NIKOLA LAZARO: SRBIJA TOKOM RATA 1876. GODINE

Prestonica države od milion i po stanovnika

Ležeći kao u sedlu nad ušćem Save u Dunav, Beograd je prvo mesto Kneževine Srbije koje se pojavljuje kad se plovi niz Dunav, i prestonica ove male države od oko milion i po stanovnika. Dogodilo se da sam doputovao u devet uveče. Kada sam kročio na tle, zatražili su mi pasoš i pozvali me da odem do carinarske kancelarije, kao u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Bio sam iznenađen: mislio sam da ulazim u jednu poludivlju zemlju, a naprotiv, našao sam se u civilizovanoj zemlji. Moje iznenađenje bilo je još veće pošto sam ušao u carinarnicu, kada mi je jedan pedesetogodišnjak, evropski odeven, visok i simpatičan, ljubazno rekao na jeziku sastavljenom od reči svih mogućih jezika, da je nepotrebno otvarati prtljag, da potpuno veruje mojoj izjavi da nemam ništa što bi bilo podložno carini."Evo postupka koji ne možete doživeti kod austrijskih, francuskih, pa i italijanskih carinika", rekoh jednom Francuzu sa kojim sam bio u društvu, gospodinu De Lonleju, dopisniku Mond Ilistrea (Monde Illustré), simpatičnoj i prijatnoj osobi, sa kojim sam se sreo u Pešti.Ali avaj, ubrzo saznadoh da taj ljubazni carinik nije bio profesionalni carinik; da je to bio, ko zna kakva bi šikaniranja preduzeo. U stvari, to je bio jedan miran i miroljubiv trgovac, koji je radio gratis kao carinik, jer je onaj pravi činovnik, plaćeni, otišao u rat, kao i većina ostalih službenika koji, izgleda, u Srbiji imaju obavezu da u mirno vreme služe u kancelarijama, a u vreme rata u vojnim jedinicama.Kada bi i u ostalim zemljama bio usvojen takav sistem, još kako bi se smanjila trka za činovničkim mestima! Ovo je samo uzgredna opaska; idemo dalje.U gradu sam; počinju setni tonovi. Jedan nosač ide pred nama skoro mračnim ulicama, jer su osvetljene samo retkim fenjerima na ulje: škriljac i petrolej još nisu prešli Dunav. Odnosno prešli su ga, tek toliko da se u privatnim kućama pomalo upotrebljavaju, ali za gradsku upravu još nisu otkriveni. Opštinsko veće Beograda ne čini ništa na čemu bi mu drugi zavideli - uvek kasni.Jedna francuska pozorišna trupa, kojom je rukovodio neko kome se žurilo da troši novac, davala je predstave u pozorištu: vlasnik trupe, možda, da bi doskočio siromaštvu spektakla izgradio je jedan gasometar. Imao je pravo da veruje da će, kada trupa ode, Opština iskoristiti gasometar da, koliko-toliko, bolje osvetli grad, ali gasometar

je već ruina, a ulice ostaju verne prijateljice tmine.

Da ne biste izgubili ravnotežu, treba biti dobar igrač: tolike su rupe u kaldrmi, načinjenoj od fino izoštrenih oblutaka, "sjajnih" za one koji su obuveni po evropski, jer ga primoravaju da pogleda nebo, zvezde i mesec svaka tri-četiri koraka.

 Nastavlja se

Beogradska kaldrma uništi cipele za nedelju dana

Posmatrajući veliki broj obućara u gradu, posumnjao sam da gradski oci kaldrmišu ulice šiljatim oblucima, koji prave brda, doline i planine, upravo da bi bili od koristi ovom uvaženom sloju građana, tako brojnom i dosta radnom. Možda grešim, ali izgleda mi upravo tako: par običnih cipela u gradovima sa dobro popločanim ulicama mogao bi trajati najmanje mesec dana, a u Beogradu ne može izdržati više od osam dana, premda im cena nije mala.Domoroci zemlje, ukoliko pripadaju dobrostojećem sloju ili buržoaziji, nose evropsku obuću; običan narod nosi obuću boga pitaj kako načinjenu, a seljaci nose jednu vrstu presne kože privezane kaiševima i tankom oputom, poznatu pod imenom opanci, koja, pored toga što je udobna i solidna, ima veliku prednost da je veoma jeftina, dve do tri lire jedan par. Eto zašto ih je srpska Vlada dala svim svojim pomoćnim jedinicama, nacionalnoj gardi itd, koje čine četiri petine vojske koja ratuje; preostala petina sastavljena je od regularne vojske obuvene kao i sve vojske civilizovanog sveta.

Oni koji koriste opanke prinuđeni su da umotaju svoja stopala u komade debelog sukna, obično izatkanog od grube vune, u hiljadu boja, među kojima dominira jasnocrvena.Inače, Beograd, gledan po danu, lep je grad, širokih ulica, prostranih i zračnih. Po pravilu, kuće za stanovanje imaju samo jedan sprat, a odvojene su jedna od druge vrtovima ili delovima neobrađene zemlje, za one koji bi želeli da na njoj nešto grade. Ima lepih hotela, luksuzno nameštenih, u kojima ne nedostaje ništa od komfora.

Grad širokih ulica: Panorama Beograda, pogled iz Zemuna

Ulica koja vodi do Kneževog dvora, Terezianstrasse, po uređenosti i veličini jedna je od najlepših koje sam ikad video, a ukrašena je drvoredom bagremova visokih i snažnih stabala, koji daju svežinu i divnu hladovinu.Knežev dvor je takođe samo na jedan sprat; ispred njega je mali engleski vrt, a ulazi se kroz dve bočne gvozdene kapije. Pored njega nalazi se još jedna veoma prostrana jednospratna zgrada, u kojoj su grupisana različita ministarstva. Jedino Ministarstvo rata ima poseban ulaz iz jedne sporedne ulice, a zauzima prizmelje. Čitavo Ministarstvo ne zauzima više od dvanaestak soba, uključiv i onu sa posebnim telegrafom Nj. V. ministra rata, koji, pomoću jednog specijalnog električnog voda, održava direktnu vezu sa glavnim štabovima različitih vojnih korpusa.Još jedna lepa zgrada na dva sprata je palata Univerziteta, sada zatvorena zbog pomanjkanja studenata, pa i profesora. U holu zgrade nalaze se neke statue, bareljefi, vodovodne cevi, koje potiču iz rimskog vremena, a nađeni su u jednom vrtu blizu Beograda. Međutim, bačeni su nezaštićeni, što je jasan dokaz da Sloveni pokazuju malo ljubavi za sve ono što je latinsko i za pomalo tajanstvenu nauku koja se naziva arheologijom.Podovi svih kuća za stanovanje su od drveta, balkoni ne postoje, a prozori, mada svuda postoje dvostruka okna, nemaju žaluzine i kapke. Tako, hteli ne hteli, čim izgreje, sunce ulazi da vam učini izuzetno prijatnu posetu, posebno ako ste legli u sitne sate.Istina, to nije bilo baš lako, jer vas je vlast obavezivala da u deset uveče budete kod kuće. Na svakoj raskrsnici većih ulica stajale su straže koje bi vas, bez mnogo priče, otpratile do policijske stanice, ukoliko ne posedujete posebnu dozvolu.Uostalom, čemu ostajati izvan kuće posle deset ako ne znate kuda biste išli? Jedino pozorište, zakatančeno. Plesova i okupljanja nema. Brojne i pristojne kafane zatvarale su se rano tako da je, milom ili silom, trebalo ići kući, osim ako ne biste poželeli da prošetate obalom Dunava i da praktično razmišljate o oružju, ženama, ljubavi, a možda čak i o ... dugovima.U Beogradu sam video mnoge žene. Da se razumemo: sretao sam ih, ali nijednu lepu; nijedna se ne izdvaja iz prosečnosti. Omanje su rastom, punačke i jake; kosa i oči uglavnom tamnokestenjaste. Odeća, uveravali su me, veoma komotna. Takođe, nema ni "izvesnih institucija", za koje ne bih mogao reći da li jačaju ili slabe javni moral.

Pravo govoreći, vekovna turska vladavina nije mogla prestati a da ne ostavi tragove; otuda je žena još uvek smatrana kao stvar male vrednosti i više pogodna da služi čoveku za zadovoljstvo, nego da

unapređuje svoje intelektualne i moralne osobine. Takvo je opšte stanje, jer gledano pojedinačno ima izuzetnih gospođa, veoma lepo vaspitanih i još bolje obrazovanih, koje provode mnoge mesece svoga života u Pešti, Beču ili Parizu.

 Nastavlja se

Srpkinje u ratu pokazale da imaju snažno srce

Ove gospođe odevaju se elegantno i izuzetno ukusno, što se ne može reći za ostale žene koje su prilično grube u svojoj odeći i skoro nalikuju stanovnicama manjih mesta u našoj provinciji. Mnoge su, takođe, zadržale nacionalne frizure koje se sastoje od neke vrste crno-crvene kape postavljene na teme i okružene pletenicama kose, tako da je crno prekriveno kosom, a samo je crveno vidljivo.Elegantne gospe, iz otmenog društva vlastele, sa vladajućom kneginjom na čelu, provodile su slobodno vreme tako što su radile kao milosrdne sestre u bolnicama. I pravo govoreći, obavljale su svoju dužnost brižljivo, skromno i nadasve predano. To mi je rekao jedan naš Italijan, izvesni Panegini Alfonso iz Lenjana, koji je, pošto je ranjen 2. jula u Bijeljini, bio prebačen u vojnu bolnicu. Naš ranjenik mi je pokazao dve žene koje su sedele na drugom kraju sale i plele čipke, rekavši da je jedna supruga ministra vojnog, gospođa Erminija Nikolić, a druga kćerka generalnog sekretara za finansije, gospođica Jelena Pejčinović. Obe su se utrkivale koja će više da ga neguje kako bi mu olakšale njegovo tegobno stanje.I stvarno, kakvu sve zahvalnost ne dugujemo ovim poštovanim damama, čije prisustvo i dobročinstvo čine poetičnom čak i jednu prozaičnu i mučnu hiruršku operaciju. Panegini je bio ranjen u list leve noge. Prisustvovao sam njegovom previjanju i, iskreno govoreći, moj pogled se nije zaustavljao na pacijentu, već na gospođici Pejčinović, koja je jednom rukom držala konce i zavoje, a drugom cigaru za bolesnika. Skoro da sam mu zavideo posmatrajući nežni pogled koji mu je upućivala lepa bolničarka; ali sam odmah zatim pomislio kako je ipak bolje što sam na sopstvenim nogama nego u krevetu, pa sam se okrenuo i otišao.

Uostalom, one nisu bile jedine žene koje su se dobrovoljno posvećivale takvom milosrdnom delu, niti su to uslovljavale ostankom u Beogradu;

sretao sam više njih, dostojnih najvišeg poštovanja, kako se predaju životu punom lišavanja i samopregora.Srpske žene pokazale su više nego muškarci kako je u njihovim grudima snažna ljubav prema domovini. Istina, postojao je veliki strah da ne dopadnu harema, da ne izgube ime žene i da ne postanu ponovo jednostavno ženke. Ali, to ne znači da Srpkinje u toku prvog dela rata nisu bile daleko iznad uobičajenog gledanja, iako su pokazale da imaju snažno srce i inteligenciju.

Kada sam prvi put bio u Beogradu, postojale su tri bolnice, ali su se zatim pojavile mnoge druge. Najveća je stalna, vojna bolnica, kapaciteta 300 kreveta. Toga dana, kada sam je posetio, mislim da je bio 13. juli, na lečenju nije bilo više od 37 ranjenika.Od toga broja, 36 je bilo uglavnom hrišćana, a jedan je bio musliman koji je zarobljen u bici na Babinoj glavi. Taj nesrećnik, naviknut na varvarske običaje svoje zemlje, nije mogao pretpostaviti da bi ga Srbi poštedeli i lečili: naprotiv, kada je shvatio da je u bolnici, poverovao je da hoće da ga otruju. Tri dana nije hteo da uzima nikakvu hranu, ali na kraju je verovatno pomislio da je između smrti od gladi ili od otrova bolja ova druga - i odlučio je da počne da jede, pošto se, kako treba, preporučio Alahu.U Beogradu još postoje dve muslimanske džamije: jedna zatvorena sa zazidanim vratima, a druga otvorena, u kojoj su, čak i za vreme rata, prorokovi sledbenici, rođeni u Beogradu, nastavili da obavljaju svoja obredna pranja i molitve. Ne treba, međutim, misliti da su brojni; dostižu cifru od četrnaest. Najmlađi ima 52 godine, onemogućeno im je držanje harema, eminentno muslimanske institucije, koja ne može da se održi ni jedan jedini dan u hrišćanskim zemljama, a u kojima zakon daje ženi prava koja su sasvim nepoznata na Istoku.Između Beograda i Konstantinopolja velika je razlika. Tamo, ako bi neki hrišćanin sebi dozvolio da uđe u bogomolju u obući, bio bi, bez sumnje, masakriran. Ovde se ulazi kako se hoće, a imam se ne usuđuje reč da prozbori.Uostalom, i srpska vlada je, u verskom pogledu, jedna od najtolerantnijih u svetu. Svaka vera, uključiv muslimansku i jevrejsku, ima svoj hram, i Vlada plaća sveštenike bez obzira na veroispovest: imami, rabini, popovi, crkvenjaci, parosi - svi podjednako imaju platu od 600 pijastra mesečno, što je približno 120 italijanskih lira. Sve službe obavljaju se u sopstvenim crkvama i nikada se jedna verska zajednica ne usuđuje da uznemirava neku drugu.

 Nastavlja se

Strani dopisnici privedeni zbog crtanja

Stari Beograd se sastoji od dve duge ulice koje se ukrštaju; sa svake strane je puno dućana koji nisu viši od metar i po. U njima se prodaje sve što postoji u Beogradu, a nije retkost da u istom dućanu nađete od duvana za pušenje, do usoljenog mesa, što čini neku vrstu karavan-saraja carigradskog tipa. Iznošena odela, bezopasno staro oružje, antički predmeti, drveno posuđe i pribor za kuhinju, svega se može naći u radnjama starog kvarta.Iznad dućana su stanovi, svi na samo jedan sprat, do kojih se dolazi uz drvene stepenice, jer je taj deo Beograda skoro čitav sagrađen od drveta; i sem za spoljne zidove, nema druge upotrebe maltera. I stanovi su veoma niski - čovek visokog rasta ne može uspravno da stoji u svim sobama. U tom kraju se nalazi mošeja, ili turski hram, usred jednog neuređenog vrta, u kojem je paslo osmoro jagnjadi određenih da budu žrtvovani na dan praznika Kurban-bajrama, koji je u mesecu decembru. Podrazumeva se da će jadne životinje, pošto ih zakolju, postati vlasništvo imama.U vrtu je nekoliko bujnih stabala, većinom bagrema, omiljenog drveta u Srbiji. Ulazimo. Najpre nailazimo na neku vrstu čekaonice gde vernici ostavljaju svoju obuću, na zemlju su bačena tri mrtvačka sanduka, zatim se kroz mala vrata ulazi u sveto mesto, koje je jednostavno i oskudno, strogo namešteno.Na belo okrečenim zidovima, vide se samo zapisi preuzeti iz Kurana, ne u velikom broju; na zidu prema ulazu postoji kao neka niša u kojoj sedi imam dok čita molitve.

Ispred kandelabra, na levoj strani, jedna predikaonica, čije su drvene stepenice prekrivene ćilimom, a ona sama, išarana u različitim bojama, dopire do centra hrama;

predikaonica je viša od niše. Samo sveštenik može da sedi, a svi vernici moraju ili da sede na zemlji, ili da budu u položaju klanjanja sa čelom naniže. Srećom, pod je od drveta i prekriven tepihom, u čiju se čistoću ne bih zakleo; naprotiv, čini mi se naseljenim više od čitavog grada, a verujem da bi naše lepe damice, posle boravka od deset minuta, pobegle veoma brzo da bi izbegle napade, ne baš prijatne, i prilično bolne određenih životinjica - čije je ime lepše prećutati - koje nasrću na noge, naročito ako su evropske.Desno od ulaza su vrata koja vode na minaret: minaret je - za one koji ne znaju - muslimanski zvonik, koji nad zvonicima drugih religija ima ogromnu prednost: nije osvećeno zvono koje svojom dugom zaglupujućom zvonjavom poziva vernike na molitvu, već je glas imama koji pet puta dnevno, obilazeći pet puta krug na platformi na vrhu minareta, poziva prave vernike.Treba reći da se glas jednog imama, ma koliko bio snažan, ne može uporediti sa zvonom; a zatim, muslimanska pesma je tako umilna, tako nazalna, da uspavljuje umesto da budi.Dok smo moj kolega Dik Lonli i ja mirno crtali, prišao nam je jedan žandarm i gestikulacijom pokazao da pođemo za njim. Prevodilac, koji je bio sa nama, objasnio je da žandarm mora da nas sprovede u policiju, pošto je bilo zabranjeno crtati u gradu. "Do đavola", rekoh Diku, "ovde možda džamije i crkve smatraju tvrđavama!" Hteli ne hteli, pratili smo predstavnika zakona, a za nama su opet išli mangupi i dokoličari iz kvarta, koji su nas dosta dugo okruživali i gledali naše skice.

Idući ka policiji, naišli smo na drugog žandarma, koji je, stojeći na raskrsnici, udarao u doboš. Pomislio sam da želi da rasturi gomilu koja nas je pratila. Još jedanput sam se prevario! Žandarm je triput zabubnjao, zatim je nešto pročitao sa nekog

papira. Publika je odgovorila veoma glasno jednim "Uraaa!" i "Živeooo!" i mirno se razišla. Prevodilac mi je rekao da su tako saopštavali narodu naredbe policije i oglašavali smene straža nacionalne garde. Sistem stvarno jednostavan i veoma ekonomičan.Stalno u pratnji gomile, stigli smo u načelstvo i odmah uvedeni kod prvog funkcionera policije grada, koji ne zna drugi jezik osim srpskog. Dik i ja nismo znali ni desetak reči tog jezika. Razgovor veoma živahan, duhovit i iznad svega veoma "jasan". Srećom, na kraju je došao jedan komesar policije koji je govorio francuski - odahnuli smo!Načelnik je lep čovek, atletskog stasa, od oko 50 godina; zbog visokog položaja koji zauzima, obučen je u tamnoplavu uniformu, sa okovratnikom, manžetnama i lampasima na pantalonama jarkocrvene boje. Boravi u kancelariji od 12 do 14 časova, a da bi pokazao da je ratno stanje, nije otpasivao ni za trenutak sabljetinu koja mu je visila o levom boku, niti revolver o desnom. Svaki put kada bi bio prinuđen da ustane sa stolice, zauzimao je neke nemoguće pozicije kako bi se iskobeljao. Kakve žrtve sve činimo za ljubav domovine!

 Nastavlja se

Osamnaest violina, dva doboša i dva bubnja

Izuzetno ljubazan, sa puno manira, posredstvom rečenog komesara, načelnik nam objasni da je zabranjeno crtati. Međutim, da bi učinili

gest prema dvojici dopisnika poznatih ilustrovanih listova, uručio nam je specijalne dozvole za vreme od šest dana, stegao nam ruku i zamolio za naklonost prema Srbiji u našim izveštajima. Pravi i dobar patriota!Na izlasku iz načelstva prisustvovali smo upisu i odlasku oko 60 dobrovoljaca, različitog uzrasta i godina. Pošto su dali svoje generalije jednom činovniku, ovi ljudi, među kojima mnogi možda nisu ni znali šta je to puška, poređani su u dve vrste, povereni jednom nižem oficiru i - marš! - prema nekoj vojnoj jedinici. U glavnom štabu bi ih obukli, naoružali i poslali u pojedine pukove. To objašnjava zašto je srpska vojska pretrpela poraze koji su poznati svima.I tu nije kraj, evo nove gomile, drugi žandarmi, drugi uhapšenici; bila su to dvojica engleskih kolega, koji su počinili isti delikt kao i mi. Vilijers, onizak plavokosi mladić, sasvim ponizan i miran, išao je za žandarmom, kao jagnje za kasapinom. Korbold - koji je govorio samo engleski - visoki i mršavi mladić, vatra živa, psovao je na sva usta. Kapa na njegovoj glavi, koja je podsećala na neku vrstu šerpe, stalno se podizala zbog neprekidnog pokretanja čela. Govorio je: "Gospodin gingin imbecil!" Gospodin na srpskom znači gospodin, "gingin" na kineskom znači žandarm, a imbecil - imbecil.U starom kvartu stanuje takođe jedno pleme srpskih Cigana, sa oko 500 osoba, što muškaraca, što žena i dece. To je pravi tip Cigana koji povremeno vidimo u Italiji: izrazite crte, bronzana boja kože, tršava kosa, nokti beli, ostatak mavarske rase. Njihov šef, zvani kmet, zove se Ina Tabak, ima pravo visokog i nižeg sudstva: uzima deo zarade svojih ljudi, istovremeno je kralj, ministar i sudija.Ovi Cigani oblače se uglavnom pola evropski, pola azijatski, budući da nose pantalone širokih nogavica, crveni, vuneni pojas i fes na glavi. Žene oblače evropske haljine, prsluk je načinjen tako da grudi vire, pokrivene samo košuljom; na glavi marama čiji se krajevi, prolazeći ispod brade, vezuju na temenu.Kmet, kome smo bili predstavljeni, pokazao nam je svoj orkestar, sastavljen od 29 svirača, podeljen na sledeći način: 18 violina, četiri violončela, dva doboša, dva velika bubnja, jedna flauta, jedan klarinet, jedan timpan.Izvinjavao se što ne možemo ništa čuti od muzike, pošto je bila umrla kneginja, majka kneza Milana. Grad je bio u žalosti pa se zbog toga nije moglo svirati. Međutim, odveo nas je u svoju kuću, uzeo jednu violinu, naredio dvojici od svojih da počnu igru, neku vrstu tarantele, fandanga i drugih sličnih igara punih požude i temperamenta.Zatim nam je ponudio ručak, koji, istinu govoreći, radije ne bih prihvatio, jer sam bio prinuđen da jedem jela koja nisu mnogo prijala mom ukusu, a potom smo posluženi na način za koji mi se čini prikladnije da ga ne opisujem. I to uprkos tome što sam znao da je naša kuvarica, supruga kafedžije, lepa tamnosmeđa Tirolka, za nas pripremila veoma sočan ragu. Kada je nakon našeg povratka saznala

da smo jeli kod Cigana, lepa Marija je plakala, ali ja nisam brisao njene suze...Iako se Beograd nalazi na jednom od najprijatnijih i najlepših mesta u svetu, putnik, koji bi poželeo da krene u okolinu, ne bi našao smeštaj ni za jednu jedinu noć.Nadomak grada, odakle se nude izvanredna mesta sa pogledom kako na Savu tako i na Dunav, ne postoje građevine kojima su danas okruženi civilizovani gradovi. Istina, Srbi za prirodom ne osećaju potrebu, jer se njihovi mali gradovi malo razlikuju od takozvanih naših mesta za izlete; pa i bogatiji iz ove zemlje više vole da imaju kuće u prirodi na drugoj obali Dunava, u Mađarskoj i u Banatu.Istina, takvih Srba, koji sebi mogu dozvoliti sličan luksuz, veoma je malo; vlasništvo je toliko usitnjeno podelama da se može reći da u Srbiji ne postoji nikakvo bogatstvo. Osoba koja poseduje dobra za sto hiljada lira, pravi je bogataš. Pošto nije imala hrišćanski feudalizam srednjeg veka, Srbija zbog toga nije mogla imati te prebogate porodice, kakve se nalaze u ostaloj Evropi.Vlastelini, koje je stvorio car Stefan Dušan, i koji su postojali pre turske dominacije, da ne bi izgubili svoja dobra posle bitke na Kosovu 1389, promenili su veru; njihovi prebogati potomci bili su oterani iz zemlje za vreme revolucije koja je, posle 11 godina, 1815. donela nezavisnost Srbiji. Čak i porodice koje sada raspolažu izvesnim bogatstvom stekle su ga nakon tog vremena. Muslimanska vlast, ne dozvoljavajući hrišćanima da imaju trajna dobra, činila je sve kako bi novac nestajao.

 Nastavlja se

Poštanskim kolima od Beograda do Paraćina

Siromašno stanovništvo, koje nije nastanjeno u ambijentu koji bi bio prenaseljen, objašnjava pomanjkanje izletišta u okolini

Dunav pun zelenih ostrvaca: Panorama Smedereva

Beograda. Postoji samo jedno, a pripada vladajućoj kneževskoj porodici Obrenovića. Naziva se Topčider, udaljeno je oko dva kilometra od grada i dopire do obale Save.Kuća nije bog zna šta, ni po lepoti same arhitekture, niti po grandioznosti (naša gospoda imaju daleko lepše), ali park koji je okružuje stvarno je kneževski raskošan. Upravo u njemu, i to u šumovitom njegovom delu, zaverenici su ubili kneza Mihaila, strica sadašnjeg kneza Milana, na dan 11. juna 1868.

***Verujem da malo zemalja pruža putniku takvu neprekidnu raznolikost pejzaža kao Srbija, svojim širokim rekama, bujnom vegetacijom, prostranim pašnjacima isprekidanim brdima i brežuljcima, onim bližim i onim u daljini.Rano ujutro, 20. jula, zajedno sa svojim drugovima, Lonlijem i Vilijersom, krenuo sam iz Beograda poštanskim kolima na četiri točka. Pokušali smo da iznajmimo jedne kočije samo za nas, ali to nije bilo moguće. Vlada je bila rekvirirala sve kočije u koliko-toliko dobrom stanju i dobre konje. Fijakeristi su tražili fantastične cifre da bi nas odvezli na desetak kilometara razdaljine, sa velikom izvesnošću da bi rage, upregnute u kola, pocrkale pre nego što bismo stigli.U takvoj situaciji, moje kolege i ja odlučismo da se koristimo poštanskim kolima koja su, srećom, tri puta nedeljno išla od Beograda do Aleksinca. Čitaoci neće verovati da se poštanska služba u Srbiji vrši kolima na četiri točka sa gibnjevima, a postoji samo na velikom putu, koji od Beograda vodi do Niša u Bugarskoj (neobično je da novinar određuje mesto Nišu u Bugarskoj, mada će ga kasnije u izveštajima smeštati u Srbiju pod Turskom, prim. prev.); u svim drugim delovima Srbije, poštanska služba koristi dvokolice koje vuče samo jedan konj. Pa ipak, pošiljke stižu skoro uvek na vreme, ili sa malim zakašnjenjem.

Bilo nas je trojica, i sva trojica umetnici ili poluumetnici; predstavljali smo tri ilustrovana lista iz tri različite zemlje: Mond illustré iz Pariza, Graphic iz Londona i Illustracione Italiana iz Milana. Četvrto mesto u kolima zauzimao je poštar, čovek od šezdesetak godina, živahnih pokreta, sedih brkova, naoružan istočnjačkom sabljom i revolverom, pored neizbežnog srpskog noža.Iako se nismo razumevali, ipak, čitavim putem, ova dobričina nije uopšte prestajala da govori, da viče, da puši i pljucka, što nam i nije bilo osobito zabavno. Kola u koja smo bili zatvoreni bila su prilično udobna i čista; nažalost, na prvoj stanici su ih zamenili i morali smo se zadovoljiti drugim, lošijim.Na izlasku iz Beograda, jedna životinja mrke boje, prijatelj svetog Antonija, udarila je u jedan točak kola. Englez, koji je verovatno član

društva za zaštitu životinja, ustao je i, čuvši groktanje, uzviknuo plačnim glasom: "Jadna svinja!" Kočijaš se naprotiv smejao i uzviknuo: "Dobro". Naime, u Srbiji se smatra da nesreća koja snađe svinju donosi sreću čoveku. I stvarno, putovanje je bilo srećno, uprkos dosadnoj i upornoj kiši koja nas je pratila.Od Beograda do Smedereva put ide duž Dunava, koji je u tom delu pun zelenih ostrvaca i pruža pogled na mađarske planine na horizontu. Od Smedereva do Saraoraca ide se ravnicom, čija su polja skoro sva zasejana kukuruzom i pšenicom, ne previše bujnim, ali veoma lepim. Reka Jezava, pritoka Morave, koja se uliva kod Trnovca, dotiče s vremena na vreme naš put. Morava svojim mutnim, plahovitim, brzim tokom prati drum od Velike Plane do Ćuprije; čas približavajući se, čas zapljuskujući ga, u Koprivnici, čas udaljavajući se daleko, kao kod Jagodine.U Ćupriji put skreće ulevo ostavljajući Moravu desno, koja uvek prava, prolazi između dva brdovita paralelna lanca koji je zatvaraju. Par kilometara pre Paraćina, lanac na levoj strani nestaje pružajući tako putniku jedan od najlepših pogleda koji se može zamisliti, omogućavajući da se vidi niz polja ispresecanih rečicama, sve do planinskih lanaca koji prate reku Timok.Put od Beograda do Paraćina osrednjeg je kvaliteta, iako ne dostiže perfekciju naših puteva u Lombardiji i Toskani; ne liči ni na užas komunalnih puteva Kalabrije i Sicilije. Leti se putuje dosta dobro, ali zimi ne može biti isto, jer kako nema šljunka, voda lako prodire i smekšava kolovoz, tako da točkovi propadaju. Sa osrednjim konjima i kočijašem koji se ne zaustavlja u svakom zaseoku da srče kafu ili da pije vino, put može da se pređe za 24 časa, ali menjajući konje na različitim poštanskim stanicama.

 Nastavlja se

Zemljoradnici na granici, nepožnjevena pšenica propada

Nailazimo na različita mesta, neka beznačajna, kao što su: Boleč, Vuzak, Skobalj, Lugavčina, Velika Plana, Brzan, Koprivnica; i druga, većeg značaja, sa velikim brojem stanovnika, a veoma interesantna iz različitih razloga: Grocka, Smederevo, Jagodina i Ćuprija.Zapamtiću ime svakog od ova četiri mesta, koliko god mi to dozvoljava kratko vreme koje sam u njima proveo, ne

Grocka je mesto lepih žena: Majka s decom u narodnoj nošnji

prećutkujući da je kretanje koje sam zapazio u ovim značajnim centrima bilo prividno, jer je bilo uslovljeno ratom. Na svakom koraku susretali smo se sa konvojima životnih namirnica, brašna, stadima ovaca, krdima volova, krava i teladi koji su išli ka granici, posebnim kolima na kojima su bili ili šefovi Srbije, ili dopisnici listova, liferanti, sa ambulantnim kolima koja su transportovala ranjenike ili bolesnike.U normalno vreme to neobično kretanje ne može niti treba da postoji, put je verovatno dosta prazan, veći centri manje blistavi, a na polju radi narod, što u ratno vreme nije slučaj. Tokom čitavog puta nisam uspeo da vidim makar samo jednog poljoprivrednika; ipak sam video pšenicu, već sazrelu, ali nepožnjevenu; bujno i puno klasje kako se suši na biljci; voće kako trune na zemlji, a žitarice polegle i trunu.Seljaci su otišli na granicu, kao vojnici, ili su korišćeni za vojni transport sa svojim zapregama, pa nisu ni imali vremena da misle na svoja polja - sve je išlo u propast.Grocka je manje naselje od oko hiljadu stanovnika, a nalazi se u pitomom predelu, između planine Avala i Dunava; sve kuće su prizemne, kao što su, uostalom, sve stambene zgrade u unutrašnjosti Srbije; zgrade na sprat su veoma retke. Grocka je mesto lepih žena i divnog cveća čiji se opojni mirisi osećaju u vazduhu; ruže mesečarke tamo su mirišljave i lepe poput jasmina, vrbene, vanile i rezede. Dunav, koji protiče u blizini, daje leti prijatnu svežinu i svojim mirnim i monotonim žuborom poziva na spokoj, odmor... na san.Kuće su sagrađene duž regionalnog puta, osim nekoliko postavljenih u blizini crkve, do koje se stiže jednim poprečnim putem, obraslim u cvetne penjačice. Kada ne bih živeo u Italiji, poželeo bih da živim u Grockoj; ratna uznemirenost ovde se nije osećala, reklo bi se skoro kao da nema uticaja na ovo mirno i srećno stanovništvo.Nije tako bilo u Smederevu gde su se mogli videti ratni pokreti; i to je bilo s razlogom, jer taj grad ima utvrđeno pristanište na Dunavu, i u njemu je Vlada smestila svoja skladišta pšenice, ječma, sena i zobi. Odavde su kretali konvoji, a već pre ulaska u grad, vide se čitava logorišta seljaka kako sede ili leže pored svojih zaprega, dok su volovi mirno pasli, u iščekivanju dugog i sporog putovanja koje je stajalo pred njima. Međutim, ovaj grad, jedan od najznačajnijih u Srbiji, ne nudi ništa značajno, ako se ne želi takvim smatrati jedina tvrđava sa topovskim puškarnicama kojom raspolaže Vlada Srbije i više ulica sa puno sveta i mnogim dućanima.Isto to ne može se reći za Jagodinu, čuvenu na čitavom Orijentu po svojim radionicama noževa sa kanijama od čelika ili srebra, koji svakom dobrom Srbinu visi o pojasu s leve strane, skoro kao neka igračka. Ima ih različite veličine i lepote, a cena se kreće od jedne do 20 lira, ne računajući one fine izrade koji su veoma skupi.Pored toga, Jagodina nudi putnicima pogled na veoma lepu džamiju, sada u ruševinama, ali na dva sprata, veliku i prostranu. Njena unutrašnjost sada je štala, a ispred nje mesto okupljanja na hiljade

gavranova koje je kolega Dik rasterao ispalivši jedan metak iz revolvera. U Jagodini treba zapaziti i frizure žena, koje nose kose na razdeljak ovlaš spletene; te pletenice prolaze pored ušiju i spajaju se ispod grla. Na glavi imaju kapicu ukrašenu kokošijim ili paunovim perima, što veoma podseća na urođenice Severne Amerike. Nastavlja se

Civilizacija sporo prodire u unutrašnjost

Upravo u ovom mestu susreli smo seljake sa obala Timoka, zadužene za transport provijanta za vojsku; bili su to stvarno Vlasi, obučeni na način da se osećam obaveznim da ga opišem.Jakna je od crnog sukna sa rubovima od srme; oko struka opasač od crne kože koji bi se mogao nazivati i putna torba; čakšire do kolena široke, a od kolena do članaka uzane; uglavnom su od bele kože ili sivog platna kao i košulja; noge bose. Na glavi neka vrsta šubare od ovčije kože sa dugačkom dlakom. Neki, a to su najelegantniji, oblače, izmeđ jakne i košulje, neku vrstu haljine ili duge košulje koja doseže do kolena.Žene nose neku vrstu bele vunene tunike do kolena, od grubog sukna. Ispod samo jedna košulja od isto tako grubog platna; noge i stopala potpuno gola i prljava. Ta tunika, iste širine odozgo do dole, napred je otvorena: od grla do kukova nema ničeg preko košulje, ili od kukova do kolena pada neka vrsta ćilimčeta od grube vune, u raznim bojama, vezanog oko pojasa. Na glavi beli turban ispod kojeg izlazi jedna duga pletenica, koja uglavnom doseže do pojasa.U Ćupriju se ulazi preko jednog lepog drvenog mosta na Moravi, na čija dva kraja su lukovi sa zastavama i grbovima Obrenovića. Pošto mesto ima okolo palisad, naziva se utvrđenim, pa otuda ima sve nevolje tvrđave, ali pri tom nema i prednosti. To je jedan od najnaseljenijih centara u Srbiji i poznat je po izvanrednom duvanu koji se tu i prodaje. Na jednoj poljani videli smo gomilu sveta. Približili smo se i videli prizor: 42 seljaka, jedine preživele iz tri bugarska sela - Crnoklisja, Vraništa i Zaklestića - koje su Turci spalili na dan 11. jula.Posedavši jedan uz drugoga, formirali su krug od kojeg su jednu četvrtinu zauzimali zdravi ljudi, dve četvrtine žene, a jednu deca. Bili su obučeni bugarski: ljudi sa šubarama od astragana, a žene sa belim maramama na glavi i pletenicom koja im je padala niz leđa.Odeća im je bila pocepana i prljava, pristigli su tada, pešice, posle

Selo Paraćin postalo je sedište Glavnog štaba: Srpski zatvorenici vuku topove ka frontu

putovanja od oko deset dana. Dali smo im nešto pomoći i popesmo se ponovo u kola za Paraćin, gde smo stigli oko 2,30 popodne, bez drugih pustolovina, osim kupovine jednog psa u selu Saraorce. To sam obavio za veliku sumu od jednog franka, uz gubitak kape koju je tokom noći pretrpeo kolega iz Grafika, duž puta između Velike Plane i Brzana.Selo Paraćin nalazi se u centru Srbije. Imalo je u ovoj prilici poseban značaj, jer je bilo sedište Glavnog štaba kneza Milana. Ima oko 2000 stanovnika, a sagrađeno je duž jednog širokog kaldrmisanog puta, kao i sva sela, pa i gradovi u ovom kraju. Ako pada kiša, nastane takvo blato da ste prinuđeni da obujete najviše moguće čizmetine; ako je pak lepo vreme, toliko je prašine da osedite pre starosti. Sve kuće u Paraćinu su prizemne, osim dve ili tri koje imaju po jedan sprat. Vrata su im veoma niska, pa se često treba sagnuti da bi se kroz njih prošlo; dakle, s jedne strane prednost što se ne penjete uz stepenice, s druge strane neprilika zbog lomljenja šešira. Kada sam stigao u Paraćin, imao sam sreće pošto sam dobio preporuku za intendanta Glavnog štaba; on mi je pomogao da nađem stan u jednoj skromnoj sobi, po ceni od 1,20 lira dnevno, uključiv sve usluge. Međutim, bila je na kraju sela, što mi je stvorilo jednu ozbiljnu neprijatnost da me je uveče uhapsio jedan stražar, koji nije razumeo ono što smo mu moj kolega iz Mond ilustrea i ja govorili, pa nas je sa puškom na gotovs odveo u policiju, gde smo bili primljeni dobroćudno. Tu nam je pridodat jedan žandarm koji nas je dopratio do kuće, i bilo nam je preporučeno da se narednih večeri vraćamo kući do deset časova, pošto je takva naredba iz Vrhovne komande.Kada sam stigao kući, počeo sam da upoznajem srpske običaje, koji su u Beogradu već pretrpeli značajan preobražaj; civilizacija je donela neke promene u gradove duž Dunava, ali njeno prisustvo nije bilo isto u unutrašnjosti Srbije.

 Nastavlja se

Najčešće se svira na gajdama, kao u Arkadiji

Kreveti su u obliku divana, sa jednim ili dva dosta tvrda dušeka prekrivena prugastim pamučnim čaršavom koji dosta liči na rende i zbog toga izgleda kao da je tkan za bolesnike od šuge. Ne koristi se čaršav za pokrivanje, ali zato bilo kakva da je temperatura morate staviti na sebe debeli vatirani i težak

Otvoren za strane dopisnike: Glavni štab kneza Milana u Paraćinu

pokrivač, izvrstan kada temperatura padne do nule, ali ga je nemoguće podnositi sa 10, 12 stepeni toplote. Zamislite tek sa 32 stepena!Ne govorim o hrani: to je neprekidna mešavina aleve paprike, ljutih paprika, sirćeta i svega drugog što postoji od kiselina i aroma, sve izmešano zajedno da pokvari namirnice koje bi bile izvrsne u svojoj jednostavnosti. Sloveni izgleda imaju potrebu za mnogim razdražujućim sredstvima, ali sa mnom i mojim kolegama iz francuske štampe nije tako. Zato smo, za ono malo dana koje smo morali proboraviti u Paraćinu, organizovali posebnu kuhinju, skoro jedno kulinarsko ministarstvo. Gospodin Lemej iz Rapela bio je zadužen za napola pečene bifteke, Dik iz Mond ilistrea za kajganu, Zesijarski iz Opinion nasionala za krompir, a ja za kolače. Za supu smo se pobrinuli da nam je posluže pre nego što je pokvare aromama i kiselinama manje ili više zapaprenim.

Tokom boravka u Paraćinu mogao sam videti prave srpske narodne igre, a iskreno govoreći, nije mi izgledalo bogzna šta. Igra se naziva kolo, a u stvari je kao neka vrsta francuske igre, samo umesto da se drže za ruke, stavljaju ruke na ramena jedni drugima. Broj igrača nije utvrđen, može varirati od dva do dve stotine, a svaki pridošlica zauzima mesto u kolu. Muzika je neujednačenog ritma i vesele melodije, a korak u igri ide tri jednom nogom, tri drugom. Tokom igre pevaju se kratke prigodne strofe, stalno sa istim muzičkim ritmom.Uostalom, sva srpska muzika je toliko monotona da postane nepodnošljiva posle slušanja od nekoliko minuta. Ima dosta narodnih pesama. Počinju frazama nežnosti i lepom melodijom, ali zatim ne bivaju razvijene, ostaju ograničene na nekoliko taktova koji se ponavljaju deset do dvanaest puta, a kako su sve religioznog ritma, na kraju izgube svoju harmonsku lepotu da bi postale dosadno zapevanje. U srpskoj, a mogao bih reći slovenskoj muzici, nema ničeg što proističe iz konvencionalnih crkvenih pesama, i često više u crkvama nego napolju postoji mogućnost da se čuju smele i briljantne muzičke fraze.Preovlađujući instrument su gajde, kao kod prvih pastira iz Arkadije. Grupe dobrovoljaca, koje su se javljale u Glavni štab da bi bile poslate u vojsku, bivale su praćene od strane tri-četiri seljanina koji su duž puta svirali u gajde. Da li su svirali dobro, ne mogu da kažem, ali da sviraju ne štedeći pluća, mogu jamčiti.Još jedan veoma poznat i korišćen instrument jesu gusle, vrsta gudačkog instrumenta sa samo jednom strunom na kojoj se svira gudalom načinjenim od konjske dlake. Taj instrument je uspomena na tursku dominaciju, jer predstavlja jednu od razonoda muslimanskih žena, koje u letnjim noćima izlaze da se osveže, izvlače gusle i tambure, jednu vrstu mandoline. Zvuci setni i plačni, skoro kao da žele da pozovu junake iz legendi da vaskrsnu i da ih oslobode iz ropstva u

kojem čame.Srbi mnogo upotrebljavaju gusle, i uz njihovu pratnju putujući pevači pevaju o bici na Kosovu, junaštvu cara Lazara, zloj sreći lepe carice Milice, smrti starine Jug-Bogdana i njegovih devet sinova, izdaji vojvode Vuka i tolikim drugim istorijskim faktima i legendama koje, iako pripadaju starom slovenskom carstvu, Srbi ljubomorno čuvaju.Držeći se na neki način stare italijanske maksime, reći ću da se nije išlo u Paraćin, a da se ne vidi knez Milan Obrenović. I ja, da ne bih zaostao za drugima, zatražio sam audijenciju i odmah sam je dobio. Knežev stan nije imao ničeg kneževskog; zidovi su bili jedva okrečeni, a nameštaj najobičniji.Jedina stvar koja je davala nešto tona bilo je neprekidno prisustvo u predsoblju dvojice žandarma u uniformi, dvojice gardista i tri ili četiri kelnera u frakovima i belim kravatama.Knez me je primio sa prefinjenom ljubaznošću. Pošto mi je stegao ruku, dao mi je znak da sednem govoreći mi kako mu je drago što vidi jednog Italijana među toliko dopisnika drugih nacionalnosti koji su tu došli.

 Nastavlja se

Piće zvano šljivovica veoma je ugodno na nepcima

Knez Milan voli Italiju i uvek se divio naporima koje su činili Kralj i zemlja da ujedine u jedinstveno telo podeljene delove nacije, budući da se i on latio sličnog dela u nadi da će uspeti, uprkos protivljenju izvesnih evropskih sila, i uprkos tome što susedne zemlje ostaju mrzovoljne, sa oružjem u ruci, u jednom tako značajnom trenutku za srpsku stvar. Dodao je kako je uveren da italijanski narod i njegova vlada ne mogu da ne gaje najjače simpatije za srpski narod, koji daje najveće žrtve sa osmehom na usnama i radošću u srcu, ne bi li osvojio slobodu i nezavisnost.Govoreći mi zatim o nekim pismima sa preporukama koja sam mu uručio, uz ljubazan osmeh mi je rekao da su bila nepotrebna; to što sam Italijan, moja je najveća preporuka kod jednog Srbina.Moja vizita trajala je više od pola sata i, opraštajući se od mene, ponovo mi je stegao ruku rekavši mi da zna da sam tražio dozvolu da idem na granicu, te da je već dao svoju saglasnost. Zahvalio sam mu i

Seljanke iz okoline Kruševca

izašao.Ne mogu negirati da je knez Milan ostavio na mene izvrstan utisak: simpatično lice, snažnog izgleda, obučen u najobičniju srpsku uniformu, više je odavao utisak jednog dobrog momka, nego jednog suverena. U njegovom smelom pogledu, njegovom širokom čelu činilo mi se da čitam jasnu čvrstinu namera i odlučnu volju da ih sprovede do kraja.Ipak sam se prevario: to što sam naknadno video, ubedilo me je da on nije bio dorastao situaciji. Bilo mu je mesto na čelu njegove vojske, da ih hrabri svojim prisustvom, da ih podstiče protiv moćnog neprijatelja; ostao je, međutim, nepokretan u Paraćinu ili u Beogradu, ne brinući se za to šta se događalo na granici.

Kaže se da je dovoljan samo jedan događaj u teškim prilikama da odslika čoveka. Ispričaću da je, pošto je saznao za majčinu smrt, mirno otišao u lov i proveo više časova u zabavi u vreme dok se obavljala sahrana. Iz njegovog držanja u prva četiri meseca tursko-srpskog rata, vidi se jasno da on nije sin Mihaila i unuk Miloša Obrenovića. Ta njegova dva srodnika bila su vojnički i politički dva velika čoveka, dobrotvori svoje zemlje, kojoj su obezbedili samostalnost; ali smatram da će istorija o njemu teško moći da kaže istu stvar.Nakon osam dana boravka u Paraćinu, pošto smo dobili odobrenje da možemo da nastavimo naše putovanje, ja i dvojica mojih kolega iz Grafika i iz Mond ilistrea odlučili smo da krenemo 28. jula, i uz pomoć jednog sjajnog čoveka, Srbina, koji je znao desetak francuskih reči, petnaestak italijanskih i četiri engleske, nađosmo kola čiji vlasnik je pristao da nas za dva austrijska dukata, odnosno dvadeset četiri lire, odveze do Kruševca.Ta kola su uobičajeno prevozno sredstvo u Srbiji, neka vrsta taljiga čija nadgradnja naleže direktno, bez podmetanja gibnjeva na osovine točkova. Čitaoci mogu lako zamisliti neprekidno drmanje koje je jadni putnik prinuđen da podnosi, i do kakvog bola dolazi u slabinama kada prevalite četiri-pet kilometara. Možete zatim zamisliti u kakvom stanju se stiže posle dugog putovanja na sličnim drvenim sedištima i jastucima od sena a na svim putevima Srbije, koji su skoro preadamovski, ili makar prepotopski!Od Paraćina do Kruševca potrebno je šest sati, a da se ne pređe više od 20 kilometara. Međutim, prvih dvanaest od Paraćina do Stalaća pređe se za manje od tri sata, a ostatak traje duže. Do Stalaća put ide ravnicom, pa je dosta dobar, ali posle postaje užasan, pun rupa, kamenja i rečica koje treba pregaziti, a ima nekih, kao što je Rasina pred Kruševcem, koje su dosta duboke, tako da obično voda pokrije točkove do pola.Zamislite Italiju sa njenim bujnim zasadima pšenice, kukuruza i povrća, i njenim prostranim lombardijskim livadama; Švajcarsku sa njenim planinama punim stoke koja pase; Škotsku sa njenim brežuljcima

prekrivenim grmljem, ispresecanim potočićima i gde se čuju zvuci umilnih gajdi kako se šire prostranstvom kao odjek neke daleke harmonije - sačinite celinu od tih raznolikih elemenata i imaćete deonicu puta od Paraćina do Kruševca. Nikada nisam video lepšu vegetaciju, obilnije pašnjake, poetičnije šumice hrastovine, brestova i zasada šljiva, od čijih plodova Srbi peku jedno piće, zvano šljivovica, koje je veoma ugodno na nepcima.

 Nastavlja se

Muškarci u kafanama, žene i deca na njivama

Zemljišni posed veoma je usitnjen u tim krajevima. Svako ograđuje svoje parče zemlje koljem da bi sprečio da krda goveda pobegnu; ponekada je i sam put prekinut kapijom - uvek drvenom - koju treba otvoriti da bi se nastavilo dalje.Krenuli smo iz Paraćina malo posle pet ujutro 29. jula, a stigli smo pred podne u Kruševac. Iskreno govoreći, od kretanja kola, koje podseća na magareći kas, prašine, sunca koje prži, nismo mogli izdržati više. Posmatrajući Rasinu, bacili bismo se rado u vodu kao što su to već činile mnoge žene i deca.Muškaraca tu nije bilo, jer oni - sledeći i u tome turske navike - odlaze u kafane i ostavljaju ženama i deci sve da rade sami. U polju ćete retko videti muškarca da obrađuje zemlju ili da izvršava svoje obaveze poljoprivrednika; međutim, svako i najmanje selo ima svoju gostionicu, gde se skupljaju svi ljudi da puše i srču kafu, koja je uglavnom u Srbiji kvalitetnija od svake pohvale.Kruševac je lep gradić od oko pet hiljada stanovnika, treći grad Srbije, a kako se nalazi blizu turske granice, bio je u ovom trenutku zakrčen zapregama, vojnicima i ranjenicima. Leži u širokoj ravnici kroz koju protiču Rasina i Morava. U daljini se naziru brdoviti lanci Balkanskih planina s jedne, i Kučajskih planina s druge strane.U ovom polju je knez Miloš 1833. poveo

Svaki stranac je sumnjiv: Srps

čuvenu bitku protiv Turaka kojom je obezbedio srpsku nezavisnost.Grad ima lepe i široke ulice, skromno je popločan i ovde se jede bolje nego u Paraćinu, odnosno dobijaju se jednostavnija jela, ali nedostaju mnoge stvari koje se u Beogradu lako nalaze. Ako želite rum ili konjak, treba ići kod apotekara; za pivo se ne zna, a vino je varljivo. Kuće su prizemne ili na jedan sprat. Postoji jedan hotel i brojne kafane koje su dobro provetrene. Postoji čak i jedan kasino gde se okupljaju gradski uglednici, i tu se igra bilijar i šah.Žene bi mogle biti lepše, ali su sve od reda izuzetno čiste - na prvi pogled tako izgleda - a video sam dve kako rade kao bolničarke, lepuškaste i ukusno obučene.Najznačajnija građevina u gradu je katedrala pomešanog vizantijskog i gotskog stila, sagrađena 1327. za vlade Stefana Uroša, trećeg iz dinastije Nemanjića. U to doba, grad Kruševac bio je prestonica srpskog kraljevstva, a imao je više od sto hiljada stanovnika. Gledajući ga sada, ne bi se to moglo reći. U katedrali se zapažaju grobnice kralja Stefana Uroša, Stefana Dušana i Lazara, koji je poginuo na Kosovu. Osim tih spomenika, nema ničeg drugog što bi moglo interesovati istoriografa, antikvara, umetnika, uprkos svojih pet vekova postojanja.

Popovi - sveštenici pravoslavne vere - nikad nisu znali da sačuvaju ništa za istoriju. U tom pogledu treba odati priznanje katoličkim monasima. Istina je da su Turci, osvojivši grad, od katedrale načinili štalu, ali je isto tako tačno da je od 1600. vraćena u prvobitno stanje, a popovi, i pored svoje veoma velike snage i svog ogromnog uticaja na sve slojeve stanovništva, nisu znali da sačuvaju baš ništa.Od značajnih starina postoje u Kruševcu

ostaci kraljevskog zamka i džamije koja je sagrađena po naredbi udovice kneza Lazara. Ona je, da bi sklopila mir sa Turcima i sačuvala mali deo kraljevstva svom sinu Stefanu Lazareviću, počinila niskost da uda svoju kćerku Milevu za sultana Bajazita, a potom je naredila da se izgradi jedna džamija, da bi muž njene kćeri, dolazeći u Kruševac, mogao da se moli Alahu i njegovom proroku Muhamedu. Postoje takođe mnoge kompletno turske kuće, podeljene na dva dela: jedan za muškarce sa otvorenim prozorima, a drugi za žene sa prozorima sa žaluzinama i jednim malim balkonom u sredini, gde dame iz harema odlaze da se osveže i da sviraju u tamburu.Značajno je primetiti i to da ovde postoji opasnost od povremenih groznica zbog zagađenja iz Morave i Rasine. A o lepoti gradića je teško govoriti. Grešim: ona je skrivena u čarobnoj mesečini, stvarno italskoj, ili, ako vam više odgovara, orijentalnoj.Na zadovoljstvo i po volji srpskih civilnih vlasti, koje su neka vrsta ne sasvim definisanih osoba, a još više po želji gospode popova, morao sam ostati tri dana u gradu Kruševcu.

Ovde mi pada zgodno da ispričam na koji sam način bio primljen od političkih vlasti kada sam stigao u ovaj grad. Orijentalci su po prirodi sumnjičavi i nepoverljivi prema strancima; možete misliti još u vreme rata! Srbi, iako nisu stvarno orijentalci, ipak su to makar do pola, te otuda imaju njihove mane, a da pri tom nemaju sve vrline. Izgledalo im je da bi svaki od nas morao biti turski špijun; Italijani i Francuzi još su nekako mogli proći, ali sa Englezima i Mađarima bila je sasvim druga stvar. Sumnja u njih postajala je - sistemom, a

siroti Vilijers, bezazleni mladić apsolutno nesposoban za bilo kakvo nepošteno delovanje, postao je meta ne baš blagonaklonih pogleda.

 Nastavlja se

Izveštaji s fronta na Javoru prvo idu na cenzuru

Knjigu SRBIJA TOKOM RATA 1876. GODINE distribuiraBOOKBRIDGE, ul. Alekse Nenadovića br. 16, 11000 Beograd, tel. 011/344-99-68, 344-99-66, po ceni od 399,60 din.(+ troškovi poštarine)

Izuzetno ljubazan prema stranim d

Od Ivanjice do Javora ima osam sati hoda lošim putem okruženim veoma visokim planinama, među kojima je Javor sa svojih 1797 metara nadmorske visine. Nema ni većih naselja, ni sela, osim jedne kafane (meana), četiri čobanske kolibe i kasarne, gde su ranije bili srpski carinici, s obzirom na to da je Javor bio - ne kažem da je sada - srpski granični prelaz.Iz Ivanjice smo krenuli u deset pre podne narednog dana. Penjemo se uz strmu planinu na slabašnim konjima, koje smo iznajmili po ceni od šest lira za jednog. Bili smo nas trojica. Posle dva sata oštrog i teškog uspona, našli smo se u jednoj široj dolini, u kojoj smo videli mnogo sanduka s artiljerijskom municijom. Jedan oficir se pojavi pred nama i na dobrom francuskom upita da li smo francuski dopisnici. Dik iz Mond ilistrea odgovori potvrdno i srdačano se rukova. Kada sam saopštio svoju nacionalnost, on me pozdravi stežući mi obe ruke; Vilijers iz Grafika reče da je Englez; oficir se namršti.Saznajemo da se ta dolina zove Opaljenik, i da su sanduci rezervna municija Ibarske vojske.Ponovo krećemo, i posle putovanja od oko tri sata hoda po brdima i dolinama, prolazeći uz same provalije ili gazeći preko potoka, zlokobna tutnjava nam odjednom zagluši uši kao grom iz daljine. Vodiča koga smo imali pitali smo gestikulacijom za objašnjenje; ubedi nas da je top. Malo kasnije smo u malom selu Kupići: jedna mehana, crkvica i osam kućica. Mehana je prepuna individua iz jedne komore sa namirnicama i municijom, kao i vojnika koji prate pet topova: sve ide put Javora. Na jedvite jade uspeva nam da dobijemo po šoljicu kafe i po čašu vina. Gruvanje topa čuje se razgovetnije i učestalije. Bez obzira na to, ponovo krećemo dalje, zahtevajući od vodiča da nas odvede u sedište Glavnog štaba, a ne tamo gde je pucao top, jer, iskreno govoreći, dobiti turski metak, a da

nismo ništa videli, ne bi bilo prijatno.Vodič je morao razumeti obrnuto, jer nas je odveo direktno u mehanu na Javoru, pored koje je bila baterija od pet topova od bronze kalibra 12 cm i dve haubice koje su izvodile jedan od "najsimpatičnijih koncerata". U mehani, pretvorenoj u bolnicu, nađosmo mlade lekare koji su nas pitali ko smo. Kada su čuli, zagledali su se; ipak rekoše nam da sjašemo i sačekamo.

Čekali smo oko deset minuta zabavljajući se posmatranjem kanonade i gledajući kako Turci loše gađaju. Njihova đulad zaustavljala su se sva u podnožju planine Javor, a da nijedno nije stiglo do srpske baterije. Utom ugledasmo kako dolaze k nama, u punom galopu, jedan kaplar i dva vojnika. Kaplar nas je ljubazno, i uz pomoć znakova, pozvao da ga pratimo. Kuda? Lekari nam kažu u Glavni štab. Usred rečene pratnje, prolazeći putem kroz gustu šumu, jedinim za divokoze i dopisnike listova, stigosmo na jedan proplanak na kojem je bilo dvanaestak šatora trouglastog i četiri šatora turskog konusnog oblika, pored pet ili šest drvenih baraka.Bili smo u sedištu Glavnog štaba. Sjahali smo i odvedoše nas pred jednog generalštabnog kapetana zaduženog za bezbednost na bojištu, upravo onog koji je, čuvši da su prispeli stranci, poslao da nas uhapse. Kada je video isprave, našavši da su u redu, stisnu nam ruku, poželi dobro veče na srpskom i zamoli da sačekamo pukovnika Čolak-Antića, vrhovnog komandanta, koji je bio na položaju koji su Turci napali. Međutim, vreme je prolazilo, a pukovnik nije dolazio. Bilo je već deset sati uveče; nismo ništa jeli čitav dan i bili smo umorni. Kapetan Paja, jedna ljubazna i draga osoba, primetio je to. Naredi da nas posluže mršavom večerom, koja nam je bila izvrsna, pozva nas da zauzmemo mesto pod šatorom i odložimo za sutra naše

predstavljanje pukovniku.Mada je moj dušek bio samo seno prekriveno vunenom ponjavom, ipak sam spavao bolje nego ikada od kada sam u Srbiji, i to ne toliko zbog umora koliko zbog pomanjkanja insekata bilo koje vrste koji naseljavaju krevete takozvanih hotela ove zemlje.

Uprkos trubama, suncu, kretanju oko mene, probudio sam se tek u sedam ujutro i morao sam požuriti sa svojim "ličnim operacijama" da bih video komandanta, koji, iako se vratio posle ponoći, već je bio spreman da uzjaše konja i da se vrati na položaj.Pukovnik je bio loše volje, jer su mu Turci prethodnog dana zauzeli jedan važan položaj. Ipak nas je primio izuzetno ljubazno. On izvanredno govori francuski, kao i veliki broj srpskih oficira. Reče nam da smo mi prvi dopisnici koji su došli na njegov front i da smo slobodni da činimo ono što nam najviše odgovara, osim da šaljemo pisma i telegrame pre nego što bi ih dali na čitanje, dodavši da pisma moraju biti napisana na francuskom, italijanskom i nemačkom jeziku, pošto su to jedini jezici koje govore njegovi oficiri.Na ovo upozorenje Vilijers me pogleda; izgleda mu nemoguće da se ne zna engleski jezik. Ipak, treba se pomiriti sa sudbinom.

 Nastavlja se

Granate letele kao konfete na svadbi

Pukovnik uzjaha svog konja, steže nam ruku i ode sa svojim štabom. Ostajemo sami sa kapetanom Pajom i počesmo da

Srpski karakter je u suštini pesnički: U predahu bitke na

šetamo logorom, beležimo, pravimo skice, posmatramo jednog Albanca muslimana, zarobljenog u poslednjoj bici, kuhinju i druge stvari, tek da ubijemo vreme. U podne jedan podoficir Dalmatinac, koji govori italijanski i koga bih mogao nazvati našim darom božijim, po imenu Vujčić, došao je da nam kaže da je ručak gotov.Ulazimo u jednu baraku. Dobili smo supu, ribu, pečenje i, da bi nas posebno počastili, kapetan iznese jedan izvrstan kolač. Iako smo bili u prirodi, nismo bili loše usluženi. Istina je da su nedostajale salvete, stolnjaci, da se tanjiri i pribor nisu mogli menjati za svako jelo; ali to je ipak samo pribor.Bili smo pri kraju obroka kada je u logoru nastalo neobično komešanje. Vrlo brzo, tri ružne njuške, jedan sa popovskom kamilavkom, sprovedene su ispred nas pod vojničkom stražom: bila su to tri turska špijuna, uhapšena od strane Srba. Na ispitivanje kapetana Paje, pop je odgovorio da ne zna ništa; a na grdnje što je kao jedan hrišćanski sveštenik pristao da Turcima bude špijun, odgovara da je navikao da bude uvek na strani jačega!!! Nisu bili streljani.Posle ručka prisustvovao sam jednom novom i potpuno srpskom prizoru: u jednom kraju logora sede u krugu šest svirača u gajde i gusle. Oni sviraju i pevaju o smrti kneza Lazara na Kosovu. Vojnici prave krug oko pevača, slušaju tronuto i sa upadljivim zadovoljstvom pripovedanje o podvizima velikog Kneza. Međutim, treba reći da, iako je muzika tužna i monotona, poezija je prekrasna, i možda je ona nametala respekt koji su vojnici pokazivali.Srpski karakter je u suštini poetski i on se ne otkriva samo u njegovim legendama, u nacionalnim himnama praćenim svirkom gusala, već i po načinu shvatanja religije, ceremoniji kulta, po praznicima, organizaciji porodice, braku i po snovima o boljoj budućnosti. Verujem da fraza poezija materijalizma, koja

izgleda kao jedan čudan paradoks, nalazi svoje ostvarenje u Srbiji, gde je sve pretvoreno u poetično. Smatram da se to ne duguje toliko prirodnim lepotama zemlje, njenim očaravajućim pejzažima, njenoj bujnoj vegetaciji, raskošnom i sjajnom nebu, koliko lancima koji su vekovima vezivali ruke precima ovih vitezova, koji su znali godinama da se odupiru ujedinjenim snagama Otomana i Mađara.Bili su pobeđeni, postali robovi i svetili su se svojim ugnjetačima poezijom. Njihova muza postajala je dražesnija i nežnija što su više stezani lanci. Kako nisu mogli imati drugog oduška osim govora duše duši, služili su se njime i tako postajali superiorni nad svojim tlačiteljima.Za nas, evropske skeptike, legenda o knezu Lazaru izgleda kao dosadna popevka, i pošto smo iz učtivosti čuli par strofa, udaljavamo se da bismo se uputili ka Vasiljevom brdu, na 1808 metara nadmorske visine. Sa tog visa, desno od Javora, vidi se prekrasna panorama: svih sedam planinskih lanaca koji razdvajaju Srbiju od Crne Gore, i usred njih vidi se gradić Sjenica na 1069 metara nadmorske visine, pored reke Uvac, i sela koja naseljavaju male doline između bregova.Na vrhu Vasiljeva brda nađosmo šabačkog episkopa, koji je došao da poseti vojnički logor, sa episkopom iz Užica. Obojica opremljeni dvogledima posmatrali su bitku koja se vodila u prostoru Kukavice; s vremena na vreme, čuo bi se pucanj iz topa.Posetili smo zatim bolnicu i bateriju na Javoru, a posle toga vratili smo se u logor. Prijatelj Vujčić uredio je da se razapne poseban šator specijalno za nas gde smo odlično spavali, pošto smo proveli jedno prijatno veče ćaskajući sa štapskim oficirima. Kažu nam da su odbili Turke i nadaju se da će se sutra odmoriti.Sutrašnji dan je došao, bio je 7. avgust, a oficiri se nisu odmorili, kao ni mi. Ustali smo rano, sreli pukovnika koji kaže mom

francuskom kolegi i meni da je uzjahao konja da bi išao na položaj, iako ne veruje da bi Turci napali treći dan uzastopno. Tražili smo da ga pratimo, i on, pošto je naredio da nam daju konje, dozvoli da pođemo.Šta još da kažem. Krenuli smo u jednu šetnju iz zadovoljstva, a našli se usred bitke u kojoj su topovska i puščana zrna i granate letele kao konfete na svadbi, ili još bolje, kao korijandoli na karnevalu. Možda su Turci, saznavši za naš dolazak, hteli da nam prirede spektakl, nažalost, vanredan i bolan!

 Nastavlja se

Turski prodor i povlačenje po letnjem pljusku

Uzjahali smo konje u osam ujutro, krenuli da obiđemo baterije na Javoru od 12 tučanih topova, koje je prethodne večeri spasao, izuzetno hrabro, srpski kapetan koji njima komanduje. Sa tog položaja ništa se nije primećivalo što bi moglo navesti na pretpostavku o napredovanju neprijatelja; samo se u daljini video veliki dim, koji se dizao iz sela Komrena koje su Turci zapalili.Pukovnik Čolak-Antić krenuo je ulevo, upravo ka bateriji postavljenoj na Velikom Ograđeniku. Tu je sjahao sa konja da ne bi privlačio pažnju muslimana i počeo da osmatra teren.Nebo je bilo oblačno, vazduh topao, svuda potpuni mir, kad ugledasmo iz jedne doline između dva brda, prema Kladnici, kako napreduju turske snage, ugrožavajući položaj Vasiljevog vrha, i desno. Komandant se vrati kod baterije na Javoru, pošto je naredio da se počne sa artiljerijskom vatrom, i pogodi tursku kolonu koja poče da se povlači pod unakrsnom vatrom dve baterije, krijući se u

Pešadija nije izdržala: Srpski izviđ

dubini doline.Poverovali smo da je sve završeno, i pođosmo da doručkujemo u šatoru kapetana koji je komandovao baterijom na Javoru. Naš obrok bio je pečeno jare, koje smo jeli prstima, hleb i vino; zaboravio sam feferone, koje ćete naći za svakim obrokom u Srbiji. Kažu da su zdrave kao sredstvo protiv groznice: iskreno da kažem, više volim tri pilule kinina.Bilo je podne kada je komandant snaga raspoređenih na visu Dolovi, levo krilo Ibarske vojske, javio da velike mase Turaka napreduju prema njegovom položaju. U isto vreme, komandant baterije sa Ograđenika šalje poruku da je prinuđen da se povuče, jer su Turci došli na brdo naspram njih sa većim snagama i, otkrivši jednu bateriju, ugrožavaju povlačenje.Pukovnik Čolak-Antić video je odmah da je stvar ozbiljna, i naredi da se povuku najisturenije baterije uputivši pešadiju da se rasporedi ispred, a topovi da se postave na različita mesta, spremni da otvore vatru na Turke čim krenu. Ukratko, pešadijski bataljoni dobrovoljačke vojske usmerili su se ka ugroženim tačkama. Užička brigada, kao prva, sudarila se sa neprijateljem na suprotnim padinama Dolova. Puščana paljba zameni topove: drugi bataljoni zauzeli su položaj u rovovima između Dolova i Javora, i sve srpske snage nastoje da odbrane položaj na Dolovima, dok baterije sa Javora i Vasiljevog kuka gađaju u bok Turcima koji se penju u jurišu. Ali avaj! sve je uzaludno: Derviš paša je pokrenuo takve snage da ih nije moguće odbiti. Užička brigada počinje da se povlači; kapetan Ilić pokušava sa svojom brigadom iz Čačka da obiđe Turke na njihovom levom krilu, ali je odbijen. Bataljoni nizama, bašibozuka i Albanaca izbijaju na vrh Dolova postavljajući topovske baterije koje ispaljuju granate po nama, upravo kada smo bili u blizini pukovnika, u dolini između Javora i Dolova. Jedan odvažan artiljerijski oficir, Miloš Andrejević,

pade pogođen u srce; više vojnika je ranjeno od eksplozija granata.Turci još napreduju, buka od njihove puščane i topovske paljbe sve više se približava. Pukovnik naređuje da povuku ranjenike iz bolnice na Javoru i prtljag; moj kolega Dik i ja pomislili smo da u povlačenju naš prtljag može da se izgubi, što bi nam teško palo, skoro kao srpski poraz, i spomenusmo to gospodinu Konstantinoviću, bratu od ujaka kneza Milana, oficiru ordonansu komandanta. On nam reče da odmah krenemo u logor Glavnog štaba i da preduzmemo šta treba.

Napustili smo bojno polje upravo u trenutku kada su Turci izbili na vrh Dolova, a jedan iznenadni letnji pljusak okupa nas do gole kože kada nam baš nije bilo potrebno; grad je padao skupa sa bombama i granatama. Sličan prizor nisam nikada video.Stigli smo na mesto gde je bio štab; šatori su još bili na svojim mestima, ali naši prijatelji, i još gore, naš prtljag više ne. Ali zato, dva vojnika, koji su nam ujutro dali svoje konje, dođoše nam u susret i zatražiše svoje vlasništvo. Imali su pravo. Sjahali smo, izmešali se sa komorom, ranjenicima, sanducima topovske municije, vojnicima, i započesmo da pešačimo užasnim putem kojim smo pre dva dana, praćeni provalom oblaka, došli na konjima.Sreća je htela da sam našao na putu jednu granu od koje sam napravio štap, koji me je, ne malo puta, spasao da ne padnem. Išli smo tako dva sata neprekidno pod kišom, po mrklom mraku, putem koji je povremeno ličio na jezero, a ponekad na uglačan pod na kojem se divno klizalo, a između hiljada ljudi, sa kojima nismo mogli da se sporazumemo.

 Nastavlja se

Dobrovoljci poseduju malo vrlina za pobedu

Stižem do mosta na Moravi u Đunisu. Sa jedne i druge strane vojni stražari naređuju da stanemo i upućuju nas jednom oficiru koji, pošto je služio austrijsku vojsku, govori dosta dobro italijanski. Zatraži naša dokumenta, pregleda ih i pošto je našao da su u redu, dozvoli nam da pređemo, ali tek pošto bacimo cigarete. To me je navelo da pretpostavim da je most bio miniran, inače ne razumem čemu jedna takva zabrana, tim više što most čuvaju pešadijska vojska i jedan inžinjerijski odred, pa jedna cigareta ne bi mogla da ga upali.Dva sata kasnije smo u Deligradu. Samo rat privuče pažnju čitavog sveta na neku tačku koja je do tada bila neprimetna. Bez rata, 999 osoba od hiljadu ne bi čulo šta je Deligrad, u kojoj zemlji postoji i na kojoj geografskoj širini se nalazi.Deligrad je malo selo sa tri ili četiri stotine stanovnika, ne računajući četvoronošce, koji su posebno prljavi, pa đubreta ima na sve strane. Petnaestak rustičnih kuća, jedna dosta neugledna mehana i jedna crkva, to je čitavo selo.

Borbe prsa u prsa: Smrt srpskog majora Mihaila Ilića

Ovim kućerinama trebalo je dodati jednu vojnu pekaru napravljenu za trupe u logoru, jedan broj šatora, drvenih baraka ili koliba od zelenih grana, pola skrivenih u šumi, a pola u dolini.Lanac brda u polukrugu štiti Deligrad od jakih vetrova, a dolina Morave, sa rekom u dnu, oblikuje jedan od najdražesnijih i najprijatnijih kutaka koji sam ikada video.Pošto smo pojeli mršav ručak u mehani, prepunoj oficira, dobrovoljaca, regularnih i mobilisanih vojnika i kočijaša iz komore, reših sa kolegom da nastavim za Aleksinac, kad eto jednog podoficira koji je došao da nam kaže kako pukovnik Nikolić, komandant logora, želi da nas vidi.Toliku ljubaznost nismo mogli da odbijemo: prešli smo stotinak koraka niz dolinu, koliko je razdvajalo mehanu od komande logora, i nađosmo se pred jednim čovekom od četrdesetak godina, simpatične spoljašnosti i otmenih manira. Na srebrnastom delu okovratnika imao je dve zvezdice, znaci za čin potpukovnika, na grudima Takovski krst, šapka sa crvenom trakom, obeležjem komandanata brigada. Bio je to Aleksandar Nikolić, isti onaj koji se na čelu Beogradske brigade toliko istakao u više bitaka, naročito u odbrani Zaječara.Pošto je pregledao naša dokumenta, reče nam, na izvrsnom francuskom - pukovnik je bio pet godina u Francuskoj, dve u politehničkoj školi, a tri u školi za mostove i puteve - da mu je žao što nas ne može pustiti da idemo dalje. Najnovijom naredbom generala Černjajeva, koja mu je prispela, zabranjeno mu je da dozvoli prolazak bilo kog novinskog dopisnika. Ostali smo zapanjeni; zatražili smo da vidimo generala. Odgovori nam da general nije tu, vratiće se sutradan, a ako želimo da ga čekamo, biće mu drago da nam ponudi gostoprimstvo.

I, kako to reče, pokaza nam jedan lep šator

evropski napravljen, koji kao da je širio ruke da nas primi, pozivajući nas da pod njim provedemo jednu lepu noć: da, na slami, ali bez društva uobičajenih insekata.Prihvatismo i, pošto smo ostavili prtljag u privremeni smeštaj, počesmo da razgovaramo sa potpukovnikom, koji, izuzetno ljubazan, predloži da uzjašemo konje i da mu pravimo društvo pri obilasku koji je morao obaviti. Nismo čekali da nam dvaput kaže, i krenusmo duž položaja koji je bio postavljen levo i desno od glavnog konzulskog puta, ali tako dobro skriven da onaj koji prolazi ne vidi ništa, kao što ni mi nismo ništa videli ranije. Desno su bili topovi svih kalibara i veličina sa odgovarajućom zapregom i pešadija regularne vojske, levo konjički puk i više brigada dobrovoljaca, koje su bile napravile jedan gradić od baraka sa granama drveća. Svaka četa zauzimala je jednu ulicu. Bilo je tako lepo videti sve to ovde.Srpska vojska sastoji se od jedinica regularne vojske i jedinica narodne dobrovoljačke vojske: i jedni i drugi naoružani su puškama ostragušama i malo se razlikuje od evropskih armija, naročito regularna vojska. Ona se razlikuje od dobrovoljačke po uzdignutom okovratniku koji se nosi na koporanu, dok ga dobrovoljci nose spuštenog; postoje i druge sitnije razlike, ali u osnovi uniforma je ista, jednostavna i komotna.Šapka je austrijskog oblika, koporan liči na italijanski, pantalone na one koje nose francuski vojnici. Sistem logorovanja je sličan evropskom, to jest trouglasti šatori, osim za neke više oficire koji imaju konusne šatore kao turski, koji, iako su širi i prostraniji, imaju tu manu da ih vojnici ne mogu nositi na leđima.

Moram priznati da nisam očekivao tako uređene položaje, tako vojničke, kao ovaj

koji sam video, i zbog toga što je ovde bila raspoređena vojska sastavljena većinom od bataljona dobrovoljaca, koji su na delu pokazali da poseduju veoma malo vojničkih vrlina neophodnih za postizanje pobede.

 Nastavlja se

Pod oružjem 150 hiljada dobrovoljaca bez obuke

Kadrovi vojnog ministarstva podigli su srpsku vojsku pred rat na ukupno 156.410 ljudi, od kojih je bilo samo 5.920 regularnih, a Preostalih 150.490 bili iz reda dobrovoljaca... Velika većina vojske bila je narodna vojska, sastavljena od seljaka do 55 godina starosti. Ta organizacija velikim delom objašnjava srpske poraze, jer su se bacili u borbu ljudi neuki u svemu onome što znači biti vojnik, sa oficirima većim neznalicama od vojnika, koji nisu poznavali, prilikom polaska na granicu, ni rukovanje novim puškama koje su im date u ruke.

Smatram, naime, da je Vlada pustila Srbe da se bore, kao što su se već toliko puta borili protiv Turaka na njihov stari način, svojim oružjem, koje odlično poznaju, možda bi se pretrpljeni porazi pretvorili u pobede, kao što se pokazalo sa Crnogorcima. Celina stanovništva posle 1815. nije postigla takav napredak da bi mogla bez opasnosti da primeni organizaciju, naoružanje i evropsko oblačenje. Htelo se uraditi mnogo, a postignuto je malo.Sada nekoliko reči o utvrđenjima položaja kod Deligrada, koja su toliko uzbudila javno

Turci iskoristili propust srpske inžinjerije: Izviđanje na p

mnjenje poslednjih meseci. Brojna brda, koja stvaraju polukrug unutar kojeg se nalazi selo, prepuna su šančeva, tranšeja, polukružnih rovova, koliba i drugih tvorevina fortifikacijskih radova. Topovi mogu da gađaju unakrsnom vatrom, pa je bilo teško napasti Deligrad s leđa, a i zbog toga što postoji prva i druga kružna borbena linija opremljena tranšejama pod zaštitom baterija koje okružuju čitav položaj. Ali srpska inžinjerija napravila je tešku grešku što nije utvrdila brdoviti lanac s druge strane Morave, između te reke i ravnice oko Kruševca. I upravo je tu grešku iskoristila turska vojska za prodor na srpsku teritoriju, zagospodarivši dominantnim položajima naspram Aleksinca i Deligrada, tako kontrolišući situaciju.Nastavljam svoju priču.Kada smo se vratili u komandu, ručali smo sa potpukovnikom i njegovim štabom, a kada je stigla noć imao sam zadovoljstvo da vidim divan prizor vojnog logora: brda su svetlela od logorskih vatri, šatori osvetljeni prigušenom svetlošću priručnim lampama, blistave zvezde u letnjoj noći davali su vodi Morave srebrnu i sjajnu boju, a stražarski koraci stvarali su harmoničnu celinu dostojnu kičice nekog velikog umetnika.

Posebna čarolija nastala je kada su trube pojedinih brigada zasvirale povečerje: samo po nekoliko muzičkih taktova melodičnog ritma. Eho je odjekivao od doline do doline, kao da raznosi naše sećanje na domovinu, na porodicu, na odsutnu ljubljenu. Bio je to zaista lep i veličanstven prizor i ništa od njega ne bi odudaralo da nije bilo jedne grupe ruskih oficira koji su pravili paklenu buku.Pored jedne vatre, neko obučen u rusku uniformu, neko u mešovitu rusku i srpsku, neko u crvenoj košulji, neko u civilu, ovi oficiri pevali su na svom kozačkom jeziku i skakali, skoro leteli, pokazujući nam, u stvari, bal vampira. Oni su nas uznemiravali

u našem miru i prekinuli mi sanjarenje. Pukovnik nas otprati do našeg šatora i na mekoj slamarici dva prsta debeloj spavali smo kao da više noći nismo oka sklopili.Sutradan 18. avgusta, u četiri ujutro, trube, koje su svirale znak za buđenje, prekinuše nam duboki san. Ustajali smo polako da bismo prisustvovali opštem pričešću vojnika. Ko poznaje religiozne ceremonije, zna vrlo dobro da se ova pričest vrši na kraju molitve, tako što se svakom verniku daje parčence nafore; dali su i nama, iako smo različite vere, jer moj kolega je protestant, a ja... tobožnji katolik.Oko deset časova rečeno mi je da se general Černjajev vratio. Zamolih potpukovnika da nam bude posrednik u molbi da idemo u Aleksinac: on mi to obeća i uputi se prema sedištu Vrhovne komande. U isto vreme videh kako dolazi i razvija se u borbeni poredak duž puta čitav bataljon pešadije, u punoj marševskoj opremi, ali sa lovorovim listom za kapom, znakom praznika.Saznadoh da je to bio bataljon dobrovoljaca Srba iz Austrije pod pokroviteljstvom kneginje Natalije, koja ga je u znak počasti krstila svojim imenom.Približio sam se i odmah ugledao kako dolazi general Černjajev, u pratnji svoga štaba, koji je trebalo da izvrši smotru bataljona pre nego što uđe u borbenu liniju. Kako su pogledi čitavog sveta upereni u ovog generala, u čijim rukama je bila sudbina Srbije, mislim da neću učiniti nešto što će biti neugodno čitaocima ako ovde ocrtam samo u grubim linijama njegov portret.Njegov izgled odaje čoveka između četrdeset i pedeset godina; mršav je i niskog rasta, brade i kose plavokestenjaste, prošarane sedim vlasima, brkova i šiljate bradice na francuski način, obrazi rumeni, pogled ispitivački i živahan, široko i inteligentno čelo. Nastavlja se

Od bogatih sela ostale ruševine i pepeo

General Černjajev nosio je uniformu srpskog generala, to jest crvene pantalone, mundir od crne čoje, sa okovratnikom i manžetnama od srme.

Na srebrnoj podlozi na okovratniku jedna zlatna zvezda sa monogramom, šapka obična od plave čoje sa tri širita od crvene vune. Srpski Takovski krst oko vrata, a dva ruska odlikovanja sijala su na grudima.Došao je do sredine stroja bataljona, stalno u pratnji svojih oficira i jedne osobe u civilu, za koju mi rekoše da je srpski kapetan. Kada je stao, izgovorio je kratak govor na ruskom jeziku, iz kojeg vojnici nisu razumeli ništa, tako da je kapetan u civilu morao da ga ponovi gromkim glasom, ali i tonom propovednika, na srpskom. Što se mene tiče, kao što nisam razumeo generala, tako nisam shvatio ni kapetana, ali govor je morao biti veoma lep, jer su ga vojnici više puta prekidali uzvikom "živeo", a na kraju je bilo jedno "živeo", produženo i bučno.Neko mi je ponovio da je general rekao dobrovoljcima da im je dodelio počasno mesto u prvoj borbenoj liniji za sledeću bitku, što je značilo poverenje u njihovu hrabrost i njihovu ljubav za slovensku stvar, i da je ubeđen da će oni činiti čast imenu koje nose.Kada je završena smotra, vratio sam se pod šator i tu nađoh potpukovnika Nikolića, koji mi reče da je dobio za nas odobrenje da idemo u Aleksinac. Međutim, uvek ljubazan, hteo bi da, pre nego što krenemo, ručamo sa njim. Tako smo i učinili. U tri smo se rastali od divnog i simpatičnog komandanta, a u pet smo već ulazili u grad Aleksinac.Aleksinac leži u podnožju planinskog lanca koji nazivaju Obla glava, brda koja čine

Dobrovoljcima počasno mesto u prvoj borbenoj lin

jedan polukrug. Ispred grada širi se dolina gornjeg toka bugarske Morave, a ta reka teče jednom serijom lepih meandara, skrivajući se ovde da bi se pojavila malo dalje, u dužini oko pet kilometara od Mezgraje do Prćilovice, gde počinje da teče krivudavim tokom.

Ta dolina, jedna od tako plodnih i cvetnih, sa puno naprednih, bogatih sela, sada je samo gomila ruševina i pepela, među kojima proleću puščana i topovska zrna, a nad njima eksplodiraju bombe i granate.Grad Aleksinac je jedan od najljupkijih i najnaseljenijih gradova Srbije. Pruža se duž jedne široke i prave ulice sa poprečnim ulicama; one s desne strane vode u brda preko kojih se pruža put za Deligrad, a one levo na brežuljke načičkane topovima, koji su branili grad.Na kraju ove dugačke ulice nalazi se jedna zaravan gde se završavaju okolna brda; ako se skrene desno, gde se nalazi most na Moravi, odmah ste u dolini. Na drugoj strani su sela: Prćilovica, Žitkovac, Mrsolj, Loznac, Bujmir, Stublina, Tešica i mnoga druga, ponekad skrivena lepim šumicama hrasta i jasena, a ponekad okružena vinogradima i zasadima kukuruza.Kada sam stigao u Aleksinac, turska vojska Abdul Kerim-paše tek je bila prešla granicu, pa sam tako mogao videti golim okom sve te plodne pašnjake i napredna sela. Čerkezi, u pratnji svojih žena sa tovarom petroleja, još nisu bili ostvarili svoju rušilačku nameru koju su preuzeli na sebe.Aleksinac je grad izgrađen evropski: malo, veoma malo turskih kuća i skoro sve na padini brda. Ima brojne magaze sa odećom, oružjem, duvanom i drugim različitim proizvodima i dovoljan broj kafana sa prenoćištima i skoro sve kuće su na sprat.Kada sam tamo stigao, niko od stanovnika nije još pobegao iz grada; svima je izgledalo nemoguće da bi se Turci usudili da mu se

približe. Ali, avaj! Ne samo da su se približili gradu, već su ga čak gađali granatama (a danas su već unutra).

Brojnoj gradskoj populaciji pridodat je veoma veliki broj srpskih i ruskih oficira, lekara iz raznih zemalja, ali najviše Engleza, vojnika svih rodova koji su dolazili i odlazili, smucali se po gradu i izdavali naredbe, poruke i kontranaredbe. Sve to stvaralo je u gradu kretanje kao u groznici.Ta masa stranog sveta bila je preplavila sva konačišta. Na jedvite jade, uspelo mi je da nađem jedan krevet u jednoj već zauzetoj sobi, ali nije bilo moguće da dobijem čist čaršav. Zašto? I pored toga što je Aleksinac bio nešto malo civilizovaniji grad od drugih, ipak je i ovde bio isti sistem: da se ne koriste čaršavi za pokrivanje, da se kuva sa začinima i ljutim paprikama, totalno pomanjkanje nekih vidova komfora, veoma potrebnih u životu, a nikako suvišnih. Spavao sam veoma loše, odnosno nisam spavao, i jako sam poželeo lepi šator u Deligradu.

 Nastavlja se

Požari na ratištu kao erupcije Vezuva ili Etne

Otišao sam sutradan u komandu mesta da bih pokazao svoja dokumenta. Tamo upoznah jednog generalštabnog kapetana zaduženog za novinare dopisnike, gospodina Đorđa Vlahovića, koji govori engleski, francuski, nemački i italijanski. Primio me je sa izuzetnom ljubaznošću i predstavio me generalu Protiću, komandantu mesta, koji je takođe bio ljubazan prema meni; samo mi reče da mi ne može dozvoliti da idem na utvrđene

položaje, jer je nedavno dobio naredbu kojom se zabranjuje svim strancima da odlaze do baterija. To mi nikako nije odgovaralo, jer mi je izgledalo nemoguće da dobro vidim ono što se događa u dolini. Glasovi da Turci napreduju bili su na usnama svima; kretanje trupa koje su stizale iz Deligrada, stalni odlazak baterija i ambulanti potvrđivali su glasine u narodu. Međutim, bila je to naredba više instance koju je general primio i trebalo joj se povinovati.Proveo sam dakle čitav 20. avgust ispred jedne kafane sa kolegom iz Mond istrea, dok je žestoka bitka ključala u dolini, posebno ispored Tešice. Kada bih hteo da opišem sve scene kojima sam prisustvovao, ne bih to mogao nikada završiti: ovde teški ranjenici na nosilima ili u kolima, malo dalje stanovnici tovare pokućstvo na kola i kreću put izbeglištva.Srbi su toga dana verovatno prepustili deo terena neprijatelju, a sutradan je ovaj ponovo preduzeo napade. Dvojica mojih kolega Engleza rekli su mi prethodne večeri da će oni ići do baterija bez dozvole. Dik i ja hteli smo da učinimo isto. Kada smo stigli do okuke odakle se skreće na most na Moravici, naišli smo na stražara koji nam je zabranio da idemo dalje; sa izvesnom satisfakcijom, mada zvuči pomalo egoistično, videli smo kako se prema dvojici Engleza isto postupa. U međuvremenu bitka se nastavljala sve žešće, topovska paljba se čula sve bliže, što je bio znak da neprijatelj napreduje; oblaci crnog dima dizali su se na horizontu, gusti toliko da zamračuju sunce. Bile su to kuće u selima Tešica, Drenovac, Subotno i drugim, koje su gorele. Stizali su ranjenici u izuzetno velikim broju. Na licima stanovnika video se strah, a neke dućane već zatvaraju.Oko dva po podne, saznadoh da se general Černjajev vratio u grad. Kako sam prethodne večeri bio predstavljen generalu Komarovu, šefu Glavnog štaba, on mi je

obećao da će mi pribaviti dozvolu da odem do baterija. Zato odoh do Glavnog štaba gde me odmah uvedoše kod generala. Ne znam zašto je Černjajeva bio glas da "jede" dopisnike, da je apsolutni neprijatelj štampe. Kao što se često događa, taj glas bio je lažan: general me je primio sa svim poštovanjem, iako je upravo jeo mršavi obrok od tri nekuvana jaja i nekoliko sardela. Štaviše, izvinjavao se što me je primio dok je jeo, ali dodade kako mora da se vrati na bojno polje, strahujući da Turci, koji su se povukli oko podne, ne krenu ponovo na juriš sa većim snagama.Nije mi pravio nikakve teškoće oko specijalne dozvole da se mogu kretati kud god zaželim, a to je napisao svojeručno, dodajući da, ukoliko bih imao potrebu za konjem, mogu njemu da se obratim, pa će se on odmah postarati. Nisam gubio vreme da se koristim dozvolom koju sam dobio i, otišavši na brdo levo od grada sa kojeg se videla čitava dolina, mogao sam posmatrati razvoj akcije, napredovanje Turaka, povlačenje Srba i, što je najgore, paljenje svih kuća. Predveče dve armije prestadoše da se tuku, ali sa položaja na kojem sam bio video sam prizor koji se može uporediti samo sa erupcijama Vezuva ili Etne.Čitav horizont imao je boju žeravice, neke vrste polarne svetlosti; stubovi crnkastog dima bojili su dolinu, a među njima su se oslobađali ogromni plamenovi koji su se spiralno dizali u nebo, kao da su tražili osvetu za takav zverski vandalizam. Prizor je bio veličanstven, ali strašan. Jedva sam uz napor prestao da ga posmatram, a i pala je noć.U tom nedelu uništavanja najviše su se isticali Čerkezi, potomci onih stanovnika Kavkaza koje su Rusi isterali ognjem i mačem, a koji su našli utočište u evropskom delu Turske, upravo između Bugarske i Albanije (sic!). Oni smatraju Srbe Rusima, pa se svete ovim stanovnicima zbog svireposti Rusa prilikom osvajanja Kavkaza.

Vrativši se u grad, osetih strah svuda, ne samo zbog onog što se dogodilo u dolini, nego zbog naredbe da se ranjenici evakuišu iz bolnice gde su bili smešteni, i zbog vesti da je drugi turski odred napredovao levo od grada, ugrožavajući utvrđenja.

 Nastavlja se

Stanovnici beže iz ugroženog Aleksinca

Ipak, strah stanovnika uveče bio je ništa u poređenju sa onim sutradan, nakon što je nekoliko turskih granata palo na grad. Panika je bila neopisiva. U jednom trenutku, stanovnici su bežali, dućani su zatvoreni; ostale su otvorene samo kafane, konačišta i prodavnice duvana. Jedan vojnik, već malo zašao u godine, čuvši zvižduk jedne granate, obuzet je takvim strahom da je počeo da beži. Imao je pod miškom jedno burence sa vodom koju je u panici prosipao ulicom. Drugi se više nisu usuđivali da se pokrenu; pa ipak, pale su samo tri granate, a i one slučajno.Međutim, situacija je bila kritična: bilo je dovoljno da se neprijatelj dokopa položaja na Šumatovcu, levo od Aleksinca, pa bi mogao da bombarduje grad.

Stoga je general Černjajev zaključio da je razborito naložiti stanovnicima da odu. Opština je stavila na raspolaganje građanima stotinu volujskih ili konjskih zaprega za prevoz pokućstva. Moj kolega Dik hteo je da ode; ukazao sam mu na nemogućnost da Turci tako brzo uđu u Aleksinac, pa je ostao.U popodnevnim časovima, 22. avgusta, Turci ponovo napadoše i... pobediše. Srbi su isterani iz sela Mrsolj. Jedna horda Čerkeza preplavi selo, potpali unutra vatru; plameni jezici izbijali su iz svih otvora na zgradama. Pucketa obližnje drveće, kuće

Teški gubici: Dolazak konvoja ranjenika u Aleksinac

od drveta posute petrolejom i terpentinom za tren oka postaju plen proždrljive vatre, a gust dim zamračuje poslednje zrake jasnog letnjeg sunca.Oko osam uveče bitka je završena. Aleksinac je opkoljen, osim jednog puta, onog koji vodi ka Deligradu, a na njemu kolona zaprega, kola najrazličitije vrste, koje vuku konji i volovi. Neka su krcata pokućstvom, izbeglicama iz grada, druga, usporenim hodom, prevoze nekoga na samrti; u blizini svih kola su osobe iz porodice koje prate svoje pokućstvo, ili bolničari koji prate ranjenike.Čitav put liči na neku bezobličnu samohodnu masu; u noćnoj pomrčini čuje se monoton bat koraka prekidan s vremena na vreme produženim topotom kopita potkovanog konja nateranog u kas. To jedan vojnik nosi neko naređenje. On prolazi između kola, ljudi, žena i dece, a da nikoga i ne dodirne, sa izvanrednom veštinom dostojnom pažnje. Scena koja liči na beznađe, kakvu nikada nisam video, stezala je srce... Vratih se u konačište.Jedna grupa srpskih i ruskih oficira vršila je pregled teških gubitaka toga dana; taj je poginuo, drugi je ranjen, i u tom nabrajanju ime dopisnika Gazeta dela Borsa (Gazzetta della Borsa) iz Peterburga ošinu mi sluh. Zatražio sam novosti u vezi s njim i odgovoriše mi: poginuo je! Bio je pogođen zrnom koje mu je probilo potiljak, u trenutku kada je pokušavao da izvuče jednog ranjenika. Zvao se I. Jarošenko, imao je 25 godina, simpatične figure, a isto tako i ličnosti; veliko srce, puno poezije i ljubavi. Otrčah u bolnicu da još jednom vidim plemenite crte pokojnika, čiju sam ruku toga jutra stegao poslednji put.U jednoj sali video sam mrtvački kovčeg prekriven belim lanenim platnom na kojem je počivao mladi Jarošenko. Četiri svećnjaka postavljena u četiri ugla osvetljavaju ovaj tužni prizor. Kako je smrt bila trenutna, nije nimalo izmenio plemenitu fizionomiju koja

kao da se smeši. Pored kovčega videh jednu mladu ženu, prijatnog lika, ali izmoždenu i tužnu, kako sedi na zemlji: plela je venac od mirisnog cveća da pokrije mrtvaca. Ta žena je mlada Srpkinja, gospođica Sara Spanić, koja se samopregorno, skromno i predano, da joj nema ravne, posvetila brizi za bolnicu u Aleksincu.Kakva razlika između Spanićeve i izvesnih bolničarki pristiglih iz Rusije, koje su trčkarale bojištem i umesto ranjenih tražile zdrave!Sirota žena nije se odmarala već tri noći, a prethodne večeri našla se između jednog oficira koji je umirao i jednog vojnika kojem je amputirana noga, i koji se borio za život. Jadnica je najmanje šest puta pozivala da dođe neko od osam engleskih hirurga, koji su spavali nekoliko koraka od bolnice. Niko od njih nije hteo da se pomeri, a kada je stigao jedan ruski hirurg, dva ranjenika bila su već mrtva.

Uostalom, stalno sam zapažao izrazitu ravnodušnost za zbrinjavanje ranjenika; ako su bili smrtno ranjeni, bivali su odmah napušteni kao leševi, sa opravdanjem da nema odgovarajućih, specijalnih lekova, ili su ih transportovali drugde gde su stizali mrtvi od vrućine i napora na putu. Srećom, velika većina bila je ranjena u ruku, a samo deo njih je stradao od neprijateljske vatre. Najčešće su se vojnici sami ranjavali da bi se izvukli iz borbe, ili su pak ostajali bez palca i kažiprsta koje je raznela puška ostraguša, čije rukovanje su malo ili nimalo poznavali.

 Nastavlja se

Zdravica generala Černjajeva među topovima

Sutradan, 23. avgusta, top je počeo rano da tuče. Vest da su Turci tokom noći još više napredovali na levom krilu i da napadaju položaj na Šumatovcu doneo je ne više strah, već užasavanje. Mirni stanovnici bili su već otišli, nije bilo nijedne žene na ulici, kuće zatvorene i prazne; malo građana što je ostalo osnivali su grupe, naoružani ko kuburom, ko nekom velikom konjičkom sabljetinom, ko puškom kremenjačom. Na njihovim licima čitala se rešenost na otpor, ali koliko njih bi pružilo otpor kada bi na nesreću Turci ušli u grad? Dok sam posmatrao, vlasnik kafane, konačišta u kojem sam bio smešten, došao je da mi kaže da on zatvara svoju radnju i da treba da se iselim. Ostale kafane-prenoćišta činile su isto. Kuda ići? S druge strane, da li je bilo razborito ostati u gradu dok granate padaju? Ako bi se Turci dočepali Šumatovca, bombe bi nam učinile nimalo prijatnu posetu.Moj kolega Dik i ja imali smo svoj bagaž; nada, da ćemo pronaći neka kola, karuce, konja, nije više postojala. Trebalo je otići do Deligrada sopstvenim nogama, noseći na leđima bagaž. Tužan je reporterski zanat!Vratili smo se u sobu. Ostavljajući jedan kofer koji je bio pretežak, svedosmo svoje stvari na najnužnije, pa pođosmo i mi put Deligrada. Kada smo se udaljili na oko hiljadu koraka od Aleksinca, na vrhu jednog brežuljka stadosmo da se odmorimo. Pošto smo spustili stvari na zemlju, rešismo da sačekamo ishod bitke. Ako bi Turci bili odbijeni, zašto otići? Ako im se pobeda osmehne, bili smo na dobrom mestu da možemo nastaviti put.Ali Turci behu odbačeni i mi se vratismo u grad zajedno sa vlasnicima konačišta, koji su, kao i mi, ostali da sačekaju tok događaja. Našli smo naše stvari koje smo ostavili. Stigle su nam i sve novosti o

Velike žrtve na obe strane: Turska ambulanta tokom bit

pobedi, ali, nažalost, ona je skupo koštala Srbiju! Pali su mnogi njeni sinovi, a među njima i mladi kapetan inžinjerije Protić, brat generala, ubijen dok je nišanio jednim topom.Uveče, 24. avgusta, sretoh generala Komarova, šefa Glavnog štaba generala Černjajeva, i on mi ljubazno predloži da sutradan obiđem bojno polje na Šumatovcu.

Prihvatio sam poziv. Kada sam otišao kod njega, dobio sam konja i vodiča, i za manje od dva sata stigao sam do mesta, onog istog koje Turcima nije pošlo za rukom da osvoje. Stajalo je to utvrđenje na vrhu jednog strmog brda pod vinogradima, a Turci su imali smelosti da se penju preko puta tog golog brda da bi ušli u njega. Zato nije čudo što je čitav vinograd bio pun leševa, koji su već bili u raspadanju i širili neprijatan zadah kojem se vrlo teško odolevalo, i ja, pošto sam video nekoliko, nisam imao daha da nastavim dalje.Među mrtvima zapazio sam nekoliko čerkeskih žena, obučenih pola u mušku pola u žensku odeću, a naoružanih do zuba; one prate svoje ljude u rat, a tuku se sa stvarno muškom hrabrošću.Pošto nije bilo mogućnosti da se sahrane svi ti leševi, general Černjajev, da bi izbegao kakvu epidemiju u ovako toploj sezoni, naredi da budu spaljeni i ja sam bio prisutan kada je izvršena ta kremacija pod vedrim nebom. Na dva kilometra uokolo širio se neprijatan zadah.Kada sam se vratio u Aleksinac, sreo sam se sa generalom Černjajevim, koji je polazio u obilazak i inspekciju položaja. Pozvao me je da ga pratim sa svojim kolegom iz Opinion nasionala (Opinion Nationale) iz Pariza. Prihvatismo, a kako izgleda da Černjajev ne voli da ide ni korakom ni kasom, obišli smo baterije između Aleksinca i Šumatovca u punom galopu. Vojnici dočekaše generala snažnim uzvicima "živeo", a on im se

zahvalio na njihovom držanju prethodnog dana.Kada smo stigli u Šumatovac, sjahasmo i general se postavi da osmatra turske baterije, koje su u dubini, prema Katunu, gađale srpske baterije izuzetnom žestinom. Malo kasnije, jedan vojnik iz konjice dođe i donese obaveštenje da se u šumi, u pozadini Bujmira, vide neprijateljske kolone. Da bi se uverio, general naredi artiljercima iz Šumatovca da gađaju granatama po toj šumi. On ispali prvi hitac, dok sam ja stajao pored njega.Kada je granata odletela, dok su ostali topovi sledili primer prvog, general zatraži bocu izvanrednog mađarskog vina i čaše koje napuni. Dajući mi jednu, a držeći svoju u desnoj ruci, obrati se oficirima i vojnicima: "Pozivam vas da pijemo za Italiju i za njenog kralja Vitorija Emanuela; za tu naciju i tog kralja koji su pre nas vodili borbu za jedinstvo, slobodu i nezavisnost svoje zemlje. Živela Italija! Živeo Vitorio Emanuele!" Jedno snažno "ura", jedno dugo "živeo" odjeknulo je po dolinama i brdima i verujem da je doprlo do neprijatelja.

 Nastavlja se

Grozni prizori u napuštenom turskom logoru

Ta zdravica, to "živela" mojoj domovini, mojoj dragoj Italiji, što se odigralo na vrhu jedne srpske planine dok je odjekivao top, a pod pretnjom neprijateljskih hitaca, duboko me je uzbudilo. Čak sam se i sam ohrabrio i dižući svoju čašu, odgovorih:

"U ime Italije, čiji sam ja ovde skroman predstavnik, zahvaljujem vam. Dozvolite da vas ja pozovem da popijemo za ujedinjenje slovenskih naroda Balkanskog poluostrva, za njihovu slobodu, za njihovu nezavisnost. Živela Srbija! Živeo knez Milan!" Moje reči

Srpska ambulant

izazvaše ponovo "ura" i "živeo", što je odjekivalo čitavih pet minuta. Kada je ponovo nastala tišina, general se obrati mom francuskom kolegi i uzviknu: "Živela Francuska!" Moj francuski kolega odmah odgovori: "Živela Srbija i general Černjajev, koji joj je juče učinio jednu tako veliku uslugu!"Pucnji topova nisu učinili da se neprijatelj, koji ih je ispalio u miru, ne dajući znake života, otkrije. Mrak je već padao, a general mi reče da bi on ostao ove noći kod baterije da pripremi napad za sutradan ujutro, i ponudi mi vodiča za povratak u grad. Uistinu, kako me ostanak čitave noći na vetru i na kiši nije naročito privlačio, oprostih se i vratih u Aleksinac.Na dan 30. avgusta, pošto sam saznao da je turska vojska napustila zauzete položaje naspram srpskog utvrđenja u Šumatovcu i zauzela nove u šumi iznad porušenog sela Bujmir, spopade me želja da odem i posetim mesto gde su Prorokovi sledbenici boravili čak šest dana.Uzjahavši neku ragu, u pratnji jednog oficira i dva vojnika konjice, uputih se u šumu kraj Bujmira, na oko sat i po od Aleksinca. Da bih tamo stigao, trebalo je ići dobra dva kilometra kroz vinograde, a grožđe, pred samo zrenje, ako je i bilo pošteđeno od Turaka, nije bilo od Srba koji, u trenutku kada sam tuda prolazio, bejahu veoma zaokupljeni da beru što više mogu; čovek bi rekao berači, a ne vojnici.

Usput sam prošao kroz šumu Prugovca, gde su bile turske predstraže duže vremena, i mogao sam se uveriti u izvesne grozote koje su počinili Čerkezi, u koje sam teško mogao poverovati.U jednom hrastovom šumarku dva srpska vojnika i dva ruska dobrovoljca bila su obešena za ruke, tako da vise na oko pola

metra od zemlje. Ispod nogu bila je naložena vatra koja je malo-pomalo potpuno izgorela noge ovih nesrećnika, koji su sigurno umrli u najstrašnijim mukama.Malo dalje, tri mrtvačke glave virile su iz zemlje, tri glave trojice vojnika koji su bili živi zakopani. Samo jedan od njih pokušao je da se iskopa iz zemlje, jer je gomilica otkopane zemlje bila kraj njega, a desno rame mu je malo virilo iz nje: nesrećnik je morao učiniti i poslednji napor za spas. To su gnusna dela koja nemaju ime i koja sam, da bih poverovao, morao videti. Krenuo sam dalje - bilo mi je previše...Ono što Abdul Kerim-paši nije pošlo za rukom da učini na levom krilu, napadajući Šumatovac 23. avgusta, uspelo mu je potpuno 1. septembra i to zbog srpskih generala koji, ne prateći njegova kretanja, povukoše trupe sa desnog krila, da bi se zabavljali jednom smešnom i nepotrebnom demonstracijom prema Nišu.Kada su te vesti stigle u grad, saznavši za opasnosti kojima se izlažu, među stanovništvom nastade neopisiva panika, koja je još više rasla kada se saznalo za naredbu generala Černjajeva o hitnom prebacivanju ranjenika u Deligrad i još hitnijem preseljenju državnih službi u Ražanj. Deo stanovništva, koji se vratio u grad, ponovo ode u žurbi koja bi bila opravdana samo da je neprijatelj bio već na ulazu u grad.

I tri inostrana dopisnika, Liber XIX Sijekla (XIX Siecle), Braban Bjen Publika (Bien Public) i Keli Tajmsa (Times), verujući da vide Čerkeze i nizame u svakoj individui, bez oklevanja i bez zbogom, otišli su do Beograda u jednom dahu, šireći duž čitavog puta lažnu vest da su Turci osvojili Aleksinac.Sa kolegom Dikom iz Mond ilistrea ostao sam, tim pre, što sam, unekoliko znajući za

turske navike, bio siguran da do sutradan ničeg ne treba da se plašimo. General Černjajev je o tome verovatno mislio isto, jer nije otišao; a ja, kada vidim da na položaju ostaje Glavna komanda, ubeđen sam da nema opasnosti. Ali, stanovnici Aleksinca nisu bili tog uverenja, pa se isto veče u gradu nije mogla videti više nijedna žena, niti jedan građanin. Neprijatno je reći: mnogi vojnici, praveći se da su ranjeni ili pratnja ranjenika, bežali su na isti način. Tokom noći general je naredio da se sklone topovi sa položaja i da se prevezu u Deligrad. Sutradan u pet časova stiglo je zvanično saopštenje da će grad biti evakuisan, pošto general Černjajev sa 30 hiljada ljudi i 120 artiljerijskih oruđa ne može sprečiti 40 hiljada Turaka i ne znam koliko topova da preseku odstupnicu. Nije se verovalo da je šala; stvar veoma tužna, ali istinita.

 Nastavlja se

Vatre osvetlile brda od Aleksinca do Đunisa

Ne postoji ništa što bi u isto vreme bilo lepše, higijenskije, a neudobnije i manje komforno od života u prirodi. To u principu; ali ako se pak tome pridoda logorovanje jedne hibridne vojske, nešto između regularne i neredovne, sa dosta necivilizovanim navikama, i u kojoj nedostaje od svega pomalo - taj život onda postaje još teži.

Vratio sam se u Deligrad da bih nastavio da prisustvujem vojnim operacijama. Prvog dana kada sam došao u logor, ostao sam na ručku i večeri sa komandantom, ali posle mi je izgledalo da zloupotrebljavam gostoprimstvo i nisam više hteo da prihvatim ljubazni poziv koji mi je više puta ponovljen, pa sam, sa svojim kolegama, bio podvrgnut torturama kantine. Jedna kašika služila je u isto vreme za 10 osoba, jedna čaša za 20, a u jednom tanjiru davana su različita jela. Često, kada smo tražili još hleba, odgovarali su nam umilno "nema", iako je stanje "ima", jer je često kantiner dobijao batine knutom od ruskih oficira i vojnika, pa je za njih ostavljao rezervu. Nije ga bilo briga za nas ostale, Italijane i Francuze, koji imamo manire unekoliko uglađenije. Tokom dva dana moj kolega Dik iz Mond ilistrea hteo je da izvrši probu i da suprotstavi napojnicu prema knuti. Imali smo izvestan rezultat, ali ne takav da smo mogli reći da smo zadovoljni.Ta lepa navika latinskih naroda, ta taksa naizgled dobrovoljna, ali u stvari prisilna, nazivana mancia ili regalia, potpuno je nepoznata u Srbiji. Civilizacija je ovde donela mnoge evropske običaje i navike, ali nije stigla do napojnice: ako jednom kelneru u kafani ili gostionici ostavite čak i najmanju paru, u stanju je da vam deset puta poljubi ruku da bi vam zahvalio.Jednog dana, u Kotraži, pri odlasku poklonio sam basnoslovnu sumu od jedne lire popovom slugi, pošto sam kod popa spavao. Samo što nije kleknuo ispred mene: jedna italijanska lira vredi jedan dinar, a jedan dinar predstavlja 100 para. Sama brojka uplaši.Od 4. do 8. septembra trajala je monotonija prekidana samo potmulom grmljavinom artiljerije, dolaskom nekog špijuna, jednog zarobljenika i mnogobrojnih ruskih vojnika. Oni su dolazili u srpski logor kao u svoju kuću, praćeni izvesnim amazonkama novog soja, koje su, da bi dobile zvaničnu poziciju,

zauzimale mesto u ambulantama i bolnicama. Utvrdio sam da su se više brinule o nesrećnicima dobrog zdravlja nego o bolesnima; o bolesnima se u stvari nisu brinule, ali su nastojale da izgleda da to čine.Na dan 8. uveče, monotonija je bila prekinuta jednom raskošnom iluminacijom koju je general naredio i koja je priređena u čitavom logoru. U čiju čast? U koju svrhu? Istinu govoreći, nije mi nikada uspelo da saznam. Zlobnici - a gde ih nema? - govorili su da je general hteo da proslavi dolazak novoga sultana na tron; drugi, da je to učinjeno da bi poplašili Turke i da oni poveruju da srpska strana raspolaže daleko većom snagom nego što je stvarno ima. Istina je da su sva brda od Aleksinca do Đunisa, koja formiraju neku vrstu dve četvrtine elipse, bila osvetljena kao po danu. Brigada iz Beograda, koja je boravila na brežuljcima preko puta Glavnog štaba, zabavljala se paleći stotinak malih vatri, koje su na razdaljini ličile na velike lampione usred šume. Moje francuske kolege tvrdile su da je to ličilo na Trokadero u vreme večernje iluminacije.

Brigada iz Šapca, koja je bila dublje u šumi, mislila je drugačije. Umesto toliko malih vatri, zapalila je jednu ogromnu, čiji plamenovi su se morali videti na 10 kilometara rastojanja, i postigla lep rezultat zapalivši sve kolibe koje su bile u blizini i veliki broj drvenih trupaca postavljenih kao barikade. Umalo se nije zapalila i šuma, a to se nije dogodilo jer je pukovnik Nikolić dojurio na mesto, naredio da se okolno drveće obori i tako izoluje vatra.Sutradan uveče, spektakl se ponovi sa dodatkom jedne male vojne svečanosti na koju je general Černjajev pozvao i dvojicu francuskih kolega i mene. Bio je to lep, grandiozan, veličanstven prizor. Neka

čitalac zamisli jedno široko, veoma široko dvorište koje može da primi oko hiljadu ljudi. Desno od kapije bilo je nekoliko stepenika koji su vodili na jednu terasu. General Černjajev, general Komarov, vojvoda Vrbica, ministar rata Crne Gore, pukovnik Monteverde, zamenik načelnika Generalštaba, i još petnaestak drugih oficira su na terasi. Razgovaram sa generalom koji mi objašnjava razlog za svečanost: to je zahvalnost Imperatoru Rusije koji je tog jutra, u znak čestitke za pobedu na Šumatovcu, 23. avgusta, a još ništa ne znajući o kasnijim porazima, poslao generalu Černjajevu odlikovanje viteza visokog reda Belog orla, generalu Komarovu Veliki krst Svete Ane, a svim oficirima Generalštaba Krst sv. Stanislava.

 Nastavlja se

Preskakanje vatre uz obilne količine šampanjca

Pored stepeništa jedna grupa od pedesetak ruskih oficira peva nacionalne himne i jednu pesmu podeljenu na solo i horske pasaže, dostojnu da bude u najlepšem repertoaru italijanskih i nemačkih kancona. Kapetan Kusakovski, koji ima prekrasan glas lirskog tenora, peva solo, a ostali odgovaraju u horu, a vino iz Šampanje, koje se nalazi uvek tamo gde su Rusi, kruži između nas i oficira. Pored pevača, dva stanovnika Kavkaza, u njihovim originalnim nošnjama rasparenim srpskim uniformama, sa nekom vrstom drvenih čekića sa veoma dugačkim drškama u rukama, igraju jednu igru koja je neka mešavina fandanga (španska igra),

tarantele (igra iz južne Italije) i monferine (igra iz Pijemonta), čas uspravni, čas na kolenima, polako pa brzo - kao celina dražesno za posmatranje.Mesec na tri četvrtine, u jasnoj noći Orijenta, obasjava tu scenu, osvetljenu skoro kao usred dana velikom vatrom koja gori u sredini dvorišta. Oko vatre stotinak srpskih seljaka i vojnika, sa svojim belim košuljama koje vise iznad čakšira, igraju nacionalno kolo uz zvuke raštimovane svirale, koja ne izlazi iz nepromenljiva i monotona četiri takta, oblikujući tako čitavu muziku te igre. Igrači se drže jedan za drugoga provlačeći jednu ruku oko pojasa levo, a drugu desno od sebe; za nekoliko minuta formiraju krug, zatim dva ili tri reda, i tako od početka. Jedini svirač ide napred i nazad satima, jer kolo nema nikada kraja, a mogu ga igrati dve ili hiljadu osoba, svejedno, što ga na kraju čini izrazito dosadnim.

Nije samo svirač u sviralu taj koji je to činio sam. Bio je takođe jedan Rus od svojih pedeset godina, sa dugačkom bradom i još dužom rubaškom, koji je igrao sam. Zatim je odlazio do vojnika zaduženog da sipa vino seljacima, a uzimajući u ruke bilo kakav sud, punio bi ga Bahovom tečnošću, kleknuo bi, ljubio zemlju, a potom se peo na klupe postavljene ispod terase i vikao generalu "Uraaa!". Taj uzvik ponovili bi svi prisutni.Umorni od pevanja i igranja, ruski oficiri počeli su jednu novu igru, odnosno ko će bolje da preskoči veliku vatru. Ta zabava, započeta pojedinačno, odnosno svaki oficir za svoj račun, nastavljena je u parovima, utroje, učetvoro, a završila se kada je starac koji je vikao "uraaa", nemajući elastičnost mladih, skočio da učini istu stvar i pao u vatru, nagorevši i rubašku i bradu. Brzo su mu pomogli, pa nije imao težih posledica.Verujem da sam prisustvovao različitim

vojnim svečanostima, kako u ratu tako i u garnizonu, ali nikada nisam video ništa slično. Svi ti tako različiti elementi stvarali su jednu veličanstveno harmoničnu celinu, lepu do uzvišenog. Melanholija pesme spajala se sa pucketanjem vatre, kao što se bleda svetlost meseca sjedinjavala sa crvenim sjajem plamena. Silovita igra sa Kavkaza gubila je svoj divlji karakter pored mirnog srpskog kola; nikada zakon suprotnosti nije stvarao lepšu celinu, koja je elektrizirala i opijala, i zbog toga što je pomagalo vino iz Šampanje koje je neštedimice sipano. Uveren sam da, kada bi pala turska bomba u dvorište, niko se ne bi brinuo; ne kažem da bi bilo isto ako bi, umesto jedne, palo dvadesetak. Za sebe mogu tvrditi da nikada neću zaboraviti veče 9. septembra 1876.

Iako su noćne proslave kod generala Černjajeva nastavljene, ipak je život u logoru postao toliko nemoguć, dosadan, monoton, da sam otišao iz Deligrada i 11. septembra našao se u Paraćinu, svom omiljenom mestu, potpuno nesvestan da je Srbija u slavlju povodom godišnjice rođenja Imperatora cele Rusije.Bilo je četiri po podne, vreme toplo; nisam znao kako da utučem vreme, kad sretoh jednog oficira iz Glavnog štaba Černjajeva, koji me je uveo u događanja oko proslave. Reče mi da je u Ćupriji, sedištu ruskih ambulanti, pripremljena velika proslava i pozva me da dođem, iskazujući svoju ljubaznost toliko da mi je ponudio konja, što sam odmah prihvatio.Eto nas na konjima. Za pola sata dobrog kasa prešli smo tri kilometra odličnog puta koji razdvaja Paraćin od Ćuprije. Zaustavljamo se kod "Grand hotela" u Ćupriji, gde je kapetan iz Glavnog štaba Vojtkijevič imao pune ruke posla u pripremi večere, na koju smo pozvani sa velikim izlivima radosti.

Stiglo je veče. Prigušene i blede svetiljke na kapiji svake kuće čine ulično osvetljenje. Orkestar kao u divljaka, u kojem dominiraju bubanj (goč) i talambasi, prolazi ulicama, i zvanice počinju da stižu.

 Nastavlja se

Smederevsko vino ne zaostaje za italijanskim

Prvi dolazi gradonačelnik sa svojom boljom polovinom. On, odeven u evropsko odelo, liči na nekog obućara na praznični dan, a ona, naprotiv, u najlepšoj narodnoj nošnji koju sam ikada video: suknja od crne svile, bluza od snežnobelog platna, vezena na grudima, jakna od crnog somota išarana arabeskama od srme, krojena da otkriva grudi. Somotska skerletna kapa obavijena pletenicama prirodne kose - u Srbiji još uvek ne znaju za pundžu - pričvršćena dijademom od srebra optočenom brilijantima; oko vrata mala vrpca. Ružnjikava je i nešto starija, govori samo srpski.U trenutku kada se vrši predstavljanje, stižu druge zvanice, među kojima tri više nego ružne ruske milosrdne sestre u skromnoj odeći i žena sreskog kapetana, takođe u svečanoj nošnji. To je žena od svojih tridesetak godina, simpatične fizionomije, stasite građe. Obučena jednostavno i elegantno, vidi se odmah da je strankinja, i, gle slučaja, ona je Italijanka, iz Udina!

Čitaoci će se pitati otkuda ona u Ćupriji. Veoma jednostavno, muž joj je Srbin, gospodin Ogledić. Služio je u austrijskoj vojsci, kao oficir inžinjerije, u garnizonu u Udinama; sve ostalo se podrazumeva. Dodaću samo da je brak sklopljen tek posle 1866, nakon što je gospodin Ogledić napustio austrijsku službu.Seli smo za trpezu. Bilo nas je 33. Nije tu bilo prefinjenih jela, ali su bila obilna. Sem toga, posluženje je bilo čisto i primereno osobama koje se poštuju. Nije bilo šampanjca, ali je bio nadoknađen nekim belim vinom iz Smedereva, koje, pravo govoreći, može biti konkurencija vinima Capri i Lacrima Christi.

Supa, kuvano meso, pečena piletina uz salatu od kupusa, u Srbiji se jede presan kupus fino iseckan kao salata, kolač i voće - to je meni. Možda se neki proždrljivac ne bi baš zadovoljio, ali za mene, koji sam posle dva meseca video nešto odabrano i dobro, sve je bilo izvrsno.Nije se čekalo pečenje da bi se počelo sa zdravicama. Odmah posle supe, pukovnik, komandant mesta, pozvao nas je da popijemo za zdravlje imperatora Aleksandra uz kratki prigodni govor. Aplauzi i povici "Živeo", a odmah posle toga jedna pesmica crkvenog ritma koju su u horu otpevali srpski uzvanici. Nisam znao šta je značilo to pevanje za vreme ručka, pa sam zatražio objašnjenje od kapetana Ogledića. Odgovori mi da je srpski običaj, posle uzvika živeo, pevanje strofice koja je neka vrsta molbe Svevišnjem da svojom milošću omogući mnogo godina srećnog života i dobro zdravlje osobi za koju je nazdravljeno.Kapetan Vojtkijevič, u svojstvu Rusa, smatrao je da će odgovoriti pukovniku dižući zdravicu za tada još uvek kneza, a ne kralja Milana. Novi aplauzi, "Živeo"" i odgovarajuća pesmica. Kod pečenja, pije se za zdravlje više ne znam koga; a kod kolača, kao da je u pitanju zalogaj milosti, pukovnik

je ponovo ustao i podigao zdravicu za Italiju koja je bila dočekana oduševljenim ruskim "Uraaa"! Uzvratih na francuskom jeziku kratko, ali srdačno, želju za prosperitet Srbije. Moja skromnost ne dozvoljava mi da kažem na koji način je moja zdravica bila dočekana: ostavljam čitaocima da sami zamisle, pošto znaju na koji način je ime Italije cenjeno i voljeno u tim zemljama.

Posle svečane večere dovedoše jedan orkestar od tri violine i igralo se kolo. Rusi predložiše i jednu contraddanza. Ali, kako su nedostajali igrači, odustali su od zamisli, pa odosmo sa velikim zadovoljstvom da legnemo u odlične krevete, koje je kapetan Vojtkijevič naredio da nam pripreme.Sutradan, pošto smo se oprostili, istog trenutka pošli smo za Paraćin, zatim za Deligrad gde sam saznao za vest da se više ne govori o primirju i miru, nego da su iz Beograda stigle naredbe da se vrše pripreme za zimsko ratovanje. Da vam pravo kažem, nisam zbog toga bio posebno zadovoljan, jer kako je život tokom leta bio dosta težak, može se zamisliti po zimskoj hladnoći, koja u Srbiji nije tako blaga; termometar ostaje stalno sedam ili osam stepeni ispod nule! Da me uteši, moj kolega iz Rapela odveo me je da vidim podzemna staništa koja su počeli da grade u iščekivanju zime.Bile su to široke sobe i dugi hodnici, duboki metar i široki isto toliko, manje ili više dugački, već prema broju vojnika koji treba tu da spavaju. Drvena debla prekrivena slamom, postavljena u nivou terena, činila su krov. Silazilo se u spavaonicu niz pet-šest stepenica iskopanih u zemlji ispred ulaza, koji stalno ostaje otvoren zbog vazduha i svetla. Ako hoćete, ta podzemna staništa bila su lepa, ali ja sam na samu pomisao da

bih tu morao provesti nekoliko meseci osetio da me podilaze žmarci. Srećom, tada bez potrebe, ali ko zna šta će biti uskoro?

 Nastavlja se

Vojska proglasila kneza Milana za kralja

Prošlo je četiri dana bez drugih događaja sem monotone topovske paljbe, jedne manje borbe i jedne oluje. Počeo sam smrtno da se dosađujem, kada sam 16. ujutro bio pozvan da prisustvujem događaju koji je mogao da donese strah od toga da zapali Evropu, ali takođe i da zaplaši Tursku i primora je da sklopi mir. Sve do danas to nije bilo od velikog značaja, osim ako se ne varam, ali sada je ta stvar ponovo dobila veću važnost. Kućerina, koja je verovatno služila kao škola u selu Deligrad, bila je trenutno sedište Glavnog štaba Černjajeva. Ne može se reći da je mnogo napredovala. Iza nje, na nekih 50 metara, bila je podignuta jedna kapela, sa zidovima i krovom od platna. Na vrhu jedan drveni krst. Shodno tradiciji pravoslavne vere, crkva ima u dnu oltar i podeljena je, pomoću platna pričvršćenog konopcem, na dva dela: jedan služi kao sakristija, a drugi za vernike.Oko 10 pre podne pozvao me je general. Kada sam došao, general mi reče da je armijski korpus pod komandom pukovnika Horvatovića proglasio kneza Milana za kralja Srbije. Ujutro, kada se saznalo za događaj u vojsci koja je stacionirana u Deligradu, sve jedinice pošle su tim primerom, pa se deputacije iz svake brigade pojedinačno upravo pripremaju da krenu kod njega, kako bi se izvršilo zvanično proglašenje.I zaista, malo kasnije, počeše da stižu

detašmani vojnika pešadije, konjice, artiljerije i inžinjerije, sa odgovarajućim zastavama, jedna deputacija bugarskih dobrovoljaca sa belo-crveno-zelenom zastavom sa vodoravno postavljenim bojama.

Došla je još jedna deputacija Slovena pod Austrijom sa njihovom belo-plavo-crvenom zastavom, treća mešovita od Bosanaca i Crnogoraca i četvrta od ruskih dobrovoljaca sa crnom zastavom i mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima, kao amblemom u sredini.Svi ti detašmani postrojili su se zauzimajući tri strane četvorougaonika: levo, desno i pravo prema kapeli. U sredini je bio general Protić sa jednim papirom u ruci. U 11,30 pre podne, po suncu koje je žestoko peklo, stiže general Černjajev, u pratnji čitavog njegovog štaba, ministra rata Crne Gore u svečanoj nacionalnoj odeći, pukovnika Horvatovića, nas dvojice dopisnika i nekih stotinak oficira raznih rodova i zvaničnika iz ovoga kraja zemlje. General Protić iziđe napred, objasni šta je bilo ispisano na papiru koji je držao u rukama i pročita poruku novom Kralju, u kojoj se moli knez Milan da prihvati titulu koju mu vojska nudi kao proglas potpune nezavisnosti Srbije.Frenetični povici "Uraaa" i "Živeo", kape uvis, propratili su čitanje poruke, a postali su još snažniji kada Černjajev odgovori: "Glas nacije je glas Boga, i meni ne ostaje drugo, sem da vam se pridružimo i uzviknemo zajedno sa vama: Živeo srpski kralj Milan Obrenović! Živela Kraljica! Živeo srpski Kraljević!"I kao da to nije bilo dovoljno, general pozva prisutne da dođu u kapelu, da bi zahvalili Bogu za srećan događaj, i uputi se prvi. Ne želim da objašnjavam ni kako, niti zašto su arhimandrit, dva njegova đakona i dvanaestak drugih sveštenika već bili u

kapeli, obučeni u svoje odežde. Čim su videli generala, zapevaše crkvene pesme, što je trajalo oko sat i po.

Kao što sam rekao, kapela je bila malešna, pa su samo general i malobrojni iz njegove pratnje mogli u njoj zauzeti mesto i biti sklonjeni od sunca. Čitava masa oficira, i mi sa njima, morali smo ostati vani gologlavi dok je trajala služba. Kakva milina!Na kraju, prestalo je pojanje, arhimandrit, obraćajući se vojnicima i narodu na najčistijem srpskom jeziku, pozva sve da sa njim izgovore tekst zakletve na vernost novom Kralju. I svi, sa podignutom desnom rukom, gologlavi, ponoviše rečenice koje je izgovarao sveštenik, i iz kojih sam razumeo samo Kralj Milan, Kraljica Natalija, i kraljevski Princ. Kada je zakletva završena, baterije sa položaja započeše plotun od 101 pucnja za svakoga. Možete zamisliti kakva je to buka bila! Treba dodati da su po čitavom logoru vojnici pucali iz pušaka u vazduh i vikali "živeo", što bi zaglušilo i gluvog.Ta terevenka trajala je čitav dan. U popodnevnim satima malo se smanjila, da bi predveče ponovo krenula još snažnije. Sva brda su bila blistavo osvetljena pomoću velikih vatara, raketa i vatrometa koji su dolazili sa zaravni ispred Glavnog štaba, gde je jedan skup više od dve stotine, što oficira, što ruskih dobrovoljaca, bio zaokupljen slušanjem devetnaest pevača sa Kavkaza koji su stigli tog jutra. Oni su prisutne proveli kroz čitav repertoar ruskih narodnih pesama.

 Nastavlja se

Između pobratima i posestrime nema krivokletstva

Dok su pevali pevači sa Kavkaza, srpski seljaci i vojnici, napravivši krug oko jedne velike vatre, igrali su kolo, uz svirku neizbežne svirale. Međutim, ovoga puta antipatična igra bila je različita od uobičajene: igrači su u njoj učestovali u paru. Zapitao sam za razlog i bilo mi je odgovoreno da se u praznične dane Srbi nikada ne odvajaju od svojih pobratima.Taj običaj bio je toliko čudan da sam pomislio da bi čitaocima bilo drago da o tome nešto šire znaju. "Nema mladog Srbina bez brata", kaže jedna stara izreka koja je još iz epoha legendi. Institucija pobratima, ili braće po želji, potiče iz davnih vremena, sada običaj unekoliko napušten u nekim delovima Srbije, ali je na jugu još veoma prisutan. Drugog ponedeljka posle Uskrsa, mladi odlaze u dotična sela, trava na grobljima je obnovljena, sveža je, bujna. Oni je očupaju najvećim delom i pletu zelene venčiće. Zatim mladi s jedne, i mladi sa druge strane, u ime Boga i svetoga Đorđa, sjedinjuju se ljubeći se kroz venčiće koji se na kraju razmenjuju, i bratimljenje je obavljeno. Onda se oni, koji su odlučili da obave to mistično bratimljenje, upućuju ka crkvi u pratnji rodbine i prijatelja. Sveštenik očita molitvu i blagosilja braću, koji se pred Bogom zaklinju da će zauvek ostati verni, da će im sve biti zajedničko, da će se boriti jedan pored drugoga za domovinu i da će osvetiti onoga koji prvi padne.Ono što je još čudnije, jedan čovek može da izabere jednu posestrimu, a čim je izabrana, dužan je prema njoj da gaji poštovanje i zaštitu brata, a da nikada

Ratna pustošenja: Čerkeski stražari pored zap

osećanje drugačije prirode ne može da se izmeša sa bratskom ljubavi. Nema slučaja da je neki Srbin izdao takvu zakletvu! Ponekada se pobratimi ogreše o svoju zakletvu, ali između pobratima i posestrime ne govori se ni o jednom slučaju krivokletstva.Jedan sličan običaj nalazi se u istoriji antičkih Skita. Oni su, međutim, umesto da potvrde svoje bratimljenje pred sveštenikom, ispuštali krv u jedan isti sud, a potom su u toj pomešanoj krvi kvasili svoje mačeve; osim ove razlike u formi, običaj je identičan. A sada, vratimo se nama.U 10 uveče general nas je pozvao na večeru. Uz zdravice, šampanj se točio neštedimice. Srećom, mi stranci bili smo pošteđeni i mogli smo da ćutimo, što drugi uglavnom nisu činili, jer im je vino dobrano odrešilo jezik. Tek u ponoć mogli smo da se vratimo pod naš šator i spavamo dubokim snom. Turci, kao učtivi ljudi, nisu uznemiravali feštu nijednim jedinim puščanim metkom.

Narednih dana dosada se vratila da gospodari logorom. Jedina stvar koja nam je unekoliko skrenula pažnju jeste dolazak Turaka u srpski logor. Jadnici, pošto više nisu čuli topove niti puščanu paljbu, poverovali su da jedan običan prekid vatre znači i primirje. Hteli su da se zabave i popuše, u čast Alaha, po jednu cigaretu u logoru nevernika odakle više neće izići. Pošto je general Černjajev u svojoj ljubaznosti otišao dotle da im odobri besplatan put čak do Beograda, naredio je da ih isprate, u znak počasti, konjanici naoružani sabljama, revolverima i karabinima.Prvog dana ja sam uzjahao konja u društvu ljubaznog potpukovnika Nikolića, komandanta logora. Želeli smo da

prošetamo najugodnijim predelom pored Morave. Pri povratku susretosmo neke oficire koji su nam rekli da je jedan pukovnik nizama u srpskom logoru, i da je došao da traži primirje. Veoma čudne glasine, rekla-kazala, kružile su na usnama svih, neke su tvrdile da Turci više nisu imali municije, druge, pak, da se kuga raširila u njihovom logoru.Od svega toga nije bilo ništa. Da je bila istina, general Černjajev, umesto da pošalje svog načelnika štaba, generala Komarova, da vidi šta želi turski pukovnik, jednostavno bi naredio pokret svojih trupa i prinudio neprijatelja na predaju ili na povlačenje ka Nišu.Da bih shvatio tačno šta se zbiva, uprkos noći koja je već pala, zamolio sam potpukovnika Nikolića da mi da drugog konja, i pošto sam ga dobio, punim galopom uputih se ka Bobovištu, malom selu na desnoj obali Morave, na pola puta između Aleksinca i Deligrada. Tu se prema logoru, kojim je komandovao major Peterson, uputio pukovnik nizama, Mustafa-beg.

Posle pola sata jahanja, susreo sam se sa generalom Komarovom koji mi reče da još ne zna ništa određeno. Jedan njegov oficir, kapetan Maksimov, razgovara upravo u tom trenutku sa turskim izaslanikom. Sačekasmo povratak Maksimova koji nam je ispričao kako je pitao Turčina da li je tačno da traži primirje, a da mu je ovaj odgovorio da nije. Nastavlja se

Rusi-oslobodioci uveli svoj red u Beogradu

Ostao sam u Beogradu u iščekivanju događaja. Moj prijatelj Lemej vodi me u hotel Srpski kralj (Re di Serbia) uveravajući me da će nam tamo biti veoma dobro. Tamo smo ostali nekoliko dana, a zatim

Uz bratsku pomoć stigli i novi običaji: unutrašnjost jedne k

smo bili prinuđeni da odemo zbog neprekidnih krađa, kojima smo bili izloženi. Ako je u unutrašnjosti Srbije život veoma jeftin, to se ne može reći za Beograd. Za strance je sve veoma skupo, a što je još gore, vlasnici hotela i gostionica, zlouptrebljavajući činjenicu da stranci ne znaju jezik i cene u zemlji, prave nemoguće račune dodajući ono što nikada niste uzeli ili uračunavajući i dane kada niste bili u sobi.

Skandal je bio tako veliki, organizovana krađa tako širokih razmera, da je vlast morala da se malo pozabavi i istakne određenu tarifu, deleći hotele i gostionice i utvrđujući tarife za sobe i za hranu. Svako bi poverovao da će na taj način zloupotrebe biti eliminisane, ali vraga! Gostioničari su po cenama koje je utvrdila policija davali tako bedne obroke, da je prihvatanje njihovih cena bilo manje zlo. Ni to im nije bilo dovoljno: dok sedite za stolom, donosili bi vam vina koja su vam posle naplaćivali pet ili šest lira po boci, dajući mu neko strano ime, dok je ono bilo domaće.Prvih osam dana boravka u Beogradu, susreo sam ne malo poznanika, skoro sve članove Glavnog štaba Ibarske vojske, dobrih prijatelja, sa kojima sam proveo nekoliko dana na planini Javor. Oni su menjali raspored, odnosno očekivali su ga, s obzirom da Ibarska vojska, svedena na dve obične brigade, nije više imala potrebu za Glavnim štabom. Tim brigadama komandovaće general Novoselov, koji za svoje oficire nije želeo Srbe, koliko god da su bili briljantni i inteligentni. Video sam, dakle, ljubaznog kapetana Paju, onoga koji me je primio kada sam stigao u logor na Javoru, braću Garašanin, Miškina, Konstantinovića i najzad kadeta Vujčića, ali nije mi bilo suđeno da ponovo vidim hrabrog majora Mihaila Ilića, tog sjajnog oficira, tako

inteligentnog i otmenog. Jedno tursko zrno pogodilo ga je u grudi, kada je, na čelu svojih vojnika, pokušavao da preotme od neprijatelja vrh Javora. Umro je kao junak. Neka mu je laka crna zemlja!Posmrtni akordi privukli su moju pažnju i trajno se urezali u moje pamćenje. Bila je to pratnja na poslednji počinak dva oficira umrla od ranjavanja.

Jedan detašman pešadije predvodio je povorku, zatim je išla muzika, potom jedan sveštenik sa duhovnom odeždom i velikim krstom u rukama. Dva otvorena mrtvačka kovčega nosili su za njima po šest oficira. Tela pokojnika bila su prekrivena samo velom po običajima pravoslavne crkve, mada se, prilikom spuštanja u zemlju, kovčeg zatvori. U pratnji su još bili jedan arhimandrit i dva popa u odeći za božiju službu, a povorku je završavao još jedan odred pešadije.Iako ovi pogrebi nisu bili veličanstveni, ipak je imponovala odata počast, jer bili su to Srbi koji su umrli za svete ideale nezavisnosti i slobode svoje domovine. Kako ne skinuti kapu sa poštovanjem pri prolasku njihovih posmrtnih ostataka? Tako sam učinio ja, a sa mnom i svi prisutni.Gde je sada Beograd koji sam upoznao pre tri meseca? Kuće, džamije, lepe žene, Sava, Dunav, užasna kaldrma bili su još tu, ali su mir i spokojstvo nestali dolaskom Rusa, koji su naređivali i komandovali da je bilo zadovoljstvo posmatrati ih. Običaji stanovništva, prilično primitivni i slobodni, povukli su se da bi ustupili mesto ruskim: čaj, šampanjac, knuta i rublja - eto šta sam našao u Beogradu prilikom povratka. U devet sati uveče još uvek je sviralo povečerje, u deset stražari su se postavljali na svakom uglu ulica, a jadni građani, kada bi videli da dolazi neka družina Rusa, skrivali su se u najbližem ulazu ili bi se prilepili uza

zid, i koliko god džumbusa pravili "moskoviti", nisu se usuđivali da im kažu da idu na spavanje. U najmanju ruku dobili bi udarce knutom, a ako bi se uvredili i usudili da reaguju, prošli bi još gore. Ne dira se u Ruse, braću oslobodioce, jer ih je general Černjajev štitio. A ko je u Srbiji bio od njega veći!

Nekada su u deset uveče kafane morale biti zatvorene. Bila je to smešna naredba, ako hoćete, ali se to poštovalo. Međutim, sada u dva, u tri sata ujutro mogle su se još uvek naći otvorene sve kafane, sve gostionice i druga slična mesta. Punč se isparavao iz čaša, šampanjac se točio, a pesmama i galami nikad kraja. Muškarci i žene pravili su gužvu tako da ste imali osećaj kao da ste u nekom od Danteovih krugova pakla; tim više što su kroz gusti dim od cigareta stvari izgledale drugačije nego pri jasnoj svetlosti. Ponekada bi koji policajac, privučen galamom, provirio u kafanu. Videvši da su Rusi, oprezno se povlačio pošto bi skinuo kapu.

 Nastavlja se

Zamalo ženska revolucija zbog policijske zabrane

A ovde mi dug prema objektivnosti upravo nalaže da izjavim da skoro nikada nisam video, tokom svojih dugih

putovanja po unutrašnjosti zemlje i svog najdužeg boravka u ratnom logoru, srpske seljake ili vojnike pijane. To je najtrezveniji narod koji sam ikada video, što nije slučaj sa Rusima koji su došli u Srbiju. Uopšteno govoreći, oni su ono najgore što je Rusija imala. Tu je bilo velikih imena, ličnosti koje su se isticale svojim sposobnostima, bogatstvom i po rođenju, ali njihov broj je

Ostavka zbog svađe s generalom Černjajevim: P

neznatan u poređenju sa masom.Počinjali su da prave džumbus u kafanama, zatim, polupijani, ili potpuno pijani, izjurili bi na ulicu, i teško ženama koje bi sreli. Za njih nije bilo razlike između žene iz naroda i velike gospođe; hteli su da sve popuste pred njihovom pohotom. Te scene, ponavljajući se više noći, izazvale su sramne skandale. Prepričavali su se neobični događaji, čije su žrtve bile, ili mogle biti, zato što su otmene, poštovane i poznate gospođe, koje su slučajno naletele na te pijandure. Nisu izostajali ni pucnji iz revolvera, tako da je vlast morala intervenisati. Da bi se izbegle još gore stvari, onaj čestiti čovek, šef policije, stari znanac čitalaca, objavio je svoju sjajnu Objavu (naredbu) kojom se zabranjuje - imalo bi razloga da se veruje - pijancima da se smucaju po gradu. Ali, ne! Zabranjivalo se ženama -izuzimajući one koje pripadaju diplomatskom koru - da izlaze iz kuće, pošto otkuca osam i po uveče.Ova naredba šefa policije samo što nije izazvala žensku revoluciju, koja bi bila opasnija nego turska najezda i neposredno bi ugrozila oči uvaženog funkcionera. Ne želim da verujem u ono što su govorili zlobnici, a to je da je veliki deo nežnijeg pola, kada se saznalo za ekcese Rusa, bio obuzet ludom željom da izlazi noću.

Ali srećom, kako je Beograd u to vreme nudio samo strašnu dosadu, muževi, verenici, zaljubljeni i ljubavnici, veoma zadovoljni osnovnim crtama i duhom naredbe šefa policije, umeli su da smire uzbuđene, potresene duhove svojih voljenih osoba, ili boljih polovina, ako se baš želi, pa su Beograđani sprečili mogući "rat".Bilo je srdžbe koja je dovela do veoma ozbiljne svađe između ministra rata, pukovnika Nikolića, i generala Černjajeva,

izazvane beskrajnom pristrasnošću generala prema Rusima na štetu srpskih oficira. Svađa se završila Nikolićevom ostavkom, koju je knez prihvatio, s mogućnošću da poslednju reč među dvojicom protivnika kaže oružje.Posle niskih temperatura u Deligradu, u Beogradu sam zatekao atmosferu punu elektriciteta koji predskazuje kišu. Međutim, ona je donela znatno zahlađenje: Reomirov termometar je sa 32 stepena za tren oka sišao na 14. Ni akrobata ne bi sa većom opuštenošću izveo tako veliki salto mortale.Veoma brzo sam poručio zimsku odeću. Posle dva dana, lepo jesenje sunce sijalo je nad Savom i Dunavom skoro kao da mi se ruga. Malo-pomalo, termometar se vratio skoro na pređašnje stanje. Temperatura je porasla, sunce je peklo, a zimsko odelo koje mi je krojač doneo, sa tačnošću koju je teško naći kod evropskih krojača, kao da me je gledalo sa izvesnom čežnjom, zbog čega bih poželeo da ga obučem, uprkos 27 stepeni koliko pokazuje termometar.Borba između toplog i hladnog mi je izgledala slična ratu između Srba i Turaka: oni koji predstavljaju hladno zadaju dobar udarac onima drugima, zatim gube snagu, a postepeno i sve što su osvojili, da bi ostali na polaznoj tački, ili skoro tako. Međutim, u prirodi je stvari da će hladno u određeno vreme nadvladati toplo, kao sada; u drugom godišnjem dobu mora pobediti drugi. Tako je bilo sa našim zaraćenim stranama: danas je pobeda za Turke, sutra će biti za Srbiju. Na kraju, neće biti ništa osim nekih pet stotina porušenih sela, nekoliko spaljenih gradova i jedno dvadeset ili trideset hiljada ljudi poslatih na drugi svet.Verovatno je izvesnost da ništa u ovo vreme neće moći da se vidi u Beogradu navela dve sestre kneginje Natalije da se vrate u krilo svoje porodice, u Odesu, gde će, moguće je, imati prilike da prisustvuju pohodu ruskih trupa na Bugarsku. Dve kneginjice, prilično lepe i veoma otmenog držanja, ukrcale su

se na parobrod "Deligrad", vlasništvo Dunavskog lojda, u noći 3. oktobra. Kako je parobrod stigao sa zakašnjenjem od oko dva sata, zbog mnogih putnika Rusa koje je morao da ukrca, dve simpatične princeze imale su zadovoljstvo da se dosađuju dosta dugo u carinarskoj kancelariji u Beogradu, pretvorenoj za tu priliku u čekaonicu. Knez Milan i više oficira njegovog vojnog okruženja pravili su im društvo. Knjeginja Natalija nije išla do broda, jer joj zdravlje nije još dozvoljavalo da iziđe iz kuće. Iz istog razloga, dva dana kasnije, nismo je videli da prisustvuje službi božijoj za vojnike, koja je obavljena na putu za Topčider, upravo na čistini ispred velike konjičke kasarne. Tu je bio improvizovan jedan oltar. Služio je episkop sa svojom svešteničkom svitom.

 Nastavlja se

Ristić namerno zakasnio na blagoslov topova

Duž puta, postrojena u borbenom poretku, licem okrenutim oltaru, bila je jedna baterija od šest malih brdskih topova nedavno izlivenih i montiranih u fabrici oružja u Kragujevcu.Knez, u pratnji svog Glavnog štaba, ministra rata, ruskog generala Novoselova, novog komandanta Ibarske vojske i drugih civilnih i vojnih ličnosti, prisustvovao je, sa religioznom revnošću, molitvi. Pratio je

Uz ratni izveštaj precizna slika ratišta: Bitka za Zaječa

episkopa kada je krenuo do centra baterije da bi je blagoslovio i uputio molitve Svevišnjem, kako bi pucnji, koje ovi topovi budu ispalili, uspešno koristili srpskoj stvari. Izgledaće neobično da jedan episkop hrišćanske vere priziva Boga za masakre i prolivanje krvi! Ali popovi, ne samo da mole za taj pomalo nehuman cilj, već i podstiču u ime Gospoda, pa makar on bio drugačijeg mišljenja. Oni idu svojim putem, pa ko je dobio, dobio je.Posle blagoslova i odgovarajućih pojanja, knez je izvršio smotru baterije, osmotrio oruđe, topove od blistave bronze, ostavljajući utisak kao da mu se ovo smrtonosno oruđe veoma dopada. Izgovori nekoliko prigodnih reči, bar pretpostavljam da su takve bile pošto su izrečene na srpskom, a zatim naredi polazak. Trubači, duvajući u svoje instrumente, krenuše putem koji treba da ih odvede do Ibarske vojske, kojoj je baterija bila namenjena. U trenutku kada je počeo pokret napred, stiže Njegova ekselencija, predsednik Vlade i ministar inostranih poslova Ristić. Priča se da je stigao kasno, jer je kao slobodni mislilac i istovremeno pristalica i pobornik mira svojim odsustvom nameravao da protestuje, i protiv blagoslova, i protiv polaska.Nakon prisustva službi, a pošto sam se našao blizu nove bolnice, isključivo za ranjene ili bolesne ruske oficire, koju je organizovao Sveslovenski komitet, poželeo sam da uđem, kako zbog neobične činjenice da u tom lečilištu služe samo žene, tako i zbog svega lepog što su mi o njemu rekli. Čitava bolnica ima samo pet prostranih soba, u svakoj od njih je po šest ili sedam kreveta takve čistoće da je tako nešto teško naći u bilo kojoj drugoj bolnici u svetu.Svaki bolesnik pored kreveta ima stočić na točkove, jednu fotelju i malu biblioteku, a na podu mekani tepih. Zidovi su blistavo beli, strujanje vazduha tako dobro da nema neprijatnih mirisa. Svi lekovi i druga

sredstva odmah posle upotrebe uklanjaju se ispred bolesnika i ostavljaju u zasebnu sobu, u kojoj je jedna apoteka dostojna da bude u nekom velikom gradu.Ova bolnica nije vredna pomena samo zbog udobnosti i luksuza, zbog svoje čistoće, već i zbog činjenice što u njoj nije bilo hirurga već... kako bih rekao, a reći ću, hirurkinja (chirurghesse). Direktorka, gospođa Olga Strakov, žena je od oko četrdeset godina, završila je studije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu i dobila diplomu nakon što je položila sa najvišim ocenama sve ispite iz hirurgije, medicine i patologije.

Sa njom su još četiri doktorke, zadužene isključivo za operacije i lečenje ranjenika, a uveravaju me da te gospođe operišu sa takvom odlučnošću i lakoćom da bi to činilo čast i najiskusnijem hirurgu. Prema izraženoj želji doktorke, sve osoblje je ženskog roda, pacijenti u bolnici su samo muškarci.Drugog dana, samo da bih ubio vreme, pošao sam u bolnicu br. 3, gde je bilo nekoliko lekara Italijana. Nekadašnja Vojna škola ili Akademija adaptirana je u bolnicu. Tu je bilo 26 bolesničkih soba od osam do deset kreveta, skoro svi zauzeti. Neverovatan slučaj, bilo je veoma čisto! Verujem da se to duguje ne samo različitim stranim lekarima, već i inteligentnim i oštrim naređenjima koja je izdavala gospođa Čolak-Antić, supruga pukovnika, bivšeg komandanta Ibarske vojske. Ova uvažena gospođa, koja pripada najbiranijem društvu Beograda, bila je pokroviteljica bolnice. Ulagala je sve svoje vreme kako ništa ne bi nedostajalo: bilo lekovi, bilo konac, zavoji i drugo. Zahtevala je od svojih potčinjenih takvu čistoću, kakvu je veoma teško naći u Srbiji. Mlada, ne i lepa, ali izrazito simpatična, sa lukavim i šeretskim očima, obrazovana, živahna, lepo vaspitana i odlučna, bila je obožavana od svih

ranjenika. Verujem da bi mnogi srpski vojnici razneli sebi prst da bi ih ona lečila, mada bi to bili izgubljeni i prsti i vreme.

 Nastavlja se

Srbi imaju religiozno poštovanje prema tradiciji

Obično putnici na jednom parobrodu sačinjavaju zbirku neobičnih lica. Zamislite sada parobrod koji svraća u pristaništa raznih naroda, koji, pored toga što su podeljeni po karakteru, rasi, religiji i običajima, dodaju tome još i nepriliku da su među sobom u ratu ili poluratu. Onda salon postaje neka vrsta menažerije divljih zveri, i uveravam vas da je salon na "Elizabeti" na to veoma ličio.U jednom uglu tri dobroćudne i debele Nemice, majka i dve kćeri, koje su plele, zatim jedan pravoslavni episkop rumunske nacionalnosti, sa sedom i dugom bradom i ne manje dugom i sedom kosom, koji je dremuckao jer nije znao šta da radi. Zatim jedna grupa austrijskih oficira koji su iz Zemuna putovali u Novi Sad, pa građani, čije zanimanje i nacionalnost nisam zapamtio, koji su jeli. To s jedne strane, a sa druge jedan dalmatinski monah koji je čitao neki roman, čini mi se L’Impiccato (Obešeni). Pored, sasvim blizu, skoro kao da žele da pokažu savez između Katoličke crkve i Visoke porte, dva turska oficira, koji su iz Vidina išli u Bosnu, u svojim nizamskim uniformama, sa medaljama na grudima i fesom na glavi. Sa rukama prekrštenim na grudima podnosili su

Odlazak iz Srbije posle četiri meseca: Obale Dunava iznad Zemuna

poglede svih putnika, naročito dvojice Srba, koji su im bili blizu i igrali domine.

Između dva fronta i usred salona šetao je, idući gore-dole, jedan ruski oficir od oko pedeset godina. Nosio je uniformu 17. pešadijskog puka. Kada bi se našao ispred Turaka, gledao ih je užagrenim očima kao da želi da im učini istu uslugu kao što su Čerkezi činili srpskim selima.Najzad, posle 27 sati dosadnog putovanja, prispeo sam u Osijek sutradan... Tek sam noću mogao da krenem vozom za Trst, da bih ponovo video Italiju posle četiri preduga meseca.

***Da se kritika ne sruči na mene, što sam tako olako želeo da izručim priču o tome šta sam video u Srbiji tokom četiri meseca ratovanja, moram reći da ova knjiga mnogima neće ispričati velike novosti, pošto ona ima za osnovu dopise koje sam nedeljno objavljivao u Ilustracione italijana. Za druge će biti potpuno nova, a verujem da će za sve biti poučna, ako ne i prijatna. Nema nikakve sumnje da je Srbija, kao i ostale jugoslovenske zemlje, veoma malo poznata. Nije da, počev od devetnaestog veka, taj mali deo velikog slovenskog stabla nije skretao pažnju Evrope na sebe, doduše na neznatan način. Evropa, sva zaokupljena velikim bitkama koje su se vodile između nove i stare civilizacije, između velikog Napoleona i Svete alijanse, veoma malo se brinula o tome što je šaka heroja pod vođstvom Crnog Đorđa, ili Karađorđa, oslobađala domovinu od muslimanskog ropstva. I sam Napoleon Veliki, kada mu je Karađorđe pisao tražeći od njega pomoć protiv Turaka, nije znao ni da Srbija postoji, tako da je primivši pismo, pitao gospodina De Šampanjija ko je srpski narod, ko je Karađorđe koji traži savez sa Francuskom.

Pa ipak, Srbija nudi velike mogućnosti posmatraču, arheologu, filozofu, piscu. Tamo su navike i običaji potpuno nepoznati u civilizovanim zemljama. Tamo se održavaju, pored navika koje dodiruju pagansko sujeverje, običaji sasvim antihrišćanski i primenjuje ustav koji podseća na rimski.U toj i takvoj Srbiji još uvek je na snazi, cenjena i priznata, što pokazuje religiozno poštovanje koje Srbi imaju prema tradiciji, institucija zadruge (kuće), to jest udruživanje članova iste porodice pod apsolutnom vlašću oca ili najstarijeg iz kuće. Kada sinovi stasaju u ljude i ožene se, očeva kuća postane nedovoljna za nove porodice, sinovi ne napuštaju oca, ali grade jednu novu sobu kao dodatak uz staru kuću. Ako nije dovoljna jedna, izgrade ih dve, zatim još, i kuće se, kako kaže jedan srpski istoričar, pružaju toliko da formiraju čitavu ulicu u selu.Oko oca porodice žive sinovi sa svojim ženama i svojom decom: trideset, četrdeset osoba je tako okupljeno, žive zajedno i rade zajednički. Ocu, dedi pripada rukovanje dobrima i briga za održavanjem reda u kući; za uzvrat svi naslednici mu duguju slepu poslušnost. Očeva vlast je sveta. To porodično osećanje kod Srba je tako snažno, da često pojedinačni interes potpuno nestaje da bi ustupio mesto onom zajedničkom. Kada je otac već prestareo, bira među svojim sinovima najrazboritijeg, najpromišljenijeg, koji nije uvek najstariji po godinama, i predaje mu vlast. Novoizabrani uživa sve prerogative svoga prethodnika: on je taj koji prvi počinje molitve, koji ruča sa strancem. Ako otac umre pre nego što izvrši svoj izbor, porodica okupljena u celini imenuje svog starešinu, a ako se taj pokaže nedostojnim poverenja koje mu je dato, zadruga ima pravo da ga svrgne i izabere mu naslednika. Nastavlja se

Srbi više vole zavisnost od Rusa nego tursko ropstvo

Žena je u porodici na potpuno ravnoj nozi s muškarcem, može da raspolaže svojom imovinom i uzima učešća u odlučivanju. Brak je skoro uvek rezultat uzajamne saglasnosti. Mladić se pojavi kod devojčinog oca ili kod starešine zadruge, moli za ruku svoje drage. Ako je dobije, daje joj prsten, kao znak veridbe, jer jedna stara pesma kaže: "Kao zalog ljubavi, daj mi jabuku, za miris bosiok", ali prsten se ne daje osim kao obećanje braka. Tako, kada devojka ne želi ni da čuje za svog prosca, baca mu jabuku u lice, i sve je gotovo. Ipak, događaju se i brakovi iz interesa o kojima se dogovaraju porodice, ali svakako u daleko manjem broju nego u našim zemljama.Ti brakovi priznati su podjednako kao i oni koji su proslavljeni bez saglasnosti roditelja, koje zakon proglašava legalnim, jer je bračna zajednica zasnovana na ljubavi. Svečanost venčanja veoma je jednostavna: braća i prijatelji verenice, svi na konjima, uz muziku, pesmu i pucnje iz pištolja vode je u muževljevu kuću. Primaju je sestre i jetrve. Mlada ulazi, donose joj jedno dete koje mora da obuče, dodiruje zidove vretenom i nudi uzvanike hlebom, vinom i vodom. Čitavu godinu dana nazivaju je nevestom, ali čim postane majka, prestaje da bude smatrana strankinjom i stvarno ulazi u porodicu. Verenica dobija miraz; ako je otac umro, brat je dužan da podrži sestru i da joj plati miraz, kojim muž ne može nikada raspolagati.

Sve to, kao što se vidi, dosta je primitivno i veoma različito od naših društvenih normi, ali ipak ne dostiže nikada, rekao bih,

pagansko praznoverje verskih ceremonija na svetkovinama.Najveći praznik je Cvetna nedelja, posvećen nastupajućem proleću. Devojke tada pevaju najčudesnije legende, od kojih prenosim sledeću zbog njene osobenosti: Dvoje zaljubljenih grle se na livadi, veruju da ih niko nije video, ali zelena livada ih je videla i rekla belom jagnjetu, ono je to ponovilo pastiru, pastir je ispričao putniku, a ovaj to ponovio mornaru koji je o tome obavestio svoju barku od orahovine, barka to ponavlja reci, a reka obaveštava devojčinu majku.Slažem se da je ovakva legenda veoma jednostavna, ali nije li i puna poezije, ljubavi i bola?Povratak proleća pozdravlja se u Srbiji postupcima kao što Cezar i Tacit svedoče kod starih Gala i Germana: žene beru u planini trave i cveće, bacaju sve u najbližu reku i sutradan idu tamo da se kupaju. U vreme žetve, ako je godina bila sušna, seljaci pristupaju jednom neobičnom obredu, koji podseća na neke od svetih simbola Grčke. Najlepša među devojkama skida svu svoju odeću, zatim je pokrivaju cvećem, travama, lišćem i tako predstavlja dodolu, odnosno livadu koja hoda. Ona prođe kroz čitavo selo u tako slobodnoj, letnjoj odeći. Žena seoskog starešine baca na nju vodu kofom njene drugarice, prizivajući sunce i mesec, tražeći od neba plodonosnu kišu.

Nikada ne bih završio ako bih hteo da ispričam sve neobične i čudne običaje Srbije, tog dela Evrope koji se graniči sa Orijentom od kojeg je delimično preuzela navike i običaje. Putnik koji se tamo uputi,

čak i ako je mnogo čitao, otkriva da Srbija nije još uvek poznata u našim prosvećenim zemljama. Svakako, još nezavršen rat, drugi koji će se pripremati, činiće dobro Srbiji, koja će, zahvaljujući Rusiji, pobedama na bojnom polju biti oslobođena, jer je nemoguće da ona može ponovo biti turski vazal. Ogromne žrtve koje je ova mala država podnela imaće kompenzaciju. Srbija ne samo da će biti nezavisna, nego će se posvetiti intelektualnom, moralnom, političkom i materijalnom preporodu čitavog stanovništva Balkanskog poluostrva. A taj rezultat biće njena najveća slava.Ideja o obnovi starog Dušanovog carstva ne izgleda mi ozbiljna. Mnogi srpski patrioti čeznuće za njim, ali otkada Zapadna Evropa sa svojom uskogrudom, sebičnom politikom, koja je povoljna po Tursku, prisiljava južnoslovensko stanovništvo da se baca u zagrljaj Rusije, oni su shvatili da je svaka nada izgubljena. Zapadna Evropa morala je osloboditi narode Balkana, ujediniti ih u jednu nezavisnu državu, koja bi bila najsnažnija prepreka ruskoj invaziji. To se nije dogodilo, i Srbi, iako nerado, više vole zavisnost od Rusa nego tursko ropstvo.Hoće li to biti dobro ili rđavo za svetsku civilizaciju? Na našim naslednicima je da donesu tu tešku presudu.Napulj, 30. novembra 1876.

 Kraj