Nekoliko refleksija iz umetnosti

Dok se god jedna stvar bude poimala po njenoj kori, a ne po njenom jezgru, dotle će se po pravilu o njoj uvek govoriti s više ili manje proizvoljnosti (po njenoj formi, a ne po sadržini ). No ako se uđe u sredinu stvari, ako se istina postavi za temelj nečemu što ima da se stvori, onda će taj temelj moći izdržati veliko delo. Tu je osnovna razlika između uzvišenog i fantastično-romantičnog.

Ko je samo jednom uspeo da se, kao Buda, Hristos, sv Franjo, otrese svih mera, sistema i ideja, i ostane sam samcit lice u lice sa prirodom, taj je već i zavoleo sve stvari i uspeo se sažaliti na njih, a tu je početak stvaranja iz sebe. Spoljašnji uticaji, tehničko znanje, stupanj obrazovanosti, od tog trenutka prestaju biti glavni, mada ne gube svaku vrednost.

Nastasijaviću izgleda prilično sumnjivo kada se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi često navode na pogrešan put. U mnogim slučajevima se govori o stilu tamo gde ga apsolutno nema i to je zato što se stil često traži u reči i frazi samoj po sebi, dakle u onome čime se ona najlakše može falsifikovati.

Umetnost radi umetnosti je poslednje pribežište bankrotiranih pesnika i njihovih učitelja teoretičara. Stil nije fraza, nije konkretan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegovog osećanja i mišljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Istinski stil neposredno ubeđuje. Ono što frapira kod pravog umetnika je preveliko bogatstvo unutrašnjeg života koji se preliva. Najsugestivnije deluje ono što je samo nagovešteno, naslućeno, neiskazano.

Gde je nemoral podrio već i porodicu, javljaju se moralisti; gde se crv skepse uvukao u umetničku veru, javljaju se kritičari. Oni su vrtlari u vrtu lepoga; oni što čupaju korov, seju, rasađuju, potkresuju. Nastasijević se

1

obraća kritičarima i kaže im da se prime posredničkog posla između umetnika i nagonski inertne gomile, ali da se ne mešaju u umetničko stvaranje.

Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično ili simbolično predstavlja. On je posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, pa slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva bio veoma spor, a možda i doveden u pitanje.

Nečisti i nedovoljno posvećeni među njima, nemajući nagona da odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberučke se hvataju za nju, daju joj počasno mesto u sebi i onda su klasičari, romatičari, realisti, impresionisti. Oni su istovetni u svojoj prirodi i svi kazuju raznim sredstvima isto. Oni ne idu neposredno u transcendentno, nego ga otkrivaju kroz stvarno. Ne treba im verovati, oni u najboljem slučaju lažu sami sebe.

Ako iz konkretne slike ne zrači misao, onda je ta slika mehanička kopija; ako se misao nije nagonski konkretizovala, onda ta misao može biti tačna, ali živa nikada. Kuda god pošli, izlazimo na isti put: što je umetničko, nadstvarno je.

Nešto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno razdvojene stvari ne oseti načelo koje spaja i miri. Najveći duhovi su redovno to načelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti – u njihovoj duši; u samoj stvarnosti – kao načelo lepote; s one strane stvarnosti – kao tajna. Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari. Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je već sveštenik-pesnik

Da se iz šumne reke čovečanstva nije uzdigao jedan Homer, jedan Hristos, jedan Platon, jedan Dante, jedan da Vinči i čitava loza vrlo bliskih srodnika po geniju od najtamnije prošlosti do najneposrednije današnjosti, lepote bi bilo mnogo manje u svetu samo zato što je ne bi imao ko otkriti svim srcima i svim dušama.

2

Ko se god spustio u dubine pakla, taj je istim zamahom uzleteo u najeteričnije visine raja. Jedno bez drugog se ne da zamisliti. Jedina pozitivna i trajna sreća je ne preživeti ništa ili preživeti sve, biti dete ili biti genije. Svi filozofski sistemi mogu biti izrazito i čisto optimistički ili pesimistički, dok su religije i umetnosti sinteza oboga. Za najveće umetnike život i svet su izvor velike radosti i velikog bola utelovljenih jedan u drugome.

Umetnost nema za svrhu neku apstraktnu lepotu zasnovanu na zakonima razuma, dakle geometrije. Ona je, naprotiv, u svojoj bitnosti religija, i kao takva teži da skine veo sa neprobojne stvarnosti, te da otkrije istinu postojanja. Otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno i u jednome sve, i u svemu sebe samog. Nadstvarnost se ne da pojmiti, ali se da osetiti. Duše izabranika nagonski se kroz materijalno vezuju za nadstvarno, i ishod toga spajanja je mistika, so umetnosti.

Sve teorije o značaju ili cilju umetnosti su ili nepotpune ili netačne. Reći umetnost radi umetnosti znači izolovati je izvan čoveka i života. Umetnost radi istine, radi lepote, morala, radi koristi, sve uzeto ukupno ipak daje samo jednu stranu stvari, upravo zbog toga što bi te teorije htele da budu tačne i nepogrešne kao nauka, a međutim zaboravljaju da se ovde radi o nečemu što je razumom nemerljivo i neizmerno. Zašto ne reći: Umetnost radi ljudske duše?

3