"Од Елвиса до антимадоне"

(Хришћанство и музичка револуција)

приредио професор Владимир Димитријевић

Увод Пре него што почнете са читањем

"Чињенице о рок музици"

Џон Анкенберг, Џон Валдон

Колико је моћна рок музика?

Суд историје о моћи музике

Питагора, Платон, Аристотел... о музици

Ефекти рок музике

Опасне поруке рок музике

Може ли рок музика да утиче на сексуално понашање?

Може ли рок музика да утиче на насилно понашање?

Дроге и сексуалност

А "добре" рок групе?

New Kids on the Block?

Где нас рок музика води?

Како рок музика одбацује Хришћанска веровања?

Да ли рок музика подржава окултно?

Како да будете проницљив слушалац? са енглеског превела

Слободанка Зарић

"Додир срца са светом"

Платон и Конфучије о музици

Православно схватање музике

Православље и рокенрол?

Од Литургије до rock'n'rolla

Ђаво нас стално искушава

Шта је претходило рокенролу?

Чарлс Шар Мареј

Претече и њихов дух

Враголасти сатанизам

Ружно је лепо

Рађање блуза из духа вудуа

Паклени пас на моме трагу

Сусрет на раскршћу

Дете вудуа

Исплаћени уговор? приредио Јерођакон Јован Ћулибрк

са енглеског Марин Голубовић

Три скице за портрете идола

Како је 'Присли постао "Бог"?

Увод - Како је Присли постао "Бог"?

Присли: почетак побуне?

Квази-религијски култ Елвиса Прислија

Post scriptum сусрету са Прислијем

Ленон, Лењин рокенрола

Ленон, Лењин рокенрола

Лујза Чиконе, анти - мадона

Увод

Јадне будале

"Као проститука и вештица"

Својим верницима

Силе Мрака

Сотонини ученици

Да ли је прекасно за истину?

Музика као оружје

Музика и дух блуда

Бестидност и блуд убијају живот

Секс, дроге, рокенрол...

Механизам деловања је откривен...

Успех, али по коју цену?

А, диско музика?

Изопачите омладину - победили сте нацију.

Дрога и идеологија рок музике

Божја реч из пејотла

Нарко-мистика

Тежак као коњ

Психоделично искуство

Лири: "Значајна личност XX века је Алистер Кроули"

Истраживања Џејкоба Аранце

Демонизам рокенрола - доказана ствар

Рок је религија

Жртве рока

"LIVE AID" - Велика рокенрол превара

Рок у служби Новог светског поретка

MTV - Као оружје

MTV - као оружје

Синхронизовано деловање политике и индустрије забаве

Ка американизацији светске културе Слободан Станић

часопис "Држава", година 1995.

На изворима Таме

Музика и магија

Вудсток

Убиство Шерон Тејт

Стоунси - "Застрашујући скуп вештица"

Туча

"Све је то покренула музика"

Вуду и рок музика

Рокенрол повезује магију и музику

Феномен поседнутости

Вуду је подстицао устанак робова / црнаца

Ђаволов зет и главни шериф пакла

Рок музичари - шаманистички инструменти

Рок концерти - алхемијски ритуал?

Мајкл Бејџент и Ричард Ли

Кроули за масе: Рокенрол на трагу "Велике Звери"

Пан је дошао

Ослобађање разорних анђела

У савезу са сатаном

Хеви метал часопис

Хеви метал часопис

Мангупи нам кваре децу

Увод

Мајка на концерту

Alice Cooper

Ozzy Osbourne

Iron Maiden

Venom - концерти од 66 минута и 6 секунди Јадранка Јанковић "Поп-рок" 120,1989.

Путеви Наде

Рокенрол у потрази за Христом

Рок као побуна

Осећање отуђености

Музика за убрзану кретенизацију

Мета панк манифест

Одакле смо дошли

Где смо били

Где смо сада

Где идемо преузето из часописа

"Death to the World" број 3, 1994.

Белешке бившег рокера

Шетање фармерки и хватање ветра

Шетање фармерки и хватање ветра

Дрога и алкохол као инспирација

Мистерије хистерије

Епицентар шизишта и полигон необуздане хистерије

Хистерија публике се смишљено планира

Успон и страдање рок генерације

Исповест се наставља

Рок је искључив

Преко дроге и алкохола до самоубиства

Тело - храна црвима?

Године лажних снова

Очајање - порука рок песама

Живот у чизмама са високом петом ("Time")

Истина пише на зиду (Филм)

Да ли постоји пут? (Галија)

Господе, па шта ја то радим?

Докле смо стигли брате Србине!

Докле смо стигли брате Србине!

Михаило Радојевић

Кроз затворена врата

Кроз затворена врата

Данак нихилизму: у души, духу и телу

За дрогу од сто до пет стотина долара дневно

Лечење на Аљасци са енглеског

Владимир Марковић

Overdose

Монах Јефрем

Зависник и Светитељ са енглеског

Слобподанка Зарић

Постмодерни Боготражитељ

Са скинхедсима и панкерима

Наталија

Сусрет са Руским Православљем са енглеског

Снежана Сикимић

Врата се отварају

POST SCRIPTUM за "Децу Апокалипсе" - Јеромонах Дамаскин и

Монах Јован

Увод

Ка хришћанској побуни младих Са енглеског превела

Слободанка Зарић

Позив - Отац Георгије Калчиу

Позив са француског Д.

^

Пре него што почнете са читањем

Колико је моћна музика?

На то питање покушава да одговори ова књига, и то

казујући нешто о најмоћнијој музици XX века - рокенролу.

Несумљиво - ништа толико није обликовало планетарну свест као

песме Прислија, "Битлса", "Дорса", "Стоунса", све до "Нирване" и рејв

- музике...

Какав је тај утицај?

Куда је водио?

Какве идеале су преко рок-музике добили млади?

На ова питања покушали смо да одговоримо из

перспективе Хришћанства, које већ две хиљаде година обликује

европску и светску културу.

Зашто из перспективе хришћанства? Зато што рок-музика није

само забава, ма колико то неки покушавали да докажу. Она је, пре

свега, начин живота, а у многим елементима - чак и религија, са

својим култом, жрецима и верницима. Верујемо да ће читалац

разумети овај приступ, и да ће у њему препознати и нека своја

размишљања...

* * *

Окосница дела које читалац има у рукама је књижица

Џона Анкерберга и Џона Велдона Чињенице о рок музици [1] која

на сажет, али убедљив начин, показује дејство рок-музике на човека

и друштво (на примеру Сједињених Држава где је та музика и

настала.) Остатак књиге су додаци - текстови разних аутора на исту

тему, међу којима су и текстови потписника ових редова.

Чини ми се да ја за ову књигу на неки начин прекасно. Да

се појавила седамдесетих или осамдесетих, можда би могла да

помогне у ширем смислу - то јест, да помогне већем броју младих;

данас, међутим, у земљи у којој има 50000 наркомана она може

помоћи само појединцима, да макар схвате на који смо начин били

тровани и уништавани, да би нас, на крају довели овде где јесмо - а

осећате, дакако, да смо у бездану.

Са друге стране, никако не губим наду да ћемо се пренути из

ове ноћне море, и да ће наша духовна обнова започети, и да ће силе

зла устукнути - то јест, да ће их Бог зауставити, ако ни због чега

другог, а оно због тога што су превише самоуверене у своју скору

победу и покоравање читавог човечанства... Бог се гордима противи,

а смиренима и пониженима даје благодат, говорио је Апостол. Ми

смо смирени и понижени, погажени и попљувани... Из дубине

вапијемо ка Господу, и уздамо се у Његову помоћ и заштиту - јер

друге помоћи и заштите нам нема, нити ће је бити.

На нашем простору већ постоји једна књига писана за рок-

генерацију - то су Деца апокалипсе монаха Јована и Андреја

("Светигора", 1996.); о ономе што је у рок музици било племенито и

трагалачко најбоље је писао јеромонах Јован (Ћулибрк), из

Цетињског манастира (његов текст "Не одлази у тишину" објавила

је Светигора бр. 54-55/1997.) Превасходни циљ ове књиге је, међутим,

да укаже на проблем инструментализације рока у наметању

антихришћанства, и то из хришћанске перспективе, и да побуди на

размишљање...

* * *

Потписник ових редова покушава да напише књигу о рок-

подкултури од 1993. године: прочитао сам пуно књига, гледао

неке упутне филмове, размишљао о коренима и изворима, али књигу

никако није успео да заврши. Па ипак, понешто је писао и

објавл,ивао, и на-стало је неколико поглавља замишљене, али

недовршене књиге... Као помоћ добро су нам дошли и текстови

других аутора, који су се за изучаваним проблемом озбиљно и дуго

суочавали... На крају, појавила се књига Анкерберга и Велдона која

је преведена у целини, а православни издавачи питали су ме да ли је

"на залихама" неки рукопис... И тако сам се одлучио да недовршену

књигу пустим пред читаоце, остављајући је њима на довршење...

Треба упозорити: у књизи има делова мучних за читање; аи, то није

последица приређивачеве свесне намере, него стварности која се

описује. Пред њом нисмо могли затворити очи, а да се огрешимо о

истину.

Још једно упозорење: пошто је рок-сцена у сталним

променама, подаци о оним музичарима који још делују узимани су

за период до средине деведесетих, а на најновије се приређивач није

освртао.

Верујем, да је делце које држите у рукама довољно довршено

да би се из њега видели основни правци размишљања

приређивача. Наравно, као и увек када је у питању неки духовни

проблем, потрудили смо се и да пронађемо исповести људи који

су "БИЛИ У ТОМЕ" – и нашли смо их.

Све у свему - књига је ту. Ако Бог да здравља и среће, можда

ће њено друго, проширено и допуњено издање, бити довршено у ону

целину која је замишљена.

Такође, желео бих да напоменем да сам ову књигу

обећавао младим са којима сам често у контакту - већ годинама.

Било је крајње време да обећање испуним, макар делимично.

Господе, дај сваком читаоцу да има користи од читања! Читаоче,

помоли се за приређивача и опрости му грешке и пристрасности...

Владимир Димитријевић

На Попразништво Крстовдана 1997. године од рођења Спаситеља

[1] Несумњиво, најгнуснија лаж која се међу Србима појавила у овом веку кад је

музика у питању зове се турбо-фолк... Дивљи азијатски ритмови и мелодије,

комбиновани са простачким диско-ритмовима и још простачкијим текстовима и

изгледом извођача, као да су композиције самог сатане. Уосталом, до сатане се у

"новокомпонованој" музици већ увелико дошло: Шабан Шаулић, на пример, пева:

"Ако има пакла, ја ћу тамо бити/ са ђаволом црним коло ћу водити. /Коловођа ђаво,

а на кецу ја/судбина се моја од рођења зна";

"Чињенице о рок музици"

Џон Анкенберг, Џон Валдон

Колико је моћна рок музика?

"За мењање људског понашања и обичаја не постоји ништа боље од музике".

Шу Чинг, шести век пре Христа

Рок није што је некада био; променио се. Дејвид Грин

коментарише у часопусу “News and World report”: „Разлика између

јучерашње музике и оне данашње је скок који би човек направио од

купаћих костима у часопису 'Илустровани спорт' до дуплерица у

порно магазину 'Хастлер'."

Један од првих професора на тексашком универзитету Joseph

Stuessy, рекао је: "Постоји нови елеменат у овој музици којег није

било у музици Чак Берија, Бади Холија или Џона, Пола, Џорџа и

Ринга. Тај елеменат изгледа да је подлост духа."

Рок је данас сила која влада светом и има стотине милиона

поклоника (обожавалаца). За многе, рок је њихова лична религија. И

даље се подржава дрога, секс и бунт, али додате су и нове теме као

што су насиље, нихилизам, бежање од стварности и окултно, што

је рок учинило још противречнијим.

Многи људи не знају како да мисле о супротним гледиштима у

односу на рок музику данас. Неки кажу, "Опасна је." Други се не

слажу. Трећи опет веле: "То је само пролазна страст", или "Ипак,

млади никада не слушају стихове. Како ће то онда имати утицаја на

њих?"

Како расудити ова питања?

Надамо се да ће овај увод у рок музику читаоцу бити од

помоћи.

Суд историје о моћи музике

Већина оних који су проучавали музику потврдиће да она

има моћ да утиче на наш живот. Ништа ефектније не утиче на наше

расположење од музике.

У својој књизи „О херојима, поштовању хероја и херојском у

историји“, Томас Карлајл пише: "Ко онда, логичким речима, може

изразити ефекат који музика на нас има? То је врста неуобличеног,

по дубини недосезивог говора, који нас води на руб Бескраја, и

допушта нам да се за трен у њега загледамо!" Анатол Франс једном

је рекао да су "песме обарале краљеве и царства".

У књизи „Дарвин, Маркс, Вагнер“ Жак Барзун, историчар

Колумбија универзитета, аутор „Задовољстава музике“ (1951) каже

да "моћ музике прецизно отелотворује извесне делове људског

искуства која нико други не може да изрази".

У „Млетачком трговцу“, Шекспир каже: "Човек који

нема музике у себи, нити га дотиче склад умилних звукова, склон је

издаји, лукавству и превари; дух му је мрачан као ноћ, а осећаји

тамни као Ереб. Таквом човеку не веруј".

Немачки реформатор, Мартин Лутер, изјавио је: "Није ми

по вољи човек који не воли музику. Она није наш изум већ дар

Божији. Сврставам је одмах иза теологије."

Чак и нихилистички философ Ниче коментарише у својем

„Сумраку идола“: "Без музике, живот би био грешка."

Сви велики и славни људи кроз историју сложили су се

да музика има моћ и да та моћ може бити употребљена на добро

или зло. Због тога др Хауард Хансен, бивши директор музичке

школе, изјавио је у „Америчком часопису за психијатрију“:

"Музика је чудновато суитилна уметност са безбројним варијантама

емоционалних конотација. Сачињена је од многих састојака, и сходно

пропроцијама ових компонената, може да блажи или окрепљује, да

оплемењује или да вулгаризује, да је философска или оргијастичка.

Има моћи за зло као и за добро" (бр. 99, стр. 317).

Данашњи рок - музичари такође су свесни моћи њиховог

медијума. На пример, Франк Запа изјавио је у магазину "Life": "На

безбројне и танане начине звук делује на људски организам... Гласни

звуци у јака светла су данас моћно оруђе индоктринације." (28. јун

1968).

Мики Харт, бубњар групе "Grateful dead“ изјављује: "Звук

је невероватна сила која може да преноси осећање преко физичког

ширења звучних таласа и њихових фракција по дужини и

апмлитуди."

Слеш, водећи гитариста групе "Guns’n’Roses" изјављује: "Заиста

је тако. Она (моја музика) утиче на животе л,уди којс чак не знам, што

је наравно страшна ствар, имати толику моћ".

Наl Ziegler, један од првих великих заговорника рок-забаве током

педесетих, коментарише: "Схватио сам да је ова музика прожела

младе јер одговара ритму људског тела. Знао сам то и знао сам да се

ни на који начин не може избрисати из њих. А и знао сам да ће

остати део њих до краја живота". Знајући да имају ову моћ рок-

музичари без оклевања одржавају концерте по читавом свету у

име помоћи гладнима, оболелима од СИДЕ итд., јер су уверени да

ће моћи да утичу на понашање људи.

Затим, моћ рок-музике демонстрирају два највећа

медијска догађаја у историји. Највећи до сада медијски догађај збио

се када су уједињене нације емитовале читавом свету Ленонову

песму "Imagine", поводом годишњице његове смрти. Други највећи

догађај био је концерт рок-музике "Live Aid" за гладне у Етиопији.

Оба ова догађаја обележила је рок-музика.

Такође, свако зна да велике корпорације плаћају милионе

долара ТВ рекламе од 30 секунди које користе музику на

специфичан вачин. Они верују да ће ове рекламе утицати на нас и

наше понашање и навести нас да купујемо њихове производе. На

пример, Реј Чарлс пева о Пепси, "Нашао си праву, душо." Или

мелодичан рефрен авио-компаније Делта, "Ми волимо да летимо и

показујемо то." Тојота се убацује у наше умове преко стихова: "О,

волим то што ми радиш - Тојота!"

Наравно, реклама се не састоји само од рима; комбинује

се музика са визуелним ефектима. Рок- музика чини исто. Замаман

ритам и сценске атракције неизоставно доприносе ефектнијем

преношењу по-рука. Али ово доводи до још једног противречја.

Влада САД донела је законе који забрањују слике дечје

порнографије. Зашто? Јер влада верује да такве врсте слика

(фотографија) имају снажан утицај на људски ум и понашање. Ако је

то тако, шта је онда са визуелним представама које милиони виде на

рок концертима или Музичкој ТВ? Да ли су ове слике људске

сексуалности, мада мање нападне,без ефекта?

Питагора, Платон, Аристотел... о музици

Моћ музике није ништа ново. Неких 2500 година пре

Христа, Египћани су бележили своја размишљања о деловању

музике на ум, тело и емоције. Око 1000 година пре Христа у првој

књизи Самуиловој забележен је драматичан утицај музике пророка

Давида на Саула. У шестом веку пре Христа Питагора је изјавио да

је музика прецизна наука која је у стању да изврши велики утицај на

емоције и чула. Пла-тон (427-347 пре Христа) једном је тражио да се

цензуришу извесни типови музике јер је страховао "да ће грађани

постати раслабљени и да ће се предати слабостима, страстима и

ниским осећањима." У „Држави“ 424С изјавио је: "Увођење нове

врсте музике мора се избегавати као претња читавој Држави, јер

музички стилови се никада не ремете а да то нема утицаја иа

најважније политичке институције." У својој „Историји музике“

Емил Неуман пише: "Он (Платон) је инсистирао да је највиша

дужност законодавства да спречава музику женскастог и ласцивног

карактера и да подстиче само чисту и узвишену...".

Знаменити философ Аристотел (384-322) пише о музици у својој

„Политици“ следеће: "Сваку емоцију ствара мелодија и ритам"

и "музика има моћ да обликује карактер.": њене врсте су толико

важне да се "разнолики модуси разликују по свом деловању на

карактер... један, на пример, делује у правцу меланхолије, други у

правцу ефеминизираности (размекшалости); један подстиче

распуштеност, други самоконтролу, трећи ентузијазам, и тако

редом...".

Свети Климент Александријски (150-220) истицао је:

"Мора бити забрањена ова извештачена музика која повређује

душе и одвлачи их у различита нечиста осећања, чак и у баханалску

махнитост и лудило."

Свети Јован Златоуст (347-407) приговарао је: "Мора

бити подвргнуто свакој контроли и мора се забранити све што

подсећа на култове паганских богова..."

Боеције (шести век) каже у "De institutione musica": "Музика је део

нас и она оплемењује или квари наше понашање."

А. W. Тоzer примећује: "Ако волите и слушате погрешну

музику, ваш унутарњи живот избледеће и замреће."

Мада спорови око музике нису ништа ново, потребно је

разборито разматрање. Од људи се очекује, укључујући и хришћане,

да одвоје жито од кукоља у области музике као и у модерном

филму, уметности и књижевности. Медији, такође, нуде мешавину

добра и зла и сваки појединац мора одлучити где да повуче линију.

Хришћанин ту линију мора повући на основу здравих начела своје

вере.

Ефекти рок-музике

Ефекти рок-музике на тинејџере, као и на нешто млађе, не

могу се више занемаривати. Психолози нам говоре да се у тим

годинама обликује и фиксира адолесцентни систем вредности,

можда за сва времена. Важно је стога запитати се која се поруке

преносе тинејџерима који тако често слушају рок-музику, четири до

шест сати сваког дана. Како ће ове поруке утицати на wих и њихово

формирање?

Психолози који су истраживали последице деловања музике

изразили су забринутост: нпр., водећи истраживач Џон Капа у својим

студијама указује да су људи "истински осетљиви на свесне поруке

са плоче и да се узбуђеност и меланхолија могу створити (музичко-

чулним) преоптерећењем... Кад год јој преоптеретите ум, особа

постаје веома подложна утицају. Прихватиће све што сугеришете у

то време јер немају одбрану против тога. Људи могу изаћи са

концерта у хипер-сдгестибилном стању... Музика има тенденцију да

расплине мишљење и сгвара расположења. Резултат је да поруке

"упливавају"(у човека, нап. прир.)

Могући ефекти извесних форми рок музике су тако озбиљни

да је преко двадесет држава увело законодавно тело које ће

етикетирати адбуме и видео-траке са нападном и увредљивом

музиком. У часопису "Time" (7. мај 1990) пише да су законодавци у 19

држава разматрали предлог да се уведу налеинице упозорења.

Родитељи, наставници, лекари и људи уопште изражавају своју

бојазан због "негативног утицаја овог типа музике на децу и

адолесценте".

Комисија при Конгресу је изнела оно због чега су људи

забринути:

Прво: "Медији музике, стихова и визуелних представа, засебно

а нарочито у комбинацији имали су дубок утицај на друштво и

његове цвједине чланове.

Друго: "Извесна музика и музичке видео-касете шире

негативне агасли и понашање заговарајући и подстичући насиље,

вандализам, силовање, убиство, дрогу, самоубиство, понижавање

жена, деце и људског; живота, бестијалност, садизам, мазохизам и

друге перверзије."

Треће: "У годинама када је лако начинити утисак, сервира

се јако непристојан и негативан материјал."

И четврто: "Такав материјал је доступан свуда и сваком

независно од узраста ако има довољно новца..."

Данас је чак и медицина забринута због негативних ефеката рок

музике на нашу младеж. У једној студији угледног "Часописа

америчке здравствене асоцијације" (септембар 1989), "Адолесценти и

њихова музика: увиди у здравље адолесцената", закључује се:

„Током долесценције, од тинејџера се очекује да

образују стандарде понашања и измире их са својом

перцепцијом (схватањем, поимањем) стандарда одраслих. У

овом контексту, музика, моћан медијум у животу

адолесцената, нуди проблематичне, супротне вредности.

Експлицитни сексуални и насилнички текстови песама неких

облика музике често се сукобљавају са темама апстиненције

и рационалног понашања које заговара друштво одраслих...

Лекари треба да су свесни улоге музике у животу адолесцената и

да искористе склоност ка музици као кључ за емоционално и

ментално здравље адолесцената“.

Чувени социолог Алан Блум у свом делу „Сумрак

америчког ума“, такође изражава забринутост због утицаја рок-

музике на ученике основне и средње школе, па чак и на

студенте. Блум заступа став да млади тинјеџери који имају

нагли приступ сексуалности не могу да се развијају нормално.

А рок их снажно бомбардује порукама сексуалности одраслих и чак

разним изопаченостима,, гурајући их у сексуална искуства одраслих.

Ово се догађа баш у доба када имају недовољно изграђене појмове о

љубави, преданости и нажњи. Према Блуму, рок-музика у

америчкој култури подрива контролу родитеља над

нормалним образовањем њихове деце.

Време је увелико повезано са снажним утицајем рок музике

на младе људе. "Часопис Америчке здравствене асоцијације"

извештава да "између седмог и дванаестог разреда (четвртог средње

школе - код нас, прим. прир.), просечан тинејџер слуша 10.500 сати

рок-музике. само мало мање него што је укупан број сати који

проведу у учионици од предшколског узраста до краја средње

школе"

Студија професора образовне психологије открила је да су

љубитељи хеви-метал музике знали текстове песама напамет много

чешће него поклоници рока. Затим, 41 одсто је изјавило да зна речи

"свих" њихових омиљених песама (25 одсто рок-љубитеља рекло је

то исто). Још једна студија открила је да већина адолесцената зна

речи својих омиљених песама а алармантно велики број

адолесцената изјавило је да се слаже са тим речима.

Један педагог који ради са адолесцентима често истиче

како уочава утицај рок-музике. Он вели: "Утицај рок-музике

непрестано избија на површину током мојих састанака са

ученицима. Непрестано се очитује како своје понашање обликују

према обрасцу неморалног понашања њихових рок звезда. Деца

показују своју приврженост речником који су одабрали,

исписивањем наслова песама на својим књигама, јакнама,

постерима који висе на зидовима њихових соба, музиком коју

служају у колима, одећом коју носе".

Чак се и полицајац из Ричманда, Индијана, жалио: "Радио-

станице би требало да одбију емитовање овакве врсте музике. Кроз

шерифову канцеларију непрестано пролазе деца која копирају ово

понашање. Могу рећи да ова врста музика има негативан утицај на

њих."

Све нас ово наводи да закључимо да је једно од неодложних пи-

тања у погледу рок-музике: "Чему се уче осетљиви и рањиви

тинејџери када су у питању људска сексуалност, моралност,

хришћанство, коришћење дрога, понашање према другима,

окултизам и њихова философија живота уопште?"

Ма шта неко мислио о рок-музици, не може се порећи да

на неки начин не пружа упутства и инструкције младим људима.

Рок видео, концерти и часописи преносе снажну поруку и то веома

учесталу и лако прихватљиву. Порука се открива кроз звук и

текстове песама и кроз ставове и стил извођача.

Ако размотримо МТV серију "Rockumentary" која

даје интервјуе и документарне прилоге овећим (значајнијим) рок

групама најчешће се може видети деструктиван начин

живота водећих личности у року: дроге, секс, алкохол, нихилизам,

хедонизам, бунтовност, безакоње и окултизам.

На пример, 3. августа 1991. чланови бенда "Motley Crue"

исповедали су неке од суманутих врста понашања која су

постала карактеристична за њихове личне животе. Живот им је

постао тако суманутда цео бенд схвата шта се збива и да знају да

се морају променити – или ће се све завршити трагично, чак и

смрћу.

Опасне поруке рок-музике

Сада желимо да илуструјемо различите поруке које

модерни рок енд рол преноси. По којим ћемо стандардима

мерити ове поруке? Ако то није апсолутни стандард, онда наш

покушај проаада. Ако је стандард релативан, нема ништа да се

каже; свака порука је подједнако "морална". Али Божји стандард,

откривен у Светом Писму јесте апсолутан стандард који

Хришћани морају употребити у процени поруке рока.

На наредним станицама укратко ћемо проценити шест

области модерне рок музике. Тих шест области су:

1. моћ рок музике да утиче на сексуално понашање

2. моћ рок музике да утиче на насилно понашање

3. испитивање "солидних" рок група – Hammer, Vanila Ice,

New Kids on the Block;

4. разматрање у ком се правцу рок креће према

будућности;

5. напад рок-музике на Хришћанска уверења, и

6. рок и окултно.

Може ли рок музика да утиче на сексуално понашање?

Да ли је у реду окарактерисати рок музику као преносника

порука сексуалне распојасаности? Одговор је да. Према "US and

World Report” (19.111 1990.):

"Сада постоји бар тринаест бендова који носе имена по

мушким гениталијама, шест по женским, четири по сперми,

осам по абортусу и један по вагиналној инфекцији. Професор

Џо Саломон и Моника Некколи (он свира у покрајинском рок

бенду Хаунтед Танк) у својој студији приказују бар десет бендова

који су названи по различитим сексуалним актовима, осам

укључују вулгарно именовање истог и двадесет четири погрдан

однос према Црнцима, инвалидима, итд.Чудно, аутор није

могао да пронађе ниједну групу која би носила назив по измету,

али то је више него надокнађено наглашавањем бљувања (шест

бендова, вероватно због дивљења према најчувенијем од

свих бљувача, Џонију Вомиту"[1]).

Данас различите врсте сексуалног понашања које су

најистакнутије у модерној рок-музици укључују предбрачни секс

(блуд), прељубу, садомазохизам, хомосексуалност и чак

зоофилију и некрофилију. Најчешће рок-музика једноставно

позива своје слушаоце да упражњавају секс са ким год желе то

да чине. "Sexual Healing"- Marvin Gaye, "Body Language" - Queen, "I

want your sex" – George Michael, "Chemical reaction" - Madonna,

текстови Принса и многи други имају исту тему.

Видео-спотови рок-музике Роберта Палмера (Addicted to

love), Рода Стјуарта (Lost in You), Бруса Спрингстина (I’m on fire),

Шер (Love and understanding), Мадонини и многи други су тако

дрски да се чини да је реч непристојност изгубила свако значење.

Упркос увећане друштвене свести о правима жена, рок енд

рол често своди жене на сексуалне објекте. Многе истакнуте рок

звезде хвале се да су спавали са преко хиљаду различитих жена

као да су оне објекти за њихово задовољавање да би их одмах по

том назвао "аљкавушама" и "проституткама".

У следећем примерима може се видети како рок-звезде

пропагирају промискуитетни секс кроз своје песме.

У песми „Dungeon of pleasure” (Тамница задовољства), група

„Nasty Savage“ (Гадни Дивљак) пева: „Кучка је завезана и

беспомоћна, вришти јер хоће још. Та слатка и невина

девојка је засита тврд орах. Њена опсесија болом тера ме да

гризем усну, док се она радо подаје када је ошинем.“

У песми „Black and Blue“ (Црно и плаво) Ван Хален се

недвосмислено изражава: „Натакни и склизни, угурај га унутра.

Кучка ће сигурно ухватити ритам. Ја држим задњицу. Јеаа. Ја

имам контролу. Упецан у њен систем. Не подвлачи линију.

Душо, нисам готов са тобом. Што теже то боље. Чинимо то док

смо црни и плави.“

У песми „Eat me Alive“ (Поједи ме живог), „Judas Priest“

каже: „Звучи попут животиње која дахће у ритму. Стењање у

зони задовољства, дахтање од врелине; трзај дивљег заноса који

уништава сваки зглоб, довешћу те до тачке усијања да ме живог

подејеш“.

Многе рок-звезде женског пола такође не осећају стид. На

пример, Shenne Eston у песми "Sugar Walls“ (Зидови од

шећера)каже: ''Крв јури до скривених тачака. По томе знам да има

ветра. Не можете вротив снажних страсти. Температура у мојим

шећерним зидовима ра сте. Дођи, проведи ноћ између мојих

шећерних зидова. Небо на земљи uнутар мојих зидова од шећера.".

Затим, може ли ико посумњати да Мадона активно заступа

сексуални промискуитет када се хвали: "Поносна сам на свој имиџ

ђубретаре". У нашим анализама морамо размотрити стил живота

многих рок звезда.

Када су питали Nikki Sixx-a из Motley Crue: "Шта је највећа

предност вашег успеха?", он је одговорио: "Жене.

Проклетство, као да свуда чека хиљаду девојака да нас...

Постајем болестан од свих тих девојака. Оно што волим да

радимо је да на путу покупимо пун аутобус девојака и да их

поведемо са нама у следећи град. Растуримо иммозгове а онда

им плаћамо лет натраг кући. Наш менанџер не воли што то

чинимо; каже да то сувише кошта."

За њихово најновије издање Nikki је изјавио: "Наш нови албум је

сиров, гадан, лош. Мислим да кипи од секса." "На његовој турнеји

са Ван Халеном било је толико нагих жена да може да се говори о

порнороку", изјавио је новинар часописа "Rolling Stone" (4. септембар

1980.). Ван Халенов албум "For Unlawful Carnal Knowledge" (Незаконито

путено знање) је далеко од суптилности. Садржи вулгарни акроним.

Али да ли ови сексуално експлицитни текстови и изјаве

рок звезда утичу на младе људе? "Часопис америчког лекарског

удружења" открива: "У лабораторијској студији о деловању музичке

телевизије (МТV), Greeson и Williams су открили да су после

једночасовног гледања одабране видео-музике, млади били

склонији да одобре предбрачне односе, више од припадника

контролне групе".

Студије као ова могу бити разлог зашто Ален Блум пише да

"... рок - музика има варварску привлачност јер подстиче сексуалну

жељу некултивисану и неконтролисану... Рок даје деци, на сребрном

тањиру, уз подршку индустрије забаве, све оно за шта су им

родитељи увек говорили да морају да чекају на то док не одрасту..."

Млади људи знају да рок музика има ритам сексуалног

односа... Никада није постојала (таква) уметничка форма упућена

тако искључиво деци... Речи имплицитно и експлицитно описију

телесне радње које задовољавају сексуалну жељу и нуде их као једину

природну и рутинску кулминацију деци која још увек немају никакву

представу о љубави, браку или породици. Ово има много снажнији

утицај на младе од порнографије јер нема потребе да гледају шта

други раде када они сами могу то лако да чине. Воајерство је за

маторе перверзњаке; активне сексуалне везе су за младе. Све што им

је потребно је охрабрење.

Упоредите ове реченице и текстове поменутих рок-уметника

са Божјим заповестима у посланици Ефесцима 5:3 где се каже: "А

блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу

вама, као што се пристоји светима".

Апостол Павле упозорава нас: "Не варајте се: ни блудници,

ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни мужеложници...

царства Божијега неће наследити" (I Коринћанима 6:9,10).

Онда Свето Писмо нам такође говори: "Бјежите од блуда;

јер сваки гријех који човек чини ван тела је; а који блудничи он

гријеши своме тијелу. Или не знате да су тијела ваша храм Духа

Светога...!" (Прва Коринћанима 6:18,19).

Хришћани се даље упозоравају: "Јер Бог нас не позва на

нечистоту него у светост. Који дакле (ово) одбацује, не одбацује

човјека него Бога, који је дао Светога Духа својега у

вас" (I Солуњанима 4:7).

Ствари за размишљање

1. Да ли је баш разумно, чак и за нехришћане, да без оклевања

прихвата поруке рок музике које подстичу сексуалну раскалашност

у светлу ширења АIDS-а (који ће коначно поубијати десетине

милиона), и ширење 51 врсте болести које се преносе сексуалним

путем, од којих многе сада харају друштвом? Сваких девет месеци

открива се по једна нова болест која се преноси сексуалним

контактом; сваке године 12 милиона Американаца навлачи на себе

неку болест путем сексуалног контакта - 33.000 дневно.

2. МТВ "Rockumentary" о хеви - метал музици цитирају вође ра

хеви-метал бендова и њихових обожавалаца. Један симпатизер

коментарише да је хеви-метал "више од музике. То је заиста

животни стил“. Коментатор даље наставља да је "славље секса, дроге и

музике нешто што никога не моли за опроштај". Идеје које

изражавају звезде хеви метал музике или обожаваоци укључујући и

њихове појмове о јсексу, смрти, сатанизму или било чему другом увек

се употребљавају да разбесне. Члан једног бенда је изјавио, "Ми

увек пишемо са тамне стране музике... Ми баш не машемо

заставом доброте." Где је онда корен хеви метал-музике?

3. Процењује се да је 500 милиона људи у 26 земаља

посматрало MTV деби дуге верзије видеа Мајкла Џексона "Black and

White" (Црно и бело) која обилује екслицитном сексуалношћу и

насиљем - од тога десетине милиона су веома млада деца која

доживљавају Мајкла као узор. Ово не само да илуструје моћ рок-

музике већ и објашњава зашто Америчка педијатријска академија

инсистира да родитељи спрече своју децу да гледају MTV чијим

програмом доминира секс и насиље. Њихова изјава гласи:

"Превише музичких видео-спотова пропагира сексизам, насиље,

злостављање, самоубиство и секс". Зашто?

4. Научници и музиколози потврђују да музика може

имати снажан утицај на наш живот; може нам помоћи при

обликoвању и успостављању реда у нашем животу. То можете

приметити ако размотрите ваш живот или неког ко је вама близак.

5. Једна студија са Станфорд универзитета показује да је

музика најраспрострањенији стимуланс који изазива узбуђење код

људи (96 одсто у ствари, каже да осете "језу" док слушају музику).

Можете ли да се сетите тренутака када је у вама музика побуђивала

оваква стања? Коју би сте емоцију повезали са тим узбуђењем?

Романтична љубав? Моћ? Религиозно страхопоштовање? Похота?

Побуна?

6. Да ли се сексуалне поруке које рок-звезде које смо

навели саображавају претходно наведеним хришћанским

стандардима?

7. Колико можете навести рок-група које подржавају

хришћанске идеале када је у питању сексуално понашање? Колико

њих можете именовати које то не чине? Шта вам то говори?

8. Како би сте окарактерисали ваш садашњи став

према музици?

9. Прочитајте посланицу Галатима 5:19,20 и уочите седамнаест

карактеристика које обележавају дела телесна. Погледајте

вашу музичку колекцију и преиспитајте ваше омиљене песме. Да ли

су неке од седамнаест карактеристика поменуте у вашој музици? Од

карактеристика које пронађете у вашој музици, идентификујте оне са

којима сте се упустили у личну борбу. На пример, ако је сексуална

пожуда нешто што сте чули док сте слушали музику а ви сте се

такође у то личноукључили, препознајте то. Будите искрени.

10. Примените Еванђеље по Матеју 5: 28; 15:8-20 и Еванђеље по

Луки 6:45 на ваше сопствене навике гледања рок и видео-касета.

[1] Vomit – бљувотина (нап.прир.)

Може ли рок-музика да утиче на насилно понашање?

2. јула 1991., "Guns `N` Roses" су одржали концерт у Сент

Луису. Концерт се завршио правим метежом; 2.500 веома

љутитих обожавалаца повредило је преко 60 особа. Часопис

"Rolling Stone" извештава да "су посетиоци концерта наставили

да бесне, да бацају флаше, да ломе седишта, да ломе украсно

грмље, да пале ватре... по речима једног учесника морала је

уследити интервенција полиције". Нажалост, ово је само један

пример насиља које квари рок концерте - насиље које се че-сто

завршавало смрћу, као што се десило на концерту "Стоунса"

у Алтамонту 1969.

У албуму "Hell Аwaits " (Пакао чека) бенд "Slayer" (што у

преводу значи "Кољач" - прим. прев.) у једној од песама каже:

"Нема очигледног мотива. Једноставно убијај и убијај. Преживи

моје бруталне ударце. Прогонићу те до краја."

Бенд "Rigor Mortis" у песми "Bodily

Dismemberment ("Касапљење тела") узвикује: "Нема потребе да

бринеш, кујо. Само ти лези и опусти се. Када достигнеш свој

врхунац, ја ћу узети своју секиру. Са пет лаганих резова, бићеш

у шест слатких комада . Телесно комадање како страст расте."

Маскота групе "Iron Maden" је "Еddу", мртав човек који убија

са великим одушевљењем. Сатаниста и брутални убица Ричард

Рамирез ("Тhe Night Stalker") изјавио је да је AC/DC песма "Night

Prowler" (Ноћно вребало) постала део његове мотивације да

убије 30 људи. Рекао је да му је песма пружила надахнуће.

"Night Prowler" садржи стих: "Неће те никоупозорити, нико неће

викнути "Напад!" и не можеш осетити челик док ти се не зарије

у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало."

Једно истраживање је открило да су међу омиљеним

песмама седамсто хеви-метал фанова 50 одсто билс о убијању,

35,2одсто о садизму и 7,4 одсто о самоубиству. Шила Дејвис,

професор стихотворства на Њујорк универзитету, коментарише

да је "боље да обратимо озбиљну пажњу на садржаје поп-

песама и да не процењујемо само шта текстови говоре друштву

већ, што је важније, шта му могу учинити."

Национални савез цркава издао је сличну студију која

потврђује да смо најагресивнија нација на свету и наводи

"директну узрочну везу између насиља у медијима и агресивног

понашања у друштву." Часопис "Time" и националне анкете

извештавају да две трећине Американаца окривљују текстове

који величају секс, насиље и окултизам за пораст агресије код

тинејџера и сматрају да треба увести неке регуле. Две трећине

одраслих Американаца брине што су текстови рок-музике

сувише сексуално експлицитни, или величају насиље и

окултизам, а 75 одсто слаже се да треба да постоји систем

упозорења док 80 одсто жели да се текст песме види на омоту

плоче.

Према доктору Полу Кингу, професору дечије психологије

и психологије адолесцената, "59,1 одсто (адолесцената) признало

је да је првенствено због наркозависности изабрало хеви-метал

као своју музику. Поред тога, 74,4 одсто укључено је у насиље,

49,8 одсто у крађу и 71,9 у сексуалну активности".

Нажалост, насиље може такође бити усмерено нрема

самом себи и неки рок-музичари изражавају ту поруку директно

или индиректно. На пример, песма Ози Озборна "Suicide Solution"

(Самоубиство као решење) заговара самоубиство ("Самоубиство

је једини излаз..."). У песми "Самоубиство је алтернатива"

("Suicide is an Alternative") група "Suicidal Tendenccies"

(Самоубилачке склоности) каже:

"Уморан од живота - он исцрпљује/болестан и преморен -

нико не мари/ сит самог себе - не желим да живим/сит живота -

умрећу/самоубиство је алтернатива."

Бенд "Меtallica" у својо песми „Fade to В1аск" каже: Изгубио сам вољу

да живим, једноставно немам више шта да дам; нема више ничег

за мене, потребан ми је крај да ме ослободи."

Др. Hannelore Wass образовни психолог и стручњак за

танатологију у једној својој студији назначава да само 17 одсто

адолесцената слуша музику са деструктивним темама, а када су

у питању малолетни делинквенти та цифра се увећава

на преко 40 одсто.

Затим, када су упитали да ли рок-песме о самоубиству

или смртоносном насиљу могу одвести у самоубиство или убиство

код депресивне или омладине са проблемима, 40 одсто испитаника

одговорило је "да" и 25 одсто обожавалаца хеви-метала се сложило.

Типични коментари су били: "Видео сам да се то догодило

једном школском другу/пријатељу, песма их је можда гурнула преко

ивице;" "Када чују своје мисли наглас изговорене, то може да их

подстакне да учине то; песма уноси осећајње у човека;" "Песме и речи

су моћни; нарочито ако песму изводи бенд или певач кога

обожавају." Др. Wass закључује, "За сада бих истакао као најважније

да родитељи прате шта њихова деца слушају."

Овакве студије навеле су Национално удружење за

образовање да закључи да многа самоубиства, којих је 6.000 годишње

(мисли се на тинејџере), могу бити повезана са депресијом појачаном

нихилистичким и фаталистичким текстовима песама. Др Мортон

Курленд, психијатар из Палм Спрингса чији је пацијент, Џон

Меколун, извршио самоубиство након слушања плоче Ози Озборна,

каже: "Садомазохизам, крв и насиље доносе много долара

произвођачима рок-видеа, али такве ствари могу гурнути дете (које

емоционално пати) преко ивице." На несрећу, данас милиони

тинејџера емоционално пате.

Теме отуђености, нихилизма и деструкције које се

провлаче кроз рок-музику су често само одраз живота самих рок-

музичара. На иример, биографија групе "Пинк Флојд", "Saucerful of

Secrets", коју су написале двојица бивших фронтмена групе даје живе

иримере личне трагедије која може задесити животе оних који славе

изгредништво.

Schwartz и Еmреу износе: "У разговору са неким

музичарима укљу-ченим у сатанизам, као и појединцима које су они

консултовали - истраживачима, психолозима, и лекарима - образац

постаје јасан. Попут многих других који су изабрали сатанизам

уместо Хришћанства. они имају жељу за непосредним задовољењем

и самоостварењем. "Новац. Контрола. Моћ. Они желе фантазију да

су у стању да живе носебан живот са пуно богатства,' рекао је један

психолог чија пракса укључујс нека од највећих имена рок-бизниса. '

И вољни су да умру млади да то отплате. Они сматрају да могу

имати све одустајањем од живота тако рано... Стварност ових

реченица је очигледна када читате посмртнице рок звезда. Многи су

умрли од алкохолизма, дроге или у несрећама које су последица

утицаја било дрога, било алкохола."

Чак и називи неких бендова хеви-метал музике, правца, "метал

смрти" ("Death metal") сугеришу глорификовање смрти и насиља:

"Блажена смрт", "Мртвозорник", "Деструкција", "Жезлоноше",

"Труло тело", "Жртва", "Насиље".

У својој књизи "Лудило хеви метала", Дејв Харт пише:

"На концерте доносе лобање и скелете као атракцију,

такође симулирају бичевање, бодење ножем иодрубљивање

главе. Неки чак пију крв или глођу неколико језивих костију.

Неке групе уносе окултне, сатанске или магијске ритуале...

Ово је мрачна, срдита музика. Усмерена је на смрт и насиље и

изражава љубав према крви... У многим случајевима, група

пројектује поруку да нема промена, наде ни будућности. Све

што могу да учине је да замахну песницом у празан ваздух.

Живи брзо и умри млад и отиди у блеску славе."

"Часопис Америчког удружења лекара" закључио је: "Насилан

и сексуални садржај (рок) видео-слика узнемиравајући је за многе.

У једној анализи садржаја 200 видео-спотова насиље се догодило у 57

одсто примера, а сексуални призори у 75 одсто. Од видео снимака

који су садржавали насилне сцене, 81 одсто је такође садржавало

сексуалне референце. Половина жена је била обучена провокативно.

Друга једна студија показала је да је 59,7 одсто насумице одабраних

примерака рока имало сексуалне теме, а 53,2 одсто теме насиља...

Проучавање ефеката ТВ- насиља може се такође применити на

музичке видео-снимке. Ове студије изричито сугеришу, али не

потврђују, да постоји узрочна повезаност између насиља на ТВ

програму и последичног агресивног понашања. Гербнер и његови

сарадници сматрају да насиље на ТВ такође може имати суптилан

утицај на друштвене односе."

Часопис лекарског удружења у свом чланку даље наводи да

је "неколико убистава доведено у везу са очараношћу хеви метал

музиком," и да је "још једна студија о понашању открила да су

музичке видео-траке на којима има насиља подстицале посматраче на

насилно понашање одмах након гледања траке." Могу се навести и

друга истраживања.

Чланак изражава жаљење што се младима све више шаљу

поруке преко рок музике које су уткане у текстове песама које

подразумевају насиље и пронографију. Албум Скида

Роува “Slave to the grind” (Роб једноличности) карактеристичан је

по насловима као што су „Психо-љубав“, „Закон против

нарушавања јавног реда“ (Riot Act), “Извади... ван”. У „Riot Act“-

у школа је оптужена да је затвор, („Нисам желе ваше образовање

јер је то само гомила /.../“). Чак „Rolling Stone“ (август 1991.)

помиње „злочести садржај“ песме „Get the… out“, „нити је мање,

нити више од безразложног групног оргијања, јевтин мачо-захват

на жени која је употребљена, а онда злоупотребљена само да би

задовољила похоту и его (мушкарца).“

Магазин „Time“ недавно је запазио „да постоји призвук

отрова и јеткости у скоро свакој области модерне америчке поп

културе и више није могуће игнорисати шта се догађа.“

Упоредите Божја мерила љубави и утицај рока на насиље, и

Свето Писмо нас поучава да не величамо насиље било које врсте,

било да је то самоубиство или садомазохизам. Треба да живимо

у миру и складу једни са другима. Упозорени смо: „Тако дакле

да се старамо за мир и за оно чим водимо на боље један

другога“ (Рим. 14:19). Сам Исус Христос је учио: „Блажени

миротворци“ (Мт. 5:9). Каже нам се: „клони се од зла и чини

добро, тражи мира и иди за њим.“ (Пс. 34:14)

Бог нас је позвао намир (1.Кор.7:15). Сам Господ није Бог

пометње, већ мира (1.Кор. 14:33). Плод Духа је мир (Гал. 5.22) и

ми треба да пустимо да мир Христов влада у нашим срцима

(Кол. 3:15); ми треба да живимо у узајамном миру (1. Сол. 5:13) и

да имамо мир са свим људима (Јевр. 12:14).

Са друге стране, „Господ испитује праведнога; а

безбожнога и којему је мило чинити зло ненавиди душа

Његова“ (Пс. 11:5). „Немој завидјети насилнику, ни изабрати

којега пута његова. Јер је мрак Господу зликовац а у

праведних је тајна Његова.“ (Приче 13:31-32). „Благослови су

над главом праведнику, а уста безбожникова покрива

насиље“ (Приче 10:6). „Насилник мами друга својега и заводи

га на пут који није добар“. (Приче 16:29).

Апостол Павле нас поучава у посланици Ефесцима:

„Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших него

само што је добро за напредовање вјере, да да благодати

онима који случају. И не ожалошћујте Светога Духа Божјега

којим сте запечаћени за дан избављења. Свака горчина и

гњев и љутина и вика и хула, да се узме од вас, са сваком

пакошћу. А будите један другоме благи, милостиви,

праштајући један другоме, као што Бог у Христу опростио

вама. Угледајте се дакле на Бога, као љубљена деца и живите

у љубави као што је и Христос љубио нас, и предаде себе за

нас у прилог ижртву Богу" (Еф. 4:29;5:1,2)

Апостол даље говори да свако треба да се моли и посредује

"да тихи и мирни живот поживимо у свакој побожности и

чистоти. Јер је ово добро пред Спаситељем нашим Богом" (1

Тим. 2:1,2). Очито је да нико не може порицати да профаност,

вулгарност и насиље у модерној рок-музици не спадају у вољу Божју

када је у питању човечанство.

Ствари за размишљање

1. Да ли сматрате да су поруке насиља, смрти и

самоубилачке рок-музике потребне да би свет био боље место за

живот?

2. Ако знамо моћ музике, који би ефекат могао бити кад су у

питању текстови песама који заговарају самоубиство на осетљиву

особу која је у депресији?

Дроге и сексуалност

Далеке 1969. , часопис "Time" (26. септембар)

прокоментарисао је: "Рок-музичари користе дрогу често и отворено

и њихови текстови се у многоме односе на дроге."

Песме каква је "Хероин" групе "Velvet Underground" (Сомотско

подземље) доста су охрабривале младе људе даекспериментишу са

дрогом, неретко са трагичним последицама.

Исте године (3. октобар) часопис "Lifе" доноси коментар Џимија

Хендрикса, чија је основна филозофија била необуздано коришћење

дрога и секса: "Људе можемо хипнотисати помоћу музике и када

их доведемо до њихове најслабије тачке, у подсвест можемо

сместити оно што МИ желимо да кажемо."

Али многе чувене рок-звезде платиле су цену због

злоупотреба дроге. Међу мртвима су Брајан Џонс из "Rolling Stones"-

а, Сид Виш из "Sех Рistols", Денис Вилсон из "Бич Бојса", Џими

Хендрикс, Џими Морисон из "Дорса", Елвис Присли, Џенис Џоплин,

Бон Скот из "АС/DС", Френки Лајмон, и многи други. На дан када је

ово књижица завршена водећи певач групе, "Теmрtation" Дејвид

Руфин, умро је од претеране дозе кокаина. Али, упркос овоме,

дрога још увек има значајну улогу у рок-музици и изгледа да ово

има штетне последице на многе који је слушају.

На пример, једна студија у "Роst Graduate Medicine" закључила је да

"подаци показују да рок музика протежира и подржава

употребу дроге, промискуитетно сексуално понашање и насиље".

Лична и друштвена трагедија савремене злоупотребе дрога је

просто незамислива - па ипак рок-музика наставља да велича

употребу дроге. Може се доказати да је рок-музика одговорна за

савремену нарко-епидемију. Као и у области сексуалности, рок-

музичари одбијају да преузму одговорност за то. Стивен Тајлер из

"Аеrosmitha" је у "Sober times" (октобар 1988.) рекао: "Осморо од

десеторо је користи кад је рок у питању. То иде с тим". У ствари,

може се изјавити да рок-музика морапреузети огроман део

одговорности за модерну епидемију дрогирања.

Свето Писмо нам вели да не дозволимо да нама влада било

шта осим Духа Светог Божијег. Бог жели да људи буду под

Његовом заштитом, љубављу и утицајем, а не под утицајем дрога

које их може озледити физички, душевно или духовно. "Гледајте

дакле да уредно живите не као немудри, него као мудри;... и не

опијајте се вином у коме је блуд, него се радије испуњавајте

Духом" (Еф. 5:15-18).

Даље, Свето Писмо нам говори да живимо "благоразумно"

у свету. Како се може оправдати употреба хероина, кокаина,LSD-а и

других психоделика или марихуане или злоуптореба алкохола,

амфетамина, а да се живи разумно?

„Него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист

буди... Стари да буду тријезни, поштени, чисти, здрави у

вјери, у љубави, у трпљењу... Учећи нас да се одречемо

безбожности и жеље овога света и да поштено и праведно и

побожно поживимо на овоме свету. Истинита је ова ријеч; и у

овоме хоћу да утврђујеш да се оне који вјероваше Богу труде и

старају за добро дјело: ово је корисно људима и добро.“ (Титу

1:8;2:212;3:8).

Свети Павле пита: "Не знате ли да је тело ваше храм Духа

Светог, који је у вама, кога сте примили од Бога? И нисте

своји; јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога

тијелима својим" (1 Кор. 6:19,20).

Бог нас подсећа да водимо рачуна о нашем телу (Еф. 5,28-

30). Свето Писмо се не слаже са употребом дрога која је

незаконита и штетна.

Ствари за размишљање

1. Џон Кејл, сећајући се својих дана са групом "Velvet

Underground" илустровао је њихову филозофију следећим речима:

"Дајте људима јаке дроге. Дајте им дроге које желе. Дајте им

хероин." И поред тога што друштво води "рат против дрога" и што

су многе рок звезде умрле од претеране дозе, зашто, по вашем

мишљењу, рок-звезде и даље узимају дрогу?

2.Ако уметност одражава културу, шта рок-музика каже о

америчкој култури?

А "добре" рок групе?

Шта је са тзв. добрим рок - групама "Hammer", "Vanilla Ice",

„New Kids on the В1оск“ и другим? Док је њихово одбијање дрога

похвално, они често подржавају хедонистичку философију

рокенрола. За ове групе се претпоставља да су добри, уредно

подшишани забављачи, али да ли се њихови идеали могу

успешно одбранити када се упореде са хришћанским? Они

стално покушавају да поправе имиџ савремене рок-музике; ипак,

постоје друге поруке осим оне: "реци не дрогама".

Hammer је талентовани уметник и играч и са снажним

религиозним залеђем; каже да је некада размишљао да иде у

свештенике. Али порука које се преноси на неким од његових

видео - снимака је да сексуални промискуитет није погрешан;

само је погрешан када ниси "довољно стар" да то чиниш.

"Vanilla Iсе" је такође против употребе дрога. Он не

користи вулгаран језик (на сцени) и он је извођач који изазива

поштовање веће него многи други. Ипак, штетне сексуалне алузије

остају. Та врста сексуалности једноставно није оно што би млади

хришћани требало да следе.

"Тhe New Kids on the Block" делују веома уредно. Они не

користе дроге, али они, такође, имају другачији сексуални "имиџ"

од оног који је Бог дао. Многе хришћанске мајке прате своју децу

да виде њихове концерте на којима хиљаде девојчица

предтинејџерског узраста падају у занос и вриште на сексуалне

алузије и покрете чланова бенда. Да ли те мајке мисле да је такво

понашање "побожно"?

Ми стављамо под знак питања поруке које преносе ове

"добре" групе. Свето Писмо каже: "А блуд и свака нечистота и

лакомство да се и не помиње међу вама" (Еф. 5:3).

Сви хришћани треба да се запитају какав утицај ове групе имају

на осетљиве тинејџере. Шта такве групе говоре младим људима о

њиховој сексуалности? Да ли их индоктринирају световном

филозофијом секса? Да ли ове групе својим сексуалним алузијама

помажу младима да кажу "не!" необавезној сексуалној култури?

Или да ли ове групе сламају отпор младих људи према

хришћанском учењу о моралу? Обзиром на СИДУ и 51 другу болест

која се преноси сексуалним контактом, а све више бујају, сматрате

ли да се "добре" рок групе одговорне у мери у којој би требало да

буду?

Да би одговорили на ово важно питање, осрнућемо се на

процену групе “New Kids on the Block" Ерика Холмберга.

“New Kids on the Block"

(NКОТВ) је веома омиљена група која се састоји од пет младих

певача. Њихов менаџер их је свесно и намерно лансирао као "добар"

бенд-алтернативу нападним екцесима регуларних рокенрол-

бендовима. Они критикују дрогу, исповедају веру у Бога, певају о

љубави и живе са својим народом.

Шта могло бити погрешно са NКОТВ? Па, то можемо

питати њиховог оснивача, писца песама, "светиљку", продуцента-

импресарија Мориса Стара. Као што је рекао једном новинарском

извештачу, "Морам да изађем из свега овог... бавићу се духовном

музиком. Морам да спасем своју и душе других. У том правцу идем

и када се нађем на том другом терену не желим више да се враћам на

овај." Зашто он жсли да побегне са „New Kids” сцене да би спасао

своју душу и душе других људи? Можда иза спољњег сјаја

маркетиншког типа који окружује ове момке налазите исту

исцрпљену формулу која је створила сваку грск'п'го! звезду - секс,

фабтазирање, емоционално завођење? Сувише грубо?

Размотрите ово:

1. "Spin" магазин излаже следеће: "Покрети, изузимајући

Јоеу (чије очите кретње, очита увијања, сугеришу да он или узима за

озбиљно предност статуса себе као секс симбола или је једноставно

сувише наиван да би ставио под знак питања свог кореографа), састоје

се од стандардних кретњи шоу-бизниса..."

2. Један хришћански писац осврнуо се на њихов концерт:

"Тренутак највећег узнемирења настао је током песме "She’s my cover

girl”, која почиње са: "Устајем ујутру и видим твоје лице/Изгледаш

тако добро, све је на свом месту/знаш ли да никада не бих могао

да те повредим/ Зар нећеш остати овде и бити моја невеста?" (тек

наговештај, он спава са њом, али још нису венчани.) Током ове

сексуалне алузије, мала девојчица (која изгледа није имала више од

шест година) дала је певачу ружу.

Био је то нежан тренутак, брзо упрљан премештањем на другу

страну бине где је певач узвикнуо: "Ја само желим да будем са вама-

овако...! и онда је два пута замахнуо снажно карлицом. Девојке

су завриштале. Сви из групе махали су својим задњицама публици

која се састојала од тинејџера и деце. Девојке су поново завриштале.

Певач је скинуо своју мајицу. И девојке су опет вриштале."

3. Дони Волберг, незванични вођа група, појављује се у

августовском броју часописа "Реорlе" носећи у носу алку

(минђушу), а на јакни мртвачку главу. На њиховом популарном

видеу "Step by step" (Корак по корак) он је носио мајицу на којој је

била група "Public enemy" (Јавни непријатељ).

"Public enemy" је реп-група чувена по свом заговарању

милитантне, расистичке релгије црних муслимана. Према тексту у

"New York Times"-у (март 1991.) Волберга је ухапсила полиција због

подметања ватре. "People Weekly" (септембар 1991.) извештава

о његовом нападу на авионског путника Бенџамина Датнера,

износећи да јсу још два члана групе била укључена у физички напад.

Можда овакви нциденти треба данас наведу на питање да ли

је NКОТВ примерена Хришћанска група како то изјављују хиљаде

младих девојака.

Да ли се концерти ове групе приближавају личности Исуса?

Да ли су родитељи тако наивни да мисле да је то у реду Госнода за

једног певача да сугестивно замахује карлицом њиховим узаврелим

ћеркама? И да ли је могуће веровати у "Свемоћног Творца" и бити

лукав? Можемо ли подржавати наше ћерке тинејџерке и чак још и

млађе буду луде за дечацима, да им дозволимо да буду разуздане у

свету који кипти од необуздане сексуалне енергије и који је готов да

експлодира, а онда да очекујемо да буду девице? Данас, пет или

шест од десет девојака се сексуално активне пре завршетка средње

школе. Треба ли да будемо изненађени?

Ствари за размишљање

1. Рок-историчари, Seay и Neely коментарисали су у својој

књизи "Степенице ка небу": "Rоск 'п' roll” најмоћнија музика коју је

свет икада спознао, има за много шта да одговара... то је злочин

против уметности и човечности, духа и себе. Али за оне који воле ту

музику... моћ рока је нека врста религиозне мистерије сама по себи.

Она наводи људе да се заиста осећају лоше и добро. Износи на

видело неке од наших најплеменитијих и најподлпјих импулса... На

неки начин то је и дивно и страшно, ми (од рока) примамо и

благослове и проклетства." Процени овај коментар и примени га на

"добре" рок-групе.

2. У књизи "Скривена моћ музике" Дејвид Тејм каже: "Свакако

да оно по чему се одређује тачна природа било којег музичког дела

јесте ментално и емоционално стање композитора и/или

извођача. Бит овог стања је оно што улази у нас, тежећи да обликује

нашу сопствену свесност у сагласности са собом. Кроз музику

публика упија делове свести музичара." Да ли се слажете са овом

тврдњом? Како се може применити на "добар рок"?

3. Да ли родитељи треба да подржавају своју децу да

слушају "добар рок" који заговара апстиненцију од дрога ако исте те

групе крше Божији благослов везан за чедност? У добу када

секс све више осакаћује и убија могу ли "чист" рок или "добар"

("безбедан") рок бити нешто више од илузије? (Види: 1 Јован 1:5-

7.2:4-6:15:17: Рим. 13:14:2. Тим. 2:22; Кол. 2:8-10.)

Где нас рок музика води?

Извесне групе су непрестано на оштрици ножа. Оне се не

сматрају водећим бендовима, али могу указати где рок-музика

или неки њени делови иду, због тога? што се многе водеће групе

обраћају њима за нове идеје. Осврнућемо се на три нове рок

групе које ће нам показати где рок може да води.

То су: "Jane’s addiction", "Gwar" и "Glen Danzing".

Шта можемо oчекивати да видимо у будућности?

Jane’s addiction је један анрхистички бенд чија је какофона

музика изобличила хеви-метал у још мучнији и депресивнији

звук. На позорници излажу слике сантеријске магије (вудуа) а

такође су признали да се "петљају са иглама и тешким дрогама".

И њихов рад и концерти (њихов албум бестселер се зове "Nothing

Shocking" подсећа на ранију изјаву групе Sex Pistols, "Ми нисмо у

музици; ми смо у хаосу."

Специјално музичко издање часописа "Details for Men" (јули

1991.) описује концерт групе " Jane’s addiction" на Medison Square

garden. Насред позорнице која је застрта вуду-магијским

сликама Медисон Сквер је преплављен масом јадне младежи:

"металци", hiphopers, мртвачке главе и рокери смрти, у пролазу

међу седиштима се игра уз непрестано сударање, мокре између

седишта. Дошли су да виде одметничку харизму...

"Водећи певач Пери Фарел виче: 'Не можете имати друштво

док то друштво није потпуно бестидно и тврди да дрога може

бити корисна и да је неопходна.

Часопис Spin описује концерте "Gwar-a" данас овим

речима: "Шоу "Gwara" уживо је попут KISS у Sensurround. На

концерту човек може очекивати да види: Одерозов мозак

експлодира, Сексекуција, на публику се баца течност (крв

робова, сперма, мозак, бљувотина. итд.)."

На пример, док су на позорници, чланови бенда "Gwar" секли

су имитацију људске главе и пуштали млазеве лажне крви по

публици. Чланови бенда мажу своја лица крвљу као и читаво

тело и чак је пију. Они изводе животињу на позорницу и ваде јој

утробу. Њеном се крвљу мажу по читавом телу и црева мотају

себи око врата.

Елтон Џон је једном прокоментарисао да треба

дозволити све врсте сексуалних слобода и подржавати их, али

"ту изузима козе". “Gwar" можда не; они симулирају сексуални

чин са козом на сцени.

Часопис "Spin" прогласио је Глена Данцига за једног од

највећих рок звезда у будућности. Данциг је обећао да ће

шокирати оне који мисле да су све видели и да их ништа не

може шокирати.

Према Spin-у (јануар, 1991) Данциг је "оличење и

претходне славе рока и обећање будуће славе." Ипак, у

песмама какве су "Да ли сам демон", "Мајка" и другим, он велича

окултни ритуал и сатанистичко жртвовање, насиље и духовни

неред. У једном богохулном споту нека жена је у подножју

крста, гледа не горе и види не Исуса већ графички

приказ ђавола - руку раширених - како висе на крсту.

Непосредан утисак који ова моћна слика оставља је или да је

Исус заиста био ђаво (Боже, опрости!) или да је симбол крста

сатански.

Апостол Павле као да је писао о року када је рекао: „Али

ово знај да ће у посљедње дане настати времена тешка.

Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише,

поносити, улници, непокорни родитељима,

неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви,

опадачи, неуздржници, бијесни, недобротољубиви,

издајници, нагли, надувани, који више маре за сласти него за

Бога. Који имају обличје побожности, а силе су се њене

одрекли. И ових се клонии. Јер су од ових они који се

завлаче по кућама и робе женице које су натоварене

гријесима и воде их различне жеље (2 Тим. 3:1-6).

Многе нове групе залажу се за побуну против устаљених

традиционалних вредности и хришћанског морала. Колико

бунтовнији могу постати будући рок музичари?

Историјски, бунт је био део рока колико и секс и дрога. Од

свог почетка, рок-музика је поспешивала побуну и против

родитеља и против друштва.

У једном од првих интервјуа у часопису "Rolling Stone", David

Crosby из "Crosby, Stills and nash" прокоментарисао је: "Сматрам

да је једина ствар коју треба обавити - украсти им њихову

децу... Када то кажем, не мислим на киднаповање. Говорим о

промени њиховог вре-двосног система, који их удаљује од

њихових родитеља веома ефикасно (од вредносних система

њихових родитеља)."

Паул Кантер из "Jefferson Starship" признаје: "Наша музика

је смишљена да би продубила јаз међу генерацијама, да отуђи

децу од њихових родитеља...".

Мик Џегер из "Ролинг Стоунса" примећује, "Не постоји

таква ствар као што је безбедна, породично орјентисана

рокенрол песма."

Џон из "Bon Jovi" изјављује: "Желео сам да се буним

против свега и свачега и догодило се да сам то могао да чиним

свирајући рокенрол у бенду."

John Cougar открива: "Псујем зато што знам да то није

друштвено прихватљива ствар. Мрзим да ми се каже 'овако треба да

се понашаш ту и ту.' Због тога мрзим школе, владе и цркве."

Nikki Sixx из Motley Crue коментарише:

"Ми никада не крећемо са тим да будемо нечији узор. Али

пошто смо то постали, ми покушавамо да нашим обожаваоцима

пружимо нешто у шта ће веровати. На другом албуму рекли смо им

да „вичу на ђавола". Много људи... мисли да је песма о сатани. То није

истина. То је супротстављање ауторитету, било да су то ваши

родитељи, ваши наставници или шеф. То је прилично добар савет,

сматрам. Али, сигуран сам да сваки родитељ који песму чује,

сматраће да је то издаја."

Gene Simmons из групе KISS каже: "Опстанак је тесно повезан са

вером у себе. Људи ће вам рећи да нећете успети. Могу сви заједно

да се носе... Знате, нису вам потребни људи око вас; ту мислим и на

родитеље. Ако вас људи не подржавају, онда суваши

непријатељи. Ослободите се ових пијавица и следите своје снове."

Али овакве изјаве су дијаметрално супротне ономе што

Бог каже. Пета заповест учи: "Поштуј оца свога и мајку своју...

(Излазак 20:12). Нови Завет учи, "Децо, будите послушни вашим

родитељима у Господу, јер је ово право. 'Поштуј оца и мајку' -

која је прва заповест са обећањем - 'Да ти добро буде и да

живиш дуго на земљи'" (Еф. 6:1-3).

У Светом Писму читамо: "Опомињи их да буду покорни и

послушни господарима и заповједницима, и готови на свако

добро дело; ни на кога да не хуле, да се не свађају, него да буду

мирни, сваку кротост да показују свим људима" (Титу 3:1,2).

Коначно, рок се све више окреће окултном, сугеришући да ће

се у будућности све више стумулисати измењена стања свести,

контакт са духовима и друге окултна упражњавања кроз музику. О

томе читајте даље.

Ствари за размишљање

1. Где рок иде и зашто? Размотрите следећи аргумент: "Музика

ће наставити да развија, одражава и мења своју културу. Како иде

култура, тако иде музика. Ми смо већ отишли од 'вина, жена и

песме' ка дрогама, сексу и рокенролу." Ако је ово истина, где је онда

рок упућен у будућности? Џим Морисон је рекао, "Заинтересован

сам за све што се тиче револта, нереда, хаоса..." Прочитај Рим. 13:1,2.

2. Социолог Алан Блум коментарише: "Резултати (утицаји

рока) није ништа мање него губитак контроле родитеља над својом

децом у смислу моралног образовања у време када се тиме нико

озбиљно не бави". Да ли сматрате да је ово истина? Зашто? Које су

импликације?

3. "Рок је веома велики бизнис, већи него филм, већи него

професионални спортови, већи него телевизија и ово доприноси

угледу музичког бизниса." Да ли треба новац и богатство да буду

одреднице угледа? Треба ли парајлијама да се завиди? (Види Приче

Соломонове 11:28; 28:6.20; Мат. 19:23; Лк. 6:24;12;21/2 Кор. 6:10).

4. Да ли сматрате да ће се будуће генерације осврнути

са поштовањем на данашњу рок-музику? Зашто?

Како рок музика одбацује хришћанска веровања?

Рок-музика скоро отворено одбацује хришћанска веровања.

На пример, текст као што је "Рокенрол Вавилон" је исто толико

депримирајућа као када се чита "Холивудски Вавилон";

антихришћанска природа ових субкултура је сасвим јасно изложена.

Рок култура је често отворено изражавала аверзију према

хришћанској вери почев од Џима Морисона из "Дорса" који

заједљиво и вриштећи изражава мржњу према хришћанској

молитви ("Поднеси молбу Господу са молитвом") до Скида Роува:

"Живи песак Исус" ("Јесмо ли спашени речима копилади светаца?").

Још један пример за ово је "The Oath" (Заклетва) коју изводи група

„King Diamonds”: "Ја поричем Исуса Христа, обмањивача, и

презирем хришћанску веру."

Још један пример је "Possessed” ("Опседнут") у извођењу

групе "Venom" која каже: "Опседнут сам свим што је зло. Смрт

вашег Бога ја захтевам. Ја... седим са десне стране господара

сатане," и "Ја пијем избљувак, водим љубав са проститутком на

умору, сатана је мој Господар прави! Живео! Хвала мом

несветом домаћину."

Леон Расел сматра да је "организовано хришћанство

нанело више штете него иједна друга сила коју могу замислити на

свету" и предлаже да га замени религија рокенрола. У једном

интервјуу у "Spin"-у, Sinead O’Conor истиче: "Огромна је заблуда учити

децу да Бог није у њима. Тај Бог је загађење... Да је Бог већи од њих. Да

је Бог изван њих. То је лаж. То проузрокује испразност деце."

У Химни 43 група Џетро Тал преноси ову поруку: "Ми смо

наши сопствени спасиоци, и ако Исус спасава, онда Му је боље да

спасе Себе."

Ozzy Ozborn каже: "Ја нисам наново рођени Хришћанин. Ја сам

наново рођени Хитлер."

Године 1966. Џон Ленон се хвалио да Хришћанство пролази и да

су "Битлси" популарнији од Исуса. У његовој књизи A Spaniard in the

Works, он је дао приказ Христа кога је именовао "фашистом".

Да ли је стварно изненађујуће да рок-музика, која често у себе

укључује дрогу, секс, нихилизам, аморалност и побуну у својим

текстовима, себе отворено супроставља Богу, Његовом Сину и

Јеванђељу? Али по којој цени? Размотрите следеће.

Ми се никада не можемо "ослободити" Господа Исуса

Христа. Господ Исус је стварна Личност која је живела у историји,

био је распет и васкрсао из мртвих. да је он Бог у људском телу,

посведочено нам је вековима. Христос је такође рекао да ће на крају

свако од нас положити рачун једино Њему и да ће нас сматрати

одговорним за оно што смо учинили са животом који нам је Он дао.

Нарочито, да ли смо веровали у Њега, да ли смо Га примили са вером

- да ли смо Му били послушни илинепослушни кроз наше изборе и

дела?

Свака личност која је икада живела мораће да стане пред

Њега на крају времена и положи рачун за свој живот. "Јер Отац не

суди никоме, него сав суд даде Сину" (Јован 5:22). "А кад дође Син

Човјечији, у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће

сјести на престолу славе своје. И сабраће се пред њим сви

народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује

овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с

лијеве... И ови ће отићи у муку вјечну, а ираве-дници у живот

вјечни." (Мт. 25: 31-33, 46).

Да ли знате да ваша вечна судбина зависи од тога односа

са Христом? Постоји разлика између оних који Христом живе и

оних који као да Христа нема или да нам Он није потребан.

Разлике у шу живота по нашој грешној природи и начина

живота по Духу ијем може се видети у овом одломку из Библије:

А позната су дјела тјелесна, која су прељубочинство, блуд, свађе,

пакости, срдње, пркоси, распре, саблазни, јереси, зависти, убиства,

пијанства, ждерања и остало, за које вам унапријед казујем, као што и

казах раније, да они који то чине неће наслиједити царства Божијега.

А род је духовни љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост,

вјера, кротост, уздржање; за такве нема закона (Галатима 5:19-23).

Ствари за размишљање

1. У "Књизи о правом Френку Запи" (1989. стр. 259), Френк

Запа рекао: "Мој најбољи савет сваком ко жели да подигне срећно,

мен-гао здраво дете је: држите га што је даље могуће од цркве."

Ако једна особа слуша и гледа снимке и поруке рок-музике 25

до 35 сати седмично, а мало или нимало не познаје хришћанство, која

ће филозофија имати већег утицаја на ту особу? Коју ће коначно

прихвати? Која ће обликовати изборе те особе? Коју ће научити да

воли и подржава? Да сада ово сведемо на лични ниво, којој се

филозофији ви ада излажете?

2. Божија Реч нам каже да се не саображавамо вредностима

и философији овог света. "И не владајте се према овоме вијеку,

него се промијените обновљењем ума својега" (Рим. 12:2). У

причама Соломоновим каже нам се да изнад свега чувамо срце

наше. јер из њега излази живот (Приче Сол. 4:23). Речено нам је да

не дозволимо злој сгвари да дође пред наше очи (Пс. 101:3). Већ "Што

је год истинито. што год поштено, што је год праведно, што је

год пречисто, што је год прељубазно, што је год славно, и још

ако има која добродетељ, и ако има која похвала, то мислите"

(Фил. 4:8). Даље нам се каже, "Мислите о ономе што је горе а не

што је на земљи" (Кол. 3:2). У светлости ових и многих других светих

речи из Писма, како може један Хришћанин бити уроњен у рок

музику, гледајући моћне слике зла и поруке таме која та музика

преноси, из дана у дан, а да не мисли да вређа и да је непослушан свом

Господу?

3. Један обожавалац групе "Slayer" прокоментарисао је:

"Ја мрзим вашег Бога, Исуса Христа. Сатана је мој господар. Ја

жртвујем животиње за њега. Мој бог је "Слејер". У речи њихове музике

верујем." (Spin, мај 1989).

Ако нисте Хришћанин, рок-музика можда изражава управо

оно што желите, укључујући секс, дрогу, екслериментисање

са окултним и слободу за побуну. Али, имајте на уму, да је понашање

које велича рок музика, проузроковало пропаст много више

живота него што се може замислити. Размислите колико људи је

почело да узима дрогу јер рок музика фаворизује такво понашање!

Колико је људи добило полне боелсти као резултат живљења по

порукама рок-музике које се односе на сексуални промискуитет?

Вероватно милиони.

Нико нека се не обмањује вредности које човек усвоји или

ће благословити његов живот или ће му донети коб. Свети Павле

каже: "Не варајте се: Бог се не да ружити; јер шта човек посије

оно ће и пожњети. Јер који сије у тијело своје, од тијела ће

пожњети погибао; а који сије дух, од духа ће пожњети живот

вјечни" (Галат. 6:7,8).

Може ли ико логичан порећи да начин живота који се велича у

рок музици често јесте деструктиван у друштвеном и личном

погледу? Онда зашто мислите да је тако популаран?

Да ли рок-музика подржава окултно?

Књигу "Недовршене симфоније: гласови из другог света"

написала је медијум Розмери Браун. У њој описује како прима поруке

из света духова. Она редовно комуницира са наводним

покојницима, у овом случају великим композиторима из прошлости

- Шопеном, Моцартом, Бахом, Листом, Дебисијем, Рахмањиновим,

Брамсом, Шуманом, итд.

Ови духови разговарају са госпођом Браун, посећују је редовно и

- опседају је водећи њене руке да свирају и компонују музику која

је далеко изнад њених способности. Госпођу Браун су испитивали

многи стручњаци за музику, интервјуисао је и Леонард Бернштајн и

варка није откривена Она тврди да је ови духови запоседају са циљем

преношења њихове музике и њихове поруке из другог света. Кроз њу,

духови компонују у стилу сасвим сличном, ако не идентичном,

старим, већ покојним, композиторима. Она је издала неколико

албума своје музике укључујући нови Брамсов гудачки

квартет. Сматрамо да нису у питању покојници већ духови лажи

које Црква идентификује као демоне. Навели смо убедљиве разлоге

за овај закључак у својој књизи "Посматрање култа: шта вам је

потребно да знате о духовној обмани", делови 5. и 7.

Зашто би демони играли улогу мртвих композитора и

давали музичке композиције преко земаљског медијума?

Изгледа да је њихов првенствени разлог коришћење музике за

ширење окултне философије. Розмери Браун је била

припремљен медијум пре него што се сус-:а са духовима који су

се представљали као велики композитори. Она каже: "Први пут

када сам видела Франца Листа, имала сам око седам , и већ

навикнута на то да виђам духове тзв. мртвих" (стр. 9).

Ипак, ови тобоже префињени духови мртвих композитора

активно шире исти стари паганизам и медијумнистичку

философију која се, среће међу окултистима свих боја. Нема

разлога, кажу "композитори", јер наводно свак доживљава

реинкарнацију (стр. 110-114). Духови проповедају пантеизам и

подстичу развој "паранормалних" способности (стр. 114-123). Они

поричу и одбацују библијско учење. Размотрите од тобожњих

изјава "Листа" као одговор Брауновој:

"Уочио сам да због уобичајених хришћанских

веровања има људи који верују да човек мора бити "спасен"

овде на земљи. "То није истина," рекао је он. "Када људи

умру... они имају прилику да се усавршавају (после смрти)."

Другим речима, ови лажљиви духови употребиће медијум

музике да остваре своје сопствене циљеве - да обману људе и

жене (кад је у питању закон Божји) (нпр. Јевр. 9:27; Пост. 1:1).

Розмарин дух-водич такође је подстиче на упражњавање

некромантије (комуницирања са "покојницима"), нешто што

Библија јасно забрањује (Закони поновљени, 18,9-12).

Још један пример за разматрање. Сирил Скот је био

угледан композитор током свог живота. Био је изучавалац

окултне религије рознате као теозофија и такође заинтересован

за окултне могућности музике. Две његове књиге, "Утицај

музике на историју и морал" и "Музика: њен тајни утицај кроз

векове" биле су примељене као "откривење" света духова од

стране духа који је пуно утицао на оснивачицу теозофије, Мадам

Блавацки. У потоњој књизи, Скот нам казује, након разговора са

духом, да је тај дух:

"... он посебно заинтересован за еволуцију

западњачке музике... Заиста, сматра да је пожељно да

изучаваоци окултизма свих школа више цене велики значај

музике као силе у духовној (окултној) еволуцији и каже да

је сада открио много тога што није било откривено и то ће

бити од велике важности и интересовања за све

љубитеље музике."

Скот лично је убеђен да "велики посвећеници (света духова)

имају велике планове за музику будућности" (стр. 1991.). Какав је

то план? Је ли то план да се музика употреби као окултни медијум

кроз који ће се код људи развијати измењена стања свести,

способности, и контактирати свет духова. Скот објашњава:

"У будућности музика ће се користити да људе доведе

у ближи контакт са девама (духовима); они ће бити

оспособљени да примају благотворан утицај ових бића када

буду ишли на концерте са пригодним типом звука ...

Научно саздана музика подстицаће духове и истовремено

стимулисати у слушаоцима "паранормалне" способности

помоћу којих ће постати свесни њиховог присуства и биће

осетљиви за њихов утицај" (стр. 200-201).

Скот закључује своју књигу наводећи речи његовог духа - водича:

"Данас, када улазимо у ово Ново Доба, ми настојимо,

првенствено кроз медијум надахнуте музике, да проширимо идеје

(окултног) јединства и братства, и тако убрзамо (духовну) вибрацију

ове планете" (стр. 204.). Жанр "надахнуте музике" (знамо ко ју је

"надахнуо") сада се може наћи у локалним продавницама илоча.

Музика "Новог Доба" је од духова компонована преко медијума за

специфичне окултне циљеве."Композитори" музике Новог Доба

тврде да она може подстицати ме-дитацију, помоћ и у развоју

парапсихичких сила, мењати свест, водити на "астрална" путовања

и преобразити личност. Савремени рок-музичари имају сличне

идеје.

"Многе од великих рок - звезда се навелико баве окултним

и такође су укључени у отворени сатанизам... Покушавајући да

опише свој процес 'инспирације' (Џон) Ленон је рекао: "То је као да

си поседнут: као видовњак или медијум'...

Јоко Оно је рекла за 'Битлсе': 'Они су били као медијуми. Нису

били свесни свега што говоре, али су речи до-лазиле кроз њих'...

Марк Сторас, вокал хеви-метал групе 'Крокус', изјавио је у

часопису 'Циркус': 'Не можете то описати осим да кажете да је то

попут мистериозне енергије која долази из метафизичке равни у моје

тело. Скоро као да си медијум'...

Little Richard је имао слична искуства и идентификовао је сатану

као извор своје инспирације: 'Мноме је управљала друга сила. Сила

таме... за коју многи људи не верују да постоји. Моћ ђавола. Сатана.'

Џим Морисон (из 'Дорса') називао је духове који су га

повремено запоседали 'господари', и написао је књигу поезије о

њима.

Фолк-рок уметница Џони Мичел каже да је њена креативност

потицала од духа-водича који она назива 'Арт'. Толико је

била зависна од 'Арт'-а да је ништа није могло зауставити када је он

позивао. Доминација таквих 'духова' међу топ-рок звездама изгледа

да превазилази област случајности.

Супер-стар Џими Хендрикс, назван 'највећи рок-гитариста' ...

'веровао је да је запоседнут неким духом,' (према сведочењу Алана

Дагласа). Џимијева бивша девојка, Фејн Приџон, изјавила је: 'Имао је

обичај да непрестано говори о неком ђаволу илинечем што је било у

њему, знате, и није имао никакве контроле над тим; он није знао шта

га је наводило да се понаша онако како се понашао и зашто је говорио

оно што је говорио, и песме... једноставно су излазиле из њега..."

У првим годинама, Мик Џегер из "Ролинг Стоунса" и

Кит Ричардс били су у пријатељству са "undergraund" филмским

ствараоцем и ратанистом Кенетом Ангером, учеником злогласног

окултисте Алистера Кроулија и чланом "Магичног круга" Антона Ла

Веја из којег је поникла прва "Сатанска црква".

Џегер је компоновао музику за АнГеров филм "Invocation of my

demon brother" ("Зазивање мог брата демона"), а Ричардс је играо улогу

у његовом филму "Lucifer Rising". По Ангеровом савету. Џегер је

одабрао ђавола из шпила тарот карата које је дизајнирао Алистер

Кроули за омот њиховог албума "Their Satanic Majesties request” ("На

захтев њихових сатанских величанстава", нап. прев.).

Ричард је једном рекао у интервјуу да су песме "Стоунса"

долазиле спонтано, као инспирација "на сеансама". Описао је да су

песме долазиле "en masse", као да су "Стоунси" као писци песама

вољан и отворен "медијум".

Елис Купер наводно тврди да је примио своје име "од духа који га

је запосео током сеансе." Његова песма "Cold Ethyl" је о"љубавној

афери" са лешином жене.

Многе друге рок звезде укључене су у окултизам и

своје музичко надахнуће описују као запоседнутост духом.

Све већи број музичара показују интересовање за

окултно, чаробњаштво и повремено чак за сатанизам. Међу блек-

метал групама, имена која указују на извесно интересовање за

окултно су "Coven”, "Dark Angel", "Demon", "Infernal Majesty”

"Possessed”, "Satan", "Cloven Hoof”, и друге.

Фарел, певач групе Janes Addiction, учесгвовао је у ритуалу

вештица.

Ози Озборн је запазио: "Изгледа да никад не знам шта ћу

урадити следеће. Ја једноставно волим да радим оно на шта ме

духови наводе да чиним. Тако, увек имам кога или шта да

окривим." Озборн, бивши певач групе "Black Sabbath", заправо је

призивао сатану на концерту у Канади. Он признаје, "Понекад се

осећам као медијум за неку силу која долази споља..."

"Black Sabbath" је такође упућивао позиве Луциферу и на неким

другим својим концертима. У "Master of reality' („Господар

стварности“) они певају да је ђаво "господар овог света" и

"твој исповедник сада."

Питер Крис, први и најславнији бубњар рок групе KISS изјавио

је: "Верујем у ђавола колико и у Бога. Било кога можете употребити

да обавите посла".

Чланови групе "Ајрон Мејден" отворено признају да се

баве окултизмом, укључујући магију. Један концерт ове групе у

Портланду, Орегон, отворен је речима "Добро дошли у сатанино

светилиште." Глен Тајптон из "Judas Priest” је признао да, када излази

на бину, он пада у лудило: "Као да неко други преузима моје тело."

Описујући какав је био концерт "Ван Халена", Дејвид Ли

Рот коментарише: "Препустићу им свој дух (емоцијама), то заправо

покушавам да уредим. Доведите себе до тог стања да паднете у

покорност демонским боговима."

Гитариста Mick mars из групе "Motley Crue" описао је своју

групу: "Демонско, то смо ми."

Nikki Sixx мислећи на њихов шоу "Повика на ђавола"

прокоментарисао је: "Имамо лобање, пентаграме. и све

врстесатанских симбола на сцени... Увек сам флертовао са ђаволом."

Стиви Никс из "Fleetwood mac" неколико пута посветила је своје

концерте вештицама света.

Један албум рок групе "Venom" има наслов “Welcome to hell"

("Добродошли у пакао") и садржи следеће речи на задњој страни

омота:

"Опседнути смо злом.

Смрт вашег Бога захтевамо:

ми пљујемо на девицу коју ви поштујете

и седимо са леве стране

господара сатане."

Џими Пејџ из Led Zeppelina", "самостални" сатаниста, заправо је

купио Кроулијев стари замак.

John Bonham, бубњар груае, умро је у тој кући 1980;

Роберт Плант је наводно напустио групу иосле његове смрти и

Пејџову опседнутост окултизмом сматра кључем за Бонемову смрт.

Али, према речи Божјој, бављење окултним је опасно и треба

га избегавати. Ко то чини буни се против Бога. У Библији Бог нас

опомиње да се тиме не бавимо:

Нека се не нађе међу вама... ни бајач, ни који се договара са

злијем духовима, ни опсјенар, ни који питамртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини (V Мојс. 18:9-12).

Нико не може порећи да је рок музика постала заговорник

окултизма. Размотрите теме које се јављају у рок музици:

коришћење дрога, побуна против ауторитета, аморалност,

нихилизам., бежање од стварности, сексуална разузданост, насиље,

окултно... То је "поглед на свет" и начин живота који нуде "духови -

композитори" и њихов отац, сатана.

Како да будете проницљив слушалац?

Када неко пита за мишљење о музици, обично је у вези са

"злом рокенрола".

Мада рок може бити облик музике веома опасан за неке људе,

принципи за процену рока су исти као и за било коју форму музике.

Наша првенствена реакција на сваку музику је емоционална, а

не рационална. Стога, свако пригодно процењивање мора се

одиграти на два нивоа: прво: "каква осећања изазива у мени ова

музика?" и друго: "Које су појединости текста и стила дате

композиције?"

На емоционалној равни, за слушаоце је могуће да га понесе

валцер, "Middle of the Road” музика, или кантри и вестерн звуци као и

рокенрол. Њен облик музике може побудити у нама самосажаљење,

или нихилизам или апатију или еротска интересовања. Опасност

може бити присутна у свим формама.

На рационалном нивоу, треба такође повести рачуна. Текстови

кантри и вестерн мелодија могу бити штетни за средовечну особу

као што су рокенрол песме за адолесцента. "Дивне" мелодије

најновије духовне песме може крити теолошки неисправан текст. А

релаксирајући MOR ("Middle of the Road") формат може у ствари

нагињати амо-ралном принципу.

Шта да се ради?

Било који облик музике да је у питању, проницљив

слушалац мора:

1. Проценити садржај текстова песама. Много тога што

пролази под именом "кантри и вестерн" у ово време укључује приче

о неверности у браку или између "љубавника". Често, текстови рок-

песама су вербалне оргије смишљене да задовоље најниже људске

нагоне. "Савремена" музика шири погледе на свет која могу бити

сасвим различити од природних и хришћанских ставова.

Проницљив слушалац обратиће пажњу на речи док слуша

музику. Речено је да "ако желите да знате у ком правцу једна култура

иде слушајте њену музику." То може бити застрашујуће. Није свако

вољан да уложи напор да пажљиво преиспита ствари. Али ако је

музику коју слушамо писао неко ко има сасвим другачији вредносни

систем него ми, бар треба да смо свесни тога и да водимо рачуна да не

будемо под утицајем тог система.

2. Проценити своју емоционалну реакцију. Какав је

свеукупни утицај мелодије (звука) на мој начин размишљања и

реаговања на околни свет? Реакције на музику је првенствено

емоционална. Музика коју слушамо "ствара расположења". Ако је

љубавна веза "кренула наопако", извесне врсте музике ће једноставно

подстаћи самосажаљење и гурнути нас у "паралелни свет". Музика

коју слушамо без разумевања лако може постати пут да се избегне

суочавање са околностима и позитивна оријентисаност ка

будућности.

Јачина и ритам - још један циљ рокенрол "разбијача" -

могу такође стварати расположење. Исто може бити случај и са

"тишим" тоновима (мелодијама). Слушалац мора бити свестан овог

хипнотичког ефекта, нарочито у погледу текста који је прати. У

неким случајевима луди ритам и "луди" текст граниче се са

префињеним "испирањем мозга". Мелодија ће се урезати у наш ум.

Звук побуђује одређено "расположење", и ми научимо и понављамо

текст супротан нашим вредностима. У

равнотежено размишљајте о својој музици. Сасвим је могуће да

други имају различит укус у погледу музике него ми а да то

није "погрешно". Неко сасвим ужива у "хришћанском року" док то са

вама уопште није случај. Неко може волети "грегоријанско појање"

или неку "мистичну музику" док трећа особа може одабрати класику

или вестерн музику. Није погрешно ако неко воли стару

традиционалну музику, све-товну или религиозну, као израз смисла

у свом животу и као извор уживања. У музици има толико

различитих приступа колико и особа које је слушају.

3. Не плашите се да уживате у својој одабраној музици. Ако сте

проницљив слушалац, онда не треба да се бојите емоционалног

утицаја ваше омиљене музике. Песме радости, хвале, осећања,

омиљених прича и тако редом, могу постати важан део вашег

живота. Улога и функција музике је поштовање Бога и освежење

(укрепљење) човекове душе. Проницљив слушалац може ово

постићи у разним музичким стиловима.

"Додир срца са светом"

Платон и Конфучије о музици

О значају музике за људску душу много се знало још у древна

времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са

својом савешћу и природом у којој су оби-авали, велику пажњу су

придавали музици. Она је била саставни деоверских обреда и

васпитања омладине. Нећемо детаљније писати о наведеном, пошто

то није тема нашег рада. Па ипак, не можемо мимоићи Два мудраца

прошлости који су о музици говорили као о нечему веома битном.

Обојица су стварала у петом веку пре Христа, и обојица се сматрају

великим синовима својих народа. С обзиром да су живели у разли-

читим, један другом непознатим, световима, право је чудо како су

о овом питању имали готово истоветне ставове и како су на сличан

начиннастојали да поуче своје савременике здравој употреби

мелодија. Реч је о грчком философу Платону и кинеском учитељу

Конфучију.

Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи

може посматрати према ритмовима и хармонији за које се

опредељује. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем

начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње

иастројење душе. Једном речју: КАКВУ МУЗИКУ СЛУШАШ - ТАКАВ

СИ.

У свом кључном дијалогу "Држава", Платон је многа места

посветио музици. У његово доба, музика је била неопходни

елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара

Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика

израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа

васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да

је "Држава"посвећена могућности устројавања ваљане друштвене

заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје

педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнасгику. Музика

васпитава душу, а гимнастика тело.

Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а

тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко

упражњава гимнастику, занемарујући душу, постаје необразовани

грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски

развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна

расположења; други је пак, снажан, ратнички, који крепи јунаке

спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменивост

музике у коју су унета градилачка начела. Ако се ова буде

неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично.

Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици,

пошто су ове области људског делања у дослуху са космичком

хармоничношћу више него остале.

У различитим друштвеним уређењима разни су видови

музике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно

најнижи слој друштва, Платон, не без ироније, вели да је она

"дивно државно уре-ђење, анархично, шарено, које свома без

разлике, и једнакима и неје-днакима, дели некакву једнакост".

Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје

прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку

вредност. У демократији млађи не поштују старије...

Музика овог друштва је ГРУБА, СИРОВИХ РИТМОВА и као таква

она је ИЗРАЗ ВАРВАРСКЕ, ПРОСТАЧКЕ ДУШЕ, душе која није у

стању да се обуздава, него се сва предаје дивљој помами. У

Платоново доба, посто-јао је оргијастички култ бога вина и полне

разузданости Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У

току дионисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој

музици, плесу и нијанству, после чега су следили сви могући

видови разврата... Насупрот разорном дионисизму, Платон је

истицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју

сродност са Божанством.

Што се Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз

људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним светом.

Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или

инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци су

чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке; љутња -

оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и чисто, а љубав -

нежна и умилна.

Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек

водили рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе

њихових по-даника. Земља која напредује и развија се поседује

мирну и радосну музику, земља која превире у бунту музику

незадовољства и беса, а уништена држава пуна је тужних,

носталгичних песама које сећају на прошлост... Животиње познају

звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном

савршенству.

Музика људе сједињује - у добру или у злу, зависно од

тога каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она

изражава хармонију свемира и скупа са верским обредима

омогућује здраво посто-јање појединца и заједнице.

Конфучије, слично Платону, сматра да се народни

карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и

нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и

узнемирујућа, народ је раз-вратан и диваљ. И у његове време било

је нростачких мелодија и рит-мова. Њих је Конфучијев ученик

Цешиа звао "новом музиком". Приликом њеног извођења, људи су

се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних,

неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и

кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутнс и мешали се

са њима, а да то ником није сметало.

Да сажмемо ставове два велика древна философа када је

музика у питању:

1. Човек је музичко биће, које своја осећања ("додир срца

са светом", рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;

2. Стање музике у једном народу показује стање духа

тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;

3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да

је народ уравнотежен; осећајан, али храбар и одлучан;

4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња

у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и

слом, раздешеност и раштимованост душе;

5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара

распусне мекушце и развратнике, за живот неспособне;

6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна

о музици;

7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и

његове призваности да буде узвишен...

Православно схватање музике

У прелепој молитви коју изговара свештеник приликом

освештавања воде (на Богојављење, уочи крштења, итд.) укратко су

изложена неизрецива и чудесна дела Божја, почев од стварања

света до спасења човека, поробљеног грехом, смрћу и ђаволом.

Премудрост Тво-рчева сав свет је створила као храм испуњен

песмом склада и спокоја. "Музика сфере", а којој су говорили

древни мудраци, управо и јесте вечна хармонија и лепота која

краси космос и због које, када је из непостојања све приведено у

постојање, "пјеваху заједно све звијезде јутарње и синови Божји

кликоваху" (Књига о Јову 38.7).

Иако је човек одступио од Бога и здружио се са смрћу и

тамом, Господ га није оставио. Послао је Свога Јединородног Сина

да га спасе и преиороди. Први Адам, који је у рају славио Свету

Тројицу песмом захвалности, изгнан из раја почео је да јеца и рида,

због чега Свето Писмо, сведочећи о људском страдању, назива наш

свет "долином суза"... Господ Исус Христос,као Нови Адам, запевао

је песму Богу Оцу још лепше и умилније: сав Његов живот на

земљи, испуњен љубављу према човеку и бригом за спасење

људских душа, није ништа друго до песма о доброти и

милости Божјој.

И Старозаветна и Новозаветна Црква увек су песмом

славиле величанствена дела Оца и Сина и Светога Духа, радовала

им се и кли цала. Када је јеврејски народ на челу са Мојсијем

избегао потеру фараонове војске и по суву прешао кроз Црвено

море, Израилци су певали: "Сила је моја и пјесма моја Господ, Који

ме избави; Он је Бог мој и славићу Га; Бог оца мојега, и узвишаваћу

Га" (II Мој. 15,2)...

У песми је Мојсеј набрајао народу доброчинства Божја, да би их

се заувек сећао и благодарио свом Творцу (V Мој. 32,1-13)... Мајка

пророка Самуила, Ана, по рођењу сина кога је добила након дуге

неплодности, на сав глас је хвалила Животодавца... Три побожна

младића, која је Бог избавио из ужарене пећи где су бачени због своје

вере и одбијања да се клањају лажним боговима, песмом су хвалили

Господа зато што их је заштитио (Дан. 3,24-90).... Пророци Божји,

какви су Исаија, Авакум и Јона песмом су најављивали да ће доћи

Син Божји и избавити свет...

Нови Завет је пун песама радости и благодарности Богу јер је

Господ заиста постао Човек да би људи посгали усвојена деца Божја.

Свети Захарија, отац Јована Крститеља, клицао је када му се родио

син који ће бити Месијин Претеча (Лук. 1, 67-79)... Пресвета

Богородица испе-вала је најлепшу библијску песму славећи Бога

Који ју је удостојио да роди Његовог Сина (Лук. 1,46-54)...

Свети Симеон Богопримац, стари и мудри Јеврејин, примивши

на руке Детенце Христа, тихо је заблагодарио због јављања у свету

Онога Који је свет створио (Лук. 2. 29-32)... Кад је рођен Исус Христос,

у Витлејему су пред пастирима појали ан-гели; иста она прелепа и

силна бића која Бога славе на небу (Ис. 6. 2-3), пастирима и свему

свету јављали су: "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу

људима добра воља" (Лук. 2. 13-14).

Тридесет три године након првог Божића Христос је, јашући на

магарцу, улазио у Јерусалим да би Себе принео на жртву за спасење

људи; Његови ученици су песмом славили Учитеља помињући

чудеса Христове доброте и милости (Лук. 19,37-38)...

После Тајне Вечере, на којој су се Апостоли први

пут причестили Телом и Крвљу Господњом, Спаситељ је, скура са

њима.отпевао хвалу Свом Небеском Оцу (Мат. 26,30; Марк. 14,26), а

затим пошао у Гетсиманију да се помоли пред Распеће и сачека Свог

изда-јника, Јуду... Када је Христос устао из мртвих, Његови

следбеници су пуна срца и свакога дана певали и клицали: смрт је

била побеђена, грех је изгубио силу, а ђаво је утекао посрамљен са

великог бојног поља између Добра и зла, Светлости и таме, Истине и

лажи.

Из истог разлога Апостол Павле пише Ефесцима: "Певајте и

појте Господу у срцу свом. Захваљујући свагда за све Богу и Оцу у

име Господа нашег Исуса Христа" (Еф. 5,19). Колошанима поручује

да хвале Бога у "псалмима, химнама, духовним песмама" (Кол. 3,16).

Док је био у тамници са својим сарадником Силом, Павле је песмом

славио Творца, а сужњи су гаслушали (Д. Ап, 16, 25), након чега је

дошао ангео и све их ослободио... И тако даље: много је примера

који, сваки лепши од лепшег, сведоче снагу песме побожних људи.

Једна од највише употребљаваних књига Светог Писма је

Псалтир, коју је углавном испевао Свети Цар и Пророк Давид. То је

књига молитава и благодарења Богу. Надахнута Светим Духом, она

је руководила многе потоње песнике и композитореЦркве да напишу

химне Светој Тројици. Сам Давид је познат као певач и песник. Још у

младости, док је био дворјанин цара Саула, блажио је душу овог

потоњег свирањем у жичани инструмент и милогласним појањем.

Слушајући Давидове мелодије, Саул, кога је узнемиривао зли дух,

смиривао се и одмарао (I Сам. 16, 23). Из овог случаја јасно је

да дејство побожних мелодија јесте умирујуће, успокојавајуће...

Појање у Цркви има неколико особина које су неопходне, јер

је она израз молитвене свакодневнице Народа Божјег. Оно је, пре

свега, славословље Богу на које је човек, скупа са својом старијом

браћом ан-гелима, призван. Свети Василије Велики каже: "Може ли

бити нешто благословеније него на земљи подражавати појање

светих ангелских хорова, журити на молитву у рану зору, обожавати

Створитеља химнама и духовним песмама... Стање душе у којој је

радост, а не туга, јесте БЛАГОСЛОВ ЗАДОБИЈЕН ПОЈАЊЕМ ХИМНИ".

Свети Атанасије Велики вели да кроз појање "у души настаје немир,

грубост и неред и разгони се туга", а Свети Нил Синајски сведочи да

"ПОЈАЊЕ УСПАВЉУЈЕ СТРАСТИ И УМИРУЈЕ ТЕЛО". Ко се певањем

молитвено очисти, из духовне битке са демонима излази непобедив,

напомиње Свети Јован Лествичник. Према Светом Павлу, певање у

нама васпитава побожност и страх Божји: "У свакој мудрости учите и

опомињите један другога псалмима, химнама, духовним песмама"

(Кол. 3,16).

У храму и дому певати треба с пажњом, јер стојимо пред

Христом, Богородицом и Светитељима. То значи: НЕ БИТИ ни

МЛИТАВ, НИТИ РАСЕЈАН, али ни НЕ ДЕРАТИ СЕ и ВИКАТИ. Према

Јеремији Синајском, ритам и мелодија песме треба да буду стални и

складни, да би се речи химни могле чути и допрети до свести оних

који се моле.

Човек је најдраже створење Божје и његово срце треба да

је храм Господњи. Грађени смо складно и лепо, па имамо све дарове

који су нам потребни да бисмо славили свога Творца. По Светим

Оцима, ЉУДСКИ ГЛАС ЈЕ НАЈСАВРШЕНИЈИ ИНСТРУМЕНТ. Зато је

Православна Црква, за разлику од западних, кривославних, које теже за

сиољним ефектима, забранила употребу инструмената у храму. Глас

појаца побуђује пажњу и бодрост, док инструменти изазивају

осећања и расположења која су често неповезана с молитвом...

Наредна особина пра-вославног појања је ЈЕДНОГЛАСЈЕ (монофонија).

Сви Хришћани су позвани да у вери и животу буду ЈЕДНО са

Христом и међусобно, да имају једно срце, једну душу, један ум. Иако

многи певају, ЈЕДАН ГЛАС се чује, пошто смо једнодушни, каже

Златоусти Јован, патријарх Цариграда. Вишегласно хорско појање

"увоз" је са Запада, и оно у нас није изворно. Православна песма

смирује и очишћује човека, а вишегласна у њему буди нездрава

телесна узбуђења и мисао му одводи од молитве. Црква је вековима од

својих певача тражила озбиљан и усредсређен живот,сматрајући га

предусловом правог и здравог слављења Бога у Тројици.

Литургијска, богослужбена уметност, која се пројављује у

свим службама Православне Цркве је, како вели отац Павле

Флоренски, СИНТЕЗА СВИХ УМЕТНОСТИ. Поред појања и звона, које

су црквена музика и позиви на молитву, ту је и архитектура храмова и

олтара, фрескопис и иконопис - сликарство Цркве, књижевност

химни и животописа светих, уметност свештеничких одежди, па чак

и мириса (тамјана, рецимо). Као што је, сам по себи и сам за себе,

свако од нас осуђсн на смрт и пролазност, а у Цркви, причешћен

Христом и у заједници са осталим Хришћанима, назначен за вечни

живот и вечну радост, тако је и свако људско стваралаштво, одвојено

од Бога и Цркве, осуђено на пролазност и трошност. Унето у храм,

освештано и умивено благодаћу Божјом, оно постаје око кроз које у

наш свет нетремице гледа лепота Небеског Царства, и зато вечно,

непролазно. Сваки уметник трага за непролазношћу свог дела и

сваки жели да изрази суштину стварности, онако како је он види и

доживљава. Па ипак, једино је православном човеку дато да у својој

уметности, кроз молитву, пост и Причешће, Свете Тајне и Свете

врлине, упозна Пут, Истину и Живот, Господа Исуса Христа. То

потврђује исконско искуство Цркве.

Савремени руски научник, еколог и писац, Фотије

Јаковљевич Шипунов, управник лабораторије за истраживање

биосфере у Академији наука СССР, годинама је изучавао утицај

који на своју околину врше православни храмови и манастири. Ево

шта он вели о исходима својих огледа: "Манастир је небоземни појам.

На манастире се непрекидно спуштају зраци небеских сила које

оживљавају. Тамо гори небески огањ. Штавише, то се може

проверити и помоћу савремених физичких инструмената. Чак и

тамо, где су остали само темељи срушеног манастира, у време

великих празника, уз помоћ инструмената, може се чути Литургија".

О звонима, тим радосним гласницима црквених празника,

весницима васкрсења и утехом за тужне, звонима која прате живот

Хришћанина од рађања до смрти, Шипунов каже: "Звоно није толико

творевина људског колико Божијег ума. Ниједан математичар није

у стању да израчуна формулу звона, нити једначину његовог звоње-ња.

Покушавали су и Флоренски, Ојлер, али нису успели. Ја верујем да је

звоно створено уз помоћ Божјег откривења. Исто као што је

само тако могуће насликати добру икону. Тако је 12-октавна звучна

сим-фонија звона која су звонила у великим манастирима какви су

Задон-ски, Данилов, Спаски, на растојању од седам километара,

према подацима мерења - СТЕРИЛИСАЛА СВЕ ПАТОГЕНЕ

ОРГАНИЗМЕ. Они не могу да издрже осцилације ултразвучног

дијапазона, а ултразвук је веома снажан енергетски извор којим се

могу сећи стабла, разбијати цигле. Пре дванаест година

изтраживали смо околину Јелеховске саборне цркве, у време Ускрса.

Кад је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа. Све

епидемије која су наилазиле са Блиског истока на југ Старе Русије, у

таласима су обилазиле рејоне у којима је било смештено много већих

манастира, цркава - где је било много звоњења. Дакле,

симфонија звона их је одбијала, уништавала..."

Црква никада ништа не препоручује, нити забрањује из морал-

истичких, пуких људских разлога, него на основу Божјег откривења

о природи човека и космоса, као и о начинима да човек и космос уђу

у заједницу са Богом. Музика сама по себи није штетна. Она је штетна

и погубна тек ако човека од Христа удаљава и приближава га

демонима. Како вели грчки мислилац Каварнос права, православна

музика је "средство Богослужења и обожавања; а на другом месту је

средство за сопствено самоусавршавање, за неговање човекових

виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од

његових нижих, неиожељних мисли и осећања."

У Христу, Речи и Смислу човека и свемира, зазвучала је најлепша

мелодија коју је човечанство одувек жарко желело: мелодија Царства

Небескога.

Православље и рокенрол?

Од Литургије до rock'n'rolla

Православље и рокенрол? [1]

Ђаво нас стално искушава

- Остави ми поруку преко пејџера, па ћемо се сутра јавити да

се договоримо за разговор.

- Студент теологије са пејџером?

- Зашто да не?! Ја сам између осталог уредник "Гласа Цркве" из

Ваљева и послован човек, па ми је пејџер неопходан.

- Да ли ти је пејџер некад запиштао на факултету

пред неким професором и свештеником?

- Ретко долазим на факултет. Обавезе. Зашто те пејџер

чуди? Зашто би компјутер и модерна музика одударали од моје

вере? Вера је нешто што испуњава човекову духовну страну, а

савремена цивилизација је нешто што нас нужно окружује и морамо

да је користимо.

Александар Ранковић, студент теологије, потиче из

свештеничке породице и васпитан је у религијском духу. Прича се да

је у ососновној школи имао проблема са учитељицом због одласка у

цркву. Чак је дошло и до мањег конфликта између учитељице и

родитеља. А онда су ствари "легле на своје". Уписао је Богословију,

после годину и по одустао ("Програм баш није био

екстрасавремен"). завршио је гим-назију и обрео се на Богословском

факултету.

За студенте теологије најмање се може рећи да су

униформисани, иако би се то можда могло очекивати. Мало је

бизнисмена са пејџерима, али има доста оних који факултет

уписују што је "in". По изгледу бисте прво помислили: чист

дизелаш. Има и оних којима је ово допунски "факс", нашминканих

девојака у мини сукњама, али и оних који су посветили свој живот

Богу и искрено се определили за живот у хришћанској заједници.

Обавезне литургије, молитва, иконе и постери светаца у собама.

Седимо у соби са Славишом из Мачве и Иваном са југа Србије.

Изнајмљена собица у великој кући на Вождовцу. Музичка подлога

уз разговор - Рибља чорба и Martin Stephenson and The Daintes. У

углу наслоњене скије, неискоришћене ове године ("Знаш,

беспарица"). На зиду руска карта света, Бели анђео и "Оче наш".

Славиша такође потиче из свештеничке породице и жели да

настави традицију. Прича како на факултет долазе најразличитији

људи. Неки од њих су залутали и такви углавном одустају после прве

године.

- Ти који су уписали факултет зато што је то модерно или

као допунски факултет, питају ме зашто постим! - каже Славиша.

На сто износи кафу, чај и пиво.

- Једна девојка са мог факултета гледа на литургију као на скуп

лицемера који су дошли да би се што више пута прекрстили или да

би били виђени. Знаш, ако постиш само храном, онда је то дијета,

а не пост. Ту ти је важна молитва. Вера је подвиг ослобађања од

коначности природе.

- Причамо о музици, филму, позоришту, rave-у.

Јесу ли супротни вери?

Rave је чиста декаденција - убацује Славиша. Био сам јесенас на

Новом Београду из знатижеље, да видим шта то моји вршњаци

воле. Одеш тамо и забринеш се за свет, да ли он то уопште воли и

да ли зна шта та реч значи. Одмах приметиш масу која не може

да сакрије на лицима да бежи од стварности. Верујем да омладина

не жели баш то, она ваљда покушава да побегне од онога што има

понуђено, од турбо фолка.

- Зашто би ravе био богохулан? - преиначује питање

Иван. Зашто човек који студира теологију не може да се изигра

негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава! На ravе-у

немаш насилника и грубијана и ја га зато волим. Има позитивну

енергију. Дрога је друга ствар. То је нуспродукт који осуђујем, али

не мораш нужно да се дрогираш.

Иван је филмофил, а Славиша је склон позоришту. Ипак,

сваки пут кад оде "добије напад гнушања" због комерцијалних

аранжмана који иду до апсурда.

- Једном је глумцу у "Театру Т" запиштао пејџер усред

једне античке представе! Ако бих успео да упишем режију,

определио бих се да проповедам Бога кроз своја уметничка дела.

Мислим да нам то недостаје.

Док Славиша прича о скијању на Копаонику и стрипу,

Иван прави птицу од папира која маше крилима.

- Залудео ме овај модел. Можда би требало да почнем да

учим са истим жаром са којим радим ово. Свестан сам да имам пуно

порока. Ђаво ме пуно искушава, а ја понекад тешко одолим. Свестан

сам својих грехова и сам носим то бреме, али се трудим да зло коме

подлегнем не преносим на друге, да са другима делим доброту и

лепо, каже Иван.

- Кад се окренеш вери, другачије схваташ грех. Пре сам

говорио "десило се" и пређем преко тога. Сад покушавам да га

избегнем. Иако не могу да одобрим телесни егоизам у везама пре

брака, нисам успео тога да се ослободим. То је мој највећи грех.

Подлегао сам утицају већине. Углавном молим Бога да ми то

опрости - каже Славиша.

За Ивана су највећи пороци алкохол, кад мрсиш за време

поста, кад слабиш личност робујући предностима технологије.

- Да човек има јасну представу ђавола не би био зао. Човек

има догрешну представу Бога, као оног који кажњава и зато се

окреће ђаволу у магији, лажним пророцима, јер га они прихватају са

свим манама и одобравају их, а човек је слаб - сматрају момци.

Александар Ранковић, са почетка приче, убеђен је да је поплава

магије резултат празнине коју Црква није успела да искористи после

50 година забране вере.

- Црква није успела да придобије младе и процветала је

"црна берза" разних веровања. То ти је класична сива економија, а

магови су ти дилери вером.

Он мисли да црква треба да се стара о свом народу борећи

се против шунда и кича, рецимо издавањем књига доступних свакоме,

а не "сувопарних теолошких расправа".

- Минићи, rock’n’roll и све ствари о којима причате нису

богохулне и немају везе са религијом. То је модерно. Ако девојка

има лепе ноге зашто да не носи минић? Ништа није грех само по

себи, зависи од човека - каже будући теолог и историчар уметности

Иван Дрпић.

- За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је грех

постати завистан од цигаре, али цигара као забава за прсте је ОК.

Тако схватам и дрогу, алкохол, кафу. Од тога се прави баук, а

заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле

дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је када је

то неконтролисано. А промискуитет? Стари завет каже да је цар

Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати

промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег

благослова.

Иван Дрпић је само једном, како каже, сањао Бога. Сањао је ка-

ко је видео Божју руку која га граби и гура кроз лед. Била је то казна

за нешто што је учинио и чега не може да се сети.

- Ако урадим нешто ружно, осетим неку врсту страха.

Кривица коју осећаш пред Богом је и кривица коју осећаш према

себи.

Сви саговорници Сооl-а иду у цркву о празницима и понекад

на вечерњу службу. Посте и моле се. Обично ујутро, за добар и

успешан дан и увече, да се захвале Богу или моле опроштај. Осим

њих, срели смо и оне који живе у цркви, редовно одлазе на службе,

поштују доследно црквене каноне и међусобно се друже. Сретну се

ујутро на служби, оду код некога на ручак, разговарају о служби, Богу,

школи, увече се нађу у нечијем стану, понекад и запевају уз гитару.

Седимо у соби једног од њих. Неће да се представи, каже

нема благослов свог духовног оца. Соба мирише на тамјан. Слушамо

духовну музику. Објашњава нам да је духовни отац човек који,

облагодаћен и уподобљен, руководи, види пут спасења. Од њега се

добија благослов за све. Онај који је верујући одлази на разговор,

исповеда се и онда добија молитвена правила и почиње да живи у

послушности. Више људи може имати истог духовног оца. Кључна

ствар је покајање које добијамоод Господа.

- Пошао сам једном на Сајам књига у Београду и уместо

свега што сам планирао, купио сам молитвеник. Почео сам да се

молим Анђелу чувару. Та молитва је полако устројила мој живот.

Онда сам упо-знао духовника који је могао да одговори на сва моја

питања. Био је то истинит, топао, љубавни разговор. У православљу

нема ничег морбидног, опскурности, мрака, мрзовоље. Инсистира се

да је било каква туга стање болесног духа коју треба исповедати.

Код нашег саговорника срећемо још младих људи који не

студирају теологију, али живе са црквом. Једна од њих обраћа

се свима са "Ви". Објашњавају нам да није у питању чиста

куртоазија. Она се обраћа човеку, Богу у њему и анђелима около.

Причају нам да је првобитно значење речи "богат" онај који има Бога

у себи.

Ирена каже да је преображење доживела када је отишла са

пријатељицом у Жичу.

- Недељом идем на литургију. То осећам као потребу. Доживљавам

смирење. Мисли ми понекад одлутају током та два и по сата. Далеко сам

од Бога, али сам на путу. Променила сам се. Раније сам често била

депресивна. Слушала сам смишљено џез и блуз знајући да ће ме

одвести у емланхолију. Сад сам радоснија. Слушам све, али нема туге.

Највећу радост учинила ми је прва причест.

Наш анонимни домаћин каже нам да је Бог добар, да је

љубав, да је савршен. Али то је само део истине, јер је Бог

многоструко љубавнији од љубави, несазнатљиво бесконачан, вечан,

диван и изван сваког људског поимања. А зло је оно што је

одступило од Бога и краде од њега силе и енергије, а само по себи не

може да опстане, покушавајући да сва створења изведе из

"благодатне љубави".

- Данашње промискуитетне везе пре брака нанеле су

много штете души и спасењу. Инсистирање на томе да треба пронаћи

свог идеалног партнера потпуно је погрешно. Таква љубав је

егоистична и мрзљива. Целог живота огреховљен, човек фантазира

да је она следећа особа права, а при томе не загледа себе изнутра...

Такав, егоистичан упада у све веће грешке и у њему на крају

зацари мржња. Вечна, чиста и лепа љубав не подразумева укидање

телесног односа, него преображење тог телесног односа у

функционални (на грчком литургични), у однос који је стварно

љубав. Не може, као у западној култури, култ да нам буде тело. Тело

је души друг, помаже јој на путу спасења. Ако ставимо тело испред

душе, почињемо телесно да мислимо, а одатле страсти, злочини,

прљавштина...

[1] У часопису "Cool” (више не излази) појавио се занимљив текст о студентима

Теолошког факултета Србске ПравославнеЦркве, будућим свештеницима и

вероучитељима. Пошто се овај часопис превасходно бавио "рок-темама", једно од

питања јебило и питање музике коју млади студенти теологије слушају, као и начин

живота којим живе. Текст смо, због занимљивости и увида у нека од студентских

размишљања, донели у целини. Књига коју читалац има у рукама покушава да буде

одговор и нанеке од двоумица изнетих у тексту објављеном у часопису "Сооl" (бр.

3,1996.). Данас се често чује став да Православље треба "модернизовати", учинити

доступним свима, при чему се, приликом уласка у Цркву, ништа у себи не мора

нарочито променити. Може се слушати и гледати све што нуди шарена данашњица.

Али, да ли је баш тако?

Шта је претходило рокенролу?

Чарлс Шар Мареј

Претече и њихов дух

Рокенрол није дошао ниоткуда. Као и све важно што се

појављује у садашњости, и он је имао своје корене у прошлости. Они

који у њему виде нешто "романтично" веома су у праву. Романтизам

је, као уметнички правац, по први пут понудио садржаје који су у

савременој подкултури само "демократизовани", постајући

прихватљиви за масе.

Тако је енглески песник Шели, видевши слику митског

чудовишта Медузе (жена са косом која је клупко змија, од чијег су се

погледа људи каменили) у фирентинској галерији Уфици 1819, био

одушевљен. "Њен ужас и њена лепота су божанствени... Дух

гледаода не скамењује толико ужас колико драж"... Из модрог

лица одсечене главе, клупка змија, хладноће смрти, чудног

осветљења, гуштера и слепог миша - "извире нови смисао подмукле

и затроване лепоте, нови дрхтај".

Барбе д' Орвили у причи "Леа" (1832) уживао је у болести

своје драге: "Ја те не бих дао, твоје упале очи, твоје бледило, твоје

болесно тело ни за лепоту ангела на небу." Од драге на самрти

развио се култ мртве драге (Едгар Алан По, на пример), а писани су

огледи и песме о лепоти леша. Бодлер је тврдио како за својом

љубавницом, Црнкињом Жаном Дивал, јури "као за лешом црви".

Према Виктору Игоу, Смрт и Лепота (истоимена песма, 1870) су

"две сестре ужасне и плодне." Новалис је тврдио да је извор

окрутности - уживање, а браћа Гонкур да "страст према стварима

не долази од чисте доброте или лепоте тих ствари, него, пре свега,

од изопачености".

На крају, Бодлер је признао да је за њега, позног романтичара

и раног симболисту, "најсавршенији тип мушке лепоте - сатана на

Милтонов начин". Зашто баш на Милтонов?

Зато што је Милтон у свом спеву "Изгубљени рај", сатану, ни

сам не хотећи, приказао као смелог и узвишеног,

"величанственог, мада срушеног". Због тога је Блејк говорио да је

Милтон био на страни сатане , ни не знајући то. Ово је приметио и

Шилер, који сматра да Милтон и "најкроткијег читаоца за тренутак

претвара у палог ангела", уливајући му симпатије према

"револуционарном" злом духу. Поменути Шели се диви сјају сатане

у "Изгубљеном рају", тврдећи да је он приказан као изузетно

"морално биће".

Враголасти сатанизам

Романтичари стварају лик "великодушног бандита",

безбожног. али "моралног" разбојника какав је Шилеров Карл Мор -

"часни злочинац и узвишени монструм". Сматра се да је геније свако

"ко на двобој изазове Свевишњег". Песници овог периода сатану

имитирају у свом свакодневном животу. За свог деду Бајрона Ерл

Лавлејс каже: "Играо је улогу пропалог или прогнаног бића,

изгнаног са неба и осуђеног на нову инкарнацију на земљи због неког

злочина, који живи под тежиноМ проклетства." У "Лари" Бајрон је

себе приказивао као привлачног и страшног у исти мах, оног који је

гушио сажаљење и ревносно све прс-зирао, обузет мрачним

маштањима. Ледено миран, он воли сатански смех. Тврдећи да је

страст "елеменат у коме живимо", енглески песник је пробао сва

могућа зла, све до инцеста. Његово понашање Бодлер описује као

"враголасти сатанизам". 1816, после једног интерног конкурса, на коме

су учествовали Перси Биш Шели, његова супруга Мери, лорд Бајрон

и доктор Полидори, одушевљени причама о вампирима. настаје

роман "Др Франкенштајн". Његов писац, Мери Шели, није нислутила

колико ће то бити популаран лик у XX веку.

На романтичаре веома утиче и француски изопаченик

Маркиз де Сад, који је писао о најогавнијим полним перверзијама

повезаним са мучењем и касапљењем невиних жртава. (На почетку,

де Сад је био један од најгрлатијих заговорника Француске

револуције.) Де Садов аксиом, "цветање порока и невоље врлина",

преко еписа овог суманутог злочинца утицао је на Виктора Игоа,

Теофила Готјеа, Жорж Сан Д-Ежена Сија, Мисеа, Диму, за које

Марио Прац вели да су "сви Садовирођаци, сви убацују део његовог

разврата у своје производе." Тако Бодлер каже да и "човек и жена од

рођења знају да у злу лежи све уживање," да је жена "природна, то

јест одвратна", да је "љубавни чин сличан мучењу или некој хирушкој

операцији".

Из свега овога, међутим, не рађа се задовољство, него гађење,

досада, одвратност. Страсти троши човека и руше га. Готје вели:

"Колико сам Вавилона нагомилао један нн други да бих стигао до

неба, изударао звезде и пљунуо одатле на свс што је створено! Зашто

онда ја нисам бог - кад већ не могу да будем човек? Ох! Верујем да би

ми било потребно 6000 година ништавила да се одморим од ових 20

година живота." Пожуде, тврди он, "оштре своје канџе у сенци и

траже нешто да прождеру."

Из духа изопачености развило се и перверзно схватање односа

мушко-женско. Појавио се култ "немилосрдне лепе госпе", која

злоупотребљава мушкарца, кињећи га и чинећи својом робом.

Ружно је лепо

Идеали који су припадали малом броју уметника XIX века

у савременој, масмедијској поп-култури постали су "својина

човечанства". Данас је ружно - лепо, а чудовишно -

одомаћено. (Сетимо се Итија, Ванземаљца, и Алфа из америчке ТВ-

серије: ове ругобне њушке, којих би се деца некад плашила, данас су

омиљене, а далеки су потомци "прекрасне Медузе".) Сексуалност се

схвата као област иживљавања подљудских, демонских нагона - у

порно-часописима се срећу све врстеизопачености, а у САД се

илегално снимају филмови у којима се полно злостављају и убијају

деца. Сатана је омиљен међу хеви-металцима, а Бајрона наслеђује

Сид Вишиз, фронтмен "Секс Пистолса", који туче и ликвидира своју

љубавницу, да би и сам умро, пијан и дрогиран, у суманутој

побуни против Свега. Де Садова дела се штампају као уметничка

и слове за "велику књижевност".

"Немилосрдна госпа" се умножила у феминисткиње, у секс-

машине типа Лујзе Чиконе, у доследне рушитељке брака и породице.

"Узвишени бандити" су, између осталих поп и рок-старови, који су

"изнад закона"; шта год да раде, омиљени су кодсвојих обожавалаца

и нема тог зла које им се, јер су популарни, не може опростити.

Једна од најстрашнијих особина доба у коме живимо је велика

популарност филмова хорора, чији је једини циљ да код гледалаца

пробуде најсилнију плашњу, страх и ужас. Од романтичарске

наклоности сатани, прешло се на његову отворену глорификацију. У

хорор-филму зло је приказано као непобедиво и неуништиво: човек

је пред њим сићушни црв који мора да му се "или уклони или

поклони". Ако се нека "црква" и бори против зла, та борба је

узалудна, осим неком од метода самог зла (у једном филму, човека -

вампира могуће је убити само Распећем које је у исти мах и нож!)

Идеологија хорора постала је веома популарна управо због тога

што савремени човек осећа да се око њега збива нешто УЖАСНО,

стравично, и да је он, оставши без Бога, немоћан да се том злу

успротиви. Није случајно да млади Срби и Србкиње, кад хоће да

кажу да су се негде лепо провели, веле да им је било "хаос"

или "страва". Језик изражава дубока унутрашња осећања скривена

испод гламурозних спољашњих сјактања са коре стварности.

Рађање блуза из духа вудуа

Легенда о Јohnsonu је сигурно интригантна: у њој су

повезани различити и код публике опробани митови. Ту је

растројени млади човек, огромних способности, од сурове околине

приморан да своје таленте усмери на једна начин живота и са њим

везану уметничку форму коју су до тада били врло презрени; ту је и

жестоки романтични мит о "мученом умјетнику" (tortured artist) који

умире млад и, као ни Ван Гог, не успева да поживи довољно дуго да би

уживао у коначном признању свог генија; коначно, ту је и енигма

човека који иза себе није оставио практично ништа изузев својих

снимака. Годинама није било његове аутентичне фотографије, ничега

сем повремених контрадикторних анегдота које су оставили његови

исписници.

На концу, била је ту и неодољива присутност натприродног:

свепрожимајући мирис гробаља и чини.

Паклени пас на моме трагу

Роберт Џонсон је, кажу, склопио фаустовски савез да би

могао да свира блуз онако како га је свирао, да опише и приближи

људима искуства на срећу затворена за смртног човека. Његове

песме се крећу у царству егзистенцијалног ужаса где он и ђаво ходају

раме уз раме, где се камење заувек одронило и закотрљало својим

путем, где је он истовремено обузет пожудом и погођен

импотенцијом, где блуз долази ходајући као човек или падајући као

град, где Бог, ако није мртав, онда је бар самовласно равнодушан

према судбини сиротог Боба, а паклени пси су заувек на његовом

трагу.

Блуз који је Џонсон снимио у неколико сесија током 1936.

и 1937. одзвања мучеништвом и проклетством. Умро је сам у

непознатом граду. Неки кажу да га је отровала љубоморна жена,

други да га је убио љубоморан мушкарац. А неки наговештавају да

је могао умрети од чини, проклет и зачаран, пузећи на рукама и

коленима и лајући као пас.

Но, чак и жив, Џонсонов утицај на људе био је неземаљски.

Једном је усред бела дана на смрт преплашио младог Muddy Watersa,

доцније једног од отаца електричног Чикаго блуза: "Било је то у

малом граду по имену Фрајс Поинт и свирао је тамо на ћошку. Људи

су се окупљали око њега и ја сам зауставио ауто и бацио око...

Ускочио сам у кола и побегао одатле јер је он био опасан човек... Он

је стварно свирао ту гитару, човече... Измигољио сам се и киднуо јер

је било претешко да се поднесе."

Кад је имао још седамнаест година, Џонсон је покушао да

се смири, оженивши се са петнаестогодишњом Вирџинијом Трејвис,

али је она следеће године умрла на порођају; ни дете није преживело.

Онда је једног дана једноставно нестао. Куда је отишао и шта је радио,

нико не зна, али годину дана касније се опет појавио. За мање од

годину дана је Роберт Џонсон од клинца који је свирао тако лоше да

су му отимали гитару из руку постао тако добар свирач да је уздрмао

- према његовомсопственом сведочанству - једног од отаца Делта

блуза, Son House-а.

Шта се десило? Како је то урадио? Шта је претворило ово

незрело дете у човека чија је музика учврстила Делта традицију и

проширила је на нова подручја; у најсавршенијег уметника његове

традиције, блузера са трепетном енергијом младића и испраним,

искусним гласом човека далеко старијег од својих година? Овде се

Џонсон од крви и меса укршта са Џонсоном из легенде, јер је у том

периоду лимба склопио озлогла-шени савез са ђаволом.

Сад морамо напустити царство "чињеница" и ући у свет

метафизике, где су чињенице напросто неприменљиве. Јер ако је

сведочанство Сан Хауса поуздано (а нема разлога да верујемо

супротно), онда је преображење Џонсона и његове музике сувише

необично да би се могло везати за период евентуалног седења у

затвору негде на Југу, као што то неки тврде.

Сусрет на раскршћу

Како тврди Julio Finn у књизи "Блузер" ("The Bluesman"), која је

у ствари пионирски рад о начину на који се западноафричка

религијска пракса сачувала код црних Американаца, Џонсон је током

тог периода лимба примио вуду-иницијацију негде у неком речном

рукавцу. "Традиција склапања пакта на раскрсници ради добијања

натприродне снаге,пише Фин, "није творевина Афроамериканаца

нити изум блуз традиције, већ потиче из Африке и припада вуду-

пракси.

Питање је да ли би Џонсон могао написати текстове својих

песама без иницијације у култ. "Не изненађује што ова

интерпретација уопте није наишла на подршку код белих

критичара, од којих се већина осећа удобније у својим историјским

или социолошким фотељама. Што се мене тиче, ја ћу искористити

своје право да ћутим,[1] осим овога: ако тврдње у неким од кључних

Џонсонових стихова нису написане да буду само обично разметање, и

ако је то - оно што је он веровао да се десило, онда је то практично

истина.

Прецизну форму трансакције описао је блузер Tommy

Johnson кога цитира његов брат Ledell: "Ако желиш да научиш да

свираш оно што хоћеш, и да правиш ствари сам, узми гитару и отиђи

на место где се цесте укрштају, на раскрсницу. Само пази да стигнеш

тамо пре дван'ест. Крени на време да будеш сигуран да ћеш стићи

тамо. Онда узми гитару и свирај неку песму сам... Велики црни човек

ће доћи и узеће твоју гитару и наштимоваће је. И онда ће он свирати

ствар и вратиће ти гитару. Тако сам ја научио да свирам што оћу..."

"Велики црни човек" је Легба (Ellegua? Elijah?), враголан,

подвалаџија и божанство раскрсница. За хришћане Легба са свим

осталим афричким божанствима чији су култ белци упорно

покушавали да истисну из својих робова и да замене

хришћанством, представља ђавола. За припаднике вуду-

традиције, он је део моћи која управља васељеном и нема

обавезно злу моћ.

Далеко од примитивног празноверја вуду је високо-сложен и

префињен систем веровања. Вуду символизам

ињегове референце одјекују кроз кантри блуз и кроз урбани

електрични кантри блуз чикашке школе.

Мади Вотерс је свирао много таквих песама, од којих је

најпознатији рад Willie Dixon-а “Hoochie Coochie man” ("Имаш кости

црнс мачке/Имаш и мојо/Имаш корен Џона освајача/Спојићу се

с тобом"), као и песма самог Мадија "Мој мојо ради" (Got my mojo

working) ("Идем по Луизијани/Да нађем мојо оркестар"), а да не

помињемо песму "Котрљајући камен" (Rolling stone).[2] Она исправно

казује о посвећеном камењу моћи које су Африканци носили са собом

на бродове за робове на прилично драматичан начин - тако што су га

гутали.

"Мојо" је још једна вуду амајлија, објекат снаге који се према

легенди користи за манипулисање могућим и контролу људи и

догађаја.

Управо су ово веровање и оно што је из њега проистекло

допринели отпадничком статусу блуз свирача међу угледним

људима који су ипак претежно били хришћани (мада Фин посвећује

цело поглавље очувању западноафричког духа у животу црначких

хришћанских цркава). Одбијајући сав тај јужњачки мамбо-џамбо,

градски Црнци су показивали своју урбану префињеност.

[1] У оригиналу: „позваћу се на пети амандман“ који у законодавству САД

омогућава ћутање на суду. [2] По којој су име узели „The Rolling Stones” који иначе имају чувени изведбу

Џонсонове „Love in Vain”

Дете вудуа

Али тридесет година после Џонсонове смрти Џими Хендрикс

је песмом "Voodoo Child” поносито призвао његовог "прастарог злог

духа" објављујући "ја сам дете вудуа." Као и неки Делта блуз свирач, за

себе је тврдио да поседује натприродне моћи ("Стојим наспрам

планине. Сечем је бридом длана") и натприродно порекло ("Добра

је ноћ у којој сам рођен. Знаш да је месец био ватрено црвен").

У Хендриксовом случају, ово је чиста метафора. Он

засигурно није прошао неку вуду-иницијацију у формалном смислу

и тридесет година и стотине миља које су га одвајале од Џонсона

сместиле су га у сасвим различит свет. Но он је потресајућим звуком

своје гитаре најотвореније могуће објавио да је он човек блуза, који

поштује и разуме његове најдубље и најтемељније традиције.

28. јуни 1937. био је последњи дан снимања у Џонсоновом

животу. Резултирао је десетином песама, међу којима се

изузетношћу бола и безнађа издвајала љубавна песма "Узалудна

љубав" и две песме које најизравније говоре о духовима "Паклени пас

на моме трагу" (Hellhound on my trail) и "Ја и ђаво" (Me and Devil).Овде

свака двосмисленост нестаје: визија бескрајне потере неумољивог

проклества се прекида срцепарајућом визијом домаћег блаженства:

Џонсон и његова љубавница наБадње вече само "проводе време

заједно" пре но што се ужас врати. Овога пута жена је његов немезис:

паклени кер је још на његовом трагу и он се залуд нада у оснивање

дома који му је заувек забрањен.

"Ја и ђаво блуз" дозвољава мање утехе: неко куца на

Џонсонова врата рано изјутра и он дочекује госта једноставним

сабласним стихом "Добро јутро, сатано, мислим да је време да се

пође." Ужас је постао нешто обично и уступио место прихватању, и

Џонсон и ђаво сада иду "руку под руку". Ово није песма човека

који се налази на ивици: то је дело некога ко је одавно прешао ту

сеновиту границу у покушава да пошаље поруку назад: "Сахраните

моје тело поред аутопута/тако да мојстари зли дух може да ухвати

Грејхаундов аутобус и да се вози".

Исплаћени уговор?

У предговору за антологију "Егзистенцијална машта", Фредерик

Р. Карл и Лио Хемелијан дефинишу егзистенцијализам као "нагласак

на отуђењу човека од света апсурда и нормалног друштва,

његово поимање света као бесмисленог и негативног, што за

последицу има његову оптерећеност страховима, и потребу да

направи разлику између аутентичног и неаутентичног ја, опсесивну

жељу да се суочи са неумитношћу смрти с једне стране и сагарајућу

жељу за животом с друге..."

Овај опис нам тако изврсно може послужити да опише теме

и преокупације Џонсоновог дела, да је тешко одупрети се искушењу

да се овај блузер прогласи неком врстом протоегзистенцијалисте. На

жалост, Џонсон и егзистенцијалисти су се, упркос њиховим бројним

сличностима, растали и пре но што су се срели. Егзистенцијализам

проистиче из перспективе да је Бог мртав, а за Џонсона би

прихватање такве филозофије значило напуштање не једног, већ два

система веровања. Џонсон је био распет обавезама из уговора који је

потписао на раскршћу. Не, како се то понекад поједностављено

тумачи, на предвидљивом крсту хришћанског дуализма, између Бога

и ђавола, већ између самог хришћанства и западноафричког

веровања које зовемо вуду. Без обзира колико Џонсон жарко желео

да ослободи обадвога, он је живео и умро верујући да њиме

господари духовни свет и да ниједан не чује његове молбе.

Сироти Боб је побеђен од класичног немезиса: погрешне жене

и погрешне боце вискија - али је снага његове музике таква да

читавих пола века после његове смрти не треба много маште да би се

замислило да на уговору који је једном потписао на аветињском

раскршћу, ватреним слоговима пише ОТПЛАЋЕНО!

Три скице за портрете идола

Како је Присли постао „Бог“?

Kорен рокенрола је црначки ритам и белачка осећајност. Али,

не заборавимо да је његово главно оружје - електрична гитара,

инструмент од раније познат џезерима, који тек међу рокерима

добија снагу "звучног чудовишта" које, за разлику од питоме

акустичне гитаре, уме да изрази дивља, необуздана осећања свирача.

После Другог светског рата, младеж на Западу, у Британији

и САД, ишла је извесно време путем старих: нису имали своју одећу,

нити своју музику. Али су зато имали пара и слободу понашања.

Хтели су акцију, али нису знали у ком правцу да је поведу. Зато су се

одлучили за акцију без циља, акцију по себи. Тако је почела побуна.

Теди-бојси, момци из социјално минорне средине, понашају се

беспризорно, туку, убијају... Јавност је забринута. Популаран је Џемс

Дин. Популарна је црна кожна јакна. Популарни су мотори.

Желатин је у коси, пије се милк-шејк, џинс униформише поколење.

Али, нема музике. Где је она?

Одједном, радио-таласи доносе прво рокенрол-

одбројавање, чисту "звучну акцију": 1,2,3,4 о' сlоск-rock, 5,6,7,8 о' сlоск-

rock, 9,10,11,12 о' сlоск-rock... Време убрзава - то је апокалиптични

ритам... Бил Халеј пева "Rock around the clock". Ник Кон примећује да је

песма коју је Бил, кантри-вестерн музикант, запевао - смешна, да је

њен аранжман слаб... Али ту је ритам, ритам! А Халеј је гласан да

гласнији не може бити. И то је довољно: ритам и гласност! Рокенрол

је у слух младих, бунтовнихбез разлога, ушао на велика врата.

Електрична гитара и бубњеви поче-ли су да обављају свој посао.

Ник Кон каже: "Рокенрол је био веома проста музика. Оно

што је било значајно-то је бука коју је правио, агресија, новост." Речи -

па-роле, прости слогани, постали су тајни, револуционарни језик

младих који старији нису разумели. Наступила је, вели исти, "нагла

поплава ма-нијака и дивљака с клавирима и гитарама који би у

претходним поколе-њима били исмејани, али који су били сасвим

добри за педесете".

Литл Ричард два пута понавља "Tutti frutti all rootie", а затим додаје

"awopbo-paloobop alopbamboom" - и млади су одушевљени. Време је за

анархију. Могао си да будеш Црнац, идиот, болесник и криминалац -

и да те у новом, рок-контексту, свако прими и схвати. Југ САД, област

у којој су Црнци имали највећег музичког, а најмање друштвеног

утицаја, даје прве рок-звезде: Прислија (Мисисипи), Бади Холија

(Тексас), Џери Ли Луиса (Лујзијана), Џина Винсента (Вирџинија).

Чиста енергија је оно што се тражи. Литл Ричард урла,

виче, риче као бик, свира ногом по клавиру, клечи на коленима и

објављује да је "рок целебна музика, чини слепе да прогледају, хроме

да ходају, подиже мртве". То је ново "еванђеље" за младе, за све

са “sweet sixteen" ("слатких шеснаест година".)

Пол Енка, петнаестогодишњи момчић из Канаде, пева песму

"Дајана" која изражава љубавну чежњу дечарца за старијом девојом

(типични пубертетски проблем!) и продаје исту у 30 милиона копија,

а зарада му је 500.000 фунти годишње.

Али, почетак је своју круну добио кад се појавио Елвис Присли.

Присли је постао свеопшти јунак, симбол, млад, личан,

недељив са старијима - искључиво власништво младежи. Рођен 1935.

у Тупелу, Мисисипи, као син сељака, са четрнаест година се доселио у

Мемфис, Тенеси. У 19-ој години је био возач камиона. Није имао

никаквих амбиција осим да и даље "дивље вози камион". Био је

детињаст - скупљао плишане медведиће, јео бутер-кикирики,

обожавао мајку. Рано је дошао у додир са црначком музиком - блуз, а

затим и госпел (духовна музикацрних протестаната) на њега су веома

утицали. 1953. је мајци за рођендан снимио плочу са две песме.

Насловна се звала "Моја срећа". Чули су га Сем Филипс, власник

студија "Memphis recording Service" и његова асистенткиња Мерион

Кајслер. Одушевили су се - и 3. јула 1954, око 21,30ћ, на локалној

радио-станици, премијерно је пуштена његова песма "That’s All

Right(Mama)". Телефонска централа је загушена позивима - млади

траже да се песма понови. Сутрадан је било око 6.000 позива са

таквим захтевом.

Музика, спој црначког ритма и блуза, протестантских духовних

мелодија и кантри-балада, добила је додатни елеменат-сексуалност.

Нови је глас био веома чулан, а Прислијеви концерти су постали

познати по хистеричним реакцијама женског дела публике. Елвис

је играо, правио покрете сличне онима приликом полног односа, а

девојке су вриштале, падале у несвест, доживљавале полно узбуђење,

да би се ка-сније, кад се "испразне", са својим момцима враћале кући

чисте савести, осећајући се као добре кћери својих родитеља.

Кад је, вођен вештим менанџером Томом Паркером, 1956, за КСА

снимио "Heartbreak Hotel” продало се осам милиона плоча, а сваке

седмице му је стизало око десет хиљада писама од обожавалаца. Кон

каже: "Ван сцене, Елвис је читао Библију, волео своју мајку... Он је као

петпарачка књига, објаснила је једна од његових обожаватељки.

Праве секси-слике на насловној страни. Али, кад отворите, то је само

добра прича".

То је оно што су цуре одувек желеле од својих идола - илузију

снаге, а Елвис је донео нови дрхтај полу-стварног". Младићи су

почели да га опонашају. Више их нису одушевљавали писци,

војсковође, свеци - него рок-певач, забављач оних који су били сити

хлеба, а увек гладни игара.

Слава новог идола расте. Зову га "краљ". Паркер лансира читаву

индустрију са етикетом "Елвис": од беџева и постера, преко мајица

и патика, до ружева за усне и колоњске воде. Присли више не сме да

сам изађе на улицу - обожаваоци га прате у стопу. Жртва је своје

популарности. У војсци, у Немачкој, добија на хиљаде писама од оних

који га сматрају краљем. Све поприма размере паганског

религиозног култа. Кад му је 1958. године умрла мајка, извесни Дејвид

Мекенери је снимио песму “New Angel Tonight" у којој се вели:

"Вечерас је нови анђео на сјајном небу/Мајка нашег рокенрол-краља./

И ја знам да она гледа/На свог дечака у армијској униформи/ и сећа

га се у свом анђелском срцу."

Присли: почетак побуне?

По повратку из војске, Елвиса увек чува дванаест (!)

телохранитеља. Он живи засебно, троши паре, купује кадилаке.

Каријеру наставља снимајући бесадржајне, али веома гледане рок-

филмове, и сада је национална величина.

Френк Синатра, дојучерашњи непријатељ рока, 1960. пева с њим

у Мајамију. После паузе, појављује се поново 1968, и када се завршио

ТВ-шоу, стиже му 60.000 писама. На његове концерте

идолопоколоници хрле одасвуд, чак из Јапана. Иако је Елвис

остарио, хистерија се наставља: чак и жене у годинама у току

концерта на бину бацају своје доње рубље, доказујући му своју

"оданост".

Године 1970. председник САД Никсон прима Елвиса у Белој

кући и уручује му плакету почасног агента уреда за борбу против

наркоманије (да иронија буде већа, Елвис се дрогирао.) Године 1973.

његов концерт на Хавајима прати 500 милиона људи (преко

телевизије, наравно). Пошто се развео са првом женом, непрестано

блудничи, углавном са много млађим девојкама.

Умире августа 1977. у Мемфису. Много дроге, много

таблета (највише) "за живце"). 17. августа 1977. председник САД

Џими Картер се обраћа нацији поводом смрти рок-певача: "Смрт

Елвиса Прислија лишила је нашу земљу човека од великог значаја.

Био је јединствен и непоновљив. Његова музика и личност коренито

су променили гледишта америчке културе".

На сахрани, 18. августа, у Мемфису, присутно је неколико стотина

хиљада људи. Погребна поворка је дуга око 15 километара. Шеснаест

кадилака, три хиљаде венаца, стаза прекривена цвећем, маузолеј...

Продавало се све везано за њега, чак и суво лишће из виле Грејсленд

у којој је живео. Тридесетак биографија је написано и објављено у

најкраћем могућем року. Појавило се вино "Увек Елвис" по цени од

четири долара за боцу.

Комерцијални резултати Прислијеве делатности су били: 800

милиона продатих плоча, тридесеттри филма, 62 милона

обожавалаца (званично регистрованих 1977). Имао је пет приватних

авиона, од којих је један, "Конвајер 880", поседовао 90 места,спаваћу

собу, водени кревет, купатило са позлаћеним славинама, видео и HI-

FI студио, телефон који му је омогућавао везу са целим светом.

Квази-религијски култ Елвиса Прислија

Сви су говорили о огромном значају Прислија за

рокенрол. Певач Брус Спрингстин је рекао: "Са њим све почиње и

њиме се све завршава", а Спрингстинов менаџер Џон Ландау вели:

"Од начина на који је чешљао косу, до шмркања и клецања коленима

- он је био почетак побуне. Престали смо да мислимо о томе како

ћемо бити рачуновође и шофери, почели смо да се питамо - не бисмо

ли, можда, и ми могли постати нешто као Елвис." То је допунио

новинар "Њу Мјузикал Експреса" Мик Фарен рекавши: "Без њега би

историја била сасвим другачија. Џегер би био трговац некретнинама,

Дилан - рабин, а Џони Роутн - судија."

Квази-религијске црте Елвисовог култа су наставиле да

бујају. Тако се 1977. одмах после његове смрти, појавио постер

"Последња вечера", на коме су, скупа са Елвисом, били насликани

Чак Бери, Бо Дидли, Карл Перкинс, Клиф Ричардс, итд. Елвис је био

у средини, као нови "Месија", уместо Христа. У потпису је стајало:

"Он је био краљ, а ми смо били на његовом устоличењу. Амин."

У листу "Народ" ("Реорlе"), Џим Севил је тврдио да је "бог"

(који?), "стварајући Елвиса", "хтео да чује мало правог рокенрола."

Године 1982. две Американке су. са својим свештеником, тражиле од

папе да "канонизује Прислија', то јест да га прогласи са "свеца", јер

су на његовом гробу биле, тобож, излечене. Обожаваоци су

тражили од америчког Конгреса да његов рођендан, 8. јануар, буде

проглашен за државни празник. Године 1983. појавили су се

стрипови и цртани филмови о њему. Отворен је, у Мемфису, музеј

Елвиса Прислија, а суграђани му подижу бронзани споменик висок

четири метра. 1985. на годишњицу рођења, на гроб су се опет

скупиле на хиљаде обожавалаца.

Кон каже да је Присли још за живота од "демонског

љубавника" постао "отац, свудаприсутна сила која управља животом

својих обожавалаца".

У часопису "Пошта" неко је забележио: "Никада није било јасно

шта стоји иза његове музике, АКО ЈЕ УОПШТЕ НЕЧЕГА И БИЛО

(подвлачење наше, нап. аут.). Ипак, нико не може порећи да је он

себи осигурао место у историји".

И заиста: Присли је осигурао себи место у историји,

историји која се, окренута лажним боговима, полако ближи свом

крају. Он је био човек без икаквих нарочитих дарова, без нарочитих

способности: имао је једино привлачан глас и умео да га искористи

певајући песмуљке баналног, отужно-сентименталног садржаја. Био

је богат и славан, али несрећан: без стабилног брака, лутајући од

жене до жене, он се разарао сопственим начином живота и

популарношћу. Дрогирао се и постепено убијао самог себе. Иза

његовог живота и дела није остало ништа што би се могло сматрати

значајним, мада савременици саму славу овог рокера рматрају нечим

значајним. Елвис је био просечан, певао је и будио страсти у

просечнима. Међутим, публика и медији су од њега саздали лажног

Бога и свеца, за наше јадно, од преваре уморно, доба. За разлику од

правих светаца, слугу Божјих, он је био слуга руље гладне забаве.

По први пут у историји је забављач, лакрдијаш схваћен као свети

човек и узор који треба следити.

Прислијев утицај је, многи тврде, био огроман: он је младе

покренуо на побуну против родитељског ауторитета, на схватање

љубави као блуда, премазаног ружичастом глазуром

сентиментализма; он је страст прогласио за начин живота. Све је то

радио углавном несвесно, као марионета у рукама једне моћније

силе. Исте оне силе која је, од пада Адама и Еве, измишљала лажне

ббгове и наговарала човечанство да им се клањају.

У његовој музици, да парафразирамо часопис "Пошта",

није било ничег. Али пошто је то било "ништа" хедонистичког

атеизма ма-скирано шљаштећим ефектима шоу-бизниса, оно је

прихваћено као нешто, и то као нешто божанско... Оботворење

ништавила је најстрашнија тајна прве велике рок-идолатрије

оличене у Елвису Прислију...

Post scriptum сусрету са Прислијем

Дејвид Стенли, Прислијев телохранитељ, који је са њим

одрастао, и Прислијева маћеха Ди Присли, открили су америчкој

јавности како су разговарали са покојником, који је као "дух" обузео

домаћицу Дороти Шери. Јавио јој се једне ноћи, и позвао је на

"астрално путовање".

Касније је Дороти посетила Ханса Холцера, спиритисту

који тврди да може утешити сваку породицу која је изгубила неког

драгог, с обзиром на то да редовно одржава контакте са

"покојницима". Холцер је објавио да је "Елвис жив".

Дороти је Стенлију и Ди Присли рекла да, док је кроз њу

говорио "Елвис", осећала невероватан бес (реч "бес" на

старословенском значи "ђаво") и да је хтела да изгори од неког

унутрашњег огња. Елвис је свету поручио да је Бог, по свему судећи,

"безличан", да постоји реинкарнација и да се живот наставља.

Једне прилике, у току "астралног путовања" са Дороти, заједно су

гледали ТV-шоу Еле Фицџералд и Џонија Карсона - испоставило се

да Елвис ни мртав не може без шоу-бизниса!

Демон ("бес"), очито је узео обличје рок-стара да би могао

да заводи свет на нови, телевизијски начин; зато је Дороти осећала

то што је осећала (паклени пламен).

И зато је "Елвис" са оне стране гроба проповедао окултна учења о

"безличном Богу" и реинкарнацији…

Ленон, Лењин рокенрола

Причу о Ленону почињемо причом о његовом другару

и парњаку Макартнију, "добром дечаку из суседства", чији свеж и

наиван изглед и данас привлачи пажњу својом доброћудношћу. Џон,

Џорџ, Пол и Ринго, славна ливерпулска четворка,неоспорно су били

и остали симбол рок-револуције у свом њеном обиму... Судбина

Пола и Џона након распада "Битлса" занимљива је сама по себи, па

ћемо настојати да је укратко изложимо.

У "Гинисовој књизи рекорда"* Макартни слови као

најуспешнији композитор свију времена. Од 1962. наовамо

четрдесетак његових песама продато је у тиражу од најмање милион

примерака. Његова имовина вреди око 500 милиона долара... Како је

почело?

Макартнијева каријера почиње 6. јула 1957. када на забави

у цркви Светог Петра у Вултону, Енглеска, Пол сретне пијаног Џона

Ленона, чији је бенд наступао те вечери. На Западу, и код

римокатолика и код протестаната, појава да рок-музика прати

црквене забаве и свечаности, па и богослужења, није ретка. Да би

привукли младе, који се не занимају за празну и млаку верзију

западног хришћанства, жупници и пастори користе сва средства,

неки пут и сами узимајући гитару у руке. Дакако, ни Ленон, ни

Макартни, као ни многи млади који се појављују на "рок-

богослужењима" нису били верници. Пол је много пута изјавио да у

личнога Бога не верује, али да верује у "нешто". Мада му, вели, то

"нешто" није сасвим јасно, али има оптимистички поглед на њега.

Након првог сусрета, Ленон и Макартни су наставили да

се друже. После многих лутања, срели су богатог дендија,

хомосексуалца Брајена Епштајна који им је, видевши их на концерту

у једном рок-клубу, понудио своје менаџерске услуге. Епштајн (1967.

умро од превелике дозе дроге) их је избацио "у орбиту"... Кад су се

"Битлси" разишли, Макартни је наставио самосталну каријеру, уз

пратећи бенд чију је окосницу, поред њега, чинила његова супруга

Линда.

Пол је био наркоман од малих рок-ногу, што се много пута

откривало: 1972. у Шведској, 1973. у Шкотској, 1975. са Линдом у Лос

Анђелесу, САД, 1980. у Јапану, итд, полиција га је хапсила због

поседовања дроге. Наравно, поп звезда није трпела неку анрочиту

полицијску репресију. Читав свет је био на његовој страни. Лепо

пева, зар не?

Ленон и Макартни су, као и читав бенд „Битлси“ уосталом

много допринели ширењу „Њу Ејџ“ идеологије на најмање три

начина:

1. Увођењем култа халуциногених дрога, попут LSD-а, која

треба да помогну „ширењу поља свести“.

2. Пропагирањем хиндуизма и „трансценденталне медитације“.

3. Песмама нове глобалистичке идеологије типа „All You Need

is Love“.

За „Битлсе“ као и за већину других рокера, љубав је

сентиментализам чији се распон креће од гледања у звезде и

држања за руке до сексуалног односа. Основне „Њу Ејџ“ идеје –

човечанство уједињено у љубави без обзира на Истину и братство

свих људи без Небеског Оца кроз речи и мелодије таквих песма

алако су улазиле у срца младих покољења. Извођење већ поменуте

песме „All You Need is Love“ 1967. године пратило је рецимо, преко

400 милиона људи...

1968. Џон, Џорџ, Пол и Ринго провели су преко два месеца у

Индији, учећи да матрају од Махариши Махеш Јогија, оснивача

трансценденталне медитације. Стотине хиљада младих Европљана

и Американаца на тај начин су се стали занимати за индуистичке

магијске технике „самоусавршавања“, а многи су похитали у

Индију, „на изворе“, да се поклоне Кришни, Буди или неком од

гуруа, који себе сматрају „живим боговима на земљи“. По

сведочењу Харисона, он и Ленон су сатима певали песме кришни,

„док их вилице не би заболеле“.

Кад је „Битлс“ - фаза прошла, Ленон наставља сам.

Интелектуално најобдаренији, са јасном свешћу о томе „шта да се

ради“, он наставља своју психо-револуционарну делатност. У песми

„Mind Games“ (Игре ума) снимљеној 1973. пева о мантрању,

свеопштем миру на земљи, друидизму, трагању за Граалом, тошку

карме... Исте, 1973. снимио је сонг „Bring on the Lucie” (“Lucie” –

Луцифер), у којој позива "Луси" (Луцифера, понављамо) да

ослободи народ; Лусин број је, свакако, 666.

Занимљиво је политичко опредељење Леноново: он је себе (иа-

ко је поседовао 275 милиона долара) називао "НАГОНСКИМ СОЦИЈА-

ЛИСТОМ". Званични орган КП СССР "Правда" хвалио га је јер је "врло

волео СССР" и писао оде атеизму ("Image there is no religion” -

Замисли да нема религија, каже он својим хипи-следбеницима).

Године 1972. са комунистичким рок-бендом "Elephant’s Memory”

снимио је албум "Sometime in New York City", на коме је певао

агитроп-пароле. У песми "Sisters o Sisters" позивао је на изградњу

новог света за који се морамо борити...

У песми "Анђела" реч је о Анђели Дејвис, која је 1980. била

потпредседнички кандидат на изборним листама КП Америке... Са

позиција левичарског феминизма огласио се у сонгу "Жена је црња

света", а у "Attica State"отворено рекао: "САД ЈЕ ВРЕМЕ ЗА РЕВОЛУЦИЈУ"

(Не заборавимо: на "Битлс"- албуму "Клуб усамљених срца" једна од

бенду омиљених фигура са омота плоче био је - Карл Маркс)...

Затим су ишле песме "Херој радничке класе" и "Власт народу",

симпатије за Мао Цетунга и давање помоћи терористичкој Ирској

републиканској армија (ИРА).

Пошто су га убили, Ленон је постао нека врста рок-мученика

и примера врлине. За чивота није био ни једно ни друго. Као

наркоман, потпуно је зависио од хероина. Непрестано је пио,

блудничио, тукао своје жене... Колико је ценио рок-публику види се

ио изјавама типа: "Свирам за идиоте који ништа не капирају. Они не

могу да осећају; ја сам једини који осећам, јер се ја једини

изражавам" (забележио Xим Валтер у књизи "Успомене на Ленона",

Сан Франциско 1971.).

Пол му се жалио на проблеме са оцем, према коме је гајио

извесно поштовање. Ленон му је поручао да се окане поштовања:

"Можеш да га убијеш, он је старац". Као што је Маркс своје

идеолошке противнике називао "свињама", "глупацима" и

"црнчугама", тако је и Ленон оне који га "не схватају" називао

"будалама"...

Први бољшевички комесар просвете Луначарски је говорио

да, кад је сексуални морал у питању, бољшевизам значи "слободну

љубав" - то јест, неспутани сексуални промискуитет. Бољшевички

крволоци су на почетку своје страховладе отворено исмејавали брак

као "трулу, буржоаску институцију", с којом треба под хитно

раскрстити. Руске девојке су биле принуђаване да спавају са сваким од

"револуционара" под претњом смртне казне. Тек тридесетих година је

Стаљин схватио да ће такво понашање уништити државу и друштво

и поново стао у одбрану брака...

Ленон, један од идеолога хипи-комунизма, добро је

разумео поруку о "слободној љубави", која је у то време била врло

актуелна. Иако још ожењен Синтијом Ленон, имао је јавну везу са

Јоко Оно, и поводом тога касније изјављивао: "Био сам врло

сексуално оријентисан оновремено. Кад нисмо ишли у студио, били

смо у кревету". У једном интервјуу тврдио је да је сексуална

револуција предуслов социјалне. То је било сасвим у складу са

ставовима тадашњих западних марксиста -"сексолога": Вилхелма

Рајка, који је човека сматрао "оргазмичком машином", Херберта

Маркузеа, који је био уверен да ће сексуална побуна младих

радикализовати марксизам, Ирвина Сајблера, који је

тврдио: "Највећа снага у рокенролу лежи у његовом ритму... ТО ЈЕ

МУЗИКА ТЕМЕЉНО СЕКСУАЛНА"...

А гуру хипија, Тимоти Лири, најављивао је "естетску

‘хедонистичку еру' у којој ће симбол месије бити наг пар и циљ

живота бити задовољство"...

Пол Кантер из "Џеферсон Ерплејна" нову слободу дефинисао је

овако: "Слободни умови...џабе трава... слободан секс... слободна

музика".

Морисон, који се опсцено поиашао на рок-концерту, причао је:

"Човече, волим да гледам голотињу. Зграби свог партнера и води

љубав са њим. НЕМА ЗАКОНА. НЕМА ПРАВИЛА"...

Неко је Ленона врло озбиљно упоредио са "мозгом"

бољшевичке револуције, назвавши га Лењином друге половине

нашег века. Као што је вођа комунистичких хорди уништио

хришћанску Русију, нудећи рај на земљи, али без Бога и против

Бога, тако је и Ленон, нудећи вештачке рајеве LSD-а, сексуалне и

социјалне "слободе" и трансценденталну медитацију, био отворени

атеиста који је позивао "Луси" да ослободи народ. Пустошећи душе

младих поколења, Ленон је и сам био дубоко несрећан човек, свестан

да је своје таленте усмерио на погрешну страну.

У књизи "Ленон" (Мек Гроу и Хил 1984) Реј Коулмен наводи

Џонову отворену изјаву: "Душу сам продао ђаволу". То, између

осталог, објашњава његову мржњу према Христу и хришћанству. Још

у доба "Битлса" њихов представник за штампу Дерек Тејлор је казао:

"Невероватно је, аисолутно невероватно - та четири момка из

Ливерпула. Они су сурови, профани, простаци, и они су ПОКОРИЛИ

СВЕТ. КАО ДА СУ ОСНОВАЛИ НОВУ РЕЛИГИЈУ. Они су сасвим анти-

христи. Ја мислим да сам ја анти-Христ такође, али они су тако

антихристи - да ме шокирају, што није једноставно". "Денвер Пост" од

11. августа 1966. описивао је крик Ленонових младих обожаватељки:

"Хоћемо Џона, не Исуса, хоћемо Џона, не Исуса"... Ленон је

Спаситеља једном назвао "фашистом" (целу његову изјаву због

просташтва нећемо навести!).

Хришћанство му је било одвратно јер стално неког покушава да

обрати, док је будизам бољи јер не нуди никакав одговор ни на

шта. Године 1970. Ленон се, скупа са Јоко Оно, подвргао тзв.

"прималној терапији", "сусрету са собом" у изолованој просторији,

што доводи до "крика просветљења". Изашла је трака са снимцима

њиховог вриштања под насловом: "John Lenon/Plastic Ono Band”. У

запису "Бог" он вели: "Не верујем у Исуса.../... Верујем у Јоко и у

себе/То је једина стварност".

Рокенрол поистовећује слушаоце са извођачима, и обратно.

То му је један од циљева: јединство енергија свирача и публике,

јединство њихових умова, душа и срца. Још у песми из "Битлс"-фазе "I

am the Walrus" Ленон је то овако отпевао: "I am as he as you are me as

we are all together” ("Ја сам Сон и ти си он и ти си ја и сви смо скупа").

Кад су га питали зашто рок људима значи тако много, Ленон

је био јасан - та музика је довољно примитивна да би била

пријемчива, она долази право из џунгле. Уз то, иза рок -

индустрије стоје милиони фунти. Шта год да рокери раде или

говоре, само ако продаје плочу и карте за концерте, у реду је.

Етика бизниса је јасна: АКО ДОНОСИ НОВАЦ, ДОБРО ЈЕ; АКО

ГА НЕ ДОНОСИ - НИЈЕ.

С друге стране, деци је потребан свет идеала у који ће

веровати и којима ће стремити. Ако га не нуде ни породица ни

школа, ни друштвене институције, они ће се окренути својим

музичким идолима.

Ленон је исправно рекао: "Разлог због кога су клинци шашави

је тај што нико неће да се суочи саодговорношћу њиховог

подизања. Сви су превише уплашени да би се бавили децом све

време, зато их одбацујемо и шаљемо у школу и мучимо их"...

Ленон, пак, није одбијао улогу "васпитача". и своје ставове, начин

живота и мишљења је како музиком, тако и изјаваманаметао као

модел. Очито, Џон је био против Бога; слутио је да има неке везе с

непријатељем Божјим и човековим, ђаволом. Зато није случајно

да је атмосфера на концертима на којима је свирао била

тако збуњујућа за конзервативни западни свет.

Др Бернард Сајбел, државни стручњак САД из Вашингтона,

1964. посетио је је један концерт "Битлса" по службеној дужности.

Своје искуство боравка међу 14.000 младих обожавалаца "Буба" из

Ливерпула описао је као "невероватно изастрашујуће". По њему,

људи су били "фанатични, непријатељски расположени, необуздани,

вриштава, непрепознатљива бића". Били су у трансу без икаквих

контролних механизама. Није било ни говора о обичном

опуштању: девојке су се понашале као "опседнуте

демонском силом". Музика гласна, примитивна, насртљива, снажно

ритмична... Присутни су се суштински мењали. "То је била

тинејџерска оргија", закључио је Сајбел.

У таквој, трансичној атмосфери људи су подложни

најразличитијим утицајима. Према знаменитом композитору

Дмитрију Тјомкину, рокенрол је "мало мелодије, мало смисла у

стиховима, само ритам", што одговара извикивању парола које се

трајно урезују у човекову свест.

Др Сарџант, шеф психијатријског одељења болнице Сент Томас

у Лондону обратио се Краљевском медицинском друштву Британије

са следећом тврдњом: "Адолф Хитлер, древни грчки жреци, "Битлси"

и афрички врачеви практиковали су исту врсту прања

мозга... Ритмичка музика и плес су начини деловања на нервни

систем. Приказаћу неколико филмова који показују како

примитивни ритмови праисторијског племена у Кенији и рок-бенда

на концерту у Лондону изазивају иста осећања... Хитлер је људе

доводио у дрхтаво стање узбуђености и тек онда им говорио"...

Замислите неки од Леноновихконцерата: после разних помамних

ритмова и свакојаких "жвака" иду нежни звуци песме "Imagine" у

којој се окупљенима вели да нема Бога, ни нација, да је друштво

слободно, да нема вечности и да је свет постао једна држава. Да ли је

могуће да то није остављало никаквог трага у свести слушалаца? Или

када се чује да је Џон користио ту и ту дрогу?

Како вели С. Таки, који је анализирао утицај рок-звезда на

ширење наркоманије: "Када градско дете које живи у уобичајеном

свету буде понуђено цигаретом марихуане или дозом LSD-а оно се

неће сетити да су то ствари о којима му је наставник говорио као о

штетним по здравље и упозоравао на њих, него као о нечему што

Мик Џегср, Џон Ленон и Пол Макартни користе и уживају". Јер, како

рече неки од коментатора "Тајмса": "Кад 'Битлси" говоре о дрогама.

рату у Вијет-наму, религији - МИЛИОНИ СЛУШАЈУ..."

У интервјуу датом пред смрт Ленон каже да је стално имао

психоделична виђења. Бавећи се "Silva mind методом контроле ума"

препуштао се разним "духовима-водичима", за које је из Светог Писма

и Светог Предања јасно да су демони. Веровао је у НЛО, имао личног

саветника за магијске тарот-карте. Његова "љубав" Меј Пенг у

књизи "Волећи Џона" сведочи да је Ленон, исцрпен наркоманијом и

окултним техникама, био параноичан човек, који је често урлао од

гнева... "Пророк мира и братства" био је дубоко рањен (најтужније:

рањавао је самог себе) и изгубљен... Куда је хтео да води оне којима је

прорицао?

Јоко Оно је, знајући суштину "Битлс"- пројекта, тврдила да су

чланови бенда били не само четири човека, него медијуми. Као

такви, нису били свесни шта говоре, пишу, компонују - то је из њих

навирало. Ленон је ноћу сатима чекао да га нешто обузме да би

могао да пише и свира клавир и гитару, певушећи оно што му је

дато. На "Белом албуму" (1969) у песми "Yer Blues" певао је "црни

облак прекрива мој ум/плава измаглица ("blue mist") опкољава ми

душу". Иначе, појам "плаве измаглице" је црномагијског порекла: то

је демон који се на вештичијем сабату јавља у виду аветне, плавичасте

магле.

Иза "Битлса" и Ленона дакако није стајала само моћна рок-

дискографска индустрија. Гласноговорници свеопште "љубави и

разумевања" и "уједињеног човечанства" могли су (и очито су били)

искоришћени од оних којима је на срцу био "нови светски поредак",

та, можда последња, утопија у људској историји. Шта о томе вели

Џозеф Кроу, професор музике и социологије на универзитету у

Сијетлу? Чујмо га:

"Вероватноћа да су 'Битлси' (музички слабо образовани,

нап. аут.) написали и снимили песме које им се приписују исто тако

је мала као и могућност да неко ко није учио физику конструише

атомску бомбу. Техничка блиставост музике 'Битлса' просто

сугерише идеју да су њихове песме створили стручњаци за условне

рефлексе. Висок квалитет њихових плоча готово научним методом

припрема им психологију публике погодну за прихватање порука.

Не знам знају ли 'Битлси' шта раде или се неко њима служи. То и

није важно. Важан је резултат. Они који су присуствовали рок-

концертима знају да се атмосфера на њима може упоредити са

хипнотизерским сеансама.

То такође значи да се порука текста рокенрол песме дубоко

утискује у подсвест слушалаца. Они чак могу да буду несвесни

тога. Ипак, све што чују слаже се у трезоре памћења и биће

активирано одговарајућим стимулансима кад за то дође време."

Врхунац ленонистичке идеологије је, како већ рекосмо,

песма "Imagine", о чијем тексту се, због лепе мелодије, ретко мисли.

Она би слободно могла да буде химна "новог светског поретка",

планетарног мравињака у коме ће сви бити "срећни" само зато што

нема религије, државних граница и што се "супермаркетски" живи

- "само за овај дан"... Таква "срећа", "срећа" пуног стомака и празне

душе, била је једно од обећања које је Лењин упутио побуњеницима

против Бога у Русији упозну јесен 1917. Плод: око 100 милиона (!)

жртава комунистичког терора.

Дејвид Небл, писац књиге "Наслеђе Џона Ленона" тврди

да описати Ленона као хуманисту не описујући тамну страну

његове личности значи исто што и описати Јуду Искариотског као

апостола не наводећи да је издао Христа. Са овом изјавом се можемо

сложити, уз једну ограду: Ленон је, као и многи рок-ствараоци,

мислио да ће својом музичком проповеђу учинити добро

човечанству. Разочаран у своје идеале ка којима је ишао погрешним

путем био је несрећан и недовршен. Убио га је бивши обожавалац

Чепмен, који је тврдио да му је Ленон упропастио живот...

Тако је завршен живот Лењина рок-музике. поп-звезда није

трпела неку нарочиту полицијску репресију.

Лујза Чиконе, анти - мадона

Увод

Отац Серафим (Роуз), велики подвижник наших дана, једном

приликом је записао: "Савремени човек, у својој самозаљубљености,

жели да истражи сваку могућност која се отвара пред његовим "ја" -

и зато мора да се спушта све дубље идубље у блато, да би нашао

неку прљавштину која није истражена раније. Све најниже

могућности човекове морају се истражити у наше доба, ђубре се

мора ископавати и окусити..."

И заиста: после столећа, у којима је Лепота била смисао

уметности, а потрага за истином и љубав према Добру њено

оправдање, човечанство друге половине нашег века дошло је до

закључака да се до естетски битног може доћи надраживањем

најнижих простора староадамске палости. Чекајући у тами и

сенци смрти, заборавивиши на красоту преображене твари,

модерни homo sapiens се враћа у демонску поноћ паганизма.

Рокенрол, анти-музика последњег времена, није могао а да не

следи овај пут ка понорима бесловесног (без-логосног,

разхристовљеног) доба у коме живимо. Идолски храм рокенрола од

самога се почетка држао на два стуба: стубу пожуде и стубу побуне. И

пожуда и побуна су изворно сатанино осећања: жудећи да на силу

постане бог, раван Богу живоме, архангел Деница, светли Луцифер,

побунио се против Свете Тројице. Иступивши из заједнице са

Господом живота и љубави, он је постао тамни сатана који од Адама

и Еве не престаје да заводи људе у лудило похоте и да га диже на

устанак против Творца.

Побуна је у рокенролу прошла кроз неколико фаза: Присли,

додуше несвесно, први објављује рат родитељском ауторитету и

најављује неспутану слободу сексуалности; "Битлси" и

психоделичари кажу да се дрога кључ за отварање "врата

перцепције";Дејвид Боуви нуди бисексуалност и хомосексуализам

као "алтерантивна" стања полности; панк велича насиље и

нихилистички тврди NO FUTURE (нема будућности);

преко савременоог хеви-метала долази се до сатанизма и култа 666.

Лујза Чиконе, америчка поп-звезда италијанског порекла,

стигла је из тмине тог сатанизма као царица рок-подкултуре, још

један крик пожуде и побуне.

Јадне будале

Један од најомиљенијих идола подљудске цивилизације

краја XX века који обожавају и имитирају широм света, рођена је у

великој римокатоличкој породици у Беј Ситију, Мичиген, 16. августа

1959.

Отац јој је радио у аутомобилској индустрији Детроита. Од

детињства је маштала о слави и успеху "филмске звезде" (тај

банални сан о слави и успеху назива се "америчким"). Чим је ушла

у пубертет, почела је да мења мушкарце, надајући се да ће је неки

од њих "избацити у орбиту". Уобичавала је да лута градом,

налазећи жртве које су је водиле на ручкове и од којих је

тражила по сто долара на зајам. Дајући ауто-биографске

интервјуе, Чиконеова ове људе назива "poor suckers" ("јадне будале").

Још пре краја средње школе, са својим учитељем

плеса посећивала је хомосексуалне барове по Детроиту и свиђали

су јој сеизопаченици које је тамо сретала - због "маштовитог"

облачења и "слободног" понашања.

Године 1978. одлази у Њујорк, где среће познатог диск-

џокеја Марка Кејмингса који јој постаје водич у "свет познатих".

Појављује се као "порно-дива" у филму "Извесна жртва", на наказни

начин испуњавајући своју детињасту жељу да игра на

великом екрану. Пошто јој Кејмингс помогне да сними први сингл и

први спот, за песму "Свако", она га остави и живи са Жан-Мишелом

Баскијатом, пријатељем сликара - изопаченика Ендија

Ворхола (прославио се тако што је насликао конзерву супе, и на тај

начин утемељио "'поп-арт"), омиљеног на нарко-журкама

њујоршког "крема". После овога, упознаје чувеног њујоршког ди-

џеја Џона "Џелибена" Бенитеза, који јој продуцира деби-хит

"Holiday" ("Празник").

Године 1984. излази њен први битан албум "Like a Virgin"

("Као девица"), који је продат у шест милиона примерака. Био је

посвећен "свим девицама света", а пун песама ласцивног садржаја.

Ругајући се девојачкој чистоти, која је на Западу и обезбоженом

Истоку већ дуго поругана, уличарка Лујза се на концертима

појављивала у венчаници.

"Не бих могла да успем да нисам постала секс-симбол. Ја сам

секси", изјављивала је, хвалећи се да је у додиру са својом полношћу

од шесте године, и да нема разлога да се то не примени у

комерцијалне сврхе. Насловна песма "Like a virgin",говори о полном

односу који је "обновио" тужну и нерасположену девојку, па се у

току њега осећала као да јој је "први пут".

1985. она је снимила песму "Material

Girl” ("Материјалистичка девојка") у којој каже: "Зато што живимо у

свету материјализма/Jа сам цура - материјалиста". И заиста, у свету у

коме је новац заменио Бога, у коме су све вредности попљуване и

бачене у блато, успех се састоји у бестидном трговању својом душом и

телом. 16. августа те године Чиконеова се венчала саШоном

Пеном, глумцем-кавгаџијом. Године 1988. избија свађа, и Чиконеова

напушта мужа због "пријатељице" с којом има изопачене односе.

Године 1986. снимила је песму "Open your heart” ("Отвори

своје срце") у коме себе представља као проститутку из пиип-шоуа

(посебне јавне куће у којима се наплаћује само гледање

блудница). Амерички истраживач Џеф Гудвин каже да

је уовом споту присутан символички плес из култа вештица.

Следећи спот, "Like a Prayer" ("Као молитва") био је ругање

распећу и свецима чије скулптуре стоје у римокатоличким

храмовима. Ругање је - а како би она другачије? - било

приказано кроз вулгарне сексуалне алузије... И тако даље.

Из спота у спот, са албума на албум, ова је јадница тонула све

дубље у таму, мамећи публику за собом. На дну амбиса је снимила

спот "Erotica" у коме приказује све врсте полних изопачености.

Између појединих секвенци спота емитована је слика Крста (као и

друге рок-вештице, Чиконеова носи крст на концертима, очито, не

из поштовања према вери својих предака, него да би му се

подсмевала.)

Несрећна Италијанка се бавила и снимањем филмова. У филму

"У кревету са (анти) Мадоном", је приказала своју болесну

свакодневницу. То јој није било довољно да би раздражила тупу,

превише развраћену публику, па је објавила књигу "Секс",

компилацију бљувотинских прича и порно-фотоса. "Дело" је

изашло у тиражу од милион примерака на пет језика, а цена му

је била папрених 50 долара. Овај приручник за глатко путовање у

вечну смрт изашао је у САД пред Божић 1992. Није ни чудо, кад се

зна да су многи у САД толико оглупели да су им најпопуларније

личности управо овакве "забављачице".

Једна анкета, спроведена у Америци, показала је да само 13

посто Аме-риканаца верује у свих десет заповести Божјих, да је

трећина супружника имала односе ван брака, да петина деце губи

невиност пре 13 године, а да је од пре 25 година, кад је абортус

легализован, на жртву Молоху дивљег себичњачког хедонизма

принето преко 30 милиона нерођених.

„Као проститутка и вештица“

"Облачи се као проститутка, а понаша као вештица", каже

за Лујзу Чиконе Хелен Хејст, психолог на универзитету у Бату, једна

од многих који се у САД баве феноменом њене популарности.

На стадиону Вембли пред 72.000 обожавалаца, Лујза

Чиконе приказује све своје "вештине" у господарењу масом. Док траје

песма "Causing the Comotion", она изводи сцене мучења над девојкама из

пратеће групе; за песму "Као молитва" носи црну мантију и крст око

врата, а на сцени је направљена имитација олтара уз мноштво

електричних свећа. Лујза Чиконе се руга једној по једној светињи, да

би се затим појавила у костиму јавне жене (на концерту мења укупно

12 костима.) Једна одсцена са концерта је симулација оргија

хомосексуалаца и лезбејки.

Лујза Чиконе испитује разне начине да оствари зараду.

Наравно, најпоузданије срество је експлоатација сексуалности,

нарочито перверзне. Када је снимила фотосе за књигу "Секс"

појављивала се гола на бензинској пумпи, у ресторану,

аутостопирајући. У филму "Тело на увиђају" игра жену - инспектора

која убицу имућних стараца исцрпе полним односом. Један од

продуцената је, гледајући снимање филма, био запрепашћен: "Сви

смо били шокирани видевши њене сцене. Никад не очекујете такво

понашање од једне звезде".

Њена филозофија гласи: "Поента је да се свако осећа угодно са

оним што чини. Са собом, са другим мушкарцем, са другим женама.

С двоје људи, с троје људи, с мастурбацијом. Било шта. Не треба

осећати стид. Ту није реч о квантитету него о квалитету. И поштењу".

Своје речи спроведи у дела. У приватном животу је пробала оно што

је пропагирала на концертима, у филмовима, у књизи "Секс" (за њу је

потрошено, да би се направила чврста корица, око 400 тона

алуминијума.)

Уредник "Melody Makera" Џим Арундел сматра да она има огромну

подршку међу младима који уживају у њеном смислу да

шокира јавност и изазове реакције околине. Нудећи себе и свој

поглед на свет, у сталној измени имиџа и стила, постала је симбол

краја XX века, у коме је око 200 милиона људи изгубило животе у

ратовима и концентрационим логорима.

Родни град Детроит сваке јој године приређује фестивал

(улазница је 35 долара). На фестивалу, једном од таквих, биле су

изложене слике Лујзе Чиконе, празне бочице парфема, прве плоче;

било је такмичења њених двојника, мушких и женских.Кевин

Бигли,. 47-годишњи радник, стигао је из Лондона у Детроит, поносан

што је први купио "Секс" и карту за њен концерт.

Обожаватељка Лорен Кобли је плакала кад је стигла у Детроит, град

детињства Лујзе Чиконе. Она тврди да ју јеЧиконеова учинила

"бољом мајком и супругом" (што се види из чињенице да је свом

малолетном сину показала књигу "Секс" и причала с њим о

томе!?); Крис Севастино је цео викенд провео нашминкан и одевен у

њен костим. Ватрене присталице њене филмове гледају и до

125 пута, а понашају се као припадници верске секте.

У току фестивала гости су посетили родну кућу своје миљенице,

њену школу, место где се први пут љубила са мушкарцем, а затим су

ишли на гроб њене мајке која је умрла кад је Лујза имала пет година.

Ипак, било је и забринутих лица. Индер Ананд је дошла са својим

супругом и сином Дибсом који као фанатичан поклоник поп-звезде,

по мајчиним речима, сваки слободан тренутак троши на куповину

симбола исте: од плоча и касета до мајица. Дибс је 1992. био на

детроитском фестивалу, па је, понесен духом Чиконеове, отишао у

један клуб хомосексуалаца. Зато су родитељи морали да дођу са њим.

Дибс је изјавио како му се сав живот састоји у праћењу идола његове

младости.

Лујза Чиконе не мари много за своје обожаваоце. Сви су,

те 1993, очекивали да ће им, пошто су дошли да прославе њен

рођендан, она упутити ма какву поруку. Није било никакве поруке.

Њој је остала само жеђ за новцем. Лиз Розенберг,

портпарол рок-певачице, каже да јој се свиђа кад људи мрзе њену

газдарицу, пошто и она мрзи њих. Важно је да се изазову скандали,

да јавност реагује, да се плоче и касете продају. Фреди де Ман, њен

менаџер, говори о плану Чиконеове, која, пошто се осећа као царица

моћне империје, има намеру да подигне колосеум за забаву.

Приходи су јој огромни, има дара за бизнис. Новинарка која је с

њом правила интервју за "Вашар таштине" примећује да ова

певачица зрачи змијском хладноћом: "Говори, али се ретко смеје. У

целини, из ње избија нека хладноћа која сече. Шта год прича, све се

оконча послом. Бизнис, увек бизнис".

Њен је мото: "Буди себичан, послован, користи се свим

средствима која омогућавају успех и нека иде до ђавола све што те на

путу ка циљу омета". Њен физички лик је, пре но што је дошла у

додир са пластичном хирургијом, био неугледан; прве успехе у

контакту са јавношћу постигла је захваљујући бестидности с којом је

спроводила начело "циљ оправдава средства". Бестидност јој доноси

имовину од 200 милиона долара; бестидност продаје 140 милиона

њених плоча.

У једном од својих интервјуа Чиконеова открива да се она осећа

као неко ко се увек поистовећивао са мањинама. Пре свега, са

сексуалном мањином - то јест, са хомосексуалцима, који је највише

поштују јер између њих и ње нема никакве полне напетости. Оно

што јој се допада је спот групе "Веома љуте папричице" ("Red Hot

Chilly Papers”) у коме се два мушкарца љубе. И даље себе сматра

великом уметницом. која је кадра да утиче на људе и мења свет

набоље, дајући самоувереност женама.

Као и у случају других мега - звезда и мега - бендова, очито је да

је иза њеног пробијања у јавност стајала невидљива рука

идеолога "новог светског поретка" чија парола није само "Завади, па

владај!", него и "Разврати, па владај", "Заглупи, па владај!" Знајући

да је дошло време да се укину последње границе које деле Добро од

зла, Светлост од таме и Истину од лажи, они су пронашли

изванредног робота за своје планове: празноглаву, жељну славе и на

све спремну Американку, коју су уобличили у складу са својим

замислима. Лујза Чиконе је употребљавана на свим нивоима

идеолошке борбе за нови светски поредак. Узимајући псеудоним

"Мадона", снимајући песме типа "Као молитва" и филм "У кревету

са...", она је послужила у рату против оно мало хришћанског духа

што га је остало у Америци и Европи; позивајући жене на апсолутну

самосталност и понос, она је постигла више од свих феминистичких

покрета заједно, задајући још један немилосрдан ударац породици;

пропагирајући хомосексуалност, мушку и женску, она их је учинила

прихватљивима за широке масе, ублажавајући евентуални шок који

би наступио због озакоњења противприродног блуда; о

развраћању девојчица најмлађег узраста (а Лујза им је идол!) да се и

не говори... Она све то и даље чини, из албума у албум, из спота у

спот...

Очито је да је историја гордог западног човека, који се

Бога одрекао и на Светињу заборавио, завршава у каљугама

подљудског и демонског. Није ни чудо: Реч Божја вели да тако мора и

да буде, јер кад човечанство отпадне од Христа, оно неминовно

стреми антихристу и његовој тиранији.

Страшно је само то што и ми, Срби, некад православни народ,

хитамо за гадаринским свињама, у којима су демони, а заборављамо

судбину гадаринских свиња - све су се, наиме, подавиле у језеру. Ево

шта пише један домаћи рок-критичар, рекламирајући, у доба кад

је LP "Еротика" изашао, плочу гадаринског типа:

"Чак 75 минута и 14 песама великодушно и издашно је (...) понудила

СВОЈИМ ВЕРНИЦИМА (подвлачење наше, нап. аут.) богиња попа и

скандала, секса и влажних снова оба пола и уверила је свет како је,

ето, коначно отворила карте (...) У видео - споту она ужива у

свим посластицама Содоме и Гоморе, секс пршти на све

стране. (...) Ово је једно од најбољих остварења мис Чиконе. (...) Она

разоружава својом појавом, певањем и енергијом, дакле још од тада

она ту моћ користи опијајући следбенике њеног храма љубави и

хедонизма".

Текст је изашао у породичном листу "ТВ Ревија".

Својим верницима

Што се сласти Содоме и Гоморе тиче, оне имају своју цену.

Јер "пусти Господ на Содому и на Гомор од Господа с неба дажд

од сумпора и огња, и сатре оне градове и сву ону раван, и све

људе у градовима, и сав род земаљски" (Пост. 19, 24-25). Тако се

плаћају содомско-гоморска уживања.

Чиконеова је свесна своје таме и јада, барем у извесним

тренуцима, кад спадне маска самоуверености. Ево шта каже: "Ја сам

веома узнемирена особа. У МЕНИ СЕ НАЛАЗИ БЕЗБРОЈ ДЕМОНА

СА КОЈИМА СЕ СВАКОДНЕВО РВЕМ. Али ја желим да будем

срећна... Убеђена сам да нико не може бити искрено вољен док не

упозна и не заволи самога себе. Тек тада може бити истински вољен,

а то је оно шта ја желим..."

То је вапај.

Вапај душе која жели љубав, а уништава саму себе...

Ради славе, новца, успеха, било чега. И ништа је не може

задвољити, јер је сав свет мањи од душе. Напуниш душу светом, и

опет остане бездан. Гладан. Хоће још. Тражи му се...

Бљештаве рок-звезде, идоли нашег једног времена, нису ништа

друго до сасуди шареног ништавила. Говорећи о њима, отац

Серафим Роуз је приметио:

"Подљудски натчовек је запрепашћујућа појава - празан,

безлично медиокритетски, али "живописан" за људе који не знају ине

могу да смисле ништа боље".

Таква је и ова подљудска, содомско-гоморска анти-Мадона.

Силе Мрака

Сотонини ученици

Године пролазе, времена се мењају а са њима и укуси и сис-тем

устаљених вредности. Са тим чињеницама не може да се помири

Пет Бун, један од пионира рокенрола. Он је изјавио да су Шер,

Мадона и Принс "сотонини ученици" јер младе наводе на дрогу,

противприродни блуд и АШЗ, и није много далеко од истине.

"Није потребно много да се схвати како је неки зао дух ушао у те

и још неке музичке звезде" изјавио је Пет Бун. "Треба се борити за

нашу децу. Морамо отворити очи и видети шта се око нас заправо

дешава - пре него што буде касно!"

"Срамотно је то што тако су тако талентоване и

атрактивне певачице као Шер и Мадона, створиле ђаволски имиџ

који имитирају девојчице широм света. У Шерином видео-споту за

песму "If I Could Turn Back Time" она скоро потпуно гола јаше на топу

једног разарача, док је стотинак морнара прождире очима. Спот је

толико опсцен да је и МТV морао да ограничи његово приказивање

само на касне ноћне сате."

Славни рокер критикује и начин на који је Шер у јавност

износила своје љубавне афере. Поред брака са Гремом Алманом из

групе "Alman Brotheers", она је имала и низ дивљих љубавних афера са

рокером Џином Симонсом и Ричијем Самбором и Робом

Камилегијем.

"Неки од њих су толико млади да би јој могли бити

синови", каже Бун. "Улазећи у такве везе, она учи своју публику да

забораве на оданост и верност и замени је девизом "ради то на свој

начин" која би могла уништити институцију америчке породице."

"Мадона је још безобзирнија јер су њене поруке упућене веома

младим девојкама. Она у воду баца сва религиозна учења и охрабрује

пубертетлије да експериментишу са својом сексуалношћу. На

његовим концертима, она изводи врло уверљиву симулацију

оралног секса са својим гитаристом.

Песма "Like a Prayer" такође приказује Мадону у симулацији

секса у цркви са статуом свеца који потом оживљава! Појавила се гола

и у "Плејбоју, а у филму је чак снимила и једну лезбијску сцену са

комичарком Сандром Бернард."

По Петовим речима, и Принс је проповедник блуда који младе

води погрешним путем. Он их охрабрује својим текстовима и

симулацијама секса на сцени.

Као пример, Бун наводи један стих из Принсове песме "Драга

Ники" у којем пише: "Познавао сам девојку која се звалаНики. Може

се рећи да је била сексуални манијак. Срео сам је у хотелском

ходнику док је мастурбирала са часописом."

Да ли је прекасно за истину?

"На његовом концерту Принс ласцивно додирује своје играчице

и одлази у кревет са младим женама да би што боље дочарао своје

текстове. Принс је, у ствари, ученик "дедица" из "Ролингстоунса". Ова

група је својом музиком деценијама наводила младе на зависност од

наркотика.

У песми "Сестра Морфина" Мик Џегер и Кит Ричардс сасвим

отворено признају да су наркомани - Ричардс је и хапшен због

овисности од хероина, а он и Мик неколико пута су лишавани

слободе због поседовања дроге. Ђаво је умешао прсте и у њихову

музику. Једна од њихових песама зове се "Dancing with mister D" што

би требало да значи Devil (Ђаво)" додао је Пет Бун.

Музика као оружје

Музика и дух блуда

Бестидност и блуд убијају живот

Чеднородни уди су најсветији уди људског тела, говорио је Свети

Григорије Нисијски. Зашто? Зато што свим органима и чулима

човек служи самом себи, а чедородни уди отварају пут новоме

животу. У Богом благословеном браку људска полност, као тајна

љубави човека и човечице, добија освештење, и није случајно да је

Апостол Павле односу мужа и жене задао да буде сличан односу

Христа и Цркве: супруг да воли супругу као Христос

Цркву, жртвујући се, ако треба, за њу и до смрти, а да супруга свог

животног друга поштује као Црква Христа. Из хришћанског брака,

заједнице узајамне љубави супружника укрепљене љубављу према

Богу, исцветавају најлепши цветови: деца, која крштењем и

светотајинском благодаћу постају наследници вечнога живота.

Рађањем деце човек се бори против смрти; деца су икона васкрсења.

Зато је једна од најлепших особина човекових чедност, духовна и

телесна чистота којом се постаје и остаје чедо Небеског Оца. Као

свештена област постојања, полност је код православних Хришћана,

обасјаних Истином, увек била област чедности. Поштујући значај

родног начела, људи Божји су свагда настојали да се заштите од

бестидног обнаживања и блудног понашања, знајући дабестидност

и блуд убијају живот.

Знајући да је полност једна од најрањивијих тачки

човекових, демон је уложио сва средства да опогани ум и чула оних

који су од Бога одступили и да их потчини себи. Пре доласка

Спаситеља у свет, ђаво је пагане скоро сасвим потчинио. Чак су и

лажни богови пагана били маштом обесмрћени блудници и убице:

довољно је загледати се у митологију древне Грчке, па се уверити да

је тако (Зевс је, на пример, убио оца, у браку је са сестром Хером, а

непрестано чини прељубу, па и мужеложничку (случај са

Ганимедом). На Олимпу је све врвело од полне разузданости. Нови,

савремени паганизам, пропагиран преко медија и упражњаван од

највећег дела савременог човечанства, у том смислу није ништа

различит од своје прве верзије.

Слободно се може рећи да је седмоструко ужаснији, јер некад

човечанство није знало за Христа, а сад Га је упознало иодбацило, па

је потоње горе од првог.

У тексту "Изглед као оружје" ("Рок" 101/87.) Ивана Дамјановић

примећује: "Сада друштво има филмске и рок-звезде које су за нас,

на нешто различит начин, оно што су богови и богиње били за старе

Грке и Римљане. С једне стране, ми обожавамо те људе и дивимо им

се. Они су предмет нашег маштања. С друге стране, ми се у потаји

љутимо на њих и желимо да будемо као они. Као и у давној

прошлости, обични смртници се надају да ће доживети бесмртност

тиме што ће их богови позвати да им се придруже макар једном на

Олимпу.

Зато часопис "Реорlе" има толико читалаца; читајући о животу

тих "богова и богиња" многи сматрају да би под неким срећним

околностима могли да почну да живе њихове животе. Многи исто

тако сматрају да богаство и слава доносе срећу. То изгледа сасвим

природно, јер, на крају крајева, недостатак славе и богаства спречава

нас у нашим приватним животима да будемо срећни." А "богово и

богиње" су увек сматрали да су "секс, дроге и рокенрол оно што

треба мом мозгу и телу" (Јан Дјури).

Секс, дроге и рокенрол...

Рокенрол је, од самог почетка, био више идеологија него музи-ка;

више поглед на свет, него уметност. Грубих, сурових ритмова,

једноставних, лако памтљивих, рефрена, он се одмах окренуо ка

експлоатацији сексуалности младих конзумената: његове звезде су

постале проститутке за масу. Проституисани су глас, изглед,

понашање, све у циљу привлачења потрошача. Полност је, као и у

порнографији, комерцијализована: приче о "љубави" и "нежности"

биле су пука "жвака" за бољу продају плоча. Дебора Хари, певачица

групе "Блонди", открила је зашто је то тако: "Верујем да је највиша

спознаја ствари сексуалне природе. Секс је најкомерцијалнији

шлагер. Помоћу њега се боље продају часописи, одећа и

практично сва друга роба. Секс је основа свега."

И тако даље. Изјаве познатих рокера, кад је полност у

питању, сличне су као јаје јајету. Џон Оутс вели: "RNR је 99% секс";

Глен Фрај из "Иглса": "Бавим се музичким бизнисом због секса и

наркотика". Амерички соул-певач Џефри Озборн тврди: "Сваки

певач би радо да буде секс-симбол. Ко то не признаје, лаже или је

фрустиран. Следи законе који могу бити сексуалне или музичке

природе, али у сваком слу-чају у њиховом корену је еротика. Певање је

најнепосреднији акустичкипреображај слободног тела и налази се на

самом крају секса."

Рокенрол је, као што смо рекли, свој корен имао у црначкој

религиозној музици, блузу и џезу, као и у кантри-вестерну белаца.

Црначка протестантска богослужења су се, на пример, увек

одликовала нездравом, екстатичком чулношћу што је типичан знак

прелести (духовне самообмане), кад се телесно доживљава као

духовно, и обратно. Служба у црначком храму почиње седењем у

клуиама, док глас проповедника допуњује умирујући звук оргуља.

Затим проповедник говори све гласније, и речи се извијају у мелодију.

Тражећи од верних да се предају "Христу", он је скоро хистеричан.

Одједном, чује се женски глас који одговара на овај захтев.

Солисткињи се придружује хор Црнаца, а затим окупљени певају и

играју. Чују се крици задовољстава и бола: "Алелуја. јес, Лорд, о

Лорд!" Неке жене падају у несвест, девојке уздишу и стењу у трансу,

неки човек хоће да се попење на кров цркве и да скочи одозго "за

Исуса". Ток оваквог "богослужења" нема ничег заједничког са

трезвеноумним и смиреним богослужењем Православне Цркве; код

црних протестаната реч је о чулној прелести, за коју је неко

приметио да личи на "колективну стимулацију метафизичког

оргазма."

Музика је еротика и религија - тако су је доживљавали

црни протестанти, чије су соул- песме дале један од темеља

рокенрола. Блуз је, као музика "десперадоса", очајника, од почетка

описивао сексуал-ност лишену сваке тајанствености. сирову и

бруталну. Кантри-вестерн, "каубојска" музика белаца, по темама се

није разликовала од блуза (све једодуше, било мало "заслађеније").

Наслови тих песама су, рецимо, овакви: "Пригушена светла и

лагана секси-музика", "Волим ту жену као ђаво грех"...

Механизам деловања је откривен...

Јасно је да рокенрол није могао бити другачији: храст се зачиње у

клици која пробија из жира. Уосталом, рокенрол није ни хтео да буде

другачији. То се младима свиђа, зар не? Већ више од два века (од

Француске револуције, која је у име "слободе, једнакости и братства"

однела око милион људских живота) антихришћанске силе на

Западу, јавно и тајно, раде на стварању новог светског поретка,

јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у

сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у

бесловесно срећне грешнике какве Достојевски описује у "Легенди

о Великом Инквизитору" (роман "Браћа Карамазови"). Чим се

рокенрол зачео, творци новог светског поретка, мајстори за

"испирање мозга", све су схватили. Развратити омладину и то на

неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити

пасивном и тупом, спречити је да мисли на нешто што није

задовољство чула.

У "Тајмсу" за децембар 1975. откривен је један од механизама за

деловање на свест потрошача и њихово увођење у тор бесловесних

овчица којима су замке поставили вукови-душеубице, маскирани

јагњећим кожама шоу-бизниса.

У Лос Анђелесу су, открива "Тајмс", постојале специјалне

установе чији је циљ био проверавање реакције слушалаца: седишта

у сали у којој се "добровољцима" пуштају нове плоче биле су

опремљене "сензорима за реакције коже" који су мерили несвесне

грчеве и степен надражености нерава. Истраживачи, плаћеници

музичких кућа, настојали су да утврде која плоча изазива највише

оргазмичких ефеката код присутних. (У песми “ Love to love You

Baby" Дона Самер је снимила 22 гроктаја телесног односа).

Сама свирка схваћена је као полно раздраживање свирача

и публике: "Повезујемо ритам бит-музике са откуцајима срца човека

који је у телесном односу с другом особом", изјавио је Ерик Бардон;

"Мислим да је хеви-метал врхунац који доживим кад водим љубав са

својом гитаром" (Ангус Јанг, АС/DС); "Ако помешаш мирис улице са

лепотом женског тела и борбом за опстанак, добићеш хеви-метал"

(Блеки Лоуелс, "WASP").

Менаџер "Ролингстоунса" је био најотворенији: "Поп-музика је

секс и то треба да саспете тинејџерима у фацу". (Његов штићеник,

Мик Џегер, доследно је спроводио ову идеју у живот, нарочито на

концертима; није случајно што је једна од најпознатијих

песама "Стоунса" - "Симпатија за ђавола".) Маријана Фејтфул, која је

са Џегером провела пуно времена, каже: "Мој однос са Џегером био

је великим делом једна нездрава зависност о дроги, сексу и

рокенролу. Мислим да је имиџ "неваљалости" увек био везан за рок,

или музику уопште. То се превасходно односи на секс".

Успех, али по коју цену?

У почетку, само су мушкарци пропагирали "слободну љубав".

Али, женска привлачност увек је била битнија онима који су рок

желели да учине ајефектнијим "испирачем мозгова".

Комерцијализована и проституисана женска лепота на Западу се

поодавно биле метод "испирања".

Оснивач часописа "Плејбој", Хју Хефнер, у првом броју

је штампао фотографију наге Мерилин Монро, а од следећег броја је

на "дуплерицама" (двострука страна у средини) почео да објављује

фотосе обнажених "девојака из суседства", свакодневних особа које су

пристајале да се пред камерама свуку за новац и покажу своју

бестидност. Хефнер је замислио да дуплерице буду "катапулт за

лансирање непознатих лепотица у свет успеха и познатих". Машту

читалаца раздраживао је причом како су цуре с дуплерица "свуда

око нас", а жеља читатељки је била да се, јавним бестиђем, пробију у

свет гламура и успеха.

Скоро свака глумица и рок-певачица прошла је кроз фазу

позирања пред фото-апаратима или играња у порнографским

филмовима. Индустрија сатанине забаве их је тако проверавала - да

ли су на све спремне. Тек ако се утврди да јесу, и да су образ бациле

под ноге, изгазивши га, постајале су погодни медијуми за даље

деловање у шоу-бизнису.

Изглед је постао оружје. Лита Форд из групе "Бегунице" ("The

Runaways") сведочи како је њоме манипулисано: "Бегунице" смо

чиниле ми, младе девојке, и слушали смо оно што су нам други

говорили. Ако би нам неко рекао да треба то и то да обучемо, то

бисмо и урадиле. "Бегунице" су постојале зато да би се допале

младићима.

Мало по мало, машта слушалаца се распаљивала: плоче нису

биле битне због музике, него због атрактивности извођачица.

А, диско-музика?

Али, није се остало само на "нормалној" полности. Веома

брзо почеле су да се пропагирају изопачености. Тако су "Кинкс" у

песми "Лола" описивали мужеложника који се понаша као женско, а

има му-шки глас. "Долс" и "Стоунси" су облачили женску одећу.

Дејвид Боуви и његова жена су били изопаченици.

Боуви је на концертима, нарочито у "Зиги Стардаст" фази, носио

женску одећу, шминкао се и певао песме попут “Queen Bitch" у

којима се о хомосексуализму отворено говори. У томе га је следио Лу

Рид из "Velvet Undergrounda" (песма "Vicious").

Алекс Харви је изјавио: "Хомосексуалност је добра ствар.

Зауставља раст популације". Том Робинсон, револуционар-

изопаченик, певао је: "Срећан што сам мужеложник" ("Glad to be

Gay")- Брајан Епштајн, менаџер "Битлса" (умро од дроге), био је

привучен Леноновим изгледом. Елтон Џон и Бој Џорџ: први

бисексуалан, други изгледао и понашао се као жена... Елис Купер у

једној песми ("I Love the Dead") велича некрофилију. На концертима

коље пилад и уништава лутке беба, а став му је: "Све што публика

жели је секс и насиље. Знам то пошто по цео дан гледам ТВ".

Принсов идеал је: "Људи ме зову суровим. Ја бих желео да смо сви

голи, да нема поделе на беле и црне и да нема никаквих

правила". Ринго Стар, бивши "Битлс": "Пили смо много. Не може се

одолети. Имали смо пуно цура. Брзо смо схватили да није тешко

имати их".

Једну од најопаснијих врста музике родио је диско клуб.

Ритам нове музике био је 125 удараца у минуту. Циљ нове музике је

био - осетити, а не чути ритам. Све је кренуло од клубова полних

изопаченика у Њујорку. Они су диско користили за опуштање и

ловљење жртава. Из латиноамеричке музике узета је силовита

ритмичка подлога, а од афро - кубанске прости стихови слични

враџбинским инкантацијама.

75 од-сто првих диско-клубова надзирали су изопаченици, који

су тако формирали јавни укус. Улога диск-џокеја постала је огромна:

он је стварао атмосферу пуштањем одговарајућих песама,

појачавањем и смењива-њем ритма, причом, лајтшоу ефектима. У

диско-клубу све је било на мештено тако да човеку умртве ум и чула,

претворивши га у оруђе стихије. То је било "дрогирање без дроге":

лајт-шоу и плесни ритам мењали су стање свести.

Циљ? "Сва игра је замена за секс" (Џегер). Синкопирани

ритмови, нарочито извођени на електронским инструментима,

изазивали су телесну реакцију мишићног, дисајног и аутономног

нервног система. Дроге су помагале опијању ума и предавању хаоса

лајт-шоуа и буке.

Метастазе су све дубље освајале организам западног

човечанства. Више није било речи ни о чулном задовољству, него о

пукој борби за моћ. Сексуалност је моћ. Грејс Џонс каже:

"Користећи своју сексуалност жене сада преузимају власт у

свету". Лујза Чиконе, анти-мадона: "Прича се да се овако облачим и

шминкам да задовољим мушка-рце. Ја све то чином само због себе".

Све се завршава у самодовољности.

"Дејли Њуз" од 19. марта 1978. пише: "Изоловани једни од

других прегласном музиком, изложени заслепљујућом светлости,

играчи могу да учине све што им падне на памет, да се чак ни не

гледају, нити да је-дни другима упуте коју реч, као да се свако од њих

налази пред огледа-лом вичући непрестано: "Ја! Ја! Ја!" "Тај очити

нарцизам је само одраз једне филозофије којом је наше друштво

опасно захваћено, сходно којој свака наша жеља постаје оправдана,

без обзира на то какве су последице по друге. Такво стање духа

потпомаже растући број развода, разара породице и увећава број

социјалних покрета заснованих на инди-видуализму и

самозадовољењу. Филозофија диско-клуба не оставља места за

љубав".

На крају, долази се до отвореног сатанизма: "испирачи мозга"

су Лујзу Чиконе произвели да би се наругали највећој светињи

Хришћанства. Зато јој је дат псеудоним "Мадона" (тако

римокатолици називају Богородицу). Њене плоче, књиге, филмови

и концерти посвећени су представљању најгнуснијих видова

изопачености...

Зло само себе прождире и кажњава. Усред највеће халабуке

и пропаганде изопачености појавила се СИДА. Једна од њених жртава

је и Фреди Меркјури, певач групе "Квин" ("Краљица" - израз из сленга

који означава первертираног мушкарца). Тако окончава бунт против

Живота, Светлости, Истине.

Рокенрол је, преко полности, био маљ којим су гњечена срца

и мозгови младих поколења. У САД, према подацима из 1982., 10

милиона девојака губило је чедност у предбрачним везама између 15

и 19 године. Кад се у брак уђе, породица је нестабилна, јер

брачници, знајући једино за чула, не знају за љубав.

Поставши идеологија младих, рокенрол је од њих створио чулне

машине; деградирао је љубав, полност, породицу; исмејао чедност,

пропагирајући прељубу и перверзије; наругао се Хрисtу и Светом

Писму, нудећи паганизам, окултизам, сатанизам. Др Џ. Д. Анвил

тврди да "што је друштво сексуално пермисивније. мање креативне

енергије показује и спорије се креће напред". Зашто?

Зато што мрљави женскароши и нафракане луткице нису у стању

да мисле, живе и стварају, јер су блудом утрошиле енергију потребну

за мишљење, живљење и стварање.

Кингсбери Смит, издавач Херстове новинске куће, пита се:

"Шта родитељи могу да очекују у току овог десетлећа кадрокенрол

заступа садизам, мазохизам, инцест, некрофилију, хомосексуализам,

зверства, силовање и насиље уз свагда црисутну побуну, дрогирање и

промискуитет".

Изопачите омладину - победили сте нацију

У књизи "Велики ритам" Френк Герлок је одбрусио свима онима

који веле да рок-музика помаже младима да се испразне и

ностану "нормалнији". "У земљама где је најраширенији рокенрол,

САД, Великој Британији, констатујемо не само постотак

малолетничког преступништва који је највећи на свету и најбржи

проаст криминалитета код младих, него и ванбрачна рођења, насиље

свих врста, убиства, самоубиства".

Изопачитре младину – победили сте нацију“, церекају се

идеолози и творци новог светског поретка. Формула је проста:

еротизам + сатанизам = масе искорењених и отуђених од Смисла,

масе утвара.

Неко ће рећи: да не претерујете? Ипак, у питању је само музика.

Нико не мора да је слуша ако неће. У рокенролу, је кажемо ми, све

претеривање. Ко једном стане у врзино коло, тешко из њега излази.

Нема никога да се изложи паљби, а да не буде рањен или да не

погине.

Ево шта признаје Џон Кугар Меленкамп: "Рокенрол је као

вожња суманутом брзином. Све је у изгреду. Не можете попити само

пет пива - морате петнаест. Не можете употребити LSD једном -

морате 12 пута. Не можете имати једну цуру него једну седмично".

А што се тиче друге примедбе да онај који неће да слуша

понуларну музику - не мора, она је само делимично тачна: пошто је

то музика младог поколења, ко год је не слуша скупа са својим

друговима и другарицама излази из њиховог круга и осуђује себе на

страшну самоћу, коју многи нису у стању да поднесу (зар да будеш

"чудак"?).

На србском терену "испирачи мозга" су дуго тражили кључ

за коначно разбијање омладине преко музике. Рокенрол јесте био

погодан, али само донекле: ипак, текстове страних извођача није

свако разумео, а домаћи бендови се нису уклапали у кретенизујуће

стандарде западне поп-идолатрије.

Коначно решење, међутим, нађено је под називом "турбо-

фолк": најсуровији диско-ритмови, највулгарније турске мелодије,

најпровокативнији концерти и ТВ-наступи, речи песама пуне духовне

лажи и смрти...

Дрога и идеологија рок музике

Божја реч из пејотла

Халуционегене дроге су одувек биле коришћене за

паганске сусрете са оностраним. Не мирећи се са убогом

сиакодневницом у којој нема ничег осим зноја лица и жуљевитих

дланова који се боре са маће-хом земљом, пагански човек је хтео да

се пробије у свет са оне стране сиве завесе навикнутог и обичног.

Индијанци Северне и Јужне Америке користили су

многобројне дроге у ту сврху. Пејотл, "кактус визија", давао им је

храброст пред борбу, а жреци су преко њега сретали племенске

богове. Када је стигло западно, инквизиторско Хришћанство, пејотл

им је у визијама доводио "Христа" и "свеце". Створена је својеврсна

црква пејотиста. Њен "символ вере" је гласио: "Бели човек зна да

чита, и реч Божју сазнаје из Библије. Индијанац не зна да чита, и реч

Божју сазнаје од пејотла".

Астеци су веровали да гљива "teonanacatl" ("Божје месо") води

у вечни свет, у коме се све већ догодило. Када је 1502. крунисан

Монтезума II многи су, узимајући гљиву, доживели визију

будућности, а неки су се, у екстази, поубијали...

Дрога јурема, служена као напитак, доводила је до виђења

земље духова, са цвећем и птицама; од напитка каапи оживљавале су

куће и дрвеће; мушкатни орах изазивао је промену перципирања

простора и времена, визуелне и звучне халуцинације, осећај

продуженог оргазма (заборављало се на потоње ефекте - болове у

костима, јаку главобољу, грчеве, депресију.) Вештице средњег века

користиле су бунику и веле-биље;мандрагора је служила као амајлија;

гљива —мувара је толико го-сподарила људима Азије да су сиромаси

пили мокраћу богатих који су могли да себи приуште мувару да би,

за тренутак, пали у екстазу.

Нови пагани, који су са дивљег атеизма прешли на

анархистичку религиозност, нису могли без халуциногена.

Одговарало им је што не бивају проузроковани поремећаји нервног

система и што искуство може да се опише.

Нарко – мистика

Међу првим корисницима дроге ради "проширивања

свести" били су француски уметници Делакроа, Домије, Бодлер,

Готје, Нервал, Верлен, Мије, Лоти, Мопасан. Рамбово

"систематично растројавање чула" могло се постићи и на тај

начин... Григ, Глук, Колриџ такође су долазили у додире са

најпопуларнијом дрогом епохе - хашишом...

Бодлер је написао "Вештачке рајеве" да би понудио тумачење

онога што су он и његови другови доживели. Борећи се против зла

и служећи му, песник је забележио: "И ја сам почесто био жртва

таквих поремећених стања и замаха који нам дају пуно право да

поверујемо како се неки злуради демони у нас знају ушуњати,

силећи нас да сасвим несвесно вршимо њихове најбесмисленије

заповести".

Хашиш, који су он и пријатељи користили ради стимулисања

стваралаштва, показао се као кључ за закључавање демонских окова

на души. Хашиш, каже Бодлер, човеку даје само оно што он већ

има у себи, мисли које дрога изазива "потичу више са земље неголи

са неба, за своју лепоту претежно дугују нервној раздражености,

лакомости којом се дух на њих баца".

Оне имају "лажни сјај магије". Развијајући машту, хашиш убија

вољу, а уметник без воље није уметник, него

исцеђена крпа. Разарање ума је потпуно: "Онај који прибегава

неком отрову да би размишљао на крају неће бити у стању да

размишља без отрова".

Дрога разбија личност и потчињава је једној опакој сили.

Бодлер је увидео каква је сила у питању: "Нека неко и схвати, баш

ако хоће, овај начин изражавања као претерану метафору, јер ћу,

ипак, признати, да ми надражујући отрови изгледају не само као

најсилнија оруђа којима располаже дух мрака да би заврбовао и

подјармио сажаљења достојно човечанство, већ и каоједно од

најсавршенијих његових отелотворења". Овде смо дошли до сржи

проблема нарко-мистике: и сам хашишар, Бодлер сведочи да дроге

служе демону за поробљавање људи путем слика и визија.

Велики пропагандиста халуциногена био је и Олдос

Хаксли, чији је оглед "Врата перцепције" о узимању мескалина,

дроге присутне у мексичком пејотлу многима био повод да крену

његовом стазом. Када је Хаксли прогутао дрогу, видео је златну

светлост, прекрасне црвене површине, књиге које се претварају у

драгуље. Гледајући цвеће у букету, разумео је шта значи "непосредно

виђење Бога". Намештај је био другачији. Било му је лепо и јасно да

не треба чинити ништа друго до живети.Предмети су изгубили свој

смисао, али је то била "света визија ствари". "Ствари без претензије,

задовољне да буду оно што јесу, довољне у својој бити, не

изигравајући ништа, не покушавајући болесно да се одвоје од Дарма

- тела и да луциферски пркосе милости Божјој: тако Хаксли описује

своје искуство пантеистичког свејединства.

Па ипак, мескалин га је одвајао од ближњих: "Ово учествовање у

испољавању величанствености ствари не оставља места, да тако

кажем, за обичне, неопходне бриге људске егзистенције, изнад свега

за бригу о људима који су се налазили око мене".

Упркос Бодлеровим упозорењима, настављено је са

узимањем дроге ради "већ креативности". Још 1944. извесни Елдриџ

је извео оглед који је показао да "марихуана може музичара да

узнесе до нових врхунаца виртуозности". Искривљена перцепција

времена и простора после узимања марихуане, сматрао је он, помаже

музичарима да увек свирају на нови начин.

Скоро сви рок-музичари су усвојили ту тезу, и, уз марихуану и

теже дроге, почели да изводе концерте.

Тежак као коњ

Постало је помодно користити халуциногене: Јејтс је једном

пробао, и привиђао змајеве; Сартр је пробао, и видео борбу са

демон-ском рибом, док му се кишобран претварао у леш; Алан Вотс

је свеће и дрвеће у дворишту гледао као накит; Антонен Арто је

описивао обред пејотла код Тарахумара Индијанаца, чији је шаман

Артоу рекао да се, због зла присутног у стварима, оне без дроге не

могу на прави начин сагледати; Ернст Јингер добија откривење да је

"око чвор у дрвету"; америчка порнографска списатељица, Анаис

Нин (која је у свом "ослобађењу" ишла дотле да је свесно ушла у

инцестуозну везу са оцем), доживела је спајање звукова и боја; Анри

Мишо је пробао индијску конопљу и угледао "брадато колено", да

би, на основу нарко-искуства закључио како "демон постоји", и да се

приликом узимања дроге откривају човекове "демонске могућности";

домаћи писац Давид Албахари је узео хашиш и имао осећај да је

"тежак као коњ", у складу са песмом "Електричног оргазма"...

Када је др Алберт Хофман открио дрогу LSD-25, није се ни слу-

тило да ће ово бити једно од кључних средстава за стварање рок-

будућности. У немилосрдном испробавању дроге на ситним

криминалцима и проституткама учествовала је и СIА, која је

педесетих година овог века спроводила пројекат "MK-ULTRA” са

Основним циљем: истражити могућности манипулације људима

као и употребу халуциногених дрога.

Шездесетих, оглед је наставио др Тимоти Лири, професор са

Харварда, који је својим студентима давао LSD. Др Ричард Алперт,

такође харвардски професор психологије, помагао је Лирију у овим

истраживањима. Лири и Алперт су ускоро протерани са Харварда,

али су постали творци психоделичне револуције, без које се хипи-

покрет не може замислити.

Тал Брук, негдашњи гласноговорник Саи Бабе, а сада један

од врхунских стручњака који се боре против епидемије окултизма,

био је млад када је Тимоти Лири својим беседама пленио

студентарију. И сам Брук је користио дроге да би мењао стање свести.

У својој књизи "Када свет буде један" он наводи Лиријев говор из

оног доба: "LSD не производи трансцендентно искуство; он просто

делује као хемијски кључ. Отвара ум, ослобађа систем нерава његових

уобичајених образаца и структура, и ослобађа невероватну количину

енергије свесности. Разумевање, описивање и коришћење

ослобођених енергија на интелигентан начин било је загонетка за

научника хиљадама година.

Управо овде је кључ за мистерију која је то била преко 2500

година; искуство ширења свести, смрт пре смрти и поново рођење.

Ведски мудраци, посвећеници Елеузине и тантристи су сви знали

тајну; преко својих езотеријских списа прошапутали су поруку."

Затим је Лири говорио о потреби да се напусти своја его-свест, и да

се милиони сигнала које мозак прима у секунди ослободе цензуре

логике и свести. Истицао је да је искуство узимања LSD-а безопасно,

и да човек може много добити, не губећи ништа.

Психоделично искуство

Тимоти Лири и Ричард Алперт заједнички су превели "Тибе-

танску књигу мртвих", упутство за путовања у оностраност после

смрти. Дело су протумачили као приручник за узимање

халуциногена, и објавили га под насловом "Психоделично искуство".

Крајем шездесетих, млади су већ масовно користили синтетички

направљен LSD. Лиријев сан о нирвани која се стиче гутањем пилуле

остварио се. Племена хипика широм САД упражњавала су

"психоделични комунизам", уживајући у слободној љубави и

дрогама. Естетика, пацифизам, ненасиље, антиматеријализам, "нека

те ништа не везује", "водите љубав, а не рат", "Дорси", "Џеферсон

Ерплејн", "Флојди", "Лед Цепелин"... Како се у мјузиклу "Коса", који је

касније филмовао Милош Форман, певало: "Доба водолије... наступа

зора доба Водолије..."

LSD је чинио чуда: човек је губио осећања личности, плутао

ван свог тела, видео своје унутарје, враћао се у фазу бебе, а секунди су

постајали вечност. Верујући да могу да лете, неки су скакали са

прозора; други су легали на ауто-путеве. Неки су лудели: човек је, на

пример, веровао да је постао поморанџа. Лири је хвалио LSD као

афрозодијак, мада су неки стручњаци уочили како 1^8О може бити

извор садизма и перверзије. Лиријева “League for Spiritual Discovery"

("Лига за духовнаистраживања"), скраћено LSD ужива све већу

популарност; бивши харвардовац се кандидује за гувернера

Калифорније, док му је противкандидат Роналд Реган. Џон Ленон

свом пријатељу као пред-изборну песму компонује "Come together"...

Прича се како би двадесет килограма LSD-а било довољно да

Сједињене Државе доживе најлепше визије. Сазнаје се да је вођа хипи-

банде масовних убица, Чарлс Менсон, за своју "месијанску" улогу

сазнао тек пошто је пробао дрогу.

Озбиљна психолошка истраживања В. Линерта из 1966. године

показују да LSD изазива смањење умних способности, растројство,

шизофрене реакције, акутна параноидна стања, депресије, кризе,

органска оштећења мозга и наказно рођену децу...

Резултати су били објављени у угледном "Часопису за

психологију", али се на њих нико није осврнуо. Требало је мењати

свест да би се мењао свет. "Битлси" су певали: "Lucy in the Sky with

Diamonds"; то је био LSD, на шта указују почетна слова речи наслова...

Бит-песник, полни изопаченик и будиста Ален Гинзберг, у

то време је изјављивао: "На врхунцу огледа са LSD схватите да је

ваша свест она иста која је одувек постојала код свих људи и у сва

времена, на сваком месту. То је Велика Свест, она свест коју људи зову

Богом. Затим вас привлачи сумња: да ли је та свест оно што су звали

Богом или оно што су звали Ђаволом?"

"Битлси" су певали о "жутој подморници" - то је израз

из сленга, који означава жуту капсулу са дрогом...

Шта је било са оцима психоделичне револуције?

Ричард Алперт је постао индуистички гуру Рам Дас.

Лири: "Значајна личност XX века је Алистер Кроули"

Тимоти Лири је, пре но што је умро од рака простате, решио

да своје умирање снима на видео - касетама, да би се, као некад са

секса, табу скинуо и са смрти; намеравао је да своју смрт преноси

преко Интернета, да би свима била доступна; говорио је: "Интернет је

дрога XXI века"... Снимање последњих дана и месеци његовог живота

почело је у септембру 1995. године. За то време, посећивали су га или

му се јављали стари пријатељи, творци контракултуре. Писац Виљем

Бероуз је пово-дом Лиријевог одласка изјавио: "Завештање које

оставља Лири има огромну вредност: дрога је створила паралелну

реалност која је омогућила саздавање контракултуре".

Писац романа "Лет изнад кукавичијег гнезда", по коме је

снимљен и знаменити филм, Кен Кејси, поздрављајући се са

Лиријем, изјавио је: "Запамти, Тим, све док и последња домаћица не

доживи транс од дроге, шездесете нису завршене". У једном од

предсмртних интервјуа, Лири је навео да значајном

личношћу XX века, човеком који је помогао и његовој психо-

револуцији, сматра Алистера Кроулија, највећег сатанисту новијег

доба.

Водолијашком схватању дрога морамо придружити и

становиште психолога Станислава Грофа, који је сматрао да се

коришћењем халуциногена може доћи до дубоких, перинаталних

искустава, чиме се постижу "значајни увиди у спиритуалне и

религиозне димензије у универзалној структури света". Затим се

ступа у област трансперсоналних искустава, која надилазе простор

и време. Роберт Мастерс и Џин Хјус-тон наставили су да развијају ове

тезе, и дошли до закључка да наркомански мистици, за разлику од

традиционалних, не беже од света, него се у исти укључују и

обогаћују га својим мистичким увидом (што, дакако, помаже победи

"Водолијине завере").

Тако се остварио савет Алистера Кроулија, који је црни маг дао у

свом "Дневнику уживаоца дроге": "Уживање дроге би морало бити

пажљиво промишљен и свесно религиозан чин".

Атеизам на Истоку и Западу се борио против "религије као

опијума за народ"; на крају је, као што рече један од циничних

алтернативаца, опијум постао религија за народ.

Истраживања Џејкоба Аранце

Демонизам рокенрола – доказана ствар

Џејкоб Аранца је круговима изучавалаца тамне стране рока

постао познат по књизи "Backward Masking Unmаsked”("Маскирање

уназад демаскирано") у којој је показао и доказао да се сублиминалне

поруке на плоче и касете могу стављати"маскирним" снимањем

уназад. На књигу су реаговали различито, и са разних страна: било

је одушевљених похвала и жестоких критика. Арнца је нешто од

свега, уз додатну аргументацију за свој став, сабрао у књизи "Још о

року, кантрију, и демаскираном маскирању уназад". Преносимо

делове из ове књиге.

Аранца сматра да је демонизам рокенрола доказана ствар.

Макар и већина не била свесна тога, многи рокери јесу. Тако Дејвид

Боуви, дајући интервјуе часопису "Ролинг Стоун" од 12. фебруара

1976, каже: "Рок је одувек био демонска музика", а Литл Ричард, у

једном од својих покајничких тренутака, признаје: "Неке рокенрол

групе стану у круг и пију пехаре са крвљу. Неки клече и моле се

демону." Ако је "Блек Сабат" посвећивао олтаре сатани, Стиви

Никс концерте вештицама, ако је "Веном" у песми "Добродошли у

пакао" певао следеће речи: "Поседнути смо свиме што је зло.

Тражимо смрт вашег Бога, пљујемо на Девицу коју ви обожавате,

седимо ва левој руци господара сатане", а Лујза Чиконе се ругала

Крсту говорећи: "Распеће је изазовно јер је на њему наг човек", све

је јасно: рокенрол се постепено претворио у сатанску религију.

Један менаџер је отворено признао: "Молићемо се за болесне,

дизаћемо људе из инвалидских колица, показиваћемо натприродна

чуда током концерта. Бићемо обожавани".

Рок је религија

"Рок је религија", тврди Ози Озборн. "Музика уобличава

карактер", знао је још Аристотел. У књизи "Сублиминално

завођење" Вилсон Брајен Кеј показује да се тај утицај рокенрол-

религије често остваривао путем сублиминалних порука које су

слушаоцима доносиле информације испод прага свести, углавном

снимљене уназад.

Јако мали број људи зна да је Алистер Кроули својим

следбеницима препоручивао да "Оче наш" читају уназад, да обрћу

крст, говоре, пишу и мисле - уназад. Хришћана је међу рокерима

било мало - начин живота им је онемогућавао да то буду.

Пре свега, разврат.

Стив Тајлер, из групе "Аеросмит", каже: "Кад си на путу, немаш

шта да радиш осим да се дрогираш и упражњаваш секс".

Прва Џегерова жена, Бјанка, огорчено је признала: "Спавао је са

свим мојим пријатељицама".

У часопису "Њу Саундс" од јануара 1984. црни рокер Принс ка-

же: "Кад сам имао девет година, желео сам да пишем порно-роман.

Моја мајка (sic!) је имала много порно-материјала у својој соби, и ја

сам тамо њушкао и читао... Постао сам свестан своје сексуалности

веома рано." Принсова песма "Sister" говори о његовом инцестуозном

искуству, "Uptown" о мужеложништву, "Head" о оралном сексу, а

"Darling Nikki” - о рукоблудију...

Већ поменути Џегер у "Хит Парадеру" од децембра

1983. описује своје концертно искуство: "Извођење концерта на сцени

пред толиком публиком је једна од најсексуалнијих ствари коју

можете учинити. Страшно се напалим кад сам на сцени. Неки пут

размишљам само о томе да, чим сиђем с бине, нађем неког ради

секса".

Блуд је увек повезан са одступањем од Бога и савезом са ђаволом.

Тако Боуви, бисексуалац, признајући да се бави магијом, у "Ролин

Стоуну" од 23. октобра 1984. каже да крст носи из пуког сујеверја,

пошто се плаши зле среће.

А Ники из "Мотли Кру" још је јаснији: "Оно за шта је америчка

омладина: секс, дроге, пица, и још секса... Имамо лобање, пентаграме

и све могуће сатанске симболе на бини. Увек сам флертовао са

ђаволом."

Поновимо: западни рокер не може, и да хоће, да живи по

хришћанским начелима. (Можда има изузетака, али они

потврђују правило.) Неки се варају мислећи другчије. Аранца

помало иронично примећује: "Многи млади мисле да је изопачена

звезда Принс хришћанин само зато што је рекао "Хвала Богу!" кад је

примао неку награду".

Аранци су, већ рекосмо, после прве књиге стигла многа

писма реакције. Тако је извесни В. Ф. из Ајове био искрен: "Драги г.

Аранца. Ваша књига 'Демаскирано маскирање уназад' побудила ме

је да схватим да сам био припадник 'рокенрол религије' скоро све

време свог тинејџерског узраста. Био сам члан рокенрол бенда, и

мада нисам користио дроге, нити пијанчио, с моралне тачке

гледишта то је пуно утицало на мене. Сад схватам да рок-групе не

обожавају сатану са свесном намером, али му служе самим тим што

су у оквиру рокенрола. Знам да ће ми бити тешко да одустанем, али

знам да морам са служим Господу и учиним све што је потребно у

том правцу".

Један други млад човек, хеви-идолопоколоник, послао је

друкчије писмо: "Немојте се молити за мене, јер је то џаба. Не

трошите речи. Он је мртав, човече, иако знам да је умро на крсту.

Мртав, и не би требало да причаш с покојником. Узгред, ја имам

слике правог бога. Бог коме се ти молиш је мртав. Бог хеви-метала

није. На слици, видиш ли момка на кога указује стрелица? Момка с

крстом? Он може бити бог, а ја мислим да јесте. Он је моћан, човече,

Ејсид рок, рок, рок, сваког минута у току дана! Живим за рок и волим

га!"

Жртве рока

Најстрашнији случај описан у књизи, који јасно показује

какве су димензије тираније бездушних рок-идола, збио се 1984. кад је

група "Мотли Кру" дошла у Сан Антонио, Тексас. "Мотли Кру" су

били познат по "жестоким" наступима и песмама пуним

црномагијске симболике. Ники Сиксикс, лидер бенда, увек се правда

тиме да се млади на његовим концертима "празне" и то им помаже

да не буду "агресивни" (у ствари је обрнуто: такви концерти пуне

младе агресијом и мржњом). Иако кокетира са сатанизмом, он се

прави невешт. Тако, на пример, вели: "Што се тиче нашег

пентаграма који се налази и на омоту албума -ми нисмо знали да тај

симбол означава тзв. "ђавољи круг" и да доноси несрећу - ми смо у

некој пророчанској књизи наишли на податак да је то симбол

вукодлака и као таквог га прихватили, а тако га и тумачимо. Јер, ми

смо попут вампира - будимо се ноћу и идемо у лов на жртве" (смех).

Како су се жртве понашале у Сан Антонију? Локална радио-

станица KISS-FM представљала је бенд и позвала слушаоце да пишу

шта би радили ако би добили могућност да се сретну са бендом.

Победници су, уз бесплатне улазнице за концерт, стицали право на

жељени сусрет. Боб Грин, из "Есквајер магазина", објавио је нека

писма. Девојчица од тринаест година је написала: "Радила бих оно са

њима до изнемоглости". Кад су је питали зашто је то написала,

девојчица је рекла: "Ја само волим бенд. Тако сам написала јер ми оно

изгледају као типови који то воле, ето."

А четрнаестогодишњи дечак се овако огласио: "Дао бих им

своју мајку, која је врло згодиа. Има црвену косу и смеђе очи.

Воли хеви-метал, нарочито 'Мотли Кру'. Моја мајка стварно

страва изгледа." Образложење: "Написао сам писмо јер

бих заиста волео да се иза бине нађем са "Мотли Кру". Моја

мама исто воли тај бенд, и мислио сам да имам добру прилику

да победим ако им је понудим. Шта би било да је бенд заиста

рекао да хоће моју мајку? Одговорио бих: "Узмите је, ево је!" Ја

стварно волим своју мајку; знам да би пошла са њима".

Врхунац лудила је изјава мајке, старе 34 године:"Да, ја сам фан

бенда, заиста јесам. Сложила сам се да пише. Стално слушамо радио

скупа да бисмо их чули. Они су дивљи, помало дивљи. Били и

ја имамо добар однос мајке и сина. Он ме лудо воли, као и ја њега.

Кад је рекао да ме понудио бенду, казала сам: "О, Били!" Али, ја их

стварно волим, и хтела сам Билију да помогнем да победи".

Аранца је у књизи одговорио на питања која су му

најчешће постављали. Укратко излажемо те одговоре.

1. Слажем се да су групе које сте поменули опасне, али

нисте поменули моје групе. Оне не певају о сатани, дроги и

сексу,кажу једни.

- Сам рокенрол је нешто што човека одваја од Бога,

вели Аранца.

2. Не слушамо речи, једино музику, додају други.

- Човек није само тело, него и ум, душа. Пријемчивост наша је

таква да се никад не може слушати "само музика".

У односу на Христа ништа није неутрално, одговара Аранца

кад га питају "Има ли неутралне рок-музике?"

"LIVE AID" - Велика рокенрол превара

Рок у служби Новог светског поретка

Нови светски поредак, можда последњи тоталитаризам

у историји човечанства, никад пред људима није смео да се покаже

без образина хуманизма и алтруизма. Глобалистичка идеологија

уједињеног човечанства, на свесном или несвесномплану усвајања од

стране рок-идолопоклоника, служила је творцима новог светског

поретка као одличан параван за ментално, морално и материјално

потчињавање маса.

Један од најважнијих "културних" догађаја који су најавили доба

"уједињеног човечанства" (милом или силом!) био је и велики "Live

Aid" ("Помоћ уживо") концерт, одржан 13. јула 1985. године на

стадиону Вембли у Лондону и, паралелно, на стадиону "Џон Ф.

Кенеди" у Филаделфији.

Циљ концерта је био скупљање новца и хуманитарне помоћи за

гладну децу Етиопије. У пројекту, који је званично покренуо Боб

Гелдоф, бивши фронтмен групе "Пацови из Бумграда", учествовали

су најпознатији западни рок-музичари, али и рокери из земаља

"реалног" и "самоуправног" социјализма - из СССР-а и

Југославије. На концерту су наступали Дејвид Боуви, "Дајар Стрејтс",

Брајен Фери, Елтон Џон, "Квин", "Статус Кво", Стинг, "ЈуТу", Пит

Таузенд и "Ху", Ерик Клептон, "Дјуран Дјуран", Бој Џорџ, Мик Џегер,

"Џудас Прист", "Сантана", итд. Пошто је преношена путем сателита,

концерт је видело око милијарду и по људи у сто земаља света.

Утисци присутних?

У часопису "Рок" (79/85) Валентина Рапајић пише: "Оно што нас

је најпре ошамутило била је - маса, море људи, чије ћуди,

додир, мирис, рокерски вукови одлично познају (...) Тицало се то ове

Планете. На такав догађај (без икаквог лажног колективизма) нема

право појединац, и то су осећали сви, свесно или несвесно радујући се

том дечјем, високо-технолошком, али ипак праисконском

доживљају зајеdнице, овог пута - светске заједнице."

По Рапајићевој, људи XX века су "срећни" што су рођени сада,

кад се може присуствовати "глобалном ирационалном догађају".

Владимир Стакић је одушевљен чињеницом да су сви, по први пут

на том концерту, били - равноправни. По њему, то је био "свет људи

окупљених око истог циља и са истим намерама. Свет у коме су сви

слушали друге... у коме су сви били у праву".

Идеолозима глобализма овакви су коментари и били

потребни: они су их изазвали и очекивали. Две главне улоге "Лајв

ејда" биле су:

- Развијање свести о "глобалном заједништву, и

- Представљање рок-звезда као хуманитарних месија

који спасавају гладне.

Оба циља су, слободно то можемо рећи, остварена: млади целог

света, окупљени на британском и америчком стадиону, или пред ТВ-

екранима, осећали су се као једно кад је у питању енергија која им је

нуђена, уз идеологију коју нису добро разумели, што и није битно;

рок-звезде су тих месеци заиста биле у центру пажње светске

јавности као хуманитарни супермени (сви скандали око дроге, утаје

пореза, премлаћивања љубавница и завођења малолетница су

заборављени).

Митологија "Лајв ејда" уопште није проверавана: свима се

веровало на реч. Боб Гелдоф, човек који је све осмислио, причао је

како је дошао на идеју да се помогне гладнима у Етиопији: док је

гледао ТВ, то му је изненада пало на памет. Хокус-покус, за кратко

време скупио је своје хумане друgаре из шоу-бизниса (као да иза

целог пројекта није стајала огромна организациона и пропагандна

машинерија). Да би све било што уверљивије, "Лајв ејду" је дат чак и

"хришћански премаз" (иако је једна однајважнијих заповести

Христових милостиња у тајности, да људи не виде, и без

самохвалисања Мт. 6,1-4).

С тим у вези, снимљена је песма “We are the World" ("Ми

смо свет") у чијем су певању учествовала многа позната рок-имена. У

њој се каже:

"Долази време кад се свет мора понашати као један...

Ми смо део велике Божје породице и заиста: треба нам само

љубав...

Као што нам је Бог показао, ПРEТВОРИВШИ КАМЕЊЕ

У ХЛЕБОВЕ,

и ми морамо пружити руку помоћи".

На први поглед - изванредно! Свет је један (сетимо се Леноновог

хита "Imagine"), сви смо "Божја породица", треба нам само

љубав ("All you need is lovе", зар не?)... Камење, по угледу на Бога, треба

претворити у хлебове...

Станимо! Овде нешто није у реду.

Место у песми се очито односи на Христово суочавање са сатаном

у пустињи (види Мт. 4,1-11), када је сатана приступио Спаситељу да

би га, пошто је овај четрдесет дана постио, не једући и не пијући

ништа, кушао сластољубљем, славољубљем и властољубљем.

Прво искушење Свети Лука описује овако: "И рече му ђаво:

Ако си Син Божји, реци овоме камену да постане хљеб. И

одговори му Исус говорећи: Писано је: Не живи човјек само о

хљебу, него о свакој ријечи Божијој" (Лк. 4,3-4).

Дакле, сатана је Спаситељу, Богу Који је постао Човек, понудио

да ПРЕТВОРИ камење у хлебове, а Христос је, истичући

превасходство Царства Божијег над земаљским уживањима, то

одлучно одбио.

Писци стихова за песму "Ми смо свет" то су морали знати, па

ипак су истакли да је узор "Лајв Ејда" - "бог" који је камење претворио

у хлебове, то јест "бог" коме је земаљско важније од небеског.

А тај "бог" је, очито, кнез овога света, ђаво, стални планер

"земаљских рајева" који је многе саблазнио нудећи им пун стомак у

замену за вечну и бесмртну душу. Према томе, певачима песме "Ми

смо свет" није био важан Христос, Који је рекао да човек не живи

само о хлебу; они су се обраћали ономе који нуди "хлеба и игара".

И, наравно, Гелдоф је предложен за Нобелову награду за

мир. 1986. године часопис "5рт" објавио је стравичан податак:

"Лајв ејдом“[1] прикупљену храну и новац отела је

комунистичка власт Етиопије. За новац је купљено оружје за

борбу против устаника

[1] Да је „Live Aid” постао културни догађај њуејџерске револуције, која је продрла у

„глобалну свест“ човечанства, показује чињеница да је текст о Гелдофу и „Live

Aid”-у ушао у уџбенике енглеског језика за други разред средњих школа у Србији

(Unit seven “Human Solidarity”).

MTV - Као оружје

Подземна нуклеарна проба у Лоп Нор-у, изведена средином

августа ове (1995.) године у оквиру одбрамбених активности, последња

је од све учесталијих варница у општим озбиљно нарушеним

кинеско-америчким одно-сима, од како је прошле јесени у Куала

Лумпуру кинески шеф државе и партије Ђијанг Цемин нагласио да:

"Демократски систем сваке земље мора да одговара његовој народној

традицији и националној ситуацији", додајући да је "наметање

система једној земљи споља израз хегемо-низма а не

демократије".

Први пут у својој историји Америка је сада део

међународног система у оквиру кога је најјачи субјект, па се самим

тим осећа позваном да остатак света подреди сопственим

економским и политичким приоритетима. Имајући у виду ову

тежњу Вашингтона, многи политички и војни аналитичари сасвим

оправдано указују на Кину као највећу препреку америчкој глобалној

доминацији, а неки од њих, као што је то случај са руским

геополитичарем пуковником Морозовим, предвиђају ивојни сукоб

великих размера између ових сила у првој четвртини наредног века.

У сваком случају, објављивање кинеских стратешких спољно-

политичких основа за наредну декаду, од којих је једна:

"Усавршавање конфучијанских правила понашања уместо

демократије западног типа" у хонконшком дневнику "South China

Morning Post" (24. 11. 1994.) у потпуности потврђује тезу харвардског

политиколога г. Семјуела Хантингтона да је конфучијанско давање

предности "колективу над поје-динцем, ауторитету над слободом и

одговорности над правима" међуглавним препрекама ширењу

западне демократије.

Да Америка у својим економским и политичким прорачунима

мора урачунати и став земље са најбржим економским растом у

последњих 15 година, показало се 21. и 22. јула ове године када су

Кинези у оквиру тестирања својих балистичких М-9 пројектила

циљали на 140км од тајванске обале, демонстрирајући тако свој

суверенитет над овим острвом, и директно ставили до знања да

никакви наговори на осамостаљивање и независност владе из Тајпеја

од стране других сила неће про-ћи без озбиљних последица.

Колико је управо Тајван битан за америчку визију "света

једне силе" указује нам и то да је баш ово острво одабрано као

позиција са које је од априла месеца почело емитовање једног од

најјачих оружја се-верноатлантског концепта, програма МТV(Music

Television) - на кинеском језику.

Овакво сагледавање једног од стубова кабловске и

сателитске индустрије забаве какав је "МТV International” са својим

регионалним одељцима, може се на први поглед учинити

претераним и невероватним. Са друге стране, када се упознамо са

биографијама људи који стоје иза овог система планетарне забаве,

ствари постају много јасније. МТV је само део корпорације "Viacom" у

власништву седамдесетдвогодишњег харвардског кадра г. Самнер

Редстона, који је каријеру започео у војној обавештајној служби.

Према неким изворима и најодговорнији човек МТV-а,

четрдесетшетогодишњи г. Вилијем Реди, најзаслужнији за

преношење ове ТВ мреже у Европу, у једном је периоду своје

каријере командовао ракетним базама НАТО-а. Г. Реди је такође

преузео пројекат проширивања МТВ-а на терен Азије.

Узимајући у обзир да се МТV у просеку обраћа популацији од 14

до 29 година старости, намеће се као сасвим реално питање, под

условом да се донекле испуне предвиђања аналитичара попут

пуковника Морозова, колико ће кинеска омладина у првој

четвртини следећег века уопште бити спремна да одбрани садашње

моралне и филозофске основе свог друштва - у

међувремену "озрачена" емисијама музичке ТВ.

Синхронизовано деловање политике и индустрије забаве

Случај Кине и одабир Тајвана као позиције са које МТВ

емитује свој посредни али константни утицај, само је најактелнији

пример синхронизованог деловања званичве политике и индустрије

забаве.

При мало детаљнијем прегледу стратегије ширења ове музичке

ТВ мреже у први план избија да је она у потпуности усклађена са

поделом света на три интересне сфере, договореном између

председника Буша и Горбачова на Малти 1989. године. Према овој

подели Америци је припала западна хемисфера са до тада углавном

"несврстаним" јужно америчким континентом (МТВ Бразил емитује

програм од 1990. г. Као увод у континентални "MTV Latino" који

делује од 1993. г.) и право ути-цаја на Блиском Истоку, Јапану је тада

додељена одговорност на Далеком Истоку и југоисточној Азији

(МТV Јапан постоји од 1992. г. као увод у МТV Азија који се поред

Тајвана емитује и из Сингапура од пролећа 1995. г.), док је ЕЗ добила

Источну Европу као сопствену сферу утицаја.

МТV Европа из сасвим разумљивих разлога није морао да

чека на пад Берлинског зида да би почео са емитовањем. Од 1987.

године програм ове станице у 37 земаља гледа се у око 60 милиона

домова, а тренутна програмска концепција у потпуности је

подређена изградњи јединствене Европе.

Као и било која компанија мултинационалног профила, тако

и МТV мора свој основни модел глобалног концепта прилагодити

локалним и регионалним условима. Оправданост оваквог

стратешког приступа одређеном тржишту у потпуности је доказана

успехом МТV Latino који се емитује на шпанском језику и који је за

годину и по дана свог присуства у неких 5 милиона домова,

превазилазећи генерацијске разлике, око ТВ екрана окупио целе

породице, уједно лансирајући новимузички хибрид - латино рок,

који доминира од Мексика до Чилеа.

Иако наступа обазривије "МТV international" сигурно,

дугорочно гледано, ништа мањи успех не очекује ни од пројекта у

Азији, са обзи-ром да ово тржиште поседује огроман економски

потенцијал у виду нагло обогаћене средње класе расположене да

троши на индустрију забаве.

Колико је вишеслојна улога овог кабловског и сателитског про-

грама у глобалном медијском простору и да деловање МТV, за

разлику од осталих њему конкуретних ТВ компанија, заиста није

мотивисано само профитом указује нам, на један прилично отворен

начин, и дописник недељника "The Economist” из Бостона. У свом

прилогу (8.07. 1995. стр. 59) он на самом почетку констатује да је

Америка "по свим знацима по-литичким и културним" изгубила свој

англофилски карактер. Као ра-злог овоме не наводи се амричко

ослањање на Немачку као свог примарног савезника у европској

политици, или Француску када је у питању сукоб на Балкану, већ се

наводи да су "Вајтхол и Бела кућа остали су-ростављени око снага УН

за брзу интервенцију у Босни". Примећујући да у последње време, па

чак и у најновијем цртаном филму Дизни продукције "Покахонтас",

америчким екраном доминирају енглески негативци, аутор чланка

пита се има ли супротног примера и одговара "Да: на МТВ-у".

Образлажући свој одговор бостонски дописник овог угледног

недељника упознаје нас са још једним методом рада МТV-а, са којим

наша публика до сада није била упозната. "Ова видео-

музичка мрежа, до сада не толико славна по својој пажњи за

здравље НАТО-а започела је обнову специјалних односа. Почевши

од ове недеље последња седмица "Реалног света" (The Real World)

постављена је у Лондону. "Реални свет" је чудесно воајерски ТВ

програм у коме МТV смешта се-дам младих особа, које се међусобно

не познају, у величанствен стан у најпомоднијем граду који може

пронаћи. Трик је у овоме: место је озву« чено и опремљено камерама

као ћелија КГБ-а, тако да је сваки и најбе- животнији тренутак у

омладинској свакодневници љупко снимљен, монтиран, прожет

ударном рок - музиком и усмерен масама. Избор Лондона је један од

најнеобичнијих али и најприврженијих комплимената, упућених

Британији ид стране Америке. Претходни "Реални

светови"снимљени су у Њујорку, Лос Анђелесу и Сан Франциску -

градовима у којима би, верује се, већина МТВ гледалаца желела да

живи."

Да ни политичку позадину ових емисија не би требало

никако занемарити говори нам и случај, изнет у истом чланку, HIV-

позитивног јунака серије из Сан Франциска кога је, после смрти

председник Клинтон поздравио као националног хероја.

Описани метод који је у форми забавног програма управо

увезен у Европу, када се занемаре епитети бостонског дописника, у

суштини подсећа на почетак остваривања света по кошмарном

моделу некадашњег харвардског професора, бихејвиористе др. Б. Ф.

Скинера, кога многи утицајни кругови у Америци, нажалост, још

увек уважавају као еминентног научника. Проблем са аутором књиге

"Изван слободе и достојанства" и осталим присталицама механичког

принципа условљеног понашања по моделу "штап и шаргарепа"је у

томе што он захтева потпуну контролу државе над сваким

појединцем од момента рођења да би успешно функционисао у

пракси.

Ка американизацији светске културе

Да ли је то "Реални свет" за који МТВ припрема Европу

користећи природну опуштеност људи у контакту са индустријом

забаве?

Без обзира да ли је подозрење у случају пројекта "Реални

свст" оправдано или не, само време и пажљиво праћење активности

"Viacom" корпорације и "МТV international" као њеног дела показаће

колика је све и каква њихова улога у глобалним медијским

програмима за следећи век, који је генерални директор ВВС-а г. Цон

Берт окарактерисао као "американизацију светске културе".

Обраћајући се европским политичарима и пословним

људима почетком ове године г. Берт је нагласио да ће "следећи век

бити и век глобализације културе" и да ће то "без сумње значити

американизовану светску културу (...) због снаге и виталности њихове

економије и индустрије забаве, као и распрострањености енглеског

језика".

А омладина, од претходне генерације научена да поштује

само материјалне вредности, од стране друштва и режима

незаштићена, сама по себи потпуно неискусна и несигурна у своју

будућност са неисправним компасом у рукама, спремна је да улети у

било коју атрактивно упаковану замку која има за циљ да јој пресече

сваку везу са народним предањем и сопственом духовном

традицијом.

На изворима Таме

Музика и магија

Вудсток

Јануара 1965. Риџард Никсон је примио звање

председника државе која, од грађанског рата од којег ју је делио

само -један век, није никада била тако опасно подељена. Априла

исте године, број погинулих у борбама у Вијетнаму је надмашио

број жртава Корејског рата. Током викенда од 15. до 17. августа,

заједница која је бројала више од пола милиона хипија,

јипија,[1] љубитеља музике, студената и професора са бројних колеџа

и универзитета, припадника такозване контракултуре[2]и многих

других, пристигла је из разних делова земље да би присуствовала

музичком фестивалу у Вудстоку, Њујорк, који је добио огроман

публицитет.

До окупљања је дошло из мноштва разлога, али

најдоминантније међу њима је свакако било изражавање

неслагања са сукобом у Вијтнаму. У то време , то је чак и за оне

најстроже ,,стручњаке" најужих погледа представљало знамен

неке врсте „револуције" у америчком друштву и култури.

За самопрокламоване „патриоте" , који су себе прогласили

за бранитеље истине, правде и америчког начина живота , то

окупљање је представљало уз-буну која је нагињала паници,

очигледно значећи избијање анархије, хаоса и злокобних "мрачних

сила". За оне наивне оптимисте, оно је наговештавало појаву новог

Сунца на обзорију цивилизације. Не морамо ни да кажемо да

кажемо да су застрашујућа и ружичаста очекивања обеју

крајности била осуђена да буду спречена. Али, Вудсток чак

и данас стоји као прекретница шездесетих - један од тренутака

који су одредили наше доба, можда чак његова апотеоза.

Последице Вудстока одзвањале су читавим светом. У

Калифорнији, некадашњој авангарди толиких друштвених и

политичких потреса и промена, људи су се осећали гурнути у

запећак дешавања. Стога су се латили организовања "Вудстока на

Западној обали", музичког фестивала сличне величине и масовности.

Покушаји да се он одржи у самом Сан Франциску - Голден Гејт

парку, на пример - били су осујећени и, после доста окапања,

постигнут је договор да се фестивал одржи 6. децембра на тркачкој

стази у Алтамонту, ненасељеном и огољеном подручју, пустопољани

која се налазила на крајњој градској периферији.

За учешће се пријавио велики број бендова са Западне обале,

међу којима су били Џеферсон Ерплејн и Грејтфул Дед.

Највећа атракција, међутим, требало је да буде Мик Џегер са својим

Ролинг Стоунсима, који су управо завршили турнеју по Сједињеним

Државама. Стоунси су објавили своју спремност да учествују на том

бесплатном концерту јер је, како су рекли "дух времена то од њих

захтевао". Мик Џегер је изјавио да им је циљ "стварање врсте

микрокозмичког друштва које ће бити пример остатку Америке

како неко треба да се понаша на великим скуповима."

[1] Радикалних хипија (прим.прев) [2] Покрета који је обједињавао младе који су се супротстављали друштвеним

нормама и традицијама (прим.прев.)

Убиство Шерон Тејт

Међутим, већ је неко време долазило до спорадичних

сукоба између калифорнијских студената, боема, хипија и јипија, који

су се супротстављали рату у Вијетнаму, и Анђела пакла - који су,

онолико колико су се уопште интересовали за политику,

представљали фанатичну десницу, негујући при том чак

неонацистички или псеудонацистички имиџ.

После свега, најмање један члан Ролинг Стоунса, Кит

Ричард, порицао је да је његова група икада, на било који начин,

позвала Анђеле да дођу на концерт. Њихово присуство у публици је

приписао позиву представника калифорнијског психоделичног рока,

групи Грејтфул Дед. Напослетку, није ни важно ко их је позвао. Оно

што је важно јесте да су били позвани, и то у својству "шерифа"

задужених да успоставе и очувају ред у огромној гомили младих људи

у публици. Ако је судити према предфестивалским "најавама" и

гласинама које су кружиле Америком, ипак су Стоунси били ти који

су одговорни, да ли грешком или не, јер су намеравали да покушају

да премосте различитости између Анђела и њихових непријатеља -

да употребе музику као вид терапеутске магије којом би извршили

"егзорцизам" над "негативном енергијом" која је попут озона

заситила ваздух Калифорније, и да би увели нове божанске законе

друштвене хармоније.

Од "лета љубави" у Вудстоку, атмосфера у Америци се

уистину изменила. Када је Никсон наредио нелегалну инвазију

Камбоџе, рат у Вијетнаму је добио једну нову димензију. Ставови

према конфликту су постали још тврђи и још поларизованији. У

новембру је више од четврт милиона демонстраната домарширало у

Вашингтон, а демонстрације су овај пут биле много жешће, много

милитантније и много мање расположене према "универзалној

љубави" и "снази цвећа" него оне раније. У целим Сједињеним

Државама атмосфера је постала тмурнија и потенцијално

експлозивнија. Поготово у Калифорнији, та атмосфера није била

само затегнута и нестална, већ набијена и додатним елементима

параноичног страха.

У ноћи између 9. и 10. августа, недељу дана пре одржавања

фестивала у Вудстоку, седморо људи - међу којима је и млада

глумица Шерон Тејт, супруга редитеља Романа Поланског, која је

била у поодмаклој трудноћи - искасапљено је на грозоморан начин

у кући Поланских на Беверли Хилсу. Међутим, мада су постојале

претпоставке да је реч о некаквој врсти "ритуалних убистава", испрва

није било разлога за повезивање ових зверстава са "контракултуром".

У сваком случају, Калифорнија је била три хиљаде миља

далеко од Вудстока. Убиства су, стога, мало утицала на

расположење на овом њујоршком фестивалу. У октобру, међутим,

после двомесечне истраге, под оптужбом да су починили овај

стравични злочин, ухапшени су Чарлс Менсон и његови следбеници.

Целе јесени, у средствима информисања препричавале су се језиве

приче о Менсоновој такозваној "породици" и њиховом бизарном

алтернативном начину живота. Петог децембра, дан пре

одржавања фестивала у Алтамонту, калифорнијска Велика порота

је почела са слушањем првих доказа о случају Менсон. Поступак је

требало да се одржи у тајности; међутим, већ истог дана су наслови

на првим страницама вечерњих издања извештавали о томе да су

"убице Тејтове" биле "нафиловане LSD-ом". Тако је успостављена веза

између "контракултуре", чији је предстојећи фестивал у Алтамонту

био друга главна прича тога дана.

У очима јавности дошло је до неизбежног преплитања

тих двеју прича; фестивал је, захваљујући тој асоцијацији, почео са

злослутном сенком случаја Менсон која се над њим надвијала.

Стоунси - "застрашујући скуп вештаца"

Само присуство Ролинг Стоунса је још више појачало

злокобну асоцијацију. У октобру, кад се Менсоново име први пут

појавило у насловима, Стоунсима су у Лос Анђелесу снимали албум

Нека крвари (Let It Bleed). Он им је врло брзо донео статус "најжешће"

рок-групе на му-зичкој сцени. Њихова песма "Улични борац" (Street

Fighting Man) постала је оно што је један критичар описао као "химну

једне ере". Сами Стоунси су у медијима описивани као

"застрашујући скуп вештаца". Али, и само помињање "скупа

вештаца" је у свести јавности подјарило асоцијације на сличност са

Менсоновом "породицом". Томе су, разумесе, допринеле и песме као

што је била "Наклоност према ђаволу" (Sympathy for the Devil) .

Изгледало је да Стоунси намерно заборављају на промену у

атмосфери Америке и утицај имиџа који су одавали. Исто јебило

и с њиховим обожаваоцима. Међутим, очекујући да ће фестивал у Алтамонту бити "ствар за памћење

и историју" попут Вудстока, филмаџије су се пуном паром бациле на

посао. Камере су бележиле прелудијум и припреме догађаја - постепено

окупљање гомиле од близу 300.000 људи, гужву иза сцене, пробе, ћаскање и

шале у приколицама које су служиле као гардеробе - као и свирку бендова

који су учествовали.

Документарац из 1970. Дајте ми склониште (Gimme Shelter) садржи

визуелну хронику онога што је уследило.

Туча

До дана данашњег остало је непознато шта је заправо требало

да представља улога приписана Анђелима пакла. Филм их

приказује само како образују прилично лабав кордон око бине - да

би сиречили обожаваоце да се стуште на извођаче - и систематски

се напијају. И од самог почетка концерта, много пре него што су се

Стоунси појавили на сцени, почело је насиље. На снимцима се јасно

види како Анђели млате народ ојачаним билијарским штаповима.

Преко разгласа су упућивали све учесталији патетични позив

обожаваоцима да "престану да једни другима наносе повреде".

Остали позиви били су упућивани лекарима. Око бине су

непрестано избијале туче и музика је непрестано прекидана. У

једном тренутку, на бини се истовремено нашло око две стотине

људи. Туча која се водила око бине пренела се и на њу. Члан

групе Џеферсон Ерплејн је од једног Анђела добио ударац у лице,

који га је оставио у несвести.

Стоунси се нису појавили све до мрака. Када су коначно

изашли на бину, Мик Џегер је деловао прилично узнемирено.

Његове прве речи упућене гомили биле су да "ови у првим

редовима мало смире хормоне..." Мада су могли да се одлуче и за

неку другу, почели су баш пес-мом "Наклоност према ђаволу".

У том моменту избија туча у првим редовима гомиле и Џегер

престаје да пева. Остали чланови групе настављају готово очајнички

да свирају, као да не знају шта би друго могли да ураде, док се туча

претвара у масовку и Анђели пакла се пењу на бину. Џегер потом

тражи од Кита Ричардса да престане да свира. Ричардс нагло

ућуткује своју ги-тару и Џегер избезумљено апелује да се сви смире:

"Хеј! Хеј! Народе, сестре, браћо и сестре, браћо и сестре,

'ајде, свима говорим, о'ладите мало! Знам! Овде сам! 'Ајде средите се,

'ајде, у реду... Јесмо ли се о'ладили?"

И док се метеж лагано утишава, он додаје, с кратким,

нервозним смехом, да се "нешто врло чудно дешава кад год

започнемо ову песму".

Стоунси почињу са "Наклоношћу према ђаволу", поново

од почетка. Овај пут успевају нешто мало и да отпевају пре него што

је тамо негде ван домашаја камере опет започела гужва. Џегер и

бенд настављају, али се Кит Ричардс окреће у правцу из којег се чује

бука, изгледајући озбиљно забринут. У гомили почиње борба прса у

прса. Џегер наставља да пева и скакуће по бини још који тренутак,

али га онда зауставља један Анђео пакла који му журно прилази и

шапуће му нешто на ухо. Џегеро&о лице се опушта и одједном делује

испијено и збуњено. Неодлучно почиње поново да игра, али онда

нагло стаје, блудећи погледом по гомили с изразом беспомоћности

на лицу. Јасно је да је сас-вим изгубио контролу над својом публиком

и да нема појма шта да ради. Остали Стоунси покушавају да започну

другу нумеру док Џегер, у ритму музике, мрмља у микрофон

умирујуће речи. Потом све стаје, док група Анђела износи бесвесног

човека из гомиле.

"Људи!" позива Џегер. "Ко се овде бије и због чега? Зашто

се бијемо? Зашто се бијемо? Не желимо да се бијемо. 'Ајде! Ко то

хоће да се бије? На свим другим концертима је било супер!"

И у том тренутку је Киту Ричардсу очигледно свега доста.

Јасно му је да филозофска прегањања са браћом неће бити довољна.

Граби Џегеров микрофон и, љутито показујући на некога у гомили,

праска:

"Погледајте! Онај тип тамо! Ако не престане, човече...!

Слушајте! Или ови одмах престају, или ми више не свирамо!"

Новинар који је касније описивао тај призор, учинио је то

овако: "Док је Џегер осећао да је изгубио контролу и апеловао на

смиривање страсти, Ричардс је знао да су, уколико буду оклевали или

покушали да уразуме гомилу која дивља, изгубљени. Стуштио се до

микрофона, упро прстом право на Анђела пакла који је пребијао

недужног члана публике и повикао..."

Док се преко разгласа чуло све више захтева за лекарске

интервенције, Џегер поново долази до свог микрофона и упућује још

један очајнички позов:

"Појма немам шта се ово догађа, и ко шта ради, ово је

општа гужва и туча. Све што могу да тражим од тебе, Сан

Франциско, јесте да пустиш да цела ова ствар буде оно што је и

требало да буде, најлепше вече целе ове зиме, знате, и стварно смо...

Немојте да сад зај …ствар, хајде да се заједно потрудимо. Све што

могу то је да вас молим, да вас преклињем, да будемо заједно.

Можете ви то! Имате снаге за то! Сви! Анђели пакла! Сви! Останимо

заједно. Знате, ако смо као једно... Покажимо да смо сви једно!"

Док се поново ствара привид каквог-таквог реда, Стоунси за-

почињу "Под мојом влашћу" (Under My Thumb). Успевају да

отпевају неколико стихова. Гледајући нервозно лево од себе, Џегер је

управо отпевао и поновио речи "Молим се да је то у реду", када се

гомила зата-ласала. Одједном се око једног младог Црнца у

светломаслинастом оделу ствара слободан простор, и види се како га

један од Анђела пакла двапут удара по лицу. Младићева девојка -

плавуша у белој хекланој блузи и црној мини сукњу - вришти.

Остали Анђели се бацају на мла-дића и одвлаче га на леву страну, ван

домашаја камера. Већина околних посматрача се и не помера, или

несвесна онога што се догађа, или па-ралисана тиме. Стоунсима је са

бине тај инцидент деловао само као још једно гушање. Џегер,

међутим, губи стрпљење, престаје да пева и урла:

"Човече, ако они лудаци не престану да млате народ, ми

кидамо одавде... нека их неко уклони...!"

Почиње општа повика да неко има пиштољ. Ту се,

међутим, филм нагло прекида и тек у монтажи, где је све гледано

кадар по кадар у крупном плану, видело се шта се десило. Јасно је

могло да се види како један Анђео пакла замахује ножем.

Несвесни да је пред њима почињено убиство, Стоунси

настављају да певају, почињу - опет "тактичан" избор - "Уличног

борца". Док су они били на бини, остали бендови су, правом ратном

операцијом, евакуисани хеликоптерима. Стоунси су свирали још

скоро цео сат. Тек касније су схватили шта се десило. Поред

несрећника убијеног пред камерама, у Алтамонту су се угасила још

три живота.

Такође, родило се четворо деце.

"Све је то покренула музика"

Касније су, наравно, уследиле противоптужбе, и Стоунси су

добили шта им је следовало. Кит Ричардс је касније рекао: "Само

смо ушетали у ситуацију. Једноставно, то је била 1969. у Америци."

Али, ипак је у свему томе било још нечега.

Њусвик је писао: "После крваве турнеје, музика Стоунса као да

је сама по себи постала митска сила -екстатична, иронична,

свемоћна, еротични егзорцизам проклете деценије."

Можда је све рекао, у само неколико реченица, покојни Џери

Гарсија, гитариста групе Грејтфул Дед: "Све је то покренула

музика... Схватио сам то када су Огоунси свирали, а у публици је

почела туча; они су свирали "Наклоност према ђаволу", и тада сам

схватио да је требало да знам. Знате, не можете једноставно то да

ослободите, а да се у неком тренутку не окрене против вас."

Са речитошћу типичном за "сцену" Сан Франциска тог

времена, Гарсија је указао на нешто важно. “Дајте ми склониште” је

нешто више од језивог призора убистава пред камерама. Оно

садржи и просветљујућу параболу. Према подацима из његове

биографије, Кит Ричардс је у Атламонту био под жестоким

утицајем LSD-а, кокаина, опијума и канабиса. Без обзира да ли

је то истина или није, и код њега као и код осталих чланова бенда

адреналин је дефинитивно био врло висок. У том "узбуђеном"

стању, сви су они упадљиво изводили чин ритуалне шама-

нистичке магије, при којем је бина служила као пандан

чаробњаковом магичном кругу - периметру из којег је

изводио призивање.

„Дајте ми склониште“ тако приказује модерну варијанту

средњовековне и ренесансне приче, у којој маг губи контролу над

силама које је призвао.

Вуду и рок музика

Постоји повезаност магије и музике, која датира из најраније

забележене историје, ако не и од раније. Најстарија музика, да се

подсетимо, била је повезана са шаманистичком и прехерметичком

магијом. Херметичка магија се одражава кроз традицију која се

протеже из времена која су непосредно претходила класичним -

питагорејској "музици сфера" - кроз такве личности као што су Бах и

Моцарт, Вагнер, Малер и Арнолд Шенберг. Ову традицију су,

наравно, музиколози исцрпнопроучавали. Њене херметичке основе

су проучавали и остали писци - кубански романописац и музиколог

Алехо Карпантје, на пример, и, можда најдубље од свих, Томас Ман

у Доктору Фаустусу.

Такозвана народна музика је, међутим, нешто сасвим друго.

Ону која је постојала пре двадесетог века је уистину тешко

дефинисати. Постоје, наравно, многе фолк-песме - такозване

баладе са Границе,[1] баладе за децу и оне које се приписију Томасу

Стихотворцу[2] - које су у потпуности прожете прехерметичком

паганском магијом.

Релативно недавно, у деветнаестом веку, мелодију "Мали Дени

(Danny Boy), познату и под називом "Ваздух у Лондондерију"

(Londonderry Air), према легенди су уснулом виолинисти или

харфисти предали припадници вилинског народа Ши.[3] Роман

Двојни човек, од аустралијског романо-писца К. Џ. Коха, опсежно се

бави такозваном "вилинском музиком" и њеним утицајем на

"оживљавање окултног" до којег је дошло током шездесетих.

Највећим делом је, међутим, народна музика пре

двадесетог века значила сасвим нешто друго, бар у Британији и

Сједињеним Државама. Биле су то песмице, морнарске песме, химне

и маршеви специфичних периода - "Британски гренадири" (The British

Grenadiers), рецимо, па "Храстова срца (Hearts of Oak) Дејвида Герика,

"Јенки дудл" (Yankee Doodle), "Девојка коју сам оставио" (The Girl I Left

Behind Me). У Америци су средином деветнаестог века биле

популарне баладе са Запада, као што је "Долина Црвене реке" и

вечно популарне песме Стивена Фостера. Била је ту и музика -

понекад живахна, понекад снажна и величанствена, а понекад болно

приањајућа - из америчког грађанског рата.

Напослетку, била је ту и увек популарна музика из оперета -

Гилберта и Саливена, на пример - и мјузик-холова. Сем онога, шта

год то било, што ју је чинило привлачном за уши и памтљивом,

ничега у овој музици није било намерно магичног. Свакако да њени

композитори нису у њу свесно уткали никакве магијске циљеве.

[1] Мисли се на гранична подручја између Енглеске и Шкотске, и Енглеске и Северне

Ирске или Републике Ирске (прим. прев). [2] Томас од Ерселдуна, око 1220-1297, шкотски песник (прим.прев.) [3] Сидхе (SHE), натприродна бића из ирског фолклора и литератеу (прим.прев.)

Рокенрол повезује магију и музику

С проналаском и све већим ширењем прво фонографа, а

потом и радија (или "бежичног", како су га најпре називали),

популарна му-зика какву данас знамо почела је да достиже своју пуну

зрелост. С изузетком џеза, међутим, до педесетих година је углавном,

директно или индиректно, стизала из мјузик-холова. Такву музику су

изводили такозвани певачи сентименталних песама, попут Бинга

Крозбија или Френка Синатре, а магијских елемената је у њој било

јако, јако мало, ако ихје уопште и било.

Џез је, с друге стране, садржавао такве елементе и као такав је

у одређеним круговима од самог почетка сматран за "суб-верзивни

елемент". Али, остао је по много чему префињен, нешто за шта

морате да имате "добар укус", а његови магијски елементи су често

били у савршеној противтежи са интелектуалним захтевима које је

постављао. Стога, мада популаран, није својом магијом опчињавао

узастопне генерације младежи као што је то након кратког времена

почео да чини рокенрол. Са рокенролом, прадавна повезаност

магије и музике била је у потпуности поново успостављена,

покренула је огромну индустрију и одиграла пресудну улогу у

еволуцији савремене културе Запада.

Одавно је познато да рок вуче корене махом из црначке

музике америчког Југа - из духовне и верске (gospel) музике, из џеза,

блуза, ритма и блуза (rhytm and blues). Мање је познато да су све ове

музичке форме потекле из система верских уверења

општепознатог као вуду (voodoo). Ако је црначка музика "мајка"

рока, вуду је свакако његова "бака".

„Године 1517. шпански мисионар Бартоломео де лас Касас

је, сажаливши се много на Индијанце који су остављали кости у

пакленим јамама антилских рудника злата, предложио шпанском

краљу Карлосу V план увоз Црнаца, како би и они добили прилику

да оставе кости у антилским рудницима злата."

Тако је, према Хорхеу Луису Борхесу, хришћанско милосрђе и

сажаљење било надахнуће за почетак трговине робљем између

Африке и недавно откривених двеју Америка. Године 1518, у нову

шпанску колонију на Карибима доведена су прва три роба из

западне Африке. Трговина робовима - такозваном "црном

слоновачом" - врло брзо се развила у запањујуће уносан посао и

раширила по унутрашњости Северне и Јужне Америке. Тако су 1526.

стигли и први црни робови на територију која је касније постала

континентални део Сједињених Држава.

Људи су отимани из својих села на обалама Африке и

присилно транспортовани преко Атлантика, лишавани свега сем,

ту и тамо, чланова своје породице; и од њих су, углавном, били

растављени одмах по доласку у Нови свет. Већина робова је од свог

некадашњег живота успела да задржи једино своју религију. Та је

религија била у великој мери анимистичка, а њено средиште је било

шаманистичко призивање мноштва божанстава из природе, по чему

је прилично слична прехри-шћанским религијама паганске Европе.

Бубњеви, игра, ритмичко бајање, а понекад и опојна средства,

употребљавали су се за постизање стања транса, или "поседнутости"

духовним бићима. На језику племена Фон, које је живело на подручју

некадашњег Дахомеја,[1] реч Воду јеозначавала "бога природе".

[1] Данашњи Бенин (прим.прев.)

Феномен поседнутости

Религија племена Фон се у обема Америкама укоренила дубље

него религија било ког другог афричког народа. Ширећи се са

Кариба према западу, примила је, у зависности од специфичности

одређене религије, више или мање примеса римског католицизма.

Тако укрштена, на Куби је - а тамо је утицај католицизма био најјачи

- постала позната као сантерија (Santeria). На Јамајци, прозвана је

обеа (Obeah), на Тринидаду шанго, а у Бразилу макумба.

На Барбадосу, а затим и на Хаитију, добила је име вуду. Без

обзира на јачину утицаја Цркве, вуду и његове варијанте сузадржали

бројне кључне елементе свог афричког порекла. Међу њима су били

музика, певање једноставних песама, игра, жртвовање животиње и

ритуално коришћење њене крви (понекад за пиће). Најважније од

свега, међутим, било је увођење у стање транса или "поседнутости".

Можда најдраматичнији верски доживљај вудуа

јесте феномен "поседнутости", тренутка када бог

улази углаву једног од вервика и поклоник постаје бог духом,

делом и речју. Овај феномен је саставни део афричке верске

праксе, као и вуду-обреда на западној хемисфери.

"Поседнутост" од стране бога или духа јесте крајњи циљ

церемоније вудуа. То је знак велике части, који указује на то да бог

или дух сматра дотичног појединца вредним да постане простор или

средство за преношење божанског свеприсуства.

Европски господари робова и робовласници су, када је реч

о вудуу, били с правом узнемирени. Схватали су га као можда једини

сто-жер око којег би робовска популација могла да се уједини, чиме

би могао да постане исходиште побуне. И одиста, после кратког

времена је до таквих побуна и дошло.

Прва се десила 1522, свега четири године након доласка првих

робова. Наредна три века, у спорадичним интервалима једолазило до

нових побуна, које су понекад имале толике размере да су за њихово

угушивање биле потребне прилично јаке војне трупе из Ев-ропе.

Године 1804, када је Наполеон био преокупиран ратовањем

по Европи, а британска ратна флота му је онемогућавла приступ

Западној Индији,[1] робовска популација на Хаитију се успешно

побунила иротив својих француских господара и успоставила

сопствено краљевство. Хаити је, наравно, постао место које се

највише повезивало с вудуом.

Међутим, вуду је подједнако јаке корене пустио и другде,

само под другачијим називима. Чак и када су побуне биле

безуспешне, многи робови би потражили склониште у непроходним

брдима и планинама прекривеним густим шумама, у којима њихови

бели господари нису мо-гли да их прогоне. Између побуна,

придруживали би им се и други робови, који су појединачно или у

малим групама бежали са плантажа шећерне трске, дувана и осталих.

Ноћу, Европљани су у својим насељима слушали како из

даљине допире непрестани, излуђујући и хипнотишући звук бубњева

црне Африке. Безбедни у својим удаљеним тврђавама од-бегли

робови су очували не само своју слободу него и своју религију.

Постали су чувари колективне племенске меморије, негујући сећања

на богове и ритуале својих афричких предака.

[1] Северноатлантски архипелаг који се састојао од Великих и Малих Антила и

бахамских острва; такође, некадашња федерација британских острва у Карипском

мору: Барбадос, Јамајка, Тринидадн, Тобаго и нека мања острва (прим.прев.)

Вуду је подстицао устанак робова/црнаца

У XVIII веку, британска администрација у Западној Индији

и Северној Америци постала је свесна потенцијалне претње. Већина

чланова племена Фон је депортована са Барбадоса и осталих острва у

британском поседу и продата негде другде. У британским

колонијама, робовима је забрањено да користе бубњеве. Та уредба је

отежавала спровођење ритуала; међутим, многи ритмови од

суштинског значаја опстали су уз помоћ песме. Иако је са приличним

успехом спречено укорењивање вудуа на британским територијама

Северне Америке, он није наилазио на такве препреке у Луизијани,

која је била у поседу Француске.

Њу Орлеанс је ускоро постао главни центар

северноамеричке трговине робљем, али истовремено и престоница

вудуа. До 1800. вуду се на том подручју сасвим одомаћио. Те године је

француска управа покушала да га потисне, забрањујући куповину

робова са оних острва у Карибима која су била више захваћена

вудуом. Године 1803, међутим, америчка влада је купила Луизијану

од Наполеона и она је постала део Сједињених Држава. Њу Орлеанс

је ускоро био преплављен избеглицама са Хаитија и осталих острва.

До 1817. вуду је постао тако преовлађујући да је Градско веће Њу

Орлеанса било приморано да прогласи забрану присуствовања

Црнаца јавним скуповима.

Директних последица ове забране била је да су нити које су

повезивале музику вудуа са самим култом прогресивно постајале све

тање - и све су се чешће прекидале. Мада никада није заиста изгубила

из вида своје религиозне корене, музика је почела да се развија

независно од саме религије. Афрички ритмови су почели да се

свирају на инструментима Запдне Европе и Сједињених Држава.

Тако су у Њу Орлеансу почели да настају дувачки оркестри.

Тиме је, према једном критичару, "почела сто година дуга

трудноћа која је на крају уродила доминантним популарним

музичким стиловима двадесетог века - џезом, блузом, ритмом

и блузом, и рокенролом."

После Прогласа о ослобођењу[1] и Грађанског рата, огроман

број новоослобођених робова се отиснуо пут севера. Већина је из Њу

Орлеанса и са делте Мисисипија отишла узводно том реком, до

Мемфиса и Сент Луиса. Многи су отишли и даље на север, у Чикаго

и Детроит. Управо у тим градовима је, крајем деветнаестог века,

"рођен блуз". Исти градови су и данас "бабице" тој врсти музике.

Блуз је, вероватно више него било који други жанр

црначке музике, непосредни предак рока. Такође је, вероватно више

него било који други жанр црначке музике, задржао везу с вудуом из

којег је потекао. Блуз је сав од вуду приказа и алузија - каткад

експлицитних, каткад под наизглед наивном образином, што се

развило још у доба ропства, како би прошло незапажено поред

незналачких белих ушију.

Такви прикази и алузије имају сопствени речник -

"шифровани" говор који су развили сви они потлачени и прогоњени

људи у жељи да сло-бодно комуницирају између себе, а да при том

не изазову гнев оних који су имали власт над њима. Тако, на пример,

блуз музика често алудира у сексуално неприличном, али што се

свега осталог тиче тобоже недужном контексту, на "mojo",

талисмански вуду фетиш. Постоје и изрази који се односе на "Џона

Освајача", биљни талисман који је користио"доктор за корење" (root

doctor), вуду свештеник или шаман који је постао познат као "хучи-

кучи човек". Последица тога јесте да Мади Вотерс, када пева о упаду у

Луизијану у потрази за “mojoom” који има моћ, пева о нечему већем

него што су љубавна освајања.

То је још очигледније у другој од његових најпознатијих

песама, за коју је стихове написао Вили Диксон:

Ја имам кост црне мачке

Ја имам и мојо

Ја сам Џон Освајач

Ја ћу се позабавити тобом

Ја ћу вас учинити одраслима

Узмите ме за руку

Да цео свет сазна

Да сам ја хучи-кучи (sic!) човек.

[1] Црних робова, од 01. априла 1863. године (прим.прев.)

Ђаволов зет и главни шериф пакла

Једна од најрезонантнијих и најзлокобнијих евокативних

вуду приказа јесте раскршће. У вудуу, раскршће симболизује двери

које, ако се отворе, омогућавају приступ невидљивом свету, свету

богова и духова. Тим дверима мора да се приђе уз помоћ

одговарајућих молитава и захтева за помоћ натприродних сила.

Стога сви вуду ритуали и церемоније почињу поздравом богу који

чува раскршће; пролазак кроз то рас-кршће значи вуду-иницијацију.

Раскршће истакнуто фигурира у музици најтајанственијег и на-

јзлосрећнијег од свих певача блуза, Роберта Џонсона. Између 1936.

и 1937. Џонсон је снимио двадесет девет песама, које су све одреда

дубоко утицале на Мади Вотерса и бројне друге блуз-певаче, а потом

му се из-губио сваки траг. Било му је само двадесет осам година.

Касније је откривено да је умро 1938. године, пошто је попио флашу

отрованог вискија коју је добио од своје девојке.

Они који су га познавали, у прин-ципу су га држали за вуду-

упућеника обдареног инферналним магичним моћима достојним

страхопоштовања, чија је вештина на гитари припи-сивана

фаустовском пакту који је потписао "на раскршћу". Његов "Блуз о

раскршћу" заправо је једна врста вуду химне. "Отишао сам

до раскршћа", почиње, "пузећи на коленима..." Сваки од стихова

који потом следе призива привиђења која се призивају у вуду

церемонијама. И друге Џонсонове песме се на сличан начин

"осећају" на демонску магију и проклетство.

Сам наслов песме "Паклени пас следи мој траг" врло је

индикативан. "Ја и ђаво блуз" почиње овако: "Добро јутро, Сатано,

верујем да је моје време дошло..."

Чак је и Мади Вотерс сматрао Џонсона застрашујућим,

верујући да у њему има нечег злослутног и "мрачног". Пошто га је

видео на бини, Вотерс је изјавио да је то "један опасан човек... он

стварно користи ту гитару... искрао сам се напоље, јер је све то за

мене било превише..." Могуће је да је мирис сумпора који је лебдео

око Џонсона био нарочито жесток, али он није био једини око кога

се осећао.

Остало је забележено да је већина раних блуз-певача имала

"фаустовску атмо-сферу око себе". Један од њих, Пити Витстроу,

називао је себе "ђаволовим зетом и главним шерифом пакла". Ђаво

и демонска магија су остали средишњи мотиви блуза све до данашњег

дана. Песме као што је "Наклоност према ђаволу" прилично су

намерно направљене у истој тематској традицији. Такав је, рецимо, и

"Блуз притајеног развратника":

Не могу да избегнем ђавола, он је увек ту поред мене.

Не постоји начин да га преварим, тако сам незадовољан.

Не би се баш рекло да су Ролинг Стоунси случајно

изводили многе песме Роберта Џонсона, и да су назив свог бенда

случајно формулисали према једној песми Мади Вотерса.

Попут Стоунса и осталих личности рока, блуз-певачи су

редовно изводили неку врсту шаманистичког ритуала,

срачунатог да изазове стање екстатичне хистерије код публике

која их је слушала. Беси Смит, на пример, која је почела да снима

плоче још 1923, од својих је слушалаца, и црних и белих, редовно

измамљивала нешто што је један критичар описао као

"религиозну помаму".

Полако се приближавајући светлима на ивици бине,

праћена пригушеним звуцима дувачких инструмената и

монотоних афричких бубњева... почињала је своје чудне

ритмичке обреде гласом пуним повика и јецаја, молитве и

бола... (гомила) би експлодирала хистеричним,

полурелигиозним крицима пуним туге и јадиковања. Повици

"амин" су се проламали ваздухом.

Из ове приче сасвим лепо могу да се разазнају елементи

који ће, неких тридесет пет година касније, постати

карактеристични за рок-концерте. Елвису Прислију, Џери Ли

Луису, Браћи Еверли, Битлсима, Ролинг Стоунсима и онима који

су дошли после њих, било је потребно само да додају елемент

експлицитне сексуалне сугестивности.

То је, комбиновано са унутрашњом динамичком снагом

шаманистичке перфомансе, било довољно да од екстатичких

тинејџерки изнуди солидне таласе вриске, а од њихових

родитеља дрхтање услед аларма који је долазио из сржи костију -

ти родитељи, који су имали прилике да се суоче са снагом

ирационалног у нацистичкој Немачкој и империјалисти-чком

Јапану, били су ужаснути провалом наизглед сличне енергије

усред наводне безбедности рационалистичког послератног

друштва.

Али, ако је помама која је била присутна на рок-

концертима побудила сабласно узнемирујућа сећања на

нирнбершке митинге, питање је колико је критичара

препознало принципе шаманистичке магије којима су се

руководили и једни и други. Извођачи су, међутим, и те како

добро разумели - разумевали су психолошке, па чак и

неуролошке ефекте звука, певања, ритма, светлосних ефеката,

хипнотичког ритуала.

Према једној изјави Кита Ричардса, "Они се једноствано

плаше тог ритма. Он их узнемирава. Свака звучна вибрација

има одређени ефекат на вас. Можете да произведете одређене

звуке који ће аутоматски да вас натерају да повраћате. Сасвим је

сигурно да сваки звук делује на тело, и ефекат добре ритам-

секције из позадине може да натера срце да вам сиђе у пете".

Мики Харт, бубњар који је радио са групом Грејтфул Дед,

рекао је: "Када се осврнем на почетке рокенрола, јасно ми је

зашто су се маторци плашили. Вриска, екстатичка стања,

хистерија - та је музика имала снагу коју они нису разумевали".

Говорећи о утицају рока, Р. Ф. Тејлор примећује да је то

"било као да су стари шамани одбацили и последње своје маске и

коначно се појавили на бини онакви какви заиста јесу." Он види

рок у специфичној и свесној магијској реакцији на научни

рационализам и његову потенцијално деструктивну технологију:

Опште подозрење према небризи за будућност коју

показује савремена технологија деловао је неспорно

оправдано при свести о таквом наоружању. Можда су стари,

дискредитовани маги и били у праву кад су инсистирали иа

неопходности спознавања мудрости пре стицања моћи.

Многима се чинило да им је потребно много више магије и

много мање науке.

И:

Млади су били ти који су предњачили. Генерација која

се тргла и схватила да је један рат прошао, али да се већ

врше махните припреме за следећи, инстиктивно је посегла за

алтернативом која је лежала у новој "црној уметности". Оно

што су открили и развили током деценија које су уследиле

била је права шаманистичка реакција. Окренули су се

ка исцељујућој магији. Није то био верски покрет у

уобичајеном смислу... они су желели надахнуту магију на

овом свету. Они су, стога, трагали за шаманима.

Рок музичари-шаманистички инструменти

Та потрага за шаманима је била управо оно на шта су

реаговали рок-музичари. Према томе, Алтамонт може да се

посматра као шаманистички ритуал, што је и био - или, радије,

што је имао амбиција да буде.

Али, ако је и био јединствен по крвопролићу које је

изазивао, по својој шаманистичкој моћи сасвим извесно није. И

док су постојали све свеснији енергије којом су могли да

манипулишу, извођачи рок-музике су све више почињали и да

звуче као традиционални чаробњаци.

Џон Ленон, на пример, био је крајње свестан "светог и

магијског контекста" у којем су се, за време извођења музике,

заједно налазили Битлси и њихова публика. "Као да не свирамо

ми за њих", рекао је. "Ми смо њихови инструменти." Без икакве

гриже савести, присвајао је себи посвећени, религијски, ако не и

месијански статус. Године 1981, када га је неко за-питао зашто се

Битлси поново не окупе, одговорио је:

Ако нису разумели Битлсе и шездесете, шта би онда, ког

ђавола, сада могли да учинимо за њиж? Морамо ли светини поново

да делимо рибу и хлеб? Морамо ли да ходамо по води зато што

гомила кретена није видела кад се то први пут десило, или је

видела, а није поверовала?

И као традиционални шаман, он о себи говори као о пуком

проводнику, средству за провођење енергије која потиче с неког

другог места:

Највеће уживање за мене... јесте оно инспиративно, дух...

радује ме осећање да сам поседнут, да сам као медијум. Ја само

седим, а оно се појављује усред ноћи... та ствар долази као целина,

знаш, речи и музикаодједном. Па онда нешто мислим, да ли ја

уопште могу да кажем да је то моје дело, да сам ја то написао?

Појма ја немам ко је, до ђавола, то написао. Ја само седим, и цела

проклета песма сама изађе из мене.

У том погледу, наравно, Битлси нису били усамљени. Џим

Морисон, из Дорса, испричао је како су он и његови родитељи, када је

имао четири године, колима прошли поред места на којем се десила

аутомобилска несрећа, у којој је погинуо један времешни Индијанац.

Морисон је веровао да се Индијанчева душа "уселила" у њега и

"посела" га. А на бини, према причи једног од чланова Морисонове

групе:

Као да је Џим био електрични шаман, а ми електрични

шама-нов бенд који бубња иза његовиж леђа. Понекад му се

чинило да не може да досегне то стање, али онда би бенд упорно

настављао с том свироком и, мало-помало, оно би га обузело.

Господе, могао сам ор-гуљама да "пустим" кроз њега електрошок.

Џон (Денсмор) је то исто могао да учини ударањем у своје

бубњеве. Сваки час сте могли да видите - грчевити трзај - могао

сам свирањем одређеног акорда да га натерам да се грчевито

тргне. И онда га је поново хватало.

Рок-концерти - алхемијски ритуал? Дорси, према сопственом

признању нису "... представљали став фестивала: мир и љубав и снагу

цвећа. Ми смо представљали његову тамну страну. Џон Денсмор,

бубњар, испричао је да су се "концерти увек претварали у нешто

налик ритуалу" у којем је Морисон био "врач који нас је водио кроз ту

церемонију." Сам Морисон је концертне свирке Дорса описивао као

"прочишћавајући ритуал у алхемијском смислу." Ако је током

деветнаестог и двадесетог века књижевни уметник био директни

наследник истинског ренесансног мага, рок-певач се приалгодио

популарној и конвенционалној концепцији фаустовске фигуре.

Елвис Присли, Џим Морисон, Џими Хендрикс, Џенис

Џоплин и многи други, мање познати, прави су примери тих

карактеристика - опсесивне енергије, ненаситог порива за

експериментисањем и истраживањем, крајње самоуништилачке

покретачке силе - повезаних с тради-ционалним портретисањем

Фауста. Исто је било и с онима који су преживели који су у својој

фаустовској потрази дошли до ивице овог или оног понора, али су

се онда вратили, на неки начин, да испричају своју причу - Боб

Дилан, на пример, па Ерик Клептон, Крис Кристоферсон, Мик

Џегер и остали чланови Ролинг Стоунса.

Магија коју су на својим почецима прихватили и

практиковали рок-музичари - она магија која је, преко блуза,

изведена из вудуа - била је по својој суштини шаманистичка магија.

Попут вудуа, и попут па-ганске магије Европе из доба мрачног

средњег века, била је крајње "примитивна". У ствари, може да се

посматра као нека врста "прехерметичке" магије. Она није неговала

онај вид интеграције и синтезе који је био карактеристичан за

херметизам. Није толико неговала трансцендентност или

рафинисање своје суштине, колико утапање исте те суштине у

форму "менталитета чопора". Није толико неговала

интензификацију свести, колико помрачење свести. У том обиму, она

је уистину садржавала заједничке елементе са динамиком која је била

на делу при-ликом таквих феномена какви су били, на пример,

нирнбершки митинзи.

Али чак и док су се бавили својом фаустовском потрагом,

многи рок-музичари су постајали образованији, софистициранији,

ближи таквом "рое(з таитз" као што су били Бодлер и Рембо. У том

процесу, почињали су да напипавају свој пут према некој од врста

херметичке синтезе. Боб Дилан је, на пример, спојио неколико

музичких жанрова, као што су рок и "вилинска музика" из народне

традиције. У песмама као што је "Биће пљуска" (A Hard Rain’s Gonna

Fall), хипнотичкоритмичко бајање је комбиновано са заслепљујућом

надстварном слик-овитошћу и интелектуалним садржајем

осмишљеним да провоцира појачану свесност, пре него безумну

еуфорију.

И Битлси су, такође, у свом помаку од бине до студија за

снимање, раскрстили с инфатилном лириком и почели да

синтетизују музичке жанрове, не би ли код своје тинејџерске публике

изазвали нешто више од пуке хистерије - почели су да размишљају

језиком "космичке магије" и "космичке хармоније". Идући стопама

блуз-певача какав је био Роберт Џонсон Кристоферсон се такође

супротставио "ђаволу". Али, његов "ђаво" је био много комплекснија

и софистициранија фигура од Џонсоновог, фигура ближа Блејковом

Луциферу или Гетеовом Мефистофелу.

По завршетку сукобљавања, он каже да, мада није успео да

потуче ђавола, "ипак му је попио сав виски и украо му

песму." Џими Хендрикс је можда проживео живот који подсећа на

причу о Фаусту; а будући да је у себи имао и крви Чироки

Индијанаца, на неки начин је и природно нагињао "примитивном"

шаманизму. Његово схватање музике је, међутим, било

суштински херметичко. "Он је замишљао музику која би на ум

имала дејство слично ономе које имају психоделичне дроге, звук који

би имао моћ да измени свест и "отвори очи људима, како би могли

да сагледају космичке силе"...

Сасвим отворено се питао да ли постоји могућност преношења

звука гитаре преко невероватно велике даљине, приликом чега би тај

звук утицао на сваког ко му се нађе на путу..." Према сведочењима

Монике Денеман, његове последње пратиље, Хендрикс је тежио

"стварању чисте, позитивне музике која је производила

хармонизујуће дејство. Снагом те музике, покушао је да изазове

фундаменталне промене свести код људи. Поред тога, "Џими је

веровао да је музика магична... натприродна моћ... своје музичко

дело је видео као магичну науку... ритам је могао да постане

хипнотичан - да доведе слушаоца у стање слично трансу..."

Хендрикс је настојао да смисли музику способну да

"исцели умове људи и омогући им на тај начин да учине свет бољим

местом". Размишљао је о томе како би човек могао да "направи

музику тако са-вршену да пролази кроз вас попут рендгенских

зрака и потпуно вас лечи". Говорио је: "То је више од музике. То је

као црква, као извор за оне који су можда залутали. Од музике

стварамо нову врсту Библије -Библију коју можете да носите у срцу."

Непосредно пре своје смрти об-јавио је да "ради на томе да музика

постане комплетна, у потпуности магична наука у којој је све чисто и

позитивно..."

Прелаз од шаманистичке на херметичку магију није

никада био јасно означен. Последица тога је да као такав није увек

очигледан или подложан одређењу чак ни самим певачима и

музичарима, а њиховим обожаваоцима још мање. Та је дистинкција

све до данас остала нејасна - тим више што данашња поп-музика

обухвата и шаманистичку и херметичку а обе често практикују исти

извођачи. Одређени критичари, међутим, приметили су развој:

Што се тиче рокенрол-музичара, њима нису потребни

додатни докази да музика може да доведе до стања измењене

свести. Свима њима је врло добро познато стање налик на транс у

којс понекад доспевају неки од њихових најватренијих обожавалаца.

Али, може ли то дејство да се прошири, да доводи до стања

смирености, тренутка спознаје или блеска трансцендентности? Да

ли би рокенрол, ако би се нашле праве ноте, могао да донесе

исцељење и хармонију?

Исти критичар одговара на ова питања у потпуно

херметичком маниру, мада га речима не спомиње:

За музичаре је важнија била теорија да звук садржи

исцељујућа својства. У стара времена, каже прича, за музичке

формуле се знало да могу да доведу до екстазе, физичког

излечења или универзалне хармоније. Музичари тада нису морали

да певају о солуцијама, јер су могли да их стварају. Могли су да буду

лекари, хирурзи, свештеници, терапеути и политичари, све кроз

своје инструменте.

Управо у овом суштински херметичком правцу се данас

крећу одређени трендови у популарној музици. Реагујући на

двадесет пет година дуг период "Невоља", на пример, многе ирске

групе комбинују паганску "вилинску музику" са мистичним

херметизмом, у намери да негују мир и помирење.

А Ван Морисон, да наведемо још један пример, сматра музику

обликом исцељујуће магије у традиционално херметичком смислу.

Прожет сопственим дубоким смислом за духовно, Морисон

изјављује да његова музика има за циљ да буде "идеална, да уводи у

стање медитације и екстазе, као и да натера људе на размишљање."

Рок-концерти - алхемијски ритуал?

Дорси, према сопственом признању нису "... представљали

став фестивала: мир и љубав и снагу цвећа. Ми смо представљали

његову тамну страну. Џон Денсмор, бубњар, испричао је да су се

"концерти увек претварали у нешто налик ритуалу" у којем је

Морисон био "врач који нас је водио кроз ту церемонију." Сам

Морисон је концертне свирке Дорса описивао као

"прочишћавајући ритуал у алхемијском смислу." Ако је током

деветнаестог и двадесетог века књижевни уметник био директни

наследник истинског ренесансног мага, рок-певач се приалгодио

популарној и конвенционалној концепцији фаустовске фигуре.

Елвис Присли, Џим Морисон, Џими Хендрикс, Џенис

Џоплин и многи други, мање познати, прави су примери тих

карактеристика - опсесивне енергије, ненаситог порива за

експериментисањем и истраживањем, крајње самоуништилачке

покретачке силе - повезаних с тради-ционалним портретисањем

Фауста. Исто је било и с онима који су преживели који су у својој

фаустовској потрази дошли до ивице овог или оног понора, али су

се онда вратили, на неки начин, да испричају своју причу - Боб

Дилан, на пример, па Ерик Клептон, Крис Кристоферсон, Мик

Џегер и остали чланови Ролинг Стоунса.

Магија коју су на својим почецима прихватили и

практиковали рок-музичари - она магија која је, преко блуза,

изведена из вудуа - била је по својој суштини шаманистичка магија.

Попут вудуа, и попут па-ганске магије Европе из доба мрачног

средњег века, била је крајње "примитивна". У ствари, може да се

посматра као нека врста "прехерметичке" магије. Она није неговала

онај вид интеграције и синтезе који је био карактеристичан за

херметизам. Није толико неговала трансцендентност или

рафинисање своје суштине, колико утапање исте те суштине у

форму "менталитета чопора". Није толико неговала

интензификацију свести, колико помрачење свести. У том обиму, она

је уистину садржавала заједничке елементе са динамиком која је била

на делу при-ликом таквих феномена какви су били, на пример,

нирнбершки митинзи.

Али чак и док су се бавили својом фаустовском потрагом,

многи рок-музичари су постајали образованији, софистициранији,

ближи таквом "рое(з таитз" као што су били Бодлер и Рембо. У том

процесу, почињали су да напипавају свој пут према некој од врста

херметичке синтезе. Боб Дилан је, на пример, спојио неколико

музичких жанрова, као што су рок и "вилинска музика" из народне

традиције. У песмама као што је "Биће пљуска" (A Hard Rain’s Gonna

Fall), хипнотичкоритмичко бајање је комбиновано са заслепљујућом

надстварном слик-овитошћу и интелектуалним садржајем

осмишљеним да провоцира појачану свесност, пре него безумну

еуфорију.

И Битлси су, такође, у свом помаку од бине до студија за

снимање, раскрстили с инфатилном лириком и почели да

синтетизују музичке жанрове, не би ли код своје тинејџерске публике

изазвали нешто више од пуке хистерије - почели су да размишљају

језиком "космичке магије" и "космичке хармоније". Идући стопама

блуз-певача какав је био Роберт Џонсон Кристоферсон се такође

супротставио "ђаволу". Али, његов "ђаво" је био много комплекснија

и софистициранија фигура од Џонсоновог, фигура ближа Блејковом

Луциферу или Гетеовом Мефистофелу.

По завршетку сукобљавања, он каже да, мада није успео да

потуче ђавола, "ипак му је попио сав виски и украо му

песму." Џими Хендрикс је можда проживео живот који подсећа на

причу о Фаусту; а будући да је у себи имао и крви Чироки

Индијанаца, на неки начин је и природно нагињао "примитивном"

шаманизму. Његово схватање музике је, међутим, било

суштински херметичко. "Он је замишљао музику која би на ум

имала дејство слично ономе које имају психоделичне дроге, звук који

би имао моћ да измени свест и "отвори очи људима, како би могли

да сагледају космичке силе"...

Сасвим отворено се питао да ли постоји могућност преношења

звука гитаре преко невероватно велике даљине, приликом чега би тај

звук утицао на сваког ко му се нађе на путу..." Према сведочењима

Монике Денеман, његове последње пратиље, Хендрикс је тежио

"стварању чисте, позитивне музике која је производила

хармонизујуће дејство. Снагом те музике, покушао је да изазове

фундаменталне промене свести код људи. Поред тога, "Џими је

веровао да је музика магична... натприродна моћ... своје музичко

дело је видео као магичну науку... ритам је могао да постане

хипнотичан - да доведе слушаоца у стање слично трансу..."

Хендрикс је настојао да смисли музику способну да

"исцели умове људи и омогући им на тај начин да учине свет бољим

местом". Размишљао је о томе како би човек могао да "направи

музику тако са-вршену да пролази кроз вас попут рендгенских

зрака и потпуно вас лечи". Говорио је: "То је више од музике. То је

као црква, као извор за оне који су можда залутали. Од музике

стварамо нову врсту Библије -Библију коју можете да носите у срцу."

Непосредно пре своје смрти об-јавио је да "ради на томе да музика

постане комплетна, у потпуности магична наука у којој је све чисто и

позитивно..."

Прелаз од шаманистичке на херметичку магију није

никада био јасно означен. Последица тога је да као такав није увек

очигледан или подложан одређењу чак ни самим певачима и

музичарима, а њиховим обожаваоцима још мање. Та је дистинкција

све до данас остала нејасна - тим више што данашња поп-музика

обухвата и шаманистичку и херметичку а обе често практикују исти

извођачи. Одређени критичари, међутим, приметили су развој:

Што се тиче рокенрол-музичара, њима нису потребни

додатни докази да музика може да доведе до стања измењене

свести. Свима њима је врло добро познато стање налик на транс у

којс понекад доспевају неки од њихових најватренијих обожавалаца.

Али, може ли то дејство да се прошири, да доводи до стања

смирености, тренутка спознаје или блеска трансцендентности? Да

ли би рокенрол, ако би се нашле праве ноте, могао да донесе

исцељење и хармонију?

Исти критичар одговара на ова питања у потпуно

херметичком маниру, мада га речима не спомиње:

За музичаре је важнија била теорија да звук садржи

исцељујућа својства. У стара времена, каже прича, за музичке

формуле се знало да могу да доведу до екстазе, физичког

излечења или универзалне хармоније. Музичари тада нису морали

да певају о солуцијама, јер су могли да их стварају. Могли су да буду

лекари, хирурзи, свештеници, терапеути и политичари, све кроз

своје инструменте.

Управо у овом суштински херметичком правцу се данас

крећу одређени трендови у популарној музици. Реагујући на

двадесет пет година дуг период "Невоља", на пример, многе ирске

групе комбинују паганску "вилинску музику" са мистичним

херметизмом, у намери да негују мир и помирење.

А Ван Морисон, да наведемо још један пример, сматра музику

обликом исцељујуће магије у традиционално херметичком смислу.

Прожет сопственим дубоким смислом за духовно, Морисон

изјављује да његова музика има за циљ да буде "идеална, да уводи у

стање медитације и екстазе, као и да натера људе на размишљање."

Кроули за масе: Рокенрол на трагу "Велике Звери"

Пан је дошао

Када је Христос умро на крсту, шумама античког света од-

1јекивао је глас: "Умро је велики Пан". Пан је био грчко-. римско

божанство, које је у почетку везивано за пастире и стада, да би

касније постао символ пантеистичког свејединства. Пола човек, пола

јарац, са сиринксом у рукама (Панова фрула), он је својим свирањем

наводио на страх и бекство људе и животиње (то се зове ПАНика).

Поседнутост Паном и служење њему доводило је до

опсесије сексом и жеље за тренутним задовољењем нагона... "Умро је

велики Пан" значило је - Живот је тријумфовао над смрћу, Чедност и

Чистота над развратом и поквареношћу.

Тако је почео пад паганизма. Три века касније, свети цар

Константин прогласио је Хришћанство слободном вером у Римској

империји; одмах потом, вера у Распетога и Васкрслога заменила је

паганство као званичну религију Римске империје.Али, онај који се

крио иза Пана, никако није мировао - стално је настојао да се врати у

историју, да би поново био слављен и обожаван као некад.

Крајем XIX и почетком XX века, када је Алистер Кроули ушао

на велика врата у светски окултизам, Пан је био ту: "ВеликаЗвер"

му је посветио свој живот и своју службу. Његово име призива се на

кроулијевским мисама. "Химна Пану", коју је сачинио сам Кроули,

свирана је на сахрани сатаниног слуге.

Рокенрол, музика која је почела од Диновог поклича

"Живи брзо, умри млад, буди леп леш", веома брзо је добила Пана за

свог покровитеља Скупа с Паном, стигао је и Алистер Кроули. Тако

се за име овог подземног "мудраца" чуло у најширим круговима

светске омладинске популације. Човек који се бавио "сексуалном

магијом" (и дичио хомосексуализмом), приносио људске жртве,

најављивао доба победе еатанизма над Хришћанством ушао је међу

младе на велика врата музике.

На албуму "2112" групе "Раш" налази се песма "Жреци

сиринкса". Године 1987., Елтон Џон је ангажовао једног уметника да

му изради породични грб - у центру скице био је Пан. Албум

"Ролинг Стоунса", "Tatoo You", приказује јарчево - ђаволово - Паново

копито.

Можда најпознатија песма рокенрола свих времна, "Stairway to

heaven" ("Степенице ка небу") групе "Лед Цепелин" говори не само

о музици Пана, и његовој фрули, већ и о способности јарцоликог да

духовно обрлати и води оне који му дођу под копито. Роберт Плант

пева о томе како ће нас "фрулаш уразумити", и наставља: "У глави ти

бруји и не би да идеш (за њим, нап. прев.); у случају да не знаш -

фрулаш те зове да му се придружиш".

У далеким планинама Марока живи племе Џуџука које још

увек упражњава поклоништво Пану. Њихова магијска, ритмичка

музика отвара им путеве за сједињење са истим. Познати рокер

Роберт Палмер их је посетио, и оставио запис о учешћу у обреду:

"Када су музика и енергија били на врхунцу, припадници племена су

падали у екстатични транс, од њихових очију виделе су се само

беоњаче, а вриштали су као да их гоне небеске силе (?) Сам Пан

је дошао. Неколико пута сам биосведок када је струја почела да се

креће и пролази кроз тело локалног пастира. Када је снага опала,

пастир је нестао - кроз његове очи гледао је неко други, док су оне

блистале као рубински ласери (опис демонског поседнућа, нап.

прир.).

Скакао је кроз ватру, а онда сам се и ја нашао у ватри, окружен

пламеном, али неповређен. Тада сам се завртео као чигра,

одвртевши се у мрак. Обожаваоци Пана су ми рекли: "Водили смо

те путем музике, сада си један од нас".

Ослобађање разорних анђела

Палмер није једини који је постао "један од њих". Рок-музика

је, доследно идући за Паном, премостила раздаљину између

племена Џуџука и модерне цивилизације. За панопоклонике

занимали су се Роберт Плант, Дејвид Боуви и Пети Смит. Познати

"Стоунс", Брајан Џоунс, провео је доста времена у овом племену,

снимајући и касније објављујући албум са њиховом музиком. Наслов

албума је био "Брајан Џонс представља свирале мира" ("pipes of реасе"

- то јест, сиринкс, Панову фрулу).

Пол Макартни је имао албум са тим насловом -

"Свирале мира": на омоту је његова фотографија са гомилом

разбацаних инстру-мената, док он у руци држи, наравно, само

Панову фрулу.

На свом албуму "Радио Етиопија", Пети Смит, надахнута духом

Џуџука - култа, веома отворено говори о музичком рату који је

управо у току: "Рокенрол је краљевски рат... Космос је наше

бојиште... Гитаре су наше ору-жје... Техничари су - велики ратници...

Народ - нежни варвари... Циљ - слобода поседовања кључева петог

батаљона и ослобађање страшних и разорних анђела Абадона"

(пакла)... Ти демони, војници сатане, кроз рокенрол су често били

ослобађани и пуштани у свет, док је маса одушевљено вриштала.

Године 1974. "Цепелини" су основали сопствену музичку

кућу "Swan Song" ("Лабудова песма"). Прва плоча коју су објавили

била је плоча групе "Pretty Thing под насловом "Нежни торпедо".

Историчар бенда, Стивен Дејвис, вели да је албум представљен у

току Ноћи вештица у пећинама Чизлхерста... Голе жене стајале су у

удубљењима пећина и лежале пред жртвеницима у стилу црне

мисе. Стриптизете одевене као часне сестре са себе су збациле

црну одећу и остале голе.

Овакво понашање не изненађује кад се зна да је

фронтмен групе, Џими Пејџ, најватренији рок-кроулијевац свих

времена. Једна од највећих окултистичких књижара, "Еквинокс"

("Равнодневница" - о "равнодневници богова" и наступању "Хорусовог

еона" говорио је Кроули, нап. аут.), била је у његовом

власништву. Кроули је њему, као и осталим рокерима, био

привлачаи зато што је створио магијски систем који обухвата

сексуалне ритуале и употребу дрога, као и обреде који нуде

магијску моћ. Кенет Ангер је отишао код Пејџа тражећи да му овај

компонује музику за филм"Успон Луцифера" и, по Стивену Дејвису,

код дотичног нашао "непроцењиву збирку Кроулијевих предмета,

књига, првих издања, рукописа, шешира, штапова, слика и одеће у

којој је Кроули изводио ритуале".

Љубав према "Великој Звери" ишла је до краја: Пејџ је

купио Кроулијеву кућу на обали језера Лох Нес у Шкотској.

ПоПејџовом допуштењу, кућу је користио познати сатаниста Чарл

Пиерс. Један од кућепазитеља виле Боускин је полудео, адруги

извршио самоубиство. У њој је умро бубњар "Цепелина" Џон Бонем,

после чега се бенд распао.

Грејем Боно, који је неким рок-звездама помагао да се пробију,

себе је сматрао незаконитим Кроулијевим сином. Један од Бонових

бендова звао се "Света магика Алистера Кроулија". Циљ његове

музике је, по речима аутора, био помоћ слушаоцима у достизању

"виших сила". Боно је, нашавши "више силе", сишао са ума и умро

под загонетним околностима

На албуму Дејвида Боувија "Hunky Dory" налази се песма

"Живи песак", која говори о Кроулију, и помиње "уроњеност у

Кроулијеву иконографију". Хенри Едвард, Боувијев биограф, каже да

је овај средином седамдесетих био буквално опседнут Кроулијем. По

савету истог свој урин је користио у неким обредима. Коначно,

осетивши да је опседнут демонским силама, обратио се егзорцистима

да му помогну.

Рокенрола какав данас знамо не би било без "Битлса". На

њиховом албуму - прекретници, на "Клубуuсамљених срца

наредника Пејпера", налази се велики број ликова људи за које су

Џорџ, Џон, Пол и Ринго тврдили да су утицали на њихово

стваралаштво. Ту је присутан и лик Алистера Кроулија.

На полеђини једног од својих албума, Џим Морисон је ставио

малену Кроулијеву бисту, око које се бенд окупио. Сам он је веровао

да су га од детињства обузели духови покојних Индијанаца који

су страдали у саобраћној несре-ћи, због чега се занимао за шаманску

магију.

Ози Озборн је певао песму "Господин Кроули"; "Celtic Frost" су

свој албум посветили "Mega terionu - Великој Звери".

Дерил Хол је признао своју очараност магом XX века: "Око

1974, дипломирао сам окултизам, провео сам седам година бавећи

се кабалом, келтском и друидском магијом... Такође сам постао

опчињен Алистером Кроулијем, магом из XIX века, који исто тако

веровао у све то", изјавио је часопису "Пентхаус" 1987...

Британска рок-група "Psychic TV", музичка испостава "Храма

видовњачке омладине", која наставља Кроулијево дело, свој

једанаести албум посветила је овако: "Овај концерт посвећујемо

Алексу Сандерсу, који је данас умро, пуном месецу над Белтаном. Он

је познат као краљ вештаца. Он је вештичарење и магију после дуге

борбе легализовао у Британији.Хоћу да ово запамтите ... АЛИ РАТ

СЕ НАСТАВЉА!“

Група "Coil", која такође припада овом музичком стилу величала је

хомосексуалност и обожавање Пана. Њихов албум "Анти-христ долази"

садржи обредну сатанистичку музику. На плочи је, на латинском и енглеском,

утиснуто: "Он долази! Ускоро ћете видети!"

У савезу са сатаном

Алистер Кроули је показао занимање за феномен обрнутог.

У својој књизи "Магика у тееорији и пракси" охрабрује следбенике да

"вежбају размишљање уназад помоћу следећих средстава:

- учења писања уназад

- ходања уназад

- гледање филмова и слушање музике уназад".

Феномен сатанизма карактеристичан је по љубави према

обрнутом. Молитве римске мисе изговарају се, док траје црна миса,

обрнуто. У рок-музици, феномен "обртања" познат је као

"backmasking" - "маскирање уназад". Ово се ради тако што музичар

и техничар просто обрну запис и помешају га са осталом музиком.

Када се плоча слуша нормално, тај обрнути део нема никаквог

смисла. На албуму групе "Веном" који се зове "Добродошли у пакао"

налази се песма "У савезу са сатаном". Њен почетак је бука без неког

нарочитог значења.

Али, кад се песма пусти уназад, чују се речи:

"Сатана је дошао из пакла, спалићу ти душу, смрскати кости,

просути крв, крварићеш за мене"...

"Велика звер" би била поносна на свој накот.

Треба размислити о томе пре но што се каже "то је само

рокенрол" ("It’s only rockenroll").

Хеви метал часопис

Штампа је за фанатике рокенрола (тзв. "фанове") увек била

значајан медиј преношења идеолошких порука и животне

филозофије која је требало да прожима свакодневницу младих

"бунтовника" У часописима фан среће разговоре са својим

љубимцима, њихове биографије, текстове из света популарних, писма

људи који имају иста или слична уверења...

Магазини као што су „Rolling Stone”, "Melody Maker" или “New

Musical Express” обликовали су укусе младих конзумената ништа мање

него радио и ТВ-станице; временом, преко њих су проговорили и

критичари друкчијег, софистициранијег типа, који су у рокенролу

видели и уметничке поруке. Поред општих, свим врстама и

правцима музицирања окренутих гласила, постоје и многа

специјалиована, ужем кругу љубитеља намењена, гласила (у овом

случају, рецимо, хеви-металцима).

Како изгледа један такав специјализовани часопис, видећемо на

примеру "Хард Метала" који је излазио у издању новосадског

"Дневника", уређиван од стране г. Радована Чолевића.

Анализираћемо број 6/1992. године.

После вести и актуелних топ-листа, долази на ред пошта.

Писма младих ентузијаста пуна су узвичника, похвала магазину,

предлога за објављивање постера омиљених бендова, итд. Наравно,

најважнији део часописа припада разговорима са популарним

хеви-металцима. Члан групе "Skid Row" Рејчел прича како је за једну

од песама са новог албума био надахнут понашањем роудија

(техничког пратиоца бенда на турнеји) који је уобичајио да "мазне

рибу из публике само за једну ноћ" и да је, ружећи је, на суров начин

отерао сваку ону која је мислила да ће га добити "за стално".

Домаћи бенд "Bloodbath" ("Крвава купка") дао је интервју

поводом снимања своје нове плоче, на којој су песме

(енглескинаслови, преведимо их на српски): "Патолошке

алтернативе; "Чудо- вишно детињство", "Окрутна стварност",

"Вирус", "Психопатски ум", "Дегенерација", "Нагонска мржња",

"Трауматична осећања". Момци су, упркос таквих наслова, били

пристојног изгледа, тврдећи да верују у Бога. (Ово је један од доказа

чињенице да су многи хеви-металци добри и душевни људи, који су,

одбрамбено реагујући на лаж и лицимерје друштва које их

окружује, одабрали да музички искажу свој бол,

агресију, осећајност).

Концерт група "Slayer" ("Кољач") и “Mind Funk” држан је 16.

новембра 1991. у Минхену. Присутна новинарка описује вриштање

и урлање певача Араје, хистеричну реакцију младе публике која

поздравља четворицу "јахача апокалипсе". Ево како то отприлике

изгледа:

"Хеј, Минхену, није ваљда да вам још није доста?!", кроз смех

вришти ARAYA. "Овде је вечерас пакао, и знате ли зашто? Зато што

је б1ауег "рођен у ватри" ("Born of Fire"). Цела бина је обасјана

црвеним лајтом и жутим ласерима, а Том (други члан бенда, нап.

аут.) идеално симболизује ђавола. Публика је, најблаже речено,

подивљала - сви су дигли руке увис, сви певају заједно са Агауот и сви

су СВОМ снагом кренули према бини".

Из интервјуа са групом "Morbid Angel” сазнајемо да њихов

лидер Дејв тврди: "Религија, без обзира која, потискује индивидуалну

слободу зато што морају да постоје одређена правила (...) Наше је

становиште да сваки човек има слободу да чини оно што жели, све

док не повреди права других. (...) Мислим да је Кроули био

феноменалан јер је он прави мислилац, а ако неко тврди да су наши

текстови налик на његова дела, то је за нас комплимент..."

И тако даље, и томе слично. Ако хоћемо да будемо искрени,

морамо признати да највећи број младих људи сатанизам хеви-метал

идеологије доживљава као нешто забавно, нешто што уопште не

угрожава њихово свакодневно, "нормално" постојање.

С друге стране, хеви бендови се такође служе зазивањем ђавола,

пентаграмима и клетвама ради повећања тиража својих плоча, ради

успеха на турнејама - једном речју, због славе, а другом речју - због

пара. Па ипак, зли дух ревносно одговара онима који га макар и у

шали, призивају. Приближава им се, надахњује их, постаје "моторна

сила" њихових поступака. Према томе, забава са сатанизмом и

сатанизам као пут ка новцу и успеху увек су сатанизам, ма шта о

томе публика и извиђачи мислили. То је још један поуздан знак да

су наша времена последња, апокалиптична: зло је постало

популарно, симпатично, свима доступно, комерцијално.

Наш народ је непријатеља Божијег и људског звао "непоменик",

сматрајући да и само име "човекоубице од искони" садржи у себи

силу таме.

Наравно, има хеви-металаца (и извођача и публике) који

поруке рок-сатанизма схватају веома озбиљно и заиста "продају

душу ђаволу".

Судбина и оних првих, "наивних", и ових потоњих, "свесних" не

разликује се у суштини: ако не схвате да су тама и пакао у који срљају

вечни, ако не окрену лице Богу Живота и Љубави, сами себе осуђују

на "плач и шкргут зуба"и бескрајну, стравичну грижу савести

и муку, коју Спаситељ назива "црвом неуспављивим".

Мангупи нам кваре децу

Увод

Знате ли који музички правац највише иритира медије,

родитеље и верске организације? Колико пута је Ози Озборн

изашао на суд? Да ли је кидање глава слепим мишевима и кидање

меса моторном тестером саставни део шоу-програма? Зашто

попови у Америци пишу петиције против Хеви метал-концерата и

прскају бину светом водицом? Због кога родитељи не могу мирно

да спавају? Да ли је кокетирање са црном магијом само рекламни

трик или озбиљна опседнутност "мрачним силама"? Јесу ли

мизички спотови порнографија или "чулна еротика"? Колико

хорор-филмови утичу на укус малолетне публике? Удахните

дубоко - одговори управо стижу...

Мајка на концерту

“Мој четрнаестогодишњи син месецима ми је пунио

главу тим концертом - прича госпођа Дејвис из

Детроита. Решила сам да му дам новац за карту и успут купим

и себи једну, не бих ли сазнала шта га толико импресионира у

тој бучној и ужасној музици. Пошто сам знала да ни у лудилу

неће пристати да иде са мном на концерт одвезла сам га до

хале, сачекала да уђе унутра, а онда се и сама ушуњала у масу

дугокосих тинејџера. Првих десет минута концерт се одвијао

нормално, ако се изузму чињенице да сам могла да оглувим од

грмљавине звучника. А онда... Онда се десио призор којег ћу

памтити док сам жива! Певач, висок два метра, са косом до

пода узео је праву људску лобању и пио из ње

вероватно праву крв!

У једном моменту напунио је уста крвљу и пљувао њоме децу

из првих редова! И та деца су вриштала од среће! Затим,

роудији су на сцену довукли голу, разапету жену, којој је глава

била покривена капуљачом. Певач је узео оштар нож и најпре

је миловао њиме по стомаку, а онда јој изненада пресекао

грло! Крв је липтала на све стране, а он је глумећи очај,

тим истим ножем пресекао и себи грло и, у самртном ропцу,

пао на под! После урнебесних овација певач је устао и однекуд

узео моторну тестеру,па почео да кида телеће месо на комаде

Најодвратнији и најкрвавији део меса је сажвакао, а осталим

деловима гађао публику у ложама! Мислила сам да ћу умрети

од муке и гађења и тада сам се зарекла да никада више у животу

нећу пустити сина на хеви метал концерт".

Овакве и сличне приче могу се свакодневно чути на

састанцима Удружења родитеља за заштиту деце од

опсцености.

Савремени рокери, поготово хеви металци, својим

текстовима. спотовима и наступима сваким даном све више шокирају

родитеље и постају тема озбиљних полемика и главни актери

(не)озбиљних суђења. Тако је дошло до поделе јавног мњења,

привремене забране појединих песама и плоча, медијског скандала,

да би се све завршило бриљантном интервенцијом адвоката и

огромним публицитетом.

Али, да кренемо од почетка.

Елис Купер

Нико не зна када је све то почело, али изгледа да је Блис

Купер (Alice Cooper) најближи истини:

"Све је почело онда када су музичари добили статус рок звезде и

када су из клубова прешли у хале и на стадионе. Озвучење је тада

морало да се повећа, лајт је морао да се повећа, екипа редара

и техничара морала је да се ловећа, а шоу да се продужи. Да би

набавила себи сценску одећу, изнајмила добро озвучење и лајт,

окупила вешту екипу менаџера и роудија, просечна рок звезда

морала је да заради гомилу новаца.

А тај новац је могла да

заради првенствено од продатих улазница. И, наравно, ако си

ставио високу цену, ниси могао два сата да стојиш испред

микрофона и певаш. Публика је тражила нешто више и то више

си морао да осмислиш и да јој пружиш. Концерт је тада

престао да буде концерт и постао представа, а представа захтева

глумце, сценографију и радњу. Ја сам гледао да та представа буде

тесно повезана са текстовима мојих песама, па сам за лајт-мотив узео

хорор. Мислите да ми је било лако да обмотавам боу око врата,

пробадам мачем стопала и стављам главу на гиљотину?! Умирао

сам од страха и месецима стрпљиво вежбао како да прободем руку, а

да ми крв не потече!

Да, добијао сам хиљаду тужби и пар пута изашао на суд, али нико

никад није успео да докаже да штетно утичем на омладину! Јер, ваша

деца и нису тол'ко глупа кол'ко ви мислите - она схватају да је све то

само представа и знају да ја то чиним само да бих их забавио, а не да

бих испољио своју развратност или сугерисао неку

агресивност! Уосталом, ако бисте гледали шта све штетно утиче на

децу. онда би прво требало да осудите Андерсена и браћу Грим, јер су

вештицама и вукодлацима истраумирали ваше чедо!"

Ози Озборн

Притиснуте оваквим аргументима, верске и родитељске

организације дигле су руке од Елиса, да би се свом снагом бациле

на Озија Озборна. Несташни Ози је први јавно одгризао главу

слепом мишу и у рекордном року стигао на суд. На питање судије

зашто је то учинио, Ози је хладнокрвно одговорио: "Ако се ичега на

свету плашим и гадим, онда је то слепи миш. Не бих му одгризао

главу ни да ми плате! Али, те вечери сам одгризао главу голубу... Био

је већ мртав, па сам знао да му то неће нанети бол..." "А зашто сам

одгризао главу голубу?" "Зато што ми данима врши нужду по

колима!"

Да циркус буде већи, Друштво за заштиту животиња је такође

покренуло тужбу против Озија, али је његов адвокат врло брзо

доказао да је голуб "животиња која наноси више штете него

користи". У наредне две године, Ози је још пет пута биопозван на

суд, али је увек био ослобађан, што због недостатка доказа, што због

одличне одбране.

Плоче су му се продавале у милионским тиражима, а имиџ

постајао све страшнији: Ози као истетовирана звер. Ози вампир, Ози

ву-кодлак... Удружење родитеља је пажљиво пратило сваки његов

корак и ангажовало једног од најпознатијих тужилаца у Америци.

Дотични господин се потрудио да забрани Озијев албум "Bark at the

moon" и све његове спотове и, таман када је јавност очекивала да ће

чувени рок-музичар изгубити битку, Ози се појавио са својом

петогодишњом ћерком и двогодишњим сином.

Клинци су путовали са татом и мамом (уједно и Озијевом

менаџерком) по свету показивали знаке одушевљења када би свог

оца видели на сцени са маском монструма. Ози се такође потрудио

да његова жена из првог брака изјави како је увек био пажљив

супруг и нежан отац, да још увек уредно плаћа алиментацију

и школује сво четворо деце. Америка је била дирнута Озијевом

добротом и све тужбе и протести пали су у воду.

С друге стране Баре, традиционално сујеверни и мистични

Енглези окренули су се црној магији и спиритизму. Чувени

гитариста Џими Пејџ школовао се код врхунског познаваоца

"мрачних сила", Алистера Кроулија, за којег су упућени тврдили да

"ако је Бог послао Христа да спасе човечанство, онда је ђаво послао

Кроулија да га уништи". Алистер је помогао свом ученику да

достигне светску славу са групом Led Zeppellin, али је исто тако морао

да принесе неке жртве сотони. Загонетна смрт бубњара Џона

Бонема и напрасна смрт Плантовог сина Кларка навеле си многе да

заиста поверују у "уговор са ђаволом", али се нико није усудио да

покрене било какву истрагу о томе.

Мејден

Што су Led Zeppellin и Black Sabbath започели, то су Iron

Maiden и Samson усавршили. Стив Херис откупио је највећу

колекцију средовековних "магичних" књига и одатле црпео

инспирацију за своје текстове. Огроман успех албума “The Number of

the Beast” само је потврдио колико тинејџери прихватају овакав

тренд. Када је Католичка организација за чување моралапочела да

оптужује Ајрон Мејден за сатанизам, Херис се бранио речима: "Наши

текстови и музика само су литерарно и аудитивно преношење

импресије из хорор-филмова. Данашња публика има потребу да

побегне из тешке стварности тако што ћесе "плашити" филмовима

страве и ужаса. Ја им само пружам оно што од мене траже -

вештачки осећај страха, који им помаже да забораве свакодневне

проблеме..."

Самсон се, пак, потрудио да тај вештачки осећај страха

што пластичније изрази - његов бубњар Тандерстик излазио је на

бину преобучен у џелата и претио секиром сваком ко не поштује

"тајна правила". Нико никада није утврдио да ли је та секира била

права, али се поуздано зна да је први ред увек стајао на два метра од

бине.

Веном - концерти од 66 минута и 6 секунди

Највећи окршај са британским верским организацијама имала

је група Веном. Кронос (басиста и певач), Мантас (гитариста) и

Абадон (бубњар) не само да су први лансирали блек метал (музички

правац у којем су текстови и музика тесно повезани са црном магијом

- прим Ј.Ј), већ су и изгледали као да су дошли директно из пакла.

Сваку петицију коју би добио од верника Кронос би јавно спаљивао,

уз речи: "Ми нисмо ђавоље слуге, већ демони у људском облику - ми

признајемо добро, алипоштујемо зло!"

Њихови концерти су увек трајали 66 минута и шест секунди, уз

обавезно "гутање ватре" и спаљивање инструмената. Ко зна докле би

то трајало да групи једног дана није претила озбиљна забрана плоче

и наступа. Кронос се тада "покајао", изјавио да је увек био

добар верник и духови су се смирили. За разлику од Енглеза, Амери

су тај "црномагијски ритуал" изводили много помпезније,

гламурозније и театралније. Група Motley Crue постављала је своју

бину црвеним плишем на којем је златним концем била извезена

"ђавоља звезда", палила црне свеће усред концерта и јавно признала

да је сколона свим могућим пороцима.

Од ове четворке католичкој организацији се дизала коса на

глави, а посебна револт изазвала је чињеница да је гитаристаМик

Марс син свештеника. Читаве хорде попова долазиле су пред хале у

којима се одржавао концерт и убеђивала публику да "не иде у

ђавољи храм и не слуша сотонине след-бенике". Највећи скандал је

настао када су, пред концерт у Сан Дијегу, попови попрскали бину

светом водицом. Бенд је побеснео и одбио да изађе на бину јер -

"нећемо дозволити никоме да нам намеће своје принципе!" Имајући

у виду да би публика највише испаштала због тога Motley Crue су

одлучили да ипак одрже концерт, али тек пошто је њихов човек

вратио бину у нормално стање.

Speed метал група Slayer написала је најмрачније текстове у

историји рокенрола. Дански бенд Mercyful Diamondom, изнео је

највећи број људских лобања и животињских костију на сцену.

Швеђанину Квoртону, шефу групе Bathory, никад није дозволио да

наступи уживо, јер је саставни део његовог програма било

откидање глава слепим мишевима чинелом, гутање пламена,

пробадање срца мачем и растрзање на оригиналној средњовековној

справи за мучење.

Било како било, тек, ниједна од ових група није трајно укинута,

а све то прегањање са црквом донело јој је више публицитета него

штете. "Нико не може утицати на верско орпедељење

једног младог човека! - тврди горе поменути Квортон. - Црна

магија, сатанизам и спиритизам нису јавно признати и докле код је

тако, нико нас не може осудити за оно што певамо и изводимо на

концертима. Иоле паметан човек схватиће да је све ово само

велика игра и покушај одгонетања оног непознатог и тајновитог

у нама и око нас.“

Поштујући „свето“ тројство: „секс, дроге и рокенрол“, многе

групе су, у својим текстовима, описивале властите доживљаје.

Докле год је певач то нетазумљиво и брзо певао, дотле се ни

родитељи нису узбуђивали. Али оног дана када су стихови

могли јасно да се чују са радија...

„Не само да сам чула рефрен – тврди, у петицији, једна мајка

– већ сам те бљувотине могла да прочитам и на омоту алнума!

Та дугокоса ништарија отворено је позивала моју ћерку на секс,

сугеришући јој, кроз песму, да су журке и задње седиште његовог

аута једина 'права ствар'!" "Ја бих све те 'забринуте мајке' позвао на

један од својих концерата -тврди чувени лисац Дејвид Ли Рот "Када

би виделе своје драге ћере како ми бацају гаћице на бину и вешају

ми се око струка, покушавајући да ме скину, схватиле би ко ту коме

шта предалже!"

Упркос томе, суд је увек спреман да стане на страну родитеља

и малолетне деце, па су многе групе оптужене за "неморалне стихове

и порнографске спотове". Бендови попут KISS, W.A.S.P. Smashed

Gladys, Polson, Ratt, Guns ‘n’ Roses” имају ту "част" да читав ланац

америчких продавница одбија да продаје њихове плоче и да посебан

Цензорски одбор свако мало "скида" њихове спотове са звучних

програма. Рекорд у броју забрањених спотова држи америчка

група Helix, која се прва досетила да, у споту "Gimme Your

Lovin" прикаже десет потпуно нагих лепотица са избора за "Мис

света".

Да би вук био сит и овце на броју, бендови и Удружење

родитеља за заштиту деце од опсцености склопили су споразум -

сваки албум који садржи голицаве текстове, имаће флуоресцентну

налепницу на омоту са натписом: "Упозоравамо! Ова плоча саржи

стихове које неки људи сматрају непристојним и неморалним!" Или:

"Пажња! Овај албум садржи речник који не одговара појединим

слушаоцима!"

Наравно, ту и тамо се омакне понеки сккандал, али лоши

момци хеви метала све су ређе на листама оптужених откад су се

добри момци рока "повампирили" - Мајкл Џексон предводи

уличну банду у споту “Ваd”, Пит Брнс отворено показује

задњицу, Мадона стално кокетира са "чулном еротиком", Џорџ

Мајкл шокира јавност спотом "I want your sex”, Бој Џорџулази и

излази из затвора због хероика...

И шта још рећи? Данашњи клинци су усмерени на насиље

од момента када добију пушку за рођендан и гледају цртане

филмове у којима главе лете на све стране. Данашње клинке

схватају да је плавуша са огромним грудима прототип женске

лепоте, јер је срећу у свим новинама које тата крије испод кревета.

Бенд који им све то отпева и, на известан начин, прикаже на

концертима, за њих је само једна обична велика забава...

Путеви Наде

Рокенрол у потрази за Христом

Рок као побуна

Човек је створен као боголико биће, по икони Бога Који

је Љубав и Доброта. Чак ни у најдубљим понорима своје палости, он

не губи стремљење ка добру, макар оно било кривудаво, пуно

лутања, макар да личи на слепачко пипање у потрази за излазом из

лавиринта које само живот уме да сазда. Тако је и са рок-музиком.

Јер, она је у многим својим појавама била побуна против

лажних вредности западног света, против оног поретка у коме је

човек постао ствар, кога су хтели да утерају у тор бесловесне среће

потрошачке цивилизације. Млади су, у потрази за Истином,

крикнули да је такав свет - лаж, и да они не желе да у тој лажи живе.

Бунт хипика у потрази за непосреднијом људском заједницом, за

мистиком и религиозношћу који би били нешто друго од пуког

ритуализма западног хришћанствв лишеног сржи, бунт панка у

потрази за револуцијом која би срушила кулисе лицемерног

поретка капитализма, у коме си добар онолико онолико имаш

новца, бунт растаферијанаца у потрази за првобитношћу...

Осећање отуђености

У књизи "Поп-култура" Џим Ван Зил запажа да је рокенрол

израстао из осећања бесмислености и очајања западне културе која је

у име "прогреса и цивилизације" уништила у човеку светла и

племенита осећања. Медији, склони пропагирању идеје да је

човек створен за материјалну срећу и уживање, припремали су

младе да крену стазом рок-ескапизма. Али су и старији, који су

дигли руке од својих потомака, такође одговорни. Уместо душе,

својим синовима и кћерима су нудили комфор; уместо смисла -

еркондишн.

У књизи "Исус проповеда слободу" Канон Мајкл Грин истиче

да су многе рок-групе уочиле безизлаз и грешност

савременогчовечанства.

На Нотингемском универзитету 1981. радио је тим истраживача

поп-културе који је дошао до важних закључка. По њима, млади који

се изражавају рокенролом:

· Осећају да су у друштву "шрафови" које настоје да уклопе

у огромну "машинерију" технолошке цивилизације. То осећање

отуђености и мучнине наводи их да траже спонтаност и заједништво;

- Буне се против неправде, покварености и свега што сматрају

лицимерним;

- Настоје да се ослободе притиска обавеза, у чијем

испуњавању, очито, не налазе смисао постојања, јер је смисао -

другде;

- У рокенролу виде модус за саопштавање својих мисли

и осећања...

Такође, поп-култура им даје осећај да су своји, да се

разликују од света "маторих" који су потонули у глиб свакодневнице и

не умеју да реалност доживе на прави начин. Западно хришћанство

их не задовољава, јер нуди морализам без дубине...

Грахам Кеј сматра да рок-сцена има изворну снагу да изрази

отуђење појединца који то своје осећање жели да подели са

истомишљеницима. Рок даје илузију снаге и наду да ће се учешћем у

поп-култури променити свет... Немогућност промене света на тај

начин код младих ствара фрустрацију, која опет има потребу да се

изрази кроз музику. Круг се, на жалост, затвара.

Музика за убрзану кретенизацију

Рокенрол је имао стваралаца који су трагали за Христом.

Шездесетих и седамдесетих година Боб Дилан је, на начин разумљив

мла-дима, опевао бол човека који живи у нечовечном свету. Због

неких песама у којима је изражавао своју веру, од рок-критичара је

био оптужен да "глуми Христа", а "Њу мјузикл експрес" је

упозоравао: "Пазите, религија вам може уништити смисао за хумор".

Диланова поезија и музика увек су били повезане са етиком,

темељним сукобима добра и зла, могу-ћношћу спасења. Али, ни

његова вера није била довољно јака: пио је, дрогирао се, губио наду.

То је трагедија осећајног човека, самог против свих...

Понављамо: рок музику су створили боголики људи, и у њој није

било САМО ЗЛА. Али, на несрећу, оно што се звало "главним

током", пречесто је злоупотребљавано за манипулацију младима -

од "Битлса" до (анти)Мадоне. Код нас је манипулативни рецепт

откривен кад је стигао турбо-фолк, музика за убрзану кретенизацију,

у којој више није било ничег осим помаме, и чији је едан младић је

потписнику ових редова рекао:

"Знате, то што ви говорите је само делимично тачно. Ја слушам

хеви-метал и носим хеви- метал одећу, али нисам сатаниста..."

Рекао сам му: "Знам да већина хеви-металаца

нису сатанисти. Они су, углавном, рањиви млади људи којима је у

суровом свету потребна светопогледна заштита од исмевачке

подлости околине. Многи добри људи, не могавши да издрже

притисак зла у свету, постају пијанци; неки постану хеви-металци.

Ако неко тражи Истину и Правду, наћи ће је - и то у вечној

истини и правди човека и света. И пишући о тамној страни рок-

идео-логије, никад нисам заборављао на логонауте који су у својој

потрази успели. Двојица младих Американаца, Јован (Марлер) и

Андреј (Вермут) прави су пример за ово. У младости панк-музичари,

отровани "нихилином" (Ничеов израз) они су открили Православље,

упознајући се са делима оца Серафима (Роуза), такође православног

Американца. Замонашили су се и отпочели борбу за ближње. Један

од видова борбе је и њихов фанзин "Смрт за овај свет", који наликује

на панк-фанзине, и који се бесплатно дели по местима окупљања

младих рок-Американаца.

Недавно је код нас, у издању "Светигоре", објављена њихова

одлична књига "Деца апокалипсе", посвећена рањеницима у

потрази за Смислом. Ова двојица су написала и "Метапанк

манифест", износећи где су били и како су дошли до Извора радости.

Занимљиво је да је отац Јован наставио да музицира - снимио је

касету "Тужбалице", на којој пева о распећу свог поколења и призива

га Васкрсломе. Било би дивно кад би се и у Србији млади ствараоци

постарали, више но досад, да пронађу предањски спој византијско-

српског наслеђа, и модерних музичких домета.

У Македонији је то, до сада, успешно чиниле група "Анастасија".

Мета панк манифест

Одакле смо дошли

За наш физички опстанак и комфор имали смо довољно,

и више него довољно - ПЛУС неограничену понуду блиставе,

обмањујуће забаве на високом техничком нивоу, наметнуту од

мултимилионске медијске индустрије, у којој су се

компанијетакмичиле једна са другом како би придобиле најуноснију

публику - тинејџере са "незнатним приходом" (јер они радије троше

новац на забаву него на неопходне потребе).

- Није нам дато НИШТА: ни истина, ни смисао постојања

овде на земљи, ни Бог.

- Ни разумевање лажи на којима свет лежи, тако да све што се у

свету дешава, изгледа пролазно и бесмислено. Ни родитељи, или

само један, или оба, али без одговора/разумевања.

- Ни љубав, јер љубав без Бога је само чулна (укључујући и

родитељску љубав).

- Ништа што би нас сачувало у заједници када помислимо да

смо пронашли љубав. И на крају откривамо да смо сви сами.

- Ни живот. Само енергија, сирова, снажна енергија која

није живот.

- Само листа онога што се сме и што се не сме, без

крајњег разлога ЗБОГ ЧЕГА радимо то, а не нешто друго.

И најчешће, НЕМА ОГРАНИЧЕЊА."Без Бога и

бесмртности све је дозвољено" (Достојевски)

Где смо били:

- Извукли смо се испод рушевина хипи-покрета који је желео

да створи од света утопију, покушавајући то преко својих бројних

мајица и површних осећања. Хипи покрет био је последњи покушај

да се оствари рај на земљи. Када је он пропао, схватили смо да више

нема наде и нико више ништа није покушавао.

- Живели смо у безнађу. Волели смо чак и патњу, јер је то

била једина ствар за коју смо били сигурни да постоји у овом

варљивом свету.

- Величали смо сиромаштво и ружноћу. У свету који обожава

младост, лепоту и здравље, скривали смо нашу младост и

нагрђивали леноту, живели прљаво и сиромашно, у побуни против

свих површних Вредности овога света.

- Живели смо у нечистоти. Тражили смо пролаз у нешто

стварно, јер су солитери и фабрике, супермаркети и робне куће,

огромни данци ресторана, били храмови смрти. Можда ће се на

отпаду - с људима који се нису уклопили у друштво - чути речи

истине. Прљавштина нас је плашила, сушила нам кожу као сумпор,

али никада није освојила наше душе.

- Покушали смо, кроз отпор према свету, да сачувамо

нашу безазленост и детињство. И због тога нечистота није никада

освојила иаше душе.

- Експериментисали смо са лудилом, јер је лудост оно што је

за овај свет паметно. Можда нас је лудост одвела до тога да видимо

одблеоак онога какве ствари јесу.

- Скупљали смо се заједно ускраћени за праву породицу, јер смо

живели у друштву које обожава индивидуу (која обожава себе

преко одраза у огледалу), оснивали смо наше неприкладне

породице, сакупљајући се заједно против света.

- Трудили смо се да будемо поштени. То изнад свега.

Покушавали смо да будемо оно што јесмо, а не оно што свет жели да

будемо. Никога нисмо насамарили. Али, никако нисмо могли

схватити ко смо зато што нас нико никад није учио да смо нешто

више од животиње са најразвијенијим мозгом. Зато се нико од нас

није могао уздићи изнад овога нивоа.

Где смо сада:

Ми смо све оно што смо и пре били, али сада је све другачије:

- Још увек се не надамо у рај на земљи, али знамо да овај

свет има крај. Рај није на земљи, него у срцима људи који воле Бога.

- Још увек патимо. Прихватамо патњу и не окрећемо се од

ње. Али сада је патња очишћена и претворена у нешто чисто и дивно

преко крсног страдања којим је побеђена смрт. И љубав коју

осећамо - када саосећамо у нечијој патњи - никада не умире.

- Још увек не прихватамо површне вредности овога света:

младост, лепоту и здравље - јер све то пролази. Али, сада не идемо

толико далеко да себе нагрђујемо. Изгледамо онако како нас је Бог

створио и никако другачије.

- Још копамо по себи како би нашли нечистоту, ли због тога да

је искоренимо, поништимо и тако себе припремимо за вечни свет.

- Кроз отпор према свету још увек тежимо да сачувамо

нашу безбрижност и детињство. Али сада, кроз подвижнички рад

на дубљем унутарњем бићу, схватамо зашто то радимо.

- Још увек се сакупљамо против света. Имамо нову

породицу сачињену од оних неприлагођених овоме свету, оних који

одбијају да обожавају индивидуу.

- Још смо луди за овај свет који не разуме наше

духовно здравље.

– Још увек се трудимо да будемо поштени, да будемо ми сами,

а не оно што нам друштво, које води у пакао, говори да треба да

будемо. Одбијамо да будемо робови историје, моде, јавног мњења, и

земаљских институција. Трудимо се да будемо оно за што смо

створени. Али, сада знам да нисмо само животиње, већ да смо

створени за вечност.

Имамо доказ наше бесмртности онда када дајемо и

примамо љубав: љубав није само људска љубав, већ нешто изнад

природе и овога света, нешто за шта знамо да никада неће умрети.

Љубав је силна радосна туга, сазнана у тишини, коју свет никада не

може разумети

Где идемо

На небо, али не без зноја и крви, саможртвовања,

самоодрицања, и радосне туге, увек памтећи да

"Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га

задобијају" (Матеј 11,12)

Белешке бившег рокера

Шетање фармерки и хватање ветра

Живео сам уз рок музику скоро 15 година. Сваки мој дан

почињао је и завршавао је акордима познатих рок гру-па. Заиста, као

што кажу југословенски рок-музичари на албуму "YU - рок легенде",

за мене и за читав низ младих генерација ускраћених за могућност

да спознамо светлост православља, "једина права љубав била је

музика".

То је било једино уточиште, "Склониште од муке", дволичног,

лажноморалног друштвеног система у коме смо живели. То је била

једина, дозвољена, побуна, али и нешто за шта је већина нас

љубитеља рока сматрало да је, још увек, вредно живети. Као

клинци сматрали смо да ћемо у року остварити све оно што

смо желели, да ћемо тамо наћи све одговоре, али и да ће свако од нас

у року бити слободан, наћи мир, љубав, срећу. О року су тада многи

свашта говорили, али оно што је било сасвим сигурно, и што смо сви

осећали јесте да нас је та музика чупала из мртвила стварности која

нас је окруживала. На телевизији смо имали прилику да бирамо,

између политичких криза у Африци и идеолошких испирања мозга,

а на радију између "крмећака" (назови-народне) и тек по које

музичке емисије о року. На улицама се ништа није дешавало. Кад би

у међусобном контакту млади питали једне друге: "Куда си пошао?"

Најчешћи одговор би био: "Да прошетам фармерке", или: "Идем да

сачекам ветар да минамести фризуру".

Једино што је нама младима тада било допуштено било је

да протестујемо путем рок - музике. Наравно, на скривен начин.

Остављена нам је слобода да скачемо и урламо уз рок-музику. Кад

данас о томе мислим, све ми то личи на ситуацију када неко бије, а

повремено ти скида мараму са уста да можеш да кукаш. Ја сам рок,

као и већина моје генерације, несвесно схватао као једини излаз из

такве ситуације, мада суштину и духовно лице рок-идеологије нисам

познавао.

Дрога и алкохол као инспирација

"Бити млад, луд, бити слободан", речи су које су као гром

одјекнуле у свести мноштва младих генерација. Биле су то речи

рокенрола. Већина нас је кренула за њим. Већ као ученици петог

или шестог разреда почели смо слушати "Битлсе", "YU- групу",

"Дугме", "Проарте" и сл. групе.

На школским игранкама тајно се пило пиво и вино, а негде око

осмог разреда у продаји се појавило пиће "Фриско". Имало је горак

укус сличан џину. Ми смо га пили јер нас је подсећало на

град "Фриско" (Сан Франциско) у коме је почела "хипи-револуција".

Били су то дани када смо у већ прохујалој хипи-еуфорији слушали о

свему томе. Код нас је све било у некој минус - фази.

Све се догађало са кашњењем у односу на свет. У "Џубоксу" смо

тада читали о хипи-групама и свему што се шездесетих догађало у

"Фриску". Чланови тадашњих група су потпуно отворено користили

дрогу као средство инспирације за стварање музике. Дрога у то

време у САД као да није била забрањена. Групе као Greatful

Dead, Quick silver messenger service, Jefferson Airplane, организовале би

свирке под називом "ACID тест" где би групама на расположењу била

најсавременија музичка опрема и неограничене количине

халуциногена. Да смо и ми тада као и млади Америке могли лако

доћи до дроге вероватно бисмо је и ми пробали, али пошто то

није био случај, углавном су наши млади рокери, као и "кафански

борци", користили алкохол.

За време турнеја "Дугмета" Жељко Бебек је дневно знао да

попије и по литар вискија. А Лаза Ристовски је због честог пијења

лозоваче добио назив Лоза. Многе групе су имале грдне муке

због опијања својих чланова. "Индекси" су једну од својих турнеја

морали прекинути због Давориновог опијања. А "Чорба" је ретко

функциони-сала са трезним Бором. Дешавало се да, рецимо, неко од

клинаца, угледајући се на хипике и домаће и стране рок-музичаре,

опивши се добије опасне аритмије срца, али то нико није озбиљно

констатовао. Шта је о хипи-покрету мислио Мик Џегер сазнао сам

нешто касније из једног његовог интервјуа.

"Новинар: Да ли је хипи покрет утицао на Стоунсе?

Мик: То уствари није био никакав покрет. Најмање је ту било

љубави, мира и цвећа. Довољно смо знали шта се у ствари збивало

око нас и никад нисмо следили било каква стремљења."

Друштво у коме сам се ја кретао углавном се

одушевљавало хипи-музиком, али и појединим хард-рок саставима

као Deep Purple, Led Zeppellin, Uriah heep, Black Sabath. "Џубокс", који је

био једини часопис о рок-музици доносио нам је разне информације о

омиљеним бендовима.

У многим бројевима овог листа читали смо о масовним

хистеријама које су се дизале око појединих рок-састава. Један од

чланака из 1978. који описује овакве појаве приказан вам је у

наредном делу текста, извађеним из броја 44, мартовског "Џубокса"

за ту годину.

Мистерије хистерије

Kада се ОН појави на позорници почиње прави

пакао. Обезбеђење је спремно: редари стоје у групама и чуде се

ономе што се око њих догађа. Жене вриште, бацају кгвучеве од

стана, доње рубље (!) и свеће на подијум. Многе падају у несвест а

оне које не пазе бивају прегажене. ОН је ту: коначно је тако близу

да се може додирнути. Већ сатима су пред халом где се одржава

концерт чекале Њега. И ево га како стоји ту у поклања им осмех

који има исцелитељску моћ. Оне заборављају све око себе.

24.октобар, 1942. године: на позорници Парамунт Театра у

Њујорку стоји и дели слатке осмехе Френк Синатра.

Дупке пуне сале обожавалаца који вичу, девојака које се кла-те

у ритму музике а потом падају у несвест - све то није никаква

новост у ономе што се данас зове шоу-бизнис. Већ 1936. год.

Глен Милер је на концертима са својим оркестром доживљавао

нешто елично. Његови поклоници су тада између седишта и пред

бином играли свинг. Почетком 1940. дошао је на сцену углађени

млади peвач Френк Синатра. Својом појавом заголицао је осећања

америчких жена изазивајући хистерије невиђених размера. Није

чудо ако се зна да је рат беснео: мушкарци су били у Европи или

негде на Пацифику; А Синатра је насупрот томе био ту. Добро је

изгледао а притом распо-лагао гласом који је веренице одсутних

војника погађао равно у срцб.Гужва која се око њега ствара и

идолатрија што га је пратила учини-ли су да га данас многи

сматрају првом звездом забавне музике уоп-ште, односно

претечом данашњих поп-рок звезда.

До појаве новог идола прошло је ипак доста времена.

1956. године на сцену ступа Елвис Присли. Гитара спуштена на

кукове који се заносно (старији су говорили - безобразно) њишу,

уста развучена у дивљи осмех терају све који га гледају и слушају да

се покрећу у но-вом ритму. Почиње доба rock ‘n’ rolla.

Агресиван, покретан и оригиналан, Елвис Присли је био

управо антихерој кога су тинејџери, побуњени против својих

родитеља, тражили. Овај бивши возач камиона захваљујући својој

музици, покретима својих руку и бокова, (као да уопште нема

зглобова) тера америчку омладину да лудује за њим: он је био

тотална супротност Синатри који је усрећивао њихове мајке.

У овој причи Битлси су следеће поглавље. Они иду још

даље: њих прати хистерија и ван сцене док им се концерти

претварају у оргије надвикивања. Све почиње 1963. године у

Енглеској да би еуфорија пословично хладних Енглеза брзо била

проширена на читав свет. По први пут се дешава да хистерију не

изазива једна особа већ група момака. Догађале су се невероватне

ствари: концерте Битлса могли сте само да видите али не и да

чујете! Као шала би звучала чињеница да је публика вриштала

несмањеном жестином и у предасима док су се штимовали

мислећи да још увек свирају - када не би била жива истина.

Са Битлсима се по први пут у шоу-бизнису јавља

проблем обезбеђења реда на концертима. Ни то не би било најгоре

да организаторе и менаџере не брине иста брига и после његовог

свршетка. Да би избегли одушевљење својих обожаватеља Битлси

се пресвлаче, беже са концерта кроз споредне излазе, улазе у

једна кола да би кроз њих само прошли и ушли у следећа којима

беже док се публика окупља око првих... Полиција има пуне руке

посла свуда где се они појављују, крећу и одседају. Девојке су као

пакети (!) шаљу на њихову адресу а једна, која је до њих допрла

кроз прозор купатила, овековечена је у истоименој песми ("She

com window"). Свет је згранут над идолатријом која их прати а

многи психолози покушавају да објасне њене појавне облике:

хистерију, еуфорију и друге неконтро-лисане реакције.

Од Битлса па наовамо хистеричне реакције публике

постају нормална ствар. Само се објекти мењају. Када је са

Битлсима прошло време једне генерације слушалаца и њихових

забављача, требало је да прође неколико година док коначно

некоме поново није успело да своје обожаваоце доведе до

хистерије. Тај неко био је, сада већ покојни, Марк Болан и његова

група; били су нови идоли и почетак нове хистерије, додуше

ограничене само на Енглеску. У Европи су млади према његовој

музици остали хладни а Америка је себи изградила сопственог

идола, Дејвида Кесидија.

Кесиди, "идеални тинејџер" , са лепим лицем и целом

индустријом иза себе освојио је тинејџере на јуриш, испразнивши

им џепове. Хистерија и идолатрија биле су (и овога пута)

прорачунате боље рећи режиране, од стране филмске компаније,

сопствене продукције плоча и америчких часописа за тинејџере

који су његове слике месецима, у милионским тиражима,

пружали обожаваоцима - више него спремним да прихвате новог

идола.

Како неки тврде, тек су "Беј сити ролерс" успели да

покрену поново масовну хистерију својим снагама. Од како су 1974.

године са своја три хита освојили Енглеску догодило се нешто

невероватно: у Лондону и околини су сви шкотски штофови (од

којих они шију своје панталоне) били распродати. На једном од

њихових гостовања по унутрашњости показало се на шта су све

њихови обожаваоци спремни. Наводно се стотинак девојака

сручило у језеро којим су у малом чамцу пловили Ролерси.

Певач је повучен у воду па је само брзом интервенцијом

његових телохранитеља спречена несрећа: био би буквално

раскомадан или у најбољем случају удављен. Овакво понашање

избезумљених тинејџера покушао је да објасни Тони Бероусчовек

који је у периоду од 1968-1969. године био аташе за штампу Битлса

и са њима тако прокрстарио скоро цео свет. Од 1974. он ради са

Ролерсима и могло би се претпоставити да је веома

компетентан за тумачење хистеричних реакција публике његових

некадашњих а тиме и садашњих пулена. Његова изјава је

карактеристична за оне који вуку конце популарности рок-звезда

и око њих стварају, под-стичу и организују хистерију. Ево шта он

каже:

"По мени, фанатично одушевљење Беј Сити

Ролерсима може да се упореди само са масовном хистеријом која

је владала удоба Битлса. Ни "Ти Рикси" ни "Осмондси" ни "Свит"

ни Кесиди нису успели да побуде тако јаке емоције код

слушалаца као што су то учинили "Ролерси". Пре свега желим да

као добар познавалац ове музике нешто објасним- Времена су се

променила: то што је код Битлса некако било мирно

задовољство то је данас забрињавајуће опасно. Наше друштво

је сада више склоно сили него што је то било пре десет година,

што се и те како одразило на обожаваоцима који се понекад

сасвим избезумљено понашају. Али, исто тако морам рећи да то

није толико страшно колико се у појединим новинама пише.

Истина је да новине живе од сензација и често од

комарца праве магарца. Када се напише да је на једном концерту

стотине девојака било приморано да затражи лекарску помоћ

због повреда, те је у ствари било упола мање лекарских

интервенција, а скоро све девојке су биле само кратко у несвести,

после чега су дошле к себи и поново наставиле бесомучно да се

крећу у ритму музике. Наравно, догађа се да нека девојка из све

снаге полети према бини, како 6и се бацила под ноге својим

лзубимцима, те сломи руку или ногу. Могу са сигурношћу да

тврдим да се код Ролерса није засада догодио ни један озбиљан

инцидент.

На концерте Битлса долазили су углавном младићи и девојке

од 14-16 година; многе девојке су долазиле са младићима и није

било ништа необично да младићи понешени музиком ове групе

вриште заједно са својим девојкама. И на њиховомконцертима се

догађало да обожаваоци падају у несвест, али неке веће несреће

нису се догађале. Кад су Битлси 1964. године насту-пили у "Ројал

Варијетеу", тај концерт је преносила и телевизија, а почасни гост

концерта била, је између осталих, енглеска краљица.

Њих су подједнако обожавали и стари и млади.

Неугодне сцене око Битлса су се углавном догађале у Америци, јер

амерички тинејџери су сасвим другачији него овде у Европи.

Концерти Ролерса разликују се од концерта Битлса пре свега по

публици. Највећи део поклоника групе "РОЛЕРС" су млади чија

старосна граница иде од девет до тринаест година. Додуше, лично

мислим да су данас у том добу млади далеко зрелији него они у

време Битлса са 14 година. Пре десет година

четрнаестогодишњаци су се сматрали децом а њој, зна се, више

одговарају игре у песку него посете концертима.

Следећа велика разлика је у саставу публике: младићи

се готово не могу видети на концертима Ролерса; то су све саме

девојке. Деведесет посто њих појављује се у истоветној одећи коју

носе и њихови идоли: кратке панталоне и јакне од шкотске

тканине. Велики број девојака у тој одећи изгледа као да су

дечаци, тако да морате добро да се загледате да би утврдили да ли

се ради о девојчици или младићу.

Битлси су неговали дугу косу а Ролерси су ошишани. Истина, и

на концертима Гери Глитера и Бовија седели су мали дупликати

у сали али код Ролерса опонашање у одевању је тотално.

Пошто скоро свако сам може да сашије себи униформу Ролерса,

чињеница је да се једно време у Енглеској нису могле купити

шкотске тканине него су Енглези приморани да их увозе из

Француске. Велика разлика постоји и у личном односу Ролерса и

Битлса према својој публици. Битлси су били много ближе својим

обожаваоцима.

За њих се знало где станују, када ће и на ком аеродрому

слетети или полетети. У ком хотелу одседају. Затим: Џон, Пол,

Џорџ и Ринго волели су много шетње. Уз њих је увек било доста

телохранитеља, али обожаваоци су увек имали могућност да их

виде и контактирају са њима.

Насупрот њима, Ролерси држе све у тајности. Одседају

у малим хотелима и то увек у неком оближњем малом месту. Док

су Битлси на концерте долазили у блиндираним аутомобилима,

непосредно пред концерт, Ролерси долазе или неколико сати пре

(или пак десетак минута пред почетак концерта) и закључавају

сва врата сале у којој се одржава концерт, тако да они који желе

да виде концерт, морају већ десетак минута да буду у сали, а онда

њихови идоли несметано пред сам концерт улазе на помоћни

улаз..."

Тако прича Тони и нехотице открива позадину хистерије.

Али да видимо шта се уопште под тим појмом подразумева.

Многи сматрају да се порастом образовања класична

хистерија - крупни знак подвајања личности и преобраћеног

понашања - ишчезава у савременом свету. Упркос томе, много

суптилније истеричне манифестације и даље су веома присутне

као реакција на међуљудске односе и друштвене односе. Осим у

литератури, хистерици су дали печат и историји. Многи од њих ће

се по злу памтити, као на пример фашистичке вође Немачке и

Италије (према сачуваним документарним филмовима они су

били прави хистерици, чак су хистеричне нападе добијали

држећи говоре на јавним манифестацијама.) Историја памти

осим појединачних и групне хистерије; погроми над неким

народима током Другог светског рата имали су карактер

колективне, институционализоване, односно од стране државе

организоване и подржаване хистерије. Са свршетком

ратаколективне хистерије ограничавају се на забављачке звезде

(филмске, спортске, музичке). Тако је масовна (женска) хистерија

пратила погреб чувеног Рудолфа Валентина а слично се судећи по

написима десило и на сахрани недавно преминулог Елвиса

Прислија.

Интересантно је да млади људи не реагују исто (тј.

хистерично) у истим ситуацијама. Хистерија, која је средином 60-

тих година у земљама Западне Европе пратила енглеске поп-групе

потпуно је ишчезла када су свирали у неким социјалистичким

земљама (Пољској, СССР-у). Момци су били забезекнути када их је

уместо разјарене масе на коју су навикли, у дворанама тих земаља

дочекала пристојна публика која је сво време концерта у тишини

седела на својим местима а по свршетку сваке композиције

уљудно аплаудирала - баш као у опери! А како је било код нас?

Епицентар шизишта и полигон необуздане хистерије

Прво неуобичајено понашање публике забележено је на

концертима Ђорђа Марјановића, али је било потребно да дођу

рокери да би се ипак контролисано одушевљење претворило у

"необуздано понашање".

Средином 60-тих година на једној од ондашњих

"парада ритма", у београдском Дому Синдиката, вођа "Силуета"

ЗоранМишчевић је са микрофоном сишао међу публику и

заиграо твист. У томе му се придружила једна ватрена

обожаватељка што су чак и новине коментарисале (часопис

"Ритам"). Но, гужве су тек долазиле: прва београдска Гитаријада и

хала Сајмишта где се одржавала, проглашена је у нашој штампи за

"епицентар шизишта" и "полигон нео-буздане хистерије" (нећете

веровати да је чак у ТВ "Дневнику" била веома оштра критичка

сторија о овом догађају!)

Од "Силуета" и "Бедуина", чији су тадашњи навијачи

били најнесташнији, до "Дугмеманије" прошло је доста времена. У

међувремену су почеле да гостују у стране групе са светским

реномеом али ни трага од хистерије, бар не оне да би психијатри

имали посла.

Публика као да се охладила. Тек последњих година, са појавом

"Бијелог дугмета", новинари су се опет латили пера и хартије: не

само да су о њој писали, већ су и само били хистерично

расположени. Хистерисали су о хистерији, а изгледа неко од њих

није ни привирио на неки од рок-концерата јер да су то учинили

видели би да нема ни говора о хистерији. У најгорем случају

понашање публике може се одарактерисати као еуфорично. Ако

је дозвољено, о хистерији и нешто полу-приватно. Будући да сам

у сред година када ми не приличи да "хистеришем" (осим кад ми

пукне ауто-гума насред друма), редовно обилазећи рок-

манифестације са великом пажњом посматрам публику у њене

реакције. Она ми је увек била интересантнија од ма којег

извођача. Ни на једном од њих нисам уочио ни трага од оног што

психијатри под хистеријом подразумевају. А опет читао сам доста

извештаја о дивљању и масовној хистерији.

Шта је по среди?

Хистерија публике се смишљено планира

Хистерија се, на несрећу, као и све остало у шоу-

бизнису, смишљено планира; ништа се не препушта случајности.

То уосталом и Тони Бероус између редова признаје, додуше

бацајући кривицу на друге (sic)! Сасвим је извесно да се и он

служио триковима: право је чудо да онако бледуњава група (која

је на гостовању код нас доживела прави фијаско) изазива

хистерију чак и код веома младе и мо-жда узрастом за то

предодређене публике.

Основна полуга у стварању атмосфере хистерије око неке

звезде су необјективни извештачи са рок-концерата а скупа са

њима и тенденциозни фоторепортери; стара је истина да за

новине није довољно интересантна вест када пас уједе човека већ

када човек уједе пса! У том смислу већа је сензација "хистерично

дивљење необузданих тинејџера" у концертној дворани него вест

о демонстрацијама радника за веће наднице и сл.

Уосталом свуда у свету новине праве старији па виде оно што

желе да виде: омладину која се (макар уз музику) ослобађањихове

контроле што прети да им сруши, годинама стваран, ауторитет.

Има бројних начина како се хистерија организује, изазива

и подстиче. Она је изврсно средство за манипулисање масама:

њене тајне познавале су веома добро многе вође а још боље

оперативци бројних, екстремних поличитичких партија - од

фашиста, преко Кју-Клукс-Клана до расиста и разних

националиста.

Како то изгледа када се примени у рок-бизнису видели смо

добро у чак два пута (!) емитованом снимку са "концерта" самих

Беј Сити Ролерс. Њихов менаџер је савршено обавио свој посао:

у концертну дворану су, као да је мушкарцима забрањен улаз,

пуштене све саме девојчице (од 13-16 година) и то највероватније

бесплатно, али са унапред одређеним задатком. И добро су га

обавиле вриштећи нон-стоп, а оне највредније свакако су стекле

привилигију да још и лично упознају"славне звезде".

Ништа чудно, у позориштима, на утакмицама, и

у оперским кућама свуда има плаћених букача, али се њихово

понашање карактерише као "френетично" и сл. Само се на рок-

концертима пада у несвест и правац - болница. О таквим се

догађајима олако пише, нетачно чињенице нема ко да проверава

а уколико то неко и учини за нетачне информације нико неће

одговарати!

Надаље, хистерија се често имитира или боље рећи симулира и

да није оних који то чине, новинари заиста не би имали разлога да

доносе сензационалне написе. У запаљеној маси човек и када то не

жели понаша се као његова околина. Са ким си (на концерту)

онакав си! Када се аудиторијум већ једном усковитла онда се више

не зна ко је хистерију изазвао, ко је прихватио - као код епидемије

На око и из даљине - сви су исти, а када то ухвати фотографска

камера - погрешан закључак није тешко извући.

Друге на овако понашање наводи често арогантно

понашање звезда са бине што поједини нагони да им

се хистеричним реакцијама супроставе. Трећи опет доживљавају

музику како неко рече "митски дубоко" па у њој уживају у истом

трансу попут урођеничких племена што са својим врачевима

играју исконске обредне игре. Ипак, она права хистерија, о којој

психијатри још увек воде полемике најмање је заступљена тамо где

је, нажалост, најчешће и највише необјективни виде.

Можда је има више у аутобусима, по канцеларијама, у

кафанама - само је суптилнија и притајенија. Коначно и

самилекари кажу да је много више умно поремећених на улицама

него по болницама.

Истовремено, поједине речи (као што је хистерија у

овом случају) су се превише излизале, изгубивши своје раније

значење; превише олако се употребљавају у нашем свакодневном

животу, у јавности и штампи, уклзучујући ту и замућено "Кино-

око".

Но то би још и било неко оправдање да, када је реч о

хистерији, за њом не посежу углавном они што пишу о понашању

младих на рок концертима. Ни трага од хистерије у извештајима са

фудбалских утакмица и боксерских дуела (код нас), ни трага од

хистерије у вестима страних агенција и у написима иностране

штампе о десничарским и неонацистичким скуповима.

Као да се сви хистерици овог света скупљају пред бином са

које грми рок-музика. Просто да човек похистерише!

Па када је већ тако, нека ми буде дозвољено да мало (зло)у-

потребим ову реч. Напис о материји се завршава, јер ће главни

уредник "Џубокса" добити лаки напад хистерије, ако га у

договорено време не предам. Некога ће пак спопасти хистерија

када све ово прочита; мене -сигурно, уколико у одштампаном

чланку пронађем словослагачке грешке.

Изгледа да живимо у времену када је нормално бити

(повремено) ненормалан, и сви смо ми без изузетка тихи, мирни и

помало – хистерични!

Успон и страдање рок генерације

Има једна година вишеструко значајна за развој рок културе.

Дани 1967. године обепежени су стварањем новога у поратном

музичком свету, а иста је година потврдила копико се музичар

удаљио од устаљених друштвених норми, све у циљу изналажења

нових, пространијих оквира за стештај измењених схватања о

суштини људског постојања и смисли уметничке акривности.

Веровања, како је све то скупа била заблуда једне, за друштво

изгубљене генерације избледела је, јер светли резултати врења

унутар света уметности из тих времена допиру и до наших дана

а исти ће се утицаји осећати без сумње још дуго у будућности.

Калифорнија је била центар препорода рок музике, исто као

што су у Италији током двадесетог века окренуте тумбе, окоштале

и офуцане уметничке тенденције. У Фиренци су тесали камен

суманути вајари, чији се број кретао негде око 3 000 (!), а у Сан

Франциску је 20 000 (!) дрогираних музичара пљувало на естетске

норме условљене принципима «Лова чини суштину уметности».

Музика Сан Франциска дала је нову, дуго прижељкивану и

нужну димензију рок покрету, али је вцена за овај огромни корак

унапред била превелика. Кобна заблуда о битној улози наркотика

на путу ка узвишеном у уметности десетковала је, не само елитне

музичке редове, већ и слојеве младих, који су својим присуством и

наклоношћу убрзавали промене.

1967. година учинила је да рок постане важна спона друштвене

структуре али је исто тако учинила да се шеснаестогодишњи

Матес Хопкинс суноврати са врха једног небодера у Лос Анђелесу,

уображавјући како је птица; да мајстора белога блуза Џони

Винтер доспе у лечилиште за ментално оболеле; да малолетна

Рут Филипс роди наказу на опште одушевљење хипи племена

чији је члан била, и чији су је напола луди житељи, ради тога

прогласили светицом; да «краљ» електричне гитаре Џими

Хендрикс скапа у хотелској соби у време када је могао да понуди

народу безброј легендарних рафала тоинова...

1967. година је значајна и стога што је понудила свету

непоновљиво умеће Џенис Џоплин, и зато што је исту Џенис

повела на пут, који неумитно завршава у лудилу или смрти.

1967. година драга је због сјајне, полетне музике, а уклета

је због цене коју је заискала заузврат.

Исповест се наставља

После две године рада са новом групом. све сам наједном

напустио. Најмање 10 година, проведених у буци, слушању мрачних

рок и хеви метал порука и стални притисак некаквих унутрашњих

гласова, створило је у мени изузетно тешку душевну депресију. То

осећање не може се речима описати. Кад би неког од данашње

омладине која слуша рок, поп, рејв...музику поставио пет минута у

такво стање, све би своје плоче, касете, постере изломио и спалио.

Уши су ме болеле, било ми је мука.а у глави хиљаде гласова. Од

силног дима у просторијама у којима сам се кретао и свирао био сам

толико затрован да понекад нисам могао нормално ваздух да

удахнем. Срећа у несрећи је била та што нисам никада користио

наркотике, нисам волео дуван, а алокохол сам већ неколико го-

дина престао да пијем.

Наредне две године провео сам потпуно ван светског

начина живљења. За све то време редовно сам одлазио у цркву на

Свете Литургије и богослужења, јер ми је постало јасно шта је узрок

стања које ме је задесило и ко ми једино може помоћи да из таквог

стања изађем. Дуги низ година слушао сам музику сатанског

карактера у којој се отворено користе магијске формуле за контакт,

улаз у демонски свет. Тај свет је био у мени. Ја сам несвесно желео и

по Божијем допуштењу то сам и добио. Молио сам се скоро две

године у трпљењу, Богу да ми се греси опросте и заиста, унутрашњи

гласови су мало по мало нестајали како је моја вера јачала, да би на

крају потпуно ишчезли.

Рок музику сам престао да слушам. Након тога сам почео

осећати духовни мир, а затим и стања велике духовне љубави и у

целокупном свом животу. Да се та стања нису реално дешавала

помислио бих да је све то само диван сан. Та стања задобијао сам

путем Божје благодати која се излива на оне који са вером и

искреношћу прилазе Богу на Светим Литургијама и другим

црквеним службама, а преносе се у целокупан човечји живот.

Духовне очи су ми се отвориле и ја сам почео да реално

сагледавам многе животне истине, док су ми нека животна искуства

мојих пријатеља тек тада постала јасна.

Један мој пријатељ доктор умео је да каже (а и да докаже),

да здрав човек од једне цигарете може да добије тровање и гушење,

а да ми који боравимо у задимљеном простору кафића, дискотека,

немамо више унутрашњи одбрамбени механизам који би

алармирао симптомима тровања и тако нас упозорио да се

налазимо у здравствено опасном простору, а то нам се дешавало

зато што је наше тело било потпуно затровано и блокирано

отровима да је стање у коме смо опасно.

Ми смо се наравно свему овоме смејали, шаљиво добацујући:

"Од нечега човек мора умрети." Онда би се појављивала свима нама

добро позната реченица чуђења: "Како умре човек?"

Рок је искључив

Наравно, на све нас младе то није имало већег утицаја. Ми

смо живели у свету смишљеног скривеног значења речи. Свако

страдање називано је кризом, реч страст означавала је усхићење

(страст изворно значи страдање), ликвидација је постала замена за

реч убиство, а абортус за детеубиство у утроби мајке. Зло се свуда

скривало иза језичких акробација, речи. Убиство човека није тако

страшно. Он је само ликвидиран - ништа му се друго није десило

(малтене, доживео је судбину рачуна у банци!).

Толико је почео да вреди човек као Божје створење у свету који

нас окружује. У таквом свету ја сам заволео рок музику и живео за њу

сагоревајући у страстима које ми је она нудила. Рок музика ми је

обликовала свест на такав начин да сам постао горд, самољубив,

славољубив, а, што је најгоре, искључив као задрти припадник неке

политичке партије. Ниподаштавао сам било какве друге вредности у

животу осим рокенрола. Сигурно ћете рећи да је то очигледна

велика, нездрава заблуда, крајност. Тачно, али у року не можете

бити другачији.

Или сте рокер или нисте! Или живите 100% рокенрол или се

фолирате, глумите и умишљате о њему. Хендрикс, Џенис Џоплин,

Брајан Џонс и многи други музичари најбоље су то показали својим

животним судбинама. Показали су шта је то рокенрол и куда он

води.

У правом рокенролу нема повлачења, иде се до краја без обзира

јеси ли или ниси у нечему у праву. Ако ниси у стању да оправдаш оно

што си понео (рок-идеологију) не можеш да признаш пораз, јер онда

ГУБИШ назив рокера (човека који живи "200 на сат" у свакојаким

пороцима) јер тиме показујеш да та идеологија не ваља и да је

погрешна. Уколико сте само љубитељ рокмузике из овог зачараног

круга можете искочити. Али ако си ти сам творац те идеологије као

нпр. Елвис Присли, и ако за тобом иде читава војска младих људи и

од тога згрће огромне паре музичка, модна, филмска и друге

индустрије онда је то готово немогуће.

Признати пораз или јавно разобличити рок-идеологију која

својом суштином вуче у пропаст и самоубиство њене творце, али и

њене обожаватеље, значило би изазвати праву финансијску

катастрофу за огромну индустрију. Зато израз "пораз" не постоји на

Западу. Он не доноси профит. Било какво лечење рок-звезда и

изношење на видело истине значило би уништење поверења младих

у вредности које му нуди музичка индустрија даннашњег света, а то

значи пропаст за индустрију.

Преко дроге и алкохола до самоубиства

У таквим околностима музичари су посезали за решењем

које нуди рок-идеологија и идеологија западног атеистичког света, а

то је самоубиство. Свесно, несвесно самостално или подстицано од

других, самоубиство дрогом или алкохолом је постало "излаз" кроз

који су нестајале велике рок звезде.

Индустрија је све то завијала у вео тајни и мистерија моћном

пропагандом и стварала од тога митове. Разуме се, све то може да

прође код људи обневиделих у богоборном свету духовне смрти

Запада. Због тога је и било могуће од самоубилачких смрти великог

броја рок-звезда направити "распродају бола" и нагло повећати

посмртну продају плоча, СD-а, постера и предмета рок звезда и

створити легенде од њихових порочних, у греху и безнађу пропалих

личности.

Они су постали хероји, мит, лажни богови који су пристали да

свој богочовечански лик претворе у потрошачки производ. Они су

пристали да жртвују себе ради зи-дања Вавилонске куле коју је већ

једном Бог срушио. Пробудивши се из дугогодишњег стања опсене,

почео сам да се враћам уназад и сагледавам истину. Прелиставао сам

часописе попут данашњег листа "Тин". Прво што ми је "упало у очи"

у тим часописима било је да ту уопште нема ниједне животне истине.

Упуства која су психолози давали младима у тим часописима

немају никакве везе са стварношћу. Али мени, док сам као млад

читао те листове, није нико говорио да се и психологијом може

манипулисати и да се она може (чак) и комерцијализовати. Савети

психолога у тим часописима равни су ударцу секире у главу. Знатан

део моје генерације поводио се за њиховим саветима и дошли су до

амбиса.

Дошли су у безнађе и духовну смрт.

Тело - храна црвима?

То што је нама рађено може се успоредити са следећим. На-

правите неко криминално дело и почнете да живите као

криминалац, и уместо да вас поучавају да напустите такав начин

живота, они га оправдавају, па вас још и саветују како да се сналазите

у таквом животу. Уз то, све време вас убеђују да исправно радите.

Са страница часописа за младе просто је силовао нашу свест

дух паганско-хороскопске спиритуалистичке логике, чији је крајњи

ефекат било изазивање еуфоричног "младалачког лудила",

одушевљавања пролазним материјалним светом. Право лице ове

логике. наравно, сми-шљено је чувано од савести и свести нас

младих. Логика таквог искривљеног погледа на свет је у свом крајњем

учењу човека сводила на ниво животиње, а његову улогу у свету свела

на улогу хране црвима.

Човек је храна црвима, гориво за стално обиављање атеистичког

бесмисла које се назива прогрес материјалног света на рачун убијања

духовних вредности. Ово што нам се данас дешава управо је производ

те логике.

Тако се завршава борба против светлости свету и даваоца

слободе, Господа Исуса Христа..

Тако се пролази у животу када се лаж представља као истина.

Године лажних снова

Очајање – порука рок песама

Док сам свирао рок-музику, а нисам био упознат са

православном духовношћу, запажао сам да ми се у рок песмама

велики део текстова не допада, али нисам могао тачно да одредим

зашто. Имало је нешто у тим текстовима што је на мене остављало

изузетно негативан утисак. По престанку свирања и слушања рока и

упознавањем са православном духовном мишљу и живљењем одмах

сам уочио и прецизно дефинисао шта је то негативно у текстовима

многих познатих рок песама, а што је на мене веома лоше деловало.

То је очајање. Готово деведесет одсто свих популарних рок-

песама носи у себи поруку са елементима очајања. Многи ће рећи

да није то тако страшно. Зар заиста није? Очајање је духовно стање

које убија душу и представља најгоре, најнегативније душевно стање.

Човек који очајава врши самоубиство душе. Због тога се очајање

сматра смртним грехом, слично физичком убиству човека... Јасније

речено, човек који очајава само је физички жив, док је духовно мртав

и између њега и физички мртвог човека скоро да нема разлике.

Агресивност која се појављује код људи који очајавају представља

трзаје да се докаже да је у њима још нешто остало људско, да су још

увек живи.

Очајање је једна од главних карактеристика текстова рок-песама и

оно се нуди као некакав излаз. Али, као што видимо, то није

излаз већ улаз у душевно самоубиство и духовну смрт. Ако свему

овоме придодамо и музичке ритмове рока који су пре свега

екстатичког карактера, онда увиђамо да је рок врло опасна појава,

јер може изазвати потпуно неконтролисана стања хистерије,

вандализма, а то може довести до трагичних последица.

Иза концерта групе WHO, познате бит групе, остајале су

потпуно демолиране дворане са потпуно уништениминвентаром, а

на концертима многих рок група дешавало се да стампедо публике

прегази и усмрти појединце који се не снађу у таквим ситуацијама.

Код нас се један такав догађај десио на концерту "Рибље чорбе".

Лично сам присуствовао на неколико великих концерата домаћих и

страних рок-група где је публика невероватном брзином мењала

правац кретања.

Многе групе врло вешто праве своје репертоаре тако да у

тачно одређеном тренутку концерта појачају звук и свирају опште

прихваћене песме, тако да свесно изазивају стања хистерије у

публици. Код хеви-метал и панк група хистерија траје практично од

почетка до краја кон церта. Доктори и неуропсихијатри би ово врло

просто дефинисали. Хистерија +бука = уништавање нервног система.

Наравно, ни ја ову док-торску дефиницију нисам схватао све док

нисам осетио последице, а онда сам изломио све своје плоче и

касете рок-музике. Исту појаву срешћемо и у назови-народној

музици, тако да је треба слично и третирати.

У наредном делу текста приказаћемо вам неке песме ЈУ -

рока чија је основна карактеристика очајавање, очајање. А онда се

вратите и поново прочитајте део текста који описује шта је очајање и

какве су му последице. Надам се да ће вам милостиви Бог отворити

духовне очи и да ћете схватити шта чините слушајући описану

музику.

Када човек велики део свог живота проведе у заблуди и у

лутању, при сусрету са православљем има осећај доживљавања

велике радости. Тако сам ја доживео сусрет са вером својих

праотаца. Исти такав осећај имају и многи млади Америке који

православље упознају данас. Мени је сусрет са православљем

помогао да правилно сагледам свет око себе и правилно дефинишем

све појаве које сам дотад нејасно сагледавао. Успела ми је и анализа

рок - песама коју до тада никако на прави начин нисам могао извести.

Треба пре свега рећи да ниједан рокер не ствара своју

музику, као што је ни ја нисам стварао, из било какве лоше

намере. По Божанском настројењу ка добру сваки човек сматра да

ће његово дело дати добре плодове, али, ако су ти плодови дело

заблуде, и сам плод биће заблуда.

Ово нам најбоље код нас потврђују текстови Дада Топића (група

"Time") који је ову истину схватио и јавно изрекао 1976. године

на албуму „Живот у чизмама с високом петом“.

Живот у чизмама са високом петом

Пол' живота другујем с музиком

дала ми је славу новце водила ме светом

вољели смо обоје све што је пружао тај живот

у чизмама с високом петом

и добио сам највише што он може дати

и љубавник сам био хиљадама жена

и волео их искреношћу светом

а вољеле ме нису јер за њих сам био

само звезда у чизмама с високом петом

Нисам знао да је музика борба

у којој се окрутно откидају главе

у којој свак за себе своју битку бије

у којој чак и лошег ратника побједником славе

Јер било нас је много добрих

у време "Динамита " кад свирали смо

искрено и били сретни

кад за музику смо жртвовали све

а данас су ријетки што

остали су исти и који се нису

јефтино продали

Јер данас су најбољи они што продају

највише плоча

Није важна музика

данас свира гитара да заради што више пара

нема више музичара

данас плаче гитара да заради што више пара

све је мање музичара

Данас више не знам дал волим ил мрзим

тај живот у чизмама са високом петом

Јер кад скинем чизме и вратим се на земљу

где живе обични и мени некад слични људи

Тад позорницу мрзим и тад ми се чини

да је лажно и пролазно то што она нуди

ал иако истину знам

увек заборавим њу

кад засја позорница свјетлом

и тад узмем гитару и

запјевам песму стару о

животу у чизмама са високом петом

Дадо је о рок-музици, као и већина данашњих младих

љубитеља рока, имао сасвим другачију представу док је био непознат

млади музичар и док и сам није озбиљно ушао у воде рока. Али онда

се пред њим указао свет потпуно другачији од онога каквим га је он

замишљао.

Мир, љубав, братство и друге хипи-пароле очигледно су се

окрутно откидале главе, у свету где је новац био (а и данас је) једина

призната вредност. То је рокенрол онакав какав он јесте и типична је

творевина атеистичког света који се одрекао Христа.

Живот без Христа, богоборство или боготражење постају

инспирација многих рок песама. У њима се аутори или опиру истини

или је она једноставно скривена од њих тако да увиђају да непрестано

ударају у некакав невидљиви зид.

Истина пише на зиду (Филм)

Кад би Бог отворио враша раја и рекао ми:

"Хајде момче уђи унутра и одмори се"

Ја бих стао на прагу његовог дома и рекао:

"Чекај, драги, реци мијош само двије-три речи.

Морам нешто да те питам:

"Гдје су моји другови, Гдје је девојка, коју сам љубио,

ја не желим твој рај ако у њему морам бити сам".

Анђеле-чувару, кад дођеш по мене,

морат ћеш имати велика крила

да њима загрлиш читав град,

а ми ћемо сломити твоја бијела крила

и бит ћеш један од нас, само човјек у диму кафеа,

бит ћеш пали анђео.

Сузама опери улице, крвари до јутра и обоји град,

напиши на сваком зиду своје речи као последњи дар:

"Спасит ће нас љубав!"

То је парола дана - истине пише на зиду.

Црвеном бојом као крв истина пише на зиду.

Љубав је појава Божанске природе и тражити љубав ван

Бога исто је као отићи у гвожђару и тражити да купиш хлеба.

Управо таква једна ситуација описана је у претходној песми, као и у

песми групе "Галија".

Да ли постоји пут (Галија)

Да'л постоји нешто друго осим празна и глупа реч?

Да'л постоји још мало наде а и шта би на крају са њом?

Не знам да ли постоји пут, не знам колико кошта човеков

образ,

а и шта би на крају са њим?

Кажу јутра су црвена, кажу почиње најлепши дан

кажу да дошо је крајњи час да се одупрем времену сам

Чудан неки момак, он би да сруши свет.

А и ја сам синоћ био ту и видео сам све

Он носи неку свећу и лута некуд сам

он каже да само истину тражи и шта би на крају са њом?

Баш чудан неким момак, он каже да све је лаж,

пољубио је свога оца у руку, па га пљунуо као гад,

он носи неку свећу и лута некуд сам

он упорно прича да себе тражи,

а и шта би на крају са собом?

Да'л постоји нешшо шшо ши много значи?

Само снови...

не можеш наћи оно што си хтео, само снови...

само снови који живе уместо тебе,

само снови уколико не нађеш нешто боље.

А да ли постији пут,

кажи да ли постоји пут

и да ли верујеш у то?

У ове две песме практично је насликана целокупна

стварност данашњег Бога отпалог човека, тачније речено-његова

трагика. Он у исто време тражи мир, истину и љубав који се налазе

једино у Богу и постижу кроз Бога, али не жели прихватити Бога као

једини пут да се задобије мир, љубав и истина.

Већина нас рокера од своје 15 године скоро све своје

слободно време проводила је са људима који су свирали или слушали

рок-музику. До своје двадесет и неке, о Богу нисам имао никаква

сазнања али сам зато итекако веровао у рокенрол и рецимо у

Ангуса Јанга и ЕЈСИ-ДИСИ. Могао сам отићи било где у тадашњој

Југославији, срести неког музичког истомишљеника и дружити се са

њим као да се читав живот познајемо.

Сви смо се у то време окупљали углавном по

дискотекама, рокотекама појединих факултета, домовима културе

или, у летњим периодима, у парковима уз гитаре и неко алкохолно

пиће. Биле су то го-дине лажних снова и идеолошких неистина на

основу којих смо ми мла-ди наивно сматрали да долазе боља

времена.

Данима смо безбрижно трошили своје време, причајући о

љубави, верности, пићу, музици, путовањима, не знајући ниједну

суштинску истину, сагледавајући живот површно, на основу лажних

обећања која су нам наметана. Ипак, и поред свега, ми смо имали

некакав неодољив утисак среће, заједништва, љубави који се развијао

кроз рок-музику. Било је у свему томе и нежеље-них сцена, бежања

од куће, опијања, туча, лоших оцена, али смо били млади и нисмо

дали да нам било ко помути бар тај пламичак среће који је горео у

нашим срцима.

Господе, па шта ја то радим?

Као и сви млади, понекад смо чинили глупости и наносили

несвесно зло и себи и другима. Тада сам први пут постао свестан Бога.

Кад год би неко од нас нешто лоше учинио лоше би му се и

вратило, а ако би учинио добро враћало би му се добрим. По Божјем

образу, човек је упућен ка чињењу добра, али по склоности греху,

више чинимо лоша дела. Зато човек треба стално да бди над собом и

да се исправља.

Али, док све нисам схватио, ја сам још доста времена

пролазио кроз лавиринте рокенрола и "савременог" начина живота

и мишљења. У љубави смо сви у генерацији доживљавали углавном

промашаје. Једноставно нешто у том савременом погледу на љубав

није ваљало, а шта је то нико од нас није знао. Нико од нас није знао

зашто наше љубави нису трајне, већ су биле као конзерве пива. Кад се

пиво испије и пријатност телесна прође нестајало би и сваке радости

у пиву.

То је, наравно, љубав без Бога. Тада се могло прочитати у

новинама и следеће тврђење неких америчких психолога:"Данашња

деца се од малих ногу уче, а и то им је главни будући задатак, да

буду добри купци потрошачког друштва." И заиста, свуда око нас је

настао систем вредности где су се људи ценили по патикама, одећи,

колима. Ако је неко био духовно пуст као сахарска пустиња умишљао

је да ће светским "крпама" и модом успети да то надокнади.

Нажалост, духовна беда се не лечи на тај начин. Зато су се ти људи

почели издвајати из своје средине бежећи у кафиће и на при-ватне

журке где се скуљало тзв. крем-друштво. То друштво које је живело

у свакојакој заблуди свој процват код нас је доживело појавом NEW

WAVE-а у музици.

Мене тај талас није одвише занимао јер сам већ одавно носио

дугу косу и слушао хеви-метал. Дуге косе су за нас рокере тада биле

некаква паганска божанства. Буквално речено та коса је била наш

идол кога смо несвесно носили на глави. Ошишати косу која је

најчешће допирала скоро до пола леђа било је за многе од нас

слично самоубиству. Данас то можда рзгледа чудно, али уистину је

тако било.

Свако је од рок публике имао неку своју омиљену рок-групу и

знао је буквално сваку реченицу коју је неко од чланова групе

изговорио у неком страном рок-магазину, а коју је наша штампа

објавила.

Ево шта о томе каже Мик Џегер и како се он сналазио у

свему томе:

- Како си ти, после свега, успео да останеш сталожен и

равнотежен?

- Човек или јесте или није сталожен. Трећег нема. Он не

може увек да буде на некој површини која пружа савршену

сигурност. Мора кад-тад дубоко да зарони у живот, илом прилика.

Не може увек да буде сталожен. Сцена и студио умногоме помажу

човеку да се ослобађа својих неуроза. Песма је експлозија свега оног

што се скуни у грлу. И због тога он вришти и урла у песми.

Многе неурозе настају сасвим беспотребно: због неостварених

жеља, због болесних амбиција итд.

Ето због чега људи чезну да постану толико популарни! Чему та

смешна такмичења по топ-листама налик на трку пацова са

чељустима широко отвореним и спремним да гризу? Та неутољива

жеља да им се сви диве, да их обожавају због њихових физичких и

духовних вредности. Све је то врло бизарно и излишно.

Онда наиђе тренутак кад застанеш мало па

помислиш: Господе, па шта ја то радим?!

Све је то ОК - кад имаш 17 година, јер тад још не знаш

много ствари. Желиш само да будеш популаран и да се допаднеш

свим девоја-кама на плажи. Али касније једноставно мораш да

промислиш: због чега људи у ствари јуре за славом.

- Да ли би још једном живео исти живот?

- Не, свакако не....

- Како је дошло до реализовања идеја о снимању плоче

"Захтев његовог сатанског величанства" (Their Satanic Majesties

request)?

- "Било нам је већ досадило оно што смо до тада радили.

Желели смо промену, нешто ново и свеже. Морам признати да

мислим да је ово једна од бољих песама из тог периода."

- Било како било, ти си увек имао неку девојку поред себе.

Шта за тебе значи и једва дужа веза?

- Сматрам да за једног музичара није ни најмање пожељно да

се везује за породицу и кућу. Он за то нема времена. Али, исто тако

мислим да жене играју велику улогу у животу музичара. Ја своју

девојку увек водим са собом, на турнеје и концерте. Једноставно, не

могу да останем дуже времена у кући, као што то чини, на

пример, Дејвид Боуви.

Ово су неке од изјава Мика Џегера и Стоунса. Издвојио сам

их јер их је у то време наша омладина сматрала тачним и реалним.

Докле смо стигли брате Србине!

Докле смо стигли брате Србине!

Kада сам последњи пут, пре неколико година, свирао

на Зајечарској рок-гитаријади, нисам могао

да поверујем призорима које сам тамо видео. Лица омладине која

се скупила на ову, не знам ни ја сам како то назовем манифестацију,

била су празна, сва у грчу и страстима. Из свих тих младих људи

зрачио је невероватни немир, као да су се кретали по ужареном

камењу.

На гитаријади сам срео једног старог рокера, са којим сам

се знао још из студентских дана. Изгледао је исто као некад. Дуга

коса, рокерка, хард-хеви ознаке, каубојке, прстење итд. били су још

увек његов имиџ. Пошто смо се испричали о свему и свачему, упитах

га како он гледа на све ово око нас (гитаријаду).

М.С.: Од свих ових људи (огромна маса људи је била испред

нас) нема десет људи који су овде дошли због музике, нити о

музици ишта озбиљно знају. Сва ова маса људи дошла је овде да

пије, да дува траву, да бесни, да се дрогира, да блудничи. Оне

који се праве снажни чека милиција да им изломи кости и

врати их одакле су и дошли. Од свега овога нико никакве

користи неће имати. Никакве користи нема ни друштво.

Нема је исто као што је нема ни од сабора у Гучи. Све је

ово претворено у саборе разврата и масовног подстицања

неморала.Музичари који овде свирају све то знају и долазе

овде само да "дигну" лову, а мислицији је ово идеална прилика

за прикупљање података о свима онима који јој стварају проблеме.

М.Р.: Па, зашто си онда овде?

М.С.: Ја припадам овом свету и пропадам са њим.

М. Р.: Шта причаш, човече, к'о од брега си одваљен, жени

се, гаји децу, у најбољим си годинама, одлично изгледаш!

М.С.: Не, брате, ја сам пропао начисто! Низашта нисам! Која ће

мене оваквог да прихвати за мужа? Смуцам се по местима Где

се пије, пуши, дува трава и слуша рокенрол. Долазе неке нове

генерације, а ја остајем исти...

За тренутак се окрену и рече: Погледај ове нове девојчице које

су дошле на стадион. Могу отац да им будем. Све оне су већ

спавале са ко зна колико мушкараца. Неке се шминкају, носе

кратке сукње и шорцеве, неке су "дотеране" као даме, а неке

иду скоро голе. Све се оне понашају као предмети, а умишљају

да би мушкарцитребало да их поштују, па чак и да их воле као

такве. Страшно је то што не виде да су од себе створиле мртве

ствари, да им је дух мртав и да их мушкарци и околина једино

и могу доживљавати као мртве ствари. Жалим их јер су жршве

наопаког друшшва, школе и родитељског (не)васпитања. Живе

у свету без љубави...

М.Р.: Ја на то помислих: "Живе у свету без Бога. Зато им је тако

како јесте", али не рекох то већ рекох следеће: "Добро, брате, има и

других девојака!

М.С.: Има, али ја нисам за њих. Такве девојке не можеш

овде срести, ни у дискотекама, ни у кафићима, а ни на улици у

три по поноћи. Такве девојке се стиде, неће да разговарају са

мушкарцима које не познају и са онима којима не могу

веровати. То су девојке које хоће да имају верног мужа и

примерног оца своје деце. Личим ли ти ја на таквог?

М.Р.: Па, што се не промениш? Млад си!

М.С.: Човече! У року сам од дечачких дана, а сад ми је скоро

30 година. Уз рок сам одрастао, проживео пуно година. Знам да

постоји други свет ту, поред мене, знам да то није свет ни

новокомпонованих народњака ни политике, већ чистоте

живота и љубави, по коме су наиш стари живели, али то значи

да све ово треба да напустим. Све ове године практично су биле

заблуда, а ја то себи не могу да признам. Како да то учиним?

М.Р.: Крсти се! Знам да ниси крштен. Иди у цркву, моли се

Богу, а онда ће ти се све само рећи како и шта треба. Онда је настала

кратка пауза у разговору

М.С.: То су ми рекли и неки други људи. Али како ћу ја то

да урадим, кад не знам ништа о вери? Срамота ме да уђем у

цркву.

М.Р. Брате, док год осећаш срамоту и стид добро је. Ближи

си ти Богу и својим прецима него многи што се крстише, а сада их

нема нигде у цркви, чак ни да прецима свећу запале! С тим речима

смо се растали, обојица носећи у себи горчину истине.

Докле смо стигли, брате Србине!

Кроз затворена врата

(из фанзина „Death to the World“, број 8)

Ево младих људи, терет им на плећима

Ево младих људи, о, где ли су били? Куцасмо на двери

Тамних соба адксих, Ушли смо и оне за нама се

Затворише...

Ian Curtis, “Joy Division”

Маја 1980-те песник Иан Куртис, певач групе Joy

Division обесио се у Манчестеру, Енглеска, у својој кући дан пре него

што је требало да крене на своју прву велику турнеју по САД.

Истог дана у држави Вашингтон вулканска планина Св. Јелене

имала је ерупцију, а један млади чивек припремао се за полагање

матуре и за пометњу у коју ће се његов живот ускоро претворити...

Дан након матуре отпутовао сам за Сан Хозе тражећи

скејтерске "Меке" Северне Калифорније. Приликом мојих

претходних излета имао сам први додир са панк сценом Сан

Франциска. Ту, у крчми "Holiday" на Сан Карлос булевару, ошишао

сам се и иостао панкер. Волео сам Пистолсе, Рамоунсе, The Germs, а

успон и пад Дарбија Креша те године били су право надахнуће.

Одраставши у малом граду, био сам млад, невин и наиван.

Одбацио сам репресивни пут који је налагао да идем на колеџ и

добијем посао. Будући осетљив, бол одбачености заменио сам гневом

који је био погонско гориво генерације. Док су моји другови

одлучивали на који колеџ да иду, ја сам био одлучио да живим брзо и

умрем млад. Следеће две године остао сам у малом граду наносећи и

трпећи физичко и ментално малтретирање. Следила је потупна

отуђеност, и почео сам са употребом алкохола и дроге у огромним

количинама, да отупим бол. Нико ме више није могао повредити...

Током честих путовања упознао сам скоро све панкере са

сцене уздуж и попреко западне обале. У јесен 1982. преселио сам се у

Портланд, Орегон, са 40 долара и 40 конзерви супе. Град је био

откровење за мене. Видео сам много младих људу који живе много

животних стилова, и по први пут осетио сам се прихваћеним!

Креативност раног панк покрета беше посртала. Идеје су биле

потпуно раскрштавање са оним на шта смо гледали као на досадне,

сагореле 60-те и 70-те. Више нема рок звезда јер свако може да буде у

бенду. Најгоре је најбоље. А ако смо би-ли негативни, то је била само

реакција на Реганову економију и нуклеарни рат ограничених

размера.

Данак нихилизму: у души, духу и телу

Прихватили смо најбоље од битника 50-тих, из 60-тих zvelvet

Underground, а из 70-их New York Dolls и британски панк покрет, и

пренели то клинцима са улице. Искакање из возова, купање по

сметлиштима и крађа пива били су тек романтични појмови, а

самозадовољавање је било гламуризовано. Нисмо имали довољно

предаха да размислимо о данку који ће нам нихилизам ове врсте

наметнути и на тело и на дух и душу.

Године 1983. неки пријатељ и ја свирали смо у

једном “Industrial” бенду, и имали смо кућу у четврти робних кућа у

североисточном Портланду. Имали смо свирке у подруму сваке

суботе увече. Најбољи бендови из Портланда и Сиетла долазили су

да свирају, ту и тамо и понеки бенд из Сан Франциска и L.A. - ја бих

навратио. The Accused, T.S.O.L. и један бенд у ком су свирали каснији

чланови Guns’n’Roses свирали су ту. И млада и богата девојка

Кортни Лав висила је ту, покушавајући да се спријатељи с неким.

Једне вечери избио је неред у ком су учествовали неки џокови

(посетиоци диско клубова) и панкери, и то баш испред наше куће.

Локални хардкор бенд Poison Idea постављао је опрему за наступ.

Одједном, гаража у којој сам живео букнула је и пламен је сукљао 20-

так метара увис. Кад је ватра захватила главну зграду појурили смо да

спасемо опрему бенда. Једино што сам успео да спасем од

мојих ствари било је буренце пива и скејт. То су биле ваљда једине

важне ствари у мом животу.

Касније 1983. победио сам на Северозападном шампионату

у ветикалном скејтбордингу, досегавши врхунац који више никада

нећу постићи. Као и обично, скејт сам возио пијан - више нисам

могао добро возити трезан. Позван ам да се прикључим

скејтбординг тиму "Jak’s" у Сан Франциску и живео сам тамо остатак

лета. То су били младалачки дани сцене Сан Франциска која је

управо планула.

Панк-рок магазин "Maximmum Rock’n’roll" тек је почео да

излази, а "Thrasher", скејтерски магазин, управо је почињао да добија

на тиражу... Били смо збијених редова, лутајућа гусарска банда и то

су били моји најсрећнији дани...

Вратио сам се на северозапад и отишао у Сиетл да висимо

тамо. Глем покрет био је у пуном сјају. Музика се успоравала, а Курт

Кобејн почињао је да обликује почетке гранџа. Ту сам по први пут

окусио тта значи живот џанкија.

Једне вечери један пријатељ бануо је у стан у коме сам

живео. Он беше провалио у локалну апотеку и украо три кесе пуне

седатива, барбитурата и наркотика. Неколико тренутака касније,

без и примисли о томе шта ја то радим, допустио сам пријатељу да

ми забоде иглу у вену. Топлина је прожела моје тело и на тренутак

сам помислио да сам у рају. Тада сам изгубио свест... Кад сам се

освестио, следећег јутра пријатељ ми је саопштио да је зезнуо ствар

приликом мерења и да сам био овердозирао. Он ме је задржавао

да не паднем у предубок саи и могућу смрт. Дао ми је стотине

пилула - валијума, неких црвених, анти-депресива - и одвео ме на

аутобуску станицу. Наредна недеља ми је сасвим мутна у сећању,

магновење које је завршило тако што сам разбио излог неке

самопослуге да украдем пиво и онесвестио се испред ње. Пробудио

сам се у затвору, убалављеног носа и са осећањем кризе, које ћу тек

добро упознати. Све о чему сам могао дамислим било је како да

набавим још допа...

Почетком 1984. западна обала била је преплављена јефтиним

берклијевским есидом и мексиканским хероином званим Чива, са

високим уделом тара. Свакодневна употреба есида означила је крај

мог "истраживачког периода у употреби дроге, и започео је мој

суноврат према свакодневној употреби Чиве. Портландска полиција

вршила је велику реорганизацију својих редова због неке

корупционашке афере, и није имала никакву контролу над оним

што се дешавало на улицама центра града. Није било ништа

необично видети људе на Коуч Стриту како се фиксају на плочнику,

седећи на хауби аутомобила. Стотине дилера стајало је у низу дуж три блока, продајући своје

производе порт-ландској омладини. Тог лета многи клинци пребрзо су

порасли. Неки нису доживели 1985.

За дрогу од сто до пет стотина долара дневно

Марта 1985., оптерећен овисношћу тешком сто долара дневно,

по први пут сам отишао на лечење. То је био један центар за

лечење наркомана који је припадао "старој школи", који је држала

једна бивша џанки-проститутка из Њујорка, у једном градићу на

орегонској обали.

Мој саветник био је један крупни Италијан, избачен из Паклених

анђела јер је био сувише радикалан за њих. Он је био осуђен на смрт

због низа убистава, а онда је откривено да болује од анеуризма који

га доводи до лудила. Десет година учешћа у програму радне терапије

и трезвено понашање доиели су му помиловање, и допуштено му је да

помаже другима у овом лечилишту. То је био мој први укус благодати.

Нисам могао да купим "Богословље" на ком је заснован овај

дванаестостепени програм лечења, али он ме је уздрмао својим

необичним исповедањем вере и својим "Богом", ког је и сам по први

пут у животу открио. Требало је да и ја понесем то са собом и да се

држим тога као моје више силе.

Након изласка из центра, одселио сам се из града на обалу

и постао сам дрвосеча и сурфер (сурф-јахање на таласима). Но,

недостатак личносног Бога водио ме је ка једној свепрожимајућој

празнини, и до краја лета поново сам био на "игли". Током наредне

године обновио сам своју сто долара дневно тешку овисност, и чак

сам успео да добијем зајам да отворим скејтерску продавницу у

Портланду. То је био мој сан већ неко време, али сам га убрзо

саботирао навукавши се на "бело".Препустио сам ортаку да води

радњу, а ја сам поново отишао на лечење. Скејтерска продавница

била је изузетно успешна (без моје заслуге) и постала је главно место

за излазак у северозападном Портланду.

Иако сам овог пута успео да останем чист осам месеци, и

даље сам се упорно одупирао тој причи о "вишој сили". Живео сам ни

на небу ни земљи и с муком подносио свакодневне анализе мокраће

и саветовања. Кад са се опет вратио игли, то је било брзо. Имао сам

иглу у вени пре него што сам схватио шта се дешава. Мој живот је

тако лепо кренуо, али било је немогуће раскрстити са џанкијем у

мени.

Радио сам неколико месеци, и овај пут моја толеранција била је

енормна. Могао сам узети дозу од неколико стотина долара дневно а

да то нико и не примети на мени. Најзад, кад је здравље почело да

ми се руши, ортак је напустио посао. Рекао ми је да ме воли, али не

може да посматра како убијам себе. Он је био мој најбољи пријатељ

и осећао је јаку кривицу. Клинци који су радили у продавници

поштовали су ме, али су знали да ћу заувек бити џанки и да је хероин

мој живот...

У наредна три месеца, скинуо сам 30 хиљада долара са рачуна

продавнице за подмиривање моје овисности и најзад довео посао до

банкрота. Распродао сам све да вратим дугове и остао без пребијене

паре. Без прихода, а са енормном овисношћу, био сам у невољи.

Почео сам да убризгавам кристални метилат да сузбијам зависност и

завршио инфекцијом. Изгледао сам као губавац са ранама и шугав

по целом телу. Склонио сам се у стан једног пријатеља и прекинуо

да узимам дрогу.

Само хероински овисник зна шта значи интезивни бол кроз који

човек може проћи - грчеви, мучнина, повраћање - тај кошмар

скидања и борбе против овисности. Коначно сам заспао једанаесте

ноћи. Три недеље касније, вратио сам се међу људе, и видећи да ме

се већина пријтеља одрекла, одлучио сам да се вратим у градић из

ког сам дошао.

Породица ми је увек пружала подршку, прихватајући моју ови-

ност онакву каква јесте. Остао сам у њиховој кући шест месеци

покушавајући да се откачим од старог окружења. Међутим, у овом

градићу усред источно-вашингтонске пустиње срео сам неке

усељенике, раднике на фарми који су имали најбољи Чива хероин

из Мексика који сам икада окусио. Данима сам био слуђен, чак сам

крао кредитне картице од мајке да набавим још допа. Одлучио сам да

се вратим у град и започнем коначну трку.

У Портланду сам се спетљао са старим познаником дилером

и једним бившим скинхедом с којим сам био заједно на лечењу. Тај

скин-хед обожавао је ђавола као своју вишу силу, и био је најлуђа

особа коју сам икада знао. Продавао сам хероин на улици за дилера,

држећи -ба-лоне хероина у устима. Ако би полиција покушала да ме

ухапси, прогутао би их, а дрбгу бих добио натраг касније, приликом

вршења нужде. Једног дана три млада Мексиканца заскочила су ме

и притиснула ми нож уз врат. Претили су да ће ме убити ако не

избљујем хероин. Нисам још био сасвим спреман да умрем, те сам се

повиновао. Дилер је био гневан што је изгубио стотине долара, и

оставио ме је да се разболим.

Мој пријатељ скинхед вршио је провалништва и имао је

добар њух да "олади" драгуљарницу. Заједно смо опљачкали 20-30

кућа током наредна четири месеца, ваљајући злато и сребро за

толико потребну готовину. Осећање кривице било је неподношљиво,

али већином пригу-шено захваљујући овисности која је стално висила

у ваздуху. Једног тренутка трошили смо по 500 долара дневно на

хероин, дозу довољну да убије коња. Ја сам намерно узимао све већу

и већу дозу, надајући се да ћу се тако коначно извући из беде.

Случајно сам пао у руке полиције, која нас је јурила већ неколико

месеци.

Лечење на Аљасци

Док сам чекао суђење, подвргнут сам метадонској терапији

и ослобођен уз кауцију. Позвао сам мајку из говорнице и рекао јој да

ћу по свој прилици ићи у окружни, можда чак и кажњенички затвор

на пар година. Пријатељ који је свратио први пут након пет година

утешио ју је и рекао јој за Цркву на Аљасци која би могла да помогне.

Нисам хтео да идем, али нисам имао много избора. Судија је одлучио

да ће се то сматрати за "лечење" и да могу да будем тамо до почетка

суђења.

Предосећајући да ће проћи доста времена пре него што поново

будем у могућности да се "радим" њим, убризгао сам хероин уз

метадон - снажна и опасна комбинација. Мој пријатељ скинхед био

је такође на метадонској терапији, и када је сазнао да опет радим

хероин, ударио ме је тако да ми је покидао усну све до носа. Рекао је да

му је жао, али да му нисам пружио нимало наде. Одвезао ме је у

болницу и вратио се нешто касније са великим фиксом хероина који

смо поделили управо ту, у болничкој соби. Шеснаест убода касније,

изашао сам и спаковао се да кренем на Аљаску...

Предосећајући да бих могао да побегнем, мој отац допутовао

је у Портланд да лети на Аљаску са мном. Замолио сам га да ми

позајми 20 долара. Дао ми је с разумевањем, не питајући зашто. Кад

сам узео своју последњу кесицу, био сам чудно миран. Хвала Богу

што нисам имао више новца, јер бих сигурно овердозирао.

Напустио сам Портланд спаливши све своје мостове темељито...

Вечерњи лет стигао је у Енкориџ а ја сам још увек био урађен.

Задремао сам у колима на путу према братству Православне цркве.

Дали су ми гостинску собу у "Великој кући", повећој згради која је

некада била католички самостан, а сада је средиште заједнице.

Следећег јутра два свештеника дошла су код мог оца и одвели су нас

на доручак. Млађи свештеник био је веома топао и није се гадио ове

олупине човечности која је седела пред њим. Старији свештеник био

је старешина заједнице, и веома необичан човек. Док смо

разговарали за доручком почео сам да кризирам. По последњи пут

сам био у канџама тог ужаса.

Старешина ме је питао много тога о мени: Зашто сам ту? Да ли

сам желео да дођем? Да ли сам икада веровао у Бога? ... Мој отац је

говорио, јер ја нисам био кадар да одговарам. Када сам отишао

одатле тог јутра мислио сам о томе како ми се стварно допао

старешина. Он је био први хришћанин кога сам срео а који је заиста

изгледао живо.

Следећих шест или седам дана нисам излазио из гостинске

собе, јер сам испитивао дубине пакла. Сам у страном месту, нисам

имао чак ни утеху звукова улице да ме умире. Тишина је била

заглушујућа! Једна девојка дошла је и дала ми је мали крст да ми буде

на помоћ. Најзад сам заспао...

Кад сам се пробудио, грозница, грчеви и студен нестали су. Био

је сунчан јесењи дан, а ја сам преживео. Нисам био сигуран да ли

имам још снаге у себи, и помисао о самоубиству прошла ми је кроз

ум. Људи који живе у "Великој кући" добро су се старали о мени -

хранећи ме и правећи ми друштво. Био сам задивљен како су

топли, а ипак нико није покушао да ми говори о Богу, нити да ме

преобраћа.

Током следећа три месеца колико ћу бити овде одлучено је

да ћу радити са кућепазитељем, који је уједно и управник "Велике

куће". Он је био топао човек и радио је вредније од било кога кога

сам упознао. Крајем првог дана рада био сам уморан, а мој ум

почео је да кује планове. Позвао сам мог дилера у Портланду и он је

пристао да ми пошаље поштом мало допа. То ће путовати два дана...

Следеће вечери сви из куће отишли су на хокеј утакмицу. Сам

у дневној соби "Велике куће", посматрао сам лепоту Аљаске.

Потпуно миран, потпуно ведар. Али ипак, овиснички прободи нису

ми дали мира. Тражио сам алкохол али нисам могао наћи ништа.

Свуда у кући иконе Христа и Његових светитеља гледале су у мене.

Осећао сам се као да сам под присмотром...

Изненада, силовит талас страха сручио се на мене. Као да је

десет година страха који никада нисам осетио наишло на мене све

одједном. Осећао сам се сићушан, рањив и сасвим парализован.

Никога није било ту, премда је било близу поноћи. Позвао сам маму,

и подигао је из кревета. Плачући рекао сам јој да желим да умрем, а

она ме је утешила, молећи ме да клекнем и да изговорим молитву са

њом. Спустио сам слушалицу и отрчао из "Велике куће" до цркве.

Пао сам на колена и молио Бога, говорећи "Ако си ту, уклони овај

страх и бол". Подједнако ненадно како је дошао, страх је тако и

отишао. Осећање мира уселило се у мене и лежао сам на поду цркве

дуго. Најзад отишао сам из цркве. Стајао сам у предњем трему,

посматрајући лепоту Христовог дома. Пошто сам био поништен и

поражен, ово је био прави час да ми Бог приступи и да Га послушам.

Почео сам да јецам и по први пут захвалио Богу што ме воли...

***

Моја мајка неколико месеци раније имала је сновиђење у коме је

велика птица тридесет метара широких крила надлетала моју сестру

и њу. Биле су у пољу. Испрва је птица изгледала претеће, али онда се

наднела над њима, штитећи их крилом. Птица је рекла мојој маци да

ће њен син бити добро.

***

Неколико месеци касније, још тужби за провалништво било је

поднето. И ја сам се варатио у Портланд да одем у окружни затвор.

Много пута раније био сам у затвору, али сада сам био Хришћанин и

не слуђен џанком. Страх је био свеприсутан, али је и Божија милост

била увек ту. Био сам искушаван дрогом, али нисам подлегао. Моји

другови из ћелије ругали су се, цепајући странице из Библије, и

мотајући цигаре у њима. Количина подршке споља била је силнма –

свакодневна преписка и посета Православних свештеника. А изнутра,

стално сам осећао Спаситељево присуство. Нове тужбе требало је да

проузрокују две петогодишње казне у Орегонском кажњеничком

затвору.

Када сам ступио у судницу да се суочим са судијом, угледао

сам свештеничке црне одоре. Они су успешно петиционирали у

судијским одајама за моје ослобођење и слање Цркви на Аљасци.

Добио сам условну казну у трајању од пет година и повраћај штете

у износу од 28.000 долара. Ако бих поново учинио криминално дело,

добио бих свих десет година казне. Захвалио сам Богу на Његовим

штедрим и обилним милостима.

На Велику Суботу (уочи Васкрса) 1989. године примљен сам у

Православну Цркву, светотајински очишћен од греха мог

дотадашњег живота. У годинама након тога, остао сам трезвен. Не

помоћу Дванаестостепеног програма, нити модерне психологије,

него удубивши се у предањски оносветски живот Православне

Цркве.

"Рај ме је уздигао када сам га опазио, обогатио ме је када сам

маштао о њему; заборавио сам моје сиротовање јер ме је опио својим

миомирисом" (Св. Јефрем Сирин).

Једино милошћу Господа нашег Исуса Христа, и Његовом

бескрајном љубављу за све човечанство ја сам данас жив.

Захваљујући Светима, чије посредовање нам свакодневно спашава

животе. Ја сам стигао на Аљаску 26. септембра, на дан када наша

Црква слави спомен Светог Јована Еванђелисте, заштитника цркве у

којој сам доживео обраћење. У Светом Писму, Св. Јован се

симболично јавља као орао, исти онај који је утешио моју мајку у

њеном сну. 6. октобар је дан када славимо спомен Светог Апостола

Томе, Сумњичавца. То је и датум мог обраћења, а Тома је и моје име.

Осећам се повезан са овим светитељима, чије молитве су угодне

Богу. Светог Јована, због његове велике љубави према деци, и Светог

Томе, који је сумњао као што многи чине.

Ови светитељи су део родослова "бунтовника" који сеже

до данашњих дана. То су истински радикални људи, чије животе

можемо узети себи за узор, испуњавајући духовни вакуум који нас

мучи данас горе него куга. Можемо следити пут игле и кашичице и

завршити као Џон Тандерс (ex New York Dolls), мртви од овердозе на

поду хотела у Њу Орлиансу. Или мождемо следити пут отуђења и

очајања који је довео до трагичног краја Курта Кобејна, неспособног

да се носи са славом и богаством које му је свет дао. Или можемо

следити пут Крста, који је освештан крвљу мученика и патњама

праведних...

Свети Апостоли Јоване и Томо, молите Бога за нас!

Overdose

Монах Јефрем

Године 1425. један монах је мучен у свом манастиру у Грчкој зато

што је Хришћанин. Лагано је мучен, до смрти, у периоду од годину и

више дана. После мучења његове ране су биле исцељене а онда је

био подвргаван новим и горим мучењима. На крају, погубили су га.

Био је обешен наглавце о дрво у манастирском дворишту, а онда

су га проболи зашиљеном мотком и пекли. Свитрагови његовог

живота и мучеништва били су заборављени све до овог века када се

јавио игуманији женског манастира и испричао јој о свом животу и

патњама. Такође је открио место где су његове мошти сах-рањене и

остале нетрулежне. Ископали су мошти у славу Бога.

Зависник и Светитељ

Неколико година касније један амерички тинејџер рвао се

са сопственим животом. Навелико је узимао дроге (кокаин и

хероин) и брзо је клизао у пропаст. Нити је имао стабилну породицу

нити религиозно васпитање и, мада још увек млад, био је у озбиљној

невољи. Једне ноћи, стар и ружан човек појавио се пред њим и рекао:

"Ја сам твој пријатељ, и желим да уговорим састанак са тобом, да

бисмо се срели". Упутио га је да уђе у кола и вози што брже може

низ одређен пут који је имао оштру окуку, а на крају завоја је била

гола литица. Младић је учинио као што му је речено, ушао је у кола и

возио је путем што је брже могао. Губећи нерве, у последњем

тренутку је успео да притисне кочнице и да се окрене. Стигао је кући

скрхан.

Две ноћи касније, старац се поново појавио и љутито рекао:

"Веома сам разочаран што ниси дошао да се сретнеш са мном. Опет

уђи у своја кола и вози што брже можеш и овога пута не притискај

кочнице". Младић је имао чудно осећање да мора ово да учини. Опет

је сео у кола, возио што је брже могао и овог пута није стао већ је

великом брзином наставио проед литице. Кола су била смрскана,

али, зачудо, он је прошао само са посекотинама, модрицама и

потресом.

Неколико седмица пошто је изашао из болнице, ружни човек

се поново појавио и рекао му: "Бесан сам на тебе што се ниси држао

нашег договора. Ноћас ћеш ме засигурно срести! Стави дуплу дозу

дроге у твоју иглу." Младић се опет осетио примораним да учини ово

и пошто је ушприцао себи ову дозу дошао је у стање коме.

Пребацили су га у болницу; лекари су рекли његовима да вероватно

неће преживети. И ако случајно преживи остаће у полусвесном

стању - вегетативном. Скоро да није било шанси за опоравак.

Међутим, кроз две седмице, младић се пробудио у пуној свести.

Рекао је онима око себе да је видео човека који је изгледао попут

монаха у сјају. Пришао му је и рекао: "Молио сам се за тебе... Бог ти

је дао још једну прилику. Живећеш, али мораш да исправиш свој

живот. Иди у Грчку да посетиш мој гроб и одај хвали Господу за

твоје спасење. Моје име је Јефрем.

Постмодерни Боготражитељ

Са скинхедсима и панкерима

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био

сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром умалој кући у

шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни

крвни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је

сажаљење. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми

размишљам о сажаљењу све док не заплачем.

Када сам патио знао сам да сам жив. Патња ми је била

драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу

волео ме је зато што сам могао да заплачем на његов знак. На сваком

месту нала-зио сам повода за плач. Оплакивао сам пад. Удаљеност од

Бога.

Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет

мрзи. Свет није умео да прашта, а ја нисам марио да ли ће да ме

муче длц обесе или оставе да умрем. Када ми је било деветнасет

година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Одустао

сам, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се

тамо носећи мајицу на којој је писало "Сачувајте веру - катакомбе" и

са песницом на њој,. Нико није хтео да разговара са мном.

Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз

град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио

сам са бескућницима и писао графите где сам стигао. Надимак ми је

био "Монах". Дружио сам се са сваким ко "није имао циљ у овом

свету", углавном са скинхедсима и панкерима. Месецима сам

свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.

Знао сам да припадам негде. Желео сам да будем сам и да

се осећам усамљеним. Желео сам да све оде од мене да бих могао да

слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у

друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста,

сви су ме некако презриво гледали. Одувек сам имао осећај да немам

"кључ". Био сам неприлагођен.

Слушао сам само мали број композиција за виолончело и

Морисеја (The Smits). Мој бенд се звао Монах. Пријатељи су ме

звали "Монах". Желео сам да знам шта та реч заправо значи. С

времена на време сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио

сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више

депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да

нађем запослење. Једина личност која је оставила утисак на мене био

је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам

будизам, хиндуизам и таоизам.

Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете

јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се

обући. (Мат. 6:25).

Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу

улицама као манијак. Био сам очајан. Постојало је нешто важније за

шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет

је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа

властити гроб.

Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве

и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао

сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада

жена прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој

цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да

трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се

помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм

је тражио да учинимнешто што никако нисам могао, па сам отишао.

Наталија

Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да

ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама Источне

Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: "Прочитао

сам је и схватио да је мораш имати."

Та књига се звала "Казивања једног боготражитеља". Немам речи

којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за Ту малену

књигу. Она као да је описивала само небо. Боготражитељ је лутао

Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви.

Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Изгледало ми је као

нестварна прича! Али не, то је била истина. Шта су значиле

те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам

носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.

Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији

нема где главу заклонити. (Мат. 8:20).

Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том

месту. Била је недеља поподне, први септембар 1995. године. Било ми

је дваде-сет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви

светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и

злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од

боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао

мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које

сам одлазио тражећи мир на горњој, западној сграни парка поред

реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.

Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: "Ви

момци кампујете овде?" Одговорили смо да бисмо камповали сваке

ноћи Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови

пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели

да прбведемо ноћ у ље-говом склоништу у месгу које је назвао

'Тунели слободе". Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у

потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све

док нисмо дошли до велике грађевиненалик на кућу. Целим путем

сам наглас говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и

дали су нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.

Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора

налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор

за врата и почели да радимо. Од конопаца смо направили

механизам за пењање и за неколико недеља направили смо себи

место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео

сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.

Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју

тун*ла. Јели смо суве земичке из контејнера у осамдесет трећој

улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко

пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из

контејнера подмиржвалв«ву све наше потребе и чак нас искушавали

да будемо екстраа пљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке,

украсе ж требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дуб

цовима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам

недостојан такве раскоши.

Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је:би-

ло десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус два-

десет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље,

као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је

као оркан завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу иза нас

умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.

Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео.

Пронашао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју

књигу Казивања једног боготражитеља. Знала је за њу. Како је

знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да

покушавам да живим као боготражитељ. Изненадио сам се када ме

је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо

ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао

анђела. Оставила ми је часопис "Смрт за овај свет".

Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је

страшна мећава. Снага ме је издавала. Наталија је отишла на пут на

неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам.

За новогодишњи ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам

"Смрт за овај свет". Било је то као да гледам у огледало. Ко су били

ови монаси? "Ја сам монах", помислих у себи. Примакао сам се свећи

и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу

изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около,

а био ми је тако драгоцен.

Сусрет са руским православљем

Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је не вече-

рњу службу у цркви на Ист Вилиџу. Била је то руска Православна

Црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој

капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника

одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.

Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао

ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам

молио Бога да погледа на моју недостојну молитву и да ми открије

Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам

оглас: "Запослење на Аљасци, зарадите новац." Тај оглас ме је

тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута моћи да

га зарадим. Знајући за моје сиромаштво а и због доброте свога срца,

Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену

торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну

келију.

За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на

броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца

радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати

одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било

поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам

држао Казивања једног боготражитеља, и када бих био исцрпен (а

то је било често) понављао сам: "Господе Исусе Христе, помилуј ме."

У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у

Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анхориџ и док сам ја био

на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над

празницима, Васкрс. Пронашла је малу подвижничу обитељ у

планинама северно од Анхориџа. Позвали су је да остане са њима.

Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не

знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да

будем. Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа "Смрт

за овај свет", а међу многима и онај који сам читао у тунелу и

преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима.

Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној

одежди и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле.

Представио сам се као боготражи-тељ. Пожелео ми је добродошлицу

у замолио ме да ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој

књизи? Нисам могао да говорим, па сам немо захвалио Богу и

заспао.

Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели светог

Сергија. Певало се и сви су говорили "Христос воскресе". У следећих

неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом

доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту

духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним

монасима о којима сам читао у часопису "Смрт за овај свет". Ретко

бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца

уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из

неизрецивог мрака до незалазне све-ости. Ошамућен, поделио сам

са њима оно што ми се дешавало - тунел, књигу Казивања једног

боготражитеља, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на

манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести

праве монахе.

Оно што се на том острву дешавало у мом срцу не може стати

у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина

испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све

око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштри гребени обале,

све је то слуша-ло Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у

својо тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо

да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности

слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од

живота само једну ствар - да ми се опрости. Желео сам да будем

Православни хришћанин.

Монаси су прихватили мене, неприлагођеног човека из њујорш-

ких тунела препуних пацова, отпадак друштва. Док се у малој

цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред живим Богом и

неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се

удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је

као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде

мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге?

Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене

постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране,

више од ма чега на земљи!Желео сам да се крстим. Ускоро ћу

морати напустити ово место, мој дом.

Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку,

оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми

да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!

Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част

светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења

и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је

мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде,

отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:

Блажен је човек коме Господ не урачунава грех и нема

преваре у његовим устима.

Врата се отварају

POST SCRIPTUM за „ДЕЦУ АПОКАЛИПСЕ“

Устани, вичи обноћ; у почетку страже,

проливај срце своје као воду пред Господом, подижи к Њему руке своје за душу

дјеце своје која обамиру од глади на угловима својих улица.

Плач Јеремијин 2:19

По изласку из утробе мајчине прво искуство новорођеног детета

је плач. Тако, још једна душа улази у овај пали свет, и њене

сузе трезвено подсећају на пад човечанства из савршенства у

пропадљивост. Међутим, ово дете је призвано за нешто што

превазилази чак и чудо његовог сопственог рођења; призвано је на

заједништво са Богом, на Светлост, на савршеност.

У овом кукавном времену овај призив је заборављен.

Родитељи више говоре својој деци и њиховом високом позиву, више

их не припремају за овај позив, не моле се да буду сврстани међу

изабране. Тако, многи су звани, али мало је одабраних(Мат. 20:16);

а улице овог света и даље су препуне гладне деце. Данас страдају на

улицама нихилизма, до дна живећи пакленустварност постојања без

Бога и Истине, која је духовна основа модерног друштва.

Истински, они су деца Апокалипсе, прве жртве последње фазе

апостасије (отпадништва) од Христа. Она се могу наћи не само међу

младима на улици, гангстерима и променљивим лицима контра-

културе, већ и међу наизглед нормалном децом за коју је нихилизам

постао мода.

Побуна младих против света данас је распрострањена као

штр је била и шездесетих. Али ако се тако много младих буни

против свет зашто их ова побуна не одведе у вечни живот, преко

Христове Цркве? Одговор је јасан: јер је свет ушао у савремено

хришћанство, а Православне Цркве нису изузетак. Ако млади

уопште сретну Хришћанство; обично срећу лицимерје; и ако неким

чудом уђу у Православну Цркву често у њој наилазе на, иза спољне

"егзотичности", исти досадан, световни дух који су већ сусрели у

америчкој протестантској или католичкој конфесији.

Као што је О. Серафим Роуз - побуњеник против света који је

постао херој и прибежиште за очајну младеж данашњице -једном

записао: "Ја сам лично спознао да су озбиљни млади људи 'уморни'

од Хришћанства управо зато што сматрају да је то 'идеализам' који

лицемерно не живи своје 'идеале'; наравно, они не верују ни

у вечни свет - али зацело знају да ни Хришћани не верују."

Ка хришћанској побуни младих

Хришћанство модерног доба - чак и у свом најпунијем изразу

у Православљу - лишено је своје суштине, јер је Крст Христов

одстрањен. Наше Православље у Америци, укључујући наше

монаштво, постало је сувише рутинерско и самозадовољно: његова

другачија појавност често се користи да придода самосвојан "стил"

нашем световњаштву. Ако је вечни живот и све што Православље

учи заиста истина, где су људи у Америци који умиру за то, који се,

због Христа свега одричу? Где су свети подвижници и јуродиви

Христа ради који су красили Православне земље вековима?

Није чудо што је омладина у очајању: глас Христа распетог не

досеже до њих. Све док Истина за коју вреди умрети остаје

скривена, млађе генерације, које су призване да буду светитељи (Рим.

1:7), и даље ће веровати да им наше пост-Хришћанско друштво

говори да нема апсолутне истине, да нема одговора на питање:

"Зашто?" Живот ће за њих остати бесмислица и самоубиство ће

постати логично решење. Све док врата Царства Небеског затварају

лагодни Хришћани који не улазе на њих (Мат. 23:13), можемо бити

сигурни да ће млади ићи право ка широм отвореним вратима овог

палог света, вратима свихстрасти. Све док светло истинског,

страдалног Хришћанства скривено под одар јер Православни

Хришћани га не живе и не деле са другима, младе ће и даље, као

ноћне лептире, привлачити пламенови пакла, који се њима чине као

нешто што најстварније постоји.

Дошло је време крајње неопходности да се Православље

мисионари младима. Данашњи млади су тако изгубљени да је скоро

сасвим нестало интересовање да се живи Богоугодним животом, а

млади су ти који треба у будућности да обнове истинско

Хришћанство. Ако млади људи губе интересовање за Цркву, онда

каква је наша будућност? Овај пали свет запосео је младе, а самим

тим и нашу будућност. Морамо истргнути младе људе из руку света.

Иначе, уместо да постану наша браћа и сарадници у Христу,

постаће наши мучитељи и убице у наредним данима прогона, попут

младих хулигана које су Лењин и Стаљин некада увежбавали у

садизму да би ставили Хришћане на пробу.

Мада звучи чудно, пружа се истинска прилика да их спасемо

из света иако је њихова затрованост светом скоро поптуна. Данас,

многи млади у свом очајању, постају презасићени светом, и њихова

побуна углавном је усмерена против површности и материјализма

модерног друштва. Пошто се за Православне Хришћане

претпоставља да су у побуни против света, већ имамо заједничку

основу са њима.

"Једно су Хришћани", каже Свети Макарије Велики, "а друго су

љубитељи света; међу њима је велика разлика. "Ако хоћемо да се

приближимо бунтовној младости, онда морамо живети сходно нашем

Хришћанском позиву да будемо побуњеници против света који

трага за удобношћу, задово-љством, новцем, земаљском сигурношћу,

поштовањем и угледним положајем. Морамо бити мртви за свет да

бисмо помогли младим људима који желе да умру. Морамо бити

изроди у свету да би помогли изродима света. Морамо умрети за

себе и почети да живимо за прокажене које је Христос дошао да

спасе.

Истинска хришћанска побуна може бити одговор и

спасење младих данас. Јер док је побуна младих, будући без узрока,

често деструктивна и води људе у дрогирање, промискуитет,

самоосакаћење, самоубиство и коначно у пакао, побуна Хришћана је

градилачка јер, подстиче људе на врлину, племенитост духа и,

коначно, подиже их ка Небу.

Ако погледате у очи ових младих људи, видећете да су још увек

невини и чисти, релативно недодирнути греховима које творе. У

њиховој побуни против модерног друштва, они чак настоје, на

наопак начин, да сачувају своју невиност. За оне старије људе који су

провели велики део својих живота припремајући своје душе за пакао,

има мало наде; али за ове младе људе, још увек има пуно наде да се

могу преокренути у другом правцу и почети да припремају своје

душе за небо. "Деца апокалипсе" је православна мисионарска

заједница која настоји да извуче из трулежи још увек невине душе

пре него што је прекасно, пре него што зло буде имало прилику да

уништи њихове душе, пре него што престану да буду жртве и уместо

тога постану они који траже жртве. Кроз искупљујућу моћ Христа

Распетог, ми настојимо да дамо позитивно усмерење њиховој

патњи и побуни, надахњујући срца да оживе жељом за добрим.

О. Серафим Роуз једном је питао: "Шта млади желе? Многи се

истински не задовољавају потрагом за задовољствима - то је

ескапизам; нити предавањима (мада понеко прикладно предавање

може бити од користи). Младост је пуна идеала и жеље да учини

нешто да служи овим идеалима. Одговор за неког ко жели да ради са

младима и одржи их у Цркви, јесте да им да да нешто раде, нешто

корисно, а у исто време идеалистичко."

Треба да искористимо младалачко надахнуће и

преобразимо њихове страсти, које су раније служиле злу, у

стваралачку силу за службу Господу. Ово је позив на жртвовање, на

спасавање изгубљених у раљама нихилистичке машине модернизма.

У прве две године свог постојања, мисионарска група

"Деца апокалипсе" делује на неколико фронтова: кроз часопис (Death

to the World), књигу ("Youth of Apocalipse"),[1] и кроз преписку са

младима људима из читавог света.

Ми, Православни Хришћани, будући да нам је дата пунота

Истине, тако смо се закључали у наше "коректне" мале групе и

наше сужена интересовања, да смо постали неосетљиви за океан

духовне глади која хара и око нас у душама паћеничке младежи.

Када бисмо само хтели да слушамо, чули бисмо. Док још увек

постоји прилика, и док још увек имамо слободу, ми морамо

откључати и отворити врата Небеског Царства деци апокалипсе.

[1] Код нас изашла у преводу Матеја Арсенијевића, као „Деца Апокалипсе“,

Светигора, Цетиње, 1996.

Позив - Отац Георгије Калчиу

Позив

Дошло је време пријатељу млади да послушаш овај глас, који

те позива. Глас који никада раније ниси чуо или си га можда и чуо,

али га ниси разумео ни послушао!

То је глас Исусов!

Не трај се од изненађења, не чуди се изразом неверице,

пријатељу мој млади! Глас који те позива није глас мртваца, него

глас Васкрслога! Он те не позива са дна историје, но ти се јавља из

дубине твога бића. Речи овде написане и изговорее происходе из

дубина, које ти сам не познајеш. Ти си се можда стидео или

плашио да сиђеш на дно себе самога да би их открио. Ти си можда

веровао да се у теби крије дивља звер, гробница нагона из које

искрсавају језиве сабласти страсти и ниси видео своје лице анђела, а

ти јеси анђео! Ако ти то до сада нико није рекао, Исус ти каже и

сведочанство је Његово истнито, јер се лаж не нађе у устима

Његовим никада.

Шта знаш о Исусу Христу, пријатељу мој млади?

Ако знаш само оно што си научио у школи, теи су онда са

злобном намером ускратили истину, једину која би могла да те

учини слободним.

Шта знаш о Цркви Христовој?

Ако се све што знаш своди само на Ђордана Бруна, о којем су

ти говорили у такозваном атеистичко-научном образовању, ти си

онда нечовечно лишен светлости истинске културе, зрачења

духовности, која је јемство твоје људске слободе.

Где си чуо пријатељу ове речи: „Љубите непријатеље своје,

благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас

мрзе“ (Мт. 5:44).

Ако их никада ниси чуо, ко ти их је и са којим то правом

ускратиио? Ко ти је ускратио да сазнап да постоји један бољи пут,

праведнији и једноставнији од тога на којем се слепо губиш у

садашњем часу? Ко ти је покрио очи да би те спречио да видиш

чудесни огањ љубави проповедане и проживљене Исусом, у

његовим крајњим последиоцама?

Видео сам твоју мајку, тако благу, очију пуних суза, видео сам

твога оца, лица отврдлог од туге, и схватио сам да се томе ниси

научио од њих.

Где си се онда научио? Напрегни свој слух и послушај позив

Исусов, позив Цркве Његове. Споља ће твоје безумно насилништво

бити кажњено судом и затвором, у коме ће твоја душа, изнутра,

неизлечиво пропасти.

Посматрао сам те са болом пред судовима где је твоје понашање

попримило размере ужаса. Видео сам те устрашеног, или циничног,

или пуног изазовне дрскости, и сва та твоја држања указивала су ми

да се налазиш на самој ивици понора. И питао сам се још једном: ко је

крив за твоје пропадање?

Дођи у Цркву Христову!

Само овде наћи ћеш утеху за своје опустошено биће. Једино у

Њеним недрима наћи ћеш сигурност. Јер, само ћеш у Цркви чути

глас Исусов да ту благо говори: "Сине мој, греси су ти опроштени,

јер си много пострадао. Сада си у добром здрављу, зато иди и

више не греши!" Нико ти никада није рекао такве речи, али их сада

чујеш.

Говорили су ти о класној мржњи, о мржњи у политици,

о мржњи, опет о вазда о мржњи. Реч љубав ти је изгледала страном,

али сада ти Црква Хрисгова показује бољи пут, пут љубави. Ти си до

данас био роб својих нагона. Твоје тело је било само просто оруђе

њиховог испољавања. А сада можеш да чујеш тај глас, глас Исуса који

ти говори кроз уста Свога апостола: "Не знате да сте храм

Божији и да Дух Божијег обитава у вама?" (I Кор. 3,16).

Говорили су ти да потичеш од мајмуна, да си дивља звер

која треба да буде дресирана, а сада дознајеш запрепашћујућу

новост: ти си храм Божији и у теби обитава Дух Божији!

Опоменут си на своје дос-тојансгво метафизичког људског бића,

подигнут си из понора у које те је бацило погрешно образовање и

васпитање које си примио. Оно те је удаљило од твога свештеног

призвања - да будеш храм у коме треба да обитава Бог.

Позивамо те на чистоту. Ако ниси заборавио реч савест, ако је

у теби остало још нечег од чиста детета, ти се нећеш опирати томе

позиву.

Дођи у Цркву Христову! Дођи да би научио шта су незлобивост и

чистота, шта благост и љубав! Ту ћеш сазнати који је твој циљ у

свету, који је смисао свеколиког нашег постојања.

На своје велико запрепашћење сазнаћеш да се наш живот

не завршава смрћу но васкрсењем; научићеш да свеколико наше

постојање стреми ка Христу и да је овај свет без Христа само празан

тренутак у којем господари ништавило!

И задобићш Наду. И та Нада учиниће те снажним.

И задобићеш Веру. И та вера ће те спасти.

И задобићеш Љубав. И та Љубав ће те учинити добростивим.

Ето прве поруке коју ти Исус упућује у метежу овога света, кроз

ковитлаце страсти против којих те нико није научио да се бориш,

пријатељу мој млади!

Ето, прве поруке који ти Исус упућује кроз отвореност твојих

чежњи за незлобивошћу, којом Дух веје на тебе с времена на време!

Исус те тражи, Исус те је нашао!