| 1

2 | ОМАЈА /јесен 2008.

Окоморавске бајке

ШУМСКА вилАЖивојин Николић

Путујући у госте, некаква девојка је, како би скратила пут, скренула у шуму. У дубокој шуми примети прелепу девојку како спава. Приђе јој и виде да је под главу ставила камен. Де-војци 6и жао што тако лепа де-војка, расплетене косе, спава с каменом под главом па ску-пи пуно лишћа и место камена стави га девојци под главу. По-том је нежно очешља и исплете јој кике. У том тренутку девојка се пробуди и запита је зашто је очешљала и зашто јој је уместо камена ставила лишће под гла-ву.

– Бојала сам се да ти камен не повреди главу, па сам га зато заменила лишћем. Плете-нице сам ти исплела да би била још лепша – рече јој девојка.

– Хвала ти, другарице, на бризи и пажњи. Требало би да те због тога наградим – рече шумска вила и поче купити лишће и стављати га девојци у котарице. – Ево лишћа, да не буде без ништа.

Пошто се удаљила од виле, девојка уз пут поче избацивати лишће из корпе говорећи сама са собом: „Шта ће ми лишће. Смејаће ми се кад стигнем у госте”.

Пут је лако препешачила. Када је стигла у госте, погледа у корпу, кад у њој уместо неко-лико листова који су се заде-нули о ивицу котарице засија-ше златници. Девојка тек тада схвати шта је урадила. Брзо се врати пређеним путем у шуму, али на путу не нађе ни лишће ни златнике.

| 3

OMAJAСрпска фолклорна фантастика

Број 3

Јесен 2008.

2 Шумска вила / Живојин Николић

4 Игуманова сен / Драгутин Илић

10 Наслеђе / Стевана Сремац

15 Нешто чудно у комшилуку / Ђорђе Писарев

16 Вечера за двоје / Споменка Стефановић

18 Путници / Горан Скробоња

22 Прстен / Раде Вучићевић

24 Страшило / Тихомир Јовановић

26 Гроб / Енес Халиловић

28 Мали изгубљени пас / Ивана Милаковић

30 Змајева изабраница / Бранислав Голднер

33 Чиста душа Милутина Ере / Мирослав Марковић

36 Посестрима / Јасмина Николић Тодоровић

40 Аветињска коза / Миле Јанковић

44 Вампир у Крњеву / Боривоје Бора Перић

46 Како су деда Стојка јахале Кораканџе /

Златимир Пантић

48 Ђаволски сватови / Владета Коларевић

50 Господин Рака и камена девојка / Из старих

архива

51 Урбане легенде

ОМАЈА – књижевни лист; друго измењено издање; оснивач и издавач: Удружење уметника „Завет“, Велика Плана; главни и одговорни уредник: Миланче Марковић; заменик уредника: Споменка Стефановић; штампа: „Мозаик“, Велика Плана (вл. Зоран Милошевић); Е. пошта: omaja@verat.net; тел. 065/5521.592; ISSN 1820-5852; COBBISS.SR-ID 144451852

4 | ОМАЈА /јесен 2008.

ИгумАНОВА СЕНДрагутин Илић

На углу оне улице у Београду,

која од „Делијске чесме“ води про-

тестантској цркви, виђао се пре

десе так година слеп старац у по-

хабаном херцеговачком оделу, где

седи са подвијеним ногама и мир-

но пуши из кратке лулице. Држање

старчево и угледни израз мушкога

лица, са крупним, мало повијеним

носом под којим се пружаху до ра-

мена седи брци и густим белим об-

рвама, што се над угашеним очи-

ма као ластина кри ла над вијаху

будиле су у пролазника сажаљење,

и ма да ни је никада замолио, ретко

би га ко мимоишао а да не баци де-

сет пара у црногорску капицу, која

лежаше пред њиме. Као што није

богорадио, тако није ни захваљи-

вао на милосрђу.

Тога слепог просјака нестало

је пре неких година. Да ли се још

потуца по белом свету или је таму

живота заменио тамом гроба – не

знам. Али како је дошао до про-

сјачког штапа и како је ослепео,

то ми је врло добро познато; за то

слушајте:

Прошло је седамнаест година

од тога времена, када је овај ста-

рац, још снажан и здрав, добегао

из Херцеговине са својим сином

Иваном. Мени је онда било петна-

ест година и као одушевљен ши-

парац радо сам обилазио око овог

намргођенога Херцеговца, који је

у нашој башти поткресивао лозу и

остало воће облагорођавао.

Његовом сину Ивану могло је

бити тридесет година. Снажан и

са оним мал не орловским типом

и духом, смеђим брцима напо-

мињао је јако на свога оца. Само

није био онако суморан већ више

ведар и разговоран. Код оца се за-

државао кратко време, па је оти-

шао у манастир Раковицу, где је

отправљао шумарску дужност а уз

то је још помагао и манастирском

воденичару, кад је било сувише

посла. Његова ведрина и окретно.

ст допадала се игуману Гедеону, те

га у брзо заволи. А игуман Гедеон

био је већ у годинама старости,

добар и душеван човек. Пријатно

понашање и добро срце учини-

ли су своје, те је у целој околини

био поштован. Једном речи: слика

правог калуђера. Међу тим, свр-

шетак судбе Гедеонове и Иванове

уткаше се једно у друго а у томе

баш и лежи сва она историја, која

је ослепила онога старца.

Одмах за манастиром, који је

сазидан у узаној долини, што као

језичак промиче у склопу планинс-

ких ланаца, покривени густим шу-

мама, види се и данас манастирска

воденица. Она се налази у јарузи,

коју је вода пролокала и испресе-

цала те вам изгледа као да је на

томе месту препукла уска долина.

У тој воденици ноћивао је Иван, а

кад је било много посла, и пома-

гао воденичару. У таквој прилици

окретао се точак под воденицом до

неко доба ноћи, разбијајући у пену

бујни млаз потока, који са шумом

падаше под витао.

Једне ноћи Иван и воденичар

осташе сами; помељари су ра-

није свршили посао па и отишли.

У ниској собици, под којом шуме

разбијени таласи запенушанога

потока, горука лојана свећица те

једва осветљује бело воденичко

камење, што се окреће и жрвња у

прах засуто жито. Слаби пламичак

осветљује још по мало и таванске

гредице, са којих, у овој полутами,

светлуцају очи крупнога мачка,

као две жеравице. Уз клопарање

| 5

воденичког витла и шум воде

чујеш га лепо, како из дубине гру-

ди преде и мирно погледа на ста-

рог воденичара и овога дошљака,

који седе један према другоме и

пушећи свој дуван мисле сваки на

своју страну.

Знао сам и тога воденичара,

али га не имађах радо. Имао је

неки немиран поглед, који је на

све стране зверао а зелене па сит-

не очи увек су показивале неко

лукавство. Такав поглед видео сам

још једаред у некога хајдука са

којим се пре неког времена суко-

бих у мајданским планинама а о

коме ћу вам други пут причати.

Обоје су за дуго ћутали. Нај-

после прекиде воденичар ћутање.

– Иво!

– Шта, чича?

– Где си био са игуманом?

– У Београд по новац.

– Па колико донесте?

– Пет стотина дуката, у злату.

– И то ћете сутра опет у

Београд?

– Тако ми игуман рече и наре-

дио је да идем с њиме.

Воденичар истресе лулицу и,

погледавши Ивана испод очију,

поче наново пушити. После крат-

ког ћутања настави:

– Штета, славу му! Толико

злато па да га тамо разносе хале и

вране.

– Тако је! – рече Иван. – Да ми

је половина тога, видео би ти, где

би ми био крај.

Воденичар, припаљујући же-

равицом лулу погледа га потајно

испод очију.

– Па то бар није Бог зна шта!

Зар не бисмо могли ми узети тај

новац?

– Куда ти шишаш? – одговори

Иван. – Окани се ћорава посла!

Зар да изгубимо душу?

– Како изгубимо?

– Па тако! Морали бисмо уби-

ти старца!

– Што да га убијемо? Јок? Он

тврдо спава; прикрадимо се у ње-

гову собу и покупимо новац. По-

мисли само: толико злата! Нико

неће ни посумњати на нас а ми

ћемо после већ лако.

– А ако се сазна?

– Ко ће нас одати?

– Па ако се пробуди?

– Побећи ћемо!

– Познаће нас.

— Батали! Увићемо лице поња-

вом, а само рупицу на очи, колико

да видимо камо идемо, па мирна

крајина!

Иван је све више и више истра-

живао тешкоћа, али помишљајући

на гомилу злата, коју данас до-

несе, подавао се воденичаревим

мислима, које су га све већма вук-

ле себи.

На скоро за тим угасише свећу

и изађоше у мрак. У планинскоме

склопу ноћ је и онда мрачна, кад је

небо осуто месецом и звездама; ове

ноћи било је још тамније, тако, да

се ништа није видело сем тамних,

огромних сенки, које изгледаху

као грдни облаци, с неба на земљу

наваљени. Између густих грмова,

кроз које шуми хука запенушених

таласа под воденицом, тек кад и

кад затрепери по која звездица па

се одмах сакрије за густо грање.

У манастирским зградама мр-

тва тишина. Игуманова соба била

је доста пространа; у дну њезином

два прозора, која гледаху у долину

пред манастиром. Један жижак у

кандиоцу, што виси над почађалом

иконицом, под којом су окачене

бројанице, врло је слабо обасјавао

постељу у куту, на којој је игуман

тврдо спавао.

У суседној трпезарији куцну

један после по ноћи. Не чујеш ни

живе душе. Њих двоје полагано

приђоше игумановим вратима.

Воденичар ослушну. Ништа се не

чује до ли цвркутање бубице у зиду

и светлуцање свитаца, који по кад

кад затрепере из траве, као пале

звездице.

– Пст! учини воденичар Ива-

ну, чије се узбуђено дисање готово

чуло.

– Шта је?

– Спава.

– Да се неће пробудити?

– Само полако!

И он окрете полако у брави

некакав кључ, којим лепо откључа

врата.

– Пази да не шкрипне!

– Не бој се!

Тихо, готово нечујно шкљоцну

брава и врата шкринуше. Они за-

стадоше и ослушнуше мало, али у

одаји све је мирно, осим жишка,

чија светлост од свежег ваздуха

јаче затрепта на зиду. Они уђоше.

Пред њима стајаше сто, у чијој је

фијоци кључ. Обојица повукоше

шкрињу.

– Обазри се! – прошапта Иван.

– Све ми се чини да неко гледа.

Држећи рукама за полуизвуче-

ну шкрињу обазреше се и руке им

одједном клонуше као подсечене.

Игуман седи у постељи забе-

зекнут и са разрогаченим очима.

Руке, које је пружио према њима,

трепере, као листак на грани, кад

га ветрић залепрша.

– Познајем! Познајем! – викну

игуман.

Воденичар се први поврати

од страха и прискочивши постељи

дохвати га за главу и тури му пеш-

кир у уста.

– Смилујте се! – кркљао је за-

гушени глас. – Иване, Иване!

– Дави! Што стојиш? Зар не ви-

диш да нас познаје!? Иван, који је

до тога часа стајао забленут, при-

трча као махнит. Игуман се већ

отимао рукама од воденичара, али

овај не скида мараме с уста.

– Смилујте се! – јечао је игу-

ман.

– Стегни за гркљан!

Иван се баци на игумана, клече

му ногом на руку, којом га игуман

лежећи отискиваше, па га дохвати

за грло и поче стезати.

Све слабије и слабије загушено

стењање, и тело старчево омлита-

ви.

– Јеси ли? пита воденичар.

– Не знам, још стежем.

– Пусти, готов је! – прошапута

воденичар, а Иван као опарен од-

скочи од лешине.

Покупише новчане замотуљке

и одоше лагано искрадајући се.

Сутра дан узбуни се цели ма-

6 | ОМАЈА /јесен 2008.

настир. Игуман је удављен и по-

робљен. Полиција је трагала и све

испитивала па је најзад утврдила,

да је игумана удавио и поробио

неки одбегли робијаш, кога су

сељаци и манастирски кафеџија

дан пре виђали како се око манас-

тира прикрада. Огласише потеру,

уценише му главу и то је било до-

вољно да се за кратко време до-

гађај заборави.

Пуна три месеца прође од то

доба. Робијаша још не ухватише.

Једнога јутра бахну Иван пре-

да ме.

– Је ли ми ту отац?

– Још није; али ће доћи.

– Где бих га могао наћи?

– Дођи доцније! – рекох му.

– Он ће овде бити.

Пало ми је јако у очи бледило

и узнемирен поглед његов.

– Добро! – рече он и натуче

шешир на очи. – Ако не дођем а он

буде ту, реците му, да сам га поз-

дравио.

И оде.

Истога дана јавио се полицији.

Можете мислити, како се у поли-

цији изненадише, кад се он прија-

вио да познаје игуманове убице.

– Дакле, ви их познајете? – за-

пита члан, посматрајући га ошт-

ро.

– Знам!

– Па који су?

– Воденичар.

– И?

– И... и... ја... – рече Иван и

чисто одахну.

– Ти? – викну члан узбуђено.

– Јесте, господине! Ето морао

сам да се одам.

– А зашто?

– Јер ме игуман гони.

– Који игуман?

– Гедеон, кога убисмо.

Члан га погледа, мислећи да

није с ума сишао, али он изгледа-

ше са свим присебно. Оно мало

бледила под очима показиваше

само унутарње неспокојство и не-

саницу, иначе поглед као и увек

беше одређен и једнак, без икаквог

већег раздражења.

Члан нареди да се дозову два

грађанина, пред којима му је ваља-

ло саслушати убицу. Нареди му,

да потанко исприча све. То Иван и

учини. Описавши, како су игумана

удавили, настави овако:

Чим смо га удавили, одемо на-

шој воденици, прегледамо да нема

на нама каквих трагова, поделимо

новац и не палећи свеће легнемо.

Те ноћи нисам могао тренути;

једнако ми беше на уму шта учи-

нисмо. Воденичар се за мало пре-

вртао с бока на бок па убрзо тврдо

заспа. Чинило ми се у томе часу

као да нисам све свршио и да би

ми лакнуло кад бих нешто сада и

воденичара шчепао за гушу па га

удавио. Једва пред зору заспах

мало.

Тек око осам сахата одоше ка-

луђери да пробуде игумана, па као

махнити, запомажући за помоћ,

излетеше на поље. Сви се узбуни-

ше. Мене послаше да јавим по-

лицији, што ја одмах и учиним, а

мојом срећом полиција сама зату-

ри траг, уверивши се тврдо, да га је

убио онај робијаш.

Тако и ја и воденичар бесмо

мирни и мало по мало престадох

помишљати на старог игумана.

Новац сам закопао, па сам већ

правио планове, како ћу, док се

ствар још више заборави, отићи са

оцем ма куд и отворити кавану, те

бити свој. Воденичар ме саветовао

да одем у Влашку, он ће пак на ви-

лајет, у Маћедонију, а онда нека га

већ потраже.

Пре шест дана отишао је у

Прњавор и још се није вратио. Ја

сам остао у воденици сам. Мислио

сам да је побегао па сам се и ра-

довао, јер сада ја бејах безбеднији;

ако се што посумња, то ће на њега,

што је побегао, а ја ћу бити чист.

Једне вечери враћах се из ма-

настира доста расположен. Чини-

ло ми се да више нема никакве

опасности и већ сам помишљао да

се са калуђерима завадим, те да ме

они исплате и отерају. Онда не би

падао у очи мој одлазак.

Тај ми се план врло допаде и

ја се утврдо реших, да га сутра из-

ведем.

Те вечери није било у водени-

ци никога, осим мене и воденич-

нога мачка. Калуђери су већ одав-

на ушли у своје ћелије да спавају.

Шум и падање воде на витло, који

је у белу пену претвара, потмуло

бруји кроз ноћну тишину, у воде-

ници горука лојаница а светлост

јој једва допире до почађелих гре-

дица, којима је ниска таваница

изукрштана.

Овај шум под воденицом, па

чудновата тишина, која је чисто

полегла по околини, поче ме по

мало страшити. Обазрех се по во-

деници. Бледи пламичак одгонио

у мрачне кутове иоћну таму, па се

тамо бори са њоме; час се тамне

сенке почну мицати ближе среди-

ни, а сад опет пламичак почишће-

ног фитиља засветли јаче и сенке,

лелујајући се као таласи, кад се по

мирном огледалу воде разлију, ук-

лоне се у воденичне кутове. Мачак

се испео на таванску гредицу па

скупљен у клупко преде и жмир-

ка. Мени не беше добро; све ми се

чинило, да ће сада неко доћи, па

често погледах испод очију на за-

творени улазак. Најзад заспем под

воденичко мливо жито и, припа-

ливши под иконом жижак, угасим

свећу па легнем.

Не прође ни неколико мину-

та, а ја зачух где пред затвореним

вратима петао кукурекну. Поди-

гох главу и ослушнух. Све ћути.

Помислих: манастирски петао ог-

лашује по ноћи, па опет легох; али

неко нејасно узбуђење није ми да-

вало мира, све ми изгледаше тако

чудновато, као човеку, који је из

несвести устао, али је у њему још

јака узбуна, па се обазире и пе уме

да погоди где је.

Не потраја дуго, а мачак са

гредице маукну, али тако чуднова-

то, као кад човек застрашен полу-

гласно јаукне. Тихо га зовнух себи

в погледах на гредицу; али мачак

устао, изгрбио се у вис, сав се на-

кострешио и гледа у воденични

витао. Учини ми се два пута већи и

виши него обично. Погледах и сам

тамо и најежих се. Воденични ви-

тао и жрвњи не окрећу се више као

| 7

обично, него са свим наопако. У

истоме часу, кад то угледах, петао

кукурекну поново и воденична се

врата, без шума и шкрипе, разја-

пише. С поља покуља густ мрак а

на прагу се указа некаква сен, која

све више и више добијаше слику

човечију.

Накострешени мачак побегао

у кут и преплашено тек по кад кад

маукне.

– Ко је? викнух полугласно.

Сенка се приближи.

Тај страх, који осетих у томе

часу, не могу никада заборавити.

Познадох игумана. Блед и измучен

са разрогаченим очима ступаше

мени. Око усана и по седој бради

видело се неколико капи крви, а

сухе руке пружио је у напред пре-

ма мени и тако ми се лагано и не-

чујно приближује.

Таман да се дотакне руком

мога темена, ја из ненада јаукнух;

жижак припуца и јаче плану и ове

утворе од једном нестане. Брзо

припалих свећу и пођем по воде-

ници. Завирио сам у сваки кутић,

али нигде никога. Воденичко коло

окреће се поново, као што ваља,

а на гредици је седео мачак, под-

вијен у клупче, па је мирно прео,

жмиркајући и погледајући за

мном.

Ја га домамих а он скочи са

гредице мени па са уздигнутим ре-

пом поче се мицати и прести међу

мојим ногама.

Тек сам у рани освитак заспао;

али то и не беше сан, већ бунило.

Нисам одспавао ни добар сат па

сам већ био на ногама.

Тога дана нисам смео у ма-

настир. Све ми се чинило да ће ме

познати.

О томе догађају размишљао

сам вас дан, па сам се чак и храб-

рио, доказујући сам себи како је

то само пусто узбуђење. За то сам

и наумио да што раније легнем и

тврдо заспим. Тако бих био миран

и не бих помишљао на свашта.

Али тај страшан сумарак са

полутамом, која омотава водени-

чину јаругу и шуму око ње, он ме

је бунио. Чинило ми се као да из

земље ниче нека хаветиња, па ра-

ширеним рукама хоће да обухвати

цели свет.

По своме обичају прокрстарих

целу воденицу, засух камење жи-

том, колико је довољно да меље до

после по ноћи, рачунајући да до-

тле тврдо одспавам, како бих свеж

и ведар устао; припалих кандио-

це и мамнух мачка да легне крај

мене. Кад је уза ме живо створење,

много ми је лакше.

Таман да легнем а на прагу

лупну два три пут крилима и куку-

рекну. Мачак скочи преплашено

на гредицу, маукну и накостреши

се, а воденични витао пође наопа-

ко.

Врата се отворише и игумано-

ва сен, много јаснија него ли про-

шле ноћи, ступи на праг. Седа бра-

да лелујала се и све ми се чини да

сам лепо видео траг мојих прстију

под његовим грлом. Онако исто

опруженим и дрхтавим рукама

примицао се мени а разрогачене

очи цаклиле су као стакло. Лепо

сам видео и кап сузе, што му је

висила на трепавицама. Докле.ми

се утвора ближила, мачак је туж-

но и чисто потајно маукао а коло

воденично са необичним шумом,

окретало се наопако.

Како сам лежао, скочио сам и

сео у постељу па са страхом пог-

ледах у ону ужасну сен. Сећам се,

да ми у један мах дође на ум да се

прекрстим и поумих да подигнем

три прста челу, али руку ни маћи,

као да је оловом наливена, или да

Илустрације

: Миле Динић

8 | ОМАЈА /јесен 2008.

је неко испод воденице дохватио

па је свом снагом доле вуче.

Игуман је стајао неколико тре-

нутака па му одједном руке клону-

ше и ја чух, како дубоко уздахну.

Паде ми на ум, да се сутрадан

и сам издам, само да не трпим овај

страх. У часу ове помисли нестаде

свега. Све је било мирно и тихо;

лепо чујем мачка како преде и

шум воде, која се у пену разбија.

Па ипак, чим је зарудело те ја

опазих прве сунчеве зраке, како

се као златан вео преливају преко

тамног зеленила шумског, забора-

вих да се пријавим. Мислио сам:

ако све то није обмана, ако у исти-

ни његов дух облеће око воденице,

за што ми се и дању не јави, или

кад се јавља, зашто не говори? Кад

би могао у истину доћи, могао би и

говорити? А он ћути! Ништа друго

него страх, који ће временом про-

ћи, и ја не треба тако олако да се

одам.

Наста и трећа ноћ. И ако сам

мало био узнемирен, ипак те ноћи

нисам био тако страшљив као про-

шасте. Чак сам био и уверен, да је

све оно било само привиђење, које

ми се причињава, па за то и доко-

нах, да о томе не мислим више.

Легао сам као и обично. Мач-

ка сам отерао на гредицу, да ме не

плаши, а свећу и жижак оставих,

нека оба горе те да се боље види.

До сада је увек само жижак гору-

као, па је у несталној светлости ле-

лујао по зидовима тамне сенке, од

којих ми се којешта стварало.

Размишљајући о којечему

лешкарио сам и пушио своју ци-

гару. Али сан никако на очи, на

сату куцну по ноћи. „По ноћи” по-

мислих и нехотице подигох главу

мачку и умало не дрекнух из гла-

са. Мачак усијао очима на мене и

искезио беле као снег зубе, па као

да шклоца на мене. Оштри зуби

сјактили су из таванске таме и из-

гледаше ми, као да са таванице из-

вирују мртвачка лобања и шклоца

на мене. Воденичко коло закрча,

застења, као да се под њим нешто

ломи, над главом ми нешто зашуш-

та, петао кукурекну и преда мном

се залелуја игуманова сен. Сад му

руке не беху пружене напред, већ

опуштене. Са ужасом сам гледао у

ово измучено и бледо лице а неки

задах, влажне паучине, мемљив и

пун хладноће бије из њега. Он сту-

пи преко прага и пође мени.

– Ко си? викнух уплашено.

Он ћути и гледајући ме залеђе-

ним погледом приступа лагано.

– Шта тражиш од мене?

Сенка опружи руке и ја осе-

тих, како ме од темена па до ногу

проби лед. То је била његова рука

на моме темену. На глави ми се

накостреши свака влат и ја осећах

лепо, како ми коса ниче.

– Што не одаш? – чух као из

дубине некакав глас.

Не могах се ни маћи.

– Сутра, Сутра! – проговори

на ново исти глас и сени нестаде.

Са мене је киптио леден зној и ја

као махнит излетех на поље, али

она тама, што је из шумске дубине

тако страшно на мене зијала, оте-

ра ме на ново у воденицу, где сам

дршћући и цвокоћући са страхом

очекивао овај дан.

Проклети мачак опет је мирно

прео и жмиркао, као да никог не

беше а воденично коло млело је

засуто житом. Четврту ноћ не сме-

дох жив чекати и ја дођох да се као

убица пријавим.

Ивана су одмах притворили

а воденичара је потера после три

дана пронашла. И он је брзо при-

знао, кад се са Иваном суочио.

Међу тим, је Иванов отац ра-

дио у нашој башти. Кад му јавише

за сина, плану старац као рис и са

оружјем полете у полицију. Хтео

је да убије свога сина, а кад му оте-

ше оружје, стаде га проклињати,

вичући: – Проклет да си и овога и

онога света! Нити си ти мој син ни

ја твој отац више!

Сутра дан дође старац као и

обично нашој башти. Мало се само

погрбио, иначе се ништа не позна-

ваше по њему, тако је био миран и

брижљиво је радио.

Некако у брзо осудише ону

двојицу на смрт. Воденичара ће

у атару манастирском стрељати а

Ивана на Кајабурми.

Осуђенички пут води покрај

наше куће, па је тако и отац Ива-

нов могао видети, ако је хтео само,

спровод синовљи.

Јутро је било топло. Гомиле

људи пролазиле су крај наше куће

и журиле онамо, како би за рана

уграбили згодно место, одакле ће

све видети.

Иванов отац био је већ у баш-

ти. Моја мати не хтеде дозволити

да овога дана ради, али он је запи-

та: за што?

– Па ти знаш, стари!

– Не знам, госпођо, вјере ми!

Мањ ако не помишљаш на ону рђу,

кога ће данас правда сустићи?

– Какав је да је, син ти је; тре-

ба да га пожалиш! – рече му моја

мати, и како је била увек осетљива

на туђу невољу, грунуше јој сузе на

очи.

Старац је погледа мирно и бла-

го па онда рече:

– Вараш се, госпођо! Оно није

мој син. Осрамотио је ове седе

косе, убио невина човека, па још

свештеника. Нека рђа погине, и

право је!

Чим старац сиђе у дубину

баште, а из Хилендарске улице,

која утиче на нашу, покуља силан

народ. У сред те загрејане и густе

гомиле ишле су кочије, из којих

светлуцаху бајонети са жандарм-

ских пушака. На мало узвише-

нијем седишту у дну кочије седео

је везан Иван и нешто весело раз-

говарао са околином око себе. Је-

дан ковачки калфа ишао је уз кола

и гледао у осуђеника. Иван му у

шали примети:

– Да си бар столар, па бих ра-

зумео, што ме тако мериш, али си

ковач; ваљда нећеш да ми гроб за-

кујеш?

У пролазу покрај наше куће

јави ми се осмејком, изви главу, не

би ли угледао свога оца, а кад га не

виде, он запева из гласа:

„Кад се роди на западу сунце,

Онда ћу ти са Косова доћи!“

И руља народа са гомилом

наоружаних жандарма оде, тис-

| 9

кајући се око осуђеникових кола,

пут Кајабурме.

Старац је морао чути грају,

али ни главе није подигао. Радио

је свој посао мирно, и ја сам се

чудио, помишљајући, какав је то

отац, који нема нимало срца, да

свога сина пожали.

Са наше куће види се Кајабур-

ма. Из далека се црне гомиле, које

су осуле брежуљке. Сунчана јара

треперила је по ваздуху и јако жег-

ла. После једног сахата видех, како

се густе гомиле јаче заталасаше.

Са једног избрешка изви се густ

прамен дима, пови се, залелуја и

ишчезе у ваздуху а оне гомиле по-

чеше се као црни потоци у долину

слевати. Иван је дакле свршио.

Неколико дана доцније рашчу

се, да је земља изметнула леши-

ну осуђеникову. Сујеверни народ

трчао је да види. Разуме се, да од

свега тога не беше ништа.

Кад је старац чуо за то, казао

је:

– Ако! И треба да му земља

кости изметне!

Јако сам се радовао кад га исп-

латише и отпустише из баште.

Неколико дана доцније дого-

воримо се нас неколико дечака да

сутрадан уранимо пре зоре и да

одемо на Дунав, да се купамо. Ку-

пали смо се увек под Кајабурмом.

Још није ни свануло честито а

нас петорица стигосмо под брег.

Тек се први освитак заталасао

тамо далеко са бачких равница,

позлаћујући модро Дунаво. На

Кајабурми је још било у долинама

доста мрачно. За неколико мину-

та успесмо се уз доста стрму косу,

на врху које у малој удољици лежи

и онај гроб. Први, који се успужа

стаде, окрете се к нама и махнув-

ши руком даде нам знак да будемо

мирни. Похитасмо да видимо шта

је тамо. Он нам показа руком на

гроб.

Поред самога гроба на разас-

тртој струци седи некаква људска

прилика подвијених ногу и оборе-

не главе. Према зрацима освитања

познадох дуге и седе брке Иванова

оца. Он је седео украј гроба и мир-

но пушио из своје лулице. Тихо

смо прошли покрај њега, а ја сам

чак и капу скинуо, али он и не гле-

даше на нас.

На по године доцније видех га

први пут код Делијске чесме она-

ко, како вам испричах; али већ

тада беше слеп. Тај бедни старац,

који је хтео да убије несретнога

сина и који га је јавно проклињао,

кришом је ноћу одлазио сину на

гроб, тамо плакао и спавао све до-

кле није своје очи исплакао. Јадни

отац!

НЕЧИСТЕ СИЛЕ

У глуво доба ноћи, неко је лу-

пао на врата. Када сам отворио,

стајала је жена, скучена, погнута.

– Дај неку поњаву да се умотам

– рече.

Жена ми из куће изнесе, те се

она обави поњавом и упита:

– Које ли је доба?

– Шта знамо, кад сата немамо.

– А ја, чемерна, пошла у црк-

ву преко планине, па код Бабиног

гроба видим девојку, па помислих

да и она није пошла у цркву, те јој

рекох: „Добро јутро“. Ништа она

не одговара. Шта ћу ја, опет исто

повиках, кад она рече:

– Стани ми на ногу, па ћу ти

рећи.

– Стадох ја, а одмах дуну неки

ветар и ја с њоме полетех преко

планине. Куда смо све летеле, ни

сама не знам, већ се, ето, нађох у

вашој авлији и дођох да узмем што

да се огрнем. Одело ми је остало

све исцепано по дрвећу.

– Бог с тобом – рекох, – па зар

је то могуће?

– Ето видите каква сам вам до-

шла. Ја, ето, била поранила, па ми

се учинило да ће одмах зора, а оно

ко зна које је доба ноћи било.

Казивао Бранко Трнинић

(Брадићи)

Записао: Селимир Деспотовић

10 | ОМАЈА /јесен 2008.

НАСЛЕЂЕСтевана Сремац

То га Ле та Го спод њег су ша је

пр жи ла. Од ка ко је кра јем про ле-

ћа на су во за гр ме ло и гром уда рио

у ста ру во де ни цу, ни јед на кап да

жеђ зе мљи ута жи. Све жи во се спе-

кло, сма њи ло, усу ка ло. Тра ва се у

зе мљу по ву кла, срж у биљ ка ма осу-

ши ла, све је на глад и су во ту ми ри-

са ло. И са ма се зе мља ута њи ла и

ис по сни ла. Сто ци су се од же ге и

оску ди це ре бра кроз сто мак са ста-

вља ла.

Кра јем ле та по ја ви ли су се ска-

кав ци. У то ли ком бро ју да би се у

љу ди ма, пред том на је здом, иона-

ко рет ки траг ра до сти на мах за цр-

нео. Му ве су на па да ле у ро је ви ма.

Сву да се осе ћао те шки за дах без во-

ди це.

Глад се це ри ла из по лу пра зних

ам ба ра. Љу ди су се ву кли без вољ-

но, умор ни од на де, че ка ња и гле-

да ња у не бо.

Са мо је зве зда од о зго не у-

мор но то пи ла ва здух и вар љи ве

обла ке ко ји би јој на пут ста ли.

Ста ра во де ни ца, где је до ско ра још

са мо по не ко, ви ше оби ча ја ра ди

не го из по тре бе, до но сио жи то, пр-

ви је пут оста ла без во де а те шки

ка мен во де нич ни, по си вео и ра су-

шен не стао је јед не но ћи. Не ко га

је, из гле да ло је, из ко зна ка квих

сво јих по тре ба не тра гом од нео.

* * *

Цр на, ма ла, гру бог ли ца и гла-

са не у јед на че них то но ва ко ји јој је

че сто смех у гр лу уста вљао, не мо-

гав ши да га из не се, Гро зда је ис пру-

же ном ру ком је два до вра так до хва-

та ла а сва ка јој је сук ња сто па ла

по кла па ла. Ко ли ко сит на, то ли ко

је рад на и сна жна би ла, у по љу ни-

ко ни је мо гао да је су стиг не, а у ку-

ћи је ни ко ни је ви део да дан гу би.

Две је се стре ро ђе не има ла,

све су три јед но ли ке и не у глед не

би ле, са мо што се она пи то мо шћу

сво јом и до бро том из два ја ла па ју

је отац ви ше не го дру ге па зио.

Али чак и њу та кву, не пре кид-

ним ра дом за ба вље ну, не де ље и

пра зни ци ста вља ли су пред огле да-

ло.

Та да је па ти ла. Отва ра ла би

ков чег пун ра зно бој них тка ни на и

ду го би ра ла нај мек шу блу зу, не ку

ко ја би на те лу као жи ва за и гра ла,

и рас ко шну пра знич ну сук њу, увек

цр ве ну. Отац им је био тр го вац и

ни че га им, а нај ма ње ро бе жен ске

не до ста ја ло ни је. За тим, чу ду се

на да ју ћи, ду го се огле да ла у ве ли-

ком ис кри вље ном огле да лу, па би

иза шла у дру штво, по гну те гла ве,

по ма ло се сти де ћи не при клад ног

окви ра ску пих ха љи на око сво га те-

ла, сит ног као не до ра слог.

Бо ле ла је на ме тљи ва ле по та де-

во јач ка, вре ђа ла су је њи хо ва бе ла

и ру ме ном кр вљу на ли ве на ли ца,

че жњи во је гле да ла у сва ки вит ки

стас ма и нај гру бљом тка ни ном

оба ви јен био. Му че ћи се, ру ка ма

огру бе лим од ра да кри шом је ки да-

ла сви ле не на бо ре сво је оде ће.

По што ва ли су их у дру штву,

њу и ње не се стре и ука зи ва ли им

па жњу ко ју је њи хов отац бо гат-

ством сво јим и угле дом за слу жио.

Али их мом ци ни су са ле та ли, чак

се ни су ни окре та ли за њи ма.

Ми мо свих про ла зни ка, јед-

ном је не по зна ти мла дић гор дог

др жа ња про шао кроз се ло, унев ши

не мир у ср ца де во ја ка. Ви сок, ду-

гих удо ва, ши ро ких по кре та, рас-

пе ван, звон ког, ја сног гла са ко ји

се око ње га у круг ши рио об у хва та-

ју ћи при сут не то плим ле лу ја вим

та ла си ма. Че сто се сме јао, ду бо ко

и гла сно, по ка зу ју ћи вуч је зу бе,

укр ште не и бе ле ис под га ра вих на-

у сни ца. Крат ко се за др жао. Ни ко

ни је баш раз у мео ода кле је до шао.

При чао је ка ко се од оца оде лио па

тра жи ку ћу ко ју би кан да ку пио и

у њој се на ста нио. У се лу ни је би ло

ку ћа на про да ју, а он је бес по сле но

ту ма рао око ло не ко вре ме, све док

су га као го ста при ма ли, а по том

оти шао.

Гро зда га је сре ла слу чај но,

иду ћи као и обич но за сво јим по-

слом, кад је у жур би го то во на ле-

те ла на ње га. При др жао је, по ла ко

од ма као од сво га те ла и па жљи во

је за гле дао. Док је она дрх та ла од

нео че ки ва ног му шког до ди ра и гле-

да ла у ње га по гле дом уло вље ног

пти че та, он се гро хо том на сме јао

и оти шао да ље. А она је оста ла у

ме сту уко па на по ја вом и сна гом

му шком. Оштар и ди вљи ми рис ње-

гов ши рио јој је но сни це, а од тог

сме ха ли знуо ју је пла мен по чев

од сто па ла па кроз бе дра, ми ши це

и ра ме на, об лив ши јој врат и че ло

круп ним гра шка ма зно ја.

Це ле је но ћи би ла у гро зни ци.

Те лом су јој про ми ца ли дрх та ји

оним јед ним до ди ром иза зва ни.

На слу ти ла је до тад не по зна те сла-

сти на крат ко удах ну тим ми ри сом

му шког те ла. Блу зу ко ју је он, при-

др жав ши је на трен, те лом сво јим

и зно јем на то пио, чвр сто је при ви-

ја ла на гру ди, на сто мак, уз врат.

Пр ви до дир му шкар ца сву је про-

жео, же на у њој на мах је схва ти ла

| 11

ко ли ко је са ма, жељ на и же љом

сво јом упла ше на.

Ни је га ви ше ви де ла. Али је

чу ла да је су тра дан, од ла зе ћи из

се ла, под сме шљи во ре као ка ко се

си ноћ са плео о не што ма ло цр но,

ку че ја ли ма че, а у сук њи цр ве ној.

Ни је, ка же, знао да и то га има, а

мо же би ти да га је пре сре ла и не ка

си ла не чи ста.

Гро зда је про кле ла мај ку и оца

што су је ро ди ли, и крат ке но ге

ко је је но се и зе мљу што је др жи

и очи сво је у огле да лу. Бе же ћи од

под сме ха ко ји је ви де ла чак и у по-

не ким очи ма не ду жним где га би-

ло ни је, об ре ла се у во де ни ци, пра-

шња вој и глу вој. Раз ва ље на вра та

ни су ума њи ла осе ћај да је уну тар

тог ру шног зда ња за шти ће на и си-

гур на.

Блу зу, до ди ром и зно јем му-

шким оскр на вље ну, ко ју је сву ноћ

уз те ло сво је др жа ла за ву кла је ис-

под јед не гре де, са та ва ни це по лу о-

два ље не. И у њу за мо та но дуг ме от-

ки ну то, ко је јој је у ру ци, гр че ви то

ску пље ној, оста ло по сле су сре та са

не знан цем. Блу зом гре шног ми ри-

са оба ви је но, гре дом при ти сну то

и на сред во де ни це оста вље но, на

ме сту где ве тро кр сно ва здух стру-

ји чак и кад ниг де ве тра не ма. За-

ве за но кле твом ка не знан цу упра-

вље ној.

Да бу де свим ве тро ви ма ши-

бан и ни кад ми ра не на ђе до кле

год дуг ме сво је на ме сто са ко га је

отрг ну то не при ши је, ка ко би се и

ре чи отров не, ола ко ка за не, ње му

са мо ме кроз дуг ме оба ја но по вра-

ти ле и са ду ше ње не ски ну ле.

Ску пи ла се у углу под гре дом

же ле ћи да ту за у век оста не, да је

ни кад ви ше му шке очи не ви де.

Ина че на пу клим а са да рас пу клим

од бо ла гла сом сри ца ла је ја ди ков-

ку над со бом. Ис цр пље на ду гим

пла чем без су за, за ва пи ла је:

„Очи бих сво је да ла, вид очи-

њи, да се јед ном са мо не ко за мном

за ди вљен окре не! Да јед ном бар и

ја, цр на и гад на, осе тим ка ко је то

кад је же на ле па!“

Смра чи ло се на јед ном а не ки

је ве тар нео че ки ва но свеж за фи ју-

као кроз по ки да на кри ла про зор-

ска и раз ва ље на вра та во де ни це.

Осе ти Гро зда го то во за бо ра вље ну

хлад но ћу на ли цу и об на же ним ру-

ка ма.

„Ки ша ће!“, бље сну јој ми сао у

тре ну по ти снув ши сву ње ну му ку.

Али кад је ис ко ра чи ла пре ко пра-

га, до че ка је и уда ри мир на, ни чим

по му ће на вре ли на. Дан је био без

ве тра, не бо без обла ка.

Ни јед на од се ста ра Гро зди них

ни је се ду го у ку ћи оче вој за др жа-

ла. Ли ка од бој ног, али вред не и

ми ра зом бо га тим об да ре не, те су

се су шне го ди не по у да ва ле то ли ко

бр зо јед на за дру гом да су им оца у

ша ли пи та ли што ни је уме сто две

свад бе јед ну на пра вио, за јед нич-

ку.

Он би за до вољ но про тр љао ру-

ке и за гла дио ко су:

„Дао Бог! Мо же се!“

А су ша је пр жи ла већ дру го ле-

то. По не ка кап ко ју не бо на си лу

ис це ди и не осе ти се.

„Грех је не ки на се лу!“

Зво на су цр кве на сва ке не де ље

зво ни ла и поп је мо ли тву чи тао, а

ки ша ни је па да ла.

Љу ди су се у оча ју се ти ли ста-

рог, већ за бо ра вље ног Жр тви шта,

ис под хра ста, по ви ше се ла. Нај бо-

га ти ја ку ћа да ла је ов на уго је ног

ко ли ко га је су шна го ди на мо гла

уго ји ти, отац Гро здин као дру ги по

ре ду га зда, из ва љао је из по дру ма

ба чви цу ви на. Окре та ли су ра жањ

ис под хра ста, за ли ва ли ви ном и

ра ки јом ко ре ње ста рог др ве та и па-

ган ским пе сма ма по ку ша ва ли да

уми ло сти ве бо жан ства при ро де.

Мо ли тве ни скуп пре тво рио се

у оп ште сла вље ње жи во та и жи вот-

них ра до сти. Ује ди ње ни пред пре-

те ћим си ро ма штвом, за бри ну ти за

сто ку и ле ти ну, се ља ни су, под стак-

ну ти оби љем хра не и пи ћа, да ли се-

би оду шка у раз у зда ним ша ла ма,

пе сма ма, па се и ко ло по ве ло.

До ве че ри, кад су се на не си-

гур ним но га ма по ла ко вра ћа ли у

Цртеж

: Живомир

Михајловић

12 | ОМАЈА /јесен 2008.

се ло, за Гро зду је био ис про шен

мо мак. Отац јој, не же ле ћи да и

њу, по след њу кћер и ме зи ми цу сво-

ју да из ку ће, дав но је већ на у мио

да до ве де зе та. И то по сво јој али и

ћер ки ној во љи. Да њој бу де мио а

ње му до бар и по слу шан.

Из бор је пао на Љу би са ва.

Мом че мла до, по ште но, из по ро-

ди це број не, по лу глад не. Тек му

је би ла пет на е ста а већ је мно ге

мом ке ста сом над ви сио, и мно ге

би де вој ке мо гле пред ле по том ли-

ца ње го вог образ да са кри ју. Ви део

је отац да га Гро зда гле да и чи ни ло

му се да га не би ма ни са ла због си-

ро ма штва и мла до сти ње го ве. Њој

је би ла се дам на е ста.

Од лу чио је, а ње го ва се слу ша-

ла.

И та ко су Гро зди убр зо до ве ли

му жа.

Она је ду го још по од ла ску

оног на мер ни ка ми сли сво је ка ње-

му упра вља ла, са осе ћа њем сра ма

и гри же са ве сти. Кад је игра ла до-

до ле са де вој ка ма из се ла, сем да

об ред ном во дом ки шу до зо ве хте-

ла је да и грех ми сли сво јих са се бе

спе ре.

Убр зо је, мо ли твом и ра дом

прог на но, се ћа ње оста ло са мо у ње-

ном те лу ко је ни ка ко ни је за бо ра-

вља ло до дир и ми рис не по зна тог

му шкар ца.

Љу би са ва је гле да ла као ико-

ну од ка ко га је пр ви пут за па зи ла.

Са ма не у глед на, очи ма је упи ја ла

у се бе ње гов, нео бич ном ле по том

об да рен лик.

А са да је био њен. Ми рис те ла

ње го вог ни је био ди вљи и оштар,

као онај ко ји би јој још по не кад

бес по сле ни и ху ди ве тар у сан на-

нео и чу ла раз дра жио, већ ме кан,

сла дак и пи то мо јој се под ко жу

под ву као.

За во ле ла га је.

Кад би му ују тру по јас ве зи ва-

ла у ње га је ми ло дух ме та ла, а уве-

че под ја стук струк бо си о ка. Че сто

би ку ћу а по себ но со бу њи хо ву та-

мја ном ока ди ла, да не чи стим си ла-

ма пре пре чи пут и уда љи их од ње-

го ве ан ђе о ске ле по те. Ни је ви ше

жа ли ла што и са ма ни је бе лог ли ца

и лом ног ста са де во јач ког. Он јој је

био до во љан. Био је леп за обо је.

Сил ном љу ба вљу и ду гим гле-

да њем у ко ме би и на треп та је за-

бо ра вља ла, сво је је очи у ње га пре-

то чи ла.

„Очи мо је!“ – те па ла му је.

* * *

Ме се ци су про шли, Гро зда се

про ме ни ла. Гла ву по ди гла, ра ме-

на за ба ци ла, и као да је у ви си ну

по ра сла. Ли це јој се за о бли ло, из-

бе ли ло, очи се раз ма кле ка сле по-

оч ни ца ма ис под обр ва ко је су се у

лук из ви ле као ме се че вим ср пом

из ва ја не. Уста, ра ни је увек од бри-

га и ра да ску пље на и стег ну та, опу-

сти ла су се и пу но ћом на бу бри ла

а глас ко ји је из њих из ла зио ни је

ви ше био груб, на пу као и не по сто-

јан, већ ми ло зву чан, пун, то пао.

Убр зо су јој све ње не цр ве не сук ње

ви со ко из над чла на ка од ско чи ле.

Ко шу ље су јој пу ца ле на сна жним

пле ћи ма.

У Љу би са ва са мо гле да ју ћи,

Гро зда се ви ше ни је на свој из глед

освр та ла, ни ти су је про ме не ко је

су сви сем ње за па зи ли из за но са

про бу ди ле. И кад би опа зи ла да је

љу ди гле да ју, с гор чи ном би по ми-

сли ла: „Гле да ју ку че ја ли ма че у

сук њи цр ве ној“, и по жу ри ла ку ћи

да ле по том ли ка ње го вог очи на-

хра ни.

Кад је пр ви пут чу ла уз дах иза

се бе:

„Ле па ли је, Бо же ее.“

Ма хом се окре ну ла да и она

ле по ти цу осмо три. Су сре ла је за ди-

вље ни му шки по глед, ужа грео, бе-

стид но ка њој упра вљен. По бе гла

је, по сра мље на, упла ше на.

За тво ри ла се у со бу. Пре ла зи-

ла је ру ка ма пре ко те ла и ту ђим јој

се чи ни ло, не по зна тим. За гле да ла

сна жне ли сто ве ко је сук ња ви ше

ни до по ла ни је по кри ва ла, бе ле по-

длак ти це, на до шле гру ди, врат за-

о бљен и пу те но из ви јен. Огле да ло

се гу би ло у ду би ни цр них очи ју.

„Ово ја?!

Ле па ли сам, Бо же!

Да ли ме и Љу би сав та кву ви-

ди?“

Ни ка да га ни је пи та ла да ли му

је би ла ле па или је и он у њој ви део

не што ма ло цр но, у сук њи цр ве ној.

Па га ни са да ни шта ни је пи та ла.

Са мо је бра ду, увек ка вра ту наг-

ну ту, по ди гла, и са че ла скло ни ла

пра ме но ве ко ји ма је ва зда очи за-

кла ња ла.

Пр ви је пут гле да ла по гле дом

ши ро ким и ја сним, пре пу шта ју ћи

се све тло сти да на без стра ха од соп-

стве ног од ра за у ту ђим очи ма.

Од ка да је осле пео, од оног да-

на кад је она пр ви пут по ста ла све-

сна ди вље ња ко је сво јом по ја вом

иза зи ва, очи ма се сво јим у ње го ве

зе ни це упи ја ла не би ли у њих зрак

све тла уне ла. Гро зда је во ди ла ис-

под ру ке Љу би са ва где год ишао,

би ла му је вид очи њи.

Да се бе ла мре на на ву кла пре-

ко зе на ње го вих, да је ма од че га бо-

ло вао, мо жда би мо гли да му ле ка

про на ђу. Али, био је млад и здрав,

очи су му и да ље би ле би стре и ја-

сне, са мо је ви да из њих не ста ло.

Ком ши ја га је из по ља до вео, а он

се ни че га што се та мо са њим до го-

ди ло се ћао ни је, ни ка ко ни за што

је без ви да остао.

И док су обе фа ми ли је на све

стра не тра жи ле ме ле ме и ле ко ве,

Гро зда је ћу та ла. Она је зна ла.

„Очи мо је“, ми сли ла је. Це на

ње не ле по те.

Сви ја ла је ње го ве ру ке око сво-

га па са да јој гип кост осе ти, про-

вла чи ла пр сте ње го ве кроз сво ју

ко су да га по дат ност буј них вла си

об у зме, да га ме ко том да ру је. Осе-

ћа ла је ка ко ње на ле по та под ми ло-

ва њем тих ру ку на до ла зи не пре ста-

но.

Ба ба јој је би ла са ле по те сво је

чу ве на, отац ста сит и на о чит, а оне

све три на мај ку, сит не, мр ко пу те,

ко шча тог ли ца и очи ју пре бли зу на-

са ђе них.

„Раз ви ла се Гро зда. На ба бу се

умет ну ла. Бе ше ни ка ква а сад...“,

го во ри ли су кад би про шла.

Љу бав је ње на пре ма сле пом

Љу би са ву нео кр ње на оста ла, али

ни је га жа ли ла ни ти му је ле ка тра-

жи ла. Као што је пре он био леп за

обо је, та ко је са да она гле да ла сво-

| 13

јим очи ма за обо је. Би ла је ле па и

ни ка да се ви ше сво јом во љом не

би по вра ти ла у оно жгу ра во „ку че

ја ли ма че у сук њи цр ве ној“.

Ни за вид очи ју сво јих.

* * *

Тре ћа је го ди на ка ко си ла не ка

раз љу ће на не да да ка пи жи во твор-

не зе мљу на по је. Ако ка да и на и ђе

облак лет њи, до не се са мо лед и

ту чу. Оп штом не во љом здру же ни,

сва ко је сво ју лич ну му ку за бо ра-

вљао. Усу ка ни и из ду же ни, ме шта-

ни су као ста бљи ке сун цо кре та

гла ва ма пра ти ли ужа ре ни пут Сун-

ца. Пре тво ри ли су се у мо ли тву.

По не ко у кле тву. Они сла би ји све

су че шће по бо ље ва ли. Гро бље се о-

ско пре ти ло је да се про ши ри, што

ста ри ји ни у по ме ну до зво ља ва ли

ни су, јер ако се гро бљу гра ни це по-

ме ре по ста је глад но, не за си то.

Ако се су ша са тре ћом го ди-

ном не пре ки не, се дам ће го ди на

тра ја ти, го во ри ло се. Грех је не ки

на се лу. По че ли су да за зи ру јед ни

од дру гих, сва ко у дру го ме ви дев-

ши ви нов ни ка и гре шни ка. И се-

лид ба се ту и та мо по ми ња ла, а те

тре ће го ди не, по не ко је и оти шао.

Кад се по но во по ја вио у се лу

на мер ник вуч јег осме ха, ла ко је и

бр зо про на шао и ку пио ку ћу за се-

бе. И остао да ту жи ви иако су му

ме шта ни отво ре но го во ри ли да би

баш и бо ље ме сто мо гао да на ђе од

тог кра ја ко ји већ тре ћу го ди ну сва-

ка бла го дет за о би ла зи.

Гро зда је из сно ва бе жа ла у ја-

ву а на ја ви га се кло ни ла ко ли ко је

год мо гла.

То што је био ра дан и од мах

по чео да ку ћу у ред до во ди, ни ко-

га мно го ни је чу ди ло, али кад је

по чео да оби ла зи ста ру во де ни цу

ко ја чак ни ка мен во де нич ни ни је

има ла и да по пра вља све што се да

по пра ви ти, про гла си ли су га чу да-

ком. Ни ко ме ни је па ло на па мет да

му по мог не, ни кад је вра та по пра-

вљао, ни кад је про зо ре на ме штао,

ни ти кад је ру шно по ди зао и ога ра-

вље но кре чио.

„Све и да је зла том оп то чи а

мер мер-ка ме ном по пло ча, шта ће

му, за мла ти, во де ни ца без во де!“

– го во ри ли су ме ђу со бом и без вољ-

но ру ка ма од ма хи ва ли. А не знан-

ца су зва ли ’Онај’, не же ле ћи ни да

му име пу сте ме ђу се бе.

Гро зду је ви ђао че сто, ни кад

из бли за, све док га јед ном ни је

спа зи ла у сен ци сво је ку ће, ка ко

сто ји ис под стре хе и че ка. Њу.

„По гла ди сам те, ко ју и од се бе

кри јеш, пре по знао. До ђи ве че рас у

во де ни цу да ми дуг ме при ши јеш.“

Ни је оти шла.

А он ви ше ни је до ла зио да је

зо ве.

* * *

Мла ди поп ко ји је пре три го-

ди не до шао у се ло, баш пред по че-

так ве ли ке су ше, чи тао је мо ли тве

у по љу, под сун цем, у ам ба ри ма,

за тр пе зом по ста вље ном не ма шти-

ном. Ка ко су и окол ни из во ри жи-

цу ута њи ли а не ки и пот пу но пре са-

хли пит ке је во де би ва ло све ма ње.

Жеђ још увек ни је би ла на по мо лу,

али страх од же ђи је сте.

По ку ша ли су се ља ни да до ве ду

ста рог по па из дру гог се ла да у њи-

хо вој цр кви слу жбу одр жи, јер овај

њи хов млад је и зе лен, го во ри ли

су, Бог би га знао шта мр мља се би

у бра ду а о че му ми сли при том.

Ка ко год би ло, шта год чи тао, вај де

не ма. Мла ди се поп же сто ко ус про-

ти вио њи хо вим на ме ра ма, а они,

зна ју ћи већ од ра ни је да по по ви

не ће је дан на дру го га, од у ста ну од

те на ми сли.

Вра ти ла се при ча ме ђу љу де

о бла гу цр кве ном. Нај ста ри ји ка-

жу да су га очи ма сво јим ви де ли.

Век је дан уна зад, кад је те мељ ис-

ко пан да се цр ква гра ди, ка жу да

је, ис под по след њег ка ме на ко ји су

на си лу из зе мље иш чу па ли, про на-

ђе на ма ла гво зде на ку ти ја, рђом и

вре ме ном за пе ча ће на. А у њој злат-

ни ци до са мо га вр ха на сла га ни, а

по вр ху те шки крст од зла та.

Ка ко су зи ди не Гра да Мом чи-

ло вог на до мак се ла би ле, ле ген да

је го во ри ла да је упра во вој во да

Мом чи ло, слу те ћи из да ју и по ги-

би ју сво ју за ко пао ку ти ју да у не-

ча сне ру ке не до ђе, већ да је на ђе

онај ко ме Бог бу де дао.

При ча да ље ка же да је бла го,

у те ме љу за цр кву про на ђе но, у цр-

кви и оста ло. Да се ни ко усу дио ни-

је да у ње га дир не, сем што је при

град њи цр кве не ко ли ко ду ка та по-

тро ше но.

Вре ме ном су љу ди за бо ра ви ли

на бла го ко је је пр вом слу жбе ни ку

бож јем у тој цр кви на чу ва ње би ло

по ве ре но, а по том и на след ни ку

ње го вом. Ни су се бо ја ли да ће ко,

зла та ра ди цр кву оро би ти, ле ген да

је стра шном ка зном пре ти ла оно-

ме ко у Бо жи је дир не. Бла го је са-

мо се бе чу ва ло.

Кад је упор на су ша за пре ти ла

да се ло ра се ли или по мо ри, по но-

во је ожи ве ла при ча о бла гу. Мла-

ђи су пре ваг ну ли у на ме ри да се

ков че жић отво ри, део бла га из ва ди

и по мог не се лу да пре жи ви док зле

го ди не ми ну. Поп је не го до вао, али

упла шен же сти ном очај ни ка ко ји

су му пред лог до не ли, на кра ју је

спу стио гла ву, сва лио грех на њи хо-

ву ду шу и сло жио се да у пр ву не де-

љу до ђу нај ви ђе ни ји љу ди из се ла у

цр кву, и да се ку ти ја отво ри.

У не де љу, по па ни у цр кви ни

у се лу би ло ни је, а ни гво зде не ку-

ти је ко ја је већ одав но, су де ћи по

де бе лом пра ши ном на та ло же ном

ле жи шту, из ва ђе на би ла.

А Онај се го то во са свим пре се-

лио у ста ру во де ни цу. Уре див ши је

та ман ко ли ко и ку ћу ко ју је ку пио,

по чео је та мо и да но ћи ва. Кад је

чуо, да ни ма по том, да је по па не-

ста ло, по ме нуо је да је не ко баш те

но ћи, уочи не де ље, око во де ни це

шу мео, чо век или сен, не оста вља-

ју ћи тра га, а по том га је не ста ло.

Ти ме је Онај, иона ко не при хва-

ћен, и чак до бро вољ ним сво јим

из гнан ством из се ла из оп штен, на-

ву као на се бе сум њу да је био са по-

пом у до слу ху, али сем за зи ра ња

ко је се у по тму лу мр жњу по не где

из ро ди ло, ни су мо гли да би ло шта

про тив ње га пре ду зму.

Од су сре та са Оним, Гро зду су

вре ле но ћи дра жи ле и не са ни цом

ис цр пљи ва ле. По но во је сву об у зео

ње гов оштар и ди вљи ми рис. Вре-

14 | ОМАЈА /јесен 2008.

ли ном се из го ва ра ју ћи од ми ца ла

се од усну лог му жа, скла ња ла ње-

го ве ру ке са се бе. Он је био ан ђео,

скла ња ла се да га сво јим ми сли ма

не чи стим и гре шним не до так не.

Сва ке је но ћи све ја че шу мео

и бр же стру јао на го вор ко ји је из

кр ви ње не до ла зио гла сом на сле-

ђа. Као кле тва је до ње сти зао усуд

ње не ба бе ко ја је од ку ће би ла од бе-

гла и две го ди не ава за од се бе да ва-

ла ни је. Ка жу, кад се вра ти ла, без

ика квог пр тља га, али са ни ском ду-

ка та око вра та, ње них и ђа во љих,

и цр ном не ком пра зни ном у очи-

ма као да је та мо не где ду шу сво ју

кроз њих ис то чи ла, са мо је ћут ке

се ла уз му жа. Он је ни шта ни је пи-

тао. То ли ко је во лео.

И да ље ле па, са мо не ка ко ути-

хла да је би ло хлад но у очи је по гле-

да ти, по сле се ба ба Гро зди на мо ли-

тва ма Бо гу и цр кви окре ну ла.

Ду ка те са ње ног вра та ни ко ви-

ше ни ка да ви део ни је, ни ти је ко

смео да јој шта о то ме по ме не.

Му че на си ли ном кр ви сво је,

као гре хом на сле ђе ним ка жње на,

Гро зда је жуд њу гу ши ла стра хом

од се бе са ме.

Ко ли ко се скла ња ла од Љу би-

са ва, то ли ко га је по том мах ни то

гр ли ла, упи ја ју ћи се у мра ку у ње-

го ве очи не бе ске ле по те, а уга сле.

Ни је има ла ку да да по бег не.

* * *

По ред Љу би са ва је на кре ве ту

оста ла пра зни на, као ра на отво ре-

на из ме ђу ње го вих ру ку по лу скло-

пље них ко ји ма је са мо соп стве ни

сан об у хва тао.

Кад је ушла у во де ни цу, Онај

јој је при шао без ре чи. Са мо се

скло пио око ње.

По сле је гле да ла око се бе, не

пре по зна ју ћи то ме сто где је јед-

ном по тра жи ла уто чи ште. Све је

про ме нио, уре дио. По ка за ла му

је ру ком об на же ном и слат ком од

угри за ње го вих ву чи јих зу ба, на

зрак ме се че ве све тло сти ко ји је од-

не куд са та ва ни це про би јао.

„То је од он да још кад је гром

у во де ни цу уда рио. И то ћу да по-

пра вим, тре ба ло је и до сад, па ето,

све ми се не што ни је да ло“, од го во-

рио је.

У зо ру, пре не го је оти шла, из-

ва ди ла је из по ја са иглу и ко нац и

на из но ше ној ко шу љи уши ла му

дав но от ки ну то дуг ме ко је је про-

на шао у во де ни ци. Ко шу љу ње ну,

у ко ју је дуг ме за мо та ла, ни је јој

вра тио. Под уз гла вљем је сво јим

др жао.

Су тра дан, Љу би сав се са плео о

соп стве не но ге и пао уда рив ши гла-

вом о праг кућ ни.

И про гле дао.

„Де ша ва се да фи зич ка тра у ма

по вра ти вид“, ре кли су ле ка ри. И

још мно го дру гих па мет них и увер-

љи вих ре чи. Ка жу, тек им је са да

све ја сно по ста ло око сле пи ла ње-

го вог, и узрок и оздра вље ње. Али,

од све га што су об ја шња ва ли би ло

је ва жни је то да је Љу би сав опет

очи ма сво јим свет бе ли гле дао.

Гро зда је да ни ма по том са ве ли-

ким стра хом при ла зи ла огле да лу,

бо је ћи се да ће у ње му ви де ти ли-

це по но во око шта ло и по там не ло.

Пре ла зи ла је ру ка ма пре ко сво јих

ми ши ца, об лих и глат ких, пре ко

уса на дрх та вих и пу них. Огле да ло

је бри са ло раз ло ге за страх. Ње на

је ле по та оста ла не так ну та.

По му ће них осе ћа ња, чу ла уз-

не ми ре них, упла ше на и збу ње на,

Гро зда се у во де ни цу ви ше ни је

вра ти ла. Сем јед ном кад је као у бу-

ни лу, до са мог про зо ра до шла, без

на ме ре да уђе.

Опет је ме се чи на све тле ла као

оне но ћи. У во де ни ци је, не где од о-

зго, зрак све тло сти па дао на све же

пре ко па ну зе мљу. Из ру пе ко ја је

у по ду зја пи ла, по ла ко од ло жив ши

ашов, Онај је из ва дио ме тал ну ку-

ти ју и ду го је и па жљи во за гле дао.

За тим је отво рио а бље сак из ње му

је оба сјао ли це.

По бе гла је. До зо ре је хо да ла

око ло дрх те ћи од оно га што је у во-

де ни ци за те кла. Пред ју тро се, још

увек ле де ном дрх та ви цом об у зе та,

уву кла у кре вет по ред Љу би са ва ко-

ји је спа вао сном не ду жног. Или се

та ко чи ни ло.

Ују тру се се лом бр же не го по-

жар у вре лом да ну су шног ле та

про не ла вест да је бла го на ђе но.

Кре нув ши да вра та от кљу ча, цр кве-

њак је пред пор том спа зио блат ња-

ви ков че жић. Да ли је шта у ње му

не до ста ја ло, ни ко ни је мо гао да ка-

же. Био је ту и био је го то во пун.

Вра ти ли су га у цр кву. Цр кве-

њак је на сво ју ду шу бри гу о ње му

пре у зео док но ви поп у се ло не до-

ђе.

Од бе глог по па ухва ти ли су у

дру гом сре зу, где је обри ја не бра-

де по ку шао да про да је дан крст

злат ни. Ка же, бла го је у ста ру во де-

ни цу за ко пао чим је до шао у се ло,

да не би ко бла га ра ди цр кву по ха-

рао и оскр на вио. Љу ди су пак го во-

ри ли да је бла го скло нио и че као

при ли ку да за јед но с њим из зе мље

по бег не.

Од ка ко се бла го про на шло

Оно га из во де ни це ни ко ви ше ни је

ви део.

Ка ко је бла го у цр кву вра ће но

та ко се не бо на о бла чи ло.

Ки ша, да ни ма већ на ја вљи ва-

на, по че ла је кад су пр ви гла си сти-

гли да је поп ухва ћен.

Же не су пла ка ле и кр сти ле се.

Де ца су ве се ло ци ча ла под уда ри-

ма бла го твор них ка пи. Ра су ше на

зе мља отва ра ла је сва ку по ру да у

се бе жи вот упи је. Тро го ди шња су-

ша би ла је окон ча на пљу ском, уз

сна жну гр мља ви ну и све тле ће зми-

је ко је су па ра ле не бо.

Сле де ћих да на зе мља се на по-

ји ла, уско ро се и тра ва за зе ле не ла,

по ву кле се му ве и ска кав ци, љу ди

ус пра ви ли гла ве, из би стри ли по-

глед.

Глас се про нео да је и во де ни-

ца, оби љем во де по кре ну та, по но-

во про ра ди ла. Ка мен је во де нич ни

опет био на сво ме ме сту, ство рив-

ши се ни от ку да као што је и не стао

био не тра гом.

Гро зда се у се бе за тво ри ла и

пред Љу би са вом по глед скла ња ла.

Те же од гре ха му чи ла је жуд ња за

Оним и че сто би пут да љи на по гле-

дом и ми сли ма блу де ла.

Љу би сав или ни шта знао ни је

или се гра дио да не зна. Она га је

и да ље во ле ла и то му је би ло до-

вољ но.

| 15

Рас тр за на уну тар се бе са ме, и

со бом спу та на, Гро зда опет ни је

има ла куд да по бег не.

И опет у во де ни цу. А ис пред во-

де ни це, као да је овог тре на, њој у

су срет о гра ну ста рог др ве та би ла

ока че на, ша ре не ла се блу за. Иста

ко ју је Онај под уз гла вљем др жао.

Опра ла је блу зу у ви ру ис под

точ ка во де нич ног, па је ру ка ма,

то плим од жа ра уну тра шњег, ле де-

ну во ду за хва та ла и низ те ло сво је

сли ва ла. Мо кру је ко су у ви ти це

спле ла. Блу зу је на сун цу осу ши ла

и обу кла.

Очи шће на и сло бод на про пу-

сти ла је ве тар кроз па зу хо и об на-

жи ла ко ле на два пу та сук њу у по-

ја су пре кло пив ши. Про на шла је

Љу би са ва на ли ва ди, уочи ла га и

пре по зна ла из да ле ка по ми ши ца-

ма го лим и вла жним ко је су се ље-

ска ле на сун цу, и за ве ла га од мах

ту, ис под све жег от ко са.

Сле де ће го ди не ро ди ла је де те

пла вих, ан ђе о ских очи ју. Кад су

му ни кли зу би, по че ли су да се вуч-

је укр шта ју. Јер, исти на је као во да

под зем на, увек не где из би је.

Јед не но ћи, Гро зда је од ве ла

де те у во де ни цу, и оста ви ла га на

ме сту оном где је ме се чи на про-

ди ра ла кроз про лаз дав но још гро-

мом отво рен. За хва ти ла је хлад ну

во ду ис под точ ка во де нич ног и оку-

па ла га.

Зна ла је да ће му и та ко очи шће-

ном, зу би укр ште ни оста ти, али да

бар оно ди вље и ву чи је из осме ха

ње го вог у во де ни ци оста не.

Вра ћа ју ћи се ку ћи пред зо ру,

са си ном у на руч ју, Гро зда је па-

зи ла ку да но гом ста је да на чи ни

ка кве ро сне пре сун ца не на га зи.

Са пр вим се ру ме ни лом утр ку ју ћи

бр зо је од ми ца ла пут до ма. Но га

је сту па ла за по гле дом а ми сао ис-

пред обо је.

Та ко за не та, ни је при ме ти ла

злат ник ко ји се, од ка ко је још из

во де ни це иза шла, по вре ме ним

бље ском ја вљао из чвр сто сти сну те

ру чи це де те то ве.

Тако је отпочело пријатно поз-

нанство, дружење које је одговара-

ло поготово старијим дамама, јер

се весела Мари увек појављивала

код њих, никада нису морале да

се спремају и одлазе у комшилук,

што би, у њиховим позним годи-

нама, представљало поприличан

напор.

Већ трећег дана по усељењу,

почеле су да се дешавају необичне

ствари: прво је то било само ку-

цање које је допирало из преград-

них зидова, а затим су се чудне

манифестације прошириле до пре-

вртања и гужвања постељине, раз-

бијања чаша. Уосталом, посуђе је,

само од себе, плесало по кухињи,

а намештај се померао и заузимао

необичне положаје. Врхунац је

био онда када се столица, заједно

са једном од госпођа Фор, како су

се звале старе даме, прошетала с

једног на други крај собе.

Љубазна Мари Паскарел от-

крила је да су такве манифеста-

ције одувек постојале у овој кући и

да је она сама, са својим укућани-

ма, често била у прилици да разго-

вара о чудним стварима што су се

дешавале у њеном суседству. Пре-

плашене даме Фор, које су стигле

до крајње границе издржљивости,

најзад су се сломиле у ноћи између

10. и 11. фебруара године 1895.

Тада их је, ионако устрептале и

нервозне, из слабашног, грознича-

вог сна, разбудио мирис дима који

је допирао из дневне собе. Мари

је већ дотрчала до њих. Наравно,

дима је било, али не и ватре!

– Морате напустити уклету

кућу – саветовала је Мари гос-

пођама – још би било најбоље да

је спалите заједно са свим њеним

духовима!

Госпође Фор, већ данима му-

чене несаницом, у потпуности су

изгубиле присебност и одбациле

трезвено размишљање. Заиста су

потпалиле ватру и кућа је брзо из-

горела заједно са њиховом имови-

ном. Када су првом човеку Обџа,

господину Кардеку, испричале за-

што су то урадиле, он им, наравно,

није поверовао.

– Обратите се госпођици Мари

Паскарел из нашег комшилука

– рекоше му. – Она је, заједно са

нама, присуствовала свим овим

пакленим догађањима.

Градоначелник их је згрануто

погледао.

– Драге моје, кућа о којој ми

говорите уопште није насељена.

Празна је већ двадесет година, још

од онда када је умрла поштована

госпођа Мари Паскарел, у дубокој

старости...

Нешто чудно у комшилуку

Ђорђе Писарев

Истините приче о духовима

Две старије даме још увек су надзирале истовар намештаја пред лепом

кућицом у главној улици места Обџа у Кортези, када је из суседне куће

истрчала млада девојка Мари Паскарел, како се весело цвркућући пред-

ставила, да новим сусеткама понуди помоћ.

16 | ОМАЈА /јесен 2008.

Вечера за двојеСпоменка Стефановић

Псовала је у себи ноћ, коприву

и рецепт из бакине књиге. Бауља-

ла је кроз високе траве под танким

снопом батеријске лампе коју је

држала у зубима. „У поноћ, кад је

месец млад и стидљив, убрати три

листа младе коприве и три листа

старе. Све то радити у тишини.“

До ожарене гузице у тишини.

Бридео јој је сваки делић коже.

Кажу: добро за циркулацију. Је-

беш га.

На мапи је обележила места

уздахнувши због целоноћње вожње

која је чека. Сачекала је да се град

ушушка у ноћ и одвезла до првог

извора. Узела је воду и пожелела

да је нико не заустави до куће. Није

имала среће. Без обзира на корек-

тну вожњу патрола саобраћајаца

је зауставила. Прогутала је гутљај

драгоцене воде проклињући и њих

и злу срећу и после обављене конт-

роле продужила ка другом извору.

До јутра је обишла свих девет изво-

ра, неке и по два пута – било због

полицијских контрола, наглог ко-

чења, рупа на друму или комшија

које је сусретала – јер би се десило

да прогута драгоцени гутљај који

је морала у устима да однесе. Тако

је бака написала у рецепту. „Девет

ноћи, са девет извора по гутљај

воде донети у устима и испљунути

у посуду пре него што се дода нови

састојак“. Додала је у посуду пре-

пуцијум мртворођенчета, зевнула

и отишла да спава.

Возећи се пустим друмом

ка граду присећала се редоследа

састојака у рецепту. Све остале

је набавила – осим једног: нокат

са малог прста леве руке мртваца

настрадалог од руке жене за вре-

ме љубавног врхунца. И за то неће

бити потребан посебан ритуал. Бар

тако не пише.

Илустрација

: Предраг

Стаменковић

| 17

Највише су је намучиле мале

бештије. Сасушена крила слепог

миша. Жгадију није лако уловити

а и сам процес сушења дуго траје.

Добро је да има микроталасну.

Стигавши кући прво је про-

верила mail. Le prince. Тако се

претстављао, потврдио је долазак,

за петнаест дана. Таман довољно

времена да све припреми. Мучи-

ле су је повремене рестрикције а

напитак би требало да се крчка не-

прекидно девет дана, а сваки дан

се додаје по један састојак.

Раширила је белу свилену ма-

раму преко површине стола не

до зволивши да се појави и један

на бор. На средину спусти масивну

посуду од најфиније глине окова-

ну бакром. Из кавеза извади упла-

шену грлицу којој је срце лупетало

као покварена штоперица, пољуби

је и заврну јој шију. Оштрим сечи-

вом зареза јој гркљан не одвајајући

главу и пусти да крв исцури у по-

суду. И тако девет пута. Ни једна

кап не паде на белу свилу. И то је

било добро.

Чинију је пажљиво подигла,

пре нела на већ загрејану плочу и

промрмљала: у тебе се поуздам.

По јачаће температура на кратко

са мо кад буде додавала нове сас-

тојке.

Ноћ бледи и најављује дан. Она

повлачи засторе и кухиња тоне

у мрак. И тако ће бити следећих

девет дана док напитак, главни за-

чин, укрчкан са девет зачина, не

буде готов.

Из стаклене теглице избројала

је седам цветова „ватренке“ и уба-

цила у густу крв која се пушила.

Дан је дошао и прошао. Стаја-

ла је крај прозора поздрављајући

звезде које је тек духом надзирала,

заслепљена светлошћу улице и не-

онских реклама. Клима уређај је

добро прочишћавао ваздух па се

није много осећао тежак мирис из

кухиње.

Проверила је пошту, одговори-

ла на писма и обећала романтичну

вечеру за двоје још неколици ус-

паљених ликова. Le prince је тај

који је заинтересовао. И коначно

ће доћи.

Следеће јутро, после сумануте

вожње по граду и околини, додала

је шест листова коприве убране у

ноћи младог месеца.

Четврто јутро убацила је змиј-

ске очи. Тачније – једно змијско

око.

Пето јутро, изливши девети

гут љај воде са деветог извора, до-

дала је крљушт црне рибе из Кла-

довских дубина.

У срцу јој је растао немир јер

шести састојак није стигао. Позд-

равила је дан испружених руку али

није отишла да спава. Пријатељ из

мртвачнице није имао добре вести

за њу. Мораће да се сама побрине

за шести састојак.

Стајала је код прозора и мот-

рила људе који улаз и излазе. У

рано поподне навуче завесу уз ве-

ома задовољан осмех, лаког кора-

ка пређе собу и притисну play на

Techniks-у.

У себи је бројала. На 61 зачу се

звоно. Свукла је мајицу преко гла-

ве и отворила врата.

Човек је стајао затечен у пола

речи, отворених уста и погледа уп-

ртих у два змаја која су га посмат-

рала са голих груди, разљапљених

чељусти из којих су пркосиле цр-

вене, набубриле брадавице. Није

рекла ништа, само је још мало от-

ворила врата и пустила га у стан.

Шесто јутро се будило а она

је додала нови састојак, протегла

се и отишла да спава. Баш је била

уморна.

Седмо јутро додала је прах од

крила слепог миша шапћући: ево

вам бештије.

Осмог јутра густа лепљива

течност је прогутало истуцану

кост малог прста жене умрле на

порођају.

Девето јутро. Стрепећи убацује

живу ларву дрвождерача. Маса у

лонцу затрепери а затом поново

доби тамну боју. Добро је, каже.

Отвара mail. Порука од Le

prince. Потврђује долазак. Дивно.

Још има времена да се густа теч-

ност сасвим стврдне и осуши, а за-

тим истуца у авану.

Дани се нижу а месец расте,

пуни се, заокружује.

И тај дан.

У огледалу мерка свој одраз и

иза види постављен сто, старински

сервис и кристални свећњак. Среб-

ро је породица избацила из куће

пре неколико генерација. Храну је

уредно поручила код „Албертија“

тако да је имала довољно времена

да се посвети себи и Пити од ку-

пина, направљеној по бакином ре-

цепту. Сигурно ће му се допасти.

Кад је звоно одјекнуло, дубоко

је уздахнула, погледала се још јед-

ном у огледалу и кренула ка вра-

тима.

18 | ОМАЈА /јесен 2008.

ПУТНИЦИГоран Скробоња

Гаврило Јеремић је први пут

спазио Путнике док се климао у

препуном аутобусу на линији 31

оклембешен о шипку, исцрпљен и

резигниран после уобичајено гад-

ног радног дана.

У пакленој врућини, неколико

путника седело је до грла закопча-

но, као да не осећају немилосрдну

припеку јулског београдског сунца

кроз прозоре нити загушљивост у

којој се једва дисало. Био је ту је-

дан младић са ретком брадицом,

жена забрађена у црну мараму,

седа старица са дијамантским на-

ушницама, дебели господин са цр-

ним шеширом загледан напоље, у

промицање зграда.

Јеремић није био сигуран да

ли их је већ видео. Већ тридесет

година он крстари овом градском

линијом, на посао и с посла, али

до данас није обраћао никакву на-

рочиту пажњу на сапутнике. Није

чак био сигуран ни због чега му

је тих неколико људи у свеопштој

знојавој, смрдљивој гунгули, при-

вукло поглед; због некакве чудне

своје издвојености, можда. Као да

нису припадали том тренутку, том

месту. А онда дође његова стани-

ца, Јеремић сиђе и сместа их забо-

рави.

Неколико дана касније, згађен

од чекања на спарини, некако је

успео да се угура са још педесе-

так људи у аутобус на Теразијама.

Покушао је да пронађе место на

време, али није имао шансе – ба-

лавци од петнаестак година хитро

су спустили гузице на ишарана и

бритвама унакажена дрвена се-

дишта, и Јеремић је морао да се

ухвати за лепљиву пластичну шип-

ку и препусти гомили око себе да

га држи у немилосрдном цимању

возила. Тада поново угледа жену

са црном марамом. Седела је непо-

мично поред младића с брадицом

и зурила празно пред себе. Усне су

јој биле стиснуте у црту, оивичене

борицама. Испод браде са неко-

лико упадљивих црних длачица

марама јој је била везана у крупни

| 19

чвор, а лице јој је било избразда-

но годинама. Све у свему, обично

лице из гомиле, лице које се виђа

било где и сместа заборавља, лице

какво је можда и његово сопстве-

но. Због чега га је онда толико при-

влачило? Јеремић схвати да зури

и скрену поглед на младића. Био

је тако укљештен између врућих

тела око себе да није могао да се

помера, и њих двоје налазили су

му се директно у видокругу. Мла-

дић је читао новине – Политику,

рекао би Јеремић по изгледу слова

– погнуте главе.

Јеремић се мало изви и покуша

да види шта пише на страни окре-

нутој њему. Лично није подносио

да му неко пиљи у новине док седи

у градском превозу, али то га није

спречавало да себи тако прекраћује

време. Новине су деловале нека-

ко пожутело, крхко, као да би их

мало јаче кијање развејало у прах.

Њихова боја подсети Јеремића на

неки филм који је недавно видео

на телевизији, нешто о мумијама

и Египту. Он виде да се на тој стра-

ни налази неколико чланака и две

фотографије. Јеремић зачкиљи да

боље види шта тамо пише, када

аутобус нагло закочи на станици и

он заједно са осталим путницима

полете ка предњој платформи. Уз

много гунђања он успе да прокли-

зи између људи стешњених попут

сардина и промени место, тако да

жену и младића више није могао

да види. Он покуша још неколико

пута да окрене главу и види шта то

пише у младићевим новинама, не

знајући ни сам зашто га је то то-

лико заокупило, али више не угра-

би повољну прилику. Тек пошто је

сишао на својој станици, док је хо-

дао полумртав од исцрпљености и

помањкања елементарног људског

достојанства које је осећао после

сваке вожње градским аутобусом,

он схвати да га неподношљиво

упорно гризе једна ситница везана

за жену; мада ју је позорно пос-

матрао добрих три минута, никако

није могао да се сети да је иједном

видео да јој се ноздрве шире или

усне отварају да узму ваздух.

Баш лепо, помисли он, младић

са прастарим новинама и жена која

не мора да дише. Ко ће да издржи

још десет година мучења по градс-

ком саобраћају? Још мало и тотал-

но ћу пошашавети.

* * *

Успео је да види шта то младић

чита тек две недеље касније. Био

је викенд, први свежији викенд

за готово два месеца, и Јеремић

је решио да себе части шетњом

кроз центар града, њушкањем по

излозима и шприцером на Кале-

мегдану. Попео се у аутобус број

31 станицу ниже од своје. Тамо је

отишао да у поштанско сандуче

убаци писмо брату који је већ де-

вет година живео на Тајвану, бо-

гатио се производњом грицкалица

за нокте и привезака за кључеве

и непрестано звао Јеремића да се

досели код њега. Јеремић је не-

прекидно налазио довољно добре

разлоге да то не учини, али трудио

се да не изгуби везу са братом који

му је остао практично једини род,

откад су му жена и син погинули

у саобраћајној несрећи. Убацио је,

дакле, уредно адресирани шарени

авионски коверат у сандуче и саче-

као аутобус на тој станици. За раз-

лику од радних дана, аутобус који

је дошао био је полупразан, и било

је довољно места за седење. Јере-

мић уђе на предња врата и крену

ка средини, где је једно место било

слободно. И тада, док се рукама

придржавао и несигурно ходао ка

седишту, он поново угледа чудни

пар. Био је толико затечен да је

застао неколико корака од њих,

не усуђујући се да продужи даље.

Тада аутобус стаде, нека девој-

ка устаде са седишта крај којег је

стајао, и Јеремић то искористи и

седе. Возило крену даље уз ван-

земаљске бректаве звуке раздра-

женог робота, а он остаде да зури

право у жену и младића, којима је

сада седео сучелице.

Учини му се да жена гледа

у њега, а онда схвати да тај стак-

ласти, неодређени поглед пролази

кроз њега као кроз прозирно стак-

ло, да блуди негде далеко изван

скученог простора унутрашњости

аутобуса. Јеремић скрену поглед

ка младићу и спази новине. Могао

је да се закуне да је то онај исти

број, она иста страна. Младићеви

дуги, танки прсти спречавали су га

да прочита читав поднаслов, али и

оно што је видео било је довољно

да му заледи крв у жилама:

РО ЈЕ ВЕЛИКИ СИН НАШИХ

НАРОДА

ЕЧНО НА ТИТОВОМ ПУТУ

УЋУЈУ СЛОВЕНАЧКИ РУДАРИ

У том тренутку, новине се ма-

ло спустише и Јеремић затече себе

како зури право у хладне, водњи-

каве плаве младићеве очи. Мла-

дић са брадицом посматрао га је

нетремице неколико секунди, а

онда поново подиже новине и на-

стави да их чита.

Титова смрт? Када је то било?

Осамдесете?

Наједном, жена са црном мара-

мом дубоко уздахну, и он се нађе

у жижи њеног погледа. Ако ништа

друго, помисли он, бар знам да ипак

дише. Није имао појма због чега

му та помисао изгледа још језивија

од младића који већ ко зна колико

дуго чита једне исте новине, штам-

пане пре више од деценије.

Тада уђоше контролори.

Било их је троје. Млади, брзи,

ефикасни, у беспрекорним пла-

вим униформама. За тили час пре-

гледали су карте путника аутобу-

са, и једно од њих, млада жена од

својих тридесетак година, приђе

Јеремићу и затражи његову. Јере-

мић збуњено извуче новчаник, по-

каза повластицу и она му захвали.

И тада, уместо да се обрати пару

који је седео преко пута, она про-

хуја поред њих као да не постоје,

и већ на следећој станици контро-

лори изађоше напоље, да у неком

другом возилу лове путнике без

карте.

Као да не постоје.

Младић поново спусти новине,

загледа се Јеремићу право у очи и

једва приметно се насмеши.

20 | ОМАЈА /јесен 2008.

Некако је успео да се осови

на клецаве ноге, оде до најближих

врата и смандрља се низ степени-

це на првој станици. Док је аутобус

кретао даље, жена са марамом ок-

ренула се кроз прозор према њему

и погледала га дуго, замишљено,

лица сабласно белог наспрам зло-

кобне црне тканине.

Требало му је много више од

једног шприцера да се некако при-

мири.

* * *

Јеремић је живео у једнособ-

ном самачком стану. Био је то стан

који је заменио за свој стари, двои-

пособни, годину дана после траге-

дије. Више простора није му било

потребно. Само скроман, спартан-

ски намештај и ормар пун успоме-

на – књига, фотографија, Милоше-

вих школских цртежа, Милениних

гоблена и везова.

Када се вратио кући из града,

насуо је себи чашицу љуте, отворио

тај гломазни ормар и извукао на-

поље албум. Са дубоким осећајем

кривице обрисао је са њега пра-

шину, ставио га на сто и отворио

га. Биле су ту хронолошки сређене

најлепше фотографије: Милена у

широкој сукњи и балетанкама, он

у сакоу са прешироким раменима,

мршав и насмејан; фотографије са

одласка на море, где су се верили;

слике са венчања, Милошеве сли-

ке после изласка из породилишта,

добијања првих зуба, поласка у об-

даниште, школу...

Пред очима му је поново тек-

ло време, складно, мирно, срећно,

да би на последњој страни албума

било брутално пресечено, заус-

тављено заувек малим исечком из

новина и заједничком читуљом.

Милош је заиста био немирно,

живо дете. Био је довољан само

тренутак њихове непажње и већ се

налазио на улици, већ су шкрипа-

ле гуме, Милена за њим...

Он зажмури и попи ракију на-

искап. Све се десило у трену, пред

његовим очима. А после тога...

Двадесет година самоће, тешке,

празне самоће није му пружило

ништа, ни најужу стазицу која би

премостила тај непојамни понор.

Возач је био ослобођен. Није

крив, закљућио је суд. Јеремић се

није жалио. Заиста, човек је био

избезумљен несрећом, и убрзо је

напустио радно место возача град-

ског саобраћаја. Јеремић је, међу-

тим, остао осуђен да изнова и из-

нова, свакодневно бива подсећан

на трагедију која је од његовог

живота начинила празну љуштуру.

Време није могло ништа да изле-

чи, али умело је да потисне мис-

ли и сећања у прашњаве ормаре

из којих их је он износио напоље

што је ређе могао. Није могао да

схвати због чега је баш данас, пос-

ле оног шокантног открића у ау-

тобусу, осетио порив да се поново

врати кроз време и проживи читав

неизбежни ток догађаја све до са-

мог насилног краја. Чинило му се

да га очи супруге и сина посмат-

рају загонетно са равне површине

црно-белих и колор фотографија,

као да желе нешто да му кажу.

„Мислите да сам ја крив?“

изрече он коначно, гласно, про-

мукло, мисао са којом је устајао

и одлазио на спавање током свих

ових година. „Јесам ли ја крив што

нисам са вама? То хоћете да каже-

те?“

Јеремић дрхтавом руком изву-

че згужвану марамицу из џепа да

обрише очи пуне суза. Заусти још

нешто да каже, али једино што се

зачуло у тихом, равнодушном ста-

ну, било је беспомоћно цвиљење.

Заспао је тек пред зору, убеђен

да је почео да луди.

* * *

Јеремић је имао нову страст.

Посветио јој се предано, као да ју

је жељно чекао више од две деце-

није. Крстарио је аутобусима град-

ског саобраћаја у слободно време,

понекад нешто бележио, покуша-

вао да анализира линије и Путнике

на њима. Почео је о њима да мис-

ли са великим почетним П, како

би их и у мислима разликовао од

обичних путника попут њега. За-

препастило га је колико их је. На

линији 26 било их је чак осморо,

једно од њих беба, са мајком, на-

равно. Били су распоређени увек

на истим местима. Контролори од

њих никада нису тражили карте,

понашали су се као да их не виде,

као да не седе ту, а други путници

изгледа да их такође нису видели,

али су због нечег избегавали да

седну на њихова места. Јеремић је

одавно престао да покушава то да

схвати. Само је све помно пратио,

цртао дијаграме, возио се, возио,

возио...

Са возачима је било исто као

са контролорима. Нису их при-

мећивали. Једном је Јеремић по-

кушао да начини експеримент, па

се одвезао до последње станице

линије 83 и остао у возилу заједно

са још двоје сталних Путника, пос-

таријим господином са блиставом

ћелом и уредно штицованим брко-

вима, и дамом, вероватно његовом

супругом, чији је шешир пре при-

падао позоришту као сценски рек-

визит за неки Нушићев комад.

Возач је устао са свог седиш-

та, провукао се поред шипке, узео

кесу са кифлама и јогуртом и са-

вијене Новости, а онда приметио

Јеремића како седи близу предње

платформе. Двоје Путника седело

је одмах иза њега.

„Еј, задња станица. Морате на-

поље“, рече возач.

„На мене мислите?“ упита Је-

ремић.

„Не, него на моју покојну бабу.

’Ајде напоље, онај испред мене иде

пре, ако већ ’оћеш укруг. Изилази,

гладан сам, морам да вечерам.“

Јеремић устаде и крену ка от-

вореним вратима,

„Надам се да то важи и за ово

двоје што су остали да седе“, рече

опрезно.

Возач се избуљи у њега. „Како,

бре?“

„Кажем, зар за ово двоје то не

важи?“

„Које, бре, двоје?“ Возач га је

гледао као да је полудео. „Је л’ ти

то мене, оно, зајебаваш, а?“

„Не, не, ништа“, промрмља Је-

ремић и сиђе напоље. Нису му се

| 21

много допадале набрекле возачеве

мишице. Док је силазио, ухватио

је поглед старомодног пара. Оба

Путника љубазно му климнуше

главом, а онда се поново загледа-

ше пред себе.

„Јеботе, које будале ја возим...“

гунђао је возач док је одлазио ка

оближњој кафани са празном баш-

том. Јеремић застаде и поново

погледа пар у аутобусу.

Сунце на заласку обојило је

небо над Београдом у црвено и

за тренутак Јеремићу се учини да

може да види тај сјај кроз воштана

лица Путника, као да су им главе

транспарентне, нематеријалне.

Онда се тај утисак изгуби, и Јере-

мић оде да ухвати неки тролејбус.

У тролејбусима, закључио је,

као и у трамвајима, Путника је

било много мање. То је откриће

било значајно, али није могао да

се сети ниједног ваљаног разлога

за такву разлику. Једини изузетак

била је ’двојка’. На сваки трамвај

који је кружио том линијом дола-

зило их је по петоро–шесторо. По-

некад у зимској, понекад у летњој

гардероби, али сви са истим, по-

мало мртвачким изразом лица;

Јеремић их је уредно пописивао и

давао им имена. Користио је асо-

цијације које су код њега Путници

изазивали — младића је назвао

Ћата, жену поред њега Нарикача,

мада осим оног једног уздаха није

испустила ни гласа, старицу са

дијамантским наушницама Грета.

Њено право име дознао је пуким

случајем, на послу.

Његова стара колегиница из

канцеларије, Мирослава, удавала

је кћерку и донела је неке своје

старе слике како би осталима по-

казала какву ће јој кћерка имати

венчаницу. Биле су то слике са

њеног венчања: стајала је млада,

лепа, у белој раскошној венчани-

ци, а крај ње поносно се осмехива-

ла Грета. Јеремић ју је препознао

истог трена, иако није имала дија-

манте у ушима.

„Извини“, упитао ју је тада, не-

сигурним гласом. „Ко ти је ово?“

„То?“ одговори она. „О, то је

моја бака, Милица. Знаш, она ти је

била права београдска дама. Ми-

лица Хаџи-Продановић. Пошто ми

је мајка умрла на порођају, она ме

је одхранила и била је баш понос-

на на мене када сам се удавала.“

„Живи са тобом?“

Погледала га је као да је с

Марса пао.

„Ама, шта ти је! Имала би ви-

ше од сто година. Сирота, страдала

је седамдесет и неке.“ Застала је и

замислила се. „Да, сад кад разми-

слим, сигурна сам да је било се-

дамдесет девете... Трагедија. На

пе шачком прелазу... На месту.“

Јеремић успе да нађе снаге за

нову реченицу.

„Ништа онда, извини што сам

питао. Само још нешто... Да је није

прегазио аутобус градског саоб-

раћаја? На линији 31?“

Зинула је запрепашћено.

,,Откуд ти то знаш? Додуше,

тада је број линије био 13...”

Јеремић се извини и оде до

тоалета, надајући се да није при-

метила колико је пребледео. Док

је повраћао свој бедни доручак у

клозетску шољу. питао се како да

објасни колегиници да њену Баку

свакодневно виђа у аутобусу који

ју је прегазио пре петнаест годи-

на. Срећом, Мирослава је на то

заборавила и када се он вратио у

канцеларију надугачко и наширо-

ко објашњавала је окупљеним до-

коним колегама које ће све торте

да умеси и колико ће званица бити

присутно.

* * *

Остатак дана провео је у чуд-

ном бунилу. Тумарао је улицама

града док су крај њега промицали

обични и дупли трамваји, хармо-

ника-аутобуси и тролејбуси, као

бесмислене црвене мрље. Предве-

че, ни сам не знајући како, нашао

се у улици Народног фронта, неда-

леко од места где су пре две деце-

није на асфалту биле кредом исцр-

тане контуре, усирена локва крви

и једна дечја патика. Стајао је неко

време тако, загледан у ту тачку,

благо вртећи главом, мрмљајући

нешто себи у браду. Понеки про-

лазник би га приметио, а онда за-

обишао у што ширем луку, као да

је кужан. Коначно, после извесног

времена, Јеремић се трже и упути

навише, ка улици Српских влада-

ра, да ухвати аутобус до куће.

Младић са брадицом насме-

ши му се када га угледа. Јеремић

приђе његовом седишту и ухвати

се ту за шипку. Младић пресави

новине, спусти их у крило и бла-

го му додирну руку. Од хладноће

тог додира Јеремић се стресе, али

не повуче руку. Жена са марамом

погледа га са свог места до прозора

и наједном му се искези у грозној

травестији пријатељског осмеха.

Јеремић нагло крену даље.

Милица Хаџи–Продановић

опипавала је смежураним старач-

ким прстима ушне ресице где су јој

се цаклили старински обликовани

дијаманти у злату. Јеремић заусти

да јој каже да јој се праунука сут-

радан удаје, али одустаде и некако

сиђе, три станице пре своје.

У стану је седео у мраку, руку

скрштених у крилу. Мрштио се,

загледан у бледа светла уличних

лампи напољу, а онда узео неколи-

ко пилула за спавање које је држао

у претинцу са лековима и корис-

тио само у тренуцима највеће де-

пресије. Потом је легао обучен на

нераспремљен кревет и препустио

се мутној магли сна.

Милена никада није била тако

лепа. Стајала је у цветној летњој

хаљини, са љупким шеширићем на

глави, косе уредно везане, са буке-

том цвећа у рукама. Учинило му

се да нешто говори, напрезао се,

али није чуо ништа. Крај ње, Ми-

лош се љуљао у љуљашци окаченој

ни о шта, са безбрижним осмехом

најсрећнијег дечака на свету. По-

желео је да закорачи у сан, али не-

што га је везивало за постељу. Ми-

лена га је гледала помало тужно.

Коначно је одустала од покушаја

да му каже то што је хтела и неко-

лико пута га недвосмислено поз-

вала руком. Јеремић се осећао као

да тоне у густе, црне воде; слика

његове супруге и сина почела је да

22 | ОМАЈА /јесен 2008.

се магли и нестаје, и он беспомоћ-

но замлатара по тој води што му

се затварала над главом, да би се

пробудио с трзајем, у бледо светло

зоре.

Устао је, сав укочен, пришао

огледалу изнад комоде и загледао

се у сопствено лице, лице непоз-

натог оронулог мушкарца са без-

нађем у очима. Неко време стајао

је на прозору и посматрао како

сунце полако надвладава сенку у

парку пред зградом, а онда лагано,

методично, почео да се припрема.

Најпре је затегао постељину

на кревету и скинуо са себе ју-

черашњу одећу. Истуширао се,

обријао и скувао кафу. Потом је

обукао свечано црно одело које је

носио можда укупно двапут откад

је купљено, и попио кафу загледан

у албум са сликама. Изабрао је две

које је сматрао најлепшим, ставио

их у новчаник уз личну карту, а

онда изашао из стана и брижљиво

га закључао.

Није кренуо на посао. Уместо

тога, прокрстарио је Београдом

још једном мењајући линије као

што је чинио последњих неколико

недеља. Сви Путници били су све-

чано одевени, осмехивали су му

се а понекад га и додиривали, тру-

дећи се да изразе тако своју подр-

шку. Испрва стидљиво, а затим све

смелије, узвраћао им је осмех и

присним стиском руке одговарао

на њихове срамежљиве додире.

Зрачили су хладноћом, али Јере-

мићу то није сметало. Знао је да ће

убрзо стићи близу свог одредишта

и то га нагна да и сам осети праз-

ничну радост.

Убрзо ће стићи близу улице

Народног фронта, улице којом су

непрекидно тутњале грдосије ауто-

буса, на линији која је пре двадесе-

так година имала број 33. И знао је

да има све разлоге за усхићење, јер

током те последње, јутарње вожње

улицама осунчаног града, четири

пута у возило у којем се налазио

улазили су контролори.

Ниједан му није тражио кар-

ту.

ПрстенРаде Вучићевић

То ве че Јо ван је умор но окре-

тао пе да ле свог би ци кла и ра до вао

се кре ве ту. Од јед ном, код Ма ри ћа

че сме, на не ко ли ко ко ра ка ис пред

се бе, угле да де вој чи цу ка ко с ђач-

ком тор бом иде у ње го вом прав цу

ка ва ро ши. Тр же се: из не на ди га

да у ово до ба ђак та ко без бри жно,

го то во ве се ло, ко ра ча су прот ном

стра ном пу та. Кроз гла ву му про-

ле те не ко ли ко сли ка. Се ти се сво је

осмо го ди шње кће ри, ко ја по ста су

и хо ду - ко ли ко је ви део у јед ном

тре ну – ли чи на овог за ка сне лог

ђа ка. Зна да га она че ка код ку ће

у кри лу сво је тет ке Ан дри ја не, ко-

ја, не ма ју ћи де цу, сва се по све ти ла

ње го вој ме зи ми ци.

– По ве шћу је... – по ми сли и

успо ри да је ста ви на би цикл.

У том ча су на и ђе не ки ка ми он

из ва ро ши те за тре ну так ја ка све-

тлост за сле пи Јо ва на. Чим во зи ло

про тут ња, де вој чи ца не ста де као

да у зе мљу про па де. Окре тао се

уза луд.

– Та ни сам ваљ да луд – ре че

гла сно и по но во по че рав но мер но

окре та ти свој би цикл.

Су тра дан, за бо ра ви на тај до-

га ђај и све је, као и обич но, ишло

не ким сво јим ре дом. Дри на се пе-

ну ша ла, ве тар до но сио ми рис зре-

лог жи та а две за љу бље не ро де су

мар љи во сви ја ле гне здо на ви со кој

ого ле лој то по ли.

По сле три да на, на истом ме-

сту, код Ма ри ћа че сме, где је имао

онај чуд ни су срет с де вој чи цом,

вра ћа ју ћи се с по сла, Јо ван је ви-

део до ста ужур ба ног све та, ко ла

ми ли ци је и до ла зак ам бу лант них

ко ла уз је зи ви, за ви ја ју ћи звук

си ре не. Об у зе га не ка је за. Та не-

ла год ност од мах пре ра сте у не ки

пред о се ћај не сре ће. О он да је крик-

нуо. На асвал ту, пре га же на, ле жа-

ла је ње го ва осмо го ди шња кћи а

љу ди у бе лом ни су мо гли учи ни ти

не мо гу ће. Знао је са мо то да је ње-

на чи ста, деч ја ду ша оти шла пут

цвет них бес кра ја. Ни шта ви ше ни-

је осе ћао, осим убо да ига ла - да ва-

ли су му не ка кве ин јек ци је. Бол је

био ја чи. Ро ди тељ ске очи су за у век

уто ну ле у ту гу.

Су тра дан, Јо ва но ва ма ла „успа-

ва на ле по ти ца“, окру же на сце но-

гра фи јом смр ти: су за ма и ми ри-

сом та мја на, при пре ма на је за

веч ни мир. Ње не бе ле, бе жи вот не

ру ке, овлаш скло пље не, кра си ли

су ду ги, бес крв ни пр сти. Тет ка Ан-

дри ја на, кроз бол и су зе, при ме ти

да пр сти ње не љу би ми це не ма ју

основ ни жен ски украс - пр стен.

Ни је се мно го дво у ми ла. Схва ти то

као ну жност и са сво је ру ке ски де

зла тан пр стен и ста ви га на де ти њи

прст. Он да све кре ну утвр ђе ним об-

ред ним про гра мом.

Да ту ми и ка заљ ке не у мит но су

се окре та ли у свом бес кра ју. Же тва

је би ла за вр ше на кад се иза пла нин-

ских вр хо ва ис ко тр ља злат на лоп та

пу ног ме се ца. Ав густ, пра во ле то.

Пун ме сец се ко тр љао из ме ђу обла ка као од се че на гла ва. Ноћ се

бе ла са ла у пли ћа ци ма Дри не а про дор ни крик со ву ља ге ис пу ња вао је

пи то му до ли ну с оте жа лим кла сјем у не дри ма. Не где с дру ге стра не

оба ле, иза бо сан ских пла ни на, до пи рао је про му кли глас гр мља ви не, оба-

сјан се ва њем ја ло вих му ња.

| 23

Ноћ зно ја вог сна ушла је у Ан дри ја-

ни ну со бу. Сви су спа ва ли. Дри на

се бе ла са ла на ме се чи ни као ри ба

у пли ћа ку. Да ле ки гла со ви пти ца

слу ти ли се у да љи ни. Он да су се

вра та на со би са ма отво ри ла. Ан-

дри ја на је при све тло сти ме се чи не

ви де ла де вој чи цу у бе лој ха љи ни ци

ка ко, го то во, леб ди по со би, ства ри-

ма, зи до ви ма; бр зо и ла ко отва ра

све фи о ке по ре га ли ма као да не-

што тра жи. Пре не ра зи ла се и за не-

ме ла. За час се при бра ла и по че ла

бу ди ти му жа. Чо век је се те шко бу-

дио, а он да бу но ван чу дио и ни шта

му ни је би ло ја сно. Ан дри ја на му

ре че да упа ли све тло. Са њи ва ру ка

ду го је тра жи ла пре ки дач а он да је

све тло ис пу ни ло со бу. Ни чег ни је

би ло, шта ви ше, све је оста ло на

свом ме сту. Ан дри ја на се умор на

скљо ка ла на свој то пли ја стук. Чо-

век без ре чи уга си све тло. ле жа ла

је мир но, у не ка квом на прег ну том

иш че ки ва њу. Муж је за хр као, а

њен же лу дац по че тре пе ре ти. За-

час јој се учи ни да сан до ла зи и на

ње не очи. Али, уме сто сна, за чу

ја сне и од ре ђе не шу мо ве. Не што

ме тал но па де на сто чић. По гле-

да. Крв јој за ста де у жи ла ма. Она

де вој чи ца по но во је ту ма ра ла по

со би, кре та ла се бес те жин ски, по-

ла ко. Ње на бе ла ха љи ни ца учи ни-

ла се Ан дри ја ни од не куд по зна та.

Кроз по лу о тво рен про зор ме сец

је ле по осве тља вао сва ку цр ту на

не по зна том би ћу. Та да, де вој чи ца

окре ну гла ву ка Ан дри ја ни. По-

гле ди им се укр сти ше. Ан дри ја на

пре по зна дра ге, ту жне очи сво је

ме зи ми це. Ви де ла је чак и ка ко се

с ли ца ско тр ља ше две ве ли ке деч је

су зе. Ни је мо гла ви ше из др жа ти.

Ско чи из кре ве та и кре ну ис пру же-

них ру ку ка хлад ним бес крв ним пр-

сти ма, ко је, за час, као да осе ти у

сво јим ша ка ма... Од јед ном, не ста

све га. За пла ка ла је гла сно. Ду го су

је ца ју тре сли ње на мр ша ва ра ме-

на. Чо век се про ме шко љи, за тим

про бу ди. Зов ну је, хте де упа ли ти

све тло али она без ре чи уђе у ње го-

во на руч је и осе ти си гур ност. Чу ла

је са мо сво је ср це. Пред зо ру за спа

не мир ним, ис пре ки да ним сном.

Дан је осва нуо ве дар, то пал

и пун лет ње пра ши не. Из ку хи ње

ми рис је ла про ва ли у Ан дри ја ни ну

со бу, за го ли ца јој но здр ве. Уста де

и го то во ме ха нич ки кре ну ка ку па-

ти лу. Вра ћа ју ћи се уми ве на и ра са-

ње на, у про ла зу до ба ци му жу: „Бро

ју тро!“ Он је су сти же у ход ни ку,

не жно по ми ло ва по ко си и по љу би

у убле де ло ли це. Док је он по ста-

вљао сто за до ру чак, Ан дри ја на се

обла чи ла. За у ста ви се код ноћ ног

сто чи ћа и го то во крик ну. На сјај-

ној и рав ној по вр ши ни ста јао је

пр стен: онај ко ји је она ста ви ла на

ру ку сво јој ме зи ми ци на од ру. То

је то! Оно но ћас, о Бо же, тре сла

је Ан дри ја на гла вом и не ка ко се

уми ри ла. Узе ла је пр стен, вра ти ла

га на ста ро ме сто, на свој прст, и

ула зе ћи у ку хи њу, го то во зва нич но

ре кла му жу:

– Ми ћо, мо лим те, ста ви још је-

дан при бор и та њир!

– Ко до ла зи? – рав но ду шно

упи та чо век.

– Не до ла зи са да ни ко, не ко је

већ до шао да вра ти тет ки пр стен

да јој га чу ва док она не по ра сте.

Сад је чо век гле дао збу ње но и

озбиљ но ли це сво је же не.

– Мо лим те ни шта не пи тај, ни-

шта не мој ре ћи, ни сам по лу де ла,

јед но став но ти то не раз у меш.

По гле ди им се су сре то ше. Гле-

да ли су се пре ко је ла и сто ла. Ње-

не се очи ис пу ни ше су за ма. Он је

ћут ке устао, за гр лио је са у че снич-

ки и то пло.

Дри на се бе ла са ла у лет њим

пли ћа ци ма, сун це је не ми ли це пе-

кло, ка заљ ке на са ту се по кло пи-

ше.

24 | ОМАЈА /јесен 2008.

СТРАШИЛОТихомир Јовановић

По сле од ла ска у пен зи ју по ву-

као сам се у ста ру по ро дич ну ку ћу

у се лу крај ре ке Је за ве. Као што ре-

кох ку ћа је би ла ста ра и при лич но

оро ну ла. Кров се уле гао јер су но-

се ће ле тве по пу ца ле и ис тру ле ле,

мал тер је опао при те ме љу где је

ве о ма би ла ви дљи ва вла га из зе-

мље. А кроз за тво ре на вра та и про-

зо ре осе ћао се сва ки на лет ве тра.

Тре ба ло је до ста вре ме на и тру да

да се све то ко ли ко то ли ко до ве де

у ред. И да се по вра ти функ ци ја

ста ре руч не пум пе за во ду, оне са

по лу гом ко ју при ти ска те док из це-

ви не по те че де бео млаз хлад не во-

де. Ус пео сам да на ба вим ко жу за

дих тун ге и под ма зао сам по крет не

де ло ве. Вре де ло је тру да. Хлад на

во да из ду би не зе мље, би ла је пуо

бо ља од пи ва у фри жи де ру. Во да

ми је тре ба ла и за за ли ва ње ба ште

у дво ри шту. Ни је би ло мно го то га,

ма ло по треп шти на за сва ко днев ни

жи вот.

Ма ли про блем ми је пред ста-

вља ло то што је ку ћа би ла на крај

се ла, тик до њи ва где су до ле та ла

ја та пти ца, вра ба ца, вра на и не ких

дру гих, ко је ја као не ко ко је од ра-

стао у гра ду ни сам успе вао пре по-

зна ти. Пти це су сле та ле на усе ве,

пше ни цу и ку ку руз а он да би пре-

шле и на мо ју ба шту. Имао сам

про бле ма да рас те рам пти це. Јер

тек што јед не од ле те дру ге сле те.

Ту и та мо у њи ва ма се на ла зи-

ло по не ко стра ши ло ко је је тре ба-

ло да пла ши пти це. Али ово је успе-

ва ло ка да би ду нуо ве тар и за њи хао

дро ње пре ба че не пре ко мот ки. А и

то је не што.

Про шле су же тве. Жи то је од не-

ше но са по ља. Уве че, док бих се део

на тре му по сма трао сам сви це ка-

ко пре ле ћу и спу шта ју се у жбу ње

ода кле су си ја ли на лик на не у га-

ше не опу шке ци га ре та. Ули цом су

про ла зи ли ауто мо би ли вр лу да ју ћи

све тли ма и од ла зи ли не где у не ко

од ве ћих ме ста. Пла ну, По жа ре вац

или Сме де ре во, ко ја су пру жа ла ви-

ше при ли ка за про вод. Уоста лом

пе так је уве че и су тра је не рад ни

дан. Иако је ово се ло до ста љу ди ра-

ди по фа бри ка ма, про дав ни ца ма и

ни је ве за но за ра до ве на по љи ма.

Ме не су же ље за ка фа на ма и

бо ем ством дав но про шле. Ве че ми

је нај ви ше при ја ло уз књи гу и не-

ку од мо јих ста рих ЛП пло ча и гра-

мо фо на ко ји је за див но чу до још

увек функ ци о ни сао. Та ко је би ло

и то ве че. Ка да је игла гра мо фо на

сти гла до кра ја ја сам већ био у цар-

ству сно ва.

Ка да сам устао сун це је тек

иза шло из свог ноћ ног скло ни шта.

Во лео сам тај ју тар њи мир и ро су.

По шао сам на пум пу да се уми јем

и из не на дих се ка да ви дех пре ко

огра де од пле те ног пру ћа, пре ба-

чен му шки са ко. Не пре ви ше но-

шен али не ни са свим нов. При шао

сам и пре гле дао га оком ис ку сног

ин спек то ра из кри ми ро ма на. Са-

др жај џе по ва, ни шта бит но. Па пир-

не ма ра ми це и по не ки фи скал ни

ра чун из ло кал них про дав ни ца.

Али са да ту ми ма ко ји су би ли та ко

да ле ки да се ви ше ни ко ни је мо гао

се ти ти куп ца. На уну тра шњем џе-

пу ни је би ло озна ке про из во ђа ча.

Зна чи ши вен код мај сто ра. У се лу

ни је би ло кро ја ча код ко јег бих се

мо гао рас пи та ти.

Али шта тра жи то оде ло на мо-

јој огра ди? Да ли се не ко за пио, да

ли му је би ло вру ћи на и оста вио ту

са ко па за бо ра вио? Мо жда ће се

вра ти ти ка да се и ако се се ти где

га је оста вио.

Би ло шта би ло тај са ко је ста-

јао ту још не ко ли ко да на, на огра-

ди а ни ко га не узе. И он да сам ре-

шио да га ко ри сно упо тре бим. За

пла ше ње пти ца на мо јој ба шти.

Из ам ба ра сам узео не ко ли ко

мот ки и ко но пац. Од ово га сам

на пра вио ин про ви зо ва не но ге и

ру ке стра ши ла, пре ко че га сам

пре ба цио про на ђе ни са ко. За гла-

ву сам упо тре био бун де ву ко ју сам

из ду био и на чи нио отво ре за очи

и уста, на лик оно ме што се пра ви

за ноћ ве шти ца. На та као сам је на

ко лац ко ји је тре бао пред ста вља ти

врат. Ако ово не упла ши пти це не

знам шта ће. И за и ста то га да на

пти це ни су сле та ле у мо је дво ри-

ште ма да су у ја ти ма по се ћи ва ле

об ли шње њи ве пу не ку ку ру за и сун-

цо кре та. Дан је био то пао и без да-

шка ве тра а а ипак пе ше ви са ко на

стра ши лу су се ми ца ли. Треп нух

да раз би стрим вид. Мо жда је са мо

ва здух тре пе рио од ја ре па ми се

учи ни ло.

По но во сам ба цио по глед ка

стра ши лу. И још не ко ли ко пу та ка-

сни је пи та ју ћи се да ли је исти на

то што сам ви део. А он да убе дих

се бе да је мо жда од не где на и шао

не ки ве трић ко ји ја ни сам осе тио.

Сле де ћа ноћ би ла је троп ска.

И у ста рој ку ћи од не пе че не ци гле

уву кла се то пло та ко ја ни је да ла

спа ва ти. Вр тео сам се у кре ве ту на-

сто је ћи да ухва тим кра јич ке сна,

ко ји су ми из ми ца ли. Ми слио сам

да ха лу ци ни рам или да сам упао

у не ку вр сту сна ка да сам чуо ша-

пат.

„Кде ее схам то оо...“

Тр гао сам се и ослу шнуо. Ти-

ши на. Са мо пој зри ка ва ца и ла веж

па са не где у да љи ни. Ти пич ни зву-

ци се ла. Али из дво ри шта је до пи-

ра ло нео бич но све тло. Тр гао сам

се и устао пла ше ћи се да се не што

ни је упа ли ло и иза ђох на трем. Све-

тлост је до пи ра ла из бун де ве ко ја

је пред ста вља ла гла ву стра ши ла.

Пр во сам по ми слио да је не ко

у ша ли упа лио све ћу у шу пљи ни

бун де ве. Али ка да при ђох бли же

| 25

не ви дех ни ка кав пла мен. Сле де ће

што сам по ми слио је да је уну тра

уле тео не ки сви тац. Али то ли ка ко-

ли чи на све тла... Уоста лом уну тра

ни је би ло ни че га а бун де ва је све-

тле ла.

„Шта је ово?“ Про му цах и осе-

тих је зу упр кос то пли не но ћи. Ни-

сам оче ки вао од го вор на сво је пи-

та ње али чух ша пат:

„Кто схи ии ти ии?“

„Ко то ша пу ће?“ Ре кох гла сно

по ку ша ва ју ћи да свом гла су дам

оштри ну и ауто ри тет.

Ти ши на. Ва здух је ста јао. Са да

сам био си гу ран да ни је би ло ве тра

а пе ше ви са коа су се по ме ра ли.

По ма као сам се уна зад пар ко ра ка

уда љив ши се од стра ши ла. Оно је

тре ба ло пла ши ти пти це а не ме не.

Ср це ми је уз бу ђе но ту кло. Да ли

ја ово са мо са њам. Мо жда са мо ми-

слим да сам устао из кре ве та.

„По мо о о зи те ее ми ии да схе-

ее...“

Ша пат је до ла зио из про ре за

на бун де ви. Као да је уну тра са-

кри вен не ко или као да стра ши ло

го во ри. И јед но и дру го де ло ва ло

ми је увр ну то као об ја шње ње. Не-

ве ро ват но. По вра тио сам се од

пр вог шо ка и са да сам са пу но ви-

ше хра бро сти при шао и осмо трио

стра ши ло. Ни шта ни сам чуо а сјај

у шу пљи ни бун де ве је не стао и пре-

пу стио про стор та ми. Са че као сам

још ма ло и по што се ни шта ни је

де си ло вра тио сам се у со бу и ле-

гао. Али оста так но ћи ни сам мо гао

за спа ти и устао сам умор ни ји не го

што сам ле гао.

По ме рио сам за ве су у стра ну и

по гле дао ка стра ши лу. Из не на дио

сам се ка да сам ви део да ле жи у

пра ши ни. Не што га је сру ши ло а

но ћас ни је би ло ве тра ни ти је не ко

ула зио у дво ри ште. Као што ре кох

био сам бу дан це лу ноћ, при ме тио

бих то.

Обу као сам се и иза шао у дво-

ри ште. Опре зно сам при шао стра-

ши лу и по чео га ди за ти. Ка да сам

га ус пра вио при ме тио сам да је

глав ни ко лац би уда љен не ко ли ко

ко ра ка од ме ста где је био по бо ден.

А осим то га још не ко ли ко ру па на

раз ма ци ма 20-30 сан ти ме та ра, као

да је не ко по ку ша вао за би ти ко лац

у зе мљу.

„Хзхфал ла аа“. Чуо сам ша пу-

та ње и са да при днев ној све тло сти

овај ша пат је де ло вао са бла сни је

не го но ћу. Са да ми је би ло ја сно да

ово ни је ни ка ква ха лу ци на ци ја ни-

ти при ви ђе ње.

„Ко си ти? Ка кво си ти то стра-

ши ло?“ Усу дих се да упи там и ре-

шен да од го нет нем ми сте ри ју.

„Нннисссам страшсси ло“, му-

млао је глас из бун де ве. Ре чи су

му и да ље би ле је два раз го вет не

али ја сни је не го но ћас и ли чи ле

су на звук ка да ра дио ни је на тач-

ној та ла сној ду жи ни. Као код оних

ста рих ра дио апа ра та, лам па ша, са

ма гич ним оком у гор њем де сном

углу, ка да по ку ша ва те да ухва ти те

ра дио Лук сем бург у ка сним ве чер-

њим са ти ма.

„Па шта си он да ако ни си стра-

ши ло“? Пи тао сам са да већ по ма-

ло сми рен и на ви као на нео бич не

зву ке и до га ђа је у ве зи стра ши ла.

„Ја аа са а ам“, оте зао је глас

„Мххи и ир ко Јо кић... уто пио сам

се ее у Ммммо ра вии... пре не ко ли-

ко да на... код зе ле знич ког мо ста...

ку ћи ме тхра же... пла чу... по о о мо о-

о зи и и те е ее...“

Са да сам био пот пу но слу ђен

и исто вре ме но ми је би ло ја сно.

Ме ни ко ји ни ка да ни сам ве ро вао

26 | ОМАЈА /јесен 2008.

да та ко не што по сто ји. Ја вљао се

дух не ког по кој ни ка кроз отво ре

бун де ве а са ко тог по кој ни ка би ла

је ње го ва ве за из ме ђу овог и оног

све та.

„Ти... ти си мр тав зар не“? По-

ку шао сам ре ши ти ми сте ри ју ко ја

ме је му чи ла.

„Не е е е знаммм .“ глас је и да ље

био раз ву чен и је два ра зу мљив. „Ов-

де је та ма и пла шим се али те бе ее

ви и и дим... не знам ка ко и гххде ее.

Мо ја мај ка... отац...“

Слу шао сам ње го во ис пре ки-

да но и не по ве за но при по ве да ње.

Очи глед но да му ни је би ло са свим

ја сно да је мр тав. А не ка ко је био

све стан да мо ра оба ве сти ти ро ди-

те ље где да по тра же ње го во те ло и

са хра не га. Та да ће се и пре ки ну ти

ње го ва ко му ни ка ци ја са овим све-

том. Би ће са сво јим пре ци ма.

Ду го сам га слу шао, те рао га

да по но ви не ја сне ства ри и бе ле-

жио сам по дат ке у све шчи цу у ко ју

сам за пи си вао сво је иде је за при-

че. Ова ње го ва на ди ла зи ла је мо ју

ма шту.

По што је за вр шио при чу не бо

се на гло на чи ни про цеп из ко јег се

из ли ки ша. Утр чао сам у ку ћу и по-

сма трао ба шту. Имао сам ути сак

да се стра ши ло по ку ша ва отрг ну ти

од тла и скло ни ти не где. Ве тар га

је обо рио а оно се ди за ло, кру тим

по кре ти ма и опет па да ло. Из про-

це па на бун де ви ти ња ло је све тло

упр кос ве тру. А он да ко нач но зга-

сну.

Ка да је пре ста ла олу ја оти шао

сам до по ште и про на шао те ле фон-

ски број ро ди те ља мла ди ћа ко ји се

уто пио. Ре као сам им где да га тра-

же и ни сам се же лео пред ста ви ти.

Не би ни ве ро ва ли у мо ју при чу.

По сле два да на на се о ском

гро бљу са хра њен је Мир ко Јо кић.

Ста јао сам у при крај ку, иза да ље

род би не у сен ци обе ше них гра на

вр бе. Гро ба ри су за вр ши ли по сао и

сви одо ше. Ро ди те љи су оти шли по-

след њи по што по љу би ше кр ста чу.

Ка да су и они оти шли иза ђох из

се не и пре ко кр ста пре ба цих са ко

ко ји сам про на шао пре не ко ли ко

да на на сво јој огра ди.

ГробЕнес Халиловић

3.

Ешеф, заплашен, крену ка

кући, да узме будак.

4.

Пробуди се Ешеф, презнојен.

Устаде и узе будак па оде у поље.

Окрену се да још једном види

синове Сафета и Билала што се иг-

раху пред кућом.

5.

Ешеф копа. Да ли овамо тре-

ба да му је глава, ил онамо? Куд

се оно муслимани окрећу? Не зна

Ешеф, у грозници, на коју страну

да гроб испружи, а не може никог

да зове и да пита. Како да каже

шта копа? Не зна Ешеф, на сјећа

се како су мезери на гробљима ок-

ренути и гдје је мејту глава, а гдје

десна страна.

1.

Буди се Ешеф, у Долићима,

говедар.

Страшан је снио сан.

Давно је то било.

2.

Шетао је пољем, пештерским,

кад зачу глас: „Копај, Ешефе, баш

ту гроб свој. Ту гдје сад стојиш.

Брзо копај.“

Илустрација

: Душан

Цветковић

| 27

6.

Ако треба овамо, ил онамо…

мисли Ешеф, па најзад ријеши да

копа рупу, широку, да може у њу

да стане како год га спусте и да га

окрену како хоће. Легне Ешеф, па

мјери да л’ му је рупа таман.

7.

Е нек ме спусте тамо ил тамо,

могу да станем на сваку страну, па

нек ме обрћу, мисли Ешеф.

8.

Прође дан, хефта прође и го-

дина се наврши, живи Ешеф, у До-

лићима, на Пештери, чува говеда,

чува синове Сафета и Билала, сије

јечмове и хелду, и љуби жену, ал’

не умире. Мислио је да ће од гро-

ма да страда, ил ће га вуци заклат,

ил ће се пуцат с комшијама око

међа. Ништа.

9.

Оста Ешеф и оста му гроб,

округ’о – рупа која крену да се за-

рушава и да обраста дивљом тра-

вом.

10.

Оде једног дана Ешеф у Угао,

код хоџе Вехба и исприча му све

како јесте.

„И ископ’о си гроб себи“, смије

се Вехбо.

„Ископах гроб, па не знадох

на коју страну треба, но ископах

рупу, дубоку к’о за гроб, тако сам

мислио, да ископам широко за

сваку страну па би ме обрнули

како треба. Ником нисам прич’о

шта сам ископ’о, пита ме понеку, а

ја увијам – нећу да кажем. Како да

кажем да сам себи гроб ископ’о, а

још нисам зн’о на коју страну тре-

ба да ме окрену“, рече Ешеф.

„Ти си мого бунар ископат“,

насмија се хоџа Вехбо и рече Еше-

фу да иде кући. И још му рече да

није баш сваком сну за вјеровање.

11.

Ешеф се врати у Долиће и

позва мобу. Тада узеше будаке и

мотике и ископаше бунар из кога

прсну вода к’о крв из овчијег вра-

та. Ешеф, кад угледа воду, испри-

ча сељанима зашто је копао прије

двије године и зашто је шутео о

свему.

Сви се бунару обрадоваше на

безводној Пештери. Ту бунари

пресушују, а све ријеке су понор-

нице, извиру, мало трају, па по-

ниру, одлазе, нестају. Тешко се на

Пештери одржат. Воде из земљи-

них жила извиру и падају из обла-

ка, па увиру у земљу, а како су тек

жилави људи на Пештери кад живе

и остају, не пониру.

12.

Прођоше године, а много се

студене воде из овога бунара на-

пише и Ешеф, и жена му, и синови

Сафет и Билал. И напише се пут-

ници који прођоше кроз Пештер,

а нико им не узе главу ради пара,

коња ил сахата у џепу. А вода сту-

дена, к’о да громови из ње бију.

Прича о тој води сва Пестер и сви

веле: вода из Ешефова гроба.

И Ешеф често вели синовима:

„Донесте, дјецо, мало воде, из мога

гроба“, или „захватите мало воде

из гроба ми, да прогунем, да жеђ

угасим“.

13.

Кад госту пруже срчу воде, он

се осмјехне и пита: „Је л ова из

Ешефова гроба?“

И смију се Ешеф, жена му и

дјеца, срећни што је жив и помињу

му сан који га нагна да копа. А ка-

кав је муслиман, није знао ни гдје

треба главу да окрене, па ископа

рупу од које, потом, наста бунар. А

бунар се сад зове Ешефов гроб.

14.

Порастоше синови Ешефу:

Сафет и Билал. Који момци, које

младине. Поженише се и рече им

Ешеф да се подијеле. Око свега се

договорише браћа, ал никако да се

договоре коме ће да припадне бу-

нар именом Ешефов гроб.

То им чу отац па их позва, баш

крај бунара, и рече:

„Народ вели да је млађега

вода, а старијега хљеб. Па нек бу-

нар припадне Билалу, млађи је.“

Сафету скочи вена преко чела

те опсова оца и рече му: „Ти си на

Билалову страну. Више му дајеш.“

Отац пљуну Сафета, а овај га

ухвати за гушу и пригна га уз бунар

па га баци. Баци Ешефа у бунар

име ном Ешефов гроб. Билал се,

од чуда, сниза с ногу кад му брат

зграби оца за гушу и не стиже да га

избави. Сафет доби петнест година

робије одакле се није вратио.

15.

Причала је цијела Пештер о

овој смрти. Није чудо што уби отац

сина, веле, има тога, има и брат

брата и брат браћу и отац синове

кад убије; све то на Пештери има,

ал куд га баци у гроб што га је себи

коп’о, зборило се по Пештери.

Студена вода у Ешефовом гро-

бу – није смио нико да уђе у воду,

па су Ешефа ченгиљом тражили,

а кад га извадише на површину

спусти се Билал, низ камење, у бу-

нар звани Ешефов гроб, те привеза

оца канапом и подигоше га.

Билал онда позва комшије и

замоли их да ископају Ешефу пра-

ви гроб те га сахранише.

16.

Годину дана нико није пио

из бунара што носи име Ешефов

гроб, чекали су да се смрт спере

с камења и да се вода ишчисти од

туге.

17.

И данас, ако прођете низ

Пештер, ако живу главу изнесе-

те, идите на тај бунар који се зове

Ешефов гроб. Вода је хладна ко

гром. Пије народ из тога бунара и

збори о имену Ешефов гроб и о сну

Ешефовом који га нагна да себи

гроб ископа. Збори се да само син

Ешефов, Билал, никад није попио

воду из Ешефова гроба. Кад год се

нагнуо над бунар, веле, у води би

видио очев лик.

28 | ОМАЈА /јесен 2008.

МАЛИ ИЗГУБЉЕНИ ПАСИвана Милаковић

Као да сам се чи та ву веч ност

пла ши ла тог пса. Ни је био ве ли ки,

от при ли ке ве ли чи не ја за ви ча ра,

ни шта што би тре ба ло да из гле да

за стра шу ју ће, чак ни ако сте сит-

на, мр ша ва осмо го ди шња де вој чи-

ца. Ми слим да је био не ка кав ме-

ша нац, ма ли смеђ ка сто жућ ка сти

пас. Ужа сно сам га се бо ја ла. Кад

год сам про ла зи ла по ред дво ри шта

у ко ме је био, а то је би ло два пут

днев но, на пу ту до шко ле и на зад,

он ме је гле дао не ка ко не по вер љи-

во, ис под ока. Ка пи ја је увек би ла

за тво ре на, био је ве зан, а опет,

пла шио ме је то ли ко да бих увек

жур но, је два се усу ђу ју ћи да га по-

гле дам, али без хра бро сти да га иг-

но ри шем, про шла др же ћи се што

сам да ље мо гла.

Јед ног да на, де си ло се. Ка пи ја

је би ла отво ре на, а пас се осло бо-

дио. Ње гов га зда, не ки мр зо вољ-

ни ста рац чи је име ни сам зна ла,

ре дов но га је ве зи вао, са мо што је

то чи нио уз по моћ обич не огр ли це

и ко ноп ца, а псу је врат био де бео

ко ли ко и гла ва. Ни је би ло те шко

из ву ћи се.

И та ко, кад сам се вра ћа ла из

шко ле, за те кла сам га ка ко ле жи ис-

пред ка пи је и сум њи ча во по сма тра

про ла зни ке. Ста ла сам, уко че на од

стра ха, а он да на ре ди ла се би да на-

ста вим. Мо ра ла сам ту да ако сам

хте ла ку ћи, дру гог пу та ни је би ло.

По на вља ла сам се би да је он са мо

ма ли пас, да ни је ве ро ват но да ће

ме на па сти, да до са да ни ког ни је

ујео. Ср це ми је лу дач ки ту кло, а

гр ло ми се сте гло од стра ха. Зна ла

сам да не смем да тр чим, па сам са-

мо хо да ла што сам бр же мо гла.

За ре жао је док сам про ла зи ла

по ред ње га. Уко чи ла сам се. Као у

ру жном сну, ни сам мо гла да на чи-

ним ни је дан ко рак да ље. Устао је,

кре нуо ка ме ни, а ја ни сам мо гла

ни да се по ме рим. Ни је ми па ло на

па мет да ви чем, да зо вем по моћ,

зна ла сам за трик да тре ба да се

на гло са гнем као да ћу да узмем

ка мен и га ђам га, али ни сам би ла

у ста њу да то учи ним. Ни шта око

се бе ни сам ви де ла ни чу ла, са мо

тог ма лог сме ђе жу тог пса ка ко иде

на ме не.

Ујео ме је. То ни је би ло за и ста

ја ко, а ја сам уз то но си ла де бе ле

пан та ло не, ни је про био ни њих ни

ко жу. Све јед но, осе ћа ла сам се као

у нај го рем ко шма ру.

Ко шмар је пре ки ну ла не ка же-

на ко ја је ту да про ла зи ла. Вик ну ла

је на пса, га ђа ла га ка ме ном, про-

ма ши ла га, али он је ипак по бе гао.

Пи та ла ме је да ли сам до бро, ја

сам клим ну ла и, од јед ном сло бод-

на да се кре ћем, отр ча ла ку ћи.

Спо та кла сам се о праг на ше

соп стве не ку ће и па ла. Мај ка ме је

чу ла, до тр ча ла, и за те кла ме ка ко

пла чем. Ду го ми је тре ба ло да се

сми рим до вољ но да бих јој ис при-

ча ла шта се де си ло. Мај ка је од мах

по гле да ла да ли сам по вре ђе на, ви-

де ла да ни сам, и за сва ки слу чај ме

од ве ла ле ка ру, по вак ци ну про тив

те та ну са.

Ка да се отац вра тио ку ћи, све

му је ис при ча ла, па су зва ли ин-

спек ци ју да про ве ре да ли је пас

бе сан. Отац је оти шао да при ча

са вла сни ком, то јест да се сва ђа с

њим што ни је бо ље ве зао агре сив-

ног пса.

Би ло ми је дра го што је су тра

су бо та па не мо рам у шко лу, ни ти

да про ђем по ред тог дво ри шта. Ни-

сам има ла иде ју ка ко ћу да про ђем

ту да у по не де љак.

Ис па ло је да про ла зак ту да ви-

ше не ће би ти про блем. Сле де ћег

да на, из ти хог раз го во ра оца и мај-

ке, са зна ла сам да је мр зо вољ ни

вла сник то ли ко ис ту као пса да је

овај уги нуо.

Рас пла ка ла сам се. Тај пас ме

је већ ја ко ду го пла шио, али ни сам

же ле ла да умре, са мо да га не где

Цртеж

: Тања Миловановић

| 29

скло не. За што га зда ни је мо гао да

га по кло ни не ком? Да га по ша ље

на се ло, као што су сви из кра ја чи-

ни ли са не же ље ним пси ма и мач-

ка ма?

Мај ка је би ла из не на ђе на и

мо јом ре ак ци јом и ти ме што сам

чу ла њи хов ти хи раз го вор. Отац

ни је, већ ра ни је је при хва тио као

чи ње ни цу да ја не ка ко чу јем чак и

нај ти ши раз го вор у про сто ри ји на

дру гом кра ју ку ће ако је о не че му

што ме за ни ма. И ре као је да имам

до бро ср це кад ме је та ква вест рас-

ту жи ла.

Во ле ла сам ка да ме ро ди те љи

по хва ле, али бих да ла све по хва ле

овог све та ка да би тај си ро ти пас

мо гао да не где бу де сре ћан, са не-

ким ко га во ли, и да ни ког не ује-

да.

Три да на ка сни је, од но сно, три

но ћи ка сни је, не што ме је про бу ди-

ло. Увек сам би ла све сна ка да је не-

ко у ис тој про сто ри ји, са мо што не-

кад тај не ко ни је био ни ко ви дљив.

Оно што сам те но ћи осе ти ла би ло

је као не ко при су ство. Ни сам ни-

шта чу ла, чак ни ди са ње, а ис пр ва

ни сам ни шта ни ви де ла.

Он да сам осе ти ла. Ди са ње,

ипак. Као да не што ма ло ди ше крај

мо јих но гу. Не што ве ли чи не ма лог

пса, не ве ћег од ја за ви ча ра. Под

бле дом све тло сти ме се ца ско ро да

сам мо гла да га ви дим. Ско ро.

Чуд но. Ви ше га се уоп ште ни-

сам пла ши ла. Мо жда за то што је то

би ло не што мо је, не што што ни ко

ко га сам зна ла ни је мо гао, да осе-

тим при су ство оних ко је дру ги не

ви де. Јед ном сам ре кла оцу да то

мо гу. Мај ци ни сам, зна ла сам да

она не ве ру је у та кве ства ри. Отац

се на сме шио. Ни сам си гур на да

ли ми је том при ли ком по ве ро вао,

али ни је ни по ку шао да ме уве ри

да је то са мо мо ја ма шта.

„Оста ни ов де, ако хо ћеш“, шап-

ну ла сам при су ству. Ни шта ни сам

чу ла, али сам осе ти ла не што на лик

на луп ка ње ре пом о ће бе.

При су ство је оста ло, а ја сам

вре ме ном учи ла и да га ви дим. Ни-

сам га чу ла, али сам но ћу, на ме се-

чи ни, мо гла да га ви дим. Из гле дао

је не ка ко здра ви је не го ка да је био

жив, и ви ше ме ни је гле дао ис под

ока.

По сле још не што вре ме на по-

че ли смо и да при ча мо. Са ње го ве

стра не то ни су би ле ре чи, али зна-

ла сам шта хо ће да ка же. Из не на-

дио се кад сам му ре кла да сам га

се бо ја ла. Ни је раз у мео ка ко не ко

то ли ко ве ћи од ње га мо же да га се

бо ји. На пао ме је јер се он бо јао ме-

не, бо јао се мог ми ри са ко ји му је

го во рио да бих мо гла ја ње га да на-

пад нем. Ре кла сам му да ми је жао

што је умро. Од го во рио је да ње му

ни је, јер му је са да леп ше. Пи та ла

сам га за што је до шао баш код ме-

не. Ис па ло је да ни је имао ку да да

оде, а и же лео је не ког вла сни ка ко-

ји ће га во ле ти.

Ка ко не во ле ти не ког то ли ко

уми ља тог?

***

Јед не но ћи, упа ли су нам не ки

љу ди у ку ћу. Ни сам мно го раз у ме-

ла, сем да су има ли не ки су коб са

та ти ним ше фом, и он да су пре ко

та те хте ли да по ка жу том ше фу

да се не тре ба ша ли ти са њи хо вим

га здом. Хте ли су да по вре де ме не

и ма му, то ли ко ми је би ло ја сно.

Отац је по ку шао да их спре чи, али

је дан од тих љу ди је пу цао у ње га.

Дру ги су он да ви ка ли на тог што

је пу цао, да је мно го глуп јер ће

уско ро до ћи по ли ци ја, мо ра ће бр-

зо да ра де. Мај ка ме је то ли ко ја ко

сте гла да сам за цви ле ла. Отац је ле-

жао и кр ва рио, мно го.

Он да сам се се ти ла шта да ра-

дим. Не знам ка ко сам зна ла да је

то пра ви на чин, али по зва ла сам

при су ство и ре кла му да тре ба да

бра ни те ри то ри ју и чо пор и ва тру.

Он је био ма ли пас, али се та-

да се тио. Се тио се да је не кад био

ве ли ки, са чу па вим кр зном, да је

ло вио у чо по ру и бра нио чо пор и

те ри то ри ју, а он да и ва тру. Се тио

се да су га се бо ја ли. Мо гла сам да

га чу јем, та да, био би то је зив звук

да ни сам зна ла ко га ис пу шта и да

је на мо јој стра ни.

Чуо га је и та та. И ви део га, ве-

ли ког и чу па вог, са плам те ћим очи-

ма и ис ке же ним оч ња ци ма. Мо жда

је мо гао да га ви ди и чу је јер је био

то ли ко бли зу смр ти, не знам.

Љу ди ко ји су нам упа ли у ку ћу

ни су мо гли ни да га ви де ни да га

чу ју, али су се све јед но упла ши ли.

Пре бле де ли су од стра ха, је дан се

и упи шкио. Згле да ли су се, а за тим

по бе гли, га зе ћи је дан пре ко дру-

гог.

Мај ка ни шта ни је ни чу ла ни

ви де ла ни осе ти ла, али ни је ни гу-

би ла вре ме. По гле да ла је да ли сам

ја у ре ду, по зва ла хит ну по моћ и

по ли ци ју, и по ку ша ла да за у ста ви

та ти но кр ва ре ње.

„Из гле да да си при пи то ми ла

то џу кел че“, шап нуо ми је та та.

Мај ка ни шта ни је ре кла, др жа ла

му је пе шкир на ра ни (од мах је по-

стао на то пљен и цр вен), и ве ро ват-

но ми сли ла да та та бун ца.

По ли ци ја је сти гла бр зо, а ка-

да су и они по зва ли хит ну по моћ,

до шли су и ле ка ри и од ве зли та ту

у бол ни цу. Он да су ис пи ти ва ли

мај ку, она ни је уме ла пу но да им

ка же, ре кли су да ће не ко ли ко њих

би ти у бли зи ни за слу чај да се они

љу ди вра те, и мај ка ме је по сле то-

га по сла ла у кре вет и ре кла ми да

спа вам.

Ми сли ла сам да не ћу мо ћи да

за спим, али ми је пас, по но во ма-

ли, до шао на кре вет и био то пао

по ред ме не. Не знам ка ко му је то

ус пе ло. То пло та ме је успа ва ла.

Та та се опо ра вио. Ре као нам

је да га шеф уве ра ва да ће се по-

бри ну ти за оне љу де и да нас ви-

ше не ће уз не ми ра ва ти. Из гле дао

је убе ђе но у то. Ис па ло је да је у

пра ву, ствар но нам ни ко ви ше ни је

упа дао.

Ни кад ме ни је пи тао за пса. Са-

мо би мај ци, кад год би се бо ја ла

за ме не, ре као да ја имам свог чу-

ва ра и да ће све би ти у ре ду. Мај ка

му је ве ро ва ла, али се ипак и да ље

бо ја ла.

То је би ло пре де сет го ди на.

Пас је и да ље са мном.

Не се ћам се кад сам се по след-

њи пут не че га за и ста упла ши ла.

30 | ОМАЈА /јесен 2008.

ЗМАЈЕВА ИЗАБРАНИЦАБеше субота, радни и пијачни

дан у варошици К. где смо супруга

и ја радили као лекари. По завр-

шетку радног времена вратих се

из амбуланте у стан преморен јер

је пацијената било као никад. Ру-

часмо, прилегох и узех новине да

прелистам и мало дремнем, када

се огласи звоно на улазним врати-

ма. Скочим из кревета љутит, си-

гурно неки пацијент тражи помоћ,

па уместо у амбуланту, да скрати

поступак, право у стан код докто-

ра. Пред вратима младић, кршна

дугуленђа, уљудан, извињава се и

моли, тачније преклиње да кре-

немо супруга и ја са њим у село

Волуја и прегледамо његову мајку

која је много оболела. Одвешће

нас и вратити колима. Питам га

што мајку не доведе у амбуланту,

постоји и поподневна смена, а он

ми рече да мајка упорно одбија да

дође на преглед, једноаставно се

предала и хоће да умре.

Кренемо супруга и ја са Ми-

лијом, сином болеснице колима у

село. Успут га питам какве тегобе

мајка има, узимам све могуће по-

датке о здравственом стању укућа-

на и породице, а син не уме ништа

одређено да каже, већ само да му

је отац био здрав али је пре две го-

дине погинуо у шуми при обарању

једног стабла букве. Мајка се више

није удавала, а последњих месеци

је баш занемоћала. Милија живи и

ради у Мајданпеку, ожењен је, за

два месеца ће постати отац, али је

брижан због мајке која на његове

очи здравствено пропада. Мај-

ка Даринка борави у породичној

Бранислав Голднер

| 31

кући са својим остарелим, глувим

и полуслепим оцем.

Болесницу смо затекли у чис-

тој постељи као завелу биљку на

чијем се још лепом лицу видела

туга и страх. Рекла нам је да има

четрдесет година, сина је родила са

двадесет. Прегледасмо је супруга

и ја од главе до пете и не нађосмо

никакво акутно обољење. Могуће

да је била малокрвна судећи по

боји лица и видљивих слузница.

Закључисмо да је потребно детаљ-

није испитивање, најбоље у бол-

ници, што Даринка одлучно одби.

Ми се дигосмо за повратак кући,

а Даринка као да се предомисли,

па замоли моју супругу да сачека

који минут како би јој нешто ис-

причала у четири ока.

Мрак се увелико ухватио када

нас Милија колима повезе кући.

Почела је и киша да пада, брисачи

су цвилели по стаклу аута, а свет-

лост возила из супротног правца

нас заслепљивала. У једном мо-

менту Милија смота волан у де-

сно и ми се зарисмо у јарак поред

пута, на срећу без превртања. Ми-

лија се извињавао објашњавајући

да је то био једини начин да избег-

не чеони судар са возилом које је,

претићући друго возило, доспело

на нашу страну. Предложих му да

изађемо из кола и све троје покуша-

мо да их изгурамо на коловоз, што

Милија одби објашњавајући да ће

то сам урадити а ми да останемо у

колима, једино да ја заузмем њего-

во место за воланом. Објашњавао

сам му да то никако не може да

постигне, на шта се само насмејао

и одмахнуо руком. Изашао је из

кола и брзо их вратио на коловоз

изгуравши их рукама из доста ду-

боког јарка. Супруга и ја смо се

само згледали у чуду. Милија нас

врати кући захваљујући се све вре-

ме за услугу коју смо му учинили

и замоли, да му се ако устреба,

нађемо у помоћи јер мајка ника-

да није била тако отворена према

непознатој особи као према мојој

супрузи, али није запиткивао шта

јој је то његова мајка у тајности ка-

зивала. Када нас Милија напусти,

супруга ми исприча следеће:

Даринка се удала за Симу из

љубави, ал’ дете никако да се за-

чне. Локалне врачаре из више бли-

жих и даљих села урадише своје:

одгаташе, ишчиташе молитве,

справише неке напитке које мла-

денци попише али Даринка никако

да затрудни. Доктори им рекли да

су обоје здрави, имаће пород, само

треба да се опусте и да не мисле на

тај проблем јер ће се сам по себи

решити. Прођоше две године ал’

Даринка не затрудне. Сима реши

да крене у Немачку на рад не би

ли мало зарадио пара, зидар је по

струци, нову кућу да направе и на-

петости се реше. Воли Даринку,

не би да је отера и потражи другу

жену која ће му рађати децу. Тако

Даринка остаде са оцем у старој

кући да се о њему стара, а он да је

чува док је Сима одсутан.

Није прошло ни недељу дана

од Симиног одласка, када једне

ноћи севну јака светлост у Дарин-

киној соби што је прену из првог

сна. Пред њом се приказа крупан,

црномањаст човек набреклих ми-

шића, црних – живих очију са ос-

мехом на лицу. И док она помисли

да сања, светла нестаде а уз њу се

припи онај човек потпуно го и за-

поче љубавну игру какву до тада

није познавала. Даринку захвати

такав љубавни занос да је само

Бога молила да никада не преста-

не. Када је човек направио предах,

она је тек онда разабрала да ништа

не сања већ да јој се то збиља де-

шава, а онда се љубавна радња на-

ставила скоро до зоре. Љубавник је

поседовао огромну сексуалну сна-

гу, целу ноћ све до јутра ју је држао

у еротском набоју, боље речи по-

мами из које није могла да изађе,

а затим је исцрпљена под њим

заспала. Када се пробудила касно

тог дана, тајанственог љубавника

није било, па је опет умислила да

је само имала узбудљив сан. Отац

је био љут што се успавала; стока

није била намирена, живина није

пуштена из шупе, доручак није

приправљен. Даринка се правдала

болесним стањем у које је преко

ноћи запала.

Ноћне посете незнанца су

учестале, изненадно би се појављи-

вао и одмах ступао у незајажљиву

сексуалну игру од које је Даринка

почела да малаксава. Питала га је

ко је он, откуда долази, како у кућу

улази када она забравља врата.

Представио се као змај из суседне

шуме, настањен у шупљој букви, у

присуству људи узима њихов об-

лик и лик јер би се у противном

људи од њега плашили. Заљубљен

је одавно у њу и обећа да ће јој по-

дарити мушко дете изузетне лепо-

те и снаге а надасве мудро. У кућу

улази кроз оџак и моли је да никада

не ставља испод њега котао са вре-

лом водом јер може у њега упасти

и ошурити се. Долазиће свако веће

док се дете не зачне. Даринка се

радовала и бојала истовремено,

јер иако је уживала у страственом

љубавнику није могла да га прати

у љубавним захтевима јер је змај

био неисцрпно потентан-незасит.

Предлагао је да не остаје трудна

до следеће зиме када ће се поду-

дарити време зачећа са доласком

њеног Симе из Немачке. Тако је и

било. Остала је у другом стању дан

пре Симиног доласка – осетила је

то Даринка. Сима жену једва пре-

познаде. Ослабила, измршавила,

сама кост и кожа што је Даринка

објашњавала претераним радом у

пољу, на њиви, у кући и око стоке.

Када је то вече легла са Симом у

брачну постељу, осетила је гађење

према њему и физичку одбојност,

једва је издржала сексуални кон-

такт иако је Сима био и пажљив

и нежан. Стално јој је пред очима

искрсавала слика лепог, мужевног

и обдареног змаја. Морала је да

замишља његов лик када год је во-

дила љубав са Симом, иначе не би

могла да поднесе односе са њим.

Сима се после непуних месец дана

вратио на посао – у Немачку. Исте

вечери по његовом одласку Дарин-

ку је посетио змај–љубавник. Оче-

кивала га је са нестрпљењем; рано

је легла у кревет а када је змај при-

стигао скочила је на њега, љуби-

32 | ОМАЈА /јесен 2008.

ла га је и грлила истом жестином

какву је и он њој пружао, не раз-

двајајући се од њега до јутра. На

срећу, отац у дубоком сну и наглув

ништа није чуо. Змај јој је пред

јутро саопштио да следећих девет

месеци неће долазити јер не жели

да јој се током љубавне игре деси

нешто са толико жељеним плодом,

а по детињем рођењу ће наставити

са ноћним посетама. Даринка је

била тужна, јер није више могла да

замисли живот без змаја. Веровала

је да се и он заљубио у њу, јер је па-

дао у љубавни занос који је трајао

и трајао. Хтео је да је поштеди

могућих компликација од чес-

то грубог вођења љубави и рекао

јој да змајеви са трудницама не

смеју да опште, а ако би се сазна-

ло међ’ његовом братијом, био би

удаљен са овог терена. То би про-

узроковало и друге последице јер

би биле велике временске непого-

де а година не би била родна. Би

како би, након девет месеци роди

се Милија. Међутим, змај се више

није појављивао, могуће и зато

што је Сима чим је чуо за рођење

сина, напустио посао у Немачкој и

вратио се кући. Даринка се тешко

мирила са прекидом љубавне везе

са змајем, па је одлазила у сусед-

ну шуму и тражила га од букве до

букве, али безуспешно.

Када је Милија почео да добија

лик дечаћића личио је на Даринку.

Са тринаест година је већ био ви-

сок као мајка а уз то је показивао

изузетну снагу јер је могао да ис-

труже и нацепа два метра дрва за

дан, на шта се чудило цело село.

Како је Сима био и дрвосеча, та

Милијина физичка надареност и

снага приписивана је способности-

ма које је од оца наследио. Сима је

обожавао сина: водио га је у шуму,

учио га лову, а када је Милија на-

пунио осамнаест година купио му

и ловачку пушку. Једне летње ве-

чери је Сима, седећи са Милијом

под тремом нове куће, видео како

се из шупљине старе букве поред

сеоског пута, као пламен помаља

велика птица. Пошто је увек имао

пушку уз себе, Сима опали у пти-

цу мислећи да је нека ноћна гра-

бљивица и погоди је. Птица поче

да пада, а онда се подиже и као

упаљена бакља неста у брзом лету.

Даринка, чувши пуцањ, излете из

куће, запита шта се десило, а Сима

јој исприча шта је видео и шта је

урадио. Даринки се смрачи пред

очима, поведе се да падне и зама-

ло се не онесвести. Врати се у кућу

и леже. Каже да је знала да је све

време Миљиног одрастања змај

био у околини и брижно надгледао

синовљев узгој и раст, а онда га је

Сима из незнања ранио. Сутрадан

оде до дрвета из кога је излете-

ла „шарена пламена птица“како

је змаја Сима описао и на земљи

поред ње нађе неколико шарених

пера, али и крљушт коју покупи

загрејаним воском јер беше сит-

на и једва видљива. Све однесе у

кућу, стави у један папир и сакри

под греду не знајући да је нечије

очи будно прате. Не прође дуго,

дође јесењи вашар у Неготину и

Симо поведе Милију, хтеде и Да-

ринку, али она одби, правдајући се

слабошћу. Надала се да ће је змај

посетити те ноћи јер ће Сима са

сином остати два дана на вашару,

а ноћиће код даље родбине у Него-

тину. Змај се, као што је Даринка и

очекивала, појави прве вечери по

одласку Симе и Милије у Неготин.

Шепао је на леву ногу, мало је ос-

тарио, али је и даље изгледао му-

жевно и лепо. Даринка му се баци

у загрљај, љубећи га свуда по телу.

Змај јој рече да је дошло време да

Милију узме код себе, само чека да

напуни двадесет година. Он је пра-

тио његово одрастање из суседне

шуме, задовољан је свим његовим

способностима и надареношћу,

али Милија не може више живети

у кући са људима, његов је син и он

ће га узети. Даринка да се обезнани

јер тако нешто није могла очеки-

вати. Поче да га моли и преклиње

да то не учини, да јауче и да га

проклиње, а онда му рече да ће га

убити, па макар и она умрла. Узе

пушку са зида, отвори врата и рече

змају да напусти кућу. Змај не хте,

али у том моменту у собу уђе ми-

рис спаљеног перја и крљушти што

узнемири змаја, а затим се нададе

у бег не кроз оџак већ улазна вра-

та. Даринка погледа према огњиш-

ту и на троношцу поред њега спа-

зи оца. Збуни се. Запита старца да

ли је он упалио перје и крљушт на

шта старац само климну главом, а

затим јој рече: „Кћери, све знам од

самог почетка и не ружим те за то.

Сима је неплодан, али смо то кас-

но дознали када си се већ удала за

њега; не може да има деце, а штета

је, ти тако лепа да не донесеш по-

род. Да ли је оно уистину змај или

неко други који се навадио на тебе

није битно. Важно је да имамо Ми-

лију, сви га волимо, он исто нас, а

тај твој ноћни посетилац се више

неће јављати нити долазити. Ако је

уистину змај мислиће да је у овој

кући већ страдао неки други јер

је осетио мирис паљевине њего-

вог перја и крљушти. Ако је човек

неће се дрзнути јер ћу га ја лично

убити ако се још који пут појави.“

Са овим речима Даринка заврши

своју исповест објашњавајући да је

од тог времена почела да побољева

из страха да ће јој змај ипак узети

Милију. Она верује да је то змај,

али исто и да нема лека њеном

страху.

Следеће године дођоше „Хо-

мољски мотиви“ велики традици-

онални празник, тачније вашар у

варошици К. Супруга и ја обилази-

мо шатре, импровизоване продав-

нице а онда свратисмо на чувену

хомољску јагњетину. За столом

преко пута нас, заклео бих се да

седи Милија у мушко-женском

друштву. У једном моменту се он

подиже и крену према нама хра-

мајући у леву ногу, а када нам се

приближи запазих да је старији од

Милије иако је скоро истоветног

лика. Одговара Даринкином опи-

су змаја. Човек прође поред нас и

упути се према излазу из шатре.

Моја супруга само рече:

„Ово је Милијин отац“.

| 33

ЧистА ДУША милутинА ЕрЕ

Мирослав Марковић

Долазио је тај Милутин сваког

лета у наше село и остајао по не-

колико недеља – вели чичаМили-

вој. – Помагао је нашим сељацима

у жетви, а услуге наплаћивао у

житу. Истина, у тим поратним го-

динама многи су из ужичког краја

долазили у колубарска, тамнавска

и посавска села да раде за жито,

пошто га у њиховим брдима није

било довољно. Али, тај „наш“ Ми-

лутин по много чему је био необи-

чан човек. Ми Колубарци сваког

ко дође са оне стране ваљевских

планина сматрали смо Ером, али

се Милутин и сам најрадије тако

представљао.

Нашим сељацима најчудније

је, било то што је Милутин Ера био

много учен човек, иако је имао

само четири разреда основне шко-

ле. У свашта се разумевао, са шко-

лованим људима беседио је на рав-

ној нози, а причао је како код куће

има доста мудрих књига. Сеоски

учитељ и поп радо су му правили

друштво, а неки гимназијски про-

фесор, што је у наше село понекад

долазио код рођака, рекао је да је

Милутин Ера толико паметан и на-

читан да би и сам комотно штогод

могао да предаје у гимназији.

Милутин Ера никад се ни на

кога није љутио, нити је покази-

вао било какве знакове мржње,

Задовољан је чича-Миливој што се неко најзад озбиљно заинтересовао за његову причу. Има, додуше, у

његовом колубарском селу још људи који се живо сећају Милутина Ере, али су деценије ипак учиниле своје.

Ето, ко зна колико година је прошло, а да тог необичног човека готово нико није ни спомињао.

Цртеж

: Стојан

Ђурић

34 | ОМАЈА /јесен 2008.

зависти, пакости или каквих дру-

гих сличних осећања. Говорио је

да нема тог зла које чиста душа

није у стању да победи. Сматрао је

да је истинска људска моћ и снага

заснована на вери, праштању и љу-

бави. Неки од наших сељака у по-

четку су са таквим Милутиновим

размишљањима терали спрдњу,

али њему то нимало није сметало.

Само би се простодушно осмех-

нуо, као да има посла са безазле-

ним дечјим несташлуцима. Али,

временом је код нас стекао велики

углед, па су сеоски домаћини по-

чели да од њега траже мишљење

кад би требало да донесу какву

важну одлуку. Пред жетву смо

жељно очекивали његов долазак, а

у дугим зимским ноћима о Милу-

тину Ери почеле су да се испредају

свакојаке приче.

Сетио се тако неко и познатих

креманских пророка Тарабића. И

они су из ужичког краја, па мора

бити да и Милутин Ера има неке

сличне моћи. Одакле би он као

обичан сељак могао толико знати

и са школованим људима разгова-

рати као да им је професор? Осим

тога, свима нам је било добро поз-

нато да за њим увек лете разне

врсте птица. Милутин је, истина,

волео да храни птице, али то није

могло да послужи као објашњење.

Кад би након жетве упрегао своје

брдско кљусе у малене таљиге и

са неколико врећа зарађеног жита

кренуо прашњавим друмом пут

плаветнила ваљевских планина,

око његове запреге летело би јато

птица најразличитијих врста, што

се никад и нигде другде није мог-

ло видети. Чинило се тада људима

да цела Милутинова запрега лебди

изнад сеоске џаде, док јој се при-

миче модрина планинског венца,

од којег почиње ужички крај.

Милутин Ера давао је савете

кад год би му ко тражио, а време-

ном се показало да га је најбоље

послушати. Ретко би се дешава-

ло да некоме нешто саветује или

предложи ако није био упитан за

мишљење, али се добро знало да

тад поготову не би ваљало не пос-

лушати то што он предлаже. Ја

сам, међутим, једном приликом

начинио изузетак, што ме је скупо

коштало.

Те године мени отац предаде

газдовање имањем и домаћинс-

твом. Бејах млад и тазе ожењен, па

ми мило што са тридесет и неком

годином већ постадох и кућни до-

маћин. Хтео сам у свакој прилици

и на сваки начин да се покажем и

докажем, да послужим за углед и

причу. Кад дође време жетве, са-

купим велику мобу. Стигао био и

Милутин, код нас је тих дана и спа-

вао. Ја млад газда, хоћу да све буде

по моме, прекоревам жетеоце да

посао не обављају најбоље, хоћу да

се покупи свака влат и свако пше-

нично зрно. Међутим, Милутин

се са тим не слаже, вели да земља

не припада само нама људима, да

на њу и оно што на њој расте своје

право имају и други живи створо-

ви. Пише, вели, и у Светом писму

да и птицама небеским ваља што-

год оставити, не ваља човек да буде

тврдица и баксуз. Сећам се к’о да

је јуче било кад ми рече Милутин:

– Миливоје, води рачуна, оста-

ви птицама небеским штогод, неће

ти се то много одбити, бог је дао

те је добро родило. Тичја клетва је

тешка, а благослов велики!

А ја се на то узјогуним, па

нећу ни да чујем. Милутин запео

да се не граби свака влат и свако

зрно, вели ми да њему ускратим на

надници. Он тарифу ионако није

имао, узимао је колико му ко да.

Старина Тодор, солунски ратник,

подржава Милутина и покушава

да ме убеди, а ја ни да чујем. Мој

отац ћути, неће да се меша, али ви-

дим да ни њему није право што не

слушам Милутинов савет. Узалуд.

Ја решио да будем најпаметнији,

па још испадох и безобразан. Што

бих ја, велим, слушао тог Милу-

тина, он је обичан надничар, а од

мене није баш много ни старији.

У реду, јесте начитан, уме о свему

лепо да прича, цене га и школова-

ни људи, али ја му то у заслугу не

признајем. Има и он жену и сит-

ну дечицу, потеже сваке године у

надницу чак из ужичког краја, да

изаргатује неколико џакова жита,

а троши паре на којекакве књижу-

рине, само да би испао паметнији

од других сељака. Доликује ли то

озбиљном домаћину и може ли се

то сматрати паметним? Јашта, ја

ћу својим житом да храним тичију,

требало ми можда још и на књиге

да дајем к’о он, па једног дана и

ја да стигнем до надничара. Е, па

неће моћи, нису ми толико свраке

мозак попиле! Ето, тако ти ја од-

брусим Милутину и свима који су

га подржавали. Он се, по обичају,

ни најмање не увреди, а жетва се

обави онако како сам ја тражио. У

мојој њиви птице се после жетве

не имадоше чиме почастити.

Те године Милутин оде нешто

раније и не сачека вршидбу мог

жита. Ја сам сваког дана по неко-

лико пута обилазио стогове злат-

них снопова и једва чекао вршали-

цу. Унапред сам се радовао што ће

магаза бити пуна. Јер, у оно време

бели хлеб био је права посласти-

ца. Пшенице ни у овим крајевима

није било довољно, а држава је још

вршила и принудне откупе, па смо

углавном јели жуту проју, налик

на недопечену циглу.

На два-три дана пред долазак

вршалице навукоше се облаци и

стушти се нека кишурина, налик

јесењој. Те вечери, док је лило из

дрвета и камена, моји житни сто-

гови се запалише! Грмљавине није

било, то отпада као могући узрок

пожара. А да је неко намерно хтео

да запали, по онаквој влази си-

гурно му не би успело. Сакупило

се пола села да гасимо, преноси-

мо воду, поливамо, али без вајде.

Уосталом, да је могло да се угаси

угасила би сама киша, која је по-

ливала много више него ми. Никад

нисам успео да схватим како је

жито под таквим условима могло

да гори, а изгорело је до последњег

снопа! Стари Тодор сетио се мог

разговора са Милутином и рекао

ми да из овога морам извући по-

уку. Јер, ако је не извучем, може

уследити нова опомена.

Поуку сам заиста извукао. Кад

| 35

су ми наредних дана сељаци међу-

собно прикупили и дотерали пше-

ницу, да ми на тај начин помогну

и надокнаде губитак, пуну врећу

однео сам у своју њиву и разбацао

по стрњици. У оближњем шумарку

провео сам већи део дана и пос-

матрао праву птичју гозбу.

Наредна година није била на-

рочито родна. Жита су подбацила.

Али, мој принос био је двапут већи

него код других. Милутин Ера тада

ми објасни да сам тиме награђен

за успешно савладану лекцију.

У нашем селу између две жет-

ве све чешће се говорило о Милу-

тину Ери. У тим причама штошта

је и додавано, па су многи почели

да га сматрају за неку врсту чудот-

ворца, малтене свеца. То се већ

није допало ондашњим властима,

које су таман лепо биле изумеле

сопствене „чудотворце“ и „свеце“,

па им други, барем су тако мис-

лили, нису били потребни. Сеоски

властодржац Станко сматрао је

да је тај Милутин највероватније

„убачени елемент“ којег треба

ухапсити чим опет дође. Узалуд

су му сељаци говорили да Милу-

тин никоме није непријатељ и да

га политика не интересује. Станко

решио да га ухапси чим стигне и

наредио да они који га први виде

одмах то дојаве у одбор. Жао љу-

дима Милутина, знало се да се

тада рђаво проводио свако на кога

се власт намери, није много ни

било важно да ли стварно постоји

неки разлог.

Те године Милутин Ера стигао

је нешто раније и прво свратио код

Јоксима, иначе побожног и чести-

тог човека. Јоксим му рече да га

тражи Станко и да му се сигурно

нешто рђаво спрема. Међутим,

Милутин одговори да ће он сам

одмах отићи у одбор до тог Станка.

Зашто, вели, не би отишао, нико-

ме ништа није крив и ништа нема

против тог Станка.

По селу се брзо рашчуло да је

стигао Милутин и да се сам већ за-

путио у одбор, јер је сазнао да га

Станко тражи. Неке жене већ по-

чеше плакати над горком судби-

ном несрећног Милутина, а сеља-

ци стадоше да кују планове како

ће Милутиновој породици дотури-

ти жита и других намирница. Јер,

питање је кад ће њега пустити из

апса.

А Милутин се успут, док је

ишао према одбору, руковао

са свима које би срео, питао за

здравље и фамилију и тек узгредно

помињао како је пошао до „оног

Станка“ у одбор, јер је чуо да га је

нешто тражио. Иде, вели, да види

шта хоће док још није почела жет-

ва, сад је залудан па има време-

на. Слушају људи Милутина и не

могу да растумаче да ли то он тера

спрдњу са невољом која му виси

изнад главе или и поред све своје

памети не схвата шта га чека. Док

се Милутин приближавао одбору,

сеоском џадом од престоничког

пута колутали су се облаци пра-

шине. У моменту кад је Милутин

улазио у одбор, испред се зауста-

вио џип. Станко је журно истрчао

напоље, добацио Милутину да сад

нема времена за њега, сео у џип и

отишао на неки важан састанак.

Вратио се тек предвече. Међутим,

исте ноћи вратио се и џип, опет по

Станка, али овај пут није га одве-

зао на састанак, већ у – апс! Чуло

се да је Станко на оном састанку

нешто „излајао“ што се није смело,

али да је и раније већ био нешто

„натрунио“. Био је вечита ули-

зица сваке власти, сматрао је то

улизиштво великим достигнућем

своје памети, али тадашња власт

се ипак мењала брже него што је

он могао да прати и схвати.

Старина Тодор цео догађај

протумачио је на свој начин. Људи

попут Милутина, који никога не

мрзе и никоме зла не желе, под

Божјом су заштитом и њима нико

ништа не може. А они што са не-

частивим тикве саде, једни други-

ма их сами о главе лупају. Зна он

то добро, живот га је томе научио.

У рату су се људи попут Милутина

на пушкомет могли препознати.

И пушка „слаже“ кад је на неког

таквог окренеш. Сваки паметан

човек морао би научити да разли-

кује такве људе, како им се штогод

не би замерио или им нешто рђаво

помислио.

Милутин Ера искрено је жалио

несрећног Станка. Остаде му сама

жена уз ситну дечицу, са двоје деце

старих родитеља. Подоста ће воде

протећи Колубаром док се он вра-

ти из апса, па би ваљало помоћи

његовој породици. На тај Милу-

тинов предлог неки се побунише.

Тај Станко њих је малтретирао, у

принудном откупу празнио им је

магазе и није га било брига ни за

чију породицу, а они сад његовима

треба да помажу. Међутим, Милу-

тин је био упоран.

– Међеду је снага у шапама

– говорио је – а људима у главама.

А најјачи је онај који уме да опрос-

ти.

Тодор, Јоксим, мој отац и још

неки старији људи подржаше Ми-

лутина. Паде договор да се Стан-

ковим укућанима помогне.

Милутин је те године остао до

краја вршидбе. Кад се прикупљало

жито за Станкову породицу, он је

дао цео џак. Говорили му људи да

не даје толико, много је за њега,

зарадио је укупно четири џака

пшенице и нешто зоби. Али џабе

– што је наумио, то је и учинио.

Дадоше и други, па Станкова по-

родица доби довољно жита.

Наредног јутра крете Милу-

тин Ера својој кући. Сељаци се по

обичају искупише да га испрате.

Испред Јоксимове куће беше чи-

тав вашар. Дуго су људи гледали за

маленим Милутиновим таљигама,

које су лагано одмицале прашња-

вом сеоском џадом. Овај пут пра-

тило га је много више птица него

обично. Време беше чисто, пла-

нински венац повише Ваљева из-

гледао је ближи него икад. Лепо се

људима чинило да ће се Милути-

нова мала запрега видети све док

не замакне за букове.

Беше прошло више од сата

како су таљиге замакле за прву

кривину, али се скуп још није рас-

турао. Говорили су људи о том не-

обичном човеку. Неко рече да би

36 | ОМАЈА /јесен 2008.

и сам, попут птица, радо пошао

за Милутином, и многи се са тим

сложише.

А онда дотрча уплашена Стан-

кова жена. Рече да је у својој мага-

зи, за вратима, тог јутра пронашла

нечији џак пун пшенице. Њихов

сигурно није, нити је од оних које

смо им претходног дана били са-

купили и дотерали. Уплашила се

јадна да није каква подвала, да јој

когод крађу не натовари на врат.

Већина окупљених крете према

Станковој кући, да се види у чему

је ствар.

Кад стигосмо, Станкова жена

нам показа спорни џак. Био је ис-

крпљен на доста места, што у то

време не беше чудно, јер се ос-

кудевало у новим џаковима. Али,

Јоксим га познаде баш по тим за-

крпама: био је Милутинов! Тада

постаде јасно зашто је Милутин

пред полазак џакове на својим

колима прекрио неком поњавом,

иако није било кише. Претходне

ноћи увукао се у Станкову мага-

зу и за врата ставио још један џак

пшенице, а није желео да се то

примети пре него што оде. Имао је

укупно четири џака, па би се лако

открило да недостају два. Поделио

је, дакле, на равне части своју му-

котрпно стечену зараду са породи-

цом човека који је имао намеру да

га хапси!

Станкова жена је плакала, а

многи од окупљених сељака на-

глас су се молили богу за здравље

и срећу Милутина Ере и његове

породице. Нико се вие није чудио

што су за њим пошле птице.

Тог дана у селу као да је био

празник. Готово нико се није при-

хватао уобичајених послова. Људи

су као опчињени гледали у плавет-

нило планинског венца, од којег

почиње ужички крај. А кад је пао

први мрак, некима се учинило да

тамо негде иза Букова избија свет-

лост која није од овога света.

ПосестримаЈасмина Николић Тодоровић

Во за чи, ко ји су га ви де ли и на-

гло за ко чи ли, кле ли су се да им је

та опо ме на спа сла жи вот – не ко ли-

ко ми ну та ка сни је би ва ли су при ну-

ђе ни да, по но во у де ли ћу се кун де,

при ко че ка ко би из бе гли су дар са

во зи лом ко је оштру кри ви ну ’се-

че’ кре ћу ћи се по гре шном тра ком.

Би ло је и оних ко ји су тог зе ца пре-

га зи ли. Та кви би, у бли зи ни ко ла

тра же ћи нео че ки ва ну ве че ру, за вр-

ша ва ли под точ ко ви ма ауто мо би-

ла ко ји ни су мо гли да при ме те све

док ни је би ло пре ка сно. Не ки су се

на том ме сту, на кон ду ге во жње,

за у ста ви ли ра ди од мо ра. Угле дав-

ши зе ца, кре та ли би за њим и по-

ку ша ва ли да га ухва те. У сви та ње

би жи во ти ње не ста ло, а чо век се

пи тао ка ко је мо гу ће да се од аута,

уме сто три де се так ме та ра, уда љио

се дам–осам ки ло ме та ра. Где се на-

ла зи то ме сто ни ко ни је умео тач-

но да јој ка же, али су га сви исто

опи си ва ли: ко тли на ши ро ка је два

ки ло ме тар ко ју пре се ца као стре ла

прав пут; са обе ње го ве стра не, до-

кле по глед до се же, пру жа ју се ли-

ва де а тик уз ас фалт ра сте ома ње

др во.

Че сто је про ла зи ла тим пу тем,

јер је има ла ро ђа ке у Про ку пљу а

При ча ли су јој љу ди да на ста ром пу ту из ме ђу Ни ша и Про ку пља

по сто ји ме сто где се ја вља ома ја. У глу во до ба по ја вљу је се бе ли зец ко-

ји пре тр ча ва ко ло воз.

| 37

жи ве ла у Ни шу. На ње ну жа лост,

нај ма ње че ти ри де о ни це су од го ва-

ра ле опи су те ни ка ко ни је мо гла

да утвр ди ко ја је пра ва. А та ко би

во ле ла да на ђе ома ју и по при ча

са њом. То што се ка ра кон џу ла пе-

ње чо ве ку на ле ђа па је овај но са

пре ко тр ња, ја ру га и ка ме ња ра до-

не кле је ра зу мљи во – тре ба ло јој

је пре во зно сред ство, по пе ла би се

она и на ли си цу или ја зав ца... али,

би ла је у жур би, а чо век је пр ви

на и шао. Во де ња ци пла ше ку па че

и ро ни о це из гле да шти те ћи се од

њи хо ве на ср тљи во сти; да то ра де

из обес ти ваљ да би их још са оба ле

оте ра ли. Вам пи ри, очи глед но, има-

ју нај чвр шћи ка рак тер – те љу де

ни смрт ни је мо гла да спре чи да до-

вр ше сво је по сло ве. Али, шта је са

ома јом? Њу чо век, као ома ђи јан,

пра ти. Кад се про све сти, ви ди да је

за га зио у ре ку до по ја са, да сто ји

на ру бу ли ти це или је за ба сао ус-

ред шу ме – све у све му, на ла зи се

та мо где ни је на ме ра вао да оде и

не зна ка ко је ту до спео. Да ли је

ома ји до сад но, па јој тре ба не ко с

ким би се игра ла жмур ке или шу-

ге? Мо жда је у не во љи, па та ко тра-

жи по моћ? По ма же ли чо ве ку та ко

што га скре ће с пу та на ко ме би га

не ко зло за де си ло? Да не опо ми ње

ла ко ме и не ва ља ле? Нај ло гич ни је

би би ло да се ома ја пре ма чо ве ку

оп хо ди она ко ка ко је за слу жио, но

ни је увек та ко. Ома је су чуд на, не-

до ку чи ва би ћа. А мо жда, про сто,

ни оне ни су не по гре ши ве.

Та де вој ка је ство ре ња из на-

ших пре да ња сма тра ла угро же ном

вр стом ко јој пре ти за бо рав, а ста-

ње је одав но по ста ло кри тич но.

Па ган ски бо го ви су пре ру ше ни у

хри шћан ске све це и тек по не ко их

са да пре по зна је, мно ге об ре де је

при сво ји ла цр ква, култ пре да ка је

оп стао али се да нас кр сном сла вом

на зи ва. Ко се још се ћа зма је ва и

зду ха ча кад по сто ји про тив град на

од бра на, не ко ли ко ге не ра ци ја за

сан џа ме ни је ни чу ло а у по пло ча-

не пар ко ве ви ле не за ла зе. Ру ку на

ср це, ни је оче ки ва ла да ће ијед но

та кво би ће сре сти јер ни је ни ве-

ро ва ла у њи хо во по сто ја ње. Ипак,

же ле ла је да по сто је. Свет он да не

би био та ко обич но ме сто ко је фи-

зи ка у пот пу но сти ту ма чи јер се ве-

за из ме ђу ду ха и ма те ри је по ри че,

где се кла ња тех но ло ги ји док све,

нео сет но, кли зи у про паст. Ова би

му би ћа удах ну ла ду шу, по вра тио

би та јан ство и ми стич ност, а са

њи ма ве ро ват но и пра вич ност. Ти-

ња ла је у њој та ну шна на да да ће

мо жда и ви де ти оног зе ца, али од

ње га ни је би ло ни тра га ни гла са.

На да зга сну и про ђо ше ско ро три

го ди не од кад је по след њи пут на

то по ми сли ла. Та ко се пот пу но нео-

че ки ва но на шла на пра вом ме сту у

пра во вре ме.

Би ла је у Про ку пљу, на про сла-

ви пр вог ро ђен да на нај мла ђег чла-

на фа ми ли је. Дра ги љу ди и ве се ло

рас по ло же ње учи ни ше да ку ћи

кре не тек по сле по но ћи. Пре шла

је ви ше од по ла пу та пре но што су

јој ко ла из чи ста ми ра ста ла. Ни по-

сле де се та ка по ку ша ја по кре та ња

мо тор се ни је огла сио. Од те ле фо-

на ни је би ло ко ри сти јер се на шла

на под руч ју ко је је мре жа мо бил не

те ле фо ни је за о би шла. Иза шла је

и отво ри ла ха у бу. По што је је ди-

но зна ла да до ли је уље и за ме ни

то чак, дво у ми ла се из ме ђу пла на

А: уз др жи се и не ди рај ни шта, и

пла на Б: без устру ча ва ња уда рај

по све му. Од лу чи ла се за план А

и оти шла да по ста ви цр ве ни тро у-

гао. У по врат ку се пи та ла ка ко то

да ме ђу мно штвом кур се ва за стра-

не је зи ке, ру ко ва ње ком пју те ром,

књи го во ђе, ко зме ти ча ре, фри зе ре,

ма се ре, кро ја че... не ма ни јед ног

где би на у чи ла ка ко да пре по зна

и от кло ни ма њи квар на ауто мо би-

лу. Па жњу јој при ву че див на ноћ,

по ве та рац што до но си ми рис пољ-

ског цве ћа и кра јо лик оба сјан ме-

се чи ном, ко ја бе ше та ква да јој се

ла ко мо гло учи ни ти да је под не и

да пеј заж по сма тра кроз на о ча ре

за сун це. За гле да на у да љи ну, кра-

јич ком ока је опа зи ла зе ца. Жи во-

ти њи се, као и обич но, обра ти ла

уми ља тим гла сом:

– Па где си ти, пуф ни це? Шта

ра диш ов де, сам и не за шти ћен?

Зар те ма ма ни је учи ла да се кло-

ниш ас фал та?

Зец се хра мљу ћи кре тао ка њој.

Био је на до хват ру ке и ја сно се ви-

де ло да му је ле ва ша па сло мље на.

Осмех сме ни бол на гри ма са:

– Си гур но те мно го бо ли! Ни-

шта не бри ни, пи лен це, су тра за-

јед но иде мо код ве те ри на ра. Хо ди

к ме ни ’амо... – по ку ша ла је да га

узме у на руч је али се он из ма че и

скли зну у ли ва ду.

– Леп ти ри ћу бе ли, где си то

кре нуо? Не пла ши се, мо лим те.

По шла је за њим. По ку ша ји да

га ухва ти за вр ша ва ли су се, у нај-

бо љем слу ча ју, ти ме што би овлаш

до та кла кр зно. По сле по ла са та

ре ши ла је да ста не и ис пу ши ци га-

ре ту или две. Хте ла је да му та ко

да вре ме на да се при вик не на њу и

бар ма ло се осло бо ди стра ха. До го-

ди се не што чуд но – чим се пла мен

по ја вио из упа ља ча зец је, у истом

тре ну, од ско чио ме тар уна зад! Па-

жљи во је по гле да ла око се бе: на ла-

зи ла се у ко тли ни, пут је са свим

прав, при се ти ла се да је цр ве ни

тро у гао спу сти ла у бли зи ни не ког

дрв це та, глу во је до ба, ту је бе ли

зец а зна ла је да се ома је кло не сун-

че ве све тло сти и ва тре. Дав но за бо-

ра вље на на да по но во се ја ви и она

про го во ри са свим озбиљ но:

– Слу шај ме до бро, уша та па ху-

љи це. Ако си ти зец, ја сам Ма ри ја

Маг да ле на–Ка лас–Ки ри! Пред ста-

ви се и ре ци шта хо ћеш.

Створ је гриц као тра ву и ни-

чим ни је по ка зао да га се ње не ре-

чи ти чу. По ку ша ла је по но во:

– Ја сно ми је да си ома ја. Не ћу

ти на у ди ти, же лим са мо да раз го ва-

рам са то бом.

Зец је ли зао по вре ђе ну ша пу и

на ста вио да је иг но ри ше.

– Је си ли у не кој не во љи? ...

Тре ба ли ти не што? ... Да ли ти до-

са ђу јем? Же лиш ли да одем?

Од го во ра ни је би ло и за то се

осе ћа ла увре ђе но. Taко је и ре а го-

ва ла:

– У ре ду, сме ста ћу пре ста ти

да те гња вим! Ипак, жао ми је што

се ни смо упо зна ле – ти хо је до да ла

38 | ОМАЈА /јесен 2008.

и по шла пре ма ко ли ма. Пре шла је

три ко ра ка а он да је иза се бе чу ла

ду бок и хра пав, али љу ба зан, глас:

– Твр до гла ва си и хра бра. Но,

пи там се, имаш ли све три змај ске

од ли ке?

По ла ко се окре ну ла. Пра мен

ма гле је, пред ње ним очи ма, по-

при мао људ ско об лич је. Оп чи ње-

но је по сма тра ла ка ко се по ја вљу ју

гла ва и труп, из ра ња ју удо ви, фор-

ми ра ју ко са, ша ке, сто па ла. Ка да

се и цр те ли ца са свим уоб ли чи ше,

на сво је за пре па шће ње, у тој пла-

ви ча стој и про зир ној при ка зи пре-

по зна сoпствени лик. При бра ла се

нео че ки ва но бр зо. При се ћа ла се

свих од го во ра ко је је же ле ла да са-

зна и је два се од лу чи ла шта пр во

да пи та:

– Шта то ома је ра де, због че га

ма ме љу де?

– Све смо ми раз ли чи те и сва-

ка од нас има сво је раз ло ге. Ја

тра жим. Змај је ре као да ми мо же

по мо ћи је ди но чо век ср чан и сво-

је глав, ко ји је сво је зло пот чи нио

до бру и ни на трен му над со бом

пре власт не до пу шта. Има већ 87

го ди на да та квог че кам.

– Ако ика ко бу дем мо гла, ја ћу

ти по мо ћи.

– Из гле да да мо жеш, али не

ве ру јем да хо ћеш. Ме ни тре ба, не

пи тај за што, са ле ве ру ке твој ма ли

прст.

– Шта ре че!?!

– Ако ми га даш, за уз врат ћу

ти ис пу ни ти јед ну же љу, ма ка ква

она би ла. Раз ми сли.

– Баш ле по од те бе. Слу шај, ја

сам ор га не за ве шта ла, али на ме-

ра вам да их до кра ја жи во та ко ри-

стим све. Део свог те ла усту пи ла

бих са мо ако је то је ди ни спас не-

ком ко је ме ни ве о ма драг, а о те би

не знам ни шта.

– На свет сам до шла као зми-

ја шар ка. Љу ди су ме че сто про го-

ни ли, ко ли ко сам пу та ра ње на не

знам ни са ма. Че ти ри пу та сам

ума ло скон ча ла. Ни ко ми ни шта

до бро ни је учи нио. Ни ко, осим

јед не де вој чи це што ни шест ле та

ни је има ла. Ба ци ла је пре ко ме не

ке це љу да ме са кри је од свог оца

ко ји је, због зми ја, ви ле увек са со-

бом но сио.

На три де се ти ро ђен дан пре-

мет нух се у ажда ју. Ис пр ва је би-

ло чуд но има ти кри ла и пет гла ва

– сва ка смрт на ра на до да је по јед-

ну – тре ба ло ми је не ко ли ко са ти

да се при вик нем на но во об лич је.

Про на шла сам ја то и убр зо по ста-

ла пред вод ник. Мр зе ла сам љу де и

све чи ни ла да па те у не мо ћи, као

ја не кад. Мр зе ла сам и зма је ве, за-

то што им по ма жу, и бо го ве, јер их

шти те. Ужи ва ла сам ле де ћи ро су

на пу пољ ци ма. Уста вља ла сам по-

то ке, ту кла се са зма је ви ма, по пла-

ва ма оба ра ла ку ће и то ро ве, мо ри-

ла сто ку. Ни ко бо ље од ме не ни је

во дио гра до но сне обла ке. За сва ки

ка мен, на зми ју ба чен, хи ља ду је

гру ме но ва ле да па ло на усе ве. По-

след њи пут сам во ди ла облак, та-

ман и стра шан, и угле да ла же ну

где сто ји у по љу и пла че. Она ма-

ла де вој чи ца са да је би ла удо ви ца

са не до ра слом де цом, муж јој је

оста вио ве ли ко има ње и још ве ће

ду го ве. Од ле ти не је за ви си ло, кад

на ми ри по ве ри о це, хо ће ли гла до-

ва ти или ска па ти од гла ди. У ме ни

се не што пре ло ми ло. Зна ла сам ка-

зну за из да ју, па ипак сам јур ну ла

на зад и дро би ла лед ка ко сам мо-

гла – кри ли ма, ре пом, кан џа ма,

зу би ма. Сти гао је змај, нај му дри ји

и је дан од нај ста ри јих, кри ли ма

је рас ту рао облак а град то пио да-

хом. Кад је све би ло го то во, ре као

ми је: ‘’Те би, као ажда ји, жи во та

ви ше не ма. Не ћу те за бо ра ви ти.’’

Те но ћи, мо је се ја то окре ну ло про-

тив ме не и на па ло ме. Че ти ри од

мо јих пет гла ва би ло је смр ска но а

кри ла иш чу па на. Ов де сам па ла и

ис кр ва ри ла на смрт. Онај пут пре-

ла зи пре ко мо јих ко сти ју а из бив-

ше ло ба ње ми ра сте дрен.

Змај ме је по ко пао и опла као,

за то сам на кон че тр де сет да на из

гро ба уста ла као ома ја. Од та да тр-

жим чо ве ка чи ја би ме са ми лост из-

ба ви ла. Мно го сам љу ди скре ну ла

с пу та, би ло је сва ка квих – пла шљи-

вих, па мет них, ле њих, по ште них,

гор дих, хра брих, по хлеп них, као

ти ра до зна лих... но ни јед ног што

би са свим зма је вом опи су од го ва-

рао. Шта ће им се до го ди ти нај ви-

ше је за ви си ло од њих са мих, али

ни сам до пу шта ла да бу де по вре ђен

ни ко иоле до бар. Стра да ли су под-

ли кад ни сам хте ла то да спре чим,

по не кад сам и та квог за шти ти ла са

на дом да би га то мо гло на ве сти да

се по пра ви. Ви диш, у чо ве ку се зло

и до бро бо ре за пре власт и че сто се

сме њу ју. Нај ве ћи број љу ди се не-

све сно при кла ња час јед ном, час

дру гом, те је не ко до бар или лош

за ви сно од то га че му че шће те жи.

Не ки сво ју там ну стра ну по ри чу,

не ки до бро ту сма тра ју за сла бост,

за то и јед ни и дру ги хо да ју све том

рас по лу ће ни и не срећ ни. Рет ки су

они што су зло под јар ми ли и ко-

ри сте га кад за тре ба да по слу жи

до бру, па и та кви ма мо же да се до-

го ди да се зло ис кра де и на час за го-

спо да ри. Ти си јед на од тих рет ких,

за то сам ти се обра ти ла за по моћ.

Шта си од лу чи ла?

– Да ли си се по ка ја ла што си

по мо гла оној же ни?

– Не, не ка јем се ни за шта.

– Он да ти свој прст да јем, али

ћеш мо ра ти са ма да га од се чеш.

Ужа сно се пла шим бо ла, па бих те

за мо ли ла да бу деш пре ци зна и бр-

за.

– Ни си ми ре кла шта же лиш.

– Ни шта. Као де те сам тач но

зна ла шта ћу по же ле ти ако упе цам

злат ну ри би цу или на и ђем на ви лу

са ча роб ним шта пи ћем. Спи сак се

с го ди на ма ме њао, а на кон све га

што сам про жи ве ла ви дим ка ко би

ми се сва ка од тих же ља оби ла о

гла ву. За што бих ти тра жи ла не му-

шти је зик кад се из по на ша ња жи-

во ти ње мно го то га мо же раз у ме ти,

а и не ве ру јем да је са ве ве ри цом

мо гу ће ди ску то ва ти о Ни чеу. Че му

веч ни жи вот кад је бо ла пре ви ше и

у овом. Ако поч нем да ле тим, бр зо

ће ми до са ди ти са мој. Што се ви-

до ви то сти ти че, на у чи ла сам да је

не ке ства ри бо ље не зна ти. Ис пу ње-

ње ту ђе же ље не смем да зах те вам,

јер има и та квих слу ча је ва да је

љу де до ту кло оства ре ње сна. Уоста-

лом, по моћ се не на пла ћу је, та ко

сам вас пи та на: по ма же се оном ко

| 39

је у не во љи, хва ли ти се ти ме је ру-

жно а око ри сти ти се не сре ћом – од-

врат но.

– Ни си по ме ну ла но вац.

– Сре ћом по те бе, за ра ди ћу га

са ма. Да нас ни је до вољ но не ко ме

по ка за ти пут до за ко па ног бла га.

По за ко ну, оно при па да др жа ви

док по ште ном на ла за чу сле ду је јед-

на пе ти на. Мо ра ла би да пе тљаш

са ку гли ца ма за бин го и ло то или

да се мал тре ти раш са виц ка стим

фуд ба ле ри ма за рад до бит ка на кла-

ди о ни ци. Шта бих ти ти ме на пла-

ти ла? По сто је, ве ру јем, две вр сте

ства ри ко је не ма ју це ну – јед не не

вре де ни ма ло, дру ге су не про це њи-

ве јер се са мо од ср ца да ју. За то ти

сво ју по моћ ни за но вац не мо гу

про да ти.

– Змај ме је под у чио да од чо-

ве ка тра жим не што што би са мо

те шка ср ца дао и да па зим шта ће,

и за што, тра жи ти за уз врат. Сви су

се по ла ко ми ли, за то сам чи ни ла да

оста ну не ми и не по крет ни док не

спо зна ју сво ју гре шку. Не ки су се

бр зо опо ра ви ли, би ло ми је дра го

да то чу јем, а не ки су та кви и умр-

ли. Ти си зло чвр сто спу та ла, ни

на трен те ни је са вла да ло ма да те

нео бич ни раз ло зи во де до пра вих

од го во ра. За то сам са свим си гур-

на да ми мо жеш по мо ћи. Са тог

пр ста по тре бан ми је са мо но кат.

Од гри зи га и, са не ко ли ко ка пи кр-

ви и две–три вла си ко се, за ко пај

под оним др ве том. Он да ћеш оти-

ћи нео свр нув ши се, а ја ћу по ста ти

змај.

– Зар зма је ви не на ста ју од ша-

ра на ко ји на вр ше 40 го ди на?

– Нај че шће је та ко, али има и

ова квих из у зе та ка јер бо го ви ма ни-

је по во љи да до бро про пад не. Пре

но што кре неш, мо рам од те бе да

за тра жим име и по у ку.

– По сле све га што си до жи ве-

ла, че му те ја мо гу на у чи ти?

– Ако же лиш да ово успе, дај

ми име и ре ци ми ка ко да се вла-

дам.

– Дре ни са ва, у не во љи, ако

мо жеш, по мо зи; глу пост про бај

да опро стиш; не ва љал ство, ако хо-

ћеш, ка зни.

– Хва ла ти на ле пом име ну и

до бром са ве ту, по се стри мо. По ђи

сад.

– Хо ћу ли те по но во ви де ти?

– На рав но. Увек ме мо жеш до-

зва ти та ко што ћеш са истог пр ста

од се чен но кат за па ли ти и из го во-

ри ти мо је име. И знај, бу деш ли у

не во љи, чим тво ја су за пад не на зе-

мљу нај бли жи змај ће ти при те ћи

у по моћ.

* * *

Кад је пред ју тро сти гла ку ћи,

би ла је то ли ко умор на да је за спа-

ла оде ве на. Про бу ди ла се ка сно.

За гле да ла је ис кр зан но кат и огре-

бо ти ну на дла ну. Страх од раз о ча-

ре ња још увек је спре ча вао да по-

ве ру је да је све оно што се но ћас

до го ди ло би ло ствар но. Узе ла је

при бор за нок те и укљу чи ла ТВ. На

екра ну се ука за ла сле де ћа сли ка:

до ли на и прав пут што не ста је у не-

ка квом ра се ду или кра те ру, го ми-

ла ра до зна ла ца по сма тра рад ни ке

ко ји ту не што по слу ју. По ја ча ла је

тон: ‘’... Услед по тре са, ко ји се но-

ћас осе тио у Ни шу и око ли ни, про-

ра ди ло је кли зи ште у Мра мо ру. На

стам бе ним објек ти ма не ма ве ћих

оште ће ња, али је у пот пу но сти уни-

штен део ко ло во за ло кал ног пу та

ка Про ку пљу. Еки пе пу та ра већ

су на те ре ну. Во за чи ко ји пу ту ју

у том прав цу пре у сме ра ва ју се на

ауто пут...’’

– То зна чи да је Дре ни са ва уз ле-

те ла! – оду ше вље но је уз вик ну ла.

Ши ром је отво ри ла про зор и

са осме хом по сма тра ла ди ван дан

над све том ко ји је од ју че ра шњег

био дру га чи ји. Леп ши и мно го бо-

љи.

40 | ОМАЈА /јесен 2008.

АВЕТИЊСКА КОЗАМиле Јанковић

Чу је се са мо ти ши на, не ки

мир, ду бо ка по ноћ на ти ши на и

шум ко ра ка по шљун ку. Мо јих

ко ра ка. Жа бар ски друм. Ши рок.

Прав. Пра шњав... По сре ди ни шљу-

нак до нет са спру до ва Мо ра ве. Са-

би јен, си тан, по ло мљен, оштар...

С обе стра не, до шан че ва, пра ши-

на. Де бе ли слој. У њој, тек по ко ји

круп ни ји ка мен. Ње га су, си гур но,

од ба ци ли гу ме ни точ ко ви рет ких

ка ми о на. Те рет ња ка. По пра ши ни

су, углав ном, ишла за пре жна во зи-

ла. Би ло је мек ше за ко пи та за пре-

га. Та кав је био Жа бар ски друм. Он

је та ули ца мог де тињ ства. И пре и

по сле ње га. Био је то друм без све-

тла. Оног улич ног. Оно је по ста вље-

но мно го ка сни је.

То пла лет ња ноћ. Не бо ве дро

и не ка ко там но. Зве зда но без ме се-

чи не. Умор ни на род већ ле гао да

спа ва. Друм у мра ку не што све тли-

ји од око ли не. Оцр та ва се ње го во

пра шња во си ви ло у но ћи. Не ви ди

се ни то си ви ло да ле ко. Де се так,

два де се так ко ра ка. А по сле све по-

ста је исто. Там но.

Идем сре ди ном дру ма. Ту ми

је не ка ко нај бо ље. Не ма ни пра-

ши не. А и си гур ни је је. Од па са.

У ру ка ма ми по ка мен. Ове ћи. За

сва ки слу чај. Али, као за инат, све

се уми ри ло. Ни пас да за ла је. Да је

бар не где да за лу пе вра та. Знао бих

да је ту још ко ја буд на жи ва ду ша.

Али, ни шта. Са мо звук мо јих ко ра-

ка. Ти ши на и ја.

До ку ће још око ки ло ме тар.

Још увек су ку ће с обе стра не ули-

це. По сле их има са мо с јед не. Сто-

ти нак ме та ра пре мо је ку ће не ма

ку ћа ни с јед не стра не пу та. Пу кло

по ље, с де сне стра не, пре ма Мо ра-

ви. И Ба би на во да ле во од пу та. Са

не ком из ма гли цом из над вр хо ва

ше ва ра...

Идем и не гле дам са стра не. Са-

мо пра во. Иза ме не не мо же да бу-

де не ко. Јер, рет ко ко мо же бр же да

иде од ме не. На пред ни ко. На пу ту

ни ко га осим ме не. Не ви ди се и не

чу је. Ми слим да се и не осе ћа. Јер,

у мра ку се ви ше осе ћа, не го ви ди.

Чо век те шко по мра ку мо же до бро

да ви ди. Мо же да се не ко при ми ри

и да се не чу је. Али, пр во се осе ти

да је ту не где. То ве че Жа бар ски

друм бе ше пуст, од са мог гра да.

Кад, од јед ном, по пра ши ни

с де сне стра не, као да има не ког.

Ето, осе ћа се а не ви ди. На пре жем

очи. Тек, не ка там но си ва при ли ка

као да иде иви цом пу та и ута па се

у там ну по за ди ну трав на тог шан ца

и та ра бе. На тру ле и на кри вље не та-

ра бе об ра сле ма хо ви ном и ура сле

у ко ров. Има не ког. И то не ког ко-

ји иде. Иде у прав цу у ко јем идем

и ја. По ла ко. Ваљ да по ла ко јер се

ни шта не чу је. Мно го, мно го спо ри-

је од ме не. За ста јем и раз ми шљам.

Не во лим да не ког имам иза се бе

– за ле ђи ма. За то, не ћу ни да га

пре ти чем, ако не мо рам. Јер, још

ма ње во лим да ме не ко пра ти.

Али, дуг је ки ло ме тар. Да се ву чем

по дру му још ки ло ме тар? Ова ко,

као он? То не бе ше ре ше ње. За то,

убр за вам ко рак. Рас по зна јем фи-

гу ру чо ве ка. Ома њег чо ве ка. Стар-

ца. На ле ђа упр тио не што. Не што

бе ло. Као да је вре ћа. Но си, зна чи,

вре ћу. Бе лу вре ћу. При ђем још

бли же. Вра га! То ни је вре ћа! Ни је

вре ћа, не го ко за! – про мр мљам ско-

ро по лу гла сно. Чо век упр тио на ле-

ђа ко зу! Гла вом на ви ше. Гла ва јој

го ре. И пред ње но ге. Ви ре по ред

гла ве с де сне стра не ње го вог вра та

из ни клог из сук не ног гу ња. Зад ње

но ге, с ле ве стра не. Пред ње и зад-

ње но ге ве за не с пре да. Чо век у гу-

њу! Усред ле та! Ле то, а он но си гуњ

од сук на! – ма ло гла сни је се иш чу-

ђа вам. На гла ви му там на шу ба ра.

Са свим ма ла. Пот пу но оли ња ла.

Кон ду ре од ауто мо бил ских гу ма.

Не чу ју се кад иде. Исти на, иде по

пра ши ни. Де бе лој пра ши ни. Да ли

са мо због то га? – пи там се, а и због

мно гих дру гих чуд них окол но сти.

Она ко, са да, ма ло ви ше, у се би.

Од лу чу јем да га пре тек нем. У

про ла зу про мр мљах не што као на-

лик на „до бро ве че“. Слу шам. Од го-

во ра не ма. Или га ни сам чуо. Овај

де да не ма сна ге ни да ми че. Ду ша

му је већ ис коп ни ла. Мо жда се за то

и не чу је. На ста вљам бр жим ко ра-

ком. Да од махк нем. А у под све сти

оче ку јем да ми онај стар чић не чуј-

но ско чи на ле ђа. Или, да ми сва ли

на ле ђа ону сво ју ко зу. Не ки трн ци

Да ни мог де тињ ства бе ху, дав но, дав но, про шли... Био сам уве ли ко сред њо шко лац. Го ди не, не знам ко је.

Ни је ни бит но. Јед не ка сне ве че ри, вра ћао сам се из би о ско па. Из дру ге пред ста ве, ка ко се го во ри ло. Од осам

до де сет. Ле ти. Зна чи, би ло је по сле де сет, а пре је да на ест. Ноћ. Још ма ло, па по ноћ.

Приче са Жабарског друма / 3:

| 41

про ђо ше кроз ко су на по тиљ ку,

па се спу сти ше на ни же и за то пру-

жам још ду жи ко рак. Знам да, кад

та ко идем, они по ред ме не мо ра ју

да тр че. И, не окре ћем се. Си гу ран

сам да ме онај ста рац на са мр ти

не мо же пра ти ти. Још ма ње сти ћи.

Про ђох та ко око сто ти нак ко ра ка.

Мо жда, две ста. Сма трам већ нор-

мал ним то што сам сти гао не ког

стар ца. Стар ца у гу њу усред ле та.

Са ко зом на ле ђи ма. Све би се ла ко

укла па ло да не би те ко зе. Шта ће

му та ко за на ле ђи ма? Не ка је он

и та ко стар и спор. Али, шта ће му

ко за на ле ђи ма?! Ипак, за кљу чим

да је ока снио са пи ја це у Па лан ци.

Та мо има и ко за на про да ју. А у воз

или ауто бус не при ма ју ко зе, па чо-

век пе ши це... И, већ це ним да је то

све нор мал но.

Већ и пре ви ше бе ше то га, у

исто вре ме, што ни је сва ки да шње.

Ста рац, гуњ, ко за, не чу је се док

иде... Ко за? Оне су ов де рет ке. Ко-

зе на ши не др же – раз ми шљам и за-

ми шљам Вр ца не. Они, је ди но они,

има ју по ко ју ко зу. Она хра ни сву

де чи цу у ку ћи. Кат кад и оне што

ви ше ни су де ца оним што пре тек-

не од де це. Али, ни је дан од њих ни

на лик на овог де ду. А, ни ко за не

бе ше као оне њи хо ве.

На пу ту, још ма ло па је тре ба-

ло да бу де мо стић. Тај мо стић ко га

су сви зна ли као Мит ко ва ћу при ја,

одав но ни че му ни је слу жио. Кад,

та ман да угле дам мо стић, оно не-

што дру го. Чо век! Учи них још ко ји

ко рак. То је чо век – про мр мљах по-

лу гла сно. На ле ђи ма но си не што

бе ло. Са мо, да ни је ко за! Је сте! То

бе ло на ле ђи ма је баш то. Ко за! Бе-

ла ко за! – за кљу чих да не ма сум ње

да опет ви дим истог стар ца и исту

ко зу.

Ка ко то?! Зар већ ни сам та квог

јед ног...?! Они зак. Је два ме тар и

по. Ни ка кав. Ша ка ја да. Но си ко зу.

И кон ду ре од ауто мо бил ских гу ма.

Ка ко је то мо гу ће? – ума ло да то

ни сам гла сно пи тао. Исти чо век,

као и ма ло пре. Ваљ да, и иста ко за.

Са мо што је овај, у де сној ру ци, и

не ки штап но сио. И то штап ње го-

ве ви си не. Је два да је био не што

кра ћи. Код оног пр вог штап ни сам

за па зио. Мо гу ће да га је имао. Зна-

чи, већ сам га јед ног сти гао! Пре

са мо сто ти нак ко ра ка.

Опет од лу чу јем да га пре стиг-

нем. Иде као да ни ку да не же ли да

стиг не. Опет мо је „до бро ве че“. Он

опет ћу ти. Сте жем ка ме ње у ша ка-

ма...

Мо ја ку ћа је већ бли зу. Са да

ви ше не ма ку ћа крај пу та. Још са-

мо ку ћа пр вог ком ши је. Она са ма.

Око ње по ље до не до ви да. А и из ме-

ђу ње и мо је ку ће јед на по за ма шна

њи ва. С дру ге стра не пу та опру жи-

ла се Ба би на во да. На пар де се ти на

ме та ра од пу та. Не хо дам, већ гра-

бим пу тем. По ле ђи ма ми на гр ну-

ла не ка је за. Не ки трн ци. Ску пља ју

се и пе њу ка гла ви. Па кроз ко су...

Ни сам про шао сто ти нак ко ра-

ка. Кад, опет. Опет не ко. Ста рац.

Ома њи чо век. И бе ло на ле ђи ма.

Ко за! Исти чо век, иста ко за. Чо век

у кон ду ра ма од ауто мо бил ских гу-

ма. Иде пра шња вим де лом пу та. И

не чу је се. Иде по ла ко. Ти хо. Као

сен ка. Као да ни кад ниг де не же ли

Илустрација

: Миле Динић

42 | ОМАЈА /јесен 2008.

да стиг не, ако уоп ште не где иде.

Као она дво ји ца ма ло час... Сад мо-

гу и да за ста нем. Ево и ком ши ји не

ку ће. По сле ње је мо ја. Са гну ћу се

да по пра вим сан да лу – раз ми шљам

шта ми је чи ни ти. Као, имам ка-

мен у њој. За ста јем. Чуч нем. Али,

не гле дам у сан да лу. Гле дам у ње-

га. Стар ца са ко зом. Пре ма не бу

се бо ље оцр та ва ње го ва при ли ка.

За кла ња зве зде. И там но–пла во зве-

зда но не бо...

Али, он скре ну. Пра во у ком-

ши ји но дво ри ште. Кроз ма лу ка пи-

ју. Мо жда, чак и по ред ње. По ред

зи да не ка пи је са сво дом од ци га ла.

Ка пи ја од др ве них лајс ни, од да са-

ка и ле тви ца. Де ло мај сто ра. Мај-

сто ра Пе ре То шко ви ћа. Ни је ни

чу до. Ком ши ја је ко лар. Од др ве та

не ма шта да не мо же. Мо же са мо

да не ће. Док тор за др во. За то та-

кву, ни слич ну, ка пи ју не ма ни ко.

Не ма ни ка пи је ни та кве бра ве на

ка пи ји. Бра ва на ка пи ји сјај на. Ни-

кло ва на. Та кве не ма ни на ку ћа ма.

Ком ши ја ка пи ју но ћу за кљу ча ва.

Са уну тра шње стра не има и бра-

ву и по ве ћу ме тал ну ре зу. На ву че

је и мир но спа ва. А и чу је се кад

се отво ри и за тво ри. Шкљоц не ме-

тал о ме тал. Ни шта ни сам чуо од

све га, а чо век уђе. Про ђе... При ла-

зим ка пи ји. За тво ре на. По гу рам и

но гом. Не ми че. За кљу ча на. Осе ћа

се, др жи је ре за...

Ула зим у сво је дво ри ште и тра-

жим не ку ба ти ну, мот ку, штап...

Би ло ка кав. Са мо да је до бар за...

И да се не по ло ми... То га има у из о-

би љу. Отац ба што ван, има на хи ља-

де прит ки за па ра дајз. Би рам прит-

ку ко ја ће ми слу жи ти као ба ти на.

Ова је и пре ви ше тан ка. Ова је,

мо жда, тру ла. Мно го ла ка. Ова мо-

же и ру ку да ми по вре ди. Све не ки

чво ро ви – про це њу јем ко ја ће од

њих нај бо ље да по слу жи. На ла зим

је. Те шка. Ба гре мо ва. Још јој ни ко-

ра ни је пот пу но опа ла. За ма ху јем

њом као ба ти ном... Ко ске ћу да му

по ло мим! – ве ли чам ба ти ну. Не пи-

там ни за што бих то да учи ним.

Ста јем иза ка пи је. Као, не ка

за се да. Че кам. Пу тем ни ког. Да ми

је бар да ни сам ова ко сам. При жељ-

ку јем: да ми је бар да до ђе не ко ку-

че. Али, чи је? Наш пас се не пу шта

ни но ћу са лан ца. Али, за чу се пас.

Има Бо га! Ево пса! – ра ду јем се.

По чи ње да ла је ком ши јин Па ша.

Има га, бар, пе де сет ки ла. Ком ши-

ја ка же да га има ко ли ко и тек оте-

ље но те ле. Ла је као да га не ко по

њу шци ту че. Ту, око шта ле. Та ко

ла је ка да се сто ка одре ши. Не ће да

ује де. Са мо ла је и та ко ја ви га зди

да има не што. Да га про бу ди, да га

до зо ве...

И не про ђе ни ко ли ко, чу јем и

чи ка Пе ру. Устао и већ по гле дао

сто ку. До зи ва Па шу да се ока не ћо-

ра ва по сла. Али, то му не успе ва.

Па ша упо ран па се ра же стио. На

кра ју, чи ка Пе ра по ви ка на ње га и

ла веж на гло пре ста. Све се по но во

при ми ри и ути ша.

Ни сам ду го остао крај ка пи је

у за се ди. Јер, све опет утих ну, као

што увек би ва. Тек, про ле ти по ко-

ји сви тац. Као вар ни ца. И ни шта

ви ше. Оста вљам ба ти ну иза ка пи-

је. Ако не ка да опет за тре ба. Не ка

је ту. Да је при ру ци. Хле ба не тра-

жи. Убр зо од ла зим да про спа вам

оста так но ћи. Као сав оста ли нор-

мал ни свет.

Су тра дан, при чам о то ме мо ји-

ма.

– Ју, ју, по ме ри се сме ста цр но

де те – ба ба као да већ упо ла ве ру је.

Оста так не. При ме ћу јем да, баш,

ни је схва ти ла ствар озбиљ но. Ви ди

се. Де лу је до ста рав но ду шно...

– Шта има, ко ји враг, да се по-

ме рам сме ста? Че као сам га. Хтео

сам да га за у ста вим. Да ви дим ко

је и шта је – као жа лим раз о ча ран

што онај са ко зом не на и ђе.

– Лу до де те. Је л те тај ди ро, ка-

жи ти ме ни? Ни је! Е, кад те ни је

ди ро, шта има ти да рас пра вљаш

са бе лим све том?! Та ман по сла!

До бро што ни си. Шта ти сме та,

ако чо век иде? Нек иде, да ле ко

му ле па ку ћа. И та ко за? Нек но-

си шта оће. Да бог да му се о гла ву

оби ла! То ће би ти да и ни су чи ста

по сла. Бо га ми, мо жда и ни су... И,

ако не кад опет та ко... Не мој да се

пра виш луд! Оста ви се ти ћо ра ва

по сла, кад ти бај ка ка же. Ако иде,

нек иде. Ако но си, нек но си. Ко зна

шта то мож да бу де но ћом?! – ба ба

сад као да ви ше ве ру је.

– То је, мо жби ти, не ка ло пур-

да. Укро не ком ко зу – ре че мој де-

да, ви ше да пре ки не ти ши ну ко ја

на ста де. При би ра не што по џе по-

ви ма и на ста вља да при ча ка ко су,

за вре ме и по сле ра та, ло пур де кра-

ле све из ку ћа, ста ја, обо ра и по дру-

ма... И сто ку. И бра шно. И маст.

Ко ко шке са др ве та...

– Не ка бу де и ло пур да. Али, ка-

ко да га стиг нем три пу та?! Од Кр-

сти во је ве до Пе ри не ку ће три пу та

сам га пре сти зао. За ма ње од ки ло-

ме тар, три пу та! А да је бар брз!

Не, тек што ми че. Та ко иде по ла ко

– сад већ не ма од го во ра...

По сле ви ше го ди на, док, за сто-

лом не ко ли ко ком ши ја оку пље них

у ку ћи чи ка Пе ре игра ше кар те,

нас не ко ли ко, са ве ли ком па жњом

слу ша смо ис по вест чи ка Пе ри ну,

о су сре ту са по кој ним си ном јед-

ног на шег ком ши је, ко ји је имао

ко ли бу ту крај на ших ку ћа. По за-

вр шет ку те при че, ду го, још ду го,

сви они ко ји је слу ша ше, оста до ше

без ре чи.

Чи ка Пе ра, ко ји ис при ча тај до-

га ђај, са вид ним олак ша њем по че

да мо та дру гу ци га ре ту. Сви су по-

сма тра ли ка ко то он ра ди а да му

ни прст не мрд не. Као да то ни је

ни шта би ти очи у очи са чо ве ком

ко га не бе ше ме ђу жи ви ма то ли ко

го ди на.

– Е, ћу да ви ис при чам, љу ди

мо ји још јед ну мо ју бру ку. Бру ка?!

До бро, ни је не ка бру ка, већ, ка ко

се оно ка же, мај ку му... – му чи се

чи ка Пе ра да то што је до жи вео, на-

зо ве не ким име ном.

– Да ни је до га ђај, до жи вљај...?

– до ба цих из ћо шка, ода кле сам и

слу шао шта се при ча и по сма трао

ка ко игра ју кар те.

– Да бо ме! До га ђај! Ни је при ча.

Она мо же и из ла же и из па ме ти.

А, ово, ни је то. И у ово је уме шо пр-

сте овај наш... – по ка зу је чи ка Пе-

ра на ме не. Сви по гле да ше на ме не

а ја са мо ра стем. Исти на, не знам

| 43

о че му ће да при ча. Има ту не ко ли-

ко ства ри. Нај го ре је ако при ча о

то ме ка ко ме је ју ри ла бри га дир ка

са рад не ак ци је да је спа сем од си-

ле џи је, а ја бе жао од ње ми сле ћи

да ме ју ри си ле џи ја. Кад, чи ка Пе-

ра по че да при ча упра во о овој при-

чи. О ње ном кра ју.

– Кад се то де си ло ни сам ни-

ком ни реч ре ко. Ћу тао сам, бре,

љу ди, да не по ми сли не ко да сам

луд, ил скре нуо. Кад ми се, по сле

не кол ко да на од то га, по жа ли Зла-

та. Ка же, њен Ми ле тео да би је

не ког чо ве ка што је но сио ко зу по

дру му. Ис пи там је ја из о ко ло, да

бу дем си гу ран. Кад, све се сла же.

И чо век, и ко за, и кон ду ре... Но, да

вам ис при чам ода кле ја знам – на-

пра ви он кра так пре дах и по че да

при ча. Од по чет ка. Ње го вог по чет-

ка.

– Бе ше то јед не но ћи, пре пет-

шест го ди на. Мо жби ти да има ко ја

ви ше. Ла је мој Па ша, да се са тре.

Зна он да за ла је на је жа, ра јин ку и

та ко... Ал, тад за ла ја ко да ла је на

ме две да. Бе ше око по но ћи...

– Око је да најст – до ба цих ја из

ћо шка, ви ше да их под се тим на то

да сам ја ту, уства ри, глав ни.

– Јес, јес, око је да најст. Та ко

је. Још ни сам био ле го. Че ко сам

да ми се но ге осу ше. И, мој Па ша

за ла ја. Ама не да ла је, не го зе мљу

ко па. Ослу шнем. По слу шам. Ла је,

не ка ко из да ље, иза шта ле. Уста-

нем, на та ка рим опан ке, она ко

тра пу шке, па по ђем да ви дим. У

пр во вре ме сам ми слио да је сто ка.

Од ве за ла се сто ка. Она мла ђа, кад

тра жи би ка по лу ди, па оће и да се

одре ши. Смак не не ка ко улар пре-

ко ро го ва, па бе сну је ли бе сну је.

Мож и да на гр ди дру гу сто ку. Мно-

го не згод но брав че. Ал, ка ко сад па

да па ша ла је там?! Шта ће она сад

па по дру гој авли ји?! не би мо гла

там ни ка ко да про ђе...

– Уђем ти ја у шта лу – сто ка

сва на ме сти ма. Ле жи, пре жи ва,

а коњ дре ма по ред вра та. Све на

ме сту, а Па ша да про пад не. Сад

ме још ви ше по че да коп ка за што

ла је. Ва бим га, ал ме он не фер ма

– за ста де са при чом да при па ли ци-

га ре ту.

– Отво рим ти ја ка пи ју, по ђем

пре ма Па ши... И, та ман што сам

оби ко лио око ђу бре та, ви дим мо ја

огри зи на раз ро ва ше на. Ја је ле по

упла стио, она сноп та мо, сноп ова-

мо... Раз ба ца на. А Па ша баш ту ла-

је. Он ла је, а ја не ви дим на шта то

ла је. При ђем та мо. Не ма ни шта.

Ал, чу јем ко зу! Ме ке ће! Не ви дим

је. Са мо чу јем да ме ке ће. Ода кле

сад па ко за да ме ке ће, мај ку ли му

бле са ву?! Па ша се оку ра жио, па ће

про сто да из ко же иза ђе. Ла је а не

ви ди се ни ка ка звер ка. Мо ра да је

не што, не што та ко ма ло... При ђем

ти ја да по гле дам на шта то ла је,

кад ви дим на ша ши не што там но.

До ђем још бли же, оно пар гу ме ња-

ка. Од ауто мо бил ских гу ма. Осред-

ње ве ли ки. Али, шиљ ци им на го ре

окре ну ти. То ми од ма за па де за

око. Ка ко опан ци да сто је та ко?

Не мо же да и та ко на ме стиш па да

ти је Бог ујак. Ја ни кад ни сам имо

та ке опан ке. И ни ко од мо ји. Ни су

мо ји, па да ка жем да и је ку че до не-

ло... Гле дам у ти опан ци, чу дим се

у чу ду, а ко за са мо ме ке ће. Ме ке ће

крај ме не, а ниг де је не ма. Ћу шну

ја ма ло они опан ци, ал они сто је.

Мрд ну ше се и вра ти ше ка ко су би-

ли. Као да су на не чи јим но га ма.

Ме не, на је дан пут, као да про ђе не-

што кроз ову мо ју ша ша ву гла ву.

Ува тим Па шу за врат, за ко жу на

вра ту, и од ву ко у авли ју.

– Па, шта би са том ко зом, кон-

ду ра ма? – упи та не ко.

– Шта бе ше?! Ни шта! Ују тру

ти одем ја та мо, а оно, ко Ко со во.

Лом. Ал, кон ду ра не бе ше ниг де.

– А ко за? – упи та тај исти.

– Ама, не ма ни ње. От куд ко-

за?! Ал, би ла је и ко за. На сно по ви-

ма ша ше, ле по су се ви де ле ко зје

дла ке. Бе ле дла ке. И још оно... За

пу ну ша ку. Од ко зе...

(Оригиналан наслов приче: „Коза“)

Милорад Миле Јанковић(1942-2000)

Рођен у Великој Плани, у којој је и живео. Завршио економски фа-култет. Писао је прозу и поезију. Објавио књиге: „Хроника Жабар-ског друма“ (1997), „Анатомија једног пландишта“ (1998), „Рам за слике плањанске“ (2000), и збирку поезије „Једанаест немих сведока“ (1999). Приче објавље-не у „Омаји“ преузете су из књи-ге „Хроника Жабарског друма“.

Жабарски друм

Жабарски друм, са почетком на раскрсници путева, усред Вели-ке Плане, а завршетак, ако је већ Жабарски, на улазу у Жа-бари. Он је тај који води на Ис-ток. Плањани тај пут назваше Жабарски, јер је водио према Жабарима, а Жабарци га не на-зваше Плањански иако је улазио у саму Велику Плану, већ при-хватише наметнут назив и на тај начин они присвојише и имају читав један друм од око три сата хода и два моста, од којих један остарели броји последње дане и чека судњи час.

(„Хроника Жабарског друма“)

44 | ОМАЈА /јесен 2008.

вампир у крњевуБоривоје Бора Перић

У Крњеву, у Шулејића мали

где сам рођен и провео детињс-

тво, био је обичај да људи преко

лета, недељом или каквим другим

празником када се не ради у пољу,

изађу на улицу, поседају у хлад,

пију вино, пуше и причају разне

приче, најчешће и најрадије о ра-

товању и вампирима.

О ратовима је најлепше при-

чао Јова Шулејић. Био је у сва три

рата – турском, бугарском и првом

светском. Рањен на Царевом вису

1913. године у борби са Бугарима,

храмао је на десну ногу. О вампи-

рима су причали сви, свако на свој

начин. Већина их је тврдила да су

вампира видели око Рача Баре. О

тој Рача Бари морам да вам кажем

нешто више.

Кад се из Крњева пође друмом

према Паланци, иде се благом

узбрдицом. После три-четири ки-

лометара, изађе се на пространу

висораван на којој се налази вели-

ка раскрсница. Одатле се путеви

рачвају на четири стране. Насред

раскрснице је благо удубљење у

коме је увек, и у време највећих

летњих жега, било воде. Шевар

који је у њој растао, сељаци су

лети косили или жели српом, су-

шили, везивали у снопове и њима

покривали штале, шупе пољске и

виноградарске колибе. Причало се

да су Турци у Рача Бари закопали

живог човека и заклали девојку од

Тирнанића јер није хтела да се уда

за турског бега. У њивама око Рача

Баре били су 1915. положаји српс-

ке војске. И данас се познаје где су

копани ровови.

Ето, таква је та Рача Бара.

Можда су због ових тајанствених

прича људи и тврдили да су баш

тамо видели вампире. Најдубље

ми се урезала у сећање прича о

вампиру Милије Шулејића.

„Да вам причам, људи, шта ми

се једном догодило, а знам да ми

нећете веровати“, тако је почињао

Милија. Ту застане, попије чашу

воде, полако завије цигарету. Ос-

тали навале: „Причај, човече, за-

што да ти не верујемо!“ Кад огњи-

лом укреше ватру и запали цигару,

Милија почне.

„Било је то двадесет шесте-

седме године, не сећам се тачно.

Имао сам њиву у Кудречу, нешто

већу од дана орања. Посна, шкрта,

знате већ каква је кудречка земља.

Те године у њиви је био кукуруз.

Дође јесен, треба да се обере. За-

памтио сам да је била субота по-

четком октобра, и то уочи младе

недеље. Пођемо моја Даринка и ја

у Кудреч. Оберемо кукуруз рано,

још ни сунце није зашло. Кажем

ја Даринки: „Спремај се да идемо

кући“ Она нешто мисли, па каже:

„Какао би било да посечемо шашу,

да не долазимо поново за то мало

посла?“ Ја пристанем. Повече-

расмо оно што је остало од ручка,

дадосмо и воловима да једу. Утом и

сунце зађе. Вече лепо и топло. Иза

брега се јави млад месец. Почесмо

ми да сечемо шашу. Српови ошт-

ри, а стабљике танке, жгољаве, па

иде брзо. Не знам које је доба било

кад смо завршили, али ноћ већ

добро одмакла. Упрегнемо волове

у кола и кренемо. Небо се окитило

звездама, месечина, види се као у

по дана. Волови иду полако, ногу

пред ногу. Даринка и ја седимо на

колима и причамо да не заспимо.

Изађемо тако на друм.

Кад смо дошли на једно двес-

та до триста метра од Рача Баре,

волови почеше да швичу и за-

пињу као да вуку вршалицу. Шта

то може да буде? – мислим се ја.

Кола су нова, подмазана, а ни те-

рет није богзна какав, око петсто

кила кукуруза. Тек, Даринка поче

да ме мува у слабине. „Шта ти је?“

– питам је. Она ми шапну на уво:

„Окрени се“, каже, „да видиш не-

што“. Ја се окретох, кад у нашим

колима седи дете обучено у бело.

Има га тако метар – метар и по, ал’

дебело ко трупац.

„Вампир“, шапуће Даринка и

привија се уз мене. Видим, упла-

шила се. Ја нисам. Био сам тада

млад, снажан. Џак од осамдесет

кила сам бацим на раме. Рато-

вао сам трипут и претурио многе

муке прего главе. Хватао сам за

бугарски бајонет, а сад да се пла-

шим вампира! Мислим се шта да

радим. Сиђем с кола, зауставим

волове, пипнем их, а они знојави,

гола вода. Да ми упропасти воло-

ве, сунце му вампирксо! Наљутим

се ја и дрекнем: „Ко си ти бре?

Силази с мојих кола!“ Вампир

ћути, не мрда. Даринка ме моли:

„Немој“, каже, „да љутиш нечас-

тивог“. Мене то још више разљути:

„Ма шта ја има њега да љутим, ко

га звао да се попне у моја кола?!“

Ишчупам ступац из кола и замах-

нем обема рукама колико ме снага

носи. Мислим, сад ћу да ударим

да га располутим. Али, оћеш! У

тај мах ми се руке укочише и ос-

тадоше онакао више главе, па ни

тамо, ни овамо. Ступац испаде из

руку, а ја падох на земљу као по-

кошен. Даринка врисну, дотрча до

мене и поче да ме умива водом из

крчага. Полива ме она тако, поли-

ва, те ти ја полако дођох свести.

Придиже ме и поможе да се поп-

нем у кола. Сав сам поломљен као

| 45

да сам прошао кроз дреш. Даринка

ми каже: „Седи ту, Милија, смири

се. Где ћеш ти да се бијеш са не-

частивим?“ Има жена право, мис-

лим. Није то, да кажеш, човек. Па

нека су и двојица, и тројица! Шта

је то онда било за мене? Али, ово

је нека нечастива сила. Ђаво, јал’

дух, сам бог зна шта је. Даринка

узе бич и викну на волове, те они

кретоше. Јаки су то били волови и

послушни. Никад ме нису остави-

ли на путу. Вршна кола кукуруза

извуку из њиве, па нека је блато до

колена.

Кад прођосмо Рача Бару пут

пође низ ногу, те и волови лакше

повукоше. Дођосмо тако до Цр-

квеног брда. Даринка узе да води

волове. Скретосмо са друма и

кроз црквену шуму запутисмо се

ка Шулејића мали. Пут води баш

поред цркве. Мислим: ако је не-

частиви, сад мора да побегне од

цркве и крста на њој. Седимо тако

у колима ја и вампир и гледамо

се. Наиђосмо пред цркву, ја пазим

кад ће да побегне. Даринка води

волове, стално се окреће и крсти.

Прођосмо цркву, а вампир седи

и даље. Даринка закачи поводник

за јарам, па се попе у кола поред

мене. Пита ме шапућући: „Шта да

радимо, Милија? Нећемо ваљда

да га одвеземо кући?“ „Нећемо“,

кажем ја. „Кад уђемо у нашу малу

зауставићемо кола и сачекаћемо

да прође глуво доба“.

Чим наиђосмо на прве куће,

из авлије Ђуре Шулејића огласи

се петао. У тај мах кола се тргоше

на пред као кад насред брда пукне

кочница. Волови скоро потрча-

ше. Кад се окретосмо, а оно чуда

– на колима више нема детета. Ми

одахнусмо. Петли учесташе. Ни-

кад нисам желео песму петлова

више него те ноћи. Од тог времена

нисам заклао петла.

Брзо стигосмо кући. На капији

стоји моја мајка, чуди се и пита:

„Где сте, побогу, до сада? Већ сам

помислила да вам се нешто до-

годило“. „Није ништа, секли смо

шашу, а и пут је далек – знаш где

је Кудреч“, кажем ја и мувам Да-

ринку да ћути.

Даринка и ја се договорисмо да

никоме не причамо шта нас је те

ноћи снашло. Неће нико веровати.

А нисмо хтели ни да плашимо мај-

ку и децу. Гурнемо кола са куку-

рузом под кош, волове уведемо у

шталу, направимо гужве од сламе,

па трљај, трљај, једва их осуши-

мо. Положимо им да једу, али они

неће ни да окусе. Одмах полегаше.

Кажем мајци да их не поји до сва-

нућа, нека се добро одморе, а Да-

ринка и ја одемо да спавамо.

Кад у свануће, груну мајка у

нашу собу и повика: „Милија, Да-

ринка, дижите се брже, црк’о во!“

„Који во, сунце ти божје?“ – питам.

Скочисмо ми, па онако голишави,

у кошуљама, трк у шталу. Кад тамо,

има шта и да видимо! Наш дешњак

Цветко истегао се до пола штале.

Очи искочиле као сарме. Пипнем

га, он хладан, укочио. Почнем да

кукам и да се бијем у главу. Куд

ћу сад, сињи кукавац? Како ћу без

вола? Даринка плаче, брише сузе

длановима. Ухватила ме за руку,

па ме теши: „Ћути, Милија, добро

је што се све тако свршило. Ја сам

стрепела да се теби нешто не дого-

ди, јал’ деци, не дај боже. Нека смо

живи и здрави, купићемо другог

вола.“

Помислим, има жена право.

Од штете нема вајде. Помиримо

се са судбином и договоримо да

про дамо њиву у Кудречу. Прода-

ли смо је буд зашто, само да тамо

више не идемо. За те паре купимо

другог вола.“

(Оригиналан наслов приче:

„Рача бара“)

46 | ОМАЈА /јесен 2008.

Како су деда стојка јахале кораканџеЗлатимир Пантић

Једне зиме, чим сам дош’о из

војске, обредим па сваке вечери

у кафану. Није ти тад биле струја,

ка’ сад, него чича Милисав упали

по некол’ко фењера и изакачиње ји

свуд изоколо по кафани. То је био

млого добар кафеџија. Он и њигова

баба волели људе, а и знали како да

привучу људе. Куј попије три пића,

четврто га часте они. Чича Милисав

сам служио госте, иако имао већ

седамдесет година и био прилично

гломазан. И тако ми до пред мрак

намиримо стоку, насечемо дрва и

послушамо још по нешто жене, па

после ’ајд у кафану. Куд ћеш ти да

легнеш још за видела, а ноћ зимска,

дугачка. Имали смо једну лампицу

без стакла, али ни за њу нисмо увек

имали гас. Жене преду кучину ел

вуну спрем месечине, ел па одигну

једно котурче с табле на шпорету,

да се види кол’ко тол’ко. Е, зато

смо ми мушки ишли у кафану да

ни прође од ноћи и да се мало разо-

нодимо, а и попричамо сес нашем

Штубичанцима. Био то леп живот,

иако нисмо имали струју, радионе,

ни телевизоре. Али смо сваки дан

били с нашем људ’ма и с нашом

фамилијом.

И тако, те зиме, ка’ шта ти

реко’, задржавао сам се прилично

ноћу у кафане, а попијао прилич-

но. А једну ноћ, одма’ после Бо-

жића, некрштене дана, врт’о сам

се сам из кафане. Нећу да лажем

и попио сам прилично и то наш

домаћи црњак. То је моје стално

пиће било. Лепо ја пођем дома

ка’ и до сад, али чим дођо’ до реке

Миљковаче, таман кад ћу да про-

ђем ћуприју, нешто ми се учини

ка’ да носим неко бреме на грбине.

И тако ми се то отобољи натраг и

вуче ме да се изврнем на ту стра-

ну. Мишљао сам се свашта. Биће,

реко’, неки пош’о за мном па ме

зајебава и вуче за капут, ал’ ’оћеш

дигенек. Пипнем ја руком позади,

код врата, и напипам нешто меко и

чупаво. Све ми тад прође кроз гла-

ву. Да л’ је мечка, да л’ је јазавац, да

л’ вампир... Пробам да викнем, али

ни да писнем. Оно ми се у’ватило

рукама, ел шапама за врат и не

пушта ме. Поче’ да се тресем и ска-

чем онде на ћуприје, поче’ да тр-

чим и да се увијам, ал’ јок, све исто.

Пробам да пођем дома и окренем

на ту страну. Реко’, биће ће ме ос-

тави кад дођем близу код куће и

кад ми залаје пас. Ал’ ово ме обрће

све на другу страну ка’ да ми узде

тур’о у уста. Идем ја, ал’ све на дру-

гу страну. Срећа моја што снег није

био велики, нег тек опрашио па се

ишло лако. И уврће ти мен’ то чудо

на Штрковац, па на Збеговиште, па

у горњи крај села. И све по окол-

не брда, никако да се врнемо пре-

ма центру, све около села по неке

увала и по урвина. Кад избимо на

Дрљино брдо, реко’ да видим баш

шта је и какво је то чудо, а душа

ми у носу само остала. Напипујем

меку длаку и дугачке руке сес ду-

гачкем ноктима. Руке видим ел ми

се држи око гуше и висе му на моје

груди. Длака му црна, а нокти ве-

лики, али више личе на људске него

на пчешке. Прво сам помишљао да

Илустрација: М

иле Динић

| 47

је то неки вампир, али сам чуо де

њега не можеш да напипаш, а ово-

га можеш. У почетку ме било при-

лично стра’, ал’ после сам се више

уморио, па сам више био у неком

бунилу и на мукама. Отежа та ала,

па ми се чини ка’ да носим џак од

ше’сет кила. Обиснуло ми се то

чудо, а ноге му ударају ниже моје-

га дупета, сам’ кол’ко не ударају по

земље и не вучу се. И нема стајања,

него јопет само напред и само пре-

ко реке и преко брда. Ја навијам

све ближе код кућа да сам, а оно

обрће све у поље и у шуму. Не да

ми да уђем у село, па Бог. Кад би

пред зору и кад запопеваше пос-

ледни петлови, слакша ми одједан-

пут с грбине и сјури се у Мишићеву

баругу. Осврнем се брж’ да видим

шта је и како изгледа, кад оно црно,

власато и млого ружно створење,

више ми личи на мајмуна, него на

пса. Али ноћ је још па се не види

добро. Сад кад ми се слакша с гр-

бине, лако пођо’ дома, ка’ да ништа

није било, а признавам, истрезнио

сам се начисто. Упадо’ у кућу и

чим се до’вати до кревета, одма’ ме

обузе умор и ја заспа’, више мртав

него жив. Нико од моје укућана за

то није знао, ел сви спавали кад

сам уш’о.

Кад се ујутру ја диго’, реши’ да

испричам мојем укућанима оно

шта сам доживео, а није се ни мог-

ло скута, ел моја жена одма’ видела

кашкаве панталоне и мокар капут.

Испричам ји ја све по реду како сам

се боговски провео ноћас по окол-

не брда, по реке и по вирова. Сви се

чуде и крсте с обе руке, а највише

деца воле да ји причам како то све

било. Ја испричам једанпут, а они

’оће јопет. Само мој отац нема да се

чуди, изгледа да му све познато, ка’

да је био ноћас са мном. Запали он

лулу, седе ближе покрај фуруне и

поче да прича:

„Тачно је све то шта Стојко каже.

Није то ни ђаво, ни вампир, него је

то кораканџа. Ја сам њи’ глед’о у

очи ка’ шта вас сад гледам. И то куј

зна кол’ко пут. Та грозоћија само

ћути и наводи те у највећи густиш

и воду, и никако неће да се скине с

теб’ док не запева пет’о, ел не рикне

магарац. Кораканџа зна за то па те

зато и тера све око села и што даље

од кућа. Али пред зору, дође ми и

она на мојега. Тад запопевају сви

петлови углас, кол’ко ји ког има у

селу. Тад ти се фрућне с грбине па

бежи куд до’вати. Кораканџа има

црно крзно и дугачке руке, да мож’

да ти се обеси око врата, а нокте ти

зарије у груде па те сам’ претиска

и боде. Док се пење на теб’, задњем

ногама ти све изгребе грбину и, да

простиш, дупе. Зато сам највише

мрзео ту алу. Нема да ти се преп-

не ка’ дете, па ју ти носи, него се

помиче и мешкољи једнако. Не

мож’ никако да се угњезди и сми-

ри. Те ју висе ноге, те није те добро

стегла око гуше, те ју не одговара

како ти идеш, а кад ’оће да те ув-

рне на њојну страну, само те стег-

не за гркљан, ел ти па један нокат

забије у душник. Душа ти се сапре

и примири, па ти види шта ћеш и

како ћеш. Главу има млого сличну

човеку, само шта ју лице рутаво, а

очи црвене и крупне. Непослушне

људе и жене јаше само некрштене

дана. Пијанице најпре пронађе, ел

они не знају да се чувају кад мало

попију.

Ја сам имао у фамилији у Шар-

камену човека кој се, кад умро,

мло го вампир’о и на крају постао

кораканџа. Био сам тад дете, ал’ се

добро сећам тог деда Симе. Био то

нежења човек, тврдица и својеглав,

а и која би код таквога и дошла. Он

ти је сам себе мрзео. Душман и

баксуз од човека. Кад умро, нико

га није сачувао са свећом, зато се

после вампир’о и пудио свакога по

селу. Неки кажу де још за живота

постао живи вампирин, а с време-

на на време и кораканџа. И то без-

душна и дрвендекаста. Јаше те и

мрцвари док ти не истера душу и на

нос и на дупе. Натера те у најдубљи

вир док ти не дође вода до под гушу,

а ти ако си јак и ако имаш јако срце

и живце ће да преживиш, а ако не,

онда до мојега. Шта си тражио у

невреме добо по ћуприји и по реке.

Кад си пудљив, седи код деца и код

жене. После сам сазн’о да та’ деда

Сима рођен некрштене дана и де

није био побожан човек.

Зато, кад год сам иш’о у Шар-

камен, ја сам за сваки случај у џепу

имао малко соли, корку ’леба и

некол’ко чешња белога лука. То ти

је најбоља одбрана од кораканџе.

Намерише она бели лука из далека

и не прилази ти близу. Ал’ куд ће

се пијан човек сети да понесе те ра-

боте. Он да зна да је пијан, не би из

куће ноћу нигде ни иш’о“.

Доживео и мој отац да га кора-

канџа ноћу јаше и мрцвари, ел се и

он опијао у младе дане. Само, нама

укућанима није до сад о томе при-

чао. Има случајева да се кораканџа

на некога и окоми, па још за виде-

ла дође и препне се код стреје. Ту

чека одређенога човека, ел жену,

па му одозгор скочи за врат ил’ на

главу. Заковрљи ти шију на једну

страну ка’ пилету, па после ’ајд куд

ју се стојна ’оће. Понегде зареди

па сваку вечер тако исто. Не смеш

да изађеш ни да пишаш, а камоли

негде даље. Ако те промаши кад си

отиш’о, ће те потреви кад се врнеш

сигурно. Кога први пут јашу кора-

канџе, мож’ и да умре од стра’а, ал’

кад се навикне, онда му то пређе

у навику, ка’ и сваки други пос’о.

Сваки би волео то да доживи ал’

да му ништа не фали и да се лепо

проведе. То ти је исто и код онога

шта скаче сес падобраном. Воли да

скочи, а стра’ га.

Ту у мојем комшилуку живела

нека баба Перса. Она није ка’ друге

жене поштовала свеце, него радела

женски рад кад ју падне. У недељу

ради да се убије, а после у понедев-

ник спава, ни дупе не зна куд је ју.

Таква ти то жена бандоглава била,

нит’ се јаше, нит’ се тера. Е, њу

опази кораканџа па се завуче кроз

комин, ел напоље није смела да из-

лази. Кад ју се ова препне за врат,

та Перса после морала да изиђе

напоље, ел ју ова стеже и примо-

рава. Одна’ ју дотера до неке про-

валије и одатле ју гурне дол’. Ако

није стрмо и нема трњи и вода, она

ће прође некако, али ако има, она

има да се врне изубијана и изгре-

бана, да после од срама не излази

48 | ОМАЈА /јесен 2008.

месец дана из куће. Ће да мисле

људи де ју њојан муж изубијао. А

увек била њојна кривица. Те не-

крштене дане волела да ради уве-

чер, ка’ да она издржава ова’ свет.

Тад узме да крпи, да шије, да пере

и да изналази разна чуда. После ју

крив ђока, кад ју она ујане одозгор.

Чим ју кораканџа види де нешто

ради око женске послова, проме-

ни глас и зовне ју напоље. Жена ка’

жена, више радознала него памет-

на, изиђе напоље да види куј је и

шта је, кад оно ’оћеш га, имаш шта

и да видиш и да осетиш. Тури ти се

на грбину па ’ајде у поп Микину

шуму, ел у општински гај. Куд ју се

дигне, ту те тера, док те не дотера

како се њој нагоди. Једанпут се ове

Персе, да ју се освети због предења

некрштене дана, обесила низ дупе

па ’ајд у Сувају у највећи густиш.

Ту ју изуједа свуд по врату и по

снаге, па ју после гурне низ највећу

срмину у вир. Срећа њојна шта тад

била плитка вода и шта била чисти-

на по урвине, иначе би ту загулила

кривак.

Такво ти је то време било. Куј

се чувао и куј поштовао свеце, он

пролаз’о добро, а куј се прав’о

својеглав и тврдоглав, е, тај најеб’о

за цео век свој. Зато жене, које се

дете роди некрштене дана, а има

и такви случајеви, она треба да се

што пре препне на комин и, спрам

онога отвора куд излази дим, да

изатка детету кошуљицу. То кобаја-

ги да мало изукршта ручно потку и

основу, ел куд ће она истински да

дигује разбој на вр’ куће. После, то

дете кад порасте, нити мож’ да пос-

тане кораканџа, нити га па јашу. И

још нешто, а то је исто млого важ-

но. Жена не сме да затрудни не-

кршене дана, ел ће ју дете сигурно

постане кораканџа. Данашњи мла-

дићи не воде млого рачун о томе,

зато ји се и рађају свакаква деца, па

после цео живот не мож’ да изиђу с

њима на крај. Такви буду пијанице,

лопуже, преваранти, крадљивци,

швалери и тако слично. Кад би чо-

век знао кад куј прављен и кад куј

рођен, он никад не би треб’о с так-

вема да се дружи и започиње неки

пос’о. Мислим на оне који су по не-

чему везани за некрштене дане. Не

треба никакве послове започињати

од Божића до Крстовдана, ако је

жена у другом стању, ел ће ју дете

буде ружно и ће да личи на кора-

канџу, а мож’ и да постану кора-

канџе у своје време. Нико то не зна

тачно како ће да буде, али је боље

да се слушају стари људи, ел су они

млого више доживели и претрпели.

Нису тад били телевизори, ком-

пјутери и друге занимације, него

ти је вампир, змај, кораканџа, ел

нека друга ала, била сва разонода

од рођења до смрти. На заветина-

ма, на славама, на крштењима и на

свадбама само се о тем чудовиш-

тима причало. А сваки знао по не-

што. Ретко да се у нечију кућу није

завукла нека алурда, па после, да

видиш грдан белај, не можеш да ју

истераш кад ’оћеш. После ’ајде код

врачаре, па разна бајања, па трис-

та ђоке ти требају да се очистиш и

откачиш. Више се човек бојао да га

не задеси таква невоља, нег’ нека

болештоина. Зато није никакво

чудо шта су млого више веровали

и у Бога. Поштовали се млого више

укућани и цела фамилија. Живели

људи млого близу, ка’ да су једна

душа. Шта заболи једнога, забо-

ли свакога. Шта зафали једному,

фали свима. Зато су тад’ биле мобе,

прела, седељке, свечарске и славс-

ке посете, разне поворке и обреди.

Сад сваки седи у своје куће, забио

се цео у телевизор, па мисли да му

више ништа не треба. Ал’ није тако.

Ја да ви кажем, ка’ стар човек, без

ближњега својега и без људи нема

ништа.

Чим се заврше некрштени дани,

људ’ма одма’ лакне. Некако ји се

скине терет с душе. Зато се на Бого-

јављење освети вода (богојављенска

водица), и од те освећене воде тре-

ба да окуси и да се попрска сваки

члан домаћинства, и свако бравче

у штале. Том водицом се одстрани

свака ала, сваки зли дух, па и кора-

канџа. Врне се радос’ и мир у сваку

кућу. Пијаницама и недокресаним

женама понајвише.

Сведочења

(Приповедање Борисава М. Ма-

тића из села Љубичевца код Стра-

гара, Рудничког, рођеног 7. октобра

1907.)*

Још нешто да ти испричам.

Ишо сам једном, имо сам друга у

Црнући. Звао се Миленко Красоје-

вић. Са њим сам онда лепо стајао.

Ја сам био код манастира Враћеш-

нице, па сам ишо оздо путом. Кад

сам био оздо, наишли сватови, ноћ

је била. Наишли сватови; то је ука,

ука – песма, само ври. Пошо сам

из Враћешнице касно. Песма низ

пут, сватови, само јури – фијакери,

и јашу коње људи, и песма – нема,

само ломи.

И ја сам стао са стране, а тај

мој побратим – иде на коњу, и

ме не вели: „Откуд ти ту... одак-

ле идеш?“ Реко, ја пошо кући.

„Па, де си омрко?“ Реко, био сам

у Враћешници. „Ајде, каже, седи

поред мен, јаши.“ Ја узјаша и седо.

„Држ се добро“, вели. Ја га увати за

леђа, вако. „Немо да се упуштиш

од мене. Држи се добро, иначе

– оћеш да останеш.“ Да л’ лети, да

л’ иде? – ни ја не знам.

Докле смо ишли, шта смо ра-

дили? Ишли за девојку. Седели

смо свуд. Отишли домаћинској

кући – у Липовац, и седели за сов-

ром. А он мене (побратим) каже:

„Седи ти поред мене.“ Ја сам седео

мало поред њега, па сам се, нако

– и уплашио. Не знам, не познајем

никога сем њега. Док смо узели

девојку, све то, и ручали. Ал’ иду

неки људи око совре, играју, и вако

веле: „Овај да се убије.“ Вако ру-

ком на мене: „Овај да се убије.“ Је-

дан, па други, па трећи. А онај мој

побратим: „Слушај, ти само, каже,

ћути. Ништа немо да говориш.“ А

| 49

Ђаволски сватовиВладета Коларевић

ја сам ћуто. Ћуто, док је то прошло

све.

Ајде уземо девојку – крене-

мо. „Ајде, каже, напред.“ Појаша-

ше они сви. „А ти, побратиме, са

мном. Ал’ се, каже, држи добро.“

Тако, куд смо ишли, де смо? – не

знам ни ја. Кад је расвит био, није

свануло још, петлови певају, ја

на једној крушки. Бога питај чија

то кућа била. Ја на оној крушки.

Јаој, сав сам био подеран, онако.

Од чега сам био подеран, ни ја не

знам.

И, куд ћу ја – да вичем домаћи-

на, они спавају. Вичи ја, вичи, не

могу да се скинем. Док, изиђе једна

жена гологуза иза куће, ради себе

– да мокри. Није ни знала да сам ја

на крушки. Кад ме је угледала она

се прекрстила пет пута: „Шта ћеш

ту... и ко је ово?“ Па виче људе:

„Изиђите овамо – да видите шта је

ово?“ Гледају људи: „Штаћеш ту, и

одакле си?“ Реко, немо да ме пи-

таш, дај лотру. И она донесе лотру,

и ја сиђем полако. Не смем ни да

причам де сам био. Скинем се, сав

ицепан. Ту сам се мало одморио

код њи. Дадоше ми неко одело те

се преобучем. Дали ми после мало

да једем. То било у Горњој Црнући,

од Ерића. Те дођем полако кући.

Кажем ти, ја опет једва чекам

да видим мојег побратима. Ал’ тај

човек мој побратим, живио у Ми-

лановцу. Једва чекам ја д идем

у Милановац... А онда, одем ја у

Милановац, па не смем да га пи-

там одма. Као, не знам ни сам – да

л’ је то тачно он био. А он гледа

у мене па вели: „Шта ме гледаш,

побратиме?“ Па, гледам те – реко.

Каже, вели: „Слушај, ти си срећан,

што сам се ја потревио те ноћи

да идем. Иначе би ти награбусио

– куд си наишао и ко је те срео.“ И

тако то, каже: „Срећан си колико

си тежак.“ И ја више тог побратима

не видо. Тако ти бе’а. Ја протури ту

свадбу лепо. Једва сам осто жив.

* Прибележено по основу неко-

лико казивања, негде концем лета

1996. у Љубичевцу, негдашњој Буш-

ници.

50 | ОМАЈА /јесен 2008.

господин рака и камена девојка

У средини 1879, 21. јула, огласио се суд општине

Масуричке у округу Врањском, који актом број 757

саопштава среском начелнику следеће:

„У овдашње село Џеп ћути си оди толико време

Момин Камен, који си је у нико време створија от

нику девојку, што гу је мајка проклела кад си је с нико

платно на главу бегала от дом на куде њојног момка

из преко Мораву, куј си знаје кога.

Е, јучерке на „светог Илију“, кут исти Момин Ка-

мен сабрала се младиња селска и туј су играли коло,

како си траје дајма из године у годину на тај благи

дан. По тој се опкладили: господин Рака поштар сас

Митра Шиљеговог из село Ружић, да ће се укачи на вр

Момин Камен и да седне на Момину главу, и ако се

попне да му Митар даде две оке вино, ако па не, онда

да си господин Рака даде на Митра динар у сребро.

Господин Рака бија је пијан за ћеф како си веће има

табијет.

По тој се господин Рака скокну, дође си на куде

окамењету девојку, прекрсти се неколико пут и поче

се качи и како се укачи куј знаје, тики ми видомо како

си господин Рака седе на главу на онуја скамењету де-

војку и чумо убаво кад си поче извива нику песну. По-

седе туј на главу коџами, па кад поче да се спушћа на

доле, видомо убаво како си скамењене руке на онуја

девојку грабнуше Раку, почеше да га стезују толико,

да се завалија поче вика на сав глас зар от нику муку

и по тој видомо сас очи наше како си господин Рака

паде на камење брез глас како дип мртвак и како си

завалија скрши ноге наполак. Куј знаје оће ли оста-

не жив, јербо је много страдаја и салте мрда сас уши.

Однесомо га у овдашњу Пошту на куде домаћицу му

на њојно гајле, а Митра Шиљеговог турисмо у апс,

јербо је он кабајет. Оно кабајет је и скамењета девој-

ка и због тог тој питујемо влас како би биднуло да си

општина сас народ исту скамењену девојку бастише,

да гу нема трага, јербо се мож бидне пак због њума

поголема несрећа.

Писар Сотир Златановић

Председник Виден Тричковић“

Из старих архива

На овај акт начелник среза Масуричког актом

својим од 23. јула 1879. године под бројем 2046 од-

говара овако:

“Нико жив да недирне „Момин Камен“. Ако ко

само покуша да ма како штети ову знаменитост, каз-

нићу најстрожије на првом месту председника и пи-

сара, а затим и све оне који учине да се камен оштети.

Што је господин Рака пао и сломијо ноге нико није

крив. Нека се пење ако хоће опет и нека се ломи, али

„Момин Камен“ има да остане у целости на свом мес-

ту.

Нека ми суд врати овај акт са одговором да је ову

наредбу примио на знање.

Начелник срески

Велимир Јовановић“

| 51

Брачни пар се возио касно кући када их је зауставила повређена жена. Објаснила им је да је доживела аутомобилску несрећу и да је њена беба остала заробљена у колима. Човек је оставио повређену жену са супругом и отишао да покуша да извади бебу. Када је стигао до аутомобила ви-део је пар на предњим седиштима. Били су мрт-ви. Беба је плакала на задњем седишту и човек је успео, после неколико покушаја, да извади бебу. Вратио се до свог аутомобила и тамо затекао суп-ругу саму. Када ју је питао где је мајка детета, она му је објаснила да је жена одмах отишла за њим да му помогне.

Оставио је бебу и вратио се да потражи жену. Никога није било поред аутомобила или у близи-ни. После дужег времена, схватио је да је жена која је умрла на предњем седишту заправо жена која их је зауставила тражећи помоћ.

* * *Један човек је одлучио да сагради кућу и унај-

мио је неколико добрих мајстора који су убрзо до-шли са екипом радника и почели градњу. Мајстори су дуго радили и у договорено време су завршили кућу. Али човек је из неког разлога одбио да им исплати остатак новца. Мајстори су све покушава-ли, али он није хтео да плати.

Због тога је један од главних мајстора отишао на оближње гробље, извукао ексер из крста који је био на гробу неког детета и закуцао га у греду на тавану куће . Мајстори су затим отишли и више нису тражили новац.

Човек се убрзо уселио у нову кућу. Али од прве вечери, када би легао да спава, касно ноћу би почели да се чују крици и плач детета. Човек је покушавао да се отараси те појави, али му није успевало. На крају је одлучио да прода кућу.

Кућу је купио човек који се тек доселио у град. Исплатио је сав новац претходном власнику и усе-лио се. Али његове муке тек тада почињу. Сваке вечери, касно ноћу, почели би плач и крици де-тета. Човек је претраживао кућу, али ништа није нашао. На крају је покушао да разговара са ста-рим власником, а пошто ни то није помогло, од-лучио је да сазна све о кући. После дуге потраге успео је да пронађе једног мајстора који је радио на изградњи, а он га је упутио на главног мајсто-ра. Када је главни мајстор чуо о чему се ради, за-тражио је од новог власника да му исплати новац који му дугује стари власник за изградњу. Човек је на крају то и учинио. Мајстор је тада отишао на таван, извадио ексер и вратио га на крст одакле је и узет.

Од те ноћи, престали су крици и плач детета.

УРБАНЕ ЛЕГЕНДЕ

* * *Девојци је ово испричала мајка:Када је била млађа, одлучила је да са нај-

бољом другарицом призива духове. Наместиле су чаше, слова и све како су чуле да треба. Одлучиле су да дозивају њеног деду. У том тренутку, док су оне дозивале духа, у једној од суседних соба је спавала њена баба. Девојке су почеле са призи-вањем...

Одједном је у собу улетела баба и почела да виче да престану са тим што раде, иако жена није знала шта је у питању. Углавном, када су оне пре-кинуле, баба им је рекла да је сањала сан у коме јој се јавио муж, деда којег су девојке дозивале, и рекао јој да иде и каже да га оставе на миру, да га више не узнемиравају. Баба се одмах пробудила и дошла код девојака и прекинула их.

52 | ОМАЈА /јесен 2008.