(0) (1)

UrednikZoran Hamovi}

Likovna opremaDragana Atanasovi}

BEN OKRI

Zvezde novogpolicijskog ~asa

Prevela sa engleskogLjubica Brajer

(2) (3)

Naslov originalaBen Okri

STARS OF THE NEW CURSEV (1988)

1997

U senci rata

Tog popodneva u selo su do{la tri vojnika. Rastera-li su sve koze i pili}e. Oti{li su u kafanu od palminogli{}a i naru~ili jednu osu{enu tikvu palminog vina. Pilisu usred rojeva muva.

Omovo ih je posmatrao sa prozora dok je ~ekao damu otac ode od ku}e. Njih dvojica slu{ali su radio. Otacje jeftino kupio taj stari grunding od jedne porodice ko-ja je morala da napusti grad kad je izbio rat. Prekrio jeradio belim platnom pa je sada izgledao kao feti{ ku}e.Slu{ali su vesti o bombardovanju i vazdu{nim napadimau unutra{njosti zemlje. Njegov otac se o~e{ljao, pa`ljivonapravio razdeljak i stavio malo losiona za brijanje naneobrijano lice. Zatim se jedva uvukao u ve} odavno iz-no{eni sako.

Omovo je gledao kroz prozor; otac mu je smetao. Uto vreme, ve} sedmi dan, jedna nepoznata ` ena sa crnimvelom preko glave prolazila je pored njihove ku}e. I{laje seoskim stazama, prelazila preko Ekspres druma i ne-stajala u {umi. Omovo je ~ekao da se ona pojavi.

Najzna~ajnije vesti su pro{le. Spiker na radiju re~eda se te no}i o~ekuje pomra~enje meseca. Omovov otacdlanom obrisa znoj sa lica i re~e, pomalo ogor~eno:

Kao da }e pomra~enje zaustaviti ovaj rat.[ta je to pomra~enje? upita Omovo.To je kada na ceo svet padne mrak i kada se doga-

|aju ~udne stvari.Kao {ta, na primer?Njegov otac pripali cigaretu.

(4) (5)

Mrtvi ustaju, hodaju okolo i pevaju. Zato ne sme{do kasno da ostane{ napolju, zna{?

Omovo klimnu glavom.Pomra~enja mrze decu. Jedu ih.Omovo mu nije poverovao. Otac se osmehnu, pru-

`i mu d`eparac od deset koboa i re~e:Isklju~i radio. Nije dobro da deca slu{aju vesti o ratu.Omovo ga isklju~i. Otac prolije malo vina kod ula-

znih vrata i pomoli se precima. Kad je zavr{io, uze svo-ju torbu za spise i nadmeno, `ustrim korakom iza|e izku}e. Omovo ga je posmatrao kako kora~a stazom doautobuske stanice na glavnom putu. Kada je stigao ma-li folksvagen autobus i kada je otac oti{ao njime,Omovo ponovo uklju~i radio. Seo je na prozorsku da-sku i ~ekao onu `enu. Poslednji put kada ju je video,promakla je pored ku}e uz burno lepr{anje {iroke `u-te haljine. Deca su prestala da se igraju i zagledala suse u nju. Pri~alo se da ona nema senku. Pri~alo se dajoj stopala ne dodiruju tlo. Dok je prolazila, deca po-~e{e da je ga|aju. Nije se trgnula, nije ubrzala korak,niti se osvrnula.

Vru}ina je bila zaglupljuju}a. Glasovi su bledeli igubili se. Seljani su, posluju}i naokolo, posrtali kaomese~ari. Tri vojnika su pila palmino vino i igrala da-me pod sparnim ble{tavilom sunca. Omovo primeti dasu, kad god bi deca pro{la pored kafane, vojnici pozi-vali decu, ne{to im govorili i davali im novac. Omovostr~i niz stepenice i polako pro|e pored kafane. Vojni-ci se zagleda{e u njega. Kad se vra}ao, jedan od njih gapozove.

Kako se zove{? upita.Omovo zastade, nasme{i se vragolasto i re~e:Heklips.Vojnik po~e da se smeje, isprskav{i Omovovo lice

pljuva~kom. Na licu je imao puno vena. ^inilo se danjegove drugare Omovo ne zanima. Terali su muve iusredsredili pa`nju na svoju igru. Pu{ke im behu na sto-lu. Omovo primeti da pu{ke imaju brojeve. ^ovek re~e:

Je l ti otac dao to ime zato {to ima{ velike usne?1Njegovi drugari pogleda{e Omova i nasmeja{e se.

Omovo potvrdno klimnu glavom.Ti si dobar de~ko, re~e ~ovek. Za}uta malo. Za-

tim upita, druga~ijim glasom:Jesi li video onu `enu {to prekriva lice crnim plat-

nom?Nisam.^ovek dade Omovu deset koboa i re~e:Ona je {pijun. Ona poma`e na{im neprijateljima.

Ako je vidi{, odmah do|i i ka`i nam, jesi li ~uo?Omovo ne htede da uzme novac i vrati se gore u ku-

}u. Ponovo sede na prozorsku dasku. Vojnici su povre-meno pogledali u njegovom pravcu. Postade mu preto-plo i on uskoro zaspa, tako sede}i. Probudi{e ga petlikoji su kukurikali malodu{no. Ose}ao je kako se po-podne pretapa u ve~e. Vojnici su dremali u kafani. Naradiju po~e{e vesti. Omovo je bez razumevanja slu{ao onesre}ama toga dana. Spiker podle`e mrtvilu, zevnu, iz-vini se i objavi dalje pojedinosti o borbama.

Omovo podi`e pogled i vide da je `ena ve} pro{la.Oni ljudi napusti{e kafanu. Video ih je kako krivudajuizme|u streha slamnatih ku}a, posr}u}i kroz izmaglicuod vru}ine. @ena je bila dalje ispred njih na stazi. Omo-vo se sjuri niz stepenice i krenu za ljudima. Jedan odnjih je bio skinuo gornji deo uniforme. Vojnik iza njegaimao je tako veliku stra`njicu da su pantalone po~ele damu se cepaju. Omovo je krenuo za njima preko Ekspresdruma. Kad su u{li u {umu, ljudi presta{e da slede `enui po|o{e drugim putem. Izgledalo je da znaju {ta rade.Omovo je `urio kako bi `enu neprestano imao na oku.

Sledio ju je kroz gusto rastinje. Bila je uvijena u iz-bledeli ogrta~ i imala je sivi {al i crni veo preko lica. Uruci je nosila crvenu korpu. Sasvim je zaboravio daobrati pa`nju na to da li ona ima senku i da li joj stopa-la dodiruju tlo.

(6) (7)

1Engl. hack - konj koji se iznajmljuje, lips - usne (p.p.).

Pro{ao je pored nezavr{enih imanja sa rasko{nimnatpisnim tablama sa kojih se sada lju{tila farba i sa oro-nulim ogradama. Pro{ao je pored jedne prazne fabrikecementa: blokovi su izlomljeni le`ali u gomilama, a rad-ni~ki ku}erci bili su napu{teni. Pro{ao je pored baobabaispod kojeg se nalazio o~uvan kostur neke velike `ivoti-nje. Jedna zmija se spustila sa grane i kliznula u {ipra`-je. U daljini, preko ivice grebena, ~uo je glasnu muzikui ljude kako jo{ glasnije pevaju ratne pesme.

Sledio je `enu dok nisu do{li do jednog neuglednoglogora, dole u ravnici. Nejasne prilike kretale su se upolusvetlu pe}ine. @ena je oti{la kod njih. One prilikesu je okru`ile, dodirivale je i uvele u pe}inu. ^uo je nji-hove ~udne glasove kako joj se zahvaljuju. Kada se `e-na ponovo pojavila, nije vi{e imala korpu. Deca sa bo-lesno ote~enim stomacima i `ene u dronjcima, ispratilisu je do pola brda. Zatim, nevoljko, dodiruju}i je kaoda je mo`da vi{e nikada ne}e videti, vrati{e se nazad.

Pratio ju je do jedne muljevite reke. Ona je kora~a-la kao da neka nevidljiva sila poku{ava da je odneseodatle. Omovo vide prevrnute kanue i natopljenu ode-}u kako se vu~e po tamnoj vodi. Vide kako plutaju iz-gubljene stvari: vekne hleba u plasti~nim omotima,osu{ene tikve sa hranom, konzerve koka-kole. Kada jeponovo pogledao kanue, bili su se pretvorili u naduve-ne le{eve `ivotinja. Na obali reke vide neke neva`e}enov~anice. U vazduhu oseti u`asan smrad. Onda iza se-be za~uje te{ko disanje, a potom da neko ka{lje i pljuje.On prepozna glas jednog od vojnika kako po`uruje dru-ge. Omovo ~u~nu u senku drveta. Vojnici pro|o{e. Ne-dugo posle toga on za~u vrisak. Ljudi sustigo{e `enu.Opkoli{e je.

Gde su ostali? viknu jedan od njih.@ena je }utala.Ti, paklena ve{tice! Ho}e{ da umre{, ha? Gde su?Ona je i dalje }utala. Stajala je pognute glave. Jedan

od vojnika se naka{lja i pljunu u pravcu reke. Govori! Govori! re~e on, udariv{i je.

Debeli vojnik joj str`e veo i baci ga na zemlju. Onase sagnu da ga pokupi, i dalje pognute glave. Glava jojje bila bez kose i izobli~ena dubokim brazdama. Na nje-nom licu, sa strane, bila je jedna modra duboka zaseko-tina. Vojnik koji je bio nag do pola gurnu je. Ona padeni~ice i ostade tako, nepomi~na. Svetlost se promenilanad {umom i po prvi put Omovo vide da su mrtve `i-votinje na reci zapravo le{evi odraslih ljudi. Oko tela imse zaplela re~na trava, a o~i su im bile podbule. Pre no{to je mogao da reaguje, za~uo je jo{ jedan vrisak. @enaje ustajala, sa velom u rukama. Okrenula se prema de-belom vojniku, sasvim se ispravila i pljunula mu u lice.Ma{u}i velom u vazduhu po~ela je mahnito da zapoma-`e. Druga dva vojnika ustuknu{e. Debeli vojnik obrisalice i podi`e pu{ku do visine njenog stomaka. Trenutakpre no {to je Omovo ~uo pucanj, sna`no lepr{anje kri-lima iznad njegove glave prestra{i ga i istera iz skro-vi{ta. Tr~ao je kroz {umu vri{te}i. Vojnici po|o{e zanjim. Tr~ao je kroz izmaglicu koja kao da se digla iz ste-na. Dok je tr~ao, ugledao je sovu kako bulji u njega sajedne kupole od li{}a. Sapleo se o korenje nekog drve-ta i onesvestio se kada je glavom udario o zemlju.

Kada se probudio, bilo je vrlo mra~no. Mahao je pr-stima ispred lica ali ni{ta nije video. Pomisliv{i da jeoslepeo, on po~e da vri{ti, da juri tamo-amo po mrakui natr~i tako na vrata. Kad se povratio od u`asa, ~uo jeglasove napolju i radio kako i dalje kr~i o ratu. Pro-na{ao je put na balkon, sav u ~udu {to mu se vid vratio.Ali kad je iza{ao na balkon, iznenadio se ugledav{i ocakako sedi na jednoj uleknutoj stolici od trske i pije pal-mino vino sa ona tri vojnika. Omovo otr~a do oca, iz-bezumljeno upiru}i prstom u pravcu tri ~oveka.

Mora{ da im se zahvali{. re~e njegov otac. Onisu te doneli iz {ume.

Omovo, sav u bunilu, po~e da pri~a ocu {ta je video.Ali otac, sme{e}i se vojnicima u znak izvinjenja, uze si-na i odnese ga u krevet.

(8) (9)

Svetovi koji cvetaju

Bio sam na poslu jednoga dana kada mi pri|e neki~ovek i upita me kako se zovem. Ne znam za{to, ali ni-sam mogao odmah da mu ka`em, a on nije hteo da ~e-ka dok ja okoli{im, ve} se okrenuo i oti{ao. U vremeru~ka oti{ao sam u buku2 da ne{to pojedem. Kada samse vratio i ponovo seo za svoj radni sto, neko mi pri|ei re~e da je polovina radnika sa tog odseka otpu{teno.Ja sam bio jedan od njih.

Nisam dugo radio na tom odseku i napustio samposao bez gor~ine. Spakovao sam stvari tog dana i po-digao novac koji su mi dugovali. U{ao sam u svoja sta-ra mala kola i odvezao se ku}i. Kada sam stigao, parki-rao sam auto tri ulice dalje od stana, jer su putevi bili lo{i.Dok sam hodao prema ku}i, zavrtelo mi se u glavi od pri-zora siroma{nih stanova i limenih koliba. Naletao sam navrtloge pra{ine sa neasfaltiranih puteva. Sve je poigrava-lo i li~ilo na privi|enje na toj svemo}noj vru}ini.

Kasnije te ve~eri iza{ao sam da kupim ne{to kuva-no za jelo. Na povratku, pri|e mi jedan sused i re~e:

Kako ste?Dobro, odgovorih.Jeste li sigurni da ste dobro?Da. Za{to pitate?Pa, re~e sused, zato {to hodate okolo kao da ne-

mate o~i.

Kako to mislite?Otkako vam je `ena umrla, prestali ste da koristi-

te o~i. Zar niste primetili da su skoro svi ljudi iz dvo-ri{ta oti{li?

Kuda oti{li?Pobegli. Na bezbednije mesto.Za{to?To nemojte mene pitati.Za{to vi niste oti{li?Ja sam sre}an ovde.I ja isto, rekoh sme{e}i se. Oti{ao sam u svoju sobu.Jedva da je pro{lo dva sata od razgovora sa suse-

dom, kad za~uh kucanje na vratima. Otvorio sam, a tri~oveka se ugura{e unutra. Dvojica su imala duga~kema~ete3, a tre}i je imao pu{ku. Nisu bili neprijatni nitisu se nasilni~ki pona{ali. Samo su tra`ili da mirno sedimna krevetu i da posmatram {ta oni rade, ako `elim. Gle-dao sam kako uzimaju moje najpotrebnije stvari i savnovac koji su mogli da prona|u. Usput su ~avrljali o to-me kako su putevi lo{i, i kako su vlasti u`asne, i kakoima mnogo kontrolnih rampi. Dok su tako }askali, sku-pili su moje stvari u gomilu i odneli ih u kamion, kaoda mi samo poma`u da se selim. Kada su zavr{ili, ~oveksa pu{kom re~e:

Ovo mi zovemo nau~nom plja~kom. Ako se samonaka{lje{ kad odemo, prosvira}u ti metak kroz o~i,zna{?

Klimnuh glavom. Oti{ao je sme{e}i se. Trenutak ka-snije ~uo sam kako njihov kamion odlazi po neasfaltira-nom putu. Istr~ao sam napolje, a oni su ve} bili oti{li.Vratio sam se u sobu da odlu~im {ta }u dalje. Nisammogao odmah da obavestim policiju, jer je najbli`a sta-nica bila miljama daleko, a ~ak i da sam ih obavestio, odnjih zapravo ne bih mogao ni{ta da o~ekujem. Seo samna krevet i poku{ao da ubedim sebe da sam ba{ sre}an~ovek {to jo{ uvek imam auto i ne{to novca u banci. Ali,

(10) (11)

2Vrsta restorana u Africi - ku}erak izgra|en od drvetaili cinka u kom se spremaju i poslu`uju nacionalna jela i ukom sve poslove obavlja uglavnom samo jedna osoba (p.p.). 3Duga~ki no`evi za se~enje trske (p.p.).

ispalo je da uop{te nisam imao prava da se tako ose}am.Nedugo posle odlaska lopova, opet mi neko pokuca navrata. Ustadoh da otvorim, kad pet vojnika sa ma{inka-ma upade u sobu. O~ito, lopovi nisu uspeli da pobegnu.Bili su zaustavljeni na kontrolnoj rampi i da bi spaslisopstvene glave kazali su vojnicima da sam im ja ortak.Bez ikakve ceremonije i veoma grubo, vojnici me uvu-ko{e u d`ip. Od predstave o tome kako }e me pogubitina pla`i kao nekog naoru`anog plja~ka{a, zavrte mi seu glavi. Kazao sam vojnicima da sam ja taj kog su op-lja~kali, ali vojnici po~e{e da me tuku, jer im se u~iniloda sam hteo da povredim njihovu inteligenciju jednomtako providnom la`i. Dok su me vodili, s pu{kama upr-tim u moja le|a, moj sused iza|e iz sobe. Kad vide dasu vojnici sa mnom, re~e:

Rekoh vam da nemate o~i.Tada on pri|e jednom od vojnika i, na moje zapre-

pa{}enje, kaza:Gospodine vojni~e, nadam se da sa njim postupate

onako kako zaslu`uje. Oduvek sam mislio da sa njego-vom glavom ne{to nije u redu.

Vojnici nas odvedo{e u najbli`u policijsku stanicu isve nas zaklju~a{e u istu }eliju. Pravi lopovi, kojima kaoda je sve to bilo zabavno, neprestano su mi se osmehi-vali. Preko no}i do|o{e vojnici i premlati{e nas kad smoodbili da bilo {ta priznamo. Onda su nas ujutru neki po-licajci izveli napolje, naterali nas da se skinemo do goleko`e i zapovedili da iza|emo na ulicu. Prolaznici bi naspogledali i `urno nastavljali svojim putem. Po~eh da vi-~em kako sam nevin, ali mi policajac re~e da umuknem.Stajali smo tako goli napolju, pred celim svetom, skoro~itav dan. Deca su nam se smejala. @ene nas prou~ava-le. Fotografi su do{li i blicevima svojih fotoaparata za-slepljivali nam o~i. Kad pade no}, do|e jedan policajaci ponudi mi priliku da se izvu~em uz mito. Sav sam go-reo od sunca i o~i su mi se zatvorile od pra{ine. Rekohmu da najpre moram da odem u banku. Lopovi su pla-tili svoje globe i bili oslobo|eni. Ja ostadoh u }eliji za-

trpan ljudima koji su se drali cele no}i. Ujutru me jedanvojnik otprati do banke. Uzeo sam ne{to novca i platiosvoj deo. Oti{ao sam ku}i i prespavao ostatak dana.

Ujutru sam oti{ao da se istu{iram. Idu}i kroz zajed-ni~ko radni~ko dvori{te, iznenada postadoh svestanodsustva uobi~ajenih zvukova. Iz soba nije dopirala mu-zika. Nije se ~uo pla~ dece. Nije bilo bra~nih parova ko-ji se sva|aju i vi~u iza crvenih zavesa. U stra`njem dvo-ri{tu bilo je pili}a i pacova. Moj sused iza|e iz toaleta inasme{i se kada me ugleda.

Zna~i, pustili su vas, re~e sa `aljenjem.Vi ste jedan zao ~ovek, viknuh.Ljudi vi{e ne izlaze, rekao je, hladnokrvno zane-

maruju}i moje re~i. Vrlo je tiho. Dopada mi se ovako.Za{to ste bili tako zli prema meni?Ne verujem ljudima koji nemaju o~i.Mogli su me pogubiti.Zar ste vi bolji od onih koje su ve} pogubili?Zurio sam u njega s nevericom. Oti{ao je i oprao ru-

ke na pumpi i obrisao ih o pantalone. @urno je pro{aopored mene i oti{ao u sobu. Trenutak kasnije video samga kako odlazi.

Posle tu{iranja jo{ uvek sam bio pospan. Oti{ao samu svoju sobu i obukao se. Onda sam oti{ao u prednji deodvori{ta. Seo sam na klupu i posmatrao ulicu. Okolnecrkve nisu pu{tale uobi~ajene molitve i pesme prekozvu~nika. Mujezin je }utao. Ulica be{e napu{tena. Nijebilo znakova panike. Na tezgama je i dalje stajala izlo-`ena roba i prodavnice su bile otvorene, ali nije bilo lju-di. U vazduhu be{e mnogo ptica koje su kru`ile oko an-tena. Negde u daljini ~uo se radio. Na drugoj straniulice jedna koza se vrtela oko korenja jednog drveta.Petlovi nisu kukurikali. Posle izvesnog vremena, sve {tosam ~uo bilo je jedno zbrkano zujanje u meni, nerazu-mevanje svega {to se desilo. Ne{to je sve vreme gmiza-lo po nama i sada, kada je ulica bila prazna, ja ~ak ni-sam mogao da vidim {ta je to.

(12) (13)

Sedeo sam napolju, brane}i se od komaraca, sve doknije pao mrak. Tada shvatih da se ne{to dogodilo sa vre-menom. Izgledalo je kao da sedim u praznom prostorubez pro{losti. Vetar nije donosio osve`enje. A onda se,iznenada, pogasi{e sva svetla. Bilo je kao da je duh sve-ta najzad umro. Zamra~enje traja{e dugo.

Mnogo sam dana tumarao po mra~nom gradu. Da-nju sam se vozio okolo tra`e}i posao. Gde god sam bio,radnici su otpu{tani u velikom broju. Nije bilo {trajkova.Povremeno sam na radiju slu{ao prenose govora Dr`av-nika. Govorio je o merama {tednje, o zatezanju narodnogpojasa i o velikoj budu}nosti. Zvu~ao je veoma usamlje-no, kao da je govorio u nekoj ogromnoj i praznoj sobi.Posle njegovih govora pu{tali su muziku. Ta muzika je ta-ko|e zvu~ala kao da je pu{taju u praznom prostoru.

Uve~e sam hodao okolo tra`e}i prijatelje. Oni su bi-li oti{li bez ikakvih obja{njenja i nisu ostavili svoje no-ve adrese. Kada sam oti{ao u njihova zajedni~ka dvo-ri{ta, iznenadio sam se kako su se stvari promenile.Propadanje dvori{ta kao da je bilo ubrzano. Vrata su bi-la ostavljena otvorena. Pau~ina je visila na ulazima udvori{ta. Ispred ku}e jednog prijatelja ugledah de~akakako zuri u mene upla{enim o~ima. Kada po~eh da gaispitujem kuda su to nestali moji prijatelji, ustao je i po-begao. Vratio sam se svojim kolima i vozio se po gradutra`e}i ljude koje poznajem. Tada zaista po~eh da zapa-`am {ta se doga|a. Bilo je tu i tamo ljudi po gradu. Iz-gledalo je da na njihovim licima nema panike. Po~eosam da mislim da se to svet u stvari prazni. Kada sammalo bolje pogledao te ljude, ne{to ~udno mi pade naum: oni su li~ili na mese~are. Zaustavio sam auto ioti{ao do njih, da ih bolje vidim, da razgovaram sa nji-ma i otkrijem {ta se zapravo doga|a. (Radio i novine suve} odavno prestali da daju informacije.) Iza{ao sam naulicu i pri{ao jednoj `eni koja je pored puta pr`ila jam.4Pogledala me je goru}im, sumnji~avim o~ima.

[ta se to doga|a u zemlji? pitao sam je.Ni{ta se ne doga|a.Kuda su svi oti{li?Niko nije nikuda oti{ao. Za{to mene pitate? Idite,

pitajte nekog drugog?Kad se okrenuh da po|em, vatra se razbukta i osve-

tli joj lice. Na njenom licu videh neki kosi rukopis. Po~elu i obrazima behu joj ispisane re~i. Tada primetih dasu joj i ruke prekrivene rukopisom. Pri{ao sam bli`e dapro~itam {ta pi{e, ali ona po~e da vri{ti. ^uo sam gvo-zdene ~izme vojnika koji su tr~ali ulicom prema nama.Odjurio sam do kola i oti{ao odatle.

Na putu ku}i, primetio sam da mnogi ljudi na ulica-ma imaju ispisana lica. Nije mi bilo jasno kako to rani-je nisam primetio. A onda me odjednom zaokupi mi-sao da i moj sused ima re~i ispisane po licu. @urno seodvezoh ku}i.

Kad sam stigao, bio je ve} pao mrak. Nisam smeoda rizikujem i ostavim kola tri ulice dalje od one u ko-joj stanujem, pa sam ih parkirao ispred dvori{ta. Mislimda mi se istovremeno sa tom oprezno{}u prvi put javilai misao o bekstvu. Broj ptica iznad na{e ulice se pove-}ao. Negde u daljini jo{ uvek se ~uo radio. Baterije sumu oslabile. Vetar je svirao kroz dvori{te. Ulicom su lu-njali psi lutalice. Sedeo sam napolju i ~ekao suseda.Po{to ga dugo nije bilo, oti{ao sam i pokucao na njego-va vrata. Nije bilo odgovora. Oti{ao sam u svoju sobu ijeo, a onda opet iza{ao napolje i seo. Slu{ao sam kakozamiru zvuci sa radija. ^uo sam slabe vojni~ke glasove.No} postade jo{ tamnija, a moj se sused nije vra}ao.Slu{ao sam kako vetar savija grane drve}a. Ma~ke lutali-ce gledale su me u mraku. Oti{ao sam u svoju sobu i pre-spavao tu no} sa ose}anjem da se ne{to u mojoj svesti ki-da. Kada sam se ujutru probudio, primetio sam da mi seu misli neprestano kradomice uvla~i usamljeno Dr`avni-kovo lice. Istu{irao sam se i jeo i oti{ao da pokucam nasusedova vrata. On se jo{ uvek nije bio vratio.

(14) (15)

4Vrsta tropske krtolaste biljke sli~ne krompiru (p.p.).

Spremio sam se da iza|em, ali se na nebu za~ugrom. Popodne po~e da pada ki{a. Ulica nabuja od vo-de. Odvodni kanali kraj puteva behu preplavljeni. Ki{aje ulazila kroz otvorena vrata sobe, padala po tezgamasa uredno izlo`enom robom i tukla po ve{u koji je osta-vljen visio na `icama. Vetar je vrlo sna`no duvao i tre-sao na{ krov. Grane na drve}u su se savijale a onda lo-mile. U daljini sam video dim iznad ku}a. Ki{a je liladva dana bez prestanka. Moj sused se nije vra}ao. Vodase popela do branika mojih kola. Ki{a je najzad ugasiladaleki radio. Dr`avnik je preko radija o~ajni~ki govorioo ~i{}enju narodnih {tala. Sedeo sam u svojoj sobi, za-to~en ki{om. Slu{ao sam vodu kako bez kraja pada. Mojkrov po~e da proki{njava. ^uo sam kako mijau~e ma~-ka i nadglasava postojani {tropot ki{e. Ponekad je ki{apadala ja~e i uspevala da izbri{e i vreme i se}anje. Usko-ro je izgledalo kao da ki{a oduvek pada. U gradu bezljudi, po~eo sam da slu{am radio prenose kroz ki{u. Aonda, drugog dana uve~e, shvatio sam sve. Oti{ao samdo prozora, dok mi je u u{ima jo{ odjekivalo upornokapanje vode, i pogledao napolje. Tada shvatih da samprivremeno bio zaboravio imena stvari. Ostao sam kodku}e sve dok ki{a nije prestala da pada. Ostao sam jo{jedan dan, ~ekaju}i da se voda upije u nabujalu zemlju.I{ao sam i kucao na susedova vrata nekoliko puta, a on-da sam u{ao u njegovu sobu. Sve je bilo na svom mestu,ali je izgledalo da je on sasvim i{~ezao. ^etvrtog danausudio sam se da iza|em na ulicu i budem o~evidac ka-tastrofe koja se {irila. Drve}e je popadalo. Ku}e se zdro-bile pod silinom vetra i ki{e. Mrtve ma~ke plutale su poodvodnim kanalima. Na nebu nije bilo ptica. Vratih seu sobu. U glavi mi je sve vrvelo od kobnih predznaka.Izvadih kofer i napunih ga svojim papirima i ode}om.Svu hranu koju sam imao spakovah u zadnji deo auta.Ostavih vrata otvorena. Pokucah na susedova vrata, po-slednji put. Sedoh u kola i krenuh na put bez cilja krozogromnu, neobra|enu zemlju.

Nije bilo lako iza}i iz grada. Bilo je mnogo barika-da na putevima i vojnika posvuda. Zaustavljali su me ipretra`ivali kola. Na svakoj barikadi vojnici su stavljaliprimedbe na hranu koju sam nosio pozadi. Pitali su mekuda idem. Govorio sam da idem da posetim bolesnumajku u selu. Onda bi me pitali da li mislim da ljudi gla-duju. Kada bih rekao ne, vojnici su uzimali malo mojehrane i odmahivali mi da pro|em. Kada sam pro{ao po-slednju barikadu, imao sam jo{ vrlo malo hrane. Ali tome nije brinulo. Ono {to me je mu~ilo dok sam voziokroz {umu bio je moj auto koji mi je neprestano stvaraonevolje. Stao bi i ja sam morao da sedim za volanom i~ekam da se motor ohladi. Kada bih uspeo da ga opetupalim i kada bi ponovo krenuo, bilo je to vrlo nepou-zdano. Izgledalo je da }e iznenada sam auto preuzetiupravlja~. Ubrzavao je i usporavao po sopstvenoj nedo-ku~ivoj volji.

Dugo sam vozio po zavojitim drumovima kroz{umu. Uspeo sam da pre|em jedan drveni most koji jeki{a delimi~no razorila. Dugo sam ~uo samo brujanjekola. Ponekad mi se ~inilo da vozim u mestu. Put i {umakao da se nisu menjali. Nekoliko puta sam pre{ao isti,delom razoreni most. Umorio sam se od vo`nje kojakao da me nije ni pomerila s mesta. Zaustavio sam ko-la, zaklju~ao sva vrata i malo odspavao.

Ose}ao sam se bolje kad sam se probudio. Voziosam jo{ malo i onda osetio da je razbijena jednoli~nostputovanja. Planinski venci, visoravni sa stepama sivogambera i ponori pojavi{e se svuda oko mene. Pro{aosam pored jednog mravinjaka boje gline. Usporio samzbog ~opora hijena koje su prelazile put. Stigao sam doneke stra}are, koja je zapravo bila benzinska stanica.Vrata su bila otvorena. U dvori{tu ispred ku}ice behuprljava burad sa benzinom i motornim uljem. Zaustaviosam auto i parkirao ga. Pro|oh pored masne ru~nepumpe i pokucah na vrata. Iza|e jedan starac. Nosio jepar sivih tregera preko crne ko{ulje i prljave pantalone`utosme|e boje. Bio je bos.

(16) (17)

Vi ste prva osoba koju vidim posle dugo vremena,re~e.

Zamolih ga da mi napuni rezervoar. Dok je to ra-dio, nije mi se obra}ao. Promenio sam vodu u hladnja-ku. Nije imao ulje za ko~nice. Seo sam na klupu i slu{ao{umske insekte dok je on polako i marljivo pregledaoauto i pode{avao motor.

Kako uspevate da `ivite ovde?Uspevam. Dopada mi se.Platih mu. Kad sam ulazio u kola, starac re~e:Nemojte i}i tim putem. Nisam video nijedno vozi-

lo da se vra}a odande. Ostanite tamo gde mo`ete bitisre}ni.

Klimnuh glavom, osmehuju}i se. Zatvorih vrata iupalih kola. Mahnuo sam mu kad sam krenuo. On me-ni nije odmahnuo. Nepomi~no je zurio u kola. Ulaziosam u {umu.

Kasnije sam pregazio jednu kozu koja je prelazilaput. Osetio sam kad su to~kovi muklo udarili o njenotelo i stao sam. Telo koze je uz poslednji trzaj ostalo naasfaltnoj prevlaci. Kada sam iza{ao iz kola, za~uo samdivlje povike i ugledao neke ljude kako se pojavljuju iz{ume i jure prema meni. Mu{karci su imali ma~ete, a ` e-ne su nosile duga~ke cepanice. Otr~ao sam u kola, alikada sam hteo da ih upalim, motor je samo zacvileo.Ljudi su se bacili na kola i zgnje~ili karoseriju ma~eta-ma i cepanicama. Razbili su prozor i nekoliko je rukuposegnulo za mojim licem. Auto je iznenada upalio i jaodjurih dok je nekoliko ruku jo{ htelo da mi iskopa o~i.Zaokretao sam na jednu, pa na drugu stranu, i ljudi supopadali, a ja sam se odvezao dalje ne osvr}u}i se. Ka-snije sam video krv i komadi}e mesa na krzotinama po-lupanih prozora.

A onda, kao da je ona ki{a {to je padala u gradu po-~ela da me susti`e, jo{ ja~a. [uma je je~ala od grmljavi-ne. Munje su poga|ale drve}e. Li{}e je kao pomahnita-lo letelo na nemilosrdnom vetru. Kola su mi neprestanokrivudala i povremeno mi se ~inilo da ih vetar gura po-

di`u}i njihov zadnji kraj. Ponekad kao da to~kovi vi{enisu doririvali drum. Vozio sam u vazduhu. Vozio samkroz mlazeve ki{e. Posvuda se njihalo drve}e i lepr{aloli{}e. I posvuda je po drve}u lila voda. Tu i tamo poja-vio bi se neko, sav mokar, iz {ume, pretr~ao bi put imahnuo mi da stanem. Nisam nikome i ni zbog ~egahteo da stanem. Vozio sam dalje sa mahnitom usredsre-|eno{}u na vo`nju. Ubrzo mi se zamori{e o~i. Ki{a kaoda me je premlatila i sve {to sam mogao da vidim biloje prednje staklo auta i {ume izobli~ene od ki{e. Bilo mije te{ko da trep}em, a kada bih trepnuo, ose}aj prazni-ne u tom trenutku odvla~io me je u san. Probudio bihse i shvatio da nasumce vozim van druma. Uspevao samda spavam za volanom.

Kada je na {umu pala tamna no}, nisam mogao darazlikujem mrak od ki{e. Ponekad bih iza sebe ugledaosvetlo i mislio da je to svetlo nekih kola. Podesio samogledalo i na deli} sekunde video svoje lice. Grom jeudario ta~no ispred mene. Trenutak kasnije, jedna ra-~vasta u`arena munja osvetlila je na mom licu rukopis.Savladao sam jednu krivinu i za~uo zaglu{uju}i prasak u{umi. Ne{to mi je raznelo prednje staklo i sada sam vo-zio o~iju {irom otvorenih i uprtih u mrak. Insekti mi na-lete{e na lice. Vetar, ki{a i komadi}i stakla trenutno mezaslepi{e. Onda videh da je ispred mene preko drumapalo drvo. Kola mi se zavrte{e u vrtlogu li{}a i granja.A onda zavlada muk. Dugi jedan trenutak bilo je potpu-no mra~no. Ni{ta nisam ni ~uo ni video ni ose}ao. Potomza~uh zujanje motora i istrajnu buku insekata i ki{e.

Poku{ao sam da se pokrenem, ali nisam mogao: ~i-nilo mi se da sam se sav zapleo u kolima. ^uo sam po-ja~ane {kripave zvuke. Bio sam prekriven izmrvljenomzemljom koja je izgledala kao `iva i koja me je bockala.U meni se ne{to smirilo i ja se nekako bez muke iskobe-ljah sa prednjeg sedi{ta. Kad sam se izvukao iz olupine,video sam da su kola naletela na jedan veliki mravinjak.Posvuda je bilo mrava. Nastavio sam da se probijamkroz ki{u. Nisam mogao da prona|em drum. Ulazio

(18) (19)

sam sve dublje u {umu. Pro{ao sam pored stena obraslihli{ajem. I{ao ispod beskrajne re{etke od granja. Trnje sezabadalo u mene. Nisam krvario.

Do|oh do reke. Dok sam je preplivavao, primetiosam da je tekla u pravcu suprotnom od onog kojim se~inilo da te~e. Kada sam iza{ao na drugu obalu, voda sena meni trenutno osu{ila. Hodao sam dalje kroz grmlje,sve dok nisam stigao u jedno selo. Na ulazu u selo na-lazile su se dve palme koje su rasle naopa~ke. Pro|oh iz-me|u njih i spazih jednog ~oveka kako sedi na stolici is-pred kolibe. Kad me ~ovek ugleda, njegovo lice seozari. Iznenada, on po~e da vi~e kao da nari~e i iz dale-ka, negde u selu, za~u{e se gromoglasni bubnjevi. ^o-vek ustade, pri|e mi brzim korakom i zagrli me:

^ekali smo te, kaza.Kako to mislite?^ekali smo te.To ne mo`e biti istina.Izgledalo je da ~oveka moja primedba veoma vre|a,

ali je rekao:Sedim ispred ove kolibe ve} tri meseca. Tebe ~ekam.

Sre}an sam {to si uspeo. Do|i, ljudi iz sela te o~ekuju.Poveo me je.Za{to?Vide}e{.I{ao sam za njim }utke. Kad smo u{li u selo, prime-

tio sam da nas prati jedna `ena. Kad god bih se osvr-nuo, ona bi se sakrila iza drve}a i grmlja.

Stalno smo ~istili selo u ~ast tvog dolaska, re~e ~ovek.Pro{li smo pored jednog nebodera sa kog su se sun-

~evi zraci rasipali kao sa zaslepljuju}eg stakla.Tu }e se odr`ati sastanak.Kolibe su izgledale ~vrste i ~iste sa svojim oker-be-

lim zidovima. Drve}e iroko i baobab raslo je u urednimrazmacima. Grmlje je bujno cvalo. Vazduh je mirisao nacvetove flaminga.5

Stigosmo na seoski trg, kad se meni, nekako kao umagli, u~ini da mi je to mesto poznato. Bilo je veomauredno i ~isto. A onda iznenada shvatih da ni{ta ne vi-dim. Vi{e nisam ni ~uo ~oveka koji me je vodio. ^uosam pesmu i igru svuda okolo. Uhvati me panika i po-~eh da vi~em. Igra i pesma presta{e. Dugo sam tako sta-jao, vi~u}i u prete}u ti{inu. Posle nekog vremena, kadasam prestao da vi~em, za~uo sam lagane korake kakomi se pribli`avaju.

Pomozite mi, rekoh.Tada `ena koja je mirisala na karanfili}e, slatkim

glasom re~e:]uti i sledi me.Sledio sam je do mesta koje je mirisalo na koru dr-

veta. Otvorila je vrata i u{li smo. Privukla je za menejednu stolicu bez naslona. Ja bih seo i na ~vrsti vazduh,toliko sam bio svestan, ali `enino prisustvo me je trezni-lo. ^uo sam je kako se kre}e. Donela mi je hranu i jeosam. Donela mi je pi}e i ja sam pio. Onda je kazala:

Ovo }e biti tvoj novi dom.Zatim sam ~uo kako se zatvaraju vrata. Ubrzo za-

spah.Kad sam se probudio, osetio sam kako mi ne{to iz-

lazi iz u{iju. To ne{to gmizalo je po meni celom. Ustaosam i povikao. Vrata se otvori{e i u|e `ena i povede meda se umijem. Po{to sam jeo, ona sede pored mene i re~e:

^uli smo da dolazi{. Dugo je trajalo.Kako ste ~uli?Sazna}e{.Za{to ste me svi ~ekali?]utala je. Onda se nasmejala i rekla:Zar nisi znao da te ~ekamo?Ne.Zar nisi znao da dolazi{ ovamo?Nisam. Ali za{to?Da zauzme{ svoje mesto u skup{tini.Kakvoj skup{tini?

(20) (21)

5Vrsta biljke, lat. anthurium andreanum (p.p.).

Stalno smo odlagali sastanak jer ti jo{ nisi bio sti-gao.

Dojadilo mi je da postavljam pitanja.Seljani su brinuli, re~e ona.Kada }e se odr`ati taj sastanak?Za dva dana.Za{to ne danas?Stariji misle da ti treba vremena da se odmori{ i na-

vikne{ na selo. To je va`an sastanak.Kakav je to sastanak?Umoran si. Odspavaj malo. Kad ti zatrebam, pozo-

vi me.Onda opet ~uh kako se vrata otvaraju i zatvaraju.U selu je sve imalo glas i sve mi se obra}alo. Zvuci i

glasovi su me napadali i u{i po~e{e da me bole. A ondami se polako vratio vid. Najpre je izgledalo kao da gle-dam kroz mleko. Kad sam opet mogao jasno da vidim,glasovi su umuknuli. Tada sam selo video druga~ije.

Iza{ao sam iz prostorije u kojoj sam boravio i zbu-njen hodao unaokolo. Neki seljani su imali stopalaokrenuta unazad. ^udio sam se kako mogu tako da ho-daju. Neki ljudi su izlazili iz debla drve}a. Neki su ima-li krila, ali nisu mogli da lete. Posle izvesnog vremenanavikao sam se na ~udan izgled tih ljudi. Prestao sam daprime}ujem njihove tri noge i izdu`ene vratove. Ono na{ta nisam mogao da se naviknem bile su kolibe i ku}eokru`ene zidovima sa prozorima na spolja{njoj strani.Dok sam prolazio, nisam mogao da se ogledam u njima.Neki ljudi su ulazili u prozore i nestajali. Ja nisam mo-gao da u|em u njih.

Posle nekog vremena provedenog u toj {etnji, nisamumeo da se vratim do mesta gde sam bio sme{ten. Ho-dao sam po selu oslu{kuju}i ne bih li ~uo glas one `enekoja je brinula o meni. Zastao sam kod seoske pumpeza vodu i `ena je do{la do mene i kazala mi:

[ta radi{ ovde?Izgubio sam se.Odve{}u te nazad.

Po{ao sam za njom.Sada opet vidi{? pitala je okrenuv{i u hodu glavu

prema meni.Da.I tada mi se javi sasvim odre|eno i besmisleno ose-

}anje da je poznajem. Bila je sna`ne gra|e, sa licem iz-razite, meni poznate lepote. Nosila je jednostruki ogr-ta~ sa cvetnim {arama i bila bosa. Ko`a joj je bilaprekrivena belim crte`ima. Njene o~i su odavale neku~udnu svetlost koja je zaslepljivala kao zeleno ogledalo.

Ko ste vi?Nije mi odgovorila. Kada smo stigli do jednog de-

belog drveta, ona otvori vrata u deblu. Unutra{njost jeizgledala savr{eno, ~ista i uredna i topla.

Ja ne}u unutra, rekoh.Ona okrenu glavu prema meni; lice joj be{e bezizra-

`ajno.Ali ovo je tvoj novi dom, re~e.Nemogu}e. Pretesno je.Nasmejala se, gotovo srda~no.Kad u|e{, vide}e{ da je dovoljno prostrano.Bilo je zaista prostrano, kada sam u{ao. Seo sam na

drveni krevet. Poslu`ila me je hranom iz polovineosu{ene tikve. Pirina~ se micao na tanjiru i li~io na be-le crvi}e. Mogao sam se zakleti da je bio umotan u pa-ukovu mre`u. Ali bio je sladak i dovoljno ukusan. [oljaiz koje je trebalo da pijem curila je sa spolja{nje strane.Kada je `ena raspremila sto, pretvarao sam se da spa-vam. Pre no {to je iza{la, ~uo sam kako ka`e:

Dobro spavaj i povrati snagu. Ve~eras je sastanak.Podigoh se.Ko ste vi? upitah.Ona tiho zatvori vrata za sobom.Sa~ekao sam malo pre no {to sam iza{ao iz drveta.

Namerio sam da pobegnem odatle, ali nisam `eleo da seodam. Lutaju}i po selu i tra`e}i izlaz, ~uo sam kako lju-di igraju, kako neki raspravljaju o zakonima sela, a ne-

(22) (23)

ki ~itaju duga~ak spisak imena, i ~uo sam divne glasovekako pri~aju pri~e iza drve}a. Ali nikoga nisam video.

A onda, kad sam prolazio pored jedne kolibe iz ko-je je dopirao cilikav smeh stidljivih mladih devojaka,primetio sam da me jedna jednooka koza uporno i ne-tremice posmatra. Ubrzao sam korak. Psi i pili}i zurilisu u mene. Imao sam neko sablasno ose}anje da to lju-di pilje u mene kroz o~i `ivotinja. Pro{ao sam pored se-oskog `rtvenika. Ispred njega se nalazila mo}na statuaboga sa velikim rupama umesto o~iju. Bio sam ube|enda i bog motri na mene.

Dugo sam tako lutao tra`e}i izlaz. ^uo sam bestele-sne glasove kako govore da veliki sastanak uskoro po-~inje. Svetla se nisu izmenila. Do{ao sam do jasminovogdrveta punog belih ptica. Iza drveta je bio seoski trg, aiza trga ulaz. Nastavio sam da hodam i stigao do koli-be. Ispred kolibe, na stolici, sedeo je ~ovek sa tri oka nalicu. Neprestano je gledao u mene i bio sam prisiljen daga pozdravim.

Nemoj me pozdravljati, re~e on.I dalje je zurio u mene kao da je o~ekivao da ga pre-

poznam. Njegova tri oka su me zbunjivala i dezorijenti-sala. Ali kada sam pogled usredsredio na ona njegovadva normalna oka, odjednom sam ga zaista prepoznao.Bio je to moj nestali sused.

[ta vi radite ovde? upitao sam.[ta misli{?Ne znam.Jedan vojnik je pucao u mene.Pucao u vas? upitah, iznena|en.Da.Za{to?Da bi me ubio. [ta ti radi{ ovde?Ja?Da.Ne znam.Nasmejao se.Re}i }e ti na sastanku.

O ~emu }e biti re~i na sastanku?O `ivotu i smrti.Kakvom `ivotu i kakvoj smrti?Ponovo se nasmejao, ali ovog puta praskavije. Oko

njegovih usta i u na~inu na koji su mu se pomerale o~ibilo je ne~ega {to mi je polako sve razjasnilo. Ustuknuosam od u`asa.

Bolje nemoj poku{avati da pobegne{, rekao je pa-kosno.

To mi je bilo dovoljno. Dok sam tr~ao prema ulazu,od stvari je nastajao mete`. Onda shvatih da ne tr~imnapred, ve} unazad. Pro{ao sam pored oker-belih koli-ba i zaslepljuju}eg nebodera. ^uo sam prodoran vrisak`ene. Gromoglasni bubnjevi su se ~uli u divljem zanosu.Kada sam zastao i potr~ao unazad, shvatio sam da, za-pravo, tr~im napred. Tada sam video `enu koja je vri-snula i prvi put prepoznao svoju preminulu `enu. Juri-la je za mnom u velikom bolu. Mu{karci i `ene ibestelesni glasovi i{li su za mnom sa svojim krilima ko-ja im nisu pomagala da lete i svojim stopalima okrenu-tim natra{ke. Projurio sam pored drve}a koje je raslonaopako i pored kukuruznih polja izvan ulaza u selo.Kukuruzna svilica bila je zlatasta i divna. Seljani su megonili sve do granice polja.

Pre{ao sam reku. Ptice iz {ume navali{e na mene.Dugo sam tr~ao bez predaha dok nisam stigao do svo-jih kola koja su se slupala kroz granje i razorila mravi-njak. Nisam siguran {ta se zatim dogodilo, ali kada samdo{ao sebi, na{ao sam se u slupanim kolima. Bio samprekriven mravima koji su me nemilosrdno ujedali. Iz-gledalo je kao da sva ta isavijana metalna olupina rasteiz mene i mogao sam da osetim kako se moja krv su{ina sedi{tu. Na licu sam imao posekotine i komadi}erazbijenog stakla. Dugo sam se mu~io da iza|em iz ko-la. Kada sam uspeo, ose}ao sam se isto onako ulupankao moj auto i kao da mi je telo ve} bilo umrlo. Tetu-rao sam kroz {umu. Jeo li{}e limunove trave. Probijaju-}i se kroz {umu, postao sam svestan da vidim duhove.

(24) (25)

Svanulo je kad sam prona{ao glavni drum. Posle izve-snog teturanja niz drum, ugledao sam kola koja su mii{la u susret. Ispru`io sam ruku i mahnito mahao, i iz-nenadio se kada se auto zaustavio. Za volanom je sedeoneki mladi}. Spustio je prozor na svojoj strani, a ja murekoh:

Nemojte i}i tim putem. Prona|ite mesto na kom}ete biti sre}ni.

Ali mladi} me samo letimi~no pogleda, klimnu gla-vom i nastavi pravo. Gledao sam za kolima sve dok ni-su nestala. Onda se odvukoh dalje, s nadom da }u sti}ido stra}are onog starca pre no {to umrem.

U gradu crvene pra{ine

Jer svakome koji ima, da}e se, i prete}i }e mu; a od onoga koji

nema, i {to ima uze}e se od njega.(Matej 25:29)

1

Emokhai je sedeo na zidu ispred ku}e kada su zapo-~eli vazdu{ni manevri. Nije imao ni prebijene pare ud`epu i dogovorio se bio s prijateljem da ode u bolnicui zaradi ne{to novca. Prethodne ve~eri je legao da spa-va praznog stomaka i tog jutra jo{ ni{ta nije jeo. Prija-telj mu je kasnio.

Suvih o~iju, tako da je neprestano morao da trep}e,Emokhai je posmatrao vojne avione kako lete iznad nje-gove glave. Ve`bali su obru{avanje za popodnevnu pa-radu. Avioni su jedan drugom presecali put i kru`ili ta-ko da obrazuju izvestan poredak. Zastajali su u vazduhu,survavali se kao da }e se sru{iti tu, na gomile ku}eraka,a onda se ponovo dizali u nebo uz savr{enu ritmi~kukontrolu. Stanovni{tvo grada se divilo tim prizorima.Deca su uzbu|eno vri{tala. @ene, sa dlanovima na gru-dima, uskliknule bi u ~udu, bez daha. Na Emokhaijaavioni nisu ostavljali utisak.

Tog dana bio je pedeseti ro|endan vojnog zapoved-nika. U gradu je sve vrvelo od vojske koje je bilo vi{e

(26) (27)

nego ina~e. Naveliko se govorilo o tome kako }e sepredstoje}a proslava godinama pamtiti.

Emokhai sko~i sa zida. Vazduh je bio vreo i suv ipun oker pra{ine. Po{ao je do Mame D`o koja je ispredku}e spremala i prodavala pilav. Ona ga pogleda:

Ovaj na{ zapovednik ba{ ume da slavi.Ko ga {i{a, odgovori Emokhai.Posmatrali su avione. Njega je morila suva vru}ina.

Iznenadan u`asan smrad pokvarenih jaja dopre s drugestrane ulice. Avioni su se obru{avali i raspon njihovihkrila bacao je ogromne nepostojane senke na mnogo-brojne ku}erke koji su se tu dizali kao neko bujno ra-stinje.

Mo`e{ li da mi pozajmi{ jo{ pet naira? upita {to jeopu{tenije mogao.

Mama D`o stavi ruku iznad o~iju da ih za{titi odsunca i `mire}i pogleda u gromoglasne avione.

[ta je s novcem koji mi ve} duguje{?Kad do|e Marjomi, plati}u ti.To uvek ka`e{.A da mi da{ malo pirin~a?Ona mu odmeri jednu malu porciju u zelenom pla-

sti~nom tanjiru. Jeo je brzo, onako izgladneo, i nisu musmetali neprijatni mirisi na ulici. Kada je sve pojeo,oprao je tanjir, obrisao ruke i rekao:

Sada se ve} bolje ose}am.Zahvali se Mami D`o i po|e da tra`i prijatelja. Pre-

sko~io je jedan odvodni kanal uz drum i sporo se vukaoputem punim sme}a, kad spazi ~eli~nu senku aviona ko-ji se obru{avao. On naglo sagnu glavu. Kad je ponovopodi`e, avion se, vibriraju}i, vinuo nazad u nebo. Emok-hai se pro{uljao pored sportske kladionice Dobri Sa-mari}anin, ~ijem je vlasniku dugovao ne{to novca, ipre{ao jednu prometnu ulicu. Na drugoj strani neki ka-miond`ija se mu~io oko nemogu}eg tovara jama. Idu}idalje, Emokhai u|e u ~iste avenije koje su nosile imenabogata{a, vladara i boraca za slobodu. Zatim po|e pre-ma {umovitom podru~ju na kraju grada. To podru~je

bilo je ogra|eno bodljikavom `icom. Kroz bodlje onuspe da izvu~e guste pregr{ti rasko{nog bilja. Emokhai jepo stoti put udisao taj vazduh poku{avaju}i da utvrdi dali je istina da tu, tako blizu, zapovednik ima mnogo juta-ra bogato odr`avanih farmi marihuane.

Zatim on skrenu put jedine sportske kladionice ugradu u kojoj nije ni{ta dugovao. Svi su govorili o para-di u ~ast zapovednikovog ro|endana. On u|e u zadi-mljenu stra`nju prostoriju gde se dostojanstveno igralapartija pokera. Marjomi nije bio tamo. Vlasnik kladio-nice mu re~e:

Bio je on ovde pre nekog vremena. Imao je tri ke-ca i izgubio sve na fle{. Mislim da je u lo{em stanju.

Emokhai napusti kladionicu i ode u kafanu u kojusu njih dvojica naj~e{}e odlazili, dve ulice odatle. Kadaje razgrnuo crvene i `ute trake zavese, zaglu{i ga buka.Unutra je bilo veoma mnogo ljudi. Sve klupe su bile za-uzete i prakti~no nije bilo mesta za stajanje, a vazduh jebio pun muva. Bu~ni glasovi dopre{e do njega. Vlasnikkladionice je za {ankom `estoko raspravljao sa tri pro-stitutke i jednim kamiond`ijom. Muzika sna`nog ritmatre{tala je iz zvu~nika. Gosti su svuda raspravljali o to-me koliko zapravo godina ima zapovednik, o tome dali je on dobar vo|a, ili samo jo{ jedan neotkriveni lopovna du`nosti.

Emokhai se gurao kroz znojava tela. U kafani je bi-lo pretoplo, a ventilator na tavanici kao da je samo stva-rao jo{ ve}u vru}inu. Prona{ao je Marjomija u jednomdaljem uglu, kako sedi na visokoj stolici, s praznom~a{om, grozni~avo zabacuju}i glavu. Izgledalo je da jesasvim pijan. Bio je mr{av, kost i ko`a, sa jasno ocrta-nim venama na vratu. Dok je tako sedeo, povremeno biosuo bujicu grdnji, osuda i protivoptu`bi koje su bileistovremeno upu}ene i svakome i nikome. Otkad mu je`ena pobegla sa nekim mi{i}avim kamiond`ijom, Mar-jomi nije radio. S njenim odlaskom kao da ga je i sre}anapustila. Ranije je kako-tako, mada opet nesigurno,zara|ivao u kladionici i igraju}i poker. Uvek je bio veli-

(28) (29)

kodu{an sa tipovima: drugi ljudi, pa`ljiviji, lukaviji odnjega, otvorili su prodavnice zahvaljuju}i njegovoj ne-kada{njoj intuiciji. Ali on vi{e nije bio onaj isti ~ovek.Sada je petljao sa Nostradamusovim proro~anstvima imisticizmom Lobsanga Rampe. I zato {to je bio zbunjentime, po~eo je na silu da isprobava svoju sre}u, do kraj-nosti, bez pameti, dovode}i sebe u situaciju da se bije savojnicima, da vre|a nepoznate ljude u kafani zato {to sene sla`u s njim oko politi~kih pitanja i da se upu{ta uduge filozofske rasprave sa `enama koje vidi prvi put u`ivotu. Ranije je u svojoj odva`nosti bio vesele prirode,a sada je od poti{tenosti u koju je zapao postao svadljivi odbojan.

Stoje}i iza Marjomija, Emokhai re~e:^ujem, prijatelju, da si izgubio sve pare.Marjomi se okrenu, zagleda se u njega, podi`e svo-

ju praznu ~a{u, gucnu iz nje, pa re~e:Imao sam tri keca i izgubio na fle{.Lo{a sre}a.Tebi lo{a sre}a.Emokhai se nasmeja i nasloni svoje te{ko telo na

{ank. }utali su malo.[ta je bilo s tobom? upita najzad Emokhai.Ni{ta.Ali trebalo je da do|e{ kod mene.Plati mi pi}e.[vorc sam. Trebalo je da idemo u bolnicu.Previ{e je toplo da bismo razgovarali o poslu.Idemo ili ne?Kad ne{to popijem.Emokhai je zurio u njega.Ti si lud, najzad re~e.Marjomi prsnu u praskavi smeh.Na{em zapovedniku je ro|endan. [ta si se ti tako

uozbiljio?Emokhai, kome se vrtelo u glavi od vru}ine i izne-

nadnog napada gladi, potisnuv{i svoje tegobe re~e:Za tebe ne znam, ali ja idem.

Kuda?U bolnicu.Emokhai napusti kafanu dok su ga usput mu~ile

muve i neodoljiv miris izvetrenog palminog vina. Na-polju je vru}ina nadma{ila samu sebe. Emokhai nijemogao da di{e. Pre{ao je put i ~ekao. Izvadio je zgu`va-nu paklu cigareta i zapalio jednu. Mrzeo je da pu{i nagladan stomak. Okru`en `enama koje trguju na pijaci idomamljiva~ima mu{terija u gara`u, vojnicima i vojnimpolicajcima, razmi{ljao je o Marjomiju. Razmi{ljao je onepostojanoj naravi svoga prijatelja, o njegovoj neobi~-no cenjenoj krvi koja ga je takore}i spasla da ne umreod gladi. Razmi{ljao je o novcu. Marjomi iza|e iz kafa-ne zabacuju}i glavu i za`miri u pravcu Emokhaija.Emokhai ode i stade ispod zaslona jedne tezge ispredkoje se nalazio odvodni kanal sa ustajalom vodom. Za-gledao se u prazne konzerve koka-kole i stranice iz no-vina koje su plutale zajedno sa algama. Marjomi polakopre|e put.

Je l se ti boji{ smrti? upita ga Emokhai.Isprva, hodaju}i polako iza Emokhaija, Marjomi ne

re~e ni{ta. Dok su tako i{li, turbine aviona tutnjale suiznad njih. Emokhai na trenutak vide poklopac iznadglave pilota u zelenoj kabini.

Za{to bih se bojao smrti?Jedna kolona automobila sa jo{ desetak prate}ih vo-

zila glasno prozuja pored njih. Za kolonom su i{la luk-suzna kola, a za njima naoru`ani tenkovi.

Pro{li su pored Vrhovnog suda i njegovih bronzanihstatua iz vremena stare Carevine. I{li su putevima uzkoje su se drevne statue, simboli vlasti, raspadale poduticajem sunca i pod naletima peska i vetra. Pro{li sukroz jedno podru~je na kom je nekada, pre stotinu go-dina, bila pijaca na kojoj se trgovalo robljem. Dok suhodali, Emokhai je ose}ao kako mu se nos i plu}a punepra{inom i zagu{ljivim isparenjima iz vazduha. Pro{li supored banke u kojoj je, govorkalo se, glavni deoni~arbio zapovednik. U ulici Ekenva pro{li su pored ~itavog

(30) (31)

lanca supermarketa koji su, kako ka`u novine, pripada-li zapovedniku, ali su se vodili na ime njegovog nepo-stoje}eg sina. Emokhai je i{ao te{kim korakom, zagle-dan u zgrade. Iza njega Marjomi je mrmljao ne{to otome kako treba prona}i veze za posao. Zvuci muzikeiz prodavnica gramofonskih plo~a i iz soba nezaposle-nih ne`enja, panika sirena i dehidriraju}a vru}ina prati-li su ih celim putem do bolnice. Emokhai je ~ekao ispodgrana jednog neplodnog narand`inog drveta, nekolikometara od bolni~ke kapije, da ga Marjomi stigne. Mar-jomi, nestabilan i sav rasejan, posrtao je ulicom prave}ibrze pokrete koji ga nisu daleko odvodili. Izraz u o~imadavao mu je povremeno izgled kriminalca. Dovukao sedo Emokhaija, spustio mu ruku na rame i pogledao uMemorijalnu bolnicu kraljice Meri, sa spomen-plo~a-ma, statuama izjedenim od pra{ine, zar|alim kolimahitne pomo}i koja su pokvarena stajala u dvori{tu i nat-pisnom tablom sa koje se lju{tila farba. Onda re~e:

Prijatelju, mora da ne{to nije u redu sa nama.Kako to misli{?Sigurno postoji bolji na~in.[ta to trabunja{? Ima{ skupu krv, ~ove~e. Hajde-

mo.I tako oni, tog klju~alog popodneva, u|o{e u bolni-

cu. Sestre su prema njima bile veoma neljubazne i ugu-rale su ih u ~ekaonicu. Prvo su pozvale Emokhaija. Vu-ku}i noge, on ode u jednu od sku~enih prostorija zadavanje krvi. Marjomi ostade da sedi zabacuju}i glavu,lome}i prste, `uljaju}i se na neudobnoj metalnoj stolici.Kada se Emokhai vratio, po{to je prodao pola litre kr-vi, bio je veoma bled. Posrtao je prolaze}i kroz vrata ~e-kaonice. Zatim se skljokao na stolicu, zatvorio o~i i ne-ujedna~eno disao.

Pro{lo je izvesno vreme dok nisu pozvali Marjomija.A pre no {to su ga pozvali, morao je da napravi malo gu-`ve. Oti{ao je do jedne sestre i prepirka je zapo~ela.

Meni treba novac! vikao je.

Prodali ste dovoljno za jednu nedelju. Zar misliteda mi to pijemo, ha? odgovorila je sestra i besno oti{la.

Marjomi se vrati u ~ekaonicu. Po~e da {eta tamo-amo u neobi~nom besu. Bio je u lo{em stanju tog popo-dneva. Nekada je on bio jedan od neumornih radnikagrada. Kad nije bio u sportskoj kladionici, da tamo za-ra|uje poku{avaju}i da proda tipove, bio je u gara`i ipo`urivao ljude da u|u u ovaj ili onaj taksi. Tipovao jena osnovu jednog vrlo poverljivog i proizvoljnog siste-ma brojeva sistema koji se raspao kada ga je napusti-la `ena. Posle toga nije prodao vi{e nijedan tip: stalnosu bili proma{eni. Pro~ulo se da on malo vara. Hazar-deri po~e{e da ga zadirkuju kako uvek prodaje tipovena koje se nikada sam ne kladi. U gara`i je postalo istotako te{ko: po{to je pao u o~ajanje, po~eo je da kr{i ne-pisana pravila u tom poslu. Ostali po~e{e da ga smatra-ju malo nepo{tenim ortakom. Da bi neko bio dobar do-mamljiva~ mu{terija, morao je imati naro~itu, kontroli-sanu strast, maniju za brzim poslom koji se vr{i sponta-nim izbijanjem energije. On je izgubio svoju `estinu. Po-stao je bezvoljan i prokleto lenj, prepu{ten slu~aju, ~o-vek koji se ne sla`e sa sopstvenom predstavom osamome sebi.

Tako je on izgledao tog popodneva dok je kora~aotamo-amo i dok su njegovi pokreti odavali neku mah-nitu energiju.

Za{to mirno ne sedne{, ha? re~e Emokhai. Izgle-da{ kao muva bez glave.

Gledaj svoja krvava posla! odgovori mu Marjomi,sedaju}i.

Posle nekog vremena iza|e sestra i pozva ga u pro-storiju za davanje krvi. Oteturao se za njom. Ravno-du{no, nestrpljivo, reko{e mu da legne na kau~. Zabi{emu {pric u venu na ruci i izvuko{e malo krvi. Onda muoko nadlaktice veza{e jak gumeni zavoj i napumpa{e ga.Reko{e mu da stisne pesnicu. Sestrama se `urilo. Bolni-ca je bila prepuna povre|enih u plja~kama, u sukobimasa vojnicima, `rtava tu~a sa polomljenim staklom, ljudi

(32) (33)

koji pate od raznih nastupa bolesti, bolesnih i onih nasamrti. Pacijenti su le`ali natrpani po prolazima i hod-nicima, je~e}i i vi~u}i u crveno popodne.

Marjomi po~e da mlatara slobodnom rukom. Veomamu je smetalo {to je gumeni zavoj tako ~vrsto stegnut.

Stegnite pesnicu! zapovedi sestra.On je stegnu i oni mu lagano izvuko{e krv u {pric.

Od gledanja u krv pripade mu muka; ga|enje mu se vi-delo iz o~iju.

Otvorite o~i! viknula je sestra.On zatrepta i pogleda okolo. ^inilo mu se kao da

sanja.Ili }ete dobiti slomljenu iglu u veni! dodade se-

stra, smeju}i se.Marjomi ostade budan uz ogroman napor volje.

Njegova se krv sakupljala u epruveti, a `u~ mu se pope-la u usta i on ju je dr`ao tamo dok mu je sve lelujalopred o~ima na vru}ini u toj bolni~koj prostoriji. Oticanjenjegove krvi u staklenu epruvetu uvek bi ga upla{ilo. Kadsu zavr{ili, sestra mu je kazala da sad treba da jede mno-go hrane bogate proteinima.

I vo}e jedite, re~e mu, ili }e od vas ostati samokostur sa osu{enom ko`om.

Marjomi se, ose}aju}i se pre kao da je pao u san ne-go da se iz njega probudio, otetura iz sobe za davanjekrvi, pored ~ekaonice, pravo na ulicu, sa dve naire u ru-ci. Emokhai iza|e za njim.

Ide{, ha?Marjomi mu pokaza dve naire koje je zaradio.Ovo je manje nego {to dobije prostitutka, re~e,

tupo zure}i.Zatim iza|e u buku urlaju}ih aviona. Kada se na{ao

sasvim na suncu, izgledao je o{amu}en. Treptao je o~i-ma i posrtao kao da je iznenada oslepeo. Bilo je veomavru}e. ^ak su i zar|ala kola hitne pomo}i odbijala o{trezrake svetlosti. Marjomi ispusti neki ~udan glas, kao dase ponovo punio energijom, a onda krenu kroz vru}inu

i pra{inu. Neprestano je ne{to mrmljao sebi u bradu iposr}u}i i{ao napred, pomalo smeten.

Vrti mi se, re~e.Samo polako, odgovori Emokhai, ~vr{}i nego

ikad.Hajdemo u kafanu. Moram ne{to da popijem.Ja idem ku}i.Za{to?I meni se vrti.Ti si ko bik. Otkud tebi da se vrti?[ta je s paradom?Kako {ta?Treba da odemo i oku{amo sre}u.Kasnije }emo o tome da razgovaramo. Vrti mi se.Sada }emo o tome da razgovaramo. Ide{ ili ne?Naravno da idem. [ta mogu da uradim sa ove dve

proklete naire?Zna~i, bi}e{ tamo, ha?Da. Ali moram ne{to da popijem. Nije mi dobro.

Video sam kako mi krv oti~e u epruvetu.I ja isto.Avioni koji su brujali iznad njihovih glava poja~a{e

Emokhaijevu glad. Marjomi je kora~ao ispred njega, sa-pli}u}i se o kamenje.

Moramo da prona|emo posao, re~e Emokhai.Nema posla u ovom gradu.Moramo da prona|emo neku vezu.Gde?Upravo su bili stigli do Vrhovnog suda, do njegove

zgrade koja se ve} `arila, kad sa neba po~e ne{to lebde-}i da pada. Isprva oni to nisu primetili. Ali kada je go-mila papirnatih traka sa u`arenog neba pala na Marjo-mijevo rame, on ~udno kriknu, pogleda gore i ondapade u nesvest, u spe~enu pra{inu na zemlji. Pljusakkonfeta i papira padao je iz aviona i sve je to li~ilo nasila`enje insekata u biblijskim proro~anstvima. Ose}aju-}i se kao da je do{lo do invazije, kao da je objavljen no-

(34) (35)

vi rat, Emokhai otr~a do svog prijatelja koji se onesve-stio kad su pale te papirnate trake.

[ta je s tobom? re~e dodiruju}i Marjomijevo rame.U trenutku dodira Marjomi otvori o~i. Izgledao je

kao prepla{ena `ivotinja. Onda, u iznenadnom besu, onsko~i na noge. U o~ima mu se video jed. Bio je zle vo-lje. Izmu~en pogled treptao je u njegovim o~ima. Klatiose jedva stoje}i na nogama i dr`ao se za glavu. Gledaju-}i oko sebe paranoidno uko~enim pogledom, on re~e:

Idem u kafanu.Posrtao je ulicom ne zahvaliv{i se prijatelju na brizi,

ne osvr}u}i se i ne o~istiv{i ~ak ni crvenu pra{inu kojamu se zalepila i na potiljku, i na drugoj strani lica i svu-da po izbledelim farmericama.

Emokhai je posmatrao svog druga kako odlazi. On-da se zagleda u papirnate trake {to su u piruetama pa-dale na zemlju. Podi`e jednu. Na papiru je bio utisnutportret zapovednika, vojnika koji je navodno spasaograd za vreme opsade u ratu. Ispod portreta ispisana jebila re~enica: @elimo Vam sre}an ro|endan.

Avioni su ponirali, svuda {alju}i senke. Konfete su idalje padale u slapovima. Goli{ava deca tr~ala su okolotrude}i se da sakupe {to vi{e traka. Emokhai je `urioku}i. Pro{ao je pored bezobli~nog smetlji{ta koje kao daje svakoga dana bivalo sve ve}e. I{ao je ku}i po neumor-nom ble{tavilu sunca, pod senkom papirnatih traka ko-je su padale po kolibama od blata i koje su tiho tapkalepo glavi sve one stanovnike geta koji su `urnim ili laga-nim koracima i{li svojim poslom.

2.

Kada je stigao ku}i, Mama D`o mu je kazala da jedolazila Dede.

Nije ostavila poruku?Rekla je da }e kasnije opet do}i.

Emokhai u|e u svoju sobu. Bio je `edan. Pogleda uplasti~nu zelenu kofu koja je stajala pored kredenca i vi-de da nema vode za pi}e. Od dna pa sve do ruba, kofaje bila oblo`ena crvenim talogom. Vodovodne cevi unjihovom dvori{tu niko nije popravio od kako su popu-cale jo{ pre tri godine, samo dve nedelje po{to su bilepostavljene. Emokhai iza|e napolje i kupi kofu vode odvlasnika aluminijumske cisterne iz susedstva. Kada sevratio, sede na drveni krevet. Iz stra`njeg dvori{ta dopi-rao je smrad od nu`nika u kom se koristila voda iz ko-fe. Prozori nisu mogli da se otvore i memljivost sobeskoro se mogla osetiti u ustima. Emokhai udahnu dubo-ko, razmi{ljaju}i o novcu. Zagledao se u registar imenauglednih ljudi iz njegovog grada. Registar je bio popr-skan crvenom pra{inom. Razmi{ljaju}i tako o novcu,Emokhai zaklju~i da je nemogu}e obogatiti se na po{tenna~in. Gde ima novca ima i kra|e, re~e on sebi. Ustaoje, iza{ao iz sobe, doneo malo vode sa bunara i okupaose. Obrisao se u sobi i obukao za paradu. Pogledao se uogledalu na zidu. ^inilo mu se da je pristojno obu~en.U izno{enom sakou, sa krstom oko vrata, sa satom kojinikada nije radio i u farmericama koje su mu bile tesne,izgledao je zapravo kao ~ovek koji poku{ava da sakrijesvoj o~aj.

Kad je iza{ao napolje, po~eo je opet da se znoji.Sunce je nemilosrdno peklo. Mama D`o, sa detetom ve-zanim na le|ima, sedela je na maloj stolici. Ogrta~ jespretno savila izme|u nogu. Znoj je sa nje kapao u ve-liki tiganj u kom je cvr~alo biljno ulje i u koji je ona spu-stila loptice samlevenog pasulja za akaru6 koju je spre-mala za ve~eru. Ostala njena deca, gola i sva pra{njava,igrala su se po ulici dugim uskim zastavicama i papir-nim trakama od kojih su pravila lan~i}e oko vrata.

Mama D`o, re~e Emokhai, ako Dede opet do|e,ka`i joj da me pri~eka.

Ona klimnu glavom.

(36) (37)

6Vrsta slanih poga~ica, obi~no sa pasuljem. (p.p.).

Emokhai napusti zajedni~ko dvori{te. Sunce je samosipalo svoj sjaj boje r|e i vatru. Avioni su se obru{avalislobodnim padom, a njihova metalna krila zelenela suse na nebu oker boje. Duga~ke uske zastavice lebdele suiznad ku}a. Dok je tako hodao ispod ujedna~enog bru-janja aviona koji su kru`ili na nebu, pomisao da je za-povedniku zaista ro|endan, najednom ga, neo~ekivano,ba{ razveseli.

Emokhai postade svestan sve ve}e gu`ve vojnih vo-zila. Iznad pro~elja banke stajale su zastave i ~estitalezapovedniku. Jedne novine su na naslovnoj strani obja-vile uve}anu fotografiju zapovednika kad je bio beba beba koja }e jednoga dana spasti grad.

Kamioni guseni~ari zaora{e drumove koji su podrh-tavali pod {kripom povorke automobila i oru`anih ka-miona {to su ludo jurili. D`ipovi sa milicijom pozadi za-glu{ili su ulice bukom. Na onom delu trga gde nije bilovozila skupilo se mno{tvo sveta. Prodavci hrane, sa po-sudama na glavama, zastali su da posmatraju paradu.Sindikat `ena koje trguju na pijaci, iza{ao je u punombroju, nose}i plakate sa ro|endanskim ~estitkama upu-}enim zapovedniku. Plesa~i iz unutra{njosti zemlje, iz-vo|a~i saltoa iz malih zaliva koji su nekada predstavlja-li prolaz za trgovinu robljem, tako|e su se pojavili sazastavama. I plesa~ice iz Agbora, sve `ene, ma{u}i pla-vim maramicama iznad svojih glava, do{le su da dajupodr{ku vladi. Do{le su i ne`enje, u sve~anim odelima,brada posutih pra{inom. Be{e tu oko svega i kru`na od-brambena linija od gusto pore|anih vojnika sa pu{kama~vrsto stisnutim ispod pazuha i bi~evima koji su visili sanjihovih metalnih pojaseva.

Vojna muzika koja se orila i tre{tala, nadglasala jesve druge zvuke u gradu. Ispred svake statue i spomeni-ka na trgu stajao je vojnik. Statue su ~esto predstavljaleokrutne likove iz davne pro{losti: kraljeve, kraljice, ti-rane, vladare koji su trgovali robljem i koji su terorisalisvoj narod potvr|uju}i taj teror neverovatnom mre`omsujeverja i stravi~nih obreda.

Emokhai je hodao kroz galamu bubnjeva i limenogorkestra, pretra`uju}i po tom mno{tvu ljudi, poku{ava-ju}i da prona|e nemirnu Marjomijevu glavu. Emokhaise nasme{i pri pomisli na svog prijatelja. Marjomi: `iro-skop ustalasale gomile, tih kao ma~ka. Marjomi koji jemogao da zaradi za `ivot prodaju}i krv u Memorijalnojbolnici kraljice Meri i prazne}i d`epove ljudi. Marjomi:razdra`eni agent koji se kune da su vlasti poku{ale da gaotruju samo zato {to je bio iskren. Emokhaiju se u~inida je video nekog ko li~i na njega, nekog sa jednom kra-}om rukom i glavom koja je nemirna kao glava gladnogpileta.

Pro{av{i polako pored jednog vojnika, udi{u}i mirisznoja sa njegove u{tirkane `u}kastosme|e-zelene uni-forme i miris vreline njegove pu{ke, Emokhai kliznu ugu`vu i dodirnu Marjomijev lakat. Sasvim nepoznati~ovek okrenu namrgo|eno lice prema Emokhaiju kojise brzo izvini i pobe`e ponovo u gu`vu. Marjomi: to jeba{ li~ilo na njega - da ga ~ovek vidi u drugim ljudimaa da to zapravo ne bude on. Emokhai iznenada shvatida se Marjomi ne}e pojaviti na paradi.

Po~e vojna ve`ba. Vojnici pore|ani u tri linije, naki-}eni, sa urednim ~inovima, mar{irali su u oblacima cr-vene pra{ine. Mar{irali su ujedna~eno kao roboti, leva-desna, u ~izmama prekrivenim pra{inom, sa pu{kamakoje su se sijale na `estokom suncu. Jedan oficir, sa {ta-pom ispod pazuha, sve ih je pregledao. Vojnici su seznojili, su{ili se, ponovo znojili, i taj beskrajni procesdade njihovim licima izraz neke gladne surovosti. Avio-ni su zujali na nebu. \aci izvedeni u gomilama, u veli-kom broju, skapavali su od vru}ine na nemilosrdnmsuncu. Po~asna paljba zapara vazduh.

Emokhai se probijao kroz {aroliku gomilu sve doknije stigao do grupe ljudi, jedinih koji se nisu pla{ili, ilisu bili dovoljno glupi da razgovaraju dok se peva naci-onalna himna. Jedan zdepasti ~ovek u belom safari ode-lu i sandalama izgleda da je predstavljao sredi{te grupe.Govorio je ma{u}i rukama tako da je li~io na vetrenja-

(38) (39)

~u, probadaju}i vazduh, slu~ajno ru{e}i ljudima {e{ire saglava i mrmljaju}i izvinjenje, dok mu se pena skupljalau uglovima usana. Emokhai se progura bli`e. Od bub-njeva je podrhtavala zemlja, a od zemljotresnih duva~-kih instrumenata cvokotali su mu zubi.

[ta on umi{lja da radi, ha? glasno re~e zape-nu{eni.

Nekoliko sme|e-crvenih glava okrenu se u njego-vom pravcu. Crvene o~i su ga posmatrale i upiljenimpogledom odmerile ga od jeftinih sandala do kose obo-jene pra{inom, i spoznale sve {to su `elele da znaju, teprestale da obra}aju pa`nju na njega.

Zapenu{eni nastavi:Zar svaki ro|endan mora da bude velika parada

samo zato {to je on vojni zapovednik? Da bacaju pra-{inu na grad. Da stru`u ionako lo{e puteve tim svojim~udovi{nim vozilima. Koliko on to ima godina kad ~i-tav grad treba da stane zbog njega!

Krug oko tog ~oveka se pro{irio. Na trenutak je li-~io na ludaka, i stoga postao zanimljiv drugima. Odjek-nu{e trube. Mno{tvo svetlosnih zraka u mlazevima za-blje{ti sa tribine. Zapovednik se pope na drveni podijum,a znojava gomila je klicala. Vojnici u~vrsti{e svoje redo-ve oko bine. Zapenu{eni je bio neumoljiv.

Vidi ga samo. Naduvena budala! Debeo kao svinja!Pun hrane otete narodu od usta. Jo{ kad pomislim da jeza vreme rata oplja~kao jednu na{u banku. Mi smo lu-di. Svi mi koji prelazimo preko tog besmisla ludi smo!vikao je, sve ja~e, glasom punim neke surove energije.

Svaki put kada bi podigao ruke, ispod pazuha su muse videli nepravilni krugovi od znoja.

Kad bih bar imao tako retku krv kao {to je Marjo-mijeva, razmi{ljao je Emokhai dok se primicao tom ~o-veku. Odagnav{i od sebe sliku gomile koja ga napada,Emokhai samo {to nije dodirnuo ~oveka, kad on prosujo{ jedan kre{endo uvreda. Orkestar, zasvirav{i jo{ gla-snije kada je zapovednik narodu poslao pozdrav stravi~-nog autoriteta, vojnom muzikom na~ini gromoglasnu

buku. Metalne ~izme praskale su po zemlji ustostru~e-nom energijom. Bilo je zadivljuju}e posmatrati preci-znost s kojom je sve to izvo|eno. U sredini terena, gdese vijorila nacionalna zastava koja je polako ali sigurnotrulila, nehajno su mahala deca. Mahala su malim crve-nim zastavama na za{iljenim {tapi}ima. Mahala su bezsvrhe i bez ikakve veze sa muzikom koja je tre{tala.

Jedan oficir zaurla komandu. Oglasi{e se trube. Za-povednik pri|e mikrofonu. Opet se oglasi{e trube. Za-povednik podi`e ruku zapovediv{i truba~ima da presta-nu da sviraju. Zatim, ponovo mahnuv{i rukom, dadeznak gomili da se sti{a. @eleo je da ga ~uju. Po njego-vom dr`anju videlo se da je nekada bio bokser.

^ovek u safari odelu isisavao je ostatke hrane iz zu-ba. Emokhai je znao da mora da bude brz. Vojni zapo-vednik koji je izdaleka li~io na bradavi~astu svinju, na-stavio je da govori. Govorio je nagla{avaju}i svaku re~ ipolako, a ipak niko nije mogao da razume {ta on to go-vori. Deca su mahala zastavicama. Zapovednik na~iniodse~an pokret rukama. Lice mu se sijalo. Avioni koji sudo malo~as izgledali kao ta~kice na nebu, spusti{e se uzgrmljavinu motora. Svetlucave papirne trake plovile suka podijumu, iznad zapovednikove glave i posvuda iz-nad paradnog terena. Zapovednik pobesne zbog tegre{ke i po~e ljutito, iz sveg glasa, da izdaje nare|enjakoja su bila pogre{no shva}ena. Orkestar zasvira. Ako jezapovednik imao dr`anje boksera, onda je njegov pro-tivnik bio haos koji je on sam stvorio s ciljem da vlada.

Deca su mahala.Emokhai dota~e ~oveka u safari odelu. Dodir je bio

dovoljan. Zatim se pa`ljivo progura kroz gomilu nepre-stano dr`e}i onog ~oveka na oku. Bio je dovoljno dale-ko kada je ~ovek otkrio da je pokraden i pobesneo. Tr-~ao je tamo-amo. Onda mahnito po~e da pretra`ujezemlju.

Kada je gomila navalila na ~oveka, Emokhaiju po-stade jasno za{to su deca mahala zastavicama tako neu-jedna~eno. A kada se ~ovek ponovo pojavio, sa odelom

(40) (41)

u dronjcima, bio je razjareniji nego ikad. Kleo je ta-kvom `estinom da su deca prestala da ma{u i zagledalase u njega. Psovao je lopova, psovao prokleti grad idrao se na svakog ko bi ga pipnuo.

Avioni se obori{e nisko i zaglu{i{e njegove psovke.Zapovednik je na podijumu primao odlikovanja, spo-men-medalje i poklone od dr`avnih mo}nika. Oko vra-ta su mu visile `ute trake i medalje iz odseka za finansi-je, slu`bene pohvale sa dr`avnih univerziteta, koje susastavili i cenzurisali njegovi sopstveni nadzornici. Pri-mio je zlatne lan~i}e od tajnih udru`enja i multinacio-nalnih preduze}a. Muzika se orila. Kada je ~as dariva-nja pro{ao, on ode i otkri bronzanu statuu sa svojimlikom koja }e stajati tu, pored ostalih statua {to su ble-dele na suncu.

Avioni dolete{e opet. Deca sagnu{e glave. Emokhaise sagnu zajedno s njima. A kada su ponovo pogledaligore, vide{e kako neki papiri}i padaju iz aviona kao le-pljive pahuljice sa neba. Zapovednik zapo~e `ustar go-vor, dok su deca svako od njih sa ponekom upalom bila sasvim zbunjena. Orkestar je gromoglasno sviraosve~ani mar{, a muzi~ari su mar{irali oko terena premaizlazu. Zapovednik lakim korakom si|e stepenicama sapodijuma i krenu prema limuzini. Kola, zelena, za{ti}e-na od metaka, sa zatamnjenim prozorima, automatskimtelefonima, fri`iderom i garniturom stonih boca odbru{enog stakla sa ~epom, imala su oblik strele i izgle-dala savr{eno udobno. A|utant otvori zadnja vrata. Za-povednik pozdravi svoje oficire, koraknu i, pognuv{i se,u|e u vozilo. Proslava tek be{e zapo~ela. Ostali dr`avnislu`benici u|o{e u svoja kola. Prate}a vozila uklju~i{esirene. Kolona polako napusti teren na kome se odvija-la parada. Zapovednikova limuzina je bila u sredini po-vorke. I dok su njegova kola tako prolazila, ljudi nisumogli da ga vide. Nisu mogli da vide u {ta se on ondapretvorio, kakve su tajne fizi~ke izopa~enosti prekrilenjegovo lice i kakve su bile njegove nakaznosti.

Deca su mahala.

Bilo je tako toplo da su prestala da se znoje. Maha-la su zastavicama kao da su, sasvim beznade`no, po-ku{avala da privuku zapovednikovu pa`nju. A potom,kad su se razi{la preko terena, svako svom domu, pone-la su sa sobom one papiri}e {to su pali iz aviona i papir-ne trake kao uspomene na godinu u kojoj je zapoved-nik proslavio pedeseti ro|endan.

Emokhai napusti mesto parade zajedno sa decom.Idu}i ulicama, ose}ao je neku nejasnu gor~inu, ose}aoje potrebu da ne{to {utne. Svuda su bili oblaci pra{ine.Kada je iza{ao iz pra{ine, ~inilo mu se kao da se sma-njio, kao da je postao senka, jo{ nevidljiviji. Na putuku}i on ispred kladionice nalete na Marjomija. Bio jepijan, grozni~av, i lice mu je izgledalo izmu~eno. Nepre-stano je zabacivao glavu i istovremeno trzao rukom. Snjim je bila neka mr{ava `ena koju Emokhai nikada ra-nije nije video.

[ta je bilo s tobom ? upita Emokhai.Gledaj svoja posla. Ali ~ekao sam te na paradi.Bio sam zauzet.[ta si radio?Gubio pare, re~e mr{ava `ena pre no {to je Mar-

jomi progovorio.Umukni, zna{? re~e Marjomi `eni.Emokhai ju je prou~avao. Nije bila privla~na. Imala

je ko{~ato lice i upale o~i. Nosila je tesnu plavu haljinukoja je nagla{avala njenu ko{~atost. Ljutit izraz na nje-nom licu nekako ~udno slagao s Marjomijevim nemi-rom.

Zna~i ti si se kockao dok sam te ja ~ekao, ha?Marjomi nervozno zabaci glavu.Ovog puta sam izgubio na ~etiri keca.Sve pare?Ne sve.Sve, re~e `ena.Umukni!

(42) (43)

@ena po|e napred i zastade. Posmatrala ih je oboji-cu. Zatim prezrivo okrete glavu i ode.

Jo{ uvek mi se vrti, kazao je Marjomi kada `enavi{e nije mogla da ga ~uje.

Idi ku}i i odmori se.Ne mogu.Za{to ne mo`e{?Zato {to sam siguran da }e se ne{to dogoditi.[ta to?Ne znam. Ne{to dobro.[ta ako padne{ u nesvest?Usta}u.Ti ludi{, zna{?Znam.Ispao si nitkov {to nisi do{ao na paradu.[ta sam propustio?Emokhai mu pokaza nov~anik koji je ukrao. Marjo-

mi pose`e za njim, ali Emokhai povu~e ruku.Mogli smo imati dobar dan.Marjomi slegnu ramenima.Moram da na|em posao, rekao je, moram da le-

tim pod zastavom.Kakav posao, kakva zastava?Zastava mo}i.Emokhai vrati nova~anik u d`ep.Ti si neozbiljan, re~e i po|e.Marjomi ga uhvati za ruku i, gledaju}i iskreno u nje-

ga grozni~avim o~ima, re~e:Sestra je rekla da moram dobro da jedem.Pa jedi onda.Sutra idem u bolnicu.Emokhai je gledao u bledo lice svog prijatelja, sko-

ro samu kost i ko`u. Onda pomalo ljutito re~e: Pa?Kako mogu dobro da jedem kad nemam posao?Emokhai oseti da mora da se savla|uje.Kakve to veze ima sa mnom?

Marjomi oslobodi Emokhaija svog neobi~no ~vrstogstiska. Zabacuju}i glavu i promeniv{i dr`anje, on re~e:

Pozajmi mi dve naire.Emokhai po~e da se smeje. Bio je ogor~en, bio je be-

san i imao je `elju da udari Marjomija, ali umesto togaon se smejao. Marjomi je ravnodu{no zurio u njega, kaoda izaziva Emokhaija da bude zao, da bude nasilan.

Mehani~kim pokretima, kao da nije bio svestanonoga {to radi, Emokhai izvadi ukradeni nov~anik i da-de Marjomiju dve naire. Marjomi stavi novac u d`ep,potap{a prijatelja po ramenu i re~e:

Hajde da ne{to popijemo.Tog trenutka Emokhai kao da se iznenada oslobo-

dio ~ini. O~i ga zabole{e od jakog svetla. Bio je zbunjen.Idem ku}i, re~e ne pomeraju}i se. Ali vide}emo

se kasnije.Marjomi klimnu glavom i otetura se do one `ene

koja ga je nestrpljivo ~ekala pored kioska. Kad seEmokhai okrenuo da vidi kako izgledaju kao par, oni suve} bili oti{li.

Kad se pribli`io svojoj ulici, ustanovio je da je nje-gov kraj pun vojnika. Iskakali su odostrag iz vojnih ka-miona. Divljali su po otrcanim bordelima na dva spratakoji su izgledali kao da }e se sru{iti pod te`inom tog jef-tinog bludni~enja. Vojnici su uglavnom bili pijani i po-na{ali se prosta~ki, a sve u ~ast zapovednikovog ro|en-dana. Emokhai pro|e pored jednog redova koji je zasobom vukao neku `enu. @ena, ukru}enog vrata, histe-ri~no se smejala.

Emokhai je oti{ao u svoju sobu i izru~io sadr`ajnov~anika na krevet. Gorko se razo~arao onim {to jeprona{ao. U nov~aniku je bilo nekoliko poslovnih kar-tica, tri naire i mnogo bakarnih nov~i}a. Emokhai opso-va. Onda po~e da se smeje. Trebalo je da zna. Trebalo jeda zna da oni koji previ{e pri~aju, koji previ{e galame,koji suvi{e vole da kritikuju, uglavnom nemaju ni{ta.Emokhai iznese bedni nov~anik u dvori{te i baci ga pre-

(44) (45)

ko zida u gomilu gnjilog sme}a. Vrati se do ku}e i za-klju~a vrata. Kad je prolazio pored sobe svog suseda, natrenutak je ugledao zapovednikovo lice na malom tele-vizijskom ekranu. Emokhai zastade. Zapovednik je go-vorio o svojim pobedama za vreme rata. Njegovo nadu-veno lice sijalo se od znoja.

Emokahi je, stoje}i tako pored susedove sobe, s li-cem priljubljenim uz prozor sa re{etkama, gledao maloteleviziju. Onda postade svestan ~udnih zvukova koji sudopirali iz radionice za hemijsko ~i{}enje, druga vrataodatle. Vlasnik hemijskog ~i{}enja, jedan rozenkrojcer,pevao je samoglasnike. Napolju se ode}a koja se su{ilana `ici ukrutila od oker pra{ine. Emokhai ode ispredku}e i stade da posmatra avione. Mama D`o je oti{la napijacu, u ranu ve~ernju kupovinu. Njena tezga je bilaprazna. ^ekaju}i Dede, bore}i se sa pra{inom, on osetiglad. Slu{ao je umiruju}e samoglasnike iz hemijskog~i{}enja. Odlu~i da ode i ne{to pojede.

Kad je iza{ao iz zajedni~kog dvori{ta i po{ao u naj-bli`u buku, pade mu u o~i da je sav `ivi svet buba{va-be, ma~ke, psi, li{}e zakr`ljalog narand`inog drveta bio zatrpan pra{inom. Prona{ao je buku, tiho jeo i, ose-}aju}i se bolje, oti{ao. Napolju ga do~eka{e svetla. I,o~ima koje su se bile usredsredile na hranu u mra~nojbuki, on kao da vide grad po prvi put. Gledao je crve-nu pra{inu i, na vrhovima limenih krovova, video crte-`e imperije uni{tene tokom istorije.

Razmi{ljaju}i o fudbalskim timovima na koje bi mo-gao da se kladi, i{ao je prema kafani u koju je naj~e{}ezalazio, u nadi da }e tamo popiti ne{to sa Marjomijem.Na samom ulazu u kafanu za~u neki `enski glas kako gapoziva s druge strane ulice. Okrenuo se i, ose}aju}i seistog trenutka vedrije, on shvati da je to Dede.

Gde si bila? upita je kao da je jo{ samo pre desetminuta bio sa njom.

Tebe sam tra`ila, re~e ona prelaze}i ulicu.Ona je nekada bila Marjomijeva devojka, pa je on-

da pre{la u Emokhaijeve ruke. On se od nje prili~no br-

zo umorio. Izlazili su zajedno mesec dana. Njene navi-ke su ko{tale mnogo vi{e nego {to je Emokhai mislio daona zaslu`uje. Najvi{e vremena je provodila ~itaju}iameri~ke magazine. Seksualno je bila nezasita i kada subili sami ni{ta drugo nisu radili. Nije stizao da obavisvoje poslove. Njegov sistem brojeva, izveden iz Marjo-mijevog, po~eo je da se raspada na sedmicama. Izgubioje posao. Ona, na drugoj strani, odbijaju}i da bilo {taradi, {etkala se po prljavom zajedni~kom dvori{tu u ve-~ernjoj haljini koju su izjeli moljci. Onda, jednoga danakad su se posva|ali, on otkri da je ona potencijalni ubi-ca. Uzela je no` i bacila ga tako sna`no da bi ga, da nebe{e sre}e, prikovala za orman raspoloviv{i mu srce.Kada je iza{la iz njegovog `ivota, prvo se potrudila damu ojadi sobu. Nisu govorili dve godine. A onda su, ne-davno, povezali niti starog prijateljstva i postali srda~nijedno prema drugom. Dugovao joj je pedeset naira.

Dok je prelazila put, Emokhai ju je posmatrao. Ima-la je okrugle nau{nice, a na usnama razmazani crveniru`. Ono {to je ostalo od njene lepote bilo je zatrpanosalom. Imala je podvoljak. O~i su joj skoro poprimileboju gradske pra{ine. Na licu joj se neprestano ogledaosarkazam. U hodu je namerno njihala svojim poza-ma{nim kukovima.

Emokhai, kako je?Dobro.Posmatrao ju je. Kada mu je pri{la, obavio joj je ru-

ku oko struka, ali ga ona odgurnu.Idem ne{to da popijem, re~e on.Stajala je neodlu~no ispred kafane. Emokhai u|e, a

trakaste zavese za{u{ta{e za njim. Miris prosutog palmi-nog vina probudi u njemu `e|. Ne okre}u}i se da vidi dali je Dede u{la za njim, ode do {anka i naru~i dva piva.

Ja ne pijem pivo, re~e ona iza njega.[ta onda?Staut.7

(46) (47)

7Jako crno pivo (p.p.).

On promeni narud`binu. Kada je pi}e stiglo, potra-`i{e slobodan sto. Kafana je bila puna kao nikad. Ljudisu, sa pi}em u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, stajalipored zidova. Svetlo je bilo prigu{eno. Ventilator se natavanici sporo okretao, jedva pomeraju}i pra{inu nasvojim krilima. Sa svih strana su dopirali glasovi u neu-jedna~enim talasima. U jednom uglu nekoliko mu{kara-ca se trudilo da privu~e pa`nju jedne prostitutke. U dru-gom uglu, nekoliko prostitutki trudilo se da privu~epa`nju dva poslovna ~oveka. Ljudi su se silovito smeja-li. Razuzdane {ale izdvajale su se me|u ostalim glasovi-ma. Emokhai se gurao kroz gu`vu, prosipaju}i pi}e potu|im cipelama i pantalonama. Niko to nije ni prime-tio. Kad Emokhai sti`e do jednog udaljenijeg ugla u ka-fani gde je bilo prostora za stajanje, on ugleda onumr{avu `enu koja je ranije bila sa Marjomijem. Stajalaje pored {anka. Imala je zelene nau{nice i purpurneusne. Bila je u crvenoj haljini, tesnoj na kukovima i do-sta izazovno izrezanoj pozadi. Govorila je prili~nognevno, kao da je vikala na barmena, a njeni pokreti,nagla{eni dugim crvenim noktima, bili su o{tri kao u di-vlje ma~ke.

Emokhai skoro sti`e do nje kad shvati da tu, me|uostalima sedi i Marjomi na visokoj stolici, u pocepanojko{ulji, sa flasterom na vratu, glavom na rukama, a ru-kama na {anku. Izgledao je kao neko ko uzaludno po-ku{ava da pobegne od uragana prebacivanja.

I za{to si i{ao da se bije{, ha?Ostavi me na miru.Za{to si se tukao s trojicom, ha?Zave`i.Ho}e{ da umre{? Je l ti dosta `ivota? A tvoja

majka?Odlazi.Odakle ti pare?Opet si i{ao u bolnicu?Jedi govna.Sad sigurno samo mokra}a te~e kroz tebe.

Pa {ta?Za{to ne na|e{ posao?Gde?Budi fizi~ki radnik.Nemam snage.Emokhai stavi ruku na Marjomijevo rame i re~e:Isuvi{e si lenj.Marjomi podi`e pogled i lice mu se razvedri.Emokhai! re~e kao da svog prijatelja vidi prvi put

posle mnogo godina. Gde si bio?[ta misli{? Tu sam bio.Ovde?Ne. Tu negde.Prijatelju, plati mi pi}e. Ova me `ena samo mu~i.Ko te mu~i? re~e mr{ava `ena. A onda, okrenuv{i

se prema Emokhaiju, dodade:I{ao je u bolnicu danas. Opet.Znam.Otkud zna{?I{ao sam sa njim.Ona pogleda obojicu. Dede se ugura izme|u njih.Marjomi, kako je? re~e ona.Marjomi je dugo i bez re~i zurio u nju. Na licu mu

se ogledala zbunjenost. Emokhai naru~i jo{ jedno pi}e.Kada je pi}e stiglo, on ga dade Marjomiju, a onda seokrenu ka Dede i re~e:

Do|i kasnije kod mene.Zbog ~ega?Da ti vratim novac koji ti dugujem.Daj mi sada.Kod ku}e mi je.Ona ga znala~ki pogleda.Ho}e{ li do}i?Ona klimnu glavom. Emokhai se osmehnu. Sve to

vreme mr{ava `ena je pridikovala Marjomiju. Grdila gaje {to se potukao, prigovarala {to izgleda kao kostur, {tomu je ode}a prljava, {to nije o~e{ljan, {to mu je bradakao ~ekinja, {to previ{e pije. Marjomi je sedeo pogr-

(48) (49)

bljen, izmu~ena lica, nekontrolisano zabacuju}i glavu.Usne su mu drhtale. Neprestano je pio. Kada je popiopivo, naru~io je jo{ jedno i tra`io da mr{ava `ena plati.Ona je odbila. Pi}e je poslu`eno. Barmen zatra`i novac.Marjomi je zurio u devojku.

Ho}e{ da opet idem u bolnicu?Radi {ta ho}e{, re~e ona isisavaju}i ostatke hrane

iz zuba.Zna~i, ne}e{ da plati{?Ne. Nisam ja tvoj rob.A ti, Emokhai? Ho}e{ li ti da plati{ za mene?Ja nemam para, prijatelju.Marjomi je piljio u njega. Svi su }utali.Ja }u da platim, re~e Dede tiho.Marjomi nije skidao pogled sa Emokhaija.Ne `elim tvoj novac, re~e on.Za{to? upita Dede.Zato {to ne `elim.Zar moj novac vi{e nije dobar za tebe?Idi i daj ga onom svom kamiond`iji.Kom kamiond`iji?Zamenio si je sa svojom `enom, re~e Emokhai.Ista je kao ona, samo donosi nesre}u, re~e Marjo-

mi i pljunu.Onda, bez ikakvog razloga, po~e da vre|a Dede.

Kazao je da je predebela, da je ba{ onaj tip `ena koje vo-le kamiond`ije i vojnike. Nastavio je da govori dok ni-je postao sav grozni~av, mutnog pogleda, zajedljiv, abarmen mu je dodijavao tra`e}i novac za pi}e. Marjomije samo vikao, proklinju}i, psuju}i zapovednika, vre|a-ju}i mr{avu `enu koja ga je, rekao je, podse}ala na jed-nu od groznijih sestara u odeljenju za davanje krvi. Akada je po~eo da vi~e na ostale goste, prigovaraju}i imzbog mrzovoljnih lica, ljudi po~e{e opasno da se zani-maju za njihovu grupu.

Ka`ite svome prijatelju da umukne, re~e jedan odpijanih gostiju, ili }emo ga sabiti u pra{inu.

Marjomija to ohrabri. On nastavi da vi~e, unose}iim svoj bolesni lakat u lice, sve dok Dede, koja to vi{enije mogla da podnese, ne tresnu ne{to novca na {ank ikaza Marjomiju da u}uti.

Ti si sve deblja, re~e on. Puni{ se kao automobil-ska guma.

Dede ga pogleda {irom otvorenih o~iju, stavi kusuru nov~anik i onda mu lupi {amar. On je zgrabi i htededa je udari kada ga Emokhai uhvati za ruku. Jedan ra-zroki ~ovek se progura do njih.

Pipni je i mrtav si, zapreti i vrati se dru{tvu sa ko-jim je pio.

Dede popije svoje pi}e i po|e. Emokhai ju je zadr-`avao, ali ona ga nije ni slu{ala. Gurala se kroz gu`vu.Jedan iz dru{tva onog razrokog zgrabi je za grudi.Emokhai mu pri|e. Izgledalo je da }e se potu}i. Alipo{to je Dede napustila kafanu, imao je pre~a posla. Onpo`uri napolje i sti`e je ba{ kad je htela da u|e u taksi.

Do|i kod mene kasnije. Molim te, ha?Ona u|e u auto i zalupi vratima. Taksi ode. Nije se

osvrnula.

Kada se Emokhai vratio u kafanu, u njoj be{e dostamesta. Gomila ljudi se okupila oko onog udaljenogugla. A iz sredine zida od ljudskih tela dopirao je Mar-jomijev vri{tav i mahniti glas. Emokhai se progura na-pred. Marjomi je o~ito sipao bujicu kleveta i aluzija, na-zivaju}i vojnog zapovednika lopovom i sve stanovnikedr`ave kukavicama. Mnogi se glasovi podigo{e protivnjega, prete}i mu. Mr{ava `ena je stajala tu pored njegai bespomo}no sve posmatrala.

Ba{ me briga ako svi vi pripadate tajnim udru`enji-ma kukavica! vikao je Marjomi. Najgore {to mo`eteda uradite je da me ubijete!

I ubi}emo te ako se ne bude{ pazio, re~e neko.Vidi mu lice, kaza Marjomi.Smiri se, Marjomi.

(50) (51)

Pusti me, Emokhai, drao se Marjomi. Mrzim tutvoju `ensku. A onda, kao da ga niko nije prekidao,povi~e: Svi ste vi kukavice, ~lanovi sifili~avih bratsta-va, demoni i duhovi, podmitljivci, sebi~ni i pohlepni,budale, svodnici, trgovci robljem, dupelisci!

Bivalo je sve gore. Barmen se sasvim razbesneo.Njegova obzirnost je popustila.

Sve zbog jednog jedinog pi}a! drao se Marjomi.I svi moji prijatelji, `enska, svi me napu{taju!

Emokhai naru~i pivo u nadi da }e to smiriti njego-vog prijatelja. Ali Marjomija vi{e ni{ta nije moglo dasmiri. Napetih `ila na vratu on je vikao:

Da li neko `eli krv?Umukni, reko{e ljudi.Ako neko `eli krvi, proda}u pola litre za jednu

nairu!^uvaj svoju jeftinu krv, re~e neko.MOJA KRV NIJE JEFTINA! zaurla Marjomi.Barmen poja~a muziku i ugu{i Marjomijev sablasni

glas. Usne su mu se micale, o~i {irile, vene na vratu iska-kale, ali niko nije ~uo {ta govori. Emokhai poku{a da gaumiri, ali ga Marjomi sna`no gurnu i baci u gomilu.Ljudi se razbesne{e. Krenu{e prema Marjomiju, komekao da se dopala ideja da dobije batine, i Emokhai jemorao da upotrebi svu svoju mo}, sav svoj takt, da ihodvrati od toga. Marjomi, u me|uvremenu, postade jo{sumanutiji. Neprestano je ispu{tao neki ~udan, polu-vri{tavi krik kao da je poku{avao da se probudi iz vreleno}ne more, iz neke stravi~ne halucinacije. Izgledalo jekao da je sasvim poludeo.

Uzmite mi krv, neprestano je ponavljao.Do{lo je dotle da je od trzanja i vrpoljenja na viso-

koj stolici pao dole, udario glavom o ivicu {anka i po-~eo da se bacaka i bori na podu kao da su svi ljudi sve-ta nasrnuli na njega. Bila su potrebna petorica da gasavladaju. Kad su ga sasvim prikovali za pod, barmenmu pri|e i re~e:

Ako ne umukne{, ti luda~e, izbaci}emo te napolje.I mo`e{ tamo i da ostane{. Nemam ja ni{ta protiv tebe,ali prevr{io si svaku meru.

Dok mu je znoj curio u o~i i dok je treptao kao dase bori sa nesvesticom, glasom prestra{enog, poslu{nogdeteta on re~e:

Dobro mi je sada.Pusti{e ga. On ustade, otrese pra{inu sa sebe i po~e

mirno da pije. Mr{ava `ena ga je posmatrala vedrijimo~ima. Nije ni{ta govorio. Niti se njemu ko obra}ao.Emokhai ga potap{a po ramenu i po`uri da ~eka Dedekoja }e mo`da do}i.

3

Kada je stigao ku}i, po~istio je sobu. Presvukao jekrevet. Odvojio opran od prljavog ve{a. Slu{ao je nekumuziku na tranzistoru dok je prebrojavao sitni{ koji je~esto ubacivao u crnu ~izmu. Igrao se svojim sistemombrojeva i do{ao do nekih proizvoljnih prognoza za fud-balske utakmice iz naredne nedelje. Slu{ao je pome{anezvuke muzike i suseda rozenkrojcera kako peva samo-glasnike, kad za~u kucanje na vratima.

Slobodno! re~e.Dede upade u sobu sme{e}i se.I {ta je bilo s tvojim glupim prijateljem?Nemoj da razmi{lja{ o njemu. Od bede je polu-

deo.On je budala. Suvi{e je ponosan. Pa {ta ako sam ne-

ko vreme izlazila s vojnikom?Pusti ga.Ona sede na jedinu stolicu u sobi.Za{to nikada ne do|e{ kod mene? upita.Te{ko je. Nemam para.[ta je s novcem koji mi duguje{?Vrati}u ti.Kada?

(52) (53)

Uskoro.^ujem da si opet i{ao u bolnicu.Pusti bolnicu.Sva ta krv.Pusti krv.Ona za}uta. On je odmeri pogledom. Primetio je da

sedi razmaknutih nogu.Jo{ uvek ~ita{ one bezvezne magazine?Ne ti~e te se.On joj pri|e i sede joj na kolena. Lepo je mirisala.

Lice joj je bilo puno, grudi ponosne, kosa mirisna. Aliprimetio je i bore na licu od svih nevolja, od suvih ve-trova i crvene pra{ine. Poslednje {to je o njoj ~uo nijebilo da je izlazila sa jednim vojnikom, ve} da ih je ima-la petoricu. Ka`u da je od njih mnogo zaradila i da jezapo~ela neki posao. Tako|e se pri~a da je sa sastanakaodlazila ku}i hodaju}i kao da izme|u nogu ima rakove.Mu{karci su po~eli da je izbegavaju. Ona po~e preko-merno da se goji.

Ali on je bio `eljan `enskog tela i kad joj je dodir-nuo lice, shvatio je, u`asnuv{i se, da ve} dugo nije biosa `enom.

Zar me ne}e{ ponuditi nekim pi}em?[ta `eli{?Staut, rekla je.On uze dve prazne boce i ode do prodavnice u su-

sedstvu u kojoj su prodavali alkohol i petrolej za lam-pe. Kad se vratio, ona je sedela na krevetu. U sobi jebilo toplo. Avioni su zujali iznad pra{njavih limenihkrovova.

On otvori pi}e, nasu njeno u ~a{u i dade joj, dodir-nuv{i joj laktom butine. On je pio iz fla{e. Ona ispra-zni svoju ~a{u u jednom gutljaju, a zatim se ispru`i nakrevetu.

On ustade i zaklju~a vrata. Nije izgledala po`eljno.I ruke su joj bile debele. Butine su joj izgledale previ{ete{ke. Vrat joj je zarastao u salo. Dok ju je tako posma-trao, udisao je miris sobe kao da mu je strana. Crvena

pra{ina se pritajila u vazduhu, prodrla u ode}u, u sijali-cu i poprskala zidove. Ona nije izgledala po`eljno, alion je hteo da je po`eli. Zamislio ju je nagu, zamislio ka-ko se uzbu|uje i ose}ao kako ulazi u nju, svu toplu i vla-`nu. Pri{ao joj je sme{e}i se, upitao je kako je, govorioo svemu, samo ne o onom {to, kako je zavaravao sebe,najvi{e `eli. Tek kad je odgurnula ruke koje je stavio is-pod njenog ogrta~a i kada mu je prstima stisnula vrat,shvatio je koliko je u stvari `eljan `ene.

[ta je bilo? pitao je skidaju}i njene prste sa svogvrata i uporno dr`e}i ruku ispod njenog ogrta~a, ne`nojoj miluju}i noge.

Udarila ga je kolenom u rebra i na trenutak on ugle-da belinu njenog donjeg ve{a. Udarac ga je zaboleo ihteo je da je istu~e, kad primeti neobi~no prazan izrazna njenom licu, kao da nije bila svesna {ta bi joj on mo-gao uraditi. Zato poku{a da joj se pribli`i na ne`niji na-~in. Upita je kako joj je majka, kako je na poslu (bila jeprogla{ena vi{kom, on je to znao) i uop{te, kako `ivi.Nije ni{ta postigao. Ponovo joj pri|e, zadr`avaju}i dahkao da bi zbog njegovog disanja ona mogla, ko zna izkog razloga, da se predomisli. Zavukao je prste ispodnjenih ga}ica i mazio je po stidnim usnama. Nije bilavla`na. Sasvim neobja{njivo, on postade svestan avionakoji su brujali iznad njih. Kao da su leteli sve ni`e i ni-`e. Kada je najzad shvatio da je suva, prestao je.

[ta nije u redu? upitao je.Upla{io se. Prestra{io se da uop{te ne mo`e da je uz-

budi. Poku{a ponovo. Ona je le`ala mirna i bezvoljna.Pogledala ga je tako postrance, a onda ustala.

Zna~i, ne}e{ mi dati novac?Sutra.Tvoje sutra nema kraja.Sutra.Idem kod sestre.Pokupila je svoje stvari. On poku{a da je zaustavi.

Dr`ao ju je otpozadi, ljubio joj mesnati vrat i poku{avaoda je vrati u krevet. Na kraju je i uspeo. Izborio se da se

(54) (55)

popne na nju i poku{ao je da je natera da ostane u tompolo`aju. Zatim poku{a da otkop~a pantalone i strgnejoj ogrta~. Ona ga je neprestano ljuljala izbacuju}i ga izravnote`e. Borio se s njom i znoj mu je kapao na njenegrudi. Znoj mu je bio crven i ~inilo mu se da se znoji kr-vlju. Odjednom ona sna`no viknu i iznena|uju}om sna-gom zbaci ga sa sebe. Onda ustade, {irom otvori vrata istade nasred sobe sa rukama na bokovima. On klonusav razo~aran i stade da je posmatra.

Idem, izjavi ona.On ustade iz kreveta. Ona iza|e iz sobe lupkaju}i

potpeticama. I{ao je za njom ulicom, pored bordela,pored mehani~areve {upe, pored gomila sme}a, i putemse nisu obra}ali jedno drugom. Avioni su kru`ili okograda. I odraslima i deci ve} je dojadilo njihovo beskraj-no razmetanje.

Dokle }e jo{ proslavljati zapovednikov ro|endan?re~e ona ogor~eno.

Za{to me tako mu~i{, ha?Ona ga pogleda kao da ga uop{te ne poznaje. Jedan

avion koji je nisko leteo na trenutak baci senku na nju.Ona pogleda gore, pa onda opet u njega. Usne su joj bi-le iskrivljene, ~vrsto stisnute kao da je govor ~in kojizahteva izuzetan napor.

Zar nisi ~uo {ta su mi vojnici uradili?Emokhai se zbuni.[ta su ti uradili?Zar nisi ~uo? Svi su ~uli.Na~in na koji je to izgovorila, nagla{avaju}i svaku

re~, izmeni iskrivljenu pri~u koju je ~uo. Smeten onre~e:

^uo sam.Zar misli{ da sam ja od drveta?On ne re~e ni{ta. Bio je upla{en. Hteo je da se vra-

ti. Odjednom vi{e nije `eleo da ga vide sa njom. Gleda-la ga je bez topline, a on je u njenim o~ima video mre-`icu crvenih i zelenih krvnih sudova.

Dolazi}u kod tebe, rekla je.

I kad se okrenula, on primeti kako jedan avion slo-bodno pada kroz vazduh. Motor mu je bio uga{en i dokse avion prevrtao u vazduhu niko nije ni pomislio damu se motor ovoga puta stvarno pokvario. Gledao jekako avion pada, hipnotisan celom tom smelom {alom.Zatim se motor upali i avion se vinu opisuju}i luk.Emokhai se okrenu da odgovori Dede i kada je kraji~-kom oka video kako se avion ru{i na slamnate ku}e ugetu, nije mogao da shvati {ta to svojim o~ima gleda.Trenutni prasak mu je odjekivao u u{ima. Dede je i{ladalje, kao da ne ~uje zaglu{uju}u lomljavu metala o ku-}e koje su se ru{ile. A onda, u trenutku kada je nestaja-la iza ugla, obavi je ogroman oblak crvene pra{ine, mal-tera i dima. Kad Emokhai ponovo pogleda {ta se zbilo,vide kako zadnji kraj aviona {tr~i povrh razorenih koli-ba i drvenih ku}ica. Na nebu su drugi avioni mirno le-teli u poretku, kao ptice u avgustu, kao ~aplje na po~et-ku haramate.

4

Kasnije u toku ve~eri do{le su vojne trupe i probu-dile stanovnike te ulice. Do{li su da uklone avion i sa-hrane svog druga. Vojnici su te ve~eri bili naro~ito su-manuti. Terali su ljude iz ulice zlostavlj