Nikola TeslaNikola Tesla

VELIKI GENIJEVELIKI GENIJE

Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.

Svoje ime dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života. Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane,

porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života. “U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: -Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu.

Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta.Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan

za sinovljeve uspehe. “To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.” U Gracu, na studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bezčetkica dobio je sledeći odgovor:

“Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”

Anegdote iz mladostiAnegdote iz mladosti Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.

Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.

Autor: Nikola Tesla Moja mladostMoja mladost

Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon

dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas

srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni...

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam

nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…

Moji prvi izumiteljski naporiMoji prvi izumiteljski napori

Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno

preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.

Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav

iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Teslina kuća u SmiljanuTeslina kuća u SmiljanuTa sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično.

Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim

nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice. Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu.

Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima… Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap. Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti.

Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe. U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta. Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača.

Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren. Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave. Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo.

Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama. Gospić danasBila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti. Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu.

Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.

Teslina kuća u GospićuTeslina kuća u GospićuPo doseljenju u grad započeo sam četvorogodisnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za višu skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje.

Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih želeo. Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što

me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižuci užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu. U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili

moju paznju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.

Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oružjem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale.

Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: “Vade retro Satanas!” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina…

Rat strujaRat struja Krajem XIX veka počela je šira upotreba električne energije. Iako je u to vreme bila nov fenomen, njene pogodnosti su privlačile sve veći broj potrošača. Uporedo sa širenjem električnih mreža povećavao se i broj problema vezanih za njen prenos i distribuciju.

Problemi su proizilazili iz činjenice da je u upotrebi bila jednosmerna struja (DC-direct current) koja je imala svoje mane. Na električnim vodovima dužina i od samo jednog

kilometra padovi napona su bili preveliki, bilo je velikih gubitaka pri transportu električne energije. Zatim, nije bilo moguće jednim električnim vodom dovesti različite napone do potrošača koji su tako nešto zahtevali. Na primer, nekim fabrikama je bio potreban jedan naponski nivo za osvetljavanje, a drugi za pokretanje motora. To je iziskivalo zasebne vodove, što je pak značajno povećavalo troškove prenosa ovog sve više traženog vida energije. Usled novonastalih problema javila su se dva suprotna viđenja rešenja. Na jednoj strani bili su pobornici nastavka korišćenja jednosmerne struje među kojima je bio i Tomas Edison. Njihovo rešenje predviđalo je smeštanje proizvodnje blizu potrošača, tako da bi bilo nepotrebno koristiti dugačke vodove. U drugoj grupi inženjera i biznismena, među kojima je bio Nikola Tesla,

imali su drugačije mišljenje. Oni su smatrali da je bilo neophodno uvođenje potpuno novog sistema proizvodnje prenosa i distribucije električne energije. Taj sistem, koji su oni zagovarali, zasnivao se na Teslinom polifaznom sistemu naizmenične struje (AC-alternating current). Ova dva suprotna mišljenja su izrodila sukob koji je u istoriju ušao pod nazivom „Rat struja“. Taj sukob je od dva saradnika Tesle i Edisona stvorio dva protivnika.

Tomas EdisonTomas EdisonTesla je 1882. godine počeo da radi u Edisonovom ogranku u Parizu. Dve godine

kasnije 1884. po dolasku u Ameriku, Tesla je nastavio rad za Edisona u njegovoj laboratoriji u Njujorku. Iako su im se ideje sukobljavale Tesla je izuzetno cenio Edisona, a o njihovom prvom susretu rekao je: „Susret sa Edisonom bio je značajan događaj u mom životu. Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života sam proveo po bibliotekama čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih Principa do romana Pola de Koka i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svog a života. Međutim ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim“. Različiti pogledi na budućnost elektrifikacije između ove dvojice genija uslovili su njihov razlaz.

Prava je šteta što se to dogodilo, jer ko zna kakve bi se blagodeti za čovečanstvo izrodile iz njihove saradnje. Već 1885. dvadesetdevetogodišnji Nikola Tesla osnovao je svoju sopstvenu kompaniju „Tesla Arc Light Co“. U svojoj laboratoriji je radio na usavršavanju svojih pronalazaka i na stvaranju novih. Od napuštanja Edisona pa do 1888. godine Tesla je patentirao veliki broj pronalazaka iz oblasti polifaznih struja.

Džordž VestinghausDžordž VestinghausUvideo je da postojeće probleme u prenosu električne energije naizmenična struja

može da reši, pre svega zbog lakoće kojom se mogu menjati naponski nivoi pomoću transformatora. Takođe pogodnost u distribuciji je bila u tome što se za neku snagu pri velikim naponima imala relativno mala struja, a kako veličina struje najvećim delom utiče na gubitke električne energije pri prenosu, ovo je bilo izuzetno povoljno. Tesla je svoja otkrića i saznanja predstavio 16. maja 1888. pred Američkim institutom elektroinženjera, kada je održao predavanje: „Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje“. Iste godine Džordž Vestinghaus, i sam pronalazač i preduzetnik, otkupio je Tesline patente u oblasti polifaznih struja, videći u njima rešenje za probleme koji su se javljali pri korišćenju jednosmerne struje. Tesla je napisao:

„Džordž Vestinghaus je za mene bio jedini čovek na svetu koji je u datim okolnostima mogao da preuzme moj sistem naizmeničnih struja i da dobije bitku protiv predrasuda i moći novca. On je bio veličanstveni pionir, jedan od istinskih svetskih plemića kojim se Amerika može ponositi i kome svet duguje beskrajnu zahvalnost.“ Reklamni poster za Svetsku izložbu u Čikagu

U naredne dve godine Tesla je uz pomoć Vestinghausovih inženjera usavršavao svoje patente kako bi ih podesio za praktičnu realizaciju. Ulaskom u partnerstvo sa Vestinghausom i proizvodnjom generatora i motora naizmenične struje, nije sve bilo gotovo. Moćna propaganda, kojoj su pobornici jednosmerne struje pribegavali, bila je na njihovoj strani. Da bi dokazali da postoji opasnost od naizmeničnih struja Edison i njegovi saradnici su ubijali naizmeničnom strujom razne životinje, a ovo je kulminiralo egzekucijom jednog slona.

Snimak ovog događaja Edison je prikazivao na skupovima na kojima je govoro protiv naizmenične struje. Strah od novog i malo poznatog bio je njegov saveznik. Edison je imao običaj da kaže da je jednosmerna struja kao reka koja mirno teče i uliva se u okean, a naizmenična struja kao bujica koja ruši sve pred sobom i plavi preko nasipa. Ipak progresu se nije moglo stati na put. Povodom proslave 400 godina od Kolumbovog otkrića Amerike, u Čikagu je 1893. godine priređena prva sveelektrična svetska izložba. Za posao osvetljavanja su se prijavile Dženeral elektrik (General Electric Company), koja je u međuvremenu preuzela Edisonovu kompaniju i Vestinghausova kompanija.

Hala elektrike na Svetskoj izložbi u Čikagu 1893. gosdineCena koju je Dženeral elektrik dostavio bila je milion dolara. Najveći troškovi su se odnosili na bakarne provodnike koji bi se koristili za prenos jednosmerne struje. Njihovu ponudu pokopala je Vestinghausova koja je bila upola manja.

Svetsku izložbu je 1. maja 1893. godine svečano otvorio tadašnji američki predsednik Grover Klivlend. Uključivši stotinu hiljada šljaštećih lampi osvetlio je celo sajmište, a prizor koji se tada mogao videti na sajmištu jasno je dao do znanja posetiocioma da je budućnost elektrike u naizmeničnoj struji. „Grad svetla“ je bio delo Tesle i

Vestinghausa a napajalo ga je oko devet megavata električne energije dobijene iz generatora takođe smeštenih na sajmu. U Velikoj Hali elektrike Tesla je ponosno prikazao svoj polifazni sistem proizvodnje i prenosa naizmenične struje. Taj sajam je posetilo dvadeset i sedam miliona ljudi koji su bili svedoci pobede Teslinih izuma u „Ratu struja“.

Svetska izložba 1893. godine osvetljena pomoću energije naizmenične strujeNakon ovog događaja više od osamdeset procenata potraživanih električnih uređaja bili su vezani za naizmeničnu struju. Od odustajanja od jednosmerne struje ipak nije u potpunosti došlo. Potrošači koji su bili u mreži jednosmerne struje koristili su je i dalje, ali su vremenom i oni polako prelazili na AC sistem. Poslednjih 1600 potrošača, sa Menhetna, isključena su sa DC mreže 2005. godine. Jednosmerna struja se danas uglavnom koristi u automobilima, kao i u mnogim prenosnim uređajima koji zahtevaju upotrebu električne energije smeštene u baterijama. U električnoj mreži, za proizvodnju i distribuciju električne energije, koja čak i danas uzima sve više maha, preovladava upotreba naizmenične struje. Najveće zasluge za to pripadaju svakako Nikoli Tesli.

Nikola Tesla i sunarodnici Nikola Tesla i sunarodnici ''U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što često biva kod mladih i oduševljenih ljudi. Ali, ako budem srećan da ostvarim samo neke od svojih ideja, biće to dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to delo jednog Srbina...''. Otac Nikole Tesle, Milutin Tesla, inače sveštenik u Gospiću, je prvobitno svom sinu nametao sopstveni životni put, ali je kasnije uvideo da mladi i tada bolešljivi Nikola ima  jedinu želju da bude inženjer. Ipak je uslišio želju svom četvrtom detetu, i u međuvremenu jedinom sinu, i odlučio da ga posle završene karlovačke (rakovačke) realke, na jesen 1875., upiše na studije Visoke tehničke škole, Hemijsko-tehnološkog fakulteta u Gracu.

Milutin TeslaMilutin TeslaMilutin Tesla se odlučio za Grac iz verovatno, više razloga: Od svih tadašnjih ''slovenskih'' univerziteta Grac je bio najbliži, a u to vreme u Gracu je bilo i najviše Srba (i Hrvata) i to ne samo iz Austro-Ugarske, već  i državljana Srbije, Crne Gore i  Bosne. Jedan od Bosanca je bio i Teslin cimer, student pravnog fakulteta, Kosta Kulišić, kasnije

profesor gimanzije u Sarajevu.  Na osnovu njegovih svedočanstava imamo saznanja o '' privatnom životu'' Tesle u Gracu, njegovom ispočetka blistavom studiranju,  kasnijem prepuštanju hazardnim igrama i razuzdanom životu, i odlasku u Marburg (današnji Maribor).Značajno je reći da se Tesla po dolasku u Grac, odmah uključio u rad studentskog društva ''Srbadija'' koje je nastalo kao protivteža udruženjima nemačke omladine. Ovo društvo je izdavalo svoj istoimeni

književno-naučni almanah koji je bio štamapan u tadašnjem centru srpske manjine u Austro-Ugarskoj, u Novom Sadu. Na jednoj od sednica ''Srbadije'', januara 1876. Tesla iznosi saopštenje ''O kapilarnim cevima''. Interesantno je da je Tesla za predmet svog prvog javnog predavanja izabrao istu temu (kapilarne pojave) kao i Albert Ajnštajn, 25 godina posle njega (1901.), kao i Nils Bor 1906. godine. Uz sve ovo treba napomenuti da je Tesla bio neizostavno tačan u pogledu odlaska na predavanja, i za razliku od svojih kolega nije propuštao vežbe ni na 30° ispod nule.

Grac danasGrac danasZahvaljujući izuzetnom obrazovanju svoga oca (Milutin Tesla je govorio italijanski i nemački), zatim entuzijazmu gimnazijskog profesora Martina Sekulića, Tesla je na prvoj godini studija postizao izvanredne rezultate iz svih predmeta i preterivao u čitanju i učenju, što je izazivalo strah kod njegovih mentora, a zbog njih, i kod oca. Kasnije su nastupili drugačiji pomenuti momenti Teslinog života i on je posle smrti oca otišao u Prag, zatim Budimpeštu, Pariz i na kraju na drugi kontinent…

U to vreme u kraljevini Srbiji polako se ka Evropi šire naučni krugovi i Srbija postaje uključena u sva vodeća naučna dostignuća toga vremena. Vodeća ličnost  nauke kraljevine Srbije od osmadesetih godina devetnaestog veka, pa do kraja svog života  je Đorđe Stanojević, rođen 7. aprila 1858. godine u Negotinu.

Fizičar, astrofizičar, meteorolog, profesor fakulteta i vojne akademije, rektor univerziteta u Beogradu, jedan od konstruktora i realizatora prvih hidoelektrana u Srbiji na reci Đetinji (1900.) i na Vučjanki kod Leskovca 1903., tvorac prvih fotografija u boji kod nas, naučnik sa oko osamdeset objavljenih naučnih radova i knjiga u zemlji i inostranstvu. Ali je izgleda najznačajnija činjenica to, da je bio vršnjak Nikole Tesle i praktično jedini čovek ondašnje Srbije koji je bio i lični prijatelj Nikole Tesle, a u određenoj meri i njegov saradnik. Bez ove činjenice Teslina dostignuća iz tog vremena bi nam ostala nepoznanica. Tesla je prihvatio jedini poziv naučnih krugova kraljevine  Srbije, da poseti Beograd, i to je učinio juna 1892. godine. Stanojević je bio član delegacije koja je

organizovala posetu i doček Tesle, na železničkoj stanici u Beogradu . Član delegcije je bio i Jova Jovanović Zmaj, koji mu je napisao i izrecitovao pozdravnu pesmu, (koja se Tesli jako dopala i kasnije je ispunio obećanje dato pesniku da će njegove pesme prevesti na engleski jezik).

Teslu je primio i kralj Aleksandar Obrenović, koji je želeo da tada već uveliko slavnog naučnika odlikuje ordenom Svetog Save prvog reda, ali Tesla kao građanin Amerike nije mogao da primi odlikovanja. U sklopu posete Tesla je održao predavanje u Kapetan–Mišinom zdanju, gde se prisutnima između ostalih obratio i rečima : ''U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što često biva kod mladih i oduševljenih ljudi. Ali, ako budem srećan da ostvarim samo neke od svojih ideja, biće to dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to delo jednog Srbina...''.

Mihajlo PupinMihajlo PupinTesla je potom bio u šetnji gradom, poseti beogradskoj Velikoj školi, a boravak mu je organizovan u hotelu ''Imperijal''. U ta dva dana boravka u Beogradu Tesla je predlagao Stanojeviću da se Beograd osvetli naizmeničnom, a ne jednosmernom strujom, što je Stanojević ipak paradoksalno odbio, uz opasku da taj sistem u svetu još

nije zaživeo. Ovo i nije toliko iznenađujući podatak kada se ima u vidu da tada u ''ratu struja'', Tesli podršku nije dao ni Mihajlo Pupin. Bilo kako bilo, od tada se Stanojević i Tesla mogu nazvati prijateljima. Iduće godine je Tesla predložen za dopisnog člana Srpske Akademije Nauka i Umetnosti, gde nažalost nije izabran, ali je to učinjeno tek sledeće 1894. godine!  Stanojević 1905. osniva biblioteku za opštu i primenjenu fiziku, gde u narednim godinama upoznaje čitaoce sa najnovijm dostignućima nauke i tehnike tog vremena i približava ih radu i otkrićima njihovog zemljaka Nikole Tesle. To često čini svojim delima koje posvećuje svom prijatelju, a najznačajnije je:

''Nikola Tesla i njegova otkrića''(1894.). Tesla je ustupao Stanojeviću tekstove patenata i predavanja i slao klišeje slika i šeme, pa Stanojević, inače poznat u širim naučnim krugovima Evrope, znalački i na najbolji mogući način to koristi i u potpunosti uvodi našu nauku u savremene tokove na polju elektrotehnike.

Elektrana na Đetinji, nekad i sadČinjenica da je elektrana na Đetinji, podignuta samo pet godina nakon Tesline na Nijagari, druga takve vrste na svetu,  deluje sasvim impozantno, i treba znati da su prve dve hidrocentrale podignute zbog fabrika tkanina, pa tako paralelno teče i industrijalizacija Srbije.

Treba istaći i to da je Tesla kao student u dva navrata potraživao stipendiju od Matice Srpske i oba puta bio odbijen. Ipak, je Tesla bio svešteničko dete, a u to vreme sa finansijske strane, u očima ljudi iz Matice to je za njega bila otežavajuća okolnost. Tesla je postao počasni doktor nauka niza evropskih visokoškolskih ustanova: 1908. godine Bečkog politehničkog fakulteta, Beogradskog i Zagrebačkog univerziteta 1926.godine, a od 1936.-1937. Više tehničke škole u Pragu i Gracu, univerziteta u Bukureštu, Grenoblu, Sofiji i drugim gradovima. U najtežim godinama za njega, odbijao je novčanu pomoć od privatnih lica,  čak i od onih koja je poštovao ili industrijskih kompanija. U pismu upućenom od

januara 1935. generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku, g. Jankoviću, Tesla ga je molio da izvesti Mihajla Pupina, da bi svaki pokušaj novčane pomoći smatrao teškom uvredom, i kao znak da je došao kraj njegovom stvaralačkom radu, ali su ga sa teškom mukom nagovorili da prima doživotnu penziju od vlade kraljevine Jugoslavije u visini od 600 dolara mesečno.

Milutin MilankovićMilutin MilankovićU prvim godinama dvadesetog veka bio je zaista veliki broj naših veoma uspešnih i poznatih naučnika u svetskim razmerama. Jedan od njih je bio i Milutin Milanković, koji je uz Slavka Bokšana i Bogdana Gavrilovića, doprineo osnivanju instituta ''Nikola Tesla''. I najzad sledeće godine, Tesla postaje redovni član SANUM-a marta 1937., u svojoj 80-oj godini života i trideset godina posle dobijanja članstva u Američkoj akademiji nauka!?  Teslin najmalađi sestrić, Sava Kosanović, takođe svešteničko dete i sin njegove najmlađe sestre Marice, se vezao za svog ujaka kao što se i Tesla vezivao za svog ujaka Paju Mandića. On emigrira u Ameriku 1941. godine zbog invazije Nemačke i Italije na Jugoslaviju i ostaje uz Teslu sve do njegove smrti 7. januara 1943. godine u potkrovlju ''Njujorkera''.

San jednog genija San jednog genija Nijagarini vodopadiNijagarini vodopadiMalo je ljudi na ovom svetu koji se mogu pohvaliti da su u svom životnom veku ostvarili zamisli koje su imali u detinjstvu. Nikola Tesla je jedan od njih. On se još u mladosti istakao bujnom maštom i imao je veoma dobar način sagledavanja problema, ma kakvi oni bili. Tesla je prvi put čuo za Nijagarine vodopade još u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi koju je pohađao u Gospiću od 1866. do 1870. U toj školi je dobio prva znanja iz oblasti mehanike, koja ga je izuzetno zaiteresovala. Pogotovo je bio zainteresovan za hidrauliku i upotrebu vodenih turbina. O opisu Nijagarinih vodopada, koji je našao u nekoj knjizi, kasnije je zapisao:

„Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.“ Nijagarini vodopadi, danas nacionalni park, se nalaze u Severnoj Americi, na granici između Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. Oni su deo reke Nijagare koja je dugačka 56 kilometara. Na svom kratkom toku ova reka ima ukupan pad od 99 metara, a prave atrakcije, vodopadi i brzaci, protežu se na 13 kilometara dužine ove reke.

Tri vodopada ustvari čine Nijagarine vodopade. Jedan manji Nevestin veo je jednom stenom, ostrvo Luna, odvojen od većeg koji nosi ime Američki vodopad. Treći najveći Kanadski vodopad takođe se naziva i Konjska potkovica zbog svog karakterističnog izgleda. Ova dva manja koja pripadaju Sjedinjenim Državama odvojeni su od Kanadskog vodopada ostrvom Koza. Sva tri vodopada imaju prubližno iste visine oko 55 metara, ali Američki vodopad ima širinu 328 metara a  Kanadski duplo više, 675 metara. Veličanstvenu sliku, koju ogromna količina vode padajući stvara i od siline pada pretvara vodu skoro u paru raspršujući je na sitne kaljice, svake godine vidi oko 15 miliona ljudi.

Ogromni potencijal, koji ovi vodopadi poseduju, oduvek je privlačio ljude  da ga iskoriste. Prvi napor ka tome je učinjen još davne 1759. godine kada je izvesni Daniel Jončers sagradio mali kanal iznad vodopada koristeći ga za pokretanje svoje pilane i tako direktno koristio mehaničku snagu vode. Ipak, sve do 1881. godine, takvi kanali nisu se koristili za proizvodnju električne energije.

Tada je prvi značajni poduhvat elektrifikacije Nijagarinih vodopada izveo Džejkob Šulkof. Pomoću snage prirode proizvedeno je dovoljno električne energije za osvetljavanje vodopada i obližnjeg sela. Za tu svrhu, odnosno za proizvodnju i prenos, korišćena je jednosmerna struja (DC–direct current), i iz tog razloga je upotreba električne energije ograničena na maksimalne udaljenosti do 3 kilometara od elektrane. Dugo je traženo

Te iste 1893. godine posle Svetske izložbe u Čikagu, doneta je odluka o načinu iskorišćavanja hidropotencijala Nijagarinih vodopada. To je bila ujedno i odluka kojoj se i sam Tesla nadao. Međunarodna komisija za Nijagarine vodopade, na čijem čelu je bio čuveni fizičar Lord Kelvin, je 1893. godine prihvatila ponude kompanija koje su predložile upotrebu Teslinog polifaznog sistema.

rešenje ovog problema, a jedno vreme je bila aktuelna i nagrada od 100 000 dolara za onog ko bi rešio problem prenosa električne energije na veće daljine. Zahvaljujući Teslinom pronalasku polifaznog sistema naizmeničnih struja (AC- alternating current), mogućnosti korišćenja značajnog potencijala ovog prirodnog rudnika snage su se višestruko povećale.Sam Tesla je bio mnogo uzbuđen zbog mogućnosti da mu se ostvari san iz detinjstva. Svom rođaku po majci, Simi Majstoroviću, je u to vreme (2. januara 1893.) napisao u pismu: “Radim da bi uzeli moj sistem motora u velikim transmisijama sile na Nijagari koji se sad izvode, a pun sam nade da hoće.”

Prva elektrana izgrađena je oko 2.5 kolometara uzvodno od vodopada. Avgusta 1895. godine ova elektrana je isporučila prvu električnu energiju do susednog grada Nijagarini vodopadi. Pravi podvig ovih pionira je zabeležen odmah sledeće godine. Pošto je Vestinghausova kompanija angažovana na implementaciji sistema prenosa, zasnovanog na sistemu naizmeničnih struja, uspostavljen je dalekovod do grada Bafala.  

.

Udaljenost je bila 35 kilometara od elektrane. Korišćeni su transformatori snage oko jedan megavat, a napon na dalekovodima je iznosio jedanaest hiljada volti. Šesnaestog novembra 1896. oko ponoći u Bafalu je stigla prva količina električne energije. Ovo je predstavljalo prvi prenos električne energije na daljinu u komercijalne svrhe. Reporter lokalnih novina Niagara Falls Gazette izvestio je toga dana:

“Uključenje prekidača u velikoj elektrani na Nijagari zatvorilo je električno kolo što je prouzrokovalo da reka Nijagara poteče uzvodno.”Prvu snagu isporučenu Bafalu, 750 kilovata, dobila je gradska železnička kompanija, ali  je ubrzo lokalna električna kompanija dobila pet puta veće porudžbine od stanovnika Bafala. Broj generatora se kasnije povećao, u narednih pet godina, na deset od prvobitnih tri, a mreža se produžila do Njujorka. Električna mreža se širila gradom, a Brodvej je sijao obasjan električnim svetiljkama napajanih naizmeničnom strujom. Čak je i Edisonov DC sistem u Njujorku uglavnom zamenjen.

Ipak, nije sve bilo na mestu. Mukotrpni sukobi Vestinghausove i Edisonove kompanije osiromašile su obe strane i Džordž Vestinghaus se obratio Tesli za pomoć. Naime, Nikola Tesla je, prema ugovoru o prodaji patenata sačinjenom sa Vestinghausom, trebao da dobija po 2.5 dolara za svakih 750 vati koji bi potekli iz njegovih izuma. Ovo bi značilo bankrot ionako dosta osiromašenog Vestinghausa. Tesla je svoj ugovor pocepao u znak zahvalnosti čoveku koji je razumeo njegovo vizionarstvo. Iako je bio jednako zaslužan za uspeh Nijagare, plodove svoga rada nije mogao da ubira. Kasnije u životu ta vrsta priznanja, kada je i sam bio u finansijskim problemima, bi mu dobro došla. Danas na Nijagari, koja je u svetskim razmerama među većim izvorima hidroelektrike,  postoji više elektrana, kako na kanadskoj tako i na američkoj strani. Ukupna proizvodnja dostiže brojku od 4.4 miliona kilovata električne energije. Na Nijagarinim vodopadima se na američkoj  strani, sa pravom, nalazi spomenik Nikoli Tesli, identičan onom ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Povodom 150 godina od rođenja ovog istaknutog naučnika kanadske vlasti su prihvatile predlog crkve Svetog Đorđa, koja se nalazi u Ontariu, da i na svojoj strani postave spomenik ovom vrhunskom čoveku, jednom od titana među naučnicima.

Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala. Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja. Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.

Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda… Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život. Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Svoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica? Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta. Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave. Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu. Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942. Susret Nikole Tesle i Kralja Petra II Karađorđevića

Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije. U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara

1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata. Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio. …Tesla je bio veliki humanista-čist naučni genije - pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu- a za svoje usluge nije tražio ništa. Novac - on za njega nije mario.Počast - ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.

To je bio njegov stav. Zahvalnost - on je nije očekivao niti je tražio…Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno-skoro nemoguće da se izračuna-koje je sastavni deo naseg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevnice našeg tekućeg napora…” Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju  Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika.

Kosanović je kao diplomata bio na  funkciji  ambasadora Jugoslavije u SAD, od 1946. do 1948. godine. Zahvaljujući njegovoj brizi, opširna arhiva, istorijski prototipi Teslinih pronalazaka i njegove lične stvari, su sakupljene, delimično otkupljene iz banaka i otpremljene u domovinu, u muzej, koji je osnovan 1952. godine i smešten u nekadašnjoj ''Genčićevoj vili''. U muzeju koji se nalazi u Krunskoj 51, i koji jedini čuva originalnu i ličnu zaosatvštinu velikog naučnika, nalazi se više od 160 000 originalnih dokumenata, više od 2000 knjiga i časopisa, istorijsko-tehničkih eksponata, fotografija, orginalnih tehničkih preparata, instrumenata i uređaja. Od 1957. muzej predstavlja jedinstvenu instituciju nauke i kulture jer je jedini muzej koji je ujedno i mauzolej, jer čuva i urnu u obliku sfere u kojoj su smešteni Teslini kremirani posmrtni ostaci. Tesla je naime sahranjen po pravoslavnim običajima, ali je naknadno po želji porodice kremiran.

Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo - sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.

Tesla je zaslužan za niz pronalazaka koji su obeležili savremenu epohu i koji su temelj savremenog čovečanstva. Zbog toga treba zapamtiti ono što je ključno, a što je za sobom ostavio Tesla: - Pronašao je motor na naizmeničnu struju i transformator (osnova svih uređaja koji rade na principu elektromotora). - Pronašao je trofazni elektricitet i doprineo da se naizmenična struja kao osnova elektro sistema distribucije koristi svuda u svetu. - Teslin transformator visokog napona je omogućio razvoj sistema prenosa i prijema televizijske slike, odnosno slike na monitorima kompjutera. Taj transformator mogao je biti naročito podešen da električno pobuđuje Zemlju. - Pronašao je radio. Zapravo sve što može da nam padne naum od svih čuda moderne elektronike, tehnologije, ali i novih naučnih sistema postavljenih u ovom veku, u osnovi ima na ovaj ili onaj način Teslina dostignuća:Sistem daljinskog uprvljanja, aerobil, radar, kontrola atmosferskih prilika, priroda kosmičkih zraka, ciklotron, tačkasti elektronski mikroskop, elektroterapija, detektor laži, frižider, ozonska kupatila, roboti, telefotografija itd.Njegova je apoteoznična preokupacija bila mir, a njegova deviza bila je lepota i samilost.

HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA NIKOLE TESLEHRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA NIKOLE TESLE1856. 10. jula Rodio se Nikola Tesla u Smiljanu u Lici, u Hrvatskoj.1856. 10. jula Rodio se Nikola Tesla u Smiljanu u Lici, u Hrvatskoj.1871-1874 Pohađa višu gimnaziju u Karlovcu.1871-1874 Pohađa višu gimnaziju u Karlovcu.1878 Studira na Višoj tehničkoj školi u Gracu.1878 Studira na Višoj tehničkoj školi u Gracu.1880. Diplomira na univerzitetu u Pragu.1880. Diplomira na univerzitetu u Pragu.1881-1882. Radi u Budimpešti u telefonskom društvu.1881-1882. Radi u Budimpešti u telefonskom društvu.1882. Otkriva u Budimpešti obrtno magnetno polje.1882. Otkriva u Budimpešti obrtno magnetno polje.1884. Odlazi u Ameriku (Njujork) i prve godine radi kod Edisona. Usavršava lučne lampe i 1884. Odlazi u Ameriku (Njujork) i prve godine radi kod Edisona. Usavršava lučne lampe i dinamo mašine.dinamo mašine.1885. Osniva "Tesla Arc Light Company" u Njujorku.1885. Osniva "Tesla Arc Light Company" u Njujorku.1886. Prva primena Teslinih lučnih lampi za osvetljenje velikih gradova.1886. Prva primena Teslinih lučnih lampi za osvetljenje velikih gradova.1887. Osniva se "Tesla Electric Company". 1887. Osniva se "Tesla Electric Company". 1887. Patentira asinhroni motor i prenos električne energije.1887. Patentira asinhroni motor i prenos električne energije.1887. Novembra, patentirao je generatore i transformatore višefaznih struja, indukcioni 1887. Novembra, patentirao je generatore i transformatore višefaznih struja, indukcioni motor sa kratkim spojem i kontaktnim prstenovima.motor sa kratkim spojem i kontaktnim prstenovima.1888. Vestinghaus otkupljuje Teslina patentna prava .1888. Vestinghaus otkupljuje Teslina patentna prava .1891. Patentira transformator za visoke učestanosti.1891. Patentira transformator za visoke učestanosti.1894. Eksperimentiše sa radio-prenosom.1894. Eksperimentiše sa radio-prenosom.1895. Požar uništio Teslinu laboratoriju u Njujorku.1895. Požar uništio Teslinu laboratoriju u Njujorku.1896. Završena elektrana na Nijagari i proradio prvi dalekovod do Bafala.1896. Završena elektrana na Nijagari i proradio prvi dalekovod do Bafala.1898. Prvi put demonstrira daljinsko upravljanje brodom na velikoj razdaljini.1898. Prvi put demonstrira daljinsko upravljanje brodom na velikoj razdaljini.1899-1900. Kolorado Springs. Podiže radio stanicu od 200 kw. Šalje radio-signale na daljinu i 1899-1900. Kolorado Springs. Podiže radio stanicu od 200 kw. Šalje radio-signale na daljinu i proizvodi napone od 12 miliona volti. proizvodi napone od 12 miliona volti. 1900-1905. Gradi veliku radio stanicu sa visokoim antenskim tornjem na Long Ajlendu kraj 1900-1905. Gradi veliku radio stanicu sa visokoim antenskim tornjem na Long Ajlendu kraj Njujorka.Njujorka.1909-1922. Pronalazi turbinu i prijavljuje patente za razne druge izume u oblasti mašinstva.1909-1922. Pronalazi turbinu i prijavljuje patente za razne druge izume u oblasti mašinstva.1943. 7. januara Tesla umire u 87. godini u sobi hotela Njujorker.1943. 7. januara Tesla umire u 87. godini u sobi hotela Njujorker.

Ovaj grupni rad radili su učenici 8/2:

1. Aleksandar Grašić2. Marija Mladenović3. Uroš Janićijević4. Milena Trišić

OŠ” Stanislav Binički” 4.03.2007. godine. U Jasici