STONI TENIS U ČOKI

Proleter

Posleratne godine su se u nastanku čokanskog sporta odlikovale velikim entuzijazmom, kao i u mnogim drugim oblastima.Priča počinje jula meseca 1946. godine, kada je osnovano sportsko društvo pod imenom "Sloga".

Pod tim imenom je radilo sve do 1950. kada menja ime u : Sportsko društvo "Proleter".

"Proleterovu" slavu su proneli širom Vojvodine, pa i ondašnje Jugoslavije, mnogi sportisti, ponajviše stonoteniseri, ali se to ime gasi devedesetih, te od kluba do kluba (i od sponzora do sponzora) se imena menjaju.

U punom naponu snage društva radile su punom parom : fudbalska, košarkaška, rukometna (ženska ekipa hazene, kao preteče rukometa), kuglaška, šahovska i streljačka sekcija.

Sportsko društvo "Proleter" je u to vreme okupljalo hiljade sportista svih uzrasta.

Većina klubova, u to vreme sekcija, je oformljena 1963, godine, pa među njima i stonoteniski klub "Proleter".

1963

Prvi pokušaji bavljenja stonim tenisom datiraju pre 1963. godine, ali se uglavnom svode na pojedinačne slučajeve i na uglavnom egzibiciona i demonstativna pojavljivanja.

Masovni sletovi (uglavnom na Titov rođendan !?) u Novom Kneževcu, ondašnjem sedištu sreza, bili su prilika da se publici prezentiraju retki sportovi, a među njih je spadao i stoni tenis.

Početak ozbiljnijeg i organizovanijeg rada u stonom tenisu pada u drugu polovinu 1963. godine, godine koja se i obeležava kao godina osnivanja kluba.

Inicijalna kapisla za kasniju eksploziju stonog tenisa u Čoki, je bila dolazak bračnog para Sabo.Oboje su bili prosvetni radnici i aktivni igrači stonog tenisa u Zrenjaninskom "Banatu".

Ištvan kao mlad i agilan nastavnik fizičke kulture brzo je oko sebe okupio istomišljenike i poklonike celuloidne loptice u Čoki i klub otpočinje sa radom.

Prvi igrači su pored bračnog para Sabo bili još i : Mikloš Gubi – radnik SOFK-e, Ilija Aćimov –

Sabo Ištvan u akciji

radnik (inače legenda Čokanske košarke), Šandor Kočiš, Predrag Golić i Marko Mašulović (kasnije uspešan fudbaler i trener) – učenici, kao i Slavica Vučićević (Kovačev) – učenica.

Pored ove prve plejade igrača, nazirale su se konture i uprave u prvom redu tadašnji predsednik SOFK-e i nastavnik fizičkog Tihamer Ivković, nastavnik u osnovnoj školi Šandor Borza i drugi. Oko ovog jezgra su se počeli okupljati igrači, kako novi, tako i oni koji su se već nekada susreli sa sportom, a ponajviše najmlađe kategorije iz osnovnih škola.

Početak

Počelo je u maloj, uskoj i niskoj svlačionici fudbalskog kluba, gde su svakodnevno održavani treninzi od 14 do 20 časova.Sto je bio samo jedan, a interesenata mnogo – po dvadesetak klinaca je sedelo oko stola, na

improvizovanim klupama, i strpljivo čekalo svoj red.

Pošto je svlačionica bila uska i niska, parovi se nisu mogli igrati a o visokim loptama se moglo samo teoretisati.

Stoni tenis se uveliko igrao u škma, pa je odmah u startu – u sezonama 1963/64 i 1964/65 postignut velik uspeh.

U ove dve sezone u takmičenju za Kup maršala Tita opštinu Čoka su predstavljale ukupno 443 ekipe. 1963/64 je učestvovalo 165 ekipa, a 1964/65 čak 278.

Najviše učesnika, pored Čoke su dale škole iz Jazova, Padeja i Crne Bare. Veliku ulogu u toj početnoj popularizaciji stonog tenisa su odigrali nastavnici fiskulture – Lukači Jožef iz Jazova, Milan Stevanov i Fodor Đerđ iz Padeja, Požar Boldižar iz Crne Bare i Ivković Tihamer i Sabo Ištvan iz Čoke Iz tog perioda ostaje zabeležen i podatak da je kroz stonoteniske škole u mestima opštine prošlo više hiljada dečaka i devojčica.

Iz tog vremena i jedna zanimljivost : nastavnik Lukači Jožef iz Jazova je na osnovu uspeha i brojnosti u Kupu maršala Tita bio počasni gost na SPENT-u u Ljubljani.

Prvi predsednik stonoteniskog kluba "Proleter" je bio Lukači Šandor, radnik Opštinskog saveza fizičke kulture.Pošto su obaveze rasle iz meseca u mesec, postavio se zahtev za brojnijom i bolje organizovanijom upravom.

1965 Sami počeci - Mašulovićć, bračni par Sabo, Kovaćevć, Kočiš

1968 Oduvek osnova kluba - deca

Ekspanzija

1966 za predsednika kluba biva izabran Milivoj Vilovski, koji će tu dužnost obavljati narednih osam godina.

Oko sebe okuplja ekipu entuzijasta - Čedomir Števančev, Dragan Ilijašev, Slobodan Milanović, Milan Komlušan, koji zajedno sa sekretarom i trenerom Berkovič Đerđom, te trenerima Bicok Peterom i Sabo Ištvanom postavljaju klub na čvrste i zdrave noge.

Mladih igrača nije nedostajalo i isprofilisala se generacija koja će Čoki doneti mnogo srećnih trenutaka i velikih rezultata.

Kod de aka su tu bili : Juhas Jožef, Melik Zoltan, Ljubomirč Števan ev, Mesaroš Karolj, Slavko Vucelja, Miroslav i Draganč Vlaši , Milan Subotin, Holo Antal, Miloš Štrbac ...ć

Devojčice su se spremale za velike rezultate, a bile su tu : Palatinuš Eržebet, Sabo Iboja, Jelena Števančev, Žifko Livia ...

Anegdota iz tog vremena kaže da su čokanski klinci u vojvođanskoj stonoteniskoj školi bili upitani koliko puta nedeljno treniraju."Dvanaest puta" je glasio njihov odgovor. Začuđeni radoznalci su dopunili svoje pitanje, da nisu mislili na mesečni broj treninga, već nedeljni.Odgovor je bio isti – dvanaest.

Treniralo se pre škole – od 6 do 7 sati, i uveče, a leti, za vreme raspusta, i po tri puta na dan.

Kapitalan poduhvat i temeljac daljnjeg razvoja kluba je postavljen preuzimanjem fiskulturne sale ukinute Poljoprivredno stočarske škole. Iako je postojala namera lokalne samouprave da tu salu pretvori u konferencijsku, velikim naporom uprave je izdejstvovano da se ona ipak dodeli stonoteniskom klubu.

Godinama kasnije pa i dan danas se to pokazalo kao jedan od ključnih poteza u

razvoju kluba. Dobijena je sala sa šest fiksnih stolova, koja je 24 sata dnevno bila na raspolaganju svim generacijama stonotenisera. Sa kasnijim dograđivanjem i renoviranjima, to je sala na kojoj i dan danas Čoki zavide mnogi klubovi.

Uprava je u to vreme nabavila i automatskog robota švedske proizvodnje, koji je takođe stavljen na raspolaganje igračima.

Uz savestan i marljiv rad sa svim selekcijama, svi uslovi su bili obezbeđeni za vrhunske rezultate koji će doći.

Prvi uspesi, neprekinuti niz

Prva titula je "pala" 1964. godine kada je na prvenstvu pokrajine Sabo sa Matijom Granićem (Banat

1968 Milivoj Vilovski

1968 Golić, Sabo, Holo, trener Bicok

– Zrenjanin), osvojio zlato u muškom dublu.

U samom početku u klubu su ustanovljena dva osnovna principa kod takmičenja – što više, to bolje, i – samo se pobedici pamte!

Igrali su se razni turniri, klupska i pojedinačna takmičenja, zajedničke pripreme ...

Pamtila su se i brojala samo zlatna odličja, srebru i bronzi se ne zna broj... 1967. godine ženska ekipa se sa velikim uspehom takmičila u republičkoj ženskoj ligi, da bi 1969. na saveznom ekipnom turniru osvojile bronzanu medelju. Od tada se čokanske devojke konstantno nalaze u jugoslovenskoj eliti.

Prvu žensku ekipu su u tim godinama sačinjavale : Slavica Kovačev-Vučićević, Čarna Damjanov, Sabo Irena, Ljilja Karanović i Bakoš Margita.

Bakoš Margita će u narednim godinama postati višestruka pokrajinska i republička prvakinja i od strane stručnjaka će biti proglašena za najveći jugoslovenski, pa i evropski talenat.

Muška ekipa u sastavu : Branko Juzbašić, Predrag Golić, Konja Mihalj, Momčilo Orlić i Sabo Ištvan, je pokušavala da sledi svoje koleginice.

Ostalo je zabeleženo i da je Predrag Golić je u Sarajevu 1969. godine postao utešni prvak Jugoslavije.

Ipak su muškarci zaostajali za svojim klupskim drugaricama, nekada više, nekada manje, a tako je i dan danas.

Šest puta su muškarci pokušavali da se kvalifikuju za u ono vreme jaku republičku ligu, ali im je to uspelo tek u šestom pokušaju 1972. godine, na kvalifikacijama u Nišu. Sastav je bio sledeći: Juhas, Golić, Subotin i Melik.

Iz te 1972. ostaje žal za odličnom muškom generacijom, koja jednostavno nije imala sreće pa se pojavila u isto vreme kad i Palatinuš, inače bi sigurno puno postigla. Podsećanja radi Juhas i Subotin su nastupali i za seniorsku reprezentaciju.

Juhas Jožef je dva puta osvajao titulu prvaka države u juniorskoj konkurenciji. 1977. je ostvario istorijsku pobedu nad tada svetskim reketom broj 1. – Orlovskim.

Nikada muškarci nisu po uspesima stigli svoje klupske koleginice, ali je i muški klub bio aktivan i postizao zapažene rezultate, što ekipno, što pojedinačno.

1967 Prva liga Bakoš, Damjanov, Kovačev, trener Sabo

Juhas Jožef

1972 - mala Eržika

Na prvom posleratnom prvenstvu za pionire održanom 1972. godine u Zagrebu, čokanska deca su dominirala u potpunosti. Iz Zagreba je doneta torba puna trofeja, ukupno 25 pehara. Osvojena su sva prva mesta osim muškog i mešovitog dubla.

Devojčice su igrale u sastavu: Palatinuš Eržebet, Elizabeta Milevska, Ljiljana Subotin i Ilona Kiralj.Dečaci : Juhas Jožef, Melik Zoltan i Ljubomir Števančev.

Ta deca su se uspešno nosila i sa starijim generacijama, a u svom uzrastu su bila superiorna. Uspostavljena je i lepa saradnja sa organizatorom prvenstva, zagrebačkom Mladošću, sa kojom su ti

odnosi održavani i u vreme najvećeg rivaliteta, kada su se čokanke i zagrepčanke žestoko borile za titule.

Ipak je 1972. godinu obeležila najbolja od svih trinaestogodišnja Palatinuš Eržebet, koja je na državnom prvenstvu u Skoplju osvojila titulu državne prvakinje u seniorskoj konkurenciji!

Mala Eržika, supertalenat a podvrgnuta novom sistemu rada (iako je imala svega 13 godina iza nje je bilo već 5 godina ozbiljnog rada), sa drugačijim i savremenijim pristupom radu, poslala je u penziju predstavnice stare škole (Mirjana Resler………...) i uspostavila nova merila vrednosti u ženskom stonom tenisu.

Posebna je bila priča odjek koji je ovaj sportski podvig izazvao među građanima Čoke, Eržikinim drugarima iz

škole, sportskim radnicima.nPriređen joj je doček kakav se pre ni posle toga ne pamti u našoj sredini. Jednostavno su svi hteli da joj čestitaju i zahvale na rezultatu i na načinu na koji je predstavljala svoju malu varošicu.

Govoreći o ovim vremenima, mora se istaći i veliki uticaj koji je čokanski klub vršio na svoje okruženje, postavljajući nove granice i standarde u radu sa decom i nizanjem uspeha za uspehom. Naročito je razvijen rivalitet između dva susedna grada i kluba – Sente i Čoke.

Koliki je to bio rivalitet, možda najbolje govori podatak da je 1972. komšijskom derbiju prisustvovalo preko 500 gledalaca u prepunoj Sali Osnovne škole u Čoki.

Bile su to godine kada se puno radilo i kada su postavljeni temelji za uspehe koje će čokanski stoni tenis proslavljati godinama kasnije.

Naime najviše se radilo sa decom različitog uzrasta, počevši od prvog razreda osnovne škole. Kroz stroge selekcije su se izdvajali oni stvarno najtalentovaniji, te su oni kasnije kroz veliki rad taj svoj talenat nadograđivali i kitili uspesima. Palatinuš u akciji

1972 Skoplje – Palatinuš i Sabo

‘’’’’’’

1973 - setva uspeha

Klub je napunio 10 godina života, čokanske devojčice i dečaci su narasli i stasali za juniorsku konkurenciju.

Devojke u Kranju a mladići u Beogradu osvajaju titule državnih prvaka u juniorskoj konkurenciji.

Devojke su bile u sastavu : Palatinuš, Sabo, Števančev i Subotin, a mladići: Subotin, Juhas, Melik i Števančev.

Skeptici koji čokansku školu stonog tenisa dotada nisu ozbiljno shvatali, zamislili su se.

1973/74 ženska ekipa u sastavu : Palatinuš, Števančev, Subotin, Kiralj i Milevska su ozbiljno konkurisale za titulu najboljeg kluba u državi, dok su dojučerašnji dečaci: Števančev, Melik i Vlašić istakli kandidaturu za prvo mesto u drugoj saveznoj ligi.

Nažalost ni jedni ni drugi u toj sezoni nisu uspeli i time su odgodili ostvarenje cilja za još neko vreme. Vredan je pomena i susret evropske lige koji se odigrao decembra 1974. u Čoki, između reprezentacija Jugoslavije i Francuske (4:3), pred preuređenim tribinama Osnovne škole u Čoki sa 2.000 gledalaca i televizijskim kamerama.

Palatinuš Eržebet je svakako najistaknutija figura čokanskog stonog tenisa.Rođena je 23.marta 1959. godine.Kao devojčurak od osam godina se počela zanimati za stoni tenis, jedva se videla od stola.Od samog početka se videlo da se radi o izuzetnom talentu.1972. godine prvi put oblači seniorski dres sa državnim grbom, a zatim i osvaja seniorsko prvenstvo u Skoplju.Do kraja karijere je bila reprezentativac blizu 300 puta.ViŐšestruka prvakinja Jugoslavije u raznim konkurencijama i kombinacijama, višestruka prvakinja Balkana i Mediterana, juniorska ekipna prvakinja Evrope.Za nju se vezuju neki od najvećih uspeha jugoslovenskog stonog tenisa – prvo mesto na prvenstvu Evrope 1976. u Pragu, u dublu sa Stipančićem, kao i bronza na svetskom prvenstvu u Kini, u dublu sa Perkučinovom. 1980. nakon osvojene titule prvaka države, prelazi u zagrebačku Industrogradnju.Karijeru zatim nastavlja u Nemačkoj, gde i danas živi.

Neprevaziđeni do danas - Juhas – Palatinuš

1973 Juniorke i juniori – prvaci države

U tom periodu je i zapažen angažman prvog profesionalnog trenera, dovedenog sa strane – iz Uzdina, koji je ostavio dubok trag u radu, –bio je to Jonice Bosika.

Na trenerskim poslovima angažovani su i bivši igrači Slavica i Jovica Vučičević, Sekereš Gizela, Holo Antal, što će kasnije postati pravilo.

1974/1975 - mi smo šampioni !

Palatinuš i Števančev, pojačane sa Korpa Eržebet i Der Anikom iz Sente, najzad ostvaruju san dečaka i devojčica koji pikaju celuloidnu lopticu i – postaju prvaci države.

Naredne sezone u izmenjenom sastavu (Der i Korpa otišle u Sentu, Števančev u Novi Sad) klub učestvuje u ligi šampiona i igra tri utakmice. Pobeđuje prvake Luksemburga i Poljske, a gubi od Čehinja.

1976/1977 godine klub pojačava Gordana Perkučin, najbolja igračica Obilića iz Novog Kneževca, dvostruka pionirska prvakinja Evrope. To pojačanje je urodilo plodom i 1977 se titula vraća čokanskim devojkama.

1975 Šampioni Jugoslavije -– Der, Korpa, trener Sabo, Palatinuš, Števanččev

1978 Gordana Perkučin1979 Zagreb - treća titula – Subotin, Palatinuš, Sabo, Kiralj i Perkučin

78/79 pobeđena je zagrebačka Mladost 2-0, trijumf je bio potpun - u sred Zagreba. Šampionska postava je bila : Subotin, Palatinuš, Perkučin i Kiralj.

1979/80 opet – po četvrti put je titula državnog prvaka u vitrinama čokanskog kluba, opet pobeda nad zagrepčankama, ali ovoga puta na početku 1-1. O pobedniku odlučuje majstorica koja se igra na neutralnom terenu – u Borovu. Publika je euforično naklonjena čokanskoj ekipi i stiže se do

trijumfa.

Već 1977.godine se videlo da su u ovoj konkurenciji čokanske devojke bez premca, tako da je zagrebačka Mladost pokušala privoleti Palatinuševu na prelazak, ali se nadigla velika prašina.Vođene su čak i javne rasprave o tome, ali je Čoka uspela da je zadrži sve do 1980-te godine, čak je možda moglo i duže, ali jednostavno nije bilo

dobre volje.Međunarodni uspesi i kraj jedne priče

1976.godine, na turniru Evropa TOP 12 u Nemačkoj, Eržebet Palatinuš osvaja treće mesto u singlu. Iste godine na prvenstvu Evrope u Pragu u mešovitom dublu sa Stipančićem osvaja zlatnu medalju. Na juniorskom prvenstvu Evrope u Austriji su osvojena dva zlata u dva dubla – sa Fabrijevom i Kalinićem. 1979.godine na Svetskom prvenstvu u Pjong Jangu čokanski par Palatinuš - Perkučin osvaja bronzanu medalju i to predstavlja vrhunac jedne generacije – kraj jednog poglavlja priče o čokanskom stonoteniskom čudu.

Dolazi i ta kobna, ali neizbežna 1980-ta i odlazak Palatinuš u zagrebačku “Industrogradnju”, Perkučin u novosadsku Vojvodinu i Juhasa u

1980 – Borovo –- Sabo, Perkučin, Kiralj, Palatinuš

1979 Svetska bronza Palatinuš - Perkučin

1976 - Evropsko zlato - Palatinuš - Stipančić

inostranstvo. Oni su bili vrhunski igrači, koji su prerasli okvire kluba i sredine, te su tražeći puteve daljeg životnog i sportskog razvoja napustili klub.

Nažalost, to je matrica koja se ponavlja do današnjeg dana i koja karakteriše „male” klubove i sredine, naročito rasadnike talenata i igrača kao što je Čoka.

Borba za kontinuitet, ostanak i opstanak

Život kluba se nastavio sa puno dolazaćih klinaca pod budnim okom trenera i uprave. Akcenat je bačen na rad sa mlađim generacijama i rezultati se postižu, ali ima se problema sa prvim timom. Odlasci, spojeni sa bolešću Kiraljeve su 1981. uslovili par najslabijih sezona i grčevitu borbu za opstanak.Ali ipak, klub je opstao.

Generacije Dognar Otilije, Vesne Brojčin, Stanimirov Danice su osvojile u osamdesetim godinama pregršt medalja u pionirskoj i juniorskoj konkurenciji u ondašnjoj velikoj Jugoslaviji. Tradicija čokanske škole stonog tenisa nije prekinuta. Svoj veliki doprinos u periodu 1980-1985 je dao i Melik Zoltan, ovoga puta kao trener.

Veliku zahvalnost za taj, pa i duži period – početkom devedesetih čokanski stoni tenis duguje Industriji mesa Čoka pod čijim imenom i patronatom je nastupao dugi niz godina.

U određenim vremenskim intervalima devedesetih klub je nosio i ime Omladinske zadruge Mladost iz Čoke, STR “Miki” a krajem devedesetih i Menta po istoimenoj firmi za preradu lekovitog bilja iz Padeja.

Već su stasavale i uključivale se u oslabljeni prvi tim i dojučerašnje pionirke :– Harča Elizabeta, Brojčin Nataša, Lendvai Lidija, a u generaciji su bile još Morajko Đenđi i Sloboda Gabriela.

Polovinu osamdesetih je obeležio i odlazak Sabo Ištvana u inostranstvo (1986 je postao prvak Evrope sa ekipom ATSV Saarbrucken) i teška finansijska situacija, koja otada uporno ne napušta klub.

1982 - Kiralj, Stanimirov, Brojčin V., Dognar

1982 Pouzdani prvotimac Čoke u više navrata – Danica Stanimirov

U tom periodu sve u klubu su činili Kiralj Ilona i nezamenljivi, marljivi tehniko Dognar Laslo, uz Čedomira Števančeva najbolji tehniko koga je klub imao.

Generaciju Harča, Brojčin, Lendvai su kao treneri otpočeli Melik i Sabo Irena, a od 1985 ih preuzima Kiralj Ilona, koja posle uspešne igračke nastavlja i istu takvu trenersku karijeru u klubu. Harča Elizabeta je sa treninzima otpočela još u zabavištu, sa pet-šest godina i od nje se očekivalo da postane nova Palatinuš.

Puno se radi, putuje se često u inostranstvo – na usavršavanje. Rezultati opet dolaze, puno državnih titula, dubl Harča –- Brojčin osvaja treće mesto na prvenstvu Evrope za kadete.

1986. u kadetskoj konkurenciji Harča – Brojčin postaju prvaci države. Harča postaje olimpijski kandidat u ondašnjoj Jugoslaviji i sve opcije su otvorene.

1988.godine u vrletima Bosne, žureći sa jednog na drugi meč, ekipa doživljava tešku saobraćajku, srećom bez tragičnih posledica. Ožiljci ostaju do dan danas, a taj događaj se odrazio i na igre kluba.

Naredne 1989. odlazak Harče i Nataše Brojčin u Novi Sad, završava priču o generaciji od koje se u istoriji kluba možda i najviše očekivalo, puno uložilo, a relativno malo ostvarilo.

1988 Proslava 25 godina postojanja kluba, ceo klub na okupu

1988 Prvi tim – Lendvai, Brojčin N., Harča

Pod imenom IMČ Čoka, sa trenerima Predragom Golićem i Kiralj Ilonom su se afirmisale – sestre Golić - Biljana i Katarina, Barlog Brigita, Erdelji Silvija, Bečejski Sanja, Dragoljević Slađana i Sinic Danijela.

To je bila generacija u rasponu 76-79-to godište. Počele su sa treninzima 1986. kod trenera Vese Vilovskog, kojega je ubrzo zamenio Predrag Golić.

Već 1989. su došli prvi rezultati –- dubl u konkurenciji kadeta Bečejski –- Golić B., je osvojio prvo mesto, kao i Čoka ekipno.

1990. Biljana Golić biva proglašena za najbolju pionirku u izboru zagrebačkih Sportskih Novosti.

1989 Prve titule - Bečejski-Golić B.

Početak –- Golić Predrag i KatarinaNataša Brojčin

1991 Biljana Golić titule

Početak osamdesetih - usavršavanje u Nemačkoj

U tom periodu u klubu je ponikla još jedna danas ključna igračica jugoslovenskog stonog tenisa – Silvija Erdelji. Ponikla je u Čoki, ali je punu afirmaciju i renome stekla igrama u Senti, čiji je član od 1991. Do svoje 14-te godine je igrala u Čoki i podarila klubu mnoge titule, od kojih se izdvaja zlatni evropski kadetski mix.

Između 1989 i 1996 godine čokanske kadetkinje, a zatim i juniorke su prava noćna mora za protivnike. Pobrale su skoro sve titule u tim uzrasnim kategorijama. Kao kuriozitet će ostati upamćeno da je Biljana Golić bila poslednji kadetski prvak stare Jugoslavije

(SFRJ) i prvi prvak onda nove (SRJ).

Tih teških devedesetih Čoka je konstantno u vrhu ženskog stonog tenisa i svake godine igra minimum polufinale plej-ofa za šampionsku titulu.Uglavnom su rivali Novosadska Vojvodina i Temerinski FKL. FKL dominira 1993-1997 zahvaljujući odličnim igračicama sa strane, ali ostaje samo žal za propuštenim pošto se samo titule pišu. Ipak će se pamtiti finala plej-of-a 1996 i 1997 sa FKL iz Temerina.

U velikoj meri je tim rezultatima doprineo povratak Sabo Ištvana u klub, formiranje stručnog štaba sa pet trenera : Golić, Kiralj, Kormanjoš, Čonić i Ilijašev, te određivanje strateškog cilja – osvojiti titulu prvaka Jugoslavije u naredne dve-tri godine. Radilo se po običaju – mnogo, ali je kruna rezultata izostala.

U tom vremenu se još desio i najveći zastoj u radu sa mladim selekcijama, tako da je selekcioniranje izvršeno 1992.god. bilo prvo posle pauze od skoro sedam godina. Selekcija će doneti odlične rezultate.

1994 Reprezentativni dubl - Golić B. – Erdelji S.

1996 Bečejski, Berlog B., Golić B., Golić K., Dragoljević

Biljana Golić

1998 – Reprezentativni dubl – Barlog – Golić B.

1998 godine klub napuštaju Barlog Brigita (Senta) i Katarina Golić (Slovenija), klub ostaje i opet opstaje oslabljen. Priključuje se kadetkinja Tapai Timea i ekipa je opet u vrhu jugoslovenskog stonog tenisa. Za ovu generaciju se mora reći da su uglavnom još svi aktivni – Barlog Brigita je osvojila titulu prvaka države sa STK Senta 2002/2003 sezone, Bečejski je ponovo u Čoki, ovoga puta kao igračica i trener mlađih selekcija, Dragoljević je u inostranstvu, kao i Biljana Golić, koja je 2001. godine osvojila titulu koja joj je nedostajala – seniorsku titulu prvaka Jugoslavije, te je priključila pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj.

Selekcija 1992

Sindrom noćne more se ponavlja u slučaju ove generacije, opet u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji – bez premca u novijoj istoriji jugoslovenskog stonog tenisa. U čokanskim srazmerama je dovoljan opis kada se kaže da je ova generacija daleko prevazišla Palatinuš i ostale generacije po broju trofeja u svojim konkurencijama. Marljivim i upornim radom pod dirigenskom palicom Kiralj Ilone ova deca su u kadetskim i juniorskim konkurencijama osvojili sve što se osvojiti može.

Prava žetva trofeja je počela 1999. godine sa trijumfom devojčica i dečaka u kadetskoj konkurenciji na prvenstvu države. Devojčice su nastupile u sastavu : Šiveg, Knežević, Erdelji Anamarija, Timea i Eva Tapai, Bosančić i Nadrljanski sa trenerom Kiralj. Devojčice su pobedile i u juniorskoj konkurenciji – u istom sastavu.To su ponovile i u naredne dve godine – 2000. i 2001.

Te 1999. pada i prvo evropsko odličje za Tapai Timeu i Erdelji Anamariju – bronza u dublu i ekipno. 2000.-te Anamarija je

prvakinja Evrope za kadete, a sa Tapai Evikom je treća ekipno.

1988 Tapai Eva sa prvim peharom 2003 - Tapai Timea

1999 – Šiveg, Bosančić, Knežević, Tapai E., Erdelji A., Nadrljanski, Tapai T., Kiralj

2001. godine Tapai Eva osvaja dve titule na evropskom kadetskom prvenstvu – dubl i mešoviti dubl sa Pete Žoltaom. Te 2001. na državnim prvenstvima za kadete je osvojeno 6 zlatnih i 3 bronzane medalje. Tapai Eva je osvojila tri zlata.

U juniorskoj konkurenciji su osvojena dva zlata i tri bronze. Top 12 za kadetkinje osvaja Tapai Eva, a za juniorke Erdelji Anamarija. Istovremeno i Marko Vujić u kadetskoj konkurenciji zauzima treće mesto na Top 12.

Zbog svih ovih rezultata stonoteniski klub biva proglašen za najuspešniji omladinski kolektiv 2001. godine u Jugoslaviji, po izboru saveznog ministarstva za sport.

2003. godine na evropskom prvenstvu za seniore u Kurmajeru – Francuska, Jugoslovenska ekipa uzima 5 bronzanih medalja, od toga su tri čokanske – Silvija Erdelji u pojedinačnoj konkurenciji i sestre Erdelji u parovima.

Kao kruna desetogodišnjeg rada ove generacije dolazi evropsko prvenstvo za kadete i juniore u Novom Sadu 2003.

godine.Jugoslovensku ekipu od šest igračica čine četiri iz Čoke –: Erdelji Anamarija, Tapai Timea, Tapai Eva i Nadrljanski Ivana. Tu su još i treneri Kiralj Ilona i Melik Zoltan.

Erdelji Anamarija

2003 – Tapai Eva

2003 -– Evropsko juniorsko – Novi Sad, Melik, Erdelji Anamarija, Tapai Timea i Eva, Kiralj Ilona

To je i zasada poslednja velika šampionska generacija čokanske ženske škole stonog tenisa, koja je kao i prethodna pobrala sve titule u mlađim kadetima, kadetima, pa na kraju i u juniorskoj konkurenciji.

Ponovo se generacija osipa, odlazi Anamarija u budimpeštansku Statistiku, Timea u Mađarsku. Uopšte, ono što Čokanski stoni tenis karakteriše je izuzetno veliki broj šampionskih titula u mlađim selekcijama – mlađim kadetima, kadetima i juniorima. Ono staro pravilo se uvek ponavlja, da deca kada stasaju za rezultate u seniorskoj konkurenciji, odlaze iz Čoke.

Ni dečaci nisu zaostajali, a bili su u sastavu : Daniel Čonić, Anušić, Vujić, Denis Čonić, Vorgić i Melik sa trenerom Čonićem.

1997.Čonić Danijel postaje kadetski prvak Jugoslavije, prvi put posle Juhasa, isto to mu polazi za rukom i u mixu. Neki od dečaka su sada prvoligaški igrači, a Čokanski klub u sastavu – Melik, Vorgić i Vujić se takmiči u Srpskoj ligi – grupa sever.

Razno

Podrška klubu svih ovih godina nije izostajala ni od strane lokalne samouprave, što direktno, što kroz specijalizovane ustanove za sport i kulturu. Naročito se mora istaći pomoć i pokroviteljstvo u zadnje četiri godine, kada je klub ostao bez sponzora, i praktično jedina sredstva su obezbeđivana od strane čokanske opštine kao i od mesne zajednice Čoka -– sredstva od mesnog samodoprinosa.

1999 - Čonić Z., Čonić D., Čonić Danijel., Vorgić, Melik, Vujić

2003 -– Predstavnici lokalne samouprave i kluba

Koliko su tačne tvrdnje Sabo Ištvana da je za ovih 40 godina oko 5.000 Čokana naučilo ili došlo u kontakt sa zelenim stolom i celuloidnom lopticom, govori da se i na amaterskim i radničkim takmičenjima postižu zapaženi rezultati.

Na ovogodišnjim radničkim sportskim igrama Vojvodine, naprimer, dve zlatne medalje osvojila ekipa Čoke, a Naumov Gabriela je proglašena za najboljeg učesnika igara.

Takođe jedan podatak dostojan divljenja je i taj da su predstavnici kluba u svim konkurencijama, za ovih četrdeset godina preko 600 puta oblačili dres sa državnim grbom.

”Matrijarhat 2003””

Uz ovaj ženski dvojac koji danas rukovodi klubom, tu je i mlada, agilna uprava u sastavu : Mile Ikonić, Dragan Mijatov, Hajnal Atila, Farkaš Ištvan, Novica Dragoljević i Ujhelji Đerđ.

Finansijsku i svaku drugu potporu, klub je pronašao u drugom od tri prepoznatljiva simbola Čoke – - Vinariji. Ova, možemo slobodno reći, institucija, proslavlja stogodišnjicu postojanja, tako da su se dva uspešna kolektiva – jedan privredni i jedan sportski, udružili i u slavlju. Mladi i ambiciozni vlasnici Vinarije su osetili marketinšku opravdanost povezivanja, pa su čak otišli dalje i bili jedan od glavnih sponzora juniorske stonoteniske reprezentacije Jugoslavije na ovogodišnjem prvenstvu Evrope u Novom Sadu.

Dognar Vorgić OtilijaPredsednik kluba

Dugogodišnja standardna prvotimka Čoke, od oca nasledila veliku ljubav prema klubu i organizatorske

sposobnosti.Pravi je fenomen, kako vodi klub pored brojnih obaveza i

tri deteta.

Kiralj Dumnić IlonaGlavni trener kluba

Nakon uspešne, reprezentativne i šampionske karijere, posvetila se trenerskom radu u klubu.Intenzivno se bavi

trenerskim radom skoro dvadeset godina.Deo ljubavi prema sportu pokušava da prenese na sina Sašu.

Svi predsednici STK Čoka

Lukači ŠandorMilivoje Vilovski

Milojica ČpajakovićBaji Tibor

Miomir ĐekovićIlona Zarić

Đorđe StanimirovPredrag GolićMihok Bela

Nedeljko KolundžijaDragan SinicMile Čikoš

Dognar Vorgić Otilija

Predsednici i uprave su se smenjivale kroz ovih četrdeset godina. Neki su predsednici, članovi uprave i tehnička lica ostavili neizbrisiv trag, neki su pomogli puno, neki manje. Svi su oni zajedno doprineli da klub preživi ovih prvih četrdeset godina i da sa nadom gleda u budućnost, u godine koje dolaze.

Dva čoveka koji su kao tehnička lica dali najveći doprinos razvoju kluba su svakako Dognar Laslo i Čedomir Števančev.

Nije bilo razdaljine koju oni nisu mogli prevaliti i zadatka koji nisu mogli odraditi u interesu kluba.

Čedomir Števančev je kao dugogodišnji saradnik novosadskog Dnevnika poslao sigurno kilometre izveštaja sa raznih stonoteniskih događaja.

70-te -– Uprava zaseda

Stručnu, moralnu i svaku drugu podršku nesebično pruža dugogodišnji “spiritus movens” kluba Sabo Ištvan,

– čije ime se sa strahopoštovanjem i dan danas izgovara u svetu stonog tenisa.– Uvek je tu čika Pišta, ako treba da pomogne, objasni, pohvali, pokudi, uteši pa čak i

okreči, ako treba.Ne mirujući ni u svojim penzionerskim danima on pored svoje ljubavi prema ribolovu, golubarstvu (sekretar je udruženja golubara King), pronađe vremena i

za klub.Posle poluvekovne karijere vrhunskog igrača, trenera, funkcionera, danas je između ostalog i predavač stonog tenisa na sportskoj akademiji u Beogradu, kao i

trenerskog poziva na DIF-u u Novom Sadu.– U pola veka dugoj karijeri nisu ga zaobišle ni mnoge nagrade na svim nivoima, više

puta je nagrađivan od strane Opštine Čoka, pokrajinskih, republičkih i saveznih institucija, ali on sam uvek ističe da su mu najveća nagrada njegovi igrači, kojih ima na

svim stranama sveta.– Pored reprezentativnih uspeha svakako najveći sportski uspeh je doživeo 1986. godine,

kada je sa ekipom Sarbrikena osvojio prvenstvo Evrope u stonom tenisu.

1975 – Jedna od nagrada … .

1988 – Števančev, Sabo i Dognar