1

Nikola Koljević

BEOGRAD KAO ITAKA I SUMATRA

Da se setio, Crnjanski je u »Lamentu« komotno mogao da upo-

trebi naša oba pisma. Čarnojevićevski lutalačke i razboljene, kozmo-

politski intonirane strofe mogao je da štampa latiničkim, a strofe

upućene Beogradu ćiriličkim pismom. Imao bi, naime, i za takav

grafički simboličan kontrast puno pesničko pokriće. Jer sve što je

forma i spoljnje u ovoj njegovoj »labudovoj pesmi« — kako je sam

nazva — doista predstavlja muzički strog i tanan izraz samog toka

Crnjanskove osećajnosti. U mladosti se ovaj pesnik zalagao za tako-

zvani »slobodni stih«. Ali takav koji će biti »seizmografski tačan ri-

tam duševnih potresa«. A u starosti je, u »Lamentu«, upravo to naj-

potpunije postigao. U tom smislu ova poema najviše pribliţava

Crnjanskovu poeziju muzici tako što u samom jeziku pronalazi one

elemente i njihove kombinacije koji postaju muzički simboli »dušev-

nih potresa«. U tom pogledu, »dvoglasno pevanje« donosi i dve

osnovne melodijske linije u muzički raskošnoj partituri »Lamenta«.

Jer samo je prvi glas u ovoj pesmi doista i glas lamenta, glas

nostalgičnog tuţenja nad svojim prohujalim ţivotom:

JAN MAJEN i moj Srem,

Pariš, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,

priviĎaju mi se, još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,

i ležim, hladan, kao na pepelu klada...

Kao u tuţbalici, i ovde se nabrajanjem u stvari oţivljava sećanje na

raznolike izgubljene dragocenosti. Time se samo pojačava osnovna

melodijska linija bolnog tuţenja. Ali stihovima različite duţine —

koji su prema sredini strofe postepeno sve duţi, a od sredine prema

kraju sve kraći — ta linija kao da u isti mah ocrtava i psihološku

putanju takvog bolnog »duševnog potresa«. Kao da iz trenutnog grča

bola, roĎenog u znaku jedne iznenadne disparatne slike, niče sve duţi

uzdah tuge, preplavljene bujicom navirućih sećanja. A onda, svest o

sebi, o svojoj udaljenosti od takvih proplanaka ţivota, ponovo tugu

2

vraća grču bola, univerzalizovanog zaključnom i stoga raznim jezi-

cima izraţenom istom crnom mišlju:

Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,

nego neka čudovišta, polipi, delfini,

što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,

i urliču: »Prah, pepeo, smrt je to.«

A viču i rusko »ničevo« —

i špansko »nada«.

U ovakvoj melodijskoj liniji prvog glasa »Lamenta«, rimovanje je

naglašeno nepravilno. U jednom slučaju (»klada« — »nada«) rimo-

vane reči se traţe preko provalije od čak pet stihova. A takva nepra-

vilnost se pravilno ponavlja u svakoj strofi koju nosi prvi, tuţbalički

glas. I upravo takvom nepravilnošću dočarava se ono lelujavo, blu-

deće stanje tuge, kao i nagli grčevi bola, u kojima se misli tek poneg-

de a nekad i tako teško »veţu« jedna za drugu.

Nasuprot ovakvoj melodiji tuţbalice, Crnjanski se obraća Beo-

gradu glasom ljubavnog zanosa kao čiste ekstaze:

Ti, meĎutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.

Ti treperiš i kad ovde zvezde gasnu,

i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg...

Svojom proznom i prozaičnom odsečnošću Crnjanskovo »meĎutim«

razdvaja dva tonaliteta njegove pesme. Njime uporno počinje svaka

nova strofa, kao svako novo javljanje drugog glasa ove pesme. Kao

neki trenutni prekid, kao neka prozna pauza, to »meĎutim« muzički

predstavlja momenat modulacije kao melodijski nov početak. Otud

drugi glas ekstaze ima mladalački polet novoroĎenog osećanja. Taj

glas jeste »himna odolevanju velikog grada i ona istovremeno zvuči i

kao molitva tom istom gradu«.1 Ali ta himna i molitva deluju kao

1 »O lirici Miloša Crnjanskog« (Hatidţa Krnjević), navedeno po Miloš Crnjanski: Lirika,

Prosveta, Beograd, 1968, str. 11.

3

pesma feniksa koji se upravo rodio iz pomenutog »praha i pepela«.

Nabrajanja i ovde, dakako, pojačavaju osnovni, sada himnični ton.

Samo što su ta nabrajanja sada zanosne varijacije jedne iste zanosne

lepote. Jer nasuprot melodiji tuţbalice, melodija ekstaze je zanosno

harmonična. U himničnim strofama, upućenim Beogradu, stihovi su

pribliţno iste duţine, pravilno (naizmenično) rimovani, i sa jednom

obaveznom zaključnom rimom završnog dvostiha. Na taj način — u

vidljivom kontrastu sa strofama prvog glasa — dobijamo utisak o

nepodeljenoj i ničim neometanoj snazi ekstaze koja na kraju strofe

dostiţe vrhunac. Kao što Kostićeva »Santa Maria della Salute« u

svakoj strofi iz lične ispovesti kreće ka jednom istom duhovnom

vrhuncu, tako i »Lament« Crnjanskog u svojoj osnovnoj muzičkoj je-

dinici koju sačinjavaju dve strofe iz košmara rasutih sećanja i privi-

Ďenja kreće ka viziji čiste, nebeske lepote čiji je vrhunac svaki završ-

ni dvostih.

No »doţivljaj koji imamo prilikom čitanja stihova Crnjanskog

ne iscrpljuje se svojom melodijskom i emotivnom komponentom«.2

Treću dimenziju tog doţivljaja Nikola Milošević je s pravom nazvao

»filozofskom«. Jer i ovde dve melodije »Lamenta«, kao dva kontra-

punktna glasa pesme, jezički nose i grade dva naglašeno različita

duhovna sveta. Prvi glas donosi sećanja na predele i prizore pesniko-

ve biografije. Donosi, isto tako, i priviĎenja pesnikove mašte. Ali i ta

sećanja i ta priviĎenja za čas nestanu pod pritiskom svesti o svojoj

trenutnoj, bukvalnoj stvarnosti. Upravo ta svest je ono što otkriva

koliko su ta sećanja i zamišljanja nešto nestvarno, koliko su tek neko

sanjarsko pozorište sopstvene svesti. A zar nisu sećanje, zamišljanje i

svest o sebi u datoj situaciji osnovne psihološke odrednice naše lične

stvarnosti, one koja nas odreĎuje i razdvaja kao pojedince? Zar nije

vladavina i kontrola takve realističke svesti osnovni preduslov našeg

biološkog opstanka i normalnosti? Prvi glas Crnjanskove pesme zna

za taj »jadac« i ne dozvoljava mašti nikakvu »nerealnu« autonomiju.

Po tome je prvi glas tugovanja nosilac jednog naglašeno realističkog,

biografijom i psihologijom datog individualnog duhovnog sveta. To

2 Nikola Milošević: »Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog«, Zidanica na pesku,

Slovo ljubve, Beograd, 1978, str. 8.

4

je svet u kojem su činjenice sve i svja, svet u kojem nemoćni duh ima

da se pokori zakonima ţivota, svet u kojem se glasovi na raznim

jezicima ulivaju u jednu istu poraznu istinu: »ničevo«, »nada«, »Lei-

che«, »Cadavere«, »Leš«, »tout passe«, »prošlo«, »nao«, »ne«,

»tombe« i »sombre«, »ombre«, »ombre«, naš »grob« i »mrak«, i, na

kraju, »niko i ništa«. Takvim jezičkim varijacijama jedne iste uni-

verzalne istine Crnjanski zaključuje svoje strofe kojima se oglašava

prvi glas njegove pesme. Sasvim prirodno, i prirodno poentirano, jer

u bukvalno datom duhovnom svetu pojedinca to i jeste krajnja, pora-

zna istina.

Nasuprot tome, himnični glas ove svojevrsne pohvale Beogradu

(u tradiciji naših srednjovekovnih »pohvala« podviţnicima) dočarava

svet simboličnih slika koje se svojom lepotom, naglaskom na trajnos-

ti i univerzalnosti, visoko uzdiţu iznad sveta bukvalne, individualne

pesnikove stvarnosti. To je Beograd koji treperi »i kad ovde zvezde

gasnu«, u kojem »jedan orač peva i u zimsko doba«, i koji iz smrti i

krvi kreće prema suncu »ko naš labud večni«. Takvim slikama Beo-

grad je preobraţen u simbol ţivota kao lepote. U takvom Beogradu

sve se ponavlja »kao dan i detinji plač«. U svetu stvarnosti pojedinca

takvo ponavljanje ne bi moglo da bude neka vrednost. Ali, kao i u

prirodi, u svetu koji simbolizuje Beograd ponavljanje je vrednost po

tome što je simbol obnavljanja. U isti mah, da u tom simboličnom

svetu vladaju zakoni opštosti vidimo i po tome što su za takav Beo-

grad ljudski bolovi »sitni mravi«, što on ima »streljača pogled prav i

nem«. Drugim rečima, ovakav drugi, himnični glas u stvari je nosilac

nadličnog sveta duha i lepote, sveta duhovne lepote koji simbolizuje

Beograd sa svojim raznolikim atributima. Jer sve ono što su prirodna

obeleţja Beograda kao grada za Crnjanskog postaje dragoceno kao

simbol neuništive ţivotvornosti duha i trajnosti lepote uprkos svemu.

MeĎutim, za psihološku ubedljivost i smisao »Lamenta nad Beogra-

dom« od presudnog značaja je to što se ova dva različita duhovna

sveta okupljaju oko jedne središnje zajedničke teme i što, zapravo,

simbolični svet »nadličnog duha« prirodno izrasta iz realističkog

sveta »lične stvarnosti«. Naime, zanosne i nostalgične slike Beograda

ne pojavljuju se u Crnjanskovoj mašti iznebuha i ni iz čega. Poput

5

uvertire, njima prethodi i zanosno i nostalgično pesnikovo prizivanje

različitih prizora svog ţivota, mrtvih drugova, »trešanja u Kini«...

Samo što su zanosne slike koje priziva prvi glas više neka košmarno

rasuta priviĎenja, dok se slike Beograda slivaju u jednu jedinstvenu

viziju, objedinjenu zajedničkim smislom. Ta »priviĎenja« koja prizi-

va prvi glas Crnjanskove pesme redovno nestaju, gotovo čim su se

pojavila, pod pritiskom realističke svesti o njihovoj iluzornosti. Tek

što su nikla u mašti, njih prekida unutarnji glas koji kaţe »samo to

više nismo mi« ili »samo to nisam ja«. Ali takva realistička svest nije

nepoznata ni drugom glasu ove pesme. I tu Crnjanski pomišlja na

razliku izmeĎu lepote svoje vizije i sopstvene sudbine. Ponekad je ta

razlika implicitno data pominjanjem »besmisla«, »smrti«, »crva« ili

»groba« za koje ne zna njegov simbolični Beograd. A nekad je ta

razlika naglašena i sasvim izravno, kao u stihu Ja ću negde sam u

Sahari stati... Razlika je samo u tome što je destruktivnost takve sve-

sti u pesnikovom »ličnom svetu« nadmoćna, dok je u »nadličnom

svetu« njegovog duha tek memento mori koji ne moţe da uništi lepo-

tu prisutne vizije. Najzad, značajna paralela je i to što se sve strofe i

prvog i drugog glasa u pesmi završavaju mišlju o smrti kao neizbeţ-

nom kraju svega: i ličnog ţivota i nadlične lepote roĎene vizije.

Samo što je u duhovnom svetu prvog glasa ta pomisao nihilistički

razarajuća, dok u okviru vizije Beograda kao simbola ţivotne lepote

postaje čudesno prihvatljiva. Prvi put čujemo stihove: A kad mi se

glas, i oči, i dah upokoje, / Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. No i

svi drugi vrhunci ove himnične molitve Beogradu samo variraju ovo

isto osnovno osećanje. Kao da je pod dejstvom vizije smrt odjednom

postala bezopasna. Štaviše, pesnik se pred njom odjednom pojavljuje

kao celovita, u sebi pribrana ličnost, za razliku od sopstvene raspli-

nutosti u strofama prvog glasa.

Otud odnos izmeĎu lepote i smrti, doţivljaja apsoluta i osećanja

lične prolaznosti, nameće se kao zajednička osnova oba ova glasa i

kao središnja tema »Lamenta nad Beogradom«. Jedina razlika je u

tome što je u strofama prvog glasa smrt jača od lepote, a u strofama

drugog glasa stvar stoji obrnuto. Na taj način dva glasa Crnjanskove

pesme kontrapunktalno razvijaju jedan isti osnovni motiv i stvaraju

6

jedinstvenu imaginativnu celinu. Kao u Bahovoj fugi, tu drugi glas

izrasta iz prvog kao njegov nastavak i odjek. Nadlični svet duha tu

nije posledica neke unapred date doktrine niti racionalne teorije,

nego se na naše oči raĎa iz pesnikovog najdubljeg ličnog bola. Kao

da je taj bol, zapravo, sam koren ljubavi za sliku ţivota većeg i traj-

nijeg od sopstvenog, kao da je dno tog bola svaki put nov podstrek

onoj svetloj viziji koju zatičemo u himni Beogradu.

No roĎena iz bola i ljubavi, ta vizija isto tako svaki put prevazi-

lazi lične okvire svog porekla i širi se duhovnim prostorima bezgra-

nične ekstaze, štaviše, jednom roĎena, ta vizija svojom snagom hrani

i svog roditelja-pesnika, omogućavajući mu da u lepoti njene simbo-

ličnosti naĎe utehu i iskupljenje za svoje patnje smrtnika. U Crnjan-

skovoj viziji Beograd, kao duhovni apsolut, baca u prah »biser suza

naših«. Ali se nad tim istim suzama posle toga njegova »zora zapla-

vi« kao duhovno iskupljenje takve lične ţrtve. Isto onako kao što

svojom sposobnošću simboličkog preobraţavan ja iskustva, svojom

simbolotvornošću, svaki čovek, a pogotovu pesnik, nalazi utehu tako

što svoju patnju sa ravni ličnih osećanja prenosi u predele nekog opš-

tevaţećeg smisla. Gubeći prividno sebe u svojoj himni i molitvi Beo-

gradu, Crnjanski nalazi ono što je verovatno najteţe naći: duhovni

oslonac u koji se veruje iz sveg srca i simbol smisla ţivljenja koji se

nadvija nad besmislom sopstvene smrti. A kad mi slome dušu, koplje,

ruku i nogu, / Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. Crnjanskova

je uteha u tome što ovim stihovima ţivot Beograda uspeva da nadredi

svom ţivotu, što njima osvaja osećanje pripadnosti. Jer jedino tako,

takvim vezivanjem sebe za okvir ţivota veći od sopstvenog, apsolut

smrti moţe da bude poništen.

Po tome je »Lament nad Beogradom« i pesma o duhovnom

osvajanju pripadnosti sa pozicija paklenog iskustva razlivenosti i

izdvojenosti. Sva »priviĎenja« Crnjanskog, kao sećanja na sopstveni

ţivot, intonirana su tragično zato što pripadaju samo njemu i što su

prolazna kao i on sam. ŢeĎ za apsolutnom vrednošću raĎa se u ovoj

pesmi upravo iz takvog osećanja trošnosti svega isključivo ličnog.

Jedino što se toj trošnosti moţe suprotstaviti jeste jedna središnja

tačka koju čovek, uprkos svojim trenutnim zanosima i trajnim luta-

7

njima, oseća kao najdublje svoju. Ta tačka je u Crnjanskovoj poemi

Beograd kao prirodni središnji simbol zavičaja. I on ga prihvata ovde

kao nešto najdublje svoje, kao otelovljenje onih vrednosti do kojih je

on lično najviše drţao.

Drugim rečima, veţući se svojom ekstazom za Beograd, Crnjan-

ski se odlučuje za taj simbol kao svoje duhovno središte, on lično

pristaje da mu taj simbol bude mera svih drugih stvari. U isti mah, on

tom istom Beogradu daje atribute onih prozračnih, nebeskih vred-

nosti kojima se sam najviše zanosio. Na taj način Beograd u ovoj

njegovoj labudovoj pesmi postaje osvojeni zavičaj. Takav simbol,

naime, u kojem on oseća da je sadrţan bez ostatka, i istovremeno

takav realitet koji njegovoj egzistenciji daje objektivnost i univerzal-

nost koju po sebi ne bi mogla nikako da ima.

Nasuprot brojnim »priviĎenjima« iz ličnog ţivota, vizija Beo-

grada je jedina koja Crnjanskog moţe potpuno da privuče sebi. I ta

zavičajna slika jeste jedina koja moţe sama iz sebe da raĎa nove sli-

ke lepote i zanosa. Otud »Lament nad Beogradom« nije tuţenje nad

Beogradom, već ţivotni lament čoveka nadnesenog nad slikom Beo-

grada. U mladosti, u Dnevniku Čarnojevića, Crnjanski se pitao da li

je ţivot »više nego senka«. I odgovarao je: »Ne, senka je više nego

ţivot«. U »Lamentu« je to i pesnički potvrdio. Jer upravo vizija Beo-

grada, kao »senka«, jeste ono što njega tu spasava od košmara ţivota.

Kao Čarnojević iz Dijaspore, Crnjanski je na kraju, u slici Beograda,

uspeo da naĎe krajnji cilj svoga lutanja a da ne izneveri svoje lutala-

čko biće čeţnje za dalekim. Rečju, Crnjanskov Beograd u »Lamen-

tu« jeste njegova Itaka i Sumatra u isti mah.

2.

Više od svih drugih iskustava, ratno iskustvo je, čini se, najpre-

sudnije odredilo Crnjanskova duhovna usmerenja. Već u galicijskom

blatu Dnevnika o Čarnojeviću, »poljskim bolnicama, u marševima i

rovovima, po ulicama ispraţnjenih gradova, razorenim selima, u

»ţivotu bez smisla« kroz sve četiri ratne godine, vuče se jedna mla-

8

dost čulna, prenaglašenih osećajnosti, oplemenjena ali i otupelo neu-

rastenična, zaglibljena u veliki sram jednog rata«.3

Takav doţivljaj rata kao ličnog košmara izazvao je u Crnjan-

skom defetistički i anarhoidan protest protiv svega institucionalnog,

istorijski zvaničnog, »drţavotvornog«. U svojim, po Principu nazva-

nim, »Vidovdanskim pesmama« Crnjanski ustaje protiv domaćih

zvaničnih mitova i svetinja, na osnovu svog iskustva sa »dičnom

habzburgškom monarhijom«, kako je često podrugljivo naziva. No sa

dna Crnjanskovog razočaranja, a često i iz lirskog oblika njegovog

protesta, kao i iz njegovog osećanja lične nemoći pred istorijom,

uvek izbija neka neuništiva potreba za lepotom, jedno osećanje pri-

sustva lepote u svetu uprkos uţasima ljudskog porekla. U njegovoj

čuvenoj rečenici »jesen i ţivot bez smisla« prisustvo jeseni je ono što

ne da besmislu da postane goli besmisao, što ga odeva u prizvane

lepote jesenjih boja.

Iz takvog nagona za lepotom, samo još jače podstaknutog i izoš-

trenog doţivljajima ratnih uţasa (a čak i njih on estetizuje izrazom

»velika ludorija rata«) nikla je Crnjanskova vera u postojanje bes-

krajne lepote na kraju sveta suprotnom od onog u kojem ţivimo. Ako

Boga nema trebalo bi ga izmisliti, smatrali su mnogi. Po analogiji sa

takvim uverenjem, Crnjanski je sebe kao pesnika našao upravo u

zamišljanju svog »boţanstva lepote« na nekom drugom kraju nekog

drugačijeg sveta. Za njega, ogrezlog u lutanjima od jednog do drugog

besmisla, apsolut lepote za kojim je čeznuo mogao je postojati samo

na takav način, štaviše, rat je, baš zbog svoje groteske uţasa, za njega

bio i najţivotnija osnova nasušnosti takve romantične vere. Jer ezo-

terična »nastranost« Crnjanskovog sumatraizma nije bila, kao reakci-

ja, ništa više nastrana od samog rata. U isti mah, osećanje trenutaka i

ostrva lepote u moru strahota predstavljalo je za ovog pesnika osno-

vu sa koje se dizao u svoje nebeske visine.

Tako je Crnjanskova Sumatra, u vreme kada se pojavila, postala

sporna pesma moţda pre svega zato što je u njoj lirski radikalno izra-

ţeno jedno univerzalno »vjeruju« koje je mnogima izgledalo nepri-

3 »O lirici Miloša Crnjanskog« (Ţivorad Stojković), nav. delo, str. 13.

9

hvatljivo ili bar čudno. Jer »Sumatra« je za Crnjanskog bila u stvari

prvo magično, sveto ime njegovog boţanstva lepote kao blagosti,

čistote i beskraja. Ime, dakle, svega onog što je sušta suprotnost

stvarnosti rata. Otud je i razumljivo da je jedno daleko ostrvo postalo

prvo ime tog boţanstva. Kao neko rajsko mesto, ono je izdvojeno iz

mora bede koje ga okruţuje. Njegova udaljenost je simbolično otelo-

vljenje beskraja. A ono što pokazuje da je reč o veri u koju je Crnjan-

ski stavio svoj ţivotni ulog, jeste doţivljaj religiozne utehe koju ime-

novanje i zamišljanje tog boţanstva donosi. Uteha je u slici »beskra-

jnog mira plavih mora«. Uteha je u religioznom doţivljaju jedinstva

sveta, u pomisli da se u dalekim morima »crvene zrna korala, / kao,

iz zavičaja, trešnje«. Najzad, vrhovna uteha je, kao i u svakoj religiji,

u doţivljaju iskupljenja besmisla nekim višim, tajnim smislom. Jer

ovakva predanost svojoj viziji blaţenosti daljina, ovakav doţivljaj

povezanosti svega sa svim izaziva i pomisao da

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok,

mesto njega, rumeno teče!... (»Sumatra«)

Drugim rečima, karakter univerzalnog vaţenja koji Crnjanski

daje svojoj viziji lepote ogleda se najnedvosmislenije u ovakvom

religioznom sjedinjavanju čoveka sa prirodom, u kojem oboje posta-

ju znaci jedne iste tajne ţivota i njegovog obnavljanja. Naravno,

duhovni prostor u kojem se ovakva vera očituje kao nešto objektivno

postojeće, a ne samo kao lično priviĎenje i himera (koje Crnjanski

tako često pominje), jeste prostor poezije, odnosno same pesme kao

konkretnog estetskog »čuda« u svetu. Naime, jedino se u pesmi do-

ţivljaj lepote moţe izdvojiti kao neko »svetio ostrvo«, rečima ogradi-

ti od nezaustavljivog toka ţivota i duhovno pročistiti od nanosa slu-

čajnosti, odnosno materijalnih zakonitosti. Jedino u pesmi doista

caruje lepota i to pre svega tako što u njoj istinski, za razliku od ţivo-

ta, »sve postaje povezano sa svim«. Najzad, jedino u poetskoj viziji

rumenilo nekog potoka moţe da blaţi tugu zbog smrti nekog bliskog,

10

jer jedino u njoj lepota novostvorenog estetskog bića moţe da zaseni

ljudski bol kojim se hrani.

Otud je »sumatraizam« Crnjanskog u stvari metaforičko otelov-

ljenje njegove vere u pesničku lepotu kao nešto spasonosno i isceli-

teljsko. Jednako onako kao što se on sam od uţasa i rastakajućeg

besmisla rata spasavao time što je sa sobom vukao, kako kaţe, jednu

»veliku kupusaru«, koja će postati Dnevnik o Čarnojeviću. Jer jedino

je u toj »kupusari« svakovrsni besmisao mogao da preobrazi u slike

jednog estetski tajnovitog i višeg smisla, jedino je u njoj jesenje boje,

noćno nebo i poneki jablan u daljini mogao da otrgne od konteksta u

kojem je njihova lepota objektivno tako malo značila. Metaforičko

imenovanje takve svoje vere pokazuje nam koliko je ona za Crnjan-

skog bila istinski doţivljaj a ne doktrina ili konstrukcija »čistog

uma«. No takva metaforizacija, kao svojevrsna lična mitologija koju

je Crnjanski stalno obogaćivao novim slikama, pokazuje i koliko je

odanost lepoti za Crnjanskog doista bila ţivotna vera a ne neki knjiš-

ki, bilo tradicionalni ili avangardni, »kult poezije«. U tom smislu

sama poezija je za Crnjanskog pre svega bila prostor ispovedanja

takve svoje vere i njenog dramatičnog sučeljavanja sa stvarnošću

ţivota.

Vrhovnom simbolu svoje poetske vere Crnjanski je davao mno-

ga i raznovrsna imena, stvarajući svoju poeziju kao muzičke varijaci-

je jednog osnovnog osećanja, pretvarajući svoje reči i zapetama

razuĎene rečenice u neko moderno »pletenije sloves« kao retoričko

prizivanje svoje najveće svetinje. U samoj »Sumatri« još jedno takvo

sveto ime donose »tihi, sneţni / vrhovi Urala«. I Ural je dovoljno

visoko i dovoljno daleko da je za Crnjanskog mogao biti još jedna

»Sumatra«. No najinspirativnija sveta imena za Crnjanskog su bila

Straţilovo, Serbia i Beograd: Straţilovo iz Italije, Serbia sa Krfa i

Beograd iz Engleske posle dugog stranstvovanja. MeĎutim, takva

nova sveta imena Crnjanskove vere nisu bila tek puke varijacije jed-

ne iste melodije nego su sobom donela i neke poetski značajne kvali-

tete.

Naime, Crnjanskovu »Sumatru« kao pesmu nosi jedan glas stili-

zovano, pa čak i pomalo afektirano »lakog i neţnog« zvučanja. Tek

11

poneka reč i poneki nagao prelaz sugeriše jednu drugu disonantnu

melodiju. Krvavo ţivotno iskustvo iz kojeg je ova pesma roĎena

ostalo je izvan nje i naknadno je obelodanjeno u »Objašnjenju

,Sumatre'.« Tako se desilo da iz tog proznog teksta struje vetrovi

snaţnijeg poetskog nadahnuća nego iz same pesme. No u »Straţilo-

vu« već se primetno razlikuju i isprepliću dve suprotne melodije.

Zanos lutanja »sa srebrnim lukom« tu odmah smenjuje bolna slutnja

smrti u zavičaju. U toj poemi svaki čas neko »ali«, »a« ili obično »i«

donese modulaciju kao preobraţaj slutnje smrti u čeţnju za lepotom i

obratno. U svojim brojnim varijacijama »Straţilovo« se u stvari sta-

lno talasa izmeĎu te dve suprotne obale. Po tome, a ne samo po sre-

dišnjem simbolu i pomenu Branka, ova pesma deluje kao neka

moderna varijacija na starinsku temu »Kad mlidijah umreti«. Jer i

Stražilovo je istkano od istog prepleta čeţnje i tuge, groţĎa sremskih

vinograda i »lišća ţutog i rasutog«. Takvo udvajanje poetske melodi-

je još je primetnije u poemi »Serbia«. Tu već na početku čujemo da

je pesnik »Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana«. I ova poema u

celini izrasta iz vrtloga slika i osećanja u kojima se dotiču ovakve

krajnosti. Pesnik prvi put u ţivotu izgovara ime »Serbia« kao nešto

najsvetlije, u tom magičnom imenu »zornjaču traţi«. No svaki nare-

dni tren nečim nas podseti i na krfsko groblje sa kojeg piše pesmu,

odnosno na ljudsku i svoju nemoć, na smrt i umiranje.

U isti mah, u poreĎenju sa »Sumatrom«, kao sveta imena njego-

vog boţanstva lepote, »Straţilovo« i »Serbia« su očigledno manje

bizarna i u takvoj svojoj većoj prirodnosti asocijativnija kao pesnički

simboli. Istina, i ova imena, poput »Sumatre«, okruţena su sjajem

duhovno prozračnog oreola. U prvom slučaju taj oreol donosi Radi-

čevićeva poezija, koja je Straţilovo preobrazila u odreĎen poetski

pojam, a u drugom arhaični oblik koji istoriju prenosi u predele

legende kao kolektivne poetske vizije. No značajna razlika je u tome

što slika duhovnog utočišta, koju donose ova nova imena, ima nove,

zavičajne boje. A time je i Crnjanskova poetska mitologija izišla iz

prostora svog pomalo sujetno negovanog individualizma u predele

jedne istorije i kulture u kojima više nije usamljen kao stvaralac.

Umesto takvog usamljeništva, on sada nalazi svoj podsticaj i odjek u

12

već stvorenom, hrani se simbolima kolektivnog dometa, dajući im

boju svog pesničkog glasa.

Drugim rečima, Crnjanskov pesnički razvoj odvijao se u znaku

teţnje ka takvoj pesmi u koju bi ţivotno poreklo njegove poetske

vere ušlo u samu pesmu, a ta sama vera dobila kulturno što prirodniji

i Ďalekometniji izraz. I doista, već kao duge poeme »Straţilovo« i

»Serbia« pokazuju koliko se tu poetski razbokorilo ono što je u

»Sumatri« bilo tek skicirani osnovni credo.

Upravo u ovom kontekstu Crnjanskove teţnje za pesnički što

potpunijim i ubedljivijim izrazom svoje vizije ţivota, one koju je već

na početku osećao kao najdublje svoju, »Lament nad Beogradom«

deluje kao njegova majstorska »labudova pesma«. Jer tek je u toj

poemi svoje »dve melodije« tako kontrapunktalno oštro i duhovno

radikalno razdvojio u dva glasa, i u isti mah pesnički dočarao kako

jedan vodi ka drugom. Sa druge strane, kao poslednje sveto ime nje-

gove vere, Beograd je i takvo ime koje je ţivotno najelementarnije.

Dok se Straţilovo kao simbol oslanja na poeziju, Serbia na legendu,

Beograd se oslanja samo na geografiju i biografiju, odnosno Crnjan-

skovu mladost, na beogradsku zoru »u koju se mlad i veseo zagle-

dah«. A ima li išta elementarnije od geografije i biografije? O čemu

bi drugom čovek mogao da prirodno govori rečima raĎanja prve lju-

bavi kada je sve samo pogled i kada sam pogled sve govori?

Tako je vrednost »Lamenta nad Beogradom« pre svega u tome

što nam ova pesma dočarava jezu očaja iz kojeg niče Crnjanskova

vera kao nešto osećajno najprirodnije na svetu. I, naravno, kao takva

vera koja svoje otelovljenje nalazi u najprirodnijem i srcu najbliţem

simbolu.

3.

Povodom Crnjanskove poezije često se govorilo o našoj roman-

tičarski lirskoj »straţilovskoj liniji«, o njegovom »neoromantizmu«.

Čak i sam Crnjanski, iako malo podrugljivo, u svojim Komentarima

pominje da su ga njegovi kritičari izmeĎu ostalog optuţivali za

»podgrejani romantizam«.

13

Nekoliki elementi Crnjanskove poezije doista imaju primetno

romantičarska obeleţja. Čak i kada se, u kontekstu našeg poratnog

modernizma, zalagao za slobodni stih, ovaj pesnik je uzdizao »nepo-

sredan lirski ritam, vezan za raspoloţenje«. A njegov muzikalno ne-

pravilan i izlomljen stih zaista i jeste nosilac osećajnih vibracija. Kao

što je i Radičevićev stih to isto u odnosu na naš epski deseterac. U

tom smislu, Crnjanski je »oslobaĎao« svoj stih samo da bi obnovio

romantičarski ličnu i ispovednu lirsku ekspresivnost. Kao što, sa dru-

ge strane, njegova suspregnuta gorčina i podsmeh, njegova prozno

izlomljena sintaksa kao i povremeni leksički prozaizmi, predstavljaju

svojevrsnu obnovu romantičke ironije. Najzad, osnovna merila

duhovnih vrednosti kod Crnjanskog su postavljena u okvire Radiče-

vićevih, leptirasto jednostavnih opozicija: izmeĎu tuge i radosti, bola

i ekstaze, slutnje smrti i čeţnje za večnom lepotom. Crnjanskom iz

»Lamenta« najgore je što ljudi u starosti postaju »papagaji, čimpan-

ze, neveseli«. A sa druge strane, on u viziji Beograda priziva dane

kad se »mlad i veseo« zagledao u beogradsku zoru kao neku lepoticu.

Zbog svega toga nije preterano reći kako je ovaj pesnik doista »pris-

tao da bude pesnik mladosti«4 koji je govorio »kroz reči često muca-

ve ali tople, još vrele, jer ih je vadio ravno iz srca«.5

MeĎutim, svojom čeţnjom za »Sumatrom«, kao nekom uspava-

nom lepoticom na kraju sveta, svojom teţnjom za eteričnom »spiri-

tualnošću« (koju često pominje), pa čak i svojim kultom »kitajske i

japanske poezije, najlepše na svetu«, Crnjanski je bio duboko odan

pesničkim idealima simbolizma. Istina, njega nisu zanimali nikakvi

manifesti i doktrine, ali on je nepogrešivim pesničkim instinktom

osetio, kako kaţe, da »sa simbolistima počinje duboka obnova liri-

ke«. Otud i njegova uverenja prepoznajemo u sledećim sumarnim

odreĎenjima pesničke filozofije simbolista:

(...) Suština simbolizma je njegovo insistiranje na svetu

idealne lepote, i uverenost da se taj svet ostvaruje putem

4 »O lirici Miloša Crnjanskog« (Miodrag Pavlović), nav. delo, str. 9.

5 »O lirici Miloša Crnjanskog« (Milan Dedinac), nav. delo, str. 6.

14

umetnosti. Ekstaze koje religija zahteva za poboţne putem

molitve i kontemplacije, simbolisti za pesnika zahtevaju

putem upraţnjavanja njegovog zanata. Takav jedan zahtev

nije sasvim neumeren. Jer nepodeljena paţnja koju zaneseni

vernik poklanja predmetu svojih molitvi i osećanje beskraj-

nog zadovoljstva koje preko njih postiţe, ne razlikuje se

sasvim od čistog estetskog stanja koje prividno briše razlike

vremena i mesta, razlike izmeĎu ja i ne-ja, tuge i radosti.

(...) Ono što su simbolisti nastojali da pruţe jeste oso-

beni intenzitet. U svojoj odanosti ovom cilju oni su morali

da raskinu sa mnogim poznatim karakteristikama poezije.

Iznad svega su izbegavali one javne i političke teme koje su

bile drage romantičarima. (...) Bila je to poezija uzbudljiva i

iskrena. Tu nije bilo padanja u hladnu retoriku, ni u otrcani

moralizam, ni obraćanja gomili, niti pokušaja da se sluţi

nekim drugim ciljevima osim Lepom. Štaviše, simbolizam

je poeziji vratio svojstva koja su joj nedostajala i koja su

dobrodošlicom dočekali svi oni koji su znali šta je poezija.

Oni su, paradoksalno, obnovili onaj subjektivni element koji

su parnasovci bili isključili. (.. .) Simbolisti su pokazali da

poezija moţe da bude i dekorativna i lična.6

Tako je simbolizam, u stvari, istovremeno doneo i radikalizaciju

i specijalizaciju romantičarskih ideala. Radikalizaciju po tome što je

romantičarski kult individualne osećajnosti doveo do tačke zahteva

za stvaranjem lične poetske mitologije. »Bodler je taj problem rešio

preokrećući simbole katolicizma i upotrebljavajući ih za svoju dra-

ganu ili za sebe. Ali Malarme je morao da pronaĎe nove simbole«.7

Kao što će i Jejts mnogo kasnije pronaći svoju mitsku »Vizantiju«, a

Crnjanski svoju »Sumatru«, pa »Straţilovo«, »Serbiu« i »Beograd«.

S druge strane, simbolizam postaje »specijalizovan romantizam« po

6 S. M. Baura: NasleĎe simbolizma, Nolit, Beograd, 1970, str. 14—16.

7 Isto, str. 15.

15

tome što donosi suţavanje opsega romantičarskih teţnji isključivo na

područje umetnosti i Lepote.

Drugim rečima, romantičarska i simbolistička obeleţja Crnjan-

skove poezije nisu poetski protivrečna, već se isprepliću i proţimaju.

Crnjanskove česte slike zavičaja, njegovih trešanja i višanja, vino-

grada i »lišća ţutog i rasutog« liče na Brankove slike zore, »sunaš-

ca«, »mome« i »lisja«. Ali onaj mesečev srp ili luk, njegovi predeli

leda i snega, a pogotovu često prizivanje geografski egzotičnih imena

već donose za simbolizam karakterističnu estetsku »specijalizaciju«.

Kao što i »sumatraizam«, uostalom, nije ništa drugo nego svojim

slikama izrečena simbolistička vera u lepotu kao utehu i krajnji smi-

sao.

Naravno, osnovni atributi tog vrhovnog boţanstva Lepote razli-

kovali su se kod pojedinih pesnika, nadahnutih tom istom, zajedni-

čkom verom. Kod Malarmea i kasnije kod Valerija ta vrhovna vre-

dnost je nešto krajnje intelektualno pročišćeno i, neretko, u svojoj

intelektualnosti hermetično. Kod Jejtsa je ona pre svega lepota uzvi-

šenog, herojskog gesta. Dok je kod Rakića, u pesmama iz kosovskog

ciklusa, parnasovski »zamrznuta«, kod Dučića je, naročito u početku,

aristokratski »bleda kao mramor, hladna kao sena«. A kod Crnjan-

skog se to isto boţanstvo ukazuje kao blaga, eterična i svetla subli-

macija Brankove veselosti, smeha i lirske lakoće.

U ovom kontekstu »Lament nad Beogradom« se doima i kao

pesma koja same osnove simbolističke vere stavlja u iskušenje naj-

veće sumnje iz koje se, odolevajući, najjače i potvrĎuje. Naime

romantičarska osnova ove poeme je prava brankovski razboljena

slutnja smrti i ništa manje njegovo nostalgično slavljenje zavičaja.

Ali svojim nizom stilizovanih simbola, kao i svojom muzičkom

organizacijom stalnog nadmetanja dveju suprotstavijenih melodija,

»Lament« se uzdiţe iznad te lirski ispovedne ravni do predela duho-

vno prečišćenog sjaja. U tim predelima, više nego na neku našu pes-

mu, »Lament« podseća na Jejtsovo »Jedrenje u Carigrad«. I Jejts u

svojoj pesmi kreće od svoje lične, biografski date i zadate starosti.

Crnjanskovi starci kao »papagaji, čimpanze, neveseli«, kod Jejtsa su

on sam kao »dronjav kaput na štapu«. Sve, naime, dok »duša ne plje-

16

sne rukama«. Jer i on starosti i smrti moţe da suprotstavi samo Lepo-

tu po koju kreće »u sveti grad Carigrad«. Jedina bitna razlika izmeĎu

ove dve pesme je u tome što se Jejts u svojoj pesmi sve više udaljava

od početne, smrtničke tačke, dok se Crnjanski njoj stalno ponovo

vraća da bi iznova krenuo kao svom nebeskom simbolu.

Po tome je »Lament« pesma i o agonu izmeĎu smrti i lepote, o nad-

metanju izmeĎu ţivotnih sila destrukcije i duhovnog graditeljstva čiji

je cilj apsolut lepote. Time ova pesma dramatizuje mitotvoračku moć

poezije pred stvarnošću kao onim što uporno razara svaki mit. Tako

je Lament, u stvari, i svojevrsna simbolistička obnova drevnog mita o

prapesniku Orfeju koji moć svoje lire ima da dokaţe pred silama

mraka.

---------------------------------------------------------

Nikola Koljević

Klasici srpskog pesništva

Prosveta, Beograd, 1987

Str. 181-196