Aleksandar Mekol Smit - ČUDO UBRZIM MOTORIMA

Prvo poglavlje

SVI SMO MI NA NEČIJOJ ADRESI

Tačna adresa Dragocene Ramocve, najistaknutijeg razrešivačaproblema u Bocvani - što znači da ste je na njoj mogli naći izmeđuosam izjutra i pet popodne, osim kad nije bila tamo - glasila je Prvadamska detektivska agencija, n/a Brzih motora Tlokvenga, Gaboron,Bocvana. Ovo „na adresi" bilo je izvor izvesnog neslaganja izmeđuMme Ramocve i Grejs Makuci, njene pomoćnice i „desne ruke", kakoje umela da kaže. S pravednim dostojanstvom nekog ko je osvojiodevedeset sedam procenata na završnom ispitu Bocvanskogkoledža za sekretarice, Mma Makuci je smatrala da navesti da seagencija nalazi na adresi Brzih motora znači omalovažiti je, makar ijeste tačno da agencija zauzima samo malu kancelariju poredautomehaničarske radionice. Oni koji istinski znače nešto u životu,verovala je, obično se ne nalaze na adresi nekog drugog.„Mi smo ti koje ovde dolaze da traže", tvrdila je, može biti baš i ne

sasvim logično. „Kad neko dođe ovamo, Mma, traži nas, a neradionicu. Zato bi adresa trebalo da glasi na nas, a ne na njih, Mma.Sam Bog zna da bi Brzi motori trebalo da se nalaze na našoj adresi."Gledala je Mmu Ramocve govoreći ovo, a potom brzo dodala: „Ne

mislim time da kažem, Mma, da gospodin Dž. L. B. Matekoni injegova radionica nisu važni. Ne mislim ja time da kažem bogznašta. To je samo pitanje..."Mma Ramocve je čekala da njena pomoćnica završi rečenicu, ali

ova nije rekla više ništa. U tome je problem s Mmom Makuci,pomislila je; uvek ostavi stvari nedorečene, često upravo onenajvažnije. To je pitanje čega? Statusa, mora biti, zaključila jenaposletku; Mma Makuci je umela da bude vrlo osetljiva u vezi s tim.Onomad je, beše, tražila da dobije titulu „glavne sekretarice", iako jeradila tek dva meseca i u firmi nije bilo nikog kome bi šefovala;štaviše, ona je bila jedini službenik. A onda, samo što je bilaunapređena u detektivsku pomoćnicu, već je tražila da postane„detektiv saradnik". Dobila je to unapređenje, isto kao i prethodno, utrenutku kad je Mma Ramocve, mučena osećanjem krivice zbog

ovoga ili onoga, osećala da mora nekako da izgladi stvar. Ali sada,kad je bila detektiv saradnik, bilo je teško predvideti šta bi moglo bitisledeći stepenik. Podozrevala je da se Mma Makuci nameračila natitulu „glavnog detektiva" - sumnja se zasnivala na tome što je MmaRamocve u korpi za otpatke našla zgužvani list papira na kojem jeMma Makuci isprobavala nove potpise. Ne samo da je više putaprobala kako izgleda potpis Mma Grejs Radifuti - Radifuti je biloprezime njenog verenika, Futija - nego je na papiru pisalo nažvrljanoi Grejs Makuci i, ispod toga, glavni detektiv.Mma Ramocve je ponovo zgužvala papir i bacila ga natrag u korpu.

Bilo joj je krivo što ga je uopšte pročitala; čovek ne bi trebalo danepozvan zagleda u tuđe papire, pa ni onda kad su bačeni. A isasvim je razumljivo, čak i normalno, da verena žena vežba potpiskoji će koristiti kad se uda. Staviše, Mma Ramocve je podozrevalada mnoge žene u potaji eksperimentišu s novim potpisom čimupoznaju nekog muškarca koji im se dopadne - čak i onda kad tajmuškarac ne pokazuje ni najmanje interesovanje za njih. Zgodan,neoženjen muškarac može sasvim opravdano očekivati da sunjegovo prezime na ovaj način isprobale mnoge žene koje suzamišljale kako ga drže pod ruku i, smatrala je, u tome ne može bitinikakve štete - osim ako niste od onih koji veruju da žene ne bitrebalo tek tako da poklanjaju srce, samo da bi ono na kraju biloslomljeno. Žene su, mislila je Mma Ramocve, ponekad poput jedrihpilića u dvorištu oko čije ograde kruže hijene, muškarci. Jeste da tonije bio baš najsrećniji način predstavljanja odnosa među polovima,ali ko zna koliko je već puta videla da se ta drama odigrava baš tako.A moralo se priznati da su hijene predodređene da slome srcapilićima; one drugo i ne umeju.Mma Ramocve nije shvatala zašto je nedostojanstveno biti na

nečijoj adresi. Staviše, njoj je to delovalo nekako sigurno i, uostalom,kao vrlo zgodan način da objasnite nekom kako da vas nađe, onakokako to činimo u svakodnevnom životu kad razgovaramo o ljudimakoje poznajemo. Ima ljudi koji se uvek mogu naći u društvu nekogodređenog prijatelja, za koje kažemo: „О, njega uvek možete danađete u društvu onog čoveka, ma znate ga sigurno, onog što živiodmah pored prodavnice“, a to mu izvesno dođe kao da ste mu reklida ga potraži na njegovoj adresi. Da, kad se sve sabere i oduzme,

svi smo mi na nečijoj adresi, barem u Bocvani, gde ljudi traže i ceneone nevidljive spone koje povezuju ljude, koje znače da negdepripadate. Svi smo mi nečiji rod, makar i dalek; svi smo prijateljinečijeg prijatelja, povezani sponama koje su možda nevidljive ali sutu, ponekad jake kao čelični obruči.Ali, razmišljala je Mma Ramocve dok je tog jutra šetala baštom

ispijajući svoju prvu šolju biljnog čaja, možda to ne važi za sve;možda ima ljudi koji su usred tog mnoštva prijatelja i rođaka ipakusamljeni, koji su izgubili svoje najbliže. Upravo tog prepodnevapredstojao joj je sastanak sa ženom koja joj se obratila pismom ukojem je opisala baš taj problem, ženom koja je želela da pronađesvoju rodbinu. Pronalaženje ljudi jeste ono čime oni koji se baveprofesijom kojom i Mma Ramocve zarađuju za nasušni hleb; baremjednom mesečno je u kancelariju dolazio neko ko je tražio da uđunekom u trag - zabludelom mužu, ljubavnici, detetu koje se otuđilood porodice i prestalo da piše kući. Ponekad su joj se javljaliadvokati i tražili da pronađe one koji su nasledili goveda ili zemlju inisu ni znali kakva ih je dobra sreća snašla. U takvim je slučajevimaMma Ramocve najviše uživala i, kad bi uspela da pronađe te ljude -a obično je uspevala - najveće joj je zadovoljstvo bilo da im saopšti očemu je reč. Baš početkom te nedelje, uspela je da pronađe mladićakoji nije znao da mu je stric na severu umro i ostavio tri kamiona itaksi. Oprostila mu je zbog brzine kojom je izraz tuge na vest ostričevoj smrti bio zamenjen izrazom neverice i potom radosti kad ječuo za vozila koja ga čekaju u hladu ispod tende negde gore uMaunu. Najzad, mladići su ipak samo obični ljudi, a ovaj mladić je,saznala je iz razgovora s njim, štedeo da bi sagradio malu kuću zasebe i svoju buduću nevestu. Sad više nije morao da štedi.„Tri kamiona, rekoste, Mma? A koje marke?"Mma Ramocve nije imala pojma. Kamioni su bili nadležnost

gospodina Dž. L. B. Matekonija, a ne njena. Ona sama čak nije bilasigurna koje je marke njen mali beli kombi; jeste da je nekada davnoneko ime stajalo pozadi, ali izbrisali su ga vetrovi i oblaci prašine iogrebotine od trnja. Sad više nije bilo ničega, samo žlebovi u metalutamo gde su nekad bila slova. Mada, razume se, to i nije bilo važno:mali beli kombi je bio prestar da bi se sećao svog tvorca, suvišestaromodan da bi ga ovaj hteo nazad.

Nestala imena, nestali ljudi - čudo jedno, razmišljala je, kako uopšteuspevamo da nađemo nekakav oslonac na ovom svetu, te da toradimo nadevajući sebi imena i povezujući ta imena s mestima idrugim ljudima. Ali ima ljudi, zamišljala je, kojima imena koja nose negovore ništa i koji imaju jedva vrlo bledu predstavu o tome ko su,ljudi koji možda nisu nikad upoznali svoje roditelje. Mma Ramocvese nije sećala svoje majke, koja je umrla još dok je ona bila beba, alibarem je upoznala svog oca, pokojnog Obeda Ramocvea, auspomena na njega ne beše s godinama nimalo izbledela. Nijeprolazio dan da ne pomisli na njega i verovala je da će ga, kadkucne njen čas - što neće biti previše brzo, nadala se - ponovo videtina onom mestu koje jeste Bocvana ali nije Bocvana, mestu gdekišica rominja i gde su goveda zadovoljna. Možda je to baš onaj dankad ljudi koji ovde nemaju nikog shvataju da zapravo imaju nekog.Možda.Mma Ramocve je tog jutra stigla u kancelariju nešto malo pre Mme

Makuci. U susednoj radionici Brzih motora Tlokvenga, njen muž,gospodin Dž. L. B. Matekoni, i njegova dvojica šegrta već su imalipune ruke posla. Bolje rečeno, gospodin Dž. L. B. Matekoni je imaopune ruke posla; šegrti su se pravili da su zauzeti servisiranjemjednog automobila, ali zapravo su više bili zaokupljeni ćaskanjem osvojim aktivnostima od prethodne večeri. Čarli, stariji šegrt ikolovođa, kako je smatrao gospodin Dž. L. B. Matekoni, nedavno sepreselio u sobu u jednoj kući za izdavanje u Starom Nalediju iuveseljevao je svog mlađeg kolegu pričama o pogodnostima kojetakav smeštaj pruža za ugošćavanje devojaka.„Super mesto da ih dovedeš“, rekao je. „Prva liga. Vrh, brate. Dođu

i vide kako je dobro i kažu: ’Vau! Čarli, ti stvarno ovde živiš?5“ Ovoposlednje izgovorio je glasom koji je trebalo da zvuči kao ženski,piskavim, budalastim glasom koji je na kraju postao još viši i prešaou cičanje.Mlađi šegrt je prasnuo u smeh, ali je gospodin Dž. L. B. Matekoni,

podigavši načas pogled s filtera za vazduli koji je čistio, napraviogrimasu. „Samo da znate, ne govore sve devojke tako“, promrmljaoje. „А i dobro je što Mma Makuci nije ovde da čuje kako ismevatedevojke. Ne bih voleo da budem u vašoj koži ako vas ikad bude čula.

„Ne bojim se ja nje, gazdaa, iskliberio se Čarli. „Ona je običnožensko. A ja se ne bojim ženskinja.“Gospodin Dž. L. B. Matekoni je osetio kako mu vrelina obliva zadnji

deo vrata; ovakve budalaštine su uvek tako delovale na njega. Znamda ne bi trebalo da obraćam pažnju na ove gluposti, rekao je samsebi. Čarli je samo balavac koji još ne ume čestito da se ušnira. Nebi trebalo da dozvoljavam sebi da... Međutim, nije bilo lako slušatitako potpuno izvrtanje istine i ne pobuniti se barem u sebi. Dabomeda se Čarli boji Mme Makuci - ima li nekoga ko je se ne boji? Čak je iMma Ramocve priznala gospodinu Dž. L. B. Matekoniju da imatrenutaka kad mora da bude vrlo obazriva da ne bi izazvalaneodobravanje Mme Makuci.„Znači, ne bojiš je se, je li?" rekao je. „Baš zanimljivo. I kažeš da je

ona obično žensko. Šta to znači? Da si bolji od svake žene?"Čarli je prasnuo u smeh. „Ма nisam to rekao, gazda. Jes' da je

možda tačno, dabome, al’ nisam to rek’o. Nisam ni ja tako glup pada pričam takve stvari danas, s tol’kim ženama naokolo. Ima ih nastotine - i sve 'oće glavu da ti otkinu ako kažeš nešto što im se nedopada. Lepo da ti je otkinu! Fik! I gotovo! Čak i ovde u Bocvani."Gospodin Dž. L. B. Matekoni se vratio svom poslu. Nije imalo svrhe

ulaziti u raspravu s ovim momcima, a morao je priznati i da postojizrnce istine u ovoj zadnjoj Čarlijevoj primedbi. Bocvana je bilapoznata po svojoj toleranciji prema raspravama i kritikama; svako jemogao da iskritikuje koga god hoće, čak i na svadbama isahranama, gde su se često držali dugi govori u kojima su umeli daiskrsnu stari, nerešeni problemi. A žene su obožavale takve stvari ineretko su bile spremne da se obruše na nekog nesrećnika koji jebubnuo nešto neprilično. Zašto, pitao se, ljudi ne mogu da se zadržena učtivom neslaganju, umesto što pribegavaju neljubaznimkritikama?Sedeći u kancelariji, Mma Ramocve nije čula ništa od ovog

razgovora; do nje je dopirao samo nejasan žamor glasovamuškaraca koji su, pretpostavljala je, pričali o onim stvarima okojima muškarci najviše vole da razgovaraju - rezervnim delovima,hidraulici, vešanju. Bacila je pogled na svoj ručni sat, koji je bionavijen tako da pokazuje deset minuta više, zbog sigurnosti koju jojje pružalo saznanje da, zlu ne trebalo, uvek ima tih deset minuta na

raspolaganju. Sastanak s klijentkinjom - onom koja ju je pismomzamolila da joj pronađe porodicu - bio je zakazan za pola sata. AkoMma Makuci ovog jutra zakasni, neće imati vremena da sepozabave poštom koju je svakog jutra uzimala iz poštanskogpretinca i donosila u kancelariju. Nije da je to bilo naročito bitno,budući da će posle imati više nego dovoljno vremena za to.Međutim, Mma Ramocve je volela da se pisma napišu odmah ujutru,kako bi kasnije mogla da se koncentriše na klijente, ne razmišljajućio poslovima koji je čekaju.Kad je nekoliko minuta docnije stigla, Mma Makuci je u ruci imala

četiri ili pet pisama. Spustila ih je, gotovo pobožno, na radni sto svojeposlodavke, da bi okačila na čiviluk ešarpu i torbu s dugim remenomkoji se prebacivao preko ramena, koju je odnedavno počela da nosi.Mma Ramocve nije uviđala svrhu nijednog od to dvoje, ali bila jesuviše učtiva da bi svojoj pomoćnici to i rekla. Za početak, bojaešarpe nije odgovarala Mmi Makuci - ili je posredi, možda, bila šara?Mma Makuci je imala problematičan ten - nekako flekav - a problems ešarpom bio je u tome što je imala tufne. Ako već imaš fleke,mislila je Mma Ramocve, ne bi trebalo da još i nosiš tufnasto; to je,valjda, sasvim očigledno. Ali kako saopštiti ovu modnu istinu nekomko baš voli da nosi tufnaste stvari, poput ove loše odabrane ešarpe?Neki smatraju da bi u takvim slučajevima trebalo biti direktan ineuvijeno reći ono što misliš. Tako bi neko mogao da kaže:„Tradicionalno građena osoba poput vas ne bi trebalo da nosipoprečne štrafte. Štrafte na vašoj odeći trebalo bi da se pružajuisključivo uzduž. “ To je, ako ništa drugo, bilo direktno inedvosmisleno, ali moglo je i da uvredi, pogotovo u ovo današnjevreme, kad ima manje onih koji žele da ih smatraju tradicionalnograđenim osobama. Mmi Ramocve to nikako nije išlo u glavu ičinjenicu da su se ljudi stideli da budu tradicionalno građeni i umestotoga gajili izgled koji je bio koščat i začelo neudoban, smatrala jejednom od najgorih pojava u savremenom društvu. Svako zna,razmišljala je, da imamo kostur ispod kože; nema razloga da ga ipokazujemo.„Moraćemo da požurimo, Mma“ rekla je Mma Ramocve, pokazujući

na svoj ručni sat. „Ona žena dolazi za pola sata.“ „Za četrdeset

minuta", rekla je Mma Makuci. „Pola sata plus deset minuta. Vaš sat,Mma...“„Ne, već sam odbila deset minuta od onoga što kaže moj ručni sat.

Imamo samo pola sata, Mma.“Mma Makuci je slegla ramenima. „Dakle, bilo bi mnogo bolje kad bi

u ovoj zemlji počeli da isporučuju poštu umesto da je samo potrpajuu poštanske pretince. Treba mi bar petnaest minuta da odem tamo iuzmem poštu iz pretinca. Svakog dana. To znači da više od jednogsata nedeljno utrošim samo na odlaske po pisma. Veliki gubitakvremena." Zastala je da uhvati vazduh; zagrevala se za ovu temu.„U Bocvanskom koledžu za sekretarice govorili su da bi trebalo daizračunamo koliko vremena trošimo na sitne poslove i potompomnožimo to sa pet, da bismo videle koliko vremena nam onioduzimaju u toku jedne nedelje. I onda da pomnožimo to sa četiri, dabismo videli koliko je to vremena u jednom mesecu.“Mma Ramocve je potvrdno klimnula. „Ponekad razmišljam o

vremenu koje je potrebno da bi se skuvao i popio čaj. Potrebna sučetiri minuta da bi voda počela da vri, a onda tek treba ubaciti čaj ulonče..."Pitanje pauze za čaj odvelo ih je na opasan teren, stoga ju je Mma

Makuci žurno prekinula. „То je nešto sasvim drugačije, Mma“, reklaje. „Ја sam govorila o pošti. Zašto ne mogu da je isporučuju? Udrugim zemljama to rade, znate. Ako je vaša kuća obeležena uličnimbrojem, donesu vam pismo na vrata."Mma Ramocve je razmislila načas o tome. Mma Makuci je izvesno

bila u pravu; Brzi motori Tlokvenga imali su svoj ulični broj i sobzirom na to da ga je agencija navela u svojoj adresi, poštanskaslužba je trebalo da bude u stanju da ih pronađe. Međutim, nisu svibili u tom položaju. Okolo u selima, pa čak i u nekim delovimaGaborona, stvorila se potpuna zbrka, jer su ljudi gradili kuće gde godbi im se prohtelo. Kako da pošta izađe na kraj s tim? Pomenula jeovaj problem Mmi Makuci, koja ju je pažljivo saslušala, ali je potomipak odmahnula glavom, ne slažući se s njom.„Potrebno je samo da nađu nekog ko poznaje određeni kraj", rekla

je. „Što ne bi trebalo da bude teško, pogotovo u selima. U selima sviznaju ko je ko. Tamo vam ne trebaju ulični brojevi.“ Zastala je. „А tu

je i druga stvar - ako zaboravite nečije ime, dovoljno je da na kovertinapišete kako taj izgleda. Ništa više.“Mma Ramocve je okrznula pogledom tavanicu. Jedna od gipsanih

ploča beše požutela po ivicama, tamo gde je kiša našla sebi puttokom prošle kišne sezone, i trebalo ju je zameniti. Mma Makuci jebila u pravu u pogledu sela, čak i onih većih, kao što je Močudi,rodno selo Mme Ramocve. Ljudi su u tim mestima bili još uvek bliski,tako da bi i ne naročito detaljan opis bio sasvim dovoljan. Da je nekonekad napisao pismo i adresirao ga na „Muškarca koji uvek nosišešir, bio je rudar i odlično se razume u goveda, Močudi, Bocvana",ono bi nesumnjivo bilo isporučeno pravoj osobi, njenom ocu.,,Da“, rekla je Mma Ramocve. „Mislim da ste u pravu. Ali mislim i da

to neće nikad uraditi. Znate kakva je vlast - uvek hoće da uštedinovac..."Zaćutala je. Pogled joj je pao na vrh male gomile pisama koje je

donela Mma Makuci. Adresa je glasila: Za ženu detektiva,Tlokvenški drum, Gaboron. To je bilo sve, ali neki valjani poštanskislužbenik je crvenom olovkom upisao broj njenog poštanskogpretinca. Bila je to neverovatna koincidencija i Mma Makuci jeprasnula u smeh videvši kovertu.„Eto vidite, Mma“, rekla je. „Umeju oni da nađu ljude ako to žele."Pogledale su kovertu. Adresa je bila ispisana velikim slovima, kao

da ju je pisalo dete ili neko kome pisanje teško ide. Svako može danam se javi, pomislila je Mma Ramocve, pa i oni s malo škole ili oniuplašeni; ljudi s dna. Mi nikog ne odbijamo, nikog.Posegla je za nožem za otvaranje pisama i gurnula oštricu ispod

poklopca koverte. Unutra se nalazio iskrzan list papira, istrgnut,činilo se, iz jeftine sveske. Razmotala ga je i podigla prema svetlu.Debela: Čuvaj se! I ti isto, ti s velikim cvikerima. Ti se takođe čuvaj!Pustila je da papir padne na pod. Osetivši da nešto nije u redu,

Mma Makuci je prišla, podigla pismo i pročitala ga na glas.„Nema potpisa", samo je rekla. „Kako da ga zavedem kad nema

potpisa?"

Drugo poglavlje

ŽENA BEZ PORODICE

Neke stvari se naprosto moraju izbaciti iz glave, rekla je MmaRamocve sama sebi dok je Mma Makuci uvodila klijentkinju ukancelariju. Mma Makuci je na anonimno pismo reagovala pribrano.Pročitala je sadržaj glasom koji je ostao nepokolebljivo miran ipotom, ne komentarišući ga, potegla pitanje arhiviranja. To je bilo iviše od pribranosti - bila je to hrabrost, naročito ako se ima u vidu daje autor pisma svojom grubom pretnjom obuhvatio i Mmu Makuci.Pretpostavila je da je reč o muškarcu, budući da žena ne bi nikad

napisala takvo pismo. Nije da žene nikad ne prete fizičkim nasiljem -prete, mada ne možda onako spremno kao muškarci. Jedan odnagoveštaja, po mišljenju Mme Ramocve, bio je način na koji je onasama bila opisana. Jedna žena ne bi nikad opisala drugu kao...tradicionalno građenu na tako uvredljiv način. Sve žene znaju da jetradicionalna građa nešto što može da zadesi svakog i neće se zbogtoga ni na kome iživljavati. Niti će neka žena prezirno govoriti onaočarima druge žene; ono što primećuje zlobna žena jesu kosa ikoža - a ne naočari. Ne, autor ovog pisma je bio muškarac, i to nekiobuzet zavišću, podozrevala je.Niko sem nekog zavidljivca, razmišljala je, ne bi napisao ovakvo

anonimno pismo.Mma Ramocve je još bila u šoku kad je Mma Makuci, koja je

ubacila pismo u otvorenu fasciklu u prednjem delu ormarića, opazilakola kako se zaustavljaju napolju.„Gospođa je poranila", primetila je. „Parkira pored vašeg kombija.

Pokušava da nađe malo hladovine za svoja kola.“Mma Ramocve se pribrala. Izbaciće ona to pismo iz glave i posvetiti

punu pažnju svojoj klijentkinji. Takva pisma je najbolje ignorisati. Onikoji ih pišu i žele da se čovek zabrine - u tome i jeste svrha tihpisama. Pretnje u njima nisu nikad stvarne; kad neko hoće fizički dapovredi nekog, onda to i uradi. Pretnje su samo prazne reči; oni kojisu nešto istinski naumili, ne prete nego rade.

Ustavši sa stolice, kao što je uvek činila kad bi klijent ušao ukancelariju, Mma Ramocve je pružila ruku na pozdrav ženi koja jojbeše napisala ono drugo, sasvim drugačije pismo.„Zovem se Mma Sebina“, rekla je žena. „Vi mene ne znate, Mma,

ali ja sam vas videla. Videla sam vas tamo u onoj fabričkojprodavnici u Afričkom tržnom centru. Videla sam kad ste ulazili.“Mma Ramocve se dobrodušno nasmejala. „Ovo je još uvek pravapalanka“, rekla je. „Gde god da odeš, svugde te neko vidi! I to uvekbaš onda kad odeš da kupuješ nešto ili kad častiš sebe krofnom. Etokad te vide. Nikad te ne vide kad radiš nešto dobro, recimo, kadodeš u crkvu.“Žena je sela. „Ali ja sam vas i tamo videla, Mma“, rekla je na to.

„Videla sam vas kako ulazite u Anglikansku katedralu preko putabolnice. I videla sam vas jednom posle liturgije. Pili ste čaj sbiskupom Mvambom.“Mma Ramocve je zamišljeno posmatrala svoju posetiteljku. „Možda

bi trebalo da se i vi bavite detektivskim poslom, Mma“, rekla je.Govoreći, dobacila je pogled Mmi Makuci, pitajući se šta njenapomoćnica misli o ovome. Da li je posredi ljubopitljivost? Ili neštodrugo? Postoje ljudi koji se odviše interesuju za tuđa posla, za poslaljudi koje i ne poznaju - progonitelji, tako ih zovu. Mma Ramocve seupitala nije li, nekim nesrećnim slučajem, navukla sebi progoniteljana vrat i može li biti da je ova žena koja sedi pred njom u isto vreme iautorica onog anonimnog pisma... u kom slučaju ga ipak nijenapisao muškarac nego žena.Mma Sebina se nervozno osmehnula. „Molim vas, Mma, nemojte

me pogrešno razumeti. Nisam vas pratila. Stvar je naprosto u tomeda ovde, u Gaboronu, ne možemo a da ne primećujemo ljude koji sepo nečemu ističu.“ Pogledala je Mmu Ramocve pravo u oči, ali samona trenutak, da bi potom ponovo oborila pogled. U Bocvani se totako radi - svemu se prilazi pomalo izokola, čovek ne bulji u ljudedirektno i izazivački. Mma Sebina je lepo vaspitana, očigledno; znakakav je red. „Vidite, Mma, vi ste jedina detektivka u gradu. Zato sviznaju ko ste. I kažu: ’Eno je ona žena, ona detektivka. To je ona.'Sumnje Mme Ramocve su se smesta raspršile. Ovo što je rekla

Mma Sebina bilo je nesumnjivo tačno. U Gaboronu ima mnogo onihkoji gaje sasvim nerealne ideje o tome čime se bavi jedan privatni

detektiv, i zamišljaju da je ona nekakav tajni agent, umešan usvakojake dramatične događaje. U stvarnosti, međutim, njen život jezapravo bio sasvim običan i obuhvatao je rutinske istrage koje čestonisu bile ništa zahtevnije ili dramatičnije od pretraživanja telefonskogimenika ili provere izvršenja rešenja o naplati duga koje je doneogaboronski sud za prekršaje. Možda je sasvim shvatljivo to što jeljudi s nerealnim zamislima o njenom poslu primećuju i komentarišu,a svakako je sasvim bezazleno; najzad, i ona sama primećuje ljude ipita se šta su namerili. Baš je pre neki dan videla jednog svogkomšiju kako izlazi iz prodavnice noseći četiri velike crvene kofe ikotur plastičnog creva. Pitala se šta li će mu četiri kofe i palo joj je napamet da je možda naumio da pravi pivo i otvori ilegalnu kafanu,tajnu rakijdžinicu. To bi bilo strašno, budući da takva mesta privlačesvu silu kojekakvih ugursuza, i jedna ilegalna rakijdžinica značila bikraj mira u Zebrinoj ulici.Međutim, sada je trebalo da se posveti Mmi Sebina, ženi koja je

sedela pred njom, a ne da razbija glavu kofama, rakijdžinicama itajanstvenim naumima svog komšiluka. Pogledala je Mmu Sebina inapravila mentalnu zabelešku o onome što su ona i Mma Makucinazivale bitnim pojedinostima. Nisu same izmislile taj izraz, već suga pronašle na stranicama njenog priručnika, Načela privatnogistraživanja, autora Klovisa Andersena. „Kad nekog prvi put vidite",napisao je Klovis Andersen, „postarajte se da uočite sve bitnepojedinosti koje bi mogle biti relevantne za slučaj. Dozvoljeno jeignorisati sporedne pojedinosti - činjenicu da je kraj pertle iskrzan ilida postoji mala fleka na jakni. Takve stvari ne spadaju u bitnepojedinosti, zato što nam iskrzana pertla ili fleka na odeći ne govoreništa o toj osobi - posredi su slučajnosti koje se mogu desiti svakom.Ali ako se sat nosi na desnom umesto na levom ručnom zglobu, akoje neki odevni predmet izuzetno skup ili ako su nokti izgriženi domesa, to nam već govori nešto о tome ko je i kakva je ta osoba.“Diskretno odmerivši Mmu Sebina od glave do pete - to jest, od

glave pa do kraja onog dela koji se video iznad ruba pisaćeg stola -Mma Ramocve je uočila urednu, ni preskupu ni prejeftinu odeću;negovanu ali ne razmetljivo upletenu kosu; brižljivo očupane obrve.Pred sobom je imala ženu koja je vodila računa o svom izgledu, alise pri tom nije rukovodila modom.. Uz to, Mma Ramocve je primetila

još nešto: Mma Sebina je govorila s određenom suzdržanošću, kojaje nagoveštavala da je spremna da ućuti ukoliko druga osoba ima dakaže nešto važnije, nešto preče. To je uvek dobar znak, pomislila jeMma Ramocve. Previše je ljudi spremno da izbrblja šta misli čak ionda kad osoba kojoj se obraćaju zna mnogo više o temi diskusije.Suzdržanost je dobar znak.Mma Ramocve je zagladila blok na svom stolu i posegla za

olovkom. „Pisali ste mi, Mma“, rekla je. „Rekli ste da se nadate da ćumoći da nađem neke članove vaše porodice. Dakle, odgovor jepotvrdan, mi to možemo. Stalno to radimo, zar ne, Mma Makuci?"Mma Sebina se okrenula da bi pogledala Mmu Makuci, koja joj se

na to ohrabrujuće osmehnula. „Tako je", rekla je Mma Makuci. „Mismo stručnjaci za pronalaženje ljudi, Mma. Pronašli smo ih većmnogo - čak i one koji nisu želeli da ih nađemo."Mma Ramocve je potvrdno klimnula. „Mada, najčešće tragamo za

osobama kojima bude drago kad ih pronađemo." Zastala je. „Recite,Mma, ko je taj rođak koga tražite?“Mma Sebina se načas zbunila, kao da se pita da nije možda Mma

Ramocve propustila nešto očigledno. „Ali ja to ne znam, Mma. Utome i jeste stvar. Došla sam kod vas zato što ne znam." „Šta to neznate, Mma?"Tada je Mma Makuci odlučila da se umeša. „Ne zna kako se taj

rođak zove. Hoće to da se desi kad se žena uda i promeni prezime.Možda niste upoznali njenog novog muža i zaboravili ste kako sepreziva. Prezime muškarca se lako zaboravi.“Posle ove primedbe usledila je kratkotrajna tišina. Mma Ramocve

nije imala ništa protiv da se njena pomoćnica pridruži razgovoru sklijentom, ali bilo bi joj draže kad bi Mma Makuci htela da sačeka daje upitaju šta misli. Naime, njene upadice su katkad umele dadekoncentrišu klijenta i odvedu razgovor u čudnom pravcu. Takođe,Mma Makuci je znala da bude i netaktična; jednom prilikom jereagovala prilično nestrpljivo dok je klijent objašnjavao MmiRamocve šta je uradio. Njena primedba nije bila od pomoći, budućida se klijent snuždio i zaćutao, na šta se Mma Ramocve osetilaponukanom da ga iznova uverava da sve što se izgovori u kancelarijiostaje između njih, ali i da ona i Mma Makuci ne bi nikad kritikovalenjegove postupke. „Nije naš posao, Rra", rekla je, ne skidajući

pogled s Mme Makuci, „da sudimo da li ste krivi. To zaista nije našposao."Mma Makuci je potvrdno klimnula glavom. „Bog je zadužen za to",

umešala se. „On će vam suditi."Bio je to vrlo neprijatan informativni razgovor, posle kojeg se Mma

Ramocve osetila primoranom da popriča s Mmom Makuci o ovomproblemu i podseti je na neophodnost uspostavljanja profesionalnedistance. „Gospodin Klovis Andersen je to vrlo iscrpno obradio uNačelima privatnog istraživanja", rekla je tada Mma Ramocve.„Možda bi trebalo da još jednom pročitate to poglavlje, Mma.Gospodin Andersen kaže da ne bi trebalo iznositi svoj sud oklijentovim postupcima. Ako to uradite, klijent bi mogao početi da sepita da li ste zaista na njegovoj strani."Mma Makuci je ustala u svoju odbranu. „Ali nisam iznela nikakav

sud o njegovim postupcima", rekla je. „Lepo sam rekla da će Bog touraditi. Čuli ste me, Mma. Samo to sam rekla."Sada barem nije bila posredi nikakva primedba te vrste.

Pretpostavka Mme Makuci bila je prilično logična - tačno je da ženeudajom menjaju prezime i da to ume da prouzrokuje zbrku. Ali MmaSebina je odmahnula glavom.„Ne", rekla je. „Mislim da me niste razumele, Bomma. Nisam

zaboravila imena tih ljudi. Ne znam čak ni da li postoje, mada setome nadam."Mma Ramocve je vrtela olovku među prstima. HB: srednje tvrda

grafitna mina. Te olovke su se, za njen ukus, previše brzoistupljivale. Ali vrtenje olovke među prstima, HB ili neke druge, bilo jeod pomoći: omogućavalo je čoveku da se nečim bavi dok razmišlja.„Znači, ne znate ko su?" zamišljeno je rekla. „Pretpostavljam da to

može da se desi. Ako imate veoma veliku porodicu, mora biti dapostoje i rođaci o kojima ne znate ništa. Mislim da ih i ja negdeimam."„Obično se ti rođaci pojave onda kad im nešto treba", javila se Mma

Makuci. „Otkako sam se verila, Mma Sebina, pronašla sam nekerođake koji čeznu da se druže sa mnom. Čudno da ranije nisu bilitako druželjubivi, ali mora biti da su sad shvatili da su zapravo svevreme želeli da budu takvi."

Mma Ramocve je zaključila da je ovome potrebno dodatnoobjašnjenje. „Mma Makuci se nedavno verila s gospodinom FutijemRadifutijem", rekla je. „On je..."„Vlasnik prodavnice nameštaja ’Dvostruko udobnije'", dovršila je

umesto nje Mma Sebina. „Videla sam ga."Mma Ramocve i Mma Makuci su se zgledale. Ako se Mma

Ramocve uznemirila shvativši da Mma Sebina zna sve o njoj, sadaje na Mmu Makuci došao red da se iznenadi. Ona, međutim, nijeosetila uznemirenost već određen ponos zbog toga što je verena začoveka od ugleda, za koga znaju čak i oni koji ga ne poznaju lično.Možda se neki rugaju Futijevom imenu ili, čak, njemu samom; ali onje poznat poslovni čovek, a to nešto znači.„То je on“, rekla je. „То je naša radnja."Mma Ramocve je uzdahnula, preneražena načas tvrdnjom Mme

Makuci. Jeste da je bila na pragu da udajom uđe u porodicu kojaposeduje prodavnicu nameštaja, ali ipak još nije bila deo te porodice.Štaviše, radnja je tehnički pripadala Futijevom ocu, iako je staracsada vreme provodio uglavnom spavajući. Čovekovo vlasništvoostaje njegovo i dok spava, želela je da kaže Mmi Makuci, ali nije.Mma Ramocve je bila velikodušna osoba; ako Mmi Makuci već tolikoznači da se o njoj misli kao o vlasnici radnje, čega tu ima lošeg?Njena pomoćnica je u životu počela ni od čega ili gotovo ni od čega,a ako sad i ima nešto, za to može da zahvali samo svom vrednomradu. Prvo je to bio Bocvanski Koledž za sekretarice, na kojem jediplomirala s najvišim ocenama, a potom časovi plesa na kojima jenepokolebljivo ostala uz za nju, krajnje neperspektivnog plesnogpartnera, čak i dok ju je gazio po prstima i zamuckivao tako gadnoda je jedva uspevala da razabere šta pokušava da kaže. Ne, MmaMakuci je zasluživala svaki delić statusa koji je smatrala da jojpripada; zasluživala je daleko više nego mnoge osobe lepše od nje,one lepe žene i muškarci koji su shvatili da im sve pada pravo u krilosamo zato što dobro izgledaju ili zato što poznaju ljude koji mogu daim pomognu. Znala je za mnogo takvih slučajeva: načelnikovbratanac je dobio dobar posao u Gaboronu, na kojem šefuje ljudimakoji su kvalifikovaniji od njega; sin rudarskog inženjera dobio jeposao u kompaniji koja proizvodi rezervne delove za rudarskemašine; i tome slično. Mma Makuci nije imala takvu zaleđinu.

Mma Sebina je potvrdno klimnula. „Mogu reći da je to veoma dobraradnja, Mma." Potom se okrenula prema Mmi Ramocve. „Ne, ne bimi ni najmanje smetalo ako bi mi se neki rođaci javili", nastavila je.„Ра nek su i pohlepni i nek od mene hoće samo novac. I pored togabih volela da imam rođake. Vidite, Mma, ja nemam porodicu."Izgovorila je ovo bez samosažaljenja, kao kad neko zaključi da mu

je ponestalo čaja ili sitnine ili tako nečega.Mma Ramocve je spustila olovku na sto. „Svi su se upokojili? Pa to

je strašno, Mma. Tako žalosno. Ovih dana...“Mma Sebina je podigla ruku da bi je ućutkala. „Ne, nije to. Nisu se

upokojili - ili neki možda i jesu, ali valjda nisu svi. Ne znam." Zastalaje. „Trebalo bi da vam ispričam svoju priču, Mma. Onda ćete sveshvatiti."Mma Ramocve je rukom dala znak Mmi Makuci da pristavi vodu za

čaj. Kao i praktično sve ostalo u životu, i priča se lakše priča uz šoljučaja.„Šta je prvo čega se neko može sećati?" počela je Mma Sebina. I

onda, ne čekajući odgovor, nastavila: „Sećam se vremena kad samimala četiri godine, Mma Ramocve, ali ničega pre toga. Sećam setraktora kako izvlači automobil iz jarka. I potom kako je taj traktorpregazio kokošku.„А onda se ne sećam više ničega iz svoje četvrte godine, odjednom

imam pet i vreme je da krenem u nedeljnu školu. Majka me jeodvodila tamo i dolazila po mene satima kasnije, ili se meni baremčinilo da su prošli sati. Dobijali smo male nalepnice koje smo lepili usvoje knjige. Slike Isusa kako hoda po vodi, takve stvari. Sećam seda sam dugo gledala tu sliku na kojoj hoda po vodi - obožavala samje, još uvek je obožavam, Mma, još imam tu sliku."Mma Ramocve je klimnula glavom. I ona je imala slike koje je

volela: na primer, na tanjiru naštampanu fotografiju ser SeretseaKame, prvog predsednika Bocvane, tog velikog čoveka; volela je tusliku, jer je toliko toga mogla da pročita iz izraza na njegovom licu.Bilo je to plemenito lice, lice čoveka koji je verovao u svoju zemlju isvim snagama se zalagao za ono što ona predstavlja, a to je ljudskadobrota iznad svega; samo to - ljudska dobrota. Kad god bipogledala sliku, činilo joj se da je još tu; pokojni predsednik, koji još

čuva svoju zemlju. Kako bi samo bio ponosan da zaista može da jevidi ovakvu kakva je danas, pomislila je; kako bi bio ponosan.„Većini ljudi ne smeta ako zaborave ono što se dešavalo pre no što

su navršili četiri godine", nastavila je Mma Sebina. „То je zato štoznaju da to nije bilo bogzna šta. Ali u mom slučaju je drugačije,Mma. Tada se sve dogodilo. Ali ja se ne sećam baš ničega od toga.„Jasno mi je da ste zbunjeni, Mma, a shvatam i zašto. Vidite, moja

majka, žena koju sam maločas nazvala majkom - ona mi nije zaistabila majka. Ja sam bila dete neke sasvim druge žene, a ta dobražena, moja majka, i njen dobri muž, moj otac, koji mi u stvari nije biootac, posvojili su me i podigli kao svoje dete.„То se, dabome, vrlo često dešava, Mma. Ima mnogo onih koje rodi

jedna mati, a podigne sasvim druga. Njihova rođena mati se upokoji- to je vrlo čest razlog takvog toka stvari - ili je možda suvišesiromašna da bi podizala decu. Mnogo je razloga što dete neke ženepodižu detetova sestra ili tetka. Ili baka, dabome. Kao što znate, tonije ništa neobično."Zastala je na čas, a Mma Ramocve, posegnuvši za olovkom,

uzdahnula je. „То je ovih dana gotovo pravilo, Mma. Uz ovu bolest isve to. Šta bismo radili da nije baka?"Mma Sebina se složila s njom. ,,U pravu ste. Bake su stubovi

porodice. Istinski oslonci. Međutim, većina te dece koju podižu bakeznaju ko su. Znaju da je to njihova rođena baka, da im je mati bila tai ta, a otac taj i taj. Ali ja ne poznajem čak ni braću ili sestre dobrihljudi koji su me podigli. Ne znam ništa, Mma. Ništa." Pogledala je upod; njene domalopređašnje pribranosti je lagano nestajalo. Unjenom glasu je sada postojala nota koja je nagoveštavala da se, netako duboko ispod površine, kovitla bura emocija, a još dublje ispodnje, bujica suza. „Nemam krštenicu, Mma. Nemam čak ni to."Mma Ramocve je podigla obrvu. „Dobro, a šta kaže vaš omang?"

Sve Bacvane su imale omang, ličnu kartu koja je potvrđivala da sudržavljani Bocvane. Reč omang na jeziku Secvana znači rođenje, iupravo je na to pitanje omang odgovarao.„Moj omang kaže da sam rođena tridesetog septembra", odvratila

je Mma Sebina. „Nekad sam se ponosila time. Ponosila sam se timešto sam rođena baš na Dan Bocvane, što sam rođena istog danakad i naša zemlja. Ali sad znam da je to naprosto zato što nisu znali

kad mi je zaista rođendan. Stoga, vidite, Mma, želela bih dapronađete moj rođendan. Molim vas, pronađite moj rođendan, inađite mi nekog od porodice."Usledilo je ćutanje. Spolja, iz grana razgranate akacije pod kojom je

Mma Ramocve parkirala svoj mali beli kombi, dopiralo je glasnogugutanje grlica. Mma Ramocve ih je uglom oka opazila kroz prozor,dve grlice, zaljubljeni par; Mma Grlica i Rra Grlica, kako su ih zvaleona i Mma Makuci, simboli vernosti i pripadanja. Pronađite mirođendan. Nađite mi nekog od porodice.„Zar ne možete da pitate to dvoje dobrih ljudi?" upitala je. „Zar ne

možete da pitate ljude koji su vas podigli kao da su vam otac imajka?"„Oni su pokojni", odvratila je Mma Sebina. „Oboje su pokojni."„Shvatam."„А oni sami mi nisu nikad rekli. Saznala sam tek nakon što su se

upokojili. Saznala sam od bolničarke koja je negovala moju majkudok je bila bolesna. Rekla je: Tvoja mati je vrlo žalosna. Rekla mi jeda je htela da razgovara s tobom o nečemu, ali na kraju nije uspela.Smatrala je da bi trebalo da znaš.’"Mma Ramocve se namrštila. „Zašto je to smatrala, Mma?"Mma Sebina je uzdahnula. „Ко zna koliko puta sam se i sama to

upitala. Ipak, ne znam odgovor. Možda zato što ljudi kad im kucneposlednji čas žele da se sazna istina. Možda je to razlog."Mma Ramocve je ispustila malecki zvuk, coktaj jezikom koji je

gotovo prerastao u ono razvučeno ee koje na jeziku Secvana značida; gotovo.„Ali ja mislim", nastavila je Mma Sebina, „da će pre biti da je htela

da znam zato što bi mi tako pomogla da nađem svoju pravuporodicu. Ali, upokojila se pre nego što je stigla da mi kaže."Da, pomislila je Mma Ramocve. Verovatno je to posredi. Čuvamo

tajne sve dok nam ne ponestane daha da bismo ih otkrili, i onda ihodnesemo sa sobom u grob. Koje bi, upitala se, bile njene sopstvenetajne; isto pitanje je, igrom slučaja, tog trenutka proletelo kroz glavuMme Makuci: koje bi bile tajne Mmc Ramocve? pomislile su obe.

Treće poglavlje

GOSPODIN DŽ. L. B. MATEKONI DOBIJA KOLAČ

Tog dana više nisu pominjale anonimno pismo, a kad je te večeriizašla iz kancelarije, Mma Ramocve beše već gotovo sasvimzaboravila na njega. Nakratko ga se setila, međutim, kad je »krenulakolima u Zebrinu ulicu. Jutrošnja primedba Mme Sebina o njenojposeti fabričkoj prodavnici - jednom od njenih omiljenih mesta,jednom od malobrojnih stvari kojima je sebi ugađala - naterala ju jeda se upita koliko još ljudi zna pojedinosti iz njenog privatnog života.Što se Mme Sebina ticalo, ona nije predstavljala pretnju i nije bilovažno što ih je znala, ali šta ako autor onog pisma, ona očiglednoneprijatna osoba, zna gde Mma Ramocve živi? Obuzela ju jeiznenadna nelagoda. Šta ako je ta osoba, ko god da je, upravoposmatra? Skrećući za ugao, bacila je pogled u retrovizor. Nedalekoiza nje nalazila su se kolu, obična bela kola slična stotinama onihkoja u pet popodne izmile s parkirališta oko poslovnih zgrada; baškad je počela da skreće, bela kola obznanila su istu nameru izavrnula za njom u Zebrinu ulicu.Mma Ramocve je pritisnula pedalu za gas. Mali beli kombi nije bio

moćno vozilo; štaviše, njegov motor, koliko god je nekad bioneustrašiv, jedva je izlazio na kraj i s najnormalnijim zahtevima.Sada se, međutim, uz podsticaj svoje vozačice, kombi naprezao damalo ubrza, što mu je i uspelo - do izvesne mere. Mma Ramocve jeponovo pogledala u retrovizor i videla da su kola iza nje takođeubrzala. To je to, pomislila je: neko je prati.Njena prva pomisao - odluka, u stvari - bila je da ne paniči. Već je

nekoliko godina radila kao privatni detektiv i nikad nije smatrala dase nalazi u nekakvoj stvarnoj opasnosti. Samo jednom je imalaosećaj da se nalazi u prisustvu stvarnog zla, a to je bilo onomad kadje naletela na magistra Čarlija Gocoa. Tada joj je bilo jasno da stojilicem u lice s nekim ko bi bio kadar da ubije i da uopšte ne razmišljao tome. Ta spoznaja ju je prenerazila, ali lično se nije osećalaugroženom. Sada ju je, međutim, neko pratio, i obuzeo ju je strah,

ispoljavajući se kroz ukus koji je osećala i zvuk koji je čula, kroz osetna površini kože.Brzo je razmišljala. Već se nalazila nadomak svog dvorišta i prva

pomisao bila joj je da skrene pravo unutra i potom dobro zaključakapiju. Njena kuća bila je njeno utočište, a tu su bili i ljudi - komšijekoje su uvek posmatrale šta se događa i koje bi dotrčale na prvipoziv u pomoć. Ali onda joj je palo na pamet da će, ako to uradi,pokazati onome ko je prati gde živi. To ne bi valjalo i, štaviše, KlovisAndersen je rekao nešto o tome u Načelima privatnog istraživanja;setila se njegovih reči, što joj se često dešavalo u trenucima krize.Ako ustanovite da imate pratnju, nikad ih ne vodite ka svomstvarnom odredištu; to je upravo ono sto žele! Idite na neko javnomesto. Zaustavite. Izađite iz kola.Bio je to dobar savet, stoga nije čak ni usporila dok je prolazila

pored svoje kuće. Kola iza nje pratila su je u stopu, primetila je, inastavila da je prate dok je pokušavala da odluči šta da uradi kadstigne do kraja Zebrine ulice. Ako skrene levo, proći će pored bolnicei katedrale, i naposletku se ponovo naći na Tlokvenškom drumu;skrene li desno, ući će u ulicu koja vodi do nadvožnjaka i izbija nadrum za Frensistaun. Saobraćaj na tom drumu uvek je bio gust ipostojali su izgledi da se tamo otrese neželjenog pratioca, ali negdeje ipak morala da stane, a ovaj kraj grada ipak je mnogo boljepoznavala. U slučaju potrebe, mogla je stati čak i ispred kuće MmeMakuci i pozvati je u pomoć, nju i Futija Radifutija, ako je tu. Doduše,nije da bi Futi bio od velike vajde, pomislila je; jeste da je ljubazan idobar čovek, ali čisto je sumnjala da bi bio u stanju da reši situacijuako bi postala baš gadna.Rešila je da skrene levo. Približivši se kraju ulice, usporila je; kola

iza nje nisu, tako da je Mma Ramocve morala brzo da reaguje da biizbegla da je udare. Jedva da se usuđivala da pogleda u retrovizordok je sumanuto jurila u pravcu bolnice, pognuta nad volanom malogbelog kombija čiji je prastari motor maksimalno napregao sve svojemetalne žile. Na kružnom toku, energično se ubacila u gustsaobraćaj, za dlaku izbegavši kamion koji joj je uzvratio ljutitimglasanjem sirene. „Izvinjavam se, Rra“, promrmljala je sebi u bradu.„Jure me. To je jedini razlog što ovako vozim.“

Prošla je pored Anglikanske katedrale i sada je vozila pored poljanekoja je služila kao školski sportski teren; nazivali su ga tako, mada jeto bio samo prostran komad poravnate crvene zemlje, koju su dečjastopala na pojedinim mestima razbila u finu prašinu. Mma Ramocveje primetila da po njemu trče mali dečaci; dva tima u identičnim kakipantalonama i plavim majicama, uglavnom bosonogi, jurili su zaprašnjavom fudbalskom loptom. Igrala se utakmica. Videla jeroditelje, poredane uz rub igrališta, koji su uzvicima podržavali svojesinove.Shvativši da joj je to dobra prilika, naglo je skrenula s puta i

usmerila mali beli kombi prema slobodnom mestu za parkiranjeizmeđu dva roditeljska automobila na samom kraju. Tu će bitipotpuno sigurna, među svim tim ljudima, od kojih neke sasvimsigurno poznaje. Klovis Andersen, pomislila je, zasigurno bi odobrioovu odluku.Kola iza nje su takođe skrenula s puta, primakla joj se i polom stala.

Mma Ramocve je u retrovizoru posmatrala dok su joj se približavala.Gotovo da nije disala; nije očekivala takvu drskost, ne od nekog ko jeu Načelima privatnog istraživanja opisan kao pratnja. Pratilja bi,svakako, trebalo da bude diskretnija, da se stopi s pozadinom kad sečovek okrene da je pogleda.Kola su imala blago zatamnjene prozore, zbog čega je bilo teško

razaznati lice osobe za volanom. Ali sada, stojeći tik iza malog belogkombija i sprečavajući tako Mmu Ramocve da ponovo izađe nadrum, naposletku su ipak otkrila svog vozača.„Mma Ramocve“, uzviknuo je glas. „Jedva vas sustigoh! Htela sam

nešto da vam dam.“Okrznula je pogledom retrovizor i potom se preneraženo okrenula.

Kroz prozor na vozačkoj strani, sada sasvim spušten, videla jepoznat lik Mme Potokvani, nadzornice sirotišta, kako joj grozničavomaše.Mma Ramocve je duboko uzdahnula. Znala je da će za koji čas

uvideti humor ove situacije, ali zasad joj još nije dopirao do mozga.Dobar minut je prošao pre no što je otvorila vrata kombija i uputila seprema kolima Mme Potokvani.„Blagi bože, Mma“, uzviknula je Mma Potokvani. „Vozili ste kao

jedan od onih momaka iz radionice. Gde gori?“

Mma Ramocve joj nije odgovorila; i sama je imala gomilu pitanja,koja su istog trenutka navrla iz nje. „А zašto vozite ta kola, MmaPotokvani? Otkud sam znala da ste to vi? Mislila sam da me pratineki... neki...“ Glas joj je zamro. Neki kriminalac? Otmičar? Pisacanonimnih pisama?Mma Potokvani je prasnula u smeh. „Da vas neko prati? Pa

naravno da sam vas pratila. Opazila sam vas baš pre no što steskrenuli u Zebrinu ulicu. Prepoznala sam vaš kombi. Htela sam davam dam nešto što sam napravila za gospodina Dž. L. B.Matekonija. A ova kola - pripadaju jednoj od naših volonterki.Dozvoljava mi da ih koristim kad mi zatrebaju"Mma Ramocve se usiljeno osmehnula. „Baš sam ispala glupa“,

rekla je. „Naprosto sam pomislila... Znate, Mma, u ovom mom posluponekad dobijam pretnje.“Mma Potokvani se namrštila. „Neko vam preti, Mma Ramocve?

Pobogu, što bi vama iko pretio?“Bilo je teško objasniti, pogotovo tako, stojeći na vrelom

popodnevnom suncu. Mma Ramocve je pomislila da Mma Potokvaninema baš jasnu predstavu o tome šta sve podrazumeva vođenjedetektivske agencije. Zacelo je znala sve što se može znati oupravljanju sirotištem, nabavljanju svega što je potrebno za decu,nagovaranju sponzora da daju donacije, snalaženju s onim čega jeuspevala da se domogne; ali svet detektivske agencije bio joj jesasvim stran.„Ponekad moram da se petljam u posla ljudi koji ne žele da to

radim", objasnila je. „А oni umeju da se naljute.“Mma Potokvani je slegla ramenima. „Svi mi umemo da se

naljutimo. Naljutim se i ja povremeno, na svog muža, ali ga ipak nepratim “ Nasmejala se. „Mada, možda bi žene povremeno i trebaloda prate svoje muževe, koliko da vide šta su namerili. Možda to ne bibilo tako loše, Mma Ramocve.“Nadzornica sirotišta je potom pružila ruku na zadnje sedište i uzela

veliku limenu kutiju koja je ležala na njemu. „Ovo je za vašeg muža,Mma. Sigurno znate šta je unutra.“Mma Ramocve je znala. Isto kao što je znala da veliki, sočan voćni

kolač u toj limenoj kutiji nije običan poklon: spravljen je s nekomnamerom. Mma Potokvani se oduvek oslanjala na pomoć gospodina

Dž. L. B. Matekonija u rešavanju problema s mašinama u sirotištu -pogotovo sa starom pumpom, ali i s vozilima, šporetima,vodoinstalacijama, sa svime što je imalo delove koji se moguzameniti. On joj je uvek pomagao bez prigovora, čak i onda kad suposlovi koje su ga pozivali da obavi oduzimali veliki deo njegovogslobodnog vremena. Ali gospodin Dž. L. B. Matekoni je naprosto biotakav čovek i zbog toga je bila ponosna na njega.Znala je da je ovaj poklon-kolač uvod u traženje neke usluge od

njenog muža. Stvarno! Pomislio bi čovek da će Mma Potokvanijednom shvatiti da su svi već odavno provalili njene providne trikove,ali ona je, izgleda, bila potpuno gluva i slepa za sve takvenagoveštaje.„Baš će se obradovati", rekla je. „Obožava vaš voćni kolač. Volela

bih da umem da ga umesim tako dobro kao vi, Mma.“ MmaPotokvani je bila očigledno polaskana komplimentom. „Mogli bistenaučiti, Mma. Pokazaću vam jednom prilikom."Dodala joj je kutiju kroz otvoren prozor. „Izvolite, Mma. A kad

gospodin Dž. L. B. Matekoni pojede kolač, nek navrati da mi donesekutiju. Jeste da je stara, ali poslužiće da mu ponovo upakujem kolaču nju."Mma Ramocve se osmehnula. Tako je, dakle, Mma Potokvani

smislila da ga namami da dođe; bilo je sasvim očigledno. „Da,naravno", odvratila je. „I usput bi mogao da proveri kako stvarifunkcionišu tamo...“Ne gubeći vreme, Mma Potokvani je iskoristila priliku. „Tako ste

ljubazni, Mma. Pravo da vam kažem, ima nekih sitnica s kojima bi semogao pozabaviti. Tu je ta veš-mašina, jeste da smo je kupilipolovnu, ali smo je pošteno platili - dvesta pula, da budem precizna.Čini se da je počela da posustaje, ali sigurna sam da je to samo nekisitan kvar. I traktor, onaj mali. Neki od radnika ga je nekako pokvario,pa sad hoće da vozi samo u rikverc. Sigurna sam da će gospodinDž. L. B. Matekoni popraviti to očas posla..„Sigurna sam da hoće, rekla je Mma Ramocve. „Preneću mu.“Mma Potokvani joj je na to veselo mahnula i krenula s parkirališta,

praćena gromoglasnim struganjem menjača; zvučalo je kao da jeneko ubacio viljušku ili nož u mašinu za mlevenje mesa. MmaPotokvani, međutim, nije obraćala pažnju na to. Mahnuvši još

jednom, ponovo je pogrešno pritisla polugu menjača pre no što jezaždila drumom u pravcu Tlokvenga i siročadi o kojoj se starala.Te večeri, u kući u Zebrinoj ulici, Mma Ramocve i gospodin Dž. L.

B. Matekoni sedeli su posle večere na verandi, razgovarajući odogađajima od tog dana. Dvoje posvojene dece, Motoleli i Puso,behu već bezbedno ušuškani u krevet. Kao starijoj, Motoleli je bilodozvoljeno da sama ugasi svetlo kad završi s čitanjem, pod uslovomda to ne bude posle pola devet; Pusovo svetlo moralo je da budeugašeno sat vremena pre toga, mada to nikad nije predstavljaloproblem. Poput većine dečaka, po ceo dan je neumorno trošioenergiju, tako da je već u sedam uveče, kad bi Mma Ramocvepostavila sto za porodični obed, bivao umoran do tačke iscrpljenosti.Mma Ramocve je često umela da uđe u njegovu sobu nekolikominuta pre sedam, spremna da mu održi vakelu o potrebi zasređivanjem nereda, samo da bi zatekla dečkića kako potpunoobučen spava na nerazmeštenom krevetu.Posmatrala bi ga tad, svu savršenost njegovih crta - jer bio je lepo

dete, s kožom boje meda nasleđenom od svojih burmanskihsrodnika, svoje majke i njenog naroda, ali zato visok na svog ocaMocvanu. Bila je to dobra kombinacija, povoljna mešavina. Njegovikalaharski preci obdarili su ga blistavim očima i brzinom ioštroumljem onih koji su morali da se snalaze živeći na oskudnojzemlji. Mogao je da uočava stvari s velike udaljenosti - primećivala jeda to radi kad bi otišli izvan grada, u bus. Video je pticu na graniakacije onda kad bi ostali jedva nazirali drvo, i razaznavaosvetlosmeđi obris nervozne antilope tamo gde su drugi videli samotravu, trnovito žbunje i pesak.„Mogao bi biti veliki tragač", rekao mu je jednom prilikom gospodin

Dž. L. B. Matekoni. „Nasledio si taj dar svog naroda."Međutim, Puso se samo okrenuo i nije rekao ništa. Stidi se,

pomislio je gospodin Dž. L. B. Matekoni; stidi se onoga što jeste.Pokušao je da ga navede na razgovor o tome, ali Puso je naprostoistrčao napolje, u baštu.„Šta da radimo, Mma Ramocve?" upitao ju je gospodin Dž. L. B.

Matekoni. „Šta da mu kažemo? Možeš li ti da..."„Pokušaću", odvratila je.

I pokušala je, sačekavši pogodan trenutak, koji je došao dok jesedela s Pusom u svom malom belom kombiju. Vozila se u Močudi ipošao je s njom da joj pravi društvo, a ona je započela razgovor onjegovoj prošlosti.„Uzeli smo tebe i Motoleli zato što smo vas zavoleli", rekla je. „Znaš

to, zar ne?"Oborio je pogled ka svojim dlanovima, koje je držao na krilu. Glas

mu je bio tih kad je odvratio: „Da. Znam.",,I jedini razlog što vam je bio potreban novi dom bio je taj što vam

se mati upokojila. Da nije, ne bi se nikad odvojila od vas. To takođeznaš, zar ne?"Ovog puta nije čak ni promrmljao odgovor. Ali ona je bila uporna.

„Možeš da budeš ponosan na svoju mamu, znaš, i na svog tatu. Dvanaroda ove zemlje. Imaš sreće što pripadaš i jednom i drugom."Naglo i bez upozorenja, pružio je ruku prema kvaki na vratima. Bio

je tako brz da gotovo nije ni stigla ništa da primeti pre no što su sevrata otvorila i vetar navro u kabinu. Načas se ukazao drum;prašnjavosmeđe pored ivice, crnilo asfalta. Uplašeno je uzviknula iposegla jednom rukom prema njemu, dok joj je druga i protiv njenevolje klizila s volana. U isto vreme, oštro je zakočila, tako da je malibeli kombi skliznuo s druma. Usled siline kočenja, Puso je poleteonapred i udario u komandnu tablu. Pokušavao je da se otme iz rukeMme Ramocve, ali ona ga je čvrsto držala. Zaplakao je.Nekoliko trenutaka nakon što se kombi zaustavio, vladala je

potpuna tišina. Motor se ugasio i čulo se samo neravnomerno,nepravilno pucketanje, karakteristično za usijanu mašinu koja sehladi, smiruje, čiji se pregrejani delovi skupljaju.„Jesi li dobro?"Nije odgovorio na njeno pitanje, samo je jecao. Okrenuo je glavu.„Ne možeš tek tako da iskočiš iz kola", promucala je Mma

Ramocve. U šoku zbog onoga što se dogodilo, osećala je kako drhti.Puso je otvorio oči i pogledao je na čas, kao da je prvi put vidi.

Zatim je ponovo odvratio pogled. „Neću da budem... to", rekao je.„Neću."Njeno srce poletelo je prema njemu. Pružila je ruke i pokušala da

ga zagrli, ali on joj se izmigoljio iz naručja.

„Ali to je sasvim dobro... sasvim je dobro što si to što jesi, Puso!Sasvim." Zastala je. Dečak je još jecao, pokrivajući lice rukama,tresući se. Pognula se ne bi li ga privukla bliže i, savladavši njegovotpor, privila ga uza se. Pre mnogo godina, držala je tako svojesopstveno dete, grlila je maleno telo tokom onih nekoliko kratkih satimaterinstva; teško da je ikad više to uradila. Ali sad jeste. Bio je tozagrljaj koji je izvukao na površinu svu onu ljubav koju je ugušila kadje izgubila dete; izvukao je na površinu ceo onaj nepresušni izvornežnosti i ljubavi. Da li je izneverila ovog dečkića? Naravno da jeste,a ta spoznaja joj je teško pala. Zašto mu nije pružala ljubav koja muje bila tako potrebna, a koju je ona, opet, osećala da želi da pruži?Jedva se suzdržavala da i sama ne zaplače. Ali nije smela plakati,

jer je morala nešto da mu kaže, a nije mogla da govori i plače u istovreme. „Puso, izvini što nisam razgovarala s tobom o tome. Nisamrazmišljala. Jednostavno nisam. Ne ljuti se na mamu zbog toga. Neljuti se na mene.“Zaćutala je. Izgovorila je to. Nazvala je sebe njegovom majkom.

Nije to nikad ranije uradila; za decu je bila Mma Ramocve, baš kaošto je bila Mma Ramocve za gospodina Dž. L. B. Matekonija. Niježelela da bude njihova majka, zato što je nekad to bila, jednom, inikad više. Ali to je bilo pogrešno, sasvim pogrešno. Naravno dajeste majka. Svi možemo da budemo majke, svi mi; čak i muškaracmože da bude majka.Puso ju je gledao. Zaustio je da kaže nešto, ali nije; umesto toga,

samo je još jače razrogačio oči i začuđeno zurio u nju.„Da“, rekla je. „Ne smeš da se ljutiš na mamu. Trebalo je da

porazgovaramo o tome što neki ljudi govore. O nedobronamernimstvarima koje govore o Masarvama. Ali te stvari nisu istina, znaš. Mismo svi isti. Bušmani, Sani, zovi ih kako god hoćeš, i mi, Bacvane. Ibelci takođe. Svi. Iznutra smo svi potpuno isti. To znaš, zar ne? I svipotičemo od iste majke koja je nekada davno, vrlo davno, živela bašovde u Africi, tamo negde gore u Istočnoj Africi. Imala je mnogo decei oni su bili preci svih nas, čak i onih ljudi koji ne žive u Africi. Svismo mi sinovi i kćeri te žene.“ Prestao je da plače. Ruka mu jepočivala na njenom naručju, tek dodirujući ga, ali ipak je osećalatoplinu. Pogledala je naniže u čudo, u neizrecivo čudo ljudskog tkiva,tako ranjivog, tako dragocenog.

„Је li ti sad bolje?" Ne valja, pomislila je, razglabati o ovim stvarimanadugačko i naširoko. Nekoliko reči je sasvim dovoljno.Potvrdno je klimnuo, a ona se ponovo smestila na svoje sedište i

pokrenula motor. On je pružio ruku i zatvorio vrata na svojoj stranikombija.„Kako se zvala ta žena?" upitao je kad su nastavili put.„Koja žena?"„Ра ta, koja je imala svu tu decu. Ta u Istočnoj Africi."Nasmejala se. „Tada nisu imali imena, Puso. To je bilo jako, jako

davno. Davno pre Bocvane."Delovao je razočarano. „Makuci, možda.“Mma Ramocve se ugrizla za usnu, susprežući osmeh. Zamislila je

na trenutak prvu ženu, dlakavu, pogrbljenu, zgrčenu, ali s velikimnaočarima na licu, poput onih Mme Makuci. Podigla je ruku s volanai nežno ga dotakla po ramenu. A on je uzeo njenu ruku i nakratko jedržao pre no što ju je vratila na volan, kako mali beli kombi ne biopet sleteo s druma.„А možda se zvala i Mma Ramocve“, rekao je Puso.Sada, sedeči na verandi s gospodinom Dž. L. B. Matekonijem,

posmatrala je vrt kroz pomrčinu. Svetlost tri četvrtine meseca bila jedovoljna da otkrije konture žbunja, obris mopipi drveta, pljosnatogkišobrana akacije sasvim na kraju placa. Danju je njen vrt umeo dajoj prebacuje, vazda joj privlačeći pogled tamo gde je bilo potrebnododatno zalivanje da biljke ne bi venile ili tamo gde behu već svele iuginule; noću su ta gola mesta bivala skrivena od pogleda, a ona senije osećala toliko krivom.„Dobila sam danas jedno pismo“, rekla je.Gospodin Dž. L. B. Matekoni se okrenuo prema njoj. „Pismo ?“„I to nimalo lepo."Rekla mu je kako je glasilo, a on ju je ćutke saslušao. Kad je

progovorio, glas mu je bio ozbiljan. „То me je i brinulo, MmaRamocve. Toga sam se sve vreme plašio. Od samog početka.“„Brinuo si da ću dobiti neko takvo pismo?"Odmahnuo je glavom. „Ne. Ne. Brinuo sam da ćeš pre ili kasnije

naleteti na nekog stvarno zlog - nekog opasnog, ko će pokušati da tepovredi. A to se sad i dogodilo."

Pružila je ruku i ohrabrujućim gestom je položila na njegovu. Znalaje da je sklon da se nervira zbog najrazličitijih stvari: zbog servisa,šegrta, situacije u svetu; a znala je i da je to baš ono na šta ju jeupozorio doktor Mofat. Kad se gospodin Dž. L. B. Matekoni oporaviood svoje depresije, doktor Mofat je rekao da bi trebalo da izbegavapreterano nerviranje. „Ne možete ga poštedeti svih životnih briga",rekao je doktor. „Ali barem se možete starati da se ne sekirapreterano. Ako se preterano sekira, bolest bi se mogla vratiti."Nije trebalo da mu govorim za pismo, pomislila je. Bez razloga sam

ga opteretila, jer on tu ništa ne može i samo će se bespotrebnozaokupljati time. Ali sad je prekasno; prenela mu je sadržaj pisma odreći do reći i teško da može da popravi stvar. Ili možda može?„Znaš li šta ja mislim, gospodine Dž. L. B. Matekoni?" rekla je.

„Mislim da je to verovatno samo šala. To je jedno od onih pismakakva pišu balavci. Njima je to zabavno."Na trenutak se činilo da razmatra ovu mogućnost, ali onda je opet

odmahnuo glavom, ovog puta još energičnije. „Nije to nikakva šala,Mma Ramocve. To nisu reči nekog balavca. To su reči nekogopasnog. Nekog manijaka."Pokušala je da umanji ozbiljnost njegovih reči. „Ne mislim da je

takva osoba opasna! Smešna, može biti; ali ne i opasna."Međutim, ova njena nehajnost ostala je bez efekta. On se tek

zahuktavao, naglašavajući reči pokretima ruku. „Sad sam još višesiguran da bi trebalo da prekineš s tim. Detektivski posao nije zažene, nego za muškarce, koji mogu da vode računa o sebi."Mma Ramocve se zagledala u tamu. Znala je da ovako govori zato

što je voli i što je zabrinut za njenu bezbednost. I ranije jepovremeno sumnjala da gospodin Dž. L. B. Matekoni ne želi da onanastavi rad u agenciji, ali uvek je ignorisala te svoje sumnje.Smatrala je da će se s vremenom navići na njenu profesiju i ono štouz nju ide; da će prihvatiti njen poziv i čak se ponositi njime, onakokako se samo muž može ponositi uspešnom ženom. Ali znala je daje teško izbiti neku ideju gospodinu Dž. L. B. Matekoniju iz glave kadse jednom zaokupi njome. A ovo je, pomislila je, baš jedna od takvihideja.

Četvrto poglavlje

STRIC S NIMALO PREFINJENIM,SLOMLJENIM NOSOM

Dok su Mma Ramocve i gospodin Dž. L. B. Matekoni te večerirazgovarali na svojoj verandi, gospodin Futi Radifuti sedeo je uskromnoj dnevnoj sobi svoje verenice, Mme Grejs Makuci, čekajućida mu ona servira večeru. Te večeri su obedovali znatno kasnijenego obično, budući da su bili zajedno u kupovini i da su im pažnjuprivukli kreveti izloženi u velikoj prodavnici nameštaja naPristanišnom šetalištu. Futija Radifutija su iznenadile cene za koje jesmatrao da su iznimno niske, ali Mmu Makuci su oduševila uzglavlja,tapacirana tamnocrvenim somotom, a k tome još i u obliku srca.„Baš dobri kreveti", primetila je, pružajući ruku da opipa teksturu

somotskog uzglavlja. „Moglo bi se vrlo lepo spavati u jednomovakvom krevetu. A uz to je i prostran."Bila je to potencijalno nedelikatna aluzija, barem u svom

poslednjem delu, na činjenicu da je krevet dovoljno prostran da unjemu udobno spavaju muž i žena; vrsta aluzije koja bi se, upućenaod verenice vereniku, mogla protumačiti kao nagoveštaj. FutiRadifuti i Mma Makuci nisu živeli zajedno i spavali su svako u svomkrevetu. To je bila Futijeva odluka i Mma Makuci je, istini za volju,bila malčice zabrinuta zbog toga što nije strastveniji. Ali s vremenomće i to doći, smatrala je, a dotad su imali šta da rade i bezrazmišljanja o tim stvarima. Kao što je Mma Ramocve jednomprilikom delikatno natuknula Mmi Makuci, ima i previše ljudi koji sustalno nesrećni zato što dozvoljavaju da im životom gospodareljubavne afere i sve ono što uz njih ide. To je samo jedna od stvari,rekla je, ta rabota između muškarca i žene, a postoje još mnogedruge, važnije, među kojima je i hrana.Ako je Futi Radifuti i mogao protumačiti primedbu Mme Makuci o

krevetu i njegovom srcolikom uzglavlju kao prekor ili, štaviše, kaoohrabrenje, on to svakako nije uradio.„Baš će se lepo uklopiti u moju kuću", rekao je. „Kad se venčamo,

ovo će biti baš dobar krevet za našu sobu. Ne zaboravi - kreveti su

jedini komad nameštaja koji ne prodajemo u ’Dvaput udobnije’."Mma Makuci je zadržala dah. Behu čvrsto utanačili datum, to jest,

behu čvrsto utanačili orijentacioni datum venčanja, ali tek im jepredstojalo da se pozabave tako konkretnim pitanjima kao što jekrevet. Ovo je predstavljalo napredak i ona je svim silama nastojalada sakrije svoje oduševljenje. „U pravu si", rekla je. „А i ovaj somot jevrlo kvalitetan. Pipni."Futi Radifuti se protegao da bi prešao prstima preko mekane

tkanine. „Vrlo kvalitetan", složio se. „Ali ne razumem kako mogu daprave ovaj krevet po ovoj ceni. Gde im je profit?" Zastao je,okrznuvši pogledom cenu obližnjeg kompleta fotelja. „Diskontnacena", rekao je. „Eto šta rade. Stari štos."Mma Makuci se za to vreme pitala da li da predloži da kupe krevet.

Ona sama ga, dabome, nije mogla kupiti, jer je imala vrlo malosopstvenog novca. Njen finansijski položaj se neizmerno poboljšaokad je onomad pokrenula tečaj daktilografije za muškarce, ali već sepoduže vreme nije bavila time i zavisila je isključivo od plate koju jedobijala u Prvoj damskoj detektivskoj agenciji. Čak i uz velikodušnostMme Ramocve, to nije bilo mnogo; agencija jedva da je uopšteposlovala s profitom i, u suštini, oslanjala se na dotacije iz ličnihfinansija Mme Ramocve - ona je, naime, i dalje posedovala svojevaljano stado goveda, što je značilo da je sasvim dobrostojeća - i nabesplatno korišćenje kancelarije koja je pripadala Brzim motorimaTlokvenga.Futi Radifuti je bio dobar čovek, koji je svoju velikodušnost

ispoljavao taktično. Nije davao džeparac Mmi Makuci, ali je zatopreuzeo na sebe mnoge njene troškove, plaćajući račune zanamirnice i donoseći joj redovno i često razne poklone. Sada jepodigao ruku da bi privukao pažnju jednog od prodavača koji jestajao u blizini.„То je veoma dobar krevet, Rra", smesta je rekao ovaj, namirisavši

prodaju. „Dopašće se i vama i vašoj supruzi. Priliči vam."Futi Radifuti kao da se istog trenutka usplahirio. Počeo je da

zamuckuje. „Ја... ja..."„Još se nismo venčali“, umešala se Mma Makuci. „Vereni smo, ali

još se nismo venčali. Uskoro ćemo i to obaviti."

Prodavač se silno izvinjavao. Video je prsten na njenoj ruci, tajprsten sa bleštavim bocvanskim dijamantom, njeno najdičnijeimanje, simbol čoveka koji ju je voleo i zemlje koju su oboje voleli;takva čistota i svetlost. „Pomislio sam... Delujete kao da ste venčani,Mma. A ubrzo ćete i biti."„Vrlo brzo", rekla je Mma Makuci.Prodavač je oborio pogled.„Kupujem ovaj krevet", rekao je Futi Radifuti, oporavivši se od

nelagode koja ga beše obuzela. „Da, kupujem ga."Lice prodavca razvuklo se u osmeh. Izveo je malu boksersku fintu u

prazno, za dlaku promašivši Futija Radifutija u svom oduševljenju.„Odlična odluka, Rra. Napravićete dobar pazar." Izvadio je beležnicuiz džepa i počeo da zapisuje Futijeve podatke. Krevet će, rekao je,biti isporučen koliko sutradan. I potom upitao: „Kupujete li i uzglavlje,Rra?"Neočekivano pitanje ostalo je da visi u vazduhu, bez odgovora.

Mma Makuci je pogledala Futija Radifutija, koji je nekako zabrinutoposmatrao nalepnicu s cenom na krevetu. „Ali, ovde piše..." zaustioje.Prodavač se sagnuo i pokazao reči ispisane pri dnu nalepnice.

„Pogledajte, Rra", rekao je, „ра ćete videti da uzglavlje nije uključenou cenu. Pogledajte ovde. Evo, lepo piše: 'uzglavlje nije uključeno'.Uzglavlje staje hiljadu dvesta pula, Rra." Načas je zastao, i potomnastavio. „Ali ja mislim da je i dalje prava bagatela."Mma Makuci je razmišljala. Hiljadu dvesta pula bilo je gotovo cela

njena mesečna plata; za mnoge ljude, i više od toga. Njena familijagore u Bobonongu, gde ima malo posla, morala bi da štedimesecima, možda i celu godinu, da bi skupila toliki novac.Futi je oklevao. „Treb... trebbal... trebalo..." Počinjao je da

zamuckuje. Mma Makuci je smrknuto pogledala prodavca. On je biokriv za ovaj nesporazum - trebalo je odmah da kaže da su krevet iuzglavlje zasebni artikli. A sad je, evo, Futi ponovo počinjao dazamuckuje, posle silnog truda koji je uložila da mu pomogne da toprevaziđe. Možda bi trebalo da zahteva da razgovara s poslovođom ikaže mu šta misli o ovakvom obmanjivanju mušterija. Na časovimaposlovne prakse na Bocvanskom koledžu za sekretarice su stalnoisticali da nikad ne bismo smeli pokušavati da dovedemo mušteriju u

zabludu. Štaviše, i Klovis Andersen, čiju je knjigu Mma Ramocvestalno pominjala, rekao je umnogome istu stvar o govorenju istineklijentima. „Nemojte prikrivati ili dvosmisleno iznositi činjenice i takodocnije dovesti klijenta pred svršen čin. To narušava poverenje."„То narušava poverenje", promrmljala je.Prodavač ju je samo napola čuo. „Šta rekoste, Mma?"Futi je pročistio grlo. „Uzeću i uzglavlje", rekao je potom. Mucanje je

nestalo, zamenjeno notom rezignacije u njegovom glasu.„Oboje će vam biti isporučeno sutra", rekao je prodavač. „Na vašu

adresu, Rra?"Futi se okrenuo Mmi Makuci. „Neka ga donesu prvo kod tebe,

Grejs", rekao je. „Uživaj spavajući u njemu, a posle venčanja ćemoga prebaciti kod mene."Mma Makuci je stidljivo prihvatila. Izdiktirala je adresu prodavcu,

koji ju je zapisao u svoju beležnicu. Toliko se toga promenilo unjenom životu otkako je upoznala Futija. Sada, posle takvogdogovora oko isporuke kreveta, činilo joj se da je došlo do dodatnog,osetnog poboljšanja. U njenoj ranijoj situaciji, ovaj krevet, sa svojimpredivno izrađenim uzglavljem, predstavljao bi samo neostvariv san.Futi je odlučio da ga kupi kao da je taj trošak nešto što nije vrednopomena, iako je krevet tako skup. I pitala se da li to tako izgleda kadimaš kupovnu moć - kad ne moraš da brineš možeš li da platiš već okupovini odlučuješ samo na osnovu toga da li nešto želiš ili ne želiš.I da li se to odnosi, upitala se, i na cipele? Zamislila je načas svecipele koje će možda imati - pun plakar novih cipela, poslaganih naprečke. Svaki dan bi nosila cipele druge boje, u zavisnosti odraspoloženja, a možda bi ponela rezervni par sa sobom na posao,da se preobuje ako joj se tako prohte. Sklopila je oči na tu pomisao.Tako ti, dakle, misliš o nama, gazdarice! Previše si fina za nas -

posle svega što smo za tebe učinile! Glas njenih cipela, njenihzelenih cipela s nebeskoplavim obrubom, beše ispunjen prekorom, aMmi Makuci samo što oči ne ispadoše od čuda. Odvratila je pogled,stideći se svoje pohlepe. Moraće malo da pripazi. Sve je to lepo ikrasno, postati gospođa Radifuti, supruga vlasnika prodavnicenameštaja „Dvostruko udobnije", ali čovek ne sme da zaboravlja koje i odakle je potekao; mada, ako mu se i desi da zaboravi, uvek sutu njegove cipele da ga podsete na to.

Zanimljivo, ali dok je Mma Makuci te večeri pripremala obed zaFutija Radifutija, zadovoljno zamišljajući isporuku kreveta sutraujutru, gospodin Dž. L. B. Matekoni i Mma Ramocve su, udobnozavaljeni u stolice na svojoj verandi, razgovarali baš o njoj. Premdanjihov razgovor nije imao nikakve veze - ne direktne - s pomenutimkrevetom, ipak se ticao intimnog problema nastalog u vezi sazarukama Mme Makuci.„Mma Makuci je jutros razgovarala sa mnom u vezi sa svojim

zarukama", rekla je Mma Ramocve. „Baš smo pile čaj...“Gospodin Dž. L. B. Matekoni se osmehnuo. Koliko je on uspeo da

shvati, njih dve su vazda pile čaj. Prvo onaj jutarnji, nedugo nakonšto bi izjutra došle na posao, pa onda onaj u deset, koji je za velikihvrućina umeo da se pomeri na pola deset. Za njim je sledio čaj kojise kuvao u pola dvanaest (takozvani prepodnevni), dabome, čaj sepio i odmah posle ručka i ponovo u tri popodne. Pomislio je kako jedobro što tradicionalni biljni čaj ne sadrži kofein, jer bi inače MmaRamocve imala problema da uveče zaspi s tolikim kofeinom uorganizmu. Mma Makuci je pila običan čaj koji je, po njegovommišljenju, sadržao kofein u izobilju; štaviše, verovao je da se timemože objasniti njena povremena zlovolja prema šegrtima, pogotovoprema Čarliju. Mada, ako ćemo pošteno, nema onoga koga Čarli nebi iznervirao, sa svojim stalnim razmetanjem i beskrajnim budalastimrazgovorima o devojkama; čak i onome ko nema nimalo kofeina uorganizmu dođe da se obrecne na tog momka.„Njene zaruke? Ta priča se baš otegla.“ Prasnuo je u smeh, ali se

žurno uozbiljio. Ni njegove sopstvene zaruke nisu bile baš kratke.Trajale su nekoliko godina, a doživele su srećan kraj tek kad je MmaPotokvani nekako uspela da privede njega i Mmu Ramocve predimprovizovan oltar tamo u dvorištu sirotišta. Nikad se nije pokajaozbog tog dana i uspomena na njega mu je neosporno grejala dušu;međutim, dužina zaruka koje su mu prethodile naterala ga je daproguta primedbu koju je hteo da izgovori u vezi s dugim periodomvereništva Mme Makuci i Futija Radifutija.Stoga je rekao: „Mada, Mma, nije sasvim neumesno da zaruke

potraju. Bolje je, zar ne, biti siguran u osobu s kojom želimo da sevenčamo. Oduvek sam mislio tako.“

Mma Ramocve je suspregla osmeh, prisećajući se kako se gotovopomirila s tim da datum njihovog venčanja neće nikad biti određen.Ako je Mma Potokvani mnogo dugovala gospodinu Dž. L. B.Matekoniju za sve što je činio za nju popravljajući stvari, tada je i onasama bila dužna ogromnu zahvalnost nadzornici sirotišta zato što jeuspela da nagovori ovog njenog muža da se oženi. Međutim,pomislila je, život je velikim delom baš takav: dugujemo jednidrugima neku uslugu ili dobrotu, katkad ih dugujemo još davno, čak ipre našeg rođenja; dugovi roditeljima, dugovi precima.„Nije neumesno“, složila se Mma Ramocve. „Ne treba čovek da

srlja u brak. Ali ni da suviše oteže, može biti... Ali Mma Makuci nijerekla da Futi Radifuti odbija da utvrdi datum. O datumu se većizjasnio."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je delovao zbunjeno. „Ра dobro, u

čemu je onda problem? Ako su odlučili u vezi s datumom..."„Datum nije problem. Problem je bog adi.“„А, to!“ Gospodinu Dž. L. B. Matekoniju je sad sve bilo jasno. Bog

adi ili labola bio je miraz koji su Radifutijevi imali da isplate porodiciMme Makuci. Taj miraz je morao da se dogovori pre nego štozvaničan sporazum dveju porodica omogući sklapanje braka.Nakon što je gospodin Dž. L. B. Matekoni rekao „А, to“, usledilo je

kraće ćutanje. Zatim je nastavio, ponovivši još jednom ,,Pa“ i potomdodavši: „Osam goveda. Možda devet.“Mma Ramocve kao da je na trenutak porazmislila o tome. ,,Neki bi

rekli i šest grla stoke, za ženu kao što je Mma Makuci. Ne kažem danije lepa - ja mislim da jeste - ali...“„Zavisi od svetla“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. Govorio je

ozbiljno, bez i najmanje namere da bude sarkastičan: stvarno zavisiod svetla, pomislio je. Jako sunce, pogotovo kad je dopiralo podtakvim uglom da se odbijalo o naočare Mme Makuci, nije joj laskalo.Ali kad je svetlo bilo prigušenije - u suton, na primer - tada su senjene jagodične kosti isticale na zanimljiv način. Primetio je to ijednom čak pomenuo Mmi Ramocve, koja nije rekla ništa, ali mu jedobacila pogled koji mu je nagovestio da bi bilo bolje da se vratikolima koja je popravljao. Žene ne vole kad muškarci pričaju oizgledu drugih žena, mada je primetio da one same vole to da rade; i

nijedna se ne buni kad muškarac govori o njenom izgledu, poduslovom da se laskavo izražava o njemu.Mma Ramocve je bila lojalna. „Ја mislim da je Mma Makuci lepa pri

svakoj svetlosti. Kad sam maločas rekla ’ali', htela sam da kažem daima onih koji misle da su njene naočari prevelike."„Ја sam jedan od njih", rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Jesu

li velike naočari jače od malih? Ne bih rekao: važno je kakvo jestaklo, a ne koliko ga ima." Zastao je. „Ali ona ima tako krupne oči,zar ne? Jesi li ih videla, Mma Ramocve? Tako su krupne, kao očikudua."Mmi Ramocve nije prijao pravac u kojem je kretao razgovor. Nije joj

bila namera da se upuštaju u ovako detaljnu diskusiju o izgledu MmeMakuci i zaključila je da je vreme da se vrate na temu miraza.„Та rabota s bog adijem" rekla je. „Nisam nikad bila baš sigurna u

vezi s tim, gospodine Dž. L. B. Matekoni."Gospodin Dž. L. B. Matekoni beše dao deset grla stoke za Mmu

Ramocve. Je li to ona sad nudi da mu ih vrati? „Onih deset govedašto ih dadoh", zausti on. „Dobra goveda. Debela..."Ta goveda su izvesno bila krupne životinje prijatnog vonja, hranjena

balama specijalne lucerke, skupo plaćane s one strane granice;udebljala su se, a krzno im je sijalo od zdravlja. Predstavljala sudostojno odavanje priznanja Mmi Ramocve i, premda su tri otišlajednom od njenih stričeva, a jedan njen rođak je zaklao jedno zasvadbeni ručak, ona koja su ostala još uvek su bila na njenompašnjaku i, koliko je znao, odlično su napredovala.Jasno mu je dala do znanja da ne govori o tim govedima. Pregovori

koji su prethodili njihovom braku bili su uzorni, a njena porodica sespremno složila s predlogom ostarelog strica koji je zastupaogospodina Dž. L. B. Matekonija. Ne, takvi slučajevi je nisu brinuli;brinuli su je oni slučajevi u kojima je muž imao velikih teškoća daplati cenu neveste. Ljudi su se uvaljivali u dugove; trošili su novackoji je trebalo da ode na neke druge stvari. Međutim, više od svega,smatrala je, čitava zamisao doprinosila je da žene izgledaju kaoimovina - kao stvari koje se mogu kupovati.„Zar ne bi bilo bolje kad muškarac ne bi morao da plaća za svoju

nevestu?" upitala je gospodina Dž. L. B. Matekonija. „Nisam od onih

koji bi da po svaku cenu ukidaju stare običaje, ali zar to ne bi bilobolje?"Umnogome na njeno iznenađenje, gospodin Dž. L. B. Matekoni se

bez oklevanja složio s njom. „Da. Bilo bi bolje. Kupuju se kola, ženese ne kupuju."Pogled koji mu je uputila Mma Ramocve bio je ispunjen divljenjem.

„То je vrlo savremeno mišljenje, gospodine Dž. L. B. Matekoni", reklaje, gotovo dodavši „za muškarca", ali se ipak suzdržala. I muškarciumeju da budu savremeni, podsetila je sebe.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je, umesto toga, dodao: „Dabome,

ženu ne možeš da vratiš u garantnom roku, kao kola. U tome jerazlika."Mma Ramocve se namrštila. Nije bila sigurna zašto je to rekao ni

šta je zapravo hteo da kaže, ali je odlučila da ne traži pojašnjenje.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je najčešće bio dobronameran i gajio jepoštovanje prema ženama - za razliku od šegrta.„Ono što me brine", rekla je, „jesu pregovori. Jesi li čuo da je stric

Mme Makuci došao u Gaboron?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije znao za to. „Ра kad mi niko ništa

ne govori", rekao je. „Nisam čuo."„Е pa, došao je. Čovek vrlo čudnog izgleda, sa slomljenim nosom.

Videla sam ga nakratko kad sam je jedno popodne odbacila do kuće.Došao je do kapije."„Ima tamo prilično čudnog sveta", rekao je gospodin Dž. L. B.

Matekoni. „Bobonong beše?"Mma Ramocve je potvrdno klimnula. „Odande su. Nisu svi ljudi

Bobononga takvi, ali ponekad..."„Pitam se kako li je zaradio slomljen nos", glasno je razmišljao

gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Poznavao sam jednogautomehaničara kome su vrata automobila pričepila nos. Mnogo jegadno kad ti se tako nešto desi."Mma Ramocve je dahnula od čuda. „Pričepila su mu se?"„Da", odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Rekao bih da ga je

jako bolelo."Mma Ramocve je bila zbunjena. „Ali kako se to dogodilo?" Bilo joj

je jasno kako nekome vrata automobila pričepe prste, ali za tako

nešto, pomislila je, nos bi se morao naći na sasvim pogrešnommestu.„Prignuo se nad kola", rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „I

mislim da je imao baš podugačak nos."Nekoliko časaka nijedno nije progovorilo. Ovaj svet je pun

opasnosti, a što duže čovek putuje kroz život, to bolje razume kolikosu one raznovrsne. Zato, pomislila je Mma Ramocve, sve više i višebrinemo zbog drugih: možemo da zamislimo kojekakve pogibelji kojebi ih mogle snaći. A ona svakako nije želela da druge zadesi bilo štaneprijatno; Mma Ramocve nije nikome želela zlo. Pogotovo niježelela da iko trpi poniženje i bol zbog svog nosa, pa ma kolikodugačak taj nos bio.Vratila je razgovor na temu strica Mme Makuci. „On je pohlepan

čovek, bojim se. Previše traži."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je uzdahnuo. „То je baš ono što

stričevi ne bi trebalo da rade", rekao je. „Tako se stvar samozakomplikuje."„Tačno", složila se Mma Ramocve i načas zaćutala pre no što je

nastavila. „Ti ono reče osam goveda za Mmu Makuci?"„Otprilike toliko bi bilo pravo", odvratio je gospodin Dž. L. B.

Matekoni. „Ona je sposobna žena. Obrazovana je. A porodicaRadifuti može bez problema da priušti sebi da se odrekne osamgoveda."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je pokušao da se stavi u položaj strica

iz Bobononga. Taj čovek je zasigurno vrlo impresioniranprodavnicom nameštaja „Dvostruko udobnije". Nema pojma okomunalijama, nenaplativim dugovima i svim onim problemima kojiumanjuju profit u biznisu. Po mišljenju strica iz Bobononga, strica snimalo prefinjenim, slomljenim nosom, vlasnik velike radnje mora bitinezamislivo bogat i imati nebrojeno mnogo grla stoke. „Dvadeset?"oklevajući je upitao. Dvadeset bi bio nečuveno preteran bog adi;mnogo veći nego što Mma Makuci vredi.,,Ne“, odvratila je Mma Ramocve. I dodala, tonom nekog ko upravo

obelodanjuje skandaloznu činjenicu: „Devedeset sedam."Pogled gospodina Dž. L. B. Matekonija odavao je zaprepašćenje.

Ali onda se prisetio i lice je počelo da mu se širi u osmeh. Lukav

stric, nema šta; stric koji dobro pamti najvažnije je deo njihoveporodične istorije.,,Zbog...“ zaustio je.,,Da“, potvrdila je Mma Ramocve. „Zbog toga.“Oboje su prasnuli u smeh.

Peto poglavlje

MOŽE LI SE SRCE POKIDATI NA DVOJE?

Kako da čovek sastavi svoju životnu priču, pitala se Mma Ramocve,kad ne zna ni početak - ni ko su mu bili roditelji?Pogledala je pored praznog stola Mme Makuci, kroz prozor, kroz

krošnje akacije u dvorištu. Bilo je to jutro posle razgovora koji suvodili ona i gospodin Dž. L. B. Matekoni, o apsurdnim zahtevimastrica Mme Makuci, i bila je sama u kancelariji. Mma Makuci i jetrebalo da dođe na posao malo kasnije prepodne: dogovorila se sMmom Ramocve da dođe oko jedanaest, nakon što joj isporuče novikrevet. „Nov krevet?“ upitala je Mma Ramocve. „Baš lepo.“Rekla je to ne razmišljajući zašto je baš tako lepo dobiti nov krevet,

ali je naredna misao opravdala taj komentar. Mnogi ljudi ne spavajudobro, smatrala je, vrlo često upravo zato što nemaju valjan krevet.A ako ne spavaš dobro, to se ispoljava u načinu na koji se ponašašprema drugima. Neki od njenih klijenata, pomislila je - oni razdražljiviili naprasiti - verovatno nemaju valjan krevet i verovatno bi se njihovoponašanje umnogome poboljšalo kad bi jednu ili dve noći prespavalina nečemu udobnijem; dabome, nije da im to može i reći.Zamišljala je prizor. „Mislim da znam odgovor na vaš problem, Rra“,

rekla bi. „Vaš krevet. U njemu leži odgovor.“Takav savet ne bi bio dobro primljen, a mogao bi lako biti i

pogrešno protumačen. Klijent bi ga mogao shvatiti kaoomalovažavajuću aluziju na svoju ženu ili muža, na primer, i moždabi bilo nezgodno objašnjavati da odgovor leži u promeni dušeka, ane osobe na njemu. Mada, istini za volju, podozrevala je da jeneretko i to slučaj, ali to takođe nije mogla reći.Uzdahnuvši, Mma Ramocve je otpila gutljaj svog biljnog čaja. U

odsustvu Mme Makuci, morala je da ga skuva sama, a to ju jepodsetilo na ono što za sobom povlači udaja Mme Makuci, ako donje ikada dođe. Njena pomoćnica ju je onomad spontano uveravalada to što će postati gospođa Radifuti neće imati nikakvog uticaja nanjenu karijeru, te da svakako namerava da nastavi da radi kaodetektivska pomoćnica, ali Mma Ramocve je gajila određene sumnje

u pogledu toga. Nije nimalo sumnjala u iskrenost uveravanja MmeMakuci - Mma Makuci je ne bi nikada lagala - ali pitala se neće li seobaveze koje sa sobom donosi udaja za muškarca koji posedujeveliku prodavnicu nameštaja naprosto ispostaviti kao prevelike zanjenu pomoćnicu. A ako naposletku zaista bude tako, ko će ondakuvati čaj ovde u agenciji?I ko će uzimati poštu iz pretinca, arhivirati dokumenta i odgovarati

na telefonske pozive? I ko će petkom izjutra kupovati krofne uposlastičarnici „Dobra prilika"?Mma Makuci bila bi u mnogom pogledu nezamenljiva - ne samo u

pogledu onih praktičnih stvari, nego i u pogledu moralne podrškekoju je pružala Mmi Ramocve i inspiracije koja je tako čestoproizlazila iz diskusija o nezgodnim slučajevima. Mma Makuci jeproblemima pristupala iz malo drugačijeg ugla nego Mma Ramocve,i postavljala je malo drugačija pitanja. Takva perspektiva je čestodovodila do rešenja i skraćivala vreme koje bi Mma Ramocve inačeutrošila na slučaj. To bi joj istinski nedostajalo, isto kao čaj, krofne isve ostalo.Sada je, na primer, u odsustvu Mme Makuci, Mma Ramocve

morala sama da smisli kako da pristupi rešavanju slučaja MmeSebina, s njenom tajnovitom prošlošću i nepoznatim rođacima. Da jebila tu, Mma Makuci bi vrlo verovatno rekla nešto što bi podstakloproduktivan tok istrage. Ali nije, stoga nije imalo svrhe nagađati štabi rekla. Ili možda jeste?Mma Ramocve je na trenutak zatvorila oči i zamislila svoju

pomoćnicu kako sedi za svojim radnim stolom.„Dakle, Mma Makuci“, promrmljala je. „Šta imamo ovde? Imamo

Mmu Sebina, koja sada zna da njena majka nije bila njena pravamajka i da njen otac nije bio njen pravi otac. To znači da...“„Čekajte časak, Mma“, prekinula ju je imaginarna Mma Makuci.

„Sve što znate, Mma Ramocve, jeste da je majka koja se upokojila,pre toga rekla nekome da ona nije prava majka. Da li to znači damožemo sa sigurnošću reći da Mma Sebina nije kćerka te žene? Dali to stvarno znači baš to, Mma?“Pitanje beše neočekivano, ali je nateralo Mmu Ramocve da

zastane. Često je kritikovala Mmu Makuci da prenagljuje sazaključcima, a evo, sada je njena pomoćnica optužuje za istu stvar.

Još uvek čvrsto zatvorenih očiju, Mma Ramocve je raširila ruke,gestom koji je značio da prihvata kritiku. „Sasvim ste u pravu, Mma“,rekla je. „Moguće je da je majka - to jest, ona žena koja je bilapoznata kao majka - u stvari zaista i bila majka, i da je lagala kad jeonoj drugoj ženi rekla da nije. Mislim da to jeste moguće."Mma Makuci je odmahnula glavom. „Ne, Mma“, rekla je. „Pogrešno

ste me razumeli. Ona žena koja je rekla da je ta druga žena to rekla- možda je ona izmislila priču. Na to sam mislila.“Mma Ramocve se osmehnula. „Ра da! Prava majka ne bi lagala o

tako nečemu, pogotovo ako je veoma bolesna i zna da će uskoro bitipozvana na odgovornost za svaku laž koju je izrekla, ako ju jeizrekla. U tom trenutku ne bi lagala, sve i ako dotad jeste, zar ne?“„Izvinjavam se, Mma.“ To nije bio glas Mme Makuci, već neki

sasvim drugi glas, i Mma Ramocve se prenula i otvorila oči. Navratima, uramljen sjajem jutarnjeg sunca, stajao je gospodinPolopeci, pomoćni radnik u servisu i povremeni pomoćnik ovde uagenciji, s praznom šoljom u ruci.„Čuo sam vas kako razgovarate", rekao je. „I pokucao sam. Evo,

ovako. Kuc, kuc. Ali niste me čuli. Bili ste zaokupljeni razgovoromsa... sa...“Beše očigledno da mu je vrlo neprijatno i Mma Ramocve, premda

se postidela što ju je uhvatio da priča sama sa sobom, požurila je daga razuveri.„Sa Mmom Makuci“, rekla je. „Razgovarala sam sa Mmom Makuci,

Rra.“Gospodin Polopeci okrznu pogledom prazan radni sto Mme Makuci.

„Shvatam.“Mma Ramocve je prasnula u smeh. „Ne, ona nije tu, gospodine

Polopeci. Mma Makuci nije tu. Vidite, razmišljala sam šta bih jojrekla. Zamišljala sam da raspravljamo o jednom slučaju. Ali ona nijeovde... kao što vidite", neubedljivo je završila.„Ne, nije“, rekao je gospodin Polopeci, idući prema čajniku. „То je

tačno. Ona nije ovde, Mma.“„Baš tako", rekla je Mma Ramocve. „Ali ja sam zatvorila oči da bih

zamislila da je ona tu, zato što mi je bilo potrebno da čujem šta mislio nečemu."

„Shvatam", rekao je gospodin Polopeci, puneći šolju čajem izčajnika Mme Ramocve. „А ko je ta žena koja nema majku?“Mma Ramocve je gledala muškarca koji je stajao tu pred njom i

posmatrala kako otpija gutljaj tek nasutog čaja. Bilo je nečegaranjivog u gospodinu Polopeciju, zbog čega je uvek pomalosaosećala s njim. Ali bio joj je simpatičan, štaviše, dopao joj se još uonim nesrećnim okolnostima u kojima su se pre dve godine prvi putsreli. Mma Ramocve ga je slučajno oborila s bicikla kad se svojimmalim belim kombijem vozila u Tlokveng. Potom ga je ukrcala ukombi, odvezla kući i sredila da mu oprave iskrivljen točak na biciklu.Posle toga, ubedila je gospodina Dž. L. B. Matekonija da ga uzme zapomoćnog radnika u servisu - a vrlo brzo se ispostavilo da je višenego dobar za taj posao. Od tada, ako u servisu nije bilo dovoljnoposla za njega, pomagao je i u agenciji, ne u velikim slučajevima -ako se uopšte bilo koji njihov slučaj može nazvati velikim, što je vrloupitno - već u malim istragama, pogotovo onim koje su zahtevale premuškarca nego ženu na zadatku. Recimo, Mma Ramocve nije moglaući u bar a da ne privuče pažnju, dok se sitan čovek poputgospodina Polopecija mogao praktično neprimećen ušunjati unutra.„Та žena bez majke je novi klijent", objasnila je. „Zove se Mma

Sebina. Ona je siroče."„Svi smo mi siročad", rekao je gospodin Polopeci. „Ја sam siroče. I

vi, Mma Ramocve, vi ste takođe siroče."Mma Ramocve se osmehnula. „Ра da, jesmo. Ali s nama je

drugačije. Mi znamo ko su bili naši pokojni roditelji. Ova žena to nezna i to je ono što želi da otkrijem."Gospodin Polopeci je lagano dunuo preko ruba šolje da bi rashladio

čaj. Pramičak pare pokaza se u zraku sunca i nestade. „Rekao bihda je to nešto što bismo svi voleli da znamo", zamišljeno je rekao.„Jeste li primetili da se ljudi, kad ostare, zainteresuju za te porodičnestvari? To počne negde oko šezdesete. Tada žude da saznaju ko subili roditelji njihovih roditelja i roditelji onih pre njih. I tako sve dovremena poglavice Sešelea." Zaćutao je, pijuckajući svoj čaj. MmaRamocve je uočila kako pri tom nabire usne; kao antilopa kad pije napojilu, pomislila je. Ali može biti da svi podsećamo na ovu ili onuživotinju, a ne samo gospodin Polopeci, koji tako liči na ona stidljivastvorenja koja čovek viđa u bušu, pored druma, spremna da u

svakom trenutku zažde u čestar. A ona ga je pri tom i pregazila, baškao što ljudi ponekad pregaze malu antilopu na nekom od prašnjavihputeva koji vode kroz buš.„Mada, da znate", nastavio je gospodin Polopeci, „da znate, mogu

da razumem zašto ljudi žele da saznaju te stvari. Ako ćemo se većpridružiti svojim precima, nije loše znati ko su bili pre no što ihsretnemo."Mma Ramocve se iznenađeno zagledala u njega. Gospodin

Polopeci je savremen muškarac, diplomirani farmaceutski tehničar.Razume se u hemikalije i tome slično, a vidi ga sad, raspričao se oprecima. Obrazovani ljudi, ako i veruju u te stvari, obično drže to zasebe. Razgovori o precima nisu više u modi.Odlučila je da ga direktno pita. „Mislite li da je to istina, Rra? Mislite

li da su preci tamo gore, da nas čekaju?"Gospodin Polopeci se beše zagledao u svoju šolju. Mma Ramocve

ga je posmatrala, potisnuvši pri tom misao ne baš ispunjenupoštovanjem. Kao da je tražio svoje pretke tamo, u šolji biljnog čaja.„Preci", svečano je zaustio. „Preci..."Čekala je da nastavi, ali on je ćutao, kao da je poražen samom

težinom teme ili, može biti, predaka.„Mislim da su oni s nama", rekla je. „Oni su svuda oko nas. Sve ono

što su uradili. Njihovi glasovi. Uspomene koje su nam ostavili. Sve jeto tu."Oštro je podigao pogled, s držanjem nekog kome je upravo

saopšteno važno otkriće, objava. „То je baš dobro rečeno", rekao je.„Baš dobro, Mma. Da, zaista. Tako ću ubuduće misliti o tome."Mma Ramocve se skromno osmehnula. Nije bila sigurna da je rekla

nešto naročito značajno; štaviše, činilo joj se da ono što je rekla nijezaista predstavljalo odgovor na pitanje da li su preci tu ili nisu, usmislu da „biti tu" podrazumeva stvarno postojanje. Nije direktnoodgovorila na to pitanje; štaviše, uopšte nije odgovorila na njega. Aliako je ono što je rekla bilo od neke pomoći gospodinu Polopeciju,njoj je to bilo sasvim dovoljno da bude zadovoljna.„Nego, da se vratimo na Mmu Sebina i njene probleme", rekla je.

„Ona misli da ju je podigla žena koja nije bila njena prava majka. Tažena je sad pokojna, a ona ne zna ni za kakve rođake s njenestrane. To je vrlo neobično, dabome, jer svi imaju rođake. Ali, kako

izgleda, ta žena i njen muž ih nisu imali, ili ih barem nisu nikadpominjali."„Znači, ona je sad sama?"„Tako izgleda."Nekoliko časaka su oboje ćutali, ramišljajući o situaciji u kojoj se

našla Mma Sebina. U zemlji kao što je Bocvana, gotovo jenezamislivo biti potpuno sam na svetu, nemati porodicu. Kako je tokad nemaš nikog? Teško je i zamisliti takvu usamljenost.Ispivši i poslednji gutljaj svog čaja, gospodin Polopeci je spustio

šolju na sto Mme Makuci. Ne bi se usudio da to uradi da je MmaMakuci tu, pomislila je Mma Ramocve, ali zašto se ne bi poslužionajbližom površinom? Mma Makuci nije vlasnica tog stola; stopripada meni, pomislila je Mma Ramocve, a ja mu mogu dozvolitiako tako želim.,Morate naći nekog od njenih", rekao je gospodin Polopeci.

„Morate, Mma Ramocve."Mma Ramocve je uzdahnula. „Znam, Rra. To je i tražila od mene.

Zato je i došla ovamo."Ohrabrujuće je klimnuo glavom.„Ali nisam sigurna odakle da počnem", nastavila je. „Osoba koja

zna odakle je ona došla jeste žena koja joj je zamenila majku. Alikako da postavite pitanje nekom ko se upokojio? Pogotovo ako ni taosoba nema nikakvih rođaka?"Gospodin Polopeci je pogledao kroz prozor. „Ali mora biti da je

imala nekog, čak i ako to nije znala. Odnekud je poticala. Neko moraznati nešto o njoj."Sasvim tačno, složila se Mma Ramocve. Ali da li ih to odvodi išta

dalje u njihovoj istrazi? Nije im cilj da nađu familiju te pokojne žene;tragaju za rođacima Mme Sebina.Gospodin Polopeci se složio s tim. „Ali ako nađemo ljude koji znaju

nešto o njoj - toj pokojnoj majci koja nije bila rođena majka - moglibismo saznati da li je ikad rekla nešto o svojoj kćerki. Mogli bismosaznati da li se iko seća kad se pojavila beba. Najzad, ako se u kućipojavi beba, a gazdarica te kuće nije bila trudna, ljudi počnu da sepitaju: odakle je došla ta beba? Eto šta se pitaju. Bebe ne iskrsavajuniotkud."

Istina, složila se u sebi Mma Ramocve. Ali opet, pomislila je, moždai nije. Postoji mnoštvo ljudi koji iskrsavaju niotkud; pojave se unašem životu, a mi ih prihvatamo bez pitanja. Čak i vi, gospodinePolopeci, pomislila je, čak i vi. Upali ste u naš život niotkud. Nisamvam oči videla sve dok vas nisam oborila s bicikla. Pojavili ste seniotkud, baš tako sam rekla gospodinu Dž. L. B. Matekoniju kad meje upitao kako mi je uspelo da naletim kombijem na vas. „Pojavio seniotkud", kazala sam.Nije izgovorila ovo na glas. Umesto toga, pogledala je na svoj ručni

sat i rekla: ,Mislim da bi trebalo da radite na ovom slučaju zajedno samnom, Rra. Ako u servisu nema mnogo posla, gospodin Dž. L. B.Matekoni neće imati ništa protiv."Gospodin Polopeci je bacio pogled kroz vrata, prema radionici.

„Nemamo naročito mnogo posla", rekao je, „Ako mi date satvremena, završiću sve što imam da uradim. Onda ću biti spreman."Mma Ramocve je pristala. Neka radi još sat vremena u servisu, a

onda će se njih dvoje uputiti u malo selo južno od Gaborona, ukojem je Mma Sebina započela svoj životni put, to jest, tamo gde gaje možda započela. Dok je gospodin Polopeci žurio da posvršavapreostale poslove u servisu, Mma Ramocve se poduhvatila jutarnjegarhiviranja, koje je inače bilo dužnost Mme Makuci. Mogla je, razumese, ostaviti da Mma Makuci uradi to kasnije, kad bude došla, ali nijeimala šta drugo da radi, a i zaključila je da bi bilo zanimljivo videtimože li da se prilagodi sistemu koji je koristila Mma Makuci; moraće,naime, to da radi ukoliko novopečena gospođa Radifuti na krajuzavrši kao službenica prodavnice nameštaja „Dvostruko udobnije"umesto Prve damske detektivske agencije, što je bilo savršenomoguće.Ustala je i prišla starom ormariću za dokumenta koji je stajao na

pola puta između njenog radnog stola i stola Mme Makuci. Moraćeda zameni taj ormarić, koji beše nabavila na samom početku, čim jePrva damska detektivska agencija počela s radom. Tada su se jošnalazile u njenoj prvoj kancelariji, u maloj kući od betonskih blokovau senci Kgale hila, gde je ona bezobrazna živina ulazila unutra ikljucala po podu ljudima oko nogu; budalastih li stvorenja, s njihovimofucanim krestama i okrzanim perjem na nogama, poput majušnihpantalona. Ovaj ormarić je praktično bio njihov prvi komad

kancelarijskog nameštaja; nisu imale čak ni pravi pisaći sto za MmuMakuci, koja beše primorana da se, kako ume i zna, snalazi sastočićem koji su u Upravi vodovoda koristili za kuvanje čaja, ali su gapotom prodali kao rashodovan. Tada su gajile tako velike nade zasvoju malu agenciju, ali te nade su se brzo raspršile nakon što u njunedeljama ne beše kročio nijedan klijent. A ormarić je bio prazan,potpuno prazan, jer nisu primale pisma ni od koga i nisu imalenikakvih dokumenata koje bi arhivirale. U očajanju, Mma Makuci jearhivirala iskrzanu reklamu koju je neko gurnuo ispod vrata. MmaMakuci joj je pre neki dan rekla da još čuva tu reklamu u fascikli, kaopodsetnik kako im je posao nekad loše išao i kako od beznađa možepostati nešto lepo. Možda bi svi trebalo da radimo tako, pomislila jeMma Ramocve. Možda bi svi trebalo da sačuvamo neke sitnice,neke uspomene, da nas podsećaju na ono što smo bili, za slučaj dazaboravimo. Kad bih se ikad istinski obogatila, pomislila je, i biladovoljno bogata da kupim „mercedes“, šta bih sačuvala od malogbelog kombija da me podseća na to šta sam nekad vozila? Volan -možda bih tražila od gospodina Dž. L. B. Matekonija da ga ugradi umercedes umesto veličanstvenog novog volana, samo uspomeneradi? Osmehnula se na tu pomisao.Uhvatila je za dršku gornje fioke ormarića i povukla. Nije htela ni da

se pomeri. Povukla je ponovo, ovog puta podigavši je malo; setila seda je ova fioka i inače problematična i da ume da se zaglavi. Pošto idalje nije htela da mrdne, pokušala je da otvori fioku ispod nje, onukoju je Mma Makuci obeležila sa Gotovi slučajevi. Bio je to pomaločudan natpis za fioku za dokumenta; kao da je sadržavala ljubavnapisma i razne uspomene iz prepune lične prošlosti. Kad bi uspela daotvori Gotove slučajeve, tada bi možda i njena susetka na gornjemspratu, Tekuće istrage, bila spremnija da joj izađe u susret.Kako su Gotovi slučajevi tvrdoglavo odbijali da se otvore, Mmi

Ramocve je palo na pamet da je ormarić možda zaključan. Ovajzaključak proizveo je pomešana osećanja. S jedne strane, činjenicada je zaključala ormarić koji je sadržavao mnoštvo poverljivih i ličnihinformacija, mnogo je govorila o prilježnosti i osećaju odgovornostiMme Makuci. U tim fiokama su se nalazila pisma klijenata, pisma ukojima su ovi iznosili neke svoje najintimnije probleme - sumnje opreljubu, razmišljanja o tuđem karakteru, priče o intrigama i rđavom

ponašanju. Sve to bilo bi dar s neba nekom ucenjivaču, pa čak inekom ko voli da ogovara. Držanje svega toga pod ključem je, stoga,svakako predstavljalo mudru meru predostrožnosti.Potom je, međutim, pomislila: ne bi bilo loše da joj je Mma Makuci

rekla da je ormarić za dokumenta zaključan i, štaviše, gde držiključeve. Šta ako je Mma Makuci negde izvan kancelarije - kao sad -a Mma Ramocve mora hitno da potraži nešto u vezi s trenutnomistragom ili, čak, s gotovim slučajem? Šta onda?Okrenula se i pogledala sto Mme Makuci. Imao je dve fioke. Mma

Ramocve je znala da se jedna od tih fioka koristi kao skladište zasitnice kao što su gumene trake i spajalice za papir. Druga je,verovala je, bila više lična fioka, u kojoj je Mma Makuci držalastvarčice poput onih čipkanih maramica koje je tako volela. Ako jeključ uopšte u kancelariji, tada će, pomislila je, biti baš tu.Osećajući se donekle kao da radi nešto tajno, Mma Ramocve je

prišla drugoj strani stola i lagano otvorila gornju fioku. Barem nije bilazaključana i lako se izvlačila. Pogledala je u nju. Unutra su se nalazilibočica aspirina - Mma Makuci je bila sklona glavoboljama u vremevelikih vrućina - složena maramica, metalni otvarač za flaše saslikom planine Tejbl urezanom na dršci, i fotografija. Pružila je ruku iuzela fotografiju. Prikazivala je Futija Radifutija kako stoji pred nekimvratima, ruku skrštenih na grudima, u samouverenoj pozi. Izgledao jetako ozbiljno, tako sujetno, da nije mogla a da se ne osmehne.Potom se i nasmejala; ne zlonamerno, jer joj je Futi bio drag i jer nijebila osoba koja bi se smejala bilo kome. Naprosto je bilo tako čudno,to njegovo držanje: šta li je, za ime sveta, moglo spopasti FutijaRadifutija, pa da zauzme tako smešnu pozu?U taj mah je u kancelariju ušla Mma Makuci. U rukama je nosila

smeđu papirnu vrećicu: krofne. Masnoća iz krofni beše probila papir,na kome su se presijavale okrugle masne fleke. Kad je ugledalaMmu Ramocve s fotografijom Futija Radifutija, zastala je u polakoraka, prelazeći pogledom s fotografije na lice Mme Ramocve,uhvaćeno u širokom osmehu, i potom ponovo na fotografiju.Krofne su, dabome, bile znak: krofne petkom su bile normalna

stvar, ali krofne kupljene bilo kojim drugim danom bile su znak da jeMma Makuci smatrala da joj treba nešto što će joj popraviti

raspoloženje. Tog prepodneva, popravljanje raspoloženja bilo joj jeviše nego potrebno.Dan nije počeo loše; stvarno nije. Mma Makuci se probudila u

stanju radosnog iščekivanja, onako kako se čovek budi nakon što jelepo sanjao ili kad predstojeći dan donosi sa sobom izglede za nekinesvakidašnji događaj. Protežući se u svojoj prilično uzanoj ineudobnoj postelji - dušek je bio džombast, a džombe na pogrešnimmestima - razmišljala je o tome kako će se naredne noći baškariti unezamislivom luksuzu novog kreveta. Pogledala je potom na ručnisat i videla da je vreme da ustane, ali to joj nije teško palo, ne jutros.Istuširaće se mlakom vodom - sistem za zagrevanje nikad nijeuspevao da postigne više od nekoliko stepeni iznad sobnetemperature - i onda će spremiti doručak. Obećali su da će krevetisporučiti rano, a ona je htela da ih dočeka potpuno spremna.Raznosači nameštaja umeju da budu neprijatni kad im zatražiš dapomeraju stvari koje već imaš u kući, i trebaće ih počastiti jakimčajem i sendvičima pre no što pristanu da pomere njen stari krevet idušek i podignu ih uza zid na drugom kraju sobe. Hrana će bitispremna kad dođu, a onda... zatvorila je oči, ispunjena blaženstvom.Ljudi su stigli u zakazano vreme; jedan je vozio plavi kamion pun

nameštaja, a njegov kolega je zagledao kućne brojeve dok su sevozili prašnjavom uličicom u kojoj je stanovala Mma Makuci.Ugledavši ih, prišla je kapiji i mahnula im da stanu.„Ја sam ta“, doviknula im je. „То je moj krevet."Kamion se zaustavio i raznosači su izašli iz kabine. Razmenjene su

učtivosti. Je li dobro spavala? Jeste. A oni? I oni su dobro spavali.Potom je usledilo otvaranje zadnjih vrata na kamionu i nimalojednostavno izvlačenje velikog, najlonom omotanog predmeta.Duvao je vetar, lagan vetrić koji je dizao male vrtloge prašine,zahvativši kraj providne plastike koja je počela da lepeće. Puna samponosa, pomislila je Mma Makuci. Puna sam ponosa.Ljudi su proneli krevet kroz kapiju i uneli ga u dvorište Mme Makuci,

gde su ga uspravili i naslonili uza zid. Zbog velikog predmeta, kućaje izgledala još manja; veliki krevet za malu kuću, pomislila je MmaMakuci.„Baš je lep", oglasio se vozač, počevši da seče najlon. „Jedan od

najlepših kreveta u Bocvani.“

„Jeste", saglasila se Mma Makuci. „Zato smo se i odlučili za njega,Rra."Dvojica ljudi poskidala su i poslednje ostatke najlona. Veliko

somotsko srce se sada sasvim dobro videlo, mada još nije bilomontirano na svoje mesto već je stajalo privezano za dno kreveta.Iskusnim pokretima, ljudi su ga odvezali i montirali na ram kreveta.„Unutra se već nalazi jedan krevet", rekla je Mma Makuci. „Da li

biste možda mogli da mi pomognete da se pomeri?"Njih dvojica se zgledaše. „Uvek je tu još jedan krevet", rekao je

vozačev pomoćnik.Vozač se namrštio. „Pomoći ćemo vam, Mma. Ne sekirajte se."Ušli su unutra, a Mma Makuci im je pokazala krevet. Bez posteljine

i ćebadi, izgledao je baš jadno i bedno. Njih dvojica su, međutim,žurili; posao raznošenja kreveta nije ostavljao vremena zapokazivanje osećanja. Nije im trebalo više od nekoliko minuta daodšrafe noge i iznesu ram u zadnje dvorište. Zatim su se, obrisavširuke, vratili po nov krevet i počeli da ga nose prema vratima. MmaMakuci ih je posmatrala, ispunjena ponosom i zadovoljstvom.Moraće da kupi nove čaršave, zaključila je, koji će ići uz ovakoluksuznu stvar.„Ovaj krevet ne može da prođe kroz vrata", rekao je vozač.

„Pogledajte, Mma. Prevelik je."Mma Makuci se prenula. „Ali mora proći", rekla je. „Ne bi valjda

proizvodili krevete koji ne mogu da prođu kroz vrata."Vozač je prasnuo u smeh. „Ne budite tako sigurni u to, Mma“, rekao

je. „Viđao sam mnoge ljude kako kupuju nameštaj prevelik za svojukuću. Stalno ih viđamo, zar ne?"Njegov pomoćnik je potvrdno klimnuo. „Sećate li se onih fotelja,

šefe? Sećate li se onih ljudi koji su živeli u onoj malenoj kući, a kupilisu one ogromne fotelje?"Vozač se opet nasmejao. „А i oni su bili sitni", rekao je. „Nikad neću

razumeti zašto sitni ljudi misle da im je potreban glomazannameštaj."Mma Makuci je koraknula napred da bi pregledala krevet. Stajao je

podignut postrance i prislonjen uz vrata, i bilo je očigledno da jebarem dva pedlja preširok da bi prošao kroz njih.

„Mogao bi da uđe samo ako se skine krov", rekao je vozač. „Rade ito, video sam."„Ne smem da skidam krov", obrecnula se Mma Makuci. „Ја sam

ovde samo podstanar. Ne smem da skidam krov."Vozač je slegao ramenima. „Krevet više ne možete vratiti", rekao je.

„Imamo stroga uputstva: nema vraćanja isporučene robe. Žalimslučaj, Mma."„Onda ga, molim vas, barem pomerite tamo, u stranu", rekla je

Mma Makuci. „Razgovaraću sa svojim verenikom, pa ćemo videti štaćemo."Prislonili su novi krevet uza zid kuće i vratili stari na mesto. Potom

su se uputili prema kamionu. „Baš mi je žao", rekao je vozač. „То jevaljan krevet, ali..." Dovršio je rečenicu pokretom ruke, pokretom kojije značio nešto između odricanja od bilo kakve dalje odgovornosti inagoveštaja saosećanja.Mma Makuci ih je posmatrala kako odlaze. Nije imala pojma šta da

radi. Nije uviđala kako bi krevet mogao da prođe kroz vrata, osim daga pretesterišu na dvoje i naprave dva uzana kreveta od njega - ališta bi onda bilo sa srcem? Može li se srce pokidati na dvoje? Nemože.A onda se setila: kupiće nekoliko krofni.

Šesto poglavlje

STOLICA NA DRVETU

Mmi Ramocve je poprilično laknulo kad je najzad izašla izkancelarije i ukrcala se s gospodinom Polopecijem u svoj mali belikombi. Bilo joj je vrlo neprijatno što je zatečena kako gledafotografiju Futija Radifutija i osmehuje se - samo osmehuje,uveravala je Mmu Makuci.„Nisam se smejala, Mma“, uveravala ju je, kad je videla izraz na licu

svoje pomoćnice. „Fotografija je vrlo lepa. Naprosto ga je onaj ko gaje slikao uhvatio tako ozbiljnog izgleda, s tim prekrštenim rukama.Izgleda kao sudija.“Mma Makuci je posegla i uzela joj fotografiju iz ruke. „То je privatna

fotografija, Mma“, rekla je, povređenim tonom. „Zato je držim u svojojprivatnoj fioci.“Bio je to prvi put da je Mma Ramocve čula izraz privatna fioka

upotrebljen za opisivanje fioka u radnom stolu Mme Makuci. Nije jojbilo jasno zašto njenoj pomoćnici toliko smeta što je pogledala u nju,budući da je često zaticala Mmu Makuci kako pretura po fiokama unjenom stolu - stolu Mme Ramocve - i nikad joj to nije zasmetalo.Znala je da Mma Makuci ne traži ništa lično, već da traži patronu zanaliv-pero ili kutije sa spajalicama. Htela je da ukaže na to MmiMakuci, ali je naposletku ipak odustala od te namere: ima trenutakakad je najbolje izviniti se, čak i ako zapravo nemate zbog čega da seizvinjavate. Mnogo bi se nesloge i nesreće izbeglo, smatrala je MmaRamocve, kad bi ljudi bili spremni da se blagovremeno izvine. Aliljudi nisu takvi. Često se ponos ispreči na putu izvinjenja, a onda,kad je čovek konačno spreman da kaže ,,izvini“, bude već prekasno.„Izvinite, molim vas, Mma Makuci“, rekla je Mma Ramocve. „Nisam

znala da je to vaša privatna fioka. Neću više tražiti ključeve u njoj.“Mma Makuci je delovala zbunjeno. „Kakve ključeve?" upitala je. ,,U

tim fiokama nema nikakvih ključeva.“„Morala sam da otvorim ormarić s dokumentima", objašnjavala je

Mma Ramocve. „А vi ga zaključavate. Možda bi trebalo da držiteključeve negde gde mogu da ih nađem ako mi trebaju, a vi niste tu.“

Mma Makuci je odmahnula glavom. „Nikad ne zaključavam ormarić,Mma. Ranije jesam, ali više ne. Ključ je bio iskrivljen i teško je ulaziou bravicu, tako da više ne zaključavam fioke.“ Mma Ramocve jeprišla ormariću i pokušala da otvori gornju fioku. Nije mogla. „Mislimda je zaključana, Mma“, rekla je. ,Možda se sama zaključala."Neprijatnost koju je Mma Ramocve osećala zbog fotografije sada

se dodatno pojačala, jer je Mma Makuci uhvatila dršku gornje fiokeormarića i snažno je povukla, pritisnuvši istovremeno desnimkolenom donju fioku.„Eto, Mma. Kao što vidite - otvara se.“„Znači, treba samo znati kako?“„Treba samo znati kako.“Mmi Ramocve je bilo jasno da čak ni šolja čaja i krofna neće

popraviti raspoloženje Mme Makuci, stoga je s izvesnim olakšanjemdočekala kad je gospodin Polopeci pomolio glavu kroz vrata iobavestio je da je posvršavao sva svoja zaduženja u servisu i da sadmože da joj pravi društvo na njenoj misiji. Objasnila je Mmi Makucikojim poslom ide, ali pošto ova beše i dalje utonula u svoje lošeraspoloženje, naposletku se samo tiho iskrala iz kancelarije, onakokako činimo kad neko ima razornu glavobolju i kad mu i najmanjizvuk smeta. To je moja sopstvena kancelarija, rekla je sama sebi; agospodin Polopeci je, posmatrajući je, pomislio umnogome istu stvar.Mma Ramocve bi trebalo da pokaže toj ženi gde joj je mesto,pomislio je; to je njena kancelarija, ona je ta koja joj daje platu. Žaomi je tog jadnog Futija Radifutija. Zamisli da si oženjen MmomMakuci i da moraš svakog dana da gledaš u te velike naočari.Siromah čovek - nadrljao si, Futi Radifuti, stvarno. Nadrljao si.Mma Sebina je odrasla u Oceu, selu koje se nalazi nekih

dvadesetak minuta vožnje južno od Gaborona. To selo je mnogomanje od Močudija, sela u kojem je odrastala Mma Ramocve, pa setako i njegovi žitelji mnogo bolje poznaju. Dok je Mma Ramocveskretala svoj kombi s druma koji vodi ka Lobaceu, gospodin Polopeciju je upitao kako misli da nađe prijateljicu pokojne majke MmeSebina.Mma Ramocve je pažljivo zaobišla veliku rupu nasred puta. „Vidite,

Rra“, rekla je, ,,u takvim stvarima se uvek pridržavam jednog vrlojednostavnog pravila. Kad želim da saznam nešto, najčešće

postavim direktno pitanje. To je najbolji način da dođete doinformacija: zatražite i dobijete ih."Gospodin Polopeci se osmehnuo. „Ali, da li vam ljudi uvek kažu

istinu?"Mma Ramocve je izvirivala preko volana. „Ne uvek. Ali opet, osetite

kad vas lažu. Ako dovoljno pažljivo posmatrate ljude dok razgovarajus vama, osetite to."Gospodin Polopeci se okrenuo i zagledao u nju, a ona je nakratko

susrela njegov pogled pre no što je ponovo obratila pažnju na putispred sebe. Izgledao je nekako sumnjičavo i palo joj je na pamet daje to možda zbog onoga što mu se dogodilo. Njegovo iskustvo jedokazivalo suprotno od onoga što je ona upravo rekla - on je znaoda ljudi ne mogu uvek osetiti razliku između istine i laži. Dopao jezatvora zato što čak ni sudija, koji povazdan sedi i sluša ljude kakoiznose suprotstavljene verzije istine, čak ni on nije mogao da je oseti.Možda sam preterala u svojoj tvrdnji, pomislila je Mma Ramocve;možda ni ja ne osetim baš svaki put da li me neko laže.Nastavili su dalje i ubrzo su se našli na periferiji sela, prolazeći

pored belo okrečenih kućica razbacanih tu i tamo, pored malogpastira i njegovih koza koje su vredno brstile, pored znaka koji jepokazivao ka klanici tamo negde u bušu. A onda je Mma Ramocvenaglo nagazila na kočnicu i mali beli kombi je stao.„Vidite onu ženu?" Pokazala je prema ženi koja je sedela na stolici

ispod drveta akacije, samo nekoliko koraka daleko od puta. U krošnjiiznad nje, ali dovoljno nisko da se mogla dohvatiti, nalazila se jošjedna stolica.„Ima jedna stolica gore na drvetu“, primetio je gospodin Polopeci.

„Pitam se zašto..."„Pitaću tu ženu", rekla je Mma Ramocve. „Nije ničim zauzeta, a

deluje mi kao žena koja mnogo toga zna."Izašli su iz kombija i uputili se preko parčeta prašnjave zemlje koje

ih je delilo od žene pod akacijom.,,Dumela, Mma.“Posle razmene pozdrava, Mma Ramocve je pokazala naviše,

prema stolici koja je visila na granama iznad ženine glave.„Neobično je videti stolicu na drvetu, Mma."

Žena je podigla pogled ka stolici, kao da je prvi put vidi. „О, tastolica. Držim je ovde za one koji mi dođu u posetu, Mma. Znate, jaovde prodajem paradajz. Imam malu tezgu, ali prošle nedelje jedunuo jak vetar i oduvao je. A ja sedim ovde jer sam tako navikla."„Mogli biste napraviti novu tezgu, Mma", rekao je gospodin

Polopeci, zureći naviše, u stolicu.„Ра i hoću", odvratila je žena, „ali ne odmah." Pogledala je u svoje

krilo, na kojem je držala ruke. „Moje ruke nisu još spremne za rad.Radile su, radile i radile. Vreme je da se malo odmore."Mma Ramocve je s razumevanjem klimnula glavom. Žene u Africi

tako mnogo rade: valja obrađivati polja, čistiti dvorišta, prati veš,podizati decu. To je njihova sudbina, koju trpe ne tužeći se, nepitajući muškarce da li bi preuzeli na sebe deo tih poslova koje radežene - ne sve, samo neke. Ova žena ovde, s izbledelom platnenomsuknjom omotanom oko struka, uzela je kratak predah od sveg togposla, sedeći pod drvetom dok joj se rezervna stolica klati nadglavom.„Sigurna sam da vaše ruke zaslužuju da se odmore", rekla je Mma

Ramocve, okrznvuši pogledom gospodina Polopecija. On je bioradan i vredan čovek, naravno, ali kao jedini predstavnik muškogsveta ovde pod drvetom, morao je da podnese deo krivice.Gospodin Polopeci se premeštao s noge na nogu. „Mma Ramocve

je u pravu", rekao je. „Vaše ruke sigurno zaslužuju odmor, Mma.Mogu malo da odspavaju."Na pomen imena Mme Ramocve, žena je naglo podigla pogled.

„Mma Ramocve? Vi ste Mma Ramocve?"Mma Ramocve je kratko klimnuia glavom, izustivši šuštavo ee, koje

na jeziku Secvana znači da. To secvansko „da" može imatinajrazličitiji prizvuk, od prihvatanja do mahnitog oduševljenja. Ovogputa je zvučalo oprezno, nagoveštavajući da ona možda i jeste MmaRamocve, ali da ljudi ne bi trebalo da pridaju tome prevelik značaj.„Vi ste ona detektivka?" upitala je žena. „Ona što ima kancelariju

tamo iza automehaničarske radionice? To ste vi?",,То je ona", ponosno je potvrdio gospodin Polopeci.Žena je odmerila načas gospodina Polopecija i potom odvratila

pogled, kao da je zaključila da se ništa što dolazi od njega ne možesmatrati pouzdanim. „Је li to tačno, Mma?"

„Tačno je", potvrdila je Mma Ramocve. „Ali možda nisam ona vrstadetektiva koja mislite da jesam. Ne bavim se istraživanjem zločina.To je posao bocvanske policije. Oni to veoma dobro rade. Ja s timstvarima nemam nikakve veze."Žena je delovala razočarano. „Ipak, vi ste detektivka?"„Jesam", odvratila je Mma Ramocve. „Ali prvo sam žena, a tek

onda detektiv. Zato radim ono što mi žene dobro znamo kako se radi- razgovaram s ljudima i saznajem šta se dogodilo. Zatimpokušavam da rešim probleme koje ljudi imaju. To je sve što radim."„Ali to je velika stvar", rekla je žena. ,,U životu ima mnogo

problema. Ponekad su baš veliki." Naglo je pomerila ruke skrštene ukrilu i podigla ih uvis, da bi dočarala neizmernost problema s kojimase ljudi suočavaju.Mma Ramocve se osmehnula. „Ima i onih malih, Mma. Ponekad,

kad ih pogledate iz pravog ugla, shvatite da su veliki problemizapravo sasvim mali." Ponovo je okrznula pogledom gospodinaPolopecija. Moraće da se vrate na temu, jer joj se činilo da bi ovažena mogla da se raspriča bez kraja i konca.Gospodin Polopeci joj priteče u pomoć. „Tražimo nekog ko će znati

da nam kaže nešto o jednoj ženi koja je ranije živela ovde u selu",reče on. „Ona je sad pokojna, isto kao i njen muž. Zvala se MmaSebina."Žena, koja se napregnuto mrštila dok je govorio, sada se široko

osmehnula. Mada, ignorisala je gospodina Polopecija, upućujući svojodgovor Mmi Ramocve. Čudna navika, pomislila je Mma Ramocve,koja beše primetila ovo. Isto tako se ponašao mlađi šegrt;odgovarajući na pitanje Mme Makuci, gledao bi u Mmu Ramocve iligospodina Dž. L. B. Matekonija. To je bio način da se kaže: Ti zamene ne postojiš; ne sasvim. „Ја sam je poznavala, Mma", rekla ježena. „Vrlo dobro sam poznavala tu ženu. Dugo smo bile najboljeprijateljice. Vrlo dugo." Pogled joj je odlutao s Mme Ramocve na bušiza nje, tako sparušen u ovo doba godine; nikakva ispaša za govedai oskudna hrana čak i za koze.„Bila vam je najbolja prijateljica?"„Jeste. Mnogo sam tugovala kad se upokojila, Mma. Kad vam umre

prijatelj... znate kako se oseća vaše srce. Ovako." Čvrsto je stegladesnu šaku: ljudsko srce, stegnuto.

Mma Ramocve je načas ćutala. Nije mnogo razmišljala o majciMme Sebina, o tome kakva je bila; zanimalo ju je samo da sazna nakoji je način pre mnogo godina došla do deteta. Ali, naravno, nakraju te istrage nalazila se osoba, osoba koja je za sobom ostavilaone koji su žalili za njom. To je nevolja sa svakom istragom;razmrsite pređu i otkrijete mnoštvo niti, a svaka od njih je priča zasebe.Progovorila je blagim glasom. „Sigurno vam nedostaje, Mma“, rekla

je. „Znam kako je kad izgubite blisku prijateljicu."Žena je potvrdila klimanjem glave.„А njena kćerka, Mma?" nastavila je Mma Ramocve. „Pričajte mi o

njenoj kćerki."Potrajalo je dok žena nije odgovorila, a tada joj je ton bio drugačiji i

u njemu se više nije osećalo žaljenje već nešto blisko gnevu. „Таdevojka ništa ne valja. Vazda je nešto prigovarala, prigovarala,prigovarala. Ko jedna od onih ptica što kljun ne zatvaraju po ceodan, kukajući da im je neka druga ptica ukrala gnezdo ili da im jezmija pojela jaja. Eto takva vam je to devojka."Behu pomalo zatečeni ovim. Gospodin Polopeci je podigao ruku do

usta, kao da je on sam rekao nešto što nije trebalo; Mma Ramocveje podigla obrvu, ali jedva primetno. „Nisam to znala", rekla je.„Možda biste vi mogli da mi kažete nešto o tome, Mma."Žena je glasno uzdahnula. „О, Mma, ima tu štošta da se kaže.

Toliko da ne znam odakle bih počela. Bila je nezahvalno dete - vrlonezahvalno. Ta žena i njen muž su joj sve pružili. Plaćali su velikuškolarinu - ovoliku - da bi se ona školovala. Kupovali su joj lepehaljine i sve što je poželela. Kad je bila mala, sećam se da su jojusta povazdan bila puna slatkiša. I ujutru i po podne. Povazdan."„I zubi", primetila je Mma Ramocve, pomislivši pri tom: Eh, kad bih

ja smela da stalno imam puna usta slatkiša, kako bih ja to volela!Žena ju je belo pogledala. „Ne vidim kakve to veze ima s njenim

zubima, Mma. Nisam ni pomenula njene zube."Umešao se gospodin Polopeci. „Mislim da je Mma Ramocve htela

da kaže da je morala imati mnogo rupa u zubima ako je stalno jelaslatkiše. Kao ona mesta gde žive damani. Ona mesta u stenama gdedube svoje rupe."

Žena je buljila u Mmu Ramocve. „Јеl' te, Mma, a što je ovaj sadrazvezao o damanima? Možete li da mi objasnite?"Mma Ramocve se na trenutak zgledala s gospodinom Polopecijem.

Jeste da je bio dobronameran, ali nije znao da prilikom ispitivanjanije preporučljivo skretati s teme. Klovis Andersen je to izričitonaglašavao u poglavlju „Saznavanje istine" svojih Načela privatnogistraživanja. „Neki ljudi", napisao je, „ne mogu da odole a da se neraspričaju o stvarima koje nemaju nikakve veze sa slučajem.Odlutaju u svim mogućim pravcima i sasvim izgube iz vida glavnutemu. Odvlačeći im pažnju, rizikujete da upadnete u tu zamku."„Mislim da to nije važno, Mma" rekla je umirujućim glasom. „Rekla

bih da je na umu imao nešto drugo. Dakle, zašto mislite da je tadevojka bila nezahvalna? Ako su njeni roditelji bili tako dobri premanjoj, zašto je onda ona bila nezahvalna?"Žena je pružila ruku i položila je na podlakticu Mme Ramocve. Kad

je progovorila, glas joj je bio toliko tih da je gospodin Polopeci moraoda se nagne napred da bi je čuo. To ju je nateralo da se još višeutiša. „Njeni roditelji, kažete, Mma. Vi kažete njeni roditelji. Ja kažemnjeni roditelji. Ali ta devojka, ona je mislila da joj oni uopšte nisuroditelji! Baš tako je rekla. Ne pred svima, ali meni je jedared torekla, i još jednoj ženi koja je poznavala njenu majku. I onoj ženi uŽenskom udruženju u crkvi. Tako je rekla. Rekla je da je dovedenaodnekud."Ovo otkrivenje beše dočekano grobnim ćutanjem. Potom se

oglasila Mma Ramocve. „А šta vi mislite, da li je stvarno bilo tako?"Žena je iznenada ustala, gladeći suknju i otresajući nevidljivu

prašinu s rukava. Pogledala je u nebo. „Biće kiše, Mma. Konačno ćebiti kiše."Mma Ramocve se osvrnula prema oblacima koji su se nakupljali na

istoku. Bili su teški i sivoljubičasti, nagomilani u slojevite gromade;tako neočekivani, tako dobrodošli. „Da", odvratila je. „То je dobro.Zemlja je veoma žedna." Pružila je ruku i dodirnula ženino rame. „Ali,recite mi još samo nešto, Mma, i onda ćemo otići i ostaviti vas da...da se odmarate. Recite, da li je tačno da je devojku zapravo rodilaneka druga žena?“Žena je prasnula u smeh. „Naravno da nije, Mma. Naravno da nije

tačno.“

,,Sigurni ste u to?“ ispitivala ju je Mma Ramocve.Žena se opet nasmejala. „Jesam li sigurna, Mma? Jašta da jesam.

Sigurna sam zato što sam bila u njenoj kući kad se porodila. Bilesmo prijateljice od detinjstva i pomogla sam joj kad je rađala svojedete. Ja sam bila pored nje i jedna žena iz sela koja pomaže priporođajima. Obe smo bile tu, i još nekoliko žena. Sve žene. Videlasam kad se ta devojka pojavila iz utrobe svoje majke. Svojim očimasam videla." Pogledala je Mmu Ramocve; bilo je nečega trijumfalnogu njenom ponašanju, izgledala je poput nekog ko je upravo uspeo dapobije tešku laž. „I još ću vam nešto reći, Mma. Videla sam kad je tabeba progledala - bila sam tamo, isto tako blizu kao što sam sadpored vas - i videla sam izraz u njenim očima. Bio je to izraznezadovoljnika i rekla sam sebi: Ova će vazda nešto gunđati iprigovarati. I da znate, Mma, smesta je počela da plače i buni sezato što se rodila. Eto kakva je bila još kao beba."Otišli su, ali tek pošto im je žena navela još neke prijateljice pokojne

starije Mme Sebina. Nijedna je, dabome, nije poznavala tako dobrokao ona, ali bila je sigurna da će im potvrditi njene reči. Potom, doksu ih olujni oblaci praktično proganjali, vratili su se u mali beli kombi.„Ne možemo ići naokolo i tražiti ove žene po pljusku“, rekla je Mma

Ramocve, gledajući sivoljubičaste oblake. „Moraćemo da se vratimodrugi put.“„Moraćemo da se vratimo drugi put“, složio se gospodin Polopeci,

koji je imao naviku da ponavlja ono što mu se kaže; sasvimbezazlena navika, dok ne upadne čoveku u oči.Mma Ramocve je okrenula kombi i taman su krenuli natrag kad su

počele da padaju prve kapi kiše. Prvo se osetio miris, onaj miris kiše,tako različit od bilo čega drugog, a ipak smesta prepoznatljiv idovoljan da beskrajno obraduje srce žednog čoveka; jer, pomislila jeMma Ramocve, mi Bacvane smo baš to: žedan narod, narod kojiume da se nosi s prašinom i sušom, ali čija srca sanjaju kišu i vodu.Sada se kiša poput guste koprene spustila na Bocvanu;veličanstvena sivoljubičasta koprena spajala je nebo i zemlju,natapajući sparušen predeo.Vozili su niz drum kroz dobrodošao povodanj, napredujući polako,

jer su se bare i vodene ploče stvarale veoma brzo. Mali beli kombi,neustrašiv u svakoj pogibelji, probijao se kroz vodu kao beli nilski

konji, mada su brisači neumorno mlatili napred- nazad, naredni metridruma su se jedva nazirali kroz pljusak. A onda, као da su sepremorili od odgurivanja tolike vode, brisači su se sudarili i zaglavili.Mma Ramocve i gospodin Polopeci su se smesta našli okruženipotpuno neprobojnom maglom.„Ne mogu dalje, ništa ne vidim“, rekla je Mma Ramocve. „Moramo

da stanemo.“Priterala je kombi uz ivicu druma ili, bolje rečeno, uz ono za šta se

nadala da je ivica druma; čak se ni to nije videlo.Gospodin Polopeci je rukavom svoje jakne obrisao paru s prozora.

„Izaći ću i popraviću ih, Mma“, rekao je. „Samo su se zaglavili."Mma Ramocve je zacoktala. „Nema potrebe, Rra. Pokisnućete do

gole kože. Sačekajte da pljusak malo oslabi.“Gospodin Polopeci je virio kroz mali krug na zamagljenom prozoru.

„То neće biti tako brzo. Ova kiša ima da potraje. Ne smeta mi malofine, tople kiše, Mma.“ Okrenuo se i uputio joj širok osmeh. „Što bi mismetalo? Imamo nepromočivu kožu, zar ne, Mma? Bog nam ju jedao, je li tako?“Posegao je za kvakom i otvorio vrata kombija. Osetila je na

trenutak kako kiša ulazi unutra dok je izlazio, a onda je ponovozalupio vrata. Videla ga je kako se rve s brisačima, koji nisupopuštali. Naposletku je, međutim, uspeo da ih oslobodi i ponovo suproradili, opisujući svoje škriputave lukove kroz kišu koja je još uvekpljuštala.Kad se ponovo ukrcao u kombi, odeća gospodina Polopecija bila je

mokra.„Skinite jaknu, Rra“, rekla je. „Obavezno je skinite. Košulja vam je

zacjelo barem malo suvlja.“Gospodin Polopeci je stoički trpeo. „Ма nema veze“, rekao je.

„Začas ću se osušiti. Haj’te da krenemo već jednom natrag. “ MmaRamocve je bila uporna. Videla je da mu je i košulja vlažna, ali neonako mokra kao jakna. ,,Ne“, rekla je, povukavši mu jaknu sramena i vrata. „Dajte, skinite to.“Uzdahnuo je. „Kad već insistirate, Mma Ramocve. Kad već

insistirate."Osmehnula se i pomogla mu da se iskobelja iz mokre jakne. „То je

za vaše dobro, Rra. Žene se razumeju u te stvari.“

Kad je konačno uspeo da odlepi jaknu sa sebe, protresla ju je,sputana malim prostorom u kabini kombija, ali ipak dovoljno daistrese barem deo vlage iz nje. Dok ju je protresala, iz džepa jeispala koverta.,,Pismo", rekla je. „Valjda se nije ukvasilo.“Pismo joj beše palo u krilo i ona ga uze u ruku.„О, adresirano je na mene“, rekla je. „Pogledajte. Mma Ramocve. “Gospodin Polopeci se ućutao. Čula ga je kako dise, neobično

snažno, kao da je trčao uza stepenice. Spustila je pogled na pismo usvojim rukama. Definitivno je bilo adresirano na nju. Gurnula je prstpod poklopac i otvorila ga.Čuvaj se debela! Misliš da si Glavna, ali ti si Niko i Ništa! Čitala je

pismo ne verujući svojim očima, sasvim zbunjena. Papir je bio istikao i prošli put; rukopis takođe. Podigla je pogled. GospodinPolopeci je buljio u pismo.„Našao sam ga u radionici. Uzeo sam ga s namerom da vam ga

dam.“Ponovo se zagledala u komad papira. Napolju, kiša kao da se

pojačala, snažno dobujući po krovu kombija. Zvuci vode. „Našli stega?“ upitala je. ,,Gde?“Kao da je na trenutak oklevao. Potom je rekao: „Na jednom od

buradi za naftu. Na onom sa strane, znate na koje mislim. Mora daga je neko ostavio tamo. To je zlobno pismo, Mma. To je pismo odnekog glupaka koji ne zna šta piše.“Mma Ramocve je pažljivo složila pismo i gurnula ga u džep.

„Glupak, rekoste, Rra. Zašto mislite da je muško? Zašto mislite da jeovo pismo od nekog muškarca ?“Ponovo je oklevao pre no što je odgovorio. „Zato što su autori

takvih pisama obično muškarci", rekao je. „То je jedno od pisamakakva pišu glupi muškarci."Gledala je napred, menjajući brzine polako, obazrivo, kao da

razmišlja o nečemu. „Niste znali šta piše unutra, zar ne, Rra?"upitala je, pogledavši ga dok je govorila. Mali beli kombi se pri tomzaneo, skliznuvši ka sredini druma.„Dabome da nisam, Mma", odvratio je gospodin Polopeci, „Ne bih

nikad otvorio pismo adresirano na Mma Ramocve.“A da li bi ga napisao? upitala se.

Sedmo poglavlje

POGLEDAJ, SRCE KRVARI

Kad je Мmа Ramocve otišla s gospodinom Polopecijem, MmaMakuci se bacila na sređivanje kancelarije. Bio je to zadatak u kojemje oduvek uživala, budući da je bila ponosna na svoju nesmiljenuspremnost da se otarasi svih nepotrebnih stvari. To je naučila uBocvanskom koledžu za sekretarice, gde su stalno ponavljali -pretvorivši to gotovo u mantru - Uredna kancelarija je efikasnakancelarija. Davali su im i primere iz stvarnog života u kojima jeneurednost kancelarije dovela do katastrofe. Jedan od njih bila jefirma za nabavku građevinskog materijala, koja je izgubila ugovor zaizgradnju velike brane kad su brižljivo pripremljeni dokumenti zaprijavu na tender nestali u njihovoj ozloglašeno neurednoj kancelariji.Nije bilo vremena da se dokumenta iznova kompletiraju i dostave upredviđenom roku, tako da je ugovor dobila suparnička firma.„Dokumenti su“, rekao je predavač, „kasnije nađeni ispod stoliceglavne sekretarice. Sedela je na njima."Sve su se nasmejaie na to, osim Vajolet Sefoto, kolovođe grupe

glamuroznih devojaka u klasi Mme Makuci; osim nje, koja je i inačečula vrlo malo toga, budući da je bila prezauzeta lakiranjem noktijutamo u poslednjem redu. I koja je bez po muke dobila dobro plaćenposao sa svojim bednim pedeset i jednim procentom, dok su MmuMakuci, s njenom blistavom diplomom, redom odbijali, kadkad čakne udostojivši je ni razgovora.Ne, Mma Makuci nije bila od onih koji su trpeli nered i ubrzo je pred

sobom imala omanju gomilu stvari za koje je zaključila da mogu dase bace. Bila je tu kutija starih olovaka, koju je Mma Ramocveodnekud donela ali ih nije nikad koristila; niko neće ni primetiti da jenema. Zatim, tu je bilo nekoliko promotivnih blokčića koje jegospodinu Dž. L. B. Matekoniju dao trgovac automobilskim gumama,zaboravljenih na polici i požutelih od starosti. Nakupilo se i dokaznogmaterijala preostalog iz starih istraga: kravata ostavljena u sobi, kojuje potom pronašao sumnjičavi muž; kravata ljubavnika, tanka i jarkih

boja, koja je naprosto izgledala kao krivac. „Muškarac koji nosi takvukravatu sposoban je za svašta“, primetila je Mma Ramocve.Mma Makuci je skupila sve ove predmete na gomilu i počela da se

osvrće naokolo tražeći nešto u šta bi ih potrpala. Tada je ugledalakišne oblake i prišla prozoru da ih bolje pogleda. To je bio prizor kojisu svi čekali; početak kišne sezone, nadali su se, koja će ponovoudahnuti život zemlji. Kiša je bila važna za Bocvanu - važnija od biločega drugog.Mma Makuci se nemo pomolila. Ova sezona je morala biti dobra, ili

će nivo u rezervoaru iza velike brane, u kojem se nalazi gaboronskavoda, ostati opasno nizak. A ako se to desi, opet će biti restrikcijavode i bašte ljudi, ovakve kakve su, uvenuće i propasti. Međutim,njena molitva nije bila namenjena Gaboronu već severu, njenimagore u Bobonongu, kojima je kiša bila još potrebnija nego njoj. Njimasu obilne kiše značile debela goveda i lepe koze, da i ne govorimo odobroj žetvi sorguma, od kojeg se dobija brašno.Potom je počelo. Dunuo je vetar i zatalasao krošnje, a za njim je

došla kiša. Mma Makuci je videla kako prve kapi pogađaju beluzemlju u dvorištu servisa, bacajući u vis ono što je ličilo na sićušnecrve od vode i peska. Zatim su se slile u jedno i pretvorile usrebrnasto svetlucanje naglo rastućih bara; čak ni žedna zemlja nijemogla upiti ovako iznenadno izobilje vode. Videla je kako gospodinDž. L. B. Matekoni trči po kiši prema svom kamionetu, štiteći glavustarim novinama. Izgledalo je da ima neki neodložan posao; nekakola koja su otkazala usred ovog pljuska? Iznenada se setio da im jekod kuće ostao otvoren prozor i...Strašna pomisao udarila ju je u glavu kao kamen - novi krevet - i

vrisnula je. Ostavila je svoj lepi novi krevet napolju, na otvorenom,prislonjen uza zid kuće, a sad... Ponovo je vrisnula i jurnula premavratima. Dvojica šegrta stajala su u prednjem delu garaže,posmatrajući provalu oblaka. Jedan od njih, Čarli, deljao je džepnimnožićem nekakav štapić, kad ga je Mma Makuci dozvala trčećiprema njemu.„Čarli! Moraš da me povezeš. Moram kući. Odmah. Ovog trenutka."Čarli podiže pogled sa svog deljanja. „Što da ne sačekamo malo?

Ovo neće dugo trajati." Potom se okrenuo mlađem šegrtu i

prokomentarisao nešto što Mma Makuci nije dobro čula, ali jezvučalo kao „Nisam ja taksista."Ugrizla se za jezik. Ne, stvarno, on nije taksista. Mada, jeste da je u

jednom trenutku to bio, i da je slupao taksi još prvog dana, ali imalaje osećaj da ovo nije dobar trenutak da to pomene.„Molim te, Čarli", preklinjala je. „Ostavila sam nešto na kiši. Ostavila

sam krevet u dvorištu."Čarli se osmehnuo. ,,U tom slučaju, pretvoriće se u vodeni krevet,

Mma", rekao je. „Ti su vam vrlo moderni i skupi. A vi ima da gadobijete džabe." Pogledao je mlađeg šegrta, očekujući pohvalu zasvoju dosetku, i dobio podsticajan osmeh.Mma Makuci se oduprla snažnom iskušenju da zamahne i opali

šamar ovom bezobraznom mladiću. „Čarli", rekla je, „ako me nepovezeš, krenuću pešice po ovom nevremenu i udariće me grom. Alipre nego što krenem, sakriću u kancelariji cedulju na kojoj će pisati:Ako se upokojim - iz bilo kog razloga-, pa makar se činilo da jeposredi volja Božja - znajte da je za to kriv Čarli.“Samouvereni izraz na Čarlijevom licu izblede. „Svi će znati da je

grom..."Mma ga je prekinula. „Jasno mi je da od tebe nikad ne može biti

detektiv", rekla je. „То mi je sasvim jasno. Otkud možeš da znaš da lije nekog udario grom, ako niko ništa nije video? Grom dođe i prođe -bum, i gotovo."„Bili biste oprljeni", rekao je Čarli. „Videli bi se tragovi od udara

struje."„Tragovi od udara struje, je li?“ podrugnula se Mma Makuci. „А kako

oni izgledaju, moliću lepo?"„Ко opekotine", odvratio je Čarli.Mma Makuci na trenutak nije progovarala. Potom se osmehnula,

osmehom osobe koja zna nešto što onaj drugi ne zna. „То ti misliš",rekla je. „Dakle, očigledno je da nikad nisi imao posla sa slučajemudara groma. To je sasvim očigledno." Nije rekla ništa više; ni onanije imala posla sa slučajem udara groma, ali Čarli to nije mogaoznati, zar ne?Mlađi šegrt se unervozio. „Trebalo bi da odvezeš Mmu Makuci,

Čarli", zauzeo se. „Ne želim da je ubije grom."

„Hvala ti", rekla je Mma Makuci. „Ni ja ne želim da se tebi dogoditako nešto." Ono tebi je bilo naglašeno i očigledno je isključivaloČarlija; bilo je jasno da se njena zabrinutost proteže samo doodređene granice iza koje, što se nje tiče, sile prirode mogu damahnitaju koliko god hoće.Čarli je oklevao, da bi potom nerado pristao. „Ali moramo odmah da

krenemo, Mma", rekao je. „Ne možemo da stojimo ovde iraspravljamo o tome."Mma Makuci je ponovo morala da se napregne da bi zadržala

kontrolu nad sobom. Ona zacelo nije tražila nikakvu raspravu iodgađanje je bilo Čarlijeva krivica. Zatvorila je oči i progutala knedlu.„Hvala ti, Čarli", rekla je. „Vrlo si ljubazan." Mma Ramocve biverovatno rekla upravo to i upitala se načas nije li odjednom steklastrpljenje svoje poslodavke. Ali ne, zaključila je, ona nikad neće bititako puna razumevanja kao Mma Ramocve, pogotovo kada je reč oČarliju, koji bi doveo u iskušenje i strpljenje sveca, ako već nestrpljenje Mme Ramocve.Istrčali su napolje, ne obraćajući pažnju na kišu, i ukrcali se u šleper

gospodina Dž. L. B. Matekonija. „Žao mi je zbog vašeg kreveta",rekao je Čarli. „Ne bi’ da pomislite da mi vas nije žao, Mma."Mma Makuci je klimnula glavom. „Hvala ti. Osećam se kao

poslednja budala. Na pamet mi nije padalo da će danas pljusnutikiša. Na pamet mi nije padalo."„Niko nije mislio da će da pada", rekao je Čarli. „Svi su mislili da

suša ima da potraje."„I ne bismo smeli da se žalimo što pada kiša", rekla je Mma Makuci.

„Za Mocvane bi bilo vrlo opasno da prigovaraju zbog kiše."Čarli se složio; to bi bilo stvarno nečuveno. „Ova kiša će baš da

valja", rekao je, obilazeći omanje jezero vode koje se stvorilo uz ivicudruma.Mma Makuci nije rekla ništa. Razmišljala je o onome što će zateći

kad stignu, o zasigurno promočenoj, bezobličnoj masi. O, da je samomalo razmišljala! Ko bi pri zdravoj pameti ostavio krevet - ništa drugonego krevet - napolju, na milost i nemilost suncu i kiši? Ona, glasio jeodgovor, budući da je upravo to i uradila.Rekla je Čarliju da vozi uzanom ulicom koja je vodila do njene kuće.

Sve njene nade da je kiša u ovom delu grada možda bila malo blaža

raspršiše se kad je ugledala ogromne barе blatnjavosmeđe vodepored ivice, a ponegde i nasred puta. Iako je kiša sada pomalojenjavala, nije bilo sumnje da se ovde beše sručila istom žestinomkao i drugde; možda još i većom.„Ono je moja kuća", rekla je tiho, pokazujući je Čarliju.„Fino izgleda, Mma", rekao je Čarli. „Ne bi’ mario da živim u takvoj

jednoj kući. Sada stanujem..." Zaćutao je. Oboje su istovremenougledali krevet i sada su zurili u srozan, promočen komad nameštajauspravljen uza zid kuće.Mma Makuci je jeknula. „Uništen je", rekla je. „Potpuno uništen."Nije bilo ni traga od Čarlijevog razmetijivog bezobrazluka kad su

sišli iz kabine šlepera i uputili se stazicom koja je vodila do kućeMme Makuci.„Е baš mi je žao, Mma", rekao je Čarli. „Rek’o bi’ da kiša nije bila

nimalo dobra za krevet. Je li bio stari?"Mma Makuci je zurila u krevet koji jednom beše njen ponos i dika.

„Bio je nov novcat“, odvratila je, glasa onemoćalog od navaleemocija. „Nijednom nisam spavala u njemu. Nijednom.“ Čarli jebocnuo prstom površinu srcolikog, baršunom presvučenog uzglavlja.Nije jako pritisnuo, ali se prokvašena tkanina procepila pod njegovimprstom, ogoljavajući kišom natopljen tapacirung koji se nalazio ispodnje. Ćupnuo ga je, promuljao među prstima i potom ispustio. „Šta jeovo crveno, Mma? Il’, bolje rečeno, šta je to bilo?“,,Srce", s mukom je izustila Mma Makuci. „Uzglavlje je imalo oblik

srca.“,,Zašto?“ upitao je Čarli. „Šta će vam tu srce?“Mma Makuci nije odgovorila. Obišla je na drugu stranu, da bi videla

šta je s bočnim delom kreveta. Shvatila je da je kiša prodrla svugde ida kroz donji kraj dušeka ravnomerno curi voda. Dotad se jedva iusuđivala da podigne pogled ka srcu od baršuna, ali sada seodvažila i videla da voda koja curi iz tog dela uništenog kreveta imacrvenu boju, kao krv. Ophrvana tugom, rekla je Čarliju: „Pogledaj,srce krvari“, na šta je on pružio ruku i lako je dotakao po ramenu.Beše to nekarakteristično saosećajan gest od mladića koji je inačebio pun viceva i hvalisavosti, ali je sada, suočen s ovom malomtragedijom, pokazao da je kadar da razume.

Osmo poglavlje

KAO DA SE SVET SRUŠIO

Kad se Mma Ramocve vratila u kancelariju, nakon što je prethodnoodbacila gospodina Polopecija do njegove kuće, od Mme Makuci nijebilo ni traga ni glasa. Vrata kancelarije nisu bila zaključana, a mlađišegrt joj reče da su Mma Makuci i Čarli odjurili negde zajedno, zbognečega što je kisnulo napolju. Nisu rekli kad će se vratiti.„А gospodin Dž. L. B. Matekoni?“ upitala ga je Mma Ramocve. „Је li

i njega odnela kiša?“Šegrt je smatrao da je ovo baš smešno. „On se odvez’o svojim

kamionetom. Rek’o je da neka kola, neka važna kola, neće da upalezbog kiše i da mora da ode da to popravi. Ima nekih kola, Mma, kojane vole ovol’ku kišu. Znate, ume voda da uđe u razvodnik paljenja -znate šta je razvodnik paljenja, je 1’ te, Mma? To je deo koji šaljestruju u...“„Da, da“, odvratila je Mma Ramocve. „Današnje žene znaju šta je

razvodnik paljenja. Nego, što su se svi ovako razbežali? Šta bi biloda je naišao klijent?“Šegrt je odmahnuo glavom. „Nije bilo nikakvih klijenata, Mma. Ja

nijednog nisam vid’o, a sve vreme sam bio tu, osim onda kad samotiš’o do dućana da pazarim malo mesa.“Mma Ramocve je uzdahnula. Već im je govorila o tome koliko je

važno da ne ostavljaju servis i agenciju bez nadzora, ali izgleda da jeniko nije slušao. Gospodin Dž. L. B. Matekoni je možda i čuo šta jerekla, ali on je tako dobar čovek, kadar da očas posla odjuri odatleukoliko se neka od mušterija servisa našla u bilo kakvoj nevolji. MmaPotokvani je, dabome, to savršeno dobro znala i nije oklevala da gapozove da popravi bilo šta što se pokvarilo u sirotištu, ali bilo je idrugih, među njima verovatno i osoba koja ga je pozvala da dođe poonakvoj oluji, samo zato što kola nisu htela da joj upale.Ponovo je uzdahnula. Nije bilo svrhe razmišljati o tome i nervirati se

zato što ništa što je govorila neće nikad uspeti da promeni način nakoji se ponašaju ljudi. Razume se, verovala je u mogućnostpromene; videla je mnoge koji su nakon nekog proživljenog iskustva

ili ugledajući se na tuđ primer postali bolji ljudi, ali to je bila velikapromena, promena u duševnom sklopu. To nije bila promena vezanaza one male stvari u životu, kao što je ostavljanje servisa beznadzora - te stvari se nikad ne menjaju.Kiša dotad beše već gotovo sasvim prestala i nebo na istoku, koje

je oluja bila obojila u tamnoljubičasto, sada je opet bilo svetlo, iakose tamo još nalazio ogroman oblak, sada beo, dodirnut zlatnimodsjajem sunca, dok se luk duge protezao nad dom i obrušavaopoput strele ka horizontu, tamo negde iza Močudija.Šegrt, koji je stajao iza nje, odjednom ju je uzbuđeno povukao za

rukav haljine. „Mma Ramocve, pogledajte! Pogledajte!“Pogledala je u pravcu u kojem je pokazivao i odmah ugledala isto

što i on. Leteći mravi. Odjednom, neočekivano, vazduh se punioletećim mravima, koji su uzletali iz svojih skrivenih jazbina u kišomomekšanom tlu, dizali se u vis na usplahirenim krilima i potomponovo ponirali. Bio je to dobro poznat prizor koji je sledio poslekiše, jedan od onih prizora koji čoveka, bez obzira na to koliko mu jegodina, uvek vrati u detinjstvo i podseti ga kako je jurio te mrave,grabio ih iz vazduha i potom jeo, jer su bili hrskavi i imali ukus buteraod kikirikija.„Idi, ulovi kojeg“, rekla je šegrtu.Dodao joj je ključ za matice koji je držao u ruci i istrčao na

posustalu kišu da bi lovio termite, postavši ponovo mali dečak. Lakoje ulovio nekoliko i otkinuo im krila pre no što ih je stavio u usta.Odozgo, iz visine, mrave je vrebala još jedna, gladnija opasnost; jatočopa, stvorivši se niotkud, obrušavalo se naniže, spremno na svojuvazdušnu gozbu. Šegrt je podigao pogled ka pticama, osmotrio ih iosmehnuo se; Mma Ramocve mu je uzvratila osmeh. Šta ima veze,pomislila je, ako radnja ostane bez nadzora, ako ljudi nisu uvekonakvi kakvi bismo želeli da budu; potrebni su nam trenuci da senaprosto prepustimo svojoj ljudskosti i uživamo u nečemu poputovog: dečak koji lovi mrave, zemlja koja konačno gasi žeđ, ptice nanebu, duga.Zadržala se u kancelariji oko pola sata, taman dovoljno da pripremi

sebi šolju crvenog biljnog čaja i sredi misli. Slučajno otkriće pisma ukombiju šokiralo ju je i uznemirilo. Objašnjenje gospodina Polopecija,da je pismo našao u radionici, bilo je sasvim prihvatljivo, ali nešto u

načinu na koji je govorio nije joj zvučalo istinito. Oklevao je, a kadljudi oklevaju, to znači da lažu ili da razmišljaju o vašoj reakciji naono što će reći. Ali, ako ukaže poverenje gospodinu Polopeciju iprihvati da je oklevao naprosto zato što se pribojavao njene reakcijena njegovo objašnjenje, još uvek joj nije bilo jasno zašto je uopštegajio takav strah. Nije uradio ništa pogrešno - uzeo je pismoadresirano na nju i stavio ga u džep s namerom da joj ga kasnijepreda; zašto je onda toliko uvijao? To nije imalo logike, što je značiloda ga je morao sam napisati. Bio je to šokantan zaključak - koji ju jenaterao da sedi sasvim nepomično i čak pusti da joj se ohladi čajdok je razmišljala o razmerama onoga što je slučajno ustanovila: imaneprijatelja u srcu Prve damske detektivske agencije, nekoga komeje verovala. Čime je to zaslužila? Nije umela da odgovori na topitanje. Mogla je doveka da prebira po svemu što je radila zajedno snaizgled bezazlenim gospodinom Polopecijem, ali nije uspevala dase seti nijedne jedine stvari koju je učinila, a koja bi opravdala takvoneprijateljstvo; nijedne jedine. Međutim, potom je pomislila: nastanakneprijateljstva ne iziskuje nepravedan postupak; ponekad je običnazavist sasvim dovoljna. Zavist svojim pipcima seže u skrivene odajeljudskog srca i davi sve na šta naiđe. Gospodin Polopeci jesiromašan čovek koji je pretrpeo veliku nepravdu - i sad ima takomalo, dok ona ima tako mnogo. Mora biti da ga je to preobratilo.Doduše, to može biti objašnjenje za njegovo ponašanje, ali svakakone i izgovor.Mma Ramocve je zadrhtala. Kiša beše oborila temperaturu i u

kancelariji je bilo sveže i sumračno. Nebo se ponovo smrkavalo, sasivilom koje je senčilo belinu oblaka; sunca je nestalo. Bila je sama ukancelariji, samo sa šegrtom napolju, dok je iz daljine dopirao zvukautomobila koji su se kretali poplavljenim delovima druma, neki jošuvek s farovima koje behu upalili za vreme oluje. Odsustvo sunca juje uznemiravalo; kao da je zemlja odjednom ostala bez naklonosti,napuštena od strane svog stalnog dnevnog pratioca.Pokušala je da radi, sastavljajući spisak imena koja joj je dala žena

iz Ocea - imena prijateljica starije Mme Sebina koje žive uGaboronu. Čin zapisivanja ovih imena doneo joj je spoznaju da jojova istraga nameće fundamentalnu dilemu: da li da veruje svojojklijentkinji ili ne. Bila je to jedna od najtežih situacija s kojima se

može suočiti neko u njenom položaju. Ako je klijentkinja lagala - nijevažno zašto - tada bi kompletna pretpostavka na kojoj je počivalaistraga mogla biti pogrešna. U tom slučaju, činilo se da bi vremeprovedeno na susrete i razgovor s prijateljicama Mme Sebina moglobiti potrošeno uludo. Više bi svrhe imalo, pomislila je, da pokuša daubedi Mmu Sebina da se pomiri s činjenicom da je njena majkazaista bila njena prava majka. Mmi Ramocve se činilo da bi trebaloda uradi baš to, premda se pitala zašto. Dabome, odgovor je glasioda je Mma Ramocve tu da pomogne ljudima, a nekome ko upornoporiče da je njegova majka ujedno i njegova prava majka, svakako jepotrebna izvesna pomoć.Batalila je spisak i podigla pogled ka tavanici. Mesto gde je kiša

onomad prodrla kroz krov bilo je sada opet vlažno. Nije da je to bioveliki razlog za brigu; kiša je u Bocvani padala tako retko da krov kojiprokišnjava naprosto nije predstavljao problem. A ako je vodaostavila mrlju na tavanici, to je bila samo jedna od mnogih - mestasmrti insekata, poprišta borbi između muva i gekona, malenihbojišta. Malo prokišnjavanja predstavljalo je izliv biblijskih razmera zastvorenja koja su nastanjivala tavanicu, ali zato ništa važno za ljudeu prostoriji ispod nje.Razmišljanja Mme Ramocve prekinuo je zvuk povratka kamioneta

gospodina Dž. L. B. Matekonija. Uvek je znala kad se vraća, jer jemotor kamioneta imao specifičan zvuk - određeno cviljenje za koje jeuporno tvrdio da je normalno, ali se njoj činilo kao pokazatelj nekogmehaničkog problema. Čarli je takođe mislio tako i potegao je topitanje jednog jutra dok su on i gospodin Dž. L. B. Matekoni pili čaj, idobio odgovor da je sve u najboljem redu.„Gazda, ja bi’ rek’o da se vi zavaravate“, rekao je tada Čarli.

Gospodin Dž. L. B. Matekoni ga je zbunjeno pogledao. „Ја? Ja sezavaravam? Ti se zavaravaš, Čarli. Šta je s onim ispitima koje morašda položiš da bi završio šegrtovanje? Šta je s tim, ha?“ „Položiću ihjednog dana, gazda. Neće nigde da pobegnu.“ Na to je gospodin Dž.L. B. Matekoni rekao: „Nećeš ti nikad završiti šegrtovanje. Bićešnajstariji šegrt u zemlji. Štaviše, jednog dana ćeš biti penzionisanišegrt.“Čarli je ovo ignorisao. „Nešto nije u redu s vašim kamionetom, Rra.

Lepo čujem da nije. Čuje čak i Mma Ramocve, a ona je samo žena.“

Mma Ramocve nije reagovala na ovo; smatrala je da nema svrheuvaljivati se s Čarlijem u raspravu na tu temu. A što se ticalokamioneta i njegovog motora, tu je Čarli bio u pravu. Nešto nije bilo uredu, čak i ako gospodin Dž. L. B. Matekoni nije bio spreman da sesuoči s tim.Motor se ugasio i cviljenje je prestalo. Nekoliko trenutaka kasnije,

gospodin Dž. L. B. Matekoni je promolio glavu kroz vrata. „Divnakiša, Mma Ramocve. Da si samo videla one jendeke tamo kod Maru-a-Pula - nabujali su kao reke. Izgledali su ko Limpopo. Toliko je vodeu njima bilo.“Klimnula je glavom. „То je stvarno dobro. Možda ćemo ove godine

imati dobru sezonu.“„Sad možemo da joj se nadamo.“Pogledala je muža, primećujući da mu je košulja mokra i da mu se

zalepila za kožu. U njegovom ponašanju bilo je nečega čudnog;gotovo nekog ushićenja. Da li mu je naprosto drago što je pala kiša,pitala se, ili je posredi nešto sasvim drugo? „Moraš se osušiti, Rra“,rekla je. „Ne bi trebalo da ostaneš u mokroj odeći."„Kiša nikome ne škodi“, odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „А

i nisam baš tako mokar. Samo malčice."Ipak, nešto jeste bilo posredi, ali nije mogla da odredi šta. Šegrt joj

reče da je odjurio da popravi paljenje na nekim važnim kolima, a sadse vratio izgledajući kao da mu se dogodilo nešto lepo.„Gde si bio, gospodine Dž. L. B. Matekoni? Deluješ vrlo zadovoljno,

rekla bih."Osmehnuo se. „Otišao sam da pomognem nekom u vezi s

njegovim kolima. Nisu htela da upale, a morao je hitno negde daode. Uspeo sam da ih pokrenem."Čekala je dalje objašnjenje, ali nije ga bilo.„Čija su to kola?"Namrštio se. Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije voleo da ga ispituju:

„Nisam ja jedan od tvojih sumnjivaca", pobunio se jednom prilikom.„Ne smeš da pričaš sa mnom tako, kao detektiv."„Jedne od mojih mušterija", rekao je.„Tako." Fiksirala ga je pogledom, a on je počeo da se premešta s

noge na nogu.„On je lekar."

Nije spuštala pogled. „Doktor Mofat? Otišao si da pomognešdoktoru Mofatu?"„Ne", odvratio je. „Ne njemu. Drugom lekaru." Zastao je, a onda

odjednom prešao na drugu stranu prostorije, uzeo stolicu za klijente,stavio je pored stola Mme Ramocve i seo u nju.„Moramo da popričamo o nečemu", rekao je, nagnuvši se prema

njoj. „Veoma je važno."Mma Ramocve oseti kako joj je srce preskočilo jedan otkucaj.

Nešto veoma važno. Bolestan je; to je to. A opet, izgleda takoushićeno. Da je bolestan, valjda bi izgledao potišteno.Odjednom se setila onoga što joj je doktor Mofat rekao kad je pre

nekoliko godina lečio gospodina Dž. L. B. Matekonija od depresije:„Ponekad ta bolest dolazi s periodima ushićenosti", rekao je tada.„Osoba može biti sva ushićena i odlično raspoložena. Može da jurcanaokolo puna svih mogućih neverovatnih ideja, uverena da je kadrada osvoji svet. Morate pažljivo da motrite na pojavu takvogponašanja."Još nikad nije primetila to kod gospodina Dž. L. B. Matekonija, ali je

sada zatekla sebe kako se pita da li se upravo to dešava. Govorećimu da je spremna da ga sasluša, nastojala je da joj glas bude miran;neka joj kaže sve što ima da joj kaže.Pogledao ju je pravo u oči. „Bio sam kod tog lekara", rekao je.Kod njega je umelo da potraje dok ne ispriča celu priču. Često bi

pre početka naveo mnoštvo sporednih informacija. Ona je bilastrpljiva. „Da. Kod onog čija kola nisu htela da upale? Kod njega sibio."„Dobar je čovek", nastavio je. „Radio je kao lekar gore u Selebi-

Pikve, u rudnicima, ali sada je u penziji. Živi na periferiji. BlizuDejvida Mganga. U tom kraju."Tamo ima nekih velikih kuća, pomislila je Mma Ramocve. Tom

lekaru je baš dobro išlo. Ali nije to rekla; rekla je samo: „А, tamo.Znam gde je to."„Da", rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Ima baš lepu kuću.

Žena mu je pokojna, ali sin i snaja žive s njim, i ima mnogo unučadi.Svi su u toj kući."„Sigurno su srećni", rekla je Mma Ramocve. „Dobro je kad imaš

unučad oko sebe kad jednom prestaneš da radiš. Tako možeš da

vidiš za šta si tako naporno radio."Potvrdno je klimnuo i potom se ućutao. Kao da je razmišljao o

unucima, i o plodovima napornog rada.„I?" rekla je blagim glasom Mma Ramocve.Ovaj verbalni podsticaj kao da mu je pomogao da se koncentriše.

„Da", nastavio je. „Nakon što sam pokrenuo kola, doktor me je upitaoda li sam oženjen."Mma Ramocve je ohrabrujuće klimnula glavom. „А ti si mu rekao ?"„Rekao sam da jesam, da sam oženjen."„Sad mi je lakše", rekla je.„I onda me je upitao imam li dece. A ja sam rekao da sopstvene

nemamo, ali da smo zato uzeli dvoje posvojčadi koji su nam kaorođeni sin i kćerka. Rekao sam mu da je Motoleli u invalidskimkolicima, ali da se sasvim dobro oseća. I onda..."Posmatrala ga je. Učinilo joj se da su mu oči sinule od zadovoljstva.„I onda?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni se ponovo nagnuo prema njoj.

Primetila je da je vlaga od kiše prodrla i pod poklopac nalivpera kojeje nosio u džepu i da mu se mastilo razlilo po tkanini košulje. Imaćeteškoća da ukloni tu fleku; moraće da potopi tu košulju.„I onda me je upitao šta joj je i ja sam mu ispričao. Ispričao sam mu

šta su nam rekli u bolnici, da je došlo do..."Tu je zapeo, kao da ga je i samo izgovaranje tih reči bolelo.

Transverzalni mijelitis kičmene moždine, koji je doveo do paralize.Koliko je samo puta pročitala te reči na lekarskom nalazu; napametih je znala. Tim je rečima izrečena presuda; presuda koja je glasilada će Motoleli ostatak života provesti u invalidskoj stolici.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je polako ponovio naziv bolesti,

primoravajući svoj jezik da prevali neobične slogove. Zatim sezavalio u stolicu. „А on mi je na to rekao da je već viđao takveslučajeve."Mma Ramocve je zadržala neutralan stav. „Shvatam. Zna šta je to."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je revnosno klimnuo glavom. „I onda

je dodao nešto vrlo čudno, Mma - nešto što me je oduševilo. Rekaoje: ’lmao sam takvih slučajeva. Rezultati lečenja su bilizadovoljavajući.’ Tim rečima. To je rekao."Nije se pomerala. „Zadovoljavajući?"

„Da, zadovoljavajući. Baš tu reč je rekao." Zastao je, posmatrajućidejstvo svojih reči. Mma Ramocve je sedela sasvim nepomično. „Аonda je rekao - ne zaboravi, Mma, on je lekar - onda je rekao:’Dovedite mi to dete i ja ću joj pomoći da ponovo prohoda.’ Tako jerekao, Mma Ramocve. Tako je rekao. Ne izmišljam, kunem se. Ja ćujoj pomoći da ponovo prohoda. Istinu govorim, od reči do reči.“Naravno da ti govoriš istinu, pomislila je Mma Ramocve. I potom

promrmljala, oh, i onda još jednom, oh, i zatvorila oči. Želela je daMotoleli ponovo prohoda - dala bi sve za to. Ali, lekari u bolnici„Princeza Marina" su im vrlo jasno rekli da se to neće dogoditi, zatošto ne može da se dogodi. Doktor Mofat im je takođe to objasnio,onomad kad je pomenula to dok je pila čaj s njegovom ženom. Uvekje govorio tiho, toliko tiho da su ljudi morali da se naprežu da bi gačuli, ali ona je vrlo razgovetno čula svaku reč onoga što je tomprilikom rekao. „Kad infekcija ošteti kičmenu moždinu, ništa se nemože učiniti. To je kao kad se konopac preseče na dvoje. Žao mi je.“A ona je rekla: ,Аli zar ne može konopac ponovo da se sastavi tako

što se krajevi vežu?“ I dodala: „Užad se krpe.“„Ovo nije kao uže“, rekao je. „Drugačije je.“Gospođa Mofat je uzela njenu ruku u svoju, da bi je utešila, i neko

vreme su tako ćutke sedele. Ponekad nam se čini da se svet srušio,da sa svima nama nešto nije u redu, da se nešto pokvarilo u toj merida se nikako ne može popraviti; ali držanje za ruke, jedna ljudskaruka u drugoj, ume da pomogne, ume da učini da nam izgleda dakvar ipak nije tako strašan.

Deveto poglavlje

MMA RAMOCVE IDE U MOČUDI, MESTO KOJE TAKO DOBROPOZNAJE

Narednog jutra, dok su pogledale jedna drugu sedeći svaka zasvojim stolom, Mma Makuci i Mma Ramocve su obe imale osećaj daih pritiska težak teret: svaka je želela da popriča s onom drugom, dapotraži savet i ohrabrenje, ali nijedna nije želela da prva progovori osvojoj muci. Gledajući Mmu Makuci, Mma Ramocve je pomišljala:„Nije dobro spavala i sad je umorna; nešto je muči; ne ume to dasakrije.“ Gledajući Mmu Ramocve, Mma Makuci je pomišljala: „I njunešto muči. Odmah se vidi, kao i uvek. Kad je Mma Ramocvezabrinuta, piše joj na licu, vrlo velikim slovima.“Nekoliko minuta su se obe pretvarale da je sve u redu. Mma

Makuci, koja beše pokupila poštu iz pretinca, pootvarala je kovertepre no što je spustila pisma na sto svoje poslodavke. „Nema ničegazanimljivog“, rekla je pri tom. „Mislim da su ovo sve računi, Mma.Ovo ovde je račun za vodu. A ono je račun za telefon. Danas je danza račune. Nije dan za čekove.“Mma Ramocve je zurila u koverte. Račune je uvek plaćala bez

odlaganja, ali ovog jutra ih je jednostavno ostavila tamo gde su bili, snamerom da se docnije pozabavi njima. Posmatrajući je, MmaRamocve je odlučila da progovori: „Nadam se da mi nećete zameriti,Mma, ali čini mi se da ste tužni. Nešto vrlo teško vam leži na srcu.“Mma Ramocve je podigla pogled: „I vi takođe, Mma. Danas smo

obe tužne.“Časak ili dva je ostalo na tome. Potom je Mma Ramocve ustala i

zatvorila vrata koja su vodila u radionicu. Okrenula se i suočila sasvojom pomoćnicom, koja ju je posmatrala, iščekujući.„Nema ko da nas čuje, Mma Ramocve“, rekla je Mma Makuci. „Tu

su samo Čarli i onaj drugi - i gospodin Polopeci, dabome. Niko više.“Mma Ramocve joj je dala znak da ćuti, podigavši prst do usana.

Kako se lako gospodin Polopeci mogao pogrešno pročitati.„Gospodin Polopeci“, prošaputala je. „Gospodin Polopeci.“

Mma Makuci je bacila pogled prema vratima, kao da napolaočekuje da gospodin Polopeci prisluškuje s druge strane, uvapriljubljenog uz ključaonicu.„Gospodin Polopeci?“Mma Ramocve je potvrdno klimnula. „Ona pisma“, rekla je, i dalje

govoreći tiho. „Ona preteća pisma.“ Zastala je. Nije nameravala dakaže Mmi Makuci za svoje sumnje, ali sad joj se činilo da mora. „Onih je napisao. Gospodin Polopeci.“Mma Makuci je ispustila uzvik iznenađenja. Potom je smesta

pokrila usta dlanom, gestom koji je pokazivao nešto između nevericei šoka.,,Da“, nastavila je Mma Ramocve, bacajući preko ramena pogled u

pravcu radionice. „Dok smo se vozili kombijem, uzela sam u rukenjegovu jaknu, a iz džepa mu je ispalo pismo. Rekao je da ga jeuzeo s bureta s namerom da mi ga preda, ali nešto je mnogo vrdao.Odmah sam znala da ne govori istinu.“Pogled Mme Makuci je odavao nevericu. „Ма nije moguće. Sigurno

nije on.“Kamo sreće da je Mma Ramocve mogla da se složi s njom.

Dabome da nikad ne bi pomislila tako nešto za blagog, bezazlenoggospodina Polopecija, ali kako ignoriše nešto što je videla rođenimočima? „Čujte, pismo je bilo u njegovom džepu.“Mma Makuci je odmahnula glavom. Nemoguće, tvrdila je. Gospodin

Polopeci naprosto nije čovek koji bi pisao preteča pisma bilo kome.„То bi bilo kao... kao da vam preti... da vam preti zec, Mma. Da, zec.Zečevi ne pišu preteća pisma.“Mma Ramocve je morala da se osmehne na ovu umotvorinu Mme

Makuci. Njena pomoćnica je katkad umela da kaže neverovatnestvari, ali tu i tamo bi iznela primedbu koja je odlično opisivalasituaciju. Ovo je bila jedna od takvih. Gospodin Polopeci kao zec...pa dabome. Ali zar se čovek neće uplašiti pretećeg pisma čak i akoga je napisao zec? Uostalom, otkud da zna da je pismo došlo odzeca?„Ne znam, Mma“, rekla je Mma Ramocve. „Mislim da je to bio on,

ali nikako ne uspevam da dokučim zašto bi uradio tako nešto.Zašto? Šta smo mu loše ikad uradile?“

Mma Makuci je slegla ramenima, a njeno početno iznenađenjepretvorilo se u ravnodušnost. Nju ono smešno pismo nije ni najmanjeuplašilo i ako je to bilo razlog sekiracije Mme Ramocve, tada jeproblem Mme Ramocve bio mali u poređenju s njenim. „Pitajte ga“,rekla je. „Jednostavno ga pitajte da li ga je napisao, i vidite šta ćevam reći.“Razume se da je Mma Ramocve već pomišljala na to, ali smatrala

je da ne može direktno optužiti gospodina Polopecija, bez obzira nato koliko su osuđujuće delovali dokazi protiv njega. Objasnila je toMmi Makuci, podsećajući je da je gospodin Polopeci jednom već bionepravedno optužen - i da je zbog te optužbe odsedeo u zatvoru -tako da nikako nije smela da rizikuje da iznese još jednu optužbu,vrlo moguće lažnu. Jeste da postoji mogućnost, razmišljala je, da jeon autor pisama, ali to je još daleko od sigurnog, a razlika izmeđumogućnosti i izvesnosti je veoma velika. „Kako bi se on osećao,Mma? Kako bi se osećao ako mi je rekao istinu, a ja ga sadzaskočim nekakvom optužbom? Kako bi se osećao?“„Ali šta ako on misli da sumnjate na njega ali mu ništa ne govorite?

Zar to ne bi bilo isto tako loše, Mma Ramocve?“„Ne verujem da on to misli.“Mma Makuci nije bila tako ubeđena u to. „Ako hoćete, Mma“, rekla

je, „mogu ga ja pitati umesto vas. Neće mu toliko teško pasti akobude pomislio da sam ja ona koja sumnja na njega. Ja mu nisam šef- ja sam samo detektiv saradnik.“ Oklevala je i Mma Ramocve je natrenutak pomislila da će ponovo potegnuti pitanje unapređenja.Znala je da će se to pre ili kasnije zaista i dogoditi, i to po svoj prilicibaš usred nekog razgovora koji nema nikakve veze s tim, kao što je,recimo, pitanje krivice - ili možda nedužnosti - gospodina Polopecija.,,Ne“, žurno je odvratila Mma Ramocve. „Neka, Mma, nema

potrebe.“ Za vreme razgovora, stajala je pored radnog stola MmeMakuci i sad je otišla do svoje stolice i sela. Olakšavši sopstvenudušu, osetila je zabrinutost za Mmu Makuci. Ponekad je njenapomoćnica bivala neraspoložena bez nekog posebnog razloga, aličinilo joj se da ovo nije jedna od takvih prilika. „А vi, Mma Makuci?“upitala je. „Šta je s vama? Nešto vas muči, zar ne?“Mma Ramocve je ćutke slušala priču o nesreći, koja se prosula

poput bujice. Mma Makuci je opisala kupovinu kreveta - „tako

neobičan krevet, Mma, s uzglavljem u obliku srca i dušekomdvostruke debljine“. Slušala je dok joj je Mma Makuci pripovedala oneuspešnom pokušaju da se krevet unese kroz vrata i spoznaji daće morati da bude otpremljen negde druge, verovatno u Futijevukuću, koja je bila kudikamo veća i prikladnija.„Da sam ga barem pozvala telefonom i kazala mu“, rekla je, glasa

otežalog od jada. „Da sam barem tako postupila, Mma. Poslao bijedan od svojih kamiona po njega i bezbedno ga uskladištio. Ali ne,ja to nisam uradila. Samo sam ga ostavila tamo, Mma, iako sam, kaoi sav ostali svet, dobro znala da smo na početku kišne sezone. O,Mma, kakva sam ja glupača.“Mma Ramocve je podigla ruku. „Stanite, Mma Makuci. Ne smete

tako govoriti. Vi niste glupača. Da li bi neka glupača osvojiladevedeset sedam procenata? Da li bi?“Mma Makuci je delovala sumnjičavo. Mma Ramocve je bila u pravu

u pogledu devedeset sedam procenata: to nije bila ocena jedneglupače. „Ра dobro, ali postupila sam nepromišljeno - može se i takoreći, Mma. Jednostavno nisam razmišljala.“„Svako može da zaboravi nešto, Mma“, rekla je Mma Ramocve.

„Uostalom, svi smo mi samo ljudi.“Istina živa, pomislila je Mma Makuci. Svi smo mi samo ljudi, pa čak

i sama Mma Ramocve, koja je tako ljubazna i puna razumevanja, ikoja tako spremno prašta; čak i Mma Ramocve ume ponešto dazaboravi i ponekad da pogreši. Njen brak s Noteom Mokotijem je biogreška, onomad je udarila u drvo pokušavajući da uparkira svoj malibeli kombi, a jednom prilikom je stavila u koverat pogrešan papir iposlala osobi B pismo namenjeno osobi A. To je bila baš nesrećnagreška, budući da je tim pismom obaveštavala osobu A da verujekako je osoba B ona koja krade novac za sitne troškove u firmiosobe A; vrlo nesrećna, ali i vrlo delotvorna, jer je osoba B,uzbunjena otkrićem svog prestupa, smesta pobegla. Jeste da je torešilo problem, ali ipak je bilo greška.Prisećajući se grešaka, Mma Makuci se osmehnula.„Otkud sad taj osmeh?“ upitala je Mma Ramocve. „Zar se ne

slažete s ovim što sam rekla u vezi s greškama„О da, slažem se, odvratila je Mma Makuci. „Slažem se s vama,

Mma. Samo sam razmišljala...“ Oklevala je na čas pre no što je

nastavila: „Razmišljala sam o vašim greškama.“Mma Ramocve se nije uvredila. „Napravila sam ih mnogo“, rekla je

na to. „Napravila sam i nekoliko vrlo gadnih grešaka. Ne mogu dalažem, jesam."„Sećate li se onog pisma?“ upitala je Mma Makuci. „Onog u kojem

ste rekli da...“Mma Ramocve je pokrila lice rukama. „Joj, nemojte, Mma! Molim

vas, nemojte me podsećati na to. Pocrvenim i uznemirim se uvekkad me neko podseti na to.“„Ali ipak je na kraju ispalo dobro“, rekla je Mma Makuci. Mma

Ramocve je potvrdno klimnula. „Da, ponekad se ispostavi da segreška isplatila. Na primer, odete u grad s namerom da uđete uodređenu prodavnicu i umesto toga zabasate u neku sasvim drugu. Ionda u toj drugoj naletite na prijatelja koga odavno niste videli. Ilisretnete osobu za koju ćete se udati - i tome slično.“Mma Makuci je razmislila o tome. Mnoge odluke koje donosimo

deluju nam u tom trenutku kao vrlo malo važne, a ipak, umeju danam izmene život iz korena. „Imate pravo, Mma. U mom slučaju, dajednog dana nisam zaboravila pernicu u školi i vratila se po nju, sadane bismo sedele ovde. Ta mala odluka da se vratim po pernicupromenila mi je život.“Ovaj uvod je zainteresovao Mmu Ramocve. Kao da beše nestalo

one nevesele atmosfere koja je vladala u kancelariji i sada jeizgledalo da se sve polako vraća u normalu; ovaj dokoni razgovorpodigao im je duh, a za ostatak će se pobrinuti šolja crvenog biljnogčaja. „Pričajte mi o tome, Mma. Dok pristavljate vodu za čaj,ispričajte mi šta se to dogodilo.“Mma Makuci ustade od svog radnog stola i ode da napuni lonče

vodom na lavabou u uglu prostorije. Bila je to priča koju je drugimapričala bezbroj puta, ali još nikad Mmi Ramocve. „Zaboravila sampernicu u školi i nisam mogla da uradim domaći. Imala sam šesnaestgodina i spremala sam se da polažem engleski, tako da je biloveoma važno da se dobro pripremim. Zato sam se okrenula i pošlanazad prema školi. A bio je vruć dan, Mma, sećam se toga. Bilo jebaš vruće.„Trebalo mi je oko pola sata. Kad sam stigla do škole, tamo je bilo

sasvim tiho. Znate kako biva u školama kad svi odu kući. Ostanu

samo miris krede i ta grobna tišina, ništa više.“Mma Ramocve je potvrdno klimnula. Grobna tišina, ništa više. Da,

baš tako.„Zabrinula sam se da ću zateći zaključanu učionicu, ali nisam. U to

vreme se nismo baš zamajavali zaključavanjem, zar ne, Mma? UBocvani nije niko ništa zaključavao. Cela zemlja je bilanezaključana.“Ponovo je Mma Ramocve potvrdno klimnula glavom. Cela zemlja je

bila nezaključana. Mma Makuci je bila u pravu; često se izražavalana neobičan način, ali bila je u pravu. Cela zemlja je bilanezaključana; da, istina živa, i tada smo voleli jedni druge. I još uvekse volimo, pomislila je Mma Ramocve, ali sada je drugačije. Moždanema onoliko ljubavi kao u ono vreme. Možda nam ponestajeljubavi.Mma Makuci je stajala pored lončeta, gledajući ga. Ako gledaš

lonce... pomislila je Mma Ramocve, ali nije izgovorila poslovicu naglas. Mma Makuci je volela da osporava poslovice i ukazala bi na toda, i pored toga što gledaš lonče, voda ipak provri - naposletku.Vratile su se u Bobonong. „Ušla sam u učionicu“, nastavila je Mma

Makuci, „i našla svoju pernicu. I taman kad sam se uputila premavratima, naišla je jedna od profesorici. Iznenadila se videći me iverujem da je u prvi mah pomislila da nešto kradem. Ali kad sam jojrekla da sam se vratila po pernicu, shvatila je. Bila je baš dobra, taprofesorica; uvek sam je volela.„Imala je neki koverat u ruci i izvadila je iz njega nekakav letak.

'Maločas sam dobila ovo', rekla mi je. To je iz Bocvanskog koledžaza sekretarice. Obaveštavaju nas o stipendiji koju daju - za polovinuškolarine. Direktorica je odavde, iz Bobononga, i želja joj je da seprijavi neka bistra devojka iz ove škole, neka vredna i urednaučenica.„Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da ona predlaže

mene. Dotad niko nikad nije ni pomislio da bih mogla dobiti bilo šta,a sad je ta profesorica govorila da bih baš ja mogla osvojiti tustipendiju. Srce mi je bilo ovoliko, Mma, evo ovoliko. Bila sampresrećna.“Mma Ramocve beše dirnuta njenom pričom. „Naravno da ste bili

presrećni, Mma. A jeste li osvojili tu stipendiju ?“

Mma Makuci je potvrdno klimnula. „Jesam. A moja porodica jeplatila drugu polovinu školarine. Prodali su nekoliko životinja za to.Nekoliko koza.“Mma Ramocve je dobro znala značaj toga. Prodaja goveda, koza,

neizbežno je dovodila porodicu bliže rubu opstanka; to je bila vrloozbiljna stvar. „Mora da se grdno ponose vama, Mma. I mora da sujoš ponosniji sad kad ste se verili s čovekom kao što je FutiRadifuti...“Htela je da joj popravi raspoloženje, ali rekla je sasvim pogrešnu

stvar; čovek je morao paziti s Mmom Makuci, koja je uvek bilaspremna da stvari shvati sasvim pogrešno. Mlađa žena je obesilanos. „Šta ćemo da radimo, Mma Ramocve?“ počela je da kuka. „Futise za dva dana vraća iz Serovea. Tamo je na službenom putu. Štaću da radim kad se vrati? Ne mogu da stanem pred njega i kažemmu da sam uništila naš skup novi krevet. Ne mogu da mu izađem naoči, Mma Ramocve. Šta će misliti o meni?“Mma Ramocve je načas razmislila. Njoj je Futi delovao kao čovek

pun razumevanja; sigurno neće biti osvetnički nastrojen zbog gubitkakreveta. Ali opet, muškarci su nepredvidljivi; čak i naizgled blagimuškarci umeju iznenada da postanu nerazumni. Pokazala je premačajniku. „Idemo redom, Mma“, rekla je. „Čај će nam pomoći urazmišljanju."Sedele su držeći svaka svoju šolju čaja. Mma Ramocve je otpila

gutljaj svog crvenog biljnog čaja, dok je Mma Makuci nervozno inimalo entuzijastično podigla do usana šolju običnog čaja.„Mogla bih ja da mu kažem", rekla je Mma Ramocve. „Mogla bih.

Ako je vama suviše neprijatno, pustite da ja to uradim. To jenajjednostavnije rešenje.“„О, Mma", rekla je Mma Makuci. „Kad biste to uradili... Znam da

sam kukavica, ali kad biste to uradili."„Nije kukavičluk ako je neko slab", rekla je Mma Ramocve i smesta

se zaustavila. To nije bilo ono što je htela da kaže, ali Mma Makucinije ništa primetila ili se nije uvredila, stoga Mma Ramocve nije daljeelaborirala na tu temu.Život Mme Ramocve je retko kad bio ovako komplikovan, ali barem

je znala šta da uradi u vezi s tim. Sledećeg jutra, nakon što je pogospodinu Dž. L. B. Matekoniju javila Mmi Makuci da će tog dana

zakasniti i, štaviše, da možda neće ni stići da dođe, poterala je svojmali beli kombi Zebrinom ulicom, odakle se uključila u gustsaobraćaj ulice Mobutu i potom uputila starim drumom premaMočudiju. Bio je to drum koji je tako dobro poznavala, drum kojim jeko zna koliko puta dosad putovala, kao dete, kao mlada žena, a sad,još uvek u mnogom pogledu ista, kao ugledna i poznata građanka,supruga poštovanog automehaničara, vlasnica firme sa dva i pozaposlena (ako se računa i gospodin Polopeci). Gospodin Polopeci...Već je sama pomisao bila dovoljna da je ražalosti. Ali, pretpostavljalaje, to je često slučaj s anonimnim pismima: dolaze od nekog kogapoznajemo, a kad potpis, kao što nertko biva, glasi Prijatelj, najčešćeupravo tako i jeste.Međutim, dok se vozila drumom prema Močudiju, pored svega što

je tako dobro poznavala - one male seoske škole s kamenompopločanim dvorištem i zidovima s kojih otpada kreč; onog inačesuvog rečnog korita, kojim je sada tekao blatnjavi potočić zaostao odjučerašnje kiše; onog groblja pored samog druma s njegovimmalenim zaklonima, nalik na kišobrane, iznad svakog groba,namenjenim da upokojene ljude tamo ispod zaštite od sunca - dokse vozila tim drumom punim uspomena, izbacila je iz misli sve onošto ju je brinulo. Jer, ovde, među niskim, zakržljalim akacijama kojesu se protezale sve do onih maleckih, ostrvima sličnih brežuljaka nahorizontu, brige svakodnevnog sveta delovale su malo važne. Da,čovek mora da zarađuje za život; da, čovek mora da radi s ljudimakoji imaju svojih mušica; i da, svet nije uvek onakav kakav bismovoleli da bude: ali sve je to pod ovim nebom izgledalo tako sitno inevažno. Ono važno, jedino važno, u stvari, rekla je Mma Ramocvesama sebi, jeste da dišemo i da možemo da vidimo Bocvanu svudaoko sebe; to je jedino što je bitno. A to može svako, ma kolikosiromašan bio. Svaka žena može da vozi svoj mali beli kombi ovimdrumom i oseća topao povetarac na licu. To je ono što je važno.Stigavši u Močudi, mesto gde je rođena, krenula je drumom koji je

vodio oko brda što se dizalo nad selom. Mogla je da bira pod kojimće se drvetom parkirati, i odabrala je ono koje joj je delovalonajsenovitije. Zatim, ne pitajući se ni zašto je uopšte došla ovamo izašto uopšte želi da potraži ono mesto na rubu, tamo gde stenazavršava i gde se čoveku pred nogama prostire nekoliko strmoglavili

desetina metara ničega, došla je do tog mesta i pogledala dole.Dolazila je ovamo s gospodinom Dž. L. B. Matekonijem kad seoporavljao od svoje depresivne bolesti - od svoje tuge, kako ju jesada nazivao - i zajedno su sedeli ovde. Ovde su se, pre mnogogodina, ona i njeni drugovi i drugarice igrali kad su bili deca, čikajućijedni druge da priđu što bliže rubu, rizikujući da naljute učitelja kojiim beše zabranio da privire makar i blizu provalije. Ovde je mogla dasedi i osluškuje zvuke medenica na govedima koji su se dizaliodozdo. Ovde je uvek mogla da nađe mir.Sedela je, ne radeći ništa, zureći u ravnicu koja se pružala ispod

nje. Ako naše ljudske muke, kad se posmatraju ovako odozgo, moguda izgledaju tako sićušne, zašto se onda ne doimaju tako i onda kadih gledamo stojeći obema nogama na zemlji? Razmišljajući o tome,dopustila je svom umu da se pozabavi problemima koji su je mučili.Pitanje gospodina Polopecija činilo joj se najozbiljnijim, ali ovde, naovoj svetlosti, on nije predstavljao problem. Ako ga je zavist nateralada napiše ono što je napisao, za to postoji vrlo jednostavan lek.Ljubav. Reći će mu da joj je žao što je bio toliko povređen da jemorao da napiše onakva pisma. Unaprediće ga. To je, dakle, rešenastvar.Zatim, tu je bio gospodin Dž. L. B. Matekoni sa svojom rešenošću

da odvede Motoleli u Johanesburg. Razume se da je stvar sasvimbeznadežna: taj lekar, ko god da je, nije imao pravo da takopodstakne nadu gospodina Dž. L. B. Matekonija. Za Motoleli se nemože učiniti ništa - lekari u „Princezi Marini" su im to vrlo jasno reklinakon pregleda skenerom. Pokazali su joj snimke i uprli prstom umesto koje su smatrali odgovornim za njenu bolest. Da tu postojitumor, koji bi se mogao operisati, rekli su, to bi se videlo. Ali nije biloničega. Dijagnoza metodom eliminacije, objasnili su: štetu je izazvalainfekcija, nešto što niko ne može da vidi. Bili su čvrsto ubeđeni da jeto objašnjenje i isto tako čvrsto ubeđeni da Motoleli neće nikadahodati. Morali su to da prihvate, a sad ovaj lekar naprosto podgrevanade koje će morati biti raspršene. Kad je pritisla malo gospodinaDž. L. B. Matekonija i navela ga da prizna, otkrila je pravi motiv toglekara: novac. Gospodin Dž. L. B. Matekoni joj nije rekao kako mislida plati, ali ovde, na ovoj steni, plaćanje joj se nije činilo kaoproblem. Neka uradi kako želi. Ako želi da odvede Motoleli u

Johanesburg, neka ga. Koja je vajda od nastojanja da sprečišnekoga da uradi ono što je naumio, kad je nebo veliko kao ovo i kadmožeš da vidiš, na suvoj zemlji koja se proteže dole ispod tebe, prvevlati zelenila koje je izmamila kiša?A Mma Makuci i njen krevet? To je jednostavno; teško da se uopšte

može i nazvati problemom. Trebalo bi da kaže Futiju Radifutiju istinu,jer je istina ono što mu duguje; ali istina je obuhvatala činjenicu dase Mma Makuci plašila da priča s njim o onome što je uradila. MmaSebina i njene laži? I to je jednostavno: mora se ponašati kao da jojta žena govori istinu, zato što je ona verovala da je to istina. Sve je,u stvari, bilo savršeno jasno i nimalo strašno. Na ovakav način susve brige mogle da nestanu, kad im se dozvoli da odlete u vis samepo sebi, da vam se podignu s ramena i polete, i nestanu u visinamaneba iznad Bocvane, tako praznog, tako belog, da se čoveku zavrti uglavi čim ga samo pogleda.Ustala je i osetila se načas nesigurnom na nogama. Bilo bi lako

pasti, pomislila je, strmoglaviti se preko ivice u trenutkudezorijentisanosti koji ume da se javi kad iznenada ustanete i krv senaglo povuče iz glave. Međutim, osećaj je ubrzo prošao i noge su jeveć sasvim dobro držale dok je bacala poslednji pogled na dolinu, nataj komadić sveta koji je tako dobro poznavala. Potom je opreznokrenula preko kamenitog tla do mesta gde je parkirala svoj mali belikombi, ukrcala se u njega i krenula natrag za Gaboron. Mesta poredkojih je prošla dolazeći ovamo ponavljala su se, ali obrnutim redom;groblje, korito reke, belo okrečena škola, kuća. Pogrešan redosledputovanja, pomislila je Mma Ramocve, i osmehnula se.

Deseto poglavlje

DOKTOROVA KUĆA

Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije rekao Mmi Ramocve da jezakazao pregled za Motoleli kod doktora iz Selebi-Pikvea. Nije želeoda je obmanjuje, ali ispostavilo se da je bio u pravu kad jepodozrevao da se ona neće složiti s tim. „Nema svrhe", rekla je.„Znamo to, Rra. Rekli su nam.“On beše uvežbavao svoje protivargumente i sada ih je izneo.

Postoji nešto što se zove drugo mišljenje, istakao je; postoji mnoštvoslučajeva u kojima je jedan lekar odustao, da bi potom drugi lekarizlečio bolesnika. Stvarno? upitala ga je. A zna li makar za jedan,bilo gde u svetu, da su izlečili ovo od čega boluje Motoleli?Znao je da nije dorastao Mmi Ramocve; to je imalo određene veze

s njenim umom, detektivskim umom, koji je uvek umeo da isprovrtiargumente koje on, običan automehaničar, nikada nije uspevao daopovrgne. Ali traženje drugog lekarskog mišljenja je uobičajenapraksa i u vezi s tim se nije dao pokolebati.„То ti je isto kao i s kolima", tvrdio je. „Ako doteraš kola u servis i

Čarli ti kaže da ti je potreban nov menjač, zar ne bi poželela da čuješi drugo mišljenje? I zar ne postoji sasvim realna mogućnost da bi seto drugo mišljenje sasvim razlikovalo od Čarlijevog?"Bio je to ubedljiv primer, do određene mere; ali Mma Ramocve je

smatrala da ta mera i nije bogzna kolika. „Čarli nije pravi mehaničar,gospodine Dž. L. B. Matekoni", rekla je. „Niko se ne bi ni trudio dačuje šta on misli." Zaćutala je, puštajući da mu poenta dopre domozga. Bila je blaga prema njemu, jer je znala koliko očajnički želida veruje da ovaj lekar može nešto da učini. „Oni lekari u PrinceziMarini" znaju svoj posao. Doktor Mofat takođe. A i on nam je rekaoisto, zar ne? Zar ne bi radije čuo mišljenje doktora Mofata, negoČarlijevo?"Pustio je da ostane na tome, ali ostao je odlučan u svojoj nameri i

sutradan je nežno podigao Motoleli i smestio je u svoj kamionet.„Najbolje bi bilo da ne pričaš o ovome s Mmom Ramocve", rekao joj

je. „Ima tu jedan lekar i želeo bih da te on pregleda, ali čini mi se da

Mmi Ramocve nije baš simpatičan."Motoleli je bila zbunjena. „А zašto joj nije simpatičan?" upitala je.

„Је li bezobrazan?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni je prasnuo u smeh. „Naravno da nije!

On je jedan vrlo ljubazan lekar, koji je rekao da će ti pregledati noge ivideti može li ti nekako pomoći. Bojim se da verovatno neće moći dauradi ništa, ali mislim da bi ipak trebalo da odemo kod njega, zarne?"Složila se s njim. Beše se pomirila sa životom u invalidskim

kolicima, prilagođavajući mu se na način na koji se decaprilagođavaju praktično svim nedaćama. Po njenom mišljenju, stvarisu jednostavno stajale tako kako su stajale, i nije ni tugovala nibesnela zbog svoje bolesti. U isto vreme, i dalje je sanjala da možeda hoda, a ti snovi su joj dolazili vrlo često; nije to bilo sanjarenje,već bi noću, u snu, često videla sebe kako naprosto ustaje iz kolica ihoda kao i sva ostala deca.„Drago mi je što idemo kod tog lekara", rekla je. „Znam..."„Da", rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Ne smemo se mnogo

nadati. Ali možemo barem da odemo kod njega."Sedeći na suvozačkom sedištu u kabini kamioneta gospodina Dž.

L. B. Matekonija, Motoleli se nervozno osvrnula prema svojiminvalidskim kolicima, koja su ležala pozadi, u otvorenom tovarnomdelu vozila, i poskakivala dok je kamionet nabadao prašnjavimputem koji je vodio ka doktorovoj kući.Gospodin Dž. L. B. Matekoni ju je uveravao da su kolica sasvim

bezbedna. „Samo što nismo stigli", rekao je. „Ono tamo preko, vidiš,ono je kuća gospodina Mgangija, što znači da do doktorove nemaviše od kilometra i po."Put je zavijao udesno, opet u pravcu grada. Obe strane ovog puta

behu obrasle niskim, zapuštenim čestarom u kojem je neodlučnobrstilo malo krdo mršavih goveda, prašnjavim čak i posle prve kiše,tu i tamo istačkanim zakržljalim akacijama i obeshrabrenim trnovimžbunjem. Sam put bio je jedva malo više od obične staze, s takodubokim kolotrazima na sredini da je bilo bezbednije voziti uza samuivicu, s točkovima podignutim na debelu naslagu peska. Neko manjevozilo brzo bi se zaglavilo i potonulo u taj pesak sve do vrata, ali ne i

kamionet gospodina Dž. L. B. Matekonija, sa svojim širokim gumamai valjanim menjačem.Pred njima se iznenada pojavila doktorova ograda i kapija na njoj.

Iza nje pružala se druga staza, ali ne dugačka, koja je vodila sve dokuće, zaklonjene šumarkom eukaliptusovog drveća; sama kuća jeizvesno nekad bila farmerska kuća, sagrađena još hiljadu devetstopedesetih, u vreme Bečvanskog protektorata, pre Bocvane. Dužcelog prednjeg dela kuće protezala se veranda, sa zdepastim belookrečenim stubovima koji su podupirali kos limeni krov, obojentamnocrveno. Tu i tamo, gde je zub vremena ostavio trag, boja bešepohabana, otkrivajući ižlebljenu, zarđalu površinu lima ispod nje.Usamljena telefonska žica pružala se od krova kuće do stuba poredrezervoara za vodu, a odatle do sledećeg stuba i potom još dalje,pridružujući se ostalim žicama uz ivicu puta. Iz čista mira, sasvimnevezano s bilo čim, gospodin Dž. L. B. Matekoni je promrmljao:„Ono je prenosilo moj glas." Podigavši pogled, Motoleli je upitala:„Šta to?"„Ona telefonska žica“, odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni.

„Prenosila je moj glas kad sam telefonirao doktoru da ti zakažempregled."Namrštila se. „Da. A je li to on, onaj čovek? Je li to doktor?"Doktor beše izašao i posmatrao ih iz hladovine na verandi, visok

muškarac čija je proseda kosa delovala gotovo bela naspram bojenjegove kože.„Odakle je?" upitala je Motoleli. „Је li on Mocvana?"„On je polu-Mocvana", odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Od

Mocvana majke i oca Zambijca. Ali već dugo živi ovde. Mislim da jevrlo pametan lekar. Zove se doktor Mvata."Parkirali su pored bočnog zida kuće, a gospodin Dž. L. B. Matekoni

je istovario invalidska kolica iz kamioneta. Zatim je podigao Motoleliu naručje i nežno je spustio u kolica. Zbog toga sam ovde, pomislioje; zbog toga sam došao ovamo.Doktor Mvata je sišao s verande i pogledao naniže u Motoleli.

„Znači, ovo je ta mlada dama", rekao je.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je vrhovima prstiju ispravio nabor na

pantalonama. Beše se presvukao i umesto odeće koju je nosio uradionici imao je na sebi sveže opeglane kaki pantalone i belu

košulju kratkih rukava. „Zove se Motoleli", rekao je. „Ona..." Glas muje zamro. Osetio je strahopoštovanje pred pojavom ovog lekara, kojabeša upečatljiva; pred njegovim krupnim šakama; pred naočarima sazlatnim ramom koje je imao na nosu; i pred činjenicom da je bioobrazovan čovek, diplomac nekog univerziteta, stručnjak prekaljenvišegodišnjim iskustvom.„Uđite", rekao je doktor. „Ovuda."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je odgurao kolica do prednje strane

kuće i uz doktorovu pomoć podigao ih preko tri stepenika koja suvodila na verandu. Zatim su krenuli za doktorom, kroz ulazna vrata iniz kratak hodnik. Pod hodnika bio je od širokih dasaka, koje su bilenedavno lakirane i odbijale su ono malo svetla što se probijalo usumračnu unutrašnjost kuće.„Lepa kuća", nervozno je primetio gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Suviše stara", rekao je doktor. „Ali mene će nadživeti. A onda će je

termiti pojesti do kraja. Samo na to i čekaju."„Poješće oni jednog dana celu ovu zemlju", odvratio je gospodin

Dž. L. B. Matekoni. „Samo čekaju da im dozvolimo."Doktor se nasmejao. „Ne dopada im se kreozot koji koristim", rekao

je. „Ubija im apetit."Otvorio je vrata i uveo ih u veliku prostoriju, u kojoj su se nalazili

radni sto i nekoliko stolica; polica za knjige, smeštena pod prozorom,bila je puna požutelih časopisa i novina. Tu je bila i neka vrstakuhinjskog stola, čija je visina bila povećana ciglama podmetnutimispod nogu, tako da je bio dovoljno visok da posluži kao ležaj zapreglede. Beše zastrt čaršavom; čaršavom kojim se po dužinipružala crvena linija, koja je govorila da je nekad bio vlasništvobolnice.Motoleli se odjednom rasplakala. Doktor je prvi primetio i sagnuo se

da je uteši. „Ne boj se", rekao je. „Nemaš čega da se bojiš." Okrenuose gospodinu Dž. L. B. Matekoniju. „Možda bi bilo bolje da jemajka..."„Majka je pokojna. Tu je samo moja žena, a ona..."Doktor je klimnuo glavom. „Dete će biti dobro", rekao je. Potom se

sagnuo i podigao Motoleli iz njenih kolica i spustio je na sto. Ona jepružila ruku i uhvatila ga za rukav košulje. Glava joj beše pognuta.

„Možda..." počeo je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Možda..." Nijeznao šta da radi. Nije mogao da podnese njeno jecanje, koje je sadapostalo glasnije.„Smiri se", rekao je doktor Mvata. „Nema razloga za plač. Neću

raditi ništa što će boleti."„Ne", potvrdio je gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Nema ništa da boli."Motoleli ga je pogledala. Trudila se da uguši jecaje i polako

uspevala u tome.„Eto", rekao je doktor Mvata. „Eto, vidiš."Izvukao je iz džepa mali gumeni čekić i počeo da kucka njime po

njenim kolenima. Zatim joj je izuo cipele i uštinuo za kožu nagležnjevima. „Osećaš li ovo?" pitao je. „Ili ovo? A ovde? Ovo?"Pregled je potrajao nekih desetak minuta. Gospodin Dž. L. B.

Matekoni je gledao na drugu stranu, kroz prozor, kako bi doktormogao na miru da obavi pregled. Napolju se nalazila stara metalnavetrenjača, čija su se drvena krila lagano okretala na povetarcu,pokrećući pumpu u bunaru; razgovetno je čuo zvuk mehaničkogusisavanja, landaranje razlabavljene grede na vrhu vetrenjače; ovonije bilo baš primerno održavano imanje, ali doktor je sigurno veomazauzet, iako je u penziji. Ne možete očekivati od obrazovanogčoveka da vodi računa o pumpama i bunarima; ima dovoljno onihkoji se mogu starati o tome. U daljini, tamo prema južnoafričkojgranici, ponovo su se nakupljali oblaci; biće još kiše, pomislio je, a toje dobar znak. Jučerašnje nevreme je uspelo da slegne prašinu, aako krajem dana opet pljusne kiša, počeće da se pune reke irezervoari. Tada mogu barem da se nadaju.Doktor Mvata se tiho nakašljao. „Samo sam to morao da

pogledam", rekao je, potapšavši Motoleli po ramenu. Bila si dobradevojčica. Neka te tata sad podigne sa stola."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je prišao i vratio dete nazad u

invalidska kolica. Dešavalo se da ga ljudi neupoznati sa situacijomsmatraju tatom Motoleli i Pusa, ali ta reč mu je i dalje čudno zvučala.Doktor Mvata dotaknu mišicu gospodina Dž. L. B. Matekonija. "Vi i

ja ćemo izaći da prošetamo, Rra." Potom se okrenuo prema Motoleli.„Zamoliću onu gospođu u kuhinji da ti spremi nešto da popiješ.Ostaćeš malo s njom. Tata i ja ćemo se brzo vratiti."

Prišao je vratima i viknuo niz hodnik. Nekoliko trenutaka kasnije,pojavila se žena. Bila je krupna, u kućnoj haljini i prostranim plavimsobnim papučama. Zurila je u Motoleli dok joj je njen poslodavacdavao uputstva. „Dajte ovoj devojčici čašu mleka. I hleb sa mnogomeda."Muškarci su otišli napolje, izašavši iz kuće kroz zadnja vrata.

Zadnje dvorište je takođe bilo zapušteno - komad zemlje koji se, bezikakvog belega ili ograde, stapao s okolnim cestarom. Nekolikocigala beše poredano u krug na tlu, napušten pokušaj dekoracije ilipravljenja cvetne leje; osim toga, nije bilo ničega drugog.„Lep plac", rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni. Nije znao šta da

kaže; ja sam ipak samo automehaničar, pomislio je.Doktor ga je okrznuo pogledom, a potom pogledao na drugu stranu.

„Mogli bismo ovuda. Prema rezervoaru za vodu." Zastao je na čas.„Biče kiše malo kasnije, čini mi se."„I meni", složio se gospodin Dž. L. B. Matekoni. „Vaša goveda..."„Nisu moja", prekinuo ga je doktor. „Pripadaju mom sinu. On je

vlasnik tih goveda. Ja nikad nisam posedovao stado ili tako nešto."„Ра vi ste lekar. Nemate vremena za to. Imate preča posla."Doktor je potvrdno klimnuo. „Može biti. Međutim, ponekad ono što

lekari rade ne deluje ni najmanje važno. Kad sam radio kao lekargore u rudnicima, uglavnom sam obavljao preglede ljudi pre no što bise zaposlili. Morao sam da ih teram da po vrućini pretrče kilometar ipo i da im onda merim puls. Zagledao sam im u usta tražećiočigledne znake infekcije, zagledao im u oči, a sve to vreme, znate,ono što će načiniti stvarnu štetu bilo je nevidljivo. Nijedan mikroskopnije vam mogao pokazati da je tu. Ali bilo je. I prošle su godine preno što su saznali šta je to i šta će uraditi našem narodu." Prestao jeda hoda i pogledao gospodina Dž. L. B. Matekonija. „Znate li o čemugovorim, Rra?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije susreo njegov pogled. Gledao je u

zemlju. „Znam."Behu stajali dok je doktor govorio, sada su nastavili šetnju. „Izgubio

sam volju", rekao je doktor Mvata. „Šta sam mogao da uradim? Imalismo lekove, ali kako smo mogli da ih dostavimo ljudima na vreme? Aonda su došli i rekli mi da sam prestar da bih dalje radio. Međutim,nisam želeo da se sasvim odreknem medicine. Našao sam način da

i dalje pomažem ljudima, pogotovo onima kojima su drugi lekari reklida ne mogu ništa učiniti. Bijem izgubljene bitke, šta ono kažu. Kaoonaj svetac. Kako se ono zvaše. Sveti Juda Tadej, čini mi se. Katoliciimaju tog sveca koji im pomaže onda kad niko drugi ne može."Približavali su se rezervoaru za vodu, niskoj, napola raspadnutoj

betonskoj građevini do koje se dizala stara olovna cev koja je izbijalaiz zemlje.„Mislite li da joj možete pomoći?" upitao je gospodin Dž. L. B.

Matekoni. „Šta mislite?"Nalazili su se pored rezervoara. Na samoj ivici betona, tamo gde se

dizao iz peskovitog tla, zmija je ostavila svoju staru kožu, košuljicunalik na paučinastu cev, izuvijanu od vetra ali još uvek savršen kalupstvorenja koje ju je ostavilo. Doktor Mvata se sagnuo i podigao je,pažljivo je držeći, tako da je sunce sijalo kroz sitne krljušti.„Šta mislite, gospodine Matekoni, od koje je ovo zmije?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni je odmahnuo glavom. „Ne bih znao",

odvratio je.„То je puhara", rekao je doktor Mvata. „Pogledajte ovaj deo ovde -

po tome se vidi. Vidite li?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni se stresao. „Milo mi je što više nije u

svojoj koži", rekao je.Ovaj komentar kao da je zabavljao doktora Mvatu. „Da, zaista.

Morao sam da lečim ljude od njihovih ujeda", rekao je. „Vrlo gadno.Otrov ubija tkivo. Od ujeda puhare se nikad ne možete u potpunostioporaviti. Mišići u području ujeda uvek ostanu u lošem stanju. Čak iuz lečenje." Ispustio je kožu, koja odleluja na zemlju. Pogledao jegospodina Dž. L. B. Matekonija. „Pitate mogu li nešto da učinim.Dakle, odgovor je potvrdan. Mislim da mogu."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je stajao sasvim nepomično. Ipak, bio

je svestan da se vetar pojačao i da se visoki tamnoljubičasti oblacikoje je video u daljini kotrljaju prema njima. Međutim, ovo nije biotrenutak za razmišljanje o kiši; ovo je bio trenutak za razmišljanje oonome što je doktor rekao. Da može da pomogne. Da može neštoda učini.„Možete da pomognete? Možete da je operišete, Rra?"Doktor Mvata je odmahnuo glavom. „Moramo se vratiti u kuću, Rra.

Ne, ne mogu da je operišem, ali znam za jedno mesto, tamo u

Johanesburgu, gde rade s ljudima koji su paralizovani. Oni rade snjima i pokušavaju da nateraju um da kaže telu da se pokrene. Moglibi da je pregledaju i pokušaju. Poznajem ih. Već sam im slaopacijente i postizali su dobre rezultate."„Prohodali su?"Doktor Mvata je oklevao. „Da. Prohodali su."„А Motoleli?"„Možda." Zaćutavši, liznuo je vrh prsta i podigao ga prema vetru.

Bila je to ona vrsta vetra koja je prethodila kiši; sad je bio snažniji,hladniji. Odjednom je rekao: „Verujete li u čuda, gospodineMatekoni?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije mogao ni da bekne. Veruje li u

čuda? Nije bio siguran. Viđao je kako stari motori prorade onda kadniko i ne pomišlja da je to moguće; viđao je kola koja traju protivnosvim zakonima mehanike. To su bila čuda iz sveta mehanike, aliuvek je postojao razlog, mehanički razlog, kojim su se moglaobjasniti. „Mislim da ne", odvratio je naposletku.Doktor je delovao iznenađeno. „Ali želite da se desi čudo, zar ne?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni je razmislio o tome. Želi li da se desi

čudo? Naravno da želi. „Da", odgovorio je.„А da li mislite da su čuda besplatna?" upitao je doktor Mvata.

Govorio je tiho i gospodin Dž. L. B. Matekoni ga je jedva čuo.„Ра da, valjda..."Doktor ga je na to pogledao, onako upitno, i gospodin Dž. L. B.

Matekoni je shvatio da ovo nije bio odgovor koji je ovaj očekivao.„Ne. Možda i nisu besplatna."Izgledalo je da je doktor Mvata zadovoljan odgovorom. „Baš tako."Gospodin Dž. L. B. Matekoni je podigao pogled ka nebu. Beše

pomislio da je osetio prvu kap kiše, ali to nije bilo moguće, jer jenebo direktno iznad njih bilo još vedro. „Koliko staje čudo?" upitao je.„Dvadeset pet hiljada pula", odvratio je doktor Mvata.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je bio svestan da doktor Mvata

posmatra njegovu reakciju na ovu informaciju, celim telom napregnutod iščekivanja. Takođe, primetio je da je, nakon što je rekao „Da,platiću", te napregnutosti nestalo, kao da je zategnuta nit koja ju jestvarala iznenada presečena. Ali sve to ništa ne znači, rekao je samsebi. Ako postoji šansa za čudo - makar i najmanja šansa -

rizikovaće. A da li je nelogično da čovek mora da plati za čudo, kadveć sve ostalo u životu, kako izgleda, staje novaca, osim ljubavi,možda, koja ne staje ništa i često ume da bude bezuslovna i,štaviše, da natera čoveka da poveruje u mogućnost čuda?

Jedanaesto poglavlje

RAZGOVOR O PROŠLOSTI

Mma Ramocve je morala da zarađuje za život, razume se: i to nesamo jedan, ako se uzmu u obzir plata Mme Makuci kao detektivasaradnika i doprinos koji je agencija davala plati gospodinaPolopecija kao honorarnog pomoćnika, uglavnom u servisu alipovremeno i u agenciji. To bi moglo i da se promeni, pomislila jeMma Ramocve: ako je tačno da je gospodin Polopeci autor onihanonimnih pisama, kao što se pribojavala da jeste, moraće da ide.Njena ranija odluka da bi na njegovo izdajstvo mogla reagovatiljubavlju - rešenje koje joj je delovalo privlačno dok je uživala utrenucima mira na brdu u Močudiju - beše zamenjena realističnijomprocenom situacije. Nije joj se dopadala pomisao da ga otpusti, alinije uviđala nikakvu stvarnu alternativu. Čovek ne sme gajiti zmiju unedrima biznisa, bez obzira na to koliko je velikodušan i punrazumevanja.Međutim, pre svega se morala pozabaviti onim od čega se živi.

Slučaj Mme Sebina bio je problematičan: moguće je da je lagala, alidosad je Mma Ramocve imala samo reč one čudne žene u Oceu,koja je tvrdila da je bila prisutna prilikom porođaja. Suočena s ovimpotpuno oprečnim svedočenjima, Mma Ramocve beše rešila dapođe od pretpostavke da je Mma Sebina rekla istinu, ali da je istinugovorila i njena majka. Dva svedočenja prema jednom; jednostavnaaritmetika, ako ništa drugo, pokazivala je u tom pravcu. Dabome,kad bi uspela da nađe još nekog ko bi doprineo rasvetljavanju ovemisterije, možda bi stvar prevagnula na sasvim suprotnu stranu.Koliko je zasad znala, dalja istraga mogla je dovesti do rezultata oddva prema nula, ali tu neizvesnost moglo je da razreši samo vreme.Barem je imala imena još nekih prijateljica starije Mme Sebina i to

joj je davalo nekakvu polaznu tačku. Zadužila je Mmu Makuci dapronađe te osobe - njena pomoćnica je takve zadatke uvek obavljalabrzo i efikasno, u načelu pribegavajući telefonskom imenikuBocvane, ali i povremenom korišćenju usluga jedne svoje rođakezaposlene u poreskoj službi. Ova rođaka je Mmi Makuci, kojoj se

oduvek divila, drage volje otkrivala adrese poreskih obveznika.Stoga, nakon što joj je Mma Ramocve dala imena prijateljica majkeMme Sebina, Mmi Makuci nije trebalo mnogo više od jednog danada joj preda uredno otkucan spisak imena i adresa. Na spisku su senalazila četiri imena; trima je uspela da uđe u trag i samo je jednobilo obeleženo olovkom dopisanim znakom pitanja. Od tri osobe zakoje je pronašla adrese, dve su se nalazila u Gaboronu: jedna ježivela u stanu blizu zgrade suda za prekršaje, a druga u kućinedaleko od hotela „Grand palm“. Obe adrese imale su i telefonskibroj.Nakon što se vratila iz Močudija, Mma Ramocve je malo kasnije tog

prepodneva otišla da potraži ženu koja je stanovala u blizini hotela„Grand palm". Pre odlaska, međutim, imala je kraći razgovor sMmom Makuci, koji se samo nakratko dotakao slučaja Sebina. MmaMakuci je, naime, bila mnogo više zaokupljena uništenim krevetom ipredstojećim povratkom Futija Radifutija.„On se sutra vraća, Mma Ramocve", rekla je. „I prvo što će pitati

biće: kakav je novi krevet? A šta ću mu ja na to odgovoriti? Da gaviše nema? To ću mu kazati?"„Moramo mu reći pre no što pita", rekla je Mma Ramocve. „I ne

zaboravite, ponudila sam se da to uradim umesto vas. Otići ću kodnjega i reći mu šta se dogodilo."Mma Makuci se trgla. „О, Mma..."Mma Ramocve se osmehnula. „Za boga miloga, Mma Makuci! To je

samo krevet. U ovoj zemlji ima mnogo kreveta. Milioni kreveta..."Zaćutala je. Postoje li u Bocvani stvarno milioni kreveta? Nije li,

možda, malo preterala?Mma Makuci je primetila oklevanje. Budite precizni, glasio je moto

Bocvanskog koledža za sekretarice, tako da nikako nije mogladopustiti da ova proizvoljna procena prođe tek tako. „Mislim da ovazemlja ima manje od dva miliona stanovnika", reče ona. „А nemajubaš svi krevet. Ima onih koji ga uopšte nemaju, a tu su, zatim, i onikoji ga dele s nekim. Prema tome, ne raspolažemo milionimakreveta, Mma Ramocve. Ima ih možda..."U tom trenutku je u kancelariju ušao Čarli, noseći svoju šolju za čaj.

„Kreveti?" rekao je. „Kakva je to priča o krevetima?"

„Vodimo privatan razgovor o krevetima", obrecnula se Mma Makuci.„То su ženske priče. Nisu tvoja posla."Čarli je napravio grimasu. „Vi i onaj tip Futi - je li imate jedan krevet

ili dva?"Oči Mme Makuci razrogačiše se od gneva. „То nije tvoja stvar!"„Samo pitam", rekao je Čarli.„Ne smeš postavljati tako lična pitanja", blagim glasom je rekla

Mma Ramocve. „То nije pristojno, Čarli."Čarli je slegao ramenima. ,,Moderan svet slobodno priča o tim

stvarima", rekao je. „Vi gospoje morate malo da se osavremenite."Mma Ramocve mu pripreti prstom, glumeći strogost. „Ti si nevaljali

dečak, Čarli."„On je glup dečak", promrsila je na to Mma Makuci.„Ја sam muškarac", rekao je Čarli. „Nisam dečak. Nego, Mma, kad

smo već kod kreveta, pre neki dan sam vid’o krevet ko vaš. Znatekoji, onaj što je pokis’o. Onaj sa srcem. Vid’o sam ga na rasprodaji.Prava bagatela. Isprljali ga malo u radnji, ali prava bagatela."Mma Makuci, koja je za vreme ovog razgovora namerno gledala na

drugu stranu, sada se strelovito okrenu. Gde je video taj krevet? htela je da zna. I pošto je bio? Čarli joj je rekao, a ona je izgledalazamišljeno.Shvativši šta se zbiva, Mma Ramocve je odmahnula glavom. „Bolje

je reći istinu", rekla je. „То je uvek bolje, Mma."Mma Makuci je skupila usne. „Osim ponekad", promrmljala je.Govorila je tako tiho da Mma Ramocve nije ni čula to što je rekla. A

i imala je da posvršava neka posla pre no što ode kod one žene štostanuje blizu hotela „Grand palm".U ovom delu grada nema dovoljno drveća, pomislila je Mma

Ramocve dok je tražila neko mesto gde bi parkirala svoj mali belikombi. To je nevolja s ovim novogradnjama: prvo što građevinariurade kad dođu da započnu radove jeste da poseku sve drveće. Čaki ako posle toga zasade novo, potrebne su godine pre no što ono dadovoljno hladovine da se u nju skloni jedan čovek, a kamoli vozilo.Neki ljudi pribegavaju mrežastim tendama koje, istina, pružajuzaklon od sunca, ali kad se sve sabere i oduzme, ništa nije bolje odhladovine pod krošnjom drveta; lisnate, prirodne hladovine koja pravišare na tlu.

Na kraju se odlučila za više nego nedostatan zaklon u vidutrnovitog žbuna koji je nekim čudom izbegao pohod građevinara.Potom, proverivši da li se ulični broj na ogradi slaže s onim koji jojpiše na papiru, otvorila je kapiju i pre no što je ušla u dvorište,doviknula Ko, ko, kao što nalaže pristojnost. Naravno, ovih dana stemogli proći kroz dvorište i viknuti domaćine kad priđete vratima kuće,ali Mma Ramocve je više volela da postupa kako bog zapoveda. Togprepodneva, njen poziv je rezultovao pojavom žene na sporednimvratima kuće. Brisala je ruke kuhinjskom krpom; očigledno ju jezatekla u nekom kućnom poslu. Bila je mnogo starija od MmeRamocve - tridesetak i više godina - i bilo je određene ukočenosti unjenim kretnjama dok je rukom pozivala svoju posetiteljku da kreneprema kući.Mma Ramocve se predstavila. „Vi me ne poznajete, Mma. Ja sam

Dragocena Ramocve."Žena ju je pažljivo slušala, onako kako to čine stariji ljudi kad im

kazujete ime. Pripadala je Bocvani u kojoj su imena nešto značila, ukojoj su povezivala ljude s mestima, svojtom, događajima; čak i sastokom.„Ramocve? Bio je jedan Obed Ramocve u Močudiju, čini mi se.

On...“„To je moj otac. Sada je pokojni. Moj otac."Žena je oborila pogled izražavajući saučešće. „Žao mi je. Bio je

dobar čovek."Mma Ramocve je osetila kako je obuzima ponos, kao i uvek kad bi

neko pomenuo njenog oca. Svako bi, bez izuzetka, rekao da je biodobar čovek; i zaista je bio. Najbolji.Žena ju je pozvala u kuhinju i pomerila staro emajlirano lonče za čaj

na ringlu šporeta. „Skuvaću čaj, Mma", rekla je. „Onda ćemorazgovarati. Možemo da pričamo o vašem ocu. Poznavao je bratamog pokojnog muža. Bili su prijatelji."„Mislim da sam čula da pominje vaše prezime, Mma", rekla je na to

Mma Ramocve. „Mapoi. Delovalo mi je poznato. Sad vidim i zašto.Moj otac i vaš pokojni dever."„Ne, nije on pokojni. Moj muž se upokojio, ali njegov brat nije. Živi

dole blizu Lobacea. Ne viđam ga nikad, jer se plaši putovanja. Kažeda se autobusi previše često sudaraju, pa radije sedi tamo gde je. S

godinama postajemo sve više uplašeni, Mma. Ili se barem meniponekad tako čini. Sve više uplašeni - od svega."Mma Ramocve je klimnula glavom. To je tačno, pomislila je. Ali

zašto? Zato što smo u životu videli i previše stvari koje su pošlenaopako? Da li će na kraju i ona biti takva; plašiti se da sedne uautobus?Mma Mapoi joj pokretom ruke pokaza da sedne, a Mma Ramocve

prihvati poziv. Beše to tradicionalna stolica, sa drvenim ramom iudobnim sedištem od isprepletanih traka od štavljene kože. Beše tostolica koja je dozivala u sećanje jednu jednostavniju Bocvanu,Bocvanu pored čijih puteva su pasla mirisna goveda, a jutarnjivazduh bio prožet dimom tek podloženih ognjišta; šta više možečovek tražiti od stolice?„Došla sam kod vas zato što sam detektiv", rekla je Mma Ramocve.

„Ne, ne bojte se. Nisam policijski detektiv. Ja sam samo neko kopronalazi ono što ljudi traže."„Nestale osobe?" upitala je Mma Mapoi.„Da, Mma. Time se bavim. U ovom slučaju, tražim nečije rođake.

Postoji jedna žena, zove se Mma Sebina.",,Postojala je" ispravila ju je Mma Mapoi. „Mma Sebina se upokojila,

bojim se. Ponekad izgleda kao da su se svi upokojili."Mma Ramocve se osmehnula. „Pre ili kasnije, svi se upokojimo. Ali

njena kćerka..."Mma Mapoi je pljesnula rukama. „Ра dabome, Mma. Zaboravila

sam na njenu kćerku. Znate, odavno je nisam videla. A bila samvelika prijateljica s njenom majkom. Je li kćerka dobro?"Mma Ramocve ju je uveravala da je kćerka dobro. „Ali moram vam

reći, Mma", nastavila je, „da postoji nešto što je muči. Naime, onamisli kako nije prava kćerka svoje pokojne majke. Misli da je kćerkaneke druge majke."Mma Mapoi je ovu vest primila ćutke. Pogledala je prema čajniku,

koji još uvek ne beše proključao. Zatim je pogledala u svoje ruke,koje su joj počivale u krilu, prekrštene. Pogled Mme Ramocve bešeprivučen tim rukama, na kojima su se videli znaci godina teškograda: koža ispucala od ribanja; ožiljci od kuhinjskog noža, maleposekotine; iskrzani nokti.„I jeste", rekla je naposletku Mma Mapoi.

„Jeste kćerka neke druge majke?"Mma Mapoi je podigla glavu. „Da. Druge majke."Dakle, istina je, pomislila je Mma Ramocve. Tri istinita

svedočanstva; jedno lažno. Ona žena u Oceu, ona sa stolicom nadrvetu, pričala je izmišljotine. Možda bi trebalo da budem spremnijada odbacim tvrdnje nekog ko drži stolicu na drvetu.„Znate li ko je bila njena rođena majka, Mma?"Mma Mapoi je ponovo oborila pogled. Voda u lončetu je sad već

ključala, ali nju kao da to nije interesovalo. Mma Ramocve se upitada li da se ponudi da pripremi čaj, ali odluči da to ipak ne uradi.Sačekaće. Pogledala je Mmu Mapoi. Nije očekivala da ona neštozna, naprosto zato što joj se činilo da bi to bila previše smela nada.Ali očigledno je da ipak zna; da ne zna, tada bi tako i rekla. „Znate linjeno ime, Mma?" podstakla ju je. „Ili barem odakle je bila?"Mma Mapoi se nakašlja. „Znam ko je bila ta žena“, odvratila je

potom. „Nisam je lično poznavala, ali sam vrlo dobro znala ko jeona."„Drago mi je“, rekla je Mma Ramocve. „Mladoj Mmi Sebina je važno

da sazna. Kad ne znate gde su vam koreni...“Mma Mapoi je iznenada ustala sa stolice da bi se postarala za čaj.

Na trenutak se zgrčila od bola; njeni zglobovi. „Da li je važno, Mma?Da li ste sigurni da je važno?"„Mislim da jeste", odvratila je Mma Ramocve. „Mislim da ljudi koji su

usvojeni danas žele da saznaju te stvari. Nekad su se one od njihkrile, ali više ne.“Mma Mapoi je nasula ključalu vodu u mali smeđi čajnik. Miris čaja -

Tanganda, činilo se Mmi Ramocve - razlio se prostorijom. Bilo je ivreme, pomislila je; pored toga, uz čaj se mnogo, mnogo lakšerazgovara.„Ali šta ako zaista postoji nešto što je bolje sakriti", rekla je Mma

Mapoi, neprirodno povišenog glasa. „Šta onda, Mma?“ Brale,pomislila je Mma Ramocve. Biće da je prava majka bila neka mladadevojka, a otac možda čak i nepoznat. U prošlosti je to bio problem,ali danas ne, ne više. Taman je počela da uverava Mmu Mapoi datako nešto sigurno neće smetati Mmi Sebina, ali ju je staricapresekla.

„Ne, ne, Mma. Nije to. Ne. To ne bi bilo ništa strašno." MmaRamocve je čekala.„Posredi je nešto vrlo gadno, Mma", rekla je Mma Mapoi. „Ne znam

da li bi trebalo da vam govorim." Zastala je na čas. „Ako vam kažem,hoćete li joj reći? Hoćete li reći kćerki?"Mma Ramocve nije bila sigurna kako će izaći na kraj s problemom

ove vrste. Mma Sebina je od nje zatražila da sazna sve što može onjenoj pravoj porodici i nije znala kako može da pristane da joj neprenese sve informacije do kojih je došla. A opet, ako je posredinešto strašno, kako da bude sigurna da Mma Sebina uopšte želi dazna? Mma Ramocve poče da objašnjava Mmi Mapoi o prirodidužnosti koju ima prema svojoj klijentkinji. Ne sme da se obaveže daće išta tajiti od nje; da li Mma Mapoi to razume? Na njenoiznenađenje, Mma Mapoi odvrati da razume; da savršeno dobrorazume.„То ostavljam vama", rekla joj je. „Vi odlučite. Ali ne govorite joj sve

dok ne budete pažljivo razmislili o svemu, Mma. Ne želite da budenesrećna, zar ne?"„Ne. Naravno da ne želim." Mma Ramocve je čekala. Mma Mapoi

beše u međuvremenu nasula čaj u šolje i sada je držala svojuobema rukama. Potom je podigla pogled prema Mmi Ramocve.„Majka - prava majka - bila je vrlo mlada, Mma. Mislim da je imala

samo šesnaest godina. I već je rodila jedno dete pre te devojčice.Prvo je dobila sina. A onda kćerku."Mma Ramocve je klimnula glavom, podstičući je. „Shvatam. Dvoje

dece."„Da, dvoje. A onda... onda je, Mma, ta mlada žena ubila svoga

muža motikom. Eto šta se dogodilo."Mma Ramocve ne beše spremna za ovo. Bocvana je mirna zemlja,

u kojoj žene ne ubijaju svoje muževe, ili barem ne često. Takve stvarise dešavaju drugde, smatrala je.Mma Mapoi ju je napregnuto posmatrala. „Vidim da ste se

prenerazili, Mma", tiho je rekla. „Strašna stvar. Mislim da je bio vrlorđav čovek, taj njen muž - tukao ju je, koliko znam, a njoj je u jednomtrenutku bilo svega dosta. Biva to ponekad."Da, pomislila je Mma Ramocve, biva. I razumela je. Ima muškaraca

koji tuku žene; pre mnogo godina bila je udata za jednog takvog, za

Notea Mokotija. Da je ostala s njim, da li bi ga se na kraju rešila? Tojoj se činilo nezamislivim, ali u trenutku krajnjeg očajanja, verovalaje, svako je kadar da uradi ko zna šta.Mma Mapoi je nastavila svoju pripovest. „Došla je policija i odvela

je. Nije poricala da je ubila tog čoveka i izveli su je pred sud uLobaceu. Mma Sebina - majka - pričala mi je o tome. Znali su zaštoje to uradila i mislim da se i sudija sažalio na nju, ali ipak je morala uzatvor. Međutim, posle tri godine se upokojila, mislim - razbolela se. Itako su ta dečica ostala siročad."„А gde su otišla? Jesu li imala baku?"Mma Mapoi je odmahnula glavom. „Nisu. Nisu imala nikog. Niko

nije znao odakle je ta mlada žena, a porodica njenog pokojnog mužanije htela da ima ništa sa decom žene koja je ubila njihovog sina."Mma Ramocve je saosećajno zacoktala. Bez bake, deca u takvom

položaju bila su odgovornost sela - ako su imala svoje selo.„I tako su ih odveli u ono mesto u Tlokvengu“, rekla je Mma Mapoi.

„Tada je Mma Sebina uzela devojčicu. Nije mogla da uzme i njenogbrata. Rekla je da nije mogla da hrani dvoja usta više."Mma Mapoi je potom počela da priča o cenama hrane i o tome

kako je teško hraniti decu koja rastu, s njihovim velikim apetitom.Dečaci su gori od devojčica, rekla je, i uvek bi da jedu meso, a mesoje danas tako skupo, osim, dabome, ako nemate sopstvenu živinu...Međutim, Mma Ramocve beše prestala da je sluša. Sirotište uTlokvengu; a postojao je i dečak. Naći ću ti brata, pomislila je.„Zahvaljujem, Mma", rekla je Mma Ramocve. „Ispričali ste mi nešto

veoma važno. I mislim da ne moramo reći Mmi Sebina za ono što jeuradila njena majka. To može da ostane tajna, pod uslovom dasmemo da joj kažemo da ima brata."Mmi Mapoi je smesta laknulo. „Tako bi svakako bilo bolje", rekla je.

„Moja prijateljica nije htela da njena kćerka sazna. U to samsigurna."„Tada možemo da poštujemo njene želje", odvratila je Mma

Ramocve. „Uvek je bolje poštovati želje nekog ko se upokojio."„О, da", složila se Mma Mapoi. „Tako je mnogo bolje. Inače bi mogli

da nas kazne odande, iz visine."Mma Ramocve je otpila gutljaj svog čaja. „Moguće", rekla je. Ali bilo

je neverice u njenom glasu; nije verovala da bi upokojeni, pa čak ni

naši preci, ikad poželeli da nas kazne, ma šta da smo zgrešili.Mnogo je verovatnije da bi ljubav, padajući odozgo kao kiša, izmenilasrca rđavih, preobrazila ih.

Dvanaesto poglavlje

O KREVETU

Ono što je Mma Makuci radila nakon što je Mma Ramocve otišla dapotraži Mmu Mapoi, saznalo se tek sledećeg prepodneva. MmaRamocve beše zaboravila na razgovor sa Čarlijem i naglo zanimanjekoje se pojavilo na licu Mme Makuci kad je pomenuo nisku cenukreveta koji je video. Kad je Mma Ramocve izašla iz kancelarije, tapažnja je prerasla u nešto više od pukog zanimanja. GospodinPolopeci, koji je besposlen sedeo u radionici, beše pozvan da dođe ipazi na agenciju, dok se Mma Makuci spremala da ode u banku.„Javljajte se na telefon, Rraa, dobio je uputstvo. „Ne radite ništa

drugo. Samo se javljajte na telefon i zapišite poruke ako ih bude."„А ako dođe neki klijent? Šta onda? Da ga otpravim? Pa da ode

kod konkurencije?"Mma Makuci ga je pogledala, čudeći se. „Kod konkurencije? O

kakvoj konkurenciji pričate?"„Kod nekog drugog", rekao je gospodin Polopeci, neodređeno

pokazujući rukom prema prozoru. „Ne smete otpravljati klijente.Nijedna firma to ne sme."Mma Makuci je znala na šta on cilja. Još otkako su ga zaposlili u

servisu - a Mma Makuci je smatrala da gospodin Polopeci radi zagospodina Dž. L. B. Matekonija, a ne za Mmu Ramocve - njegova jeambicija bila da ima svoje klijente. Međutim, to se nije smelodozvoliti, svakako ne u ovoj fazi, jer nisu mogli imati poverenja da ćeobaviti stvari kako valja. Postojao je i još jedan razlog, barem zaMmu Makuci, vrlo jak razlog da se gospodin Polopeci zadrži upozadini. Posredi je bila jednostavna činjenica da je Prva damskadetektivska agencija, kao što joj i samo ime kazuje, agencija kojuvode žene. Gospodin Polopeci, sve onako skroman i revnostankakav jeste, još uvek je muškarac, a ukoliko bi dobio većaovlašćenja, da li bi se firma mogla i dalje mirne duše nazivatidamskom detektivskom agencijom? Mma Makuci je smatrala da nebi.

„Nema konkurencije, Rra", strpljivo je rekla. „Mi smo jedinadetektivska agencija u gradu. Ako neko ne želi da dođe kod nas, komu je kriv. Njegovi problemi će ostati nerešeni."Čekala je da nešto kaže, ali on je ćutao. „Stoga mislim", nastavila

je, „da je najbolje da samo zapišete ime klijenta i objasnite da će sedetektivke" - pri tom je naglasila ovo detektivke - „vratiti malo kasnije.Ako neko bude želeo da me vidi, zakažite mu za sutra pre podne."Gospodin Polopeci ju je gledao. „Ali zar ne bi bilo bolje da im

zakažem sastanak s Mmom Ramocve? Što da pričaju s kerom kadmogu da pričaju s njegovim gazdom?"Mma Makuci se ukočila. Kad je konačno progovorila, glas joj je bio

leden. „Nisam sigurna da razumem o čemu govorite, Rra. Kakveveze imaju kerovi s bilo čim?"„Ama nisam mislio na prave kerove", zabrzao je gospodin Polopeci.

„Govorio sam da je najbolje odmah se obratiti glavnom. Tako nekiljudi misle, Mma. Ne ja, nego oni."„Možda je to i tačno, Rra", rekla je Mma Makuci, uzimajući svoju

torbicu, „ali sada nemamo vremena za priču o tome. Samo sejavljajte na telefon, to je sve. Molim vas da ne započinjete nikakvenove istrage. Hvala lepo."Izašla je iz kancelarije i otišla do stanice minibuseva. Znala je da

jedna linija prolazi pored banke i, pošto obavi u njoj šta ima -podigne potrebnu sumu - može da ode do one prodavnice za koju jeČarli tvrdio da je u njoj video krevet. Bolela ju je i sama pomisao daće morati da podigne skoro polovinu svoje ušteđevine da bi gakupila, ali mnogo je toga bilo na kocki. Nije mogla da stane predFutija i prizna mu da je krevet koji je kupio uništen zbog njenenepromišljenosti. Niti je mogla da dozvoli da mu Mma Ramocvesaopšti to umesto nje: efekat bi, verovala je, bio umnogome isti.Štaviše, možda bi bio još gori, jer bi Futi mogao misliti loše o njojzato što nije imala hrabrosti da mu sama kaže. Ne, najjednostavnijeje bilo kupiti novi krevet i uskladištiti ga bezbedno, u agenciji ili uservisu, sve dok Futi ne bude mogao da ga prebaci u svoju kuću. Aona će zasad nastaviti da spava na svom starom i popriličnoneudobnom dušeku, dok ne dođe vreme kad će, osveštani običajimai zakonom o braku Republike Bocvane, utonuti u supružničko

blaženstvo na luksuznom i prostranom krevetu, pod zaštitom velikog,srcolikog uzglavlja tapaciranog crvenim baršunom.To je, dakle, bilo ono na šta je Mma Makuci utrošila svoje vreme.

Sutradan malo posle devet, dok joj je Mma Ramocve diktirala pismo,Čarli je pokucao na vrata i obavestio ih da je stigao kamion zaisporuku.„Za vas", rekao je, gledajući u Mmu Makuci i pokazujući masnim

prstom u njenom pravcu. „То je znate-već-šta."U neprilici, Mma Makuci je oborila pogled na svoju beležnicu.

Olovka joj je ispala na pod.„Zvuči vrlo uzbudljivo", rekla je Mma Ramocve. „Možda vam je neko

poslao poklon."„Ма jok", rekao je Čarli, odmahnuvši glavom. „То je novi krevet. Isti

ko onaj drugi. Kupila ga je. Kakav poklon, kakvi bakrači."Mma Ramocve beše već napola ustala sa stolice da bi pogledala

kroz prozor, ali se potom predomislila i ponovo sela. Nije bilo njenoda kritikuje Mmu Makuci zbog kupovine kreveta ili bilo čega drugog,što se toga tiče. Naime, desila se onomad ona rabota s njenimnovim plavim cipelama, kad je Mma Makuci kupila potpunoneodgovarajuć par novih cipela iako ju je Mma Ramocvenedvosmisleno posavetovala da to ne čini, i kuda ih je to odvelo?Pravo u katastrofu. Moramo imati na umu, Mma, rekla je svojojpomoćnici dok su stajale pred onim izlogom punim iskušenja,moramo imati na umu da mi koji imamo tradicionalno građenastopala moramo kupovati cipele tradicionalnog kroja. Beše to valjansavet; jer, iako Mma Makuci ni slučajno nije imala baš onakotradicionalnu građu kao Mma Ramocve, ipak se videlo da sepouzdano kreće u tom pravcu i da će, za koju godinu, biti ubedljivotradicionalno građena. Ali ako se to i ostavi po strani, ipak je nosilabroj trideset osam i po, dok su te cipele, namenjene nekom krajuItalije, gde imaju manja i vitkija stopala, bile veličine trideset sedam.Savet Mme Ramocve bio je tom prilikom ignorisan, s rezultatom daje Mma Makuci ceo jedan dan trpela velike neprijatnosti i otežano sekretala. Te cipele joj stvarno behu zavrtele glavu, razmišljala je MmaRamocve; do te mere da je čak dala otkaz - privremen, kako seispostavilo.

Ne, Mma Ramocve nije imala nameru da se meša u bilo kakvekupovine Mme Makuci. Kad je sela i rekla: „Krevet. Dakle, sigurno ćevam koristiti, Mma“, kroz glavu joj je proletelo da će možda i krevetbiti premali, baš kao što je bio slučaj sa cipelama. Međutim, nije bilasigurna da li je moderno imati krevet koji je prekratak i previše uzan;sve je moguće kada je moda u pitanju, dabome, budući da su moda iudobnost, smatrala je Mma Ramocve, neibežno uzajamno isključive.Mma Makuci je odglumila ležernost. „Da, Mma. Hoće. Pomislila

sam da bih mogla da kupim drugi, umesto onog koji sam... koji jeostao napolju na kiši. Čarli je bio u pravu: prodavali su ih stvarnojeftino, pa sam ga kupila..." Rečenica joj ostade nedorečena, kao dasu je iznenada ugušile emocije pri pomisli na ono što je uradila.Polovina njene ušteđevine. Polovina.Mma Ramocve je osetila nelagodu Mme Makuci i shvatila razlog.

„Ne sekirajte se zbog toga, Mma. Biva ponekad da moramo dakupujemo i vrlo skupe stvari. Ali to se uvek isplati. Uvek." Nije tako,ali ona je iz ljubaznosti rekla da jeste.„Ра da", složio se Čarli. „Kupujte poznate stvari. Uvek gledajte

etiketu."U normalnim okolnostima, Mma Ramocve bi se osetila obaveznom

da pobije ovakvu pogrešnu filozofiju, ali sad nije bio pravi čas za to.„Čarli", rekla je, „što ne odeš i ne zamoliš one ljude da smeste krevetu servis? Odmah tamo pored vrata. Tamo će biti siguran."Mma Makuci je podigla pogled pun zahvalnosti. „Neće dugo ostati

tu, Mma", rekla je. „Futi će doći i odneti ga za koji dan."„Naravno", ohrabrujuće je odvratila Mma Ramocve. ,,U

međuvremenu, imaćete to zadovoljstvo da uživate gledajući lepustvar koju ste kupili i razmišljajući koliko ste pri tom uštedeli - stvarnoste ga kupili za bagatelu. To je ono što je važno. I odmah ćete seosećati bolje."Tako je i bilo, istog trenutka, i nastavile su s diktatom. Imale su da

dovrše nekoliko pisama, a klijentkinja je dolazila za pola sata. Posvoj prilici neće stići da popiju čaj pre njenog dolaska, ali mogu dapristave vodu čim ona stigne. Mma Ramocve beše ustanovila daljudi vrlo slobodno i lagodno pričaju uz šuštanje ključale vode ulončetu za čaj. I da postanu još pričljiviji kada im se posluži šolja čaja

i otpiju prvi gutljaji, zagrevajući one delove srca koje pritiska teret,one koji čeznu da progovore.Kako se ispostavilo, ova klijentkinja je imala vrlo direktan problem -

pitanje ugovora o zakupu kuće, kod kojeg je došlo do promenezakupca iako je u ugovoru postojala klauzula koja je to branila.Vlasnica kuće nije upoznala prvobitnog zakupca, budući da je njenadvokat sklopio ugovor s njim kada je ona već bila otputovala. Sadase vratila i htela je da se ponovo useli u svoju kuću. Beše se većpomirila s tim da mora da sačeka do isteka ugovora, ali onda je odkomšinice saznala nešto što ju je uznemirilo. „Vaš podstanar", reklajoj je ta komšinica, „kaže da se preziva Moganana. I vi mislite da seon tako preziva. Ali ja mislim da je on zapravo zet tog Moganane i daradi u jednoj od onih firmi na Frensistaun roudu. Mogu vam pokazatiu kojoj."Mma Makuci je glasno dahnula čuvši za ovu varku. „То je prevara",

promrsila je.Klijentkinji je bilo drago kad je ustanovila da ima podršku u svom

pravednom gnevu; nije joj se dopadala pomisao da je neki moždasmatraju sebičnom zato što želi da se njen podstanar iseli. „Sasvimste u pravu, Mma", rekla je, osvrnuvši se prema Mmi Makuci. „То ijeste razlog što jedva čekam da izbacim tu bezobraznu personu izsvoje kuće. Neću da držim varalicu pod svojim krovom."Svi mi moramo negde živeti, pomislila je Mma Ramocve, ali je

zadržala tu misao za sebe.„Lako ćemo ustanoviti istinu", rekla je. „Pratićemo tu osobu, tu

osobu koja nije Moganana, kad izjutra izađe iz kuće. Videćemo gderadi. Posle toga će biti lako." Zastala je. Čovek ne želi da njegovklijent zamišlja da je posao previše lak, jer bi ga u tom slučajumogao ozlojediti inače sasvim razuman honorar. „Ili donekle lako",dodala je. ,,U stvari, u nekim pojedinostima teško, a u nekim drugimalako. Sve u svemu, poprilično teško."Klijentkinja je, međutim, bila zadovoljna. „Sigurna sam da ćete vi to

valjano odraditi, Mma", rekla je. „I da će pravda ponovo trijumfovati."Bio je to prilično impresivan način opisivanja priželjkivanog ishoda,

ali Mma Ramocve je ipak klimnula glavom u znak da se slaže s tim.Ljudi ne bi trebalo da lažu u vezi sa svojim identitetom, pomislila je.Čak i ako im je zaista potreban krov nad glavom.

Klijentkinja je pogledala na svoj ručni sat. „Ne smem se odvišezadržati, Mma", rekla je. „Mada, čaj vam je odličan."„То je crveni biljni", odvratila je Mma Ramocve. „Dopremaju ga

negde odonud." Pokazala je u pravcu juga. „Tamo ga prave i ondadopremaju ovamo."„Shvatam", rekla je klijentkinja. Ponovo je pogledala na sat. „Hoćete

li moći da odradite to sutra? Daćete se na praćenje tog čoveka štopre?"„Što pre budem mogla", rekla je Mma Ramocve. „Dajte nam nedelju

dana da ispitamo stvar."Uvek je tu onaj trenutak kad klijent ode, kad se Mma Ramocve i

Mma Makuci pogledaju i prećutno dođu do zajedničkog zaključka.Ponekad, posle teškog razgovora, pogledale bi se saosečajno i snelagodom; u drugim zgodama, Mma Makuci bi počela da se kikoćečim bi klijent zatvorio vrata za sobom. Ovog puta je takva reakcijaizostala.„Volela bih da radim na ovom slučaju, Mma", rekla je Mma Makuci.

„Baš mi je žao ove žene."Mma Ramocve je potvrdno klimnula glavom. „Ona ima pravo na

svoju kuću", reče ona. „Ako izdaš kuću jednoj osobi, ne bi trebalo dau njoj stanuje neko sasvim drugi. To je nepošteno, nema zbora." Natrenutak je zastala, a potom nastavila. „Ali problem je u tome, Mma,što ćete morati da pratite tu osobu, a vi ne vozite. Ako radi naFrensistaun roudu, tada verovatno ima kola."Mma Makuci je načas razmislila. „Futi može da me vozi", rekla je.

„Već se ranije ponudio. Rekao mi je da računam na to da će mevoziti ako ikad ustreba. On ili neko od vozača iz radnje. Rekao je damože da pošalje nekog od njih da me vozi."Mma Ramocve je razmotrila ponudu. Tek joj je predstojalo da reši

problem Mme Sebina i dobro bi joj došlo da neke obaveze prenesena Mmu Makuci. Takođe, time bi usrećila svoju pomoćnicu, do čegajoj je bilo vrlo stalo, jer se lako moglo desiti da ova ode nakon što seuda za Futija Radifutija, što Mma Ramocve nije nikako želela - tojest, nije želela odlazak Mme Makuci. Bila je svim srcem za taj brak,razume se, jer je Futi Radifuti bio izuzetno dobar čovek i... dobro, bioje dobar za Mmu Makuci. Ili je barem ona tako mislila; međutim,Mma Makuci se odjednom unervozila. Beše ugledala nešto kroz

prozor; verovatno je Čarli izvodio nešto. Ali nije bilo to. Beše sepojavio Futi Radifuti glavom; kao što često biva, pomislila je MmaRamocve, kad razmišljamo o nekom. Razmišljamo o nekom i u tajčas ta osoba naiđe ili pozove telefonom, ili učini nešto što naspodseti da bi u životu trebalo da pazimo o čemu razmišljamo.,,Futi!“ uzviknula je Mma Makuci ugledavši kola svog verenika, s

njihovom upadljivom crvenom prugom sa strane, kako staju ispredservisa.„О da", rekla je Mma Ramocve. „Vratio se. Baš dobro, Mma. Sad

možete da ga pitate hoće li moći da vas vozi."Nije ni usta zatvorila, a već joj je palo na pamet da Futijeva kola

nisu baš pogodna za detektivski posao, jer je bilo nemoguće neprimetiti bela kola s crvenom prugom sa strane. Beše pretpostavljalada pripadaju voznom parku prodavnice „Dvostruko udobnije", ali jojje rečeno da nije tako i da je Futi sam oslikao tu prugu, kaodekoraciju na kolima. Kako god bilo, pruga je bila vrlo upadljiva ineko koga prate bela kola sa crvenom prugom verovatno bi to iprimetio. Pomislila je da bi se Klovis Andersen, autor Načelaprivatnog istraživanja, nesumnjivo složio s ovim.U razmišljanju ju je, međutim, prekinula Mma Makuci, očigledno

uznemirena ovim neočekivanim Futijevim dolaskom. „Videće krevet",prošištala je. „Videće ga!"„Ра mora da ga vidi", odvratila je Mma Ramocve. „Naprosto mu

recite. Recite mu šta se dogodilo."„Da mu kažem?"Mma Ramocve je bila potpuno smirena. „Da, a mogu mu i ja reći,

ako hoćete. Obećala sam vam da ću mu reći za onaj drugi krevet.Drage volje ću to uraditi. Neće mi biti teško."„Ne", odvratila je Mma Makuci, uznemirenim glasom. „Ne smemo

to, Mma. Ne smemo tako da šokiramo Futija."„Besmislica", primetila je Mma Ramocve. „Kakav sad pa šok. Evo

ga, ide. Ja ću mu reći."„Ne", preklinjala je Mma Makuci. „Molim vas, Mma. Pustite to.

Pustite to."Mma Ramocve je zaćutala. Reči Mme Makuci behu obojene

strašću i očajničkom molećivošću. U takvim okolnostima, nije višeimala šta da kaže, ali pitala se kako će Mma Makuci objasniti novi

krevet. Nekakva objašnjenja će biti potrebna - sasvim sigurno - jerFuti ne može da ne vidi krevet pri ulasku u kancelariju. Sve je to bilovrlo čudno.Vrata su se otvorila, s oklevanjem. Baš kao gospodin Polopeci, Futi

Radifuti nije bio čovek koji će tek tako upasti u prostoriju, a svakakone bez obaveznog Ko, ko.Ušavši, Futi je prvo učtivo pozdravio Mmu Ramocve i tek potom se

s osmehom okrenuo svojoj verenici.„Bio sam u prolazu", reče on. „Ne želim da vas ometam u poslu.

Vas dve ste uvek tako zauzete."„Ali za vas uvek imamo vremena, Rra", odvratila je Mma Ramocve.

„Bili ste u Seroveu?"Futi je potvrdno klimnuo. „Poslujemo s jednom tamošnjom

prodavnicom. Oni prodaju naše fotelje i..." Prekinuo se u pola reči iokrenuo Mmi Makuci. „Vidim da su ga isporučili, Grejs. Ali isporučilisu ga ovamo, umesto na tvoju adresu. Da li se Mma Ramocve igospodin Dž. L. B. Matekoni slažu s tim? Možda ne žele da im našnovi krevet ovde pravi gužvu."„Ni najmanje im ne smeta", žurno je rekla Mma Makuci. „Sve je u

redu, Futi."Futi se namrštio. „Mislio sam da će ga isporučiti na tvoju adresu",

rekao je. „Ponekad ti ljudi baš ništa ne shvate. Tako jednostavanzahtev, a oni ipak naprave zbrku."Mma Makuci nije rekla ništa. Sedeći za radnim stolom, Mma

Ramocve je posmatrala svoju pomoćnicu. Ako Mma Makuci nastavida ćuti, time će namerno dovesti Futija u zabludu. Biće isto kao daga je u lice slagala; to se ne može nikako drugačije shvatiti.Tišina se nastavljala. Napolju, među granjem akacije, sivi turako

lepršao je krilima, protežući ih, i Futi se rasejano okrenuo i pogledaokroz prozor. „То drvo je uvek puno ptica", reče on. „Kad god dođem,tu je mnoštvo ptica."Mma Makuci bi sad morala da progovori, pomislila je Mma

Ramocve.„Da", izustila je Mma Makuci. „Ptice."Ponovo je usledilo ćutanje. Zatim je Mma Ramocve ustala sa

stolice. „Skuvaću vam čaj, Rra", reče ona. „Vozili ste čak iz Serovea,čaj će vam sigurno prijati."

Trenutak za razgovor o krevetu beše prošao. Seme laži, sadržano uonom prvom kraticom oklevanju Mme Makuci, proklijalo je brzo,poput izdanaka loze koji iznenada niknu posle prve kiše. Eto kakonaraste neistina, pomislila je Mma Ramocve; tako lako, tako lako.Idući prema lončetu za čaj, pogledala je svoju pomoćnicu, ali je ovaodvratila pogled.

Trinaesto poglavlje

PAVIJANSKA SVADBA

Mma Ramocve je imala svojih bojazni, i to velikih - ali nije ihizražavala. Možda je mogla jednom ukazati gospodinu Dž. L. B.Matekoniju na to da je medicinsko mišljenje koje su dobili bilojedinstveno i nedvosmisleno. Koliko god bi svi voleli da Motolelinabolest može da se izleći, do toga naprosto nije moglo da dođe.Doktor Mofat im je takođe to vrlo otvoreno rekao, blago, naravno, alivrlo jasno, potvrdivši dijagnozu do koje su došli lekari u bolnici„Princeza Marina". Možda bi gospodinu Dž. L. B. Matekoniju biloteško da to prihvati - Mma Ramocve je razumela - ali za njega bi tobilo bolje nego da gaji nadu koja zapravo ne bi trebalo ni da postoji.Otkako je onomad bio kod doktora Mvate, gospodin Dž. L. B.

Matekoni je delovao nekako odsutno. Uopšteno je preneo MmiRamocve šta se desilo na pregledu, ali nije zalazio u velike detalje.Odgovarajući na njeno pitanje kakvo je tačno lečenje doktorpominjao, samo je pokazao u pravcu granice i rekao da uJohanesburgu postoji klinika na kojoj se bave tim stvarima.„Uspešno", dodao je.„А ko će ići s njom?" upitala je Mma Ramocve. Biće joj problem da

ostavi posao, ali sumnjala je da je gospodin Dž. L. B. Matekonirazmišljao o tome. Bio je uviđavan čovek, dobričina, ali poputmnogih muškaraca, i njegova je glava bila puna detalja o menjačima,kardanskim osovinama i takvim stvarima.Nije mu trebalo dugo da joj odgovori. „Јa",, jednostavno je rekao.

„Sve sam već organizovao.“„Odvešćeš je tamo kamionetom?"Ozbiljno je klimnuo glavom. „Sve sam isplanirao. Kamionetom,

odavde do Johanesburga ima pet sati vožnje.“ Pogledao ju je,gotovo prekorno, kao da pomišlja da bi mogla pokušati da sabotiraovaj poduhvat. „Doktor je rekao da ćemo, za početak, odsustvovatinajmanje nedelju dana. Možda ćemo morati ponovo da idemo tamo.“„Misliš, ako ne bude boljitka?"

Gospodin Dž. L. B. Matekoni je zurio kroz prozor; i dalje je delovaoodsutno. „Možda. Nije to tako rekao.“Pribrao se. „U svakom slučaju", nastavio je, „dok mene nema, o

servisu će se starati Čarli. Već sam razgovarao s njim o tome.Presrećan je što će biti glavni."Mma Ramocve se gotovo zagrcnula. „Čarli?"Gospodin Dž. L. B. Matekoni je uzdahnuo. „Mora jednom i to da

nauči. Kad bude završio šegrtovanje, imaće valjda svoj servis kojimće gazdovati. Moram mu omogućiti da stekne nekakvo iskustvo."Mma Ramocve nije rekla ništa. Slagala se da je potrebno da Čarli

stekne iskustvo - barem teoretski - ali nije mogla da ga zamisli načelu nekog servisa.Biće taktična. „Jesi li siguran? Čarli još nije završio šegrtovanje..." A

nikad i neće, pomislila je u sebi.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je pokazao inače nekarakterističan

stepen rešenosti. „Sve je dogovoreno", rekao je. „Sutra putujemo."Sada, pakujući Motolelin kofer za put u Johanesburg, zatekla je

sebe kako slaže devojčićine stvari, pitajući se šta će joj sve bitipotrebno za ono što je čeka. Da li će vreme provoditi u bolničkomkrevetu? U tom slučaju, biće joj potrebne više od dve spavaćice -ona sa cvetićima, koju voli, i ona plava, koju baš i ne voli. I krutačetka kojom je volela da raščešljava svoje sitne kovrdže, mada MmaRamocve to nije odobravala; bilo bi bolje da joj se kosa uplete upletenice. I Biblija na jeziku Secvana koju joj je poklonila MmaPotokvani kad je odlazila iz sirotišta, uspomena na deo njenog životaod pre nekoliko godina; na detinjstvo, zapravo, koje beše tako teško ibez imalo ljubavi sve dok ona i Puso nisu došli u sirotište. Ta Biblijaje, na neki način, bila talisman, i Motoleli ju je držala na istaknutommestu na stolu u svojoj sobi, pored komada tamnoplave kristalnestene sa severa Bocvane, komadića zemlje u kojoj su prevladavalesmeđa i žuta, ali je ispod same površine imala ove žile blistavezelene i plave.Motoleli je, činilo se, prihvatala ovo putovanje bez posebnog

uzbuđenja. Mma Ramocve se brinula da će sve ovo nepotrebnopodstaći devojčicine nade - štaviše, na tome se pre svega i temeljionjen prigovor čitavoj zamisli - ali devojčica je bila potpuno mirna.

„Ti znaš šta su nam lekari kazali?" rekla je Mma Ramocve. „Oniuvek pokušavaju da pomognu, ali ponekad..."Ponestalo joj je reči. Nije lako objasniti detetu - pa ni bilo kom

drugom, zapravo - onu tešku stranu stvari. Mma Ramocve bi volelada je svet drugačiji, ali nije. Volela bi da se patnje Afrike ublaže, dase zabrane zakonom, ali činilo se da za tako nešto nema šanse, zatošto je fundamentalna nepravda, izgleda, urođena bolest ljudskogživota. Postoje bogati, i postoje siromašni; i mada se čovek možebuniti protiv nepravdi zbog kojih ljudi ostaju siromašni, čini se da suone tvrdoglave do tačke ušančenosti. A u međuvremenu, dokčekamo na pravdu ili makar na šansu, šta čovek da kažesiromašnima, koji imaju samo jedan život, samo jedno kratko vreme,a i taj svoj kratak trenutak života troše na tegobe? I šta da ona kažeMotoleli?Deca su otporna. „Znam, Mma", rekla je Motoleli. „Znam da su

lekari rekli da ne mogu da mi pomognu. Ne smeta mi ako ovaj novilekar pokuša. Možda u Johanesburgu ima nekih učenih lekara koji tomogu da urade. Ali neće mi smetati ako ne uspeju."Mma Ramocve je posegla i uzela njenu ruku u svoju. „Ti si hrabra

devojčica. Ponosim se tobom."Sledećeg jutra, Mma Ramocve se probudila rano, pre no što je

izašlo sunce, upravo u trenutku kad je tamni baršun noći počinjao daprelazi u svetliji kobalt dana. Gospodin Dž. L. B. Matekoni je još uvekspavao, a ona ga je prodrmala za rame; imao je čvrst san i nijereagovao na zvonjavu budilnika ili manje energičan dodir od ovoga.„Skuvaću ti čaj", rekla je. „Doneću ti ga u krevet, a potom ćeš ustati

i pojesti valjan doručak. Čeka te duga vožnja."Progunđao je nešto u znak da je primio k znanju ono što mu je

rekla, a ona je otišla u kuhinju. Svetlo pod vratima reklo joj je da jeMotoleli već budna; ona bi se uvek izvukla iz kreveta i obukla a daMma Ramocve nije morala da je tera. Naprosto je bila takva, čak iobičnim danima, dok njen brat Puso nije hteo da mrdne ni milom nisilom, i radije se krio ispod pokrivača nego da se pomeri makar iminut ranije nego što je to baš neophodno. Kakve suprotnosti,razmišljala je Mma Ramocve, između dvoje dece rođene od istemajke i oca; recepti krvi su veoma različiti, pa neko bude lenj a nekoenergičan, neko liči na bundevu a neko na boraniju; neko bude - kao

Mma Makuci - metodičan i efikasan u arhiviranju, a neko drugi - kaoČarli - aljkav i neuredan. Ne, naravno, da Čarli i Mma Makuci nisubrat i sestra; naprosto su joj pali na pamet kao tipovi.Čarli i Mma Makuci kao brat i sestra: privlačna misao koja je

preklinjala da bude istražena. Šta bi bilo kad bi se otkrilo da su utakvom srodstvu, posle otkrića neke dugo zanemarivane greške uporodilištu ili priznanja neke zle babice koja je zamenila bebe? Da libi Mma Makuci, koja je posle smrti svoga sirotog brata Ričarda čestogovorila kako bi volela da je imala još jednog brata, prihvatila Čarlijakao tog novog brata? Ili bi prema njemu zadržala isti stav koji imasad, kad ga ne smatra srodnikom? A što se Čarlija tiče, da li bi se onu takvim okolnostima kajao što je onomad nazvao Mmu Makucibradavičastim prasetom? Jer to bi ga, izvesno učinilo bratombradavičastog praseta, te prema tome i samog bradavičastimprasetom! Trebalo, bi da vodimo računa, pomislila je Mma Ramocve,kakve uvrede dobacujemo drugima, da nam se ne bi vratile i tresnulenas po nosu, iznova skovane tako da se odnose na onog ko ih jeprvi skovao.Ove misli podsetiše Mmu Ramocve da se upravo bavi jednom

takvom stvari - ili da će se uskoro baviti, kad se vrati na slučaj MmeSebina. Stoga, dok je stajala na kapiji i mahala na pozdravgospodinu Dž. L. B. Matekoniju i Motoleli kad su se otisnuli na svojeputovanje do klinike u Johanesburgu, nije razmišljala samo odevojčici, dirljivo pogrbljenog tela na putničkom sedištu kamioneta,nego i o istrazi koju će docnije tog prepodneva obaviti u kancelarijisvoje prijateljice Mme Potokvani, neumorne zaštitnice siročadi, veštekuvarice koja pravi najbolji voćni kolač u Bocvani, ili barem u ovomnjihovom delu Bocvane, i čuvarke, nadala se, tajne koja će donetiveliku radost Mmi Sebina. To jest, ako će joj brat zaista donetiradost; neka braća je ne donose. Ali hajde da pretpostavimo, rekla jesama sebi, da će ovaj biti od takvih.„О, Mma Ramocve", doviknula joj je Mma Potokvani s prozora

njene kancelarije u zgradi sirotišta. „Uđite. Dođite ovamo."Dok se Mma Ramocve penjala dvema niskim stepenicama koje su

vodile do kancelarije Mme Potokvani, nadzornica je, stojeći napragu, prokomentarisala svojoj gošći: „Uvek znam da ste to vi, još

pre no što vas vidim. Čujem to čangrljanje vašeg kombija i odmahznam da ste to vi."„Kakvo čangrljanje?"Mma Potokvani je izdržala pogled Mme Ramocve. Mma Ramocve

je bila njena prijateljica - stara prijateljica, štaviše, a nema mnogotema o kojima ne možemo pričati sa starim prijateljicama. Međutim,nekoliko ih ipak ima. Jedna od stvari koje ne bismo nikad smeli daradimo jeste da kritikujemo, makar i najblažim rečima, njihovesupružnike; njihovu decu; njihov muzički ukus, njihove pse, uopšte,sve što poseduju, a posebno ne njihov izbor odeće, izbor odećenjihove dece (ili supružnika) ili njihovo kuvanje. Kad se to izuzme,možemo da razgovaramo o bilo čemu.Ali, može li da priča s Mmom Ramocve o onom čangrljanju koje se

čuje iz motora njenog malog belog kombija? Možda je ovde problem,pomislila je Mma Potokvani, u jednostavnom zavaravanju; ljudi sezavaravaju u pogledu nekih stvari, pretvaraju se da one ne postoje;priželjkuju da zvuci, ali i neke druge stvari, naprosto nestanu.Gospodin Dž. L. B. Matekoni beše priznao nadzornici da smatrakako je krajnje vreme da se Mma Ramocve otarasi kombija i kupineko modernije i, štaviše, prostranije vozilo - primerenije položajukoji zauzima u društvu, položaju vlasnice male ali ipak relativnouspešne firme. Mma Potokvani se složila s tim njegovim mišljenjem,ali i rekla da joj se čini da je Mma Ramocve prekomerno privrženasvom malom belom kombiju i da bi moglo biti teško izvući je svozačkog sedišta. Izrekla je ovo s namerom da bude metafora, ali toje nije sprečilo da zamisli prizor u kojem Mmu Ramocve, koja seneda i grčevito se drži za volan, gospodin Dž. L. B. Matekoni i Čarlipokušavaju da odlepe sa sedišta pomoću onih poluga koje inačekoriste za skidanje guma s automobilskih točkova.Mma Potokvani je rešila da bi smela da pomene čangrljanje -

štaviše, da bi i trebalo to da uradi. Upravo zbog prijateljstva, ako nizbog čega drugog. Najzad, sasvim je moguće da ne čujemočangrljanje sopstvenog motora, budući da inače stalno jurimo isprednjega, i uvek ga bolje čuju oni iza nas. A ako ti prijatelji ne ukažu načinjenicu da ti motor čangrlja, ko će drugi? U tom trenutku se MmaPotokvani prisetila osetljive situacije u kojoj se našla kad se osetilaprimoranom da jednoj od vaspitačica u sirotištu ukaže na činjenicu

da joj želudac stalno proizvodi određene zvuke, koji su povremenoumeli da uplaše mlađu decu. Bio je to delikatan razgovor u kojembeše potegnuto pitanje ishrane; pasulj, nagovestila je MmaPotokvani, nije idealna hrana za osobe koje rade ovaj posao i moždabi vaspitačica trebalo da pokuša da jede nešto što manje nadima. Toje dovelo do ledene tišine, koju je okončao tek želudac vaspitačice.„Nekakav zveket", rekla je Mma Potokvani. „Ili, recimo, lupkanje.

Evo, ovako kucnula je po površini svog stola.„Ali to je normalan zvuk motora", odvratila je Mma Ramocve.Mma Potokvani se osmehnula. „Ne bih rekla, Mma. Motori

normalno zvuče ovako..." i onda je imitirala zvuk motora. „Takozvuče, Mma. Ne proizvode to lupkanje..." zastala je, a potomnastavila: ,,sem ukoliko nešto nije u redu."Neko vreme nijedna nije progovarala, ni Mma Ramocve ni Mma

Potokvani. Kroz prozor kancelarije, onaj isti kroz koji je MmaPotokvani doviknula dobrodošlicu Mmi Ramocve, dopro je zvukdečjeg pevanja. Mma Ramocve je pokušala da razabere reči pesme;bila je to jedna od onih melodija koje nam zvuče poznato ali nemožemo da ih se setimo, i ona na trenutak smetnu s uma komentarMme Potokvani.„То je ona smešna mala pesmica", rekla je Mma Ramocve, glave

nakrivljene u stranu, kao da bi da bolje čuje reči koje su dopiralespolja. „О pavijanima. Jeste, to je ta. Sad je se sećam."„О pavijanskoj svadbi", rekla je Mma Potokvani. „Govori šta su

pavijani obukli za svoju svadbu. I šta su obukli svatovi. Pantalone stregerima i staru trudničku haljinu."Mma Ramocve se nasmejala. Pokušavala je da se seti kad je

poslednji put čula tu pesmu; mora biti još kad je bila dete, sasvimmalo dete tamo u Močudiju. Tetka jedne od njenih drugarica pevalaje te pesmice, a one su joj sedele pored nogu. To je bilo jako davno inije mogla da se seti bilo kakvih detalja; lice tetke bilo je samo mrlja,a čak je i sećanje na drugaricu bilo maglovito. Ali zato su tu bilitoplina, uspomena na sunce; a tetkin glas joj se vratio u sećanjepoput zvuka izgrebane, stare gramofonske ploče, poput onih kojepuštaju na Radio Bocvani kad pričaju o događajima koji su se desilinekada davno, glasova starih poglavica koji razgovaraju o stvarimakoje su nekad bile važne, ali sada nisu mnogo značile.

Od smeha do suza; dogodilo se tako brzo i neobjašnjivo; teuspomene bile su sasvim dovoljne. Mma Potokvani je smesta đipilana noge; „Mma Ramocve. Mma Ramocve. Izvinite, Mma. Izvinite,molim vas.“ Nije ni pomišljala da bi joj mali beli kombi mogaoizmamiti suze, ali mora da ga mnogo voli; dabome da ga voli i, joj,kako sam netaktična, pomislila je Mma Potokvani. Ovo mi jeprijateljica, a ja joj tu pričam kako joj je kombi na izdisaju. Stvarnosam netaktična.„Nije trebalo da govorim tako o vašem kombiju", rekla je, prišavši

Mmi Ramocve i prebacivši joj ruku preko ramena. „То čangrljanje -baš i nije naročito glasno - sigurno se može popraviti. Udati ste zadaleko najboljeg automehaničara u Bocvani. Daleko najboljeg, Mma.Ako iko može da popravi taj kombi, to je izvesno gospodin Dž. L. B.Matekoni."Mma Ramocve je obrisala oči nadlanicom. „Trebalo bi da se ja

vama izvinim, Mma. Došla sam kod vas u kancelariju i rasplakala se.Izvinite."„Biće s vašim kombijem sve u redu", utešno je rekla Mma

Potokvani.„Ali nije reč o kombiju", odvratila je Mma Ramocve. „Naprosto sam

se setila nekih stvari. Ona pesmica što su je deca pevala - ona opavijanskoj svadbi - rasplakala me je. Setila sam se kako sam jeslušala dok sam živela u Močudiju, nekada davno, dok je moj tatabio još živ. I pomislila sam kako svega toga više nema. TogMočudija. Žene koja je pevala tu pesmicu." Zastala je i podiglapogled ka Mmi Potokvani. „Ponekad mi se čini da je cela našazemlja nestala, Mma."Mma Potokvani je razmislila načas o tome. Zatim je odmahnula

glavom. „Ne, Mma, nije nestala. Možda jedan mali deo jeste. Ali ne isrce koje kuca u njenoj unutrašnjosti. Koje je u njoj. Ono je još uvektu."„I tako mi je žao pavijana", nastavila je Mma Ramocve. „Znam da je

glupo to što govorim. Ali odjednom mi ih je tako žao. Oni su samopavijani, ali doteruju se za venčanje. Zašto je to tako tužno, Mma?"„Zato što je uvek tužno kad ljudi pokušavaju da urade nešto što ne

mogu", odvratila je Mma Potokvani. „Zato su pavijani tako tužni."

Nekoliko minuta su sedele bez reči. Tada je Mma Potokvani upitala.„Је li vam sada malo bolje, Mma Ramocve?"A Mma Ramocve je odgovorila: „Jeste, Mma, bolje mi je. Baš sam

bila blesava."Mma Potokvani se očigledno nije slagala s tim. „Ne, niste, Mma

Ramocve. Ponekad tako sedim ovde i razmišljam o koječemu.Razmišljam o pričama te dece i svemu što su neka od njih doživela usvom kratkom životu. I onda se rasplačem malo, Mma. Niko me nevidi, ali i ja plačem. Deca misle, i vaspitačice isto tako, svi oni misle:o, ta nadzornica, ta Mma Potokvani, ona je tako jaka. Ali ne znaju.Ništa oni ne znaju, Mma."Mma Ramocve je klimnula glavom. Mma Potokvani je bila u pravu.

Svi mi imamo svoje trenutke, koji nas mogu snaći u svako doba. Nijereč samo o pavijanima i njihovoj svadbi, pomislila je, nego o svemu:Motolelin odlazak u Johanesburg, gde je neizbežno čekarazočaranje; problemi Mme Makuci; Čarli; baš o svemu.„Imam malo voćnog kolača", iznenada je rekla Mma Potokvani.

„Mislim da je voćni kolač često veoma dobar u ovakvim prilikama."„Da, Mma", odvratila je Mma Ramocve. „Da, u pravu ste. Jeste."

Voćni kolač i čaj; u okolnostima poput ovih, katkad su jači od bilokojih reči utehe.Mma Potokvani je napregnuto slušala kad je Mma Ramocve počela

da joj priča o Mma Sebini i svojoj potrazi. U normalnim okolnostima,prekidala bi Mmu Ramocve dok govori, ne iz neučtivosti, negonaprosto zato što se prisetila nečega za šta je mislila da bi MmaRamocve volela da zna i da joj kaže pre no što joj ta pojedinostizvetri iz glave; uz tako mnogo obaveza, stalne potrebe dece ibeskrajne zahteve vaspitačica, Mma Potokvani je morala da misli omnogo toga i dešavalo se da jednostavno smetne nešto s uma.Ovom prilikom, međutim, samo je slušala, puštajući Mmu Ramocveda joj ispriča o svom odlasku u Oce, o susretu sa ženom koja držistolicu na drvetu i presudnom razgovoru sa Mmom Mapoi.Kad je Mma Ramocve završila, Mma Potokvani u prvi mah nije

rekla ništa. Jedna od devojaka koje su radile u kuhinji donela ječajnik i tanjir kolača, i Mma Potokvani se latila sipanja čaja. „Nesmemo dozvoliti da se ohladi", rekla je, dodajući šolju Mmi Ramocve.„Nema ničega goreg nego kad vas posluže hladnim čajem. Znate li,

Mma Ramocve, čula sam da ga u Americi čaj piju s ledom. Jeste ličuli za to?"Mma Ramocve je žalostivo klimnula glavom. „Jesam, Mma. U prvi

mah nisam mogla da verujem, a onda mi je neko rekao da je zaistatako. To je vrlo ozbiljna stvar." Zaćutala je, diskretno poglednuvšinedirnut voćni kolač.Mma Potokvani je shvatila. „Ne smemo zaboraviti voćni kolač", reče

ona, stavljajući jedno parče na tanjir i dodajući ga svojoj gošći. „I tosam takođe čula. Rekli su mi da ima onih koji više ne jedu voćnikolač. Jeste li čuli za to?"Mma Ramocve je ubacila u usta pola parčeta voćnog kolača. Bio je

veoma dobar. „Nisam", promumlala je. „Nisam čula takve glasine."„Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije od takvih, dabome", nastavila je

Mma Potokvani. „On se ne bi nikad odrekao voćnog kolača, zar ne,Mma?"Mma Ramocve se osmehnula. „Mislim da bi gospodin Dž. L. B.

Matekoni učinio sve za parče vašeg voćnog kolača, MmaPotokvani."„Lepo je to čuti", rekla je Mma Potokvani, „zato što trenutno imamo

mali mehanički problem s automatskim sistemom za navodnjavanjepovrća. Pa ako biste hteli, Mma..."„Reći ću mu", odvratila je Mma Ramocve. „Ali, pitala sam se, Mma,

šta mislite o onome što mi je rekla Mma Mapoi? O ono dvoje dece injihovoj majci koja se upokojila u zatvoru?"Mma Potokvani je posegla za čajnikom. „Dobro ih se sećam", reče

ona. „То je bilo ubrzo nakon što sam počela da radim ovde. Tadasam bila zamenica nadzornice. Nadzornica sam postala tek šest ilisedam godina kasnije."„А deca?" navaljivala je Mma Ramocve. „Šta je bilo s to dvoje

dece?"„Dakle", rekla je Mma Potokvani, „kao što znate, devojčica je otišla

s tom ženom iz Ocea. Ne sećam se njenog imena, ali biće da je tobila ta Mma Sebina. Mora biti da je tako. Drago mi je što čujem da jenjena kćerka dobro."Mma Ramocve je oklevala. Bila je tako blizu cilja svoje potrage da

se jedva usuđivala da postavi pitanje, plašeći se razočaravajućeg

odgovora. U životu se ljudima svašta dešava. Odu negde daleko.Upokoje se. Nestanu. „А dečak? Devojčićin brat?"Mma Ramocve je odmah znala da će odgovor biti pozitivan. Uvek

možete pročitati znake, smatrala je; nagoveštaji su tu i dovoljno je daposedujete prosečnu moć zapažanja da biste ih uočili.Mma Potokvani je ponovo posegla za čajnikom; njihova treća šolja.

„Dečak? Da, pre neki dan sam ga videla." Sipala im je čaj. ,,Svremena na vreme naletim na njega u banci. Standard banka. Tamoradi, znate."„I sad? Još je tamo?"Mma Potokvani je slegla ramenima. „Sem ako nije u nekoj drugoj

podružnici. Stalno ih seljakaju naokolo, čini mi se. Ali on kao da jeuvek tamo. Sada je rukovodilac. Zamenik pomoćnika zamenikaupravnika, tako nekako. Znate kakve dugačke titule sada sebi daju.Ja sam samo nadzornica, ali u tim velikim firmama imaju vrlo veliketitule."Mma Ramocve se na to setila Mme Makuci i njene želje da ima

titulu koja zvuči impresivno. Uostalom, zašto ne dozvoliti ljudimajedan takav mali podsticaj, ako će to doprineti da imaju malo boljemišljenje o sebi? Mmi Potokvani bi trebalo dopustiti da se zoveglavna nadzornica, ako tako želi; štaviše, pomislila je MmaRamocve, baš bi joj pristajalo.„Možete li mi reći kako se taj čovek zove?" upitala je. Ako i ne

dobije ovaj podatak od Mme Potokvani, ipak će uspeti da ga nađe.Ali ime bi svakako bilo od koristi.Mma Potokvani je na trenutak zatvorila oči. „Znam ga, Mma. Znam

ga. Se... nekako. Se... Sekape. Tako je. Sekape. Mislim da se takopreziva. To nije prezime s kojim su došli ovamo, ali to je on.“Razgovarale su još pola sata pre no što je Mma Ramocve otišla.

Pošto je dobila željenu informaciju, Mma Ramocve je mogla da seopusti i uživa u razgovoru, u kojem su se dotakle raznih stvari. Jednaod vaspitačica se beše razbolela i morala je da se podvrgneoperaciji. Operacija je uspela i saznali su se detalji. Mma Ramocveje pomenula da poznaje nekog kome je slična operacija znatnopopravila zdravlje, a ko je sad upravnik velikog kafe-restorana. MmaPotokvani je potvrdno klimnula. Operacije mogu da pomognu - unekim slučajevima.

Čarli je takođe bio na tapetu. „Gospodin Dž. L. B. Matekoni jesuviše mekan s tim momcima", rekla je Mma Potokvani. „On jesuviše velika dobričina."„Oduvek je bio dobričina", odvratila je Mma Ramocve. „Takav je. A

Čarli će na kraju ispasti dobar." I potom dodala: „Mada, ne znam kadće već jednom taj kraj."Potegle su i pitanje biskupa Mvambe. Bio je u poseti sirotištu i deca

su mu mnogo lepo pevala, izvestila je Mma Potokvani. MmaRamocve je odvratila da je njegova poslednja propoved uAnglikanskoj katedrali bila impresivna i da je čak i gospodin Dž. L. B.Matekoni, inače poznat po tome što na liturgiji redovno zaspi, tomprilikom ostao budan.Zatim je Mma Ramocve otišla. Tokom vožnje, pažljivo je osluškivala

zvuk motora svog kombija. Bilo je teško reći, jer je put bio džombast,a sva kola cvile i bune se na džombastim putevima, ali učinilo joj seda može da ga čuje. Nekakvo lupkanje, baš kao što je rekla MmaPotokvani. Na trenutak je zamišljala da joj motor šalje signal, onakokako zatvorenici lupkaju o zid ćelije da bi ostvarili kontakt snevidljivim sapatnicima. Ali šta to mali beli kombi pokušava da jojkaže svojim lupkanjem? Da je umoran? Da mu je sad već dosta?

Četrnaesto poglavlje

U BOJAMA NACIONALNE ZASTAVE

Mma Ramocve nije mogla da se suzdrži, ali je morala. Čim sevratila u kancelariju posle susreta s Mmom Potokvani, istog časa jedohvatila telefon i okrenula broj Mme Sebina. Vraćajući se izsirotišta, celim putem se pitala da li bi trebalo da joj javi telefonom ibeše odlučila da bi za nju bilo bolje da se nađe sa svojomklijentkinjom i saopšti joj novost direktno, licem u lice; ovaj slučaj jeipak imao nekih osetljivih aspekata. Iako je vest o tome da ima brata,i to baš ovde u Gaboronu, bila nesumnjivo dobra, tu je bilo i pitanjemajke i njene nesrećne sudbine. Rekla je onomad Mmi Mapoi dakćerka ne mora saznati šta se dogodilo s njenom majkom i da joj otome neće govoriti. Ali šta ako je bude pitala? Mma Ramocve nijebila sigurna da li je u tom slučaju u redu da joj uskrati saznanja kojaje dobila, i pored toga što bi joj verovatno bilo teško da prihvati da jojje mati poslata u zatvor i da je tamo i skončala. I koliko bi joj teže biloda prihvati razlog zbog kog je uopšte završila u zatvoru? Moraće bitivrlo taktična u vezi sa svim tim, pomislila je Mma Ramocve.Telefonski poziv doneo je razočaranje. Javio se neki nepoznat

ženski glas i obavestio Mmu Ramocve da je ona komšinica MmeSebina i da pazi na kuću dok je Mma Sebina na službenom putu uMaunu. Vratiće se, rekao je glas, za dva dana i, da, Mma Ramocveće je sasvim sigurno zateći kod kuće ako dođe pre nego što ovaizjutra ode na posao.„А jeste li vi ona Mma Ramocve koja ima detektivsku agenciju na

Tlokvenškom drumu?" upitao je glas. „Vi ste ta žena, Mma?"Mma Ramocve je priznala da jeste.„Znate li gde je onaj čovek što postavlja nove krovove?" nastavio je

glas. „Onaj što je postavio tri nova krova u ovom kraju - i sva tri suprokišnjavala kad je pre neki dan pljusnula ona provala oblaka? Je 1’možete to da mi kažete, Mma?"Mma Ramocve je bila strpljiva. „Ја ne znam sve, Mma", rekla je. „Је

li i vaš krov..."

„Jeste", odvratio je glas. „Curilo je na sve strane. Rupe utalasastom limu bile su prevelike za šrafove koji su stavljeni. Tako jekiša prošla pravo unutra."„Volela bih da mogu da vam pomognem, Mma", rekla je Mma

Ramocve. „Ali, bojim se da ne mogu pomoći svima. Nisam čula zatog majstora za krovove. Žao mi je."Glas je prihvatio ovo i završio razgovor, ostavivši Mmu Ramocve s

osmehom na usnama. Stvarno, ljudi su zamišljali da ona, zato što jedetektiv, zna ili može da sazna baš sve. Bila je to zavidna reputacijaza jednog privatnog detektiva, ali je istovremeno značila i da su MmuRamocve spopadali u najrazličitijim neverovatnim situacijama i molilije da nađe rešenje za neki često nerešiv problem. Ako neko ima dauloži žalbu majstoru za krovove i nema drugog načina da gakontaktira, tada rešenje deluje jednostavno...Podigla je slušalicu i ponovo okrenula isti broj.„Setila sam se mogućeg rešenja", rekla je. „Ako taj čovek popravlja

krovove, što se onda ne provozate po Gaboronu i ne potražite kućena kojima se popravlja krov. Uvek se vidi kad se neki krov popravlja,jer uvek vidite nekog muškarca kako stoji na njemu. To je jedan odnačina da nađete tog čoveka."Glas je na trenutak ćutao. Zatim se tiho zakikotao. „Očigledno je

tačno ono što kažu za vas, Mma", rekao je glas. „Kažu da ste vrlopametna žena - i očigledno zaista jeste.“Bio je to lep kompliment i Mma Ramocve ga se ponovo setila te

večeri, dok je spremala večernji obed za sebe i Pusa. Bilo jeneobično što su njih dvoje sami kod kuće, ali to joj je pružilo prilikuda malo više razgovara s Pusom i sazna šta se dešava u školi. Igrafudbal, rekao joj je, i uči da sabira. I jedno i drugo mu se dopada, aline voli časove na kojima vežbaju rukopis. Te stvari koje moraš daradiš sad dok si mali, rekla mu je Mma Ramocve, biće ti neophodnekad budeš stariji.„Kad porasteš“, rekla mu je, ,,i budeš imao vrlo lep, uredan rukopis,

bićeš zahvalan učitelju koji te je terao da toliko vežbaš. Reći ćeš:'Bio je odličan učitelj i veoma sam mu zahvalan.’"„Nema šanse", odvratio je Puso.Sledećeg jutra, kad je Mma Ramocve ušla u kancelariju nakon što

je prethodno odbacila Pusa do škole, zatekla je Mmu Makuci kako

već sedi za svojim stolom. Na putu do škole, Puso je pričao ofudbalu, a Mma Ramocve ga je samo napola slušala - ako i toliko.Međutim, na kraju puta, kad su se već približavali školskoj kapiji,okrenuo se prema njoj i rekao: „Kakvo je to lupkanje, Mma? Je 1’ toima nekog u motoru?"„Mislim da se nešto razlabavilo", odvratila je Mma Ramocve.

„Možda je potrebno pritegnuti neki šraf. Gospodin Dž. L. B. Matekoniće to srediti za dva minuta."„Postaje sve glasnije", rekao je Puso. „Još malo i narod ima da

počne da viče ’Evo je!' kad budete prolazili."Taj njegov komentar ju je nasmejao, ali i zabrinuo. Ako je čak i

Puso počeo da primećuje da s malim belim kombijem nešto nije uredu, tada je stvar izvesno postajala ozbiljna. Pre ili kasnije moraćeda popriča o tome s gospodinom Dž. L. B. Matekonijem, ali sad nijemogla da razmišlja o tome, pogotovo što je trenutno pred sobomimala mnogo zanimljivije događanje: nešto u vezi s Mmom Makucibilo je mnogo drugačije.Potrajalo je trenutak ili dva dok Mma Ramocve nije shvatila šta je

posredi. Dok je ulazila u kancelariju, Mma Makuci je podigla pogledsa svog radnog stola i osmehnula joj se, uputivši joj pri tomnormalan, učtiv pozdrav. Mma Ramocve je uzvratila pozdrav ispustila torbu koju je nosila na svoj radni sto. Zatim je zastala. Onoje bila Mma Makuci, zar ne? Čovek uzima mnogo toga zdravo zagotovo, barem u bliskom okruženju, da mu se lako može desiti dauđe u prostoriju i ne uoči činjenicu da se u njoj nalazi neka sasvimneočekivana osoba. Stolica Mme Makuci je bila zauzeta, ali može libiti da na njoj sedi neko drugi, neko ko liči na Mmu Makuci alizapravo nije ona; neka rođaka ili prijateljica, možda, koja na prvipogled mnogo liči na nju?Lagano se okrenula. „Mma Makuci?"Mma Makuci se ponovo široko osmehnula. „Da, Mma Ramocve?

Juče ste išli kod Mme Potokvani, kako je ona? Još uvek voli danaređuje svima redom?"Bilo je opštepoznato da se Mma Potokvani i Mma Makuci, iako vrlo

pristojne u međusobnom ophođenju, ne slažu baš u svakompogledu. U stvari, uopšte se nisu slagale. Ali sada nije bio trenutak

za bavljenje tim pitanjem; prvo je morala da shvati šta je tolikodrugačije u vezi s Mmom Makuci.„Mma Makuci", rekla je Mma Ramocve. „Nove naočari!"Mma Makuci je samouvereno podigla ruku i skinula naočari,

pogledala ih, brzo obrisala krpicom koju beše izvadila iz fioke, ipotom ih ponovo stavila na nos. „Da", odgovorila je potom.U prvi mah, Mma Ramocve nije znala šta da kaže, a osećanja joj

behu pomešana. Njena pomoćnica je imala nekoliko osobenih crta.Jedna je bila činjenica da je ostvarila rezultat od devedeset sedamprocenata na završnim ispitima na Bocvanskom koledžu zasekretarice - dostignuće nezabeleženo u analima koledža. Druga jebila činjenica da je poreklom iz Bobononga, koji je bogu iza leđa poshvatanjima žitelja Gaborona, a po svoj prilici i žitelja samogBobononga. Sledeća njena osobenost bile su izuzetno velike,okrugle naočari. Sve te osobine činile su tipičnu Mmu Makuci, u tojmeri da se Mmi Ramocve činilo da bi policija, da je ikad želela daizda poternicu za Mmom Makuci - zbog nekog nezamislivogsekretarskog prestupa - dala sledeći opis: „Traži se: žena izBobononga, prosečne visine, devedeset sedam procenata, s velikimokruglim naočarima.“ To bi govorilo sve i izvesno dovelo do njenogbrzog hapšenja. Ali sada, bez svojih okruglih naočara, Mma Makucibi bez po muke prošetala kroz svaku policijsku blokadu.Nove naočari su bile male. Zagledajući ih preko sobe, Mma

Ramocve je uočila da ove kao da upijaju svetlost, za razliku odprethodnih, koje su je odbijale. Ram je takođe bio drugačiji, koliko jeto samo mogao biti. Onaj stari je bio od lažne kornjačevine, u osnovitamnobraon; ovaj beše svedoplav, ne mnogo različit od bojebocvanske nacionalne zastave, koja se često mogla videti nadržavnim zgradama, školskim kapijama i zidovima kuća čiji suvlasnici na taj način izražavali svoj patriotizam.„Plave su, Mma“, rekla je Mma Ramocve, napregnuto mozgajući u

potrazi za rečima. „Bocvanski plave.“„Zato mi se i dopadaju", rekla je Mma Makuci. „То je jedan od

razloga. Drugi razlog je to što su vrlo moderne."Mma Ramocve se žurno složila s njom. Nije bila sigurna kakve su

naočari trenutno u modi, ali s obzirom na to da su zahtevi modenalagali da sve mora postati manje, ove naočari su zasigurno bile u

trendu. Međutim, one stare su imale karakter; činile su Mmu Makucionim što ona jeste.„Dabome, dopadale su mi se i vaše stare naočari, Mma“, rekla je

Mma Ramocve. „I dobro su vas služile, čini mi se.“Mma Makuci je nonšalantno odmahnula rukom. „Moramo krenuti

dalje, Mma. To svi znaju."Mma Ramocve je zatekla sebe kako se slaže s tim. „Razume se“,

odvratila je. „Ljudi uvek krenu dalje. Nećemo valjda stajati u mestu."Zaista je tako, pretpostavljala je; ljudi zaista kreću dalje i čestokoriste taj izraz da bi opravdali najrazličitije vidove sumnjivogponašanja. Naročito su muževi skloni da krenu dalje onda kad zađuu određene godine i čini im se da im mladost izmiče. Kreću dalje odsvojih žena. I nelojalni službenici kreću dalje, na bolje plaćeneposlove, čak i onda kad su se školovali o trošku dosadašnjegposlodavca. Uistinu, ima mnogo tog kretanja dalje.I premda je bez razmišljanja rekla da nećemo valjda stajati u mestu,

da li je to zaista tako ili je posredi samo šupalj aksiom, isto onolikolažan i varljiv kao i bilo koja druga banalna fraza? Zašto neko ne bistajao u mestu, ako mu je položaj zadovoljavajuć i udoban? Onasama nije osećala potrebu, ama baš nikakvu, da krene dalje od sebekao Mme Ramocve,. vlasnice Prve damske detektivske agencije,supruge tog odličnog automehaničara, gospodina Dž. L. B.Matekonija. A gospodin Dž. L. B. Matekoni nije nikad krenuo dalje odbilo čega, koliko je ona mogla da proceni, i svaki predlog u tomsmislu bi ga načisto užasnuo. Zamislila je kako mu za doručkomkaže: „Moramo krenuti dalje, gospodine Dž. L. B. Matekoni. Zaistamoramo." On bi na to pogledao na svoj ručni sat i rekao: „Jeste,svega mi, Mma Ramocve, pogledaj koliko je sati. Moram da stignemu servis."A Mma Makuci je, evo, krenula dalje i svoje stare naočari zamenila

ovim uznemirujuće malim, iako modernim, svetloplavim naočarima.Beše ovo vrlo zbunjujuć početak dana. Ali, valjda će se s vremenomnavići na nov izgled svoje pomoćnice; zasad će je samo zamoliti dapristavi vodu za prvi jutarnji čaj. Ili drugi, ako se uračuna i ona šoljabiljnog čaja koju je Mma Ramocve s uživanjem ispijala čim ustane,šetajući svojim vrtom dok sunce tek blago zalebdi nad horizontom sasvojim osmehom; svojim blagoslovom.

Mma Makuci je ustala od svog stola da bi skuvala čaj. MmaRamocve je videla - nije mogla da ne vidi - da je Mma Makuci,sipajući listiće čaja u čajnik, promašila, ili delimično promašila, i da jemalo čaja palo na pod. Mravi će ga već pokupiti; za svoju maleckučajanku, u njihovom minijaturnom svetu. Ali Mma Ramocve je toprimetila i zamislila se.Bilo je docnije još nekoliko naznaka, ali ništa u šta bi Mma

Ramocve mogla upreti prstom. U vreme prepodnevnog čaja jepažljivo posmatrala, ali je Mma Makuci bez ikakvih problemapripremila čaj i, uz to, pažnju su im zaokupljali komentari upućeninovim naočarima. Gospodin Polopeci je, dabome, bio učtiv i samo jepromrmljao: „Nove naočari, Mma“, ali je zato Čarli, urlajući odsmeha, rekao: „Što su male te naočari, Mma! Je li vam sad i miizgledamo mali? Jeste li sigurni da me uopšte vidite, Mma?Pogledajte, evo me - ovde sam! To malecko, to sam ja! A gospodinPolopeci je sto posto skroz nevidljiv - jerbo je ovako sićušan. Je 1’ga vidite uopšte, Mma?“Mma Ramocve je i inače imala običaj da ignoriše ovakve stvari, a

Mma Makuci je pokušala to isto i nije uspela. Besno sevnuvšipogledom prema Čarliju, okrenula mu je leđa. Zatim se setilaodgovarajućeg oštrog odgovora i ponovo okrenula prema njemu, alise našla licem u lice s gospodinom Polopecijem, koji sad bešegotovo ponesen u svojim komentarima: „То su baš lepe naočari,Mma“, rekao je. „Izuzetno lepe, štaviše. Pre neki dan sam uprodavnici video jednu devojčicu koja je imala iste takve."Mma Makuci je kompliment primila k znanju lako klimnuvši glavom,

mada nije bila sigurna da li bi ovo poslednje što je gospodin Polopecirekao trebalo da joj prija ili da je ljuti. Ostatak pauze za čaj protekaoje u donekle napetoj atmosferi i Mma Ramocve oseti da joj je laknulokad se najzad završila i kad su svi mogli da se vrate poslu. Morala jeda izdiktira nekoliko pisama - da li se to Mma Makuci grbi nadbeležnicom više nego obično? Nije bila sigurna.Potom je, posle nekih pola sata, u kancelariju ušao Čarli. „Pismo za

vas, Mma Ramocve", rekao je. „Neko ga je samo ostavio tamo."Ljudi su često ostavljali poruke za Mmu Ramocve, tako da joj ovo

nije bilo nimalo čudno. Ali čim je uzela koverat u ruke i počela da ga

otvara, obuzela ju je neka zla slutnja. Pismo je bilo od te osobe;naprosto je znala.Čitala je pažljivo, svesna činjenice da je Mma Makuci posmatra.

Tako, debela, ti misliš da sve znaš! Ti i ta tvoja pomoćnica, s njenimglupim cvikerima - nemate vas dve pojma o pojmu!Mma Makuci je taman zaustila nešto da kaže, ali ju je Mma

Ramocve preduhitrila. „Da", rekla je. „Još jedno." I pomislila: s kojimglupim cvikerima? Starim glupim cvikerima ili novim glupimcvikerima?Mma Makuci je prišla i uzela pismo. Zagledala ga je, prinevši papir

skoro do nosa. Ove naočari ne valjaju! Rekla je u sebi MmaRamocve. Međutim, svako zadovoljstvo koje joj je možda donelapotvrda njenih sumnji beše pomračeno ozbiljnošću trenutka.Mma Makuci je otišla do vrata koja su vodila u radionicu. „Čarli!"

uzviknula je. „Molim te, dođi ovamo!"Momak se pojavio na vratima, s francuskim ključem u ruci. „Imam

posla, Mma", reče on. „Šta je bilo?"„Ovo pismo, Čarli. Rekao si da ga je neko ostavio. Ko?"Mma Ramocve se namrštila. Znala je odgovor na pitanje Mme

Makuci; pismo je zacelo nađeno negde u radionici, a ostavio ga jegospodin Polopeci, kradom, da bi pomislili da se neko neopaženoušunjao. Kao detektiv, pa makar i samo pomoćni, Mma Makuci jetrebalo da zna da ovde nema mesta za pretpostavku da je pismodospelo spolja.Čarli je slegao ramenima. „Neka ženska", odvratio je. „Baš dok smo

se baktali s onim kolima tamo pod drvetom - svi smo bili pored njih.Ja sam se vratio da nešto uzmem i vid’o je kako izlazi iz radionice.Pit’o sam je šta je ’tela, ali ona samo promrsi da je pogrešila ili takonešto, i onda pobeže."Mma Ramocve je sedela sasvim nepomično. To je bila žena. A ne

gospodin Polopeci.„Siguran si da je ona ostavila pismo?" upitala je. „Siguran si da nije

već bilo tu?"Čarli kao da beše iznenađen ovolikim zanimanjem za pojedinosti

nečega za šta je on mislio da je sasvim nevažna stvar. Šta ima vezeko je ostavio pismo? Valjda znaju ko ga je napisao - svako zna da nakraju pisma stoji potpis. „Jeste, Mma, siguran sam. Bilo je na buretu

za naftu. Sedeo sam na njemu baš pre no što smo izašli napolje. Inije bilo nikakvog pisma. A onda se stvorilo tamo. Ostavila ga je onaženska."„А jesi li joj video lice?" upitala je Mma Ramocve.„Jesam“, odvratio je Čarli. „Baš zgodna ženska. I još s

pozamašnom zadnjicom."„Tebi su samo zadnjice u glavi", prasnula je Mma Makuci. „Ti si

običan balavac."„Ма nemojte", ražestio se Čarli. „Zadnjice na sve strane i sad sam

ja kriv za to, je 1’ te?"„Nemojte se svađati oko... oko nevažnih stvari", rekla je Mma

Ramocve. „Nije u redu." Umirujuće je mahnula rukom prema Čarliju.„Slušaj, Čarli, nisi prepoznao tu ženu, zar ne? Nisi je možda ranijevideo?"Čarli je odmahnuo glavom. „Jok ja. Nikad." Dobacio je ljutit pogled

Mmi Makuci. „Је li mogu sad da idem, Mma Ramocve?"„Naravno, Čarli", odvratila je ona, dodavši, ,,i hvala ti. Hvala ti što si

mi pomogao da izbegnem veliku grešku."Nakon što je Čarli otišao, Mma Makuci se vratila za svoj sto i sela.

Ponovo je pogledala pismo, a potom podigla pogled prema MmiRamocve. „Dakle, Mma Ramocve", rekla je naposletku, „to ipak nijebio gospodin Polopeci."Mma Ramocve pogleda u svoje ruke - ruke osobe koja, shvati ona,

ume ponekad strašno da se prevari. „Tako mi je krivo, Mma", rečeona. „Tako mi je krivo što sam pomislila sve ono o njemu. To je bilovrlo nepravedno."„Jeste", odvratila je na to Mma Makuci. „Bilo je."Mma Ramocve je nastavila da zamišljeno posmatra svoje ruke.

Napravila je grešku, ali to je bila greška koju je, u svetlu dokaza kojisu stajali pred njom, mogao napraviti i bilo ko drugi. I baš se MmaMakuci našla da joj pridikuje o greškama. Je li već zaboravila nakrevet ostavljen na kiši? I šta je s novim, neodgovarajućimnaočarima?Podigla je pogled. Međutim, Mma Makuci je, izgleda, vreme koje je

ona provela gledajući u ruke iskoristila da skine nove i vrati na nosstare naočari. Mma Ramocve beše u trenutku zatečena ovim, ali se

vrlo brzo pribrala. „Da", rekla je potom Mmi Makuci. „Svi možemo dapogrešimo, Mma. Čak i vi."Na tome je i ostalo. Potencijalno katastrofalna greška Mme

Ramocve - koju, srećom, nije pomenula potpuno nedužnomgospodinu Polopeciju, čiju je nepriliku zbog toga što je zaboravio dajoj da pismo protumačila kao ponašanje krivca - beše poništenapotpuno neodgovarajućim naočarima koje je kupila Mma Makuci.Nije bilo potrebe za daljim pominjanjem bilo čega od to dvoje, osim,možda, poslednjeg pitanja.„Da li su bile skupe, Mma?“ upitala je Mma Ramocve. „Те naočari.

Jesu li mnogo koštale?"Mma Makuci je stisnula usne. Sigurno su bile vrlo skupe, pomislila

je Mma Ramocve.Zatim je Mma Makuci progovorila: „Ne znam, Mma."Dakle, kupio joj ih je Futi Radifuti, pomislila je Mma Ramocve. A to

će dovesti do problema, jer on sigurno očekuje da ih ona nosi.Shvativši da je objašnjenje neophodno, Mma Makuci ga je dala.

„Vidite, ja sam te naočari našla", reče ona, tiho, gotovo postiđeno.„Našla sam ih pored puta."Potrajalo je nekoliko trenutaka dok Mma Ramocve nije progovorila.

„Morate..."„Da, znam", prekinula ju je Mma Makuci. „Moram ih predati gde

treba. Mislim da ću to i uraditi. Samo..."„Odlično", rekla je Mma Ramocve. „Dakle, to je to."Ali to nije bilo to. To ih je samo dovelo do onoga što Mma Makuci

nije nameravala da kaže Mmi Ramocve, ali je sada samo provalilo iznje. „Mislim da znam ko nosi ovakve naočari", rekla je, glasom jedvamalo glasnijim od šapata. „Vajolet Sefoto."Mma Ramocve je zinula. „Vajolet Sefoto! Ona grozna žena iz

agencije za zapošljavanje? Ona koja je..."„Da", odvratila je Mma Makuci. „Ona ljudožderka s plesnog tečaja.

Ona koja je onako ružno govorila o Futiju. Ona koja je..."„Već ste mi rekli sve o njoj", rekla je Mma Ramocve. Oklevala je.

Sinula joj je ideja; klica ideje, u stvari. Međutim, iz iskustva je znalada u tim maleckim, početnim idejama, tim slutnjama, često ležiodgovor na glavno pitanje.„Kad ste ih našli?" upitala je.

„Pre nedelju dana", rekla je Mma Makuci. „Prošlog ponedeljka.Vidite, nisam nameravala da ih nosim, ali onda..."Mma Ramocve je podigla ruku. Nisu je zanimali detalji Mma

Makucine borbe sa sopstvenom savešću. Zanimalo ju je gde jetačno pronašla naočari. Odgovor koji je dobila potvrdio je njenupretpostavku.

Petnaesto poglavlje

ON VOLI SVOJU ZEMLJU, ON VOLI SVOJU STOKU

Dva dana nakon što je gospodin Dž. L. B. Matekoni otišao sMotoleli u Johanesburg, telefonirao je Mmi Ramocve i opširno jeizvestio o putovanju i smeštaju koji su našli u malom hotelu naperiferiji grada. Njemu je to bilo drugi put da odseda u tom hotelu, aMotoleli prvi. Oboje su bili uzbuđeni.,,U kupatilu ima baš velika kada“, rekla je Motoleli Mmi Ramocve.

„А ujutru možeš da pojedeš jaja sa slaninom kоlikо god hoćeš.Gospodin Dž. L. B. Matekoni mnogo jede.“„Ne baš toliko mnogo“, čula je iz pozadine glas svoga muža. „А

lekari?" upitala je.„Jako su fini“, odvratila je Motoleli.Mma Ramocve je čekala da joj kažu nešto u vezi s lečenjem, ali ni

Motoleli ni gospodin Dž. L. B. Matekoni nisu govorili mnogo o tome.„Rade dosta toga“, rekao joj je on. „Mada, pošto ja nisam tamo, nemogu ti reći šta je to što rade.“Imala je vremena za razmišljanje o ovome, stoga je razmišljala;

možda i previše, budući da je osetila kako je hvata zebnja. Počela jeda prebacuje sebi što nije bila odlučnija, što nije stavila veto na toputovanje koje je smatrala besmislenim, pa čak i štetnim. Motoleli sesa svojim invaliditetom nosila na neverovatno zreo i dostojanstvennačin; da li je u redu, pitala se Mma Ramocve, da je podstiču damisli da se nešto može učiniti, kad je više nego očigledno da nemože? Naravno, bilo je teško suprotstaviti se čitavoj stvari, jer jegospodin Dž. L. B. Matekoni bio sklon da se tvrdoglavo drži zamislikoja mu prione za srce. Da je odbila da dozvoli da Motoleli ode uJohanesburg, moguće je da bi se ozlojedio. Stoga, možda je ipakispravno odlučila. S druge strane...Nije ga pitala kako će platiti putovanje i lečenje, i možda ne bi nikad

ništa ni saznala da Mma Makuci nije uzela na sebe da u odsustvugospodina Dž. L. B. Matekonija otvara i poštu adresiranu na Brzemotore Tlokvenga. Teško da je bila obimna - nekoliko koverata s

čekovima za obavljen posao, jedno ili dva pisma od dobavljačarezervnih delova, reklame za akumulatore - i pismo od banke.Čim je videla da se njena pomoćnica mršti, Mmi Ramocve je bilo

jasno da nešto nije u redu. Nekoliko trenutaka je pomišljala da jeponovo stiglo jedno od onih anonimnih pisama, ali potom je MmaMakuci digla pogled i počela da čita. „Ovo je od banke, Mma“, reklaje. „Evo šta piše. ’Dragi gospodine Matekoni, što se tiče vašegzahteva za neobezbeđeni zajam, sa žaljenjem vas obaveštavamo daće za sumu koju tražite ipak biti neophodna podloga. Naše pravnoodeljenje će vam se javiti u vezi s podizanjem kredita za koji ćete, dotraženog iznosa, garantovati odgovarajućim delom vašeg poslovnogprostora. To se može srediti u roku od deset dana nakon što nampošaljete dalja uputstva...“ Glas Mme Makuci je utihnuo. „Založićegaražu“, rekla je.Mma Ramocve je ustala od stola i prešla na drugu stranu prostorije

da bi uzela pismo. Pročitala ga je još jednom u sebi, a potom vratilau koverat. „То je za Motolelino lečenje“, rekla je. „Jedino to može bitirazlog što je tražio zajam.“„Zar vam nije rekao koliko će koštati ?“ upitala je Mma Makuci. „То

je mnogo velik zajam, Mma. Mnogo velik. A ako ne uspe da gaotplati, banka uzima servis.“Mma Ramocve je uzdahnula. „On je dobar čovek“, rekla je.

„Oduvek je bio takav. “„Еееee, rekla je Mma Makuci. „Еее, Mma.“ Ništa se drugo nije

moglo reći o ovom postupku.„Ali ja ne smem da ga pustim da to uradi“, rekla je Mma Ramocve.

„Ne smemo da dižemo hipoteku na ovu zgradu. To je najvrednije štoimamo. “„А ako je izgubimo, gde bi onda radila Prva damska detektivska

agencija?“ upitala je Mma Makuci. „Bili bismo na ulici, zajedno storbarima i pijačnim prodavcima. Možete li da zamislite klijente kakodolaze u agenciju koja se sastoji samo od jedne ulične tezge ?“„Ne bi dolazili", rekla je Mma Ramocve. Zamislila je načas Mmu

Makuci kako kuca na mašini postavljenoj na prevrnutu drvenu kutiju,možda pod velikim suncobranom da bi se zaštitila od sunca, idiplomom Bocvanskog sekretarskog koledža sa upisanih devedesetsedam procenata prislonjenom uz tu kutiju. Ne, ne bi išlo.

,,Moraću ja da pribavim novac“, rekla je Mma Ramocve.Mma Makuci je tiho zazviždala. „Imate li toliko na računu, Mma?

Govorimo o velikim parama.“,,Ne“, rekla je Mma Ramocve. „Nemam toliko. Ne u novcu.“Mma Makuci je znala šta će Mma Ramocve reći. „Vaša stoka ?“Usledilo je ćutanje. U Bocvani, prodaja ili klanje stoke predstavljali

su nešto čemu je čovek pribegavao samo u krajnjoj nuždi; to je biloposlednje što je iko želeo da uradi. Stoka je predstavljala sigurnost,imovinu koja je stajala pred vratima siromaštva i sprečavala ih da seotvore. Kad čovek proda stoku, ne ostaje mu više ništa što bi mogaoprodati.Mma je potvrdno klimnula. „Imam veliko stado“, rekla je. „Moj tata je

umeo sa stokom. Ostavio mi je kvalitetne životinje, a one su seumnožile. Sada ih ima mnogo. Neću morati da prodam sve.“„Nije dobro prodavati stoku“, rekla je Mma Makuci. „Zar ne postoji

neki drugi način, Mma?“„Ја ga ne vidim“, rekla je Mma Ramocve. „Moraću da odem do

svog pašnjaka i odaberem grla koja ću prodati.“„Ovo je vrlo tužan dan“, rekla je Mma Makuci.„Da“, složila se Mma Ramocve. „Jeste.“ Volela bi da je mogla reći

da nije, da sve ovo ima i svoju pozitivnu stranu; nije spadala u onekoji se usredsređuju samo na negativnosti. Ali čega pozitivnog ima utome što mora da proda te divne životinje, nasledstvo dobijeno odoca, unučad ili praunučad onih goveda koja su se okupila okonjegove kuće u Močudiju u poslednjim danima njegove bolesti; kojasu se okupila, pomislila je, da bi se oprostila sa svojim vlasnikom?Međutim, morala je to da uradi i stoga se sutradan spremila da ode

do svog pašnjaka, što je značilo šest sati vožnje po džombastomprašnjavom putu. Krenula je malim belim kombijem i na pola putastala da bi se parkirala i pojela sendvič. Bilo je rano prepodne ivrućina je postajala sve veća. S grane drveta posmatrao ju jekljunorožac, merkajući je onim svojim neprirodno krupnim okom. Sdrugog drveta, malo podalje odatle, dopirao je karakterističan zovturakoa. Pogledala je u nebo. Šta je novac? Ništa. Ljudskaizmišljotina, tako malo važna u odnosu na ljubav, prijateljstvo ipotragu za nadom, ma kako besmislena bila. Da li je važno što se

ovaj novac baca bez ikakvog valjanog razloga? Ni najmanje,zaključila je.A kad je, nekoliko sati kasnije, stajala pored čoveka koji je pazio

stoku i određivala koja će grla biti prodata, nije mislila da postupapogrešno već ih je birala hrabro, bez žaljenja. Ono, rekla je, i onotamo preko; ono tamo je tele krave koju je moj otac zvao smela, onodrugo je došlo izdaleka, čak odonud, i bilo je veoma snažno; onoonde je imalo oca sa samo jednim rogom. Dok su ih odvajali, govedasu mukala, posmatrala svojim krupnim smeđim očima, klatila glavomda bi oterala muve; bilo je vruće tog popodneva i kao da je i samodrveće venulo; vazduh beše pun prašine koju su goveda dizalakrećući se naokolo; čuo se zvuk medenica vezanih oko vrata nekihgoveda u stadu. Ona daju muziku ostalim govedima, govorio je njenotac za njih.Setila se tog trenutka te rečenice i izgovorila ju je, ispod glasa. Ona

daju muziku ostalim govedima.„Šta rekoste, Mma?“ upitao je čovek. „Nisam vas dobro čuo.“Mma Ramocve je pogledala prema njemu; bio je oniži čovek,

krivonog, s očima koje su blistale inteligencijom. Osmehnula se.„Nešto što je moj otac umeo da kaže. On se odlično razumeo ustoku.“Čovek je s poštovanjem nakrivio glavu, slušajući je. „Čuo sam,

Mma. Čuo sam kako ljudi kažu to za njega. Kažu.“Ljudi se sećaju Obeda Ramocvea, još pričaju o njemu; to ju je

dirnulo. Čovek ne mora biti čuven da bi ga u Bocvani pamtili; u istorijiima dovoljno mesta za sve nas.„Bio je veoma dobar čovek“, rekla je. „Voleo je svoju stoku. Voleo je

svoju zemlju.“Nije joj bila namera da izgovori epitaf, ali shvatila je da je uradila

upravo to. I pomislila: ako je tvoj duh igde, onda je baš ovde, međutvojom stokom, gde si mogao da čuješ ovo što sam maločas rekla.

Šesnaesto poglavlje

GOSPODIN SEKAPE OTKRIVA NEKE OSOBENE POGLEDE NASVET

Morala je da odluči. Da li da prvo kaže Mmi Sebina da joj jepronašla brata ili da prvo razgovara s bratom, dotičnim gospodinomSekapeom, i otkrije mu da ima sestru. Ove dve mogućnosti povlačilesu za sobom sasvim drugačije probleme. Mma Sebina je tražila odnje da joj pronađe rođake; gospodin Sekape nije tražio ništa slično.Stoga, dok se Mma Sebina ne bi šokirala ako Mma Ramocve dođe ikaže joj da ima brata, s gospodinom Sekapeom možda ne bi bilotako. Jutros je ustao iz kreveta siguran da nema sestru, a doveče ćena spavanje otići znajući da je ima. To će za njega biti velikapromena.A ipak, život je sasvim sigurno upravo takav. Neizbežno ima dana

kad se situacija dramatično promeni - dana kad primimo dobru ililošu vest, koji mogu da odrede oblik ostatka našeg života. Njoj se todogodilo onog dana, onog sudbonosnog dana, kad ju je gospodinDž. L. B. Matekoni zaprosio na verandi njene kuće, dok je suncezapadalo za horizont. Započela je taj dan bez verenika, a završilaimajući ga. U slučaju Mme Makuci takođe se morao dogoditi dan,pre izvesnog vremena, kad je ustala kao obična studentkinjaBocvanskog koledža za sekretarice, a u krevet otišla kao vlasnicadiplome s najvišom ocenom u istoriji tog koledža.Vest da imaš sestru izvesno je dobra vest. Moguće je da ima i ljudi

koji ne žele da imaju sestru, ali činilo joj se da nema razloga zapretpostavku da je gospodin Sekape jedan od njih. Većina ljudi bi sezabrinula neće li taj novopronađeni rođak tražiti nešto od njih -savršeno logičan razlog za zabrinutost u zemlji u kojoj običaji strogonalažu da se članovi porodice moraju međusobno paziti. Međutim,Mma Sebina je dobrostojeća, po svemu sudeći, i neće tražiti novacod gospodina Sekapea. Stoga nema razloga da se suzdržava da gaobavesti.Međutim, ono zbog čega se najviše kolebala beše činjenica da se

Mma Sebina možda neće vratiti sve do sutra, a Mmi Ramocve se

jednostavno činilo da ne može toliko dugo da čeka. Otkriće je bilotoliko uzbudljivo da je čeznula nekom da kaže; od donosioca ovakovažne vesti ne bi se smelo očekivati da bude strpljiv. To jeprevagnulo: otići će u banku neposredno pre pauze za ručak iiskoristiti pauzu za razgovor sa gospodinom Sekapeom. To će mudati malo vremena da se pribere pre nastavka radnog vremena.Parkirala je mali beli kombi blizu muzeja; upravo se beše oslobodilo

jedno mesto u hladu ispod drveta i ona se ubaštrala tu, ignorišućičangrljanje koje se i dalje čulo iz motora. Moraće da popriča o tomes gospodinom Dž. L. B. Matekonijem kad se bude vratio, sem ako...prvo ne popriča s njim o onom cviljenju koje dopire iz motoranjegovog kamioneta. Ako neko ima trun u oku, tada kao uvod urazgovor o tome može da posluži priča o trunu u tuđem oku.Isključila je motor i nepomično sedela razmišljajući o ideji koja jojbeše upravo pala na pamet. Ako uspe da odvuče pažnju gospodinaDž. L. B. Matekonija od kombija, tada će moći da zamoli Čarlija daga popravi kad bude imao vremena. Čarli je neće gnjavitinagovarajući je da kupi novo vozilo, a i ako bude, njega bar može daignoriše. A ukoliko gospodin Dž. L. B. Matekoni posle i potegnepitanje kupovine novog vozila za nju, mali beli kombi će opet bitizdrav i prav, i neće biti potrebe da raspravljaju o tome.Uveseljena pomišlju na ovo fino rešenje, Mma Ramocve je

zaključala kombi i prešla ulicu, našavši se sa zadnje strane Standardbanke. Nervozno je pogledala na svoj ručni sat: bilo je nekolikominuta do jedan i nadala se da gospodin Sekape nije ranije izašaona pauzu. Sve i da jeste, mogla bi da sazna kuda je otišao i potražiga tamo. Ali biće lakše ako ga nađe ovde, u tržnom centru, odaklemože da ga odvede u baštu hotela „Prezident", nekoliko korakaodatle, i saopšti mu veliku novost.Ušla je u banku. Čuvar na ulazu ju je odmerio i klimnuo glavom na

pozdrav.„Zaključili ste da nisam pljačkaš banke“, rekla je Mma Ramocve.Čuvar se nasmejao. ,,U pravu ste, Mma“, rekao je. „Pljačkaši

banaka ne izgledaju nimalo poput vas. Oni su...“ Glas mu je zamro ipogledom je potražio pomoć Mme Ramocve.Razumela je. „Niste nikad videli nekog od njih, Rra? Niste? Mislim

da je to sasvim u redu. Mi Bocvanci baš i ne gajimo naročito

zanimanje za pljačkaše banaka".Čuvaru kao da je laknulo. „Pretpostavljam da znam šta mi je činiti, a

to je da ne preduzimam ništa.“Mma Ramocve nije krila svoje iznenađenje, a čuvar je nastavio:

„Rečeno mi je da ne smem pokušati da razoružam razbojnika kojidođe da orobi banku. Moram da vodim računa o bezbednostiklijenata. Pre svega o tome".Mma Ramocve se osmehnula. „Verovatno je tako i najbolje, Rra.

Uostalom, ako neko u Bocvani i reši da orobi banku, verovatno bistega prepoznali. I naprosto biste mu zapretili da ćete reći njegovojmajci. To bi zaustavilo svaki pokušaj pljačke banke.“ Čuvar jepljesnuo rukama. „Baš tako, Mma! Dakle, moj posao je... on je...“Nije mogao da natera sebe da kaže „nepotreban“; ni od koga se nemože očekivati da kaže da je njegov posao nepotreban.„Ceremonijalne prirode“, rekla je Mma Ramocve. „Vaš posao je

ceremonijalne prirode."„Tako je. Hvala vam, Mma.“Prihvativši ovu zahvalnost, Mma Ramocve je nastavila u

unutrašnjost banke. Kad se približi kraj meseca i dan isplate plata,pred šalterima se formiraju dugi redovi: sada je bilo svega ponekoliko klijenata pred svakim šalterom. Osvrnula se naokolo ipotom uputila na drugi kraj sale, do stola s velikim natpisomInformacije, i pitala za gospodina Sekapea.Žena koja je sedela za stolom podignu slušalicu i progovori

nekoliko reči u nju. „Odmah će sići“, obratila se potom MmiRamocve. „Gore je, Mma. Ali uhvatili ste ga u poslednji čas, baš jekrenuo na ručak. “Mma Ramocve se odmakla nekoliko koraka i čekala. Ovo je moj

posao, rekla je sama sebi; ja samo radim svoj posao. Međutim,važnost onoga što je imala da kaže gospodinu Sekapeu doprinela jeda joj srce zakuca brže, a usta postanu suva.Rekla mu je da ima nešto da mu kaže i da posredi nije nikakva loša

vest, ali da bi volela da popričaju napolju. Da li bi izašao s njom natrg? Mogu da razgovaraju šetajući. Neka se ne uznemiruje; reč je onečemu za šta ona veruje da će mu biti drago da čuje.Njen zahtev ga nije uznemirio, pa čak ni iznenadio. U zemlji u kojoj

vam vest često donosi glasnik, nije ništa neobično da vam sasvim

nepoznata osoba priđe i kaže da mora da razgovara s vama. Postojistotinu stvari koje u takvim prilikama mogu biti na tapetu: teškoće sbračnim pregovorima, problemi oko starateljstva nad detetom ilinjegovog školovanja, stvari vezane za stoku; može biti bilo šta.„Žega je sve jača“, rekao je gospodin Sekape dok su izlazili iz

zgrade banke. „Uskoro će opet biti kiše, čini mi se.“„Nadam se da hoće“, odvratila je Mma Ramocve. „Vozila sam se

pre neki dan drumom za Lobace i videla da je sve ozelenelo. A irezervoar - pročitala sam u novinama da se nivo vode povećao.“„То je zaista dobro“, rekao je gospodin Sekape. „Sve same dobre

vesti.“Ali to nisu vesti koje ste mi doneli, Mma, pomislio je. Niste došli kod

mene da bismo razgovarali o kiši.“Pogledala ga je iskosa, upijajući pogledom urednu pojavu, crne

pantalone s tankim kožnim opasačem, izglancane cipele. Bio jeupravo onakav kakav je i zamišljala da će biti, bankarski službeniksrednjeg nivoa kome dobro ide i kome u određenom trenutku sledujeunapređenje u upravnika podružnice. Takvi životi vode se tiho iispravno, sve do same ivice groba; životi obeleženi obazrivošću iugledom, s malobrojnim upečatljivim i uzbudljivim trenucima.Dozvolila je da joj pogled pobegne do njegove leve ruke: na njoj nijebilo burme. To nije moralo značiti ništa, ali bilo je iznenađujuće:očekivala je prsten.Lagano su odšetali do centra trga, do bašte hotela „Prezident“.

Trgovci behu izložili svoju robu na velikim betonskim pločama kojesu pokrivale trg, brižljivo je rasporedivši na prostrte najlone ilidžakove: sandale grube izrade, rezbarije od drveta, redovi blistavihnaočara za sunce. Prošli su pored trgovkinje narodnim lekovimapred kojom su se nalazile male gomile lekovitog bilja, korenja, koredrveta, usitnjenog lišća. Mma Ramocve je pogledala dole i ugledalakoren koji je prepoznavala, onaj koji su joj davali da žvaće kad je biladete, ali zaboravila je šta je tačno lečio - bolove u želucu, može biti.Sagnula se i upitala ženu koja je prodavala lekovite biljke da li je toza želudac, a ova je potvrdno klimnula glavom. „Imate bolove, Mma?U želucu?“ „Nemam, Mma. Ali znam da je taj koren dobar. Zaistadobar.“

Gospodin Sekape nije rekao ništa. Hteo je da čuje šta ona ima damu kaže; nije ga zanimalo sasušeno korenje.Mma Ramocve se ispravila. „Vas su usvojili, Rra“, rekla je. „Čula

sam od Mme Potokvani.“Gospodin Sekape je stao i smesta se ukrutio. „Tačno, Mma. Bio

sam vrlo mali. Odgajila me je žena koja je živela ovde u Gaboronu.Bila je profesorica u gimnaziji. Ona mi je postala majka.“ „А njenmuž?“Odmahnuo je glavom. „Bio je već pokojni kad me je uzela. Radio je

u državnoj službi, u Ministarstvu obrazovanja. Dobijala je malupenziju od njih, ali njen posao je bio dobro plaćen. Pružila mi je sve.“Krenuli su dalje. Prvobitna krutost kojom je dočekao pominjanje

svog usvojenja beše se ublažila i počeo je ležernije da priča. „Ona jesada pokojna. Od pre tri godine. I dalje mi nedostaje, jer sam ostaoda živim s njom do samog kraja. Sada sam sam u toj kući “Mma Ramocve promrmlja nešto saosećajno, nešto između da i

tako. „Naravno da vam nedostaje.“ Pri tom je pomislila na svog oca,koji joj je nedostajao.Upravo o tome je razmišljala - o Obedu Ramocveu i rođakinji svog

oca koja joj je, nekada davno, davala onaj koren da žvaće kad bi jeboleo želudac - kad je gospodin Sekape stao, blago joj dodirnuoruku i upitao je: „О čemu je reč, Mma? Šta ste to došli da mi kažete?“Sad kad je čas kucnuo, odvratila je, ne razmišljajući kako da kaže:

„Došla sam da vam kažem da imate sestru, Rra. Mislim da ne znateza nju, ali imate je.“Čula je kako je dahnuo. Videla je kako mu se ruka diže do lica,

negde blizu usta, i potom ponovo spušta.„Da, Rra. Ta gospođa, vaša sestra, došla je kod mene i zamolila me

je da nađem njenu porodicu. A ja sam pronašla vas.“ U prvi mah nijerekao ništa. Okrenuo je glavu na drugu stranu, gledajući u pravcuzgrada državne uprave na suprotnom kraju trga, i pomislila je da ovoza njega nije dobrodošla vest, ali onda, kad se ponovo okrenuoprema njoj, emocije na njegovom licu bile su očigledne. Glas mubeše napukao kad je progovorio; zastao je da bi se pribrao. „Pronašliste mi sestru, Mma? Pronašli ste je?“

„Jesam, Rra. I mogu vas odvesti kod nje. Mogu vas odvesti kodnje...“ Slegla je ramenima. „Sutra, možda. Ili prekosutra. Mogu.“Gledao je u zemlju. Iza njega, dve žene su lagano šetale trgom,

noseći torbe natovarene stvarima koje su kupile. Jedna od njih jepodigla glavu i Mma Ramocve je prepozna; prijateljica sestreBandžule u Anglikanskom hospicijumu, koja je negovala brata MmeMakuci u njegovim poslednjim danima; te spone prijateljstva jesuono što nas povezuje.„Dumela, Mma Ramocve. “„Dumela, Mma.“ Mma Ramocve nije znala ime druge žene, ali to

nije ni bilo važno; njih dve su prošle, a ona je ostala s gospodinomSekapeom, koji je podigao pogled.„Ne, Mma“, rekao je. „Molim vas, odvedite me danas. Molim vas da

me odvedete odmah. Ne mogu da čekam. „ Osvrnuo se oko sebe.„Moram joj kupiti poklon. Moram...“Delovao je usplahireno i Mma Ramocve ga uze za ruku. „Biće

vremena za to, Rra. Ceo život je pred vama, zar ne?“Mma Ramocve bi volela da je imala više vremena za dogovaranje

sastanka s Mmom Sebina, ali gospodin Sekape je bio uporan. Nesmeju čekati, rekao je, jer ko zna šta može da se desi; može da sedesi automobilska nesreća, može da se sruči oluja, pa onda nikadneće doći do tog sastanka; niko od nas, rekao je, ne može bitisiguran da će sutra osvanuti. I ispalo bi da se ona, Mma Ramocve,džabe toliko trudila, rekao je, ako mu ta sestra bude oduzeta sad kadje saznao za nju. Mma Ramocve je pomislila da je to priličnopesimistično; nijedno od njih dvoje nije staro; nijedno nije lošegzdravlja; jedan dan svakako ne može biti toliko bitan. Međutim, ništaod toga nije rekla na glas. Nadala se da će moći bolje pripremitiMmu Sebina, dati joj više vremena da se navikne na postojanjebrata, ali nije mogla reći ne gospodinu Sekapeu, koji beše gotovodečački oduševljen, jer joj je palo na pamet da bi se, ako to učini,neka od katastrofa kojih se pribojavao mogla zaista i dogoditi. Moglabi se dogoditi neka nezgoda, a onda...Muškarac je, pomislila je, pa zato ne može da sačeka; muškarci ne

umeju da se strpe, moraju odmah da otpakuju poklon. Žene umejuda čekaju, umeju da uživaju u laganom nagomilavanju uzbuđenja. Mismo drugačije, pomislila je; zaista smo drugačije. Nek ljudi pričaju da

smo svi isti, to jednostavno nije istina. Postoje duboke i očiglednerazlike između muškaraca i žena i njihovih pogleda na svet. Postoje;to je jednostavno tako.Gospodin Sekape se vratio u banku i uzeo slobodno popodne.

Zatim su se njenim malim belim kombijem uputili natrag u agenciju.„Moja pomoćnica će se postarati za vas dok ja odem po vašu

sestru", rekla je Mma Ramocve. „Nadam se da ću je brzo naći idovesti je vama.“„Naći ćete je brzo“, rekao je gospodin Sekape. „Imam osećaj da

ćete je naći veoma brzo.”Mma Ramocve je nakratko skrenula pogled s druma da bi

pogledala njega. „Nadam se“, rekla je. Bio je kao đače, pomislila je;nestrpljiv kao đače. I šta još? U razgovoru s njim beše ustanovila danema ženu, što je bilo neobično. Očigledno nije siromašan iposeduje kuću. Zašto, onda, nema i ženu? Znala je da je ženamakatkada teško, usled manjka muških glava, ali ako muškarac imabarem malo novca i kuću, tada je mogao da bira sebi ženu po volji isvaka bi bila presrećna da se uda za njega.Prisetila se svoje politike da naprosto upita ono što je zanima.

Koliko je samo puta dokazala pretpostavku da čovek, ako želi dasazna odgovor na neko pitanje, treba samo da ga postavi. To je bilovrlo jednostavno i pitala se da li je policija dovoljno svesnaprivlačnosti takvog pristupa. Istražujući neki zločin, mogli bi samo dastanu i upitaju: „Ко je ovo uradio?" i sigurno bi dobili odgovor -možda i od samog kriminalca, koji bi jednostavno stao i rekao: „Ја,Rra." A možda i ne bi.„Zar niste nikad poželeli da se oženite, Rra?" upitala je, oprezno se

uključujući u kružni tok blizu fudbalskog stadiona.Gospodin Sekape je pogledao kroz prozor. Nekoliko trenutaka joj

se činilo da joj neće ni odgovoriti, ali je on potom prebacio pogled nasvoje ruke, skrštene u krilu. „Ne. Nikad. Nijednom, Mma. Nikad."Dovoljno jasan odgovor, pomislila je Mma Ramocve. Neki odgovori

su dvosmisleni i nejasni; ovaj nije bio od takvih.Izašavši iz kružnog toka, kombi se ponovo našao na ravnom

drumu. Ponovo se začuo onaj zvuk, ono čangrljanje; učinilo joj se dapostaje glasnije kad pritisne pedalu za gas, a da se utiša kad skinenogu s nje.

„Zašto, Rra?"Za razliku od prethodnog pitanja, koje beše promišljeno, ovo joj je

izletelo. Nije spadalo u onu vrstu pitanja koja je inače postavljala;naime, ni sama ne bi volela da ju je neko, pre no što se verila sgospodinom Dž. L. B. Matekonijem, upitao zašto nije udata. A posleveridbe, sasvim sigurno joj je smetalo kad je upitaju - a bivalo je daje pitaju - zašto veridba traje tako dugo i zašto nije utvrđen konačandatum venčanja.Gospodin Sekape je i dalje proučavao svoje ruke. „Zato što ne

volim žene", rekao je. „Eto zašto. Ne volim ih. Oprostite, Mma, alipitali ste me. Evo, kažem vam. One stalno pričaju, pričaju, pričaju.Pitaju vas ovo. Pitaju ono. Zato ih ne volim."Mali beli kombi se zaneo, vrlo malo ali ipak se zaneo, kad je Mma

Ramocve čvršče stegla volan. Htela je da kaže, ali nije: „Mislim da bitrebalo da vam kažem, Rra - ova sestra koju sam vam pronašla -ona je žensko. Ali to već znate, zar ne?"

Sedamnaesto poglavlje

NEOBIČNA POTERA NA NEOBIČNOM MESTU

Prošla su dva dana - dva dana tokom kojih je palo još kiše, praveprovale oblaka, natopivši Bocvanu uzduž i popreko. Ljudi suzahvalno zadržavali dah, ne usuđujući se ni da progovore opovodnju, da ne bi naglo prestao i suša se ponovo vratila. Reke, kojesu mesecima bile tek malo više od prašnjavih korita punih peskaboje rđe, ponovo su se pojavile, ponegde pune do tačke izlivanja, svijugavim zmijama blatnjave vode koje su se kretale preko ravnice.Tu i tamo, poplava beše progutala niske mostove i pokrila ih brzomvodom, odsecajući sela i varoši od većih drumova; ali niko se niježalio. Pre oluja sparušen i potamneo, buš je preko noći ozeleneo,prepun izdanaka uspavanih biljaka koje su se probile iz tla. Za njimaje usledilo cveće, sitno žuto cveće, koje se poput zlatne prašineprosulo po zemlji. Puzavice behu pustile svoje pipke; biće kasnijedinja u izobilju, tih darova prirode, iskupljenja za duge mesece sušekoji su im prethodili.Za Mmu Ramocve, ta dva kišna dana behu dani iščekivanja. Imala

je više nego dovoljno posla - njenu pažnju zahtevalo je više stvarikoje su već neko vreme čekale da budu završene - a i Mma Makucije bila prilično zauzeta. Ona se, naime, beše pozabavila slučajempodstanara koji nije bio onaj koji je tvrdio da jeste i sada je trebalonapisati izveštaj o tome. Ona i Futi su pratili čoveka koji je stanovaou kući, diskretno vozeći iza njega u Futijevim belim kolima s crvenomprugom. Vožnja je protekla sasvim glatko, a potom su videli kakopodstanar ulazi u firmu koja se bavi prodajom dizel-agregata, upravoonu u kojoj je komšinica-doušnik i rekla da radi. Ali da li je taj čovekgospodin Moganana, koji je i naveden u podstanarskom ugovoru, ilinjegov zet, koji nema prava da stanuje u kući? Ovu nedoumicu jerazrešio Futi, koji je ušao u firmu i zatražio da govori s gospodinomMoganana. Očekivao je da će mu reći da niko s tim imenom ne radikod njih; umesto toga, pojavio se muškarac kojeg su pratili.Nepripripremljen za to, Futi ga je jednostavno upitao da li je onpodstanar u pomenutoj kući.

„Naravno da jesam, Rra“, odvratio je gospodin Moganana. ,,Imoram reći da je to jedna obična rupa. Šalje li vas kućevlasnica?“„Na neki način“, rekao je Futi.„Dakle, slobodno joj kažite da mi je već muka od onog kupatila za

koje nikako da dovede majstora.“„Nešto nije u redu, Rra?“„Naravno da nije. Da nisam potpisao taj prokleti ugovor, iselio bih

se koliko sutra.“Time je problem bio rešen. Klijentkinji je rečeno da je, ako želi svoju

kuću natrag, potrebno samo da pristane na sporazuman raskidugovora; obe strane će biti zadovoljne. Bio je to jedan od onihslučajeva u kojima su obe strane na dobitku i na kraju svi budusrećni.Što se Futija ticalo, uživao je u ovom iskustvu i nagovestio da je rad

da bude na raspolaganju agenciji kad god im zatrebaju njegoveusluge. Mma Makuci se na to osmehnula i obećala da će prenetiporuku Mmi Ramocve. Potom, u atmosferi punoj topline posle dobroobavljenog posla, priznala mu je za krevet.„То je drugi krevet“, rekla je. „Onaj koji si uzeo iz servisa i prebacio

u skladište je drugi krevet. Prvi sam uništila. Ja sam kriva za sve.Saosećajno ju je saslušao i na kraju priče uzeo njenu ruku u svoju.

„I mislio sam da mi je nešto čudno“, rekao je. „Ali nisam hteo ništa date pitam. Ovaj ima drugačiju šaru na uzglavlju. Odmah sam primetio.I..."Dah joj je zastao. Šta li će pomisliti o njoj zbog toga što mu ranije

nije rekla? Možda bi trebalo da mu kaže da je prosto zaboravila dapomene, ali to bi bila još jedna laž, a ona se već dovoljno stidelazbog one prve.„Znao sam da si to uradila da se ne bih nervirao", rekao je Futi. „Ti

si tako dobra.“Mma Makuci je ćutala.„Tako si dobra prema meni“, rekao je Futi. „Ја sam veoma srećan

čovek.“Pisanje izveštaja o ovom slučaju zaokupilo je neko vreme Mmu

Makuci, ali kad je završila, kao da je nervoza koju je osećala njenaposlodavka prešla i na nju, stoga je rešila da presloži stare dosijee iiznova ih arhivira, u skladu s novim sistemom koji beše smislila. Obe

su popile previše čaja; proces pristavljanja vode i pripreme čaja bioje, u najmanju ruku, ritual koji im je oduzimao dvadesetak minuta, iako se dovoljno često ponavljao, prepodne ili popodne prolazili sudovoljno brzo.Mma Ramocve je barem znala uzrok ili, bolje rečeno, uzroke svoje

nervoze. Gospodin Dž. L. B. Matekoni i Motoleli trebalo je da sevrate za dva dana i ona je sa zebnjom očekivala njihov povratak.Međutim, nije posredi bilo samo to. Povremene greške bile susastavni deo njenog profesionalnog života, znala je da nije savršena,ali greška za koju je smatrala da ju je napravila upoznavši MmuSebina i gospodina Sekapea bila je, činilo joj se, jedna od ozbiljnijih.Trebalo je da budem pažljivija, korila je samu sebe; trebalo je damislim šta radim. Trebalo je prvo da obavim odvojene razgovore soboje, pa tek onda da ih upoznam. Trebalo je da sve uradimdrugačije. Takve misli su joj se sada vrzmale po glavi, a ona ih jejednu po jednu razmatrala, a potom se vraćala na prvu i počinjalaiznova.Naime, desilo se nešto vrlo loše; nešto što ju je dovelo, činilo joj se,

u nemoguć položaj. Taj novi razvoj događaja nije bio isključivo njenagreška; ako je ikoga trebalo kriviti, onda je to bila Mma Potokvani, alipoštovanja dostojna nadzornica sirotišta ispoljavala je krajnjenehatan stav prema onome što je uradila; nije se setila ni da seizvini. Sad je Mma Ramocve morala da učini nešto u vezi s tim - u tonije ni najmanje sumnjala - ali jednostavno nije uspevala da naterasebe na to. Poput životinje obasjane farovima automobila koji sepribližava, ustanovila je da nije kadra da se pokrene.Potražila je pomoć od Mme Makuci. Njena pomoćnica je bila puna

saosećanja i smesta se dala u nadahnuto kritikovanje MmePotokvani, koju je oduvek smatrala izuzetno agresivnom i - „Jesam livam lepo rekla, Mma Ramocve?" - krajnje neodgovornom. Međutim,Mma Makuci se nije ponudila da uradi umesto Mme Ramocve onočega se ova užasavala; Mma Ramocve je to morala da uradi sama.„Morate da odete kod nje", rekla je Mma Makuci. „Žao mi je, Mma,

ali drugog načina nema. Morate da odete kod Mme Sebina isaopštite joj."Mma Ramocve je nemo jeknula. „Znam, Mma. Sasvim ste u pravu.

Ne mogu pobeći od ovoga.“

„Razume se, za sve je kriva Mma Potokvani", nastavila je MmaMakuci, odmahujući glavom u neverici. „Pomislio bi čovek, zar ne,Mma Ramocve, da će se, kada je reč o nečemu ovako važnom,potruditi da proveri svoju arhivu. Ali da li je ona tako postupila? Nije,Mma! Rekla vam je, tek tako: ’O da, sećam se te dece. Sećam se daih je bilo dvoje - brat i sestra.’ I onda posle nekoliko dana telefonira ikaže: 'Znate, Mma Ramocve, pogrešila sam. Onaj čovek, gospodinSekape, onaj što radi u Standard banci, on nije brat one devojčicekoju su odveli u Oce. Brat te devojčice je umro još kao dete. Žao mije, Mma, ali to znači da ona nema brata.’ Kako je mogla to da učini,Mma? Kako je mogla da bude tako glupa?"Mma Makuci je posmatrala Mmu Ramocve pogledom punim

trijumfa: nije bilo opravdanja za Mmu Potokvani, baš nikakvog. S tommišlju na umu, pogledala je na trenutak svoje cipele, svoje zelenecipele s nebeskoplavim obrubom, i učinilo joj se da se čak i te cipele,koliko god su inače volele da joj protivreče, sada slažu s njom. Takoje, gazdarice! Cipele Mme Potokvani su takođe glupe! Glupa žena,glupe cipele!„Znam ja da je to jedna stvarno glupa greška", rekla je Mma

Ramocve. „Ali nije teško napraviti je, pored tolike dece koja ti prolazekroz ruke. Ne znam ni kako uspeva da im popamti imena."„Nikako", jednostavno je rekla Mma Makuci. „Brka ih. Kao što smo

videli."Mma Ramocve je želela da ustane u odbranu svoje stare

prijateljice, ali nije mogla; osećala se suviše jadno za tako nešto. Istotako., znala je da će odgovor, iz kojeg god ugla posmatrali situaciju,ostati isti: moraće da ode kod Mme Sebina i prizna da joj ipak nijepronašla brata. Potom će morati i gospodinu Sekapeu da kaže zanesporazum i saopšti mu da je ponovo sam na svetu.Kad je tek čula za grešku Mme Potokvani, prva pomisao joj je bila

da to možda i nije tako loše. Susret Mme Sebina i gospodinaSekapea nije bio onako uspešan kao što je zamišljala i u prvi mah seupitala neće li Mma Sebina, sad kad je pronašla brata, biti sasvimzadovoljna ako ga ponovo izgubi. Uostalom, kad je konačno lociralaMmu Sebina i dovela je u kancelariju da se upozna s gospodinomSekapeom, susret između davno razdvojenih brata i sestre bio jedaleko od ponovnog porodičnog sjedinjenja prepunog emocija kakvo

je Mma Ramocve očekivala. Gospodin Sekape beše ustao, gotovone gledajući svoju novopronađenu sestru, i pružio ruku da bi se vrlozvanično rukovao s njom. Što se Mme Sebina tiče, ona je uglavnomćutala, a na njegova pitanja odgovarala je glasom za koji su se iMma Ramocve i gospodin Sekape naprezali da bi ga čuli. Nije biloponesenih izliva osećanja; nije bilo zagrljaja; samo prilično krutedruštvene formalnosti. Gde ste išli u školu, Mma? Da li ste ikadupoznali nekog ko je poznavao našu majku? Mislite li da imamostričeve, nekog od očeve porodice? Ta pitanja bila su sve na šta sesveo razgovor između njih dvoje.U pozadini uma Mme Ramocve, dok je slušala ovo, javila se

pomisao na ono što je gospodin Sekape rekao dok su se vozilikombijem. Mma Ramocve je shvatala da ima muškaraca koji ne voležene, baš kao što ima nekih žena koje ne vole muškarce. Međutim,još nikad nije srela nekog ko je to tako neuvijeno rekao; a ako bi segospodinu Sekapeu i dali neki poeni za iskrenost, bili bi mu brzooduzeti zbog diskreditovanja polovine čovečanstva tako odlučnoneprijateljskim rečima. Da je to moj brat, pomislila je Mma Ramocve,raščistila bih ja to pitanje na samom početku.Susret između brata i sestre nije trajao dugo. Posle oko pola sata,

zavladala je ćutnja, a Mma Sebina uputila je Mmi Ramocve pogledkojim žene signalizuju jedna drugoj da im je potrebna pomoć. MmaRamocve je potom rekla nešto poput toga da je vreme proletelo i,ako gospodin Sekape nema ništa protiv, ona će ga sada odbacitisvojim kombijem natrag u grad. Ova ponuda beše prihvaćena, a brati sestra su potom razmenili brojeve telefona.„Telefoniraću vam doveče", rekao je gospodin Sekape.A Mma Sebina je odvratila: „Biću kod kuće, Rra. Javiću se kad

pozovete."Ne, susret je bio tako ukočen, pravo razočaranje, i Mma Ramocve

je zaključila da se uopšte neće iznenaditi ako njih dvoje ne nastavezapočet kontakt. Uostalom, ima braće i sestara koji se retko viđaju ikojima, izgleda, ne smeta to što se sreću samo na porodičnimsvadbama i sahranama. Možda će i s ovo dvoje biti tako.Ali nije bilo. Ova sumorna prognoza morala je biti revidirana kad je

Mma Sebina telefonirala Mmi Ramocve i saopštila joj da su se njihdvoje još sinoć ponovo videli.

„Došao je u moju kuću, Mma", rekla je, „а ja sam mu spremilaukusnu večeru. Rekao je da nema ko da mu kuva otkako mu je matiumrla. Bio je vrlo srećan."„Е baš mi je drago", rekla je Mma Ramocve. Znači, barem je

gospodin Sekape prihvatio da i žene mogu biti od nekakve koristi,iako beše priznao svoje loše mišljenje o njima. Mada, pomislila je,svi ti muškarci koji ne vole žene ostavljaju tu svoju antipatiju nakuhinjskom pragu.„Da", oduševljavala se Mma Sebina. „Divno smo se proveli. Pričao

mi je zabavne anegdote o banci. Ima odličan smisao za humor.Često sam se pitala da li se ljudi koji rade u bankama mnogo smeju.Sad znam da je tako."Mma Ramocve je bila previše iznenađena da bi išta rekla. Možda

se antipatija prema ženskom rodu, koju je tako otvoreno priznao, nijeprotezala na sestre; možda je ustanovio da ta antipatija nije takojaka kao što je mislio. Ili ga je ona možda sasvim pogrešno shvatila,a njegov iznenađujuć komentar nije bio nešto što je trebalo uzetiozbiljno. Bez obzira na objašnjenje, bio je ovo dobrodošao razvojdogađaja: Mma Ramocve nije volela da razočarava klijente, aizgledalo je da je Mma Sebina više nego zadovoljna ishodomsusreta.To je, dabome, samo dodatno otežavalo njenu obavezu da im

saopšti ovu novu vest. Međutim, svejedno je morala to da uradi inaposletku je smogla dovoljno hrabrosti da ode i razgovara s MmomSebina.„Idem odmah", rekla je Mmi Makuci. „Dovoljno sam odlagala. Idem,

Mma, i..."U tom trenutku je u kancelariju upao Čarli. Nije kucao, što je čak i

on inače radio; prosto je upao unutra.„Vid’o sam je“, zadihano je izgovorio. „Malopre sam je vid’o."Mma Makuci je nervozno frknula. „Koga to?" obrecnula se.

„Zaboravio si da treba da pokucaš, Čarli?"Čarli ju je ignorisao i obratio se Mmi Ramocve. „Onu ženu što je

donela pismo", rekao je. „Malopre sam je vid’o da ulazi usupermarket. Onomad ste se tol’ko raspitivali za nju da sam potrč’oda vam odma’ javim. Ali izgleda da sam džaba trč’o, kad je MmiMakuci važnije da li sam kuc’o i to."

Mma Ramocve je ustala. „Čarli", rekla je, „moramo odmah tamo. Ti.Ja. Mma Makuci. Iz ovih stopa."U malom belom kombiju nije bilo dovoljno mesta za sve troje, pa je

Čarli čučao pozadi, držeći se za zid kabine, dok su Mma Ramocve iMma Makuci zauzele vozačko odnosno suvozačko sedište. Onosumnjivo čangrljanje se ponovo čulo, ali to nije sprečilo MmuRamocve da nagazi na pedalu za gas i pritisne je do samog poda.Čak i tako, iako je motor davao sve od sebe, nije bilo opasnosti daće smoći snage da prekorači dozvoljenu brzinu i, dok su se voziliTlokvenškim drumom prema supermarketu „Plati i nosi", MmaRamocve zateče sebe kako nervozno baca pogled na svoj ručni sat.Srećom se saobraćaj, takav kakav je bio, kretao uglavnom u

suprotnom pravcu, tako da nisu imali naročitih zastoja. Kad su stiglido semafora na južnom kraju sela, mali beli kombi je poslušno stao ured.„Šteta što je crveno", rekla je Mma Makuci. „Kad gledate detektive u

filmovima, oni obično ne dozvoljavaju da ih ove stvari zaustave."Mma Ramocve je pogledala levo pa desno. Sve je bilo čisto; ni sa

jedne strane nije nailazilo bilo kakvo vozilo.„Ali zakon je zakon, Mma Makuci", reče ona. „Ne sme se dozvoliti

da ljudi sami odlučuju hoće li stati na semaforu ili neće. Kod nas uBocvani ne radi se tako - ne još."„Nisam rekla da bi trebalo da prođete kroz crveno, Mma", odvratila

je Mma Makuci, donekle uvređeno. „Ni ja to ne radim."„Ali vi ne vozite", primetila je Mma Ramocve. „Ne možete proći kroz

crveno ako ne vozite."„Kad sam sa Futijem", pojasnila je Mma Makuci. „Htela sam da

kažem da Futi i ja ne prolazimo kroz crveno. Uvek stanemo.Stanemo čak i ako se tek upalilo žuto."Mma Ramocve je ponovo pogledala levo i desno. Još ništa nije

nailazilo.„Razume se, ako je slučaj hitan", s oklevanjem je rekla, „ako čovek

žuri negde da bi rasvetlio zločin, na primer. Ili ako vozi trudnicu uporodilište. Mislim da je tada u redu ako se ne poštuje semafor. Poduslovom da se dobro osmotri drum, naravno."Mma Makuci je pogledala niz drum. „Mislite li da je ovo hitan slučaj,

Mma?"

„Ра, mislim da je pisanje anonimnih pisama zločin", rekla je MmaRamocve. Međutim, nije bila sasvim sigurna u to. Imala je ukancelariji primerak Krivičnog zakonika Bocvane, kojim jepovremeno umela da mahne ispred nosa klijenta koji bi predložionešto ilegalno - na primer, prisluškivanje tuđih telefonskih razgovora- ali da li se u zakoniku pominju anonimna pisma? Smatrala je da bisvakako trebalo, ali opet, postoje mnoge stvari koje bi trebalo da senalaze u Krivičnom zakoniku Bocvane ali ih tamo ipak nema, zbognekog previda onih koji su ga sastavljali - zakon nije propisivaonovčanu pomoć za siromašne samohrane roditelje niti je branioglasne telefonske razgovore u bašti hotela „Ргеzident" dok ostaligosti pokušavaju da u miru pijuckaju svoj čaj.Svetlo se promenilo i krenuli su dalje. Za nekoliko časaka, našli su

se na parkiralištu i Mma Ramocve je ubacila mali beli kombi nanajbliže slobodno mesto, ugasila motor i, napola trkom, uputila seprema ulazu u supermarket, dok su je Čarli i Mma Makuci u stopupratili.„Moramo uzeti kolica", rekla je Mma Makuci dok su ulazili. „Moramo

nastojati da izgledamo kao obični kupci. Tako ćemo moći da uočimotu osobu i osmotrimo je."„А onda?" upitao je Čarli. „Da je ’apsim?"Mma Makuci se prezrivo osmehnula. „Ne smeš hapsiti ljude, Čarli.

Nisi ti policajac! Ne, mi ćemo je samo pratiti i saznati ko je ona. Toćemo uraditi, je li tako, Mma Ramocve?"Razmišljanja Mme Ramocve još ne behu otišla toliko daleko.

„Mislim da hoćemo", rekla je. „Razgledaćemo naokolo, mislim."Krenuli su prema odeljenju s povrćem. Čarlijevu ponudu da gura

kolica Mma Ramocve beše odbila, jer je smatrala da je bolje dazadrži stvari pod kontrolom. Mma Makuci je išla pored nje,pridržavajući jednom rukom prečku na kolicima.„Hoće li vam smetati da kupim neke sitnice kad već šetamo

ovuda?" upitala je Mma Makuci. „Svakako sam nameravala dakasnije odem u kupovinu. Pa kad sam već tu, mogla bih da uzmemnešto Futiju za večeru."Mma Ramocve se složila da je to dobra zamisao. „Ali nemojte

predugo birati", reče. „Ona je dosad možda već završila kupovinu,

stoga bi bilo bolje da se što pre uputimo prema drugom krajuradnje."U supermarketu nije vladala gužva, mada je bilo manjih redova na

odeljenjima za pecivo i meso. Izbegli su ih i umesto toga krenuli nizgondole s karijem i testeninom. Mma Makuci posegnu za teglicomperi-peri sosa i stavi ga u kolica.„Futi voli piletinu s peri-perijem", objasnila je. „Dopadaju mu se ljuta

jela."„Е pa meni ne", dočekao je Čarli. „Što da kvarim dobro jelo tako što

ću tol’ko da ga zaljutim da me usta peku? Šta je to tako lepo uopečenim ustima, Mma Makuci?"„Ali to ti ne opeče usta", odvratila je Mma Makuci. „Samo ima takav

ukus."„Dođe mu na isto", rekao je Čarli.Mma Ramocve je priželjkivala da se vrate na ono zbog čega su i

došli ovamo. „Hajde da ne raspravljamo o tome", rekla je. „Svi volerazličite stvari. Nismo svi isti."Približavali su se odeljenju s čajevima i Mma Ramocve je počela da

usporava, jer su joj pažnju privukli redovi jarko obojenih kutija čaja.„Dakle, ovo baš lepo izgleda", reče ona. „Možda..."Nije završila. Čarli beše ugledao nešto i istog trenutka pružio ruku i

stavio je preko ruke Mme Ramocve na prečki kolica. „Eno je, Mma!Tamo. Pogledajte!"Zastali su u mestu. Na kraju prolaza, na samom uglu gondole,

nalazila se žena u drečavoj zelenoj haljini, gurajući kolica punanamirnica.Tišinu je prekinula Mma Makuci. „Vajolet!" uzviknula je. „Vajolet

Sefoto!"Glas Mme Makuci je odjeknuo, barem do Vajolet, koja se žustro

osvrnula da bi videla ko je uzviknuo njeno ime. Na trenutak jedelovala zbunjeno, ali onda, okrenuvši se na peti, promenila jepravac i počela da gura kolica prema odeljenju s proizvodima zadomaćinstvo. Mma Ramocve nije gubila vreme. Nalegavši na kolica,krenula je za Vajolet, dok su točkići kolica bučno zveckaliubrzavajući.Posle nekoliko sekundi, Vajolet se napola osvrnula da bi pogledala

za sobom. Videći da je jure kolica Mme Ramocve, okrenula je svoja

prema najbližem skretanju, ali Mmi Ramocve su Mma Makuci i Čarlipomagali u guranju, i razdaljina koja ih je delila počela je naglo da sesmanjuje.„Vajolet Sefoto!" pozvala je Mma Makuci. „Da si smesta stala! Stoj!

U ime...“ U ime čega? pomislila je. I onda joj je sinulo, mada nijeizgovorila te reči: U ime Bocvanskog koledža za sekretarice. VajoletSefoto ga je pohađala kad i ona, i bila je kolovođa glamuroznihdevojaka, bezobrazna lenjivica koja je uvek sedela u zadnjem redu iprelistavala časopise. Mma Makuci nije zaboravila da je Vajolet bilaona koja se pretvarala da hrče dok je uvaženi gostujući predavač,sekretar Bocvanskog udruženja ovlašćenih knjigovođa, držaopredavanje o dvojnom knjigovodstvu. Takođe, nije zaboravila ni nizzgodnih momaka s kojima je Vajolet bestidno paradirala naokolo,isto kao ni trenutak kad je ova obznanila da je dobila posao boljeplaćen nego što je imala ijedna devojka koja je te godine diplomirala,uprkos svojim sramno lošim rezultatima na završnom ispitu. A sadaje bila otkrivena kao autor onih neprijatnih pisama. Ali zašto je, pitalase, to radila?Vajolet nije pokazivala nikakve znake da namerava da stane, ali

potom, skrenuvši za ugao pored komplikovano naslaganih kutija spraškom za veš, okliznula se. Brzo se uspravila, ali je trzaj biodovoljan da pošalje njena kolica pravo u gomilu kutija, koje supopadale oko nje dižući oblak belog praha. Više usled šoka negobilo čega drugog, ostala je tamo, dopuštajući Mmi Ramocve i MmiMakuci da je sustignu.„Moramo da razgovaramo s vama, Mma", rekla je Mma Ramocve.„О onim pismima", umešala se Mma Makuci. „То si bila ti, zar ne?"„Ne znam o čemu pričaš", rekla je Vajolet.Oči Mme Makuci se razrogačiše. „Ne znaš? O onim pismima

adresiranim na Mmu Ramocve. Onim u kojima si pisala one gadostio nama dvema. O tim pismima. I ti ne znaš ništa o njima?"Vajolet je otresala prašak sa haljine. „Ne, ne znam. Pojma nemam

o čemu govoriš, Grejs Makuci. Stvarno nemam."„А što ste onda bežali od nas, Mma?" upitala je Mma Ramocve.

Govorila je smireno, a u njenom ponašanju nije bilo ni traga gnevakoji beše obuzeo Mmu Makuci.

Vajolet je oklevala. „Zašto sam bežala, Mma? Otkud vam pomisaoda sam bežala?"„Zato što jesi bežala!" dreknula je Mma Makuci.„Videli ste nas i počeli da bežite", rekla je Mma Ramocve. „Na to je

ličilo, Mma."Vajolet je nekoliko časaka ćutala. Potom je prasnula u smeh. „Aha,

sad mi je jasno zašto ste to pomislili. Postoji jednostavnoobjašnjenje, znate - mada će nekima ovde biti malo teže da ga utuveu glavu." Rekavši to, pogledala je Mmu Makuci, a onda nastavila:„Vidite, pomislila sam da ste neko sasvim drugi. Pomislila sam da steneko kome... pa eto, neko kome dugujem dosta para. Vratiću tojosobi dug sledećeg meseca, ali nisam htela da se pravi scena ovde,na javnom mestu. Zato sam odlučila da se sklonim od te osobe. Etovidite, vrlo je jednostavno."Mma Ramocve je proučavala Vajolet dok je ova govorila. Teško je

reći, pomislila je. Većina lažova je sasvim providna, ali oni okoreli,hladnokrvni, koji ne osećaju ništa, umeju vrlo ubedljivo da lažu,upravo zato što ne osećaju nikakvu grižu savesti. Sve što je dosadčula o Vajolet Sefoto nagoveštavalo je da je ona upravo takvaosoba, te da bi sve ovo mogla biti presna laž - ali i čista istina;naprosto nije mogla da razabere. Ipak, mogla joj je postaviti jošnekoliko pitanja.„Recite, Mma", upitala je blagim glasom, „zašto ste od nas pomislili

da smo ti drugi ljudi? Da li ličimo na njih? Da li je jedno od njihtradicionalno građena osoba? A druga mladić poput ovog ovde? Ilineko podseća na Mmu Makuci?"Vajolet se namrštila, kao da pokušava da shvati logiku ovog pitanja.

Zatim je stigao odgovor. „Trenutno ne vidim dobro na daljinu", reklaje. „Znate, izgubila sam naočari."Pogled koji je Mma Makuci razmenila s Mmom Ramocve bio je tako

očigledan, tako pobednički, da ga je čak i Vajolet primetila.„Ра?" upitala je. „Šta je tu tako čudno?"„Plavi ram?“ upitala je Mma Makuci, unoseći se Vajolet u lice dok je

govorila. „Male naočari s plavim ramom?"„Ne, ne te“, rekla je Vajolet. „Те su kod mene, ako je to uopšte tvoja

stvar, Grejs Makuci. Moje druge naočari. One koje koristim zadaljinu."

S tim, ona izvadi male plave naočari iz džepa haljine, razmetljivo ihobrisa i potom ponovo spremi.

Osamnaesto poglavlje

POSTOJE MNOGA ČUDA

„Ona je“, rekla je Mma Makuci, puneći šolju Mme Ramocve čajem istavljajući je na njen sto, možda malo silovitijim pokretom negoinače. „Ona je, kad vam kažem! Čarli je siguran da je to ista onažena koja je ostavila pismo. Čuli ste ga, Mma.“Mma Ramocve je podigla šolju do usana i pogledala naniže, u

tamnu crvenkastosmeđu tečnost. Delovala je uznemireno; kad jeMma Makuci kuvala čaj loše raspoložena, to se odražavalo nanapitak. Uzdahnula je. Nije volela da prečesto citira KlovisaAndersena, ali ovo je začelo bila zgoda u kojoj su reči iz Načelaprivatnog istraživanja bile naročito podesne.„Klovis Andersen“, počela je Mma Ramocve, „kaže da se ne bismo

nikad smeli u potpunosti oslanjati na identifikaciju. Tačno se sećamnjegovih reči, Mma. Ljudsko pamćenje izvodi najrazličitije trikove.Možda mislite da se tačno sećate, ali moguće je da nije tako. Imajtena umu da su ljudi međusobno vrlo slični - svi imamo ruke, noge inosove, a oni umeju da budit vrlo, vrlo slični. Eto šta on kaže, Mma.“Mma Makuci je ćutke slušala. Nije joj bilo ni na kraj pameti da

osporava Klovisa Andersena, ali u ovom slučaju, sve i da odbaceČarlijevu identifikaciju, Vajolet Sefoto je bila tako očiglednasumnjivica. Trebalo je samo pronaći motiv, a on je, kad čovekrazmisli, bio sasvim jasan. Zavist. Poslednji put kad su se putevidveju žena ukrstili, Vajolet je pokazala koliko joj zavidi na Futiju.Popljuvala ga je, dabome, i ismevala njegovu nespretnost i govornumanu, ali to nije menjalo stvar: Futi je bio dobrostojeći. Vajolet bivolela da se udala za bogataša, ali to joj, izgleda, nije pošlo zarukom. Prizor Mme Makuci, koju je prezirala, s bogatim verenikompored sebe, mora da je bio više nego što je mogla da podnese. Aružne reči upućene Mmi Ramocve? Dimna zavesa, namenjena dasakrije pravu metu: Mmu Makuci, verenicu vlasnika prodavnicenameštaja „Dvostruko udobnije“ - i vrlo velikog krda stoke.Mma Makuci je bila u toj meri sigurna da je Vajolet autor onih

pisama da je počela da se nervira što Mma Ramocve to ne shvata.

Ali, tu se varala; Mma Ramocve je zapravo i mislila da je to Vajolet,ali naprosto nije bila rada da kaže da je ustanovljeno da je onakrivac. Objasnila je to Mmi Makuci.„Slažem se, znate“, rekla je Mma Ramocve. „То je najverovatnije

Vajolet Sefoto. Naočari nemaju nikakve veze sa slučajem. A razlogšto verujem da Čarli nije pogrešio jeste sledeći: Čarli žene zagledaveoma pažljivo. Proučava ih - svi smo se u to uverili. A i rekao jenešto vrlo značajno, Mma. Rekao je da je, kad ju je video kako gurakolica u supermarketu - a video ju je otpozadi, setite se - bio sigurnijino ikad. Rekao je da je... dakle, malo je nezgodno, Mma, ali moramto da izgovorim. Rekao je da je to ista zadnjica."Nelagodnost Mme Ramocve umirila je Mmu Makuci, koja je

prasnula u smeh. „Taj momak! Samo to mu je u glavi. Ali ovog putaje bio u pravu. Alal ti vera, Čarli!"Bio je to tek mali kompliment - alat ti vera, Čarli - nešto što se

katkad izgovara bez ikakvog posebnog značenja, ali ovo je bio prviput da je Mma Ramocve čula da Mma Makuci kaže nešto pozitivnoza starijeg šegrta, i to joj je upalo u oči. Nešto se dogodilo; branaodbojnosti je popustila, barem malo.Mma Makuci ju je vratila u stvarnost. „Šta ćemo da radimo, Mma

Ramocve?"„Pisaćemo Vajolet", rekla je ova. „Poslaćemo joj pismo, koje ću vam

diktirati pošto popijem čaj."Mma Makuci beše zadovoljna time. „Odlična ideja, Mma. Možemo

da je obavestimo da smo predale pisma policiji. Možemo joj reći i dasmo se posavetovale sa svojim advokatima i da oni sad pripremajutužbu protiv nje. I možemo joj reći da nas nije nimalo iznenadilo kadsmo saznale da je pisma napisala jedna tako glupa, kukavičkaosoba, koja je bila sramota Bocvanskog koledža za sekretarice -prava sramota."Mma Ramocve je odmahnula glavom. „Ne, Mma. Mislim da

nećemo to napisati. Hvala vam, ali ne." Podigla je svoju šolju iiskapila čaj iz nje. Trebaće mi sva snaga iz ovog čaja, pomislila je pritom, jer posle tog pisma moram da odem kod Mme Sebina.Mma Makuci je pripremila svoju beležnicu. „Spremna sam, Mma."Mma Ramocve je pročistila grlo. „Draga Vajolet", počela je. „Srele

smo se u supermarketu. Vi znate ko sam ja, ali ipak mislim da se ne

poznajemo dobro. Žao mi je što nisam imala priliku da vas boljeupoznam, ali možda će se ona u budućnosti ukazati.„Verujem da ste mi napisali neka pisma. Znam da ćete tvrditi da to

niste uradili, ali mislim da postoji dovoljno dokaza da mogu sasigurnošću reći da ste to bili vi.„Pišem vam da bih vam se izvinila. Jedini razlog da neko napiše

onakva pisma može biti da smo mu ja i moja pomoćnica, GrejsMakuci, nekad uradile nešto što je tu osobu mnogo naljutilo. Akojesmo - a zaista ne znam šta bi to moglo biti - tada želim da znate dami je vrlo žao što sam vas navela da se tako osećate u vezi s nama.Nije trebalo da nam onako pišete, ali ipak se izvinjavam ako smovam uradile nešto nažao, Mma, i molim vas da to moje izvinjenjeprihvatite.„Uzgred, mislim da sam poznavala vašu tetku, onu koja je

godinama živela u Močudiju, a koja je sad pokojna. Sefoto nije čestoprezime, tako da je moja pokojna prijateljica sigurno vaša rođaka.Sećam se da je uvek vrlo lepo govorila o jednoj od svojih nećakinjakojoj vrlo lepo ide u Gaboronu, i mora biti da je govirila baš o vama!Koliko se sećam, vaša tetka je uvek bila vrlo ponosna na vas.„Srdačan pozdrav, Dragocena Ramocve.“Mma Ramocve je završila. Podigla je pogled i ugledala Mmu

Makuci, s olovkom u vazduhu, kako zuri u nju. „Ne možete ovo reći,Mma. Vajolet Sefoto je..."„Žena poput vas i mene, Mma“, odvratila je Mma Ramocve, „koja

može da se ne oseća dobro u svojoj koži, isto kao svi ostali. I kojaželi da bude voljena, isto kao svi ostali. Stoga, bolje je reći ovo štosam ja rekla, nego je naterati da se oseća još manje voljenom negošto jeste.“Pogledala je Mmu Makuci, čija se olovka još uvek nije pomerala.

„Jeste li sve zapisali, Mma?"Olovka se ponovo spustila na papir i dopisala još nekoliko

nerazumljivih znakova na stranicu.„Vajolet Sefoto nam više neće pisati", tiho je rekla Mma Ramocve.

,,S tim je gotovo.“Zastala je. Bilo joj je jasno da Mma Makuci nije ubeđena.„Ne slažete se?" upitala je Mma Ramocve.

Mma Makuci je odmahnula glavom. „Zašto da prestane? Nešto ju jenateralo da to uradi. To nešto neće nestati."„Tačno, nešto ju je nateralo“, rekla je Mma Ramocve. „То nešto se

zove zavist, a ona ume da natera ljude da rade vrlo čudne stvari,Mma. Ona vam zavidi zato što imate sve što ona nema. Diplomiraliste na Bocvanskom koledžu za sekretarice sa devedeset sedamprocenata. Kako se pedeset procenata..."„Najviše toliko", prekinula ju je Mma Makuci. „Ponekad čak i manje.

Jednom prilikom imala je samo četrdeset dva procenta, čini mi se."„Ра eto, vidite", rekla je Mma Ramocve. Znala je kako je teško bilo

Mmi Makuci: mlađa žena je počela s tako malo, morala je da seizbori za sve što ima; živela je sa svojim problematičnim tenom,velikim naočarima, sa svim ostalim. A čak i sad kad je imala nešto začim mnoge žene čeznu - dobrog muža, ili gotovo muža, kojiposeduje sopstveni biznis - nije mogla da poveruje da bi joj nekomogao zavideti.„I vaš Futi, takođe“, nastavila je Mma Ramocve. „Pružio vam je

položaj, sigurnost. Vajolet nema ništa od toga i zato je gnevna navas. Želi da vas ponizi. Zato je ono pisala.“„Ali pisala je vama, Mma Ramocve. Vaše je ime bilo na koverti."„Ра naravno da jeste. Da bi zavarala trag. Pisala je meni misleći na

vas. Po svoj prilici sam ja, u njenim očima, isto tako loša. Dobarmuž. Lepa kuća. Stoka.“ Načas je zastala, pa nastavila. „Upravozato na mržnju moramo odgovoriti ljubavlju. Ne mogu reći da li će topromeniti njena osećanja - po svoj prilici neće. Ali ako se budemakar malo bolje osećala, biće manje zavidna."Mma Makuci je odložila olovku i zagledala se preko sobe u svoju

poslodavku. Zinula je da progovori, ali se predomislila i zatvorilausta. Mnogo je toga želela da kaže, ali čak i ovih nekoliko kratkihtrenutaka razmišljanja o onome što je rekla Mma Ramocve pokazalisu joj da bi sve što bi ona, Mma Makuci, rekla, bilo pogrešno. MmaRamocve je bila u pravu: kad se na zlo uzvrati odmazdom, kaznom,znači da je ono bar napola postiglo svoj cilj; kad se na zlo uzvratidobrotom, pokaže se da ono zapravo nije ništa više od sitne,beznačajne stvari, ništa zastrašujuće već žaljenja dostojna, bednarabota. Stoga je uzela olovku, otvorila fioku i spustila olovku unutra.„Mislim da ste po svoj prilici u pravu, Mma Ramocve", rekla je, kroz

stisnute usne. „Obično ste u pravu u ovakvim stvarima, zato što stedobra žena. Ali volela bih da grešite. Iako ne grešite. Ali ipak bih tovolela."Pismo Vajolet bilo je lak zadatak u poređenju s onim koji je Mmi

Ramocve tek predstojao. Beše uspela da dobije Mmu Sebinatelefonom i kaže joj da dolazi kod nje, jer ima nešto važno da jojkaže.„О mom bratu?“ vedro je upitala Mma Sebina. „Dolazi večeras kod

mene. Ići ćemo zajedno u bioskop."Mma Ramocve je progutala knedlu. Kad bi bila sasvim iskrena,

tada bi odgovor glasio ne, nije reč o vašem bratu, zato što on nijevaš brat. Ali nije smela; istina ponekad ume da bude okrutna, a ovaje bila baš takva. Ipak, ubrzo će istu tu istinu morati da joj saopšti.„Reč je o vašem bratu“, potvrdila je. „Jeste, Mma.“Tako je sada stajala ispred kapije Mme Sebina i dovikivala Ko, ko!

Mma Sebina se na to pojavila na ulaznim vratima, brišući rukekuhinjskom krpom i mašući joj.„Mma Ramocve! Morate da uđete i probate ovo što sam upravo

ispekla. Odličan hleb od banana, Mma. Prema specijalnom receptu.Kenetu se mnogo dopada.“„Kenetu?"„Mom bratu. Tako se zove. Kenet Sekape."Mma Ramocve je oborila pogled, što je Mma Sebina primetila.„Nešto nije u redu?" U glasu joj se nazirala panika. „Znači, nešto

nije u redu, Mma. Teško meni, doneli ste mi neku lošu vest..."Počela je da plače, plačem ucveljene žene, udovice, onim

srceparajućim, jedinstvenim plačem koji označava nagao, porazanpočetak tugovanja. Mma Ramocve je pružila ruku i uhvatila MmuSebina za nadlakticu, povukavši je prema sebi. „Ne, Mma! Nije to!Gospodin Sekape je zdrav i prav. Nije to, Mma.“Mma Sebina je ugušila jecaje. Nemo je buljila u Mmu Ramocve. „Ра

onda..."Mma Ramocve je odmahnula glavom, kao da pokušava da sredi

zbrku u sebi. „Sve je to moja greška. Trebalo je da proverim ono štomi je rekla Mma Potokvani. Ona mora da pamti toliko stvari, Mma.Zato često ume pobrka stvari."Mma Sebina se namrštila. „Šta se pobrkalo?

Mma Ramocve je duboko uzdahnula. Odjednom, sasvim iznenada,bila je trenutno svesna gde se nalazi - stoji ispred kuće Mme Sebina,pod nebom na kojem se kišni oblaci behu razišli i sada je bilo vedro,plavo, beskrajno. I preko kojeg je ptica grabljivica opisivala široke,lenje krugove. Pomislila je kako je čudno što u ovakvom trenutkuopaža takve stvari, ali čula je da biva tako; isto kao što čovek suočensa smrću ume odjednom da zatekne sebe kako posmatra nekidosadan predmet u svojoj sobi i sagledava njegovu lepotu.„Bojim se, Mma, da gospodin Sekape ipak nije vaš brat. Mma

Potokvani se zabunila." Kad dođe vreme, reći će joj da je imalabrata, koji se upokojio. Sad nije dobar trenutak, pomislila je, budućida je zasad prouzrokovala Mmi Sebina sasvim dovoljno velikouznemirenje.Mma Ramocve je napola očekivala novi nalet kuknjave i bila je

spremna. Umesto toga, ugledala je kako ženino lice oblivaradoznalost. Bio je to izraz radoznalosti, ali i onaj koji je odavaozadovoljstvo otkrićem, kao da je informacija koju je upravo dobilanije razočarala već obradovala.„Znači, on mi nije brat", rekla je.„Ne. Nije. Žao mi je, Mma."Mma Sebina je gužvala među prstima kuhinjsku krpu. „Drago mi je

što nije."Potrajalo je časak ili dva, ali spoznaja je ipak doprla do mozga Mme

Ramocve. Pa naravno, pa naravno. „О, Mma", reče ona. „Baš mi ježao što je ispalo da je on jedan od onih muškaraca koji imaju rđavomišljenje o ženama. Znala sam da će vam to teško pasti. Stoga, da,zacelo vam je drago što vam takav čovek ipak nije brat."Mma Sebina ju je zbunjeno pogledala. „Ali on voli žene“, reče ona.

„Rekao je da mu se jako dopadam. I..."„Da?"„Dakle, Mma Ramocve, ovo što ste mi rekli jeste veoma dobra vest,

zato... pa, eto, zato što mi se Kenet veoma dopada. Dopada mi se...više nego što bi bilo normalno da mi je brat. Pa, više kao muškaracza kojeg bih se mogla udati. Naravno da nisam pomišljala na takonešto dok sam ga smatrala bratom i mislila sam kako ćemo naprostobiti odlični prijatelji. Ali sad..."„А šta je s njim?"

Mma Sebina je odvratila pogled. „Mislim da će i njemu biti milo,Mma. Mislim da će mu biti baš milo."Mma Ramocve je osetila kako početna napetost njihovog susreta

polako jenjava. Očekivala je da će biti mučno, a umesto toga izrodilose u prijatnu zgodu, s naznakom buduće romanse.Mma Sebina uze Mmu Ramocve pod ruku i povede je prema

vratima. „Haj’te da lepo uđemo i probamo onaj hleb od banana,Mma“, reče ona. I potom dodade: „Čudno je, zar ne? Ja vasangažovala da mi nađete porodicu, a vi mi našli muža.“Mma Ramocve se na ovo osmehnula. Činilo joj se da je još prerano

da Mma Sebina razmišlja o braku s gospodinom Sekapeom, alijedno je bilo jasno: pred sobom je imala ženu s misijom, a pomišljenju Mme Ramocve, žene s misijom su je obično i ostvarivale,kao što su ustanovili mnogi muškarci u Bocvani - a i drugde,pretpostavljala je.Uz šolju čaja i izdašno parče hleba od banana, Mma Ramocve

dotakla se i one poslednje stvari za koju je znala da je mora reći MmiSebina. Jeste bilo jednostavnije, sad je informacija o grešci prošlaonako lako, ali ipak je morala biti taktična.„Postoji još nešto što sam doznala, Mma“, reče ona. „Nešto u vezi s

razlogom što ste uopšte dospeli u sirotište, kod Mme Potokvani.Saznala sam razlog i mislim da biste možda želeli da ga znate.“„Nešto u vezi s mojom majkom?“ rekla je Mma Sebina.„Da. U vezi s vašom majkom.“Mma Sebina je oborila pogled. „Da li je to nešto... Glas joj se

slomio. Potom je nastavila: „Da li bih zbog toga loše mislila o njoj?"Mma Ramocve je razmislila načas o ovome. ,,Moguće“, odvratila je.

„Ali ako znate o čemu je reč, postoji šansa da joj oprostite.“„Iako je pokojna? Pokojna je, zar ne?“Mma Ramocve je potvrdno klimnula. „Pokojna je. Ali, znate,

možemo praštati i onima koji su pokojni. Ponekad je važno da toučinimo."„Onda joj opraštam“, rekla je Mma Sebina. „Opraštam svojoj majci

to što je...“„Što je...“Mma Sebina podignu ruku. „Ne, molim vas, Mma, nemojte mi reći.

Više volim da ne znam. Šta god da je, opraštam joj, iako ne znam.“

,,U tom slučaju, Mma, sigurna sam da je srećna zbog toga, gde godda je. Uzgred, sigurna sam da vas je mnogo volela. I sigurna sam danije želela da se dogodi ono što se dogodilo.“ „Sigurna sam da jetako“, rekla je Mma Sebina.Popile su čaj. Ima još nešto, pomislila je Mma Ramocve iznenada;

samo još nešto. Ona žena koja drži stolicu na drvetu: zašto je onakoizričito tvrdila da Mma Sebina nije usvojeno dete? Staviše, tvrdila jeda je prisustvovala njenom rođenju; zašto bi rekla tako nešto?„Ima jedna prijateljica vaše majke“, rekla je Mma Ramocve. „Videla

sam je kad sam otišla u Oce. Sedi pod drvetom...“„А na drvetu visi stolica?“ upala joj je u reč Mma Sebina. „О bože.“„Zašto to kažete, Mma?“„Zato što ta sirota žena živi u svetu snova“, rekla je Mma Sebina.

„Poznata je po tome. A ako vam je rekla da je imala tezgu na kojoj jeprodavala paradajz i da joj je ministar poljoprivrede uručio nagraduza njen paradajz - to su sve puste besmislice, Mma. Žao mi je štomoram to da kažem, ali samo besmislice. Ali ona je bezopasna i akoželi da sedi pod drvetom s kojeg visi stolica, neka je; usuđujem se dakažem da postoje i gori načini da se provodi vreme.“Mma Ramocve je morala da se složi s tim. Postoje. Mnogo gori

načini.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je kući stigao sledećeg jutra,

nenajavljen. Mma Ramocve ga nije očekivala sve do popodneva, alinjegov kamionet se zaustavio pred kapijom baš za vreme njeneranojutarnje šetnje po vrtu. Biljke su bujale posle nedavne kiše i onaje upravo razgledala žbun koji je zasadila pre nekoliko dana irazmišljala o Mmi Makuci, kad je začula sirenu i podigla pogled,ugledavši njegov kamionet.Potrčala je prema kapiji. Mahnuo joj je iz kabine, isto kao i Motoleli,

koja je sedela pored njega. Zatim je otvorila vratnice i kamionet jeušao u dvorište. Videla je sloj prašine na prozoru kroz koji ju jeMotoleli gledala, osmehujući joj se. Videla je tragove crvenog blatana blatobranima; vozili su po kiši.Gospodin Dž. L. B. Matekoni je izašao iz kamioneta. „Rano smo

krenuli", rekao je. „Probudio sam se u tri i odlučio da odmahkrenemo. Lakše je voziti dok ne udari vrućina."

„Naravno." Pogledala ga je pravo u oči, pretražujući ih. Znala jeodgovor, ali ipak je gledala. Ljudi katkad prkose i najgorimmedicinskim prognozama; to se već događalo.Oborio je pogled, a njoj je sve bilo jasno. Odmah joj je sve bilo

jasno.„Tako mi je žao, Rra."Usne su mu se pomerile, ali nije razabrala šta je rekao. Kroz staklo

isprskano blatom, okrznula je pogledom Motoleli; devojčica bešezaokupljena spremanjem nečega u svoju torbu.„Kako se ona nosi s tim?" prošaputala je Mma Ramocve.Gospodin Dž. L. B. Matekoni podignu pogled prema njoj i ona vide

da su mu oči vlažne. Muškarci ponekad zaplaču. Automehaničari.Bilo koji muškarac.„Vrlo je hrabra. Kao da se ništa nije dogodilo." Glas mu se na

trenutak slomio. I onda: „Ali kaže da je vredelo otići tamo. Da joj jedrago što smo pokušali."Mma Ramocve je klimnula glavom. „Izneću je iz kamioneta", reče

ona. „Sigurno si mrtav umoran. Idi i istuširaj se. Koliko prašine, Rra.Koliko prašine."Imala je mnogo posla. Motoleli je insistirala da se koliko tog jutra

vrati u školu, uprkos tome što je onako rano ustala. „Uželela sam sesvojih drugarica", rekla je. „Želim da im pričam o Johanesburgu."Posle doručka, Mma Ramocve ju je ukrcala u mali beli kombi i

utovarila u njega invalidska kolica. Zatim ju je odvezla do škole iparkirala kombi ispred glavne kapije. Bilo je još rano i deca još nebehu stigla; tu je bio samo čovek koji je čistio školsko igralište,lagano se pomerajući napred-nazad, dok je svaki potez njegovemetle dizao oblačić prašine. Pored kapije, kišom podstaknuta travabila je tamnozelena i bujna.Sedele su tako, čekajući da počnu da pristižu ostala deca.„Та trava“, rekla je Mma Ramocve, pokazujući prema ogradi.

„Pogledaj je. Neka goveda bi bila vrlo srećna da mogu da je obrste.Ali danas u gradu više nema goveda. A ja se, znaš, sećam vremenakad ih je bilo. Mnogo goveda. Ljudi su ih prosto dovodili u grad da biim bila na oku. I sećam se da smo imali telefone koje smo morali dadelimo - to jest, oni koji su uopšte imali sreće da dobiju telefon -

zajedničke linije. Dok si ti pričao, drugi ljudi su mogli da podignuslušalicu i prisluškuju. Morao si da paziš.“„Meni se to ne bi dopalo“, rekla je Motoleli.„Navikla bi se“, odvratila je Mma Ramocve. „Čovek se na sve

navikne, znaš.“ Nije nameravala to da kaže i tek je posle shvatila dabi je Motoleli mogla pogrešno razumeti i uzeti joj za zlo. Čovek se nasve navikne - čak i na invalidska kolica, na činjenicu da ne može dahoda. Nije to htela da kaže.Pogledala je devojčicu sa strane. Motoleli je gledala u svoje ruke,

proučavajući nokte.„Navikla sam dosad, Mma. Navikla sam na... ovo što mi se

dogodilo. Ne smete se sekirati zbog mene.“Mma Ramocve je pružila ruku i položila je devojčici na koleno.

„Nisam želela da ideš. Brinula sam, ne verujući da će od toga ištabiti. Nisam imala ni najmanje poverenja u onog doktora.“„Pokušao je“, rekla je Motoleli. „I oni ljudi u Johanesburgu su

pokušali. Imali su svakakve aparate. Ali onda su rekli da ne mogu daučine nešto. Čula sam ih. Rekli su to gospodinu Dž. L. B.Matekoniju, ali ja sam ih čula. A on je plakao.“„Gospodin Dž. L. B. Matekoni je plakao."„Aha. Plakao je.“ Završila je s pregledanjem noktiju i počela da

spušta prozor. „Ne želim da iko plače zbog mene. Nema potrebe. Jasam srećna. I biću i dalje srećna.“Pred kapiju je stigao dečkić na biciklu. Sjahao je s njega krajnje

oprezno; bicikl, koji se presijavao na jutarnjem suncu, bio je nov-novcat.„Pogledajte ga“, rekla je Motoleli. „Tako je ponosan na svoj bicikl.“„Da“, rekla je Mma Ramocve. „Ponosan je.“ Okrenula se prema

Motoleli. „I ja sam ponosna, Motoleli. Zaista, zaista sam ponosna. “Vrativši se u Zebrinu ulicu, zatekla je gospodina Dž. L. B.

Matekonija kako još uvek sedi za kuhinjskim stolom, s tanjirima oddoručka oko sebe. Imao je držanje poraženog čoveka, čoveka zakoga se ispostavilo da je pogrešio.,,Dakle“, rekla je. „То je gotovo.“Nije je pogledao, prateći prstom šaru na stolnjaku. „Izvini, Mma“,

rekao je. „Bila si u pravu. Nije trebalo da verujem tim ljudima. A ipakmoram da platim. Digao sam kredit. To uopšte nije dobro.“

Pogledala ga je, ovog čoveka u čije velikodušno srce nikad nijeposumnjala, nijedan jedini put otkako ga zna; ovog čoveka koji joj jepostao muž i na koga je bila tako ponosna.„Ne, nema potrebe za kreditom", rekla je blagim glasom. „Prodala

sam stoku. Dobila sam sasvim dovoljno novca.“„Ne mogu da...“„Možeš. Ona je i moje dete.“Podigao je glavu; toliko mu toga čita u očima, pomislila je:

razočaranje, stid, kajanje - i umor, takođe. „Bio sam dovoljno glup dapoverujem da je čudo moguće. Kakva sam budala ispao.“Mma Ramocve je sela za sto i uzela ga za ruku. „Uopšte nije glupo

nadati se čudima" reče ona. „Nije glupo, Rra. Nimalo. Postoje mnogačuda.“Upitao ju je kako to misli i ona mu je objasnila. Dok je bio na putu,

desilo se čudo u Brzim motorima. Žena je tražila nekog ko će joj bitiporodica i našla ga je. A Mma Makuci je odala priznanje Čarliju - zarto nije još jedno čudo? Zatim, pale su te kiše koje život znače, kojesu ozelenele požutelu Bocvanu i od kojih će se stoka udebljati u rokuod nekoliko dana. Sve su to čuda, zar ne? Razume se, može čovekpoželeti i druga čuda. Tu je ono zlokobno čangrljanje koje dopire izmotora malog belog kombija; kad bi ga nestalo, to bi bilo još jedno,krajnje dobrodošlo čudo.Ali čovek mora da pripazi, podsetila je sebe Mma Ramocve: ne bi

trebalo da zahteva previše od života, pogotovo kad već ima takomnogo.

Kraj

za vas: BABAC i tuga 101 i sada železni

www.CroWarez.org

www.BosnaUnited.net

Table of ContentsAleksandar Mekol Smit - ČUDO U BRZIM MOTORIMAPrvo poglavljeDrugo poglavljeTreće poglavljeČetvrto poglavljePeto poglavljeŠesto poglavljeSedmo poglavljeOsmo poglavljeDeveto poglavljeDeseto poglavljeJedanaesto poglavljeDvanaesto poglavljeTrinaesto poglavljeČetrnaesto poglavljePetnaesto poglavljeŠesnaesto poglavljeSedamnaesto poglavljeOsamnaesto poglavljeKraj