Odakle potiče rak ?

Brošura je nastala na građi istraživanja saradnika Centra ’’Noosfera’’ Arkadija Petrova i Igora Arepjeva. To je sumiranje njihovog zajedničkog iskustva i dostignuća u stvaranju nove nauke – kosmopsihobiologije. Petrov Arkadij Kosmopsihobiologija. Korekcija zdravlja kod onkoloških oboljenja, Moskva, Kultura, 2004. Obim onkoloških oboljenja u svetu je u porastu, pretvorivši se, u suštini, u pravu epidemiju raka. Tradicionalna medicina (hirurgija, zračne terapije, hemoterpije) očigledno ne može sa njim da izađe na kraj. Iz ove brošure čitalac će saznati da se rak može pobediti samo ako postoji svest da mehanizam pojave ove strašne bolesti ima informacioni karakter, rak nastaje anomalijama našeg socijalnog i ličnog postojanja, deformacijom čovekove svesti. Zbog toga je najefikasniji metod borbe protiv raka bioinformaciona tehnologija, koja omogućuje da se putem upravljane vidovitosti otkrije i odstrani iz organizma izvor bolesti – negativna informacija. Odakle potiče rak ?

Oktobra prošle godine u knjizi V.J. i T.S. Tihoplava ’’Harmonija haosa’’ objavljena je glava iz nove knjige Rudiđera Talge i Torvalda Detlefsena ’’Bolest kao put. Značaj i namena bolesti’’ Bila je to 14. glava knjige ’’Rak’’ . Ta glava nam se činila toliko značajnom da čemo je navesti u celini.

’’Da bi se shvatiilo šta je rak ipak je neophodno naučiti da se misli po principu analogije. Treba shvatiti tu činjenicu da svaka pojava koju mi izdvajamo i definišemo kao celo (jedinstvo među jedinstvom) deo je, s jedne strane, drugoga, velikog celog; a s druge strane, - sastoji se od mnoštva manjih celih jedinica. Na primer, šuma (čovek ju je izdvojio kao nešto celo) deo je velikog celog (predela) i sastoji se od drveća (celo nižeg nivoa). Isto se odnosi i na samo drvo. Ono je deo šume i sastoji se od stabla, korena i krune. Ispada da je stablo u odnosu na drvo isto kao i samo drvo u odnosu na šumu, ili šuma u odnosu na predeo. Čovek je deo čovečanstva. Istovremeno, on se sastoji od organa koji su, sa svoje strane, deo čoveka i sastoje se od ćelija, koje su opet delovi organa. Čovečanstvo očekuje od pojedinačnog čoveka da će se on, prema mogućnostima, ponašati tako kako je najprobitačnije za očuvanje i razvoj čovečanstva u celini. Čovek, pak, od svojih organa očekuje da će oni raditi tako kako je najprobitačnije po njega. Organ očekuje od ćelija da će one obavljati svoj posao onako kako je potrebno za očuvanje toga organa

Po pravilu, sistem mirno reaguje na nestajanje jedne male jedinice. Ali postoji određena granica preko koje postojanje sistema može da bude narušeno.

Tako, na primer, država može mirno da preživi činjenicu da izvestan broj njenih građana ne radi, ponaša se asocijalno ili istupa protiv postojećeg poretka stvari. Međutim, porast grupa asocijalnih elemenata u određenom trenutku postaje opasan: dovodi se u pitanje samo postojanje države kao sistema. Izvesno vreme biće pokušaja da se država zaštiti, ali, mogućno je, da od ovoga ne bude ništa i raspadanje države biće rešeno. Najperspektivnije sredstvo zaštite jeste blagovremeno angažovanje građana koji su ’’ispali’’ iz sistema. Za ovo je potrebno da se stvore privlačne mogućnosti rada na ostvarenju opštih ciljeva. Ali, država obično nasilno guši ili eliminiše one koji drukčije misle, i time samo ubrzava približavanje haosa. Sa stanovišta države do haosa dolazi ne zbog gušenja onih koji drukčije misle nego zbog činjenice da oni postoje.

Država zahteva poslušnike, grupa buntovnika želi slobodu da bi u praksi ostvarila svoje ideje. Može se razumeti opravdanost zahteva obeju strana, ali realizovati i jedne i druge interese , bez određenih žrtava, nije mogućno.

Smisao naših razmatranja niukoliko nije vezan za pokušaje stvaranja nove socijalne teorije. Mi jednostavno pokušavamo da objasnimo šta se dešava u slučaju kada se oboli od raka - sve veći broj ćelija organizma menja svoje ponašanje, i aktivno se množeći, otpočinju proces koji se ne završava sam po sebi, već zbog potpunog nestajanja prehrambenog tla. Ćelije raka ne dolaze spolja, kao, na primer, virusi, bakterije ili toksini. To su ćelije koje su do izvesnog vremena vredno služile za dobro organa, i samim tim za dobro celog organizma. Njihov zadatak je bio da podržavaju život. ’’Stanovište’’ ćelija se naglo menja, one gube svoje ranije ’’životne orijentire’’. Kod njih se pojavljuju sopstvene ideje koje one počinju da aktivno implementiraju u praksi, odrekavši se od članstva u savezu ćelija, čiji je cilj bio – dobrobit organa. Haotično delovanje (podela) širi se veoma brzo, pritom se narušavaju sve morfološke granice (infiltracija), svuda se pojavljuju ’’tačke oslonca’’ tih ćelija (metastaza). One koriste ostale ćelije za ishranu. Porast i povećanje ćelija raka odvija se tako brzo da snabdevanje putem krvnih sudova nije više u stanju da zadovolji njihove potrebe. Zbog toga ćelije raka prelaze od disanja kiseonika na primitivniju formu – vrenje. Disanje zavisi od zajednice (razmena), a vrenje svaka ćelija može da ostvari pojedinačno. Brzo razmnožavanje ćelija raka bliži se kraju kada one bukvalno izgrizu čoveka koga su koristile za ishranu. Dolazi do deficita hrane, i one bivaju poražene. Ali do tada njihovo delovanje je bilo vrlo uspešno. Zašto se ćelije raka tako ponašaju? Ustvari, njihova motivacija je sasvim razumljiva. Ranije je ćelija raka bila jedna od mnogih, obavljajući dosadan rad ’’za nekog drugog’’. Dugo vremena ona je tako i postupala. Ali, jednog lepog dana organizam joj je odjednom izgubio svoju privlačnost, jer je postao prepreka njenom individualnom razvitku.Kao deo mnogoćelijskog bića ćelija je bila smrtna i neslobodna. Jednoćelijsko biće je slobodno i nezavisno, ono može da radi šta želi i može da postane besmrtno za račun neograničenog razmnožavanja: zar se možemo čuditi što se ćelija odjednom prisetila svoje ranije slobode i vratila svom pojedinačnom bitisanju ? Ona odbacuje raniju zajednicu da bi zadovoljila sopstvene interese i želi da ostvari sopstvenu slobodu. Ćelija raka primenjuje pogrešnu konepciju slobode i besmrtnosti. Greška se sastoji u ovom, reklo bi se stoprocentno uspešnom procesu, postaje vidljiva isuviše kasno, kada više nema sumnje da korišćenje drugih ćelija kao hrane znači i sopstveni kraj.

Prirodno, čoveku nije po volji što mora da žrtvuje svoj život radi života ćelije raka, ali i ćelija (koja još nije zaražena rakom) bez naročitog oduševljenja žrtvovala je svoj život da bi čovek živeo. Argumenti ćelije isto su toliko validni kao i argumenti čoveka, ali oni imaju različiti ugao gledanja. Oboje žele da žive i ostvare svoje predstave o slobodi i da zaštite sopstvene interese. Svako je spreman da u ovom cilju žrtvuje život onog drugog. Dešava se isto ono kao i u našem primeru sa državom. Država želi da živi i da realzuje sopstvenu predstavu. Država pokušava da žrtvuje buntovnike. Ako u tome ne uspe, revolucionari žrtvuju državu. Ni jedni ni drugi ne vode računa o interesima suparnika. Čovek operiše, zrači i truje ćelije raka sve dotle dok je u stanju da to čini. Ali ako pobede one - čovek postaje žrtva. To je ona drevna dilema u prirodi: hoćeš li ti pojesti mene ili ću ja pojesti tebe ? Naravno, čovek vidi i besperspektivnost ponašanja ćelije raka, i njenu nedalekovidost Ali, da li je svestan da ponašajući se tako on pokušava da obezbedi svoj opstanak pomoću te same koncepcije raka? Ovde je ključ razumevanja karaktera oboljenja od raka. Nije slučajno što se rak u naše vreme tako naglo širi. Mi se neumorno borimo protiv njega, ali do sada bezuspešno. U formi raka mi preživljavamo samo ono što postoji u nama samim. Oboljenja od raka – to je karakteristično obeležje našeg doba i pogleda na svet. Mi činimo sve što možemo da bismo realizovali potrebu za nezadrživim širenjem sopstvenih interesa. U političkom, ekonomskom, religioznom i privatnom životu ljudi pokušavaju da slede samo sopstvene interese , ne obraćajući pažnju na ’’morfološke’’ granice, razmeštajući gde god je to mogućno tačke oslonca svojih interesa (metastaza) . Za ljude postoje samo sopstvene predstave i ciljevi, sve ostalo oni pokušavaju da da stave u svoju službu (princip parazita). Mi koristimo u društvenom životu iste argumente kao i ćelije raka! Naš rast se odigrava tako da snabdevnje hranom ozbiljno zaostaje. Pomoću komunikativnih sistema mi možemo da obuhvatimo ceo svet, ali nikad nećemo naći vremena da se družimo sa susedima ili sa suprugom. Tokom mnogih decenija mi koristimo okruženje kao prehrambenu sredinu, a onda sa čuđenjem konstatujemo da je smrt izvora hrane i naša sopstvena smrt. Slepilo i nedalekovidost savremenog čoveka ne zaostaje za slepilom i nedalekovidošću ćelije raka. Da li ljudi imaju pravo da se žale na rak? Jer to je ogledalo nas samih - ono nam pokazuje naše ponašanje, naše argumente, i…kraj puta. Kod ljudi nastaje rak zbog toga što su oni sami rak. Njega ne treba pobeđivati nego shvatiti. A shvatiti ga treba zbog toga da bismo naučili da shvatamo sami sebe. To je naša velika šansa da otkrijemo slaba mesta one koncepcije koju i ljudi, i rak koriste kao opštu sliku sveta. Rak u protivstavljanju sebe društvu doživljava fijasko. On sledi samo princip ’’ili-ili’’ i štiti svoj život koji ne zavisi od okruženja. On ne poseduje sposobnost osmišljavanja velikog sveobuhvatnog jedinstva. To nerazumevanje je karakteristično i za čoveka i za oboljenja od raka: što više ograničava svoj Ego tim brže on gubi osećanje celine čiji je deo. Kod Ega se pojavljuje iluzija da je on sposoban da učini nešto ’’pojedinačno’’. Ali jedan – u istoj meri označava ’’jedan sa svima’’ kao i ’’odvojen od ostalih’’. Čovek gubi vezu sa izvorima bitisanja do te mere da ograničava svoje ’’Ja’’. Ego pokušava da zadovolji svoje potrebe i diktira čoveku put, smatrajući pravilnim i korisnim samo ono što doprinosi njegovom daljem oslobađanju i ispoljavanju. Ono se plaši mogućnosti da ’’postane jedno sa svim suštastvenim’’ zato što to predodređuje njegovu smrt. Pristojno, inteligentno i argumentovano Ego brani svoje postojanje, koristeći najpamenitje teorije i najpoštenije namere iza kojih se skriva Zakon džungle : ’’najvažnije je – preživeti’’. Eto tako se u našm životu pojavljuju ciljevi bez ciljeva. Smatrati da je progres cilj besmisleno je, zato što je on beskonačan. Cilj može da se sastoji samo u preobražaju nečega, a ne u nastavljanju

nečega što i tako postoji. Zatvorenik teško da će smatrati svojim ciljem premeštanje u konforniji zatvor, jer je njegov cilj – sloboda, jer sloboda je – kvalitativno novo stanje. Ako je cilj jedinstvo sa svim bićima to je takođe prelaz na kvalitetno novi nivo bitisanja. Jedinstvo je nedostižno utoliko ukoliko mu se kao žrtva prinese sopstveno ’’Ja’’. Dok ono postoji i dok postoji njemu polarno ’’sve ostalo’’ , ’’preporod duha’’ dotle će prethoditi smrt tog samog ništavnog ’’Ja’’. Islamski sufist Rumi sjajno je ovo razotkrio u sledećoj priči: Neki čovek priđe vratima svoje voljene devojke i pokuca. - Ko je tamo ? – začuo se glas. - Ja sam – odgovori mladić. - Ovde nema mesta za tebe. – vrata ostadoše zatvorena. Posle godinu dana usamljenosti i lišavanja čovek se vrati i pokuca ponovo. I opet glas upita: - Ko je tamo ? - To si ti – odgovori čovek, i njega pustiše da uđe. Dok naše ’’Ja’’ teži večnom životu mi ćemo trpeti poraze isto tako kao ćelije raka. Ćelije raka se razlikuju od obično uvećane ocene svoga Ego. Jezgro ćelije odgovara mozgu. U ćeliji raka raste značaj jezgra, i ono počinje da se povećava. Menjanje jezgra odgovara predominaciji egocentričnog mišljenja. Ćelija raka žudi za besmrtnošću i nalazi ga u podeli i ekspanziji. Ni rak, ni čovek ne shvataju da brkajući formu i sadržinu traže život tamo gde ga nema i ne može ga biti – u materiji. Isus je govorio: ’’Pokušavajući da sačuva život čovek ga gubi’’ Da bi se dobio sadržaj mora se žrtvovati forma. Drugim rečima ’’Ja’’ treba da umre da bismo se mi mogli preporoditi u suštastvenom, koje nema posebno biće, zbog toga što je obuhvatilo sve. Ovde, najzad, gubi smisao pitanje : ’’Ja ili neko drugi?’’. Većina ljudi trpi neuspeh, kako na ezoteričnom tako i na religioznom putu, pokušavajući da umetnu svoje ’’Ja’’ u cilj oslobađanja i prosvetljivanja. Retko ko uopšte vodi računa o tome da ’’Ja’’ sa kojim oni sebe poistovećuju, ne može da bude ni svetlo, ni spaseno. Velika dela uvek su vezana sa smrću Ega, Mi ne možemo da se oslobdimo ’’Ja’’, ali možemo da ga oslobodimo od njega, onda ćemo i sami steći slobodu. Najčešće je sa ovim vezan strah da će se prekinuti samo postojanje. Ali on govori samo o tome kako malo mi o sebi znamo. A upravo se ovde i krije mogućnost da se reši problem raka! Samo kada obuzdamo našu težnju ka ograničavananju i kada naučimo da otvaramo i oslobađamo moći ćemo da postanemo deo celoga i da preuzmemo odgovornost za njega. Onda ćemo shvatiti da je opšte dobro – i naše dobro, zato što smo mi njegov deo, sjedinjeni sa svim suštastvenim. Svaka ćelija sadrži genetički kod svog organizma – ona samo treba da shvati da je ona – u svemu! Setite se: ’’Mikrokosmos je sličan Makrokosmosu’’ Ćelije raka smatraju da postoji spoljni svet, odvojen od njih, i često neprijateljski nastrojen prema njima. Mi takođe u to verujemo i ta vera nosi u sebi smrt. Protivotrov može da bude samo ljubav. Ljubav je sposobna da izleči, zato što uči da se otvaraju granice i da se u sebe pusti drugi

da bi sa njim postali jedna celina. Ako jedan čovek voli drugoga, on se prema njemu odnosi kao prema sebi samom. Ako čovek voli životinje on ih neće smatrati izvorom hrane. Nije ovde reč o ‘’dobrim delima’’ i ne o ‘’ljubavi porema životinjama’’, već o stanju svesti, kada se čovek oseća delom opšte zajednice. * Ljubav savlađuje sve granice i barijere. * U ljubavi se sjedinjuju i prepliću suprotnosti. * Ljubav – to je sjedinjavanje sa svim bićima, ona se širi i ne zaustavlja se ni pred čim. * Ljubav se ne boji smrti, jer ljubav je – sam život.

Onaj ko ne oseća takvu ljubav podvrgava se opasnosti jer se njegova ljubav može spustiti na

somatski nivo i pokušati da svoje zakone realizuje u obliku raka. * Ćelije raka takođe prevladavaju sve granice i barijere, negirajući individualnost organa i šire, ne zaustavljajući se ni pred čim (metastaza). * Ćelije raka se takođe ne plaše smrti.

Rak demonstrira deformisanu ljubav, svodeći je na materijalni nivo. Savršenstvo i jedinstvo mogu biti realizovani samo u svesti, ali ne na nivou materije, zato što je materija senka svesti. U polarnom svetu ljubav vodi zastoju, a u svetu jedinstva – slobodnim tokovima. Rak – to je simptom nepravilno shvaćene ljubavi. A simbol istinske ljubavi – to je srce. Srce je jedini čovečiji organ koji je za rak nedostupan! Veoma značajna informacija. Ako u navedenom tekstu ima nešto sa čim se ne slažemo to su samo pojedinosti. Rak ipak ponekad dolazi u organizam spolja – u vidu virusa, infekcije, informacije. U tom slučaju on traži neutralnu ćeliju , traži oslabljeni organ, povređen i s nekim nedostatkom. Organizam pita:’’Svoj – ili tuđi?’’. Pitanje je energetsko, hemijsko, informaciono. Rak izračunava parametre zdrave ćelije i prilagođava joj se. Zatim putem receptora ulazi u ćeliju, u jezgro i stvara se DNK, deformiše normiranu informaciju (onaj čuveni 25. kadar) i dovodi do mutacije – pušta u krv po malom i velikom krugu krvotoka svoje mutirane ćelije. Otpočinje otvorena borba, bitka, Armagedon. I u toj borbi po pravilu imunološki sistem se iscrpljuje. Na kraju u poraženom organu ostaje bez nadzora i mirno se razvija. Nadalje – sa njim nema pomirenja. Može odjednom da ubije, može postepeno.

Ali ovo je pre pojedinačna primedba. Teško je ne saglasiti se sa najvažnijim: teško je ozdraviti prostor našeg življenja, a da se ne izleči čovek. I obrnuto. Zato što je prostor – projekcija svesti u oblasti percepcije. Drugim rečima: kakvo je mišljenje takva je i stvarnost. Svaki organ, svaka ćelija u svesti predstvalja odraz. Najpre – percepcija, zatim odraz. A ako se u svesti začnu nekakve negativne misli (zavist, mržnja, netrpeljivost, korupcione šeme, zločinačke

zamisli itd.) one će stvarati deformacije kako u percepciji tako i u odrazu. U snovima to se obično javlja kako preventiva u vidu zmajeva, paukova, vukova i drugih neprijatnih stvorenja. A svest sve ovo odražava na nivou ćelija. Tako se čovekova svest postepeno pretvara u kraljevstvo krivih ogledala. I biće veoma čudno ako se u organizmu takve individue posle izvesnog vremena ne pojavi najpre na energetskom, a zatim i na somatičnom nivou nekakva patologija. Iako je mogućno da takve anomalije dođu spolja, putem kolektivne svesti. Jer mi nismo izolovani jedni od drugih i osim lične odgovornosti za svoje postupke imamo još i kolektivnu odgovornost za ono što se dešava u porodici, u zemlji, u ljudskom društvu u celini. Ako se unaokolo umnožavaju anomalni ljudi sa bolesnom psihom, uobraziljom, ciljevima – onda se nemojte čuditi što se i u našem organizmu umnožavaju patologije i anomalije – bolesna društvena svest neminovno čini obolelim i vaše fizičko telo. Ako želite da živite dugo i da ne bolujete – menjajte društveni život i njegove ciljeve. Razotkrivajte patološke zatvorene sisteme državnog postojanja, uspostavljajte veze sa onim organizacijama i ljudima koji teže pozitivnom razvoju.Ćelije raka u organizmu ne priznaju zamenicu ’’mi’’, one znaju samo dva slova azbuke - slova ’’Ja’’. Slova ’’Ja’’ sama po sebi nisu loša. Ali od njih treba da poteku iste takve veze prema drugim sličnim slovima. A upravo: Ja = Ja i zajedno – to smo Mi. Dok ne dođe do poistovećivanja mi – to su svi, a svi – to je sve.Neko je veoma obazrivo početkom veka pomislio kako se izbaviti od slova ’’ё’’ koje je vodilo jedinstvu, koje je vodilo ka Jedinstvenom. Zar nije vreme da izgubljeno slovo ponovo vratimo u našu azbuku ? Kolektivna svest putem masovne informacije utuvljuju svakom čoveku misao: rak je neizlečiv, AIDS je neizlečiv i slično. A u čoveku, u jezgru svake ćelije postoji program besmrtnog življenja. A on o tome ništa ne zna, o tome mu niko ništa ne govori. Stvoren je zatvoreni sistem. U zatvorenom sistemu je drugi zakon termodinamike - neporeciva istina. A ako vi razgrnete zatvoreni sistem: rodio se, živeo, umro – onda ćete videti da se iza slova ’’Ja’’ nalazi još jedno isto takvo slovo. I ako ih sjedinimo dobićemo novu zamenicu sa širim značenjem – Mi. I u tom novom sistemu drugi zakon termodinamike ne deluje . Ja ili Ja – ILIJA. Mi SAMI STVARAMO ONO U ČEMU ŽIVIMO Danas mnogi ljudi razmišljaju o tome kako je uređen svet, kako je uređen čovek. I naravno, na putu samospoznaje vredi pomenuti prošlost. Citiraćemo reči biblijskog cara Solomona – veoma surove: ’’Ako ne poznaješ sebe idi tragom svoga stada’’. Ili, drugim rečima, idi putem stoke. Zato što nerazumno i smrtno treba da ide tragom prethodnog. Ali ako se čovek uzdigne duhom do svoje besmrtne duše onda će se bolest povući i on će biti nalik na svog Tvorca. Jer svako sam odlučuje o tome koju će od dve mogućnostri izabrati, koje je pre nekoliko stotina godina tako dalekovido zapazio Erazmo Roterdamski: ’’Da ti nije dato telo ti bi bio božanstvo, da u tebi nema uma ti bi bio stoka’’. U to vreme on još nije znao da je mogućno i treće: uskladiti besmrtan sadržaj sa kožnom odećom i kroz to usklađivanje učiniti je takođe besmrtnom. Zašto je car Solomon tako žestoko rekao: ’’Upoznajte sebe ili se vratite na put stoke’’? Mi dolazimo na ovaj svet da steknemo iskustvo i znanje, mi učimo da bismo se izbavili od neslobode, koju stvaramo sami, zato što nepravilno vidimo svet. I nije slučajno što je Hristos, pre nego što je pristupio izlečenju, pitao one koji su ga molili za pomoć: ’’ Veruješ li?’’. To nije bilo retorično pitanje, to je bio deo tehnologije izlečenja od bolesti. Jer onaj koji veruje već je na

putu istine, on dozvoljava svojom svešću da se može izlečiti ne samo uz pomoć lekara i lekova, već i uz pomoć reči. Ali to je tek prvi korak. Dobro je kada čovek može sam sebe da izleči. Nažalost, većina onih koji dolaze kod nas na pitanje ’Veruješ li’’ nisu mogli da odgovore pozitivno. U njihovoj svesti mi čitamo nešto drugo -’’ne verujem, ali se nadam’’. I svejedno mi radimo i sa takvima, pokušavamo da im pomognemo. I pre svega naša pomoć se sastoji u tome što mi dajemo ljudima znanja koja dobijamo direktno od Tvorca. Jer uzroci mnogih bolesti su slični – to su događaji, misli, postupci, ili to što smo učinili s drugim ljudima, sa prirodom, sa svojom ili tuđom zemljom. Sami stvaramo realnost u kojoj živimo. Zašto je tako važno verovati i shvatati da su psihosomatski uticaji temeljni ne samo za stanje našeg zdravlja, već i za stvaranje sveta u celini ? Zato što je svet zaista stvoren voljom i mišlju Tvorca. A mi – deca njegova, stvoreni smo na podobiju njegova lika. Zar niste primetili da neka vaša strasna želja pre ili kasije bude ostvarena. Zato je tako popularna dečja pesmica ’’Ako se dugo pomučiš nešto ćeš od toga i da dobiješ’’. Hajde sa uzmemo neki primer iz svakodnevnog života. Žive susedi. Jedan misli: neka se razboliš! I sused počinje da boluje. Kod njega kao da je nastao film oko prostora njegovog bitisanja. Odnosi se zaoštravaju – u odnosima dolazi do kristalizacije, stadijum stakla. Susedi ne razgovaraju – između njih već postoji granica, zid. Treba razgovarati. Ako se pravilno porazgovara zid će se srušiti. Kako da se ne prisetimo stihova Varlama Šalomova: Zovi, zovi noćnu tamu i tama će doći. Pozavidi bratu svome i brat će ti umreti. Nekada mi je ova misao izgledala kao isuviše pravolinijska. A sada je jasno da je Varlam Tihonovič osetio vasionske zakonitosti! Ali nastavimo čas i razvijmo postojeće analogije u odnosu na onkološke bolesti. Rak je stakleni tvrdi odraz, koji ima u drugom planu povredu tkiva. Iz staklenog odraza uklanjamo atome. Staklo postaje pokretno i meko. Postalo je elastično kao film. On se može ukloniti. U meki film unosimo istinsku informaciju o izlečenju čoveka. On se skuplja i ćelijski nivo se pokreće, ćelije rastu. Šta više, rastu na osnovu tog filma. Ponovimo – u početku su bile ćelije, zatim film, zatim se on kristalizovao. Uklonili smo kristalizaciju, obnovli film. Iz filma je dobijena normalna ćelija. Ali ako nema takvog psihofizičkog uticaja, onda se po pravili izmenjena ćelija kreće po tkivnoj osnovi, po krvi, po kapilarnom sistemu, i obično se zaustavlja tamo gde postoje takozvane ćelije-odvodi ili ćelije – izvori. Na tim mestima je energetika najviša. Ona je ta koja privlači novostvorenu parazitsku strukturu. Na sledećoj etapi pored ’’odvoda’’ (one se crne boje) dolazi do učvršćivanju prema tipu tumora. A pored ’’izvora’’ (one su bele boje) naprotiv vrši se razrivanje tkiva. U tom slučaju

informaciona struktura se menja, kao i molekularna struktura ćelija koje okružuju oboleli sektor. Zatim se pokreću jezgra ćelija i informacione veze se narušavaju. Njihovo ukrštanje provocira dalji razvoj tumora. Dijagnostiku treba raditi kako sa tačaka ’’ulaska’’ , tako i sa tačaka ’’izlaska’’. Informacija i sa jedne i sa druge strane treba da se podudara. Na tačkama ulaska informacija je jedna, na tačkama izlaska - druga. između njih postoji tačka gde se može dobiti istinita informacija. Kada vi svojom svešću uđete u nju onda će se svest onoga koga dijagnosticirate otvoriti. Bilo koju tačku ulaska ili izlaska možete da razvijete u geometrijsku figuru i pogledati njene površine – da li su iskošene ili ravne. Narušena geomterija je takođe signal o deformaciji ćelijskog nivoa. Taj proces je veoma dobro opisao Grigorij Petrovič Grabovoj. Informaciono –geometrijski parametri najbolje je ispravljati putem sferične normirane figure. Informaciono-geometrijski parametri odstupaju od kanona u slučaju kada dolazi do rušenja ili gubitka jedne od tačaka unutarćelijskog oslonca. \\ Znak, simbol, kod - to je jezik desne strane mozga. Forme su vezane za simbole. Da bi se preobrazovala bolest – treba je lišiti forme. Lišavajući bolest forme lišavamo je mogućnosti da parazitizira u našoj svesti i u našem telu. A simbol raka je zmija. A njena forma na energetskom nivou je - razlivena crna ili braon mrlja, isti onaj parametar ’’razlivene logike’’. Eto zašto je u našem Ministarstvu zdravlja takva nevolja: oni za svakog čoveka otvaraju istoriju bilesti, a ne istoriju zdravlja. Kodiraju masu ljudi na bolest beskrajnu. I simbol njihove pomoći ljudima je zmija, koja obavija čašu života i truje svojim otrovom vodu života. Vrlo je značajna čijenica da se u mnogim zemljama već shvata snaga informacionog kodiranja i preduzimaju se preventivne mere na državnom nivou. Na primer, u Engleskoj tablice upozorenja u autobusima ’’Nema izlaza’’ zamenjene su tablicama ’’Izlaz je pored’’. Vrlo značajna akcija, zar ne ? Još jednom ponavljamo; prostranstvo – to je živa materija. Životna sredina čoveka – psihofizična je i u relaciji je sa neurolivističkim kodiranjem kako individualno, tako i putem kolektivne svesti. U ovom radu daćemo konkretne bioinformacione tehnologije korekcije zdravlja kod onkoloških oboljenja, ali najpre hajde da proširimo naše shvatanje o ovoj malo poznatoj oblasti nauke. Kako mi u našoj konkretnoj praksi pomažemo ljudima.? Putem svesti. Mi se nikog ne dotičemo rukom, ne dajemo tablete, ne dajemo injekcije, a čovek biva izlečen. Znači, misao može da bude spasilačka. I zaista, ima li o čemu da se razmišlja ? Šta je pre našeg psihofizičkog uticaja činilo podelu između zdravlja i nezdravlja, života i smrti. Linija. Ta linija je svest, ona je i membrana ćelije, ona je krug ako se izvije. Linija je odredila forme i postala tvrda. Pojavile su se razmere. Postale su jasne, - svi su videli da je to rak. Treba

ukloniti te razmere, obim, preći liniju, a zatim u ćeliju. Znači od zdrave ćelije dobili smo najpre rak. A sada obrnutim redom spasavamo. Čovek ima dušu, duh, svest. Ali u njemu je i dobro i zlo. On može i prvo i drugo da umnožava. A pritom ne zna šta je to stvaranje. Materija je vidljiva i nevidljiva. Čovek je deo strukture forme. Njegova svest, kada dostigne određeni nivo razvoja, počinje da stvara sve po demiurškim zakonima koji postoje u Carstvu Nebeskom. Tj. on prenosi demiurgu taj prostor i to materijalno prostranstvo i tim samim ono materijalno prostranstvo koje je bilo najnepovoljnije sada postaje najperspektivnije. Ako dođe do sjedinjavanja ispoljena materija je sada u funkciji dopune običnim čovekovim sposobnostima i stvara demiurške mogućnosi. Prema tome, postoje dve varijante. Prva je da se ćelija može deliti i širiti život. Druga je da ćelija može biti uništena, ako se ljudi ne probude i oslobode od zla i deformisane svesti. Jedan proces i drugi proces. Hajde da shvatimo globalni smisao Tvorca. Otac je stvorio ovde, na zemlji, svoj lik kao mehanizam preobražaja. Ako čoveka posmatramo u celini on predstavlja granicu vidljivu i nevidljivu. I ispada da ono što je nevidljivo tek treba da se ispolji. Generalizujući, može se reći da je nematerijalno prostranstvo naučna ustanova stvaranja sveta. Tamo se rađaju ideje, projekti. A na Zemlji – proizvodnja, radionica, fabrika gde se realizuje velika ideja Tvorca. U detaljima je razrađuju i realizuju oni koji mu pomažu. Njihov alat je duša, duh, svest. A stvaranje – to je prauzrok impulsa. Prauzrok realnosti, koja se izražava u reakciji svesti. Delovanje svesti se dešifruje preko duha i duše, i obrnuto – duh, duša, svest. Proces se organizuje od tri sastavna impulsa, koji se javljaju u realnosti i obavljaju etapno obnavljanje organizma ili čak njegovo vaskrsavanje. Individualna realnost, u obliku odraza u ogledalu, vezana je za celokupnu realnost. Povezanost - to je konstrukcija koju je stvorio Tvorac, gde je svuda njegov lik, njegova misao. I svaka konstrukcija, i svaka povezanost, koje god se takneš, ima milione sopstvenih veza, milione varijanata sopstvenog razvoja. Isto se ponavlja i na Zemlji, i u čoveku. Ceo organizam, svaki organ stvoreni su da žive. Svaka veza, koju mi obnavljamo, odmah se uključuje u rad, kao i ceo svet, i čoveka je mogućno vaskrsnuti, obnoviti svaki organ njegov – trenutno. Potrebno je samo videti sve veze, kako čoveka tako i sveta. To su neodvojivi delovi. Kao što čoveka razmatramo u njegovoj celovitosti, tako i svet treba razmatrati u celini. Ponavljamo: u svakoj ćeliji postoji osnova . To su veze. Svaka ćelija je povezana sa drugom, to su veze. Čovek je povezan sa Vasionom – to su veze. Hajde da pogledamo u kakvoj je to vezi, na primer, sa onkologijom, kada se ona pojavljuje kroz informaciju koja odražava unutrašnji proces. Eto, na primer, čovek je oboleo, on ima negde unutra hroničnu upalu. Čovek može da živi, ništa posebno ne oseća, ali ta zona stvara otpor za one ćelije koje gravitiraju prema njoj. One žive, neprekidno se boreći za svoj život. I u jednom trenutkuu toj masi ćelija, koje se nalaze u nepovoljnim uslovima pojavljuju se ćelije - egoisti, one najlukavije. One izmišljaju mehanizam kako da izađu iz te, za njih nepovoljne, sredine. One počinju da se autonomno razmnožavaju,

one misle samo o sebi. One se lišavaju receptora koji regulišu brzinu njihovog razmnožavanja. Prvo što se događa sa ćelijama koje idu putem pretvaranja u ćelije raka: gubitak nekih receptora. Ovo je scenario bilo koje revolucije ili ustanka, ukoliko bi se pravila analogija sa socijalnim procesima. U organizmu različiti organi obavljaju različite poslove. Postoje prljavi poslovi, na primer, u crevima. Ali oni su neophodni. Bez tog rada organizam bi nastradao zajedno sa crevima. Ali, ćelije u crevima su nezadovoljne svojim statusom. One ne žele da ga poboljšaju, na primer, putem evolucije, samousavršavanja, samoobrazovanja. One žele da imaju sve odjednom i odmah. Upravo na tom nezadovoljstvu se grade negativnosti. One obmanjuju ćelije i porobljavaju ih. Nikome nije bolje. Na protiv - svima je sve gore. Svaka ćelija ima status – status slobode. Ali on podrazumeva da će ćelija raditi na stvaranju organizma. O tome u DNK postoji dvostruki zapis. Ako ćelija odluči da joj status slobode nije potreban, ona, po pravilu i pod uticajem spoljnog informacionog delovanja, briše odgovarajuću zapis i postupa kako sama želi. Tada ona odista nema receptore. Ona bi želela podsvesno da nešto promeni, ali ona više ne čuje šta se zbiva, i ne vidi. Deluje samostalno. Ona ne želi da čuje o Bogu, o svojoj odgovornosti. Kao da je gluva i slepa istovremeno. To je već poseban rod ćelija koja će kasnije još i dalje mutirati. Zbog toga jer su se one počele da razmnožavaju na jednom mestu, to još nije zloćudni tumor, to može biti običan tumor. A već u sledećoj etapi, kada ta ćelija dobije mogućnost da se razmnožava u okruženju sasvim drukčijih ćelija , tada eto nevolje. Kako mi tradicionalno vidimo takvu nevolju? Kada se unutra vrši razmnožavanje mi najpre kvalifikujemo tumor kao dobroćudni, a kad počne da se pojavljuje spolja kao zloćudni. U toj fazi svoje degradacije, kako u šali kaže jedan poznati biolog, on je već izgubio izvestan broj spoljnih antena, koje su hvatale signale, i on je već zaživeo među drugim ćelijama, njemu potpuno tuđih. Još nije izgubio sve svoje profesionalne navike, kao i profesionalnu odgovornost i kaže: ’’Meni je važno da funkcioniše krvotok, a ja ću se razmnožavati sam’’. A sada opet sa mikronivoa pređimo na spoljašnji svet, socijalni. Pomoću vidovitosti jasno se može saznati da je resurs rada ćelijskog jezgra predviđen za hiljadu godina! To jest, rad normalne ćelije predviđen je za hiljadu godinu, kao minimum! To je, u suštini, večiti pokretač. Jer energija ćelije se može dopuniti, a njeno telo obnoviti. Naravno, treba razumeti da se sličan besmrtni režim postojanja mora obezbediti određenim uslovima boravka u VEČNOSTI. Zašto se događa obrnuto ? Zašto mi, umesto beskrajnih milenijuma tako loše i kratko živimo? Zbog nepravilne orijenatcije naše svesti, zbog egocentrizma. Čovek misli samo na sebe i trudi se da zahvati sve samo za sebe. Izvesno vreme uspeva u tome. Nekad čak veoma dugo s obzirom na čovekov vek. Kad bi ljudi znali koliko će zbog toga kasnije morati da plate, zbog svoje težnje da žive samo za sebe, samo u svoje ime! Sličnu analogiju lako je naći. Šta radi čovek kad nešto počinje da ga boli? Misli kako da se izbavi od te napasti. Dobro je ako do radikalnih mera ne dođe ili ako bezumlje poludelih ćelija samo ne dovede do legalnog ishoda. Ljudi- egoisti, koji žive samo za sebe, - to i jesu ćelije raka vasionskog organizma. Hajde da pogledamo kako se možemo boriti protiv ovih parazitskih struktura.

Ćelija raka razlikuje se od zdravih po tome što je u njenom jezgru slomljena struktura razuma. To jest, ona nepravilno misli, a prema tome i funkcioniše. Kako narod kaže, kod nje nisu svi kod kuće, ili ode krov, a ona nije uspela da ga stigne. Avaj, takva ćelija nije u stanju da stvara, ona je u stanju samo da parazitizira na onome što su drugi stvorili. Pati od egoizma. Poznata životna slika, zar ne? Zato takva ćelija usisava energiju u sebe. A pored ima još dosta neutralnih ćelija za koje kažu: ni naše, ni vaše. Elektorat. Ćelija raka koristi njihovu neutralnost. Privlače ih k sebi i lome spiralu svesti. Šta u tom slučaju treba deliti? Resekciju, kako postupa ordoksna medicina, hemoterapiju? Odmah ću reći: to je put od lošeg prema još gorem. Igor Vasiljevič Arepjev i ja postupamo drukčije. Zalazimo u ćeliju raka, od koje počinje sva ova ujdurma. Unutrašnji deo jezgra je crn, tvrd kao kamen. Čak je neprijatno i gledati, a kamoli raditi. Ali mora se raditi. Izravnjavamo spiralu, odstranjujemo fragmente, ako ih ima. Uništavamo informaciju oboljenja, unosimo informaciju zdravlja i harmoničnog razvoja. Unutrašnja površina ćelijksog jezgra počinje da se crveni, da oživljava. To već nije rak, već dobroćudni tumor. Nadalje biće jednostavnije: dve, tri korekcije i čovek je zdrav. Stotine ljudi je dolazilo k nama obolelih od raka i većini od njih smo uspeli da pomognemo. Grigorij Petrovič Grabovoj takođe radi – daje informaciju da nema raka. On nam je pokazao kako radi - iz duše prenosi normu u svest i takvu informaciju da nema raka opet se iz svesti prenosi u dušu. To jest jedan pokret je iznos, drugi pokret je unos. On to čini putem osmice, putem hromozoma. Obavio je tri radnje. On je gledao kroz svest.Tu su sve tačke informacije. Kroz tačku dospeo je do prostranstva informacije. Učinio je jedan pokret, uzeo je. Išao je u pravcu kazaljke na satu. Kroz tačku je ušao u svest, ušao je u dušu. Ušao je u tkivo gde je neoperabelni rak. Uzeo je kroz dušu informaciju o NORMI. Izneo je tačku u kojoj je prethodno koncentrisao normiranu informaciju. Došlo je do prerade strukture svesti, matrice. Ukloniuo je patologiju na ćelijskom nivou.

Može se deliti i na drugi način.Vidimo obolele ćelije – one su crne, izokrenute kao slovo Б na američkom dolaru. Takvi izdanci na informacionom nivou su simboli raka. Oni zahvataju jezgro, i počinje razrastanje i podela ćelija. Pomoću svesti daje se impuls. Čovek treba da obnovi svoju strukturu svesti. Formira se paket znanja. I shvatanje da je on slobodan, da poseduje sopstvenu svest. Sve se prenosi u matricu. Poruka se sažima u tačku i prelazi u konturu. Rak je kao lepak, lepi se za sve što dodirne. i on je kao žele. Ne može se reći: istorodna ili neistorodna masa . Čak i ne znamo kako da je definišemo. Lepljivi šljam – eto kako ćemo ga opisati. Sam rak ima nogice – pipke. Pipci stvaraju deo DNK i ubacuju nekakvo đubre direktno u jezgro. Najvažnije je nigde ne ostavljati pipke ili njihove delove. Jer inače će se bolest ponoviti. Svojstvo ćelije raka je takvo da ako ostavite makar mrvicu od nje – ona će se obnoviti i dalje rasti. Znači, sliku treba uvećati. Ali evo nevolje – povećavaš je i odjednom dolazi vam san na oči. Hipnotiše vas. I boje se odmah menjaju. Ali, ima li nešto iza boja? Ako opet odemo na nivo informacije onda vidimo trougao. To je svest. Svest uzrokuje boje. Na primer, žuta, crvena, siva. Rak je crven, braon, ljubičast, crn.

Zašto takav efekt? Pogledali smo ogledalo odraza i videli drukčije boje. Videli smo svest: u tako velikom kvadratu prostranstva takav, mali, mali trougao. Treba fokusirati. To vam je kao far, svetlost velika iz njega, a lampica sasvim mala. Lampa ima svoj odraz koja rasipa svetlost na veliku površinu. Takav efekat je i sa rakom, i bilo kojom drugom bolešću. Optika. Znači, mi vidimo boje.Ko je tu glavni želeli bismo da znamo? Ali to je sada pitanje ne boje, već lampice. Ko je povećao oboljenje? Boje – to je deseta stvar. Povećala ju je jedna oblast svesti koja se koncentrisala u jednoj tački. Tačka se ispoljila kroz bubreg, limfosistem, žučnu kesu, štitnu žlezdu, ženske organe, muške organe itd. Oblast svesti je došla do izražaja. Zato što su unutar ćelije - ogledalca (tečni kristali), ekrani svesti. Evo veze sa organima: oblast svesti projektuje tačku koja ide preko štitne žlezde. A dalje – u pitanju je odraz. Znači, u oblasti svesti postoji negativna tačka koja odražava problem na štitnoj žlezdi i dalje prema vezama. Misli izlaze, čovek ih je imao kao nepravilne, negativne. To je – prvo. A što se tiče boje i energoje to je drugostepeno. Zašto? Zato što nije uzrok u energiji, nego u odrazu svesti. Ako se uđe u jezgro ćelije onda će tu negativnu informaciju (koju je virus kao 25-ti kadar uneo u DNK) putem sistema replikacije, on vrteti u krug kao ringišpil. A ćelije raka po krugu se umnožavaju, umnožavaju, umnožavaju – sabijaju se u neki organ. Posle izvesnog vremena – totalna narkoza i operacija. Razni ljudi jedan isti trougao svesti vide na različit način. Ispada da neki ljudi, kao prvo, uopšte ništa ne vide, iako sebe nazivaju ekstrasensima, magima i čarobnjacima. Drugi vide, ali putem odraza. Zalaze u ćeliju - membrana, kao ogledalo, na zidovima postoji odraz. Odraz kristala u jezgru. Milioni varijanata. i kako se prema ovome odrediti? A ako, na primer, onaj koga dijagnosticiraju sam ima predstavu o uzroku bolesti, misli da su ga urekli i na greh naveli, i čak zna ko je to uradio, onda će ekstrasens, koji putem odraza posmatra svest, odmah i sam to videti. Mišljenja će se podudariti, ali situacija jedva da će od toga biti bolja. Takav ekstrasens vidi veoma veliki broj odraza. Veoma veliki broj. i treba razabrati koji je od njih tačan. Intuicija će biti od male pomoći, ali pitanje i dalje ostaje. Postoji treća varijanta, iz koje sve proizlazi. Može se stvoriti normalna ćelija. Ali, opet, kada se stvara ćelija – odjednom se uspostavljaju veze sveta. Samo stvori informaciju – ona će se odmah odraziti. Može da se stvara i horizontalno, i vertikalno. Ako gledaš pravo, pojavlje se kvadrat. Ako gledaš sa strane – pojavljuje se kocka. Šta je potrebno? Potrebno je stvarati tačku – ćelijsko jezgro (ove tačke dubliraju jedni druge) i u nju unositi informaciju. Eto. Uneo si normiranu informaciju, izlečenje. A postoji još i upravljanje. To je novi moment – zađite u sferu upravljanja i tamo se odmah vidi – odrazi u ogledalu, veze sveta. Unutar našeg tela vodi se neprekidni i surovi rat protiv virusa, bakterija, protiv svakih opasnih pojava, i rak sve manje reaguje na standardnu terapiju organizma. Najduža se borba vodi protiv onkoloških oboljenja. Izmenjene ćelije. One su prepune metastazom.To su kao odresci, kao vlakna od kojih ide projekcija, forma. I forma opet umnožava onkologiju. Ona pliva po krvi, prelazi u bubreg, na primer. Tamo postoji cela hemijska fabrika. A druge normalne ćelije se ne vide. Zašto? Zato što se tamo boja promenila, sve je zatamnjeno. Sve je već negativno reprogramirano. Smisao reprogramiranja je da se obavi izvođenje organa iz proizvodnje. Rak tako i čini. To jest, zahvata liniju organizacije hemjskih procesa: (pluća, bubrezi, jetra, pankreas, polni organi, štitna žlezda,

želudac). Zašto on ima takve mogućnosti? Zato što je ljudska svest izopačena. Ljudi stvaraju hemijsko oružje, nuklearno oružje, a ono što je stvoreno putem naučne ustanove odražava se na organizmu. Ko bi mogao pomisliti da je to uzajamno povezano? Ispada da čak ako oružje leži u skladištu - ono svejedno ubija. Zato što ono odražava izvestan nivo kolektivne svesti čovečanstva. Kakav pismeni (obrazovan) rak! Tako i jeste. Ljudi stvaraju nepravilne međusobne odnose. A u organizmu postoji cela proizvodnja koja odražava spoljne društvene procese. Evo u čemu je stvar. Čovek – to je svetski faktor. Ako čovek sve stvara on je dužan, štaviše obavezan je, da sebi stvara prekrasan život. Uslov je jednostavan – ne stvaraj sebi đubre, koje će tebe samog pogubiti. Ali, mi proizvodimo nuklearno oružje, hemijsko oružje, mi činimo podlostii, gadosti, umesto da pomognemo čoveku. A sve se odražava i sve se vraća opet nama. Mi sami stvaramo svet, u kome ginemo. Mi gubimo dah od svega toga. Od ove zlobe, od ove mržnje, od ovih groznih misli. Hteli bismo da zagrabimo više, da nekoga zavrnemo, da nekoga obmanemo, da nešto ščepamo. I sve se to kasnije ljudima vraća. Što su prljavije naše misli, time je snažniji intelekt raka, AIDS-a i drugih lidera mračnog sveta. Ako se povrati harmonija u svest ljudi – svet će biti prekrasan. Kako se izbaviti od raka?

U informacionom prostranstvu sve je izgrađeno na geometriji i matematici. I još na reči. Znak, simbol, kod, forma. A forma raka na energetskom planu je – tamna, razlivena mrlja, a na informacionom – šestougao. A simbol raka je – zmija. Hermes je svoje žezlo obavijao tim zmijama, što je značilo upravljanje životom i smrću. Kada su zmije na poruci – to su hromozomi, ali upravljani spolja, programi života. Kada skliznu sa njega dolazi do rušenja života - rak. Forma je vezana za simbole. Simbol zmije meni se lično ne sviđa. Meni se uopšte ne sviđa kada neko nekoga nečemu primorava putem straha. Ne može se ozdraviti prostor ne izlečivši čoveka. Ovde je sve uzajamno povezano. A zar se može ozdraviti strahom ? Šestougaonik – to je forma silicijuma. Cela Zemlja je ustvari od samog silicijuma. To je sredina našeg obitavanja. A jezgro ćelije ima u informacionim prostoru formu petougaonika. Kod raka ono što je spoljašnje teži da postane unutrašnje. To je nepravilno. U svemu postoji zakonito mesto i pokušaj da se zauzme tuđa pozicija dovodi do nevolje. Čovek zauzima pozu: ’’Ne treba očekivati mislost od prirode.’’ To priroda počinje da prihvata čoveka kao infekciju i izbacuje svojim šestouglovima jezgra čovekovih ćelija, izazivajućiu orgnizmu onkološke procese. Harmonija – evo ključne reči za besmrtnu egzistenciju. Adekvatno ponašanje čoveka u prirodi i prirode u čoveku. U ovakvoj varijanti oni ne uništavaju jedan drugog, već mogu, udruživši snage, da dostignu vrhove evolucije koju je Tvorac zamislio. Tada se može dostići ne samo proširena svest, već istinska svest – onog zrna kojim se gradi svet. I svetovi će početi da sagledavaju istinu da se veliko gradi od malog, a malo postaje veliko. I nema jednog bez drugoga, i ne treba da ga bude. Realnost se javlja u sredini. Postoji severni i južni pol. A između njih se prostire realnost, Zemlja. Tehnologiju Oca ponavlja sve što je on stvorio. Reakciju destrukcije smenjuje reakcija

sinteze. To se upravo sada, u naše doba, odigrava. Da bi u svetu postojao život Otac je dao delić sebe. I sada, dostigavši određen nivo, mi vraćamo Ocu sebe, postajući delić njega samoga, deo celine. To je realnost! Iako neki pokušavaju da stvore sopstvenu realnost, izmišljaju – tehnogenu civilizaciju ili magiju. Opet čudesna zemlja. Uđi u nju pa ćeš lutati milijardu godina sa svima ko sledi vođe. Ne harmonija, već nečija predominacija. Mi vidimo formu prostora, - vreme u sebi sadrži meru prostranstva – svest. Besmisleno je da prostranstvo postoji bez svesti, zato što je bez nje sve prazno. Sve postoji zbog svesti. Oblasti svesti – to su granice osvešćivanja. Ono se razvija putem duše i duha. Ono raste. Kao što ćelije rastu. Počinju da dišu zato što postoji dubina, visina, širina, obim. A sada ćemo se vratiti osnovnoj temi. Ćim u ćeliju zapadne onkologija, ona počinje da se nadima, deli, i stvara se još jedna ćelija, ali sa smenjenim jezgrom, pa još jedna. I evo, ako uzmemo stvaranje pankreasa, evo njegovog repa, njegove glave, na glavi mnogo izmenjenih ćelija, koje su razrušile pravilnu formu. U ranoj fazi to se ne može dijagnostikovati aparatom, operacija se takođe ne može učiniti, zato što se sve veoma brzo završava, nekada pre operacije, češće posle operacije. Mi, nažalost, u osnovi imamo posla sa zapuštenim stadijumom oboljenja. Kada ni zračenje nije pomoglo, ni hemija, ni operacija ili tablete, na ćelijskim membranama su se pojavile deformacije, i u jezgru takođe, one su odjednom vrlo vidljive. Zato ne treba ništa pitati. Na samoj ćeliji vidi se sve. To je mutacija, tj. DNK iz patološke ćelije izlazi i preoblikuje se. U mutiranom jezgru ostaju četiri niti, znači takva DNK je jači od hemije ili nekakvog zračenja. Zašto se ove niti obrazuju? One se organizuju pod uticajem hemije. Prave jednu hemiju, drugu, treću. I ako ćovek preživi bolest se razvija, mutira, prelazi u novu, veoma stabilnu fazu svoga postojanja. I taj stabilniji tip raka počinje da se širi na druge ljude, na celo čovečanstvo. Ma šta radili – zračenje, hemija – sve je uzalud, šta više postaje užasno ako se sve rešava na nivou some. Bolest postaje stabilna, jaka. Počinje, u suštini, epidemija raka. Novi oblik zahvata druge ljude. Sama ta tvorevina nastala je od dobrih i zdravih ćelija, ali koje su već zahvaćene mutiranjem, kod njih je već zamenjeno jezgro, iz jezgra se izvlaiči lanac DNK koji se preobražava. Tačnije, stvara se onaj 25. kadar, o kome se tako mnogo govori na televiziji. I mi ovde ne postižemo očekivani efekat, ako ne normiramo po drugom lancu DNK urušavanje sektora hromozoma. Ali ako smo mi ipak uspeli da neutrališemo ćelije raka, ostaci se ubacuju u krv u obliku loptica ili granula. Ali najvažnije je da se ovaj momenat ne propusti – jer te granule su ono što je ostalo od obolelih ćelija, one kao da su obavijene malim mikroskopskim organizmima. One se mogu otkriti u analizi krvi. I takođe sve treba počistiti. Za ovo se mogu moblisati limfociti iz slezine. Ako se, na primer, putem vidovidosti i psihofizičkog uticaja otklone ćelije raka iz organizma onda se iz izlečenih ćelija može izdvojiti određeni gen, koji će izaći napolje, tj. na vrh jezgra, stvoriće osvetljenost i mrežu. Tj. usmeriće jednu ćeliju i druge ćelije u napad na ćelije raka. Mi možemo jone magnijuma i kalcijuma da unesemo u lizosom, a možemo i da izlečene ćelije usmerimo na borbu. I mi pratimo to što se dogodilo na nivou optičke percepcije. Gen ćelije raka svetli spolja, i ta ćelija postaje različita u sistemu raspoznavanja. U tom slučaju će imunološki sistem sam da uguši gen raka u automatskom režimu. Eto zašto je to važno raditi na vreme, a ne kada lekari

počnu da primenjuju hemiju, zračenje i otrovne tablete. Hajde da razmotrimo još jedan aspekt oboljenja. Kada bolest prodre u jezgro ćelije ona urušava lanac DNK, zahvata bilo koji njen sektor i izlazi kroz unutrašnjin proces u spoljašnji svet. Tj. iz ćelije bolest izlazi u organizam, a iz organizma – van njegovih granica. Tim samim čovek, koji je okovan bolešću u svom razvoju, luči bolest u spoljašnju – društvenu dinamiku, koja se ispoljava u havarijama, ekološkim katastrofama, ratovima, terorizmu, diktaturi i sličnim anomalijama našeg bitisanja. Iz ovoga sledi: bolest jednog čoveka nije isključivo njegova lična stvar, to je stvar svih nas, naše lične i društvene svesti. Koreni bolesti su – u prošlosti, a ona se trudi da razraste i u budućnosti. Gorki će biti plodovi ako ona u tome uspe. I teško će se doći do izlečenja ako se čovek bude lečio u delovima. Sve zajedno treba lečiti – i bubreg i svest, krv i duh, srce i dušu. I nikako drukčije. I mi razaznajemo ovu povezanost, izučavamo je, primenjujemo izučavanje u praksi. I vrlo smo zahvalni onima koji nam pomažu da sjedinimo tradicionalna konzervativna znanja sa novim, tačnije dobrim starim zaboravljenim znanjima, koja, u suštini, nikad nisu zastarela, zato što spadaju u kategoriju istinitih i večnih, tj. prvobitnih. Ovde bih hteo da učinim jednu digresiju. Dobili smo na sajtu saopštenje: ’’Zaporoški lekari – onkolozi izjavljuju da mehanizam pojave raka nosi informacioni karakter, a lečiti ovu bolest mogućno je ne samo tradicionalno, pomoću hemoteraprije, već i informacionim metodama’’. Naravno, s jedne strane pronađen je bicikl. A s druge strane, gde su ga pronašli? U samom centru ortodoksije. Zato je to i pohvalno. Na preskonferenciji u Kijevu lekar-onkolog Anatolij Šugajlo, pozivjući se na rezuiltate istraživanja, naveo je kao razlog pojave tumora raka, to što se neke ćelije raka dele i sazrevaju u toku 18 sati, dok je zaštitni mehanizam čoveka podoban za 24-časovni ciklus. Usled ubrzanog razvoja ćelija raka, u momentu kada nju organizam ’’proverava’’, sa površine te ćelije nestaje informacija, koja omogućuje da se ta ćelija kvalifikuje kao ’’ćelija-štetočina’’. Zato se takve ćelije ne uništavaju i dobijaju mogućnost da se razmnožavaju, prenoseći po naslednoj liniji sposobnost ubrzanog razvoja. Kolona takvih ćelija i formira tumor raka. Prema rečima A. Šugajla, ovo otkriće omogućuje da se odredi osnovni mehanizam lečenja – neophodno je ’’primorati’’ ćeliju raka da uspori ciklus svoga razvoja na 24 časa. Moramo priznati da nas je ovo saopštenje veoma obradovalo. Ono je u saglasnosti sa onim što smo Igor Vitalijevič Arepjev i ja već davno videli i sa čim smo takođe dosta davno praktično radili. Osim toga, A. Šugajlo sa svojim kolegama tvrdi da su takav uticaj sposobni da vrše ne samo tradicionalni medicinski preparati, već i takozani informacioni metodi bioenergetskog uticaja: ’’Jedni ljudi se mogu izlečiti samo primenom čvrstog kursa hemoterapije, a za druge je dovoljna samo psihoterapija’’, rekao je on. To jest ovde je reč o menjanju ranije neprikosnovenih principa pogleda na svet u redovima ortodoksnih medicinskih ustanova. Iako povodom hemoterapije, koja aktivno urušava imunitet i stimulira regeneraciju ćelija. Dozvoljavamo sebi da se ne slažemo sa ukrajinskim lekarom-onkologom, ovu temu sada nećemo razvijati. Po mišljenju A. Šugajla takva razlika je uslovljena različitim pragom osetljivosti kod raznih ljudi. U vezi s ovim lekari su se izjasnili za objedinjavanje tradicionalnih i informacionih metoda u kursu lečenja. i čak su javno izjavili:

’’U praksi je provereno da informacioni metodi značajno povećavaju efikasnost primene običnih preparata’’ – saopštio je docent Zaporoškog državnog univerziteta Viktor Sorokin. Do samog otkrića došlo se još pre 10 godina, ali o njegovom obelodanjivanju je odlučeno tek sada. Ubuduće, rekao je A. Šogajlo, biće omogućeno da se obnove radovi na ovu temu. Ali vraimo se onome što je glavno u saopštenju – ako se poveća vreme podele ćelija raka smanjuje se prostor njihovg širenja. Zaista, što više život ne liči na bajke, tim više su mu ove bajke potrebne. Kako ovo znanje primeniti u praksi? Uzmimo melanom, jedno od strašnih onkoloških oboljenja – s jedne strane je tamna, a s druge strane postoji mehanizam, tj. uređaj za raspoznavanje zvukova. Kakvo je dešifrovanje melanoma? Za minut i pola minuta on pretiče reč, zvuk pretiče reč. Drugim rečima on ima visoku brzinu reakcije. Gotovo dva puta. Ako zađemo u spiralu DNK ona je dvostruka, ali je jedna spirala zategnuta, a druga oslabljena. U DNK, gde se nalazi melanom, jedna spirala samo što nije pukla, a druga prosto visi. Ali, mogućno je preći na rezervnu varijantu. Svaki molekul DNK ima dve kopije. Jedna je radna, druga je rezervna. i ona je normalna. Ona će i dati normalan zvuk. A šta je zvuk? To je rezonansa, pravilan talas. Bez preticanja, bez zaostajanja, već onako kako i treba da bude. Znači, treba preći na rezervnu spiralu DNK. A onom spiralom koja je bila aktivna - njome treba upravljati. U ćeliji se vrši ovakav proces – ako dođe do oštećenja jedne niti DNK ona nalazi analogni sektor druge niti i ispravlja oštećenja kopije. Ona se sređuje, i dolazi do obnavljanje normalne matrice. To se naziva proces rekombinacije. Sama DNK smeštena je kao u retorti, zato je tamo rezonansa veoma velika. I eto tu DNK, koja radi na pola tona, treba isključiti i preći na ciljno-tonalnu DNK, a posle toga uspostaviti putem informacije situaciju u prvom molekulu posle rekombinacije. To treba učiniti u jednoj ćeliji, a potom uspostaviti razmnožavajuću proceduru. Posle ove procedure iz gena hromozoma kao da se razvijaju listovi, a na njima tekstovi. Dva teksta - jedan od njih normalan, a drugi sa deformacijama. Kanonski je i onaj što ga je bolest sačinila. Uzimamo polazno-kanonski tekst. I u kanonskom tekstu vršimo sve redaktorske ispravke koje je melanom uneo. A sam melanom u kanonskom tekstu razvlači tekst ili zvuk – to je prvo. A drugo – kakve ispravke. Tamo su sve same kvačice. Ako je došlo do narušavanja: ugljenici, fermenti, belančevine. Mi uzimamo kanonski oblik, sažimamo i uklanjamo baš te ispravke – to je cepanje. U procesu rada DNK je unela cepanje. A nama je potrebno šta? Sinteza. Kako do nje doći? Sinteztirati. A nama su u ćeluju ubacili proces raspadanja, tj. ćelija ne sintetizuje, već usitnjava. Smrt odlazi kada otpočne proces sinteze.

Kanonska kopija DNK. Po njoj ide ispravljena radna kopija u jednoj ćeliji i umnožavanje putem poznate nam biotehnologije. A razlikovati neispravljenu kopiju od ispravne mogućno je pomoću kanonskog zvuka. Ako je na pola tona onda je nevolja u ćeliji. To je kao u životu. Ako se uzme dijapazon i skrati jedan kraj odmah će doći do lupanja i spajanja tonova. A skratiti dijapazon – to je stešnjena i udaljena ćelija. Ako je tamo, u DNK, drukčija dužina, onda je, jasno, i rezonansa drukčija – be mol. Sada je jasno kako nastaje sistem upravljanja u jezgru? Znači, mora se voditi računa o prošlosti, budućnost treba da bude stvorena, sadašnjost treba da se desi. U prošlosti smo mi sve to već prošli, ispravili, u budućnosti treba da stvorimo zdravlje na osnovu prošlosti, a u sadašnjosti takođe postići zdravlje. Eto kako je sve jednostavno. A svi traže zbog nečega, ono što je složno. Prema tome, povećanje vremena deobe ćelija raka znači neizbežno smanjnje prostora za njihovo širenje, znači preusmeravanje patoloških ćelija u ciljno-tonski zvuk. Zato što postoji zakon: Vreme menja formu svega. A šta menja vreme? VEČNOST! PRAKTiČNE VEŽBE Svaki čovek, čak i ako nije vidovit, može da radi na korekciji svog zdravlja putem uobrazilje. Onaj koji još ne vlada našim tehnologijama ima mogućnost da da pomogne i sebi i drugima, koristeći specijalne vežbe mamenjene početnicima. Oni delovi praktičog rada, koji vam iz određenih razoga nisu dostupni, mogu se uzeti u obzir na nivou osmišljavanja. To što će se dobiti kroz vizualizaciju informaciju svesti (sa otvorenim ili zatvorenim očima) treba razvijati ostvarujući uvek sve veću i veću dinamiku korektivnih operacija. Uvek treba počinjati sa dijagnostikom putem vidovitosti ili temeljnih izučavanja postojeće medicinske dokumentacije.

Stadijum dijagnostike

1.Svaki rad na korekciji zdravlja treba početi od dijagnostike. Za ovo je najbolje koristiti putem vidovnjaštva crvenu i ljubičastu boju.

2. Na početnoj etapi negativna informacija može da se koristi u vidu nekih arhetipskih likova. Oni, po pravilu, nastaju u vidu tamnih slojeva naše svesti gde se talože deformisane misli. A deformisane misli projektuju na nivo percepcije deformisane forme, figure i likove. Smisaono čovekovo polje upravo putem lika spaja se ili kontaminira sa spoljašnjom informacionom realnošću. Vremenom će se razviti direktno viđenje - ne putem lika. 3. Gledati treba uz pomoć direktnog ili duhovnog vida.

Za vreme dijagnostike treba razmotriti (uključujući i nivo intuicije) zašto se to vama dogodilo? Otkrivši uzrok, potrudite se da izmenite na horizontalnoj skali linijskog vremena onaj događaj koji je poslužio kao okidač obolenja, a unapred, ubuduće, videti prijatan događaj gde ste vi već zdravi i srećni. Dole je prikaz skale vremena... (let unazad - godine unazad, pre) (sabitije zdarovlja – dogadjaj uspostavljanja zdravlja)

Когда вы сделали действия на шкале времени – вы уже на 50 пр (Sl.1) Kada ste već obavili radnju na skali vremena – vi ste već 50 % rešili svoj problem. Vi ste izgradili vašu srećnu budućnost, ispravili prošlost, a u sadašnosti ste zauzeti tehnologijom. STADIJUM KOREKCIJE 1.Pošto ste obavili dijagnostiku otkrili ste oblast patologije. Ona će, kao što smo već rekli, imati izgled tamne mrlje. Na toj tamnoj mrlji postoji početna tačka negativne informacije, odakle je, ustvari, i otpočela bolest. Treba je izvesti iz organizma. Kada ste vi svojom svešću osvetlili nepovoljnu oblast, početna negativna tačka, koja se skriva kao tamno u tamnom, ipak postaje vidljiva, zahvaljujući delovanju bele ili srebrnaste boje. Ona će se potruditi da umakne vašoj pažnji. Budite budni i nemojte to dopustuti, da je ne biste ponovo ganjali. Pridavite je vašom svešću i pokušajte da je obavijete srebrnom niti. Nemojte je se plašiti. Ona nje tako strašna kao što pokušava da se prikaže. Jednostavno, imajte u vidu jednu specifičnost. Ako mislite samo na sebe, suočeni s bolešću, vama se ona pričinjava kao ogromna i strašna. Vi ste kao patuljak, a ona je džin. Ali ako smo mi neodvojivi deo beskrajnog Kosmosa i ako ste svesni toga – onda bolest odmah postaje veoma mala, a vi – veliki. Tada vaša svest dobija snagu i ona je u stanju da pridavi tu štetnu tačku i da je kao u konvoju izvede iz organizma. Idite tamo gde je blizu koža. Na tom mestu će se pojaviti otpor. Koža je elastična i neće odmah propustiti vašu zarobljenicu. Pritiskajte i razdvajajte kožne pore i istiskujte je napolje. Uzgred, tako rade filipinski hileri, razdvajajući kožu rukom i mišlju. U spoljašnjem prostoru ta negativna informacija gubi formu i počinje da se osipa na sitne segmente. Otpadaju kao krljušti na zmijskoj koži. Zato što ste bolest lišili forme. A formu bolesti je podržavala vaša svest. Čim ste vi izveli negativnu tačku informacije u spoljašnji svet bolest je izgubila mehanizam forme i raspala se. To je slično kao kada se reč raspada na slova.

2. Pošto ste osvetlili mesto patologije do stanja vizuelizacije ćelije, nađite tu prvu ćeliju od koje je sve počelo i uđite u nju zrakom svoje svesti. Po svoj prilici videćete ovakvu sliku. Reka, na njenoj obali vi stojite. Voda je crna, prljava. To nije voda života, već voda smrti. Posmatrajte je i misaono je očistite sve dotle dok voda ne postane svetla. Verbalno – to je kristalno čista voda. Zatim ćete na dnu reke videti pesak, raznobojno kamenje, alge. Pesak – to su tečni kristali, kamen – organele, alge – receptori. Naravno, mi govorimo o alergiji kojoj desna strana mozga manifestuje svoju predstavu o problemu koji se pojavio u vašem organizmu. Ali ta alergija nije slučajna, ona je najneposrednije povezana sa tekućom situacijom i sa mogućnošču njenog korigovnja. Jer ispravivši anomalije u predstavi vi samim tim ispravljate informacionu situaciju međusobne relacije leve i desne strane vašeg mozga i obavljate informacionu korekciju neposredno vaše bolesti. 3. Zatim treba da ponovo izađete iz ćelije, gde je informaija već normirana, i da stanete pored nje.

(Sl 2) Ta prva ćelija, od koje je bolest počela, povezana je informacionim mrežama sa svim drugim patološkim ćelijama. Ali, sada je ona već normirana. Zato joj dajte misaonu komandu za preoblikovanje informacije bolesti u informaciju zdravlja svih ćelija koje je ona patološki preobrazila. Videćete kako će iz nje poteći svetlosni signali, a ona sama će zasijati kao sunce. U tom trenutku kako ćelije gube svoj informacioni status. One postaju manje homogene, postaju lake. Mnoge od njih u tom trenutku počinju da se kreću i izlaze iz organizma, raspadaju se. Na tom mestu kasnije može da se pojavi modrica - obična modrica - koja potvrđuje svojim postojanjem aktivnost procesa raspadanja. Zatim će ona požuteti. Najvažnije da se u tom trenutku iz organizma izvede negativna informacija, da se rasturi i pozitivno preobrazi. Onu sferu, kojoj ste dali impuls za normiranje, sačuvajte, kako bi ona stalno upravljački delovala na situaciju. Postoje mnogobrojne tehnologije rada sa onkološkim oboljenjima. Šta više, mi svakom našem učeniku preporučujemo da koristi prvobitnu informaciju do koje je došao boraveći u centru ’’Neosfera’’ kao modul, kao alogaritm, s tim da stvori sopstvenu tehnologiju.

Skrećemo vam pažnju na rad Tatjane Removne Bogdanove. Po specijalnosti ona je lekar-neurohirurg. Najpre je bila na obuci kod Grigorija Petroviča Grabovoja, a zatim u našem centru ’’Noosfera’’. Navodimo preimere iz njene prakse zbog toga što se nadamo da je će primer njenog stvaralačkog rada zainteresovati i vas.

(Sl.3) Mogućno je na informacionom polju izutetno udaljenih sektora uzeti živu i zdravu ćeliju – Ćeliju Spasilac. Smeštamo je u oboleli organ, gde ona počinje da se razmnožava, kao po spirali, u pravcu kazaljke na satu, odmotavajući se i namotavajući zdravu informaciju, kao klupko, uvećavajući se, istovremeno izbacujući obolele ćelije, koje treba izvoditi po već prikazanoj metodologiji. Uzimajući u obzir da se rak uvek tretira u relaciji sa životnom nesređenešću, rad sa informacijom životnih problema rešava se uvek identično, istovremeno. Postoji metod vanmišićnog izvođenja informacije. (Sl.4) Prostor sredine zahvaćene tumorom..

Informacija sredine nezahvaćene tumorom.

(Sl.5)

Информация неопухолевой среды

1.Pretpostavimo da između mišića umećemo tumor, rascepljen do ćelija i izvodimo u prostor iznad glave (rakurs neba) gde informaciono nema kože. Svaku ćeliju treba izvoditi kroz poseban cilindar. Pritom se cilindri ne smeju međusobno presecati. To je model mozga. Izletele ćelije na

nivou informacije ne smeju se presecati i ostavljati svetlosni trag. Javlja se potreba kontrole svetlosnih impulsa. 2. Pri obnavljanju treba umeti prevesti formu informacije u realnost. Ovde je osnova element dozvole, element postojanja ovakvog stanovišta. Čim pre vi dopustite ovu tačku gledišta, time će jednostavnija biti korekcija zdravlja. Evo, približismo se kraju naše dopisne praktične vežbe. Nadamo se da ste saznali mnogo novog. ’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’’