odlomci istorije srba - milos milojevic 1872, skenirani original
DESCRIPTION
Velika je odgovornost, čak i hrabrost, izdati najzabranjeniju knjigu u istoriji pisane reči. Knjigu, koja je trebalo da postane srpska Biblija, a evo tek sada posle 124 godine ona je ponovo ugledala svetlo dana, i to namerno u fototipskom izdanju iz pijeteta prema autoru, sa svim štamparskim greškama koje su još tada 1872. učinjene. Kako se dogodila ta zabrana i zašto, ko je zabranjivao, ko je tako strašno mrzeo da je čak i druge Milojevićeve radove, takođe dragocene, izopštio iz srpske duhovne baštine? Na ovo mučno pitanje odgovor će jednog dana svakako biti dat.Menjale su se dinastije suprotnih političkih orijentacija i neprijateljske jedna prema drugoj, menjali društveni sistemi, menjale čak i države, a zabrana je ostajala. Danas knjiga nije zabranjena, ali, u straha su ostale velike oči. Menjale su se i institucije, menjala Akademija nauka i akademici, ali su listom ostajali neprijatelji svog nekadašnjeg kolege. Menjali su se patrijarsi i odnosi u Crkvi, ali ne i stav protiv Milojevića, smenjivala su se pokolenja ali ni u jednome nije bilo dovoljno smelog izdavača. Zašto, pobogu?! Kako to da baš svi, iako međusobno sukobljeni, nađu zajednički jezik i zajednički interes kada je Milojević u pitanju? Kakva ih je to politika mogla voditi, ili bolje rečeno poriv, tokom dvanaest i po decenija? I šta je to toliko "strašno" što je pronašao i napisao Miloš Milojević? Da li je to, ipak, zato, što istina nikome na ovom svetu ne odgovara? Najbolji odgovor, dragi čitaoče, nalazi se u samoj knjizi.Milojević je, dakle, tragao za srpskom istorijom po arhivima Pekinga, Moskve i Rima i već to mu je bio dovoljan greh, jer se nije oslanjao na jedinu zvaničnu Bečko-berlinsku istoriografsku školu, koja inače, odiše srbomržnjom i falsifikatorstvom. A na toj školi počivaju naučni radovi i titule domaćih istoričara i akademika. Šta s njima i kud će onda oni, kada je Milojević dokazima oborio sve silne laži te škole o Srbima. Ili, šta će, na primer, naši fanarioti sa svojim Grcima koji nas naučiše svemu što znamo - pisanju, slikanju, zidanju, pevanju, verovanju... pre njih bejasmo krdo - i sve to u desetom veku posle Hrista, šta će ako Milojević dokazuje da su Srbi vajali, zidali i pisali ćirilicom na svom jeziku, osam stotina godina pre Hrista. Razlika je u nekih hiljadu osam stotina godina, zar ne?Dalje, Milojević je rodonačelnik lingvističke teorije u istoriografiji koja posle toliko vremena tek danas dobija puni značaj i postaje jedno od pouzdanih istorijskih merila. Na primer, on nalazi srpski jezik u imenima planina, reka, jezera i gradova na prostorima od Baltika do Sicilije i od Pekinga do Brodnice (Strazbura), nazive koji svoje značenje imaju samo na srpskom; nalazi nadgrobne spomenike ispisane srpskim jezikom po čitavom Evroazijskom kopnu; daje životopise pedeset tri srpska kralja i cara pre Stefana Nemanje (g) i opisuje dve dinastije - Svevladoviće i Drvaniće - uspešnije i dugovečnije od Nemanjića itd, i t.d. Kako teško je to moralo pasti onima koji slove za istraživače a nemaju smisla za to?Mnoge postavke iz ove knjige već su dokazane savremenim naučnim radovima i knjigama više domaćih i stranih naučnika, a poslednji je upravo stigao od italijanskog profesora Radivoja Pešića, koji ne samo lingvistički nego i antropološki i arheološki potvrđuje Milojevićeve teze.Anatemisanje zaboravom i izopštavanjem svih njegovih dela donelo je srpskoj kulturi očekivane i teške posledice. Rukopisi neobjavljenih a dragocenih knjiga iz istorije i narodne baštine najverovatnije su namerno uništeni. Samo nam je ostalo da predpostavljamo kakvo se blago u njima krilo i zauvek propalo. Kolika je netrpeljivost bila prema ovom delu i autoru pokazuje činjenica da nikad niko nije ni pokušao da istraži samo navedenu bibliografiju, a nekmoli šta drugo. Samo jedan istoričar istraživao je navode iz ove knjige i to u samo jednom delu Evrope i nije našao nijednu jedinu netačnost.Zato je cilj ovog obnovljenog izdanja „Odlomaka" da se od uništenja spase to malTRANSCRIPT
