opsta istorija crkve

67
ОПШТА ИСТОРИЈА ЦРКВЕ 1. ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ИСТОРИЈЕ Антички свет време је схватао циклично, тј. као непрекидни кружни ток, без почетка и краја, без излаза и коначног циља и смисла. Једино у Старом Завету постоје назнаке линеарног схватања времена. Доласком Исуса Христа („једино ново под сунцем“) и оснивањем хришћанства, јавио се револуционарно нови поглед на историју, као на време које има свој почетак и крај, у ком је сваки догађај јединствен и непоновљив. У богословљу постоји терминолошки пар историја-есхатон, у ком историја означава живот пре другог доласка Христовог, у ком људи живе „у зноју лица свога“, док есхатон означава Царство Небеско, које ће настати укидањем историје приликом другог доласка Христовог, преображењем творевине и, уједно, времена. 2. ВРЕМЕ ПОЈАВЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА и 6. ГРЧКО-РИМСКИ СВЕТ У ВРЕМЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА (Малицки) Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, појавио се у јеврејском народу, као што је Бог обећао том истом народу преко пророкā. Јудеја је тада била под римском влашћу, конкретно цара Ирода Великог. Због тешке животне ситуације, многи Јевреји нису разумели Исусову божанску благовест, јер су очекивали овоземаљског месију, који ће их овде и сада избавити од тиранске власти Римљана, али и успоставити власт над целим светом. Што се тиче религије, постојале су разне секте, нпр. фарисеји, садукеју, терапевти, есени, иродовци итд. Међу незнабошцима, пак, религијско-морална ситуација била је страшна, нарочито у римском царству. Овладавао је скептицизам и неумерени хедонизам. Људи нису налазили смисао живота, и самоубиство је било уобичајена појава. Мноштво незнабожачких култова с једне стране, прихватање нових религија с друге, предавање оргијама и другим видовима первертованог уживања. Неки су чак примали и Јудејство, захваљујући томе што је Писмо (= Стари завет) било преведено на грчки. Христос је заиста једини могао, као Син Божији, да избави свет из ужаса у ком се налазио и у који је све више западао. 3. ПОЧЕТАК НОВОЗАВЕТНЕ ЦРКВЕ (Малицки) стр. 1

Upload: slobodan-djurdjic

Post on 21-Nov-2014

166 views

Category:

Documents


6 download

TRANSCRIPT

Page 1: Opsta istorija Crkve

ОПШТА ИСТОРИЈА ЦРКВЕ

1. ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Антички свет време је схватао циклично, тј. као непрекидни кружни ток, без почетка и краја, без излаза и коначног циља и смисла. Једино у Старом Завету постоје назнаке линеарног схватања времена. Доласком Исуса Христа („једино ново под сунцем“) и оснивањем хришћанства, јавио се револуционарно нови поглед на историју, као на време које има свој почетак и крај, у ком је сваки догађај јединствен и непоновљив. У богословљу постоји терминолошки пар историја-есхатон, у ком историја означава живот пре другог доласка Христовог, у ком људи живе „у зноју лица свога“, док есхатон означава Царство Небеско, које ће настати укидањем историје приликом другог доласка Христовог, преображењем творевине и, уједно, времена.

2. ВРЕМЕ ПОЈАВЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТАи 6. ГРЧКО-РИМСКИ СВЕТ У ВРЕМЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА (Малицки)

Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, појавио се у јеврејском народу, као што је Бог обећао том истом народу преко пророкā. Јудеја је тада била под римском влашћу, конкретно цара Ирода Великог. Због тешке животне ситуације, многи Јевреји нису разумели Исусову божанску благовест, јер су очекивали овоземаљског месију, који ће их овде и сада избавити од тиранске власти Римљана, али и успоставити власт над целим светом. Што се тиче религије, постојале су разне секте, нпр. фарисеји, садукеју, терапевти, есени, иродовци итд.

Међу незнабошцима, пак, религијско-морална ситуација била је страшна, нарочито у римском царству. Овладавао је скептицизам и неумерени хедонизам. Људи нису налазили смисао живота, и самоубиство је било уобичајена појава. Мноштво незнабожачких култова с једне стране, прихватање нових религија с друге, предавање оргијама и другим видовима первертованог уживања. Неки су чак примали и Јудејство, захваљујући томе што је Писмо (= Стари завет) било преведено на грчки.

Христос је заиста једини могао, као Син Божији, да избави свет из ужаса у ком се налазио и у који је све више западао.

3. ПОЧЕТАК НОВОЗАВЕТНЕ ЦРКВЕ (Малицки)

Први период Цркве, до Миланског едикта за време цара Константина 313. године, био је период у ком је Црква непоштедно прогањана. Римска власт је у Цркви видела опасност по саме темеље друштва и државе: држање девствености, одбијање да се клања цару као богу, ноћно скупљање на богослужење, чак оптужбе за канибализам итд. С друге стране, Јевреји који нису прихватили хришћанство, такође су непоштедно прогонили хришћане, често преко римске власти, измишљајући оптужбе, које је римска власт без устезања прихватала као истините.

Цркву је основао сам Исус, проповеђу и јеванђелизацијом проширили су је по читавом тада познатом свету његови најближи ученици – апостоли, као и њихови наследници – први епископи. По васкрсењу и вазнесењу, Господ је послао Духа Светога, који је апостолима подарио силу и разум, да би могли да испуне тако велики и божански задатак.

стр. 1

Page 2: Opsta istorija Crkve

4. 1, 2. И 3. ПУТОВАЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА (Малицки, Каравидопулос)

ПРВО (46-48, Кипар и јужна обала Мале Азије). За време богослужења у Антиохији чуо се глас „Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах“. Из луке Селевкије стигли су на Кипар. Тамо је проповед била успешна, али појавио се неки гатар Варсиус, кога је Павле изобличио и чудом ослепео. Следећа станица била је Антиохија. Павле је проповедао у синагоги тако импресивно, да је замољен да проповеда и следеће суботе. Међутим, многи Јевреји су се побунили и отерали их из града. Затим одлазе у Иконију, одакле беже од Јевреја који желе да их каменују. У Листри је Павле исцелио хромог од рођења. Стижу Јевреји из Иконије и каменују Павла. Он је, међутим, преживео, и њих двојица одлазе даље у Дерву. Затим су се вратили у Антиохију, посећујући успут места у којима су већ проповедали.

ДРУГО (49/50-51/52, Мала Азија и Грчка). На друго путовање Павле је кренуо са Силом и Тимотејем. Најпре је посетио заједнице у Дерви, Листри, Иконији и Антиохији. Затим су отишли у Троаду, где је добио откровење да иде у Македонију. Тамо се неколико дана задржао у Филипима. Нека робиња са злим погађачким духом викала је за Павлом да су они слуге Бога Вишњега. Павле је истерао духа из ње, и тиме су њени власници изгубили доходак који су имали од њеног погађања. Власници су проповеднике тужили код власти, која их је ишибала и затворила у тамницу. Ови су чудом изашли, покрстили дом једног од чувара тамнице. Власт је опет дошла да их тражи, али су им се извинили када су сазнали да су римски грађани. Одатле иду у Солун, где су успешно проповедали, али их гоне Јевреји, и они одлазе у Верију. Ту такође успешно проповедају, али стижу их Јевреји из Солуна. Павле сам наставља пут, одлазећи у Атину. Тамо је имао говорнички окршај са епикурејцима и стоицима. Међу онима који су поверовали био је Дионисије, члан Ареопага. Затим Павле иде у Коринт, где је био око годину и по. Опет због јеврејских побуна, напушта град, одлази у Сирију, затим Ефес, па у Јерусалим на (неки) празник, и затим у Антиохију.

ТРЕЋЕ (53/54-56/57, Ефес, Мала Азија, Грчка). Из Антиохије, Павле најпре посећује заједнице у Фригији и Галатији. Затим се задржао у Ефесу читаве две године, где је проповед имала много успеха, чак и међу гатарима. Овај пут против проповеди устају незнабожачки жреци и израђивачи идолких кипова, подбуњени Димитријем златаром. Димитрије је убедио народ да ће храм богиње Дијане изгубити значај. Власт је смирила руљу, а Павле је мирно напустио град. Посетио је заједнице у Македонији, Грчкој и у Милету у Малој Азији, одакле је отишао у Јерусалим. На путу за Јерусалим, пророк Ахав предсказао му је да ће бити окован тамо. Павле није хтео да послуша наговоре хришћана да не иде у Јерусалим, где је заиста окован, и одведен у Рим, где је посечен мачем.

5. АПОСТОЛСКИ САБОР У ЈЕРУСАЛИМУ (Малицки)

Ово је први црквени сабор. Одржан је 51. године. Главно питање је било да ли хришћани из незнабоштва мора да буду обрезани, како су говорили неки јудеохришћани који су дошли у Антиохију. Апостоли су, позивајући се на успешну проповед међу незнабошцима и изливање дарова Духа и на њих (а без претходног обрезања), установили да обрезање није неопходно. Одлуке сабора су писмено саопштене свим црквеним заједницама из незнабоштва.

стр. 2

Page 3: Opsta istorija Crkve

7. НЕХРИШЋАНСКИ ИЗВОРИ О ХРИШЋАНСТВУ У 1. ВЕКУ (Извори, www.avva.faithweb.com)

1) Писмо Публија Лентуле императору Тиберију. Публије Лентула, бивши царски намесник у Јудеји, описује Исуса Христа за његовог овоземаљског живота. Према извештају, Исус је врлински, скроман човек. Народ га сматра пророком, а ученици божанством. Многи га исмевају. Исцељује болесне и подиже мртве. Предивног физичког изгледа, Исус има сјајне очи у које га нико не може гледати. Никад није виђен да се смеје

2) Корнелије Тацит, Анали . Тацит говори о пожару у Риму за време Нерона. Нерон је сам запалио Рим, а затим је оптужио хришћане, „људе омражене због злодела која су чинили“ како каже Тацит, да су они криви. Наводи се да су имде добили по Христу који је за Тиберијеве владе погубљен по пресуди прокуратора Понтија Пилата. Главна кривица хришћана била је „мржња на људски род“. Хришћани су распињани, бацани зверима, паљени у Нероновим вртовима као бакље. Наглашава се да, иако су заслужили и горе, хришћани су наилазили на самилост у народу, јер су били жртве свирепости једног човека.

3) Јосиф Флавије, Јудејске старине . Јосиф помиње Јована Крститеља кога је погубио Ирод; затим Христа, врлинског човека, кога је Пилат осудио на распеће, и који се после три дана јавио оживљен, а племе хришћана није нестало (овај одломак је сумњиве аутентичности); затим се помиње Јаков брат Христов, кога су Јевреји осудили на каменовање; коначно, помиње се и „високи свештеник Ананије“ у Јерусалиму, што може бити апостол Ананије из Дела апостолских.

4) Гај Плиније Млађи, Писмо цару Трајану и Трајанов одговор. Плиније пише цару поводом неких својих недоумица приликом суђења хришћанима. Као основни разлог писма, Плиније наводи велики број људи „који се налазе у опасности“, тј. који су оптужени као хришћани. Плиније пита: „... да ли треба према младим људима поступати исто тако као и према старијима. Да ли треба дати опроштај свакоме ко се одрекне свог веровања, или, ако је једном изјавио и признао да је хришћанин, треба ли га ослободити од казне ако се касније повуче; да ли је кажњиво већ и само то што се зове хришћанином, или треба казнити само злочине и преступе у вези са тим именом “, и објашњава како је он поступао у датим случајевима. Свакога ко је порекао да је хришћанин и принео жртву идолима, он је ослобађао, јер „тврде да никога од оних који су заиста хришћани није могуће на то натерати“ (96, 5). Римске грађане је враћао у Рим. Спомиње анонимне дојаве.

Цар Трајан подржава Плинија у свему како је поступао. По питању узраста оптуженика не каже ништа конкретно. За анонимне дојаве налаже да не смеју да се узму као меродавне. Основни принцип односа према хришћанима је следећи: „Не треба их гонити, али ако буду пријављени и оптужени, онда их треба казнити“ (осим ако се одрекну вере).

стр. 3

Page 4: Opsta istorija Crkve

8, 9, 10. и 11. ПРОГОНИ ХРИШЋАНА У 1, 2, 3. И ПОЧЕТКОМ 4. ВЕКА (ЈевсПоп)

Хришћани су прогоњени од стране Јевреја, као и римске власти све до 313, када је за време цара Константина издат едикт којим је Хришћанство постало равноправно са осталим религијама у Царству. До тада, прогони су били непрекидни, али су постојали периоди већих гоњења, и узима се да их је било 10 (вероватно симболички, јер их је било више).

1) Нерон (54-68). Цар Нерон изазвао је 64. године у Риму пожар, за који је накнадно оптужио хришћане. Хришћани су већ били на лошем гласу. На цара је, можда, и утицала његова жена Помпеја, која је била јеврејски прозелит. Гоњење је тралајо 4 године. Хришћани су разапињани на крст, бацани у Тибар, бацани зверима, паљени у царским баштама ноћу као бакље... Страдало је мноштво хришћана, а најпознатије жртве су апостоли Петар и Павле. Павла су, као грађанину Рима, посекли мачем, а Петра су разапели, али наопако, јер је сматрао да је недостојан да буде разапет као Господ.

2) Домицијан (81-96) је био регент. Тачан разлог гоњења се не зна, мада се претпоставља да је по среди Домицијаново властољубље (бојао се хришћана који су говорили о Царству Небеском), славољубље (хришћани нису хтели да га обожавају) и среброљубље (заплењивао је имовину богатих хришћана). Домицијан је прогнао апостола Јована на Патмос.

* Нерва (96-98) – мир за хришћане.3) Трајан (98-117). Трајан је обновио старе римске законе о „Religiones

peregrinae“ (страним религијама) и „Collegia illicita“ (незаконитим друштвима), међу које је убројано и хришћанство. Одмах стиже мноштво оптужби на рачун хришћана. Основни извор из кога сазнајемо о овом периоду гоњења јесу два писма, једно витинијског проконзула Гаја Плинија Млађег цару Трајану, и друго царев одговор Плинију. Плиније пише цару поводом неких својих недоумица приликом суђења хришћанима. [Видети питање 7 под 4]. Најпознатији мученици пострадали под царем Трајаном су св. Симеон Јерусалимски и св. Игнатије (Велики) Богоносац.

* Адријан (117-138) је, под утицајем Кодратове и Аристидове апологије, као и хуманог проконзула Серенија Гранијана, наредио да хришћане не треба гонити осим за неки истински злочин. Ипак, Јевреји су гонили хришћане.

* Антоније Пије (138-161) није гонио хришћане, али народ их је гонио, чак је народу у Малој Азији забранио да гони хришћане, где су природне непогоде тумачене као гнев богова на хришћане.

4) Марко Аврелије (191-180) био је под утицајем незнабожачких философа, па је хришћане презирао, сматрао их људождерима, родоскверницима итд. Хришћани су нарочито страдали у Италији и Галији. Постоји легенда, вероватно нетачна, о престанку гоњења од стране Марка Аврелија. У једном рату, Царева војска била је у смртној опасности. Једна легија, коју су чинили хришћани, усрдно се помолила, и наступила је бура са кишом, која је војсци погодовала, а непријатеље растерала. Мученици: Поликарп Смирнски, Јустин Философ, Цецилија, епископ Лугдуна Потин.

* Комод (180-192) није гонио хришћане, мада и из тог периода има жртава.5) Септимије Север (193-211) је био исцељен „уљем“ од неке болести од стране

роба хришћанина Прокула, па је у прво време чак штитио хришћане. Видећи, међутим, колико се хришћанство раширило Империјом, 202. године обновио је старе царске едикте о гоњењима, и наступило је страшно гоњење, једнако оном под Нероном. Мученици: Леонид Александријски (Оригенов отац), Перпетуа и Фелицитата...

* Каракал (211-217), Елагабал (218-222) и Александар Север (222-235) нису гонили хришћане. Елагабал је имао у плану да оснује синкретистичку религију са

стр. 4

Page 5: Opsta istorija Crkve

култом сунца, за коју би приволео и хришћане. Александар Север је био веома наклоњен према хришћанима, чак је на зидовима своје палате исписао „Што хоћете да вама други чине, чините и ви другима“.

6) Максимин Трачанин (235-238). Дошао је на власт убивши Александра Севера. Његово гоњење, у ком је учествовао и народ, било је усмерено првенствено против клирика. У изгнанству на сардинији умрли су римски епископ и викар Понцијан и Иполит, а у затвору Понцијанов наследник Антер.

* Пупијен, Гордијан I, II и III и, нарочито, Филип Арапин (245-249) били су пријатељски расположени према хришћанима. О Филипу Арапину постоји чак извештај да је био хришћанин, мада потајно.

7) Декије Трајан (249-251). Дошао је на престо убивши Филипа Арапина. Хришћанство је сматрао опасним по Царство, и наредио је да се истребе хришћани. Ово је било највеће гоњење до тада. Нарочито су страдали епископи. Они који су се одрекли вере (лапси, пептокóтес) деле се на четири групе: сакрификати (који су принели жртве), турификати (који су принели тамјан), либелатици (који су израдили лажне потврде да су жртвовали) и акта фациентес (који су изјавили да нису хришћани). Мученици: Фабијан Римски, Вавила Антиохијски, Александар Јерусалимски, Ориген.

* Гал (251-253) је желео, али због нестабилне и кратке власти није могао да гони хришћане, мада прогони нису сасвим изостали. Исповедници: римски епископи Корнилије и Луције.

8) Валеријан (253-260). Био је толерантан према хришћанима, али га је софиста и египатски врачар Макријан наговорио да истреби хришћане. Завршио је живот у персијском ропству. Мученици: Кипријан Картагински, римски епископи Стефан и Сикст Други, ђакон Лаврентије, 153 мученика у сев. Африци спаљени у кречу („massa candida“)...

* Галијен (260-268) и Клабдије Други (268-270) били су пријатељски расположени према хришћанима. Галијен им је чак вратио гробља и имовину.

9) Аврелијан (270-275). Био је пријатељ хришћана. Чак је судио по питању проблема Павла Самосатског. Али, последње године владавине наредио је гоњење, које није могло дуго трајати. У каснијим извештајима о овом гоњењу помињу се мучених Мамант из Кападокује и Сава из Рима са 70 другова.

* Тацит (275-276), Проб (276-282), Кар (282-284). Ово је био миран период, у ком су се хришћани раширили империјом.

10) Диоклецијан (284-312). Првих 19 година хришћани су толико били слободни, да их је било доста на двору, где су чак били слободни да богослуже. Диоклецијан је, међутим, узео за савладара Максимијана Херкулија, и обојица су узели по једног помоћника – Диоклецијан Галерија, а Максимијан Херкулија Хлора. Галеријан је мрзео хришћане, и постепено је убедио цара да су они опасни за Империју. 303-304 Диоклецијан издаје четири едикта о гоњењу хришћана и спаљивању њихових књига и црквава. Ово је било највеће од свих гоњења. Диоклецијанова жена Приска и Галеријева Валерија, као хришћанке или наклоњене хришћанима, умрле су у изгнанству. Хришћани који су се одрекли вере названи су лапси, а они који су предали свете књиге традиторес. Диоклецијан и Максимијан су напустили власт. Касније је било чак шест савладара. Сви су гонили хришћане, једино су нешто блажи били Констанције Хлор и његов син Константин Велики, који није спроводио гоњења, а касније је под његовом влашћу (завладао је уклонивши своје савладаре) издат 313. Милански едикт, којим хришћанство постаје дозвољена религија. Мученици: Георгије Победоносац, Козма и Дамјан, Теодор Тирон, Методије Олимпијски, Маркелин Римски (који је прво принео тамјан идолима, а затим се покајао и пострадао).

стр. 5

Page 6: Opsta istorija Crkve

12. ЈЕРЕСИ У ПРВА ТРИ ВЕКА (Појмовник)

1) Гностицизам (грч. гносис – знање). Као религиозно-философски систем, гностицизам је старији од хришћанства. То је, у основи, синкретизам са основом у неоплатонизму. Свакако је био под утицајем будизма и других далекоисточних религија (може се повући паралела између будистичке нирване и гностичке плироме = пуноће), затим религије Мандејаца из месопотамије (халдејски манда – знање), итд. Основна поставка је коренита и ничим премостива разлика и удаљеност између нествореног и створеног.

У (псевдо)хришћанској верзији, гностицизам пре свега одбацује тројичност Бога. Постоје два бога – један творац, и други демијург (дуализам). Исус Христос је, заправо, привидно оваплоћени Бог (докетизам). Људи се деле на три класе: материјални (који гину са Сатаном), душевни праведници (који су под влашћу демијурга) и духовни људи или гностици (који својим духом припадају сфери нествореног). Видимо, дакле, и детерминизам. Свакако, одбацује се васкрсење тела.

Најпознатији представници гностицизма, са неколиким међусобним разликама у учењу, јесу: Василид, Валентин, Сатурнин, Маркион итд. Од раних Отаца против гностицизма нарочито се борио и писао је св. Иринеј Лионски.

2) Хилијазам (миленијаризам). Погрешно учење да ће Христовом другом доласку претходити хиљадугодишње царство праведника на земљи. Идеја царствовања народа Божијег на земљи потиче из јудаизма, нарочито из тешког периода римске власти. Управо Јевреји су хилијазам унели у Цркву. Познати хилијаста из апостолског доба је Керинт.

Хилијазам је у хришћанству у почетку прихватан чак и од стране Отаца. Разлог су била, вероватно, многа гоњења у прва четири века. Главно место на које се хилијасти позивају јесте Отк 20, 1-7, где се каже да ће Сатана бити свезан на хиљаду година, а да ће мученици за Христа оживети и царовати са њим хиљаду година. Са престанком гоњења, ишчезава и хилијазам.

Оци у чијим учењима има хилијастичких елемената: Папије Јерапољски, Јустин Философ, Иринеј Лионски, Тертулијан, Иполит Римски, Лактанције. Против хилијазма нарочито су писали презвитер Гај и Дионисије Александријски.

Хилијастичке идеје се јављају и касније, нпр. када су крсташи 1099. освојили Јерусалим, затим у Реформацији у 16. веку итд. Данашње хилијастичке секте су, нпр. мормони, анабаптисти, адвентисти итд.

3) Монтанизам. Оснивач ове јереси јесте Монтан из Мале Азије. Монтан је рођен у нехришћанској породици и није имао скоро никакво образовање. Центар деловања било је место Пепуза, за који је Монтан тврдио да ће бити центар Царства Небеског које је близу, тј. изједначавао је Пепузу са Новим Јерусалимом. Самог себе је сматрао заобећаног Духа Утешитеља (Параклита). Често је пророковао у екстази, заједно са Прискилом и Домицилом, „допуњујући“ Свето писмо. Морални захтеви су били екстремно високи. Велике грешнике није примао, јер нема довољно времена да се покају. Други брак сматрао је блудом. Увео је нове постове.

На Истоку су одмах осуђени на више сабора, док су их на Западу папе Елевтерије и Виктор примили. Тертулијан им је приступио, и много утицао на њихово учење. Први налет монтанизма био је у 2. пол. 2. и у 3. веку. Остаци монтанизма се помињу у 6. и 7. веку.

4) Манихејство. Оснивач је Манес или Мани (216-276) из Селевкије (Персија). Манес је покушао да споји хришћанство и зороастризам. Види се такође утицај вавилонске религије, чак и будизма. Почео је да проповеда око 240. Затим је отишао у Индију, одакле се вратио, али није примљен и 276. је мучен и разапет. Основно учење

стр. 6

Page 7: Opsta istorija Crkve

је да од вечности постоје два начела – добро и зло. Фантазмагоричан приказ стварања узео је из зороастризма. Адам и Ева су синови мрака, којима је спаситељ Исус дао да пробају од дрвета живота. Тако су они схватили да треба да постепено ослобађају божанску суштину из материје. Манес је себе сматрао једним од пророка, већим од Исуса. Морал им је био веома строг, чак строжи од монтанистичког. Постили су понедељак и четвртак. Задржали су крштење и причешће. Највећи празник је Вима, на дан Манесове смрти.

Припадници култа бога Митре прихватили су манихејство, захваљујући чему се оно брзо раширило Римским царством. Против њих су се борили како нехришћански (Диоклецијан), тако и хришћански владари Рима (Теодосије Велики, Валентинијан III, Теодосије II, Јустинијан I).

5) Антитринитаризам (монархијанизам). Она је, заправо, покушај да се (на погрешан начин) избегне како монотеизам у старозаветном смислу речи, тако и многобожачки политеизам. Две су врсте:

а) Динамисти (грч. динамис – сила). Три Лица нису личности, већ Божије силе. Представник: Павле Самосатски

б) Модалисти или патрипасијани (грч. модус – облик; Отац је страдао у облику Сина). Три Лица нису личности, већ облици у којима се Бог јавља у свету. Представник: Савелије Птолемаидски.

13. СВ. ЦАР КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (Појмовник)

Flavius Valerius Constantinus Augustus, римски цар. Рођен између 274-276. у Медијани код данашњег Ниша. Син цара Констанција Хлора и св. Јелене. Умро у Никомидији 3. јуна (21. маја) 337. Сахрањен у храму Светих апостола у Цариграду.

Када му је 306. умро отац, проглашен је за савладара са царем Максенцијем. Константин је хтео сву власт. Максенција је победио у бици код Милвијског моста близу Рима 312. године. По Јевсевију Кесаријском, пред битку имао је виђење крста на небу са речима „туто ника“, тј. „овим побеђуј“. Следеће године, у Медиолануму (данас Милано у Италији), заједно са зетом и савладаром Ликинијем, издао је едикт о слободи хришћанске вере у Римском царству. И надаље је помагао Цркви, нпр. у решавању Донатовог раскола, Аријеве јереси итд. И Ликинија је 324. победио, узевши сву власт. Сазвао је Први васељенски сабор 325. у Никеји поводом Аријеве јереси. Градио је храмове и помагао Цркву у сваком погледу. Недељу је прогласио државним празником. Изградио је 330. нову престоницу на Босфору, Константинопољ (Цариград, претходно градић Визант, данас Истанбул). Крстио се тек пред смрт. Назива се равноапостолним и 13. апостолом.

14. МИЛАНСКИ ЕДИКТ (Појмовник)

Милански едикт је законски акт издат у Медиолануму (данас Милано у Италији) 313. у фебруару, а обнародован 13. јуна у Никомидији, од стране св. цара Константина Великог и његовог зета и савладара Ликинија. Оригинал није сачуван, већ само препис, у списима Јевсевија Кесаријског и Лактанција. Овим документом хришћанство је постало равноправно са осталим религијама у Римском царству. Такође, хришћанима је враћена имовина.

стр. 7

Page 8: Opsta istorija Crkve

15. РАНИ ЦРКВЕНИ ИСТОРИЧАРИ (Извори)

1) Јевсевије Кесаријски (Памфил) (око 263-337). Епископ Кесарије од 313. Ученик Александријске школе. Полуаријанац. Отац црквене историје.

Хронику чине два дела. У првом излаже кратку историју свих народа старог Истока. У другом, пак, износи таблице старозаветних личности, од Аврама до поч 4. века. Циљ дела је апологетски: да покаже да хришћанство има дубоко старинско предање.

Црквена историја (у 10 књига) наставља Хронику. Излаже догађаје од Христа до 324. године. Јевсевије посредно наглашава да је он први црквени историчар у правом смислу речи. Користи раније црквене писце и Оце, захваљујући чему је сачувао фрагменте неких дела која су у међувремену изгубљена. Почиње од Христовог живота и дела, затим говори о животу апостолских катедри и њихових епископа. Јереси су унутрашњи непријатељ Цркве, а отац свих јеретика је Симон Гатар. Прогони, као спољашњи непријатељ Цркве, заузимају више од пола дела. Јевсевије, као савременик, аутентично сведочи о Диоклецијановим прогонима.

Живот Константинов (у 4 књиге) је панегирик св. цару Константину, у ком се описују само његова добра дела. Иначе, Јевсевије је био Константинов лични пријатељ.

2) Руфин Аквилејски (345-410). Превео је Јевсевијеву Историју са грчког на латински, додавши још две књиге за период од 324-395 по налогу епископа Хроматија Аквилејског. Руфинов додатак превео је на грчки Геласије Кизички.

3) Сократ Схоластик (380-440). Рођен и школовао се у Цариграду. Назив Схоластик значи да је био правник. Ученик Александријске школе. Не зна се да ли је био клирик. По једном месту, може се закључити да је био монофизит.

Црквена историја (у 7 књига) је његово главно дело. Веома је критичан, пише непристрасно. Догађаје датира према римским конзулима. Ипак, користио је оскудне изворе, нпр. Зборник сабора од Савина Ираклијског, македонијевца. Није био упознат са Кападокијским оцима. Наклоњен је јеретицима: хвали Оригена, брани Јевсевија Кесаријског, за Јована Златоустог каже да га је Бог казнио прогонством због лошег односа према иновернима. Детаљно говори о новацијанима. Затим, лепо говори о Атанасију Великом и Григорију Богослову.

4) Ермије Созомен. По Фотију, Саламанис Ермие Созомен рођен је у Гази (Палестина) око 380. године. Образовао се у Гази и у Мајумском манастиру. Изучавао је реторику и право.

Историја Цркве је допуна Јевсевијевој Црквеној историји. Обухвата период од 323-439. Дело је посвећено цару Теодосију Млађем. Често се поклапа са Сократом Схоластиком, чије дело је некритички користио. Не говори много о догматима, сматрајући да они нису предмет историје. Говори о ширењу хришћанства међу варварима (на обали Рајне, Келти, Гали, Готи), захваљујући ратовима под Галијеном. У тим ратовима незнабошци су заробљавали хришћанске свештенике, који су међу њима чинили чуда исцељивања и сл. Занимљив је податак да је Јулијан Апостата убијен у рату од стране једног војника хришћанина, чији је то био велики подвиг.

стр. 8

Page 9: Opsta istorija Crkve

16. ИЗДАЊА ДЕЛА СВЕТИХ ОТАЦА (Појмовник)

1) Ђовани Доминико Манси (1692-1769). Архиепископ града Лука. Главно дело: Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio (31 том), чије је издавање завршено постхумно (заправо, 14 томова приредио је сам, а остатак његови сарадници). Дело обухвата документа васељенских и помесних сабора Цркве на грчком и латинском, закључно са Флорентинским сабором (1439).

2) Жак-Пол Мињ (1800-1875). Свештеник из Орлеана. Већи део живота провео је у Паризу, издајући дела Отаца у збирци Patroloдiae cursus completus од две серије. Прва серија је Series latina (PL, 217 свезака и 4 свеске упутстава), која обухвата западне писце до времена папе Инокентија III (†1216). Друга, Series дraeca (PG, 161 свеска), обухвата источне писце до Флорентинског сабора (1439). Допунске свеске приређује Хаман од 1958.

17. ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабори, Појмовник)

Одржан 325. у Никеји. Присуствовало 300 отаца (број 318 је симболичан, у вези са бројем Аврамовох слугу). Сазвао га св. цар Константин Велики, како би се решио аријански спор.

Арије је био ученик Александријске школе, тачније мученика Лукијана, свештеник у Либији (сев. Африка). Нагласио је аристотеловски моменат да је Бог један и апсолутан. Стога није могао прихватити да има савечног Сина. Дакле, према Арију, Син је створење њи из чега, Бог по благодати, и „било је кад га није било“ (грч. „ине поте ук ине“), како каже Арије у несачуваном делу Талиа. Створени Син је, затим, створио свет.

Аријева јерес се на Истоку брзо проширила. Први су га оптужили свештеник Колут из Александрије и Александар Александријски. Затим је осуђен на локалном сабору у Александрији (318. или 323). Бежи на Исток и налази уточиште код Јевсевија Никомидијског, где стиче велики број присталица. Цар Константин је покушао да измири спор у Александрији помоћу свог пријатеља, епископа Осије из Кордове у Шпанији, али безуспешно. Стога цар сазива сабор у Никеји, маја 325. Са Запада је дошло свега неколико епископа са представницима папе Силвестра. Коначно су уз Арија остали само Теона Мармарички и Секунд Птолемаидски. Донет је Никејски Симбол вере (првих 8 чланова Никео-Цариградског Симбола, с тим што се Дух свети само наводи). Овај Симбол је, заправо, преузет од Кесаријске цркве, на предлог Јевсевија Кесаријског, уз неке додатке, од којих је најважнији израз да је Син једносуштан (грч. омоусиос) Оцу, тј. једне суштине са њим. Арије је анатемисан и протеран са својим присталицама у Илирик (на Балканском полуострву).

Такође, донето је 20 канона којима се регулише живот Цркве.Решен је и Мелетијев раскол. Епископ Мелетије из Ликопоља у Тиваиди осудио

је Петра епископа Александрије што се склонио за време Диоклецијанових гоњења, за које време је Мелетије, насупрот тамошњој пракси, рукополагао епископе и свештенике у Египту. Сабор је одлучио да се Мелетије и од њега рукоположени не лишавају чина, и да могу доћи на места законитих епископа и свештеника када ови умру, уз пристанак народа и са знањем Александријског архиепископа.

Установљено је и време празновања Пасхе. Већина источних цркава Пасху је славила 14. нисана, кад и Јудеји. Сабор је ту праксу осудио, у складу са тиме да је Христос нова Пасха. Сви треба да славе Пасху исти дан, али да то не буде 14. нисан. Тачно време касније је одређено: да то буде после 14. нисана, прве недеље после пуног месеца после пролећне равнодневице.

стр. 9

Page 10: Opsta istorija Crkve

18. АРИЈАНСТВО ПОСЛЕ ПРВОГ ВАС. САБОРА (Појмовник)

После сабора, остао је проблем израз „једносуштан“, који је потицао од Павла Самосатског, осуђеног још 269. Убрзо после сабора, из прогонства су, под утицајем аријанаца, враћени Јевсевије Никомидијски и Теогније Никејски, чак и сам Арије, који је цару поднео уопштено исповедање вере. Арије је требало да буде примљен назад у Цркву, али је изненада умро (336). Сада су прогоњене присталице никејског сабора, нарочито Атанасије Велики, који је по царевој смрти прогнан на Запад, од стране аријанаца, захваљујући томе што је Јевсевије постао епископ Цариграда. Атанасије је, међутим, на Западу примљен у црквену заједницу.

Почев од сабора у Антиохији (340), одржани су многи сабори на којима се покушало дефинисати нови Симбол, али без спорног израза „омоусиос“. На једном сабору речено је да је Син по свему „сличан“ („омиос“) Оцу (омијци, Никски симбол). Цар Констанције II подржавао је полуаријанство, и одржано је неколико сабора на којима је поново осуђен Атанасије Велики. Насупрот томе, јавили су се аномеји („аномиос“ – несличан), названи евномијевци по Евномију Кизичком, аријанци који су тврдили да је Син несличан Оцу. На њиховом челу био је Василије Анкирски. На следећим саборима углавном су превагу односили омијци. Никски симбол чак је прихватио папа Либерије, и коначно 360. сам цар Констанције II.

Цар Јулијан Отпадник вратио је из прогонства све прогнанике због вере. Тако је Атанасије Велики могао да 362. одржи сабор у Александрији, након кога аријанство нагло слаби. После Атанасијеве смрти, борбу против аријанства настављају кападокијци (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Нисијски, Мелетије Антиохијски, Амфилохије Иконијски). Коначна победа над аријанством био је Други васељенски сабор у Цариграду (381), на ком је потврђена никејска вера. По 7. канону 2. вас. сабора, аријанци који желе да се врате у Цркву треба да поднесу писмено исповедање вере, да анатемишу Арија и да буду миропомазани.

У 6. веку аријанци су још увек били Остроготи, Визиготи, Вандали, Бургунди, а Лангобарди чак до половине 7. века.

19. КРШТЕЊЕ ЈЕРМЕНА (Појмовник)

Јермени себе сматрају за стари библијски народ. По предању, хришћанство су им проповедали апостоли Јуда, Тадеј или Вартоломеј. Просветитељ Јермена је св. Григорије Просветитељ (240-332). Хришћанско образовање стекао је у Кападокији. Постао је епископ за време јерменског цара Тиридата, који је хришћанство учинио државном вером. Јерменско писмо створио је св. Месроп Маштоц (361-440), што је омогућило превођење Светог писма и Отаца. Поглаварска црквена титула „католикоса“ наслеђивана је у породици. Духовни центар је манастир Ечмиадзин. Јерменска црква данас је монофизитска. Монофизитство су прихватили после Халкидонског сабора (451), на сабору у Двину 503.

20. КРШТЕЊЕ ГРУЗИНА (Појмовник)

По предању, хришћанство у Грузији (или Иверији) проповедали су апостоли Андреј Првозвани и Симон Канаит. Масовно крштење било је почетком 6. века. Просветитељка Грузије је св. равноап. Нина, родом из Кападокије. У Грузију је дошла око 326. Примером хришћанског живота и даром чудотворства преобратила је и цара Миријана. Хришћанство је постало државна вера. Богослужбене књиге су преведене за време Миријанових наследника Вакурија и Ватханга. Црква има патријарха.

стр. 10

Page 11: Opsta istorija Crkve

21. КРШТЕЊЕ ЕТИОПЉАНА (?)

Постоји легенда да је Савска царица, која је посетила цара Соломона, била етиопски суверен. По тој легенди, са Соломоном је родила сина, који је од оца добио Ковчег завета и донео га у Аксум. То је Аксумски (Етиопски, Абисински) цар Менелик Први. Овом легендом објашњава се етиопска владарска титула „Лав Јуде“, као и многи јудејски обичаји код етиопских хришћана (обрезивање, сабат итд).

По Руфину, чију причу потврђују Сократ, Созомен и Теодорит, у 4. веку два младића хришћанина из Тира, Фрументије и Едесије, претрпели су бродолом на Црвеном мору. Тако су доспели у Етиопију. Тамо су постали васпитачи принца Езене, који је, када је постао владар, под њиховим утицајем проласио хришћанство за званичну религију царства. Едесије је касније постао свештеник у свом граду Тиру, а Фрументије је у Александрији известио о христијанизацији Атанасија Великог, који га је поставио за етиопског епископа, под именом Аба Салама („отац мира“). Извештај о овоме имамо код самог Атанасија Великог.

На Етиопску цркву утицај су извршили Грци и Сиријци. По предању, крајем 5. века у етиопију су дошли деветорица просветитеља на чијем челу је био Апа Михаил Арагави, који су превели Нови завет на гез (стари етиопску језик) и основали девет манастира.

Етиопљани су данас монофизити.

22. КРШТЕЊЕ ФРАНАКА (Извори)

Франци су преци данашњих Француза. Почетком 4. века населили су се на обалама Рајне, а половином 5. века и у средњој Галији. Оснивач династије Каролинга је Хлодовек (†511). Он се оженио бургундском кнегињом Клотилдом, хришћанком. Деца су им крштена, али сам Хлодовек дуго није хтео да се крсти. У рату против Алемана код Мајнца 496. Хлодовек се пред поразом молио Богу своје супруге, са заветом да ће се крсти ако победи. Ипак је победио, и крстио се на Божић у Ремсу са 3000 Франака. Податке о првом периоду хришћанства код Франака оставио је св. Григорије Турски у својој Историји Франака. Тамо постоји извештај о седморици епископа које су апостоли послали на проповед у Галију.

23. КРШТЕЊЕ БУГАРА (ЈевсПоп)

За време рата бугарског кнеза Бориса (852-888) са византијским царем Михаилом Трећим, његова сестра је доспела у Цариград у ропство, где је упознала хришћанство и крстила се. Када је склопљен мир, она је отишла кући, повевши неког монаха Методија. Њих двоје испрва нису успели да наведу Бориса да се крсти. Али, због велике глади која је снашла земљу, као и под утицајем Кирила и Методија који су преко Бугарске ишли у Моравску, Борис се 864. крстио. Крштен је у Цариграду од стране патријарха Фотија, а кумовао је цар Михаило.

Бугарски великаши су се испрва успротивили, па је Борис побуну угушио силом. Бугаре су христијанизовали грчки свештеници. Али, под утицајем римског папе Николе Првог, Борис 866. протерује грчке, а добија латинске епископе. Ипак, три године касније се предомислио, и прихватио управу грчког архиепископа. Бугарски цар Симеон (893-927) добио је круну од папе Формозе, али је његов син Петар ступио у родбинске везе са грчким двором. Тако се 932. Бугарска црква опет приволела Истоку, али сада као аутокефална, са својим архиепископом у Охриду.

стр. 11

Page 12: Opsta istorija Crkve

24. КРШТЕЊЕ РУСА (ЈевсПоп)

Христијанизација Руса започето је у 9. веку за време Кирила и Методија, мада не од стране њих, већ директно из Цариграда. Али, масовно покрштавање извршено је за време великог кнеза Владимира Великог (980-1014).

Око 866. два кијевска кнеза Осколд и Дир опсели су Цариград. Али, Грци су их победили, и у заробљеништву су крштени од патријарха Фотија. Кући су се вратили са једним епископом, који је имао великог успеха међу Русима, доказавши божанско порекло Јеванђеља тиме што га је бацио у ватру а оно није изгорело. Тако је за време кнеза Игора (912-945) у Кијеву је постојала саборна црква, али он је остао незнабожац. Његова удовица Олга крстила се 955. у Цариграду са именом Јелена. Њен унук је Владимир Велики. (Иначе, за време олге, немци су покушали да изврше масовнију христијанизацију, али безуспешно.)

Приликом једне победе, Владимир је Перуну жртвовао хришћане Јована и његовог оц Теодора, прве руске мученике. Временом, Владимир је схватио да без културе нема напретка. Тако је послао посланике да му дају извештај о хришћанству, јудејству и исламу. Одлука је била да прихвати хришћанство, јер су посланици изјавили да на литургији у Цариграду нису знали јесу ли на небу или на земљи.

Владимир није хтео да се понизи пред Грцима, већ их је напао и 987. освојио Херсон. Послао је посланике у Цариград савладарима Василију II Бугароубици и Константину VIII, тражећи њихову сестру Ану за жену, да би постао хришћанин и христијанитовао свој народ. Грци су прихватили понуду. Владимир је крштен у Херсону од митрополита Михаила са именом Василије, и одмах затим извршено је венчање.

Василије је отпустио дотадашњи харем од 600 жена, наложио да се кумир Перун разбије и баци у Дњепар. Извршено је крштење свих кијевских становника, на обали Дњепра, од стране митрополита Михаила. Ко није хтео да се крсти, завршавао је у Дњепру. Трудом Владимира и његовог сина Јарослава, хришћанство се раширило на југ даље од Новгорода и на исток до Ростова.

25. ИРСКА, ШКОТСКА, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА (Извори)

О најранијем периоду хришћанства у овом подручју нема много извештаја. Познат је мученик Албан из доба Диоклецијана. Тертулијан говори да су „британске земље биле Римљанима непознате, али ипак Христу предате. Даље, на сабору у Арлу (против новацијана) присуствовали су епископи из Јорка, Лондона и Линколна.

1) Ирска. Ирски равноапостол је св. Патрикије (389-461). Рођен је у шкотској хришћанској породици. Као младић заробљен је од пирата, одведен у Ирску и предан поглавици једног племена. Успео је да побегне у Галију. Тамо је био ученик св. Германа. Учествовао је у борби против Пелагија. Постао је епископ у Галији. У Ирску одлази 432. и тамо проповеда. Много му је помогао један сворски песник са својом религиозном поезијом. Средиште црквеног живота био је град Армаг. Најпознатији манастир јесте женски манастир св. Катарине, основан 490.

2) Шкотска. Шкотланђани су обраћени половином 6. века, од стране британских епископа Наниана и Гилдаса, док је северну шкотску христијанизовао касније монах Колумбус.

3) Велика Британија. Англосасе (Јужна Британија) дефинитивно је обратио тек папа Григорије Велики (590-604). Као монах (игуман) боравио је међу њима. Једном је у Риму на пијаци купио неколико саксонских дечака, и васпитао их је да буду хришћански мисионари. Краљ Етелберт оженио се франачком кнегињом Бертом,

стр. 12

Page 13: Opsta istorija Crkve

хришћанком. Григорије шаље монаха Августина са још 39 монаха у мисију у Британију. Британија није била јединствена држава. Мисионари су, уплашени причама које су у Галији чули о Британцима, хтели да одустану, али Григорије им није дозволио. Етелберт се крстио 597. године. Августин се вратио у Галију, где је рукопожен за епископа у Арлу. Вратио се у Британију и на Божић крстио 10.000 Англосаса. Црква у Британији је већ 601. постала архиепископија.

26. ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ; 1, 3. И 7. КАНОН (Сабори, Појмовник)

Сабор је сазвао цар Теодосије I Велики (379-395) поводом остатака Аријеве јереси, затим духоборства и других јереси. Сабор је одржан у Цариграду, од маја до јула 381. године. Присуствовало је око 150 епископа, углавном са Истока. Сабор је потврђен ко васељенски већ следеће године.

У току рада преминуо је председавајући – антиохијски епископ Мелетије. Тада се потегло питање антиохијског раскола. Наиме, једна група у антиохији (чак и неки угледнији) за свог епископа сматрала је Павлина, и хтели су да га поставе на упражњену катедру. За епископа је доведен презвитер Флавијан, чиме је проблем решен. Такође, неки су оптужили св. Григорија Богослова да је незаконито постао архиепископ у Цариграду, што га је погодило, због чега се до краја живота повукао у место Аријанз. На његово место изабран је цариградски градоначелник Нектарије, који је такође преузео улогу председавања сабором. Уједно, осуђен је Максим Киник, бивши Григоријев пријатељ који је на превару постављен за епископа у Цариграду.

Духоборци (Македонијевци) су били полуаријанци, који су тврдили да је Дух Свети створење и сличан анђелима. На сабору их је било око 36 (нпр. Елевсије Кизички, Јевстатије Севастијски итд). Дефинисању православног исповедања много су помогли Атанасије Велики и Василије Велики.

Маркел је тврдио да ће се Син, када коначно изврши спасење, вратити у Оца и нестати у њему. Зато је седмом члану Никејског Симбола додато „чијем царству њеће бити краја“. Маркелов ученик и присталица био је сирмиумски епископ Фотин.

Аполинарије је тврдио да је Христос човек у којег се, на место душе коју нема (у каснијој верзији: на место ума ког нема, док има само неразумну, анималну душу), уселио Логос, и затим се Христос усавршавањем обожио. Насупрот овоме је Атанасије Велики: Бог је постао човек да би нас обожио. Аполинарије је претеча монофизитизма.

Савелије је био модалиста. По њему, три Лица нису личности, већ облици у којима се Бог јавља у свету.

Евномије је началник аријанских аномијаца, који су тврдили да је Син несличан Оцу.

Допуњен је Никејски Симбол вере, добивши облик који данас има.Најважнији канони:1. Потврђује се Никејски сабор и осуђују се описане јереси („свака јерес, а

посебно евномијани или евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, и фотинијани, и аполинаријевци“).

3. Епископ Константинопоља има првенство части одмах после римског епископа, јер је Константинопољ нови Рим.

7. Говори се о примању јеретика који су се покајали. Неке јеретике треба само миропомазати пошто дају писмено исповедање вере, док друге треба крстити као да су незнабошци.

стр. 13

Page 14: Opsta istorija Crkve

27. НЕСТОРИЈАНСТВО (Појмовник, Сабори)

Несторије је ученик Антиохијске школе. Био је изврстан беседник, па га је цар Теодосије II позвао у Цариград, где је 428. постао архиепископ. Прогањао је јеретике, нарочито аријанце.

Специфично је његово учење о Дјеви Марији и Христовом оваплоћењу. То учење је први изнео његов свештеник Анастасије, кога Несторије брани. Наиме, по овом учењу, у Богочовеку није дошло до истинског, ипостасног сједињења божанства и човечанства, већ до некаквог здружења. Марија није Богородица, већ Христородица или Човекородица, јер је родила човека Христа који није био Бог, већ само богоносац. Даље, није пострадао и васкрсао Бог Логос телом, већ богоносни човек Христос. Несторије је, заправо, експлицитно рекао оно што су и раније назначавали антиохијци Диодор Тарсијски и Теодор Мопсуестијски, говорећи о два лица, две ипостаси Христа, као и да је једно Син Божији, а друго Син Дјевин.

Сам народ је одбацио Несторија, говорећи „ми имамо цара, али немамо патријарха“. Несторијево учење и његови представници осуђени су на Трећем васељенском сабору 431. Несторијанци су после сабора прогнани у Персију. Највише их је било у источној Сирији, где су створили своју цркву. Духовни центар са богословском школом постала је Едеса. На челу је католикос са титулом „патријарх Истока“. Постоје и данас.

28. ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабори, Појмовник)

Сазвао га је цар Теодосије II Млађи (408-450). Узрок су Несторијева и Пелагијева јерес. Одржан је у Ефесу. Председавао је Кирило Александријски, а присуствовало је око 200 учесника. Папа Келестин послао је своје изасланике. Трајао је од 22. јуна до 30. јула 431. (почео је са закашњењем, јер је отварање планирано на празник Духова 7. јуна).

Несторије је са присталицама стигао на време, али се није хтео прикључити, иако је три пута позиван. Са закашњењем су се прикључили папини изасланици. Закаснио је и Јован Антиохијски са 43 епископа, али се није хтео прикључити, већ је одржао посебан сабор на ком је осудио 12 Кирилових анатематизама Несторија, који су му личили на раније осуђена јеретичка учења. Ипак, 433. Јован је прихватио одлуке Трећег васељенског сабора, документом који је затим узет као Орос сабора (зове се још и „Томос измирења“). Око овог документа у тренутку се многи нису сложили, али ће он бити од велике важности за формулисање ороса Четвртог васељенског сабора (451).

[О Несторијевој јереси видети претходно питање.] Кирило Александријски се позива на то да код Атанасија Великог постоји израз „мајка Божија“, као и на Никеоцариградски Симбол („оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“). Пише посланице египатским монасима, две Несторију, затим цару Теодосију, царевој ћерки Пулхерији и папи Келестину. Несторије је прво осуђен 430. на локалном сабору у Риму, затим исте године у Александрији. Кирило шаље треће писмо Несторију, завршавајући га са 12 анатематизама. Несторије одговара са 12 антианатематизама. На сабору у Ефесу Несторије је једногласно анатемисан и искључен из Цркве.

Сабор је осудио и Пелагија. Пелагије је тврдио да првородни грех није наследан, а Адам би умро и да није згрешио. Дакле, крштење не чисти од првородног греха, већ само од личних грехова. Даље, човек се може спасти сам, без Божије помоћи.

стр. 14

Page 15: Opsta istorija Crkve

29. МОНОФИЗИТИЗАМ (Појмовник)

Монофизитство (од μονος φυσις – једна природа) је христолошка јерес. Многи источни епископи били су против Томоса измирења који је узет као Орос Трећег васељенског сабора, а који је написао Јован Антиохијски 433.

После Трећег сабора било је још Несторијевих присталица (међу њима Ива Едески и Теодорит Кирски). Тријумфовало је богословље Кирила Александријског. Међутим, све више је схватано у монофизитском смислу. Монофизитска тумачења највише су се ослањала на Кирилову реченицу „једна природа Бога логоса оваплоћена“.

Монофизити су сматрали да је Христова човечанска природа ишчезла приликом сједињења са моћном божанском природом. Оснивач јереси јесте архимандрит Евтих Цариградски (осуђен на Домаћем сабору и Четвртом васељенском сабору), који је признавао две Христове природе пре оваплоћења, али једну (божанску) после, и сматрао да тело Христово није једносуштно нашем. Такође важан представник монофизитизма јесте Диоскор Александријски, који је председавао Разбојничким сабором, а осуђен на Четвртом васељенском сабору. После њих двојице, најважнији представнци су Тимотеј Елур и Петар Монг.

међупитање: ДОМАЋИ САБОР (Сабори)

Одржао га је 448. у Цариграду архиепископ Флавијан, хитно, поводом Евтиховог учења. Учествовали су епископи који су се тренутно нашли у близини.

Одржана су четири заседања. На првој је бивши Евтихов пријатељ Јевсевије Дорилејски изложио Евтихово учење. На другој је прочитано друго писмо Кирила Александријског Несторију, прихваћено на Трећем васељенском сабору, које је било подлога за Томос измирења из 433. У овом писму Кирил изричито говори о две Христове природе после оваплоћења.

Евтих се појавио тек на четвртој седници. Осуђен је.О сабору је обавештен папа Лав I.

међупитање: РАЗБОЈНИЧКИ САБОР (Сабори)

Сазвао га је у Ефесу цар Теодосије II, који је сазвао и Трећи васељенски сабор. Циљ је био да се искорени несторијанство. Председавао је Диоскор Александријски. Већина присутних били су монофизити. Одлуке је потписало 135 епископа или њихових представника.

Представници папе Лава I, Јулије из Поатјеа, презвитер Ренат и ђакон Иларије, донели су папино писмо упућено Флавијану епископу Цариграда, које излаже потпуно православну христологију и побија Евтихово учење.. Писмо, међутим, није прочитано.

Прочтана су документа Домаћег сабора, који је осуђен као несторијански, а Евтих је рехабилитован. Као несторијанци осуђени су: Флавијан Царихградски, Јевсевије Доријлејски, Ива Едески, Теодорит Кирски, Домн Антиохијски и др.

Учесници сабора понашали су се веома насилнички. Присутни сирско-месопотамски монаси „параволани“, приликом читања докумената Домаћег сабора, са моткама у рукама викали су: „Расећи на двоје оне који Христа деле на двоје“. Осуђени епископ Флавијан умро је од задобијених физичких повреда, а на његову катедру дошао је Диоскору близак Анатолије.Овај монофизитски сабор и већина ђегових представника осуђени су на Четвртом васељенском сабору.

стр. 15

Page 16: Opsta istorija Crkve

30. ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабори, Појмовник)

Цар Теодосије II пао је са коња и погинуо, што је проумачено као Божија казна за подршку јеретицима (монофизитима). Није имао синова, па је на престо дошао високи официр Маркијан који се оженио његовом ћерком Пулхеријом.

Царски пар сазвао је Четврти васељенски сабор. Повод сабора јесте монофизитизам. Сазван је првобитно у Никеју, али је због опасности од Хуна премештен у Халкидон у близини Цариграда. Ово је најбројнији васељенски сабор, са 600-630 епископа. Председавао је Флавијаов наследник Анатолије Цариградски. Неки од осталих учесника су: Максим Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, папини изасланици – епископи Пасхалије, Лукентије, Јулијан, презвитери Бонифације и Василије, затим Таласије Кесаријски, Стефан Едески, Јевсевије Анкирски, Василије Селевкијски, Јевсевије Дорилејски, Теодорит Кирски, Теодор Клавдиопољски, Јевстатије Бејрутски, Петар Коринтски итд. Сабор је трајао од 8. октобра до 1. новембра 451. Одржано је 17 седница.

Читана су документа Домаћег сабора, затим Флавијаново изложење вере из 449. (приликом чега су многи епископи из Илирика, Палестине и Египта одступили од Диоскора, кога су се, по признању, до тада држали из страха), затим Никеоцариградски Симбол, Друго Кирилово писмо Несторију, Кирилових 12 анатематизама против Несторија, Томос измирења Јована Антиохијског из 433. и, коначно, Писмо папе Лава I Флавијану (које неки епископи из Илирика и Палестине нису прихватили одмах, него тек после разјашњења неких спорних места, помоћу Кирилових и Теодоритових списа.)

Осуђен је Разбојнички сабор и његови главни виновници – Евтих и Диоскор. Домаћи сабор и Флавијаново исповедање прихваћени су као православни. У општење су враћени Теодорит Кирски и Ива Едески, тиме што су само јавно анатемисали Несторија.

Догматски раван Никеоцариградском Симболу вере јесте Орос Четвртог васељенског сабора. Формулисала га је двадесетчетворочлана комисија, на челу са Анатолијем Цариградским. Одбацује се и Несторијев диофизитисам и Евтихов монофизитизам. Најважнија формулација јесте о две Христове природе, које су сједињене „несливено, нераздељиво, неизмењиво и неразлучно“.

Сабор је донео 30 канона. Забрањује се симонија, рукоположење без назначења и двојно назначење. Треиторијално су разграничене Антиохијска и Јерусалимска патријаршија. Итд. итд.

31. МОНОФИЗИТИ ПОСЛЕ ХАЛКИДОНА (Појмовник)

Монофизитство на Истоку после Халкидонског сабора јавља се у неколико варијанти.

Јулијанисти (аутартодокети, фантазијасти). Оснивач Јулије Халикарнаски учио је о бесмртности и непропадљивости људске природе у Христу од тренутка оваплоћења, док је његово тело било само привидно људско.

Фтаролатри („поштоваоци пропадљивости“). Оснивач Север Антиохијски учио је, насупрот Јулијанистима, да је христово тело пре васкрсења било пропадљиво.

Теопасхити. Појавили су се у 6. веку. У Трисвето су унели додатак „пострадали за нас“, који се приписује епископу Петру Гнафеју. Додатак су прихватили и православни, тумачећи да се односи на Сина Божијег, који је пострадао у људском телу.

Било је покушаја измирења диофизита (мелхита – привржених цару, наиме православних) и монофизита. Цар Зенон издао је 482. Енотикон, сачињен од

стр. 16

Page 17: Opsta istorija Crkve

Цариградског патријарха Акакија, што је само довело до тродеценијског раскола између Истока и Рима, који је решио цар Јустин I. На измирењу је радио и цар Јустинијан I, због чега је и сазвао Пети васељенски сабор. Сви покушаји били су безуспешни.

Данас постоје четири дохалкидонске цркве: Коптска, Јаковитска (Сиријска), Јерменска и Етиопска.

32. СВ. ЦАР ЈУСТИНИЈАН I (Појмовник)

Византијски цар Јустинијан I (пуно име Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) владао је од 527-565. Родио се око 483. у Таврисиону (археолошки локалитет Царичин Град код данашњег Лесковца). У престоници је, захваљујући подршци ујака и претхоидника на престолу, цара Јустина, стекао широко образовање. Као цару, сви су му били наклоњени. У вери је био православан, активно је учествовао у црквеним и догматским споровима, чак је и писао богословска дела.

Био је велики освајач, са коначном идејом да обнови старе границе Римског царства, у чему је добрим делом и успео, захваљујући војсковођама Велизару и Назресу. Државу је уредио по хришћанским начелима. Издао је четири законска зборника, заснована на учењу да је извор власти Божија воља.

По том учењу, цар је равноапостолан и бранилац православља. Искоренио је остатке многобоштва у држави затварањем храмова покрштавањем или изгнанствима. Године 529. затворио је Аристотелову академију. Од ино- или кривоверних највише се борио против манихејаца, донатиста и јудаиста.

Свештенство је имало висок положај у држави. Било је изузето из надлежности световних судова Држава је финансијски помагала Цркву, а Црква се бринула о сиромашнима.

Покушао је да реши проблем несторијанаца и монофизита, покушавајући да их врати Цркви. Са тим циљем сазвао је Пети васељенски сабор. После сабора цар је написао данашњу химну другог антифона на литургији, „Јединородни сине“.

Такође, за његове власти много се градило. Између осталог, ту су Аја Софија у Цариграду и Сан Витале у Равени.

33. ЕГИПАТСКО МОНАШТВО (Мајенд-Импер, ЈевсПоп)

Монаштво се појавило у 4. веку, веома спонтано. Отац отшелништва јесте св. Антоније Велики (251-356), који је основао две пустињачке колоније у Египту: код Фајума на Нилу, и у подножју брда Колцим на обали Црвеног Мора. Отац киновије јесте Антонијев ученик Пахомије, који је 340. основао киновијску колонију, на острву Тавени на Нилу. Даљем развоју монаштва у Египту нарочито су допринели Амоније, Макарије Александријски и Макарије Велики.

Поред тога, постојале су и разне девијације монаштва. Месалијани, евхити и евстатијани, који су осуђивали брак и одбацивали свете тајне, осуђени су на саборима у Гангри (340.) и Сајди (390.). Међутим, остао је проблем Оригенизма, чија неоплатоничарска учења су била веома популарна међу монасима.

Пахомијево правило се проширило. Архиепископ Теофил је око 390. у делти Нила саградио манастир Метанија. Основано је мноштво коптских општежића, тзв. „белих“ и „црвених“ манастира. Њихов вођа Шенуте бранио је Кирила на Трећем васељенском сабору, али касније и Диоскора. Више од шездесет египатских анахоретских заједница супротставило се Халкидонском сабору. У 7., веку, после исламске најезде, египатски манастири су преживели у оквиру Коптске цркве.

стр. 17

Page 18: Opsta istorija Crkve

34. МОНАШТВО У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ (Мајенд-Импер)

Палестинске монашке заједнице засноване су у 4. веку, а популарност су постигле у наредна два века. Св. Јефтимије је 429. основао своју прву идиоритмијску лавру. Јефтимије је био Сиријац, а у лаври је било и Кападокијаца, Египћана, чак и западњака. Јефтимијев ученик из Кападокије, св. Сава Освећени (439-532), основао је своју лавру, источно од Јерусалима. Касније, издвојивши се из ове заједнице у којој је оригенизам узео маха, основао је 508. нову лавру, близу Витлејема.

Св. Теодосије (поч. 525), такође Кападокијац, основао је источно од Витлејема киновију.

Све вође палестинског монаштва признавале су Халкидонски сабор. За време антихалкидонске реакције, 516. године, маса од десет хиљада монаха, на челу са Савом и Теодосијем, навела је Јерусалимског патријарха Јована да прихвати Халкидонски сабор.

Петар Иверијан, касније епископ Газе, оснивач је грузијског манастира у Јерусалиму и учитељ Севера Антиохијског.

Манастир св. Катарине на Синају изградио је цар Јустинијан, 556-7. године, на месту где је, по предању, Бог разговарао са Мојсијем. У овом манастиру касније су се, од најпознатијих, крајем шестог века подвизавали Јован Лествичник и Атанасије Александријски. Данас овај манастир има велику библиотеку са многим рукописима на грчком, латинском, словенском, сиријском, коптском, јерменском и грузинском, као и најстарију и најрепрезентативнију збирку икона у свету.

35. ПОЧЕЦИ МОНАШТВА НА ЗАПАДУ (Мајенд-Импер)

Постоје тврдње да је монаштво на Запад, у Италију, бежећи од гонитеља, донео Атанасије Велики. Међу првим подвижницима су бл. Јероним са својом женском заједницом, затим епископи Амвросије Милански, Августин Хипонски, Павлин Нолски. У Галију монаштво је донео Мартин Турски. Тамо је св. Хонорат основао Лерински манастир, око 405-410. године.

Међутим, постојала је, као и на Истоку (где је, међутим, била знатно слабија), опозиција монаштву, чак и у личностима неких епископа. Око 386. посечен је Прискилијан, епископ Авиле у Шпанији, претходно осуђен због неке јереси, вероватно са елементима гностицизма и манихејства. Због тога, шпански сабори су све до седмог века били сумњичави према монаштву.

Најважнији за оснивање монаштва на Западу био је св. Касијан (поч. око 433.). Најпре се подвизавао у једној заједници код Витлејема, а затим у Скиту у Египту. Затим је, за време Златоустог, био ђакон у Цариграду. Отишавши на Запад, упознао је римског папу св. Лава. Основао је манастир св. Виктора у Марсељу. Написао је два важна дела о монашком животу. Због богословског спора са бл. Августином (заговарао је синергију између Бога и човека, док је Августин говорио о претходној благодати и предестинацији) дуго после смрти проглашен је јеретиком (полу-пелагијевцем). Ипак, локална заједница, као и Источна црква, и данас га поштују као светог.

Св. Бенедикт Нурсијски (480-547) испрва је био пустињак у Субиакоу, јужно од Рима. Касније је постао старешина манастира Монтескијано. Написао је Правила (о монашком животу). У Правилима захтева да монах читавог живота остане у свом манастиру (на Истоку монаси су често путовали).

Монаси на Западу били су више усмерени на мисионарење и милосрђе него на подвижиштво у смислу строгости источних монаха.

стр. 18

Page 19: Opsta istorija Crkve

36. ТРИ ГЛАВЕ (Појмовник)

Три главе подразумевају документ цара Јустинијана, издат у Цариграду 543-4. Са жељом да монофизите приведе Цркви, и под утицајем оригенисте Теодора Аскиде, Јустинијан је осудио личност и дело Теодора Мопсуестијског, списе Теодорита Кирског против Кирила Александријског, као и једно писме Иве Едеског Мари, епископу Ардашира у Персији у ком осуђује Кирила и подржава Несторија.

Три главе су на Истоку углавном биле прихваћене, док су на Западу наишле на противљење, због страха од нарушавања азторитета Четвртог васељенског сабора (на ком су рехабилитовани Теодорит Кирски и Ива Едески). Папа Вигилије, иако је био присутан у Цариграду, није хтео да учествује на Петом васељенском сабору. Вигилије је чак писмено одбацио Три поглавља, али је касније признао све саборске одлуке (дакле и Три поглавља). Раскол на Западу по питању Три главе трајао је пола века.

37. ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабори, Појмовник)

Сазвао га је цар Јустинијан I (527-565), да би била размотрена Три поглавља [видети претходно питање], као и Оригеново учење. Одржан је у Царгираду. Председавао је патријарх Евтихије Цариградски. Учествовало је око 165 епископа. Римски папа Вигилије био је присутан у Цариграду, али није хтео (или смео?) да учествује, због отпора на који су Три главе наишле на Западу. Сабор је трајао од 5. маја до 4. јуна 553.

Наиме, сабор се, у новим околностима и условима, бавио још једном оним што је Црква већ осудила – несторијанством и монофизитством. Такође, један од најјачих Јустинијанових мотива да сазове сабор била је његова политика. Тежећи да територијално обнови старо Римско царство, највећу препреку нашао је у ненационалним монофизитским црквама у областима које је намеравао да припоји Византији.

Претходни покушај помирења између православних и монофизита био је сусрет 532. г. у Цариграду по шест богослова са обе стране (међу монофизитима Север Антиохијски). Показало се да је највећи проблем за монофизите то што Четврти васељенски сабор није осудио Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и Иву Едеског, који су подржавали Несторија, штавише, последњу двојицу је рехабилитовао. Заправо, монофизити су желели да пониште Халкидонски сабор на ком су осуђени.

Што се тиче Оригена, његово учење (нарочито моменат о апокатастази свих) постало је актуелно међу монасима, нарочито у Лаври св. Саве Освећеног. Један од такошњих монаха, Теодор Аскида, постао је епископ у Кесарији Кападокијској и царев саветник у црквеним питањима. Године 544. одржан је мањи локални сабор у Цариграду, на ком је цар осудио Оригеново учење путем 15 анатематизама, док није осуђен ни један монах. У богословским круговима било је противљења тој посмртној осуди.

Резултат Петог васељенског сабора било је прихватање Три главе, као и потврда локалног сабора на ком је осуђено Оригеново учење. Теодор Мопсуестијски је, како је утврдила комисија која је 550. послана у заједницу у којој је он био епископ, већ био избрисан из диптиха локалне цркве као јеретик. Утврђено је, даље, да су се Теодорит и Ива били јавно покајали због осуђених списа и били враћени на своје катедре, тако да они лично нису осуђени.

Римокатоличка црква данас не признаје овај сабор, из истих разлога из којих је тада избио педесетогодишњи раскол између Истока и Запада. Међутим, Пети васељенски сабор само је потврдио и актуализовао одлуке Четвртог.

стр. 19

Page 20: Opsta istorija Crkve

38. ПОЧЕЦИ МОНОТЕЛИТСТВА (Појмовник, Сабори)

Монотелитство (моноенергизам) је историјски продужетак монофизитства. Византијски цареви су улагали велике снаге да уједине поново православне и монофизите. Цар Ираклије је, боравећи у Јерменији, придобио Фасијског митрополита Кира за унију. Изнашли су „компромисно“ учење, по коме у Христу постоје две природе, али једна енергија, и то божанска. Кир је 631. постао александријски патријарх. По Максиму Исповеднику, овакво схватање потиче од Цариградског патријарха Сергија, пореклом Сиријца. Исто је мислио и папа Хонорије, који је православне (тј. диофизите) називао несторијанцима.

Ретки су бранитељи православља у то време – Јерусалимски патријарх Софроније и св. Максим Исповедник.

Сергије је написао, а Ираклије 638. издао Ектесис (Изложење вере), у ком се забрањује спор о једној или две енергије, али се истиче једна воља. Папа Јован IV одбацио је Ектесис. Затим је цар Констанс II издао 648., у истом духу, Типос, који је написао цариградски патријарх Павле. У Типосу се, веома строгим претњама, забрањује било каква расправа о једној или две воље. Папа Мартин I одржао је локални сабор у Риму 649., на ком је учествовао св. Максим. Типос је одбачен. Цар је прогнао папу и св. Максима, који су умрли у прогонству.

Богосовски кључ проблема монотелитства јесте везивање енергије за личност, уместо за природу (како су учили православни).

Монотелитство је осуђено на Шестом васељенском сабору.

39. ВЕРСКА ПОЛИТИКА ЦАРА ИРАКЛИЈА (Мајенд-Импер, Сабори)

Политичка фигура византијског цара Ираклија (610-641) неодвојива је од личности тадашњег цариградског патријарха Сергија (610-638). Ираклије је најупечатљивији византијски цар после Јустинијана.

Ираклије је водио рат са Персијанцима, који је имао дубоко верско обележје борбе за истину, између хришћанства и зороастризма. Ираклијева војска је, стога, носила у битку иконе, а ираклије је своју титулу афтократора променио у титулу василевса „верног у Христу“.

Међутим, унутрашње јединство државе било је угрожено расколом између православних и монофизита, нарочито у областима око којих су се водиле битке, а у којима је монофизитизам уједно био најјачи – у Јерменији, Сирији и Египту.

Ираклијева верска политика заснивала се, у принципу, на избегавању „шкакљивих питања“. Тражиле су се потврде за монотелитство у отачким списима, и доста се преговарало. Таква политика почела је да доноси плодове за време борбе са Персијанцима, као и после победе 628. Опозиције није било све до 633., када су Софроније и Максим подигли своје гласове.

40. ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабори, Појмовник)

Сазвао га је цар Константин Погонат (668-685), да би се решило питање монотелитства. Одржан у Цариграду. Присуствовало је око 174 епископа. Није било много монотелита; најупорнији међу њима остали су Макарије Антиохијски, монах Стефан, Петар Никомидијски и Соломон Галатијски. Било је 17 седница. Сабор је трајао од 7. новембра до 16. септембра 681.

Прочитана су акта Трећег, Четвртог и Петог васељенског сабора. Монофизитство и његови представници су осуђени (и они живи збачени са катедри), а

стр. 20

Page 21: Opsta istorija Crkve

бранитељи православља рехабилитовани. Упорни Макарије Антиохијски поднео је Сабору исповедање да Христос није учинио нити нешто божанско нити човечанско већ нешто ново.

Орос Шестог васељенског сабора понавља одлуке претходних васељенских сабора, а затим додаје православно учење о две воље и енергије у богочовечанској личности Исуса Христа.

41. ПЕТОШЕСТИ САБОР (Сабори)

Петошести сабор одржан је 692. године у Цариграду, на истом месту и са готово истим епископима као и Шести васељенски сабор. Председавао је Цариградски патријарх Павле III. Присуствовало је око 240 епископа. Назив је добио отуда што, заправо, представља допуну Петог и Шестог васељенског сабора, који нису доносили каноне.

Сабор је донео 102 канона. Први канон потврђује све претходне васељенске саборе, као и неке локалне (у Анкири, Неокесарији, Гангри, Антиохији, Лаодикији, Сардики, Картагини, Цариграду и Александрији). Као универзална, прихваћена су и правила неких Отаца (Дионисија Александријског, Петра Александријског, Григорија Чудотворца, Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Нисијског, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, Тимотеја Александријског, Кирила Александријског и Генадија Цариградског).

42. ИКОНОБОРСТВО (Појмовник)

Иконоборство је јерес из 8. и 9. века. Настанку иконоборства највише су допринели монофизитсво, оригенизам и појава ислама, али и претерано поштовање икона код православих, које је прелазило границе православности (нпр. стругали су иконе у евхаристијске дарове). Иконе су избациване из храмова и уништаване. Иконоборство је настало у Сирији и Јерменији, одакле се проширило Византијом. Цар Лав III Исавријанац (717-741) издао је 726. указ против икона. Томе се успротивио цариградски патријарх Герман, због чега је 726. збачен, а на његово место дошао је Анастасије. Западна, пак, Црква није била захваћена иконоборством.

Иконопоштовање и иконопоштоваоце највише је прогонио цар Константин V Копроним (741-775). Он је 754. одржао један иконоборачки сабор, у Јерији код Цариграда. Према овом сабору, Бог аје немогуће насликати. Једина Христова икона јесте свето Причешће. Главни богословски проблем је у томе што су сматрали да икона истоветна са оним што представља; како материјална слика то не може бити, икону није могуће насликати, па су иконе идоли.

Иконоборство је осуђено на Седмом васељенском сабору, и дефинисано је православно поштовање икона: „Част која се указује лику преноси се на прволик, и онај ко се клања икони, клања се ипостаси на њој насликаној“.

43. СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Појмовник, Сабори)

Седми васељенски сабор сазвали су цар Константин IV и мајка царица Ирина, да би се решило питање иконоборства, које су цареви заступали већ 50 година. Планирано је да се одржи у Цариграду 786, међутим одложен је и премештен у Никеју. Председавао је цариградски патријарх Тарасије (који је, под условом да се обнови поштовање икона, дошао на место Павла IV, који је сам дао оставку). Присуствовало је

стр. 21

Page 22: Opsta istorija Crkve

367 епископа, као и, по први пут, већи број монаха, који су највише страдали од иконобораца. Трајао је од 24. септембра до 23. октобра 787.

Утврђено је поштовање икона. Теологија иконе највише је заснована на списима св. Јована Дамаскина. Осуђен је иконоборачки сабор који је цар Константин V Копроним одржао у Јерији 754. године.

Покајани иконоборци су помиловани (Константин Николијски, Теодосије Ефески, Тома Клаудиопољски). Одато је признање бранитељима икона (Герману Цариградском, Јовану Дамаскину, Георгију Кипарском) и мученицима за иконопоштовање (Стефану Новом, Андреју Каливиту, игуману Јовану).

Донета су 22 канона.

44. ИКОНОБОРСТВО ПОСЛЕ СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (Сабори)

Нови талас иконоборства потиче од царева иконобораца. Цар Никифор I (802-811) почиње гоњење. Цар Лав V Јерменин (813-820) је чак одржао 815. иконоборачки сабор, који је само понављао старе иконоборачке доказе. Цариградски патријарх Никон је збачен, а на његово место доведен је Теодор.

Монаси су опет стали у одбрану икона, највише из манастира Студион у Цариграду, међу којима највише св. Теодор Студит, који је и гоњен.

После смрти иконоборачког цара Теофила (829-842), његова жена Теодора јавно је исповедила поштовање икона. Протеран је иконоборачки цариградски патријарх Јован Граматик, а на његово место дошао је Методије.

Царица Теодора сазвала је 843. сабор у Цариграду. Председавао је патријарх Методије. Осуђен је иконоборачки сабор из 815. и потврђен Седми васељенски сабор. Настао је Синодик православља, 11. марта 843., који се сваке године чита на Литургији, прве недеље Часног поста.

45. МИСИЈА КИРИЛА И МЕТОДИЈА У МОРАВСКОЈ (ЈевсПоп)

Моравски велики кнез Растислав је 855. збацио франачки јарам. Ниеј веровао франачки (тачније немачким) мисионарима, па се 863. обратио византијском цару Михаилу III да му пошаље мисионаре на словенском.

Грчка браћа Кирило (Константин Философ) и Методије, преко Бугарске, запутила су се у Моравску. Као житељи Солуна били су у додиру са Словенским језиком. Као синови угледног човека, образовали су се у Цариграду. Њих је цар 863. послао, дакле, међу моравске Словене. Најбоље су их примили кнезови Коцељ (панонска Моравска), Свјатополк (Словачка) и сâм Растислав.

Кирило је саставио словенску азбуку. Не зна се да ли је прво настала глагољица (по угчеду на грчко минускуларно писмо) или ћирилица (по угледу на грчко мајускуларно писмо), мада се данас сматра да је глагољица старија. Коначно, на истоку је преовладала ћирилица, а на западу глагољица. Превели су на словенски литургију, богослужбене књиге и Св. писмо.

Грчки обред на словенском узимао је маха. То је изазвало завист два епископа, салцбуршког и пасавског, који су такође слали своје мисионаре у ове области. Стога су се 866. жалили римском папи Николи I. Кирило и Методије су се одазвали папином позиву, јер је област у којој су проповедали ипак била под његовом јурисдикцијом. Али, у међувремену папа је умро, и заменио га је Адријан II. Нови папа их је ослободио оптужбе. Кирило је убрзо умро у Риму, а папа је Методија поставио за архиепископа Моравског.

стр. 22

Page 23: Opsta istorija Crkve

Методије се вратио у Моравску и наставио рад. Покрстио је 871. чешког војводу Борживоја и његову жену Лудмилу, а затим и читаву Чешку.

Растислав је 870. збачен са власти, а на његово место дошао је Свјатополк, који је био привржен Западу. Методије је 879. морао опет да иде у Рим, код папе Јована VIII. Методије је овај пут био оптужен за упитну правоверност проповеди на словенском. Папа му је доделио хорепископа Вихинга, немца, и наложио му да јеванђеље чита најпре на латинском, па затим на словенском. Улога Вихинга била је, заправо, да омета Методија. Унизио је Методијев углед на Свјатополковом двору и успео да придобије Свјатополка за западни обред. Методија је оптуживао за аријанство, јер није признавао filioque, који је на Западу тада већ био у општој употреби. Методије је умро 885., после чега је грчки обред на словенском у морвској ишчезао, а Свјатополк Методијеве ученике прогнао, који су нашли уточиште и могућност за проповедање у Бугарској.

46. ДОБА ПАТРИЈАРХА ФОТИЈА (ЈевсПоп)

У доба патријарха Фотија разлике између Истока и Запада кренуле су ка расколу, који се коначно догодио тек 1054.

Цар Михаило III збацио је 858. цариградског патријарха Игнатија, јер је одбио да постригне његову мајку и сестре у монаштво, против њихове воље. На његово место довео је, додуше веома благочестивог, Фотија. Настају два табора, Игнатијеваца и Фотијеваца, због чега Фотије моли цара да сазове васељенски сабор.

У Цариграду је 861. одржан тзв. прводруги сабор по питању Игнатијеваца и Фотијеваца. (Сабор је донео 17 канона, које Источна црква убраја међу општеважеће.) Тадашњи папа Никола I имао је папоцезаристичке претензије. Преко својих легата, папа је на сабору наступио као врховни поглавар васељенске Цркве. Сабор је закључио да је Фотије законито заменио Игнатија. Приговори папских легата су одбијени. Папа Никола је своје легате, када су му поднели извештај, екскомуницирао, затим је Игнатија признао а Фотија збацио (мада нису били под његовом јурисдикцијом).

Затим, Никола је 866. цариградској патријаршији отео Бугарску, и почео да је организује по латинском обреду, протеравши грчке свештенике.

Фотије је одмах издао окружну поланицу против Латина. У њој се излажу главне замерке Истока Западу, око којих ће 1054. и избити раскол: пост суботом; бели мрс прве недеље Великог поста; одбацивање брачног свештенства; одбацивање презвитерског миропомазања; и, коначно, злогласни додатак filioque. Такође, Фотије 867. сазива у цариграду сабор Источне цркве, на ком је Никола збачен и екскомунициран. На одлуке овог сабора, као и на Фотијеву посланицу, западни богослови оштро су реаговали.

Михаило је 866. убио савладара, ујака Варду, и узео за новог савладара дворјанина Василија Македонца. Међутим, следеће године Василије убије Михаила и прогласи себе за јединог владара. Стога Фотије забрани Василију причешће док се не покаје, па Василије збаци Фотија и врати Игнатија, изговарајући се пресудом папе Николе и жељом да успостави мир између Истока и Запада.

Сазван је 869. нови „васељенски“ сабор у Цариграду, на који су дошли легати новог папе Адријана II. Сабор се трудио да оповргне Фотијеве саборе из 861. и 867. године. Одлука сабора било је успостављање папске власти на Истоку.

Поред тога, разрадио се проблем Бугарске. И сами Бугари побунили су се против Латина. Игнатије шаље Бугарима архиепископа. Запад жустро протествује. Игнатије умире 877., и на његово место долази опет Фотије, који је у међувремену враћен из прогонства, и чак се спријатељио са царем и Игнатијем. Фотије 879. сазове свој трећи сабор. Нови папа Јован VIII послао је своје легате. Поништен је сабор из 869. Утврђена

стр. 23

Page 24: Opsta istorija Crkve

је једнакост између Римске и Цариградске катедре. Бугарска је, мада папа тиме није био задовољан, остала под јурисдикцијом Истока. Такође, сабор, као и папа, одбацили су Filioque.

Папа је, ипак, очекивао да ће добити Бугарску. Али, како се то није догодило, он 881., са амвона, са јеванђељем у руци, поништи сабор из 879. и рехабилитује онај из 869., збаци и екскомуницира Фотија.

Фотије је скончао 891. у манастиру, прогнан са катедре од стране новог, завидљивог цара Лава VI Философа.

47. ПОЧЕЦИ МОНАШТВА НА СВЕТОЈ ГОРИ (Појмовник)

Света Гора назив је за 20 мушких манастира на полуострву Атос у Егејском мору (североисточна Грчка).

Рви познати светогорски подвижници живели су у 7. веку: Петар Атонски, Јефтимије нови, Јован Колов, монах Јосиф, монах Симеон. Светогорски монаси присуствовали су на сабору у Цариграду 843. на ком је коначно тријумфовало поштовање икона.

Натанак првог манастира, Велике Лавре (настао 963.), везује се за Атанасија Атонског и цара Никифора Фоку.

Према неким подацима, већ од 9. века на Светој Гори не живе световна лица. Центар Свете Горе од 940. године јесте Кареја, где борави прот. Манастири су настајали од 10-14. века, дакле у византијско доба.

48. ВЕЛИКИ РАСКОЛ 1054. ГОДИНЕ (Појмовник)

Раскол између Истока и Запада, који се дефинитивно догодио 1054., и поред формалног међусобног скидања анатема 1965. између папе Павла VI и цариградског патријарха Атинагоре, нема изгледа да ће скоро бити превазиђен.

Главни актери раскола јесу папа Лав IX и цариградски патријарх Михаило Кируларије. Раскол се догодио за време византијског цара Консантина IX Мономаха.

Јужна Италија је потпадала под Цариградску патријаршију, али је папа у тим областима почео да уводи латински обред, са свим разликама на које указује још Фотије у окружној посланици. На Истоку се оштро реаговало. У Цариграду су затворене све цркве и манастири латинског обреда. Са друге стране, папа се позивао на мноштво источних епископа који су били јеретици, на примарт апостола Петра, на „Константинов дар“. Папа је имао отворене тежње за апсолутни примат у Цркви. Источне богословске ставове образложили су Лав Охридски и Никита Ститат, а западне кардинал Хумберт.

На позив помирљивог цара Михаила, папа је послао трочлану делегацију у Цариград: кардинала Хумберта, канцелара Фридриха и архиепископа Петра Амалфијског. Одржан је један састанак њих и источних богослова. Никита Ститат је чак пристао да спали свој трактат. Међутим, папски делегати су се понашали осионо, па патријарх није хтео да их прими. Стога су они у суботу, 16. јула 1054., за време богослужења у цариградској Аја Софији, наочиглед свих оставили писмену анатему и екскомуникацију у олтар. Документ се односио само на патријарха и његове следбенике, док се наглашава да је народ православан.

20. јула патријарх је одржао локални сабор. Анатема је одбачена и спаљена. У писму антиохијском патријарху, Михаило њега, као и александријског и јерусалимског патријарха, прекорева што помињу папу, иако је „од времена Шестог васељенског сабора и за сва будућа времена“ папино име избрисано из источних диптиха.

стр. 24

Page 25: Opsta istorija Crkve

49. ПАПА ГРИГОРИЈЕ VII (ЈевсПоп)

Кардинал Хилдебранд, касније папа Григорије VII (1073-1085), италијан пореклом, извршио је реформу папства и, уопште, јерархије Западне цркве.

Првом декрету, којим је свештенство учинио обавезно целибатним, успротивио се нижи клир у Ломбардији и Немачкој, али је отпор, чак помоћу народа, убрзо скршен.

Другим декретом забранио је примање црквеног звања из лаичких руку, што је било уперено, заправо, против краљева, а највише против немачког краља, који је поставио неколико претходних папа. Успротивили су се француски, енглески и немачки краљ – Филип I, Вилхелм Освајач и Хајнрих IV. Наиме, папа је у својим писмима претендовао не само на духовну, већ и на световну власт над читавим Западом. Наиме, Хилдебранд је овакве идеје износио још као саветник папе Николе II.

Први који је пристао на овако нешто био је хрватски краљ Димитрије Звонимир, 1076. године. Од тројице моћних краљева, папа је, због краљевих личних слабости, могао да се суочи само са Хајнрихом. Харнрих се понашао напротив другом папином декрету, затим злостављао је своју жену и имао бројне милоснице, и, коначно, био је политички угрожен од спољних непријатеља. Хајнрих је на сабору у Вормсу 1076. збацио папу као тиранина који је дирнуо у помазаника Божијег. Папа је, пак, са своје стране, екскомуницирао Хајнриха и разрешио његове поданике од заклетве покорности. Кнезови, са којима је Хајнрих био такође у лошим односима, одлучили су да Хајнрих губи престо ако за годину дана не скине са себе анатему. Стога се Хајнрих понизио пред папом, тражећи опроштај. Међутим, убрзо се вратио на старо, па га папа поново анатемише.

Папа је поставио новог немачког краља Рудолфа, који је, међутим, убрзо погинуо на бојишту. Хајнрих креће преко Алпа, у напад на Рим. Римљани, не могући више да издрже трогодишњу опсаду, 1084. отворили су градске капије. Папа се сакрио у једно утврђење звано Анђеоски Град, где је сачекао свог вазала, норманског војводу Роберта. Хајнрих је морао напустити Рим, а Нормани су се осветили Римљанима опљачкавши град. Стога су Римљани протерали папу, који умире у изгнанству.

50. ПРВИ КРСТАШКИ РАТ (Појмовник)

Крсташки ратови су војни походи западњака од 11-14. века, са циљем одбране источних хришћана од најезде ислама. Међутим, поред осећаја солидарности, било је и тежњи да се истакне папска власт над Истоком. Што се тиче самих ратника, и ту је било разних мотива. Обећаване су индулгенције, проглашавани су мученицима за веру ако погину, ослобађани су дугова, итд.

Папа Урбан II на сабору у Клермону 1095. позвао је на ослобођење Гроба Господњег од исламских завојевача. У Цариград је стигло неколико десетина крсташа. Византијском цару Алексију обећали су да ће области које ослободе бити враћене Византији. Године 1097. прешли су у Малу Азију, а Јерусалим су освојили 1099.

Међутим, у ослобођеним градовима (Едеса, Антиохија, Јерусалим, итд.) крсташи су успостављали своју власт. Штавише, јерусалимски патријарх морао је да избегне пред крсташима. У антиохији крсташи су изабрали свог патријарха, а православни су прогоњени као шизматици. И међу самим крсташима било је неслоге око поделе власти, а постојао је, наравно, и отпор Византије.

стр. 25

Page 26: Opsta istorija Crkve

51. ПАПА ИНОКЕНТИЈЕ III (Појмовник)

Папа Инокентије III (1198-1216) коначно је довршио оно што је започео Григорије VII. Наиме, Инокентије је дошао у конфликт са енглеским краљем Јованом без земље, око попуњавања кентерберијске архиепископске катедре. Папа је екскомуницирао краља и ставио интердикт (забрану било каквог свештенодејства) на читаву Енглеску, што није имало ефекта, па га папа 1212. проглашава збаченим и позива француског краља Филипа II Августа да освоји Енглеску. Стога се Јован 1213. покорио папи и подвргао његовој власти. Дакле, видимо да је папа већ тада имао неоспорно право на давање и одузимање краљевских круна. Такође, папи инокентију су се покоравали и немачки владари из династије Хохенштауфоваца, са којима су се папе испрва бориле.

52. ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ (Појмовник)

Четврти крсташки рат (1202-4) био је погубан за православне земље и народе. Предузет је за време папе Инокентија III.

Припреме су трајале неколико година. Овога пута крсташи су се одлучили за поморски пут, поверивши транспорт Млетачкој Републици (Венецији) и дужду Хенриху Дандолу. Вођа је био маркиз Бонифације Монфератски.

Крсташи су , најпре, за свој рачун освојили Задар од Угарске, у ком су презимили. У лето 1203. били су на обалама Босфора.

У Византији су се водиле жестоке борбе око царског престола. То стање крсташи користе и 12. априла 1204. освајају Цариград. Постоје сведочанства о насиљу и вандализму какав ни Сарацени нису показали. Срушено је Византијско, и успостављено Латинско царство (1204-1261). Први цар био је Балдуин Фландријски из лозе Карла Великог, а нови патријарх Тома Морозини, Венецијанац и претходно ипођакон Западне цркве.

53. ЛИОНСКА УНИЈА (Појмовник)

Обновљеном Византијском царству на челу са Михаилом III Палеологом (1259-1282) претила је велика опасност од западног савеза на челу са Карлом Анжујским, који је хтео да обнови Латинско царство на Истоку. Михаило је, не саветујући се са патријархом, чак сукобљавајући се са представницима Цркве, преговарао са папом о унији, не би ли се заштитио од политичке опасности. Преговори су убрзани за време папе Григорија X. Он је 1274. сазвао Лионски сабор, који Римокатоличка црква рачуна као Четрнаести васељенски.

Цар Михаило је послао делегацију (између осталих, збачени патријарх Герман, Теофан Никејски, Георгије Акрополит). Прихваћен је додатак filioque, папски примат и духовна подређеност Риму. О спорним питањима се није расправљало, већ је само проглашено присаједињење.

Цар насилно спроводи унију. Збацује патријарха Јосифа, на чије место доводи Јована Века (који је, још раније, под притиском пристао на цареву унијатску политику). Уведено је спомињање папе на богослужењима. Нрод и свештенство се буне, па цар примењује разне казне (прогонство, тамнице...). Међутим, у Риму су знали да се унија не спроводи. Слали су и две мисије. Међутим, следећи папа, Мартин IV, 1280. екскомуницирао је цара, а овај је забранио да се у Цариграду спомиње његово име.

Смрћу цара Михаила дефинитивно је ишчезла Лионска унија. Цар Андроник II одржао је 1283. сабор на ком је осуђена унија, као и Јован Век и цар Михаило.

стр. 26

Page 27: Opsta istorija Crkve

54. ФРАНЦИСКАНЦИ (Појмовник)

Оснивач францисканског монашког реда Римокатоличке цркве је Франциско из Асизија. Родио се у италијанској трговачкој породици. У двадесетој години живота дошло је код њега до обрта. Услед политичких трвења провео је у заточеништву неколико месеци. Затим је посетио Рим. По повратку је почео са обновом запуштеног храма св. Дамјана. Имао је виђење Господа који га хе позвао да буде његов ученик. Замонашио се у бенедиктински ред, али се одвојио и организовао свој ред. Правила је написао 1209. (затим два пута допуњавана), а папа Хонорије III је 1216. признао нови ред. Исти папа је 1223. потврдио коначно уобличена францисканска правила. Постоји и женски ред паралелан францисканском - кларисинке, који је организовала Клара из Асизија, Францискова савременица, такође по његовој замисли.

По Францисковим правилима, поред сиромаштва и живљења од сопственог рада, ред подразумева и мисионарење и проповедање. Такође, истакли су се и у образовању.

У 13. веку постојале су две струје – духовни (сиромашни) и умерени. Папском одлуком из 14. века да се може поседовати одређена имовина многи од духовних су се саблазнили, и постали расколници познати као фратичели. У 16. веку издвојили су се обсерванти, који су се залагали за враћање на првобитна правила, као и капуцинери, који су плод реформе Матеа ди Басија. Капуцинери су се истакли у Контрареформацији. У 17. и 18. веку јављају се реформати и реколти.

Све фракције обједињене су коначно 1897., за време папе Лава XIII.

55. ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА (Појмовник)

Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) очекивао је војну помоћ са Запада, против Турака. Са друге стране, моћ папе Евгена IV била је на Западу угрожена, нарочито реформацијом. Стога су обе стране биле расположене за унију.

Сабор је одржан на Западу, године 1438-9. Сабор је започет у Ферари. Расправљало се о уобичајеним питањима: папски примат, филиокве, бесквасни хлеб, чистилиште. Због куге, сабор је премештен у Фиренцу. На православне су почели вршити притисак – уцењивани су, није им редовно даван новац за издржавање, седнице нису биле редовне; и сам византијски цар је вршио притисак, из политичких разлога.

Од православих, унију није потписао једино св. Марко Ефески, као ни цариградски патријарх Јосиф, који је неколико дана пре преминуо.

На Истоку, народ и свештенство дочекали су делегацију са негодовањем. Митрополит Исидор Кијевски, један од потписника уније, протеран је из Кијева. Цар је за патријархе доводио присталице уније – Григорија Мамеа и Митрофана Кизичког, али узалуд. Војно-финансијска помоћ са Запада није стизала, а турска опасност била је све већа. Сабор источних патријараха 1450. у Цареиграду осудио је Флорентинску унију и збацио Григорија Мамеа.

Последњи византијски цар Константин IV Драгаш тражио је опет помоћ од папе. Овај је послао Исидора Кијевског да учврсти унију, међутим отпор у народу био је веома јак, иако је свима било јасно да је турско ропство неизбежно.

Ипак, Флорентинска унија оставила је трага – гркокатолици или унијати, којих данас има највише у Украјини.

стр. 27

Page 28: Opsta istorija Crkve

56. ТРИДЕНТСКИ САБОР (Појмовник)

Деветнаести васељенски сабор Римокатоличке цркве. Са прекидима трајао од 1545-1563. године. Имао је три етапе, и више пута је сазиван. Одавно се видела потреба за сабором, нарочито појавом Реформације, али су се папе бојале за своју моћ, а и политичке прилике више пута су спречавале да се сабор започне.

1) 1545-1547. Сазвао га је папа Павле III, за време Карла V. Седнице су држане у Триденту. Потврђен је Никео-цариградски Симбол вере. Свето писмо и Свето предање имају подједнаку важност. Потврђена је Вулгата као званичан превод Библије, с тим што је треба исправити. Говорило се о првородном греху, о оправдању и заслузи. Дефинисано је седам Тајни. Дошло је до политичке неслоге између краља и папе. Такође, избила је куга, па је сабор премештен у Болоњу, где је одржана само једна седница.

2) 1551-1552. Сазвао га је папа Јулије III. Одржан је опет у Триденту. Присуствовали су протестанти из Витемберга са својим Исповедањем вере, као и протестанти из Саксоније са исповедањем које је саставио Меланхтон. Најважније је питање евхаристије. Потврђено је учење о транссупстанцијацији, а учења Лутера, Калвина и Цвинглија су одбачена. Говорило се о покајању и јелеосвећењу.

3) 1562-1563. Сазвао га је папа Пије IV. Главну реч водили су језуити. Усвојено је учење о нераздвојивости Тела и Крви и одбачена пракса причешћивања лаоса под оба вида. Говорило се о образовању. Прихваћена су учења о чистилишту и индулгенцијама.

Одлуке сабора нису биле подједнако примљене у свим европским земљама.

57. ДОМИНИКАНЦИ (Појмовник)

Доминиканци (ordo predicatorum) су римокатолички монашки ред. Оснивач је Доминико Гузман, пореклом Шпанац. Рано је почео да изучава философију и богословље. Замонашио се као августиновац. Основао је манастир код Тулуза 1206, док је ред потврђен тек 1216., од стране папе Хонорија III. У Француској се зову још и јакобинци, по манастиру св. Јакова у Паризу, једном од првих доминиканских манастира.

Одбацили су ручни рад и посветили се науци (познати: Алберт Велики, Тома Аквински). Нарочито се ангажују у борби против јеретика. Језгро реда чине клирици. Увек су уживали поверење папе. Ради личне слободе потенцирају лично сиромаштво, али разликујући га од сиромаштва реда. Били су главна снага инквизиције, одакле су и добили назив Domini canes (Господњи пси).

У оквиру Западне цркве, непријатеље су имали у цистертитима, карузијанцима, августиновцима и францисканцима.

Женски доминикански ред негује аскезу и созерцање, и живе издвојено од спољног света.

Трећи доминикански ред или терцијари јесу лаичка организација за борбу против јеретика. Они живе у свету, али имају одређена правила живљења. Испрва су имали ратнички карактер, који је временом ишчезао.

Француска револуција 1789. скоро је уништила доминикански ред. Обновљен је 1840. и данас заузима значајно место у Римокатоличкој цркви.

стр. 28

Page 29: Opsta istorija Crkve

58. БЕНЕДИКТИНЦИ (Појмовник)

Св. Бенедикт Нурсијски (480-547), началник западног монаштва, испрва је био пустињак у Субиакоу, јужно од Рима. Затим је постао игуман манастира Виковаро. Али, његов строг подвиг није одговарао осталим монасима, и он се вратио у Субиако. Број следбеника му се повећавао, па се настанио на брду Монте Касино, где је на месту развалина Аполоновог храма подигао две цркве – Јована Претече и св. Мартина. Око 540. написао је правила свог реда, по угледу на источне типике – св. Пахомија, св. Василија, св. Јована Касијана...

Према Бенедиктовим детаљним правилима, монаси живе у општежићу. Живот се проводи у сиромаштву, целомудрености, тиховању, посту, молитви, раду и послушности игуману. Гесло им је Ore et labore, тј. „моли се и учи“. Монах читавог живота остаје у свом манастиру.

Мисионарили су у Германији, Британији и Скандинавији.Период ренесансе и француска револуција погубно су утицали на

бенердиктинце.Из бенедиктинаца развили су се 1804. картузијанци, а 1098. цистертити.Женски огранак реда, према истим правилима, основала је Бенедиктова сестра,

св. Схоластика. Бенедиктинке се данас више баве харитативним радом и образовањем.

59. ИНКВИЗИЦИЈА (Појмовник)

Инквизиција је римокатоличка установа која има задатак да суди јеретицима и да их кажњава. Папа Григорије IX 1232. послао је иследнике у Француску, јер тамошњи епископи, наводно, нису имали довољно времена да се баве јеретицима. Временом је инквизиција постала организована. На челу је био велики инквизитор, који је имао одговорност само пред папом. Окосницу инквизиције увек су чинили доминиканци.

Мучења приликом процеса суђења била су разна – одузимање имовине и свих права, како окривљеног тако и родбине итд. Упорни јеретици завршавали су живи на ломачи, док су покајани бивали задављени, затим спаљени. Такође, вађена су и спаљивана тела оистхумно осуђених јеретика. Пресуда је читана и извршавана јавно, за пример свима. Пресуди је обавезно претходила проповед. Имовину јеретика узимала је држава, црква или сама инквизиција.

Најзаступљенија је била инквизиција у Француској, затим Италији, Немачкој, Чешкој, Шпанији.

Осим јеретика, прогоњени су јудаисти, муслимани, протестанти, масони, астролози и сл.

Осим тога, вршена је цензура књига, школа, политике и других елемената кулуре и свакодневице.

Инквизиција у тој форми угашена је, папином интервенцијом, 1834. године.Према неким статистикама, инквизиција је спалила преко 34.500 живих особа,

протерала преко 18.000, а на друге начине казнила њих преко 300.000.

60. ПАПЕ У АВИЊОНУ (ЈевсПоп)

„Седамдесетогодишње вавилонско ропство папства“ подразумева период од 1305-1377. Француски краљ Филип IV Лепи успео је да изврши утицај да француски архиепископ постане папа. Новог папу Климента V, затим, није пустио да изађе из Француске, па се овај, заједно са кардиналима, настанио у Авињону у јужној Француској. Ту ће столовати он и шест његових наследника.

стр. 29

Page 30: Opsta istorija Crkve

Папе у Авињонском ропству биле су увучене у разна политичка сплеткарења француских владара. Тако је Климент V морао помагати Филипу Лепом да укине темпларски ред (краљ је хтео да се обогати на њихов рачун, а и сметали су његовој моћи), при чему су многи темплари страдали, чак били живи спаљивани. Такође, папе су биле увучене у борбу за власт у Немачкој између Фридриха Лепог Аустријског и Лудвига Баварског, а у корист Француске, приликом чега је на Немачку чак бачен интердикт.

Осим тога, кардинали су бирани из француских редова, курија је била дубоко захваћена световним духом француског двора. Економија Ватикана је трпела, док је на црквеном пољу патила читава Европа.

Шести авињонски папа Урбан V 1367., против воље краља, чак и кардинала (који су већином били Французи), отишао је у Рим, међутим, због немира у Италији, кроз три године вратио се у Авињон. Папство је у Рим дефинитивно вратио папа Григорије XI, 1377. године.

61. ЈАН ХУС (Појмовник)

Јан Хус (1372-1415), црквени реформатор у Чешкој. Рођен је у сеоској породици. У Прагу је дипломирао, затим магистрирао богословље. Предавао је богословље. Био је свештеник и проповедник при Витлејемској капели у Прагу. Касније је постао декан Философског факултета у Прагу.

У то време деловао је у Енглеској реформатор Њон Виклиф. Хус на Прашком универзитету брани Виклифа. Захваљујући сукобу између власти и Цркве у Чешкој, у ком је универзитет стајао на страни власти, Виклифов и Хусов утицај се ширио.

Папа Јован XXII екскомуницирао је 1412. Хуса, и објавио против њега крсташки рат, обећавајући учесницима индулгенције. Настојањем краља Сигисмунда, 1414. одржан је црквени сабор у Констанци. Осуђен је као присталица Виклифа, да је одбацио транссупстанцијацију, предестинацију, затим за тврдњу да свештеник у смртном греху не може вршити свету тајну. Следеће године, коначно, рашчињен је, осуђен као јеретик и спаљен на ломачи.

Хусити су, затим, једанаест година имали успеха у борби са краљем Сигисмундом. Али, од самог почетка нису били јединствени. Иако се Хусово учење није много удаљавало од римокатоличког, хусити су завршили као протестанти.

62. МАРТИН ЛУТЕР (Појмовник)

Мартин Лутер (1483-1546), црквени реформатор у Немачкој. Рођен је у саксонској рударској породици. Студирао је класичне науке и богословље. Замонашио се у августиновски ред. Био је предавач на универзитету у Витенберг. Имао је прилике да иде у Рим и да види како тамо стоје ствари са црквеном политиком.

Повод за његово иступање биле су индулгенције у Немачкој. 31. октобра 1517. на вратима дворске цркве у Витенбергу закуцао је својих 95 теза. Суочио се са Тецелом, заступником Мајнцког архиепископа. Лутер је имао велики број присталица, нарочито на универзитетима. Лутер је одбацивао чистилиште, индулгенције, безбрачност, празнике, нарочиту свештеничку службу („сви хришћани су свештеници“). Једини ауторитет је Свето писмо. Од великог аскете, дошао је до тога да је одбацивао аскезу и монаштво. Од светих тајни задржао је само крштење и причешће.

Папском булом Лутер је 1521. осуђен. Он је ту булу спалио. Бежи у Вартбург, где живи сакривен под именом Георгије. Преводи Библију на Немачки.

стр. 30

Page 31: Opsta istorija Crkve

У Витенбергу, под утицајем Лутерових учења, настају немири против римокатоличке цркве. Избацују се иконе, оштећују олтари. Лутер реагује, пишући да признаје божанско порекло власти и да се тиранији народ може противити само пасивно. У насталим побунама сељака ставља се на страну власти. На крају долази до потпуног детерминизма – све је од Бога, па и поступци самог ђавола; добра дела потичу од славољубља и највећи су грех пред Богом.

У другој фази посвето се организацији цркве одвојене од Рима. Кнезови су поглавари месних цркава. Богослужењима се труди да врати стари сјај. Бринуо се о школама, у којима је ујединио световно и духовно образовање.

На Цвинглија и друге реформаторе гледао је као на јеретике. Није узео учешћа у аугзбуршким преговорима са римокатолицима, нити се сложио са Меланхртоновим исповедањем вере.

Писмено је тумачио Библију, нарочито Пс и Гал, писао је проповеди и поуке за проповед. Умро је мирно.

63. ЖАН КАЛВИН (Појмовник)

Жан Калвин (1509-1564), црквени реформатор у Француској. Студирао је теологију. Изучавао је право. Дошао је пот протестантски утицај. Бавио се хуманистичким наукама, нарочито Еразмом Ротердамским.

Са римокатолицизмом је раскинуо 1533. Заступа потпуну предестинацију, у којој су људи само оруђе Божије воље. Спасиће се само мали број људи, и то они које Бог одреди, потпуно независно од њихових личних дела. Земаљску власт треба поштовати само уколико се покорава Божијој вољи. Заговара строгу црквену дисциплину.

У лето 1526. дошао је у Женеву, где је постао проповедник. Изнео је план за организовање цркве, у ком захтева чистоту живота верника. Тај план је наишао на велики отпор у народу. Стога Калвин одлази у Стразбур. Враћа се 1541., када је његов план прихваћен.

Богослужење је упрошћено, без икаквих украса, симбола... Једини празник је недеља. У Женеви је забранио сваки вид забаве. Штавише, судио је „јеретицима“ – као римокатолик осуђен је и убијен Михаило Сервет.

Калвинове присталице у Француској, хугеноти, прогањани су од стране власти, нарочито краљева Франсоа II и Хенриха II, чак кажњавани смрћу. Борба власти са хугенотима трајала је 36 година. Калвинизам се затим проширио у Холандији, Енглеској, Шкотској, Немачкој и Северној Америци.

64. УРЛИХ ЦВИНГЛИ (Појмовник)

Швајцарски реформатор. Интересовао се за класичну литературу, Библију, знао је јеврејски. Имао је додира са хуманистима. Постао је настојник катедрале у Цириху 1519. Одмах је почео да проповеда своја учења.

Одбацио је чистилиште, индулгенције, целибат, монаштво, пост, светитеље, иконе („сиромаси су истинска икона Божија“), папску власт. Свештенство има другостепену важност. Миса је само симбол, а Дух Свети не силази на дарове већ на сабрање. Свако учење мора бити објашњено Библијом. Одбацује предање, тврдећи да је свака црквена општина компетентна да одлучује о истинама вере.

Богослужења је поједноставио. Језик је постао народни. Треба се причешћивати само једном до четири пута годишње, јер се не слави сваке седмице рођендан.

Погинуо је 11. октобра 1531., у једном оружаном сукобу са римокатолицима.

стр. 31

Page 32: Opsta istorija Crkve

65. АУГЗБУРШКО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ (Појмовник)

Цар Карло V сазвао је 1530. сабор. Лутер, Меланхтон и друи протестантски богослови имали су задатак да саставе једно исповедање вере. Боварци су захтевали од Универзитета да поброји у листи и одбаци сва одступања од црквеног учења. Католички теолог Јован Ек саставио је листу одступања.

Коначни резултат преговора било је Аугзбуршко исповедање вере, дело пре свега Меланхтона. Наглашава се да се учење протестаната слаже са римокатоличким, а да се тамо где одступа слаже са древним црквеним. Не говори се о одбацивању светих тајни осим две, о одбацивању транссупстанцијације и о sola Scriptura. Нагласак је на практичном делу: причешће под оба вида, одбацивање обавезног целибата за свештенство. Католички богослови (Ек, Фабер и др.) саставили су Одговор на Аугзбуршко исповедање, док су протестанти саставили апологију свог Исповедања. Апологија је постала уџбеник протестантизма.

Меланхтон је Исповедање послао, у грчком преводу, цариградском патријарху Јоасафу II, тврдећи да су протестанти остали верни Васељенским саборима и Оцима, а да су се одрекли само незнања латинских монаха.

66. ХУГЕНОТИ и 67. НАНТСКИ ЕДИКТ (Појмовник)

Хугеноти су француски протестанти. Плод су деловања Жана Калвина. Краљ Франсоа I испрва је био нетрпељив према њима, али му је у борби против Карла V била потребна помоћ немачких протестаната. Следећи краљ, Хенрих II, трудио се да их искорени. Установио је у парламенту суд за јеретике. Међутим, хугеноти су се ширили, нарочито у јужној и југозападној Француској.

Катарина Медичи је 1562. дозволила хугенотима богослужење у градовима. Између 1562-1537. вођена су три грађанска рата између римокатолика и хугенота. Склопљени мир потврђен је браком између Маргарите Валоа и Хенриха Наварског (који је био хугенот).

Међутим, краљица Катарина је ноћи 24. августа 1572. организовала покољ хугенота у паризу („Вартоломејска ноћ“). Настао је четврти рат (1572-1573), у ком су се хугеноти учврстили. Краљ Хенрих III признао је хугенотима право богослужења у читавој Француској осим у Паризу и јавно осудио вартоломејску ноћ.

Насупрот хугенотима основана је „Католичка лига“.Још два рата вођена су 1576-1577. и 1579-1580.Према Немурском едикту из 1585., сви некатолици морали су напустити земљу.

Опет избија рат, „рат тројице Хенриха (Хенрих III, Хенрих Наварски и Хенрих Гиз), 1585-1598. Рат је окончан Нантским едиктом, којим су хугенотима призната сва верска права.

За време кардинала Ришељеа хугеноти су војно-политички сломљени и остављена им је само верска слобода, на основу мира у Алу 1629. године.

Краљ Луј XIV 1685. одбацује Нантски едикт. Хугеноти бивају гоњени и беже из земље.

Француском револуцијом хугеноти су добили верску слободу, као и Наполеоновим законодавством. Последњи прогон хугенота био је 1815-1816., у јужној Француској, од стране ројалиста.

стр. 32

Page 33: Opsta istorija Crkve

68. АНГЛИКАНСКА ЦРКВА (Појмовник)

Енглески краљ Хенрих VIII (1509-1547) испрва се противио Лутеровој реформи. Међутим, папа му није одобрио други брак, са Аном Болен. Кентерберијски архиепископ је благословио краљев други брак, због чега их је папа обојицу анатемисао. Краљ се 1534. прогласио поглаварем Цркве у Енглеској.

За време следећег краља, Едварда V, англиканска црква се учењем приближила калвинизму. Следећи владар, Марија Стјуарт, вратила је на силу римокатолицизам. Убијено је око 300 особа укључујући Томаса Кранмера. Њена наследница Јелисавета увела је заклетву на супремацију. Марија Стјуарт је погубљена, због чега папа анатемише Јелисавету. Архиепископ Матија Паркер написао је Исповедање вере од 39 чланова које је озваничио парламент. Виљем Орански је 1689. издао Едикт о толеранцији, који дозвољава и друге хришћанске конфесије, док су сами католици право на толеранцију добили 1822. године.

Англиканска црква има три нивоа – висока, нижа и широка црква. Високој припадају јерархија и највиши друштвени слојеви, нижој пуританци (нагињу калвинизму), а широкој либерални протестанти. Постоје, такође, и трактаријанци, који заступају теолошко-практично приближавање римокатолицизму.

Односи са Православном црквом били су веома добри до 1994, када је уведено женско свештенство.

69. ПРВИ ВАТИКАНСКИ САБОР (Појмовник)

Двадесети васељенски сабор Римокатоличке цркве. Одржан је у Риму, 1869-1870., за време Француско-пруског рата. Сазвао га је и председавао папа Пије IX. Присуствовало је око 700 бискупа из целог света.

Већ пре сабора истицале су се две струје: ултрамонтанисти (већина, залагали су се за папску непогрешивост) и либерални (мањина, углавном из Немачке и Аустрије).

Говорило се о изазовима рацинализма, натурализма, материјализма, пантеизма, атеизма и сл. Затим, разматрало се учење о греху, о црквеној дисциплини и канонима. Такође, било је речи о реформи Бревијара.

Најважнија одлука била је догма о папској непогрешивости. Питање је једном одложено за каснију расправу, затим је било два гласања, на којима је догма дефинитивно прихваћена. Према догми, када папа говори ex catedra, његове одлуке су, на основу Божије помоћи која му је обећана у светом Петру, непогрешиве и непроменљиве, и то само по себи, а не по пристанку Цркве.

У Немачкој, Аустрији и Швајцарској убрзо је настала Старокатоличка црква.

70. ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР (Појмовник)

Одржан је у Риму, 1962-1965. Сазвао га је папа Јован XXIII. Било је четири главне седнице.

1) Формирана је саборска комисија нетависна од Римске курије. Папа Јован XXIII је умро, а наследио га је Павле VI. Нови папа је прогласио да ће сабор наставити са радом.

2) Говорено је о литургијској реформи: враћање старој источно-православној пракси, активно учешће верника у литургијском животу, увођење народног језика у богослужење. Папа је посетио Свету земљу, где се срео са цариградским патријархом Атинагором; на састанку је било речи о односима са нехришћанским верским заједницама.

стр. 33

Page 34: Opsta istorija Crkve

3) Истакнута је неопходност папског примата као гаранта црквеног јединства. Било је, такође, речи о екуменизму и односу са источним црквама. Обновљен је ђаконски чин.

4) Установљен је епископски синод као помоћ папи у управљању Црквом. Било је речи о образовању свештенства. Донесена је декларација о односима према нехришћанским религијама, као и Декларација о верској слободи. Говорило се, затим, о мисионарској активности цркве и њеном положају у савременом свету. Дан пре затварања, 7. децембра 1964., међусобно су скинуте анатеме између Рима и Цариграда из 1054. године.

71. СТАРОКАТОЛИЦИ (Појмовник)

Хришћанска црква која се одвојила од римокатоличке на Првом ватиканском сабору 1870. године. Главни разлог била је саборска одлука о папској непогрешивости. Одвајање од римокатолика потегли су теолози Делингер, Шулц, Фридрих, Рејнкерс и други. Први конгрес одржан је у Минхену 1871. године.

Даље, они обнављају стари црквени поредак, цисте црквено учење од новотарија и раде на успостављању догмата неподељене цркве првих десет векова. Одбацили су учење о непорочном зачећу Богородице, о чистилишту, обавезност Тридентског сабора, све папске буле, филиокве, транссупстанцијацију, обавезни целибат за свештенике. Прихватају свих седам васељенских сабора Православне цркве.

У Берну је 1874. отворен Старокатолички богословски факултет, од почетка у оквиру универзитета. Иначе, старокатолици су у Швајцарско признати као „Швајцарска Христова католичка црква“.

Од почетка ставили су себи у задатак да успоставе јединство са свим црквама на Западу које су се одвојиле од римокатолицизма. У томе су начинили неколико успешних корака са англиканцима. Има их око три милиона, широм света.

72. ИСУСОВЦИ (Појмовник)

Исусовце или Језуите, као ред у Римокатоличкој цркви, основао је Игнацио Лојола, а потврдио папа Павле III, 1540. године, у јеку Реформације. Средином 18. века повела се борба против њих, тако да их је званично остало само у некатоличким европским земљама – Пруској и Русији, мада су тајно и даље постојали. Папа Пије VII је 1814. обновио језуитски ред у скоро свим европским земљама.

Нису потчињени локалним епископима, већ су организовани попут војске. На челу је генерал (или „црни папа“), који је одговоран директно папи. Теоретски, ред има право да суди генералу и да га смени, мада се то никаа није догодило. Ослобођени су неких монашких завета.

Четири су степена чланства у реду: 1) новак је искушеник; 2) схоластик је дао завет да без сагласности неће напустити ред, али га управа може без објашњења удаљити; 3) коадјутор је дао монашки завет; 4) професор је дао, поред уобичајена три монашка завета, још и завет беспоговорне послушности папи. Постоје и спољни чланови. Ретки су кардинали из њихових редова, а ни један папа није био језуита.

Основне максиме су им: „у што већу славу Божију“ и „циљ оправдава средство“. Највише су се истакли у мисионарству, исповедништву, економији, педагогији и науци.

стр. 34

Page 35: Opsta istorija Crkve

73. ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ У ВИЗАНТИЈИ (Мајенд-ВизНаслеђ)

Речју цезаропапизам не може се објаснити, или, барем, исцрпити однос између Цркве и државе у Византији.

Византијски државни систем наследио је из паганских времена модел верске администрације. Први га је, скоро у потпуности, применио цар Константин. Међутим, за разлику од римске религије, једини Цар и Господ (Кириос) јесте Христос. Уместо тога, Бизантинци су на цара гледали више као на представника Христа, са титулом „равноапостолни“. Цар је, као такав, одговоран за ширење хришћанства.

Али, ова улога никада није озваничена и законски дефинисана. Цареви јеретици нису поштовани. Неки цареви су, штавише, анатемисани као јеретици – Констанције I, Лав III, Константин V, Михаил VIII.

Цар Јустинијан, у Шестој новели, говори о свештеничкој служби и царском достојанству као о два највећа Божија дара човечанству. Идеал је хармонија између те две власти.

У богослужбеном контексту и у званичним текстовима, цар се описује старозаветном царском терминологијом. Цар сазива сабор и може да утиче на његове одлуке, као и на разна питања у животу Цркве (нпр. избор црквених великодостојника).

74. ПАД ЦАРИГРАДА 1453. ГОДИНЕ (Острогорски)

Када је на власт у Османлијском царству 1451. дошао султан Мехмед II, син Мурата II, византијска престонца налазила се усред османлијске територије, између азијских османлијских земаља и њихових европских поседа. Главни задатак новог султана био је да освоји Цариград.

Византијски цар Константин XI Драгаш све је наде полагао на помоћ са Запада. Покушано је обновљење уније. Кардинал Исидор, бивши московски митрополит, у Аја Софији је објавио унију и одслужио римску мису. Међутим, опет је настала јака реакција у народу, и истицала се струја која би пре пристала да се покори Турцима него Риму. Са друге стране, Запад је тежио стварању новог латинског царства на Истоку, за шта није било услова, па се ни западњаци нису нарочито заузимали за Византију.

Почетком априла 1453. султан је са огромном војском опколио Цариград. У граду је било мало бранилаца, међу којима и 700 Ђеновљана. Бројно и технички, турска војска била је неупоредиво јача. Нарочито моћни били су турски топови, израђени помоћу западних инжињера.

Напад је почео 7. априла. У поморској бици 20. априла побеђује византијска флота. Турци 22. априла бомбардују град. На зидинама, у првим редовима одбране, био је и сам цар.

У зору 29. априла почео је главни напад. Јањичари су успели да се попну на зид. Погинуо је заповедник Ђеновљана, Ђустинијани, што је изазвало велику пометњу у одбрамбеним редовима. Погинуо је и сам цар.

Три дана и три ноћи после пада Цариграда трајао је масакр и пљачка. Преживело становништво одведено је у ропство. Цариград је постао османлијска престоница.

стр. 35

Page 36: Opsta istorija Crkve

75. ПАТРИЈАРХ ГЕНАДИЈЕ СХОЛАРИС (Појмовник)

Генадије (свет. Георгије) Схоларис (до 1468) био је први цариградски патријарх под Турцима. Играо је важну улогу у преговорима са Западом око уније. Припадао је онима који су рађе прихватали турску власт него унију. У време пада Цариграда избегао је из Византије. Султан га је позвао у Цариград, где је постао патријарх. Неколико пута је силазио са катедре и враћао се.

Био је врстан познавалац богословља и философије, затим латинског језика. Написао је велики број богословских дела, међу којима, на захтев султана, Исповедање вере. Био је у сукобу са византијским мислиоцем Гемистом Плитоном.

76. ПАТРИЈАРХ ЈЕРЕМИЈА II (ЈевсПоп)

Цариградски патријарх Јеремија II (1572-1595. са прекидима). После неуспелог покушаја Меланхтона, који је ранијем цариградском патријарху Јоасафу II послао грчки превод Аугсбуршког испоцедања, да се лутеранство уједини са православљем, следећи покушај начинили су богослови из Тибингена (Крузије, Андрее, и др.), чинећи исти потез. Јеремија је одговорио благо, али одлучно, осудивши лутеранство документом под називом Цензура Источне цркве. Тибингенци су писали још три пута. Одговори су били исти, да би 1591. Јеремија одговорио коначним „не“ уједињењу.

Што се тиче Руске цркве, Јеремија II је Московску митрополију 1589. узвисио на ранг патријаршије, поставивши митрополита Јова за патријарха. Ова одлука потврђена је 1590. и 1593, на саборима на којима су учествовали сви источни патријарси. Овим је руски патријарх постао пети патријарх православља.

77. ПАТРИЈАРХ КИРИЛ ЛУКАРИС (Појмовник)

Рођен у Ираклиону на Криту. Студирао на Кремонском универзитету у Италији. Александријски патријарх од 1601., а цариградски од 1620-1638. Католици (међу којима најактивнији језуити) имали су у Отоманском царству повластице, и радили су на унијаћењу православних. Кирил им се одлучно супротстављао. Отворио је штампарију у којој су штампане православне књиге, коју су се муслимани трудили да затворе. Успео је да објави Стари завет на народном грчком језику. Његово Исповедање у многоме је било калвинистичко, и касније је осуђено на више сабора. Трудио се да успостави добре односе са протестантима. Интригама језуита, више пута је збациван са катедре. Оптужен је лажно да припрема устанак Грка уз помоћ руских Козака, због чега су га Турци удавили и бацили у море.

78. РУСКА ЦРКВА У 16. ВЕКУ (Мајенд-Поповић)

Најзначајнија одлика 16. века у Руској цркви био је сукоб између стјажатеља и нестајажатеља, повезан са идејом Москве као трећег Рима. Наиме, стари Рим је јеретички, док је нови Рим (тј. Цариград) под турским ропством. Ускоро велики кнезови преузимају титулу цара (словенски облик титуле „цезар“), сматрајући се законитим наследницима византијских царева. Ипак, што се тиче Цркве, Москва никада није тежила да преузме васељенско првенство Цариграда. Стјажатељи, на челу са игуманом Јосифом Волоцким, били су присталице савеза између Цркве и државе. Црква треба да задржи велике поседе. Прихватали су идеју трећег Рима. Нестјажатељи, на челу са Нилом Сорским, проповедали су монашко сиромаштво, слободу Цркве од државе, и канонску верност Цариграду. И Јосиф и Нил проглашени су за светитеље.

стр. 36

Page 37: Opsta istorija Crkve

Превагнули су стјажатељи, мада ће у 17. веку одузимање црквене имовине од стране државе оправдати ставове несјажатеља.

Стоглав, велики сабор одржан 1551. у Москви, донео је низ реформи, богословских и богослужбених, у циљу борбе против секти и западних учења.

Уставовљена је 1589. патријаршија, од стране Јеремије II, цариградског патријарха. Први руски патријарх био је Јов. Руска патријаршија добила је пето место по части међу источним патријаршијама.

79. РУСКА ЦРКВА У 17. ВЕКУ (Мајенд-Поповић)

Патријарх Никон (1652-1658) поставио је себи два циља – постизање духовне моћи над државном влашћу и богослужбену реформу у складу са тренутним стањем у источним патријархатима под турском влашћу. Што се тиче првог задатка, на кратко је успео да га оствари, захваљујући великим пријатељством са царем Алексијем. Што се тиче другога, патријарх је реформе спроводио на груб и нетрпељив начин, што је, уз низ других фактора, довело до великог старообредничког раскола, који и данас има своје последице. Патријарх је збачен. Осуђен је 1660, али је на великом московском сабору 1666-7. рехабилитован.

80. РУСКЕ МИСИЈЕ У 18. И 19. ВЕКУ (Мајенд-Поповић)

Реформе цара Петра Великог по угледу на Запад, нарочито протестантизам, међу којима је кључно, свакако, успостављање Светог Правитељствујућег Синода (1721-1917) наместо патријарха, ипак нису спречиле процват духовности у Руској цркви у 18. и 19. веку. У том периоду живели су највећи руски светитељи и подвижници: Тихон Вороњешки, Пајсије Величковски, Серафим Саровски, оптински старци и многи други.

Такође, у овом периоду Руска црква врши огромну мисионарску делатност. Тоболски митрополит Филотеј слао је почетком 18. века мисионаре у Камчатку, Јакуцк (сев. Сибир) и у Кину (први случај руског мисионарења ван граница државе). Крајем 18. века валаамски монаси основали су на Аљаски цркву на алеутском језику.

Средином 19. века отвара се Казанска духовна академија, на челу са професором Илминским, која постаје центар и потка мисионарске делатности Руске цркве. Ту су, са циљем спречавања продирања ислама у татарска племена, превођене богослужбене књиге и Библија на многа татарска наречја. Илустративан податак успешности Казанске академије јесте податак да се почетком 20. века у области Казана Златоустова литургија служила на преко двадесет језика.

Такоше, значајна је руска Мисија у Јапану.

81. ЦРКВА У ДОБА КОМУНИЗМА (Мајенд-Поповић)

Репрезент страдања Цркве под комунистичком влашћу свакако је Руска црква, јер је, од свих комунистичких држава, СССР имао најрадикалнији став према Цркви и религији уопште.

Шест дана после успостављања комунистичке власти, 31. октобра 1918., московски митрополит Тихон постао је патријарх обновљене патријаршије. Црква је од самог почетка тежила да нађе модус сапостојања са новом влашћу. Међутим, став марксизма о религији јесте да је она „опијум за народ“. Ипак, тактика комуниста према Цркви развијала се и мењала, мада је у свим фазама било прогона, на овај или онај начин.

стр. 37

Page 38: Opsta istorija Crkve

По закону о одвајању Цркве и државе из 1918, забрањено је свако учешће Цркве у животу државе, као и свако верско образовање, државно или приватно. Верске заједнице су изгубиле статус правног лица, и самим тим сва имовина припала је „народу“.

У време велике глади 1921-2 у Русији, патријарх Тихон упутио је позив својој и другим црквама да покрену фондове за гладне. Власт је одузела фондове и објавила нови закон – о одузимању драгоцености у храмовима. Патријарх је званично одобрио да се предају сви сасуди осим чисто литургијских предмета. Уместо тога, предлаже вернима да организовано дају добровољне прилоге у вредности ових сасуда. Ово је комунистима користило да прогласе како Црква одбија да притекне у помоћ гладнима. Наступила је нова фаза прогона.

Са питањем свештених сасуда везана је појава Живе цркве (фракције „белих“, насупрот званичној Цркви – „црнима“). Њих је подржала власт, али и део свештенства и епископата. Жива црква убрзо је увела жењени епископат, другобрачно свештенство и многе друге либералне ствари. Ипак, „живи“ никада нису имали подршку у народу.

После смрти Никона, дошао је низ комунистичких интрига, који је резултовао постављањем Нижњегородског митрополита Сергија за „заменика мјестобљуситеља“ Московског патријарха. Сергије је радио на обнављању руинираног црквеног поретка. Стога долази нова фаза прогона. По наступању Другог светског рата, 1943. Сергије је изабран за патријарха. То је почетак краја Живе цркве.

Устав из 1954. мења политику. Говори се против прогона, који само утврђују религиозна убеђења код људи. Насупрот томе, борбу против религије треба свести на чисто идеолошки план. Устав је Цркву (као и све религијске заједнице) ограничио на „верски култ“, званично прогласивши религију супротну комунистичком материјализму и науци. Пролатеријат се има образовати антирелигијски. Оваква политика била је успешна.

82. ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА (Мајенд-Поповић)

Највећи проблем православне дијаспоре јесте питање јурисдикције. У том погледу, репрезентативно тле је Америка.

12. априла 1970. Мисковски патријарх Алексије I званично је дао аутокефалију Америчкој митрополији (Orthodox Church in America). Циљ стварања OCA јесте да обједини православне америчке досељенике свих народности. Међутим, до данас је тај задатак само делимично остварен – поред Руса, АПЦ припадају делом Румуни, Албанци и Бугари. Највећи отпор самом стварању АПЦ показале су цркве у којима је званичан језик грчки. Ипак, стварање АПЦ, срећом, није довело до раскола, већ су цркве остале у пуном општењу. Али, остаје проблем аномалије – паралелне јурисдикције.

Иначе, као просветитељи Америке канонизовани су Герман Аљаски и први епископ у Америци, Јован (Венијаминов). Развоју АПЦ много су допринели Александар Шмеман и Јован Мајендорф.

стр. 38

Page 39: Opsta istorija Crkve

83. ЕКУМЕНСКИ ПОКРЕТ (Мајенд-Поповић)

Што се тиче Римокатоличке цркве, она се ка Истоку почела отварати на Другом ватиканском сабору, стављајући, у извесном смислу, римско првенство у контекст „колегијалности“. Главни проблем (иако не и формално кроз историју) између православних и римокатолика јесте еклисиолошки проблем. Исто тако, 1054. није у правом смислу речи година раскола, већ догађај који је озваничио подељеност, која је већ постојала, а за који се, заправо, дуго тражио непосредан повод. Још један велики проблем са римокатолицима јесу унијати (грко-католици), као и, са друге стране, галиканци који су у оквиру Православне цркве.

Протестанти, пак, када су се крајем 19. века суочили са нехришћанима, увидели су колики је проблем њихова међусобна исцепканост. Тада су се почеле одржавати прве екуменске конференције. Од две организације – „Живот и рад“ (практично усмерена) и „Вера и устројство“ (богословски усмерена), на конференцији у Амстердаму 1948. створен је Светски савет цркава.

Светски савет цркава не претендује да буде нека надцрква или свецрква. Свака црква која у њега ступи има право да не прихвати ставове Савета који јој не одговарају, нити улазак у Савет значи да одређена црква признаје остале чланице за истинску цркву. Од 1961. све православне помесне цркве чланице су Савета. Римокатоличка црква није чланица, већ на скупове Савета шаље своје представнике само као посматраче.

Као и са римокатолицима, и са протестантима први проблем јесте еклисиолошке природе. За православне, црква је једна и неподељива. Само се људи (или одређене, мање или веће заједнице) могу одвајати од ње. То је човечанска, али најпре божанска реалност, којој људске поделе не могу наудити. Протестантско, пак, схватање иде у смеру да се поделама међу људима и заједницама врши „цепање“ Цркве, тако да свака заједница има део истине и „део благодати“. Тако, њихово схватање екуменизма јесте управо „спајање делова“ Цркве исцепкане кроз историју, занемаривањем „у љубави“ догматских и других разлика, које за православне играју кључну улогу, јер Бог је Истина, и без истине јединства не може бити.

84. БУДУЋИ САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (Мајенд-Поповић)

Почев од 60. година 20. века, у организацији Цариградске патријаршије одржавају се конференције православних цркава. Најважнија питања еклисиолошке су природе: однос према римокатолицима, јурисдикција на Западу, стицање аутокефалије, улога цариградског патријарха као васељенског. Даље, спољни посматрачи збуњени су привидним „хаосом“ у православљу, и не схватају на основу чега доживљавамо јединство.

Иде се ка једном свеправославном сабору. Међутим, процес тече јако споро. митрополит Дамаскин (Папандреу) изјавио је у септембру 1993. да ће се сабор одржати пре 2000. (Очигледно, сабор ни до данас није одржан.) Тада су подељене теме црквама. Српска црква, у лику патријарха Павла, добила је тему поста.

стр. 39