Poto su zvanina evropska istraivanja pokazala da e snanu podrku na predstojeim izborima za Evropski parlament u maju 2014. dobiti stranke krajnje evropske levice i desnice, procesi o kojima su praktino svi objektivni i ozbiljni istraivai ve due vreme govorili obelodanjeni su najiroj javnosti: raaju se nove politike prakse levice i desnice i kritiki evropski diskursi glavno su obeleje savremenih tokova.

Najsveiji primer koji iscrtava obrise jednog dela evropskih dogaanja koja su na pomolu svakako je objavljivanje u listuLe Figarosakrivenog izvetaja francuske vlade o tome da se Francuska nalazi na ivici narodne pobune i socijalne eksplozije, jer u narodu vladaju tenzije, ogorenje i bes. Radi se o gnevu koji se pojavljuje gotovo spontano, a stanje se opisuje kao situacija na rubu ustanka. Istovremeno, drugi relevantan primer, koji je uznemirio duhove irom Evrope, tie se formiranja saveza izmeu Marin Le Pen i Gerta Vildersa, tj. saveza koji se pravilno prepoznaje kao prva stepenica u stvaranju evropskog desniarskog anti-EU bloka. Jer, s obzirom na raspoloenje graana i porast evroskepticizma, ni najmanje nije iskljueno da ostali saveznici za ovaj projekat mogu pronai u irokom luku od Velike Britanije do Italije.

U analizi razliitih sluaja nove desnice u Evropi potrebno je, meutim, razlikovati politiki legitiman zahtev za uspostavljanjem Evrope nacionalnih demokratskih drava od ultranacionalistikih i faistikih praksi nasilnog karaktera, kakve susreemo na primerima grke Zlatne zore ili bugarske Atake. Jednako, to je i razlika koja se pojavljuje i na drugoj strani politikog spektra, gde je, recimo, vrlo vano razumeti razliku izmeu leve koalicije Sirize koji prevodi Aleksis Cipras, sa jedne strane, i radikalne levice tzv. Narodno-borbene revolucionarne sile u Grkoj. Novonastali pejza, dakle, bez dileme upuuje na niz potencijalnih politikih i drutvenih opasnosti naroito kada je re o najekstremnijim desniarskim ili leviarskim elementima ali svaka identifikacija ili izjednaavanje izmeu osnovanih apela za afirmacijom nacionalne drave ili za veom socijalnom pravdom sa faizmom svakako da nije nita manje pogubna.

Da stvar, naime, stoji upravo suprotno, postaje plauzibilno u analizi pitanja o tome kako se do savremene situacije u Evropi uopte stiglo. A odgovor na ovo sloeno pitanje u najveoj meri je zapanjujue jednostavan: uzrok sadanjih previranja poiva u lanoj politici. Preciznije, u Evropi se preko dve decenije sprovodila politika simulacija, tj. lana politika u kojoj su i desnica i levica izgubile sopstveni politiki identitet. To je bila nametnuta kripto-politika konsenzusa, konstruisanog treeg puta s one strane levice i desnice, a zapravo je trebalo da u realnosti ispie kraj i levice i desnice, i politike uopte. Jer to je bilo vreme u kojem se proglaavao i pokuavao sprovesti u delo tzv. kraj istorije koji je, u prevodu, izmeu ostalog trebalo i da uvrsti mo transatlanskog kapitala kroz projekat Evropske unije.

U najkraem, to je klju za razumevanje savremenih pojava, koje se raaju kao posledica sistematskog zatiranja i oseanja nacionalnog identiteta i vekovnih evropskih tradicija slobode, pravde i jednakosti. Jer da su, recimo, arhitekte Evropske unije dopustile ouvanje umerenih desnih politika koje baziraju delanje na sapripadnosti nacionalnog i demokratskog ili, da se nije dozvolilo da nastane sadanje stanje u kojem, prema najnovijim podacima Meunarodnog Crvenog krsta, u Evropi ima vie od 120 miliona siromanih, sasvim je izvesno da bi stvari bitno drugaije izgledale, kao i da realno ovako dramatinih posledica, po svemu sudei, ne bi bilo. Odnosno, da su politike i drutvene elite sledile najbolje evropske tradicije, danas ne bismo bili svedoci ovako dubokog jaza izmeu EU dogme i evropskih stvarnosti.

U tom svetlu, vano je uoiti da politike levice i desnice u nastajanju svakako nisu antievropske politike, jer Evropa i Evropska unija su potpuno razliite stvari. tavie, nova levica i nova desnica dele uverenje da su ba prakse Evropske unije ponitile pravu istorijsku ideju Evrope. S tim u vezi, najmanji zajedniki imenitelj levice i desnice, i trenutak njihovog susreta, poiva u injenici da se ove nove politike zalau za jaanje drave, za kraj neoliberalizma, te da pokazuju svest o centralnoj ulozi naroda kao politikog subjekta. Ne manje bitno, u oba sluaja nailazimo na eksplicitno protivljenje intervencionistikim politikama, i u tom smislu na povratak autonomije politike, koja ima za cilj da saopti da jaka drava i prava demokratija nisu suprotstavljeni procesi. Najzad, izlazak iz medijski proizvedene slike sveta i povratak drutvu znanja, obrazovanja i izraenije participacije graana u politikom i javnom ivotu, pojavljuje se kao specifian imperativ uz pomo kojeg moe da se prevazie kriza vrednosti koja je zahvatila razliite sfere ljudskog delanja. To su razlozi zbog kojih moemo rei uz svest o neizvesnosti, nepredvidljivosti dogaaja i potencijalnim opasnostima da je poelo vreme prelaza iz jedne epohe u sledeu, i da je Evropa neizostavan sastavni deo povratka politike i povratka istorije...