Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek: filozofija

Seminarski rad iz srednjovekovne filozofije

O dokazu za postojanje Boga

sv. Anselm Kenterberijski

Student: Ivana Bosni FL38/10 Mentorka: Una Popovi

Novi Sad, 2012.

Saetak:

U drugoj polovini XI veka nastaje ontoloki dokaz Boije egzistencije. Ovim uvenim otkriem sv. Anslem ostavio je dubok trag u istoriji filozofije. Dokaz o postojanju Boije engzistencije sv. Anselm je izneo u svom delu pod nazivom Proslogion, originalni naziv: Proslogion seu Alloqvium de Dei Existencia.

Sam dokaz zapoinje pojmom Boga kao onog bia od koga nita vee ne moe da se zamisli. Bog je odreen kao najvii mogui objekat misli. Meutim, videemo da je Bog zapravo neto sasvim drugo, a ne obian stupanj savrenosti. Otkrie se na koji nain je nama Bog dat, ta Bog predstavlja, da li je to pojam ili samo imaginacija, da li postoji subjektivno ili objektivno, konano, da li je realan ili samo nestvaran predmet naih misli.

Iz svega ovoga sledi da je sama ideja o Bogu, kao neto nedostino u nestvarnom, pa moda i u stvarnom svetu, nuno i ideja o postojeem biu, pa zato sv. Anselm donosi zakljuak da niko ne moe istovremeno imati i pojam Boga i takoe poricati Boiju egzistenciju. Dakle, Anselmova tenja jeste ta da prikae odnos samog oveka prema Bogu, da prikae ovekovo versko usmerenje, i da isto tako dokae realno postojanje Boga, upravo zbog toga to Bog predstavlja neto najvie, a da nije realan ne bi bio najvii, ve bi ga neto preteklo u realnosti, na primer ovek, jer je ovek slika Boija, konana stvar koja je proistekla iz njega, i koja predstavlja njegovo savrenstvo u stvarnom svetu.

Kljune rei:

2

Bog, dokaz, egzistencija, Proslogion, Monologion, realizam, racionalizam, savrenstvo, istina, vera

Ontoloki argument:

Ontoloki argument raznih filozofa pre svega analizira eventualnu Boiju egzistenciju. Svi argumenti zakljuuju da Bog zapravo nuno postoji.

Ontoloki argumenti su analitiki argumenti, koji se zasnivaju na a priori razmiljanju i neophodnim argumentima koji omoguavaju postojanje Boga. Ontoloki argumenti se skoro uvek odnose na analizu Boije egzistencije na osnovu nje same, a kasnije na osnovu savrenstva, dobrote i znanja koje proistie iz Boga.

Sam naziv ovog dokaza pripisujemo Kantu, a isti taj dokaz se ranije nazivao Anselmov dokaz, poto je Anselmo prvi filozof koji je izneo ovaj u istoriji filozofije.

Anselmov argument je jedan od onih argumenata koji na prvu deluju uverljivo, ali nakon dublje obrade i nije ba pouzdan i uverljiv, o emu e kasnije biti rei.

U ontolokom dokazu Boga dokazujemo na osnovu njega samog, koji je nama dat kao pojam, koji treba dovesti do realnog postojanja. Ovde postoji razlika izmeu Anselmovog dokazivanja i dokaza koji su zastupljeni kod Tome Akvinskog. Kod Tome Akvinskog dokazi idu od spoljanjeg sveta ka Bogu, dok se u Anselmovom ontolokom dokazu ne polazi od neke druge stvari iz spoljanjeg sveta na osnovu koje kasnije odreujemo postojanje Boga, ve se u njemu polazi od njega samog, kao glavnog Uzroka svih stvari koje postoje.

Anselm je pripadao avgustinskoj tradiciji filozofije hrianstva, za koju je karakterisina velika tenja za filozofskim utemeljenjem vere. Avgustin je vrio veliki uticaj na Anselma prvenstveno zbog toga to se do Anselmovog dokaza za postojanje Boga dolazi verom i razumom, a osnovno stanovite avgustinske tradicije predstavlja upravo odnos vere i razuma.

Bog je dat kao a priori, kao najoptiji pojam do koga je potrebno stii razumom i verom, odnosno spoznati ga kao glavni uzrok svega, i na osnovu samog pojma Boga zakljuujemo njegovu egzistenciju koja se poklapa sa

3

njegovom sutinom. Bog nuno jeste je osnova svih dokaza o postojanju Boga, kao i glavna osnova ontolokog dokaza, gde nunost predstavlja realnost, i gde se Bog definie kao realno Bie koga nita vee ne moe nadmaiti.

Realizam:

Osnova Anselmovog dokaza lei u realizmu.1 Realisti su tvrdili da svi opti pojmovi nama predstavljeni kao realnost, i da postoje nezavisno od naeg iskustva i miljenja (a priori) i u samim stvarima. Glavni predstavnik ovakvog uenja bio je Anselm, koji je izneo tvrdnju da opti pojmovi postoje u stvarima. Pojam Boga je najvii pojam, ali Bog postoji nezavisno od te injenice. Bog je predstavljen kao najvii pojam ljudskog uma, isto tako i kao najvea stvarnost.2

Anselmova logika koncepcija argumenta za postojanje Boije egzistencije svoj koren ima u realizmu. Realnost je cilj Anselmovog dokazivanja Boga. Zapravo, glavni problem logikih argumenata jeste odnos oveka prema samom Bogu, koji je u naem razumu dat kao pojam i za koga objektivno znamo da egzistira. ovekovo versko opredeljenje u hrianstvu predstavlja svetlost i dobrotu ivota. ovek jedino voen verom moe spoznati sebe, dolazei do sutine, odnosno do saznanja Boga, meditiranjem, o emu e kasnije biti rei. Vera je sama po sebi razumska, i jedino ist razum moe konstatovati realno postojanje Boga. Neto to predstavlja Uzrok svih stvorenih stvari (bia) mora postojati i u realnom svetu, jer mu inae ne pripada savrenstvo. Stvorene stvari, kao to su dobrota, lepota, istina... sve su to stvari koje imaju svoj Uzrok, nisu same sebi uzrok, morale su proistei iz neega. Kako je Bog postojao pre stvaranja sveta, drugog Stvoritelja ne moe biti. Dakle, Bog kao glavni Uzrok svih stvari postoji.

Ako bismo definisali Boga kao nerealno bie, imali bismo subjektivno miljenje o njemu i njegovom stvaranju, i mnogo bi istina proisteklo iz toga, a zna se da je istina samo jedna. Blaenstvo Boije je svrha svakog ljudskog bia, odnosno svrha ovekova jeste Dobro, a jedino dobro je Bog.

1 Odnosno dokazivanje Boije egzistencije i u realnosti, kao realno postojee supstancije.2 Aimovi, M., Filozofija miljenja, Futura publikacije,Novi Sad, 2007., str. 62

4

Logiki zakljuak samog dokaza polazi od toga da je Bog u naem razumu dat nezavisno od iskustva kao opti pojam, a priori pojam, kao realna stvar, jer se jedino tako nita vee od njega ne moe zamisliti, i na osnovu njega i mi sami postojimo. Naa egzistencija zavisi od Boije, o emu e biti rei u poglavlju Dokaz o postojanju Boga.

Anselmov racionalizam:

Pre objanjenja zavisnosti nae egzistencije od Boije, posvetiemo uvodno poglavlje racionalizmu kojim se koristio Anselm. Racionalizmom poinjemo upravo zbog ispravne definicije Anselmovog ontolokog argumenta za Boiju egzistenciju.

Ovim poglavljem objanjava se primena ontolokog dokaza. Pokazuje se kako sam dokaz mnogo zavisi od sposobnosti racionalnog zakljuivanja kod oveka.

Kod Anselma, pojam racionalizam podrazumeva ono stanovite duha koje vodi nastojanju da se dokau sve svete tajne, upravo zbog nae tenje za razumevanjem svega onoga u ta verujemo. Dve jedine istine koje svaki ovek treba razumeti, kod Anselma, su vera u Boije postojanje, i vera u sv. Trojstvo.

Razgranienje ovih istina neki mislioci mogu odrediti pridavanjem prve istine filozofiji, odnosno filozofiji se daje za pravo da moe dopreti do egzistencije Boga, dok druga istina pripada odreenjima teologije. Meutim, razumevanjem Anselmove pozicije, odnosno one pozicije stanja duha koje je predhodilo razgranienju izmeu filozofije i teologije, moemo utvrditi sledee: injenica da se ona prva istina (dokaz za Boiju egzistenciju) moe dokazati, i takoe sama elja oveka da razume ono u ta veruje, sasvim prirodno vodila je tome da se dokae i druga istina (uenje o sv. Trojstvu).

Da bismo racionalno reili ovaj argument, moda bi bilo najlake zameniti pojam Boga sa nekim drugim pojmom.

5

Recimo da postoji samo ovek na celom ovom svetu. Na osnovu toga to je jedino bie koje postoji, on je ujedno i najinteligentnije bie na svetu. Kada vidi njemu neto neobjanjivo i novo, recimo prozor sa staklom, doivljava taj predmet kao vazduh kroz koji se moe proi. Saznanjem da se kroz taj otvor ne moe proi, njegovo divljenje prema tom predmetu e biti znatno poveano, smatrae ga nekom vrstom boanstva, i to neko nae neznanje o tome bie nam sve vie interesantno. Poto u tom trenutku ne bi spoznao nita vie od samog tog prozora i njegove jedine karakteristike, tj. da se kroz njega ne moe proi, prema Anselmu, taj prozor bi postao neto veliko i nenadmaivo u ovekovom umu.

Ovako ne iskljuujemo mogunost Boije egzistencije, jer Bog ne mora biti spoznat da bi postojao, ali pokazuje kako ovaj argument mnogo zavisi od sposobnosti racionalnog zakljuivanja kod oveka.

Dokaz o postojanju Boga:

U svom prvom filozofskom delu, koje nosi naziv Monologion, sv. Anselm razvija dokaz o Boijoj egzistenciji na osnovu stupnjeva savrenosti stvorenih bia, dok u svom drugom filozofskom delu, koje nosi naziv Proslogion, izlae ve odreen ontoloki dokaz o postojanju Boga, gde je Bog odreen kao realna stvarnost, koju je nemogue osporiti.

to se tie njegovog prvog filozofskog dela, Monologion, mora se napomenuti da svojstva koja poseduju stvorena bia nalaze se u razliitim stupnjevima u predmetima iskustva, tako da se moe rei da argument polazi od istog empiristikog opaaja razliitih stupnjeva, na primer ovom sluaju dobrote (Boije), iz ega proizilazi da je ovaj argument zapravo a posteriori.3 Prvi tip argumenta, odnosno a posteriori argument, predstavlja platonski element u filozofiji. Anselmo daje a posteriori argument za Boiju egzistenciju, koji su sistematiniji po svom karakteru.

3 A posteriori predstavlja ono to dolazi nakon iskustva, neto to je spoznato na osnovu iskustva, pa zato ovakva spoznaja nije nuna i univerzalna, jer dokazivanje Boga polazi od uzrokovanog, odnosno posledice na uzrok (od posledica na razlog).

6

Upravo zbog toga Anselm u svom drugom filozofskom delu, Proslogion, daje objanjenje Boije egzistencije ne bi li to jednostavnije prikazao ostale argumente date u Monologionu. Ne moe tvrditi kako je sv. Anselm dao veliki doprinos istoriji filozofije svojim ontolokim argumentom, jer sama logika struktura ovog dokaza nije ba pouzdana i valjana upravo zbog raznih kritika koje je pretrpela (smatra se da je Anselm napravio nedoputen prelaz sa logikog na realan nivo postojanje Boga).

U Predgovoru Proslogiona govori se o tome kako je Anselmo: elio pronai svega jedan argument kojemu ne bi bio potreban nijedan drugi osim njega samoga da bi se dokazao te koji bi i sam bio dovoljan da podri to da Bog uistinu postoji te da je najvie dobro kojemu nita drugo ne treba, dok je on potreban svemu da bi postojalo i da bi dobro postojalo, te sve ono to vjerujemo o boanskome bivstvu.4

Potragu za Bogom kao glavnom svrhom meditiranja sv. Anselm na samom poetku predstavlja kao okretanje duha samom sebi, tj. okretanje duha sopstvenoj prirodi. Meditiranje kod Anselma jeste zatvaranje ljudske due, okretanje pravoj realnosti ali svakako okretanje od spoljanje, ulno dostupne stvarnosti i ulaenje u sopstvenu unutranjost, bavljenje sopstvenim mislima jedini ovekov zadatak jeste ui u sobu duha svoga, i iskljuiti sve sporedne misli, kao i fokusirati se na samog Boga, koji je u na razum smeten kao istina koju je potrebno spoznati racionalno. Ulaenje duha u sopstvenu prirodu predstavlja prvi korak ka razumevanju Boije egzistencije. ovek se mora posvetiti samom sebi i onome u ta eli verovati, a to je Bog. To je prvi i glavni korak u dokazivanju Boije egzistencije, koji otvara put ka daljoj spoznaji Boga kao realnog Bia, koji egzistira i u stvarnom svetu objektivno, a ne samo u naoj svesti.

ovekova dua je zavisna od ulne percepcije, samim tim i razum zavisi od ula. Osete primamo preko ula, nakon ega saznato razmatramo u razumu kao postojee. Meutim, Bog nije materijalna supstancija i ne moe se spoznati ulima, upravo zbog toga nailazimo na prepreke pri njegovoj spoznaji. U istoriji hrianske filozofije, ovek je definisan kao slika Boija, upravo zbog toga to je proistekao iz Boga, kao i sve ostale konane stvari. Bog je oveka stvorio po sopstvenom liku. Mi smo svesni te injenice, meutim, iako predpostavljamo kako Bog izgleda, ne moemo tako lako dopreti do njegove sutine, jer ovek je konana supstancija, i moe spoznati samo konane stvari, a Bog je beskonaan i nedostian, i pre svega nematerijalan, a dua, kao to je ve reeno, raspolae osetima koje

4 Kanterberijski, A., Predogovor, u Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997, str. 243

7

primamo preko ula. Boga ne moemo videti niti osetiti, on je u naoj svesti, mi smo slika njegova, dakle, spoznajemo sebe. ovek, ontoloki, celim svojim biem, nosi tu sliku od Boga, i to vie upoznajemo sebe to vie upoznajemo i Boga. Ta se slika moe pokazati i kao pojam i kao predstava koju nosimo u sebi od uvek, a ne nakon naeg stvaranja, upravo zbog toga to smo po njoj stvoreni. Zbog toga je upravo ovek u povlaenom odnosu da spozna Boga, i niko drugi. ovek ne poseduje Boga kao uroenu ideju, ve kao uroenu slinost sa Bogom, na osnovu koje moemo, iz sopstvene unutranje duhovnosti, izvui sam pojam Boga. Anselmov cilj je zapravo postati svestan onog boanskog u nama, koje je tu od uvek postojalo.

Proces meditiranja pomae oveku da spozna samog sebe, tj. da sopstvenim duhom zaviri u sopstvenu prirodu, spoznavajui jedino dobro. Za Anselma, to je proces spoznavanja samog Boga, i racionalno dokazivanje da on zaista postoji i kao realno bie. Takoe, meditiranje je bitan korak u dokazivanju Boije egzistencije i zbog toga to sam taj in oslobaa oveka svega ostalog u mislima i fokusira se samo na pojam Boga koji nam je dat. Na taj nain se otklanjaju sumnje u Boiju egzistenciju. ovek je grenik, i nakon grenog pada5 koji se u istoriji hrianstva esto pominje, mora pronai svoje spasenje. Meditiranje je jedini put ka spoznaji sutine, a sutinu predstavlja sam Bog.

Pronalaenje Boga predstavlja glavni cilj svakog oveka, meutim, kako je Bog od Avgustina predstavljen kao nedostupna svetlost, teak je put prosvetljenja ljudske due: ovek (sluga) uzdie za time da te vidi - a predaleko je od njega lice tvoje. On udi za time da stupi k tebi - a nedostupno je boravite tvoje. On ezne za time da te pronae - a ne zna gdje je mjesto tvoje. On tei za time da te trai - a ne poznaje obraza tvoga. Gospode, ti si Bog moj i Gospod moj - a nikada te nisam video.6

Sv. Anselm nas na samom poetku dokazivanja egzistencije Boga uvodi u priu o tome da se od Boga, kao najvieg dobra, nedostinog i nepogreivog Uzroka svih stvari, ne moe nita vee zamisliti: A mi svakako verujemo da si ti neto od ega se nita vee ne moe misliti.7 Anselm postavlja svoj dokaz po logikom pravilu, odnosno pojmovno. Ako bi ono od ega se nita vee ne moe misliti bilo samo u naim mislima, to je logino, sve ono to

5 Greni pad u istoriji hiranske filozofije predstavlja ovekov dolazak na svet. ovek je grean i da bi iveo dobro potrebno je pribliiti se Bogu, to na neki nain znai ovekovo spasenje kao konanog bia. Potrebno je okrenuti se sopstvenoj sutini, odnosno samom Bogu, ne bi li pronaao spasenje, i iveo sreno.6 Isto, str. 2517 Isto, str. 255

8

postoji van naih misli, odnosno u realnom svetu bilo bi vee od njega, a to bi bilo pogreno, jer Bog tada ne bi bio neto od ega se nita vee ne moe zamisliti. Zato je njegova egzistencija nuna i van naih misli.

Ono to se razume, i to ostaje u razumu, nuno egzistira. Sve dok se misli o nekoj stvari nuno je postojanje iste. Ono to je u razumu ve na neki nain egzistira: Jer kada slikar unaprijed misli ono to e napraviti, on to, dodue, ima u razumu, ali jo uvijek ne razumije da postoji ono to jo nije napravio. Onda pak, kad je to ve naslikao, to i ima u razumu i razumije da postoji to to je ve napravio.8

Dakle, kao to je ve reeno, ovaj ontoloki dokaz za postojanje Boga zapoinje pojmom Boga. Ali, nama Bog nije dat nakon naeg iskustva, odnosno a posteriori, ve a priori, odnosno kao neto to postoji nezavisno od naeg iskustva, kao neto to oznaava logiku prednost znaenja, a ne psiholoku, kao neto objektivno, i nezavisno od naeg subjektivnog doivljaja. U ovakvoj spoznaji Boga kree se od samog Boga, koji nuno postoji u naem razumu kao a priori, ka onome to prouzrokuje. Ono to On prouzrokuje je savrenstvo, odnosno ono to mu ne sme nedostajati da bi bio nuan, a to je njegova egzistencija, i kao takav on predstavlja najvee Dobro.

Do ovoga se stie samim meditiranjem, o kome je ve bilo rei. Dostii Dobro jeste jedina svrha ovekove egzistencije, kod Anselma pojam dobra oznaava Bog i njegova egzistencija, ujedno je to sutina oveka. Dostii sutinu predstavlja neki kraj, neki pojam od koga se nita vee nee moi zamisliti, a to je Bog.

Dokaz o postojanju jeste dokaz o Boijem jeste. Za Anselma je u sluaju Boga esencija zapravo isto to i egzistencija.

Samim tim ideja o Bogu kao Dobrom nuno predstavlja ideju o biu kao postojeem. Anselm izvodi zakljuak da svaki ovek koji poseduje ideju o egzistenciji Boga u razumu, ne moe porei to da on ipak postoji: Ideja o Bogu kao apsolutnom savrenstvu nuno je i ideja o postojeem biu, pa sv. Anselm iz toga zakljuuje da u tom sluaju niko ne moe istovremeno da ima i pojam Boga i da porie njegovo postojanje.9

ovek reima moe ispoljiti optu negaciju rei Bog, moe porei Boiju egzistenciju. Ali, ako postane svestan svoje namere i obrati panju na to ta negiranje egzistencije ukljuuje (tj. da negira bitak iz koga je sve ostalo

8 Isto, str. 2559 Koplston F., Istorija filozofije II, BIGZ, Beograd, 1991, str. 188

9

pristeklo) sam e sebe poricati, i iz sebe iskljuiti misao o tome da egzistira: ree bezumnik u srcu: nema Boga.10

Anselm eli rei da bezumnik ne koristi u potpunosti svoj razum, jer kada bi ipak promislio o Bogu, shvatio bi da su njegova poricanja Boije egzistencije pogrena. To objanjava da nedovoljno korienje ljudskog razuma moe doneti pogrean sud o nekoj stvari. Kada bezumnik misli to to je rekao iz srca, nije mogao rei to to je mislio, jer, kao to je ve reeno, bezumnik ne misli dobro, zato i tvrdi da Bog ne postoji. Razum raspolae idejama koje su nam verom date. Miljenjem pokreemo proces spoznaje Boije egzistencije. Nepravilnim korienjem sopstvenog razuma ovek lako moe skliznuti u zabludu.

To se uklapa u Anselmov ontoloki argument upravo zbog toga to posedovanjem pojma Boga u razumu mi definiemo Boga kao neko najvie dobro koje postoji, upravo zbog toga to u naem razumu postoji nezavisno od naeg iskustva. Na taj nain Bogu kao takvom ne moe pripadati neto to ne predstavlja savrenstvo, odnosno ne-egzistencija. Dakle, Bog poseduje egzistenciju, Bog postoji. Dalje, kao to je reeno, prvi korak u dokazivanju egzistencije Boga jeste meditiranje, da bi se moglo krenuti dalje u dokazivanju Boga i kao realnog Bia. Jer Bog ne sme biti imaginacija, Bog kao savreno bie koje postoji u nestvarnom svetu, svoje korene mora imati i u realnom svetu, jer to je ono to ga ini neprevazienim, i glavnim Uzrokom svega to je stvoreno.

Bog je neto od ega se nita vee ne moe zamisliti :

10 Kanterberijski, A., Predogovor, u Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997, str. 257

10

U ovom poglavlju pozabaviemo se kritikom definicije Boga kao neeg od ega se nita vee ne moe zamisliti, kako je sam Anselmo rekao.

Prema raznim kritikama ovog dokaza, raznih filozofa, a posebno filozofa avgustinske tradicije kojoj je i sam Anselm pripadao, moe se rei da je Anselm svojim argumentima napravio jedan pogrean korak, odnosno prelaz sa irealnog na ono realno, to je u hrianstvu bilo nedozvoljeno. Bog je posmatran kao najvie bie, dok je kod Anselma Dobro bilo a posteriori dato, a sam Bog a priori, kao najoptiji pojam (univerzalija) u naem razumu, kao neto to je oduvek postojalo i iz ega je sve to postoji proisteklo. Meutim, Toma Akvinski je tvrdio da razum nema nikakvog saznanja a priori iskljuivo o Boijoj prirodi. Zahvaljujui slabosti ljudskog razuma, ovek ne moe razabrati a priori mogunost najvieg savrenog bia, ija je esencija identina egzistenciji.

Do saznanja takvog jednog bia na razum ne dolazi analizom ideje tog bia, ve istim argumentima iz njegovih uinaka, tj. a posteriori, jer se u filozofiji ipak polazi od onoga to je posle glavnog uzroka, a ne od Njega samog.

Ako se ideja Boga ne moe dokazati a prirori, odnosno iz ideje samog Boga, onda je jedini put spoznaje a posteriori, odnosno istraivanjem Boijih uinaka, odnosno njegove dobrote. Iz posledice spoznavanja konanih stvari (ovek samo takve stvari i moe spoznati), moe se izvui zakljuak o postojanju neeg to ih proizvodi, odnosno Uzroka svih tih stvari, a to je niko drugi nego sam Bog. Bog nije stupanj savrenosti, Bog je uzrok svih savrenosti.

Takoe, ovde se radi i o neosnovanom udvostruenju Boga. Anselmo deli svet na unutranji i spoljanji, a potom ih sabira kao dva odvojena sveta. Meutim, stvarni svet (konkretni svet, objektivni svet.) reflektira se u naem umu kao ogledalo. Ako potom uzmemo to ogledalo i pred njega stavimo neki predmet, dobijamo sistem ogledalo-predmet, sistem koji e biti vei i od predmeta i od odraza. Logino, Anselm eli dokazati Boga kao realnost, kao neto to postoji nezavisno od bilo kakvog iskustva, kao neto univerzalno, kao objektivnost. Ogledalo je naa stvarnost, a Bog postavljen u tom svetu moe znaiti za neto mnogo vee nego to postoji, moe znaiti za najsavrenije bie, a ne bi bio savren da mu ne pripadaju sva savrenstva koja postoje. Zapravo, ne bi bio savren da nema veze i sa naim svetom, u kome mi ivimo, realno. Ako je ve neto to se ne moe nadmaiti, znai da postoji u svakom smislu. To je cilj Anselmovog dokaza.

11

Bog predstavlja pojam koji ovek ima o Bogu, ak i kada porie njegovo postojanje. Ali, sam Bog postoji mentalno (odnosno u naem duhu) i vanmentalno (odnosno van svog pojma). Odatle sledi da Bog postoji subjektivno i objektivno (u naoj svesti, kao i u stvarnosti).

Ako zamislimo Boga do neke odreene take, mi smo ga definisali. Ako, koristei Anselmovu logiku, dodamo na to i stvarno postojanje, on e biti jo vei. A, kao to je ve reeno, Bog treba da predstavlja neto od ega se nita vee ne moe zamisliti. No, sad u naoj ideji Boga postoji:

1. Slika o njemu (maksimum)

2. Stvarno postojanje

Ako je naa slika o njemu ve dosegnuta prilikom njenog zamiljanja, odnosno ona je oduvek u nama, to znai da ne moemo prihvatiti njegovo postojanje i u stvarnosti, jer bi to uvealo nau sliku o njemu (preko maksimuma). Ako bismo prihvatili tu novu sliku kao neki novi maksimum, time smo ga ve zamislili veim nego to jeste dakle pogreno. to se tie stvarnog postojanja Boga, dokaz je sledei. Ako Bog ne bi postojao i u stvarnosti kao to postoji i u nerealnom svetu, onda se od njega moe zamisliti neto mnogo vee, moda nadovek (u realnom svetu), a to bi isto bilo pogreno tvrenje. Dakle, Bog postoji kao najoptiji pojam i subjektivno (u naoj svesti) a i realno (kao stvarno bie).

12

Zakljuak:

Ontoloki dokaz za postojanje Boga smeten je u poznatom delu Anselma Kenterberijskog, koje nosi naziv Proslogion.

Proslogion je napisan kao neka vrsta meditacije kroz koju Anselmo eli da ispravno dokae da je Boija egzistencija nuna. Polazi se od Boga koji je u naem razumu dat a prirori kao pojam koga racionalno treba definisati i u stvarnosti, kao bie koje je Uzrok svega to postoji kao konana stvar, pa i samog oveka.

Anselmo je ovaj dokaz obrazloio iz perspektive obinog hrianina koji trai opravdanje za svoju veru. Po njegovom miljenju, svaki hrianski vernik trai racionalnu osnovu za verovanje u postojanje Boga, na osnovu koje se Bog definie kao bie koje u naem razumu postoji nezavisno od bilo kakvog iskustva, kao ni to da mu se moe pripisati neto to ne predstavlja savrenstvo, jer je on dobar i iz njega samo konane stvari proizilaze, a to je ne-egzistencija. Iz toga sledi zakljuak da ovek moe spoznati Boga, ali na osnovu vere, i Bog kao takav je nuno istinit.

Dokazom o postojanju Boije egzistencije bavili su se mnogi filozofi: Bonaventura, Duns Skot, Dekart, Lajbnic ali Anselmo je prvi filozof koji je ovaj dokaz izneo na videlo.

13

Sadraj:

1. Saetak..2

2. Onstoloki argument...3

3. Realizam.....4

4. Anselmov racionalizam..5

5. Dokaz o postojanju Boga...................................................................................................6

6. Bog je neto od ega se nita vee ne moe zamisliti...................................................9

7. Zakljuak............................................................................................................................11

8. Literatura...........................................................................................................................13

14

Literatura:

1. Kanterberijski, A., Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997.

2. Koplston F., Istorija filozofije II, BIGZ, Beograd, 1991.

3. Aimovi, M., Filozofija miljenja, Futura publikacije, Novi Sad, 2007.

4. Dekart, R., Meditacije o prvoj filozofiji, Librairie philosophieque J. Vrin, Beograd, 1998.

15