Filozofski fakultet

Univerzitet u Beogradu

Seminarski rad iz predmeta: Opšta metodologija II

Tema br.1: Sta se može zaključiti, ako išta, o ljudskim kognitivnim sposobnostima i njihovoj evoluciji, na osnovu sličnosti izmedju kognitivnih

sposobnosti i mozga ljudi i čovekolikih majmuna? U kojoj meri su opravdani zaključci na osnovu takvih poredjenja prema evolutivnim psiholozima, a u

kojoj meri prema biolozima koji se sa njima ne slažu (npr. R. Luontin ili B.H. Smit)?

Profesor: Student:

Dr. Slobodan Perović Anđela Bolta FS11/64

Beograd, 2014.

U ovom radu pokušaću da odgovorim na pitanje u kojoj meri su, na osnovu

sličnosti između čoveka i čovekolikih majmuna dostupni zaključci o kognitivnim

sposobnostima čoveka. Zauzeću poziciju po kojoj kao činjenicu prihvatam

Darvinističku tezu po kojoj su ljudi i čovekoliki majmuni potekli od zajedničkog

pretka. Zatim, izneću osnovne pretpostavke sociobiološke teorije, kao i teorije koju

iznose evolutivni psiholozi kako bih pokazala na koji način se oni svojim teorijama

nadovezuju na teoriju evolucije, kao i kako oni vide i na koji način u svojim u

svojim teorijama koriste tezu o sličnosti između čoveka i čovekolikih majmuna, a

potom pokušati da proverim koliko su takvi zaključci ispravni.

Kada govorimo o sličnostima između kognitivnih sposobnosti i mozga ljudi

i čovekolikih majmuna, ono do čega su došli evolutivni biolozi jeste to da čovek i

čovekoliki majmun potiču od jednog zajedničkog pretka. Ovakve zaključke

možemo pronaći pre svega kod začetnika evolucione teorije, odnosno u

Lamarkovoj, a zatim i u Darvinovoj teoriji evolucije. (Vajnert, 2009:132.) Nakon

što su uočili veliki broj sličnosti između čovekolikog majmuna i čoveka, došli su

do zaključka da su i čovek i čovekoliki majmun evoluirali od jednog zajedničkog

pretka.

Sociobiolozi, kao i evolutivni psiholozi slažu se sa ovom tezom. Oni, u

svojim teorijama iznose stavove koji su između ostalog zasnovani na tezi o

zajedničkom poreklu čoveka i čovekolikih majmuna, ali oni takođe nagalašavaju i

sličnosti između čoveka i drugih vrsta životinja. Takođe, poznato je da naučnici

često, kada žele da ispitaju neke određene osobine čoveka, ukoliko nije moguće

vršiti eksperimente na ljudima, te eksperimente vrše upravo na čovekolikim

majmunima, zato što se oni, kao što smo već naveli, od svih životinjskih vrsta

smatraju nasličnijim čoveku, i na osnovu dobijenih rezultata u tim eksperimentima

donose zaključke o datim sposobnostima kod čoveka. Mi ćemo, putem slične

metode, pokušati da ispitatamo teorije sociobiologa i evolutivnih psihologa.

Sociobiologija je redukcionističko, biodeterminističko objašnjenje

čovekovog postojanja. Ključna teza sociobiologije jeste da su svi aspekti čovekove

kulture i ponašanja, kao i ponašanje svih životinja, kodirani u genima i ubličeni

putem procesa prirodne selekcije. Dakle, ono što sociobiolozi tvrde jeste da su

kognitivne sposobnosti čoveka, kao i njegova socijalna ponašanja, pa čak i

socijalni status unapred determinisani u njegovim genima. (Lountin:1987:69-102)

Sociobiolozi do svojih zaključaka dolaze pozivajući se na sličnosti između primata

i ljudi. Oni putem ponašanja primata koja se mogu pronaći u prirodi i na osnovu

sličnosti koje čovek poseduje sa primatima pokušavaju da obajsne sve vrste

socijalnih odnosa u ljudskom društvu. Lountin ovakve stavove kritikuje tvrdeći da

sociobiolozi neosnovano tvrde postojanje urđenih karakteristika, kao i da

neosnovano tvrde da se proces prirodne selekcije odvija u ljudskom društvu. Po

Lountinu, sociobilozi ovu grešku prave jer posmatraju dominantne socijalne

karakteristike a zatim izvode zaključke da je neka određena socijalna karakteristika

urođena. (Lountin, 1987: 69-102.) Kako bih pokušala da pokažem da sociobilozi

na pogrešan način koriste sličnosti između ludi i primata kao i da odgovorim na

ključno pitanje za ovaj rad, a to je šta se o kognitivnim sposobnostima čoveka

može zaključiti na osnovu sličnosti sa čovekolikim majmunima pozvaću se na

jedan eksperiment opisan u tekstu Džoan Silk koji ću ukratko opisati. Pošto

sociobiolozi zastupaju tvrdnju da su ljudske kognitivne sposobnosti i socijalna

ponašanja, baš kao što su to i kod živonja, pa tako i kod čovekovih najbližih

životinjskih srodnika-čovekolikih majmuna, determinisane genima, grupa naučnika

odlučila je, da upravo na čovekolikim majmunima izvrši eksperimente kako bi

proverila ovu sociobiološku tezu. Eksperiment koji su izvršili odnosio se na

sociobiološku tezu koja tvrdi da ljudi, kao i čovekoliki majmuni imaju posebne

gene pomoću kojih prepoznaju svoje najbliže krvne srodnike. U ovom

eksperimentu dokazano je da čovekoliki majmuni zapravo uče da prepoznaju svoje

krvne srodnike i da ne postoji nikakav, u genima usađen, mehanizam po kojem se

srodnici mogu prepoznati. S obzirom na sličnosti koje postoje između kognitivnih

sposobnosti čoveka i čovekolikih majmuna, možemo reći da ni kod čoveka ne

postoje urođeni genetski mehanizmi za prepoznavanje srodnika. (Silk, 2013:71)

Dakle, ovaj eksperiment je primer gde smo na osnovu sličnosti kognitivnih

sposobnosti između čoveka i čovekolikih majmuna došli do zaključaka o

kognitivnim sposonostima čoveka. Naravno, jasno je da su kognitivne sposobnosti

čoveka daleko razvijenije od kognitivnih sposobnosti čovekolikih majmuna i da se

samo u nekim slučajevima može na osnovu testova na čovekolikim majmunima

doći do zaključaka o čoveku, ali čini se da je bilo potpuno adekvatno upotrebiti

sličnosti između kognitivnih sposobnosti čoveka i čovekolikih majmuna kako bi se

opovrgla sociobiološka teza da su i kod jednih i kod drugih socijalna ponašanja

predodređena genima. Međutim, ono što se čini kao najveća greška koju

sociobiolozi prave jeste to što proces evolucije, koji predstavlja jedan prirodan

proces, pokušavaju da prenesu u teoriju društvrnih nauka i da putem njega daju

objašnjenja društvenih odnosa kod čoveka.

Evolutivni psiholozi zastupaji ideju da ljudski um funkcioniše poput

kompjutera, odnosno da ljudski um nije ništa drugo do neka vrsta računara koja

omogućava organizmu da obavlja određene zadatke na efikasan način. (Smit,

2009:162) Jedina razlika imeđu ljudskog uma i računara je ta što je ljudski um

nastao evolutivnim procesom, što znači da su određeni moduli ljudskog uma

produkti evolucije. Moduli ljudskog uma vremenom su postajali kompleksniji i sve

više specijalizovani putem procesa prirodne selekcije. Prema evolutvnim

psiholozima pri procesu razvijanja organizmi nailaze na određene poteškoće i

zatim se, na osnovu tih poteškoća kod organizama pojavljuju evolutivno različite

kognitivne i perceptivne sposobnosti, a sve to se dešava tako što se u mozgu koji je

nalik na kompjuter na osnovu poteškoća iz okruženja selektuju neuronske strukture

koje će obezbediti prednost za preživljavanje datoj jedinki. Te neuronske strukture

Pinker naziva modulima i on tvrdi da je postojanje određenih modula u ljudskom

umu genetski determinisano. (Smit, 2009:163) Ako bismo ovakva tvrđenja

evolutivnih psihologa primenili na postojeće sličnosti između kognitivnih

sposobnosti ljudi i čovekolikih majmuna, mogli bismo doći do određenih

zaključaka. Evolutivni psiholozi bi, verovatno, pretpostavili da sličnosti koje

postoje između kognitivnih sposobnosti ljudi i čovekolikih majmuna postoje jer

umovi i jednih i drugih funkcionisu poput kompjutera i da kognitivne sposobnosti

koje možemo uočiti da postoje i kod jednih i kod drugih potiču od toga što su oni

uslovi koji su isti u okruženjima i jednih i drugih uticali na selektovanje istih

neuronskih struktura kod obe vrste, odnosno da je putem prirodne selekcije došlo

do odabira specifičnih modula uma potrebnih za konkretne kognitivne sposobnosti.

Ono što bi evolutivni psiholozi mogli da zaključe o kognitivnim sposobnostima

čoveka na osnovu kognitivnih sposobnosti čovekolikih majmuna pokušaću da

objasnim putem primera. Kod čovekolikih majmuna uočeno je da umeju da se

koriste određenim oruđima. Evolutivni psiholozi bi verovatno rekli kako su

čovekoliki majmuni u svojim mozgovima imali određen, genima determinisan,

modul za korišćenje oruđa koji se aktivirao zato što je sredina u kojoj su se

čovekoliki majmuni našli to iziskivala. Iz ovoga bi se moglo dalje zaključiti kako i

kod ljudi postoje takvi moduli, a upravo i ovaj konkretan aktivirani modul za

korišćenje oruđa. Takođe kod čovekolikih majmuna socijalna ponašanja su od svih

životinjskih vrsta najbliža onim kakve nalazimo kod čoveka. Evolutivni psiholozi

bi i ta socijalna ponašana objasnili postojanjem određenih aktiviranih modula u

mozgovima kod majmuna, a zatim bi istu analogiju primenili i kod čoveka.

Navedene ključne teze evolutivne psihologije možda bi dobro funkcionisale kod

opisivanja socijalnih ponašanja nekih nižih oblika životinja kod kojih su socijalni

odnosi toliko slabo razvijeni da ogotovo da ne postoje. Međutim, socijalna

ponašanja kakva postoje već kod čovekolikih majmuna, a pogotovo kod čoveka su

previše kompleksna da bi mogla biti objašnjeni putem teze evolutivnih psihologa.

Dakle, iako je nekad jedino rešenje koje nauka ima to da se socijalni ili neki

drugi eksperimenti ili ispitivanja koje nije moguće izvršiti na ljudima vrše na vrsti

koja ima najbliže kognitivne sposobnosti sa njima-čovekolikim majmunima, za

neke aspekte i ponašanja kod čoveka to nije moguće. Odnosi u ljudskom društvu

mnogo su komplikovaniji i kompleksniji nego među bilo kojim drugim jedinkama i

nije ih moguće objasniti putem odnosa među jedinkama bilo koje druge vrste.

Literatura:

Weinert, Friedel (2009), Copernicus, Darwin, and Freud, Bleckwell publishing, str

124-139

R. Leontin, S. Rouz i L. Kamin: Biologija, ideologija i čovekova priroda,

Marksizam u svetu, XIV, 1987, broj 8-9, str. 69-102

Barbara Smit: ‘Krojenje uma’, H. Rouz i S. Rouz, priredjivači, Avaj jadni

Darvine!, Klio, 2009, Beograd

Joan B. Silk, Mind the Gap, Tracing the orgin of human universals, Springer

Publishing, 2013. str 73.