NEKA OSOBITA MJESTA HOMEROVE ODISEJE U PRIJEVODIMA MARETIĆ-IVŠIĆA I M. N. ĐURIĆA

Izgleda kao da je potrebno jedno cijelo stoljeće da se kod nas pojavi dobar prijevod nekog značajnog svjetskog klasika. Naime, u razmaku od tri stoljeća nižu se kod nas tri značajna prijevoda velikog Homera. Prvi je bio u zadnjim decenijama 18. stoljeća, a izvršili su ga naši neohumanisti Rajmung Kunić1 i Bernard Džamanjić2. Što je to prijevod na latinskom heksametru, ništa nas ne smeta. Smeta nas samo to što su našoj javnosti još uvijek premalo poznati.

Drugi prijevod kompletnog Homera poklanja nam u zadnjim decenijama 19. stoljeća Tomo Maretić3 a u najnovije vrijeme dobivamo još jedan epohalan prijevod iz ruku Miloša N. Đurica4.

Mada je paralela ovih velikih imena naših prevodilaca nedosti- živog Homera na mjestu, nažalost još se uvijek osjeća jaz između naših prvih velikih prevodilaca, Kunića i Džamanjića5, i još uvijek kanoni- ziranog Maretića kao i suvremenog Đurića. Ali o tom ne mislim sada govoriti. Radije bih dopunio nešto u smislu konfrontacije Maretićeva i Đurićeva prijevoda.

1 Homeri Ilias Latinis versibus expressa a Raymundo Cunichio Ragusino, Romae 1776.

2 Homeri Odyssea Latinis versibus expressa a Bernardo Zamagna Ragusino, Senis 1777.

3 Homerova Odiseja — preveo, uvod napisao i tumač dodao Tomo Maretić, Matica hrvatska, Zagreb, 1882.

Homerova Ilijada — preveo i protumačio Tomo Maretić, Matica hrvatska, Zagreb 1883.

4 Homerova Odiseja — Prevod, predgovor i registar: Miloš N. Đurić, Ma­tica srpska, Novi Sad 1963.

Homerova I l i ja d a Prevod, uvod i registar: Miloš N. Đurić, Matica srpska, Novi Sad 1965.

5 O Kuniću i Džamanjiću kao prevodiocima Homera pišu:F. Maixner: Život i rad Rajmunda Kunića, Rad JAZU, br. 96, 98,

Zagreb 1889.N. Majnarić: Prilog za poznavanje Kunićeva prijevoda Ilijade (Vergilijev

utjecaj kod prevođenja poredaba), Hoffilerov zbornik, Zagreb 1940, str. 167—178.Zapaženo mjesto među našim prevodiocima Homera dala je Kuniću i

Džamanjiću Darinka Nevenić Grabovac u djelu:Homer u Srba i Hrvata — Filološki fakultet beogradskog Univerziteta,

Beograd 1967, str. 167—182.Značenje Kunićeva i Džamanjićeva prijevoda Homera istaknuto je i u djelu:

Hrvatski latinisti II, izašlo u: Pet stoljeća hrvatske književnosti 3, priredili Veljko Gortan i Vladimir Vratović, Matica hrvatska, Zagreb 1970.

72 Š. Šonje

0 odnosima i bližim dodirima tih dvaju prijevoda bilo je govora čim se je pojavio Đurićev prijevod najprije Odiseje, a zatim Ilijade. Bilo je osvrta, kritike, a pomalo i zanosa, koji je doduše i shvatljiv kadgod se nešto novo pojavi, a osobito ako je to novo ujedno i veliko6.

Da bi se dobila što vjernija slika odnosa tih dvaju prijevoda, smatram da je najkorisnija konfrontacija, kako je to spomenula i Darinka Nevenić Grabovac na str. 201 nav. djela. Konfrontacija nek govori sama od sebe, sa malo komentara. Ograničit ću se samo na neko­liko primjera iz Odiseje u kojima su oba prevodioca, kako ćemo vidjeti, imali poteškoća sa tekstom originala ili zato što je lekcija nesigurna, ili što je teško pogoditi pjesnikovu misao. Mada govorim samo o prije­vodima Maretića i Đurića, kod većine primjera navodim i latinski prijevod Bernarda Džamanjića, samo toliko da bih pokazao koliko

Od. I 132—135:πάρ δ’ αυτός κλισμόν θέτο ποικίλου έκτοθεν άλλων μνηστήρων, μή ξεΐνος άνιηθείς όρυμαγδω δειπνώ άδήσειεν, υπερφιάλοισι μετελθών, ήδ5 ίνα μιν περί πατρος άποιχομένοιο εροιτο.

Maretić:.........sebi Telemah privuče šaren naslonjačPodalje od prosaca, med prkosnom čeljadi ručak Strancu da omrzo ne bi od ljutnje na vrevu ovu;Tu ga naumi pitat za oca, koga mu nema.

Đurić:.........a sam sebi privuče šaren naslonjačpodalje od prosaca, da ne bi strancu od gneva na gužvu omrz’o ručak, pošto u obesnu zapadne čeljad;1 tu reši da pita za oca, koga još nema.

U grčkom originalu poslije izraza: πάρ δ5 αύτός κλισμόν θέτο . . . έκτοθεν άλλων μνηστήρων — slijede dvije zavisne jukstaponirane rečenice ; prva je: μή ξεΐνος δειπνώ άδήσειεν; druga: ήδ5 ίνα μιν. . . εροιτο. U prvoj rečenici sa veznikom μή imamo optativ futura άδήσειεν, a u drugoj sa veznikom ίνα optativ jakog aorista εροιτο. Očito da su te dvije rečenice raznovrsne. Prvu možemo shvatiti ovisnom o izrazu timendi koga u originalu nema: bojeći se da neće strancu med prkosnom čeljadi i usred njihove vreve goditi ručak. Druga je rečenica svakako namjerna: i da ga pita za odsutnog oca.

6 Isp. Milan Buđimir: O atinskoj Ilijadi, Letopis Matice srpske 394 (1964), str. 380 i đ. (preštampano kao uvod uz Homerovu Ilijadu u prevodu M. Đurića, str. 7. i đ.).

A. Tuzlić, Heksametri u prevodima Tome Maretića i Miloša N. Đurića, Radovi Filozofskog fakulteta 3. (1965) str. 317 i d.

Darinka Nevenić Grabovac, Prevodilačko delo Miloša N. Đurića, Književne novine XIX 317 (1967);

Ista: Homer u Srba i Hrvata, Beograd 1967, str. 201—205.M. Kravar: O heksametrima srpskoga „Homera“, Živa Antika 1970.

str. 55—72.

Neka mjesta Homerove Odiseje 73

je i taj naš prevodilac blizak i Marelicu i Đuriću, i kako se on snalazi u istim prevodilačkim situacijama.

Ovakvu isprekidanost stila i Maretić i Đurić ispravljaju na jednaki način:. . . da ne bi strancu omrzo ručak. . tu ga naumi pitat za oca. — Rješenje je svakako sretno budući da prvi kolon kod oba prijevoda može pretpostavljati izraz timendi: bojeći se da ne bi. . .Džamanjić I 144—147:

...............................qua parte sub aulaHaud fremitu offensus juvenum, vastoque tumultu,Et dapibus possit melius gaudere paratis Hospes, et ipse sui scitari nuncia patris.

Od. I 139—140σίτον δ’ αίδοίη ταμίη ποφέθηκε φέρουσα, εϊδατα πόλλ’ Ιπιθεΐσα χαριζομένη παρεόντων.

Ovi se stalni izrazi nalaze u Odiseji češće, kao u: IV 56, VII 176, X 372, XV 139, XVII 95. Tu nam upadaju u oči dva izraza: χαριζομένη i παρεόντων. Particip παρεόντων vjerojatno treba shvatiti kao genitiv partitivni ovisan ο εϊδατα πολλά: mnoga jestiva zalihe. Sličan izraz imamo i u XV 77: άλις ένδον Ιόντων ili u XXIV 272: πολλών κατά οίκον Ιόντων.

I Maretić i Đurić izraz παρεόντων zanemaruju, dok χαριζομένη prevode sa: rado (ih nuđaše).Maretić:

Časna ključarica hljeba donese i na nju ga stavi I mnogo metne jestiva te njima ih nuđaše rado

Đurić ̂Časna ključarica hleba donese i metne ga na nju i mnogo jediva stavi te rado ih služaše njima.

Od. I 343—344τοίην γαρ κεφαλήν ποθέω μεμνημένη αιεί, · άνδρός, του κλέος εύρύ καθ’ Ελλάδα καί μέσον 5/Αργος.

Maretić :Muške glave mi nema, a jednako mislim na onog, kojem se slava daleko u Heladu razli i Argos.

Đurić:čeznem za glavom za muškom, a vazda na onoga mislim kome se slava daleko po Heladi razli i Argu.Navedena dva stiha svakako tumače razlog toliko duboke boli

koja muči Penelopu: το ίη ν .... ποθέω μεμνημένη (— καί μέμνημαι): čeznem naime za milom mi glavom i mislim na takva čovjeka komu se slava. . . Tu ovisnost stihova ne vidim ni u jednom ni u drugom prijevodu, koji su inače, što se smisla tiče, posve adekvatni.Džamanjić I 366—367:

.....................................cupientem cernere frustraconiugis amissi carum caput, inelita cuius. . . .

Š. Šonje74

Od I. 347—349:)/ / 3 î ^ \........ ου νυ τ αοιοοι

αϊτιοι, αλλά ποθι Ζευς αίτιος, δς τε δίδωσιν άνδράσιν άλφηστήσιν, δπως εθέλησιν, εκάστω.

Maretić:..............................................ta nisu krivi pjevačiNego je krivac Zeus, što radljivim ljudima daje Svakome po volji svojoj, što htjedne

Đurić:......................................... ta nisu krivi pevači,nego krivac je Dive, što poslenim ljudima svakom daje po volji svojoj što htedne.Kod Maretića i Đurića, čini mi se, izlazi da je za jade što ih trpe

ljudi krivac Zeus (Dive), a ne pjevači. Međutim, original ne misli to istaknuti, što se vidi po izrazu: δππη οί νόος ορνυται (st. 147): (ne srdi se na pjevača što pjeva) kako ga srce goni. — Na tu misao slijede navedeni stihovi, koje treba stoga shvatiti: Pjevači ne pjevaju od sebe već Zeus nadahnjuje svakog zemaljskog smrtnika (άνδράσιν άλφηστάσιν) kako hoće, pa zato se ovom pjevaču ne smije zamjeriti što pjeva o teškom udesu Danajaca. I na temelju drugih mjesta u Odiseji jasno izlazi da su pjevači samo tumači volje bogova; isp. XXII 346 i d, VIII 73 id.Od. I 402—404:

κτήματα δ5 αυτός εχοις και δώμασιν οίσιν άνάσσοις. μή γάρ δ γ* ελθοι άνήρ, .δς τις σ’ άέκοντα βίηφιν κτήματ’ άπορραΐσει, 5Ιθάκης ετι ναιετοώσης.

Original je jasan, jasna su i oba prijevoda: u krilu bogova leži tko će vladati Itakom, a ja (Polib) ti želim da mirno kralj uješ u svojoj kući, i da ti nitko nikad ne pomuti tog mira. — Đurić svakako preciznije prevodi izraz: μή γάρ δ γ* ελθοι.Maretić:

. Tvoj ti imutak nek bude, i u kući svojoj gospoduj.Nema čovjeka toga, preko volje što bi ti tvojeNa silu mogao otet imutak, dok Itaka stoji.

Đurić:Tvoje nek bude imanje i kraljuj u kući svojoj.Nikad ne došao čovek preko volje što bi ti mog'otvoje na silu otet' imanje, dok Itaka stoji.

Od. II 334—336ουτω κεν και μάλλον οφέλλειεν πόνον άμμιν. κτήματα γάρ κεν πάντα δασαίμεθα, οικία δ* αυτε τούτου μητέρι δοΐμεν εχειν ήδ5 δς τις όπυίοι.

Optativi όφελειεν, δασαίμεθα i δοΐμεν sa česticom „κεν“ ovdje svakako označuju ironiju: samo bi svojom smrću povećao naše jade, jer bismo morali sve njegovo dijeliti . . . ironija je dobro izražena i u naša dva prijevoda, i to adekvatno.

Neka mjesta Homerove Odiseje 75

Maretić:Time bi samo on umnožio poslove nama,Jer bismo d jelili onda imutak i kuću dali Njegovoj majci, a s njom i onom, za koga se uda.

Đurić:Tako bi nama samo još više zadao muka, jer bismo delili ćelo imanje; samo bi kuću dali njegovoj majci i onom za koga se uda.

Džamanjić II 397—399:Haec via sola, queat nobis qua forte nocere, et curas augere, inter nos omnia laeti dum bona di vidim us.............

O cl III 486:ol δέ πανημέριοι σεΐον ζυγόν άμφίς έχοντες

Ako uzmemo u obzir izraze ούκ άέκοντε πετέσθην, λιπέτην iz prethodna dva stiha, koji se odnose na konje što ih bičem ošinu Pisi- strat, čudno nam je što i Maretić i Đurić najednom mijenjaju subjekt, oduzimajući time na slikovitosti opisa i brzini kretanja: i cijelog su dana tresli jarmom što ih zatezaše.M aretić:

Onaj se čitav dan na konjima tresaše jaram Đurić:

Celog se onoga dana potres'o na konjima jaramDžamanjić, III 541.

Sic celeres totam per lucem ivere.Od. IV 384—386:

πωλείται τις δεύρο γέρων άλιος νημερτής άθάνατος Πρωτεύς Αιγύπτιος, δς τε θαλάσσης πάσης βένθεα οίδε, Ποσειδάωνος ύποδμώς.

Maretićev prijevod, vjerojatno namjerno, odiše prevelikom tajanstve­nošću :

........................................................ . običaj imaDolazit amo Protej, starina istini morski Besmrtnik, Egipćanin, što u moru svem je diibina,Njemu su poznate sve, Posidonov on je poslušnik Đurić je jednostavniji, neposredniji, ali i on pripušta nespretan

izraz: obično amo stalno dolazi.. ................................................... obično amostalno dolazi neki nevarljivi pomorski starac, besmrtnik, Protej, Egipćanin, kome je svaka dubina poznata morska, on Posidonove naredbe sluša.

Džamanjić, IV 450—452:Haud procul hine habitat verax in gurgite vates Jam senior Proteus, Neptuno carus et ipsi,Qui pelagi subter glaucas serutatur arenas. . . .

76 Š. Šonje

Od. IV 400—402.ήμος δ’ ήέλιος μέσον ούρανόν άμφιβεβήκη, τήμος άρ* έξ άλός εΐσι γέρων άλιος νημερτής πνοιή υπο Ζεφύροιο μελαίνη φρικί καλυφθείς,

Slikoviti opis originala Maretić oslabljuje izvlačeći iz stiha 402. izraz πνοίη υπο Ζεφύροιο koji je tu izvrsno uklopljen, kako to vidimo u prijevodu Džamanjića:

Fatidicus senior vitreis emergit ab undis Flamine sub zephyri, spumis horrentia tectus Terga super.Nedostatak Maretićev ne ispravlja znatno ni Đurić izrazom:

Zefir pirka, a njega:Maretić:

Kada je sunce već do sredine nebeske došlo,Kada popiruje Zefir, starina istini morski Iz mora ide, a crni vodeni ga obvija lelij.

Đurić :Kada se sunce popne do sredine nebeskog svoda tada iz mora ide nevarljivi pomorski starac,Zefir pirka, a njega lelijanje ovija crno.

Od. V 230,231 :αύτή δ5 άργύφεον φάρος μέγα εννυτο νύμφη, λεπτόν καί χαρίεν, περί δε ζώνην βάλε τ ’ ίξυΐ καλήν χρυσείην, κεφαλή δ* έφύπερθε καλύπτρην.

I Maretić i Đurić adjektiv ,,άργύφεον“ prevode sa „srebrni“ (άργύρεον), dok on zapravo znači: bijel ko snijeg, svijetao. Njihov je prijevod gotovo adekvatan, ako oduzmemo kod Maretića dvaput navedeni „ogrtač”.

A u veliki srebrni ogrtač, obuče se nimfa, tanahni, ljupki ogrtač, o bedrima obvije pojas lijepi, zlatni, a veo odozgo na glavu metne.

Đurić:a nimfa se ogrnu velikim srebrnim ruhom, tankim i ljupkim, a o bedrima obvije pojas lep i zlatan, a veo odozgo na glavu stavi.

Od. VI 266:ένθα δέ τέ σφ’ άγορή καλόν Ποσιδήιον άμφίς,

Original precizno određuje da se άγορή (mjesto zborno) nalazi oko καλόν Ποσιδήιον. Međutim, za Maretića je Ποσιδήιον trg Posi- donov, dok je to za Đurića, mislim ispravnije, hram Posidonov. Ali i on zadržava Maretićevu usporednu konstrukciju.Maretić:

Tamo je lijepi trg Posidonov i mjesto zborno.Đurić:

Onde je zborno mesto i lepi hram Posidonov.

Neka mjesta Homerove Odiseje 77

Džamanjić VI 303—304:Inde forum est, medioque foro consurgit in auras Aetherias niveo Neptuni e marmore templum.

Od. VII 317—320:πομπήν δ9 ες τόδ9 έγώ τεκμαίρομαι, οφρ5 έύ ειδής, αυριον ες. τήμος δε συ μεν δεδμημένος υπνω λέξεαι, οί δ* έλόωσι γαλήνην, δφρ9 άν ίκηαι πατρίδα σήν και δώμα,. . .

Alkinoje jamči Odiseju da će ga već u zoru slijedećeg dana otpre­miti na put. Odiseja će u lađi svladati sanak, a mornari će hitro veslati po mirnom moru i brzo stići do Itake. O tom isp. Od. XIII 63 i d. Maretić, međutim, uzima prilog τήμος u smislu ,,dotle“ i tako spome­nute stihove drukčije tumači. Za njime se povodi i Đurić. Džamanjić, doduše preslobodno, ali ipak izvrsno egzegetira:

Interea ignarum ne fors ea cura fatiget,Cras reditum statuam. dulci tu lumina somno Compositus per iter tranquilla in puppe quiesces;At socii zephyros captabunt, teque penates Ad patrios ducent.

Maretić:Nek znaš: sutrašnji dan određujem, kada ću tebe opravit; a ti dotle otpočini osvojen sankom slatkim, i ljudi će s tobom zabroditi u more tiho, dokle ne dođeš u svoj u zavičaj i dom.

Đurić:Ali da znadeš: sutrašnji dan određujem za tvoj odlazak; a ti dotle odmori se savladan slatkim sankom, i pratnja će s tobom zaploviti u more mirno dok ne dođeš svojoj domaji i domu.

Od. VIII 510:τή περ δή καί έπειτα τελευτή σε σθαι έμελλεν.

(= kako se kasnije imalo ispuniti; ili: posljednji prijedlog prevagnu).Oba naša prijevoda, svaki na svoj način, odišu pečatom starine

Maretić:Pa se poslije tako izvršiti doista šćaše.

Đurić:Ovaj se posljednji predlog hoćaše i da se zbude.

Džamanjić, VIII 562.Haec vicit, potiorque aliis sententia visa.

Od. X 78—79:τείρετο δ5 άνδρών θυμός ύπ9 είρεσίης άλεγεινής ήμετέρη ματίη, έπεί ούκέτι φαίνετο πομπή.

Maretić :I već mi momčad stane od veslanja teškoga slabit.Mi se mucasmo zalud, kad pomoći niotkud ne bi,

78 Š.. Šonje

Đurić:Već su mi počeli druzi od veslanja slabiti mučnog sve zbog ludosti naše, jer nigdje ne nađosmo pomoć.

Očito je tu Maretić krivo shvatio izraz ,,ήμετέρη ματίη“ , koji označuje dativ uzroka: zbog naše ludosti, odnosno:zbog ludosti mojih drugova, — koji su otvorili, naime, Eolovu mješinu misleći u svojoj ludosti da su tu skupocjeni darovi koje je Eol dao Odiseju. Đurić ga u tom ispravlja, dok se inače drži Maretića.Džamanjić, X 80—82:

.......................................... et duro pubes defessa taboreDeficit incumbens remis, frustraque negatam Ipsa sua suspirat opem jam perdita culpa.

Od. XI 281—284:καί Χλώριν εΐδον περικαλλέα, τήν ποτέ Νηλεύς γήμεν έόν δια κάλλος, έπεί πόρε μυρία εδνα, όπλοτάτην κούρην Άμφίονος Ίασίδαο, δς ποτ5 έν Όρχομένω Μινυείω ϊφι άνασσεν.

Maretić:Hloridu prekrasnu kćer Amfionovu najmlađu spazim A sin Jasov Amfion Orhomenom minijskim krepko Vladaše; Hloridu kćer mu ljepote poradi njene Nelej uze za ženu neprebrojne darove davši.

Đurić:Potom i Hromidu videh lepoticu, koju je Nelej uz’o rad njene lepote, neizbrojne darove davši, mlađa bejaše kći Amfiona, Jasova sina, koji je nekada snažno Orhomenom minijskim vlado.Ovaj rečenični pasus, u kom original ističe četiri bitne stvari:

1. spazim Hloridu ljepoticu; 2. Nelejevu ženu; 3. najmlađu kćerku Amfiona, 4. koji je nekad vladao Orhomenom — doista nije jednostavno vjerno i ukusno prevesti. Đurić to čini ukusnije, samo ne znam odakle mu oblik imena Hromida.Džamanjić, XI 293—297:

Nec non et Chlorin formae praestantis honore Eximiam aspexi; qua visa captus, haberet Neleus ut sociam, dedit auri ingentia dona Iaseidae min imam gnatarum Amphionis. ille Orchomenum tenait Minyei fontis ad undam.

Od. XI 489—490:ßούλο ί μην yj έπάρουρος έών θητευέμεν άλλω άνδρί πάρ5 άκλήρω, ω μή βίοτος πολύς εΐη,

Maretić:Jer bih volio biti i težak i služiti drugom Koji svojega nema imutka te od mala živi

Đurić:ja bih radije bio i sebar i služio drugom

koji svojega nema imanja te živi od mrake,

Neka mjesta Homerove Odiseje 79

Oba prevodioca jednako prevode, služeći se svaki svojim regio­nalnim izrazima; έπάρουρος ~ težak : sebar; ω μή βίοτος πολύς εΐη — od mala: od mrake. Obojica jednako rješavaju prividnu nelogičnost teksta: άνδρί παρ’ άκλήρω, ώ μή βίοτος πολύς εΐη; taj izraz označuje čovjeka što nije ništa naslijedio, te se bori svakojako za život, polako stičući kako bi prehranio svoju obitelj; čak mu je potrebna i radna snaga. Džamanjić, XI 512—513:

Malim ego vel tenui duetus mercede colonus Pauperis ad nutum dom in i nunc degere vitam.

Od. XIII 5—6:. . . πω σ’ ου TL πάλιν πλαγχθέντα γ* όίω άψ άπονοστήσειν, εί καί μάλα πολλά πέπονθας.

Maretić:...........ne ćeš se, mislim, povratiti ovamo višeNatrag bivši u zbijen, iako si veliki patnik.Čudno što Maretić ovako nespretno prevodi πλαγχθέντα (parti­

cip slabog aorista pasivnog), mada mu je drugdje taj oblik intranzitivan : lutati (isp. Od. I 2).Đurić:

........... nadam se, nećeš povratit se ovamo višenatrag zalutavši s puta, iako pretrpe mnogo.

Od. XIII 216:μή τί μοι οΐχωνται κοίλης επί νηος άγοντες.

Maretić:Nisu Γ iz koritaste odnesli štogod mi lađe

Đurić:Nisu Γ mi možda štogod iz prostrane odneli lađe

Oba prevodioca izraz ,,κοίλης επί νηος“ prevode: iz koritaste (prostrane) lađe, mada original govori o sumnji Odiseja da su mu mor­nari štogod odnijeli sa sobom na lađi.Džamanjić XIII 235:

Ne mihi quid secum abstulerint fugiente carina:Od. XIII 242:

ή τοι μέν τρηχεΐα καί ούχ’ ιππήλατός έστιν,Maretić:

Kršna je zemlja ova, za vožnju nije ti zgodna.Đurić:

lomna je zemlja ova i nije zgodna za konje.Izraz „ιππήλατος“ nisu ni jedan ni drugi prevodilac adekvatno

izrazili; isp. Džamanjić: XIII 264:Terra quidem praerupta, citisque haud apta quadrigis.

Od. XIII 296—299...........είδότες άμφω

κέρδεα, έπεί σύ μέν έσσι βροτών οχ’ άριστός άπάντων βουλή καί μύθοισιν, εγώ δ’ εν πάσι Οεο'ίσιν μήτι τε κλέομαι καί κέρδεσιν.

80 Š. Šonje

Maretić:................................ ta oboje mi smo

Lukavi, mudri, jer ti si odvojio besjedom, svjetom Od svih ljudi, a ja sam na glasu med bozima svima Pameću i hitrinom.

Đurić:............................ jer oboje znamo

gdje nam je korist, jer ti si odvojio zborom i tvorom od svih ljudi, a ja sam med bozima svima na glasu svojom pameću bistrom.Izrazi κέρδεα (st. 297) i κέρδεσιν (st. 299) prema kontekstu isto

je što i κερδοσύνη, kako to Đurić i uzima u stihu 299, dok mu je u stihu 297, za razliku od Maretića, κέρδεα ipak „korist” . Mislim da Maretić bolje pogađa misao pjesnika.Džamanjić, XIII 322—325:

.................................nostrum seit fallere uterqueVana serens; homines inter tu maximus omnes Consilio polies, contra dis omnibus ipsa Ingenio praesto.

Od. XIV 61—66:. . . , ή γάρ του γε θεοί κατά νόστον εδησαν, δς κεν έμ5 ένδυκέως έφίλει καί κτήσιν δπασσεν, οίκον τε κλήρόν τε έύμορφόν τε γυναίκα, οΐά τε φ οίκήί. άναξ έύθυμος έδωκεν, δς οί πολλά κάμησι, θεός δ* έπί έργον άέξη, ώς καί έμοί τόδε εργον άέξεται, φ έπιμίμνω.

Maretić:A povratit se vječni ne dadu bogovi onom,Koji me milovo dobro, onakav mi dao imutak,Kakav svojemu sluzi gospodar milostiv daje:Kuću i imovinu i ženu prošenu mnogo,Što se je trudio vrlo, i bog mu nasporio posle,Kako i meni bog nasporuje, čime se trudim.

Đurić :Zaista, bogovi večni zabraniše povratak onom koji me voleo brižno i dao mi onakvo imanje kakvo milosrdan daje gospodar svojemu sluzi kuću i oraću zemlju i ženu prošenu od svih, što se trudio mnogo i bog blagoslovio rad mu, k’o što i moj rad blagosilja, za što se trudim.

Maretić i Đurić relativno-pogodbenu rečenicu ,,δς κεν έμ5. .. έφίλει... οπασσεν“ uzimaju kao čistu relativnu, pa prevode: koji me milovo (voleo). . . mi dao. Kad znamo da se to odnosi na Eumeja, onda je na mjestu samo ireal: koji bi me bio milovao i dao mi. . . , da mu bogovi ne uskratiše povratak. Đurićev izraz „zabraniše“ pretežak je.

Neka mjesta Homerove Odiseje 81

Džamanjić, XIV 66—72:Ilium autem a patria longe vis saeva deorum Distinet, ingenti qui me complexus amore Largus opesque mihi proprias, sedesque parasset,Ac ditem thalami sociam, quae munera suerunt Multa laboranti famulo concedere reges,Cui facilis deus auctat opus, velut omnia nobis Aucta fovet servatque.

Od. XV 54—55:του γάρ τε ξεΐνος μιμνήσκεται ήματα πάντα άνδρδς ξεινοδόκου, δς κεν φιλότητα παράσχη.

Maretić:Jerbo je dane sve na pameti svakome gostu Onaj dočekljiv čovjek, što njega je dočeko ljupko.

Đurić:jer se u sve dane gostoljublja sećaju gosti onog čoveka što im poštenje čini i doček.

Đurić nalazi zgodan izraz za onaj Maretićev „dočekljiv čovjek46, kao i u stihu XV 70, ali ne znam što misli kazati riječima: „što im poštenje čini i doček44, što ie Maretić i vjerno i lijepo izrazio.Džamanjić, XV 58—59:

Semper apud memores infixa in pectore vi vit Fama viri, sese facilem qui praebuit hospes.

Od. XV 78—79:άμφότερον, κυδός τε καί άγλαΐη, καί ονειαρ, δειπνήσαντας ί'μεν πολλήν επ’ άπείρονα γαΐαν.

Maretić :Slava i dika je to i okrepa, kada se ruča I onda pođe na put po širokoj beskrajnoj zemlji.

Đurić:Ručak je slava i dika domaćinu, okrepa gostu, pre no pođemo na put po širokoj beskrajnoj zemlji.

Đurićeva egzegeza teksta bi bila doista uvjerljiva, ali to većina prevo­dilaca uzimaju kako je preveo Maretić, naime: ručak prije putovanja je ne samo koristan za putnika, već označava i visoku čast koju mu iskazuje domaćin.Džamanjić, XV 85—87:

..........hine et honor dignus, maiorque sequeturUtilitas, quam si longae telluris obiresTot spatia impransus dapibusque haud ante refectus.

Od. XV 113—114:δώρων δ5, δσσ5 έν έμώ ο’ίκω κειμήλια κειται, δώσω, δ κάλλιστον καί τιμηέστατόν εστιν.

Maretić :Od sveg imanja tebi, što leži u dvorma u mene,Najčestitije dat ću i najljepše, što god imadem.

6 Živa Antika

82 Š. Šonje

Đurić:Od svega blaga tebi, što leži u dvorima mojim, najdragocenije daću i najlepše štono imadem.

Maretić doista nespretno prevodi riječ κειμήλια „od sveg imanja“ , kao što ni izraz „najčestitije“ za τιμηέστατον ne stoji dobro. Đurić pronalazi adekvatne izraze.Džamanjić, XV 124—126:

............................. jamque accipe munusEx opibus, quaecumque meis in sedibus adsunt,Et pretio, et formae eximium praestantis honore.

Od. XV 148—149οίνον εχων εν χειρί μελίφρονα δεξιτερήφιν χρυσέω έν δέπαϊ, οφρα λείψαντε κιοίτην.

Maretić:Medenog vina vrč u ruci noseći desnoj — A vrč bijaše zlatan — da žrtvuju iz njeg i tada Da pođu.

Prevodilac stavlja naglasak na vrč, pa je tako i došlo do nespretno umetnute rečenice ,,a vrč bijaše zlatan“, što je kod Đurića vjernije originalu, pa zato i ljepše.Đurić :

vina što dušu veseli u desnici noseći ruci u kupi zlatnoj da žrtvu prinesu i potom da pođu,

Međutim, Đurić epitet μελίφρονα prevodi u smislu: εύήνορα (Od. IV 622) ili έύφρονα (II. III 246).Od. XV 155— 156:

καί λίην κείνω γε, διοτρεφές, ώς αγορεύεις, πάντα τάδ5 έλθόντες καταλέξομεν.

Maretić :I te kako, Zeusov o gojence, sve ćemo njemu Kazati, kako nam veliš, kad dođemo.

Đurić:Rado sve ćemo njemu izreći, Divova nego,Kako nam kažeš po našem po odlasku.

Đurić uzima ovdje oblik έλθόντες za oznaku kretanja sa nekog mjesta, što nam kontekst ne dozvoljava: κείνω πάντα τάδε καταλέξομεν έλθόντες.Džamanjić, XV 169170:

Omnia, ne dubita, nos haec narrabimus, inquit,Mox reduces tua dicta seni.

Od. XV 196—197:....................... ξεΐνος δε διαμπερές εύχόμεθ’ είναι

έκ πατέρων φιλότητος,Maretić:

............................. i oci se ljubiše naši,Te nam je dika, već davno da prijatelji smo glavni.

Neka mjesta Homerove Odiseje 83

Đurić :............................. i oci se voleše našite nam je slava što nas već davna vezuje ljubav.

Đurić je zadrzao Maretićev prijevod, malo spretan, jedino što dru­gom dijelu daje ukusniji i suvremeniji izgled, zamjenjujući Mareti- ćevo „prijatelji smo glavni44 (ξεΐνοι) sa „vezuje ljubav44.Džamanjić, XV 215—216:

..................... veteri patrum jam foedere junctiDicimur..............

Od. XV 213—214:άλλ’ αύτδς καλέων δεΰρ5 εϊσεται, ούδέ ε φημι άψ ίέναι κενεόν. μάλα γάρ κεχολώσεται έ'μπης.

Maretić:Nego će ovamo doći i pozvat te, a ja ne velim,Da će se vratit praznoruk, jer ljutit će biti veoma

Đurić:sam će doći da te pozove, a ja ne velimda će praznoruk se vratit’, ta gnevan biće veoma.

Ako se želi sačuvati vjernost originalu u njegovim pojedinostima, Ma­retić i Đurić rade ispravno, ali smisao pasusa „da će se vratit prazno­ruk44 bio bi: (i velim) da se neće vratiti bez tebe (= da će uzalud doći). Mislim da bi slobodniji prijevod bio više na mjestu.Džamanjić, XV 235:

Nec fugies, idem subitas quin surgat in iras.Od. XV 319—321:

Έρμείαο έκητι διακτόρου, δς ρά τε πάντων άνθρώπων εργοί,σι χάριν καί κΰδος όπάζει, δρηστοσύνη ούκ άν μοι έρίσσειε βροτος άλλος,

Maretić:Po provodača boga milosti, koji milotu Daje i diku u onom, što rade, ljudima svima,Nikakav smrtni čovjek nadsluzit me mogao ne bi:

Đurić:Miloš ću Her mije boga što daje ljudima svima uspeh i milinu u svakom poslu što rade, smrtnik nikakav drugi nadmašit’ ne bi me mog’o.

Đurićev nam je tekst bliži, kao što nam je shvatliviji izraz „nadmašiti44 nego Maretićev „nadslužiti44.Od. XV 513—514:

άλλως μέν σ’ άν εγώ γε καί ήμετερόνδε κελοίμην ερχεσθ’ — ού γάρ tl ξενίων ποθή. άλλά σοί αύτω χείρον,

Maretić:Ja bih te u kuću našu, da nije, kako je , pozvo.U njoj darova gosti ne žele, al’ bi ti bilo Zlo,..........

6

84 δ. Šonje

Đurić :Ja bih te inače rado u našoj ugostio kući, u njoj gosti dvorbe ne žele, aF bi ti bilo gore,----

Maretićev izraz „da nije, kako je“ (άλλως) Đurić sretno mijenja sa „inače“, kao što je Maretićevo ,,aP bi ti bilo zlo“ i ljepše i vjernije iz­razio sa ,,aP bi ti bilo gore“. Mada je izraz „ne žele“ u oba prijevoda adekvatan originalnom ,,ποθή“ , mislim da bi ipak bilo prikladnije i shvatljivije: za darove (za dvorbu) gosti ne brinu.Džamanjić, XV 578—580:

..............te nostra ad limina primumUltro ego jussissem vestigia ferre, neque ulla Hospitii tibi cura foret. . .

Od. XV 547—549:ώς είπών επί νηός εβη, έκέλευσε δ’ εταίρους αύτούς τ ’ άμβαίνειν άνά τε πρυμνήσια λΰσαι. οί δ* αϊψ5 εϊσβαινον καί επί κληΐσι καθΐζον.

Maretić:U lađu uđe Pirej izrekav i druzima kaže,Neka u lađu uđu i neka odvežu uža,Oni u lađu uđu i odmah med klinove sjednu.

Đurić:Rekavši to ukrca se u brod i naredi družbi neka odreše uža i neka uđu i sami.Odmah u lađu uđu i onda na klupe sednu.

Mada u originalu zapažamo stalnu izmjenu predikatnih izraza (επί νηός εβη, άμβαίνειν, εϊσβαινον), Maretić iznenađuje stalnim ponav­ljanjem: u lađu uđe, uđu, — dok isti pasus kod Đurića, kako vidimo, teče ugodno.Od. XVIII 401—402:

αϊθ’ ώφελλ5 ό ξεΐνος άλώμενος άλλοθ’ όλέσθαι πριν έλθεϊν.

Maretić:Ej da skitalac ovaj, dok nije još došao k nama,Umro bude. . . .

Đurić:O da je stranac ovaj, dok nije još stigao do nas propao negde,

Maretiću je vjerojatno oblik „umro bude“ isto što i „umro je“, ali ne znam zašto ga je tu uopće stavio.Džamanjić, XVIII 445—446:

O prius hic longe fatum vagus hospes obisset Finibus ignotis errans;

Od. XXII 231—232:πώς δή νυν, δτε σόν γε δόμον καί κτήμαθ5 ίκάνεις, αν τα μνηστήρων όλοφύρεαι άλκιμος είναι

Neka mjesta Homerove Odiseje 85

Maretić :A sad na domu već svom i imanju pred proscima kukaš,Što ti junaštva treba?

Đurić:A sad, kada se vrati svom domu i svome imanju zašto pred proscima kukaš u borbu s njima što moraš?

Nešto neobičan izraz originala ,,όλοφύρεαι άλκιμος είναι“ vjerno zadržavaju oba prevodioca, ali Đurić svakako ljepše.Džamanjić, XXII 249—251:

Nunc tua devectus iam tandem ad limina victor Abnuis ignavus pugnam, nec inertia contra Corda ruis?

Od. XXII 374:ώς κακοεργ ίης εύεργεσίη μέγ* άμείνων.

Μ aretić :Kako činjenje dobro od zločestog mnogo je bolje:

Đurić:kako je bolje dobro da tvoriš nego li krivo.

Maretić je vjeran originalu, ali Đurić ljepše prevodi. Njegov izraz ,,da tvoriš“ isto je što i „tvoriti“ ; to se naime ne odnosi samo na glas­nika Medona nego općenito.

Pri ovoj makar i neznatnoj konfrontaciji naša dva najznačajnija prevodioca Homera svakako izbija razlika između Maretićeva prije­voda, koji se prvi put pojavljuje god. 1882,7 i suvremenog Đurićeva prijevoda. Ne smijemo, naime, zaboraviti, ako već konfrontiramo ta dva prevodioca, da je među njima vremenska razlika gotovo od ci­jelog stoljeća. Pa ipak, kako smo vidjeli, oni su slični i ponekad ade­kvatni, ukoliko Maretićev izraz nije predaleko od modernog načina izražavanja. Ako bih tražio bitnu razliku kod naših prevodilaca, onda bih kazao samo to da Maretić djeluje kao jedva pogrešiv filolog i iz­vrstan poznavalac narodne epike, dok kod Đurića više osjećamo pjes­ničku dušu i zanos, sa istančanim ukusom za pravu riječ ili izraz. Sobodan sam dalje kazati da se, prema tome, Maretić i Đurić idealno popunjavaju. Prvi je pedantan i izvanredan filolog, a drugi pravi umjet­nik. Maretiću nedostaje što nalazimo kod Đurića, a Đurić se služi onim što je ispravno i lijepo kod Maretića.

7 Drugo izdanje Maretićeve Odiseje izlazi u Beogradu (srpsko državno), 1904; treće izdanje izlazi u Zagrebu (MH), 1915; četvrto u Zagrebu (MH), 1950; pregledao i priredio Stjepan Ivšić; peto u Zagrebu (MH), 1965.

Drugo izdanje Maretićeve Ilijade izlazi u Beogradu (srpsko državno) 1905; treće izdanje u Zagrebu (MH) 1912; četvrto u Zagrebu (MH) 1921; peto u Zagrebu (MH) 1948, pregledao i priredio Stjepan Ivšić, koji priređuje s malim izmjenama i: šesto izdanje u Zagrebu (MH), 1961. — Premda izdanja Maretićevih prijevoda sižu sve do u naša vremena, ona nam ne govore ni o kakvim većim novinama sa­mog prijevoda. Za nas je to uvijek Maretić iz godine 1882. i 1883. Zahvati prof. Stjepana Ivšića odnose se na heksametar i jezik.

86 Š. Šonje

Ne bi mi smio zamjeriti ni jedan od dobrih poznavalaca prije­voda Miloša Đurića ako kažem da njegov rad na prijevodima Odi­seje i Ilijade ne mogu zamisliti bez konstantno prezentnog Maretića na njegovu radnom stolu. To nipošto ne umanjuje vrijednost doista velikog Đurića, ali istodobno ostavlja aureolu i Maretiću, koga ne­ćemo zaboraviti.

Ako se slažemo u tom, znači da nam je čekati još jedno stoljeće na novog prevodilačkog genija, da nam dade Homera u novom svi- jetlu.

Sarajevo. Š. Šonje.

R É S U M É

Š. Šonje: QUELQUES ENDROITS PARTICULIERS DE L’ODYSSÉE D ’HOMÈRE DANS LES TRADUCTIONS SERBOCROATES DE MARETIC-IVŠIĆ ET DE M. N. ĐURIĆ

Dans la période de trois siècles trois traductions très impertantes de VIliade et de ΓOdyssée d’Homère apparurent. La première, en hexamètre latin, nous a été donnée par les néolatinistes Raymond Kunić (traduction de VIliade) et Bernard Džamanjić (Zamanja) (traduction de VOdyssée) dans la huitième décade du 18-e siècle. La deuxième publiée par la Matica hrvatska est de la plume de Tomo Maretić, datée de la neuvième décennie du siècle précédent. La troisième fut publiée par M. Đurić dans les années soixante-dix de notre siècle dans l’édition de la Matica srpska.

L’auteur compare les deux dernières traductions en se limitant uniquement sur les faits de langue et concentre son analyse sur quelques exemples où les deux traducteurs éprouvaient quelques difficultés lors de la traduction du texte de l’original, difficultés qui les forcèrent à prendre envers elles un comportement déterminé. L’auteur cite, par-ci par-là, le comportement de Bernard Džamanjić aux endroits correspondants.

Les différences linguistiques se manifestant entre les deux traductions sont compréhensibles déjà par le fait que la traduction de Maretić précède celle de Đurić d’une centaine d’années. L’auteur constate que les exemples examinés nous offrent toutefois une traduction dans la plupart des cas analogue et quelquefois adéquate.

Ce fait incite l’auteur à conclure que M. Đurić avait souvent consulté, en traduisant ̂ Homère, la traduction de Maretić surtout lorsqu’il se trouvait en présence d’une difficulté dans l’interprétation du texte de l’original.