakasu - ispravio ga je Osvald. - Nisam je video više od tri godine, poslednji put bila je u Berlinu na mom i Evinom venčanju.

- A sada dolazi da vidi tvog malog, zar ne? Lepo, divan povod -

rekao je Beker, koji je znao da su Osvald i njegova supruga Eva pre nešto više od tri meseca dobili sina.

- Da, Stela se mesecima spremala za ovaj dolazak u Berlin. Ostaće duže, jer u pitanju je zaista dalek put, i strašno se raduje što će biti sa Vilijem. Ona i njen suprug nemaju dece - objasnio je Osvald.

- Je li? Šteta... - promrmljao je Beker, i zlovoljno bacio pogled kroz prozor. - Pogledaj, kakvo pasje vreme. Februar je, trebalo bi da zima već prolazi, a sneg pada kao lud. Napolju je minus. Tvoja sestra će doživeti klimatski šok kad sleti. Venecuela je na Ekvatoru, tamo je uvek toplo, zar ne?

- Da, ali Stela će se obradovati što je u Berlinu dočekuje sneg, ona obožava zimu - Osvald je bacio pogled na sat. - Morao bih sada da krenem, ako neću da zakasnim. Doviđenja do sutra, gospodine Beker.

Izlazeći, razmišljao je o Steli. Ona i Rudolf Šenberg bili su već punih sedam godina u braku a još uvek nisu imali dece, niti su uopšte ikada govorili o tome da planiraju potomstvo, i ta zagonetka je pomalo zbunjivala Osvalda.

Nisu govorili? Pogrešna konstrukcija, pomislio je Osvald dok je na parkingu u zadnjem dvorištu kompanije pokušavao da očisti sneg sa karoserije. Kada je on uopšte i mogao čuti Stelu i Rudolfa kako govore o

Neky

3

Zvončica

svojim planovima? Otkako se Stela pre sedam godina udala i iz Berlina preselila u daleku Venecuelu, on ju je viđao retko, a još rede je viđao njenog muža. Rudolf Šenberg, poreklom je bio Nemac, ali je njegova porodica već generacijama živela u Venecueli gde je, u blizini mesta Boka Eskalante u zalivu Marakaibo imala ogromne plantaže banana i drugog tropskog voća, i fabriku za preradu.

Za Osvalda, njegov bogati zet bio je gotovo potpuni stranac. Velika razdaljina je neminovno činila svoje, tako da su i on i Stela postajali sve dalji. Osvald je osećao da još postoji ona bliskost koja ih je vezivala u mladosti, ali on je ipak o Stelinom životu na toj ogromnoj plantaži u Marakaibu znao veoma malo. Tako je i razlog što ona i Rudolf posle toliko godina braka još uvek nemaju dece za njega bio nepoznanica.

Vili će prirasti Steli za srce onog časa kada ga bude uzela u naručje, pomislio je dok je kroz aerodromsku zgradu punu ljudi i uobičajene vreve išao prema dolaznom terminalu.

Iako je sneg padao neprekidno, a duvao je i vetar, na ekranu je stajala informacija da će avion iz Karakasa sleteti na vreme. Hladan talas usledio je u toku te noći, i Osvald nije imao vremena da javi svojoj sestri da će je u Berlinu dočekati veoma niske temperature.

Ko zna da li je uopšte ponela dovoljno toplu odeću, pomislio je. Za svaki slučaj, trebalo je da on ponese sa sobom Evin kaput, i neki topao šal. Kad su takve stvari u pitanju, Stela je ponekad umela da bude zaista nemarna. Garderoba je bila njena opsesija, uvek je važila za besprekorno elegantnu ženu kojoj su druge zavidele na istančanom stilu, ali problem je bio upravo u tome što joj je elegancija uvek bila važnija od praktičnosti.

- Osvalde! Otkud ti ovde, druže? - poznati glas prekinuo ga je u razmišljanju. Podigavši pogled ugledao je osmehnuto lice Klausa Tirlina. Lice koje bi po svoj prilici zapazio čak i da mu nije bilo tako dobro poznato. Fon Tirlin je izgledao tako da su ga ljudi primećivali, izdvajao se iz mase i često se događalo da se za njim okreću kao da je nekakva filmska zvezda, iako to nije bio. Jednostavno, posedovao je harizmu i vraški dobar fizički izgled, iako mu je bilo već četrdeset godina.

Bio je tek nešto iznad prosečne visine, ali se uvek držao kao da je za glavu viši od ostalih. Priroda ga je obdarila telom rimskog gladijatora i markantnim licem, a povrh svega, on se prema svojim fizičkim kvalitetima odnosio nekako nemarno, kao da ih uopšte nije svestan.

Neky

4

Zvončica

Jednom rečju, bio je vanserijski zgodan muškarac, i žene su se lomile oko njega, a njega za sve to uopšte nije bilo briga. Operisan od narcisoidnosti i taštine, ponašao se kao da je potpuno prosečan u svemu, a zapravo ništa u njegovom životu nije bilo prosečno.

- I ja bih tebe isto mogao da pitam. Otkud ti ovde, grofe fon Tirlin? - obradovan što je sreo prijatelja ovde u masi nepoznatih putnika, Osvald ga je potapšao po ramenu. Klaus je zaista nosio titulu grofa i njegova porodica posedovala je rodoslov još iz osamnaestog veka, ali kada ga je oslovljavao tom titulom Osvald je to činio neformalno i u šali. Bili su bliski prijatelji, godinama su igrali golf u istom klubu a njihovo prijateljstvo još više se učvrstilo kad se Osvald oženio Evom Laubšad. Laubšadovi nisu pripadali plemstvu, ali bili su imućni i u bliskim odnosima sa porodicom fon Tirlin. U poslednje vreme Klaus se viđao sa Osvaldovom svastikom Minom, i u berlinskom visokom društvu govorkalo se da je na pomolu veridba između njih dvoje.

- Đavolski hladno vreme, Osvalde - požalio se Klaus. Ali i kada je gunđao, njegove oči boje zrelog kestena bile su vedre i zračile su energijom. - Trebalo je da u februaru počnemo prolećnu golf sezonu, ali ako se ovako nastavi, ništa od toga. Čujem da su tereni otvoreni, ali ja ne bih imao srca da izvedem na ovu hladnoću čak ni svog psa, a kamoli samog sebe...

- Kladim se da ćeš do sledećeg četvrtka, kad je naš uobičajeni termin, promeniti mišljenje. Jedna dobra partija na hladnom i svežem vazduhu prija više nego bilo šta drugo - rekao je Osvald. - Ali, nisi mi rekao šta radiš ovde, na aerodromu. Koji avion čekaš?

- Ovaj iz Karakasa, koji je upravo sleteo - Klaus je pogledao prema displeju. - A ti?

- Pa i ja čekam isti taj avion, takođe. Kakva slučajnost... Linija Karakas - Berlin saobraća jednom nedeljno, a istovremeno čekamo i ti i ja. Koga ti imaš u Venecueli?

- Slučajnost, zaista - i Klaus je bio iznenađen. - Ja čekam tetku. Mušičavu staru gospođu, najmlađu sestru mog oca, koja živi u okolini Karakasa. Važim za njenog mezimca u porodici, i tako svaki put kada ta stara dama dođe u Berlin od mene se očekuje da je dočekujem, ispraćam, i izvodim u pozorište i operu. Prošle zime kada je bila ovde morao sam u razmaku od par dana da odgledam dve baletske predstave, možeš misliti? Ja i balet... - nasmejao se. - A koga ti čekaš?

Neky

5

Zvončica

Nije valjda takođe neku staru rođaku od koja luduje za „Žizelom” i „Labudovim jezerom”?

- A, ne! - Osvald je zavrteo glavom. - Čekam jednu apsolutno predivnu ženu koja, takođe, živi u okolini Karakasa. Ali, uopšte ne voli balet. Kao devojčicu bili su je upisali u baletsku školu, ali ona je bežala sa časova i provodila vreme u šetnji gradom, gledajući izloge čuvenih modnih kuća... Oduvek je imala stila.

- Apsolutno predivnu ženu, koja ima stila? - grof fon Tirlin pogledao ga je ispod oka. - Nikada ne bih rekao da si ti takav razvratnik, Osvalde. Zar ti jedna, apsolutno predivna Eva koja ti je podarila apsolutno predivnog sina, nije dovoljna?

- Naravno da jeste. Ti si razvratnik, zato što izvrćeš moje potpuno bezazlene reči! - u šali, Osvald je uperio prstom u njega. - Ta predivna žena koju očekujem je moja sestra, Stela..

- Stela? Stela Šenberg, jesam li pogodio? - upitao je Klaus, kao da mu je to ime poznato.

- Zar je poznaješ? Nemoguće! Stela već godinama živi u Venecueli. Retko dolazi u Berlin i obično se ne zadržava mnogo, sada će prvi put ostati malo duže.

- Moram da priznam, nikada u životu nisam video tvoju sestru. Ali sam zato bar milion puta slušao hvalospeve o njoj! Nećeš verovati, moja tetka Suzana Kauer je najbliža susetka Senbergovih. Njihova imanja u okolini Boka Eskalante se graniče i, sudeći po pričama moje tetke, tvoja sestra I ona se redovno druže.

- Zaista? - bio je iznenađen Osvald. - Nikada mi to nisi pomenuo.

* * *

- Pa, ne znam kako sam to propustio da ti kažem - rekao je Klaus. - Uglavnom, moja stara tetka tvoju sestru „kuje u zvezde”. Oduševljava se njenim duhom, obrazovanjem, ličnošću... Umešnošću u opremanju enterijera i aranžiranju stola za svečane večere, stilom u odevanju... A naročito njenom lepotom i šarmom.

Dok je sve to nabrajao, citirajući tetku, Klaus umalo nije počeo da zeva od dosade. Morao je iz pristojnosti da sluša tetkine hvalospeve o dotičnoj „gospi” Šenberg, ali je uvek puštao da mu ta bujica reci uđe na jedno uvo i izađe na drugo.

Neky

6

Zvončica

U stvari, bio je uveren da je Osvaldova sestra neka uobražena gnjavatorka. Dokona bogatašica koja živi na nekoj zabačenoj plantaži u divljoj Venecueli, i jednako je dosadna kao i njeno okruženje.

Jer, kako bi žena koja i sama nije gnjavatorka, mogla da provodi vreme u društvu sa dosadnom tetka Suzanom, pomislio je i sada Klaus. Kada je tetka hvalila Stelinu eleganciju i stil, on je u mislima stvarao sliku žene koja nosi haljine od brokata drečavih boja i šešire nalik na cvetnu ikebanu, po modi sa početka dvadesetog veka. A kada je tetka nazivala Stelu „pravom lepoticom”, on je zamišljao nekakvu rumenu i jedru „matronu” punih obraza, sa zamašnim bokovima. Jer sama tetka Suzana mogla se podičiti upravo tim atributima i težinom od stotinak kilograma, pa je Klaus pretpostavljao da ona svoj ideal lepote odmerava prema samoj sebi.

- Hej, evo putnika iz našeg aviona! - prekinuo ga je Osvald u razmišljanju. - Vidim Stelu kako nailazi.

I Klaus je ugledao svoju tetku, propisno opremljenu za berlinsku zimu, u čizmama sa krznom i bundi od vizona, sa velikim zelenim šeširom na glavi, plovila je između ostalih putnika kao starinska preko okeanska lađa.

- Klaus, dečače dragi! - doviknula je svojim gromkim altom, mašući mu, i njeno lice, uvek tako rumeno od previše masnih kotleta, razvuklo se u prezadovoljan osmeh.

Čak i u svojim poznim šezdesetim Suzana Kauer bila je veliki hedonista i žena nesalomivo vedrog duha. Uživala je u životu, radovala se beznačajnim sitnicama, i svaku makar i najmanje prijatnu stvar ili događaj, primala je kao najbolju stvar na svetu. Kad bi se posle dužeg vremena ponovo srela sa ljudima koje voli, obuzimala bi je prava euforija. A Klausa je volela naročito, on je od malih nogu bio njen mezimac.

- Pojma nemaš kako sam srećna što te vidim! - ščepala ga je u svoj prostrani zagrljaj i zvonko izljubila, ne mareći za to što na njegovim obrazima ostavlja tragove koralno crvenog ruža za usne. - Kako si? Dobro izgledaš. U stvari, izgledaš odlično. Nikada nećeš ostariti. Kao tvoj pokojni deda Ludvig, bog da mu dušu prosti. U šezdesetoj je izgledao kao da je tek prešao četrdesetu... Ti si nasledio njegovo markantno lice, ali ne i njegov karakter, na sreću. Jeste mi bio otac ali, ruku na srce, bio je baksuz kakav se retko rađa...

Neky

7

Zvončica

To što je Suzana izgovorila o svom ocu, Klausovom dedi, bilo je tačno. Grof Ludvig fon Tirlin bio je zaista čovek preke i bezosećajne prirode. Držao se svojih tvrdih moralnih principa i nije bio spreman da prašta.

- Da, deda je imao nezgodan karakter - složio se Klaus. - Surov, a ne nezgodan. To sam ja osetila na svojoj koži bolje nego

iko - rekla je Suzana, a zatim počela da priča priču iz svoje mladosti, koju je Klaus već napamet znao, ali je morao da je odsluša još jednom.

- Moj otac mi do smrti nije oprostio ono što sam učinila kao mlada - produžila je. - Dogodilo se to u vreme kada si se ti tek rodio, Klause. Ja sam se, po želji tvog dede Ludviga, udala za Tomasa Rugea, iz porodice prebogatih trgovaca iz Libeka, čoveka dostojnog mene. Ali, sudbina nije Mela da ostanem u tom braku. Na prvom zajedničkom letovanju sa svojim mužem, upoznala sam zemljoposednika iz Boko Eskalantea u Venecueli, Filipa Kauera...

- I zaljubila si se na prvi pogled - dopunio ju je Klaus. - Pa, tetka, ja već napamet znam tu priču...

- Ne samo što sam se ja zaljubila, nego je i on izgubio glavu za mnom onog trenutka kad me je ugledao - produžila je Suzana, ne mareći za to što je istu stvar pričala već hiljadu puta. - Ali, znaš, u to vreme sam bila četrdeset godina mlađa nego sada, i bar isto toliko kilograma lakša. Stvarno sam bila lepa...

- A bila sam i mlada, i zaljubljive prirode. Nisam se mnogo dvoumila, spakovala sam svoje najneophodnije stvari u jedan mali kofer, i jedne noći kada mi je muž bio na nekoj poslovnoj večeri, pobegla sa svojim dragim u Venecuelu. Izbio je skandal, ali ostatak porodice mi je vremenom oprostio. Jedini koji nije hteo da mi oprosti bio je moj neumoljivi otac. Nikada više nije hteo čak ni da me vidi...

* * *

Pričala je, ali je Klaus više nije slušao, jer je nešto drugo naprosto prikovalo njegovu pažnju. Iza tetirinih leđa video je jednu prekrasnu ženu, koja se upravo pozdravljala sa Osvaldom.

Nije bilo nikakve sumnje da je to Stela Šenberg. Sva pogrešna predubeđenja koja je Klaus imao o toj osobi, najednom su se istopila

Neky

8

Zvončica

pred sjajem njene pojave. Video je lepoticu guste i talasaste, crne kose koja je jedva bila obuzdana i prikupljena u punđu pod šubarom od crnog astragana. Obučena u kaput marinsko plave boje ukrašen crnim paspulom i ukrojen u struku, nije bila ni nalik na onu bucmastu sredovečnu gospođu kakvu je on zamišljao. Jedino što je na njoj bilo „okruglasto” bili su obrazi zarumenjeni od hladnoće, ali njena figura bila je savršena. Kaput dužine do kolena otkrivao je njene lepo oblikovane noge u modernim, kratkim čizmicama. Njeno lice bilo je neobičan spoj senzualne, mačkaste ženstvenosti i nečeg pomalo dečjeg, što ju je činilo mlađom nego što je zapravo bila.

- Oh, Osvalde, kako sam srećna što te vidim. Posle skoro tri godine... - rekla je, grleći svog brata. U rukama je držala ručnu torbu i crni muf od astragana. Klaus je mislio da taj modni detalj pripada prošlom stoleću i da se može naći samo u muzejima, ali Stela Šenberg ga je nosila, i činila je to sa stilom. U njenoj odeći, a iznad svega na njenom lepom licu, i u čitavoj njenoj pojavi, bilo je nečeg neobično romantičnog, što je potpuno zablesnulo Klausa.

- Stela, mila moja! - Suzana Kauer konačno je završila sa pričanjem svojih memoara Klausu, i obratila se svojoj saputnici iz aviona. - Želim da te upoznam sa svojim nećakom, Klausom. Ionako te stalno gnjavim pričama o njemu, a i njemu sam puno pričala o tebi, a nikada ste niste sreli...

- Pa, ispravićemo taj propust sada - Klaus je prihvatio ruku koju mu je prekrasna Stela Šenberg pružila, i ume sto da je samo kratko stegne, prineo ju je svojim usnama.

Ne očekujući tako teatralan pozdrav njene oči pogledale su ga iznenađeno, i on joj uzvrati pogled, gotovo ošamućen. Činilo mu se da je u vlasti nekakve neobjašnjive magijske sile. U prisustvu te žene, pomislio je, čovek može da bude svestan samo nje, i ničeg više.

- Drago mi je što sam vas najzad upoznala, Klause - male i punačke usne poklonile su mu jedan uzdržan osmeh, ali u njenom pogledu Klaus je video interesovanje. Njene oči potpuno su ga osvojile. Nisu bile krupne već sitne i bademastog oblika, zasenčene gustim crnim trepavicama, i imale su sivkastu boju. Ali umesto hladnim sjajem metala, zračile su neodoljivom toplinom. Sve na njenom licu bilo je sitno i suptilno, i podsećalo ga je u isti mah na ženu - mačku, i na nevinu ljupkost žene - deteta.

Neky

9

Zvončica

- Zadovoljstvo mi je - nije bio u stanju da izgovori ništa osim te kratke rečenice. Nije osećao potrebu da bilo šta kaže toj divnoj ženi, osećao je potrebu samo da je gleda, i da uživa u njenom prisustvu.

- Tek danas sam otkrio ovu koincidenciju - umešao se Osvald, srdačno prebacivši ruku preko Klausovih ramena. - Stela, grof Klaus fon Tirlin je moj veoma dobar prijatelj. Godinama zajedno igramo golf, a otkako sam se oženio Evom često se i posećujemo. Ali pojma nisam imao da ste njegova tetka gospođa Kauer i ti, prve susetke u Boka Eskalanteu...

- Prve, i moglo bi se reći i jedine, u onom divljem prostranstvu u kome živimo - osmehnula se Suzana, s mukom pokušavajući da skine rukavice sa svojih promrzlih prstiju. - Milo mi je što sam vas upoznala, Osvalde. Puno sam slušala o vama. Vaša sestra vas veoma voli. Mada, rekla bih da u poslednje vreme u njenom srcu primat ima jedan drugi muškarac...

* * *

Na te reči, Klaus se nesvesno trgao i krajičkom oka pogledao u Stelu Šenberg. Zanimalo ga je ko je srećnik koji u njenom srcu zauzima prvo mesto. Onda se setio činjenice na koju je, obuzet ushićenjem, bio sasvim zaboravio - ona je udata, a taj „miljenik bogova” je, naravno, njen muž.

Da sam danas bio sprečen da sačekam tetku Suzanu, i da sam poslao nekog drugog da to učini ume sto mene, možda nikada ne bih otkrio da tamo negde, na nekoj plantaži bogu iza leđa, u Venecueli, živi nekakav Šenberg, koji sebe može da smatra najsrećnijim čovekom na svetu, pomislio je.

Ništa nije znao o Stelinom mužu, ali najednom mu je zavideo. Imati takvu ženu... Šta je još, uopšte, potrebno u životu?

- Niste pogodili ko je taj novi muškarac koji je osvojio Stelino srce? Pa, vaš sin! - uzviknula je Suzana, uživajući što mu je zagolicala radoznalost. - Mali Vili, o kome Stela stalno priča. On je postao najznačajniji muškarac u njenom životu. Presrećna je što je postala tetka, i svuda sa sobom nosi njegove fotografije koje ste joj poslali preko interneta. Imate zaista divnu bebu, Osvalde!

Neky

10

Zvončica

- Hvala - Osvald je učtivo i pomalo zbunjeno klimnu glavom, očito nenaviknut na tako brbljive žene kao što je gospođa Kauer.

- To je tačno, ja sam zaista prava, sentimentalna tetka - osmehnula se Stela. - Čim je Suzana pomenula Vilija, već sam se raznežila. Da znaš samo kako sam uzbuđena, Osvalde! Ne mogu da dočekam da ga vidim!

A ja ne mogu da dočekam da ponovo tebe vidim, pomislio je Klaus, dok su se opraštali na aerodromskom parkingu. I učiniću sve da to bude što pre, makar morao da visim naglavačke kao slepi miš, i kopam podzemne tunele kao krtica. Sve ću učiniti, tako mi neba.

Nikada mu se nije dogodilo da tako padne u zanos zbog neke žene. U ljubavne veze uvek je ulazio oprezno i promišljeno, a svoje srce nije poklanjao lako. Nije mu bilo jasno šta se ovo sada sa njim dogodilo. Gledao je u Stelu Šenberg, uopšte i ne pokušavajući da sakrije koliko je zainteresovan.

- Do viđenja. Nadam se da ćemo se još viđati, tokom vašeg boravka u Berlinu - napomenuo je. Poslednji pogled koji joj je uputio bio je dug i prodoran, i jasnije od svih reci govorio je o tome koliko mu se dopala.

- I ja se nadam - sive oči u senci dugih trepavica ukrstile su se sa njegovim očima.

Stela kao da je tek u tom trenutku postala svesna koliko je snažan utisak ostavila na njega i to ju je zbunilo. Pružila mu je ruku, izvlačeći je iz astraganskog mufa, i Klaus je čvrsto stegao njenu malu šaku. Svetleći termometar iznad ulaza u aerodromsku zgradu pokazivao je tri stepena ispod nule, velike i vlažne pahulje snega i dalje su promicale kroz vazduh. Ali kada je dodirnuo Stelinu ruku kroz njegovo telo prostrujala je toplota i imao je osećaj da se isto dogodilo i njoj. Iskra koja nije mogla da se sakrije, blesnula je iz njenih sivih očiju. Magnetizam je bio obostran.

* * *

Stela se čitavog dana nije odvajala od malog Vilija, i prvo što je učinila kada je ustala sledećeg jutra bilo je da zaviri u njegovu sobu i ponovo ga uzme u naručje.

- Anđele! - podigla ga je i nežno privila uz sebe, uživajući u tom pre divnom mirisu bebe koji se ni sa čim nije mogao uporediti, i u živahnom

Neky

11

Zvončica

mahanju njegovih majušnih ručica. - Najslađi mali čoveče... - tepala mu je. - Znaš li da si ti najslađi mali čovek na svetu, i da te tvoja tetka obožava?

Bebine kestenjaste oči gledale su pravo u nju, i imala je utisak da joj se mališa obradovao.

- Da li me on to prepoznaje, ili ja samo umišljam? - upitala je svoju snaju Evu, koja je već bila pored Vilijevog kreveca.

- Mislim da za sada još uvek prepoznaje samo moje lice. Tako bar kaže zvanična medicina - Osvaldova žena se osmehnula. - Ali, ne moramo baš sve da verujemo nauci. Kad su ljubav i logika imale veze? Krv nije voda, a ti si rođena sestra njegovog tate. Voliš Vilija i on to na svoj način oseća i uzvraća ti. Osim toga, Osvald i ja smo već odavno primetili da je potkupljiv. Kad mu damo zaslađenu kašicu ili mu pokažemo neku novu igračku, odmah prestaje da plače, smeši se i ponaša se kao najmirnija beba na svetu... Ti si ga sada zasula gomilom divnih poklona, i izgleda da je to na njega ostavilo utisak.

- Znači, ti si mali podmitljivko, ljubavi moja? - nežnim glasom Stela se obratila Viliju.

- I njegov otac je bio takav, Eva. Kad smo bili deca, uvek sam morala nečim da ga „kupujem”. Kao devojčica redovno sam bežala sa časova u baletskoj školi, i on je to saznao. Pretio je da će me tužiti roditeljima, i neprestano sam morala da mu dajem čokolade i kupujem sladolede, u zamenu za ćutanje...

- Kad smo već kod toga, odoh da ti skuvam kafu i da ugrejem mleko za Vilija - Eva je krenula prema kuhinji. Kada se vratila sa flašicom Stela je poželela da ona nahrani bebu, ali ispostavilo se da je to manje jednostavno nego što je očekivala. Posle nekoliko gutljaja koje je popio mirno, Vili je iznenada počeo da okreće glavu od bočice, a onda i da plače.

- Bože moj, šta mu je? Jesam li negde pogrešila? - Stela je bila gotovo prestravljena. - Moje iskustvo sa bebama ravno je nuli, stalno se bojim da ću ga povrediti, ili da nešto neću uraditi kako valja... Neverovatno sam nespretna i užasno se bojim.

- Samo se opusti. Beba od tri meseca više nije novorođenče. Još uvek je nežna i osetljiva, ali ne toliko koliko se tebi čini – Eva je spretno podigla Vilija i počela blago da ga lupka po leđima. - Učinilo mi se da štuca, ali ne... Možda je dobio grčeve u stomaku? Izgleda da nisam

Neky

12

Zvončica

dovoljno ugrejala mleko... - opipala je bočicu i odmahnula glavom, a onda je prislonila lice uz bebinu meku i okruglastu guzu u baršunastom „zečiću”. - Da, dobio je grčeve, i sada ćemo morati da ga presvučemo.

- Da ti pomognem? - Ne, samo... - Eva je raširila nozdrve, iz drugog dela kuće dopirao je

jak miris ulja koje gori. - Samo idi u kuhinju, molim te, i ubaci jaja u tiganj, ako ja već nisam napravila požar...

* * *

Naviknuta na poslugu koja je obavljala apsolutno sve kućne

poslove, Stela se ni u kuhinji nije snalazila mnogo bolje nego sa bebama, ali ipak je uspela da spremi doručak. Omlet je ispao sasvim dobro, jedini problem je bio u tome što se potpuno ohladio. Eva i ona uspele su da doručkuju tek pošto je Vili bio presvučen, čist i sit, i blaženo utonuo u san.

- Komplikovano je - morala je da prizna Stela. - Ima milion stvari koje treba uraditi oko beba, a uz to i spremanje hrane, i svi ostali kućni poslovi... Ali radim danima imaš kućnu pomoćnicu, zar ne?

- Na sreću, da. Vikendom je slobodna, ali njeno odsustvo se i te kako mnogo oseća. Međutim, oko bebe mi najviše pomaže Mina - objasnila je Eva. - Da nije nje, ne znam kako bih se snašla. Naročito u onim prvim danima, kada smo Vili i ja tek stigli iz porodilišta, i kada je svaka sitnica za mene predstavljala razlog za paniku.

- Oh, pa da! Mina je završila školu za vaspitačice, zar ne? - setila se Stela.

Mina Laubšad, zgodna dvadeset petogodišnja devojka, bila je Evina mlađa sestra. Stela ju je poznavala sasvim površno, i nije o njoj imala nikakav određen utisak. Delovala je kao lepa ali malo bezlična cura, i svakako veoma razmažena. Porodica Laubšad bila je vrlo imućna, a Mina je tu školu za vaspitačice završila tek onako, da joj prođe vreme. Od devojke odrasle u velikom bogatstvu nije se ni moglo očekivati da bude skromna, vredna ili već nešto slično tome. Naravno da nije morala sama da zarađuje za život.

- Predpostavljam da Mina nigde nije zaposlena, čim ima vremena da ti pomaže oko Vilija - zaključila je Stela. Nije mogla da zamisli tu

Neky

13

Zvončica

devojku sa dugim, manikiranim noktima i uvek sveže isfeniranom kosom kako bilo šta ozbiljno radi.

- Mina? Zar ti ona liči na zaposlenu osobu? - Eva se nasmejala i odmahnula rukom. Ona i njena mlađa sestra u tom pogledu bile su potpuno različite. Eva se nikada nije previše oslanjala na bogatstvo svoje porodice, i želela je da bude aktivna i nezavisna.

- Za razliku od nje, ja uživam u radu. Srećna sam što sam na porodiljskom odsustvu i po ceo dan mogu da budem pored Vilija, ali isto tako ću se i radovati kada se budem vratila na posao - rekla je. - Nisam od onih žena koje bi čitavog života mogle da sede kod kuće, gledaju „limunade” na televizoru i turpijaju nokte... Ali, Mina ništa više ne želi od života. Nikada joj nije palo na pamet da pokuša da se zaposli. Završila je školu za vaspitačice zato što zaista obožava decu, i zato da bi lakše mogla da se snađe sa njima jednog dana kad i sama postane majka. Uvek je bila prava „udavača” i nije maštala ni o čemu, osim o tome kako će imati zgodnog muža na kome će joj sve njene prijateljice zavideti, divnu kuću na kojoj će joj takođe zavideti, i tuce slatke dečice... Stela nije bila iznenađena time što je čula. I njoj je zlatokosa i cvrkutava Mina koja se uvek na sve samo slatko smešila i nikada se u društvu nije uključivala u iole ozbiljnije razgovore, ličila na tipičnu „udavaču”.

- Pa, ima li izgleda da će se njeni snovi uskoro ostvariti? - upitala je. - Namerava li da se uda? To jest, da li je u nekoj ozbiljnijoj vezi?

- Hm... - Eva je slegla ramenima. - Čini mi se da jeste. Već nešto više od pola godine viđa se sa muškarcem koji važi za najtraženijeg neženju u berlinskom visokom društvu. Odavno se priča da je njihova veridba na pomolu. On je još uvek nije zaprosio, ali kako se stvari razvijaju, pretpostavljam da hoće.

- Dakle, naša mala Mina je zaljubljena - zaključila je Stela. - Pa, to je lepo. Divno je imati dvadeset pet godina, biti mlad i romantičan, i očekivati da ti se priča tvog života tek dogodi. Kad bih ja samo mogla da se vratim deset godina unazad i dobijem priliku da doživim svoju životnu romansu... - uzdahnula je, ali nije dovršila rečenicu. Primećujući čudan ton njenog glasa i senku žaljenja na njenom licu, Eva ju je pogledala začuđeno.

- Zašto govoriš sa toliko žaljenja, Stela? - upitala je. - Nemaš više dvadeset pet, ali i u trideset petoj život može da bude divan. Možeš da budeš zadovoljna što više nisi neiskusna klinka, već zrela žena sa

Neky

14

Zvončica

iskustvom iza sebe. Najzad, ti izgledaš divno i udata si za prebogatog čoveka, koji te svakako veoma voli. Baviš se i dobrotvornim radom koji ne samo što ti ispunjava vreme već i obogaćuje tvoj duh... Šta bi još mogla da poželiš od života? Najzad... - pokušavajući da je oraspoloži, Eva je mahnula rukom prema prozoru.

- Povlašćena si tropskom klimom u Venecueli, i time što živiš u predivnom zalivu Marakaibo. Dok se mi ovde u zimu smrzavamo, a u proleće i jesen ne sklapamo kišobrane, ti uživaš u suncu i kupaš se kad god poželiš.

- O, da, i mogu da berem banane i kafu direktno sa grane - dodala je Stela prezrivo. - Ali, vidiš, ja obožavam zimu i sneg, i Nemačka mi užasno nedostaje. Toliko da bih pristala čak i na šest meseci snega godišnje.

Ustala je i stala pored prozora, zagledavši se u kapiju i živicu pokrivenu snegom. Idilična predstava koju je njena snaja Eva imala o njenom životu nije mnogo odgovarala istini. Pomisao na to ju je oneraspoložila. U stvari, dolazak u Berlin kod Osvalda i Eve i njihovog nedavno rođenog sinčića, usrećio ju je isto koliko ju je i rastužio, na neki način. Ili, tačnije, učinio je da se oseća promašenom.

- Kako je ovde sve drugačije nego u Venecueli - rekla je. - Dva potpuno različita sveta.

I dva potpuno različita života, dodala je u sebi. Osvald i Eva od samog početka bili su srećan par, a sada, kada se rodio Vili, pretvorili su se u srećnu, harmoničnu porodicu. I okruženje u kome su živeli odisalo je tom harmonijom i vedrinom. Osvald nije bio toliko imućan da bi svojoj ženi iz bogate porodice Laubšad mogao da priušti luksuz na koji je navikla, ali Evi to nije smetalo. Kuća u kojoj su živeli bila je jednostavna, imala je prizemlje i sprat, i sasvim mali vrt, ali izgledala je kao kuća iz bajke. Malo dvorište bilo je brižljivo negovano, a sobe u kući bile su prostrane, svetle i obojene vedrim bojama.

Vili je noću spavao u sobi svojih roditelja, a prostorija u kojoj je boravio preko dana bila je opremljena belim dečjim nameštajem sa predivnim žutim detaljima koji su atmosferu činili osunčanom i toplom. Cela atmosfera u kući bila je vedra i opuštena. Osvald je bio divan otac, apsolutno posvećen svom sinu, a Eva je uvek sve uspevala da dovede u red i okrene na šalu, čak i kada u isto vreme gori ulje na štednjaku, beba plače, a zaboravljena otvorena slavina poplavljuje kupatilo.

Neky

15

Zvončica

Kakva razlika u odnosu na moj život na plantaži, pomislila je Stela. Pred očima joj je iskrslo lice njenog muža. Rudolf Šenberg bio je produhovljen i rafiniran čovek, ali neverovatno hladan. Koščato lice sa ravnodušnim plavim očima i tankim stisnutim usnama, u potpunosti je odražavalo njegovu ličnost, a kuća na plantaži bila je prava slika svog vlasnika.

- Kako je ovde kod vas sve svetio i vedro, Eva - Stela je nastavila da razmišlja naglas. - Pravi dokaz da nije potrebno uložiti mnogo novca, da bi kuća bila lepa. Naša kuća na plantaži u Venecueli je sušta suprotnost ovoj ovde. Ogromna je i luskuzna, puna skupocenog nameštaja i umetničkih slika koje su preci mog muža vekovima donosili iz Evrope. Ali sve deluje nekako zagušljivo i sumorno, i pored tolikog luksuza... Za trenutak je odvratila lice od prozora i okrenula se prema svojoj snaji, a onda je ponovo pogledala kroz prozor. Miran prizor pejzaža pod snegom upravo je narušilo pojavljivanje nekog velikog automobila koji se zaustavio pred kapijom. Odjednom, kroz Steline grudi prostrujao je nemir. Prepoznala je limuzinu Klausa fon Tirlina, koju je juče videla na aerodromskom parkingu. Trenutak kasnije ugledala je i njega kako izlazi, i nemir je postao još jači. Okrenula se od prozora, a onda se uplašila da bi Eva mogla da pročita uznemirenost na njenom licu, i naterala je sebe da povrati ravnodušan izraz.

- Čini mi se da upravo dolazi Klaus fon Tirlin - obratila se svojoj snaji, koja je sedela pored Vilijevog kreveca. - Onaj Osvaldov prijatelj, za koga sam tek juče na aerodromu saznala da je zapravo nećak moje prve susetke iz Boko Eskalantea, Suzane Kauer.

- Klaus dolazi? Kod nas? - Eva je iznenađeno ustala. - Otkud on, u ovo doba dana? Obično dolazi posle podne ili uveče, kada je i Mina tu. Ne znam zašto li je sada došao. Molim te, ostani tu pored Vilija, dok ja odem da otvorim Klausu.

Neky

16

Zvončica

* * *

Ali on nije došao da bi razgovarao sa tobom. On je došao da vidi mene! To je jedini razlog. Nehotična, i nadasve čudna misao proletela je kroz Stelinu glavu.

To da je Klaus, čovek kog je juče videla prvi put u životu i sa njim razmenila samo nekoliko rečenica, došao zbog nje, bila je u najmanju ruku iracionalna ideja. Ali Stela je u to bila apsolutno sigurna. Nije bila od onih taštih žena koje veruju da su predmet pažnje svakog muškarca u čijem se vidokrugu pojave. Ali interesovanje koje je taj čovek pokazao za nju bilo je toliko upadljivo da ga je morala primetiti. Način na koji ju je gledao, način na koji joj se obraćao, bio je tako... Uzbudljiv? Poseban? Fatalan? Nije to umela opiše, ali njegov dolazak izazvao je u njoj veću uznemirenost nego što je želela.

Leptiri u stomaku? Nervozno stežući dlanove, pokušala je duboko da udahne vazduh, da se smiri, da razmišlja o Viliju koji u svom krevecu tako mirno, nevino i slatko spava. Ali, nije vredelo. Njene misli jurile su dole u prizemlje, prema ulaznim vratima gde je Eva razgovarla sa Klausom fon Tirlinom. Leptiri u njenom stomaku i dalje su se komešali. Koliko dugo nije osetila nešto slično? Čitavu večnost!

Smiri se, i ne budi smešna, rekla je sebi. Ti imaš trideset pet godina i udata si, glupo je da se toliko zagreješ za jednog potpuno nepoznatog muškarca. Osim toga, vreme kada je trebalo da doživljavaš ljubavne avanture već odavno je iza tebe.

Ali kada je čula kako se Eva i Klaus penju uz stepenice, njen pogled izdajnički je skrenuo u pravcu ogledala na zidu. Bilo je jedanaest sati pre podne i još uvek je bila u pidžami i jutarnjem ogrtaču pastelnoroze boje. Na nogama je imala frotirske papuče, a njena talasasta crna kosa bila je u užasnom neredu. Dok je hranila Vilija i igrala se sa njim bila ju je privezala u konjski rep, ali kratki uvojci oko njenog čela i na slepoočnicama u međuvremenu su iskliznuli, i sada su lepršali na sve strane. Lice joj je bilo bledo i zaključila je da izgleda užasno.

Nije važno. Ako sam mu se dopala juče, na prvi pogled, dopašću mu se i sada, ma kako izgledala, prošla joj je kroz glavu nova misao, još čudnija od prethodne.

Neky

17

Zvončica

* * *

- Stela? - Eva je zavirila u sobu, tiho, da ne probudi Vilija. - Molim te, dođi. Klaus je doneo tvoju pudrijeru, koju je gospođa Kauer juče zaboravila da ti vrati u avionu.

Pudrijeru? Stela je ponovo osetila izdajničko komešanje u stomaku. Sada je za to imala razlog više. U toku dugog leta od Karakasa do Berlina ona uopšte nije pozajmljivala Suzani Kauer svoju pudrijeru, ni bilo šta drugo. Osim toga, kada je juče raspakovala svoje stvari i otvorila neseser sa šminkom, sve što je ponela od kuće bilo je tu, i stajalo je na svom mestu. Kako bi onda njena pudrijera mogla dospeti u Suzaninu tašnu? U pitanju je bila ili greška, ili... Namerna izmišljotina? Da li je moguće da je Klaus fon Tirlin inscenirao celu tu stvar, samo zato da bi imao izgovor da dođe ovamo? Poslužio se izmišljotinom, samo zato da bi video nju? To je delovalo detinjasto, i iznad svega neverovatno. Oboje su bili zreli ljudi. Po njenoj proceni, on je bio tri ili četiri godine stariji od nje. Zar je moguće da se toliko zagrejao za nju, da se ne ustručava ni od providnih klinačkih fazona, da bi joj se približio?

Ludost, pomislila je, prisiljavajući sebe da ostane hladna i da od susreta sa njim ništa ne očekuje. Sigurno će se ispostaviti da je u pitanju nekakav nesporazum, a ne udvaranje. Ne bi trebalo da umišljam nešto što ne postoji!

Ali, ako to ipak nije nesporazum, već samo njegova želja da je vidi? To je delovalo tako uzbudljivo!

- Dobar dan, Klause - rekla je, ulazeći u sobu. - Izvinjavam se što nisam obučena, nisam očekivala vašu posetu.

- Ni ja je nisam planirao - Klaus je ustao sa fotelje kada je ona ušla, njegovi maniri opravdavali su plemićku titulu koju je nosio. Podigao je pudrijeru koja je stajala na stočiću - Ali, juče ste u avionu pozajmili ovu stvarčicu mojoj tetki, a ona ju je, ne razmišljajući, strpala u svoju tašnu. Sada vas pozdravlja i izvinjava vam se zbog rasejanosti. Uostalom, ona je ubeđena da se nećete ljutiti, i kaže da ste vi na njenu rasejanost već odavno navikli.

- Naravno da se neću ljutiti - Stela je posegla za kutijicom koju joj je pružio, nošena istovremeno impulsom da dodirne njegove prste, i da izbegne njegov dodir. Ali on joj nije dozvolio da ga izbegne. Držao je

Neky

18

Zvončica

pudrijeru tako da su im se ruke morale dotaći, i ona se prepustila toj maloj, uzbudljivoj igri.

Ličilo je na naglu provalu magnetskog talasa, i oboje su najednom postali toliko smeteni i nespretni da je pudrijera pala na tepih. Klaus se brzo savio da je podigne, i ovoga puta joj ju je pružio, ne dodirujući njenu ruku. Stela je osetila da joj je rumenilo obojilo obraze, i bila je srećna što je okrenuta tako da njena snaja Eva ne može da joj vidi lice. Poslednje što je želela bilo je da Eva pomisli o njoj da je lakomislena žena, željna flerta.

- Sedi malo sa nama, Klause, nemoj odmah da ideš - Eva se umešala u pravom trenutku, i neizdrživa tenzija između njih dvoje je popustila. - Nadam se da imaš vremena da popiješ čaj sa nama. Napolju je hladno, prijaće ti.

- Rado, čaj se ne odbija po ovakvom danu - prihvatio je Klaus, a zatim je ponovo zavladala tišina.

Stela je razgledala plavu pudrijeru koju nije videla nikada u životu. Ona uopšte nije koristila pudere te kozmetičke kuće. Zbunjena, još uvek ne znajući kako da reaguje, otvorila je kutijicu i tada joj je sve postalo jasno. Puder je bio potpuno nov i neotpakovan, preko njega je još uvek bila zalepljena zaštitna folija. Po svemu sudeći, Klaus ga je kupio tog jutra, u nekoj parfimeriji. Od tog otrkića gotovo joj se zamutilo u glavi. Zar je moguće da je uspeo da smisli razlog za posetu, kupi puder i stigne ovamo, i sve to do jedanaest sati pre podne?

Ispitivački je podigla pogled ka njemu. Takvu stvar mogao je da uradi samo nepopravljivi avanturista i ženskaroš, koji u životu ne radi ništa drugo osim što smišlja kako će zavesti neku novu ženu... Ili, samo muškarac koji se zaista ludo zaljubio na prvi pogled, i naprosto je morao da što pre vidi ženu u koju se zaljubio, pod bilo kakvim izgovorom.

Šta je od toga bio Klaus fon Tirlin? Stela ga je gledala ispitivački, ali nije mogla da izvede nikakav zaključak. Pred sobom je videla samo neodoljivo privlačnog muškarca. Njegove oči boje zrelog kestena gledale su je isto onako hipnotički kao i juče, i to je potpuno remetilo njenu prisebnost. Istovremeno, i on je gledao nju ispitivački i napregnuto, ali Evino prisustvo u sobi sprečavalo ih je da kažu jedno drugom ono što žele, i morali su da se pretvaraju.

- Zar nešto nije u redu, Stela? Neky

19

Zvončica

- upitao je Klaus. Videla je na njegovom licu napetost. Kao da se sav bio pretvorio u iščekivanje njene reakcije. - Ovo je tvoja pudrijera, zar ne?

- Moja je, da. Sve je u redu, i naravno da se ni najmanje ne ljutim na Suzanu - promrmljala je.

- Ali ti zaista nisi morao da gubiš vreme i dolaziš ovamo zbog jedne takve sitnice...

- Idem da sipam čaj, mislim da je već dovoljno odstojao - Eva je žurno izašla iz dnevne sobe i uputila se u kuhinju.

Najednom, Stela i Klaus ostali su sami i sada više nije bilo nikakvog razloga za skrivanje. Nisu više morali da govore jedno drugom neodređene lagarije u uvijenoj formi, mogli su da otvore karte. Stela je duboko udahnula.

- Pa, izgleda da se radi o nekakvom nesporazumu - rekla je. - Ova pudrijera uopšte nije moja. U avionu nisam tvojoj tetki

pozajmljivala nikakvu šminku, u to sam potpuno sigurna. - Naravno da si potpuno sigurna. Taj puder sam kupio pre sat

vremena, u nekoj parfimeriji usput - mirno je priznao Klaus, ali njegove oči i dalje su je gledale napregnuto. Kao da je on prestupnik koji je priznao svoj prestup, a ona ta koja treba da donese presudu.

- Morao sam da nađem neki način da te ponovo vidim - rekao je. - Noćas nisam zaspao skoro do zore, smišljao sam nekakvu

strategiju, i nisam uspeo da smislim ništa bolje od ovoga. Možda tebi deluje glupo i nezrelo, ali...

- Ne znam da li je glupo i nezrelo, ali je svakako veliko iznenađenje za mene.

- Možda ne bi trebalo da bude. Juče kada smo se sreli i slepac koji bi slučajno prošao pored mene mogao je da oseti koliko si mi se dopala. Nisam mogao da dozvolim da to bude naš poslednji susret.

Njegove reči činile su da se sve u njoj rastapa od nekakve neobjašnjive, neodređene radosti. Još do juče žena koja je sebe smatrala promašenom osobom bez ikakvog životnog smisla i svrhe, Stela kao da je oživela čitavim svojim bićem. Ponovo je osećala svoje telo kao ženstveno i istinski živo, ponovo je osećala srce u svojim grudima. I čak, iako se sve to događalo zbog potpuno pogrešnog muškarca, ipak je delovalo veličanstveno.

Neky

20

Zvončica

- Ali to svakako ne bi bio naš poslednji susret - nasmešila mu se, svesna da sada, kada Eva nije tu, više ne mora da skriva svoju naklonost. - Koliko sam ja razumela, ti i moj brat ste dobri prijatelji i inače se posećujete, zar ne?

- Da, ali ja nisam bio u stanju da čekam. Čak ni do sutra. - Do sutra? - Sutra ću se svakako videti sa Evom i Osvaldom na jednom

društvenom događanju. Sutra uveče „BI EM” medijska kuća za koju radim, organizuje dobrotvornu večeru sa prigodnim programom, u „Grand hotelu Esplanada”. I ja sam dao skromni doprinos toj akciji, poslao sam pozivnice nekim svojim prijateljima. Tvoji brat i snaja rekli su mi da sigurno dolaze. Ali, to mi nije bila nikakva garancija da ćeš i ti poći sa njima, i da ću te videti.

- Znači, sada si došao da pozoveš i mene? - upitala je Stela još uvek pomalo nesigurno, kao da i dalje ne može da veruje da je između njih dvoje zaista nešto počelo da se događa. Njen život u Boka Eskalanteu bio je prilično pasivan i usamljenički, njen brak sa Rudolfom bio je leden kao Sibir, a u njenoj blizini nije bilo nikog ko bi mogao da joj se udvara. Već je bila potpuno zaboravila kako izgleda flertovati sa nekim.

- Da, došao sam da te pozovem. Hoćeš li doći? - upitao je Klaus i uputio joj dug pogled, ali tada je Eva ponovo ušla u sobu, donoseći čaj, i svaki lični razgovor između njih dvoje opet je bio onemogućen. Uz čaj, utroje su razgovarali o neutralnim stvarima, o Viliju, i o Klausovoj tetki Suzani.

- Pa, obavio sam zadatak koji mi je dala moja tetka, vratio sam Steli pudrijeru, i sada bih morao da krenem - Klaus je ustao, a zatim, kao uzgred, pomenuo - Eva, da li ti i Osvald sigurno dolazite sutra na dobrotvornu večeru?

- Dolazimo, naravno. Pa, potvrdili smo ti dolazak. Nadam se da nas nikakav nepredviđeni problem neće sprečiti. Već sam ugovorila sa našom kućnom pomoćnicom da sutra uveče dođe da pričuva Vilija.

- Onda, nagovorite i Stelu da obavezno pođe sa vama - rekao je Klaus. - Već sam joj objasnio očemu se radi. Stela, moja tetka insistira da se i ti pojaviš. Neće ti oprostiti ako ne dođeš. Kaže da je tamo u Boka Eskalanteu toliko navikla na tvoje društvo, da joj sada užasno nedostaješ.

Neky

21

Zvončica

- Naravno da ćemo povesti i Stelu sa nama - osmehnula se Eva. - Naravno, ako je ona raspoložena da pođe. - Ništa ne mogu da obećam - rekla je Stela neodređeno. Zajedno sa svojom snajom krenula je do vrata da isprati Klausa. On

je pošao niz stepenice, a onda je zastao i okrenuo se, i upitao Evu nešto potpuno beznačajno u vezi sa Osvaldom. Steli je bilo jasno da je to besmisleno pitanje postavio samo zato da bi njoj mogao da uputi još jedan kratak pogled. Iza njegovih leđa, napolju, sneg je još uvek padao u krupnim pahuljama.

* * *

Stela je nepogrešivo osećala da poziv na dobrotovornu večeru u „Esplanadi” koji joj je Klaus fon Tirlin uputio zapravo znači poziv na avanturu. Ali ono što uopšte nije znala, i što ju je činilo konfuznom, bilo je da li ona ima hrabrosti da prihvati tako nešto.

To nije ličilo na nju, u životu je uglavnom, i kada nije bila sigurna šta tačno hoće, bila sigurna šta neće. Ali sada ju je odjednom izdala njena uobičajena sposobnost da ljude, događaje i postupke deli na „crne” i „bele”. Pomisao da bi nešto moglo da se dogodi između nje i Klausa privlačila ju je, ali isto toliko i plašila.

Istog dana ako podne, kod Halbeovih je došla Evina mlađa sestra, Mina. Bila je doterana i glamurozna kao i uvek, u skupocenom kaputu sa snežno belim krznom, sa platinastom kosom dugom do pojasa i profesionalno našminkanim licem, poput manekenke koja svakog časa treba da izađe na pistu.

- Stela, stiga si! Divno, baš mi je drago što te ponovo vidim - cvrkućući, zagrlila je gošću iz Venecuele i zapahnula je jakom aromom svog parfema. - Pa, kako si? Kako podnosiš klimatski šok? Mislim, u Venecueli je verovatno bilo preko trideset stepeni, a ovde smo u minusu... Kako je protekao tvoj prvi susret sa našim malim princem, Vilijem? - brbrljala je neumorno i postavljala pitanja u neprekinutom nizu, zapravo neočekujući odgovor ni na jedno od njih. - On je pravi anđeo, zar ne? Šta misliš, da li više liči na Osvalda ili na Evu? Vaša i naša porodica stalno vode žestoku raspravu o tome. Halbeovi kažu da Vili

Neky

22

Zvončica

apsolutno liči na Osvalda, a Laubšadovi da je dečak likom na svoju majku...

- Vili liči na svog oca! - presudila je Eva, a zatim se obratila svojoj mlađoj sestri. - Mina, da si došla nešto ranije, zatekla bi Klausa ovde.

- Bio je ovde? - plavokosa devojka se iznenadila. - Pre podne? Zašto, kad dobro zna da ja nikada ne dolazim tako rano?

- Došao je da vrati Steli pudrijeru koju je zaboravila kod njegove tetke, odnosno, koju joj je pozajmila u avionu... U stvari, Stela i Klausova tetka koja živi u Boko Eskalanteu letele su istim avionom. Stela je staroj gospođi pozajmila svoju pudrijeru sa ogledalcetom, a ova ju je, ne razmišljajući, stavila u svoju tašnu.

- Gle? Stela, pa zar se ti i Klausova tetka poznajete? - iznenadila se Mina.

- Svet je globalno selo, kako se kaže... Naše dve plantaže u Boko Eskalanteu se graniče, gospođa Suzana i ja smo praktično prve I jedine susetke u toj venecuelanskoj divljina - objasnila je Stela.

- Nije valjda? Pojma nisam imala o tome! Pa, svet zaista jeste mali! - uzviknula je Mina. A onda je sa nekim neobičnim nestrpljenjem pogledala u Stelu. - Molim te, reci mi šta misliš o Klausu. Volela bih da čujem tvoje mišljenje. Uvek sam te smatrala iskusnom i mudrom ženom, i sada me baš zanima kakav je tvoj sud o njemu.

- O Klausu fon Tirlinu? - ponovila je Stela, koja nije očekivala takvo pitanje. Naravno, nije dolazilo u obzir da zaista kaže šta misli.

- Pa, teško da bih išta mogla da kažem, kad ga praktično i ne poznajem - rekla je glumeći ravnodušnost. Da bi bila ubedljivija u tome, mirnim i sporim pokretima počela je da savija i slaže oprane Vilijeve benkice i kapice. - Juče sam ga videla prvi, a danas drugi put u životu.

- Ah, tako? A ja sam mislila da si imala priliku da ga upoznaš mnogo ranije - rekla je Mina. Steli koja ju je pogledala u tom trenutku nije promaklo da devojka deluje kao da je zadovoljna zbog toga što se ona i Klaus ne poznaju od ranije.

- Klaus je pre nekoliko godina bio u Venecueli u poseti svojoj tetki i ostao je nekoliko meseci - produžila je. - Znači, ti ga tada nisi upoznala? Ali, svejedno... Mene ipak veoma zanima šta misliš o njemu. Kakav je tvoj prvi utisak?

Neky

23

Zvončica

* * *

Stela je složila još nekoliko komada Vilijeve odeće i nesvesno ih prinela svom licu. Bili su tako meki, i mirisali su tako neodoljivo. Misli su joj bludele. Kako je moguće da je Klaus proveo nekoliko meseci na plantaži gospođe Kauer, a da se njih dvoje tom prilikom nisu ni jednom sreli?

To je jedino moguće ako ja u to vreme nisam bila u Boko Eskalanteu, nego negde na putu, zaključila je. Ona je volela da putuje, a njen rad u međunarodnoj humanitarnoj organizaciji koja je imala sedište u Karakasu omogućavao joj je da u udaljenim krajevima sveta ponekad provede i po mesec dana ili više. Ta duga putovanja ispunjena dobrotvornim radom bila su za nju pravo spasenje, tako je mogla da pobegne od Rudolf ovog prisustva i od svoje sumorne i prazne svakodnevnice.

Ali sada joj je odjednom bilo krivo što je u vreme kada je Klaus fon Tirlin bio u Venecueli, tu, nadomak nje, ona bila na putu. Zapitala se šta bi se dogodilo da su se upoznali još pre nekoliko godina, umesto sada. Da Li bi joj se i tada udvarao? Da li bi i tada uspeo da ovako žestoko uzburka njena osećanja?

- Ne znam, zaista nisam dovoljno upoznala tog gospodina fon Tirlina da bih mogla da imam bilo kakav utisak - rekla je, ponovo izbegavajući odgovor na Minino pitanje.

- Ali, ipak si morala da stekneš neki utisak. Reci mi bar da li ti deluje simpatično, ili ne? - mlada Mina Laubšad bila je veoma uporna.

- Ali, ja zaista nemam nikakav utisak, Mina - i Stela je takođe bila uporna u svom odbijanju da se izjasni. A onda je pomislila kako je to preterano Minino insistiranje u stvari prilično čudno.

Šta je razlog? Da ta devojka, možda, nije zaljubljena u Klausa? A on u nju? To drugo pitanje, koje se prirodno nadovezalo na prvo, uznemirilo ju je još više. Osetila je nešto nalik na ljubomoru. A onda je podsetila sebe da to ne bi trebalo da je se tiče.

- Ali, probaj da stekneš utisak, kad te ja toliko molim! - uzviknula je Mina. - Zar ne vidiš koliko mi je važno da čujem kakav utisak Klaus ostavlja na druge ljude?!

To je već zaista bilo preterano i dosadno insistiranje, toliko da je i Eva počela da se ljuti na svoju mlađu sestru.

Neky

24

Zvončica

- Zaboga, Mina, prestani da gnjaviš Stelu svojim zapitkivanjem! - umešala se. - Zar ne možeš da se okaneš te teme? Postaješ dosadna. Zašto od celog sveta tražiš mišljenje o Klausu? Zar nije najvažnije ono što ti sama o njemu misliš, i ono što ti osećaš?

- Ali, želim da čujem i šta misle drugi. Dva para očiju uvek bolje vide od jednog. A ja mnogo verujem u Stelin sud i iskustvo - mlada devojka se okrenula prema njoj, i pogledala je sa sasvim iskrenim divljenjem. Sela je pored nje, i poverljivim tonom produžila - Znaš, Stela, ja sam u tebi uvek videla neku vrstu savršene žene. Sećam se i trenutka kada sam te prvi put upoznala, na jednoj zabavi, u vreme dok su se Osvald i moja sestra još zabavljali. Imala sam tada sedamnaest - osamnaest godina, i mrzela sam kako izgledam. Kosa mi se stalno mastila, ten mi je bio pubertetski loš, i bila sam ubeđena da imam groznu figuru... A ti si se pojavila u nekoj fenomenalnoj crnoj haljini i sa divnom kosom, i imala si držanje princeze. Gledala sam te kao božanstvo i mislila kako bih sve dala da izgledam kao ti tada!

- Ali, Mina, preteruješ... - Stela je sve vreme odmahivala glavom, obuzeta neprijatnošću zbog tolikih pohvala. - Ja sam daleko od savršenstva. Ali ti si tada bila tinejdžerka koja idealizuje druge, a na sebi pronalazi nepostojeće mane. A na zabavi je verovatno bio polumrak, ako sam ti izgledala toliko dobro - dovršila je, šaleći se na svoj račun.

- O, ne. Ti si za mene još uvek neka vrsta idola! Na te reči, Stela se bolećivo osmehnula. Pomislila je kako je Mina

Laubšad još uvek tako „prokleto” mlada, i tako puna života. A pomalo joj je i zavidela. Ne na njenom bogatstvu niti na izgledu, nego na tome što ima samo dvadeset pet godina i što je život tek pred njom.

- A ti si još uvek pravo dete, draga Mina - rekla je zamišljeno. - Da su meni tvoje godine, da je život tek preda mnom i da sve mogu da biram ponovo, iz početka...

Izabrala bih potpuno drugačiji život, htela je da kaže, ali je zaćutala na vreme.

Nikada ne bih napustila Nemačku i otišla u Venecuelu... A naročito se nikada ne bih udala za Rudolfa Šenberga, zaključila je u mislima. Saldo njenog promašenog života pritiskao joj je misli i srce. Nasuprot tome, u mašti je imala sliku nečeg potpuno drugačijeg, što zaista liči na istinski život. Kroz to se, kao neka svetlucava crvena nit provlačila slika

Neky

25

Zvončica

Klausa fon Tirlina. Mogli su se sresti još pre mnogo godina, da je sudbina tako htela...

A onda je shvatila da je predaleko otišla u svojoj mašti i vratila se u realnost. Ponovo je pogledala u Minu Laubšad, dirnuta njenim divljenjem i njenom iskrenošću.

- Ja imam trideset pet godina i moje vreme je prošlo - rekla je, kao da na taj način želi da opomene samu sebe da ne sme da pravi gluposti i zanosi se Klausom fon Tirlinom. - Tvoje vreme tek dolazi.

- Ali nije tačno da je tvoje vreme prošlo - usprotivila se Mina. - Ti si u najboljim godinama, a tvoj život liči na san. Udati se za prebogatog zemljoposednika i otići u egzotičnu, tropsku zemlju... Moja sestra mi je pričala o tvom imanju u Boko Eskalanteu. Imaš celu četu posluge, vlastitu plantažu egzotičnog voća, i, kao vrhunac, svoju privatnu plažu. Kakav raj! A i tvoj muž je tako fin i uglađen, zaista pravi gospodin... Na te reči, Stela je osetila kako je preplavljuje mučnina. Rudolf je zasta umeo da ostavi utisak na ljude, naročito na žene, ali iza njegove uglađenosti i držanja svetskog čoveka krile su se osobine za koje nije znao niko osim nje. Za nju, ceo Rudolf Šenberg mogao je da stane u samo tri jednostavna atributa: hladan, neosetljiv i težak. Već sedam godina pitala se gde su joj bile oči i razum kada se udavala za njega. Ali, ta pitanja je trebalo da postavi sebi pre nego što se udala, sada je bilo prekasno.

- Stvarno si imala ludu sreću! Tako si se dobro udala... - uzdahnula je sa zavišću Mina Laubšad, ne sluteći kakvu ironiju njene reči predstavljaju za Stelu.

- Mina, ti mene zaista izluđuješ! - Eva, koja je svakodnevno slušala ista brbljanja svoje mlađe sestre, izgubila je strpljenje i prasnula. - Od ranog puberteta, maštaš i govoriš samo o udaji. Pa udaćeš se, do vraga! Samo što nisi, zar ne? Zaista ne mogu da dočekam dan kada će te Klaus konačno zaprositi. Tada ćeš valjda prestati sa svojim maštarijama nestrpljive udavače. Kad bi on samo znao koliko meni tvoje stalne priče o udaji idu na nerve, učinio bi mi uslugu i zaprosio te još večeras!

* * *

Klaus fon Tirlin bi zaprosio Minu? Stela je osetila iznenadnu slabost, ruke su joj pale niz telo kao pihtijasta masa. Zalivalila je

Neky

26

Zvončica

proviđenju što Vili u tom trenutku nije bio u njenom naručju, inače bi ga svakako ispustila.

Klaus? Da Li to Eva zaista govori o njemu? Da li je on taj muškarac kojeg je ranije pomenula, koji već mesecima izlazi sa Minom, i berlinskom visokom društvu daje povoda za iščekivanje veridbe?

Bila je potpuno smrvljena tim otkrićem! - Znači, Klaus je taj? - ipak je uspela da se smiri, i da se osmehne

devojci. - Eva mi je pričala da si u ozbiljnoj vezi i da ćeš se uskoro veriti, ali meni nije bilo ni na kraj pameti da je to on.

- Mnogima od nas nije bilo ni na kraj pameti - spremno je dočekala Eva. - Kad smo saznali da se viđaju, svi smo bili potpuno zatečeni. Ali, ako su njih dvoje odabrali jedno drugo, onda niko od nas iz familije nema pravo da se meša...

- Ah, ti stalno ponavljaš tu parolu, a u stvari se sve vreme mešaš svojim zlovoljnim komentarima - požalila se Mina. - Ako ti se Klaus ne dopada, zašto si onda licemerna? Primaš ga u kuću kao najboljeg prijatelja, a kad se u porodičnom krugu povede reč o mojoj udaji za njega, onda gunđaš.

- Ja nisam licemerna, Mina. Imam najbolje mišljenje o Klausu, ali ne i o vašoj vezi. Dostaje stariji od tebe, a osim toga, i veoma ste različiti. Sigurna sam da niste jedno za drugo. Tebi je potreban neki mladić sasvim drugačiji od Klausa. A Klausu je potrebna sasvim drugačija žena, ako ikad odluči da se oženi.

- Stela, molim te! - Mina joj se obratila, očekujući da ona stane na njenu stranu. - Reci joj da razlika u godinama između mene i Klausa nije prevelika. I da, osim toga, niko nema pravo da se meša u našu ljubav...

,,U našu ljubav”, odjeknulo je u Stelinoj glavi. Nesumnjivo, i Klaus je bio zaljubljen u Minu, a ne samo ona u njega. Odjednom se grozno osećala zbog toga, i želela je samo da se udalji i bude sama.

- Vas dve ste sestre, to su stvari između vas, i ja zaista nemam pravo da se mešam - rekla je i izašla.

Popela se na sprat, u sobu koja je za vreme njene posete bila njena, sela uz radijator i zagledala se kroz prozor. Iako je napolju sve bilo pod snegom koji je toliko volela, sada je poželela da nije ovde, već da je ostala u Boka Eskalanteu, u monotoniji i sigurnosti svog života na plantaži. Kuća njenog muža bila je sumorna i mračna kao i njegov

Neky

27

Zvončica

karakter, ali tamo joj se barem nisu događale nepredviđene stvari i njeno srce nije bilo u opasnosti.

Nekoliko trenutaka ranije, prepustila se maštanju i pitala se kakav bi tok uzeo njen život da je srela Klausa fon Tirlina ranije, a sada je žalila što ga je uopšte srela. Jutros kada je bio ovde, i svojim pogledom podizao buru u svakom kutku njenog bića, imala je osećaj da je čitavog života čekala upravo njega. Sada se rugala svojoj zanesenosti. Klaus je u stvari bio samo muškarac kao i svaki drugi, ni po čemu bolji. Imao je mladu, zgodnu i bogatu Minu Laubšad, ali ga to nije sprečilo da, odmah čim ju je upoznao, počne da zavodi i nju, oprobavajuči svoje muške moći. A možda mu se čak nisam ni dopala toliko, već je samo dobar psiholog, pa je procenio da sam laka za osvajanje, tužno je pomislila. Ili je možda nešto načuo od Suzane o tome koliko je Rudolf hladan i težak” čovek, i o tome koliko je moj brak u stvari nesreća, pa se zato ustremio na mene kao na lak plen...

- Neće ići... - promrmljala je sebi u bradu. - Nećeš me tako lako dobiti, grofe fon Tirlin.

* * *

- Stela, i ti ideš sa nama na taj događaj u „ Grand hotelu Esplanada” na koji nas je Klaus pozvao? - upitao ju je Osvald, dok su posle večere sedeli pred televizorom. Ona je samo nezainteresovano mahnula rukom, pretvarajući se da pažljivo prati kviz na televiziji.

- Ne? Ali, zašto? - Osvald je bio iznenađen. - Neće ti valjda ceo boravak u Berlinu proći u sedenju ispred ekrana? Osim toga, to je večera u dobrotvorne svrhe, a ti se i sama baviš humanitarnim radom tamo u Venecueli.

- Došla sam ovde da se odmorim od svega čime se u Venecueli inače bavim - rekla je ledenim glasom. Taj ton bio je u stvari upućen ne Osvaldu, nego odsutnom Klausu fon Tirlinu, kao da on u tom trenutku može da je čuje. Nije joj padalo na pamet da spremno dojuri na njegov poziv, i pruži mu mogućnost da trijumfuje.

- I zato ćeš sutra uveče sedeti sama kod kuće? - upitao je Osvald. - Čuvaću Vilija, biće mi dobro. Možete da otkažete bebi - siterki,

meni će biti zadovoljstvo da je zamenim.

Neky

28

Zvončica

- Nećemo otkazati. Možda se do sutra predomisliš. - Neću se predomisliti - obrecnula se, ali odmah zatim bilo joj je žao

što je neprijatna prema svom bratu, a u stvari je samo besna na Klausa fon Tirlina. - Izvini, Osvalde, ne znam zašto sam večeras ovako nervozna.

- Zato i odbijaš da izađeš sa nama - zaključio je on miroljubivo. - Ali, sutra ćeš biti manje nervozna, nadam se, pa ćeš nam se pridružiti.

* * *

Klaus fon Tirlin te večeri nije mogao da prepozna sebe. Mesto ga nije držalo, uzduž i popreko je premeravao korakom bleštavo osvetljenu veliku salu „Grand Esplanade”, jednog od najreprezentativnijih berlinskih hotela. Humanitarno veče u organizaciji medijske kuće „BI EM” bio je događaj na kome se okupio sav gradski džet - set. Klaus nikada nije propuštao takve skupove i na njima se uvek osećao u svom elementu, voleo je da sreće poznanike, a iznad svega da briljira u društvu, privlačeći pažnju i mameći uzdahe žena.

Večeras se prvi put u životu zapitao čega tu uopšte ima zanimljivog, i kako je ikada mogao da uživa u tim praznim, snobovskim okupljanjima. Ne samo što se neizmerno dosađivao iako je veče tek počelo, već mu se činilo i da će iskočiti iz kože. Svaki čas je bacao pogled prema ulazu u salu i očekivao da se na njima pojavi jedna osoba. Ali kako se ta osoba nije pojavljivala, on je ponovo pronašao u jednoj skupini ljudi Minu Laubšad.

- Šta se događa sa Osvaldom I Evom? Da li ti ljudi večeras dolaze ili ne dolaze ? - upitao je.

Plavokosa devojka u crvenoj večernjoj toaleti začuđeno je izvila obrve.

- Klause, šta je tebi? Ovo je treći put za sat vremena da mi postavljaš to isto pitanje. Očekivala sam da ću se fino zabavljati pored tebe večeras, a ti me neprestano ostavljaš. Vidim te kako nervozno hodaš gore - dole, a onda se vratiš, samo zato da bi me ponovo pitao da li Osvald i Eva dolaze. Otkud ja znam da li dolaze, do đavola?

Neky

29

Zvončica

Bila je veoma ljuta zbog njegovog ponašanja, i Klaus je shvatio da je ispao užasno nesmotren što ju je već treći put pitao isto. Štaviše, imao je osećaj da Mina postaje sumnjičava, i da naslućuje šta se zapravo dešava sa njim i zašto je tako napet. Toliko intenzivno je mislio na Stelu Šenberg da mu se činilo da mu je njeno ime drečavim crvenim slovima ispisano na čelu.

- Ma, najzad, njihova stvar. Meni je svejedno hoće li doći. Hajde da se nas dvoje zabavljamo, u pravu si - rekao je i uhvatio Minu oko struka. Ali sada, kada je on počeo da glumi da nije napet, ona je odjednom postala napeta.

- Oh, pa oni su možda morali da ostanu kod kuće zbog Vilija! - uplašeno je uzviknula. - Tek sada mi je to palo na pamet. Bože moj, da se malo srdašce nije razbolelo? Klause, pođi sa mnom u lobi, molim te. Moram odmah da ih pozovem, plašim se da možda imaju neki problem sa bebicom. Nestrpljiv da sazna zbog čega još nema Halbeovih, što je u prevodu značilo zbog čega još nema Stele, Klaus je izašao sa njom.

- Ti ih pozovi, a ja za to vreme odoh da kupim cigarete, mislim da je tobako - šop tamo, u onom drugom holu - rekao je i otišao. Ali Mina je već pozivala Evu, i samo je rasejano klimnula glavom, ne obraćajući pažnju na to što je on rekao.

- Zašto vas nema, zaboga? - upitala je uzrujano kada joj se sestra javila. - Brinem se da se Vili nije razboleo...

- Sve je u redu sa njim, ne brini. A mi smo već na putu prema „Grand Esplanadi”, stižemo za desetak minuta.

- Ali, šta vas je onda toliko zadržalo? - Osvald je čitav sat ubeđivao Stelu da ipak pođe sa nama, i ona je

najzad pristala - objasnila je Eva. Na pomen Stelinog imena, Mina se namrštila. Još do juče se divila

toj zanosnoj ženi koja živi u egzotičnoj Venecueli. Ali sada odjednom više nije bila tako sigurna da bi trebalo da je voli. Prošetala je pogledom po holu hotela tražeći Klausa ali ga nije videla, pa se vratila nazad u salu i pridružila se grupi svojih poznanika. Nešto kasnije videla je da su njena sestra i zet stigli, ali sa njima nije videla Stelu Senberg. A u sali nije bilo ni Klausa.

Neky

30

Zvončica

Kada je shvatila da je prošao gotovo čitav sat a njega i dalje nema, uznemirila se i prišla Evi i Osvaldu, koji su stajali u društvu Suzane Kauer i upravo živo raspravljali o nečemu.

- Šta se događa? - upitala je. - Pitamo se gde je nestala Stela - rekla je gospođa Kauer uzbuđeno. -

Eva, Osvalde, pa nemoguće je da se dovezla sa vama do hotela a onda na samom ulazu naprosto kao da je propala u zemlju. Mora da joj se nešto dogodilo. Ja mislim da bismo morali da alarmiramo policiju! Žena je nestala!

- Preterujete, gospođo - za razliku od uzrujane gospođe Kauer i Eve, Osvald je bio potpuno hladnokrvan. - Siguran sam da nije u pitanju nikakav zagonetni nestanak, zbog koga treba da dižemo uzbunu. Stela je verovatno srela neke od svojih starih berlinskih poznanika, i otišla sa njima na neko drugo mesto. Ionako nije bila raspoložena da ovde provede veče.

- Dakle, Stela je zagonetno nestala? - upitala je Mina - Čudno, zaista čudno. Tim čudnije zato što sam ja upravo primetila da je i Klaus nestao, nigde ga nema.

Iako su je mnogi smatrali praznoglavom lutkicom, Mina Laubšad ipak nije bila toliko glupa da logički ne poveže stvari. Klausov nestanak i nestanak Stele Šenberg dogodili su se otprilike u isto vreme, i njeno šesto čulo govorilo joj je da su u uzajamnoj vezi.

* * *

Stela je bila odlučila da se ne pojavi na toj večeri i time jasno stavi do znanja Klausu fon Tirlinu da je njegov pokušaj udvaranja propao. Lomila se do poslednjeg trenutka, a onda je zaključila da će ga efektnije „spustiti na zemlju” ako se pojavi i ignoriše ga, nego ako se ne pojavi. Na sreću, bila je ponela sa sobom nekoliko svečanijih odevnih kombinacija. Odlučila se za jednostavnu, lepršavu večernju haljinu boje crvenog grožđa, i pogled u ogledalo pred polazak potvrdio joj je da će te večeri postići svoj cilj. Želela je da izgleda privlačno ali nedostupno, i uspela je u tome. Stigla je sa Evom i Osvaldom pred „Grand hotel Esplanada”, sa čvrstom odlukom da prema Klausu bude hladna i uzdržana. Ali kako je

Neky

31

Zvončica

prešla prag hotela, tako ju je obuzela uznemirenost. Inače je retko pušila, ali sada je bila toliko napeta da joj je cigareta bila neophodna.

- Vi uđite, a ja odoh da kupim cigarete - rekla je Osvaldu. Tek što je krenula prema pultu na kome su se prodavale cigarete i druge sitnice, ugledala je Klausa kako joj ide pravo u susret, i odjednom su sve njene odluke pale, kao kula od karata. Od svega oko sebe njene oči percipirale su samo njegovo lice, koje ju je tako magnetski privlačilo. A on je pritom gledao pravo u nju, kao da je jedina žena na svetu. Mrzela ga je što je toliko privlači, i želela ga je kao što nikada nikoga nije želela.

Uz kratak pozdrav prošla je pored njega i stigla do pulta, ali on ju je sustigao. Stao je tako da se našla stešnjena između njegovog tela i staklene vitrine, i uhvatio je za ruku, kao da su dugogodišnji ljubavnici, a ne ljudi koji se vide treći put u životu.

- Već sam bio izgubio svaku nadu da ćeš doći i zbog toga sam zamrzeo sve oko sebe - rekao je. - Sve je počelo da me nervira. Da nisam čekao tebe, već bih odavno otišao.

Njeno srce verovalo mu je svaku reč, ali razum ju je podsećao da u njegovom životu postoji Mina, a možda i druge žene.

- Teško da mogu da poverujem da si samo mene čekao... - procedila je. - U vezi si sa Minom, a ne sumnjam da ne oskudevaš ni u vezama sa strane. Zar ti to nije dovoljno, nego sam ti potrebna i ja, kao ekstra - razonoda?

- Ekstra - razonoda? - odmahnuo je glavom, ne odvajajući od njenog lica pogled pun žara. - Zar stvarno misliš da si za mene samo to? Ne, do vraga... Stela, mene je „amorova strela” pogodila pravo u srce. Zaljubio sam se u tebe čim sam te ugledao na aerodromu.

Gledao ju je tako da je, htela ne htela, morala da mu veruje. Pod pogledom tih očiju morala bi da poklekne svaka žena. Pustila ga je da je uhvati za ruku i povede kroz dugački hotelski hol, ne pitajući kuda je vodi. Zaustavio se tek kada su stigli do jedne garniture za sedenje zaklonjene zelenilom, u najmanje osvetljenom uglu hola.

Poslušno je sela pored njega, a onda, kada je shvatila da se on naginje nad njom i da će je poljubiti, skamenila se od uzbuđenja i iščekivanja. Njeno srce počelo je da divlja, još i pre nego što su im se usne dodirnule. Gubeći razum i dah, prepustila se poljupcu. Ponovo je bila ispunjena davno zaboravljenim osećajem da je živa, istinski živa svakim delom tela i duše.

Neky

32

Zvončica

Neka bude, pomislila je u magnovenju. Nije imala snage da se odupre tom veličanstvenom piru strasti i emocija, koji se odvijao u slavu ljubavi. Niti joj je bilo važno što će ovo trajati kratko, i što će, kada se bude vratila svojoj kući i svom mužu, praznina i pustoš u njoj biti još veća.

Zračenje njegovog tela ju je omamljivalo, i njegovi dugi i žestoki poljupci anestezirali su joj razum, ubijajući svaki pokušaj da to prekine. Ljubili su se sve dok nisu shvatili da je neki čovek seo nedaleko od njih, i da njihov izliv strasti počinje da deluje nepristojno. Tek kada su se razdvojili, Stela je osetila kako joj se vraća trunka razuma.

- Hajdemo odavde - rekao je Klaus. - Priznaću ti, sve vreme sam želeo da ovo veče provedemo sami, a ne unutra u onoj prepunoj sali. Idemo na neko mirnije mesto.

- Ako je to mirnije mesto tvoj stan, budi siguran da si pogrešno odabrao destinaciju - stisla je usne, aktivirajući tu trunku razuma koja joj se povratila. Podsetila je sebe na svoju odluku da mu ne dozvoli da je zavede, i na to da on sigurno ima gomilu žena, a pritom je i u ozbiljnoj vezi sa Minom, koja je deset godina mlađa od nje.

- Nemam nameru da spavam sa tobom... - suvo je dodala. - Ni ja nemam tu nameru - rekao je, na njeno potpuno iznenađenje.

- Još uvek sam zbunjen zbog svega što mi se dešava. Ti si previše jak doživljaj za mene. Čini mi se da bih umro, ako bih već noćas spavao sa tobom. Jedino što te molim jeste da budeš pored mene. Ne mogu bez tvoje blizine.

* * *

Njegove zavodljive reči učinile su svoje. Bila je potpuno u njegovoj vlasti, i spremna da pristane na sve.

- Kuda bismo uopšte mogli da odemo sada, kad sam ja u večernjoj toaleti a ti u smokingu? - upitala je.

- Svejedno kuda. Možda u neku mirnu pivnicu. Znaš, neko od onih mesta sa udobnim starinskim stolicama, čkiljavim zidnim svetiljkama i starim pijanistom za klavirom... Gde ćemo imati osećaj kao da smo sami na svetu.

- Naravno, znam takva mesta. Pa, živela sam u ovom gradu... Neky

33

Zvončica

- osmehnula se i pustila ga da je uhvati za ruke i podigne na noge. Tek kada su bili na izlazu iz hotela, setila se da ponovi svoju žalbu.

- Ali, Klause, ne mogu u pivnicu u večernjoj haljini! - Ne brini, imam rešenje. U blizini mesta gde ja radim, postoji jedan

neobičan dragstor koji je otvoren dvadeset četiri sata. Prodaju jeftinu odeću, džins, dukserice i flanelske košulje. Uvek sam se pitao ko tu pazari u gluvo doba noći, ali sada mi je jasno da čoveku uvek mogu hitno da zatrebaju farmerke i duks. Idemo tamo da se presvučemo, a onda, pravac u neku malu, tihu pivnicu.

* * *

Svitalo je kada ju je dovezao do Osvaldove i Evine kuće. Dok ju je u kolima ljubio za rastanak, osećala je kako se miris njegovog tela uvlači u njene pore, i kako se zapletene niti njegovog poljupca obmotavaju oko njenog srca, i u sebi je osećala strah da će to biti zauvek. A kako će ga onda preboleti?

- Šta radiš sutra uveče? - upitao je. - Pomažem Evi da okupa Vilija i spremi ga za spavanje, a onda posle

večere sedim sa njom i sa Osvaldom i gledamo televiziju - slegla je ramenima, ali on je odmahnuo glavom.

- Ne. Pomažeš Evi da okupa Vilija, a onda izlaziš sa mnom. - U stvari, da. Izlazim sa tobom - pristala je bez razmišljanja, ali to

što je pomenuo Evu podsetilo ju je da u njegovom životu postoji i Evina mlada sestra.

- Klaus e, ne bi trebalo da idemo na mesta na kojima može da nas vidi neko poznat - rekla je razumno. - Ne smemo da dozvolimo da Mina sazna da se viđamo. Ona je sestra moje snaje, osim toga, ona ima mnogo poverenja u mene. Ne želim da je povredim.

- A ja ne želim da ti i ja gubimo naše dragoceno vreme na razgovore o Mini, ili o bilo kome drugom - rekao je.

To ju je samo uverilo da i on računa sa tim da će njihova priča kratko trajati, i da je, prema tome, svaki trenutak dragocen. Dok je ulazila na kapiju, hladan zimski vazduh pomogao joj je da razbistri svoje misli. Odlučila je da prihvati tu sreću sa ograničenim rokom trajanja, pa šta bude. Rudolf je na drugom kontinentu i nikada neće saznati, dakle,

Neky

34

Zvončica

Klaus i ona samo treba da se potrude da i Mina Laubšad ništa ne nasluti. Malo opreznosti, i neće biti problema.

Ali opreznost joj upravo sada, dok je ulazila u kuću trudeći se da bude nečujna, nije bila od velike koristi. Sa sprata je čula Vilijev plač, i na stepeništu je naletela pravo na Evu.

- Ćao... - promrmljala je. - Šta je sa Vilijem, zašto toliko plače? - Ništa, uobičajeni koncert u zoru, idem gore da ga presvučeni. Jesi

U ti dobro? - krajičkom oka, Eva je odmerila njenu odeću, sportski duks i farmerke, u kombinaciji sa svečanim salonkama, ali nije komentarisala. Samo je promrmljala nešto u stilu da Osvald i ona sinoć nisu mogli da je nađu, pa su se zabrinuli za nju.

- Pa, dok sam kupovala cigarete u hotelskom holu naletela sam na neke stare prijatelje koje nisam videla otkako sam se udala i otišla u Venecuelu, i odlučila sam da veče provedem sa njima. Izvinjavam se što vam se nisam javila... - Stela je imala želju da propadne u zemlju, a sopstvene laži zvučale su joj vrlo nespretno. Ali na sreću, Eva nije bila osoba koja zabada noć u rude stvari, a osim toga i žurilo joj se na sprat, da umiri uplakanu bebu. Steli je bilo jasno da nema svrhe da pokušava da spava u pola sedam ujutru, pa je krenula u kuhinju da skuva sebi kafu. Ali tamo je već bio njen brat, koji je zbog posla ustajao rano. Miris tosta i sveže kafe širio se po prostoriji.

- Gladna? - upitao je Osvald umesto pozdrava. Gledao ju je sa istim onim osmehom kao kad su bili deca, i kada bi otkrio neku njenu tajnu.

- Ne znam... - Stela je prišla tosteru. - Možda i nije tako strašno pojesti jedan topao sendvič u pola sedam ujutru?

- Posle burne noći, svakako nije - dobacio je. Bilo joj je jasno da on zna sa kim je provela noć.

- Ne brini, neću te ucenjivati kupovinom slatkiša, kao kad smo bili klinci - produžio je smejući se. - Ćiitaću kao zaliven. Mada se neću žaliti ako ovih dana prošetaš do radnje i kupiš mi veliko pakovanje” belgijskih čokoladica sa pečenim bademima... Znaš da mi je to slabost. Šalu na stranu, Stela... Znam sa kim si otišla sinoć. Eva i ja smo ušli u salu a ti si ostala da kupiš cigarete. Onda sam se vratio za tobom, hteo sam da te zamolim da mi uzmeš paket papirnih maramica jer sam izgleda malo prehlađen. I tada sam te video pored pulta sa cigaretama. Nisi bila sama...

Neky

35

Zvončica

- Tačno, ali nije ono što ti misliš. Proveli smo noć zajedno u jednoj pivnici, to je sve - promrmljala je. - Dozvolila sam sebi da se bar jednom malo opustim. Što u mom životu, inače, pored Rudolfa nikad nije moguće... - izletela joj je žalba.

- Ja te ne ispitujem. Ti nisi maloletna, a ja ti nisam otac, nego brat - rekao je uviđavno Osvald, i pružio joj šolju kafe. - Imam samo jedno kratko pitanje. Da li je između tebe i Rudolfa baš toliko loše?

- Izgleda da jeste - priznala je. - Sada shvatam da je možda i lošije nego što sam mislila. Jer, kada zaboraviš kako si se osećao kada ti je bilo dobro, ti i izgubiš kriterijum kojim se mere te dve krajnosti, sreća i nesreća. Ako ti se slučajno desi da ponovo budeš srećan, onda kao da ti se oči otvore, i postane ti jasno da si godinama bio nesrećan...

- Nikad mi se nije sviđao tvoj muž. A posle ovoga što čujem, sviđa mi se još manje - procedio je Osvald.

- Nije on kriv što je takav kakav je, hladan i uskogrud. Nije on loš, samo je meni loše sa njim. Naprosto nismo bili jedno za drugo. Ali, sada mogu ništa da učinim - zaključila je rezignirano.

* * *

Tri nedelje kasnije, jedne večeri kada je Stela odlučila da ona sama okupa i uspava Vilija, i upravo kada je to završila, Eva je ušla u sobu. Pogledala je bebu koja je već spokojno spavala, i osmehnula se.

- Uspela si? Pa, ti si sjajna. Bila sam sigurna da će on znati da je pored njega neko drugi a ne ja, i da neće hteti da zaspi. Ali ti si ga uspavala. Već je navikao na tebe.

- I ja na njega. Posle tri nedelje prakse, već sam se izveštila. - Odlično, jer baš sam htela da te pitam možeš li sledeće nedelje ti

da ga čuvaš od ujutru do jedan posle podne. Banka u kojoj radim organizuje seminar za službenike, u trajanju od pet dana. Kad se vratim sa porodiljskog odsustva, potvrda da sam bila na tom seminaru biće mi od koristi. Puno bi mi značilo da prisustvujem, ako bi ti mogla da ga čuvaš.

- Naravno. Biću sama sa njim, i sama ću brinuti o njemu? - Stela je to jedva dočekala. - Pa, za mene nema većeg zadovoljstva.

Neky

36

Zvončica

- Stela, smem li nešto da te pitam? - Eva je sela pored nje i, podstaknuta tom pričom, postavila joj pitanje koje ju je godinama kopkalo. - Nije u pitanju radoznalost, veruj mi. Zanima me zašto ti i Rudolf nemate dece. U početku sam mislila da si ti razmažena bogatašica koja možda ne želi muke i obaveze, ali sada, kada vidim koliko voliš Vilija i kako se divno snalaziš oko njega, čini mi se da to nije pravi odgovor.

- I nije... - Stela je prigušila uzdah, a pogled joj je odlutao. - Za mene se oduvek podrazumevalo da ću, kada se udam, imati decu. Tako bi i bilo, da sam se udala za drugačijeg čoveka.

- Rudolf ne može da ima dece? - upitala je njena snaja bojažljivo. - Još gore, on ih ne želi. - Ne? Ali, kako je to moguće? Ako je neko zdrav, i ima toliko novca

kao on, i ima tako divnu ženu kao što si ti... - Moj muž je čudan čovek, Eva. Očinski nagon je u njemu potpuno

zakržljao. Ali, pomirila sam se sa tim da ne mogu da ga promenim. Patim i dalje zbog toga što mi je uskraćena mogućnost da budem majka, ali u svom humanitarnom radu sam pronašla nekakvu utehu i kompenzaciju. Mada, moram da priznam, sada kada sam po čitav dan sa Vikjem, još teže mi pada to što nemam dete. Vili je postao moja velika ljubav, ali ljubav koja ne pripada meni... Baš kao i Klaus, dovršila je u mislima ali to, naravno, nije smela da kaže Evi.

* * *

Prvog dana Evinog odsustva, u ponedeljak, upravo kada je Stela spustila Vilija u prizemlje da bi mu dala prepodnevnu užinu, neko je pozvonio na ulazu. Pažljivo je položila bebu na sofu u dnevnoj sobi i izašla da otvori. Osetila je nalet radosti kada je ugledala Klausa, ali pomisao na Minu Laubšad naterala ju je da se ljutito okomi na njega.

- Kakva ludost! Otkud ti samo ideja da dođeš u ovo doba? Uzalud sva moja opreznost, kad se ti ni malo ne trudiš da naša viđanja ostanu tajna!

- Pa, ja i inače posećujem ovu kuću. Tvoj brat je moj blizak prijatelj. Šta je neobično u tome što sam sada došao? - Klaus je slegao ramenima, i ušao ne čekajući njen zvanični poziv.

Neky

37

Zvončica

- Ali, sada si došao u vreme kada sam ja sama, to nije isto. Šta ako i Mina slučajno dođe, i zatekne te? Ne misliš valjda da neće posumnjati...?

- Neka posumnja, pa šta - rekao je on ravnodušno i produžio pravo u dnevnu sobu. Prišao je sofi na kojoj je ležao Vili, podigao neku šarenu zvečku i počeo da zabavlja mališu, ali za Stelu to nije značilo kraj rasprave.

- Mina je svastika mog brata - podsetila ga je . - Kad bi se saznalo da se ti i ja viđamo, tebe niko ne bi osuđivao. Svi bi se okomili na mene, kao na pokvarenu pridošlicu, koja je zavela Mininog verenika...

- Nisam ja ničiji verenik. Ja sam savršeno slobodan čovek. Zar nije tako, Vili? - Klaus se tobože obraćao bebi, koju je i dalje zabavljao šarenom zvečkom. - Reci svojoj tetki da je Klaus fon Tirlin slobodan čovek, koji sam odlučuje kuda ide, i zbog koga ide... Reci joj da će Klaus pratiti Stelu Šenbeg i u Venecuelu, i na kraj sveta, sve dok je ne ubedi da želi zauvek da bude samo sa njom. Šta misliš, Vili, kako će se završiti ta priča? Hoće li se Stela udati za Klausa fon Tirlina?

Stela je slušala njegov monolog razrogačenih očiju. Bila je to najneobičnija prosidba koja se mogla zamisliti. Jedini problem bio je u tome što nije bila istinska prosidba, nego Klausova glupa šala. Da li je slutio koliko ta šala ranjava njena osećanja?

- Stela je već udata - procedila je. - I pošto vidi da Klaus ume da zabavlja Vilija bolje nego ona, Stela

sada odlazi u drugu sobu da čita, a Klaus neka se igra dadilje Meri Popins. Pitam se samo kako će Klaus objasniti svoje prisustvo Mini Laubšad, ako se ona slučajno pojavi...

Bila je očajna zbog njegovog poigravanja njenim emocijama i naravno, mada je demonstrativno izašla, nije uspela da čita. Petnaest minuta kasnije Klaus je ušao kod nje.

- Uspavao sam Vilija. Imam talenta za te stvari - rekao je samozadovoljno i seo pored nje na trosed, premerivši je pogledom. Bila je u kućnom ogrtaču ispod kojeg je imala samo spavaćicu. Pomislila je možda da joj je dekolte možda preveliki i da je on zbog toga gleda, pa je rukom pritegla peševe ogrtača, još uvek ljuta i ne podižući pogled sa časopisa.

- Svaki put kad dođem ovamo, ti si u kućnoj haljini i spavaćici - prokomentarisao je. - Očigledno si po čitav dan u tome?

Neky

38

Zvončica

- Da, pa šta? - upitala je ljutito. - Ništa, samo konstatujem. Prvo sam mislio da je to možda običaj u

Venecueli, da žene u kući po ceo dan budu u spavaćici, a onda sam shvatio šta je razlog. Ti ovde u stvari radiš sve ono što ne možeš da radiš kod kuće. Rudolf zahteva da po ceo dan, od doručka do večere, budeš našminkana, doterana i na visokim štiklama. Kladim se da u plakaru kod kuće nemaš ni jedne stare farmerke, ni jednu trenerku i patike u kojima bezbrižno možeš da trčiš po blatu. Sve to si morala da izbaciš, jer tvoj muž ne podnosi kad žena nosi takvu odeću.

Sve Što je rekao bilo je istina od reči do reči. Bila je zapanjena njegovom pronicljivošću. Kako je pogodio da je njen muž bolesni perfekcionista, koji je teroriše svojim gvozdenim protokolom?

- Ti izgleda poznaješ Rudolfa mnogo bolje nego što ja mislim - rekla je.

- Imao sam prilike da ga procenim. Bio sam u Venecueli kod tetke nekoliko puta, i pre nego što si se ti udala i došla tamo. Svaki put sam sretao Rudolfa. On je tip koga nije teško „provaliti”. I kao tinejdžer bio je perfekcionista prepun zahteva. AH, pustimo sada Rudolfa... - zagrlio je i počeo da joj trlja leđa. - Nije ti hladno u tome?

Odmahnula je glavom. Njegov zagrljaj učinio je da zaboravi na svoju ljutnju. Privukao ju je sebi tako da je svojim grudima grejao njena leđa, a onda je povio glavu i počeo da je ljubi po vratu. Povukao je njen sobni ogrtač, a zatim i spavaćicu na bretele koju je nosila ispod, i njegove usne počele su da se spuštaju niže, niz njena leđa. Onda je spustio ruke, obavijajući ih oko njenog tela i položio dlanove na njen stomak. Bila je sve uzbuđenija. Na svakom mestu na njenom telu koje bi on dodirnuo ili poljubio kao da su izbijali plameni jezičci.

- Bolje da ustaneš i odeš da se presvučeš, ta tvoja spavaćica je previše veliki izazov za moje dobro vladanje - odmakao se od nje, i uputio joj pogled zamućen od želje. - Hoćemo li nas dvoje ikada voditi ljubav?

Pretrnula je od želje kada je to izgovorio, iako je i njoj već nedeljama bila u glavi ista misao. Viđali su se stalno i kad god su bili nasamo on joj je pomućivao razum svojim poljupcima i milovanjima, ali nije se desilo ništa više od toga.

- Odlagao sam to jer sam mislio da je tebi možda potrebno još vremena - produžio je. - Ali, vreme prokleto brzo leti, a tvoj boravak

Neky

39

Zvončica

ovde neće trajati večito. Vreme je dragoceno. Šta misliš o tome da za vikend odemo u moju kuću na imanju u Flemingu?

- Kuća na seoskom imanju? Hmm... Primamljivo zvuči, hoću. - Konačno ćemo biti sami, ceo vikend - pogledao ju je. - Krenućemo

još u petak. Čekaću te par ulica dalje odavde, a ti smisli neki izgovor, reci Osvaldu i Evi da te je neka stara prijateljica pozvala da gostuješ u njenoj vikendici. Idem sada, pre nego što se vrati Eva, ili naiđe Mina.

Treperila je od uzbuđenja pri pomisli na predstojeći vikend, ali svaka pomisao na Minu činila ju je ludom od ljubomore, a činjenica da se njen povratak u Venecuelu već opasno približio izazivala je u njoj užasnu potištenost.

Neky

40

Zvončica

* * *

Kuća na imanju fon Tirlinovih u Flemingu bila je oko tri kilometra udaljena od najbližeg sela, potpuno usamljena na jednom uzvišenju na obali reke. Stigli su tamo još u petak oko podneva, ali su samo ostavili auto pred kućom a onda su pošli u šetnju do sela, da bi ručali u lokalnoj krčmi i snabdeli se namirnicama za naredna dva dana.

Stela se osećala preporođenom. Za taj vikend kupila je udobnu sportsku garderobu, tople helanke, mekani džemper i ravne cipele sa pertlama, i dok je sa rukom u Klausovoj ruci hodala kroz selo osećala se lakom kao pero. U isto vreme joj je vetar duvao kroz kosu i rano prolećno sunce ugodno milovalo obraze.

- Bio je februar i bila je užasna snežna vejavica kada sam stigla u Berlin, ali od tada je prošlo mesec dana, i sada je uveliko počelo proleće - rekla je. - Da nismo otišli iz grada, ne bih to ni primetila.

- Tu vejavicu ću zauvek pamtiti - Klaus je još jače stegao njenu ruku. - Taj dan kada sam te prvi put video... Nikad neću moći da ga zaboravim.

- Pogledaj, na ovoj kući piše da prodaju domaće mleko i domaća peciva. Znači da ovde možemo da kupimo hranu, možda imaju i nešto drugo. Hoćemo li da pozvonimo na kapiju? - prekinula ga je nestrpljivo, skrećući mu pažnju na natpis na kapiji pored koje su baš prolazili. Dobro joj je došlo nešto da skrene temu sa njihovog prvog susreta. To što joj je sada preostalo još samo nekoliko dana do odlaska iz Nemačke već ju je previše bolelo.

- Hoćemo, dobro si primetila natpis, jer ja sam se bio zamislio i prošao bih pored, a ne bih se setio da tu možemo da kupimo odlične stvari. To je imanje dve sestre, Roze i Beti. Možemo da kupimo divan ražani hleb, kolače sa grožđicama, prava domaća jaja i fantastičan domaći mileram, i još štošta. Beti i Roza imaju svoju organsku proizvodnju, i kod njih mnogo ljudi iz okolnih gradova dolazi u snabdevanje.

Obavili su kupovinu na impresivno čistom i bogatom imanju dve sredovečne sestre a zatim su se, natovareni hranom, uputili nazad prema Klausovoj kući. Tek što su malo odmakli iz sela, u susret im je naišla devojčica na bicikli.

- Zdravo, Tina, kako si? - doviknuo je Klaus, mahnuvši joj. Devojčica je došla do njih. i sišla sa svog prevoznog sredstva.

Neky

41

Zvončica

- Dobar dan, gospodine Klaus - krajičkom oka, radoznalo je merkala Stelu. - Baš lepo što ste došli. A... koliko ćete ostati?

- Kratko. Do nedelje uveče, onda se vraćam u Berlin. - Ah... - promrmljala je devojčica. - Pa, to je baš šteta. A i Mihaelu će

biti krivo kad čuje da ste bili i da ste tako kratko ostali... - Je li? A zašto je šteta, i zašto će i Mihaelu biti toliko krivo? Da

pogađam? - Klaus se nasmejao. - Sledeće nedelje imate pismeni zadatak iz engleskog i potreban

vam je prevod? - Pa, da... - priznala je mala snebivljivo. - Prošli put sam dobila

peticu za onu lekciju koju ste mi preveli. A Mihael je imao jedinicu, i uspeo je da je popravi na trojku, ali mislim da je onda ponovo dobio slabu...

- Tako? Pa, poruči Mihaelu da bi mogao i sam malo da zagreje stolicu. Prevodićemo lekcije zajedno sledeći put kad dođem, a dotle, vas dvoje bi trebalo da budete malo vredniji – posavetovao ju je Klaus. Devojčica je potvrdno klimnula glavom, pozdravila ih i produžila na svom biciklu.

* * *

Koliko strpljenja sa klincima, pomislila je Stela. I kakva razlika, u odnosu na Rudolfa koji ne samo što ne želi da ima svoju decu, već ne podnosi ni kada se tuđa deca nađu u njegovoj blizini. Setivši se svog muža i činjenice da će za koji dan ponovo biti kraj njega, osetila je teskobu. Na neki način, Klaus kao da je čitao njene misli.

- Tina i Mihael... Pravi mali lenjivci, uvek čekaju mene da im prevodim engleski. Ali, slatki su. To su brat i sestra sa imanja pored mog. Umem ja sa decom, šta kažeš? - pogledao ju je ispod oka. - Biću sjajan otac jednog dana. Sjajan otac našoj deci, to sam hteo da kažem.

Ponovo je počinjao svoje surove šale sa njenim emocijama i Stela se trgla kao da ju je ošamario.

- Ti čak ni sada, kada je do mog odlaska iz Nemačke ostalo još samo nekoliko dana, ne prestaješ da se šališ na tako glup način - procedila je ljutito, ali njegovo lice ostalo je potpuno mirno.

Neky

42

Zvončica

- Ja se uopšte ne šalim. Želim da budeš moja žena, i želim decu sa tobom. To što si ti već udata za Rudolfa Šenberga neće me zaustaviti. Najbolje bi bilo da uopšte i ne ideš nazad u Venecuelu. Ali ako odeš, ja ću doći za tobom.

- Nećeš! - povisila je ton i ubrzala korak, izmičući ispred njega. Znala je da se to nikada neće dogoditi. On je u ovom trenutku možda zaista mislio tako, da je zbog nje spreman na sve, ali kad ona ode vratiće se u svoju svakodnevicu, i brzo će se utešiti. Uostalom, imao je Minu Laubšad koja je bila zgodna, bogata i deset godina mlađa od nje.

- Ti si ta koja neće! - dobacio je Klaus za njom optužujući, i ne trudeći se da uhvati korak sa njom i ponovo je uzme pod ruku. - Ja se ne bojim promena, ali ti ili ne želiš da menjaš svoj život jer ti je dobro, ili nemaš hrabrosti, što se svodi na isto!

Bila je to njihova prva rasprava, i zategnutost se nastavila i kada su stigli u kuću.

- Dan je sunčan ali večeras će biti hladno, naložiću vatru u kaminu. Ti za to vreme možeš da raspakuješ namirnice - rekao je Klaus suvo i izašao. Nešto kasnije, kroz prozor kuhinje mogla je da ga vidi kako iz ostave iznosi drva za vatru, a zatim ih vešto cepka sekirom. Činio je to sa lakoćom kao da se svakodnevno bavi seoskim poslovima, i pritom, bio je to isti onaj Klaus koji je blistao u berlinskom visokom društvu. Pomislila je na Rudolfa, koji je imao u svom posedu ogromnu plantažu koja mu je donosila velike prihode, a prezirao je sve radove u polju. Za razliku od njega, KLaus je bio muškarac sposoban da se snađe u svim uslovima. Poređenje između njih dvojice činilo ju je samo još nesrećnijom. Kasnije posle podne su ručali, ali atmosfera između njih nije se mnogo popravila. Klaus je posle ručka izašao u dvorište i počeo tamo nešto da sređuje kao da su mu ti poslovi važniji od nje, a njoj nije preostalo ništa drugo nego da uzme ćebe i legne na ležaj u dnevnoj sobi, nedaleko od kamina.

* * *

Kada se probudila, videla ga je kako doda je nove cepanice na vatru, a u sobi je vladao polumrak. Očigledno, spavala je veoma dugo. Klaus je primetio da se probudila, došao je do ležaja i seo pokraj nje.

Neky

43

Zvončica

- Jesi li još uvek ljuta na mene? - upitao je, uvlačeći prste u njenu dugu, talasastu crnu kosu koja se rasipala po jastuku. Uzvratila mu je pogled, svesna kako joj je samo malo njegove blizine dovoljno da se rastopi od sreće.

- Ja sam mislila da si ti ljut na mene... Njene reči dale su mu zeleno svetio da se smesti pored nje na ležaj i

uvuče pod ćebe. Pustila ga je da prisloni usne uz njene i zatvorila oči. Neko vreme je, nepomična i lenja posle dugog popodnevnog sna, samo uživala u njegovim milovanjima. On joj je raskoščao džemper i skinuo ga do pola, a ona se pomerila da bi mogao da joj skine i drugi rukav. Zasuo joj je ramena beskrajno senzualnim poljupcima. Svaki je ubrazavao njen krvotok, i zajedno sa pomeranjem njegovih usana težište njene želje spuštalo se sa grudi, prema stomaku. Podigla se, ne bi li joj on skinuo farmerke.

- Kakva lenjivica... - uspeo je da joj skine pantalone iako se ona nije mnogo trudila. - Stvarno si lenja.

Okrenuo ju je na bok i otpočeo novu igru svojim usnama i rukama. Ljubio joj je leđa, zadnji deo njenih butina i potkoleniuce, tamo gde joj je koža bila tanka i nežna tako da ju je svaki dodir usana pekao kao žar. Zatim se ponovo uspravio, privukao je i ruke su mu skliznule niz prednji deo njenog tela. Sada ju je već dodirivao tako da više nije mogla da izdrži, i želela je više.

Okrenula se na drugu stranu i pomogla mu da skine odeću sa sebe. Kroz izmaglicu želje, videla je njegovo lice koje je zračilo strašću i njegove široke, snažne grudi. Raširenim prstima obuhvatila je spletove mišića na njegovim ramenima, a zatim počela da ih miluje svojim usnama. Zatim su zamenili uloge, i njegovo lice našlo se na njenim grudima.

Koža joj je bila tako bela i tako glatka, a miris njene puti delovao je na njega omamljujuće. Podsećao ga je na to kako u proleće mirišu beli cvetovi šljiva kojih je ovde, na njegovom seoskom imanju, bilo u izobilju. Njegove usne igrale su se nežnim, rumenim vrhovima njenih grudi, i dok su im se tela preplitala, u onom šlepom, neodoljivom instinktu koji ih je vodio ka spajanju, osećao je svaki treptaj njenog zadovoljstva. Predavala mu se potpuno i to se nije moglo sakriti.

- Luda si ako misliš... - promrmljao je nerazgovetno, ponesen strašću. - Luda si ako misliš da ću te ikada prepustiti Rudolfu.

Neky

44

Zvončica

* * *

Urezale su joj se u sećanje te reci, ali znala je da je to samo još jedna od onih divnih i neverovatnih stvari koje joj je rekao u zanosu i koje će zaboraviti kad ona ode. U utorak ujutru kada su Osvald i ona polazili na aerodrom bio je tako tmuran i hladan dan da je izgledalo kao da se onaj predivni prolećni vikend pre toga nikada nije ni dogodio.

Bilo je to teško jutro za njenog brata koji je znao da je ponovo veoma dugo neće videti, a još teže za nju jer je morala da se oprosti i od Vilija. Spavao je kada je ona polazila, tako da je samo oprezno poljubila njegove meke obraščiće, a suze su počele da joj se slivaju niz lice. Zapitala se zašto se uopšte vraća u Venecuelu, kad joj taj povratak ne donosi ništa osim patnje.

Osvald kao da je čitao njene misli. - Ako te odlazak odavde čini toliko nesrećnom, onda to znači da na

Boka Eskalanteu nisi srećna i da ti nije mesto tamo - rekao je. - Idi sada, ali to što odlaziš uplakana shvati kao veliki razlog da razmisliš o svom životu, i o budućnosti. Život je jedan, Stela. Ako si tamo nesrećna, uvek možeš da se vratiš ovde. Ovde si živela tolike godine, ovde je tvoj dom koji će te uvek čekati.

Da, ali me Klaus neće čekati, pomislila je i olovno teškim korakom izašla iz dečje sobe. Bila je na stepeništu kada je odozdo čula zvono na ulaznim vratima, i srce joj je zakucalo kao ludo. Kroz glavu joj je proletelo da je to možda Klaus, ko zna kako, saznao da ona jutros putuje, i sada je došao da je spreči. Ali to nije bio on, naravno. Odozdo se čuo Minin glas.

- Stela nam odlazi, Osvald i ona upravo kreću na aerodrom - čula je i Evu, kako objašnjava svojoj sestri. - Došla si baš u pravi čas da se pozdraviš sa njom.

U holu u prizemlju, Stela se najpre oprostila sa svojom snajom. Osvald je odneo u auto dva kofera, i vratio se po treći. Usred te pometnje koja je nastala oko njenog polaska, Mina je stajala sama u predsoblju.

Stela je malo teška srca pogledala u nju, nadajući da joj se istina ne čita na licu. Na početku njenog boravka u kući Mina je dolazila gotovo

Neky

45

Zvončica

svakodnevno, ali su se onda njeni dolasci potpuno proredili. Izgovarala se time što njena pomoć oko Vilija nije potrebna dok je Stela tu, ali Stela je strahovala da to nije pravi razlog, i da devojka nešto sumnja.

- Pa, Mina... - obratila joj se najzad sa osmehom i pružila joj ruku. Doživela je šok kada je njena ruka ostala da visi u vazduhu.

- Zbogom - pogled devojčinih očiju bio je leden. - Nadam se da će te povratak u Venecuelu izlečiti od tvojih smešnih iluzija, Stela!

Svesna da je na pomolu veoma neprijatna scena, Stela je bez reči gledala u nju. Ali, Mina nije imala nameru da ostane nedorečena.

- Iluzija vezanih za Klausa - nastavila je. - Nije valjda da stvarno misliš da možeš da me pobediš, iako sam deset godina mlađa od tebe? Uspela si da ga zavedeš, ali valjda ti je jasno koliko je sve to za njega kratkotrajno? Tvoj avion neće još ni sleteti u Karakas, a Klaus će već zaboraviti da si postojala u njegovom životu.

Stela je uložila maksimum svojih napora da zadrži samokontrolu, i ne kaže ništa zbog čega će se kajati. Morala je uporno da poriče, jer bi njeno priznanje da je zaista bila sa Klausom izazvalo skandal velikih razmera.

- Mislim da si u velikoj zabludi, Mina - rekla je. - Otkud ti samo ideja da sam ja pokušala da zavedeni Klausa? Između mene i njega nije bilo apsolutno ničega. Zbogom, i nadam se da ćeš shvatiti da si pogrešila.

Naterala je sebe da se osmehne devojci na koju je bila tako očajno ljubomorna, a onda je izašla iz kuće i požurila prema kapiji, gde ju je Osvald već čekao u kolima.

U avionu je imala mnogo vremena za razmišljanje, let od Berlina do Karakasa bio je veoma dug. Stalno joj se vraćalo pred oči Minino mlado i sveže lice, na kome je videla izraz trijumfa. Najgore od svega bilo je što je Mina bila u pravu. Zašto bi Klaus, kad ima nju, uopšte razmišljao o ženi od koje ga dele tolike prepreke?

Jedan brak, i čitav Atlanski okean, pomislila je tužno. Bila je sigurna da on zbog nje nikada neće uložiti toliki trud. Ne, on je sigurno ne voli toliko.

* * *

Iako se zaista mogao opisati kao čovek „zakržljalili emocija”, Rudolf je imao „šlifa” i veoma je držao do formalnosti. Mnogo toga mu se moglo

Neky

46

Zvončica

prigovoriti, ali ne i to da se prema svojoj ženi ponašao nepažljivo. Nije je voleo - kao što, uostalom, ne bi mogao da voli ni jednu - ali ju je obasipao pažnjom i poštovanjem, ne samo pred svetom već i onda kada nije bilo publike. Zapravo, on se i u svakodnevnom životu ponašao kao da igra ulogu kavaljera iz prošlog veka, i to je činio više za samog sebe nego. za druge. Uvek je dočekivao Stelu kad bi se vraćala sa nekog putovanja, a zatim je vodio na ručak u neki od ekskluzivnih restorana u Karakasu, i ona je bila sigurna da će tako biti i sada. Veoma se iznenadila kada je na aerodromu, umesto njega, ugledala njegovog nadzornika imanja, Barkesa.

- Gospodo Šenberg! - mahnuo joj je, skrećući njenu pažnju, i užurbano joj prišao da preuzme prtljag koji je gurala na aerodromskim kolicima. Bio je to sitan, mršav i neobično ćutljiv čovek koji po temperamentu ni malo nije Ličio na Latinoamerikanca.

- Dobar dan, Barkese, kako ste? - pozdravila ga je Stela sa uobičajenom ljubaznošću, mada nije ni očekivala da će ćutljivi čovek odgovoriti na njeno pitanje.

- Ja vas čekam, jer je gospodin bio sprečen da dođe - rekao je samo, i odmah krenuo prema izlazu iz zgrade. Pobrinuo se oko prtljaga, uslužno joj otvorio vrata limuzine i seo za volan, i tek tada je Stela uspela da postavi svoje sledeće pitanje.

- Šta je sa mojim mužem, Barkese, šta ga je sprečilo da me sačeka? - upitala je začuđeno, jer to ni malo nije ličilo na Rudolfa. Začudila se još više, čak se i zabrinula, kada je nadzornik dao škrt odgovor.

- Nažalost, ne bih znao.Gospodin mi nije dao nikakvo objašnjenje. - Da možda nije bolestan? - Stela se vidno uznemirila. Imala je

predosećaj da se na plantaži dogodilo nešto rđavo, a kako je Rudolf uvek bio slabog zdravlja, najpre je pomislila da mu nije dobro. Šenbergovi su bili ljudi sa izvanredriim darom za poslove i zgrtanje novca ali sa, moglo bi se reći, lošom porodičnom genetikom. Rudolfov deda i otac bili su hronični srčani bolesnici, a njegov rođeni brat je umro od srčanog udara tek što je prešao tridesetu.

Pri pomisli da se Rudolf možda razboleo za vreme njenog odsustva, Stela se osetila kao krivac.

Šta ako mu je pozlilo dok se ona provodila u Berlinu, a ona ništa o tome nije slutila?

Neky

47

Zvončica

- Koliko je meni poznato, gospodin je zdrav - odgovorio je najzad Barkes, kome je klještima trebalo čupati svaku reč iz usta. To je samo privremeno umirilo Stelu. Odmah zatim je pomislila kako je Rudolfu možda ipak lose, ali Barkes ne zna ništa o tome.

Nije bila u stanju da voli svog muža kao što ni on nije bio u stanju da voli nju, ali ipak je imala osećaj odgovornosti i odanosti prema čoveku sa kojim je provela sedam godina. Mislila je o tome kako ga je ona varala u Berlinu dok je njemu ovde možda život visio o koncu, i osećala strahovitu grizu savesti.

Kada je Barkes uvezao auto kroz veliku kapiju imanja, njeno raspoloženje samo se još više pogoršalo. Osetila je onu poznatu, staru teskobu, kao da prolazi kroz kapiju nekog udobnog i luksuznog ali dobro čuvanog zatvora. Čak i po najlepšem sunčanom danu, Rudolfova kuća od mrkog granita delovala je sumorno i nekako preteći, i ni po čemu se nije uklapala u raskošnu tropsku vegetaciju kojom je bila okružena.

Ugušiću se, proletelo je kroz njenu glavu. Ako do sada nisam, sada ću se sigurno ugušiti u ovoj odvratnoj, mračnoj, teskobnoj i nevoljenoj kući!

* * *

- Dobar dan. Stigla si? - u holu, Rudolf joj je naišao u susret. Nije izgledao bolestan pa joj je, bar u tom pogledu, malo laknulo. Zapravo, on je uvek bio bledunjav i nikada se nije mogao pohvaliti snagom i energijom, ali nije ni imala utisak da mu se zdravlje u njenom odsustvu pogoršalo. Izgledao je uobičajeno, što će reći, uštogljeno i hladno. Bio je u sivom odelu i besprekorno beloj košulji, sa kravatom pritegnutom uz vrat, kao neki visoki vladin službenik na radnom mestu, a ne kao vlasnik plantaže u Tropima, koji dan provodi kod svoje kuće.

Nikada je nije ljubio kad su se pozdravljali, čak ni u obraz, tako da Stela nije videla ništa neobično u tome što ni sada nije to učinio.

- Dobro si putovala, nadam se? - upitao je samo. - Da. A kako si ti, jesi li dobro? - uzvratila je. - Zašto ne bih bio? - na licu njenog muža pojavio se malo ironičan

osmeh. - Let od Berlina je bio dug i verujem da si umorna, ali želeo bih

Neky

48

Zvončica

da pre nego što odeš da se odmoriš dođeš u moju radnu sobu. Treba da razgovaramo o jednoj važnoj stvari, ali mislim da razgovor neće dugo trajati. Nije imala ideju koja je to važna stvar o kojoj on želi tako neodložno da priča. Ali Rudolf je uvek pridavao veliki značaj i sitnicama. Pretpostavljala je da će hteo da joj govori onekom problemu koji je iskrsao u poslu i sprečio ga da dođe na aerodrom po nju.

- U redu, onda hajde da to obavimo odmah - rekla je i spremno krenula za njim, mada je zaista bila veoma umorna. Rudolf se smestio za veliki lakirani sto od mahagonija i stavio naočare za čitanje, a ona je zauzela mesto naspram njega, osećajući se kao jedan od njegovih službenika, a ne kao supruga.

- Šta se dogodilo? Zabrinulo me je što nisi došao na aerodrom, uplašila sam se da nešto sa tvojim zdravljem nije u redu - rekla je.

- Uplašila si se za moje zdravlje? Molim te, izostavi te konvencije! - njegove bezbojno plave oči uputile su joj oštar pogled preko ruba naočara. - Siguran sam da u Berlinu nisi imala vremena da misliš o mom zdraviju. Koliko sam informisan, svaki tvoj trenutak bio je ispunjen... A naročito tvoje večeri i noći!

- O... O čemu ti to govoriš? - promucala je zbunjeno. - Bići direktan. Prošle nedelje dobio sam anonimno pismo.

Obaveštenje da si u Berlinu imala aferu sa Klausom fon Tirlinom. Izvoli, pročitaj.

Pružio joj je pismo preko stola. Savladala je šok i pročitala kratak, ali jasan i nedvosmislen tekst. Anonimna i „dobronamerna” osoba obaveštavala je njenog muža o tome da se Klaus i ona viđaju svake večeri i da romansa među njima cveta. Nije bilo ni jednog detalja na osnovu kog se moglo zaključiti ko je pošiljalac, ali Stela je bila gotovo stoprocentno sigurna da je to Mina Laubšad.

- Da li je to istina? - oglasio se Rudolf oštro.

* * *

- Istina je - rekla je tiho. - Ne vidim zašto bih to poricala... - Tim bolje. Uvek sam cenio to što nisi sposobna da lažeš. Glupo je i

nepromišljeno što si uletela u tu avanturu. Da bar nisi dozvolila da budeš otkrivena, ja ništa ne bih saznao i sada bi sve bilo kao pre. Ali

Neky

49

Zvončica

ovako... Valjda ti je jasno da tvoje neverstvo menja poredak stvari među nama?

Stela je bila ispunjena neizmernim olakšanjem. Nije bila ni uznemirena ni uplašena, već samo zahvalna nebesima što je Rudolf saznao za njenu vezu sa Klausom, i što će sada tražiti razvod. Neka joj naredi da sada napusti njegovu kuću i ona će to učiniti drage volje. Vratiće se u Nemačku iz ovih stopa, koferi su joj ionako spakovani.

- Jasno mi je, naravno - rekla je. - Dobićeš razvod, i neću ti tražiti ništa, jer će brak biti razveden mojom krivicom.

Ali to nije bilo ono što je njen muž očekivao i želeo da čuje. - Ko je pomenuo razvod? - upitao je, sa iskrenim čuđenjem. - Ja ga

neću tražiti. Zreli smo ljudi, Stela. Zašto da pokleknemo pred jednom malom poteškoćom, kad možemo da je prevaziđemo?

Njegov dobronamerni predlog delovao je na nju kao šamar. - Ti... Ne želiš razvod? - Kakav razvod? Gluposti! Ti si žena koja mi po svemu odgovara, i

razvod mi nije u interesu. Nije ni tebi, takođe. Treba li da te podsetim koliko sam bogat, i da ćeš teško ponovo uspeti da nađeš takvog muža? Klaus fon Tirlin ima plemićku titulu, ali radi u medijskoj kući i zarađuje kao svaki prosečan čovek. Šta bi on mogao da ti pruži?

- Mislim da Klaus fon Tirlin ne treba da bude tema našeg razgovora - promrmljala je, sa grčem ljubomore u grudima, jer bila je sigurna da će se, čak i ako se ona razvede od Rudolfa, Klaus na kraju ipak oženiti mladom i bogatom Minom.

- Slažem se, ti si razumna žena. Naša tema treba da bude budućnost našeg braka posle svega što se dogodilo. Ja sam već doneo neke odluke. Sve će među nama biti kao i do sada, ali valjda ti je jasno da ja više ne mogu da imam poverenja u tebe kao ranije. Ukratko, dobijaćeš i dalje dovoljno novca za svoje potrebe, ali će tvoja sloboda biti ograničena.

- Ne razumem. Šta to praktično znači? I kako to uopšte razgovaraš sa mnom, kao da sam jedan od tvojih radnika koji je pozvan na odgovornost zbog greške? - upitala je ljutito, ali Rudolf je smatrao da ona nije ta koja ima pravo na prigovore.

- Bolje saslušaj moje uslove. Nećeš više raditi u humanitarnoj organizaciji. Možeš da uplaćuješ priloge, kao i ranije, ali više nećeš moći

Neky

50

Zvončica

da radiš u njihovoj kancelariji u Karakasu i da putuješ. Bićeš ovde pored mene i usredsredićeš se na ulogu moje supruge!

Usredsrediti se na ulogu njegove supruge, to je značilo sedeti dokona u ovoj užasnoj, sumornoj kući, dok on po čitav dan provodi na plantaži i u fabrici za preradu tropskog voća. Odmahnula je glavom.

- Znaš da ja nisam taj tip žene. Navikla sam da radim. Humanitarni rad me ispunjava, a i poludela bih bez putovanja.

- Imaš pokriveni bazen i bazen u dvorištu, teretanu, plažu na četvrt sata od kuće... Ili, možeš po čitav dan da čitaš i izležavaš se na suncu. Radi šta god hoćeš, i znaj da ja neću odstupiti od svog zahteva. Dakle, napustićeš posao! - ponovio je svoju neopozivu presudu i ustao, dajući joj znak da je razgovor završen i da treba da napusti njegovu radnu sobu.

Bila je previše zapanjena njegovim zahtevima da bi uopšte mogla da se upusti u raspravu, a i previše umorna posle dugog putovanja. Istuširala se i legla, a onda su njene misli izdajnički krenule svojim tokovima. Klaus i ona još pre nešto više od dvadeset četiri sata bili su zajedno, a sada ili je delio Atlantik, i sve što se među njima dogodilo izgledalo je kao neki daleki san. Sugerisala je sebi da mora da se otrezni od tog sna, jer njena stvarnost bio je Rudolf, a ne Klaus, koji je sada možda već sa Minom Laubšad.

* * *

Vredno je radila na otrežnjenju narednih dana, pronalazeći razne poslove u kući i razne načine rekreacije, i ne ostavljajući sebi ni trenutka slobodnog vremena. Morala je da prizna da joj i Rudolf u tome pomaže, na njegovo insistiranje skoro svakog dana su večerali negde van kuće ili izlazili u klub u Boka Eskalanteu, gde su se okupljali bogati plantažeri i fabrikanti iz okoline.

Međutim, ona ni jednog trenutka nije poverovala da je zabrana koju joj je Rudolf stavio na njen rad u humanitarnoj organizaciji ozbiljna, i upravo tih dana dovršila je jedan projekat na kome je radila još pre svog putovanja u Nemačku. U ponedeljak je trebalo da ga odnese u kancelariju u Karakasu, a sredinom slede će nedelje nju i još dvoje kolega iz organizacije očekivao je poslovni put u Puerto Ajakuo, grad na

Neky

51

Zvončica

jugozapadu Venecuele, gde se nalazilo jedno veliko sirotište. Nadala se da joj Rudolf oko toga neće praviti probleme, i u nedelju posle podne, dok se on odmarao pored bazena, odlučila je da „testira” njegovo raspoloženje i pomene mu svoje predstojeće obaveze.

- Ujutru moram u Karakas, a u četvrtak putujem u Puerto Ajakuo - rekla je, i sela na ležaljku pored njega. - Naravno, ti nisi zaista mislio sve ono što si mi rekao kada sam se vratila iz Berlina. Sigurna sam da nemaš nameru da toliko ograničavaš moju slobodu...

- Nisam imao, do trenutka kada si je ti zloupotrebila - ne uzbuđujući se ni najmanje, Rudolf je promućkao limunadu u svojoj čaši. - Sada imam. Ne odustajem od svojih uslova, Stela. Ako nameravaš da ostaneš moja žena, moraćeš da se odrekneš posla i putovanja. Dakle, ne ideš sutra u Karakas, i ne ideš u četvrtak u Puerto Ajakuo. Ostaj eš kod kuće!

- Ti se šališ. - Ozbiljan sam. Nema više posla, nema više poslovnih putovanja, a

kada kreneš u Karakas u kupovinu, nećeš ići sama, nego će te voziti Barkes.

- Šta to znači? - upitala je, šokirana. - Da ću biti pod prismotrom, u nekoj vrsti kućnog pritvora? Rudolfe, pa ti si lud!

- Lud ili ne, ja sam prevareni muž koji je velikodušno prešao preko neverstva, a ti si žena koja je počinila preljubu. Budi zadovoljna što nisam tražio razvod, i shvati da sam ja taj koji postavlja uslove.

- Ne mogu da verujem... Ponašaš se kao psihopata, Rudolfe! - skočila je sa ležaljke, popodnevno sunce sijalo joj je pravo u oči, a u glavi joj je vladao kovitlac. - Ja to neću trpeti, budi siguran!

- Kako hoćeš. Ako nisi spremna da poštuješ moje zahteve, možeš odmah da ideš, ali znaj da to onda znači i definitivni kraj našeg braka!

Usplahirena, Stela je utrčala u kuću. Morala je da ode sa plantaže, što pre. Ali, kuda? Jedina njena bliska prijateljica u okolini bila je Suzana Kauer, ali nije znala čak ni da li se Suzana vratila iz Nemačke.

Svejedno, idem do njene plantaže što pre. Ako ona nije tu, zamoliću poslugu da ostanem u kući. Razmišljala je u panici, trpajući najnužnije stvarčice u malu ručnu torbu. Izašla je iz kuće i uputila se prema svom automobilu. Rudolf je još uvek sedeo pored bazena i gledao je u njenom pravcu, ali nije pokušavao da spreči njen odlazak. Dok je prašnjavim lokalnim putem vozila prema Suzaninoj plantaži, suze su joj mutile

Neky

52

Zvončica

pogled. Nikada u životu nije bila tako ponižena. Moraće, dakle, da traži gostoprimstvo od posluge, ako Suzana nije tu. Osećala se kao jedna od onih zlostavljanih žena, koje se sklanjaju u „sigurne kuće”...

* * *

Imanje gospođe Kauer predstavljalo je suštu suprotnost Rudolfovoj plantaži. Posle smrti svog muža Suzana nije imala ambicija da se bavi uzgajanjem voća, i jedan deo zemlje je prodala Rudolfu, a ono što je ostalo pod sadnicama bilo je zapušteno i nije donosilo nikakav prihod. I njena velika kuća bila je takođe prilično oronula. Pa ipak, u poređenju sa granitnim utvrđenjem u kome su živeli Šenbergovi, bilo je to vedro mesto, puno života. Crepovi sa krova su otpadali, a boja na drvenim žaluzinama se ljuštila, ali kuća je bila ofarbana u toplu žutu boju i to je delovalo prijatno. Stela je zaobišla glavni ulaz i uputila se prema kuhinjskoj verandi. Znala je da će poslugu, a možda i samu Suzanu, zateći u tom delu kuće.

- Suzana! - pozvala je, kucajući na dovratak otvorenih kuhinjskih vrata. Kuhinja je bila prazna, ali u njoj su bili više nego očigledni tragovi prisustva Suzanine kuvarice Palome. Na stolu se nalazio pleh pun kolačića prelivenih sirupom od šećerne trske koji su bili Palomin specijalitet.

- Gospođo Šenberg, to ste vi? - tamnoputa žena se dogegala iz ostave, donoseći pune ruke povrća. - Gospođa Suzana je u svojoj sobi. Leži već danima, otkako se vratila iz Nemačke. Tamo je zaradila išijas... Lepo sam joj savetovala da ne ide. Pre juna ili jula, ta Nemačka uopšte nije mesto za život. Ili je vetrovito, ili pada kiša, ili pada sneg... Uđite tamo, u salon! - mahnula je prema vratima, svojom krupnom rukom boje čokolade - Reći ću joj da ste došli. Ali sumnjam da će ona biti u stanju da siđe. Biće bolje da se vi popnete gore, kod nje.

- Za početak, sačekaću u salonu - ispunjena olakšanjem što je zatekla Suzanu kod kuće, Stela je otvorila dvokrilna staklena vrata i našla se u dobro poznatoj, živopisnoj prostoriji. Salon je bio ogroman, nepravilnog oblika, i pretrpan nameštajem. Da se ne bi provlačila između raznih fotelja i vitrina, Stela je sela na malu stolicu koja se nalazila odmah uz vrata. Onda se prenula. Vladala je tišina, ali činilo se da u prostoriji ima još nekoga.

Neky

53

Zvončica

- Gospođo Šenberg! - doviknula je Paloma, došavši do praga. - Gospođa Suzana vas moli da sačekate, ona će odmah sići. Čime mogu da vas poslužim? Čajem? A i kolačići sa šećernim sirupom će biti gotovi za koji minut... Napravila sam ih za Klausa, on ih prosto obožava.

* * *

- Za Klausa?! - Stela umalo nije izgubila ravnotežu i preturila se sa nestabilne stoličice.

- Klaus je nećak gospođe Kauer - objasnila je Paloma. - Doputovao je sa njom iz Berlina. Još kao dečak je obožavao te kolačiće, a ja ih pravim bolje nego iko. Ali, svaki put ista priča, kad ja ispečeni kolačiće, Klaus ode da švrlja po plantaži, i nema ga satima... Kad se konačno pojavi, naravno, kolačići su se već ohladili. To je radio kao dečačić, a to radi i sada. Gde li je samo nestao?

- Nije nestao, ovde je! - jedna od velikih tapaciranih naslonjača u pretrpanom salonu je zaškripala, i iza nje se pojavio Klaus. Stolica je bila toliko glomazna da se sa ulaznih vrata nije moglo videti ko sedi u njoj. Stela je zurila u njega kao u duha.

- Klaus je ovde, i čeka kolačiće - rekao je on, prilazeći joj. - Zdravo, dušo. Iznenađena si što me vidiš?

- Veoma - jedva je povratila moć govora. Pogledom je gutala njegovo lice. Nikada joj nije izgledao lepši. Činilo joj se da čitavo njegovo lice zrači. Bio je za nju otelovljenje spasa, i jedino što je želela bilo je da mu se baci u zagrljaj.

- Zar nisam obećao da ću doći u Boka Eskalante za tobom? - upitao je mirno. - I da ću ostati tu, dok te ne ubedim u neke stvari koje zapravo oboje znamo?

- U neke stvari... - ponovila je kao eho, još uvek u šoku zbog toga što je on ovde.

- U to da sam pravi čovek za tebe ja, a ne Rudolf. Moram da te ubedim u to, Stela. Volim te, i nemam drugog izbora. Ako treba da ostanem ovde mesecima, ili čitavu godinu, i da čekam da se odlučiš, u redu, spreman sam čak i na to.

- Klause... Ti si zaista došao ovamo zbog mene? - ustala je sa male stolice i prišla mu nesigurnim koracima. - Samo zbog mene?

Neky

54

Zvončica

- Naravno. Isključivo zbog tebe. I od ovog trenutka pa nadalje, počeču da te ubeđujem da ostaviš Rudolfa i udaš se za mene. Zato što te ja volim - ispružio je ruke, i obulivatio njeno lice. - Volim te, i znam da ću te na kraju ubediti. Uostalom, spreman sam da se poslužim svim stedstvima.

Sledećeg trenutka stavio joj je do znanja šta podrazumeva pod „svim sredstvima”. Snažno ju je privukao sebi i jednom rukom obulivatio njena leđa, a drugom njenu zadnjicu. Ponašao se samouvereno kao da je to teritorija koja mu pripada, i koju mu niko ne može oduzeti.

- Ja, u stvari... - pokušala je nešto da mu kaže, ali njegove usne ućutkale su je bez oklevanja.

- Samo sam htela da ti kažem da... - pokušala je ponovo između dva poljupca, ali on uopšte nije bio raspoložen da je sluša. Prepuštajući se blaženstvu njegovih usana, ubrzo je i sama zaboravila šta je htela da mu saopšti.

- Trebalo bi da se uzdržimo od intimnijih zahvata, tetka bi mogla da naiđe svakog trenutka - setio se, i najzad je pustio. - Nešto si htela da kažeš?

- Pojma nemam... - rukom je popravila suknju, i zakopčala raskopčanu bluzu. - Ali, da, setila sam se. Htela sam da ti kažem da, u stvari, više nema potrebe da me ubeđuješ. Dovoljno je što si ovde - rekla je srećno. - Nikada mi nisi bio potrebniji.

* * *

- Zanimljivo... - Suzana Kauer došla je do vrata salona, oslanjajući se na štap, i zastala. Onda je zaključila da njeno prisustvo tu nije potrebno i sporo pokrećući ukočene udove uputila se u kuhinju.

- Gospođa Šenberg vas čeka u salonu - rekla je Paloma, vadeći kolačiće iz pleha. - Možete li sami da odete do tamo, ili da vam pomognem?

- Mogu da hodam sama, i već sam bila u salonu! - Suzana je mahnula štapom u pravcu staklenih vrata. - Ali onom čoveku i onoj ženi tamo, izgleda nisam potrebna. Paloma, draga moja, niti je Stela danas došla ovamo zbog mene, niti je Klaus doleteo u Venecuelu iz Berlina

Neky

55

Zvončica

zbog svoje stare tetke, ili zbog tvojih kolačića sa šećernim sirupom... Oni su ovde jedno zbog drugog!

- Klaus i gospođa Šenberg? - tamnoputa, Hispanoamerikanka začuđeno je gledala u nju svojim velikim očima.

- Da. Zaljubljeni su jedno u drugo do ušiju. - Ali, kako... Gospođa Šenberg ima muža... - Hm, da... Pa šta? - Suzana je nemarno odmahnula rukom. - I ja sam bila udata kad sam se zaljubila u Filipa, čoveka svog

života. Zar jedan loš brak sme da bude prepreka za istinsku ljubav?

KRAJ

Neky

56