oliver e. williamso – laureat obelove agrade iz eko...

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

SEMINARSKI RAD:

OLIVER E. WILLIAMSO – LAUREAT

OBELOVE AGRADE IZ EKO OMIJE ZA

2009. GODI U

Mentor: Autor:

Prof. dr Dragana Kragulj Miloš Maksimović 3/09 I

Beograd, decembar 2009.godine

2

APSTRAKT

�obelova nagrada se dodeljuje jednom godišnje još od davne 1895, u čast čuvenog

pronalazača dinamita Alfreda �obela. Čast da nose naziv laureata ove prestižne nauke

pripadala je tokom godina istaknutim predstavnicima nauka (hemija, fizika, medicina…)

kao naučnicima sa najzapaženijim učinkom u svojim oblastima.

Polovinom minulog veka, 1968. godine tačnije, Kraljevska švedska akademija

nauka u saradnji sa Sveriges Riksbank bankom i Centralnom bankom Švedske donela je

odluku da u spisak nauka za koje se dodeljuje �obelova nagrada uvrsti i ekonomiju.

�aredne godine (1969) čast da budu prvi laureati ove prestižne nagrade pripala je

Rangar-u Frisch-u i Jan-u Tinbergen-u.

Jedan od dvoje ovogodišnjih dobitnika �obelove nagrade iz oblasti ekonomije je i

čovek kome je posvećen ovaj rad – Oliver Williamson, američki ekonomist, profesor

Univerziteta Berkeley. �jegov ključni doprinos ekonomskoj teoriji (a i praksi) se svakako

njegova analiza ekonomije upravljanja kojom će se ovaj rad i pozabaviti. Cilj ovog rada

je da ukaže na neke od ključnih smernica u Vilijamsonovom shvatanju ekonomije

upravljanja, kao i da pokuša da ih donekle objasni.

3

SADRŽAJ:

Apsktakt ............................................................................................................................ 2

Uvod ................................................................................................................................... 4

1. Pojam i definicija ekonomije upravljanja ............................................................... 5

2. Prva grupa osnovnih principa. Temelji ekonomije upravljanja ........................... 6

2.1. Objektiv ugovora (upravljanja) ............................................................................. 6

2.2. Ljudski faktor ........................................................................................................ 7

2.3. Troškovi (cena) transakcija ................................................................................... 8

3. Druga grupa osnovnih principa. Razmišljanje u duhu ugovora ............................ 10

3.1. Prilagođavanje (adaptacija) .................................................................................. 10

3.2. Međugeneracijske transformacije ......................................................................... 11

3.3. Zakoni ugovora ..................................................................................................... 13

3.4. Trosmerni zajednički izazov ................................................................................. 14

4. Vertikalna integracija i teorija o preduzeću kao upravljačkoj strukturi ............. 15

5. Određivanje dimenzija transakcija i upravljačkih struktura ............................... 16

5.1. Dimenzionisanje transakcija ................................................................................. 16

5.2. Alternativni načini upravljanja ............................................................................. 17

5.3. Efikasno usklađivanje ........................................................................................... 19

6. Empirijska primena ekonomije upravljanja ........................................................... 20

7. Težnje i izazovi ........................................................................................................... 20

7.1. Napredak ............................................................................................................... 20

7.2. „Realno“ vreme .................................................................................................... 21

7.3. Nezavršen projekat ............................................................................................... 22

Zaključak .......................................................................................................................... 23

Literatura ........................................................................................................................... 24

4

UVOD

Oliver E Williamson, američki ekonomista, rođen je

27. septembra 1933. Oženjen je od 1957. sa Dolores Celeni,

sa kojom ima petoro dece.

Svoje visoko obrazovanje započeo je na MIT-ju

diplomiravši na odseku menadžment ovog prestižnog

univerziteta 1955. Diplomu mastera iz oblasti poslovne

administracije stekao je 1960. godine na Stanford

univerzitetu. Doktorirao je na Carnegie Mellon univerzitetu

1963.

Slika 1 – Oliver Williamson

U toku svoje duge i uspešne karijere predavao je na Univerzitetu u Pensilvaniji

(1965-1983), Univerzitetu Yale (1983-1988) i na Berkeley Univerzitetu u Kaliforniji

(1988-danas) gre predaje u Hass školi biznisa.

Osnovni uticaji na njegovo ekonomsko stanovište bili su Ronald Coase (koji mu je

i predavao određeno vreme), Herbert Simon, Richard Cryert, John Commons itd.

Godine 2009, 12 oktobra, podelio je sa svojom sunarodnicom Elionor Ostrom čast

zvanja laureatom Nobelove nagrade iz ekonomije. Na njegovom priznanju stajalo je „for

his analysis of economic governance, especially the boundaries of the firm“1 („za njegovu

analizu ekonomskog upravljanja, naročito u granicama preduzeća“). Ovaj rad će

predstaviti ključne stavke njegove filizofije.

1 http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/laureates/2009/

5

1. POJAM I DEFI ICIJA EKO OMIJE UPRAVLJA JA

Upravljanje, kako je ovde opisano, odnosi se na sredstva kojima se stvara poredak,

red, a samim tim se smanjuju konflikti i realizuju zajednički ciljevi.2 Najočigledniji

kandidat, među mnogim ekonomistima, za ostvarenje ovih ciljeva je upravo prosta berza

na kojoj se „bezlični kupci i prodavci sreću...“ na trenutak da bi razmenili

standanrdizovane robe po odgovarajućim cenama za obe strane. Ali, iako je to očigledno

mesto za početak, ekonomija upravljanja nije zainteresovana samo za proste već i za

kompleksne transakcije, uključujući i one organizovane van i one u sklopu tržišnog oblika

upravljanja.

Sveobuhvatna rasprava se tiče: alternativnih načina upravljanja (koji pojedinačno

svaki ima svoje prednosti i mane, koji su u liniji sa adaptivnim potrebama za različitim

transakcijama – čiji je vrhunac činjenica da ima mesta za svaki pojedinačni oblik

upravljanja.

Upravljanje, po Vilijamsonu, koji ga je i uveo kao takav pojam u ekonomsku

nauku, se može posmatrati u odnosu na druga dva nivoa institualizovane analize: tzv.

neformalna i formalna pravila „igre“ – društveni nivo (norme, običaji i slično) i nivo

institucija (politički sistemi, zakoni vlasništva i ugovora).

Na taj način definisana ekonomija upravljanja se manifestuje u seriji obećavajućih

ideja koje su se smatralne naprednim (uglavnom su i nezavisne) tokom 30-tih godina u

učenjima Karl-a Llewellyn-a (1931), John-a Commons-a (1932), Ronald-a Coase-a (1937)

i Chester-a Barnard-a (1938). Delimično zato što su ove ideje bile jako inovativne za svoje

doba, kao i zato što veze među njima nisu bile ostvarene, uvođenje u upotrebu ovih

praktično korisnih ideja bilo je drastično usporeno. Ekonomija upravljanja je nastala kao

rezultat truda na spajanju i primeni ovih ideja.

Kako je Vilijamson opisao, ekonomija usvaja pogled na svet preko perspektive

ugovora i fokusira se na mikroanalizu transakcija s jedne strane i na alternativne načine

upravljanja (tržišta, hibridne tvorevine, birokratiju...) sa druge. Za složenije ugovore se

pretpostavlja da su nepotpuni u prilagođavanju poremećajima i ovaj problem se uzima kao

centralni u jednoj ekonomskoj organizaciji s gledišta ekonomije upravljanja. Rezultujući

pristup ekonomskim organizacijama se razlikuje i od „ekonomije ugovora“ (teorija

agencija, mehanicistički dizajn, teorija formalnog vlasništva nad pravima) i od

2 Oliver E. Wiliamson, 2004, The Economics of Governance, University of California, Berkeley

6

ortodoksalnog (klasičnog) pristupa. Ugovori u ortodoksalnom principu su mnogobrojni –

upravljanje se bavi ispitivanjem ekonomske pojave na više mikroanalitičkom nivou detalja

u odnosu na ortodoksalni prostup; fokusira se na pozitivne troškove transakcija (umesto

njihovog pukog zanemarivanja, pretpostavke da su jednaki nuli), opisuje preduzeće pre

kao upravljačku strukturu (organizacionu strukturu) nego kao funkciju proizvodnje

(tehnološku strukturu); višedisciplionarnog je karaktera.

Prednost je u tome što je ekonomija upravljanja upošljava različite formacije, za

čije postavljanje, naravno, postoji određena cena. Potencijalne prednosti leže u dubljem

razumevanju, u dodatnim implikacijama koje se potencijalno mogu opovrgnuti, i

kvalitetnijom umešanosti u javnu politiku.

Osnovne principe na kojima se zasniva ekonomija upravljanja, Vilijamson je

obradio u 2 grupe. Takođe je opisao postupak uvođenja i primene ekonomije upravljanja,

dok je razmatrao i par paradigmalnih problema. Na kraju je dao svoje mišljenje o

tenzijama koje stvara i o izazovima koji stoje pred ovom relativno mladom granom

ekonomije.

2. PRVA GRUPA OS OV IH PRI CIPA: TEMELJI EKO OMIJE

UPRAVLJA JA

Sva tri principa iz ove prve grupe vuku poreklo iz 30-tih godina XX veka. Ti

principi su: objektiv ugovora (upravljanja), ljudski faktor i trošak transakcije.

2.1. Objektiv ugovora (upravljanja)

James Buchagan zagovara objektiv (perspektivu, pogled na „svet“) po izboru

klasične teorije sa mnogo manje razvijenim objektivom sočiva ugovora. Ekonomija

upravljanja je izgradnja objektiva ugovora, sa naglaskom na ex post upravljanju tekućim

ugovornim odnosima.

John R. Commons bio je jedan od lidera starijeg stila institucionalne

ekonomije u SAD. Nasuprot ortodoksalnom principu, koji je težio ka stvaranju principa

koji ne bi uključivao institucije, institucionalni ekonomisti su smatrali da su državne

institucije izuzetno bitne. Zbog činjenice da je potrebna nova teorija da bi se potkopala

7

stara i jer nije došlo do primene pozitivnog istraživanja, ovaj projekat je sam sebe

„zakopao“.

Bez obzira na takvu sudbinu, institucionalna ekonomija je bila na dobrom putu,

posvetivši se bitnim pitanjima. Od njih svakako najbitnije za Vilijamsona bio je

Commons-ov konstantan interes za „tekuće probleme“. Nasuprot preokupaciji

ortodoksalnog pristupa prostom berzom, Commons je zapazio da je kontinuitet odnosa na

berzi bio često veoma važan, nakon čega je problem ekonomske organizacije

preformulisan: krajnja jedinica aktivnosti na berzi mora da sadrži u sebi tri principa –

konflikt, zajedništvo i poredak. Ova jedinica se naziva transakcija.

Iako se koherentna teorija organizacije za primenu ovih inovativnih principa

udaljila od Commons-a i njegovih sledbenika – verovatno jer je princip troškova

transakcija tek trebao da se pojavi i jer je ova teorija bila u vrlo primitivnom stanju tada;

Commons-ova tri principa su postali temelj u Vilijamsonovoj ekonomiji upravljanja.

2.2. Ljudski faktor

Herbert Simon je savetovao sociolozima da „ništa nije više fundamentalno u

formulisanju metoda i projektovanju plana istraživanja od našeg pogleda na prirodu ljudi

čije ponašanje proučavamo“. Dve osobine ljudskog faktora koje su posebno važne za

Vilijamsona su spoznaja i samozainteresovanost.

Simon je, oslanjajući se na potpuno uopštavanje, predpostavio da se ljudski faktor

može opisati kao ograničeno racionalan, čime je hteo da kaže su ljudi namerno racionalni,

ali samo u ograničenom smislu. To znači da nisu ni neracionalni ni iracionalni nego

efektivno nastoje da se nose sa činjenicama.

Gerd Gigerenzer je podelio tu ograničenu racionalnost na dva dela:

zadovoljavajuću – što se odnosi na sposobnost traženja dovoljno dobre alternative za

rešenje određenog problema; i brzu i štedljivu heuristiku (npr. rutine).

Vilijamsonovo viđenje ograničene realnosti je da se usmeravanje što se ovog

faktora tiče nije precizno definisano. To je problem kome tek treba posvetiti vremena, i na

njega se treba koncentrisati onda kada se posmatra neki određeni fenomen pre nego u

globalnom smislu. S osvrtom na složene društvene igre (npr. šah), granice razumevanja su

pomerene heuristikom; u kontekstu pretrage ona je iskazana kao zadovoljenje. Vilijamson

tvrdi da je glavna pouka ograničene racionalnosti da su svi kompleksni ugovori neizbežno

nekompletni.

8

Sveobuhvatne tvrdnje o ugovorima su stoga nepoželjne čak i zabranjene. Iz toga se

dakle lako može uočiti da sekvencijalno donošenje odluka izlazi u prvi plan, što znači da

se svi potencijalni „mostovi“ ne prelaze unapred, već se prelaze samo ako i kad se pojave.

Iz ovoga, međutim, ne sledi da svi sledeći slučajevi, nakon posmatranog, mogu da se

posmatraju po ad hoc principu. Umesto toga, ekonomija upravljanja, pravi dodatnu

saznajnu pretpostavku da zainteresovane strane jednog dugoročnog ugovora poseduju tzv.

„izvodljivo predviđanje“, što znači da imaju jake mogućnosti da gledaju napred, da otkriju

potencijalne rizike i opasnosti i da razrade odgovore na potencijalne posledice ovih rizika

a samim tim da proizvedu i primene mehanizme koji će pomoći u smanjivanju rizika i

opasnosti. Ne samo da postoje karakteristične smernice za takvu vrstu pretpostavke – kako

u sociologiji tako i u ekonomiji – već i predviđanja koja se tiču dugoročnih ugovora koja

su potvrđena u praksi.

2.3. Troškovi (cena) transakcija

Ortodoksalno viđenje troškova transakcija smatra da su oni zanemarljivi u toj meri

da se može uzeti da su jednaki nuli. U tom slučaju, troškovi stvaranja ugovora i

organizacije bivaju ignorisani i pažnja je posvećena ponudi i tražnji umesto da bude

usresređena na cene i količine.

Neosporiva je činjenica, po Vilijamsonu ali i po većini stručnjaka, da je američki

ekonomista Ronald Coase imao talenta za otkrivanje grešaka i previda u onome što su

ostali smatrali savršenim i neproblematičnim. Coase-ov program poslovne administracije i

njegov terenski rad na vertikalnoj integraciji uticao je na njegov skepticizam

ortodoksalnim tretmanom prema firmama i organizaciji tržišta. Stoga je on odlučio da

postavi pitanje „Šta je to što određuje da li da se snabdevanje nekog dobra ili usluge nekoj

firmi obavi preko ugovora i sporazuma između te firme i snabdevača ili uz pomoć

integracije?“. Odgovor do koga je došao kaže da je potrebno da dođe do poimanja

činjenice da su postojali troškovi transakcije na tržištu i da je neophodno da se uračunaju u

analizu. Ovo nije bilo rađeno u njegovo vreme u ekonomiji, ne radi se čak ni po većini

današnjih ekonomskih teorija.

Coase-ov članak iz 1937. se suprostavio ortodoksalnoj ekonomiji sa jednom

logičkom greškom. Odatle je ortodoksalna ekonomija uzela distribuciju ekonomske

aktivnosti između tržišta i firme kao datu, i odatle je pažnja skrenuta na ekonomski sistem

koji je vođen cenovnim sistemom; kompanija i tržište su posmatrani kao alternativne

9

metode koordiniranja proizvodnjom. Pre nego što bi se distribucija ekonomskih aktivnosti

uzela kao data, ovo mora biti ispunjeno. Coase je stoga uzeo za svrhu svog rada

premošćavanje „provalija“ u ekonomskoj teoriji. Vilijamson se nadovezao na to rekavši da

ekonomisti moraju da imaju za zadatak da objasne osnove na koje, u praksi, izbor između

alternativa utiče.

Ovi argumenti su postavili veliki izazov za ekonomiju u narednih 35 godina.

Najveća prepreka bila je što su nejasno opisani troškovi transakcija odjednom postali

univerzalno objašnjenje za komplikovanu ugovornu i organizacionu praksu, što je imalo

za rezultat njihovu zarađenu lošu reputaciju. Uprkos tome, koncept troškova transakcija je

našao udela u učenjima većine ekonomista XX veka i postao je isuviše fundamentalan da

bi se zanemario. Vilijamson je ovde postavio pitanje: „Može li tautološka reputacija

rezonovanja troškova transakcija biti promenjena (na bolje) fokusirajući se na

specifičnosti koje se tiču ugovora?“. Na ovo je pokušao da odgovori preispitivanjem

vertigalne integracije.

Radi sigurnosti Vilijamson se pozvao na skore razvoje u literaturi koja se tiče

kraha tržišta (Coase), što ga je ohrabrilo da bude uveren da se kroz objektiv ugovora može

objasniti ovaj zanimljiv ekonomski fenomen. Obzirom na to, usvojen je sledeći pogled na

stvari: ako se jedan oblik organizacije organizacije koristi više nego drugi taj oblik će se u

tom slučaju pokazati kao najefikasniji. Ako odemo izvan granica proste tržišne razmene,

poslednji korak bi bio ispitivanje da li su tekući procesi transformacije (ponekad) u vezi sa

tekućim ugovornim odnosima.

Kao i troškovi proizvodnje, troškovi transakcija se mogu javiti u više oblika:

troškovi pretrage, troškovi merenja, administrativni troškovi, troškovi obrade informacija,

čak postoje i troškovi koji se odnose na greške pri adaptaciji tj. na stepen loše adaptacije.3

Postojanje bilo koje od ovih vrsta troškova, međutim, nije samo po sebi ona tačka na koju

bi se odnosila bilo kakva vrsta analize. Sada, po Vilijamsonu, to da li neka vrsta troškova

transakcije ima neke posledice po preduzeće spoznajemo preko odgovora na dva pitanja.

Prvo, da li se alternativni oblici upravljanja razlikuju po svojoj sposobnosti da se suoče sa

takvim troškovima; i drugo, koje su osobine onih transakcija koje su odgovorne za bilo

kakve varijacije u takvim cenama (troškovima)? Razlike između alternativnih oblika

upravljanja neke diskretne strukture objašnjavaju razlike u kvantitetu. Složenost

transakcija u teoriji objašnjava varijacije u cenama (troškovima).


10

3. DRUGA GRUPA OS OV IH PRI CIPA: RAZMIŠLJA JE U

DUHU UGOVORA

Pre nego što se usvoji uporedni ugovorni pristup u proučavanju ekonomskih

organizacija u usvajanja transakcije kao bazne jedinice analize, prirodno je da se ispitaju

izazovi koji nastaju u procesu različitih transakcija. Izazovi na koje je odgovor –

upravljanje. Vilijamson, u svojim delima, uočava činjenicu da ekonomija upravljanja teži

izvan same ekonomije da bi selektivno izgradila granicu između zakona i organizacione

teorije i to ne po dizajnu već po prirodi samog problema. Pitanje je sledeće: „Ako i kada

problemi u ekonomiji nastaju samo pravljenjem „herojskih“ pretpostavki, može li se

selektivnim apelom na kontinuirane sociologe povratiti relevantnost?“. Razumljivo je da

se mnogi ekonomisti opiru da načine takav potez (pokušaja odgovora na pitanje, davanja

svog mišljenja normativnog značaja).

3.1. Prilagođavanje (adaptacija)

Zanimljivo je da su i ekonomist Friedrich Hayek i teoretičar organizacije Chester

Barnard istovremeno došli do zaključka da je adaptacija centralni problem ekonomije

organizacije. Hayek se fokusirao, pri tom, na adaptaciju ekonomskih subjekata koji

spontano utiču na promenu na tržištu, uglavnom menjajući cene, postojećem stanju.

Nasuprot njemu, Barnard se orjentisao na koordiniranu adaptaciju među ekonomskih

subjekata oslanjajući se na administraciju (hijerarhiju). Kasnija dešavanja nastupaju, ne

istog trenutka ni istovremeno, već na koncizan, smislen način i do njih dolazi kada berze

na koje se Hayek oslanja dožive krah.

Adaptacije o kojima Hayek govori su tzv. autonomne adaptacije u kojima

individualne strane odgovaraju na tržišne šanse kako im je signalizirano promenama u

relativnim iznosima cena; dok adaptacije o kojima govori Barnard predstavljaju tzv.

kooperativne adaptacije koje do kojih dolazi kroz proces administracije u firmi. Zato što

će sistem sa visokim performansama pokazati adaptivne osobine obe vrste, razumevanje i

poštovanje kako tržišta tako i hijerarhija je neophodno (nije dovoljno razumevanje samo

jednog, ili tržišta ili hijerarhija).

11

3.2. Međugeneracijske transformacije

Kako je to Philip Selznick dobro zapazio, organizacije, nalik na zakon, „vode

sopstveni život“. Ideja da organizacije najverovatnije potkopavaju međugeneracijske

transformacije ima posledice na razumevanje kako upravljanja tako i porekla troškova

transakcija. Jedna od najranijih i najperceptivnijih ilustracija međugeneracijskih

transformacija je čuvena studija američkog ekonimista Roberta Michaelsa „Političke

stranke“ (1962), gde je on unapredio „gvozdeni zakon oligarhije“: „Organizacija je ta koja

stvara dominaciju izabranih u odnosu na birače, mandatara u odnosu na one koji su ih

tamo doveli, delegata u odnosu na delegatore. Ko priča o organizaciji – priča o oligarhiji“.

Zanimljivo je to da je Mihels otkrio da oligarhija ima sklonost da se materijalizuje u toku

proučavanja demokratije. Uprkos originalnim demokratskim namerama, u svom začetku

liderstvo razvija privrženost kancelariji i straneški je situirano tako da gradi jedan odnos sa

članstvom. Stoga se liderstvo proteže i razvija kontolom informacija, manipulacionim

nagradama i kaznama, i mobilisanjem sredstva da bi se porazili rivali.

Jedan od načina da se izbegne neželjeni oligarhijski poredak bi bio kloniti se svih

predloga uvođenja demokratije na štetu status quo-a, ali to je jako ekstremno mišljenje.

Konstruktivnija i dublja lekcija je da se oligarhija dozvoli u početku. Pre nego što bi

pogledali unapred i prepoznali sklonost ka oligarhiji, možda je moguće umanjiti

predviđene sklonosti u početnoj fazi planiranja. To je i Vilijamsonova pozicija (preuzeo je

od Mihelsa): „samo iskreno razumevanje sklonosti ka oligarhiji će dozvoliti jednom

učeniku politike da preduzme određene mere radi prevencije bilo kakvog rizika“4.

Uopšteno, lekcija je sledeća: „onima koji proučavaju određenu ekonomsku organizaciju

pažnja mora biti skrenuta na sve značajne međugeneracijske promene bilo kakve vrste –

što bi za posledicu imalo ublaženje neželjenih posledica i skretanje pažnje na skrivene

koristi.“. Kao što je veće pomenuto, ovo podrazumeva vežbu izvodljivog predviđanja.

Dve najkonsekventnije međugeneracijske transformacije koje su otkrivene uz

pomoć ekonomije upravljanja su fundamentalna transformacija i birokratizacija. Do

njihovog poimanja i definisanja došlo se po ispitivanju nepotpunih ugovora u celosti.

Pređašnje tvrdnje otkrivaju da outsourcing (potpisivanje ugovora sa nekom drugom

kompanijom, van posmatrane, vezano za neku njihovu uslugu koja je potrebna

posmatranoj kompaniji) može doneti probleme (1) ako je za efikasnu proizvodnju


12

neophodno investiranje u specijalna osnovna sredstva, dugoročnu opremu, ili (2) ako

pobednik iz prvobitnog ugovora stekne određenu prednost što se cene tiče. Takvi problemi

se otkrivaju ispitivanjem procesa ugovaranja u međugeneracijskom smislu i

prepoznavanjem činjenice da specifičnost prednosti (bilo tehnike ili dobra ili usluge)

podiže bilateralnu zavisnost.

Takva zavisnost dolazi do izražaja zbog fundamentalne transformacije, u sklopu

koje stanje ponude merene u visokim ciframa na početku biva transformisano u razmenu

merenu u malim ciframa u toku implementacije ugovora i u toku obnove ugovora. Zato što

transakcije za koje je bilateralna zavisnost postavila potencijalne konflikte onda kada su

nepotpuni ugovori žrtve neočekivanih poremećaja, uvodi se dodata podrška upravljanju,

na efikasan način (u cenovnom smislu), za takve transakcije. Prednost je u u činjenici da

pošto je vertikalna integracija kojoj je falilo nešto i u fizičkom i u tehničkom smislu

predhodno bila posmatrana kao izuzetno problematična, mogućnost da vertikalna

integracija služi svrsi u pogledu efikasnosti, kroz dodatne podrške upravljanju koje su na

taj način omogućene, mora sada doći u prvi plan analize.

Takođe, ekonomija upravljanja ide iznad teorije organizacije u adresiranju

međugeneracijskog tereta birokratije koji sprečava postojanje večne organizacije. Postoje

tri koraka u ovom argumentu. Prvo, iako teorija organizacije kaže da u admistrativnim

oblicima organizacija postoje brojni skupi eksperimentim, to, šta više, ne implicira ta je

jedna intravertna organizacija u početnom zaostatku za tržištem iz ovih razoga. To je zato

što se razmena uvek odvija između kompanija koje su sve hijerarhijski organizovane.

Pitanje, stoga, nije postojanje birokratske prakse već da li zarada jedne firme od druge

vodi ka povećanju ukupnog birokratskog troška kombinovanog entiteta. Drugo, i u vezi sa

prvim, ekonomija upravljanja postavlja pitanje da li velika firma može uvek da posluje

bolje nego skup malih firmi, što je široko rasprostranjeno mišljenje.

Treći korak je ispitivanje različitih posledica politizacije ekonomske organizacije

do koje dolazi nakon skidanja ugovora sa tržišta i njegove interne organizacije. Integracija

implicira sveobuhvatno „lečenje“, popravku u sklopu jedne velike administrativne

jedinice, koja se dodaje troškovima birokratizacije iz dva ugla: brige koje se tiču karijere i

sekundarni ciljevi.

13

3.3. Zakoni ugovora

Idealne transakcije, što se tiče i zakona i ekonomije, su proste razmene na tržištu

na koje se gleda kao na polaznu tačku. Najbolje je, i za ekonomiju i za zakone (pravo), da

započnu proučavanje tih razmena opisivajući homogene transakcije sa velikim brojem

informisanih kupaca i prodavaca na obe strane tržišta. Ali to je samo početak. Ne mogu

sve transakcije da se opišu na taj način.

Posmatrano izvan proste tržišne razmene, neoklasicisti posvećuju pažnju

potencijalnim komplikacijama koje mogu nastati zbog postojanja monopola ili

monopolističke konkurencije. Ekonomija upravljanja ovde skreće pažnju, umesto na

transakcije koje predstavljaju same po sebi posebnu vrstu komplikacija, na one za koje je

očuvanje tekućeg ugovornog odnosa izvor potencijalne dobiti. To da li će se takva dobit

ostvariti ili će biti ugrožena neuspesima kooperacije i koordinacije, postaje pitanje.

Vilijamson tvrdi da privid da su ugovori (en general) dobro definisani i potkovani

po troškovnom pitanju dobro informisanim timovima predstavlja analitičku korisnost kako

za zakone tako i za ekonomiju. Ova normativna ideja je, uprkos svojoj valjanosti, često

osporavana. Neki naučnici tvrde da su pravna pravila koja se odnose na koncepciju

ugovora suviše uskopogledna, te stoga uvode ideju „ugovora kao okvira“. Rečima Karla

Llewellyna: „najveća vaznost pravnog ugovora je da obezbedi okvir, skelet, koji nikada

precizno ne određuje stvarne poslovne odnose, već koji obezbeđuje grube indikacije oko

kojih se takvi odnosi razlikuju, potencijalno smernicu u trenucima sumnji, a normu

vrhovne žalbe kada ovi odnosi prestanu da funkcionišu“.5 Zadatak tako konstruisanog

ugovora nije bio da on bude pravno dobro skrojen, već da „odradi posao“.

Normativa vrhovne žalbe je važna, u tom smislu što ona služi da ograniči mesta sa

potencijalnom pretnjom. Ali, ključna ideja je sledeća: u legalističkom viđenju ugovora to

se da primeniti na proste potrebe transakcije da bi se napravilo mesta za fleksibilnije i više

menadžerske koncepcije ugovora dok se složenosti po tom pitanju nagomilavaju. Nasuprot

zgodnom stanovištu koji se tiče jednog opšteg zakona o ugovoru, potreba zakona

(množina) o ugovoru se javlja. Takve razlike u zakonu o ugovorima igraju važnu ulogu u

razlikovanju različitih oblika upravljanja.

Ekonomija upravljanja rezonuje konceptom zakona (množina) ugovora i, uz to,

dodaje da svaki pojedinačni oblik upravljanja ima potporu tačno određenim oblikom

5 Karl Llewellyn, 1960, The Common Law Tradition-Deciding Appeals, Little, Brown and Company, Chicago

14

zakona o ugovoru. Zakon o ugovoru na prostoj berzi je onaj koji je sačinjen od pravnih

pravila. Hibridan oblik ugovaranja je ugovorom podržan samo okvirno.

Vilijamson ovde pokušava da objasni argument da se implicitni zakon o ugovoru u

unutrašnjoj organizaciji pre svega tiče strpljenja. Odatle, pošto sudovi rutinski pridaju

ključni značaj ugovorima između firmi ukoliko dođe do nesuglasica oko cena, bilo da je tu

za argument uzeto neko kašnjenje u isporukama, nesuglasice oko kvaliteta ili kvantiteta i

slično, sudovi imaju prava da odbiju da slušaju raspravu između zavađenih strana oko

tehničkih pitanja. Obzirom da je prisup sudovima odbijen, dve strane moraju da razreše

nesuglasnice unutar svojih redova, tj. firma postaje sama sebi sud za vrhovne žalbe.

Zadatak zakona strpljenja je da potvrdi hijerarhiju podržavajući njenu glavnu svrhu,

nominalno vremenski prikladno reagujući na nesuglasice za koje su neophodne korektivne

adaptacije.

3.4. Trosmerni zajednički izazov

Jedan od načina formalizacije studije kompleksnog ugovaranja i organizacije u

granicama ekonomije je da pretpostavi da strane koje učestvuju u transakciji imaju

zajedničko znanje o isplatama i da pregovaraju (bez troškova) ka efikasnom rezultatu

nakon realizacije ugovora. U tom slučaju, svi problemi neefikasnosti tokom primene

ugovora nestaju, obzirom da se analitičke akcije koncentrišu na fazu ugovaranja pre

izjednačavanja podstreka. Ovaj početni potez se, bez obzira na sve, suočava sa dve

prepreke. Prvo, ex post zajedničko znanje o isplatama je jako problematično. Drugo, i više

u duhu institucionalne analize, dvosmerno zajedničko znanje ne propušta ex post

efikasnost ako principi mogu da odvedu raspravu do arbitra kome je moguće predati lažne

izveštaje. Ako je isuviše skupo po arbitra da proceni prezentacije rivala, onda pretpostavka

o dvosmernom zajedničkom znanju mora biti proširena na trosmerno zajedničko znanje,

da bi se uključio i arbitar.

15

4. VERTIKAL A I TEGRACIJA I TEORIJA O PREDUZEĆU KAO

UPRAVLJAČKOJ STRUKTRURI

Ekonomija upravljanja vuče poreklo iz začetka ideje o vertikalnoj integraciji,

nakon čije pojave je serija sličnih fenomena bivala interpretirana kao varijacija na tu temu.

Vertikalna integracija – ili, laički rečeno „odluka da li da se neki proizvod (sirovina)

proizvodi ili kupi“ – je očigledan fenomen sa kojim treba započeti analizu iz više razloga.

Prvo, vertikalna integracija je predmet glavnog Coase-ovog rada (1937), koji je bio od

velikog značaja. Drugo, mnogi su primetili da postojanje vertikalne integracije može da

sugeriše da troškovi aktivnih suprostavljenih tržišta nisu jednaki nuli, kako su inače

podrazumevali teoretičari dotad. Treće, javna politika prema vertikalnoj integraciji 60-tih

godina prošlog veka bila je veoma konfuzna. I na kraju, u poređenju sa tržišnim

transakcijama finalnih proizvoda, vertikalna integracija je daleko prostija. U vezi s tim,

većina komplikacija koje mogu da nastanu u transakcijama između firme i kupaca (npr.

posledice različitog kvaliteta znanja i tehničkog i pravnog iskustva, različiti kapaciteti

snošenja rizika i slično) su drugoraznednog značaja u transakcijama između firmi. Stoga,

akcija na tržištu poluproizvoda leži u osobinama transakcije u odnosu na svojstva

alternativnih oblika upravljanja.

Coase, naravno, je, po Vilijamsonu, bio u pravu u svom insistiranju da granice

firmi pre trebaju biti izvedene nego uzete kao date. Ali u čemu se ogleda socijalna akcija?

Jedna od mogućnosti, je da razlike u eksternim ili internim nabavkama trebaju da budu

otkrivene u prirodi ugovornih razlika između ugovora o prodaji (eksterna nabavka) i

ugovora o zapošljenju (interna nabavka). Iako je instruktivna, ekonomija upravljanje

deluje na drugi način. Ako se podrazumeva da radnici u svakom stadijumu proizvodnje

nevezanom za tehnološka sredstva, bivaju upravljani po ugovoru o zapošljenju, pitanje je

kako posredovati između transfera među stadijumima proizvodnje, naročito jer to ima

uticaja na adaptaciju.

Ova ideja ne pretpostavlja da su ova dva okvira ugovora data kao razdvojena. Baš

naprotiv, oni dele veći deo zajedničke oblasti i lako se da zaključiti kako su neki videli

zaposlenje kao najbolji odnos u poslovnom svetu. Glavne prednosti zaposlenja kao

ugovora su: (1) fokusiranje na transakcije na tržištu poluproizvoda (napraviti ili kupiti) pre

nego na prodaju; odnosi u zaposlenju skreću pažnju na potrebu da se identifikuju kritične

dimenzije potrebne za opisivanje transakcija. (2) Kako je već Vilijamson pojasnio,

16

transakcije na tržištu poluproizvoda proizvode manje nepodudarnosti u trgovini izmedju

suprostavljenih strana nego što to čine odnosi zaposlenja i transakcije na tržištu finalnih

proizvoda. (3) Transakcije na tržištu poluproizvoda su manje emotivne nego u pogledu

odnosa među zaposlenima. (4) Širi obim alternativa upravljanja, uključujući vlasništva u

oba procesa (prodaja i kupovina), dolazi pod lupu ekonomista. Treba takođe primetiti da

iako je interpretacija većine drugih ugovornih fenomena na varijaciju teme vertikalne

orjentacije lako poprimila svoj oblik, odnos zaposlenja nije doživeo sličnu sudbinu.

Napredak je u tome da je izbor vertikalne integracije kao paradigme problema

imao svoje strateške prednosti. Vilijamson je započeo dalje istraživanje sa određivanjem

dimenzija transakcija i upravljačkih struktura.

5. ODREĐIVA JE DIME IJA TRA SAKCIJA I UPRAVLJAČKIH

STRUKTURA

Glavne osobine transakcija Vilijamson je razradio u brojnim svojim radovima, ali

ću se u ovam radu pozabaviti samo njihovim rezimeom i kratko ih prokomentarisati.

5.1. Dimenzionisanje transakcija

Prvo, postoji opšte slaganje da su za relevantne dimenzije za opisivanje transakcija

specifičnost, nesigurnost (količina rizika) i frekvencija nekog dobra ili usluge koja

kvalitativno i kvantitativno učestvuje u transakciji. Dobar deo svoje moći objašnjavanja

teorija posvećuje specifičnosti dobara, što diže u prvi plan bilateralnu zavisnost (ili dovodi

do potpunog odsustva iste).

Važnost frekvencije možemo sagledati iz dva aspekta: efekat reputacije i cena

koštanja. Jako frekventne transakcije podražavaju se efektu poverenja i iskustva, gde jasno

deluje efekat reputacije. Veća frekvencija takođe omogućava (kroz veći profit) da se

troškovi specijalizovanog menadžmenta i troškovi popravke i održavanja osnovnih

sredstava lakše amortizuju. Konačan efekat može blago da varira u pojedinim slučajevima,

naročito u zavisnosti od stepena poverenja koji postoji pri transakciji.

17

5.2. Alternativni načini upravljanja

Upravljanje se koncentriše na tekuće ugovorne relacije i opisuje alternativne

načine u diskretnim strukturalnim terminima.

Osnovna postavka razlikuje tri oblika upravljanja: klasična tržišta, hibridni načini

ugovaranja i hijerarhija. Tri osobine na osnovu kojih razlikujemo upravljačke strukture su:

intenzitet podsticaja, administrativna kontrola, i režim zakona o ugovoru. Uopštenje se

postiže ako se kaže da svaka osobina može ima jednu od sledežih vrednosti: mnogi (++),

pojedini (+) ili malo njih (0). Obzirom da postoje tri osobine koje mogu da preuzmu bilo

koju od tri postojeće vrednosti, postoji ukupno 27 različitih kombinacija koje se mogu

opisati.

S pogledom na podsticaje, argument je da tržišta rade na principu jakih podsticaja,

u osnovi kojih je svaka od strana autonomna i pokriva svoje račune tj. troškove.

Međukompanijske kontrole na berzi su uglavnom ograničene na inspekcije kvantiteta i

kvaliteta robe u trenutku dostave. Inače svaka firma nezavisno upravlja svojim

računovodstvom i svojim procesom kontrole; i adaptacije na bilo kakve poremećaje su

uglavnom autonomne. Rasprave i sporovi se, šta više, rešavaju na legitiman način, sa

akcentom na novčana obeštećenja, pošto u tom slučaju najčešće nijedna strana nema jakog

ekonomskog interesa za očuvanjem kontinuiteta međusobnog odnosa.

Posticaji u hijerarhiji, po kontrastu, su komparativno slabi – što je u isto vreme i

neizbežna posledica jedinstvenog vlasništva i takođe jedna od glavnih osobina hijerarhije.

Ako je koordinirana adaptacija razlog postojanja interne organizacije, i ako preduzetnik

poseduje autoritet da odlučuje kada i kako se treba umešati ako smetnje počnu da utiču na

normalno poslovanje, tada bi bilo koje „obećanje“ autonomije nekoj podređenoj diviziji

predstavljalo iluziju. Ključna stvar, koju Vilijamson ovde zapaža, je da je potez od tržišta

do hijerarjhije (jednistvenog vlasništva) uvek pretpostavljen smanjenjem intenziteta

podsticaja.

Zato što podsticaji manjeg intenziteta imaju mnogobrojne posledice (npr.

simuliranje), mnoštvo proceduralnih kontrola (pravila i propisa) bivaju donoseni. Takve

vrste kontrola imaju posledice kako na trenutnu cenu tako i u budućnosti na birokratsku

cenu. S obzirom na ove dodate troškove, transakcije za koje nisu neophodne koordinirane

adaptacije, ili one koje obećavaju niski profit, će ostati na pre ostati na tržištu nego što će

biti premeštene u hijerarhiju.

18

Dalja budućnost hijerarhije kao nečega što radi u cilju koordiniranih adaptacija, po

Vilijamsonu, je takva da firma postaje sopstveni vrhovni sud. Globalno gledano,

poređenje tržišta i hijerarhije se svodi na sledeću tabelu:

----------Upravljanje----------

Instrument Tržište Hijerarhija

Intenzitet podsticaja: jakog intenziteta slabog intenziteta

Kontrola: ograničena ekstenzivna

Zakon o ugovoru: legalistički neusklađen

Tabela 1 – Poređenje atributa tržišta i hijerarhije6

Po pitanju hibrida, Vilijamsonova filozofija je sledeća: hibridi se koriste da bi se

upravljalo transakcijama u sklopu kojih su specifičnost dobra i priroda poremećaja i

potencijalnih smetnji „srednjeg stepena“. Opšte opredeljenje za hibride proističe iz dva

argumenta – (1) ako se uporede sa tržištima, imaju veću sposobnost zavođenja reda, a

stoga i izbegavanja konflikata i ostvarenja zajedničke dobiti u transakciji (što je i

definicija upravljanja); (2) sa hibridima su izbegnuti visoki birokratski troškovi hijerarhije.

Održivost ugovaranja preko hibridnih organizacija u velikoj meri počiva na

konceptu „verodostojne posvećenosti“. Pre nego što prepoznaju da transakcije

potpomognute investicijama u konkretne proizvode (ne nužno u proizvode, već i u

konkretne vrednosti koje se poseduju npr. u način proizvodnje jedinstven samo toj

konkretnoj firmi...) predstavljaju rizik od bilateralne zavisnosti, strane (firme) u takvoj

transakciji su podstaknute da usvoje određene interne predostrožnosti po pitanju ugovora

(kazne za eventualno prerano kršenje ugovora, načini verifikacije informacija i njihova

diskretnost, mehanizmi rešavanja sukoba itd) koje će dalje pojačati kontinuitet tog

određenog ugovora. Zakon o ugovoru po pitanju hibrida se stoga nalazi između zakona o

ugovoru tržišta (legitimnost) i zakona o ugovoru u hijerarhiji (strpljivost).

Takođe, ako uporedimo hibride sa tržištima, hibridni oblici žrtvuju intenzitet

podsticaja, ali ne do onog stepena kakav postoji u hijerarhiji. Još, hibridni oblici uvode

više administrativnih kontrola od tržišta, ali ne i od hijerarhije. Osobine atributa koji

opisuju interne osobine organizacije upravljanja tržišta, hibridnih struktura i hijerarhijskih

struktrura dati su u tabeli 2.


19

----------Struktura upravljanja----------

Osobine Tržište Hibridna struktura

Hijerarhija

Intenzitet podsticaja: jakog intenziteta

(++) srednjeg intenziteta

(+) slabog intenziteta

(0)

Administrativne kontrole (kvantitet):

malo njih (0) umereno mnogo (+) mnogo njih (++)

Režim zakona o ugovoru:

Legalistički (++) ugovor postoji kao

okvir (+) Neusklađen (0)

Tabela 2 – Atributi koji opisuju interne organizacije različitih struktura upravljanja7

5.3. Efikasno usklađivanje

Ekonomija upravljanja uzima adaptaciju za centralnu svrhu ekonomske

organizacije i odnosi se kako na autonomnu tako i na koordiniranu adaptaciju. Fenomen

osobina koje opisuju tržište je naročito korisan za upravljanje transakcijama čije su

adaptivne potrebe prevashodno autonomne prirode, dok je fenomen osobina koje opisuju

hijerarhiju posebno pogodan za upravljanje transakcijama kroz kooperativnu (bilateralnu)

adaptaciju. Model hibridnih struktura je u nivou kompromisa dok god funkcioniše onako

kakvim je zamišljen. Koji oblik kada koristiti, stoga, zavisi od nalaženja prave mešavine

adaptivnih potreba postavljenih u datoj transakciji.


20

6. EMPIRIJSKA PRIME A EKO OMIJE UPRAVLJA JA

U poređenju sa većinom ekonomskih teorija organizacije, ekonomija upravljanja je

priča o empirijskom uspehu. Prema statističkim podacima, do 2000. godine zabeleženo je

preko 600 empirijskih eksperimenata na ekonomiji u troškovima u transakcijama sa

tendencijom za eksponencijalnim porastom broja eksperimenata u budućnosti.

Sve teorije ekonomskih organizacija, uključujući i ekonomiju upravljanja, će

izvući prosperitet iz većeg broja i kvaliteta empirijksih testova: bolji podaci, dodatni

fenomeni, bolje statističke procedure.

Interesantna je činjenica do koje Vilijamson dolazi u svom rezonovanju. U svom

radu o teoriji o preduzeću koncentriše se na činjenicu da je trenutni količnik (odnos)

dokazi/teorija na izuzetno niskom nivou i daje preporuke za njegovo poboljšanje. Ali,

može li se nizak nivo ovog količnika objasniti bolje manjkom preudicija od strane

stručnjaka, ili neprogresivnošću eksperimenata kod empirijski orjentisanih sociologa, koji

su u potpunosti privrženi implikacijama koje se mogu izmeriti, proveriti u praksi? U tom

slučaju, teoretičari koji su doprineli teoriji o preduzeću bivaju podstaknuti da dodele

prioritet mnogobrojnim testabilnim, osporivim pretpostavkama, i da samim tim poboljšaju

odnos dokazi/teorija.

7. TEŽ JE I IZAZOVI

Ekonomija upravljanja predstavlja „rad u toku“. Među pitanjuma koja garantuju

dalji rad nalaze se napredak teorije, izazovi postavljeni samim činom ugovaranja i

organizacije u današnjem „brzom“ poslovnom okruženju itd.

7.1. ,apredak

Većina teorija o ugovoru u firmi svode se na jednu individualnu odluku – napraviti

ili kupiti. Manji broj takvih teorija podiže pitanje napretka, a još manje njih ga otvoreno

postavlja. Jedno moguće objašnjenje, po Vilijamsonu, je da jer svi ključni uvidi u ugovor

su omogućeni prostim modelom, napredak nije neophodan. Kako najnovije primene

21

prostog ugovornog modela svedoče, napredak je često uslovljen komplikacijama u

organizaciji.

Ekonomija upravljanja odgovara na izazove napretka primenjujući logiku o

efikasnom prilagođavanju seriji tehnološki razdvojivih etapa aktivnosti. Argument je da

neke etape trebaju da ostanu u samostalne u sklopu tržišta, dok druge treba ograničiti

unutar firme, u zavisnosti od potreba za koordiniranim adaptacijama zadatoj situaciji.

Tržišna nabavka je pogodna za tehnološki razdvojive faze proizvodnje dobara ili usluga,

obzirom da ove faze nemaju velikih potreba za koordiniranim adaptacijama. Etape koje ih

slede, međutim, su bilateralno zavisne i trebaju biti sagledavane u granicama jedne firme i

njima treba biti upravljano u povratnom smeru.

Da bi se osigurali, teret akumulirani birokratski troškovi se pojavljuje kako se

vremenom menjaju transakcije, tako da se javljaju efekti interakcije među različitim

transakcijama koji su tehnološki razdvojivi. Kao prva aproksimacija, granica firme je,

međutim, definisana skupom tehnološki razdvojivih trasakcija za koje su koordinirane

adaptacije ostvarile ikakav neto profit. Iako surov, takav pristup se ustoličava od samog

početka i pokazao se kao bolji, bar po pitanju napredovanja, u poređenju sa drugim

teorijama ugovora u firmi.

7.2. „Realno“ vreme

Ekonomija upravljanja pretpostavlja da suprotstavljene strane u transakcijama

imaju vremena da svoje investicije obave bez žurbe. Postoje, međutim, neke transakcije za

koje je reagovanje u realnom vremenu od vitalne važnosti. Pojave, koje Vilijamson zove

strukture T-oblika, gde T predstavlja tranzicione (privremene) oblike za koje je vremenska

struktura izuzetno bitna, mogu igrati značajnu ulogu u uspehu ili propasti firmi koje

posluju na novorazvijenim tržištima gde tehnologija i rivalitet predstavljaju osobine koje

trpe rapidne promene.

Neka udruženja (alijanse) i istraživačka društva su ove vrste, u toj meri da su oni

osetljivi na potrebe gde obe strane nisu sposobne, same po sebi, da sastave i puste u

opticaj potrebne resurse u datom vremenskom okviru. Zbog hitne prirode situacije (kao i

zbog potencijalnog birokratskog „tereta“ koji može nastati kao rezultat neefikasnosti),

neophodni resursi bivaju oformljeni pre nego udruženi od postojećih.

Opisivanje alijanse i istraživačkih društava koja potiču od potreba, kao

neuravnotežene T-strukture (pre nego uravnotežene hibridne strukture), može da pomogne

22

da se odgonetne zakonetka da i uspešni i neuspešni T-oblici bivaju ukinuti pri isteku

važećeg ugovora. Uspešni T-oblici bivaju ukinuti jer je konbinovano zalaganje dozvolilo

svakoj od strana da ostane da ostane održiva i da sazna dovoljno i/ili da „kupi“ vremena

da nastavi samostalno poslovanje. Neuspešni T-oblici bivaju ukinuti jer nisu iskoristili

priliku da aktivno učestvuju u transakciji.

7.3. ,ezavršen projekat

Ne obazirući se na ograničenost pune formalizacije, ekonomija upravljanja može

samo da profitira od daljeg proučavanja polu-formalne prirode. Osobine transakcija pre

nego osobine specifičnosti, nesigurnosti i frekvencije vrednosti mogu objasniti nege

transakcije. Takođe, neprofitne, političke ili vladine upravljačke strukture su očigledni

kandidati za analizu za koju se vitalnim mogu pokazati dodatne dimenzije upravljanja. I

još, iako je efikasnost širokog zamaha i id velike važnosti je za ekonomiju, ponekad je od

nje bitnija svrha transakcija.

Vilijamson, bez obzira na sve, preporučuje da se takvim radnjama pristupa sa

oprezom. Kao prvo, vrednosti poput lojalnosti i poverenja se uvek mogu podvesti pod

rezonovanje efikasnosti, naročito jer se ove vrednosti primenjuju u transakcijama na jedan

promišljen način. Kao drugo, neizračunljive primene običnom čoveku bliskijih termina

poput poverenja, lojalnosti i sličnih često rezultuju pogrešnim rezonovanjem koje dalje

vodi do zabuna koje su na početku mogle biti izbegnute.

23

ZAKLJUČAK

Ekonomija upravljanja povezuje dva fundamentalna principa – sam čin upravljanja

i troškove transakcija – sa svrhom uvođenja operacionog sadržaja u oba principa. U

suprotnosti sa ortodoksalnošću, gde kontinuitet odnosa razmene nije bitan, ekonomija

upravljanja tretira prostu tržišnu razmenu (berzu) kao poseban slučaj i koncentriše se

prevashodno na one transakcije za koje se kontinuitet razneme vrednuje, koji je čak i

vitalan za njihovo postojanje. Bez obzira na činjenicu na mnoštvo ekonomskih transakcija

koje zadovoljavaju zadato, ekonomija upravljanja ima širok opseg delovanja i upotrebe.

Ekonomija upravljanja takođe povlači troškove početne postavke. Oni koji

proučavaju fenomen upravljanja moraju prvo da preispitaju ovaj fenomen kroz drugačiji

objektiv (objektiv ugovora) od onog koji koristi ordoksalna škola (objektiv izbora); oni

moraju biti spremni da usvoje multidisciplinarnu orjentaciju (u kojoj se selektivno

kombinuju zakoni ugovora, ekonomska i teorija organizacije) i time da otkriju i ispitaju

mehanizme upravljanja u odnosu na osobine transakcija na jedan način koji u prošlosti

nije bio svojstven ekonomskoj analizi.

Da li je se sva ta muka isplati? Vilijamson nudi dvodelan odgovor. Prvo, neće

svako hteti ili trebati da načini neophodne investicije za uspostavljanje principa ekonomije

upravljanja. Drugo, ekonomija upravljanja je, na kraju krajeva, samo jedan od nekoliko

instruktivnih pogleda u proučavanju ekonomije organizacije. Kako se i drugi teoretičari

slažu, ekonomija upravljanja je nezavršen projekat čije će vreme tek doći.

24

LITERATURA

1. http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/laureates/2009/ (datum prisupa

22.12.2009)

2. http://en.wikipedia.org/wiki/Oliver_E._Williamson (datum prisupa 18.12.2009)

3. http://www.standard.rs/vesti/41-svet/3222--udesna-ekonomija-nobelovci-iz-zemlje-

koja-je-rodila-svetsku-krizu.html (datum prisupa 23.12.2009)

4. Oliver E. Wiliamson, 2004, The Economics of Governance, University of California,

Berkeley

5. http://www.voanews.com/Serbian/archive/2009-10/2009-10-12-

voa7.cfm?moddate=2009-10-12 (datum prisupa 22.12.2009)

6. http://en.wikipedia.org/wiki/Nobel_Memorial_Prize_in_Economics (datum prisupa

18.12.2009)

7. Karl Llewellyn, 1960, The Common Law Tradition-Deciding Appeals, Little, Brown

and Company, Chicago

8. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=10&dd=12&nav_category

=78&nav_id=386155 (datum prisupa 22.12.2009)

9. http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/laureates/2009/press.html(datum

prisupa 25.12.2009)

oliver e. williamso – laureat obelove agrade iz eko...

Documents